Давор Џалто* Институт за студије културе и хришћанства

Transcription

1 УДК: : :271.2 Теолошки погледи / Theological Views Година / Volume XLV Број / Is sue 2/2012, стр. / pp Давор Џалто* Институт за студије културе и хришћанства Апстракт: У овом члан ку ** аутор разматра неке од основних претпоставки односа Православне Цркве и друштвеног развоја схваћеног не са мо у сми слу бо га ће ња јед ног дру штва већ и у смислу подизања нивоа образовања људи, развоја демократских институција, права итд., осврћу ћи се у за вр шном де лу на од нос Цр кве и др жаве и потенцијалне опасности од метафизичког оправдавања друштвеног уређења, односно посветовњачења Цркве. Кључне речи: друштвени развој, дру штво, држава, Црква, личност, људско достојанство Однос Православне Цркве и друштвеног развоја је веома комплексна тема и немогуће би било у једном саопштењу указати макар само на њене основ не аспек те. Ипак, има ју ћи у ви ду да је про бле ма ти ка још увек релативно нова и недовољно истраживана, овом приликом ћу се позабавити анализом односа православља и друштвеног развоја схваћеног не само у смислу богаћења једног друштва већ и подизања нивоа образовања људи (нпр. писмености, како класичне тако и компјутерске), развоја демократских институција, права, одговорности и слобода појединца, развоја грађанског друштва и правне државе, развоја еколошке свести, као и подизања општег културног и цивилизацијског нивоа једног друштва. Иако све ове те ме, сва ка по је ди нач но, за слу жу ју на ро чи ту пажњу, ов де ћу се ба ви ти не ким основ ним прет по став ка ма од но са пра * davordzalto@gmail.com ** Рад представља незнатно измењену верзију саопштења поднетог на конференцији Религија и економија која је одржана у Београду 24. јуна године, у организацији Хришћанског културног центра и фондације Конрад Аденауер. 263

2 Теолошки погледи / Theological Views XLV (2/2012) во сла вља и дру штве ног раз во ја, ка ко са ме то до ло шког та ко и са садр жин ског ста но ви шта. Као што сам већ поменуо, однос православне вере према друштвеном развоју, као и појединим аспектима овог развоја, није подробно истраживан. Својеврсну прекретницу у том смислу представљао је скуп Православни дух и етика капитализма, одр жан у Бе чу од 7. до 9. мар та го ди не. Иако је том при ли ком, као што се из са мог на слова скупа види, апострофиран однос православља према капитализму и економском развоју, поједини реферати су осветлили и неке опште аспекте односа друштвеног развоја и православља. О би ло ком од ових пи та ња да го во ри мо, су о ча ва мо се са пре преком не са мо од ре ђе ња пој ма дру штве ни раз вој већ и пој ма пра во славље. Као што сам већ ис ти цао на дру гим ме сти ма, 1 из у зет но је те шко пој мов но од ре ди ти Пра во слав ну Цр кву из те о ло шке пер спек ти ве, дакле из пер спек ти ве са ме Цр кве. Слич но је и са пој мом пра во сла вље. О пра во слав ној ве ри мо же мо го во ри ти са ста но ви шта пра во слав не тра ди ци је, те о ло ги је по је ди них ота ца Цр кве, за тим са ста но ви шта ми стич ког или ли тур гиј ског ис ку ства ве ре, али и са јед ног со ци о лошког ста но ви шта, пре ко ана ли зе ин сти ту ци је Цр кве, ње них структу ра и њи хо вог де ло ва ња у кон крет ном исто риј ском пе ри о ду и на кон крет ном про сто ру. Ова раз ли ка је ве о ма ва жна бу ду ћи да ни су рет ки при ме ри када се оно што је пра во сла вље и Цр ква у свом док три нар ном и/или ли тур гиј ском ви ду зна чај но раз ли ку је од оно га што је прак са по једи них ин сти ту ци ја и ор га ни за ци ја тзв. ви дљи ве цр кве, у ње ном, да кле, ад ми ни стра тив ном и дру штве но-по ли тич ком ви ду. Ов де се не ра ди са мо о то ме да су љу ди ну жно гре шни и не спо соб ни да се уздиг ну до мак си ма ли стич ких зах те ва хри шћан ства. Реч је о то ме да се од ре ђе не прак се, ко је су ди рект но су прот не основ ним исти на ма Еван ђе ља, че сто ле ги ти ми шу спе ци фич ним ту ма че њи ма и (ква зи) те о ло шким ар гу мен ти ма. Као што Василиос Макридес показује у свом раду Православно хришћанство и привредни развој: случај Грчке, Православна Црква, као уосталом и друге верске институције, није кроз историју била несклона сопственом богаћењу као и блиским везама са богатим и утицајним члановима друштва, 2 ба рем кад је реч о вре ме ну по сле IV ве ка. На доктринарном, пак, плану, често се сусрећемо са ставом да богатство са мо по се би ни је ло ше, али да тре ба са њим рас по ла га ти пра вил но и Уп. Џал то, 2010: 135, Ма кри дес, 2009: 232.

3 Давор Џалто, Православна Црква и друштвени развој праведно. 3 Иза овог, али и дру гих ста во ва по је ди на ца, ка ко из кли ра тако и међу лаицима, не крије се никакав нарочит став Православне Цркве у односу на економски развој или богаћење. У целини гледано, Православна Црква је, како наводи исти аутор, допуштала више слободе и флексибилности верницима по питању држања верских принципа и ка но на не го што је то био слу чај у за пад ном хри шћан ству. 4 У фокусу православне теологије и практичног деловања Цркве нису били превасходно покушаји стандардизације друштвене и политичке реалности или прописивања одређених правила која, ако се следе, сама по себи доводе до испуњавања обавезе верника и њиховог спасења. Преведено на популаран језик савремене православне теологије, етика је била последица онтологије, а не обрнуто. Ме ђу тим, већ у овој тач ки се мо же мо упи та ти да ли по сто ји не што у самом учењу Православне Цркве, у самој њеној теологији, што би могло инспирисати афирмативан или пак негативан однос верника, али и свих ко ји се на овај или онај на чин на ла зе под ути ца јем цр кве ног учења и деловања, према друштвеном развоју? Личност човека између овога и онога света Ми слим да би се мо гла из не ти оце на да се у цен тру пра во слав не те о ло ги је, по го то ву но ви је, на ла зи по јам лич но сти. По јам лич но сти нам го во ри о са мом на чи ну по сто ја ња из пер спек ти ве пра во слав не ве ре. Сто га је јед но од цен трал них те о ло шких пи та ња пи та ње раз во ја чо ве ко ве лич но сти као и пи та ње ње ног спа се ња. Од го вор на пи та ње о раз во ју и спа се њу чо ве ко ве лич но сти се кри је у хри шћан ском схва тању љу ба ви љу ба ви пре ма Бо гу и пре ма чо ве ку. Ме ђу тим, љу бав као пут ка лич но сном на чи ну по сто ја ња чо ве ка во ди пре ко осло бо ђе ња чо ве ка од овог све та. Осло бо ђе ње од овог све та не тре ба раз у мети као осло ба ђа ње од ма те ри јал ног за рад ду хов ног већ као ослоба ђа ње од ну жно сти (свих вр ста, укљу чу ју ћи и оне би о ло шке) за рад сло бод ног по сто ја ња. Ов де се су о ча ва мо са јед ним ан та го ни змом. Овај свет хришћан ство не ги ра као не што при вре ме но и као не што што са мо по се би не но си исти ни тост. Исти на је у Цар ству Не бе ском ко је до ла зи као ес ха то ло шки до га ђај. Али, на су прот то ме, овај свет ни је мо гуће ни про сто од ба ци ти већ, из хри шћан ске пер спек ти ве, упра во тај свет тре ба спа са ва ти. Та ко људ ска лич ност по ста је и ов де и са да и та мо и он да. 3 Ма кри дес, 2009: исто. 4 Ма кри дес, 2009: 232,

4 Теолошки погледи / Theological Views XLV (2/2012) Овде наравно нећу анализирати овај проблем по себи, већ само у вези са централном темом, а то су последице овог парадокса по однос православља према друштвеном развоју. Не од овог све та али у овом све ту Ако горе изнету дихотомију преведемо на језик друштва и његовог развоја, можемо извући базично два закључка: с обзиром на то да је исти на ово га све та у ес ха то ну и да ће мо тек та мо, у Цар ству Не бе ском, гледати лицем у лице по речима апостола Павла, онда нарочит активи зам и бри га за овај свет и ни је не што чи ме хри шћа ни тре ба да бу ду оптерећени. Овај свет пролази, а хришћани се спремају за онај који долази. Речено стихом из српске народне поезије, земаљско је за мале на (тј. крат ко трај но) цар ство, а не бе ско увек и до ве ка. Чи ни се да овај став по твр ђу ју и Хри сто ве ре чи: Мар та, Мар та, бри неш се и уз немираваш се за много, а једно је потребно. Марија је, наиме, изабрала до бар део ко ји јој се не ће од у зе ти (Лк. 10, 41 42). Дру ги пак за кљу чак би мо гао би ти упра во су про тан: баш за то што се у Царству Небеском открива истина о овоме свету, неопходно је почети са пророковањем Царства већ овде и сада. А то пророштво укључује и активну бригу за свет и његова бића. Да ли ова ди хо то ми ја мо же би ти пре вла да на и да ли ње но превла да ва ње мо же има ти по сле ди це по од нос пра во сла вља пре ма друштве ном раз во ју? По мом мишљењу, ову дихотомију је могуће превладати тако што ће у фокус поново бити стављен реализам људске личности и њене потребе. Ако је хришћански однос према другоме утемељен на љубави, онда је, чини се, могуће извести из њега одређене консеквенце које су применљиве и на питање друштвеног развоја, како је оно овде постављено. Од нос љу ба ви има пре све га свој духовни, односно есхатолошки или, конкретно, литургијски аспект. Штавише, сви други практични аспекти проналазе у овом есхатолошком аспекту свој смисао. Али, са друге стране, и ес ха то ло шки аспект љу ба ви ни је ли шен свог од но са са оним што се од ви ја са да и ов де. На про тив, све што чинимо и што јесмо сада и овде задобија своју потврду у есхатону. Тако, по Христовим речима, уколико учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мк. 25, 40) и уко ли ко не учи ни сте јед ном од ових нај ма њих, ни ме ни не учи ни сте (Мк. 25, 45). Чи ње ње је у овом по гла вљу ве о ма ја сно де финисано: гладноме дати да једе, жедноме да пије, странца угостити, нагога оденути, болесног и утамниченог посетити (Мк. 25, 35 36). То је делатна љубав, која не само да одражава љубав према другоме, већ је показатељ и са ме ве ре, ко ја је без де ла (и то де ла љу ба ви) мртва (уп. Јак. 2, 26). Од нос 266

5 Давор Џалто, Православна Црква и друштвени развој дакле оног свакодневног, најживотнијег и најпрактичнијег, и оног литургијског и есхатолошког, јесте узајаман. Ови аспекти хришћанског живота се прожимају и чувају један другог од западања у апстрактну спиритуалност, која ће презрети реализам човекове личности и њених потреба, као и од за па да ња у бри ге о мно го ме ко је ће до ве сти до гу бит ка све сти о ономе што је најважније, спасоносно и једино истинито. Овде се поставља питање да ли се овакав темељни хришћански став према човеку, а преко човека и према свему постојећем, може барем у одређеној мери пренети на друштвену и политичку сферу? Да ли се, са друге стране, друштвена и политичка сфера могу просуђивати на основу оваквог хришћанског и црквеног становишта? Мој став по овом пи та њу је афир ма ти ван. Уко ли ко се јед но друштво развија на начин да се остварена добит, поред даљег подстицања производње и привредног раста, такође дистрибуира како би се искорењивало сиромаштво, култивисао животни простор људи, или улагало у боље образовање и здравствену заштиту, онда то јесте брига једног друштва о конкретним људима који га чине, и то веома делатна, веома практична. Да ли је сама та брига инспирисана хришћанском (или не ком дру гом) ве ром и љу ба вљу пре ма дру го ме, или пак са мо хуманошћу и жељом да се чини добро најшире схваћено, јесте за једно дру штво и за по је дин це ко ји га чи не од се кун дар ног зна ча ја. Чак и ако се добро чини из крајње секуларних разлога, из једне потпуно деесхатологизоване идеје о добру, ипак се не мо же по ре ћи је дан хри шћан ски мо тив и хри шћан ска вред ност а то је же ља за афир ма ци јом људ ске личности и њеног достојанства. Мислим да је сличан одговор могуће дати и по питању других аспеката развоја друштва на које сам указао: образовање људи које, ако се схвати у свом изворном смислу, треба да води развоју личности, актуелизацији способности које свако носи у се би као по тен ци јал, али и кри тич ком ми шље њу, што је као вредност све мање заступљено у савременом образовном систему. Такође, развој демократије, са којим су образовање и економска стабилност у веома блиској вези, развој грађанског друштва и правне државе бар у свом иде ал ном об ли ку тре ба у фо ку су да има ква ли тет жи во та, слободу и достојанство сваке људске личности. Коначно, и поменути еколошки аспект, брига за животну средину или, како би верници рекли, Божију творевину, не може сама по себи да буде спорна са хришћанске тач ке гле ди шта, као што то не мо же би ти ни уљуд но по на ша ње и култура свакодневног живота, или пак слобода појединца док год иста на јасан начин не угрожава слободу и достојанство другога. Све наведено би требало да одликује развијено друштво, а у неким, истина малобројним, друштвима ова су начела у великој мери и остварена. 267

6 Теолошки погледи / Theological Views XLV (2/2012) Из ово га се ви ди да сам раз вој дру штва не би тре ба ло да бу де споран, уко ли ко ни је ба зи ран на екс пло а та ци ји дру го га, пљач ки, (нео) ко ло ни ја ли зму и сл., што се на жа лост у прак си че сто де ша ва. Не ретко се мо гу чу ти кри ти ке из раз ли чи тих хри шћан ских кру го ва про тив де ла раз ви је ног све та ко ји че сто има им пе ри јал не скло но сти (ко јих, исти ни за во љу ни су ли ше ни ни не раз ви је ни ји и си ро ма шни ји де ло ви све та), а ко је су усме ре не про тив раз во ја као та квог, те ко ви на де мокра ти је, прав не др жа ве и сл. Че сто се све те те ко ви не као и иде ја са мог раз во ја од ба цу ју, и то се прав да хри шћан ском ве ром и хри шћан ским по гле дом на свет. Ова кве кри ти ке на про сто про ма шу ју ме ту (бу ду ћи да не по сто ји ко ре ла ци ја из ме ђу сте пе на уре ђе но сти и де мо кра тич ности јед ног дру штва и агре сив но сти од но сно ми ро љу би во сти по ли ти ке ко ју то дру штво/др жа ва во ди у ме ђу на род ним од но си ма), и чи не вели ку не прав ду мно гим вред но сти ма ко је су, ма кар као иде а ли ка ко јима се стре ми, ус по ста вље не у раз ви је ним дру штви ма, на те ко ви на ма мо дер ни зма и про све ти тељ ства. Чи ни се да вред но сти ко је сам по ме нуо на по чет ку ра да као ка рактеристике развијеног друштва, макар у његовој идеалној форми, не долазе у конфликт са православном вером већ, напротив, битно афирми шу са му људ ску лич ност и ње но до сто јан ство, у ме ри у ко јој је то у овом свету могуће. Доктрина и ситуација на терену Ако ово раз ма тра ње, ко је је пре све га има ло док три нар ни и вредно сни аспект, на ста ви мо по сма тра њем си ту а ци је на те ре ну, може мо би ти из не на ђе ни чи ње ни цом да не по сто ји ни јед на зе мља са ве ћин ским пра во слав ним ста нов ни штвом ко ја би се мо гла ока рак тери са ти као раз ви је на у сми слу ко ји сам на вео, ни ти је са свим бли зу по сти за ња тог иде а ла. На про тив, и по ред то га што је од 12 зе ма ља у све ту са до ми нант но пра во слав ном по пу ла ци јом чак 10 европ ских и јед на евро-азиј ска, углав ном све се су о ча ва ју са из ра зи тим про блеми ма у функ ци о ни са њу де мо кра ти је, прав не др жа ве, ви со кој ко рупци ји, ра ши ре ном си ро ма штву, ре ла тив но ни ском сте пе ну про све ћено сти ста нов ни штва и сл. Мо гу ће је, на рав но, увек ис ти ца ти број не раз ло ге ко ји ути чу на та кав дру штве ни раз вој (нпр. исто риј ске) ко ји за и ста је су ве о ма ком плек сни. Ме ђу тим, мо же мо се за пи та ти да ли је сâмо пра во сла вље у сво јој исто риј ској ма ни фе ста ци ји до при не ло са да шњем дру штве ном и еко ном ском ста њу у зе мља ма у ко ји ма је ве ћин ска ве ра и у ко ји ма је, шта ви ше, бли ско ве за но са на ци о налним иден ти те том и др жав но шћу. Ово пи та ње је ве о ма за ни мљи во с об зи ром на го ре из не те за кључ ке у по гле ду са ме пра во слав не ве ре и 268

7 Давор Џалто, Православна Црква и друштвени развој ње ног од но са пре ма раз во ју дру штва ко ји је, чи ни се, у ве ли кој не сагла сно сти са прак сом. Када је реч о модерном добу, многи конзервативни кругови говоре о спутаности православља у двадесетом веку услед бољшевичке диктатуре у Русији и других контратеистичких режима, услед чега и није могло бити речи о било каквој развијенијој друштвеној делатности и позитивним утицајима православља и Цркве на друштво. Заборавља се, међутим, при томе да је у време царске Русије ситуација такође била далеко не само од идеалне већ и прихватљиве. Енормно богатство аристократије и крајња беда највећег броја људи у привредно веома неразвијеној земљи каква је била царска Русија, у начелу узевши не говоре о благотворном утицају православља у ширем друштвеном контексту. Сведоци смо, такође у двадесетом веку, и веома израженог процвата тоталитарних система у већински православним земљама, што је за последицу имало репресије према сопственим грађанима епских размера. Да ли пра во сла вље сто ји у не кој ве зи са свим овим фе но ме ни ма ко ји су ка рак те ри са ли и да нас умно го ме ка рак те ри шу ве ћин ски право слав на дру штва? Један од могућих одговора је онај који се приписује старцу Арсенију, руском свештенику који је дуги низ година провео у заточеништву под бољшевичком влашћу. Он кривицу за долазак бољшевика на власт и потоњи терор пре свега види у институцији Цркве, у свештеницима али и обичним верницима, који су заправо напустили веру. Као продукт безверја, које смо ми припремили, долазе сви логори, муке и страдања. 5 Одговор би дакле био да упркос формалној припадности већине становништва Православној Цркви и коришћењу православља као идеолошког горива у политичке сврхе, вера заправо одсуствује. Овоме би се могао додати и други веома раширен феномен, који није специфичан само за православно хришћанство одсуство познавања саме вере међу номиналним верницима. Сведоци смо чак да и они ко- 5 Из гу би ли смо мно го то га до брог и вред ног. А ко је за то крив? Вла сти? Не, ми смо са ми кри ви, ми са да са мо жа ње мо оно што смо са ми по се ја ли. (...) Ни смо на род обра зо ва ли ка ко тре ба, ни смо му пру жи ли осно ву за ја ку ве ру. Упам ти те то! За то су ти љу ди та ко бр зо за бо ра ви ли на нас, сво је све ште ни ке, на сво ју ве ру, за то су уче ство ва ли у ру ше њу цр ка ва, а по не кад чак и пред во ди ли њи хо во уни шта ва ње. (...) Се ме без вер ја је па ло на тле ко је смо ми са ми при пре ми ли. Све оста ло ни че са тог тла: ло гор, на ше му ке, стра да ње не ви них. Нав. у: Слу га Бож ји Алек сан дар, Отац Ар се ни је ( ): је ро мо нах, по ли тич ки за тво ре ник, ду хов ник (ори ги нал но изда ње: Ser vant of God Ale xan der, Fat her Ar seny : Pri est, Pri so ner, Spi ri tual Fat her, Crest wo od, New York: St. Vla di mir s Se mi nary Press, 2000), ов де ци ти ра но према ин тер нет из да њу у пре во ду Ане Сми ља нић, до ступ но на: to sa vlje.org/ bi bli o te ka/knji ge/ar se ni je/ar se ni je11.htm. 269

8 Теолошки погледи / Theological Views XLV (2/2012) ји практикују неки вид побожности или посећују цркву често не знају у шта то хришћани заправо верују. 6 Самим тим ни доктринарни аспекти о којима је било речи, а чија афирмација у друштву може допринети друштвеном развоју, остају непримењена и нереализована. Као да се и верници и клир задовољавају традиционалистичким формама побожности и обичајном религиозношћу. Ово објашњење би у суштини говорило да православље и није имало нарочиту шансу да битније утиче на друштво, будући да је историјски уместо аутентичног хришћанства увек на сцени била његова идеологизација и експлоатација у политичке сврхе, кроз разне форме етно-филетизма и етатизма. Разлог пак за непрекидне идеологизације православне вере (која у том смислу није специфична у односу на хришћанство или веру уопште) је можда могуће пронаћи у начину на који је држава бивала схваћена из православне перспективе. Историја показује да се пречесто долазило у искушење да се држава концептуално утемељи и оправда на мистички и метафизички начин. У сваком од ових покушаја се пројављује неспособност да се држава схвати као функционална категорија, која нема некакав метафизички значај, нити јој је такав значај потребан. Сваки покушај оправдавања државе као религијске или метафизичке категорије води ка својеврсној секуларизацији Цркве, будући да се компетенције Цркве и религиозног живота, у шта спада и мистичко искуство и метафизичка питања, изводе из саме Цркве, док превасходна брига теоло ги је и Цр кве по ста је не Цар ство Не бе ско не го упра во овај свет. Наравно, сваки овакав покушај се нужно испоставља као апсурдан уколико се пође од неких основних начела православне онтологије и антропологије. Уколико се држава, пак, схвати као превасходно функционална категорија, чији је задатак да брине о стварима овога света, о безбедности, животном стандарду, правима и слободама грађана и сл., онда то свакако представља једно секуларно схватање државе и друштва, али се тиме истовремено чува сама Црква и православље од секуларизације, како споља тако и изнутра. Могла би се чак успоставити и корелација у смислу да што се више држава покушава утемељити и оправдати мистичко-метафизички то је извесније да ће доћи до секуларизације саме Цркве, што се онда испоставља као изузетно велики проблем за православне хришћане, за разлику од секуларизације државе и друштва. Крај њи за кљу чак ко ји би се мо гао из ву ћи је сте да је у со ци јал ном и по ли тич ком сми слу пра во сла вљу стра на дог ма ти за ци ја би ло ко јег 6 О овоме речито говоре подаци недавно објављеног истраживања религиозности грађана Србије. Према истима, на пример, чак 39% испитаних изјављује да не верује у Васкрсење (било Васкрсење Христово или васкрсење мртвих), иако се чак 77% изјаснило да припадају православној вероисповести. Видети: Младеновић (ур.),

9 Давор Џалто, Православна Црква и друштвени развој исто риј ског по рет ка мо ћи или си сте ма. Пра во сла вље се ис по ста вља као пре све га анар хи стич ки ори јен ти са но (али ни ка ко скло но анархи ји), па сто га на не ким фун да мен тал ним прин ци пи ма/уче њи ма Цркве и ни је мо гу ће из гра ди ти би ло ка кав си стем мо ћи осим по це ну фал си фи ко ва ња са ме ве ре. Са дру ге пак стра не, пра во слав на ве ра не мо же а да не афир мише човека, људско друштво и целокупну творевину, па самим тим не мо же а да не афир ми ше и раз вој дру штва у свим ње го вим аспек ти ма. Па ипак, оно на шта нас православна вера непрекидно опомиње јесте да се је ди на ап со лут на вред ност у овом све ту на ла зи у људ ској личности, и да (зло)употреба или чак жртвовање конкретних људи ради остварења било каквих циљева, укључујући и добробит заједнице, никако не може бити прихваћено и оправдано. Библиографија: Buss, Andreas, 2010: Sociology of the Eastern Orthodox Tradition, у: Теме часопис за друштвене науке, 01/2010, Ђорђевић, Драгољуб Б., Јовановић Милош, 2010: Социологија православља?, у: Теме часопис за друштвене науке, 01/2010, Ђорђевић, Драгољуб Б., Јовановић Милош (прир.), 2010: Могућности и домети социјалног учења православља и Православне цркве, Београд: Конрад Аденауер, Јунир. Кубурић, Зорица, 2002, Вера и слобода. Верске заједнице у Југославији, Но ви Сад: ЦЕ ИР. Макридес, Василиос, 2010: Православно хришћанство и привредни раз вој: слу чај Грч ке, у: Теме часопис за друштвене науке, 01/2010, Младеновић, Андријана (ур.), 2011: Религиозност у Србији Истраживање религиозности грађана Србије и њиховог става према процесу европских интеграција, Београд: Хришћански културни центар, Центар за европске интеграције, Конрад Аденауер. Џал то, Да вор, 2010: Vox Po pu li, Vox Dei, у: Хришћанство и демократија, Београд: Konrad Adenauer Stiftung Хришћански културни центар, Примљено: Исправљено: Одобрено:

10 Теолошки погледи / Theological Views XLV (2/2012) Ort ho dox Church and So cial De ve lop ment Davor Džalto Institute for the Study of Culture and Christianity Summary: In the present article the author considers some of the fundamental prepositions of a relation between the Orthodox Church and the social development a relation perceived not only as an enrichment of a society but also as a way for educating people, for the development of democratic institutions, law etc. In the final part of the article, the author reflects on the relation between the Church and the state as well as on the potential danger of metaphysical justification of the social system, i.e. on the secularization of the Church. Key words: so cial de ve lop ment, society, state, Church, person, human dignity 272