Broj/Број ОДЛУКУ ODLUKU ПРЕДСТАВН. AMA I. U odluci o imenovanju. један: (World bank) ): - "Zoran II. Predsjedatelj. Sarajevo.

Transcription

1 Godina XVII Ponedjeljak, 1. srpnja/jula godine g Broj/Број 51 Година XVII Понедјељак, 1. јула годинe ISSNN hrvatski jezik ISSNN srpski jezik ISSNN bosanski jezik PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 668 Na temelju članka V 3. c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 32. stavka 1. a) Poslovnika o radu Predsjedništva Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj b 10/13 i 32/13), Predsjedništvo Bosne i Hercegovine je na redovitoj sjednici, održanoj 17. lipnja godine, donijelo ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU PREDSTAVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE U MEĐUNARODNIM FINANCIJSKIM INSTITUCIJAI AMA I. U odluci o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u međunarodnim financijskim institucijama ("Službeni glasnik BiH", broj 30/12) u točki I. alineja jedan: - Za predstavnika Bosne i Hercegovine u Svjetskoj banci (World bank) ): riječi "Aleksandar Džombić, predsjednik Vlade Republike Srpske, zamjenik guvernera" ", zamjenjuju see riječima: - "Zoran Tegeltija, ministar financijaa u Vladi Republike Srpske, zamjenik guvernera" ", II. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja a bit će objavljena u "Službenome glasniku BiH". Broj / lipnja godine Sarajevo Predsjedatelj Nebojšaa Radmanović,, v. r. На основу члана V 3. ц) Устава Босне и Херцеговнне и члана 32. став 1. а) Пословника о раду Предсједништва Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 10/13 и 32/13), Предсједништво Босне и Херцеговине је на 36. редовној сједници, одржаној 17. јуна године, донијело ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ Е О ИМЕНОВАЊУ ПРЕДСТАВН ИКА БОСНЕЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ФИНАНСИЈСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА I У одлуци о именовашуу представника Босне и Херцеговине у међународним финансијским институцијама ("Службени гласник БиХ", број 30/12) у тачки I алинеја један: - За представника Босне и Херцеговинее у Свјетској банци (World bank) ): ријечи "Александар Џомбић, предсједник Владе Републике Српске, замјеник гувернера", замјењују з се ријечима: - "Зоран Тегелтија, министар финансија у Влади Републике Српске,, замјеник гувернера", II Ова одлука ступа с на снагуу даном доношења а биће објављена у "Службеном гласнику БиХ". Број / јуна године г Предсједавајући Сарајево Небојша Радмановић, с. р.

2 Broj 51 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Na osnovu člana V 3. c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 32. stav 1. a) Poslovnika o radu Predsjedništva Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 10/13 i 32/13), Predsjedništvo Bosne i Hercegovine je na 36. redovnoj sjednici, održanoj 17. juna godine, donijelo ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU PREDSTAVNIKA BOSNE I HERCEGOVINE U MEĐUNARODNIM FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA I. U odluci o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u međunarodnim finansijskim institucijama ("Službeni glasnik BiH", broj 30/12) u tački I. alineja jedan: - Za predstavnika Bosne i Hercegovine u Svjetskoj banci (World bank): riječi "Aleksandar Džombić, predsjednik Vlade Republike Srpske, zamjenik guvernera", zamjenjuju se riječima: - "Zoran Tegeltija, ministar finansija u Vladi Republike Srpske, zamjenik guvernera", II. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja a bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH". Broj / juna godine Sarajevo Predsjedavajući Nebojša Radmanović, s. r. VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 669 Na temelju članka 30. stavak (1) točka g) i stavak (2) i članka 37. stavak (1) Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12 i 32/13), članka 50. stavak 4. točka m) Zakona o radu u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 26/04, 7/05, 48/05 i 60/10) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Ministarstva financija i trezora Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 52. sjednici, održanoj 5. lipnja godine, donijelo je ODLUKU O DOPUNAMA ODLUKE O NAČINU I POSTUPKU OSTVARIVANJA PRAVA UPOSLENIH U INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE NA TROŠKOVE SMJEŠTAJA, NAKNADU ZA ODVOJENI ŽIVOT I NAKNADU ZA PRIVREMENO RASPOREĐIVANJE Članak 1. U Odluci o načinu i postupku ostvarivanja prava uposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine na troškove smještaja, naknadu za odvojeni život i naknadu za privremeno raspoređivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 42/12 i 78/12) iza članka 12. dodaje se GLAVA Va i čl. 12a. i 12b. koji glase: "GLAVA Va - ZASTUPNICI I IZASLANICI U PARLAMENTARNOJ SKUPŠTINI BOSNE I HERCEGO- VINE Članak 12a. Zastupnik i izaslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine ima pravo na mjesečnu naknadu troškova smještaja u iznosu do osnovice za obračun plaće utvrđene sukladno članku 7. stavak (1) Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine, pod uvjetom da mu je mjesto prebivališta udaljeno od mjesta službe više od 80 km. Članak 12b. Zastupnik i izaslanik u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine ima pravo na mjesečnu naknadu za odvojeni život u iznosu od 300,00 KM, pod uvjetom da mu je mjesto prebivališta udaljeno od mjesta službe više od 80 km.". Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od godine. VM broj 131/13 5. lipnja godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r. На основу члана 30. став (1) тачка г) и став (2) и члана 37. став (1) Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12 и 32/13), члана 50. став 4. тачка м) Закона о раду у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 26/04, 7/05, 48/05 и 60/10) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), на приједлог Министарства финансија и трезора Босне и Херцеговине, Савјет министара Босне и Херцеговине на 52. сједници, одржаној 5. јула године, донио је ОДЛУКУ О ДОПУНАМА ОДЛУКЕ О НАЧИНУ И ПОСТУПКУ ОСТВАРИВАЊА ПРАВА ЗАПОСЛЕНИХ У ИНСТИТУЦИЈАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ НА ТРОШКОВЕ СМЈЕШТАЈА, НАКНАДУ ЗА ОДВОЈЕНИ ЖИВОТ И НАКНАДУ ЗА ПРИВРЕМЕНО РАСПОРЕЂИВАЊЕ Члан 1. У Одлуци о начину и поступку остваривања права запослених у институцијама Босне и Херцеговине на трошкове смјештаја, накнаду за одвојени живот и накнаду за привремено распоређивање ("Службени гласник БиХ", бр. 42/12 и 78/12) иза члана 12. додаје се ГЛАВА Vа и чл. 12а. и 12б. који гласе: "ГЛАВА Vа - ПОСЛАНИЦИ И ДЕЛЕГАТИ У ПАРЛАМЕНТАРНОЈ СКУПШТИНИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Члан 12а. Посланик и делегат у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине има право на мјесечну накнаду трошкова смјештаја у износу до основице за обрачун плате утврђене у складу са чланом 7. став (1) Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине, под условом да му је мјесто пребивалишта удаљено од мјеста рада више од 80 км. Члан 12б. Посланик и делегат у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине има право на мјесечну накнаду за одвојени живот у износу од 300,00 КМ, под условом да му је мјесто пребивалишта удаљено од мјеста рада више од 80 км.".

3 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 3 Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а примјењиваће се од године. СМ број 131/13 5. јуна године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 30. stav (l) tačka g) i stav (2) i člana 37. stav (1) Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 50/08, 35/09, 75/09, 32/12, 42/12, 50/12 i 32/13), člana 50. stav 4. tačka m) Zakona o radu u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 26/04, 7/05, 48/05 i 60/10) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), na prijedlog Ministarstva finansija i trezora Bosne i Hercegovine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 52. sjednici, održanoj 5. juna godine, donijelo je ODLUKU O DOPUNAMA ODLUKE O NAČINU I POSTUPKU OSTVARIVANJA PRAVA ZAPOSLENIH U INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE NA TROŠKOVE SMJEŠTAJA, NAKNADU ZA ODVOJENI ŽIVOT I NAKNADU ZA PRIVREMENO RASPOREĐIVANJE Član 1. U Odluci o načinu i postupku ostvarivanja prava zaposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine na troškove smještaja, naknadu za odvojeni život i naknadu za privremeno raspoređivanje ("Službeni glasnik BiH", br. 42/12 i 78/12) iza člana 12. dodaje se GLAVA Va i čl. 12a. i 12b. koji glase: "GLAVA Va - POSLANICI I DELEGATI U PARLA- MENTARNOJ SKUPŠTINI BOSNE I HERCEGOVINE Član 12a. Poslanik i delegat u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine ima pravo na mjesečnu naknadu troškova smještaja u iznosu do osnovice za obračun plaće utvrđene u skladu sa članom 7. stav (1) Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine, pod uslovom da mu je mjesto prebivališta udaljeno od mjesta rada više od 80 km. Član 12b. Poslanik i delegat u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine ima pravo na mjesečnu naknadu za odvojeni život u iznosu od 300,00 KM, pod uslovom da mu je mjesto prebivališta udaljeno od mjesta rada više od 80 km.". Član 2. Ova Odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od godine. VM broj 131/13 5. juna godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE 670 Na temelju članka 42. stavak (2), a u svezi s člankom 40. stavak (1) Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), Konkurencijsko vijeće je, na 62. (šezdesetdrugoj) sjednici održanoj dana godine, donijelo RJEŠENJE O ODBIJANJU ZAHTJEVA ZA DONOŠENJEM PRIVREMENE MJERE 1. Odbija se Zahtjev gospodarskog subjekta Dejan komerc d.o.o., Ozrenskih srpskih brigada 38A, Doboj, za donošenje privremene mjere u postupku koji se vodi pred Konkurencijskim vijećem po Zaključku o pokretanju postupka broj: II/12 od godine protiv gospodarskog subjekta Apatinska pivara Apatin d.o.o. Trg oslobođenja 5., Apatin, Republika Srbija radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu članka 4. stavak (1) pod a), b) i d) Zakona o konkurenciji, kao neutemeljen. 2. Оvo Rješenje je konačno i bit će оbјаvljеno u "Službеnоm glаsniku BiH", službеnim glаsilimа еntitеtа i Brčkо Distriktа Bоsnе i Hеrcеgоvinе. Obrazloženje Konkurencijsko vijeće je zaprimilo, dana godine pod brojem: II/12, Zahtjev za pokretanje postupka (dalje u tekstu: Zahtjev), u smislu članka 28. Zakona o konkurenciji (dalje u tekstu: Zakon), podnesen od strane gospodarskog subjekta Preduzeće za spoljnu i unutarnju trgovinu i usluge Dejan komerc d.o.o., Ozrenskih srpskih brigada 38A, Doboj (dalje u tekstu: Podnositelj zahtjeva ili Dejan komerc), kojeg zastupa odvjetnik Duško Panić, Cara Dušana 56, Doboj (punomoć izdata dana godine u Doboju). Predmetni Zahtjev je podnesen protiv gospodarskog subjekta Apatinska pivara Apatin d.o.o. Trg oslobođenja 5, Apatin, Republika Srbija (dalje u tekstu: Apatinska pivara) kojeg zastupa odvjetnica Dina Duraković Morankić, Zmaja od Bosne 7, Sarajevo (punomoć izdata dana godine u Apatinu) radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu članka 4. stavk (1) pod a), b) i d) Zakona. Zahtjev je zatim dopunjen dana godine podneskom broj: II/12. Uvidom u dostavljeni Zahtjev i dopunu Zahtjeva, Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da isti nije potpun i kompletan, u smislu članka 28. stavak (2) Zakona, te je zatražilo dopunu dokumentacije, dana godine aktom broj: II/12. Podnositelj zahtjeva je dana godine, podneskom broj: II/12, dostavio traženu dopunu Zahtjeva. Nakon kompletiranja Zahtjeva, Konkurencijsko vijeće je Podnositelju zahtjeva izdalo Potvrdu o prijemu kompletnog i urednog Zahtjeva, u smislu članka 28. stavak (3) Zakona dana godine, aktom broj: II/12. Konkurencijsko vijeće je, sukladno članku 32. Zakona, donijelo Zaključak o pokretanju postupka dana godine aktom broj: II/12. U tijeku postupka, Podnositelj zahtjeva je dana godine Konkurencijskom vijeću dostavio Urgenciju sa prijedlogom donošenja privremene mjere broj: II/12 (dalje u tekstu: Zahtjev za donošenje privremene mjere) u kojoj navodi da gospodarski subjekt Apatinska pivara već pet godina (u periodu od godine do godine) pričinjava nenadoknadivu štetu Podnositelju zahtjeva, pri čemu pravi diskriminaciju obustavljanjem isporuka proizvoda i drugim radnjama.

4 Broj 51 - Stranica 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, U Zahtjevu za donošenjem privremene mjere se dalje navodi da je Apatinska pivara dovela Podnositelja zahtjeva u tešku financijsku situaciju iz razloga što sprječava Podnositelja zahtjeva učestvovati na tržištu prodaje piva Apatinske pivare u Bosni i Hercegovini. Dalje se navodi da je Apatinska pivara sa Podnositeljem zahtjeva od dana godine bez opravdanih razloga prekinula dalju suradnju i nezakonito istog isključila iz distributivne mreže na tržištu Bosne i Hercegovine nakon što je Podnositelj zahtjeva pokrenuo tužbu pred Gospodarskim sudom u Somboru zbog nepoštivanja ugovorenih obveza od strane Apatinske pivare kao i zbog pokretanja postupka pred Konkurencijskim vijećem zbog zaključivanja zabranjenih sporazuma. Slijedom navedenog, Podnositelj zahtjeva je predložio Konkurencijskom vijeću na temelju preliminarno utvrđene povrede konkurencije u Rješenju Konkurencijskog vijeća broj: II/11 od godine donošenje rješenja o privremenoj mjeri, u smislu članka 40. Zakona, kojom se obavezuje gospodarski subjekt Apatinska pivara da u roku od 15 dana nastavi opskrbljivati Podnositelja zahtjeva svojim proizvodima pod istim uvjetima kao i ostale distributere u Bosni i Hercegovini. Konkurencijsko vijeće, imajući u vidu navedeno, ističe da je Rješenjem broj: II/11 od godine utvrđeno da je gospodarski subjekt Apatinska pivara odredbama Kupoprodajnih ugovora za period godine zaključio zabranjeni sporazum, u smislu članka 4. stavak (1) točka a) i d) Zakona. Zaključkom o pokretanju postupka broj: II/12 pokrenut je postupak radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma odredbama Kupoprodajnih ugovora za godinu, u smislu članka 4. stavak (1) pod a), b) i d) Zakona. Shodno navedenom, Konkurencijsko vijeće nije u mogućnosti na temelju dostavljenih dokaza utvrditi preliminarnu povredu Zakona, u smislu članka 40. Zakona. Sukladno izloženom Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u izreci Rješenja. Pouka o pravnom lijeku Protiv ovoga Rješenja nije dopušten priziv. Nezadovoljna stranka može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objave ovoga Rješenja. Broj II/ lipnja godine Sarajevo Predsjednik Gordana Živković, v. r. На основу члана 42. став (2), а у вези са чланом 40. став (1) Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), Конкуренцијски савјет је, на 62. (шездесетдругој) сједници одржаној дана године, донио РЈЕШЕЊЕ О ОДБИЈАЊУ ЗАХТЈЕВА ЗА ДОНОШЕЊЕМ ПРИВРЕМЕНЕ МЈЕРЕ 1. Одбија се Захтјев привредног субјекта Дејан комерц д.о.о., Озренских српских бригада 38А, Добој, за доношење привремене мјере у поступку који се води пред Конкуренцијским савјетом по Закључку о покретању поступка број: II/12 од године против привредног субјекта Апатинска пивара Апатин д.о.о. Трг ослобођења 5., Апатин, Република Србија ради утврђивања постојања забрањеног споразума у смислу члана 4. став (1) под а), б) и д) Закона о конкуренцији, као неоснован. 2. Ово Рјешење је коначно и биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине. Образложење Конкуренцијски савјетје запримио, дана године под бројем: /12, Захтјев за покретање поступка (у даљем тексту: Захтјев), у смислу члана 28. Закона о конкуренцији (у даљем тексту: Закон), поднесен од стране привредног субјекта Предузеће за спољну и унутрашњу трговину и услуге Дејан комерц д.о.о., Озренских српских бригада 38А, Добој (у даљем тексту: Подносилац захтјева или Дејан комерц), којег заступа адвокат Душко Панић, Цара Душана 56, Добој (пуномоћ издата дана године у Добоју). Предметни Захтјев је поднесен против привредног субјекта Апатинска пивара Апатин д.о.о. Трг ослобођења 5, Апатин, Република Србија (у даљем тексту: Апатинска пивара) којег заступа адвокат Дина Дураковић Моранкић, Змаја од Босне 7, Сарајево (пуномоћ издата дана године у Апатину) ради утврђивања постојања забрањеног споразума у смислу члана 4. став (1) под а), б) и д) Закона. Захтјев је затим допуњен дана године поднеском број: II/12. Увидом у достављени Захтјев и допуну Захтјева, Конкуренцијски савјет је утврдио да исти није потпун и комплетан, у смислу члана 28. став (2) Закона, те је затражио допуну документације, дана године актом број: II/12. Подносилац захтјева је дана године, поднеском број: II/12, доставио тражену допуну Захтјева. Након комплетирања Захтјева, Конкуренцијски савјет је Подносиоцу захтјева издао Потврду о пријему комплетног и уредног Захтјева, у смислу члана 28. став (3) Закона дана године, актом број: II/12. Конкуренцијски савјет је, у складу са чланом 32. Закона, донио Закључак о покретању поступка дана године актом број: II/12. У току поступка, Подносилац захтјева је дана године Конкуренцијском савјету доставио Ургенцију са приједлогом доношења привремене мјере број: II/12 (у даљем тексту: Захтјев за доношењем привремене мјере) у којој наводи да привредни субјект Апатинска пивара већ пет година (у периоду од године до године) причињава ненадокнадиву штету Подносиоцу захтјева, при чему прави дискриминацију обустављањем испорука производа и другим радњама. У Захтјеву за доношењем привремене мјере се даље наводи да је Апатинска пивара довела Подносиоца захтјева у тешку финансијску ситуацију из разлога што спречава Подносиоца захтјева да учествује на тржишту продаје пива Апатинске пиваре у Босни и Херцеговини. Даље се наводи да је Апатинска пивара са Подносиоцем захтјева од дана године без оправданих разлога прекинула даљу сарадњу и незаконито истог искључила из дистрибутивне мреже на тржишту Босне и Херцеговине након што је Подносилац захтјева покренуо тужбу пред Привредним

5 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 5 судом у Сомбору због непоштивања уговорених обавеза од стране Апатинске пиваре као и због покретања поступка пред Конкуренцијским савјетом због закључивања забрањених споразума. Слиједом наведеног, Подносилац захтјева је предложио Конкуренцијском савјету на основу прелиминарно утврђене повреде конкуренције у Рјешењу Конкуренцијског савјета број: II/11 од године доношење рјешења о привременој мјери, у смислу члана 40. Закона, којом се обавезује привредни субјект Апатинска пивара да у року од 15 дана настави снабдијевати Подносиоца захтјева својим производима под истим условима као и остале дистрибутере у Босни и Херцеговини. Конкуренцијски савјет, имајући у виду наведено, истиче да је Рјешењем број: II/11 од године утврђено да је привредни субјект Апатинска пивара одредбама Купопродајних уговора за период године закључио забрањени споразум, у смислу члана 4. став (1) тачка а) и д) Закона. Закључком о покретању поступка број: II/12 покренут је поступак ради утврђивања постојања забрањеног споразума одредбама Купопродајних уговора за годину, у смислу члана 4. став (1) под а), б) и д) Закона. Сходно наведеном, Конкуренцијски савјет није у могућности на основу достављених доказа утврдити прелиминарну повреду Закона, у смислу члана 40. Закона. У складу са изложеним Конкуренцијски савјет је одлучио као у диспозитиву Рјешења. Поука о правном лијеку Против овога Рјешења није допуштена жалба. Незадовољна странка може покренути управни спор пред Судом Босне и Херцеговине у дана од дана пријема, односно објаве овога Рјешења. Број II/ јуна године Сарајево Предсједник Гордана Живковић, с. р. Na osnovu člana 42. stav (2), a u vezi sa članom 40. stav (1) Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), Konkurencijsko vijeće je, na 62. (šezdesetdrugoj) sjednici održanoj dana godine, donijelo RJEŠENJE O ODBIJANJU ZAHTJEVA ZA DONOŠENJEM PRIVREMENE MJERE 1. Odbija se Zahtjev privrednog subjekta Dejan komerc d.o.o., Ozrenskih srpskih brigada 38A, Doboj, za donošenje privremene mjere u postupku koji se vodi pred Konkurencijskim vijećem po Zaključku o pokretanju postupka broj: ii/12 od godine protiv privrednog subjekta Apatinska pivara Apatin d.o.o. Trg oslobođenja 5., Apatin, Republika Srbija radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu člana 4. stav (1) pod a), b) i d) Zakona o konkurenciji, kao neosnovan. 2. Оvo Rješenje je konačno i bit će оbјаvljеno u "Službеnоm glаsniku BiH", službеnim glаsilimа еntitеtа i Brčkо Distriktа Bоsnе i Hеrcеgоvinе. Obrazloženje Konkurencijsko vijeće je zaprimilo, dana godine pod brojem: II/12, Zahtjev za pokretanje postupka (u daljem tekstu: Zahtjev), u smislu člana 28. Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon), podnesen od strane privrednog subjekta Preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu i usluge Dejan komerc d.o.o., Ozrenskih srpskih brigada 38A, Doboj (u daljem tekstu: Podnosilac zahtjeva ili Dejan komerc), kojeg zastupa advokat Duško Panić, Cara Dušana 56, Doboj (punomoć izdata dana godine u Doboju). Predmetni Zahtjev je podnesen protiv privrednog subjekta Apatinska pivara Apatin d.o.o. Trg oslobođenja 5, Apatin, Republika Srbija (u daljem tekstu: Apatinska pivara) kojeg zastupa advokat Dina Duraković Morankić, Zmaja od Bosne 7, Sarajevo (punomoć izdata dana godine u Apatinu) radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu člana 4. stav (1) pod a), b) i d) Zakona. Zahtjev je zatim dopunjen dana godine podneskom broj: II/12. Uvidom u dostavljeni Zahtjev i dopunu Zahtjeva, Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da isti nije potpun i kompletan, u smislu člana 28. stav (2) Zakona, te je zatražilo dopunu dokumentacije, dana godine aktom broj: II/12. Podnosilac zahtjeva je dana godine, podneskom broj: II/12, dostavio traženu dopunu Zahtjeva. Nakon kompletiranja Zahtjeva, Konkurencijsko vijeće je Podnosiocu zahtjeva izdalo Potvrdu o prijemu kompletnog i urednog Zahtjeva, u smislu člana 28. stav (3) Zakona dana godine, aktom broj: II/12. Konkurencijsko vijeće je, u skladu sa članom 32. Zakona, donijelo Zaključak o pokretanju postupka dana godine aktom broj: II/12. U toku postupka, Podnosilac zahtjeva je dana godine Konkurencijskom vijeću dostavio Urgenciju sa prijedlogom donošenja privremene mjere broj: II/12 (u daljem tekstu: Zahtjev za donošenjem privremene mjere) u kojoj navodi da privredni subjekt Apatinska pivara već pet godina (u periodu od godine do godine) pričinjava nenadoknadivu štetu Podnosiocu zahtjeva, pri čemu pravi diskriminaciju obustavljanjem isporuka proizvoda i drugim radnjama. U Zahtjevu za donošenjem privremene mjere se dalje navodi da je Apatinska pivara dovela Podnosioca zahtjeva u tešku finansijsku situaciju iz razloga što sprječava Podnosioca zahtjeva da učestvuje na tržištu prodaje piva Apatinske pivare u Bosni i Hercegovini. Dalje se navodi da je Apatinska pivara sa Podnosiocem zahtjeva od dana godine bez opravdanih razloga prekinula dalju saradnju i nezakonito istog isključila iz distributivne mreže na tržištu Bosne i Hercegovine nakon što je Podnosilac zahtjeva pokrenuo tužbu pred Privrednim sudom u Somboru zbog nepoštivanja ugovorenih obaveza od strane Apatinske pivare kao i zbog pokretanja postupka pred Konkurencijskim vijećem zbog zaključivanja zabranjenih sporazuma. Slijedom navedenog, Podnosilac zahtjeva je predložio Konkurencijskom vijeću na osnovu preliminarno utvrđene povrede konkurencije u Rješenju Konkurencijskog vijeća broj: II/11 od godine donošenje rješenja o privremenoj mjeri, u smislu člana 40. Zakona, kojom se obavezuje privredni subjekt Apatinska pivara da u roku od 15 dana nastavi snabdijevati Podnosioca zahtjeva svojim proizvodima pod istim uslovima kao i ostale distributere u Bosni i Hercegovini.

6 Broj 51 - Stranica 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Konkurencijsko vijeće, imajući u vidu navedeno, ističe da je Rješenjem broj: II/11 od godine utvrđeno da je privredni subjekt Apatinska pivara odredbama Kupoprodajnih ugovora za period godine zaključio zabranjeni sporazum, u smislu člana 4. stav (1) tačka a) i d) Zakona. Zaključkom o pokretanju postupka broj: II/12 pokrenut je postupak radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma odredbama Kupoprodajnih ugovora za godinu, u smislu člana 4. stav (1) pod a), b) i d) Zakona. Shodno navedenom, Konkurencijsko vijeće nije u mogućnosti na osnovu dostavljenih dokaza utvrditi preliminarnu povredu Zakona, u smislu člana 40. Zakona. U skladu sa izloženim Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u dispozitivu Rješenja. Pouka o pravnom lijeku Protiv ovoga Rješenja nije dopuštena žalba. Nezadovoljna stranka može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovoga Rješenja. Broj II/ juna godine Sarajevo Predsjednik Gordana Živković, s. r. USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 671 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 369/10, rješavajući apelaciju H. K., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 24. svibnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija H. K. Utvrđuje se kršenje zabrane diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa pravom na pristup sudu iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Bihaću broj 20 0 P Gž od 7. prosinca godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Bihaću, koji je dužan u roku od tri mjeseca donijeti novu odluku sukladno članku II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članku 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odluka se dostavlja Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine, koji su dužni poduzeti mjere iz svoje nadležnosti u pravcu osiguranja poštivanja prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda sukladno ovoj odluci. Nalaže se Kantonalnom sudu u Bihaću da, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, a Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine da, u roku od šest mjeseci od dana dostave ove odluke, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda, obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. H. K. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Cazina, kojega zastupa Safeta Alijagić, odvjetnik iz Bihaća, podnio je 26. siječnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 20 0 P Gž od 7. prosinca godine i Rješenja Općinskog suda u Cazinu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 20 0 P P od 6. studenog godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Sanele Kovačević rođ. Badić (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 7. listopada godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 12. i 15. listopada godine. Tužena nije dostavila odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Kantonalnog i Općinskog suda dostavljeni su apelantovom opunomoćeniku 22. ožujka godine. 5. Također, na temelju članka 33. Pravila Ustavnog suda, od Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) i Federalnog ministarstva pravde (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) zatraženo je 20. veljače i 15. ožujka godine da dostave odgovore o tome što su razlozi i svrha odredbe članka 43. Obiteljskog zakona FBiH. 6. Ministarstvo je 11. travnja godine dostavilo traženi odgovor. Parlament FBiH nije dostavio traženi odgovor. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 8. Rješenjem Općinskog suda broj 20 0 P P od 6. studenog godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 20 0 P Gž od 7. prosinca godine, odbačena je apelantova tužba koju je podnio protiv tužene radi rastave braka. 9. U obrazloženju prvostupanjskog rješenja se navodi da je apelant Općinskom sudu 2. studenog godine podnio tužbu radi rastave braka protiv tužene koja je smještena u Kući spasa Centra za socijalni rad Ljubljana. Istaknuto je da je uz tužbu priložio izvadak iz matične knjige rođenih za malodobno dijete apelanta i tužene i zapisnik o posredovanju JU Centar za socijalni rad Cazin. Iz zapisnika o posredovanju JU Centar za socijalni rad Cazin Općinski sud je ustanovio da u postupku posredovanja nije sudjelovala tužena. Općinski sud se pozvao na odredbu članka 49. stavak 1. Obiteljskog zakona FBiH

7 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 7 kojom je propisano da, ako se oba bračna partnera, uredno pozvana, ne odazovu na poziv da sudjeluju u postupku posredovanja, a ne opravdaju svoj izostanak, postupak će se obustaviti. Prema mišljenju Općinskog suda, sukladno spomenutoj odredbi, JU Centar za socijalni rad Cazin je bila dužna obustaviti postupak posredovanja, a što nije učinila. Istaknuto je da je, neovisno o navedenoj činjenici, apelant 2. studenog godine podnio tužbu protiv tužene za rastavu braka, prilažući uz tužbu zapisnik o posredovanju JU Centar za socijalni rad od 30. listopada godine iz kojeg je utvrđeno da postupak posredovanja nije okončan, te je, stoga, u smislu odredbe članka 52. Obiteljskog zakona, Općinski sud odlučio tužbu odbaciti. 10. U obrazloženju drugostupanjskog rješenja se navodi da je apelantova tužba nedopuštena, ali ne zbog razloga koje je naveo prvostupanjski sud, već u smislu odredbe članka 43. Obiteljskog zakona FBiH. Kantonalni sud je naveo da je navedenom odredbom propisano da muž nema pravo na tužbu za rastavu braka za vrijeme trudnoće žene, ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. Istaknuto je da je apelant u predmetnoj pravnoj stvari muž, te da je u tužbi naveo da je u braku stečeno jedno dijete, i to mldb. S. K., za koju je dostavio izvadak iz matične knjige rođenih. Kantonalni sud je naveo da iz navedenog izvatka proizlazi činjenica da je mldb. S. K. rođena 30. lipnja godine, a apelant je tužbu podnio 2. studenog godine. Stoga je Kantonalni sud utvrdio da je apelant podnio tužbu u vrijeme kada mldb. S. K. nije imala navršene tri godine života. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na sklapanje braka iz članka 12. Europske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz članka 5. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju. Smatra da je odredbom članka 43. Obiteljskog zakona muškarac diskriminiran u odnosu na ženu, budući da ona ima pravo na rastavu u svako doba, a muškarcu se to pravo ograničava. Dakle, apelant ukazuje na diskriminaciju prema spolu. Ističe da je ženi omogućena rastava braka u svako doba i mogućnost zaključenja novog braka dok se mužu-muškarcu to pravo ograničava, te u razdoblju od tri godine ne može zaključiti novi brak, jer se ne može razvesti. Navodi da prethodni brak mora trajati tri godine bez obzira na to što on nema svrhu i što faktički ne postoji, jer ne postoji sadržaj koji brak podrazumijeva. Smatra da je presudom Kantonalnog suda onemogućen da se o njegovom pravu i obvezama odluči u razumnom roku pred sudom. b) Odgovor na apelaciju 12. U svom odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da se apelacija odnosi na usklađenost domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim konvencijama, što bi moglo biti predmetom posebnog postupka. 13. U svom odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja apelantovih ustavnih prava. 14. U svom odgovoru Ministarstvo je navelo da su razlozi odredbe članka 43. Obiteljskog zakona zaštita temeljnih ljudskih prava žene-majke i nerođenog i malodobnog djeteta, prvenstveno u najranijoj dobi. Istaknuto je da je zakonodavac želio osigurati da oba roditelja budu nazočna u najranijoj dobi djeteta, uzevši u obzir sve specifičnosti i psihičke promjene koje uzrokuje razdvajanje roditelja u vrijeme kada dijete još nije dostatno odraslo da shvati određene pojave u društvu. Navedeno je da su uzete u obzir i specifične materijalne prilike žena u našem društvu koje se ogledaju u tomu što nisu dostatno situirane da samostalno opstanu sa malodobnim djetetom, pa je nazočnost oca neophodna. Ukazano je da je veliki broj ženamajki bez stalnog izvora prihoda, odnosno da su neuposlene, jer u toj životnoj fazi nisu u mogućnosti raditi mnoge poslove, a ukoliko su u radnom odnosu, prisutni su mnogi problemi u ostvarivanju naknada za vrijeme njege djeteta, a pri tomu su vrlo često i stambeno nezbrinute ukoliko dođe do rastave braka. Sukladno navedenom, zakonodavac je smatrao da je uloga oca veoma bitna u ovom razdoblju odrastanja i njege djeteta, pa je kroz razdoblje od tri godine želio osigurati mogućnost da dijete zdravo i pravilno odrasta. Zakonodavac je želio da majka, koja prolazi kroz veoma teško razdoblje podizanja malog djeteta, ima neophodnu pomoć i nazočnost oca djeteta, te u konačnici dana je mogućnost da zdravo egzistira uz ljubav zajedničkog djeteta. Konstatirano je da namjera zakonodavca nema diskriminirajuću narav, nego zaštitni karakter, jer biološki karakter i specifičnost uloge žene trudnice i majke djeteta do tri godine su takvi da u prvi plan stavljaju ulogu majke a onda mogućnost da eventualno sklopi drugu bračnu zajednicu. Ministarstvo je navelo kako smatra da pravo iz članka 12. Europske konvencije nije povrijeđeno, jer se vršenje prava na brak i zasnivanje obitelji uređuju unutarnjim zakonima a u konkretnim slučajevima pravo na brak je ograničeno u određenom razdoblju, jer je već ostvareno ranijim brakom i njime su stvorene određene obveze koje se moraju ispoštovati, prije svega obveza da se zaštiti malodobno dijete. V. Relevantni propisi 15. U Obiteljskom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/05 i 41/05) relevantne odredbe glase: Članak 41. Bračni partner može tražiti razvod braka ako su bračni odnosi teško i trajno poremećeni. Članak 42. Razvod braka se može zahtijevati tužbom ili zahtjevom za sporazumni razvod braka. Članak 43. Muž nema pravo na tužbu za razvod braka za vrijeme trudnoće žene ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. Članak 124. (1) Dijete ima pravo na skrb o životu, zdravlju i razvoju osobnosti. (2) Dijete ima pravo živjeti s roditeljima. Ako ne živi s oba ili sa jednim roditeljem, pravo je djeteta da redovito održava osobne odnose i neposredne kontakte s roditeljem s kojim ne živi. Dijete ima pravo održavati osobne odnose i neposredne kontakte i sa babom i djedom. (3) Dijete ima pravo na zaštitu od nezakonitog miješanja u njegovu privatnost i obitelj. Članak 129. (1) Roditeljska skrb je skup odgovornosti, dužnosti i prava roditelja koje imaju za cilj zaštitu osobnih i imovinskih prava i interesa. (2) Roditeljska skrb ostvaruje se u najboljem interesu djeteta. Članak 130. (1) Roditelji su zajednički i prvenstveno odgovorni za razvoj i odgoj djeteta.

8 Broj 51 - Stranica 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, (2) Roditelji trebaju osigurati zaštitu djeteta koja je nužna za njegovu dobrobit. Članak 131. (1) Ograničenje i oduzimanje roditeljske skrbi moguće je odlukom mjerodavnog organa iz razloga i na način propisan ovim zakonom. (2) Roditelj se ne može odreći roditeljske skrbi. Članak 138. (1) Roditelji imaju dužnost i pravo uzdržavati dijete, sukladno odredbama ovog zakona. (2) Dužnost je roditelja djetetu osigurati životne uvjete potrebne za njegov razvoj. Članak 152. stavak 1. (1) Ako su roditelji zanemarili skrb o zdravlju i odgoju djeteta, ili kada je roditeljima potrebna pomoć u odgoju djeteta, organ skrbništva će odrediti nadzor nad ostvarivanjem roditeljske skrbi koji će trajati dok to bude u interesu djeteta a najkraće tri mjeseca. Članak 215. Roditelji su dužni izdržavati malodobno dijete i u izvršavanju te obveze moraju iskoristiti sve svoje mogućnosti i sposobnosti. Članak 224. Bračni partner koji nema dovoljno sredstava za život ili ih ne može ostvariti iz svoje imovine, a nesposoban je za rad ili se ne može uposliti, ima pravo na uzdržavanje od svog bračnog partnera srazmjerno njegovim mogućnostima. Članak 249. stavak 1. (1) U postupku za uzdržavanje malodobnog djeteta ili punoljetnog djeteta nad kojim roditelji ostvaruju roditeljsku skrb, sud može po službenoj dužnosti odrediti privremene mjere radi davanja uzdržavanja. VI. Dopustivost 16. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 20 0 P Gž od 7. prosinca godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu odluku apelant je primio 11. siječnja godine, a apelacija je podnesena 26. siječnja godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama redovitih sudova povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na sklapanje braka iz članka 12. Europske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz članka 5. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2. što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivični postupak. Nediskriminacija Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovim člankom ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status. Članak 14. Europske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 21. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant ukazuje na kršenje zabrane diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u odnosu na pravo na pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Herecgovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 22. Ustavni sud zapaža da članak 6. Europske konvencije ne sadrži izričitu garanciju prava na pristup sudu, ali Europski sud smatra da ovaj članak osigurava svakome pravo da bilo koji pravni zahtjev u svezi sa svojim građanskim pravima i obvezama iznese pred sud. Pravo na sud ugrađeno je u članak 6. Europske konvencije, a pravo na pristup sudu, tj. pravo na pokretanje sudskog postupka u građanskim pitanjima predstavlja samo jedan od aspekata. Članak 6. Europske konvencije je mnogo širi od članka 13. jer podrazumijeva pravo na sud i primjenjuje se na sva tumačenja građanskih prava i obveza, a ne samo na ona vezana za neko od prava koje garantira Europska konvencija. 23. Dalje, prema praksi Europskog suda, članak 6. stavak 1. Europske konvencije osigurava svakome pravo da njegov zahtjev u svezi s njegovim građanskim pravima i obvezama razmotri sud ili tribunal. To podrazumijeva "pravo na sud" čiji je jedan od aspekata "pravo na pristup sudu", koje podrazumijeva pravo da se u građanskim stvarima pokrene postupak pred sudom (vidi, Europski sud za ljudska prava, Philis protiv Grčke, presuda od 27. kolovoza godine, serija A broj 209, strana 20, stavak 59). Također, prema praksi Ustavnog suda, pravo na pristup sudu je povrijeđeno kada sud propusti meritorno odlučiti o apelantovom građanskom pravu (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 64/02 od 24. listopada godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 8/04, stavak 48). 24. Dakle, u članak 6. stavak 1. Europske konvencije ugrađeno je "pravo na sud", a jedan vid tog prava je pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim

9 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 9 stvarima. Međutim, to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. Podrazumijeva se da su ona dopuštena, jer pravo na pristup sudu, po samoj svojoj naravi, zahtijeva državno uređenje. U tome pogledu države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene iako konačnu odluku o poštivanju zahtjeva iz Europske konvencije donosi sud. Sud se mora uvjeriti da primijenjena ograničenja ne ograničavaju, niti smanjuju pristup koji je pojedincu ostavljen na takav način, ili u tolikoj mjeri da bi bila narušena sama suština prava. Dalje, ograničenje neće biti sukladno članku 6. stavak 1. ako ne teži legitimnom cilju i ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se nastoji ostvariti (vidi presudu u predmetu Stubbings i drugi v. United Kingdom od 22. listopada godine, Reports of Judgements and Decisions 1996-IV, stavak 50). 25. Dalje, Ustavni sud zapaža da apelant predmetnom apelacijom pokreće i pitanje diskriminacije po osnovi spola u odnosu na pristup sudu. Ustavni sud podsjeća na činjenicu da članak 14. Europske konvencije osigurava zaštitu od diskriminacije povodom pitanja koja potpadaju pod okvir drugih članaka Europske konvencije (Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, vidi presudu od 13. lipnja 1979, serija A broj 31, stavak 32). Prema praksi Europskog suda, diskriminacija nastupa ako se osoba ili skupina osoba koje se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju na temelju spola, rase, boje, jezika, vjere (...) u pogledu uživanja prava iz Europske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman ili upotreba sredstava naspram željenog cilja koja nisu u proporcionalnom odnosu (vidi, Europski sud, Belgijski jezični slučaj, presuda od 9. veljače godine, serija A broj 6, stavak 10). Pri tomu je nevažno je li diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana, ili primjene samog zakona (vidi, Europski sud, Irska protiv Velike Britanije, presuda od 18. siječnja godine, serija A broj 25, stavak 226). 26. Također, prema praksi Ustavnog suda i Europskog suda, neki akt ili propis je diskriminirajući ako pravi razliku između pojedinaca ili skupina koje se nalaze u sličnoj situaciji, te ako u tom razlikovanju izostane objektivno i razumno opravdanje, odnosno ako nije bilo razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i ciljeva čijem ostvarenju se teži. Međutim, prema praksi Europskog suda, državna tijela imaju određenu slobodu procjene kada odlučuju opravdavaju li i u kojoj mjeri razlike u inače sličnim situacijama različit tretman prema zakonu. Opseg te slobode procjene varira u ovisnosti o okolnostima samog predmeta i pozadine tog predmeta (vidi, Europski sud, Rasmunssen protiv Danske, presuda od 28. studenog godine, serija A broj 87, stavak 40). 27. U konkretnom slučaju apelantova tužba za razvod braka je, u suštini, konačno odbačena kao nedozvoljena u smislu odredbe članka 43. Obiteljskog zakona FBiH. Naime, prema navedenoj odredbi, muž nema pravo podnijeti tužbu za rastavu braka za vrijeme trudnoće žene, ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. U predmetnom postupku je utvrđeno da je apelant muž tužene, te da u vrijeme podnošenja tužbe malodobno dijete apelanta i tužene nije navršilo tri godine zbog čega apelant, u smislu spomenute odredbe, nema pravo na podnošenje tužbe za rastavu braka. 28. Ustavni sud smatra da je nepobitno da odredba članka 43. Obiteljskog zakona FBiH, na temelju koje je apelantova tužba odbačena, sama po sebi dovodi do različitog tretmana supružnika, odnosno muškarca i žene u odnosu na njihovo pravo na pristup sudu u smislu dozvole da se podnese tužba za rastavu braka. Dakle, navedenom odredbom apelantu je kao mužu, odnosno muškarcu, uskraćeno pravo na pristup sudu u odnosu na tuženu kao njegovu suprugu. S druge strane, žena može nesmetano, bez ikakvog ograničenja, podnijeti tužbu za rastavu braka kako za vrijeme trudnoće, tako i za vrijeme dok dijete ima manje od tri godine života. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, predmetna odredba sama po sebi dovodi do razlike supružnika u pogledu pristupa sudu prema spolu. Ustavni sud ponavlja da pravo na pristup sudu nije neograničeno, ali da za bilo kakvo ograničenje tog prava mora postojati razumno i objektivno opravdanje. 29. Stoga se Ustavnom sudu postavlja pitanje postoji li za tako različit tretman supružnika razumno i objektivno opravdanje, odnosno ima li ta odredba svoju opravdanost u praksi u smislu zaštite interesa djece, kako je to predviđeno odredbom članka 5. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju. Naime, navedenim člankom Protokola broj 7 državama je dano široko polje procjene da mogu poduzeti mjere koje su neophodne kako bi zaštitile interes djece. 30. S tim u svezi, Ustavni sud je od donositelja predmetnog zakona i nadležnog ministarstva, koje je bilo predlagačem tog zakona, zatražio informaciju o tomu koji su razlozi i svrha odredbe članka 43. Obiteljskog zakona FBiH. Zakonodavac nije dostavio Ustavnom sudu nikakvo obrazloženje iako je jedini nadležan dati autentično tumačenje zakona. Međutim, Ustavnom sudu je traženi odgovor dostavilo nadležno ministarstvo. Stoga će Ustavni sud, iako se ne radi o autentičnom tumačenju zakona, odnosno predmetne odredbe, uzeti u obzir navedenu informaciju Ministarstva kako bi utvrdilo postoji li za različito tretiranje supružnika razumno i objektivno opravdanje. Iz navoda Ministarstva proizlazi da je odredba članka 43. Obiteljskog zakona donesena radi zaštite interesa djeteta i žene-majke. Kao prvo, istaknuto je da se navedenom odredbom željela osigurati nazočnost oba roditelja u najranijoj životnoj dobi djeteta, uzimajući u obzir specifičnosti i psihičke promjene koje uzrokuje razdvajanje roditelja u vrijeme kada dijete još nije dovoljno odraslo da shvati određene pojave u društvu. Dalje, Ministarstvo je ukazalo na specifične materijalne prilike u kojim se nalaze žene u našem društvu koje se ogledaju u tomu da su one nedostatno situirane da bi samostalno opstale sa malodobnim djetetom zbog čega je nazočnost oca neophodna. S tim u svezi je navedeno da veliki broj žena-majki nema stalni izvor prihoda, odnosno da su neuposlene, jer u toj životnoj fazi nisu u mogućnosti raditi veliki broj poslova, a ukoliko su u radnome odnosu, postoje problemi oko ostvarivanja naknada za vrijeme njege djeteta. Također, ukoliko dođe do rastave braka, vrlo često nisu stambeno zbrinute. 31. Imajući u vidu navedeno, Ustavnom sudu se postavlja pitanje ukazuje li obrazloženje Ministarstva na razumno i objektivno opravdanje za različit tretman supružnika odredbom članka 43. Obiteljskog zakona, a u smislu standarda koje propisuje Europska konvencija. Ustavni sud zapaža da je nepobitno da predmetna odredba ograničava pravo muža na rastavu braka za vrijeme trudnoće žene, odnosno dok njihovo dijete ne navrši tri godine života, a to pravo nije ograničeno ženi-majci. Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda, u realnome životu, čak i uz postojanje navedene odredbe, ne može se spriječiti da muž, odnosno otac djeteta, i bez rastave fizički napusti majku i dijete. S druge strane, Ustavni sud zapaža da Obiteljski zakon ima niz odredaba koje precizno reguliraju koja su to prava i dužnosti roditelja u pogledu staranja i izdržavanja njihove djece. Tako je odredbom članka 130. propisano da su roditelji zajednički i prvenstveno odgovorni za razvoj i odgoj djeteta. Stavkom 2. članka 131. Obiteljskog zakona propisano je da se roditelj ne može odreći roditeljskog staranja. Dalje, Obiteljskim zakonom su regulirana i pitanja izdržavanja bračnog druga koji nema dostatno

10 Broj 51 - Stranica 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, sredstava za život. Stoga, proizlazi da se razlozi i svrha odredbe članka 43. Obiteljskog zakona, koje je navelo Ministarstvo u svom odgovoru, ostvaruju putem drugih odredaba Obiteljskog zakona koje precizno reguliraju pitanje zaštite interesa djeteta, kao i bračnog druga koji nema dostatno sredstava za život. Dakle, ne postoji zakonska prepreka da se, sukladno drugim odgovarajućim odredbama Obiteljskog zakona, zaštite interesi djeteta i žene-majke ukoliko postoji potrebа za takvom zaštitom. 32. Prema tomu, prema mišljenju Ustavnog suda, razlozi koje navodi Ministarstvo u svom odgovoru ne predstavljaju razumno i objektivno opravdanje za različito tretiranje supružnika (muškarca i žene) u odnosu na pravo na pristup sudu pogotovu ako se uzme u obzir da u Obiteljskom zakonu postoje precizne odredbe koje reguliraju pitanje zaštite djeteta i bračnih drugova. Također, razmatrajući ostale odredbe Obiteljskog zakona, Ustavni sud primjećuje da, osim odredbe članka 43. koja pravi razliku između supružnika, sve ostale odredbe izjednačavaju muškarca i ženu kako u pogledu njihovih međusobnih prava i obveza, tako i u pogledu njihovih prava i obveza prema djeci. Stoga, Ustavni sud smatra da navedena odredba dovodi do različitog tretmana muškarca u odnosu na ženu, dakle prema spolu, u odnosu na njihovo pravo na pristup sudu, a da za takvo različito postupanje ovaj sud ne vidi bilo kakvo objektivno i razumno opravdanje. Navedeno Ustavni sud nije mogao zaključiti ni iz informacije koju je dobio od nadležnog ministarstva. 33. Na temelju navedenog, Ustavni sud smatra da odredba članka 43. Obiteljskog zakona ne zadovoljava potrebnu zakonsku kvalitetu u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u odnosu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Na temelju navedenog Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju apelant diskriminiran prema spolu u svezi sa pravom na pristup sudu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju prekršena zabrana diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u odnosu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Dakle, proizlazi da odredba članka 43. Obiteljskog zakona nije sukladna ni Ustavu Bosne i Hercegovine, ni Europskoj konvenciji. 34. Ustavni sud pri tomu podsjeća da se, u smislu odredbe članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prava i slobode predviđeni u Europskoj konvenciji i u njezinim protokolima izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U konkretnom slučaju, prema mišljenju Ustavnog suda, redoviti sudovi su propustili primijeniti ustavne odredbe koje ukazuju na prioritet primjene Europske konvencije i njezinih protokola u odnosu na bilo koji drugi zakon. Dakle, redoviti sudovi, prigodom odlučivanja o tužbenim zahtjevima, imaju ustavnu obvezu primijeniti međunarodne standarde za zaštitu ljudskih prava i sloboda, što je u konkretnom slučaju izostalo. 35. Imajući u vidu zaključke u ovoj odluci, Ustavni sud smatra da je neophodno poduzeti odgovarajuće legislativne mjere kojima će se osigurati pravo na pristup sudu za oba supružnika bez diskriminacije prema spolu u smislu članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije i pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 36. Stoga je Ustavni sud naložio Parlamentu i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine da poduzmu odgovarajuće mjere iz svoje nadležnosti kako bi se osiguralo poštivanje ustavnog prava na pristup sudu bez diskriminacije prema spolu u smislu ove odluke i u svim drugim relevantnim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 106/03 od 27. listopada godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 23/05, stavak 35). Ostali navodi 37. Ustavni sud smatra da, obzirom na zaključke u pogledu članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u odnosu na pravo na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, nije potrebno posebice razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na pravo na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na sklapanje braka iz članka 12. Europske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz članka 5. Protokola broj 7 uz Europsku konvenciju, budući da se i oni, u suštini, temelje na navodima o kršenju zabrane diskriminacije u svezi sa pravom na pristup sudu, o kojim je Ustavni sud već iznio svoje stajalište u prethodnim točkama ove odluke. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja zabrane diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom na pristup sudu kao segmentom prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, jer je apelantova tužba odbačena kao nedopuštena u smislu odredbe članka 43. Obiteljskog zakona FBiH, koja je diskriminirajuća, jer dovodi do različitog tretmana apelanta prema spolu, a da za takav različit tretman nema razumnog i objektivnog opravdanja. 39. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 369/10, рјешавајући апелацију Х. К., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 24. маја године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Х. К. Утврђује се кршење забране дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у

11 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 11 вези са правом на приступ суду из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Рјешење Кантоналног суда у Бихаћу број 20 0 П Гж од 7. децембра године. Предмет се враћа Кантоналном суду у Бихаћу, који је дужан да у року од три мјесеца донесе нову одлуку у складу са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине и чланом 14 Европске конвенције за заштиту људских права у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Одлука се доставља Парламенту Федерације Босне и Херцеговине и Влади Федерације Босне и Херцеговине, који су дужни да предузму мјере из своје надлежности у правцу обезбјеђења поштивања права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у складу са овом одлуком. Налаже се Кантоналном суду у Бихаћу да, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, а Парламенту Федерације Босне и Херцеговине и Влади Федерације Босне и Херцеговине да, у року од шест мјесеци од дана достављања ове одлуке, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда, обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Х. К. (у даљњем тексту: апелант) из Цазина, кога заступа Сафета Алијагић, адвокат из Бихаћа, поднио је 26. јануара године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Бихаћу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 20 0 П Гж од 7. децембра године и Рјешења Општинског суда у Цазину (у даљњем тексту: Општински суд) број 20 0 П П од 6. новембра године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и Санеле Ковачевић рођ. Бадић (у даљњем тексту: тужена) затражено је 7. октобра године да доставе одговоре на апелацију. 3. Кантонални и Општински суд су доставили одговоре на апелацију 12. и 15. октобра године. Тужена није доставила одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Кантоналног и Општинског суда достављени су апелантовом пуномоћнику 22. марта године. 5. Такође, на основу члана 33 Правила Уставног суда, од Парламента Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Парламент ФБиХ) и Федералног министарства правде (у даљњем тексту: Министарство) затражено је 20. фебруара и 15. марта године да доставе одговоре о томе шта су разлози и сврха одредбе члана 43 Породичног закона ФБиХ. 6. Министарство је 11. априла године доставило тражени одговор. Парламент ФБиХ није доставио тражени одговор. III. Чињенично стање 7. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 8. Рјешењем Општинског суда број 20 0 П П од 6. новембра године, које је потврђено Рјешењем Кантоналног суда број 20 0 П Гж од 7. децембра године, одбачена је апелантова тужба коју је поднио против тужене ради развода брака. 9. У образложењу првостепеног рјешења се наводи да је апелант Општинском суду 2. новембра године поднио тужбу ради развода брака против тужене која је смјештена у Кући спаса Центра за социјални рад Љубљана. Истакнуто је да је уз тужбу приложио извод из матичне књиге рођених за малољетно дијете апеланта и тужене и записник о посредовању ЈУ Центар за социјални рад Цазин. Из записника о посредовању ЈУ Центар за социјални рад Цазин Општински суд је установио да у поступку посредовања није учествовала тужена. Општински суд се позвао на одредбу члана 49 став 1 Породичног закона ФБиХ којом је прописано да, ако се оба брачна партнера, уредно позвана, не одазову на позив да учествују у поступку посредовања, а не оправдају свој изостанак, поступак ће се обуставити. Према мишљењу Општинског суда, у складу са поменутом одредбом, ЈУ Центар за социјални рад Цазин је била дужна да обустави поступак посредовања, а што није учинила. Истакнуто је да је, независно од наведене чињенице, апелант 2. новембра године поднио тужбу против тужене за развод брака, прилажући уз тужбу записник о посредовању ЈУ Центар за социјални рад од 30. октобра године из којег је утврђено да поступак посредовања није окончан, те је, стога, у смислу одредбе члана 52 Породичног закона, Општински суд одлучио да тужбу одбаци. 10. У образложењу другостепеног рјешења се наводи да је апелантова тужба недопуштена, али не због разлога које је навео првостепени суд, већ у смислу одредбе члана 43 Породичног закона ФБиХ. Кантонални суд је навео да је наведеном одредбом прописано да муж нема право на тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене, или док њихово дијете не наврши три године живота. Истакнуто је да је апелант у предметној правној ствари муж, те да је у тужби навео да је у браку стечено једно дијете, и то млдб. С. К., за коју је доставио извод из матичне књиге рођених. Кантонални суд је навео да из наведеног извода произилази чињеница да је млдб. С. К. рођена 30. јуна године, а апелант је тужбу поднио 2. новембра године. Стога је Кантонални суд утврдио да је апелант поднио тужбу у вријеме када млдб. С. К. није имала навршене три године живота. IV. Апелација а) Наводи из апелације 11. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на склапање брака из члана 12 Европске конвенције, право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције и право на

12 Broj 51 - Stranica 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, једнакост супружника из члана 5 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. Сматра да је одредбом члана 43 Породичног закона мушкарац дискриминисан у односу на жену, будући да она има право на развод у свако доба, а мушкарцу се то право ограничава. Дакле, апелант указује на дискриминацију према полу. Истиче да је жени омогућен развод брака у свако доба и могућност закључења новог брака док се мужу-мушкарцу то право ограничава, те у периоду од три године не може да закључи нови брак, јер не може да се разведе. Наводи да претходни брак мора да траје три године без обзира на то што он нема сврху и што фактички не постоји, јер не постоји садржина који брак подразумијева. Сматра да је пресудом Кантоналног суда онемогућен да се о његовом праву и обавезама одлучи у разумном року пред судом. b) Одговор на апелацију 12. У свом одговору на апелацију Кантонални суд је навео да се апелација односи на усклађеност домаћег законодавства са међународним конвенцијама, што би могло бити предмет посебног поступка. 13. У свом одговору на апелацију Општински суд је навео да у предметном поступку није дошло до кршења апелантових уставних права. 14. У свом одговору Министарство је навело да су разлози одредбе члана 43 Породичног закона заштита основних људских права жене-мајке и нерођеног и малољетног дјетета, првенствено у најранијој доби. Истакнуто је да је законодавац желио да обезбиједи да оба родитеља буду присутна у најранијој доби дјетета, узевши у обзир све специфичности и психичке промјене које узрокује раздвајање родитеља у вријеме када дијете још није довољно одрасло да схвати одређене појаве у друштву. Наведено је да су узете у обзир и специфичне материјалне прилике жена у нашем друштву које се огледају у томе што нису довољно ситуиране да би могле самостално опстати са малољетним дјететом, па је присуство оца неопходно. Указано је да је велики број жена-мајки без сталног извора прихода, односно да су незапослене, јер у тој животној фази нису у могућности да раде многе послове, а уколико су у радном односу, присутни су многи проблеми у остваривању накнада за вријеме његе дјетета, а при томе су врло често и стамбено незбринуте уколико дође до развода брака. Сходно наведеном, законодавац је сматрао да је улога оца веома битна у овом периоду одрастања и његе дјетета, па је кроз период од три године желио да обезбиједи могућност да дијете здраво и правилно одраста. Законодавац је желио да мајка, која пролази кроз веома тежак период подизања малог дјетета, има неопходну помоћ и присуство оца дјетета, те у коначници дата је могућност да здраво егзистира уз љубав заједничког дјетета. Констатовано је да намјера законодавца нема дискриминишућу природу, него заштитни карактер, јер биолошки карактер и специфичност улоге жене труднице и мајке дјетета до три године су такви да у први план стављају улогу мајке а онда могућност да евентуално склопи другу брачну заједницу. Министарство је навело да сматра да право из члана 12 Европске конвенције није повријеђено, јер се вршење права на брак и заснивање породице уређују унутрашњим законима а у конкретним случајевима право на брак је ограничено у одређеном периоду, јер је већ остварено ранијим браком и њиме су створене одређене обавезе које морају да се испоштују, прије свега обавеза да се заштити малољетно дијете. V. Релевантни прописи 15. У Породичном закону Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/05 и 41/05) релевантне одредбе гласе: Члан 41. Брачни друг може тражити развод брака ако су брачни односи тешко и трајно поремећени. Члан 42. Развод брака се може захтијевати тужбом или захтјевом за споразумни развод брака. Члан 43. Муж нема право на тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене или док њихово дијете не наврши три године живота. Члан 124. (1) Дијете има право на старање о животу, здрављу и развоју личности. (2) Дијете има право живјети са родитељима. Ако не живи са оба или са једним родитељем, право је дјетета да редовно одржава личне односе и непосредне контакте са родитељем са којим не живи. Дијете има право одржавати личне односе и непосредне контакте и са бабом и дједом. (3) Дијете има право на заштиту од незаконитог мијешања у његову приватност и породицу. Члан 129. (1) Родитељско старање је скуп одговорности, дужности и права родитеља које имају за циљ заштиту личних и имовинских права и интереса. (2) Родитељско старање се остварује у најбољем интересу дјетета. Члан 130. (1) Родитељи су заједнички и првенствено одговорни за развој и васпитање дјетета. (2) Родитељи треба да обезбиједе заштиту дјетета која је нужна за његову добробит. Члан 131. (1) Ограничење и одузимање родитељског старања је могуће одлуком надлежног органа из разлога и на начин прописан овим законом. (2) Родитељ се не може одрећи родитељског старања. Члан 138. (1) Родитељи имају дужност и право издржавати дијете у складу са одредбама овог закона. (2) Дужност је родитеља да дјетету обезбиједе животне услове потребне за његов развој. Члан 152. став 1. (1) Ако су родитељи занемарили старање о здрављу и васпитању дјетета, или када је родитељима потребна помоћ у васпитању дјетета, орган старатељства ће одредити надзор над остваривањем родитељског старања који ће трајати док то буде у интересу дјетета а најкраће три мјесеца. Члан 215. Родитељи су дужни издржавати малољетно дијете и у извршавању те обавезе морају искористити све своје могућности и способности. Члан 224. Брачни друг који нема довољно средстава за живот или их не може остварити из своје имовине, а неспособан је за рад или се не може запослити, има право на

13 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 13 издржавање од свог брачног друга сразмјерно његовим могућностима. Члан 249. став 1. (1) У поступку за издржавање малољетног дјетета или пунољетног дјетета над којим родитељи остварују родитељско старање, суд може по службеној дужности одредити привремене мјере ради давања издржавања. VI. Допустивост 16. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 17. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 18. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 20 0 П Гж од 7. децембра године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену одлуку апелант је примио 11. јануара године, а апелација је поднесена 26. јануара године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 19. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 20. Апелант сматра да му је оспореним одлукама редовних судова повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на склапање брака из члана 12 Европске конвенције, право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције и право на једнакост супружника из члана 5 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Недискриминација Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених овим чланом или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално и социјално поријекло, или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом обезбјеђује се без дискриминације по било којој основи, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. 21. Из навода апелације произилази да апелант указује на кршење забране дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у односу на право на приступ суду као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херецговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 22. Уставни суд запажа да члан 6 Европске конвенције не садржи изричиту гаранцију права на приступ суду, али Европски суд сматра да овај члан обезбјеђује свакоме право да било који правни захтјев у вези са својим грађанским правима и обавезама изнесе пред суд. Право на суд уграђено је у члан 6 Европске конвенције, а право на приступ суду, тј. право на покретање судског поступка у грађанским питањима представља само један од аспеката. Члан 6 Европске конвенције је много шири од члана 13 јер подразумијева право на суд и примјењује се на сва тумачења грађанских права и обавеза, а не само на она везана за неко од права које гарантује Европска конвенција. 23. Даље, према пракси Европског суда, члан 6 став 1 Европске конвенције обезбјеђује свакоме право да његов захтјев у вези с његовим грађанским правима и обавезама размотри суд или трибунал. То подразумијева "право на суд" чији је један од аспеката "право на приступ суду", које подразумијева право да се у грађанским стварима покрене поступак пред судом (види, Европски суд за људска права, Philis против Грчке, пресуда од 27. августа године, серија А број 209, страна 20, став 59). Такође, према пракси Уставног суда, право на приступ суду је повријеђено када суд пропусти да мериторно одлучи о апелантовом грађанском праву (види, Уставни суд, Одлука број У 64/02 од 24. октобра године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 8/04, став 48). 24. Дакле, у члан 6 став 1 Европске конвенције уграђено је "право на суд", а један вид тог права је право на приступ, тј. право покретања поступка пред судом у грађанским стварима. Међутим, то право није апсолутно, оно може да подлијеже ограничењима. Подразумијева се да су она допуштена, јер право на приступ суду, по самој својој природи, захтијева државно уређење. У том погледу државе уговорнице уживају одређену слободу процјене иако коначну одлуку о поштивању захтјева из Европске конвенције доноси суд. Суд мора да се увјери да примијењена ограничења не ограничавају, нити смањују приступ који је појединцу остављен на такав начин, или у толикој мјери да би била нарушена сама суштина права. Даље, ограничење неће бити у складу са чланом 6 став 1 ако не тежи легитимном циљу и ако не постоји разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се настоји остварити (види пресуду у предмету Stubbings и други v. United Kingdom од 22. октобра године, Reports of Judgements and Decisions 1996-IV, став 50). 25. Даље, Уставни суд запажа да апелант предметном апелацијом покреће и питање дискриминације по основу пола у односу на приступ суду. Уставни суд подсјећа на чињеницу да члан 14 Европске конвенције обезбјеђује

14 Broj 51 - Stranica 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, заштиту од дискриминације поводом питања која потпадају под оквир других чланова Европске конвенције (Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, види пресуду од 13. јуна 1979, серија А број 31, став 32). Према пракси Европског суда, дискриминација наступа ако се лице или група лица који се налазе у аналогној ситуацији различито третирају на основу пола, расе, боје, језика, вјере (...) у погледу уживања права из Европске конвенције, а не постоји објективно и разумно оправдање за такав третман или употреба средстава наспрам жељеног циља која нису у пропорционалном односу (види, Европски суд, Белгијски језички случај, пресуда од 9. фебруара године, серија А број 6, став 10). При томе је неважно да ли је дискриминација посљедица различитог законског третмана, или примјене самог закона (види, Европски суд, Ирска против Велике Британије, пресуда од 18. јануара године, серија А број 25, став 226). 26. Такође, према пракси Уставног суда и Европског суда, неки акт или пропис је дискриминишући ако прави разлику између појединаца или група које се налазе у сличној ситуацији, те ако у том разликовању изостане објективно и разумно оправдање, односно ако није било разумног односа пропорционалности између употријебљених средстава и циљева чијем остварењу се тежи. Међутим, према пракси Европског суда, државни органи имају одређену слободу процјене када одлучују да ли и у којој мјери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају различит третман према закону. Обим те слободе процјене варира у зависности од околности самог предмета и позадине тог предмета (види, Европски суд, Rasmunssen против Данске, пресуда од 28. новембра године, серија А број 87, став 40). 27. У конкретном случају апелантова тужба за развод брака је, у суштини, коначно одбачена као недозвољена у смислу одредбе члана 43 Породичног закона ФБиХ. Наиме, према наведеној одредби, муж нема право да поднесе тужбу за развод брака за вријеме трудноће жене, или док њихово дијете не наврши три године живота. У предметном поступку је утврђено да је апелант муж тужене, те да у вријеме подношења тужбе малољетно дијете апеланта и тужене није навршило три године због чега апелант, у смислу поменуте одредбе, нема право на подношење тужбе за развод брака. 28. Уставни суд сматра да је неспорно да одредба члана 43 Породичног закона ФБиХ, на основу које је апелантова тужба одбачена, сама по себи доводи до различитог третмана супружника, односно мушкарца и жене у односу на њихово право на приступ суду у смислу дозволе да се поднесе тужба за развод брака. Дакле, наведеном одредбом апеланту је као мужу, односно мушкарцу, ускраћено право на приступ суду у односу на тужену као његову супругу. С друге стране, жена може несметано, без икаквог ограничења, поднијети тужбу за развод брака како за вријеме трудноће, тако и за вријеме док дијете има мање од три године живота. Стога, према мишљењу Уставног суда, предметна одредба сама по себи доводи до разлике супружника у погледу приступа суду према полу. Уставни суд понавља да право на приступ суду није неограничено, али да за било какво ограничење тог права мора да постоји разумно и објективно оправдање. 29. Стога се Уставном суду поставља питање да ли за тако различит третман супружника постоји разумно и објективно оправдање, односно да ли та одредба има своју оправданост у пракси у смислу заштите интереса дјеце, како је то предвиђено одредбом члана 5 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. Наиме, наведеним чланом Протокола број 7 државама је дато широко поље процјене да могу предузети мјере које су неопходне да би заштитиле интерес дјеце. 30. С тим у вези, Уставни суд је од доносиоца предметног закона и надлежног министарства, које је било предлагач тог закона, затражио информацију о томе који су разлози и сврха одредбе члана 43 Породичног закона ФБиХ. Законодавац није доставио Уставном суду никакво образложење иако је једини надлежан да даје аутентично тумачење закона. Међутим, Уставном суду је тражени одговор доставило надлежно министарство. Стога ће Уставни суд, иако се не ради о аутентичном тумачењу закона, односно предметне одредбе, узети у обзир наведену информацију Министарства како би утврдило да ли за различито третирање супружника постоји разумно и објективно оправдање. Из навода Министарства произилази да је одредба члана 43 Породичног закона донесена ради заштите интереса дјетета и жене-мајке. Као прво, истакнуто је да се наведеном одредбом жељело обезбиједити присуство оба родитеља у најранијој животној доби дјетета, узимајући у обзир специфичности и психичке промјене које узрокује раздвајање родитеља у вријеме када дијете још није довољно одрасло да схвати одређене појаве у друштву. Даље, Министарство је указало на специфичне материјалне прилике у којим се налазе жене у нашем друштву које се огледају у томе да су оне недовољно ситуиране да би самостално опстале са малољетним дјететом због чега је присуство оца неопходно. С тим у вези је наведено да велики број женамајки нема стални извор прихода, односно да су незапослене, јер у тој животној фази нису у могућности да раде велики број послова, а уколико су у радном односу, постоје проблеми око остваривања накнада за вријеме његе дјетета. Такође, уколико дође до развода брака, врло често нису стамбено збринуте. 31. Имајући у виду наведено, Уставном суду се поставља питање да ли образложење Министарства указује на разумно и објективно оправдање за различит третман супружника одредбом члана 43 Породичног закона, а у смислу стандарда које прописује Европска конвенција. Уставни суд запажа да је неспорно да предметна одредба ограничава право мужа на развод брака за вријеме трудноће жене, односно док њихово дијете не наврши три године живота, а то право није ограничено жени-мајци. Међутим, према мишљењу Уставног суда, у реалном животу, чак и уз постојање наведене одредбе, не може да се спријечи да муж, односно отац дјетета, и без развода физички напусти мајку и дијете. С друге стране, Уставни суд запажа да Породични закон има низ одредаба које прецизно регулишу која су то права и дужности родитеља у погледу старања и издржавања њихове дјеце. Тако је одредбом члана 130 прописано да су родитељи заједнички и првенствено одговорни за развој и васпитање дјетета. Ставом 2 члана 131 Породичног закона прописано је да се родитељ не може одрећи родитељског старања. Даље, Породичним законом су регулисана и питања издржавања брачног друга који нема довољно средстава за живот. Стога, произилази да се разлози и сврха одредбе члана 43 Породичног закона, које је навело Министарство у свом одговору, остварују путем других одредаба Породичног закона које прецизно регулишу питање заштите интереса дјетета, као и брачног друга који нема довољно средстава за живот. Дакле, не постоји законска препрека да се, у складу са другим одговарајућим одредбама Породичног закона, заштите интереси дјетета и жене-мајке уколико постоји потреба за таквом заштитом.

15 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica Према томе, према мишљењу Уставног суда, разлози које наводи Министарство у свом одговору не представљају разумно и објективно оправдање за различито третирање супружника (мушкарца и жене) у односу на право на приступ суду поготово ако се узме у обзир да у Породичном закону постоје прецизне одредбе које регулишу питање заштите дјетета и брачних другова. Такође, разматрајући остале одредбе Породичног закона, Уставни суд примјећује да, осим одредбе члана 43 која прави разлику између супружника, све остале одредбе изједначавају мушкарца и жену како у погледу њихових међусобних права и обавеза, тако и у погледу њихових права и обавеза према дјеци. Стога, Уставни суд сматра да наведена одредба доводи до различитог третмана мушкарца у односу на жену, дакле према полу, у односу на њихово право на приступ суду, а да за такво различито поступање овај суд не види било какво објективно и разумно оправдање. Наведено Уставни суд није могао закључити ни из информације коју је добио од надлежног министарства. 33. На основу наведеног, Уставни суд сматра да одредба члана 43 Породичног закона не задовољава потребан законски квалитет у мјери у којој би се поштивали стандарди из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у односу на приступ суду као сегменту права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. На основу наведеног Уставни суд сматра да је у конкретном случају апелант дискриминисан према полу у вези са правом на приступ суду. Стога, Уставни суд закључује да је у конкретном случају прекршена забрана дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у односу на приступ суду као сегменту права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Дакле, произилази да одредба члана 43 Породичног закона није у складу ни са Уставом Босне и Херцеговине, ни са Европском конвенцијом. 34. Уставни суд при томе подсјећа да се, у смислу одредбе члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, права и слободе предвиђени у Европској конвенцији и у њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини, те да имају приоритет над свим осталим законима. У конкретном случају, према мишљењу Уставног суда, редовни судови су пропустили да примијене уставне одредбе које указују на приоритет примјене Европске конвенције и њених протокола у односу на било који други закон. Дакле, редовни судови, приликом одлучивања о тужбеним захтјевима, имају уставну обавезу да примијене међународне стандарде за заштиту људских права и слобода, што је у конкретном случају изостало. 35. Имајући у виду закључке у овој одлуци, Уставни суд сматра да је неопходно предузети одговарајуће легислативне мјере којима ће се обезбиједити право на приступ суду за оба супружника без дискриминације према полу у смислу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције и право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 36. Стога је Уставни суд наложио Парламенту и Влади Федерације Босне и Херцеговине да предузму одговарајуће мјере из своје надлежности како би се обезбиједило поштивање уставног права на приступ суду без дискриминације према полу у смислу ове одлуке и у свим другим релевантним случајевима (види, Уставни суд, Одлука број У 106/03 од 27. октобра године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/05, став 35). Остали наводи 37. Уставни суд сматра да, с обзиром на закључке у погледу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у односу на право на приступ суду као сегменту права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, није потребно посебно разматрати остале апелантове наводе који се односе на право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на склапање брака из члана 12 Европске конвенције и право на једнакост супружника из члана 5 Протокола број 7 уз Европску конвенцију, будући да се и они, у суштини, заснивају на наводима о кршењу забране дискриминације у вези са правом на приступ суду, о којим је Уставни суд већ изнио своје становиште у претходним тачкама ове одлуке. VIII. Закључак 38. Уставни суд закључује да је у конкретном случају дошло до кршења забране дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом на приступ суду као сегментом права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, јер је апелантова тужба одбачена као недопуштена у смислу одредбе члана 43 Породичног закона ФБиХ, која је дискриминишућа, јер доводи до различитог третмана апеланта према полу, а да за такав различит третман нема разумног и објективног оправдања. 39. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 40. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 369/10, rješavajući apelaciju H. K., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 24. maja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija H. K. Utvrđuje se kršenje zabrane diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa pravom na pristup sudu iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana

16 Broj 51 - Stranica 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Bihaću broj 20 0 P Gž od 7. decembra godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Bihaću, koji je dužan da u roku od tri mjeseca donese novu odluku u skladu sa članom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluka se dostavlja Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine, koji su dužni da preduzmu mjere iz svoje nadležnosti u pravcu osiguranja poštivanja prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u skladu sa ovom odlukom. Nalaže se Kantonalnom sudu u Bihaću da, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, a Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine da, u roku od šest mjeseci od dana dostavljanja ove odluke, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda, obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. H. K. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Cazina, koga zastupa Safeta Alijagić, advokat iz Bihaća, podnio je 26. januara godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Bihaću (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 20 0 P Gž od 7. decembra godine i Rješenja Općinskog suda u Cazinu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 20 0 P P od 6. novembra godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i Sanele Kovačević rođ. Badić (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 7. oktobra godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 12. i 15. oktobra godine. Tužena nije dostavila odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Kantonalnog i Općinskog suda dostavljeni su apelantovom opunomoćeniku 22. marta godine. 5. Također, na osnovu člana 33. Pravila Ustavnog suda, od Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) i Federalnog ministarstva pravde (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) zatraženo je 20. februara i 15. marta godine da dostave odgovore o tome šta su razlozi i svrha odredbe člana 43. Porodičnog zakona FBiH. 6. Ministarstvo je 11. aprila godine dostavilo traženi odgovor. Parlament FBiH nije dostavio traženi odgovor. III. Činjenično stanje 7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 8. Rješenjem Općinskog suda broj 20 0 P P od 6. novembra godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 20 0 P Gž od 7. decembra godine, odbačena je apelantova tužba koju je podnio protiv tužene radi razvoda braka. 9. U obrazloženju prvostepenog rješenja se navodi da je apelant Općinskom sudu 2. novembra godine podnio tužbu radi razvoda braka protiv tužene koja je smještena u Kući spasa Centra za socijalni rad Ljubljana. Istaknuto je da je uz tužbu priložio izvod iz matične knjige rođenih za maloljetno dijete apelanta i tužene i zapisnik o posredovanju JU Centar za socijalni rad Cazin. Iz zapisnika o posredovanju JU Centar za socijalni rad Cazin Općinski sud je ustanovio da u postupku posredovanja nije učestvovala tužena. Općinski sud se pozvao na odredbu člana 49. stav 1. Porodičnog zakona FBiH kojom je propisano da, ako se oba bračna partnera, uredno pozvana, ne odazovu na poziv da učestvuju u postupku posredovanja, a ne opravdaju svoj izostanak, postupak će se obustaviti. Prema mišljenju Općinskog suda, u skladu sa spomenutom odredbom, JU Centar za socijalni rad Cazin je bila dužna obustaviti postupak posredovanja, a što nije učinila. Istaknuto je da je, nezavisno od navedene činjenice, apelant 2. novembra godine podnio tužbu protiv tužene za razvod braka, prilažući uz tužbu zapisnik o posredovanju JU Centar za socijalni rad od 30. oktobra godine iz kojeg je utvrđeno da postupak posredovanja nije okončan, te je, stoga, u smislu odredbe člana 52. Porodičnog zakona, Općinski sud odlučio da tužbu odbaci. 10. U obrazloženju drugostepenog rješenja se navodi da je apelantova tužba nedopuštena, ali ne zbog razloga koje je naveo prvostepeni sud, već u smislu odredbe člana 43. Porodičnog zakona FBiH. Kantonalni sud je naveo da je navedenom odredbom propisano da muž nema pravo na tužbu za razvod braka za vrijeme trudnoće žene, ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. Istaknuto je da je apelant u predmetnoj pravnoj stvari muž, te da je u tužbi naveo da je u braku stečeno jedno dijete, i to mldb. S. K., za koju je dostavio izvod iz matične knjige rođenih. Kantonalni sud je naveo da iz navedenog izvoda proizlazi činjenica da je mldb. S. K. rođena 30. juna godine, a apelant je tužbu podnio 2. novembra godine. Stoga je Kantonalni sud utvrdio da je apelant podnio tužbu u vrijeme kada mldb. S. K. nije imala navršene tri godine života. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na sklapanje braka iz člana 12. Evropske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz člana 5. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju. Smatra da je odredbom člana 43. Porodičnog zakona muškarac diskriminiran u odnosu na ženu, budući da ona ima pravo na razvod u svako doba, a muškarcu se to pravo ograničava. Dakle, apelant ukazuje na diskriminaciju prema spolu. Ističe da je ženi omogućen razvod braka u svako doba i mogućnost zaključenja novog braka dok se mužu-muškarcu to pravo ograničava, te u periodu od tri godine ne može zaključiti novi brak, jer se ne može razvesti. Navodi da prethodni brak mora trajati tri godine bez obzira na to što on nema svrhu i što faktički ne postoji, jer ne postoji sadržaj koji brak podrazumijeva. Smatra da je presudom

17 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 17 Kantonalnog suda onemogućen da se o njegovom pravu i obavezama odluči u razumnom roku pred sudom. b) Odgovor na apelaciju 12. U svom odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da se apelacija odnosi na usklađenost domaćeg zakonodavstva sa međunarodnim konvencijama, što bi moglo biti predmet posebnog postupka. 13. U svom odgovoru na apelaciju Općinski sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja apelantovih ustavnih prava. 14. U svom odgovoru Ministarstvo je navelo da su razlozi odredbe člana 43. Porodičnog zakona zaštita osnovnih ljudskih prava žene-majke i nerođenog i malodobnog djeteta, prvenstveno u najranijoj dobi. Istaknuto je da je zakonodavac želio osigurati da oba roditelja budu prisutna u najranijoj dobi djeteta, uzevši u obzir sve specifičnosti i psihičke promjene koje uzrokuje razdvajanje roditelja u vrijeme kada dijete još nije dovoljno odraslo da shvati određene pojave u društvu. Navedeno je da su uzete u obzir i specifične materijalne prilike žena u našem društvu koje se ogledaju u tome što nisu dovoljno situirane da samostalno opstanu sa malodobnim djetetom, pa je prisustvo oca neophodno. Ukazano je da je veliki broj ženamajki bez stalnog izvora prihoda, odnosno da su nezaposlene, jer u toj životnoj fazi nisu u mogućnosti raditi mnoge poslove, a ukoliko su u radnom odnosu, prisutni su mnogi problemi u ostvarivanju naknada za vrijeme njege djeteta, a pri tome su vrlo često i stambeno nezbrinute ukoliko dođe do razvoda braka. Shodno navedenom, zakonodavac je smatrao da je uloga oca veoma bitna u ovom periodu odrastanja i njege djeteta, pa je kroz period od tri godine želio da osigura mogućnost da dijete zdravo i pravilno odrasta. Zakonodavac je želio da majka, koja prolazi kroz veoma težak period podizanja malog djeteta, ima neophodnu pomoć i prisustvo oca djeteta, te u konačnici data je mogućnost da zdravo egzistira uz ljubav zajedničkog djeteta. Konstatirano je da namjera zakonodavca nema diskriminirajuću prirodu, nego zaštitni karakter, jer biološki karakter i specifičnost uloge žene trudnice i majke djeteta do tri godine su takvi da u prvi plan stavljaju ulogu majke a onda mogućnost da eventualno sklopi drugu bračnu zajednicu. Ministarstvo je navelo da smatra da pravo iz člana 12. Evropske konvencije nije povrijeđeno, jer se vršenje prava na brak i zasnivanje porodice uređuju unutrašnjim zakonima a u konkretnim slučajevima pravo na brak je ograničeno u određenom periodu, jer je već ostvareno ranijim brakom i njime su stvorene određene obaveze koje se moraju ispoštovati, prije svega obaveza da se zaštiti malodobno dijete. V. Relevantni propisi 15. U Porodičnom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/05 i 41/05) relevantne odredbe glase: Član 41. Bračni partner može tražiti razvod braka ako su bračni odnosi teško i trajno poremećeni. Član 42. Razvod braka može se zahtijevati tužbom ili zahtjevom za sporazumni razvod braka. Član 43. Muž nema pravo na tužbu za razvod braka za vrijeme trudnoće žene ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. Član 124. (1) Dijete ima pravo na staranje o životu, zdravlju i razvoju osobnosti. (2) Dijete ima pravo živjeti sa roditeljima. Ako ne živi sa oba ili sa jednim roditeljem, pravo je djeteta da redovno održava osobne odnose i neposredne kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi. Dijete ima pravo održavati osobne odnose i neposredne kontakte i sa nenom i djedom. (3) Dijete ima pravo na zaštitu od nezakonitog miješanja u njegovu privatnost i porodicu. Član 129. (1) Roditeljsko staranje je skup odgovornosti, dužnosti i prava roditelja koje imaju za cilj zaštitu osobnih i imovinskih prava i interesa. (2) Roditeljsko staranje ostvaruje se u najboljem interesu djeteta. Član 130. (1) Roditelji su zajednički i prvenstveno odgovorni za razvoj i odgoj djeteta. (2) Roditelji treba da osiguraju zaštitu djeteta koja je nužna za njegovu dobrobit. Član 131. (1) Ograničenje i oduzimanje roditeljskog staranja moguće je odlukom nadležnog organa iz razloga i na način propisan ovim Zakonom. (2) Roditelj se ne može odreći roditeljskog staranja. Član 138. (1) Roditelji imaju dužnost i pravo izdržavati dijete u skladu sa odredbama ovog Zakona. (2) Dužnost roditelja je djetetu osigurati životne uvjete potrebne za njegov razvoj. Član 152. stav 1. (1) Ako su roditelji zanemarili staranje o zdravlju i odgoju djeteta, ili kada je roditeljima potrebna pomoć u odgoju djeteta, organ starateljstva odredit će nadzor nad ostvarivanjem roditeljskog staranja koji će trajati dok to bude u interesu djeteta a najkraće tri mjeseca. Član 215. Roditelji su dužni izdržavati maloljetno dijete i u izvršavanju te obaveze moraju iskoristiti sve svoje mogućnosti i sposobnosti. Član 224. Bračni partner koji nema dovoljno sredstava za život ili ih ne može ostvariti iz svoje imovine, a nesposoban je za rad ili se ne može zaposliti, ima pravo na izdržavanje od svog bračnog partnera srazmjerno njegovim mogućnostima. Član 249. stav 1. (1) U postupku za izdržavanje maloljetnog djeteta ili punoljetnog djeteta nad kojim roditelji ostvaruju roditeljsko staranje, sud može po službenoj dužnosti odrediti privremene mjere radi davanja izdržavanja. VI. Dopustivost 16. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 20 0 P Gž od 7. decembra godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim,

18 Broj 51 - Stranica 18 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, osporenu odluku apelant je primio 11. januara godine, a apelacija je podnesena 26. januara godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama redovnih sudova povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na sklapanje braka iz člana 12. Evropske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz člana 5. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Nediskriminacija Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status. Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 21. Iz navoda apelacije proizlazi da apelant ukazuje na kršenje zabrane diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u odnosu na pravo na pristup sudu kao segment prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Herecgovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 22. Ustavni sud zapaža da član 6. Evropske konvencije ne sadrži izričitu garanciju prava na pristup sudu, ali Evropski sud smatra da ovaj član osigurava svakome pravo da bilo koji pravni zahtjev u vezi sa svojim građanskim pravima i obavezama iznese pred sud. Pravo na sud ugrađeno je u član 6. Evropske konvencije, a pravo na pristup sudu, tj. pravo na pokretanje sudskog postupka u građanskim pitanjima predstavlja samo jedan od aspekata. Član 6. Evropske konvencije je mnogo širi od člana 13. jer podrazumijeva pravo na sud i primjenjuje se na sva tumačenja građanskih prava i obaveza, a ne samo na ona vezana za neko od prava koje garantira Evropska konvencija. 23. Dalje, prema praksi Evropskog suda, član 6. stav 1. Evropske konvencije osigurava svakome pravo da njegov zahtjev u vezi s njegovim građanskim pravima i obavezama razmotri sud ili tribunal. To podrazumijeva "pravo na sud" čiji je jedan od aspekata "pravo na pristup sudu", koje podrazumijeva pravo da se u građanskim stvarima pokrene postupak pred sudom (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Philis protiv Grčke, presuda od 27. augusta godine, serija A broj 209, strana 20, stav 59). Također, prema praksi Ustavnog suda, pravo na pristup sudu je povrijeđeno kada sud propusti da meritorno odluči o apelantovom građanskom pravu (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 64/02 od 24. oktobra godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 8/04, stav 48). 24. Dakle, u član 6. stav 1. Evropske konvencije ugrađeno je "pravo na sud", a jedan vid tog prava je pravo na pristup, tj. pravo pokretanja postupka pred sudom u građanskim stvarima. Međutim, to pravo nije apsolutno, ono može podlijegati ograničenjima. Podrazumijeva se da su ona dopuštena, jer pravo na pristup sudu, po samoj svojoj prirodi, zahtijeva državno uređenje. U tom pogledu države ugovornice uživaju određenu slobodu procjene iako konačnu odluku o poštivanju zahtjeva iz Evropske konvencije donosi sud. Sud se mora uvjeriti da primijenjena ograničenja ne ograničavaju, niti smanjuju pristup koji je pojedincu ostavljen na takav način, ili u tolikoj mjeri da bi bila narušena sama suština prava. Dalje, ograničenje neće biti u skladu sa članom 6. stav 1. ako ne teži legitimnom cilju i ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se nastoji ostvariti (vidi presudu u predmetu Stubbings i drugi v. United Kingdom od 22. oktobra godine, Reports of Judgements and Decisions 1996-IV, stav 50). 25. Dalje, Ustavni sud zapaža da apelant predmetnom apelacijom pokreće i pitanje diskriminacije po osnovu spola u odnosu na pristup sudu. Ustavni sud podsjeća na činjenicu da član 14. Evropske konvencije osigurava zaštitu od diskriminacije povodom pitanja koja potpadaju pod okvir drugih članova Evropske konvencije (Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, vidi presudu od 13. juna 1979, serija A broj 31, stav 32). Prema praksi Evropskog suda, diskriminacija nastupa ako se lice ili grupa lica koji se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju na osnovu spola, rase, boje, jezika, vjere (...) u pogledu uživanja prava iz Evropske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman ili upotreba sredstava naspram željenog cilja koja nisu u proporcionalnom odnosu (vidi, Evropski sud, Belgijski jezički slučaj, presuda od 9. februara godine, serija A broj 6, stav 10). Pri tome je nevažno da li je diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana, ili primjene samog zakona (vidi, Evropski sud, Irska protiv Velike Britanije, presuda od 18. januara godine, serija A broj 25, stav 226). 26. Također, prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda, neki akt ili propis je diskriminirajući ako pravi razliku između pojedinaca ili grupa koje se nalaze u sličnoj situaciji, te ako u tom razlikovanju izostane objektivno i razumno opravdanje, odnosno ako nije bilo razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i ciljeva čijem ostvarenju se teži. Međutim, prema praksi Evropskog suda, državni organi imaju određenu slobodu procjene kada odlučuju da li i u kojoj mjeri razlike u inače sličnim situacijama opravdavaju različit tretman prema zakonu. Obim te slobode procjene varira u zavisnosti od okolnosti samog predmeta i pozadine tog predmeta (vidi, Evropski sud, Rasmunssen protiv Danske, presuda od 28. novembra godine, serija A broj 87, stav 40). 27. U konkretnom slučaju apelantova tužba za razvod braka je, u suštini, konačno odbačena kao nedozvoljena u smislu odredbe člana 43. Porodičnog zakona FBiH. Naime,

19 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 19 prema navedenoj odredbi, muž nema pravo da podnese tužbu za razvod braka za vrijeme trudnoće žene, ili dok njihovo dijete ne navrši tri godine života. U predmetnom postupku je utvrđeno da je apelant muž tužene, te da u vrijeme podnošenja tužbe maloljetno dijete apelanta i tužene nije navršilo tri godine zbog čega apelant, u smislu spomenute odredbe, nema pravo na podnošenje tužbe za razvod braka. 28. Ustavni sud smatra da je nesporno da odredba člana 43. Porodičnog zakona FBiH, na osnovu koje je apelantova tužba odbačena, sama po sebi dovodi do različitog tretmana supružnika, odnosno muškarca i žene u odnosu na njihovo pravo na pristup sudu u smislu dozvole da se podnese tužba za razvod braka. Dakle, navedenom odredbom apelantu je kao mužu, odnosno muškarcu, uskraćeno pravo na pristup sudu u odnosu na tuženu kao njegovu suprugu. S druge strane, žena može nesmetano, bez ikakvog ograničenja, podnijeti tužbu za razvod braka kako za vrijeme trudnoće, tako i za vrijeme dok dijete ima manje od tri godine života. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, predmetna odredba sama po sebi dovodi do razlike supružnika u pogledu pristupa sudu prema spolu. Ustavni sud ponavlja da pravo na pristup sudu nije neograničeno, ali da za bilo kakvo ograničenje tog prava mora postojati razumno i objektivno opravdanje. 29. Stoga se Ustavnom sudu postavlja pitanje da li za tako različit tretman supružnika postoji razumno i objektivno opravdanje, odnosno da li ta odredba ima svoju opravdanost u praksi u smislu zaštite interesa djece, kako je to predviđeno odredbom člana 5. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju. Naime, navedenim članom Protokola broj 7 državama je dato široko polje procjene da mogu preduzeti mjere koje su neophodne da bi zaštitile interes djece. 30. S tim u vezi, Ustavni sud je od donosioca predmetnog zakona i nadležnog ministarstva, koje je bilo predlagač tog zakona, zatražio informaciju o tome koji su razlozi i svrha odredbe člana 43. Porodičnog zakona FBiH. Zakonodavac nije dostavio Ustavnom sudu nikakvo obrazloženje iako je jedini nadležan da daje autentično tumačenje zakona. Međutim, Ustavnom sudu je traženi odgovor dostavilo nadležno ministarstvo. Stoga će Ustavni sud, iako se ne radi o autentičnom tumačenju zakona, odnosno predmetne odredbe, uzeti u obzir navedenu informaciju Ministarstva kako bi utvrdilo da li za različito tretiranje supružnika postoji razumno i objektivno opravdanje. Iz navoda Ministarstva proizlazi da je odredba člana 43. Porodičnog zakona donesena radi zaštite interesa djeteta i žene-majke. Kao prvo, istaknuto je da se navedenom odredbom željelo osigurati prisustvo oba roditelja u najranijoj životnoj dobi djeteta, uzimajući u obzir specifičnosti i psihičke promjene koje uzrokuje razdvajanje roditelja u vrijeme kada dijete još nije dovoljno odraslo da shvati određene pojave u društvu. Dalje, Ministarstvo je ukazalo na specifične materijalne prilike u kojim se nalaze žene u našem društvu koje se ogledaju u tome da su one nedovoljno situirane da bi samostalno opstale sa malodobnim djetetom zbog čega je prisustvo oca neophodno. S tim u vezi je navedeno da veliki broj žena-majki nema stalni izvor prihoda, odnosno da su nezaposlene, jer u toj životnoj fazi nisu u mogućnosti raditi veliki broj poslova, a ukoliko su u radnom odnosu, postoje problemi oko ostvarivanja naknada za vrijeme njege djeteta. Također, ukoliko dođe do razvoda braka, vrlo često nisu stambeno zbrinute. 31. Imajući u vidu navedeno, Ustavnom sudu se postavlja pitanje da li obrazloženje Ministarstva ukazuje na razumno i objektivno opravdanje za različit tretman supružnika odredbom člana 43. Porodičnog zakona, a u smislu standarda koje propisuje Evropska konvencija. Ustavni sud zapaža da je nesporno da predmetna odredba ograničava pravo muža na razvod braka za vrijeme trudnoće žene, odnosno dok njihovo dijete ne navrši tri godine života, a to pravo nije ograničeno ženi-majci. Međutim, prema mišljenju Ustavnog suda, u realnom životu, čak i uz postojanje navedene odredbe, ne može se spriječiti da muž, odnosno otac djeteta, i bez razvoda fizički napusti majku i dijete. S druge strane, Ustavni sud zapaža da Porodični zakon ima niz odredaba koje precizno reguliraju koja su to prava i dužnosti roditelja u pogledu staranja i izdržavanja njihove djece. Tako je odredbom člana 130. propisano da su roditelji zajednički i prvenstveno odgovorni za razvoj i odgoj djeteta. Stavom 2. člana 131. Porodičnog zakona propisano je da se roditelj ne može odreći roditeljskog staranja. Dalje, Porodičnim zakonom su regulirana i pitanja izdržavanja bračnog druga koji nema dovoljno sredstava za život. Stoga, proizlazi da se razlozi i svrha odredbe člana 43. Porodičnog zakona, koje je navelo Ministarstvo u svom odgovoru, ostvaruju putem drugih odredaba Porodičnog zakona koje precizno reguliraju pitanje zaštite interesa djeteta, kao i bračnog druga koji nema dovoljno sredstava za život. Dakle, ne postoji zakonska prepreka da se, u skladu sa drugim odgovarajućim odredbama Porodičnog zakona, zaštite interesi djeteta i ženemajke ukoliko postoji potrebа za takvom zaštitom. 32. Prema tome, prema mišljenju Ustavnog suda, razlozi koje navodi Ministarstvo u svom odgovoru ne predstavljaju razumno i objektivno opravdanje za različito tretiranje supružnika (muškarca i žene) u odnosu na pravo na pristup sudu pogotovo ako se uzme u obzir da u Porodičnom zakonu postoje precizne odredbe koje reguliraju pitanje zaštite djeteta i bračnih drugova. Također, razmatrajući ostale odredbe Porodičnog zakona, Ustavni sud primjećuje da, osim odredbe člana 43. koja pravi razliku između supružnika, sve ostale odredbe izjednačavaju muškarca i ženu kako u pogledu njihovih međusobnih prava i obaveza, tako i u pogledu njihovih prava i obaveza prema djeci. Stoga, Ustavni sud smatra da navedena odredba dovodi do različitog tretmana muškarca u odnosu na ženu, dakle prema spolu, u odnosu na njihovo pravo na pristup sudu, a da za takvo različito postupanje ovaj sud ne vidi bilo kakvo objektivno i razumno opravdanje. Navedeno Ustavni sud nije mogao zaključiti ni iz informacije koju je dobio od nadležnog ministarstva. 33. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da odredba člana 43. Porodičnog zakona ne zadovoljava potreban zakonski kvalitet u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u odnosu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Na osnovu navedenog Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju apelant diskriminiran prema spolu u vezi sa pravom na pristup sudu. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju prekršena zabrana diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u odnosu na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Dakle, proizlazi da odredba člana 43. Porodičnog zakona nije u skladu ni sa Ustavom Bosne i Hercegovine, ni sa Evropskom konvencijom. 34. Ustavni sud pri tome podsjeća da se, u smislu odredbe člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji i u njenim protokolima direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, te da imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. U konkretnom slučaju, prema mišljenju Ustavnog suda, redovni sudovi su propustili da primijene ustavne odredbe koje ukazuju na prioritet primjene Evropske konvencije i njenih protokola u odnosu na bilo koji drugi zakon. Dakle, redovni sudovi, prilikom odlučivanja o

20 Broj 51 - Stranica 20 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, tužbenim zahtjevima, imaju ustavnu obavezu da primijene međunarodne standarde za zaštitu ljudskih prava i sloboda, što je u konkretnom slučaju izostalo. 35. Imajući u vidu zaključke u ovoj odluci, Ustavni sud smatra da je neophodno preduzeti odgovarajuće legislativne mjere kojima će se osigurati pravo na pristup sudu za oba supružnika bez diskriminacije prema spolu u smislu člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije i pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 36. Stoga je Ustavni sud naložio Parlamentu i Vladi Federacije Bosne i Hercegovine da preduzmu odgovarajuće mjere iz svoje nadležnosti kako bi se osiguralo poštivanje ustavnog prava na pristup sudu bez diskriminacije prema spolu u smislu ove odluke i u svim drugim relevantnim slučajevima (vidi, Ustavni sud, Odluka broj U 106/03 od 27. oktobra godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 23/05, stav 35). Ostali navodi 37. Ustavni sud smatra da, s obzirom na zaključke u pogledu člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u odnosu na pravo na pristup sudu kao segmentu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, nije potrebno posebno razmatrati ostale apelantove navode koji se odnose na pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na sklapanje braka iz člana 12. Evropske konvencije i pravo na jednakost supružnika iz člana 5. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju, budući da se i oni, u suštini, zasnivaju na navodima o kršenju zabrane diskriminacije u vezi sa pravom na pristup sudu, o kojim je Ustavni sud već iznio svoj stav u prethodnim tačkama ove odluke. VIII. Zaključak 38. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja zabrane diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na pristup sudu kao segmentom prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, jer je apelantova tužba odbačena kao nedopuštena u smislu odredbe člana 43. Porodičnog zakona FBiH, koja je diskriminirajuća, jer dovodi do različitog tretmana apelanta prema spolu, a da za takav različit tretman nema razumnog i objektivnog opravdanja. 39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

21 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 21 K A Z A L O PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 668 Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u međunarodnim financijskim institucijama (hrvatski jezik) 1 Одлука о измјени Одлуке о именовању представника Босне и Херцеговине у међународним финансијским институцијама (српски језик) 1 Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju predstavnika Bosne i Hercegovine u međunarodnim finansijskim institucijama (bosanski jezik) 2 VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE 669 Odluka o dopunama Odluke o načinu i postupku ostvarivanja prava uposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine na troškove smještaja, naknadu za odvojeni život i naknadu za privremeno raspoređivanje (hrvatski jezik) 2 Одлука о допунама Одлуке о начину и поступку остваривања права запослених у институцијама Босне и Херцеговине на трошкове смјештаја, накнаду за одвојени живот и накнаду за привремено распоређивање (српски језик) 2 Odluka o dopunama Odluke o načinu i postupku ostvarivanja prava zaposlenih u institucijama Bosne i Hercegovine na troškove smještaja, naknadu za odvojeni život i naknadu za privremeno raspoređivanje (bosanski jezik) 3 KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE 670 Rješenje o odbijanju Zahtjeva za donošenjem privremene mjere (hrvatski jezik) 3 Рјешење о одбијању Захтјева за доношењем привремене мјере (српски језик) 4 Rješenje o odbijanju Zahtjeva za donošenjem privremene mjere (bosanski jezik) 5 USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 671 Odluka broj AP 369/10 (hrvatski jezik) 6 Одлука број АП 369/10 (српски језик) 10 Odluka broj AP 369/10 (bosanski jezik) 15

22 Broj 51 - Stranica 22 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

23 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 51 - Stranica 23

24 Broj 51 - Stranica 24 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: Ravnatelj: Pretplata: , faks: Oglasni odjel: , faks: Služba za pravne i opće poslove: Računovodstvo: , Komercijala: Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d , VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko , RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I /97 od godine. - Identifikacijski broj Porezni broj PDV broj Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište za "Službeni glasnik BiH" B i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: // - godišnja pretplata 200,00 KM