Broj/Број. Godina XIX Ponedjeljak, 7. septembra/rujna godine. Година XIX Понедјељак, 7. септембра годинe

Transcription

1 Godina XIX Ponedjeljak, 7. septembra/rujna godine USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 667 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 935/12, rješavajući apelaciju Dragice Ljubičić, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. juna godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Dragice Ljubičić. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 51 0 P Rev od 20. decembra godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Broj/Број 70 Година XIX Понедјељак, 7. септембра годинe ISSN bosanski jezik ISSN hrvatski jezik ISSN srpski jezik Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Dragica Ljubičić iz Nove Topole (u daljnjem tekstu: apelantica) podnijela je 9. marta godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 51 0 P Rev od 20. decembra godine, Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 51 0 P Gž od 3. februara godine i Presude Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 51 0 P P od 8. oktobra godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te Dž. L. (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 10. februara godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor dostavio 13. februara godine, Kantonalni sud 20. februara godine, a Općinski sud 23. februara godine. Tužilac, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 12. februara godine, u ostavljenom roku od osam dana, kao ni do trenutka donošenja ove odluke nije dostavio odgovor. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. Apelantica i tužilac zaključili su 22. septembra godine ugovor o zamjeni pokretne i nepokretne imovine, i to

2 Broj 70 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, apelantica svoje imovine u Turbetu, a tužilac svoje imovine u Dubici, Općina Gradiška. 6. Apelantica i njen suprug podnijeli su 3. jula godine Osnovnom sudu u Gradišci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) tužbu protiv tužioca radi raskida ugovora o zamjeni iz godine. 7. Osnovni sud je Presudom broj P-356/2002 od 5. januara godine, koja je u cjelini potvrđena Presudom Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž- 1361/04 od 28. novembra godine, tužbeni zahtjev uvažio i proglasio ništavim ugovor zaključen godine jer su apelantica i tužilac prividno (fiktivno) zamijenili označenu imovinu, te tužioca obavezao da u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude preda nekretnine u Turbetu koje su bile predmet zamjene. 8. Na osnovu ocjene provedenih dokaza Osnovni sud je zaključio da je stvarna volja ugovornih strana bila zaključenje ugovora o čuvanju imovine. Iz obrazloženja presude proizlazi da su se stekli uvjeti iz člana 2. stav 3. i člana 3. Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 38/98), te je ukazao na to da je sud posebno imao u vidu i Odluku CRPC-a od 2. maja godine. Osnovni sud je bez značaja za pravnu valjanost ugovora o zamjeni ocijenio tužiočevu tvrdnju da je u kuću u Turbetu uložio ,00 KM i da je to razlog zbog čega su apelantica i njen suprug zatražili poništenje ugovora. U vezi s tim je ukazano na to da to nije predmet spora i da tužilac zaštitu svojih prava s tim u vezi može potražiti na zakonom propisani način. 9. Okružni sud je, potvrđujući prvostepenu presudu, istakao da je članom 66. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) regulirano da simulirani ugovor, što je slučaj u konkretnom predmetu, nema djelovanje među ugovornim stranama, te da je takav ugovor ništav jer ne postoji volja stranaka za zaključenje ugovora, odnosno izjavljena volja je neistinita. Dalje, ukazano je na to da je stavom 2. citiranog člana određeno da ako prividni ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor je pravno valjan ukoliko ispunjava uvjete za njegovu pravnu valjanost. Budući da predmet spora nije bilo i utvrđivanje pravne valjanosti disimuliranog ugovora, Okružni sud je zaključio da se prvostepeni sud s pravom time nije ni bavio. Shodno navedenom, Okružni sud je zaključio da predmetni ugovor nema pravno djelovanje shodno članu 66. stav 1. ZOO-a, te da je obostrana međusobna restitucija uspostavljena time što su tužiocu predate u posjed njegove nekretnine u čiji posjed je, prema zapisniku nadležnog općinskog organa, ušao 13. decembra godine. Činjenično stanje u predmetnoj apelaciji 10. Općinski sud je Presudom broj 51 0 P P od 8. oktobra godine usvojio tužiočev tužbeni zahtjev i obavezao apelanticu i njenog supruga da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao "kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik" u kući u Turbetu nadoknade iznos od ,90 KM sa zakonskim zateznim kamatama od dana presuđivanja, kao i da mu nadoknade troškove postupka. 11. Iz obrazloženja presude proizlazi da je tužilac u preciziranom tužbenom zahtjevu tražio da se apelantica obaveže da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik u kući u Turbetu naknadi označeni novčani iznos. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je apelantica, između ostalog, tvrdila da je nakon dobijanja Odluke CRPC-a od tužioca tražila da jedni drugom vrate imovinu, što je on odbijao, kao i da je, nakon nekoliko bezuspješnih pozivanja tužioca da preuzme imovinu, imovinu predala nadležnom općinskom organu u ispravnom stanju. Iz obrazloženja presude slijedi da je među strankama bilo nesporno da su zaključili ugovor o zamjeni koji je proglašen ništavim presudom Osnovnog suda koja je postala pravosnažna označenog datuma, kao i da je tužiocu omogućeno vraćanje u posjed njegovih nekretnina u Gradišci. Također se navodi da je tužilac dokazao da je imao ulaganja na kući u Turbetu, u čiji je posjed ušao na osnovu ugovora koji je poništen, kao i da je kuća u Turbetu bila oštećena. S tim u vezi je ukazano na zapisnik Komisije za imovinskopravne poslove Općine Travnik od 16. januara godine, u kojem su navedena oštećenja na apelanticinoj kući. Također, ukazano je i na iskaze saslušanih svjedoka koji su potvrdili da su obavljali radove na navedenoj kući, i ti su iskazi prihvaćeni. Visinu ulaganja Općinski sud je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja vještaka A. M., koji je ocijenjen kao stručan i objektivan. 12. Općinski sud je neosnovanim ocijenio apelanticin prigovor zastare potraživanja. S tim u vezi je istaknuto da je tužilac tužbu u konkretnoj pravnoj stvari podnio 24. januara godine, a da je njegov zahtjev za naknadu potraživanja za izvršena ulaganja dospio čim je saznao za pokretanje tužbe za poništenje ugovora o zamjeni, odnosno najranije 2. jula godine, kao i da je u odgovoru na tužbu istakao da ugovor smatra valjanim, naročito zbog toga što je već imao ulaganja u navedenu kuću u iznosu od KM, pa je zaključeno da nije protekao zastarni rok od pet godina shodno članu 371. ZOO-a. 13. Najzad, iz obrazloženja presude proizlazi da je apelantica obavezana da tužiocu za izvršena ulaganja u njenu kuću, koja je bila predmet ugovora o zamjeni, nadoknadi označeni novčani iznos shodno čl i 215. ZOO-a. 14. Kantonalni sud je zaključio da je prvostepena presuda zasnovana ne samo na nalazu i mišljenju vještaka već i na svim provedenim dokazima koji su razmatrani. Nalaz vještaka A. M. ocijenjen je kao objektivan i urađen u skladu s pravilima struke, te je ukazano na to da je za svoj nalaz i mišljenje vještak dao valjano obrazloženje na glavnoj raspravi. Bez značaja je ocijenjena apelanticina tvrdnja da je tužilac bio nesavjestan od trenutka zaključenja ugovora, odnosno da je to postao najkasnije od trenutka kada je primio tužbu, pa da mu zbog toga ne može pripadati pravo na naknadu ulaganja kao savjesnom posjedniku. S tim u vezi je ukazano na to da je na osnovu dokaza provedenih u postupku utvrđeno da je tužilac sva ulaganja, čiju naknadu je tražio, izvršio prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora o zamjeni, tj. do trenutka do kada je bio savjestan posjednik apelanticine imovine. 15. Vrhovni sud je Presudom broj 51 0 P Rev od 20. decembra godine apelanticinu reviziju protiv drugostepene presude odbio kao neosnovanu. 16. Iz obrazloženja presude proizlazi da je Vrhovni sud zaključio da se apelantica u reviziji nepotrebno poziva na ništavost ugovora jer je već ostvarila svoja prava iz člana 104. ZOO-a, s obzirom na to da je pravosnažnom presudom Osnovnog suda tužilac obavezan da joj preda u posjed imovinu koju je primio po osnovu ništavog ugovora. Također, ukazano je na to da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilac bio savjestan posjednik zamijenjene kuće, te da u vrijeme zaključenja ugovora nije znao za apsolutnu ništavost ugovora. S obzirom na to da ništav ugovor stvara privid punovažnog i da postoji u pravnom prometu, podnošenjem tužbe za poništenje ugovora, tj. 3. jula godine, apelantica je iskazala svoj interes da se utvrdi ništavost ugovora, pa je tužilac, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi, od tog momenta postao nesavjestan. 17. Dalje, ukazano je na to da tužiocu kao savjesnoj ugovornoj strani koji je zbog zaključenja ništavog ugovora i povrata u prijašnje stanje obavezan da vrati apelantici njenu imovinu pripada pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, kao i korisnih troškova u mjeri u kojoj je

3 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 3 vrijednost stvari povećana i u skladu s članom 44. stav 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima. Prema ocjeni Vrhovnog suda, uložena sredstva u imovinu koju je tužilac do utvrđivanja ništavosti ugovora smatrao svojom, odnosno vraćanje objekta apelantici u većoj vrijednosti za taj iznos predstavlja neosnovano obogaćenje za apelanticu u smislu člana 210. ZOO-a. 18. Najzad, ukazano je na to da su nižestepeni sudovi pravilno primijenili član 371. ZOO-a kada su zaključili da nije nastupio zastarni rok od pet godina. S tim u vezi, istaknuto je da je u konkretnom slučaju zastara počela teći u trenutku kada je tužilac, koji je ulagao sredstva, od apelantice kao obogaćene strane stekao pravo zahtijevati naknadu za ulaganja. Stoga, ako se početak zastare računa i od podnošenja tužbe u sporu radi utvrđivanja ništavosti ugovora o zamjeni, tj. 3. jula godine, pa do podnošenja tužbe u predmetnom sporu, tj. 24. januara godine, kako su učinili i nižestepeni sudovi, nije protekao rok od pet godina iz citirane odredbe ZOO-a. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 19. Apelantica tvrdi da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo iz člana II/3.e), f) i k), te čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 20. Apelantica je u opširnim navodima navela da je od godine pokušavala ostvariti povrat svoje imovine koja je bila predmet razmjene s tužiocem, da je dobila odluku CRPC-a, ali da povodom njenog zahtjeva za izvršenje odluke od 11. januara godine nadležni općinski organ nikad nije postupio, već ju je uputio na pokretanje parnice za raskid ugovora o zamjeni, iako je to, kako navodi, shodno relevantnim odredbama Zakona o izvršenju CRPC odluka, bila obaveza za tužioca, kao i da je nadležni općinski organ, nakon što je pravosnažnom presudom raskinut ugovor o zamjeni, odbio da nastavi postupak izvršenja CRPC odluka. Najzad, apelantica je istakla da je nakon brojnih opstrukcija ušla u posjed svoje imovine godine, na osnovu izvršenja pravosnažne presude kojom je raskinut ugovor o zamjeni nekretnina. 21. Iz apelanticinih navoda u suštini proizlazi da ona smatra da su redovni sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primijenili materijalno pravo, kao i da su propustili ocijeniti, odnosno da su pogrešno ocijenili provedene dokaze. 22. U prilog svojim navodima apelantica je najprije istakla da iz obrazloženja osporenih presuda nije moguće zaključiti na osnovu čega su redovni sudovi zaključili da je tužilac bio savjestan posjednik i vlasnik njene imovine. U vezi s tim je istakla da je pravosnažnom presudom ugovor o zamjeni iz godine proglašen ništavim jer je volja ugovarača bila čuvanje imovine, a ne njena zamjena. Shodno navedenom, apelantica smatra da je tužilac od dana potpisivanja ugovora bio nesavjestan jer je znao da je ugovor zaključen radi čuvanja, a ne zamjene imovine. Osim toga, apelantica je istakla i da je ugovor zaključen u ratnim okolnostima, zbog čega je i po sili zakona bio ništav. U prilog tvrdnji da je tužilac bio nesavjestan apelantica je istakla i da mu je njegova imovina vraćena 13. decembra godine, tj. prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora o zamjeni (3. jula godine), te je ukazala na Odluku CRPC-a (2. maj godine), ali da se povodom njenog zahtjeva za izvršenje (11. januara godine) nikad nije postupilo. Najzad, istakla je i da ugovor o zamjeni nikad nije proveden kroz javne registre jer to nije bilo moguće u odnosu na taj ugovor, pa da tužilac nikad nije postao i vlasnik imovine, a zbog čega iz obrazloženja osporenih presuda nije moguće zaključiti na osnovu čega je tužilac označen i kao raniji vlasnik njenih nekretnina. Prema njenom mišljenju, stav redovnih sudova da je tužilac, koji je podnio tužbu radi naknade, kako navodi, navodnih ulaganja, 24. januara godine bio savjestan ukazuje na to da su potpuno zanemarili i da uopće nisu ocijenili pravosnažne presude kojim je ugovor o zamjeni proglašen ništavim iako su navedene presude kao dokaz provedene u postupku. 23. Apelantica je u opširnim navodima osporila i zaključak redovnih sudova u pogledu prigovora zastarjelosti potraživanja koji je istakla u postupku, osporila je i postojanje samih ulaganja, te način na koji je utvrđena njihova visina, ukazujući na to da se nalaz i mišljenje vještaka zasniva na falsificiranom zapisniku Službe za imovinskopravne poslove iz godine u kojem je navedeno da je imovina devastirana. U vezi s tim je navela i da je u postupku, osim tog, proveden kao dokaz i zapisnik Porezne uprave od 21. novembra godine u kojem je također navedeno da je imovina devastirana. S obzirom na to da su sudovi utvrdili, a što su potvrdili i sam tužilac i njegovi svjedoci, da su ulaganja bila u toku i godine, prema njenom mišljenju, postavlja se logično pitanje kako je moguće da je i godine imovina i dalje bila devastirana. b) Odgovor na apelaciju 24. Vrhovni sud se u odgovoru na navode iz apelacije pozvao na obrazloženje svoje presude, te ukazao na to da njome nisu povrijeđena prava na koja se ukazuje u apelaciji. 25. Kantonalni sud je u odgovoru istakao da u cijelosti ostaje pri razlozima i obrazloženjima iz svoje odluke. 26. U odgovoru na navode iz apelacije Općinski sud je istakao da je u postupku pred tim sudom činjenično stanje pravilno utvrđeno i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenjeno materijalno pravo. Također, ukazano je i na to da tužiocu pripada pravo na nužne i korisne troškove i u skladu s članom 129. stav 3. Zakona o stvarnim pravima ("Službeni glasnik FBiH" br. 66/13 i 100/13). V. Relevantni propisi 27. Zakon o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. (1) U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. (2) Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava. Član 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na osnovu slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo cijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Član 208. (1) Presuda se može pobijati: ( ) 2) zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; 3) zbog pogrešne primjene materijalnog prava. (...) Član 210. (1) Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno kad je nije utvrdio. (...) Član 211. Pogrešna primjena materijalnog prava postoji kad sud nije primijenio odredbu materijalnog prava koju je trebao primijeniti ili kad takvu odredbu nije pravilno primijenio. Član 221. Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom dijelu u kojem se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih

4 Broj 70 - Strana 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. Član 240. Revizija se može izjaviti: (...) (2) Zbog pogrešne primjene materijalnog prava; (...) Član 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kojemu se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 28. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službene novine RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine FBiH" br. 29/03 i 42/11) u relevantnom dijelu glasi: Član 66 1 (1) Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. (2) Ali, ako prividan ugovor pokriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. ( ) Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. (2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, sud može odbiti, u cjelini ili djelimično, zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sjedište, odnosno prebivalište, ili boravište. (3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima. Član 210. Kad je neki dio imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrijednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrijednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Član 215. Sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu 1 Identična odredba sadržana je u Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SR BiH", br. 29/79, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni glasnik Republike Srpske", br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja. (...) 29. Zakon o vlasničkopravnim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 6/98 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 38. Pravo vlasništva na nekretnine, na osnovu pravnog posla stječe se upisom u javne knjige o nekretninama, ako je nositelj savjestan. Savjesnost stjecatelja se pretpostavlja. ( ) Član 44. Osoba čiji je posjed savjestan u smislu člana 77. stav 2. ovog zakona (savjestan posjednik), dužna je vratiti stvar vlasniku sa plodovima koji nisu obrani. ( ) Savjestan posjednik ima pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, kao i na naknadu korisnih troškova u mjeri u kojoj je vrijednost stvari povećana. Savjestan posjednik ima pravo na naknadu troškova koje je učinio radi svog zadovoljstva ili uljepšanja stvari samo ukoliko je time njena vrijednost povećana. Ako se ono što je učinjeno radi zadovoljstva ili uljepšanja stvari može od nje odvojiti bez njenog oštećenja, savjestan posjednik ima pravo da to odvoji i zadrži za sebe. ( ) Član 46. Savjestan posjednik postaje nesavjestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savjestan posjednik postao nesavjestan i prije dostavljanja tužbe. Član 77. ( ) Posjed je savjestan ako posjednik ne zna niti može znati da stvar koju posjeduje nije njegova. Savjesnost posjeda se pretpostavlja. VI. Dopustivost 30. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 31. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 32. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 51 0 P Rev od 20. decembra godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 13. februara godine, a apelacija je podnesena 9. marta godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 33. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

5 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 5 VII. Meritum 34. Apelantica osporava navedene presude tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e), f) i k) i čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 35. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 36. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 37. Apelantica u suštini smatra da joj je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer su redovni sudovi proizvoljno utvrdili činjenično stanje i proizvoljno primijenili materijalno pravo, te su propustili ocijeniti odnosno pogrešno su ocijenili provedene dokaze. 38. U vezi s tim dijelom navoda, Ustavni sud najprije podsjeća na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak tih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. 39. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očigledno da su redovni sudovi u određenom postupku proizvoljno postupali kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se problematiziraju, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. 40. U konkretnom slučaju iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je tužilac u preciziranom tužbenom zahtjevu tražio da se apelantica obaveže da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik u kući u Turbetu naknadi označeni novčani iznos. Redovni sudovi su istakli da je tužilac bio savjestan posjednik apelanticine imovine koju je dobio na osnovu ugovora o zamjeni sve do podnošenja tužbe za proglašavanje ništavim tog ugovora, pa su tužbenom zahtjevu udovoljili shodno čl i 215. ZOO-a. 41. Apelantica tvrdi da su redovni sudovi pri ocjeni tužiočeve savjesnosti potpuno zanemarili i da uopće nisu razmatrali razloge zbog kojih je pravosnažnim presudama utvrđena ništavost ugovora o zamjeni. Prema njenom mišljenju, tužilac je zbog toga bio nesavjestan od samog početka ugovornog odnosa jer je znao da je stvarna volja pri zaključenju ugovora bila čuvanje, a ne zamjena imovine. Također, apelantica tvrdi i da iz obrazloženja osporenih odluka nije moguće zaključiti na osnovu čega su redovni sudovi tužiocu pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova priznali i kao ranijem vlasniku njene imovine. U vezi s tim je istakla da ugovor o zamjeni nikad nije proveden kroz zemljišne knjige jer to u skladu sa samim ugovorom nije bilo moguće, odnosno da se tužilac nikad nije upisao kao vlasnik. Kako apelantica ističe, zbog tog propusta redovni sudovi su proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiocu pripada pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova. 42. Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je među strankama bila nesporna činjenica da je ugovor o zamjeni pravosnažnim presudama koje su provedene i kao dokaz u postupku i koje su priložene i uz apelaciju proglašen ništavim. Iz obrazloženja pravosnažnih presuda proizlazi da je ugovor o zamjeni proglašen ništavim shodno članu 66. stav 1. ZOO-a, kojim je određeno da prividan ugovor ne proizvodi pravno djelovanje između ugovornih strana. U konkretnom slučaju utvrđeno je da u trenutku zaključenja ugovora stvarna volja ugovornih strana nije bila zaključenje ugovora o zamjeni već ugovora o čuvanju imovine. 43. Iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je tužiočeva savjesnost ocijenjena u smislu člana 48. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojim je propisano da je posjednik savjestan do dostavljanja tužbe, ali da vlasnik može dokazivati da je postao nesavjestan i prije toga. Na takav zaključak upućuje i stav Vrhovnog suda prema kojem tužiocu pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova pripada i na osnovu člana 44. stav 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojim su regulirana prava za savjesnog posjednika. 44. Ustavni sud podsjeća na to da je članom 77. stav 2. Zakona o vlasničkopravnim odnosima regulirano da je posjednik savjestan ako ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. U konkretnom slučaju, redovni sudovi su zaključili da je tužilac apelanticinu imovinu dobio u posjed na osnovu ugovora o zamjeni. Taj ugovor, kao fiktivan, proglašen je ništavim jer mu je u trenutku zaključenja nedostajao bitan element, tj. nije odražavao stvarnu volju ugovornih strana koja se, prema utvrđenju iz pravosnažnih presuda, ogledala u čuvanju, a ne u zamjeni imovine. S obzirom na to da se posljedice proglašavanja ugovora ništavim protežu na njegov početak, jer mu u trenutku zaključenja nedostaje bitan element, to i presuda kojom se utvrđuje ništavost ugovora zbog takvog nedostatka ima retroaktivno djelovanje, tj. od samog nastanka ugovora. Slijedom navedenog, a u smislu člana 77. stav 2. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, proizlazi da su u konkretnom slučaju obje strane već u trenutku zaključenja ugovora znale i mogle znati da imovina koju dobijaju u posjed na osnovu ugovora koji su zaključile nije njihova. 45. Međutim, iz obrazloženja osporenih presuda ne može se zaključiti da su pri ocjeni tužiočeve savjesnosti ocijenjeni i razlozi zbog kojih je ugovor o zamjeni proglašen ništavim pravosnažnim sudskim odlukama, niti se može zaključiti zbog čega ti razlozi, utvrđeni pravosnažnim odlukama, nisu imali značaj za utvrđenje odlučne činjenice tužiočeve savjesnosti. Naime, ništavost ugovora ima retroaktivno djelovanje, tj. proteže se na sam početak ugovornog odnosa, zbog čega isto djelovanje ima i presuda kojom se utvrđuje ništavost, a zaključak o tužiočevoj savjesnosti je, kako je već ukazano u ovoj odluci, zasnovan na članu 48. Zakona o vlasničkopravnim odnosima,

6 Broj 70 - Strana 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, kojim je određeno da vlasnik može dokazivati da je posjednik postao nesavjestan i prije dostavljanja tužbe. 46. Shodno navedenom, proizlazi da su redovni sudovi propustom da ocijene i razloge zbog kojih je ugovor proglašen ništavim proizvoljno utvrdili odlučnu činjenicu, tj. tužiočevu savjesnost, a od čijeg je pravilnog utvrđenja zavisilo i da li tužiocu, shodno članu 215. ZOO-a, na osnovu kojeg je udovoljeno tužbenom zahtjevu, pripada pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova. Naime, navedenom odredbom regulirano je da sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja. 47. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima konkretnog slučaja povrijeđeno apelanticino pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 48. S obzirom na zaključke o povredi prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da nema potrebe da posebno ispituje identične navode i u vezi s pravima iz člana II/3.k) i f), te iz čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. VIII. Zaključak 49. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine kada su redovni sudovi u okolnostima konkretnog slučaja pri utvrđivanju odlučne činjenice od koje je zavisila i primjena relevantnog prava potpuno zanemarili i nisu ocijenili dokaze koje su proveli u postupku, odnosno nisu u obrazloženjima osporenih presuda ponudili niti jedan razlog ili obrazloženje zbog čega provedeni dokaz nije bio od značaja za pravilno utvrđenje odlučne činjenice na kojoj su zasnivali primjenu materijalnog prava. 50. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 51. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 935/12, rješavajući apelaciju Dragice Ljubičić, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. lipnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Dragice Ljubičić. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 51 0 P Rev od 20. prosinca godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Dragica Ljubičić iz Nove Topole (u daljnjem tekstu: apelantica) podnijela je 9. ožujka godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 51 0 P Rev od 20. prosinca godine, Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 51 0 P Gž od 3. veljače godine i Presude Općinskog suda u Travniku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 51 0 P P od 8. listopada godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, te Dž. L. (u daljnjem tekstu: tužitelj) zatraženo je 10. veljače godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor dostavio 13. veljače godine, Kantonalni sud 20. veljače godine, a Općinski sud 23. veljače godine. Tužitelj, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 12. veljače godine, u ostavljenom roku od osam dana, kao ni do trenutka donošenja ove odluke nije dostavio odgovor. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. Apelantica i tužitelj zaključili su 22. rujna godine ugovor o zamjeni pokretne i nepokretne imovine, i to apelantica svoje imovine u Turbetu, a tužitelj svoje imovine u Dubici, Općina Gradiška. 6. Apelantica i njezin suprug podnijeli su 3. srpnja godine Osnovnom sudu u Gradišci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) tužbu protiv tužitelja radi raskida ugovora o zamjeni iz godine. 7. Osnovni sud je Presudom broj P-356/2002 od 5. siječnja godine, koja je u cjelini potvrđena Presudom Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž- 1361/04 od 28. studenog godine, tužbeni zahtjev uvažio i proglasio ništavim ugovor zaključen godine jer su apelantica i tužitelj prividno (fiktivno) zamijenili označenu imovinu, te tužitelja obvezao da u roku od 15 dana od pravomoćnosti presude preda nekretnine u Turbetu koje su bile predmet zamjene.

7 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 7 8. Na temelju ocjene provedenih dokaza Osnovni sud je zaključio da je stvarna volja ugovornih strana bila zaključenje ugovora o čuvanju imovine. Iz obrazloženja presude proizlazi da su se stekli uvjeti iz članka 2. stavak 3. i članka 3. Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 38/98), te je ukazao na to da je sud posebno imao u vidu i Odluku CRPC-a od 2. svibnja godine. Osnovni sud je bez značaja za pravnu valjanost ugovora o zamjeni ocijenio tužiteljevu tvrdnju da je u kuću u Turbetu uložio ,00 KM i da je to razlog zbog čega su apelantica i njezin suprug zatražili poništenje ugovora. U vezi s tim je ukazano na to da to nije predmet spora i da tužitelj zaštitu svojih prava s tim u vezi može potražiti na zakonom propisani način. 9. Okružni sud je, potvrđujući prvostupanjsku presudu, istakao da je člankom 66. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) regulirano da simulirani ugovor, što je slučaj u konkretnom predmetu, nema djelovanje među ugovornim stranama, te da je takav ugovor ništav jer ne postoji volja stranaka za zaključenje ugovora, odnosno izjavljena volja je neistinita. Dalje, ukazano je na to da je stavkom 2. citiranoga članka određeno da ako prividni ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi ugovor je pravno valjan ukoliko ispunjava uvjete za njegovu pravnu valjanost. Budući da predmet spora nije bilo i utvrđivanje pravne valjanosti disimuliranog ugovora, Okružni sud je zaključio da se prvostupanjski sud s pravom time nije ni bavio. Shodno navedenom, Okružni sud je zaključio da predmetni ugovor nema pravno djelovanje shodno članku 66. stavak 1. ZOO-a, te da je obostrana međusobna restitucija uspostavljena time što su tužitelju predane u posjed njegove nekretnine u čiji posjed je, prema zapisniku nadležnog općinskog tijela, ušao 13. prosinca godine. Činjenično stanje u predmetnoj apelaciji 10. Općinski sud je Presudom broj 51 0 P P od 8. listopada godine usvojio tužiteljev tužbeni zahtjev i obvezao apelanticu i njezinog supruga da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao "kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik" u kući u Turbetu nadoknade iznos od ,90 KM sa zakonskim zateznim kamatama od dana presuđivanja, kao i da mu nadoknade troškove postupka. 11. Iz obrazloženja presude proizlazi da je tužitelj u preciziranom tužbenom zahtjevu tražio da se apelantica obveže da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik u kući u Turbetu naknadi označeni novčani iznos. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je apelantica, između ostaloga, tvrdila da je nakon dobivanja Odluke CRPC-a od tužitelja tražila da jedni drugom vrate imovinu, što je on odbijao, kao i da je, nakon nekoliko bezuspješnih pozivanja tužitelja da preuzme imovinu, imovinu predala nadležnom općinskom tijelu u ispravnome stanju. Iz obrazloženja presude slijedi da je među strankama bilo nesporno da su zaključili ugovor o zamjeni koji je proglašen ništavim presudom Osnovnog suda koja je postala pravomoćna označenog datuma, kao i da je tužitelju omogućeno vraćanje u posjed njegovih nekretnina u Gradišci. Također se navodi da je tužitelj dokazao da je imao ulaganja na kući u Turbetu, u čiji je posjed ušao na temelju ugovora koji je poništen, kao i da je kuća u Turbetu bila oštećena. S tim u vezi je ukazano na zapisnik Komisije za imovinskopravne poslove Općine Travnik od 16. siječnja godine, u kojem su navedena oštećenja na apelantičinoj kući. Također, ukazano je i na iskaze saslušanih svjedoka koji su potvrdili da su obavljali radove na navedenoj kući, i ti su iskazi prihvaćeni. Visinu ulaganja Općinski sud je utvrdio na temelju nalaza i mišljenja vještaka A. M., koji je ocijenjen kao stručan i objektivan. 12. Općinski sud je neutemeljenim ocijenio apelantičin prigovor zastare potraživanja. S tim u vezi je istaknuto da je tužitelj tužbu u konkretnoj pravnoj stvari podnio 24. siječnja godine, a da je njegov zahtjev za naknadu potraživanja za izvršena ulaganja dospio čim je saznao za pokretanje tužbe za poništenje ugovora o zamjeni, odnosno najranije 2. srpnja godine, kao i da je u odgovoru na tužbu istakao da ugovor smatra valjanim, naročito zbog toga što je već imao ulaganja u navedenu kuću u iznosu od KM, pa je zaključeno da nije protekao zastarni rok od pet godina shodno članku 371. ZOO-a. 13. Najzad, iz obrazloženja presude proizlazi da je apelantica obvezana tužitelju za izvršena ulaganja u njezinu kuću, koja je bila predmet ugovora o zamjeni, nadoknaditi označeni novčani iznos shodno čl i 215. ZOO-a. 14. Kantonalni sud je zaključio da je prvostupanjska presuda utemeljena ne samo na nalazu i mišljenju vještaka već i na svim provedenim dokazima koji su razmatrani. Nalaz vještaka A. M. ocijenjen je kao objektivan i urađen sukladno pravilima struke, te je ukazano na to da je za svoj nalaz i mišljenje vještak dao valjano obrazloženje na glavnoj raspravi. Bez značaja je ocijenjena apelantičina tvrdnja da je tužitelj bio nesavjestan od trenutka zaključenja ugovora, odnosno da je to postao najkasnije od trenutka kada je primio tužbu, pa da mu zbog toga ne može pripadati pravo na naknadu ulaganja kao savjesnom posjedniku. S tim u vezi je ukazano na to da je na temelju dokaza provedenih u postupku utvrđeno da je tužitelj sva ulaganja, čiju naknadu je tražio, izvršio prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora o zamjeni, tj. do trenutka do kada je bio savjestan posjednik apelantičine imovine. 15. Vrhovni sud je Presudom broj 51 0 P Rev od 20. prosinca godine apelantičinu reviziju protiv drugostupanjske presude odbio kao neutemeljenu. 16. Iz obrazloženja presude proizlazi da je Vrhovni sud zaključio da se apelantica u reviziji nepotrebno poziva na ništavost ugovora jer je već ostvarila svoja prava iz članka 104. ZOO-a, s obzirom na to da je pravomoćnom presudom Osnovnog suda tužitelj obvezan predati joj u posjed imovinu koju je primio po osnovi ništavog ugovora. Također, ukazano je na to da je u postupku pred nižestupanjskim sudovima utvrđeno da je tužitelj bio savjestan posjednik zamijenjene kuće, te da u vrijeme zaključenja ugovora nije znao za apsolutnu ništavost ugovora. S obzirom na to da ništav ugovor stvara privid punovažnog i da postoji u pravnom prometu, podnošenjem tužbe za poništenje ugovora, tj. 3. srpnja godine, apelantica je iskazala svoj interes za utvrđivanje ništavosti ugovora, pa je tužitelj, kako su pravilno zaključili nižestupanjski sudovi, od tog momenta postao nesavjestan. 17. Dalje, ukazano je na to da tužitelju kao savjesnoj ugovornoj strani koji je zbog zaključenja ništavog ugovora i povrata u prijašnje stanje obvezan vratiti apelantici njezinu imovinu pripada pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, kao i korisnih troškova u mjeri u kojoj je vrijednost stvari povećana i sukladno članku 44. stavak 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima. Prema ocjeni Vrhovnog suda, uložena sredstva u imovinu koju je tužitelj do utvrđivanja ništavosti ugovora smatrao svojom, odnosno vraćanje objekta apelantici u većoj vrijednosti za taj iznos predstavlja neutemeljeno obogaćenje za apelanticu u smislu članka 210. ZOO-a. 18. Najzad, ukazano je na to da su nižestupanjski sudovi pravilno primijenili članak 371. ZOO-a kada su zaključili da nije nastupio zastarni rok od pet godina. S tim u vezi, istaknuto je da je u konkretnom slučaju zastara počela teći u trenutku kada je tužitelj, koji je ulagao sredstva, od apelantice kao obogaćene strane stekao pravo zahtijevati naknadu za ulaganja. Stoga, ako se početak zastare računa i od podnošenja tužbe u sporu radi

8 Broj 70 - Strana 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, utvrđivanja ništavosti ugovora o zamjeni, tj. 3. srpnja godine, pa do podnošenja tužbe u predmetnom sporu, tj. 24. siječnja godine, kako su učinili i nižestupanjski sudovi, nije protekao rok od pet godina iz citirane odredbe ZOO-a. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 19. Apelantica tvrdi da joj je pobijanim presudama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e), (f) i (k), te čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 20. Apelantica je u opširnim navodima navela da je od godine pokušavala ostvariti povrat svoje imovine koja je bila predmet razmjene s tužiteljem, da je dobila odluku CRPC-a, ali da povodom njezinog zahtjeva za izvršenje odluke od 11. siječnja godine nadležni općinski organ nikad nije postupio, već ju je uputio na pokretanje parnice za raskid ugovora o zamjeni, iako je to, kako navodi, shodno relevantnim odredbama Zakona o izvršenju CRPC odluka, bila obveza za tužitelja, kao i da je nadležni općinski organ, nakon što je pravomoćnom presudom raskinut ugovor o zamjeni, odbio nastaviti postupak izvršenja CRPC odluka. Najzad, apelantica je istakla da je nakon brojnih opstrukcija ušla u posjed svoje imovine godine, na temelju izvršenja pravomoćne presude kojom je raskinut ugovor o zamjeni nekretnina. 21. Iz apelantičinih navoda u suštini proizlazi da ona smatra da su redoviti sudovi pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primijenili materijalno pravo, kao i da su propustili ocijeniti, odnosno da su pogrešno ocijenili provedene dokaze. 22. U prilog svojim navodima apelantica je najprije istakla da iz obrazloženja pobijanih presuda nije moguće zaključiti na temelju čega su redoviti sudovi zaključili da je tužitelj bio savjestan posjednik i vlasnik njezine imovine. U vezi s tim je istakla da je pravomoćnom presudom ugovor o zamjeni iz godine proglašen ništavim jer je volja ugovarača bila čuvanje imovine, a ne njezina zamjena. Shodno navedenome, apelantica smatra da je tužitelj od dana potpisivanja ugovora bio nesavjestan jer je znao da je ugovor zaključen radi čuvanja, a ne zamjene imovine. Osim toga, apelantica je istakla i da je ugovor zaključen u ratnim okolnostima, zbog čega je i po sili zakona bio ništav. U prilog tvrdnji da je tužitelj bio nesavjestan apelantica je istakla i da mu je njegova imovina vraćena 13. prosinca godine, tj. prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora o zamjeni (3. srpnja godine), te je ukazala na Odluku CRPC-a (2. svibnja godine), ali da se povodom njezinog zahtjeva za izvršenje (11. siječnja godine) nikad nije postupilo. Najzad, istakla je i da ugovor o zamjeni nikad nije proveden kroz javne registre jer to nije bilo moguće u odnosu na taj ugovor, pa da tužitelj nikad nije postao i vlasnik imovine, a zbog čega iz obrazloženja pobijanih presuda nije moguće zaključiti na temelju čega je tužitelj označen i kao raniji vlasnik njezinih nekretnina. Prema njezinom mišljenju, stav redovitih sudova da je tužitelj, koji je podnio tužbu radi naknade, kako navodi, navodnih ulaganja, 24. siječnja godine bio savjestan ukazuje na to da su potpuno zanemarili i da uopće nisu ocijenili pravomoćne presude kojim je ugovor o zamjeni proglašen ništavim iako su navedene presude kao dokaz provedene u postupku. 23. Apelantica je u opširnim navodima pobijala i zaključak redovitih sudova u pogledu prigovora zastarjelosti potraživanja koji je istakla u postupku, pobijala je i postojanje samih ulaganja, te način na koji je utvrđena njihova visina, ukazujući na to da se nalaz i mišljenje vještaka temelji na falsificiranom zapisniku Službe za imovinskopravne poslove iz godine u kojem je navedeno da je imovina devastirana. U vezi s tim je navela i da je u postupku, osim tog, proveden kao dokaz i zapisnik Porezne uprave od 21. studenog godine u kojem je također navedeno da je imovina devastirana. S obzirom na to da su sudovi utvrdili, a što su potvrdili i sam tužitelj i njegovi svjedoci, da su ulaganja bila u tijeku i godine, prema njezinom mišljenju, postavlja se logično pitanje kako je moguće da je i godine imovina i dalje bila devastirana. b) Odgovor na apelaciju 24. Vrhovni sud se u odgovoru na navode iz apelacije pozvao na obrazloženje svoje presude, te ukazao na to da njome nisu povrijeđena prava na koja se ukazuje u apelaciji. 25. Kantonalni sud je u odgovoru istakao da u cijelosti ostaje pri razlozima i obrazloženjima iz svoje odluke. 26. U odgovoru na navode iz apelacije Općinski sud je istakao da je u postupku pred tim sudom činjenično stanje pravilno utvrđeno i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primijenjeno materijalno pravo. Također, ukazano je i na to da tužitelju pripada pravo na nužne i korisne troškove i sukladno članku 129. stavak 3. Zakona o stvarnim pravima ("Službeni glasnik FBiH" br. 66/13 i 100/13). V. Relevantni propisi 27. Zakon o parničnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 53/03, 73/05 i 19/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 2. (1) U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva koji su stavljeni u postupku. (2) Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj ocjeni i nije vezan za navode stranaka glede materijalnog prava. Članak 8. Koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud na temelju slobodne ocjene dokaza. Sud će savjesno i brižljivo ocijeniti svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno. Članak 208. (1) Presuda se može pobijati: ( ) 2) zbog pogrešno ili nepotpuno ustanovljenog činjeničnog stanja; 3) zbog pogrešne primjene materijalnog prava. (...) Članak 210. (1) Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno ustanovio, odnosno kad je nije ustanovio. (...) Članak 211. Pogrešna primjena materijalnoga prava postoji kad sud nije primijenio odredbu materijalnoga prava koju je trebao primijeniti ili kad takvu odredbu nije pravilno primijenio. Članak 221. Drugostupanjski sud ispituje prvostupanjsku presudu u onom dijelu u kojem se pobija žalbom, u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredaba parničnoga postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. Članak 240. Revizija se može izjaviti: (...) (2) Zbog pogrešne primjene materijalnog prava; (...) Članak 241. Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom dijelu u kojemu se ona pobija revizijom, u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu

9 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 9 materijalnog prava i povrede odredaba parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje. 28. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službene novine RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine FBiH" br. 29/03 i 42/11) u relevantnom dijelu glasi: Član (1) Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. (2) Ali, ako prividan ugovor pokriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. ( ) Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. (2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, sud može odbiti, u cjelini ili djelimično, zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sjedište, odnosno prebivalište, ili boravište. (3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima. Član 210. Kad je neki dio imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrijednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrijednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Član 215. Sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja. (...) 29. Zakon o vlasničkopravnim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 6/98 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Članak 38. Pravo vlasništva na nekretnine, na temelju pravnog posla stječe se upisom u javne knjige o nekretninama, ako je nositelj savjestan. Savjesnost stjecatelja se pretpostavlja. ( ) Članak 44. Osoba čiji je posjed savjestan u smislu članka 77. stavak 2. ovog zakona (savjestan posjednik), dužna je vratiti stvar vlasniku sa plodovima koji nisu obrani. ( ) 1 Identična odredba sadržana je u Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SR BiH", br. 29/79, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni glasnik Republike Srpske", br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) Savjestan posjednik ima pravo na naknadu nužnih troškova za održavanje stvari, kao i na naknadu korisnih troškova u mjeri u kojoj je vrijednost stvari povećana. Savjestan posjednik ima pravo na naknadu troškova koje je učinio radi svog zadovoljstva ili uljepšanja stvari samo ukoliko je time njena vrijednost povećana. Ako se ono što je učinjeno radi zadovoljstva ili uljepšanja stvari može od nje odvojiti bez njenog oštećenja, savjestan posjednik ima pravo da to odvoji i zadrži za sebe. ( ) Članak 46. Savjestan posjednik postaje nesavjestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savjestan posjednik postao nesavjestan i prije dostavljanja tužbe. Članak 77. ( ) Posjed je savjestan ako posjednik ne zna niti može znati da stvar koju posjeduje nije njegova. Savjesnost posjeda se pretpostavlja. VI. Dopustivost 30. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 31. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 32. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 51 0 P Rev od 20. prosinca godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelantica je primila 13. veljače godine, a apelacija je podnesena 9. ožujka godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 33. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 34. Apelantica pobija navedene presude tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e), (f) i (k) i čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na pravično suđenje 35. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 36. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 37. Apelantica u suštini smatra da joj je pravo na pravično suđenje povrijeđeno jer su redoviti sudovi proizvoljno utvrdili

10 Broj 70 - Strana 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, činjenično stanje i proizvoljno primijenili materijalno pravo, te su propustili ocijeniti odnosno pogrešno su ocijenili provedene dokaze. 38. U vezi s tim dijelom navoda, Ustavni sud najprije podsjeća na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća tih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda jeste ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima. 39. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očito da su redoviti sudovi u određenom postupku proizvoljno postupali kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26). U kontekstu navedenoga, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se problematiziraju, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava. 40. U konkretnom slučaju iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da je tužitelj u preciziranom tužbenom zahtjevu tražio da se apelantica obveže da mu na ime naknade nužnih i korisnih troškova koje je imao kao savjestan posjednik, a prije toga vlasnik u kući u Turbetu naknadi označeni novčani iznos. Redoviti sudovi su istakli da je tužitelj bio savjestan posjednik apelantičine imovine koju je dobio na temelju ugovora o zamjeni sve do podnošenja tužbe za proglašavanje ništavim tog ugovora, pa su tužbenom zahtjevu udovoljili shodno čl i 215. ZOO-a. 41. Apelantica tvrdi da su redoviti sudovi pri ocjeni tužiteljeve savjesnosti potpuno zanemarili i da uopće nisu razmatrali razloge zbog kojih je pravomoćnim presudama utvrđena ništavost ugovora o zamjeni. Prema njezinom mišljenju, tužitelj je zbog toga bio nesavjestan od samog početka ugovornog odnosa jer je znao da je stvarna volja pri zaključenju ugovora bila čuvanje, a ne zamjena imovine. Također, apelantica tvrdi i da iz obrazloženja pobijanih odluka nije moguće zaključiti na temelju čega su redoviti sudovi tužitelju pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova priznali i kao ranijem vlasniku njezine imovine. U vezi s tim je istakla da ugovor o zamjeni nikad nije proveden kroz zemljišne knjige jer to sukladno samom ugovoru nije bilo moguće, odnosno da se tužitelj nikad nije upisao kao vlasnik. Kako apelantica ističe, zbog tog propusta redoviti sudovi su proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su zaključili da tužitelju pripada pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova. 42. Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da je među strankama bila nesporna činjenica da je ugovor o zamjeni pravomoćnim presudama koje su provedene i kao dokaz u postupku i koje su priložene i uz apelaciju proglašen ništavim. Iz obrazloženja pravomoćnih presuda proizlazi da je ugovor o zamjeni proglašen ništavim shodno članku 66. stavak 1. ZOO-a, kojim je određeno da prividan ugovor ne proizvodi pravno djelovanje između ugovornih strana. U konkretnom slučaju utvrđeno je da u trenutku zaključenja ugovora stvarna volja ugovornih strana nije bila zaključenje ugovora o zamjeni već ugovora o čuvanju imovine. 43. Iz obrazloženja pobijanih presuda proizlazi da je tužiteljeva savjesnost ocijenjena u smislu članka 48. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojim je propisano da je posjednik savjestan do dostave tužbe, ali da vlasnik može dokazivati da je postao nesavjestan i prije toga. Na takav zaključak upućuje i stav Vrhovnog suda prema kojem tužitelju pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova pripada i na temelju članka 44. stavak 3. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojim su regulirana prava za savjesnog posjednika. 44. Ustavni sud podsjeća na to da je člankom 77. stavak 2. Zakona o vlasničkopravnim odnosima regulirano da je posjednik savjestan ako ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. U konkretnom slučaju, redoviti sudovi su zaključili da je tužitelj apelantičinu imovinu dobio u posjed na temelju ugovora o zamjeni. Taj ugovor, kao fiktivan, proglašen je ništavim jer mu je u trenutku zaključenja nedostajao bitan element, tj. nije odražavao stvarnu volju ugovornih strana koja se, prema utvrđenju iz pravomoćnih presuda, ogledala u čuvanju, a ne u zamjeni imovine. S obzirom na to da se posljedice proglašavanja ugovora ništavim protežu na njegov početak, jer mu u trenutku zaključenja nedostaje bitan element, to i presuda kojom se utvrđuje ništavost ugovora zbog takvog nedostatka ima retroaktivno djelovanje, tj. od samog nastanka ugovora. Slijedom navedenog, a u smislu članka 77. stavak 2. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, proizlazi da su u konkretnom slučaju obje strane već u trenutku zaključenja ugovora znale i mogle znati da imovina koju dobivaju u posjed na temelju ugovora koji su zaključile nije njihova. 45. Međutim, iz obrazloženja pobijanih presuda ne može se zaključiti da su pri ocjeni tužiteljeve savjesnosti ocijenjeni i razlozi zbog kojih je ugovor o zamjeni proglašen ništavim pravomoćnim sudskim odlukama, niti se može zaključiti zbog čega ti razlozi, utvrđeni pravomoćnim odlukama, nisu imali značaj za utvrđenje odlučne činjenice tužiteljeve savjesnosti. Naime, ništavost ugovora ima retroaktivno djelovanje, tj. proteže se na sam početak ugovornog odnosa, zbog čega isto djelovanje ima i presuda kojom se utvrđuje ništavost, a zaključak o tužiteljevoj savjesnosti je, kako je već ukazano u ovoj odluci, utemeljen na članku 48. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, kojim je određeno da vlasnik može dokazivati da je posjednik postao nesavjestan i prije dostave tužbe. 46. Shodno navedenome, proizlazi da su redoviti sudovi propustom da ocijene i razloge zbog kojih je ugovor proglašen ništavim proizvoljno utvrdili odlučnu činjenicu, tj. tužiteljevu savjesnost, a o čijem je pravilnom utvrđenju ovisilo i pripada li tužitelju, shodno članku 215. ZOO-a, na temelju kojeg je udovoljeno tužbenom zahtjevu, pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova. Naime, navedenom odredbom regulirano je da stjecatelj ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja. 47. Ustavni sud zaključuje da je u okolnostima konkretnog slučaja povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 48. S obzirom na zaključke o povredi prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno ispitivati identične navode i u vezi s pravima iz

11 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 11 članka II/3.(k) i (f), te iz čl. II/4. i II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. VIII. Zaključak 49. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine kada su redoviti sudovi u okolnostima konkretnog slučaja pri utvrđivanju odlučne činjenice o kojoj je ovisila i primjena relevantnog prava potpuno zanemarili i nisu ocijenili dokaze koje su proveli u postupku, odnosno nisu u obrazloženjima pobijanih presuda ponudili niti jedan razlog ili obrazloženje zbog čega provedeni dokaz nije bio od značaja za pravilno utvrđenje odlučne činjenice na kojoj su temeljili primjenu materijalnog prava. 50. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 51. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 935/12, рјешавајући апелацију Драгице Љубичић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 30. јуна године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Драгице Љубичић. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 51 0 П Рев од 20. децембра године. Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Драгица Љубичић из Нове Тополе (у даљњем тексту: апеланткиња) поднијела је 9. марта године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 51 0 П Рев од 20. децембра године, Пресуде Кантоналног суда у Новом Травнику (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 51 0 П Гж од 3. фебруара године и Пресуде Општинског суда у Травнику (у даљњем тексту: Општински суд) број 51 0 П П од 8. октобра године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног, Кантоналног и Општинског суда, те Џ. Л. (у даљњем тексту: тужилац) затражено је 10. фебруара године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд је одговор доставио 13. фебруара године, Кантонални суд 20. фебруара године, а Општински суд 23. фебруара године. Тужилац, ком је апелација достављена на одговор 12. фебруара године, у остављеном року од осам дана, као ни до тренутка доношења ове одлуке није доставио одговор. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. Уводне напомене 5. Апеланткиња и тужилац закључили су 22. септембра године уговор о замјени покретне и непокретне имовине, и то апеланткиња своје имовине у Турбету, а тужилац своје имовине у Дубици, Општина Градишка. 6. Апеланткиња и њен супруг поднијели су 3. јула године Основном суду у Градишци (у даљњем тексту: Основни суд) тужбу против тужиоца ради раскида уговора о замјени из године. 7. Основни суд је Пресудом број П-356/2002 од 5. јануара године, која је у цјелини потврђена Пресудом Окружног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Окружни суд) број Гж-1361/04 од 28. новембра године, тужбени захтјев уважио и прогласио ништавим уговор закључен године јер су апеланткиња и тужилац привидно (фиктивно) замијенили означену имовину, те тужиоца обавезао да у року од 15 дана од правоснажности пресуде преда непокретности у Турбету које су биле предмет замјене. 8. На основу оцјене спроведених доказа Основни суд је закључио да је стварна воља уговорних страна била закључење уговора о чувању имовине. Из образложења пресуде произилази да су се стекли услови из члана 2 став 3 и члана 3 Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине ("Службени гласник Републике Српске" број 38/98), те је указао на то да је суд посебно имао у виду и Одлуку CRPC-a од 2. маја године. Основни суд је без значаја за правну ваљаност уговора о замјени оцијенио тужиочеву тврдњу да је у кућу у Турбету уложио ,00 КМ и да је то разлог због чега су апеланткиња и њен супруг затражили поништење уговора. У вези с тим је указано на то да то није предмет спора и да тужилац заштиту својих права с тим у вези може потражити на законом прописани начин.

12 Broj 70 - Strana 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Окружни суд је, потврђујући првостепену пресуду, истакао да је чланом 66 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) регулисано да симулирани уговор, што је случај у конкретном предмету, нема дјеловање међу уговорним странама, те да је такав уговор ништав јер не постоји воља странака за закључење уговора, односно изјављена воља је неистинита. Даље, указано је на то да је ставом 2 цитираног члана одређено да ако привидни уговор прикрива неки други уговор, тај други уговор је правно ваљан уколико испуњава услове за његову правну ваљаност. Будући да предмет спора није било и утврђивање правне ваљаности дисимулираног уговора, Окружни суд је закључио да се првостепени суд с правом тиме није ни бавио. Сходно наведеном, Окружни суд је закључио да предметни уговор нема правно дејство сходно члану 66 став 1 ЗОО-а, те да је обострана међусобна реституција успостављена тиме што су тужиоцу предате у посјед његове непокретности у чији посјед је, према записнику надлежног општинског органа, ушао 13. децембра године. Чињенично стање у предметној апелацији 10. Општински суд је Пресудом број 51 0 П П од 8. октобра године усвојио тужиочев тужбени захтјев и обавезао апеланткињу и њеног супруга да му на име накнаде нужних и корисних трошкова које је имао "као савјестан посједник, а прије тога власник" у кући у Турбету надокнаде износ од ,90 КМ са законским затезним каматама од дана пресуђивања, као и да му надокнаде трошкове поступка. 11. Из образложења пресуде произилази да је тужилац у прецизираном тужбеном захтјеву тражио да се апеланткиња обавеже да му на име накнаде нужних и корисних трошкова које је имао као савјестан посједник, а прије тога власник у кући у Турбету накнади означени новчани износ. Даље, из образложења произилази да је апеланткиња, између осталог, тврдила да је након добијања Одлуке CRPC-a од тужиоца тражила да једни другом врате имовину, што је он одбијао, као и да је, након неколико безуспјешних позивања тужиоца да преузме имовину, имовину предала надлежном општинском органу у исправном стању. Из образложења пресуде слиједи да је међу странкама било неспорно да су закључили уговор о замјени који је проглашен ништавим пресудом Основног суда која је постала правоснажна означеног датума, као и да је тужиоцу омогућено враћање у посјед његових непокретности у Градишци. Такође се наводи да је тужилац доказао да је имао улагања на кући у Турбету, у чији је посјед ушао на основу уговора који је поништен, као и да је кућа у Турбету била оштећена. С тим у вези је указано на записник Комисије за имовинскоправне послове Општине Травник од 16. јануара године, у ком су наведена оштећења на апеланткињиној кући. Такође, указано је и на исказе саслушаних свједока који су потврдили да су обављали радове на наведеној кући, и ти су искази прихваћени. Висину улагања Општински суд је утврдио на основу налаза и мишљења вјештака А. М., који је оцијењен као стручан и објективан. 12. Општински суд је неоснованим оцијенио апеланткињин приговор застаре потраживања. С тим у вези је истакнуто да је тужилац тужбу у конкретној правној ствари поднио 24. јануара године, а да је његов захтјев за накнаду потраживања за извршена улагања доспио чим је сазнао за покретање тужбе за поништење уговора о замјени, односно најраније 2. јула године, као и да је у одговору на тужбу истакао да уговор сматра ваљаним, нарочито због тога што је већ имао улагања у наведену кућу у износу од КМ, па је закључено да није протекао застарни рок од пет година сходно члану 371 ЗОО-а. 13. Најзад, из образложења пресуде произилази да је апеланткиња обавезана да тужиоцу за извршена улагања у њену кућу, која је била предмет уговора о замјени, надокнади означени новчани износ сходно чл. 210 и 215 ЗОО-а. 14. Кантонални суд је закључио да је првостепена пресуда заснована не само на налазу и мишљењу вјештака већ и на свим спроведеним доказима који су разматрани. Налаз вјештака А. М. оцијењен је као објективан и урађен у складу с правилима струке, те је указано на то да је за свој налаз и мишљење вјештак дао ваљано образложење на главној расправи. Без значаја је оцијењена апеланткињина тврдња да је тужилац био несавјестан од тренутка закључења уговора, односно да је то постао најкасније од тренутка када је примио тужбу, па да му због тога не може припадати право на накнаду улагања као савјесном посједнику. С тим у вези је указано на то да је на основу доказа спроведених у поступку утврђено да је тужилац сва улагања, чију накнаду је тражио, извршио прије подношења тужбе за поништење уговора о замјени, тј. до тренутка до када је био савјестан посједник апеланткињине имовине. 15. Врховни суд је Пресудом број 51 0 П Рев од 20. децембра године апеланткињину ревизију против другостепене пресуде одбио као неосновану. 16. Из образложења пресуде произилази да је Врховни суд закључио да се апеланткиња у ревизији непотребно позива на ништавост уговора јер је већ остварила своја права из члана 104 ЗОО-а, с обзиром на то да је правоснажном пресудом Основног суда тужилац обавезан да јој преда у посјед имовину коју је примио по основу ништавог уговора. Такође, указано је на то да је у поступку пред нижестепеним судовима утврђено да је тужилац био савјестан посједник замијењене куће, те да у вријеме закључења уговора није знао за апсолутну ништавост уговора. С обзиром на то да ништав уговор ствара привид пуноважног и да постоји у правном промету, подношењем тужбе за поништење уговора, тј. 3. јула године, апеланткиња је исказала свој интерес да се утврди ништавост уговора, па је тужилац, како су правилно закључили нижестепени судови, од тог момента постао несавјестан. 17. Даље, указано је на то да тужиоцу као савјесној уговорној страни који је због закључења ништавог уговора и повраћаја у пређашње стање обавезан да врати апеланткињи њену имовину припада право на накнаду нужних трошкова за одржавање ствари, као и корисних трошкова у мјери у којој је вриједност ствари повећана и у складу с чланом 44 став 3 Закона о власничкоправним односима. Према оцјени Врховног суда, уложена средства у имовину коју је тужилац до утврђивања ништавости уговора сматрао својом, односно враћање објекта апеланткињи у већој вриједности за тај износ представља неосновано обогаћење за апеланткињу у смислу члана 210 ЗОО-а. 18. Најзад, указано је на то да су нижестепени судови правилно примијенили члан 371 ЗОО-а када су закључили да није наступио застарни рок од пет година. С тим у вези, истакнуто је да је у конкретном случају застара почела тећи у тренутку када је тужилац, који је улагао средства, од апеланткиње као обогаћене стране стекао право да захтијева накнаду за улагања. Стога, ако се почетак застаре рачуна и од подношења тужбе у спору ради утврђивања ништавости уговора о замјени, тј. 3. јула године, па до подношења тужбе у предметном спору, тј. 24. јануара године, како су учинили и нижестепени судови, није протекао рок од пет година из цитиране одредбе ЗОО-а.

13 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 13 IV. Апелација а) Наводи из апелације 19. Апеланткиња тврди да јој је оспореним пресудама повријеђено право из члана II/3е), ф) и к), те чл. II/4 и II/5 Устава Босне и Херцеговине. 20. Апеланткиња је у опширним наводима навела да је од године покушавала остварити повраћај своје имовине која је била предмет размјене с тужиоцем, да је добила одлуку CRPC-a, али да поводом њеног захтјева за извршење одлуке од 11. јануара године надлежни општински орган никад није поступио, већ ју је упутио на покретање парнице за раскид уговора о замјени, иако је то, како наводи, сходно релевантним одредбама Закона о извршењу CRPC одлука, била обавеза за тужиоца, као и да је надлежни општински орган, након што је правоснажном пресудом раскинут уговор о замјени, одбио да настави поступак извршења CRPC одлука. Најзад, апеланткиња је истакла да је након бројних опструкција ушла у посјед своје имовине године, на основу извршења правоснажне пресуде којом је раскинут уговор о замјени непокретности. 21. Из апеланткињиних навода у суштини произилази да она сматра да су редовни судови погрешно утврдили чињенично стање и погрешно примијенили материјално право, као и да су пропустили да оцијене, односно да су погрешно оцијенили спроведене доказе. 22. У прилог својим наводима апеланткиња је најприје истакла да из образложења оспорених пресуда није могуће закључити на основу чега су редовни судови закључили да је тужилац био савјестан посједник и власник њене имовине. У вези с тим је истакла да је правоснажном пресудом уговор о замјени из године проглашен ништавим јер је воља уговарача била чување имовине, а не њена замјена. Сходно наведеном, апеланткиња сматра да је тужилац од дана потписивања уговора био несавјестан јер је знао да је уговор закључен ради чувања, а не замјене имовине. Осим тога, апеланткиња је истакла и да је уговор закључен у ратним околностима, због чега је и по сили закона био ништав. У прилог тврдњи да је тужилац био несавјестан апеланткиња је истакла и да му је његова имовина враћена 13. децембра године, тј. прије подношења тужбе за поништење уговора о замјени (3. јула године), те је указала на Одлуку CRPC-a (2. мај године), али да се поводом њеног захтјева за извршење (11. јануара године) никад није поступило. Најзад, истакла је и да уговор о замјени никад није спроведен кроз јавне регистре јер то није било могуће у односу на тај уговор, па да тужилац никад није постао и власник имовине, а због чега из образложења оспорених пресуда није могуће закључити на основу чега је тужилац означен и као ранији власник њених непокретности. Према њеном мишљењу, став редовних судова да је тужилац, који је поднио тужбу ради накнаде, како наводи, наводних улагања, 24. јануара године био савјестан указује на то да су потпуно занемарили и да уопште нису оцијенили правоснажне пресуде којим је уговор о замјени проглашен ништавим иако су наведене пресуде као доказ спроведене у поступку. 23. Апеланткиња је у опширним наводима оспорила и закључак редовних судова у погледу приговора застарјелости потраживања који је истакла у поступку, оспорила је и постојање самих улагања, те начин на који је утврђена њихова висина, указујући на то да се налаз и мишљење вјештака заснива на фалсификованом записнику Службе за имовинскоправне послове из године у ком је наведено да је имовина девастирана. У вези с тим је навела и да је у поступку, осим тог, спроведен као доказ и записник Пореске управе од 21. новембра године у ком је такође наведено да је имовина девастирана. С обзиром на то да су судови утврдили, а што су потврдили и сам тужилац и његови свједоци, да су улагања била у току и године, према њеном мишљењу, поставља се логично питање како је могуће да је и године имовина и даље била девастирана. б) Одговор на апелацију 24. Врховни суд се у одговору на наводе из апелације позвао на образложење своје пресуде, те указао на то да њоме нису повријеђена права на која се указује у апелацији. 25. Кантонални суд је у одговору истакао да у цијелости остаје при разлозима и образложењима из своје одлуке. 26. У одговору на наводе из апелације Општински суд је истакао да је у поступку пред тим судом чињенично стање правилно утврђено и да је на тако утврђено чињенично стање правилно примијењено материјално право. Такође, указано је и на то да тужиоцу припада право на нужне и корисне трошкове и у складу с чланом 129 став 3 Закона о стварним правима ("Службени гласник ФБиХ" бр. 66/13 и 100/13). V. Релевантни прописи 27. Закон о парничном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 53/03, 73/05 и 19/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. (1) У парничном поступку суд одлучује у границама захтјева који су стављени у поступку. (2) Суд у поступку примјењује материјално право по властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права. Члан 8. Које ће чињенице узети као доказане одлучује суд на основу слободне оцјене доказа. Суд ће савјесно и брижљиво цијенити сваки доказ посебно и све доказе заједно. Члан 208. (1) Пресуда се може побијати: ( ) 2) због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања; 3) због погрешне примјене материјалног права. (...) Члан 210. (1) Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање постоји кад је суд неку одлучну чињеницу погрешно утврдио, односно кад је није утврдио. (...) Члан 211. Погрешна примјена материјалног права постоји кад суд није примијенио одредбу материјалног права коју је требало да примијени или кад такву одредбу није правилно примијенио. Члан 221. Другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном дијелу у коме се побија жалбом, у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање. Члан 240. Ревизија се може изјавити: (...) (2) Због погрешне примјене материјалног права; (...)

14 Broj 70 - Strana 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Члан 241. Ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном дијелу у коме се она побија ревизијом, у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредаба парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање. 28. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Службене новине РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94, те "Службене новине ФБиХ" бр. 29/03 и 42/11) у релевантном дијелу гласи: Члан (1) Привидан уговор нема дејства међу уговорним странама. (2) Али, ако привидан уговор покрива неки други уговор, тај други важи ако су испуњени услови за његову правну ваљаност. ( ) Члан 104. (1) У случају ништавости уговора свака уговорна страна дужна је да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према цијенама у вријеме доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује. (2) Али, ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан уставом утврђеним начелима друштвеног уређења, принудним прописима или моралу друштва, суд може одбити, у цјелини или дјелимично, захтјев несавјесне стране за враћање оног што је другој дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има сједиште, односно пребивалиште, или боравиште. (3) Приликом одлучивања суд ће водити рачуна о савјесности једне, односно обију страна, о значају угроженог добра или интереса, као и моралним схватањима. Члан 210. Кад је неки дио имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће, да накнади вриједност постигнутих користи. Обавеза враћања, односно накнаде вриједности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао. Члан 215. Стицалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова, али ако је био несавјестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вриједности у тренутку враћања. (...) 29. Закон о власничкоправним односима ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 6/98 и 29/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 38. Право власништва на некретнине, на основу правног посла стјече се уписом у јавне књиге о некретнинама, ако је 1 Идентична одредба садржана је у Закону о облигационим односима ("Службени лист СР БиХ", бр. 29/19, 39/85, 45/89, 57/89 и "Службени гласник Републике Српске", бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) носитељ савјестан. Савјесност стјецатеља се претпоставља. ( ) Члан 44. Особа чији је посјед савјестан у смислу члана 77. став 2. овог закона (савјестан посједник), дужна је вратити ствар власнику са плодовима који нису обрани. ( ) Савјестан посједник има право на накнаду нужних трошкова за одржавање ствари, као и на накнаду корисних трошкова у мјери у којој је вриједност ствари повећана. Савјестан посједник има право на накнаду трошкова које је учинио ради свог задовољства или уљепшања ствари само уколико је тиме њена вриједност повећана. Ако се оно што је учињено ради задовољства или уљепшања ствари може од ње одвојити без њеног оштећења, савјестан посједник има право да то одвоји и задржи за себе. ( ) Члан 46. Савјестан посједник постаје несавјестан од тренутка када му је тужба достављена, али власник може доказивати да је савјестан посједник постао несавјестан и прије достављања тужбе. Члан 77. ( ) Посјед је савјестан ако посједник не зна нити може знати да ствар коју посједује није његова. Савјесност посједа се претпоставља. VI. Допустивост 30. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 31. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 32. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 51 0 П Рев од 20. децембра године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 13. фебруара године, а апелација је поднесена 9. марта године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 33. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 34. Апеланткиња оспорава наведене пресуде тврдећи да су јој тим пресудама повријеђена права из члана II/3е), ф) и к) и чл. II/4 и II/5 Устава Босне и Херцеговине. Право на правично суђење 35. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи:

15 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 15 Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 36. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 37. Апеланткиња у суштини сматра да јој је право на правично суђење повријеђено јер су редовни судови произвољно утврдили чињенично стање и произвољно примијенили материјално право, те су пропустили да оцијене односно погрешно су оцијенили спроведене доказе. 38. У вези с тим дијелом навода, Уставни суд најприје подсјећа на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак тих судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. 39. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе, када је очигледно да су редовни судови у одређеном поступку произвољно поступали како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која се проблематизују, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени материјалног и процесног права. 40. У конкретном случају из образложења оспорених одлука произилази да је тужилац у прецизираном тужбеном захтјеву тражио да се апеланткиња обавеже да му на име накнаде нужних и корисних трошкова које је имао као савјестан посједник, а прије тога власник у кући у Турбету накнади означени новчани износ. Редовни судови су истакли да је тужилац био савјестан посједник апеланткињине имовине коју је добио на основу уговора о замјени све до подношења тужбе за проглашавање ништавим тог уговора, па су тужбеном захтјеву удовољили сходно чл. 210 и 215 ЗОО-а. 41. Апеланткиња тврди да су редовни судови при оцјени тужиочеве савјесности потпуно занемарили и да уопште нису разматрали разлоге због којих је правоснажним пресудама утврђена ништавост уговора о замјени. Према њеном мишљењу, тужилац је због тога био несавјестан од самог почетка уговорног односа јер је знао да је стварна воља при закључењу уговора била чување, а не замјена имовине. Такође, апеланткиња тврди и да из образложења оспорених одлука није могуће закључити на основу чега су редовни судови тужиоцу право на накнаду нужних и корисних трошкова признали и као ранијем власнику њене имовине. У вези с тим је истакла да уговор о замјени никад није спроведен кроз земљишне књиге јер то у складу са самим уговором није било могуће, односно да се тужилац никад није уписао као власник. Како апеланткиња истиче, због тог пропуста редовни судови су произвољно примијенили материјално право када су закључили да тужиоцу припада право на накнаду нужних и корисних трошкова. 42. Уставни суд примјећује да из образложења оспорених одлука произилази да је међу странкама била неспорна чињеница да је уговор о замјени правоснажним пресудама које су спроведене и као доказ у поступку и које су приложене и уз апелацију проглашен ништавим. Из образложења правоснажних пресуда произилази да је уговор о замјени проглашен ништавим сходно члану 66 став 1 ЗООа, којим је одређено да привидан уговор не производи правно дејство између уговорних страна. У конкретном случају утврђено је да у тренутку закључења уговора стварна воља уговорних страна није била закључење уговора о замјени већ уговора о чувању имовине. 43. Из образложења оспорених пресуда произилази да је тужиочева савјесност оцијењена у смислу члана 48 Закона о власничкоправним односима, којим је прописано да је посједник савјестан до достављања тужбе, али да власник може доказивати да је постао несавјестан и прије тога. На такав закључак упућује и став Врховног суда према ком тужиоцу право на накнаду нужних и корисних трошкова припада и на основу члана 44 став 3 Закона о власничкоправним односима, којим су регулисана права за савјесног посједника. 44. Уставни суд подсјећа на то да је чланом 77 став 2 Закона о власничкоправним односима регулисано да је посједник савјестан ако не зна или не може да зна да ствар коју држи није његова. У конкретном случају, редовни судови су закључили да је тужилац апеланткињину имовину добио у посјед на основу уговора о замјени. Тај уговор, као фиктиван, проглашен је ништавим јер му је у тренутку закључења недостајао битан елеменат, тј. није одражавао стварну вољу уговорних страна која се, према утврђењу из правоснажних пресуда, огледала у чувању, а не у замјени имовине. С обзиром на то да се посљедице проглашавања уговора ништавим протежу на његов почетак, јер му у тренутку закључења недостаје битан елеменат, то и пресуда којом се утврђује ништавост уговора због таквог недостатка има ретроактивно дјеловање, тј. од самог настанка уговора. Слиједом наведеног, а у смислу члана 77 став 2 Закона о власничкоправним односима, произилази да су у конкретном случају обје стране већ у тренутку закључења уговора знале и могле да знају да имовина коју добијају у посјед на основу уговора који су закључиле није њихова. 45. Међутим, из образложења оспорених пресуда не може се закључити да су при оцјени тужиочеве савјесности оцијењени и разлози због којих је уговор о замјени

16 Broj 70 - Strana 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, проглашен ништавим правоснажним судским одлукама, нити се може закључити због чега ти разлози, утврђени правоснажним одлукама, нису имали значај за утврђење одлучне чињенице тужиочеве савјесности. Наиме, ништавост уговора има ретроактивно дјеловање, тј. протеже се на сам почетак уговорног односа, због чега исто дјеловање има и пресуда којом се утврђује ништавост, а закључак о тужиочевој савјесности је, како је већ указано у овој одлуци, заснован на члану 48 Закона о власничкоправним односима, којим је одређено да власник може доказивати да је посједник постао несавјестан и прије достављања тужбе. 46. Сходно наведеном, произилази да су редовни судови пропустом да оцијене и разлоге због којих је уговор проглашен ништавим произвољно утврдили одлучну чињеницу, тј. тужиочеву савјесност, а од чијег је правилног утврђења зависило и да ли тужиоцу, сходно члану 215 ЗООа, на основу ког је удовољено тужбеном захтјеву, припада право на накнаду нужних и корисних трошкова. Наиме, наведеном одредбом регулисано је да стицалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова, али ако је био несавјестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вриједности у тренутку враћања. 47. Уставни суд закључује да је у околностима конкретног случаја повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Остали наводи 48. С обзиром на закључке о повреди права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да нема потребе да посебно испитује идентичне наводе и у вези с правима из члана II/3к) и ф), те из чл. II/4 и II/5 Устава Босне и Херцеговине. VIII. Закључак 49. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када су редовни судови у околностима конкретног случаја при утврђивању одлучне чињенице од које је зависила и примјена релевантног права потпуно занемарили и нису оцијенили доказе које су спровели у поступку, односно нису у образложењима оспорених пресуда понудили нити један разлог или образложење због чега спроведени доказ није био од значаја за правилно утврђење одлучне чињенице на којој су заснивали примјену материјалног права. 50. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 51. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман. с.р. 668 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 1194/12, rješavajući apelaciju Zinaida Raljevića i Igora Baroša, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. juna godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zinaida Raljevića i Igora Baroša. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 70 0 P Rev od 8. decembra godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu s članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zinaid Raljević i Igor Baroš (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti), koje zastupa Jelica Vuković, advokatica iz Sarajeva, podnijeli su 30. marta godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 70 0 P Rev od 8. decembra godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P od 5. marta godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme preduzimanja navedenih radnji, od Vrhovnog suda, Općinskog suda i od Vakufske direkcije Sarajevo (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 6. aprila godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud, Općinski sud i tužilac dostavili su odgovore na apelaciju u periodu od 24. do 27. aprila godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Presudom Općinskog suda broj P od 5. marta godine utvrđeno je da je ništav Ugovor o kupoprodaji stana u zgradi u Sarajevu u ulici Ferhadija broj 4 (zemljišnoknjižnih oznaka pobliže označenih u izreci presude), koji je 14. juna godine zaključen između Općine Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: prvotužena) kao prodavca i prvoapelanta i Albine Raljević (u daljnjem tekstu: četvrtotužena) kao kupaca, pod brojem 409/99. Shodno tome, utvrđeno je da je ništav i Ugovor o kupoprodaji istog stana zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavaca s jedne strane i drugoapelanta kao kupca s druge strane, ovjeren u Općinskom sudu pod brojem Ov-4229/05 od 11. augusta godine, slijedom čega je naloženo Zemljišnoknjižnom uredu Općinskog

17 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 17 suda, Odsjek KPU, da izbriše upis izvršen na osnovu predmetnih ugovora u podulošku broj 5397 za Općinu Centar Sarajevo (stav 1. izreke). Navedenom presudom prvotužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke). U preostalom dijelu (kojim je predloženo vraćanje onoga što se steklo zaključenjem predmetnih kupoprodajnih ugovora) tužbeni zahtjev je odbijen (stav 3. izreke). 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je u dokaznom postupku utvrđeno da je prvotužena kao davalac stana 14. juna godine zaključila ugovor o kupoprodaji spornog stana na kojem postoji stanarsko pravo sa prvoapelantom i četvrtotuženom kao nosiocima stanarskog prava na spornom stanu, te su kupci u knjizi položenih ugovora tog suda upisani kao vlasnici sa po ½ dijela na spornom stanu. Dalje je utvrđeno da je drugoapelant 11. augusta godine kupio sporni stan od prvoapelanta i četvrtotužene. Općinski sud je naveo da iz svih provedenih dokaza, a posebno rješenja o nacionalizaciji od 26. novembra godine, 20. aprila godine i 8. maja godine, proizlazi činjenica da je prije nacionalizacije, koja je nesporno provedena na zgradi u kojoj se nalazi sporni stan, vlasnik zgrade bio vakuf džamije Hovadže Ćemaludina iz Sarajeva. Također, iz navedenih rješenja proizlazi činjenica da je zgrada bila završena prije nacionalizacije. Dalje je istaknuto da je članom 8. stav 2. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini vjerskim zajednicama u Bosni i Hercegovini potvrđen kontinuitet svojstva pravnog subjekta shodno vjerskim propisima i unutrašnjoj organizaciji, između ostalih, i Islamskoj zajednici Bosne i Hercegovine. Prema članu 28. Ustava Islamske zajednice BiH, imovinu Islamske zajednice čine vakufska dobra i druge stvari, prava i novčana sredstva. Članom 30. Ustava Islamske zajednice BiH određeno je da se imovina stječe od vakufskih dobara te drugih prihoda, a iz člana 32. Ustava Islamske zajednice BiH proizlazi da vakufskom imovinom upravlja Vakufska direkcija, da pravila o organizaciji i radu Vakufske direkcije donosi Sabor Islamske zajednice. Iz svega navedenog proizlazi, kako je zaključio Općinski sud, da je vakuf imovina Islamske zajednice kojom upravlja Vakufska direkcija. 7. Općinski sud je naveo da je odredbama člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova) propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji. Istaknuto je da je članom 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova (iz godine) izmijenjen stav 2. člana 47. na način da je propisano da pravo na kupovinu stana, prema odredbama tog zakona, ima i nosilac stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. Općinski sud je naveo da je stavom 3 (koji je dodat) propisano da izuzetno od odredbe prethodnog stava nosioci stanarskog prava na stanovima čiji su bivši vlasnici vakufi (legati, zadužbine) ne mogu otkupiti te stanove bez prethodne pisane saglasnosti vlasnika stana, dok je stavom 4 (koji je, također, dodat) propisano da će se nosiocima stanarskog prava iz stava 3. tog člana dodijeliti odgovarajući stanovi vodeći računa o lokaciji, uvjetnosti i veličini, ili vlasniku stana s pravom uknjižbe, ako je dao saglasnost nosiocu stanarskog prava da stan otkupi. Pri tome, Općinski sud je naveo da je Presudom Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud FBiH) broj U-28/06 od 16. maja godine utvrđeno da odredbe st. 3. i 4. člana 10 (kako je citirano) nisu u saglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. 8. Općinski sud je naveo da je odredbama člana 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina propisano da se, između ostalog, zgrade i stanovi ne mogu otuđivati, odnosno njima raspolagati ako su u društveno vlasništvo pribavljeni, između ostalog, po osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Također, Općinski sud je naveo da je odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da je ništav ugovor koji je protivan Ustavom utvrđenim principima, prinudnim propisima ili moralu društva. U vezi s tim, Općinski sud je naveo da je u konkretnom slučaju prvotužena 14. juna godine prodala prvoapelantu i četvrtotuženoj sporni stan koji je postao društveno vlasništvo na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, iz čega slijedi zaključak da je prvotužena suprotno izričitom, tada važećem propisu članu 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova, prodala sporni stan, čija je prodaja trebala biti regulirana posebnim propisom o restituciji. Također, Općinski sud je naveo da su tuženi, zaključivanjem predmetnog ugovora, postupili suprotno članu 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina, budući da su otuđili nekretnine koje su postale društveno vlasništvo na osnovu provedene nacionalizacije, te da to predstavlja drugi osnov za ništavost ugovora. Općinski sud je ukazao na to da je odredbama člana 107. ZOO-a propisano da ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Istaknuto je da to znači da takav ugovor po samom zakonu nije proizveo pravne posljedice, i to od početka (ex tunc), te da ugovarači ne mogu naknadno svojom voljom otkloniti apsolutnu ništavost, odnosno ne mogu izvršiti konvalidaciju. Budući da ništav ugovor od samog početka ne proizvodi pravno djelovanje, odnosno smatra se da nije ni zaključen, slijedom navedenog ništav je i ugovor o kupoprodaji spornog stana zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavaca i drugoapelanta kao kupca, te je tužbeni zahtjev i u tom dijelu usvojen. Općinski sud je, također, naveo da je, slijedom utvrđenja da su zaključeni ugovori ništavi, naložio brisanje zemljišnoknjižnih upisa u knjizi položenih ugovora tog suda, shodno odredbama člana 104. ZOOa. 9. Odlučujući o žalbama prvoapelanta, drugoapelanta i četvrtotužene protiv prvostepene presude, Kantonalni sud u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) donio je Presudu broj Gž od 22. oktobra godine, kojom je žalbe uvažio, prvostepenu presudu preinačio u dijelu u kojem je udovoljeno tužbenom zahtjevu tako što je odbio postavljeni tužbeni zahtjev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana, te da se slijedom toga naloži Zemljišnoknjižnom uredu Općinskog suda, Odsjek KPU, da izbriše izvršene upise na osnovu predmetnih ugovora, kao i da mu se naknade troškovi parničnog postupka. Tužilac je obavezan da prvoapelantu, drugoapelantu i četvrtotuženoj naknadi troškove parničnog postupka, a odbijen je zahtjev prvotužene za naknadu troškova parničnog postupka. 10. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da su neosnovani navodi prvoapelanta, drugoapelanta i četvrtotužene o nedostatku stranačke sposobnosti i tužiočeve aktivne legitimacije. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da je prvotužena Rješenjem Narodnog odbora Općine Centar o nacionalizaciji broj KOM 182/41 od 8. maja godine nacionalizirala spornu stambeno-poslovnu zgradu u tadašnjim ulicama Saloma Albaharija broj 5 i Vase Miskina br. 2 i 4, zajedno sa zemljištem pod zgradom upisanom u zk. ul. broj XXXIX/26 KO Sarajevo, koje predstavlja bivše vlasništvo vakufa džamije Hovadže Ćemaludina. Kantonalni sud je naveo da tužilac ima pravni interes zahtijevati utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora, s obzirom na to da je prije nacionalizacije kao raniji gruntovni vlasnik bio upisan vakuf džamije Hovadže Ćemaludina. Također, Kantonalni sud je naveo da je tužilac pravno lice upisano kao takvo u Registarskom odjeljenju tog suda pod brojem UF 791/98.

18 Broj 70 - Strana 18 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Slijedom toga, Kantonalni sud je zaključio da je tužilac aktivno legitimiran i da ima stranačku sposobnost u predmetnoj pravnoj stvari. Međutim, kako je dalje naveo Kantonalni sud, nepravilan je stav Općinskog suda da su predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana ništavi u smislu odredaba člana 103. ZOO-a, s obzirom na to da su zaključeni u vrijeme kada je bio na snazi član 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova, kojim je bilo propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji. 11. Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud ukazao na to da je u toku parničnog postupka Presudom Ustavnog suda FBiH broj U-28/06 od 16. maja godine utvrđeno da odredbe st. 3. i 4. člana 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova nisu u saglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine, ali da je propustio ocijeniti značaj te presude. U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je Ustavni sud FBiH bio mišljenja da prilikom donošenja osporenog zakona nisu poštovani principi iz člana II.A.2.(1)c) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, izmijenjenog Amandmanom V na Ustav Federacije Bosne i Hercegovine, koji garantira pravo na jednakost pred zakonom. Naime, osporena odredba iz stava 3. člana 10. navedenog zakona sadrži i diskriminirajuće elemente koji se ogledaju prvenstveno u predviđanju posebne privilegije za jednu kategoriju, kako zakonodavac navodi, bivših vlasnika nacionaliziranih, odnosno konfisciranih stanova u odnosu na opći stav 2. istog člana zakona koji predviđa bivšim vlasnicima dodjelu odgovarajućeg stana, te da to istovremeno znači nametanje posebne obaveze za kategoriju nosilaca stanarskog prava iz stava 3. u odnosu na nosioce stanarskog prava iz stava 2. istog člana navedenog zakona. Također, Kantonalni sud je naveo da je Ustavni sud FBiH u odnosu na odredbu stava 4. člana 10. navedenog zakona ukazao na to da nisu ni u naznaci predviđeni rokovi za dodjelu zamjenskih stanova, nije definiran fond zamjenskih stanova, postupak dodjele itd. Ustavni sud FBiH zaključio je da uz utvrđenu nejednakost pred zakonom, koja proizlazi iz različitog tretmana koji suštinski podrazumijeva pružanje određenih privilegija i nametanje dodatnih obaveza u odnosu na oblast koju tretira, ali i na navedeni način, osporene odredbe, prema mišljenju Ustavnog suda FBiH, imaju za posljedicu i diskriminaciju građana čije odnose uređuje, te krše opću zabranu diskriminacije građana iz člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). 12. U vezi s navedenim, Kantonalni sud je ukazao na to da je odredbom člana IV.C.3.12.b) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine propisano da su odluke Ustavnog suda FBiH konačne i obavezujuće posebno kada sud utvrdi da zakon, usvojeni ili predloženi zakon ili drugi propis Federacije ili bilo kojeg kantona ili općine, nije u skladu s tim Ustavom, te da se taj ili drugi propis neće primjenjivati odnosno stupiti na snagu, osim ukoliko se izmijeni na način koji propiše sud ili ukoliko sud utvrdi prijelazna rješenja, koja ne mogu biti na snazi duže od šest mjeseci. Pri tome, Kantonalni sud je istakao da Zakon o postupku pred Ustavnim sudom FBiH sadrži imperativnu normu da se od dana objavljivanja presude Ustavnog suda FBiH ne može primjenjivati zakon ili drugi propis koji je proglašen neustavnim, a ukoliko se izmijeni u skladu s tom presudom može stupiti na snagu i primjenjivati se od dana određenog u tom zakonu odnosno propisu. Kantonalni sud je naveo da je Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 72/08 od 17. novembra godine), koji je stupio na snagu 18. novembra godine, članom 2. izmijenjen član 47. tako da u relevantnom dijelu glasi: "Pravo na kupnju stana, prema odredbama ovoga Zakona, ima i nosilac stanarskog prava na nacionalizovanom i konfiskovanom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama." Kantonalni sud je istakao da je navedenom presudom Ustavnog suda FBiH jasno ukazano na neustavnost odredbi koje se odnose na status nosilaca stanarskih prava na vakufskim stanovima (legati, zadužbine), te da su takve odredbe bile neustavne od njihovog samog donošenja, ali da se nisu mogle primjenjivati od dana objavljivanja presude Ustavnog suda FBiH. Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju nije radilo o prostoj izmjeni zakonske odredbe, nego o zabrani primjene neustavne odredbe na osnovu odluke Ustavnog suda FBiH koja ima premoć u odnosu na zakonske odredbe, i to od datuma objavljivanja te odluke, tj. 9. jula godine, te da je obaveza sudova bila primjenjivanje ustavnih odredbi, a to su one koje na jednak način tretiraju status nosilaca stanarskih prava na nacionaliziranim stanovima bez obzira na to ko je njihov prijašnji vlasnik. 13. Kantonalni sud je naveo da Ustavni sud FBiH nije mogao izmijeniti prvobitnu odredbu člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova, kojom je bilo propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji, jer ona više nije bila na snazi, ali da iz cjelokupne presude jasno proizlazi da su nosioci stanarskih prava na stanovima u ranijem vlasništvu vakufa nejednako tretirani prilikom otkupa stana, čime je došlo do kršenja opće zabrane diskriminacije građana. Prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostepeni sud se nije mogao pozivati na nejasne i diskriminirajuće odredbe zakona koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja ugovora jer bi se time negirala supremacija Evropske konvencije i njenih protokola, koji se prema odredbi člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine direktno primjenjuju i imaju prioritet nad svim ostalim zakonima, a ustavna obaveza svih sudova, prema odredbi člana II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, jeste da primjenjuju ljudska prava i osnovne slobode na koje je ukazano u stavu 2. Stoga je Kantonalni sud zaključio da se prvostepeni sud nije mogao pozvati na odredbe člana 103. ZOO-a jer predmetni ugovori nisu bili u nesaglasnosti sa Ustavom, odnosno članom 14. Evropske konvencije, već je to mogla biti samo neprecizna odredba člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova, prema kojoj se nisu mogli kupiti stanovi koji će biti predmet restitucije, mada se ne zna šta će restitucija obuhvatiti i da li bi to uopće mogao biti sporni stan jer takvi propisi do danas nisu doneseni. Prema mišljenju Kantonalnog suda, zabrana otuđenja nacionaliziranih nekretnina iz člana 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina nije od značaja za valjanost ugovora, s obzirom na to da je kasnije donesenim Zakonom o prodaji stanova drugačije regulirano pitanje prodaje stanova u društvenom vlasništvu. Naime, Kantonalni sud je naveo da se kasnije donesenim Zakonom o prodaji stanova, koji je lex specialis u odnosu na generalni Zakon o prometu nekretnina, upravo regulira prodaja stanova u društvenom, kasnije državnom vlasništvu, koji ne sadrži odredbu o zabrani prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo u odnosu na način stjecanja vlasništva, izuzev zabrane prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, koji nisu nacionalizirani i nalaze se u privatnom vlasništvu. 14. Kako je Ustavni sud FBiH svojom odlukom stavio van snage odredbe Zakona o prodaji stanova koje u suštini ograničavaju prava nosiocima stanarskog prava da pristupe kupovini stanova koji predstavljaju ranije vlasništvo vakufa i smatra ih neustavnim jer nisu u skladu s principom jednakosti građana pred zakonom, Kantonalni sud je zaključio da predmetni ugovori nisu ništavi, odnosno prvoapelant i četvrtotužena imali su pravo da sa prvotuženom zaključe ugovor o kupoprodaji spornog stana kao sunosioci stanarskog prava na njemu, a nakon toga i da raspolažu njime u skladu s ovlaštenjima koja proizlaze iz prava vlasništva koje su stekli na spornom stanu i stan prodati

19 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 19 drugoapelantu. Imajući u vidu da Zakon o prodaji stanova sa svim izmjenama u pogledu otkupa nacionaliziranih stanova više ne upućuje na propise o restituciji koji tek treba da se donesu, te citiranu odluku Ustavnog suda FBiH, slijedi, kako je istakao Kantonalni sud, da će tužilac svoja prava u pogledu restitucije nacionalizirane imovine, u zavisnosti od rješenja koja budu propisana Zakonom o restituciji, moći ostvariti samo od prvotužene, ali ne može tražiti poništenje predmetnih kupoprodajnih ugovora koji su zaključeni u skladu sa zakonom. Shodno navedenom, Kantonalni sud je zaključio da su osnovani i žalbeni navodi da je osporena presuda u suprotnosti s odredbama čl. 8. i 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kako je i obrazloženo u žalbama. 15. Vrhovni sud, odlučujući o tužiočevoj reviziji protiv drugostepene presude, donio je Presudu broj 70 0 P Rev od 8. decembra godine, kojom je reviziju usvojio i drugostepenu presudu preinačio tako što je odbio žalbu apelanata i potvrdio prvostepenu presudu. Istom presudom obavezani su apelanti i četvrtotužena da tužiocu naknade troškove sastava revizije u preciziranom iznosu, a odbijen je tužiočev zahtjev preko dosuđenog iznosa. 16. Vrhovni sud je u obrazloženju presude istakao da je u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji spornog stana zaključenog između prvoapelanta i četvrtotužene kao kupaca i prvotužene kao prodavca na pravnoj snazi bila zabrana prodaje svih nacionaliziranih stanova (kakav je i sporni stan), koja je ustanovljena odredbom člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova kao odredbom prinudnog karaktera, pa je predmetni ugovor, u skladu s članom 103. ZOO-a, u vrijeme zaključenja bio ništav. Vrhovni sud je istakao da je sudska praksa jedinstvena u primjeni odredbe člana 107. stav 1. ZOO-a, odnosno da ima pravni stav da se ništav ugovor ne može konvalidirati. Prema ocjeni Vrhovnog suda, nema uvjeta ni za primjenu odredbe člana 107. stav 2. ZOO-a. Da bi u skladu s tom zakonskom odredbom bila isključena mogućnost isticanja ništavosti, moraju biti kumulativno ispunjena dva uvjeta da je zabrana bila manjeg značaja i da je ugovor izvršen. U konkretnom slučaju, kako je naveo Vrhovni sud, ugovor je izvršen, ali nije ispunjen drugi kumulativni uvjet, jer se ne može sa stanovišta ranijih vlasnika nacionaliziranih stanova u čijem je interesu i bila ustanovljena ta zabrana smatrati zabranom manjeg značaja zabrana prodaje tih stanova jer su njome štićena njihova imovinska prava. Istovremeno, tom zabranom, kako je dalje navedeno, nisu ugrožavana stanarska prava nosilaca tih prava kao imovinska prava, samo je mogućnost stjecanja prava vlasništva na tim stanovima odgođena do donošenja odgovarajućih propisa. Nosioci stanarskog prava su i nakon toga mogli nesmetano koristiti te stanove. Kako je iz navedenih razloga ništav predmetni ugovor o kupoprodaji iz godine, Vrhovni sud je utvrdio da je time ništav i ugovor o kupoprodaji zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavaca i drugoapelanta kao kupca jer se na osnovu ništavog ugovora ne može steći nikakvo pravo pa samim tim nema se šta ni prenijeti na treća lica. Prema mišljenju Vrhovnog suda, kako je i tužilac ukazao u reviziji, pogrešan je pravni stav drugostepenog suda da je Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U-28/06 od 16. maja godine došlo do konvalidacije predmetnog ugovora. Odlukom Ustavnog suda Federacije BiH nije utvrđena neustavnost odredbe člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova, koja je važila u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora i na osnovu koje je ugovor ništav, nego neustavnost odredbi st. 3. i 4. člana 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova (iz godine), koje su propisivale drugačije uvjete za otkup vakufskih stanova u odnosu na uvjete za otkup ostalih nacionaliziranih stanova. Vrhovni sud je zaključio da je drugostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo, te je primjenom odredbe člana 250. stav 1. Zakona o parničnom postupku usvojio reviziju i donio predmetnu presudu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelanti smatraju da su im osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelanti navode hronologiju događaja u konkretnom predmetu. Smatraju da je osporenim odlukama pogrešno primijenjeno materijalno pravo. Također, navode da u konkretnom slučaju miješanje u njihovo pravo na imovinu nije bilo u skladu sa zakonom. U odnosu na pravo na dom navedeno je da drugoapelant zbog nezakonitih osporenih odluka može ostati bez svog stana doma budući da nakon što se izvrši brisanje prava vlasništva na spornom stanu i izostanka osnova za ulazak u posjed spornog stana postoji realna mogućnost da se traži njegovo iseljenje kao bespravnog korisnika, a prvoapelantu ospori pravo ponovnog ulaska u posjed spornog stana jer ga je napustio u trenutku prodaje koja je odlukom suda proglašena ništavom. Također, smatraju da su diskriminirani u odnosu na sve druge nosioce stanarskih prava na nacionaliziranim stanovima. Osim toga, istaknuto je da je Vrhovni sud u drugom predmetu Presudom broj 70 0 P Rev od 23. juna godine odbio reviziju Vakufske direkcije i iskazao sasvim oprečan stav u odnosu na stav iz osporene presude, te prihvatio pravna shvatanja i tumačenja Kantonalnog suda u Presudi broj Gž od 28. oktobra godine, koja su identična pravnom shvatanju Kantonalnog suda u konkretnom predmetu, što vodi ka pravnoj nesigurnosti apelanata. b) Odgovor na apelaciju 18. Vrhovni sud je naveo da ostaje pri razlozima datim u obrazloženju svoje presude i da, nasuprot stavu apelanata, smatra da apelantima pri donošenju njegove odluke nisu uskraćena garantirana ljudska prava, to jeste pravo na pravično suđenje, na dom, na imovinu i zabranu diskriminacije, niti je u revizijskoj presudi primjena prava bila proizvoljna. 19. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo da presudom tog suda nisu povrijeđena prava apelanata i da ostaje pri svim navodima iz obrazloženja presude. 20. Tužilac je u odgovoru na apelaciju istakao da osporenim presudama nisu povrijeđena prava apelanata na koja su se pozvali u apelaciji, te je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana. V. Relevantni propisi 21. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Član II/2. Međunarodni standardi Prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u njenim protokolima se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Član II/6. Implementacija Bosna i Hercegovina, i svi sudovi, ustanove, organi vlasti, te organi kojima posredno rukovode entiteti ili koji djeluju unutar entiteta podvrgnuti su, odnosno primjenjuju ljudska prava i osnovne slobode na koje je ukazano u stavu Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 36/06, 51/07, 72/08 i 23/09) u relevantnom dijelu glasi:

20 Broj 70 - Strana 20 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Član 1. Ovim zakonom uređuju se uvjeti i način prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zajedno sa zajedničkim dijelovima i uređajima zgrade, te način određivanja cijene stana i prestanak stanarskog prava. Član 5. Odredbe ovog zakona ne odnose se na prodaju stanova: 1. koji se nalaze u objektima za koje je pokrenut postupak radi rušenja objekta, 2. koji su namijenjeni za stanovanje za vrijeme obavljanja službene djelatnosti, 3. koji se nalaze u poslovnim zgradama, koje se koriste za obavljanje djelatnosti državne, federalne uprave, sudstva, zdravstva, prometa i veza. Član 7. stav 1. Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz člana 5. ovog zakona, može istaći zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati. Član 47. [koji je bio u primjeni do 11. jula godine] (1) Odredbe ovog zakona ne primjenjuju se na otkup stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizirani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo. (2) Prodaja stanova koji su predmet restitucije uredit će se posebnim propisom o restituciji. 23. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 36/06 od 10. jula godine) u relevantnom dijelu glasi: Član 10. U članu 47. stav (2) mijenja se i glasi: "(2) Pravo na kupovinu stana, prema odredbama ovog Zakona, ima i nosilac stanarskog prava na nacionalizovanom i konfiskovanom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama." Iza stava (2) dodaju se novi st. (3) i (4) koji glase: "(3) Izuzetno od odredbe prethodnog stava, nosioci stanarskog prava na stanovima čiji su bivši vlasnici vakufi (legati, zadužbine) ne mogu otkupiti te stanove bez prethodne pisane saglasnosti vlasnika stana. (4) Nosiocima stanarskog prava iz stava (3) ovog člana dodijelit će se odgovarajući stanovi vodeći računa o lokaciji, uvjetovanosti i njegovoj veličini, ili vlasniku stana sa pravom uknjižbe, ako je dao saglasnost nosiocu stanarskog prava za njegov otkup." Član 12. Ovaj Zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". 24. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 72/08 od 17. novembra godine) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. Član 47. mijenja se i glasi: "Član 47. (1) Odredbe ovog Zakona ne primjenjuju se na otkup stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizovani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo. (2) Pravo na kupovinu stana prema odredbama ovog Zakona ima i nosilac stanarskog prava na nacionalizovanom i konfiskovanom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. (3) Ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvog reda. (4) Odgovarajućim stanom, u smislu ovog Zakona, smatra se stan koji se nalazi u istoj općini kao i nacionalizovani stan i koji je veličine koja odstupa do +/-10% od veličine nacionalizovanog stana." Član 7. Ovaj Zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH". 25. Presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U-33/05 od 19. jula godine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 55/06 od 20. septembra godine) u relevantnom dijelu glasi: Utvrđuje se da član 47. stav 1. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo [ ] nije u nesaglasnosti sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. Obustavlja se postupak za ocjenu ustavnosti člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, jer je u toku postupka osporeni stav 2. člana 47. prestao da važi. 26. Presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U-28/06 od 16. maja godine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 45/07 od 2. jula godine) u relevantnom dijelu glasi: Utvrđuje se da odredbe st. 3. i 4. člana 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije BiH", broj 36/06) nisu u saglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. 27. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službene novine RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine FBiH" br. 29/03 i 42/11) u relevantnom dijelu glase: Ništavost Član 103. (1) Ugovor, koji je protivan Ustavu Republike Bosne i Hercegovine, prinudnim propisima te moralu društva ništavan je ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. (2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povrijedila zakonsku zabranu snosit će odgovarajuće posljedice. VI. Dopustivost 28. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 29. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 30. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 70 0 P Rev od 8. decembra godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 1. februara godine, a apelacija je podnesena 30. marta godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

21 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 32. Apelanti opovrgavaju osporene presude Vrhovnog i Općinskog suda tvrdeći da su im tim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, zatim pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 33. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 34. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u relevantnom dijelu glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 35. U odnosu na navode apelanata o povredi prava na imovinu Ustavni sud prvo mora ispitati da li apelanti posjeduju imovinu zaštićenu članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da pojam "imovina" podrazumijeva širok spektar vlasničkih interesa koji predstavljaju ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. aprila godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Ustavni sud ističe da se postupak koji je rezultirao osporenom odlukom Vrhovnog suda tiče utvrđivanja ništavosti predmetnih kupoprodajnih ugovora na osnovu kojih su apelanti kupili sporni stan i upisom u zemljišne knjige stekli pravo vlasništva. Budući da su prvoapelant i četvrtotužena bili upisani kao vlasnici spornog stana, te da je njihovo pravo vlasništva derivativnim putem preneseno na drugoapelanta, Ustavni sud smatra da apelanti imaju imovinu zaštićenu članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 36. Nakon što je utvrđeno da apelanti posjeduju imovinu zaštićenu članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud mora ispitati da li je osporenim odlukama došlo do miješanja u imovinu apelanata, kao i da li je miješanje bilo predviđeno zakonom. 37. Svako miješanje u pravo na imovinu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim riječima, opravdano miješanje ne može se nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij "zakonitosti" i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos "proporcionalnosti" između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. septembra godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, tačka 49). 38. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju došlo do miješanja u imovinu apelanata, jer je u konačnici osporenom odlukom Vrhovnog suda utvrđeno da su ništavi predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana, te je naloženo brisanje upisa prava vlasništva apelanata u zemljišnoj knjizi. 39. Ustavni sud nalazi da je miješanje u imovinu apelanata bilo predviđeno zakonom jer je izvršeno na osnovu relevantnih zakonskih odredaba, čija primjena, prema mišljenju Ustavnog suda, nije bila proizvoljna. Naime, Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud utvrdio da je u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji spornog stana zaključenog između prvoapelanta i četvrtotužene kao kupaca i prvotužene kao prodavca na pravnoj snazi bila zabrana prodaje svih nacionaliziranih stanova, koja je ustanovljena odredbom člana 47. stav 2. Zakona o prodaji stanova kao odredbom prinudnog karaktera pa je predmetni ugovor, u skladu s članom 103. ZOO-a, u vrijeme zaključenja bio ništav. Kako je iz navedenih razloga ništav predmetni ugovor o kupoprodaji iz godine, Vrhovni sud je utvrdio da je time ništav i ugovor o kupoprodaji zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavaca i drugoapelanta kao kupca jer se na osnovu ništavog ugovora ne može steći nikakvo pravo pa samim tim nema se šta ni prenijeti na treća lica. Ustavni sud smatra da obrazloženje koje je dao Vrhovni sud primjenjujući na konkretni predmet zakonsku odredbu koja je bila na snazi u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora nije proizvoljno. 40. Ustavni sud ističe da je miješanje izvršeno u javnom interesu i ima legitiman cilj, a to je, prema mišljenju Ustavnog suda, provođenje zakona. 41. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba da odgovori jeste da li je izvršenim miješanjem održan razuman odnos "proporcionalnosti" između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti, odnosno da li osporena odluka Vrhovnog suda uspostavlja pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa. Ustavni sud zapaža da bi utvrđivanjem ništavosti predmetnih ugovora o kupoprodaji spornog stana i brisanjem upisa prava vlasništva iz zemljišnih knjiga bila kompromitirana stečena imovinska prava prvoapelanta i četvrtotužene kao dugogodišnjih nosilaca stanarskog prava, kao i prava vlasništva i prometa spornim stanom. Ustavni sud zapaža da su prvoapelant i četvrtotužena pravo vlasništva na spornom stanu stekli u zakonom propisanom postupku, a da pri tome nisu ni na koji način doprinijeli oduzimanju imovine tužiocu. Također, Ustavni sud zapaža da gubitak prava vlasništva apelanata istovremeno ne znači bilo kakvu promjenu u tužiočevom vlasničkom statusu, niti utječe na njegova prava, odnosno ne podrazumijeva dodjelu spornog stana u vlasništvo tužiocu jer nije donesen zakon kojim bi bila izvršena denacionalizacija. Nasuprot tome, Ustavni sud ima u vidu i aktuelnu pozitivnu odredbu člana 47. Zakona o prodaji kojom je otkup svih, pa i nacionaliziranih stanova omogućen bezuvjetno, a da je pri tome osigurana i satisfakcija bivših vlasnika, odnosno u konkretnom slučaju tužioca. Naime, zakonodavac je posljednjim izmjenama i dopunama Zakona o prodaji iz godine na jednak način tretirao sve nosioce stanarskog prava bez obzira na to da li su stanovi nacionalizirani od privatnih lica ili vjerskih zajednica, što znači da nosioci stanarskih prava prema sadašnjim propisima imaju bezuvjetno pravo na kupovinu stanova. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je strogo formalnom primjenom zakonske odredbe koja je važila u vrijeme zaključenja predmetnih kupoprodajnih ugovora i na osnovu koje je postojala zabrana raspolaganja vakufskim stanovima, a koja je kasnijim zakonskim izmjenama otpala, u konkretnom slučaju stavljen pretjeran teret na apelante.

22 Broj 70 - Strana 22 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, S druge strane, u suštini, osporena odluka Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja ne bi pomogla tužiocu kao ranijem vlasniku spornog stana, a ugrozila bi prvoapelanta koji je imao stanarsko pravo i otkupio sporni stan. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju narušen odnos proporcionalnosti u zaštiti općeg javnog interesa koji se ogleda u strogoj formalnopravnoj primjeni zakona s jedne stane i s druge strane potrebe zaštite prava apelanata na imovinu u smislu zahtjeva člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 42. Ustavni sud naglašava da je slično pravno pitanje povodom tužiočeve apelacije razmatrao u predmetu broj AP 3806/11 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 3806/11 od 26. februara godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda u kojem je zaključio da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u specifičnim okolnostima konkretnog predmeta neosnovani (vidi, op. cit. AP 3806/11, tačka 57). U navedenom predmetu tužilac je osporavao odluke redovnih sudova kojima je odbijen njegov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o kupoprodaji stanova koje su zaključili tuženi kao nosioci stanarskog prava na spornim stanovima sa tuženom Općinom Centar, i to tvrdnjama da se radi o stanovima koji će biti predmet restitucije. U citiranoj odluci je, također, navedeno: "Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi detaljno razmotrili posljedice primjene relevantne odredbe člana 47. Zakona o prodaji stanova, kako u njenom izvornom tekstu tako i sa naknadnim izmjenama, vezano za prava koja apelant [Vakufska direkcija] eventualno može imati u odnosu na sporne stanove tako i u odnosu na pravo tuženih na imovinu u kontekstu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, koja se u smislu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine direktno primjenjuje u Bosni i Hercegovini i ima prioritet nad svim ostalim zakonima, te dali iscrpna obrazloženja zašto u okolnostima konkretnog slučaja apelantovi navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari." (vidi, op. cit. AP 3806/11, tačka 55). 43. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ostali navodi 44. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda u pogledu prava na imovinu, Ustavni sud smatra da nije neophodno posebno razmatrati ostale navode apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, kao i prava na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 45. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je osporenom odlukom redovnog suda, odnosno stavljanjem pretjeranog tereta na apelante, narušen proporcionalan odnos u zaštiti prava apelanata i općeg javnog interesa. 46. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 47. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 1194/12, rješavajući apelaciju Zinaida Raljevića i Igora Baroša, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. lipnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Zinaida Raljevića i Igora Baroša. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 70 0 P Rev od 8. prosinca godine. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zinaid Raljević i Igor Baroš (u daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant ili apelanti), koje zastupa Jelica Vuković, odvjetnica iz Sarajeva, podnijeli su 30. ožujka godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 70 0 P Rev od 8. prosinca godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P od 5. ožujka godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme poduzimanja navedenih radnji, od Vrhovnog suda, Općinskog suda i od Vakufske direkcije Sarajevo (u daljnjem tekstu: tužitelj) zatraženo je 6. travnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud, Općinski sud i tužitelj dostavili su odgovore na apelaciju u razdoblju od 24. do 27. travnja godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

23 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Presudom Općinskog suda broj P od 5. ožujka godine utvrđeno je da je ništav Ugovor o kupoprodaji stana u zgradi u Sarajevu u ulici Ferhadija broj 4 (zemljišnoknjižnih oznaka pobliže označenih u izreci presude), koji je 14. lipnja godine zaključen između Općine Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: prvotužena) kao prodavatelja i prvoapelanta i Albine Raljević (u daljnjem tekstu: četvrtotužena) kao kupaca, pod brojem 409/99. Shodno tome, utvrđeno je da je ništav i Ugovor o kupoprodaji istog stana zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavatelja s jedne strane i drugoapelanta kao kupca s druge strane, ovjeren u Općinskom sudu pod brojem Ov-4229/05 od 11. kolovoza godine, slijedom čega je naloženo Zemljišnoknjižnom uredu Općinskog suda, Odsjek KPU, brisanje upisa izvršenog na temelju predmetnih ugovora u podulošku broj 5397 za Općinu Centar Sarajevo (stavak 1. izreke). Navedenom presudom prvotužena je obvezana tužitelju naknaditi troškove parničnog postupka (stavak 2. izreke). U preostalom dijelu (kojim je predloženo vraćanje onoga što se steklo zaključenjem predmetnih kupoprodajnih ugovora) tužbeni zahtjev je odbijen (stavak 3. izreke). 6. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je u dokaznom postupku utvrđeno da je prvotužena kao davatelj stana 14. lipnja godine zaključila ugovor o kupoprodaji spornog stana na kojemu postoji stanarsko pravo sa prvoapelantom i četvrtotuženom kao nositeljima stanarskog prava na spornom stanu, te su kupci u knjizi položenih ugovora tog suda upisani kao vlasnici sa po ½ dijela na spornome stanu. Dalje je utvrđeno da je drugoapelant 11. kolovoza godine kupio sporni stan od prvoapelanta i četvrtotužene. Općinski sud je naveo da iz svih provedenih dokaza, a posebno rješenja o nacionalizaciji od 26. studenog godine, 20. travnja godine i 8. svibnja godine, proizlazi činjenica da je prije nacionalizacije, koja je nesporno provedena na zgradi u kojoj se nalazi sporni stan, vlasnik zgrade bio vakuf džamije Hovadže Ćemaludina iz Sarajeva. Također, iz navedenih rješenja proizlazi činjenica da je zgrada bila završena prije nacionalizacije. Dalje je istaknuto da je člankom 8. stavak 2. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini vjerskim zajednicama u Bosni i Hercegovini potvrđen kontinuitet svojstva pravnog subjekta shodno vjerskim propisima i unutarnjoj organizaciji, između ostalih, i Islamskoj zajednici Bosne i Hercegovine. Prema članku 28. Ustava Islamske zajednice BiH, imovinu Islamske zajednice čine vakufska dobra i druge stvari, prava i novčana sredstva. Člankom 30. Ustava Islamske zajednice BiH određeno je da se imovina stječe od vakufskih dobara te drugih prihoda, a iz članka 32. Ustava Islamske zajednice BiH proizlazi da vakufskom imovinom upravlja Vakufska direkcija, da pravila o organizaciji i radu Vakufske direkcije donosi Sabor Islamske zajednice. Iz svega navedenoga proizlazi, kako je zaključio Općinski sud, da je vakuf imovina Islamske zajednice kojom upravlja Vakufska direkcija. 7. Općinski sud je naveo da je odredbama članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo (u daljnjem tekstu: Zakon o prodaji stanova) propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji. Istaknuto je da je člankom 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova (iz godine) izmijenjen stavak 2. članka 47. na način da je propisano da pravo na kupnju stana, prema odredbama tog zakona, ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. Općinski sud je naveo da je stavkom 3 (koji je dodan) propisano da izuzetno od odredbe prethodnoga stavka nositelji stanarskog prava na stanovima čiji su bivši vlasnici vakufi (legati, zadužbine) ne mogu otkupiti te stanove bez prethodne pisane suglasnosti vlasnika stana, dok je stavkom 4 (koji je, također, dodan) propisano da će se nositeljima stanarskog prava iz stavka 3. tog članka dodijeliti odgovarajući stanovi vodeći računa o lokaciji, uvjetnosti i veličini, ili vlasniku stana s pravom uknjižbe, ako je dao suglasnost nositelju stanarskog prava da stan otkupi. Pri tome, Općinski sud je naveo da je Presudom Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud FBiH) broj U-28/06 od 16. svibnja godine utvrđeno da odredbe st. 3. i 4. članka 10 (kako je citirano) nisu u suglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. 8. Općinski sud je naveo da je odredbama članka 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina propisano da se, između ostaloga, zgrade i stanovi ne mogu otuđivati, odnosno njima raspolagati ako su u društveno vlasništvo pribavljeni, između ostalog, po osnovi Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Također, Općinski sud je naveo da je odredbama članka 103. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da je ništav ugovor koji je protivan Ustavom utvrđenim načelima, prinudnim propisima ili moralu društva. U vezi s tim, Općinski sud je naveo da je u konkretnom slučaju prvotužena 14. lipnja godine prodala prvoapelantu i četvrtotuženoj sporni stan koji je postao društveno vlasništvo na temelju Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta, iz čega slijedi zaključak da je prvotužena suprotno izričitom, tada važećem propisu članku 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, prodala sporni stan, čija je prodaja trebala biti regulirana posebnim propisom o restituciji. Također, Općinski sud je naveo da su tuženi, zaključivanjem predmetnog ugovora, postupili suprotno članku 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina, budući da su otuđili nekretnine koje su postale društveno vlasništvo na temelju provedene nacionalizacije, te da to predstavlja drugu osnovu za ništavost ugovora. Općinski sud je ukazao na to da je odredbama članka 107. ZOO-a propisano da ništav ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Istaknuto je da to znači da takav ugovor po samom zakonu nije proizveo pravne posljedice, i to od početka (ex tunc), te da ugovarači ne mogu naknadno svojom voljom otkloniti apsolutnu ništavost, odnosno ne mogu izvršiti konvalidaciju. Budući da ništav ugovor od samog početka ne proizvodi pravno djelovanje, odnosno smatra se da nije ni zaključen, slijedom navedenog ništav je i ugovor o kupoprodaji spornog stana zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavatelja i drugoapelanta kao kupca, te je tužbeni zahtjev i u tom dijelu usvojen. Općinski sud je, također, naveo da je, slijedom utvrđenja da su zaključeni ugovori ništavi, naložio brisanje zemljišnoknjižnih upisa u knjizi položenih ugovora tog suda, shodno odredbama članka 104. ZOO-a. 9. Odlučujući o žalbama prvoapelanta, drugoapelanta i četvrtotužene protiv prvostupanjske presude, Kantonalni sud u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) donio je Presudu broj Gž od 22. listopada godine, kojom je žalbe uvažio, prvostupanjsku presudu preinačio u dijelu u kojem je udovoljeno tužbenom zahtjevu tako što je odbio postavljeni tužbeni zahtjev kojim je tužitelj tražio da se utvrdi da su ništavi predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana, te da se slijedom toga naloži Zemljišnoknjižnom uredu Općinskog suda, Odsjek KPU, brisanje izvršenog upisa na temelju predmetnih ugovora, kao i da mu se naknade troškovi parničnog postupka. Tužitelj je obvezan prvoapelantu, drugoapelantu i četvrtotuženoj naknaditi troškove parničnog postupka, a odbijen je zahtjev prvotužene za naknadu troškova parničnog postupka. 10. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da su neutemeljeni navodi prvoapelanta, drugoapelanta i četvrtotužene o nedostatku stranačke sposobnosti i tužiteljeve aktivne

24 Broj 70 - Strana 24 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, legitimacije. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da je prvotužena Rješenjem Narodnog odbora Općine Centar o nacionalizaciji broj KOM 182/41 od 8. svibnja godine nacionalizirala spornu stambeno-poslovnu zgradu u tadašnjim ulicama Saloma Albaharija broj 5 i Vase Miskina br. 2 i 4, zajedno sa zemljištem pod zgradom upisanom u zk. ul. broj XXXIX/26 KO Sarajevo, koje predstavlja bivše vlasništvo vakufa džamije Hovadže Ćemaludina. Kantonalni sud je naveo da tužitelj ima pravni interes zahtijevati utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora, s obzirom na to da je prije nacionalizacije kao raniji gruntovni vlasnik bio upisan vakuf džamije Hovadže Ćemaludina. Također, Kantonalni sud je naveo da je tužitelj pravna osoba upisana kao takva u Registarskom odjeljenju tog suda pod brojem UF 791/98. Slijedom toga, Kantonalni sud je zaključio da je tužitelj aktivno legitimiran i da ima stranačku sposobnost u predmetnoj pravnoj stvari. Međutim, kako je dalje naveo Kantonalni sud, nepravilan je stav Općinskog suda da su predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana ništavi u smislu odredaba članka 103. ZOO-a, s obzirom na to da su zaključeni u vrijeme kada je bio na snazi članak 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, kojim je bilo propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji. 11. Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud ukazao na to da je u tijeku parničnog postupka Presudom Ustavnog suda FBiH broj U-28/06 od 16. svibnja godine utvrđeno da odredbe st. 3. i 4. članka 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova nisu u suglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine, ali da je propustio ocijeniti značaj te presude. U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je Ustavni sud FBiH bio mišljenja da prilikom donošenja pobijanog zakona nisu poštovana načela iz članka II.A.2.(1)c) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, izmijenjenog Amandmanom V. na Ustav Federacije Bosne i Hercegovine, koji garantira pravo na jednakost pred zakonom. Naime, pobijana odredba iz stavka 3. članka 10. navedenog zakona sadrži i diskriminirajuće elemente koji se ogledaju prvenstveno u predviđanju posebne privilegije za jednu kategoriju, kako zakonodavac navodi, bivših vlasnika nacionaliziranih, odnosno konfisciranih stanova u odnosu na opći stavak 2. istog članka zakona koji predviđa bivšim vlasnicima dodjelu odgovarajućeg stana, te da to istodobno znači nametanje posebne obveze za kategoriju nositelja stanarskog prava iz stavka 3. u odnosu na nositelje stanarskog prava iz stavka 2. istog članka navedenog zakona. Također, Kantonalni sud je naveo da je Ustavni sud FBiH u odnosu na odredbu stavka 4. članka 10. navedenog zakona ukazao na to da nisu ni u naznaci predviđeni rokovi za dodjelu zamjenskih stanova, nije definiran fond zamjenskih stanova, postupak dodjele itd. Ustavni sud FBiH zaključio je da uz utvrđenu nejednakost pred zakonom, koja proizlazi iz različitog tretmana koji suštinski podrazumijeva pružanje određenih privilegija i nametanje dodatnih obveza u odnosu na oblast koju tretira, ali i na navedeni način, pobijane odredbe, prema mišljenju Ustavnog suda FBiH, imaju za posljedicu i diskriminaciju građana čije odnose uređuje, te krše opću zabranu diskriminacije građana iz članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). 12. U vezi s navedenim, Kantonalni sud je ukazao na to da je odredbom članka IV.C.3.12.b) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine propisano da su odluke Ustavnog suda FBiH konačne i obvezujuće posebno kada sud utvrdi da zakon, usvojeni ili predloženi zakon ili drugi propis Federacije ili bilo kojeg kantona ili općine, nije sukladan tom Ustavu, te da se taj ili drugi propis neće primjenjivati odnosno stupiti na snagu, osim ukoliko se izmijeni na način koji propiše sud ili ukoliko sud utvrdi prijelazna rješenja, koja ne mogu biti na snazi duže od šest mjeseci. Pri tome, Kantonalni sud je istakao da Zakon o postupku pred Ustavnim sudom FBiH sadrži imperativnu normu da se od dana objave presude Ustavnog suda FBiH ne može primjenjivati zakon ili drugi propis koji je proglašen neustavnim, a ukoliko se izmijeni sukladno toj presudi može stupiti na snagu i primjenjivati se od dana određenog u tom zakonu odnosno propisu. Kantonalni sud je naveo da je Zakonom o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 72/08 od 17. studenog godine), koji je stupio na snagu 18. studenog godine, člankom 2. izmijenjen članak 47. tako da u relevantnom dijelu glasi: "Pravo na kupnju stana prema odredbama ovoga Zakona ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan sa pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama." Kantonalni sud je istakao da je navedenom presudom Ustavnog suda FBiH jasno ukazano na neustavnost odredaba koje se odnose na status nositelja stanarskih prava na vakufskim stanovima (legati, zadužbine), te da su takve odredbe bile neustavne od njihovog samog donošenja, ali da se nisu mogle primjenjivati od dana objave presude Ustavnog suda FBiH. Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju nije radilo o prostoj izmjeni zakonske odredbe, nego o zabrani primjene neustavne odredbe na temelju odluke Ustavnog suda FBiH koja ima premoć u odnosu na zakonske odredbe, i to od datuma objave te odluke, tj. 9. srpnja godine, te da je obveza sudova bila primjenjivanje ustavnih odredaba, a to su one koje na jednak način tretiraju status nositelja stanarskih prava na nacionaliziranim stanovima bez obzira na to tko je njihov prijašnji vlasnik. 13. Kantonalni sud je naveo da Ustavni sud FBiH nije mogao izmijeniti prvobitnu odredbu članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, kojom je bilo propisano da će se prodaja stanova koji su predmet restitucije urediti posebnim propisom o restituciji, jer ona više nije bila na snazi, ali da iz cjelokupne presude jasno proizlazi da su nositelji stanarskih prava na stanovima u ranijem vlasništvu vakufa nejednako tretirani prilikom otkupa stana, čime je došlo do kršenja opće zabrane diskriminacije građana. Prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostupanjski sud se nije mogao pozivati na nejasne i diskriminirajuće odredbe zakona koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja ugovora jer bi se time negirala supremacija Europske konvencije i njezinih protokola, koji se prema odredbi članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine izravno primjenjuju i imaju prioritet nad svim ostalim zakonima, a ustavna obveza svih sudova, prema odredbi članka II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, jeste da primjenjuju ljudska prava i temeljne slobode na koje je ukazano u stavku 2. Stoga je Kantonalni sud zaključio da se prvostupanjski sud nije mogao pozvati na odredbe članka 103. ZOO-a jer predmetni ugovori nisu bili u nesuglasnosti sa Ustavom, odnosno člankom 14. Europske konvencije, već je to mogla biti samo neprecizna odredba članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, prema kojoj se nisu mogli kupiti stanovi koji će biti predmet restitucije, mada se ne zna šta će restitucija obuhvatiti i bi li to uopće mogao biti sporni stan jer takvi propisi do danas nisu doneseni. Prema mišljenju Kantonalnog suda, zabrana otuđenja nacionaliziranih nekretnina iz članka 16a. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prometu nekretnina nije od značaja za valjanost ugovora, s obzirom na to da je kasnije donesenim Zakonom o prodaji stanova drugačije regulirano pitanje prodaje stanova u društvenom vlasništvu. Naime, Kantonalni sud je naveo da se kasnije donesenim Zakonom o prodaji stanova, koji je lex specialis u odnosu na generalni Zakon o prometu nekretnina, upravo regulira prodaja stanova u društvenom, kasnije državnom vlasništvu, koji ne sadrži odredbu o zabrani prodaje stanova na kojima postoji

25 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 25 stanarsko pravo u odnosu na način stjecanja vlasništva, izuzev zabrane prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, koji nisu nacionalizirani i nalaze se u privatnom vlasništvu. 14. Kako je Ustavni sud FBiH svojom odlukom stavio izvan snage odredbe Zakona o prodaji stanova koje u suštini ograničavaju prava nositeljima stanarskog prava da pristupe kupnji stanova koji predstavljaju ranije vlasništvo vakufa i smatra ih neustavnim jer nisu sukladne načelima jednakosti građana pred zakonom, Kantonalni sud je zaključio da predmetni ugovori nisu ništavi, odnosno prvoapelant i četvrtotužena imali su pravo sa prvotuženom zaključiti ugovor o kupoprodaji spornog stana kao sunositelji stanarskog prava na njemu, a nakon toga i raspolagati njime sukladno ovlastima koje proizlaze iz prava vlasništva koje su stekli na spornom stanu i stan prodati drugoapelantu. Imajući u vidu da Zakon o prodaji stanova sa svim izmjenama u pogledu otkupa nacionaliziranih stanova više ne upućuje na propise o restituciji koji se tek trebaju donijeti, te citiranu odluku Ustavnog suda FBiH, slijedi, kako je istakao Kantonalni sud, da će tužitelj svoja prava u pogledu restitucije nacionalizirane imovine, u ovisnosti o rješenjima koja budu propisana Zakonom o restituciji, moći ostvariti samo od prvotužene, ali ne može tražiti poništenje predmetnih kupoprodajnih ugovora koji su zaključeni sukladno zakonu. Shodno navedenome, Kantonalni sud je zaključio da su utemeljeni i žalbeni navodi da je pobijana presuda u suprotnosti s odredbama čl. 8. i 14. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kako je i obrazloženo u žalbama. 15. Vrhovni sud, odlučujući o tužiteljevoj reviziji protiv drugostupanjske presude, donio je Presudu broj 70 0 P Rev od 8. prosinca godine, kojom je reviziju usvojio i drugostupanjsku presudu preinačio tako što je odbio žalbu apelanata i potvrdio prvostupanjsku presudu. Istom presudom obvezani su apelanti i četvrtotužena da tužitelju naknade troškove sastava revizije u preciziranom iznosu, a odbijen je tužiteljev zahtjev preko dosuđenog iznosa. 16. Vrhovni sud je u obrazloženju presude istakao da je u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji spornog stana zaključenog između prvoapelanta i četvrtotužene kao kupaca i prvotužene kao prodavatelja na pravnoj snazi bila zabrana prodaje svih nacionaliziranih stanova (kakav je i sporni stan), koja je ustanovljena odredbom članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova kao odredbom prinudnog karaktera, pa je predmetni ugovor, sukladno članku 103. ZOO-a, u vrijeme zaključenja bio ništav. Vrhovni sud je istakao da je sudska praksa jedinstvena u primjeni odredbe članka 107. stavak 1. ZOO-a, odnosno da ima pravni stav da se ništav ugovor ne može konvalidirati. Prema ocjeni Vrhovnog suda, nema uvjeta ni za primjenu odredbe članka 107. stavak 2. ZOO-a. Da bi sukladno toj zakonskoj odredbi bila isključena mogućnost isticanja ništavosti, moraju biti kumulativno ispunjena dva uvjeta da je zabrana bila manjeg značaja i da je ugovor izvršen. U konkretnome slučaju, kako je naveo Vrhovni sud, ugovor je izvršen, ali nije ispunjen drugi kumulativni uvjet, jer se ne može sa stajališta ranijih vlasnika nacionaliziranih stanova u čijem je interesu i bila ustanovljena ta zabrana smatrati zabranom manjeg značaja zabrana prodaje tih stanova jer su njome štićena njihova imovinska prava. Istodobno, tom zabranom, kako je dalje navedeno, nisu ugrožavana stanarska prava nositelja tih prava kao imovinska prava, samo je mogućnost stjecanja prava vlasništva na tim stanovima odgođena do donošenja odgovarajućih propisa. Nositelji stanarskog prava su i nakon toga mogli nesmetano koristiti te stanove. Kako je iz navedenih razloga ništav predmetni ugovor o kupoprodaji iz godine, Vrhovni sud je utvrdio da je time ništav i ugovor o kupoprodaji zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavatelja i drugoapelanta kao kupca jer se na temelju ništavog ugovora ne može steći nikakvo pravo pa samim tim nema se šta ni prenijeti na treće osobe. Prema mišljenju Vrhovnog suda, kako je i tužitelj ukazao u reviziji, pogrešan je pravni stav drugostupanjskog suda da je Odlukom Ustavnog suda FBiH broj U-28/06 od 16. svibnja godine došlo do konvalidacije predmetnog ugovora. Odlukom Ustavnog suda Federacije BiH nije utvrđena neustavnost odredbe članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova, koja je važila u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora i na temelju koje je ugovor ništav, nego neustavnost odredaba st. 3. i 4. članka 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova (iz godine), koje su propisivale drugačije uvjete za otkup vakufskih stanova u odnosu na uvjete za otkup ostalih nacionaliziranih stanova. Vrhovni sud je zaključio da je drugostupanjski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, te je primjenom odredbe članka 250. stavak 1. Zakona o parničnom postupku usvojio reviziju i donio predmetnu presudu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelanti smatraju da su im pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Apelanti navode kronologiju događaja u konkretnome predmetu. Smatraju da je pobijanim odlukama pogrešno primijenjeno materijalno pravo. Također, navode da u konkretnom slučaju miješanje u njihovo pravo na imovinu nije bilo sukladno zakonu. U odnosu na pravo na dom navedeno je da drugoapelant zbog nezakonitih pobijanih odluka može ostati bez svog stana doma budući da nakon što se izvrši brisanje prava vlasništva na spornom stanu i izostanka osnove za ulazak u posjed spornog stana postoji realna mogućnost da se traži njegovo iseljenje kao bespravnog korisnika, a prvoapelantu pobije pravo ponovnog ulaska u posjed spornog stana jer ga je napustio u trenutku prodaje koja je odlukom suda proglašena ništavom. Također, smatraju da su diskriminirani u odnosu na sve druge nositelje stanarskih prava na nacionaliziranim stanovima. Osim toga, istaknuto je da je Vrhovni sud u drugom predmetu Presudom broj 70 0 P Rev od 23. lipnja godine odbio reviziju Vakufske direkcije i iskazao sasvim oprečan stav u odnosu na stav iz pobijane presude, te prihvatio pravna shvaćanja i tumačenja Kantonalnog suda u Presudi broj Gž od 28. listopada godine, koja su identična pravnom shvaćanju Kantonalnog suda u konkretnom predmetu, što vodi ka pravnoj nesigurnosti apelanata. b) Odgovor na apelaciju 18. Vrhovni sud je naveo da ostaje pri razlozima danim u obrazloženju svoje presude i da, nasuprot stavu apelanata, smatra da apelantima pri donošenju njegove odluke nisu uskraćena garantirana ljudska prava, to jeste pravo na pravično suđenje, na dom, na imovinu i zabranu diskriminacije, niti je u revizijskoj presudi primjena prava bila proizvoljna. 19. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju naveo da presudom tog suda nisu povrijeđena prava apelanata i da ostaje pri svim navodima iz obrazloženja presude. 20. Tužitelj je u odgovoru na apelaciju istakao da pobijanim presudama nisu povrijeđena prava apelanata na koja su se pozvali u apelaciji, te je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena. V. Relevantni propisi 21. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

26 Broj 70 - Strana 26 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Članak II/2. Međunarodni standardi U Bosni i Hercegovini izravno se primjenjuju prava i slobode garantirani Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda kao i njezinim protokolima. Ovi akti imaju prioritet nad svim drugim zakonima. Članak II/6. Provedba Bosna i Hercegovina, i svi sudovi, uredi, državni organi, i tijela kojima posredno rukovode entiteti ili koja djeluju unutar entiteta, primjenjivat će i poštivati ljudska prava i temeljne slobode navedene u stavku Zakon o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 36/06, 51/07, 72/08 i 23/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 1. Ovim zakonom uređuju se uvjeti i način prodaje stanova na kojima postoji stanarsko pravo, zajedno sa zajedničkim dijelovima i uređajima zgrade, te način određivanja cijene stana i prestanak stanarskog prava. Članak 5. Odredbe ovog zakona ne odnose se na prodaju stanova: 1. koji se nalaze u objektima za koje je pokrenut postupak radi rušenja objekta, 2. koji su namijenjeni za stanovanje za vrijeme obavljanja službene djelatnosti, 3. koji se nalaze u poslovnim zgradama, koje se koriste za obavljanje djelatnosti državne, federalne uprave, sudstva, zdravstva, prometa i veza. Članak 7. stavak 1. Svaki nositelj stanarskog prava, izuzev u slučaju iz članka 5. ovog zakona, može istaknuti zahtjev za kupnju stana u pismenom obliku nositelju prava raspolaganja stanom (u daljnjem tekstu: prodavatelj), a prodavatelj ga je dužan prodati. Članak 47. [koji je bio u primjeni do 11. srpnja godine] (1) Odredbe ovog zakona ne primjenjuju se na otkup stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizirani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo. (2) Prodaja stanova koji su predmet obnavljanja uredit će se posebnim propisom o obnavljanju. 23. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 36/06 od 10. srpnja godine) u relevantnom dijelu glasi: Članak 10. U članku 47. stavak (2) mijenja se i glasi: "(2) Pravo na kupnju stana prema odredbama ovog Zakona ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama." Iza stavka (2) dodaju se novi st. (3) i (4) koji glase: "(3) Iznimno od odredbe prethodnog stavka, nositelji stanarskog prava na stanovima čiji su bivši vlasnici vakufi (legati, zadužbine) ne mogu otkupiti te stanove bez prethodne pisane suglasnosti vlasnika stana. (4) Nositeljima stanarskog prava iz stavka (3) ovog članka dodijelit će se odgovarajući stanovi vodeći računa o lokaciji, uvjetovanosti i njegovoj veličini, ili vlasniku stana, s pravom uknjižbe, ako je dao suglasnost nositelju stanarskog prava za otkup istog." Članak 12. Ovaj Zakon stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". 24. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 72/08 od 17. studenog godine) u relevantnom dijelu glasi: Članak 2. Članak 47. mijenja se i glasi: "Članak 47. (1) Odredbe ovoga Zakona ne primjenjuju se na otkup stanova u privatnom vlasništvu koji nisu nacionalizirani, a na kojima je stečeno stanarsko pravo. (2) Pravo na kupnju stana prema odredbama ovoga Zakona ima i nositelj stanarskog prava na nacionaliziranom i konfisciranom stanu, s tim da se bivšem vlasniku dodjeljuje drugi odgovarajući stan s pravom uknjižbe prava vlasništva u zemljišnim knjigama. (3) Ukoliko bivši vlasnik nije živ, pravo na dodjelu odgovarajućeg stana ima njegov nasljednik prvoga reda. (4) Odgovarajućim stanom, u smislu ovoga Zakona, smatra se stan koji se nalazi u istoj općini kao i nacionalizirani stan i koji je veličine koja odstupa do +/-10% od veličine nacionaliziranog stana." Članak 7. Ovaj Zakon stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH". 25. Presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U-33/05 od 19. srpnja godine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 55/06 od 20. rujna godine) u relevantnom dijelu glasi: Utvrđuje se da članak 47. stavak 1. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo [ ] nije u nesuglasnosti sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. Obustavlja se postupak za ocjenu ustavnosti članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo, jer je u tijeku postupka osporeni stavak 2. članka 47. prestao da važi. 26. Presuda Ustavnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj U-28/06 od 16. svibnja godine ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 45/07 od 2. srpnja godine) u relevantnom dijelu glasi: Utvrđuje se da odredbe st. 3. i 4. članka 10. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prodaji stanova na kojima postoji stanarsko pravo ("Službene novine Federacije BiH", broj 36/06) nisu u suglasnosti s Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. 27. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službene novine RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94, te "Službene novine FBiH" br. 29/03 i 42/11) u relevantnom dijelu glase: Ništavost Član 103. (1) Ugovor, koji je protivan Ustavu Republike Bosne i Hercegovine, prinudnim propisima te moralu društva ništavan je ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. (2) Ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povrijedila zakonsku zabranu snosit će odgovarajuće posljedice. VI. Dopustivost 28. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

27 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 30. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 70 0 P Rev od 8. prosinca godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelanti su primili 1. veljače godine, a apelacija je podnesena 30. ožujka godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena. 31. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 32. Apelanti opovrgavaju pobijane presude Vrhovnog i Općinskog suda tvrdeći da su im tim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, potom pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Pravo na imovinu 33. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. 34. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u relevantnom dijelu glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 35. U odnosu na navode apelanata o povredi prava na imovinu Ustavni sud prvo mora ispitati posjeduju li apelanti imovinu zaštićenu člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da pojam "imovina" podrazumijeva širok spektar vlasničkih interesa koji predstavljaju ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. travnja godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Ustavni sud ističe da se postupak koji je rezultirao pobijanom odlukom Vrhovnog suda tiče utvrđivanja ništavosti predmetnih kupoprodajnih ugovora na temelju kojih su apelanti kupili sporni stan i upisom u zemljišne knjige stekli pravo vlasništva. Budući da su prvoapelant i četvrtotužena bili upisani kao vlasnici spornog stana, te da je njihovo pravo vlasništva derivativnim putem preneseno na drugoapelanta, Ustavni sud smatra da apelanti imaju imovinu zaštićenu člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 36. Nakon što je utvrđeno da apelanti posjeduju imovinu zaštićenu člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud mora ispitati je li pobijanim odlukama došlo do miješanja u imovinu apelanata, kao i je li miješanje bilo predviđeno zakonom. 37. Svako miješanje u pravo na imovinu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim riječima, opravdano miješanje ne može se nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij "zakonitosti" i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos "proporcionalnosti" između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. rujna godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, točka 49). 38. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju došlo do miješanja u imovinu apelanata, jer je u konačnici pobijanom odlukom Vrhovnog suda utvrđeno da su ništavi predmetni ugovori o kupoprodaji spornog stana, te je naloženo brisanje upisa prava vlasništva apelanata u zemljišnoj knjizi. 39. Ustavni sud nalazi da je miješanje u imovinu apelanata bilo predviđeno zakonom jer je izvršeno na temelju relevantnih zakonskih odredaba, čija primjena, prema mišljenju Ustavnog suda, nije bila proizvoljna. Naime, Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud utvrdio da je u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji spornog stana zaključenog između prvoapelanta i četvrtotužene kao kupaca i prvotužene kao prodavatelja na pravnoj snazi bila zabrana prodaje svih nacionaliziranih stanova, koja je ustanovljena odredbom članka 47. stavak 2. Zakona o prodaji stanova kao odredbom prinudnog karaktera pa je predmetni ugovor, sukladno članku 103. ZOO-a, u vrijeme zaključenja bio ništav. Kako je iz navedenih razloga ništav predmetni ugovor o kupoprodaji iz godine, Vrhovni sud je utvrdio da je time ništav i ugovor o kupoprodaji zaključen između prvoapelanta i četvrtotužene kao prodavatelja i drugoapelanta kao kupca jer se na temelju ništavog ugovora ne može steći nikakvo pravo pa samim tim nema se šta ni prenijeti na treće osobe. Ustavni sud smatra da obrazloženje koje je dao Vrhovni sud primjenjujući na konkretni predmet zakonsku odredbu koja je bila na snazi u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora nije proizvoljno. 40. Ustavni sud ističe da je miješanje izvršeno u javnom interesu i ima legitiman cilj, a to je, prema mišljenju Ustavnog suda, provedba zakona. 41. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li izvršenim miješanjem održan razuman odnos "proporcionalnosti" između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti, odnosno uspostavlja li pobijana odluka Vrhovnog suda pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa. Ustavni sud zapaža da bi utvrđivanjem ništavosti predmetnih ugovora o kupoprodaji spornog stana i brisanjem upisa prava vlasništva iz zemljišnih knjiga bila kompromitirana stečena imovinska prava prvoapelanta i četvrtotužene kao dugogodišnjih nositelja stanarskog prava, kao i prava vlasništva i prometa spornim stanom. Ustavni sud zapaža da su prvoapelant i četvrtotužena pravo vlasništva na spornom stanu stekli u zakonom propisanom postupku, a da pri tome nisu ni na koji način doprinijeli oduzimanju imovine tužitelju. Također, Ustavni sud zapaža da gubitak prava vlasništva apelanata istodobno ne znači bilo kakvu promjenu u tužiteljevom vlasničkom statusu, niti utječe na njegova prava, odnosno ne

28 Broj 70 - Strana 28 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, podrazumijeva dodjelu spornog stana u vlasništvo tužitelju jer nije donesen zakon kojim bi bila izvršena denacionalizacija. Nasuprot tome, Ustavni sud ima u vidu i aktuelnu pozitivnu odredbu članka 47. Zakona o prodaji kojom je otkup svih, pa i nacionaliziranih stanova omogućen bezuvjetno, a da je pri tome osigurana i satisfakcija bivših vlasnika, odnosno u konkretnom slučaju tužitelja. Naime, zakonodavac je posljednjim izmjenama i dopunama Zakona o prodaji iz godine na jednak način tretirao sve nositelje stanarskog prava bez obzira na to jesu li stanovi nacionalizirani od privatnih osoba ili vjerskih zajednica, što znači da nositelji stanarskih prava prema sadašnjim propisima imaju bezuvjetno pravo na kupnju stanova. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je strogo formalnom primjenom zakonske odredbe koja je važila u vrijeme zaključenja predmetnih kupoprodajnih ugovora i na temelju koje je postojala zabrana raspolaganja vakufskim stanovima, a koja je kasnijim zakonskim izmjenama otpala, u konkretnom slučaju stavljen pretjeran teret na apelante. S druge strane, u suštini, pobijana odluka Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja ne bi pomogla tužitelju kao ranijem vlasniku spornog stana, a ugrozila bi prvoapelanta koji je imao stanarsko pravo i otkupio sporni stan. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju narušen odnos proporcionalnosti u zaštiti općeg javnog interesa koji se ogleda u strogoj formalnopravnoj primjeni zakona s jedne stane i s druge strane potrebe zaštite prava apelanata na imovinu u smislu zahtjeva članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 42. Ustavni sud naglašava da je slično pravno pitanje povodom tužiteljeve apelacije razmatrao u predmetu broj AP 3806/11 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 3806/11 od 26. veljače godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda u kojem je zaključio da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u specifičnim okolnostima konkretnog predmeta neutemeljeni (vidi, op. cit. AP 3806/11, točka 57). U navedenom predmetu tužitelj je pobijao odluke redovitih sudova kojima je odbijen njegov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o kupoprodaji stanova koje su zaključili tuženi kao nositelji stanarskog prava na spornim stanovima sa tuženom Općinom Centar, i to tvrdnjama da se radi o stanovima koji će biti predmet restitucije. U citiranoj odluci je, također, navedeno: "Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi detaljno razmotrili posljedice primjene relevantne odredbe člana 47. Zakona o prodaji stanova, kako u njenom izvornom tekstu tako i sa naknadnim izmjenama, vezano za prava koja apelant [Vakufska direkcija] eventualno može imati u odnosu na sporne stanove tako i u odnosu na pravo tuženih na imovinu u kontekstu člana 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, koja se u smislu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine direktno primjenjuje u Bosni i Hercegovini i ima prioritet nad svim ostalim zakonima, te dali iscrpna obrazloženja zašto u okolnostima konkretnog slučaja apelantovi navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari." (vidi, op. cit. AP 3806/11, točka 55). 43. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ostali navodi 44. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda u pogledu prava na imovinu, Ustavni sud smatra da nije nužno posebno razmatrati ostale navode apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, kao i prava na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. VIII. Zaključak 45. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je pobijanom odlukom redovitog suda, odnosno stavljanjem pretjeranog tereta na apelante, narušen proporcionalan odnos u zaštiti prava apelanata i općeg javnog interesa. 46. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 47. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 1194/12, рјешавајући апелацију Зинаида Раљевића и Игора Бароша, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 30. јуна године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Зинаида Раљевића и Игора Бароша. Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 70 0 П Рев од 8. децембра године. Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Зинаид Раљевић и Игор Барош (у даљњем тексту: првоапелант и другоапелант или апеланти), које заступа Јелица Вуковић, адвокаткиња из Сарајева, поднијели су 30. марта године апелацију Уставном суду Босне и

29 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 29 Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 70 0 П Рев од 8. децембра године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број П од 5. марта године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), која су важила у вријеме предузимања наведених радњи, од Врховног суда, Општинског суда и од Вакуфске дирекције Сарајево (у даљњем тексту: тужилац) затражено је 6. априла године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд, Општински суд и тужилац доставили су одговоре на апелацију у периоду од 24. до 27. априла године. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 5. Пресудом Општинског суда број П од 5. марта године утврђено је да је ништав Уговор о купопродаји стана у згради у Сарајеву у улици Ферхадија број 4 (земљишнокњижних ознака поближе означених у изреци пресуде), који је 14. јуна године закључен између Општине Центар Сарајево (у даљњем тексту: првотужена) као продавца и првоапеланта и Албине Раљевић (у даљњем тексту: четвртотужена) као купаца, под бројем 409/99. Сходно томе, утврђено је да је ништав и Уговор о купопродаји истог стана закључен између првоапеланта и четвртотужене као продаваца с једне стране и другоапеланта као купца с друге стране, овјерен у Општинском суду под бројем Ов-4229/05 од 11. августа године, слиједом чега је наложено Земљишнокњижном уреду Општинског суда, Одсјек КПУ, да избрише упис извршен на основу предметних уговора у подулошку број 5397 за Општину Центар Сарајево (став 1 изреке). Наведеном пресудом првотужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка (став 2 изреке). У преосталом дијелу (којим је предложено враћање онога што се стекло закључењем предметних купопродајних уговора) тужбени захтјев је одбијен (став 3 изреке). 6. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је у доказном поступку утврђено да је првотужена као давалац стана 14. јуна године закључила уговор о купопродаји спорног стана на ком постоји станарско право са првоапелантом и четвртотуженом као носиоцима станарског права на спорном стану, те су купци у књизи положених уговора тог суда уписани као власници са по ½ дијела на спорном стану. Даље је утврђено да је другоапелант 11. августа године купио спорни стан од првоапеланта и четвртотужене. Општински суд је навео да из свих спроведених доказа, а посебно рјешења о национализацији од 26. новембра године, 20. априла године и 8. маја године, произилази чињеница да је прије национализације, која је неспорно спроведена на згради у којој се налази спорни стан, власник зграде био вакуф џамије Ховаџе Ћемалудина из Сарајева. Такође, из наведених рјешења произилази чињеница да је зграда била завршена прије национализације. Даље је истакнуто да је чланом 8 став 2 Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у Босни и Херцеговини вјерским заједницама у Босни и Херцеговини потврђен континуитет својства правног субјекта сходно вјерским прописима и унутрашњој организацији, између осталих, и Исламској заједници Босне и Херцеговине. Према члану 28 Устава Исламске заједнице БиХ, имовину Исламске заједнице чине вакуфска добра и друге ствари, права и новчана средства. Чланом 30 Устава Исламске заједнице БиХ одређено је да се имовина стиче од вакуфских добара те других прихода, а из члана 32 Устава Исламске заједнице БиХ произилази да вакуфском имовином управља Вакуфска дирекција, да правила о организацији и раду Вакуфске дирекције доноси Сабор Исламске заједнице. Из свега наведеног произилази, како је закључио Општински суд, да је вакуф имовина Исламске заједнице којом управља Вакуфска дирекција. 7. Општински суд је навео да је одредбама члана 47 став 2 Закона о продаји станова на којима постоји станарско право (у даљњем тексту: Закон о продаји станова) прописано да ће се продаја станова који су предмет реституције уредити посебним прописом о реституцији. Истакнуто је да је чланом 10 Закона о измјенама и допунама Закона о продаји станова (из године) измијењен став 2 члана 47 на начин да је прописано да право на куповину стана, према одредбама тог закона, има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану, с тим да се бившем власнику додјељује други одговарајући стан с правом укњижбе права својине у земљишним књигама. Општински суд је навео да је ставом 3 (који је додат) прописано да изузетно од одредбе претходног става носиоци станарског права на становима чији су бивши власници вакуфи (легати, задужбине) не могу откупити те станове без претходне писане сагласности власника стана, док је ставом 4 (који је, такође, додат) прописано да ће се носиоцима станарског права из става 3 тог члана додијелити одговарајући станови водећи рачуна о локацији, условности и величини, или власнику стана с правом укњижбе, ако је дао сагласност носиоцу станарског права да стан откупи. При томе, Општински суд је навео да је Пресудом Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд ФБиХ) број У-28/06 од 16. маја године утврђено да одредбе ст. 3 и 4 члана 10 (како је цитирано) нису у сагласности с Уставом Федерације Босне и Херцеговине. 8. Општински суд је навео да је одредбама члана 16а. Закона о измјенама и допунама Закона о промету непокретности прописано да се, између осталог, зграде и станови не могу отуђивати, односно њима располагати ако су у друштвену својину прибављени, између осталог, по основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Такође, Општински суд је навео да је одредбама члана 103 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) прописано да је ништав уговор који је противан Уставом утврђеним принципима, принудним прописима или моралу друштва. У вези с тим, Општински суд је навео да је у конкретном случају првотужена 14. јуна године продала првоапеланту и четвртотуженој спорни стан који је постао друштвена својина на основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, из чега слиједи закључак да је првотужена супротно изричитом, тада важећем пропису члану 47 став 2 Закона о продаји станова, продала спорни стан, чија је продаја требало да буде регулисана посебним прописом о реституцији. Такође, Општински суд је навео да су тужени, закључивањем предметног уговора, поступили супротно члану 16а. Закона о измјенама и допунама Закона о промету непокретности, будући да су отуђили непокретности које су постале друштвена својина на основу спроведене национализације, те да то представља други основ за ништавост уговора. Општински суд је указао на то да је одредбама члана 107 ЗОО-а прописано да ништав уговор не

30 Broj 70 - Strana 30 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, постаје пуноважан кад забрана или који други узрок ништавости накнадно нестане. Истакнуто је да то значи да такав уговор по самом закону није произвео правне посљедице, и то од почетка (ex tunc), те да уговарачи не могу накнадно својом вољом отклонити апсолутну ништавост, односно не могу да изврше конвалидацију. Будући да ништав уговор од самог почетка не производи правно дејство, односно сматра се да није ни закључен, слиједом наведеног ништав је и уговор о купопродаји спорног стана закључен између првоапеланта и четвртотужене као продаваца и другоапеланта као купца, те је тужбени захтјев и у том дијелу усвојен. Општински суд је, такође, навео да је, слиједом утврђења да су закључени уговори ништави, наложио брисање земљишнокњижних уписа у књизи положених уговора тог суда, сходно одредбама члана 104 ЗОО-а. 9. Одлучујући о жалбама првоапеланта, другоапеланта и четвртотужене против првостепене пресуде, Кантонални суд у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) донио је Пресуду број Гж од 22. октобра године, којом је жалбе уважио, првостепену пресуду преиначио у дијелу у ком је удовољено тужбеном захтјеву тако што је одбио постављени тужбени захтјев којим је тужилац тражио да се утврди да су ништави предметни уговори о купопродаји спорног стана, те да се слиједом тога наложи Земљишнокњижном уреду Општинског суда, Одсјек КПУ, да избрише извршене уписе на основу предметних уговора, као и да му се накнаде трошкови парничног поступка. Тужилац је обавезан да првоапеланту, другоапеланту и четвртотуженој накнади трошкове парничног поступка, а одбијен је захтјев првотужене за накнаду трошкова парничног поступка. 10. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да су неосновани наводи првоапеланта, другоапеланта и четвртотужене о недостатку страначке способности и тужиочеве активне легитимације. Наиме, Кантонални суд је указао на то да је првотужена Рјешењем Народног одбора Општине Центар о национализацији број КОМ 182/41 од 8. маја године национализовала спорну стамбенопословну зграду у тадашњим улицама Салома Албахарија број 5 и Васе Мискина бр. 2 и 4, заједно са земљиштем под зградом уписаном у зк. ул. број XXXIX/26 КО Сарајево, које представља бивше власништво вакуфа џамије Ховаџе Ћемалудина. Кантонални суд је навео да тужилац има правни интерес да захтијева утврђење ништавости предметних уговора, с обзиром на то да је прије национализације као ранији грунтовни власник био уписан вакуф џамије Ховаџе Ћемалудина. Такође, Кантонални суд је навео да је тужилац правно лице уписано као такво у Регистарском одјељењу тог суда под бројем УФ 791/98. Слиједом тога, Кантонални суд је закључио да је тужилац активно легитимисан и да има страначку способност у предметној правној ствари. Међутим, како је даље навео Кантонални суд, неправилан је став Општинског суда да су предметни уговори о купопродаји спорног стана ништави у смислу одредби члана 103 ЗОО-а, с обзиром на то да су закључени у вријеме када је био на снази члан 47 став 2 Закона о продаји станова, којим је било прописано да ће се продаја станова који су предмет реституције уредити посебним прописом о реституцији. 11. Кантонални суд је навео да је Општински суд указао на то да је у току парничног поступка Пресудом Уставног суда ФБиХ број У-28/06 од 16. маја године утврђено да одредбе ст. 3 и 4 члана 10 Закона о измјенама и допунама Закона о продаји станова нису у сагласности с Уставом Федерације Босне и Херцеговине, али да је пропустио да оцијени значај те пресуде. У вези с тим, Кантонални суд је навео да је Уставни суд ФБиХ био мишљења да приликом доношења оспореног закона нису поштовани принципи из члана II.А.2.(1)ц) Устава Федерације Босне и Херцеговине, измијењеног Амандманом V на Устав Федерације Босне и Херцеговине, који гарантује право на једнакост пред законом. Наиме, оспорена одредба из става 3 члана 10 наведеног закона садржи и дискриминаторске елементе који се огледају првенствено у предвиђању посебне привилегије за једну категорију, како законодавац наводи, бивших власника национализованих, односно конфискованих станова у односу на општи став 2 истог члана закона који предвиђа бившим власницима додјелу одговарајућег стана, те да то истовремено значи наметање посебне обавезе за категорију носилаца станарског права из става 3 у односу на носиоце станарског права из става 2 истог члана наведеног закона. Такође, Кантонални суд је навео да је Уставни суд ФБиХ у односу на одредбу става 4 члана 10 наведеног закона указао на то да нису ни у назнаци предвиђени рокови за додјелу замјенских станова, није дефинисан фонд замјенских станова, поступак додјеле итд. Уставни суд ФБиХ закључио је да уз утврђену неједнакост пред законом, која произилази из различитог третмана који суштински подразумијева пружање одређених привилегија и наметање додатних обавеза у односу на област коју третира, али и на наведени начин, оспорене одредбе, према мишљењу Уставног суда ФБиХ, имају за посљедицу и дискриминацију грађана чије односе уређује, те крше општу забрану дискриминације грађана из члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). 12. У вези с наведеним, Кантонални суд је указао на то да је одредбом члана IV.Ц.3.12.б) Устава Федерације Босне и Херцеговине прописано да су одлуке Уставног суда ФБиХ коначне и обавезујуће посебно када суд утврди да закон, усвојени или предложени закон или други пропис Федерације или било ког кантона или општине, није у складу с тим Уставом, те да се тај или други пропис неће примјењивати односно ступити на снагу, осим уколико се измијени на начин који пропише суд или уколико суд утврди пријелазна рјешења, која не могу бити на снази дуже од шест мјесеци. При томе, Кантонални суд је истакао да Закон о поступку пред Уставним судом ФБиХ садржи императивну норму да се од дана објављивања пресуде Уставног суда ФБиХ не може примјењивати закон или други пропис који је проглашен неуставним, а уколико се измијени у складу с том пресудом може ступити на снагу и примјењивати се од дана одређеног у том закону односно пропису. Кантонални суд је навео да је Законом о измјенама и допунама Закона о продаји станова ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 72/08 од 17. новембра године), који је ступио на снагу 18. новембра године, чланом 2 измијењен члан 47 тако да у релевантном дијелу гласи: "Право на куповину стана, према одредбама овога Закона, има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану, с тим да се бившем власнику додјељује други одговарајући стан са правом укњижбе права власништва у земљишним књигама." Кантонални суд је истакао да је наведеном пресудом Уставног суда ФБиХ јасно указано на неуставност одредби које се односе на статус носилаца станарских права на вакуфским становима (легати, задужбине), те да су такве одредбе биле неуставне од њиховог самог доношења, али да се нису могле примјењивати од дана објављивања пресуде Уставног суда ФБиХ. Кантонални суд је навео да се у конкретном случају није радило о простој измјени законске одредбе, него о

31 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 31 забрани примјене неуставне одредбе на основу одлуке Уставног суда ФБиХ која има премоћ у односу на законске одредбе, и то од датума објављивања те одлуке, тј. 9. јула године, те да је обавеза судова била примјењивање уставних одредби, а то су оне које на једнак начин третирају статус носилаца станарских права на национализованим становима без обзира на то ко је њихов пријашњи власник. 13. Кантонални суд је навео да Уставни суд ФБиХ није могао да измијени првобитну одредбу члана 47 став 2 Закона о продаји станова, којом је било прописано да ће се продаја станова који су предмет реституције уредити посебним прописом о реституцији, јер она више није била на снази, али да из цјелокупне пресуде јасно произилази да су носиоци станарских права на становима у ранијој својини вакуфа неједнако третирани приликом откупа стана, чиме је дошло до кршења опште забране дискриминације грађана. Према мишљењу Кантоналног суда, првостепени суд се није могао позивати на нејасне и дискриминаторске одредбе закона који је био на снази у вријеме закључења уговора јер би се тиме негирала супремација Европске конвенције и њених протокола, који се према одредби члана II/2 Устава Босне и Херцеговине директно примјењују и имају приоритет над свим осталим законима, а уставна обавеза свих судова, према одредби члана II/6 Устава Босне и Херцеговине, јесте да примјењују људска права и основне слободе на које је указано у ставу 2. Стога је Кантонални суд закључио да се првостепени суд није могао позвати на одредбе члана 103 ЗОО-а јер предметни уговори нису били у несагласности са Уставом, односно чланом 14 Европске конвенције, већ је то могла да буде само непрецизна одредба члана 47 став 2 Закона о продаји станова, према којој се нису могли купити станови који ће бити предмет реституције, мада се не зна шта ће реституција обухватити и да ли би то уопште могао бити спорни стан јер такви прописи до данас нису донесени. Према мишљењу Кантоналног суда, забрана отуђења национализованих непокретности из члана 16а. Закона о измјенама и допунама Закона о промету непокретности није од значаја за ваљаност уговора, с обзиром на то да је касније донесеним Законом о продаји станова другачије регулисано питање продаје станова у друштвеној својини. Наиме, Кантонални суд је навео да се касније донесеним Законом о продаји станова, који је lex specialis у односу на генерални Закон о промету непокретности, управо регулише продаја станова у друштвеној, касније државној својини, који не садржи одредбу о забрани продаје станова на којима постоји станарско право у односу на начин стицања својине, изузев забране продаје станова на којима постоји станарско право, који нису национализовани и налазе се у приватној својини. 14. Како је Уставни суд ФБиХ својом одлуком ставио ван снаге одредбе Закона о продаји станова које у суштини ограничавају права носиоцима станарског права да приступе куповини станова који представљају раније власништво вакуфа и сматра их неуставним јер нису у складу с принципом једнакости грађана пред законом, Кантонални суд је закључио да предметни уговори нису ништави, односно првоапелант и четвртотужена имали су право да са првотуженом закључе уговор о купопродаји спорног стана као суносиоци станарског права на њему, а након тога и да располажу њиме у складу с овлашћењима која произилазе из права својине које су стекли на спорном стану и стан продати другоапеланту. Имајући у виду да Закон о продаји станова са свим измјенама у погледу откупа национализованих станова више не упућује на прописе о реституцији који тек треба да се донесу, те цитирану одлуку Уставног суда ФБиХ, слиједи, како је истакао Кантонални суд, да ће тужилац своја права у погледу реституције национализоване имовине, у зависности од рјешења која буду прописана Законом о реституцији, моћи остварити само од првотужене, али не може тражити поништење предметних купопродајних уговора који су закључени у складу са законом. Сходно наведеном, Кантонални суд је закључио да су основани и жалбени наводи да је оспорена пресуда у супротности с одредбама чл. 8 и 14 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, како је и образложено у жалбама. 15. Врховни суд, одлучујући о тужиочевој ревизији против другостепене пресуде, донио је Пресуду број 70 0 П Рев од 8. децембра године, којом је ревизију усвојио и другостепену пресуду преиначио тако што је одбио жалбу апеланата и потврдио првостепену пресуду. Истом пресудом обавезани су апеланти и четвртотужена да тужиоцу накнаде трошкове састава ревизије у прецизираном износу, а одбијен је тужиочев захтјев преко досуђеног износа. 16. Врховни суд је у образложењу пресуде истакао да је у вријеме закључења предметног уговора о купопродаји спорног стана закљученог између првоапеланта и четвртотужене као купаца и првотужене као продавца на правној снази била забрана продаје свих национализованих станова (какав је и спорни стан), која је установљена одредбом члана 47 став 2 Закона о продаји станова као одредбом принудног карактера, па је предметни уговор, у складу с чланом 103 ЗОО-а, у вријеме закључења био ништав. Врховни суд је истакао да је судска пракса јединствена у примјени одредбе члана 107 став 1 ЗОО-а, односно да има правни став да се ништав уговор не може конвалидовати. Према оцјени Врховног суда, нема услова ни за примјену одредбе члана 107 став 2 ЗОО-а. Да би у складу с том законском одредбом била искључена могућност истицања ништавости, морају бити кумулативно испуњена два услова да је забрана била мањег значаја и да је уговор извршен. У конкретном случају, како је навео Врховни суд, уговор је извршен, али није испуњен други кумулативни услов, јер се не може са становишта ранијих власника национализованих станова у чијем је интересу и била установљена та забрана сматрати забраном мањег значаја забрана продаје тих станова јер су њоме штићена њихова имовинска права. Истовремено, том забраном, како је даље наведено, нису угрожавана станарска права носилаца тих права као имовинска права, само је могућност стицања права својине на тим становима одгођена до доношења одговарајућих прописа. Носиоци станарског права су и након тога могли несметано да користе те станове. Како је из наведених разлога ништав предметни уговор о купопродаји из године, Врховни суд је утврдио да је тиме ништав и уговор о купопродаји закључен између првоапеланта и четвртотужене као продаваца и другоапеланта као купца јер се на основу ништавог уговора не може стећи никакво право па самим тим нема се шта ни пренијети на трећа лица. Према мишљењу Врховног суда, како је и тужилац указао у ревизији, погрешан је правни став другостепеног суда да је Одлуком Уставног суда ФБиХ број У-28/06 од 16. маја године дошло до конвалидације предметног уговора. Одлуком Уставног суда Федерације БиХ није утврђена неуставност одредбе члана 47 став 2 Закона о продаји станова, која је важила у вријеме закључења предметног уговора и на основу које је уговор ништав, него неуставност одредби ст. 3 и 4 члана 10 Закона о измјенама и допунама Закона о продаји станова (из године), које су прописивале другачије услове за откуп вакуфских станова у односу на услове за откуп осталих национализованих станова. Врховни суд је закључио да је другостепени суд

32 Broj 70 - Strana 32 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, погрешно примијенио материјално право, те је примјеном одредбе члана 250 став 1 Закона о парничном поступку усвојио ревизију и донио предметну пресуду. IV. Апелација а) Наводи из апелације 17. Апеланти сматрају да су им оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апеланти наводе хронологију догађаја у конкретном предмету. Сматрају да је оспореним одлукама погрешно примијењено материјално право. Такође, наводе да у конкретном случају мијешање у њихово право на имовину није било у складу са законом. У односу на право на дом наведено је да другоапелант због незаконитих оспорених одлука може да остане без свог стана дома будући да након што се изврши брисање права својине на спорном стану и изостанка основа за улазак у посјед спорног стана постоји реална могућност да се тражи његово исељење као бесправног корисника, а првоапеланту оспори право поновног уласка у посјед спорног стана јер га је напустио у тренутку продаје која је одлуком суда проглашена ништавом. Такође, сматрају да су дискриминисани у односу на све друге носиоце станарских права на национализованим становима. Осим тога, истакнуто је да је Врховни суд у другом предмету Пресудом број 70 0 П Рев од 23. јуна године одбио ревизију Вакуфске дирекције и исказао сасвим опречан став у односу на став из оспорене пресуде, те прихватио правна схватања и тумачења Кантоналног суда у Пресуди број Гж од 28. октобра године, која су идентична правном схватању Кантоналног суда у конкретном предмету, што води ка правној несигурности апеланата. б) Одговор на апелацију 18. Врховни суд је навео да остаје при разлозима датим у образложењу своје пресуде и да, насупрот ставу апеланата, сматра да апелантима при доношењу његове одлуке нису ускраћена гарантована људска права, то јесте право на правично суђење, на дом, на имовину и забрану дискриминације, нити је у ревизионој пресуди примјена права била произвољна. 19. Општински суд је у одговору на апелацију навео да пресудом тог суда нису повријеђена права апеланата и да остаје при свим наводима из образложења пресуде. 20. Тужилац је у одговору на апелацију истакао да оспореним пресудама нису повријеђена права апеланата на која су се позвали у апелацији, те је предложио да се апелација одбије као неоснована. V. Релевантни прописи 21. Устав Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Члан II/2 Међународни стандарди Права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти имају приоритет над свим другим законима. Члан II/6 Имплементација Босна и Херцеговина и сви судови, агенције, владини органи и институције којима управљају ентитети или које дјелују у оквиру ентитета, подвргнути су, односно примјењују људска права и основне слободе из става Закон о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 27/97, 11/98, 22/99, 27/99, 7/00, 32/01, 61/01, 36/06, 51/07, 72/08 и 23/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 1. Овим законом уређују се услови и начин продаје станова на којима постоји станарско право, заједно са заједничким дијеловима и уређајима зграде, те начин одређивања цијене стана и престанак станарског права. Члан 5. Одредбе овог закона не односе се на продају станова: 1. који се налазе у објектима за које је покренут поступак ради рушења објекта, 2. који су намијењени за становање за вријеме обављања службене дјелатности, 3. који се налазе у пословним зградама, које се користе за обављање дјелатности државне, федералне управе, судства, здравства, промета и веза. Члан 7. став 1. Сваки носилац станарског права, изузев у случају из члана 5. овог закона, може истаћи захтјев за куповину стана у писменом облику носиоцу права располагања станом (у даљем тексту: продавац), а продавац га је дужан продати. Члан 47. [који је био у примјени до 11. јула године] (1) Одредбе овог закона не примјењују се на откуп станова у приватном власништву који нису национализовани, а на којима је стечено станарско право. (2) Продаја станова који су предмет реституције уредиће се посебним прописом о реституцији. 23. Закон о измјенама и допунама Закона о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 36/06 од 10. јула године) у релевантном дијелу гласи: Члан 10. У члану 47. став (2) мијења се и гласи: "(2) Право на куповину стана, према одредбама овог Закона, има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану, с тим да се бившем власнику додјељује други одговарајући стан са правом укњижбе права власништва у земљишним књигама." Иза става (2) додају се нови ст. (3) и (4) који гласе: "(3) Изузетно од одредбе претходног става, носиоци станарског права на становима чији су бивши власници вакуфи (легати, задужбине) не могу откупити те станове без претходне писане сагласности власника стана. (4) Носиоцима станарског права из става (3) овог члана додијелиће се одговарајући станови водећи рачуна о локацији, условности и његовој величини, или власнику стана са правом укњижбе, ако је дао сагласност носиоцу станарског права за његов откуп." Члан 12. Овај Закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ". 24. Закон о измјенама и допунама Закона о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 72/08 од 17. новембра године) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. Члан 47. мијења се и гласи:

33 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 33 "Члан 47. (1) Одредбе овог Закона не примјењују се на откуп станова у приватном власништву који нису национализовани, а на којима је стечено станарско право. (2) Право на куповину стана према одредбама овог Закона има и носилац станарског права на национализованом и конфискованом стану, с тим да се бившем власнику додјељује други одговарајући стан с правом укњижбе права власништва у земљишним књигама. (3) Уколико бивши власник није жив, право на додјелу одговарајућег стана има његов насљедник првог реда. (4) Одговарајућим станом, у смислу овог Закона, сматра се стан који се налази у истој општини као и национализовани стан и који је величине која одступа до +/- 10% од величине национализованог стана." Члан 7. Овај Закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ". 25. Пресуда Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине број У-33/05 од 19. јула године ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 55/06 од 20. септембра године) у релевантном дијелу гласи: Утврђује се да члан 47. став 1. Закона о продаји станова на којима постоји станарско право [ ] није у несагласности са Уставом Федерације Босне и Херцеговине. Обуставља се поступак за оцјену уставности члана 47. став 2. Закона о продаји станова на којима постоји станарско право, јер је у току поступка оспорени став 2. члана 47. престао да важи. 26. Пресуда Уставног суда Федерације Босне и Херцеговине број У-28/06 од 16. маја године ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 45/07 од 2. јула године) у релевантном дијелу гласи: Утврђује се да одредбе ст. 3. и 4. члана 10. Закона о измјенама и допунама Закона о продаји станова на којима постоји станарско право ("Службене новине Федерације БиХ", број 36/06) нису у сагласности с Уставом Федерације Босне и Херцеговине. 27. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Службене новине РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94, те "Службене новине ФБиХ" бр. 29/03 и 42/11) у релевантном дијелу гласе: Ништавост Члан 103. (1) Уговор, који је противан Уставу Републике Босне и Херцеговине, принудним прописима те моралу друштва ништаван је ако циљ повријеђеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго. (2) Ако је закључење одређеног уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повриједила законску забрану сносит ће одговарајуће посљедице. VI. Допустивост 28. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 29. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 30. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 70 0 П Рев од 8. децембра године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 1. фебруара године, а апелација је поднесена 30. марта године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 31. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 32. Апеланти оповргавају оспорене пресуде Врховног и Општинског суда тврдећи да су им тим пресудама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, затим право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Право на имовину 33. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 34. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у релевантном дијелу гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 35. У односу на наводе апеланата о повреди права на имовину Уставни суд прво мора испитати да ли апеланти посједују имовину заштићену чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С тим у вези, Уставни суд наглашава да појам "имовина" подразумијева широк спектар власничких интереса који представљају економску вриједност (види Уставни суд, Одлука број У 14/00 од 4. априла године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 33/01). Уставни суд истиче да се поступак који је резултирао оспореном одлуком Врховног суда тиче утврђивања ништавости предметних купопродајних уговора на основу којих су апеланти купили спорни стан и уписом у земљишне књиге стекли право својине. Будући да су првоапелант и четвртотужена били уписани као власници спорног стана, те да је њихово право својине деривативним путем пренесено на другоапеланта, Уставни суд сматра да апеланти имају

34 Broj 70 - Strana 34 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, имовину заштићену чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 36. Након што је утврђено да апеланти посједују имовину заштићену чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд мора испитати да ли је оспореним одлукама дошло до мијешања у имовину апеланата, као и да ли је мијешање било предвиђено законом. 37. Свако мијешање у право на имовину мора да буде предвиђено законом, мора да служи легитимном циљу и мора да успоставља правичну равнотежу између јавног или општег интереса и појединачних права. Другим ријечима, оправдано мијешање не може се наметнути само законском одредбом која испуњава критеријум "законитости" и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос "пропорционалности" између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци имовинских права не смију бити подвргнути произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик терет да би био остварен легитиман циљ (види Уставни суд, Одлука број У 83/03 од 22. септембра године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/04, тачка 49). 38. Уставни суд сматра да је у конкретном случају дошло до мијешања у имовину апеланата, јер је у коначници оспореном одлуком Врховног суда утврђено да су ништави предметни уговори о купопродаји спорног стана, те је наложено брисање уписа права својине апеланата у земљишној књизи. 39. Уставни суд налази да је мијешање у имовину апеланата било предвиђено законом јер је извршено на основу релевантних законских одредби, чија примјена, према мишљењу Уставног суда, није била произвољна. Наиме, Уставни суд запажа да је Врховни суд утврдио да је у вријеме закључења предметног уговора о купопродаји спорног стана закљученог између првоапеланта и четвртотужене као купаца и првотужене као продавца на правној снази била забрана продаје свих национализованих станова, која је установљена одредбом члана 47 став 2 Закона о продаји станова као одредбом принудног карактера па је предметни уговор, у складу с чланом 103 ЗОО-а, у вријеме закључења био ништав. Како је из наведених разлога ништав предметни уговор о купопродаји из године, Врховни суд је утврдио да је тиме ништав и уговор о купопродаји закључен између првоапеланта и четвртотужене као продаваца и другоапеланта као купца јер се на основу ништавог уговора не може стећи никакво право па самим тим нема се шта ни пренијети на трећа лица. Уставни суд сматра да образложење које је дао Врховни суд примјењујући на конкретни предмет законску одредбу која је била на снази у вријеме закључења предметног уговора није произвољно. 40. Уставни суд истиче да је мијешање извршено у јавном интересу и има легитиман циљ, а то је, према мишљењу Уставног суда, спровођење закона. 41. Сљедеће питање на које Уставни суд треба да одговори јесте да ли је извршеним мијешањем одржан разуман однос "пропорционалности" између употријебљених средстава и циља који се жели остварити, односно да ли оспорена одлука Врховног суда успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса. Уставни суд запажа да би утврђивањем ништавости предметних уговора о купопродаји спорног стана и брисањем уписа права својине из земљишних књига била компромитована стечена имовинска права првоапеланта и четвртотужене као дугогодишњих носилаца станарског права, као и права својине и промета спорним станом. Уставни суд запажа да су првоапелант и четвртотужена право својине на спорном стану стекли у законом прописаном поступку, а да при томе нису ни на који начин допринијели одузимању имовине тужиоцу. Такође, Уставни суд запажа да губитак права својине апеланата истовремено не значи било какву промјену у тужиочевом власничком статусу, нити утиче на његова права, односно не подразумијева додјелу спорног стана у својину тужиоцу јер није донесен закон којим би била извршена денационализација. Насупрот томе, Уставни суд има у виду и актуелну позитивну одредбу члана 47 Закона о продаји којом је откуп свих, па и национализованих станова омогућен безусловно, а да је при томе обезбијеђена и сатисфакција бивших власника, односно у конкретном случају тужиоца. Наиме, законодавац је посљедњим измјенама и допунама Закона о продаји из године на једнак начин третирао све носиоце станарског права без обзира на то да ли су станови национализовани од приватних лица или вјерских заједница, што значи да носиоци станарских права према садашњим прописима имају безусловно право на куповину станова. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је строго формалном примјеном законске одредбе која је важила у вријеме закључења предметних купопродајних уговора и на основу које је постојала забрана располагања вакуфским становима, а која је каснијим законским измјенама отпала, у конкретном случају стављен претјеран терет на апеланте. С друге стране, у суштини, оспорена одлука Врховног суда у околностима конкретног случаја не би помогла тужиоцу као ранијем власнику спорног стана, а угрозила би првоапеланта који је имао станарско право и откупио спорни стан. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је у конкретном случају нарушен однос пропорционалности у заштити општег јавног интереса који се огледа у строгој формалноправној примјени закона с једне стане и с друге стране потребе заштите права апеланата на имовину у смислу захтјева члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 42. Уставни суд наглашава да је слично правно питање поводом тужиочеве апелације разматрао у предмету број АП 3806/11 (види Уставни суд, Одлука број АП 3806/11 од 26. фебруара године, доступна на интернет-адреси Уставног суда у ком је закључио да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у специфичним околностима конкретног предмета неосновани (види, op. cit. АП 3806/11, тачка 57). У наведеном предмету тужилац је оспоравао одлуке редовних судова којима је одбијен његов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да су ништави уговори о купопродаји станова које су закључили тужени као носиоци станарског права на спорним становима са туженом Општином Центар, и то тврдњама да се ради о становима који ће бити предмет реституције. У цитираној одлуци је, такође, наведено: "Уставни суд запажа да су редовни судови детаљно размотрили посљедице примјене релевантне одредбе члана 47. Закона о продаји станова, како у њеном изворном тексту тако и са накнадним измјенама, везано за права која апелант [Вакуфска дирекција] евентуално може имати у односу на спорне станове тако и у односу на право тужених на имовину у контексту члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију, која се у смислу члана II/2. Устава Босне и Херцеговине директно примјењује у Босни и Херцеговини и има приоритет над свим осталим законима,

35 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 35 те дали исцрпна образложења зашто у околностима конкретног случаја апелантови наводи не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари." (види, op. cit. АП 3806/11, тачка 55). 43. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Остали наводи 44. Имајући у виду закључак Уставног суда у погледу права на имовину, Уставни суд сматра да није неопходно да се посебно разматрају остали наводи апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, као и права на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. VIII. Закључак 45. Уставни суд закључује да постоји кршење члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је оспореном одлуком редовног суда, односно стављањем претјераног терета на апеланте, нарушен пропорционалан однос у заштити права апеланата и општег јавног интереса. 46. На основу члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 47. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. 669 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2789/12, rješavajući apelaciju Željka Vujinovića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1), (2) i (3) i člana 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. juna godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja se apelacija Željka Vujinovića, Žarka Vujinovića i Snežane Babić. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u postupku koji je okončan Presudom Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P Gž od 11. oktobra godine. Nalaže se Vladi Republike Srpske da Željku Vujinoviću, Žarku Vujinoviću i Snežani Babić, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, isplati ukupan iznos od 1.800,00 KM zbog nedonošenja odluke u razumnom roku uz obavezu da nakon isteka ovog roka plati zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom. Nalaže se Vladi Republike Srpske da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odbija se kao neosnovana apelacija Željka Vujinovića, Žarka Vujinovića i Snežane Babić, podnesena protiv Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P Gž od 7. juna godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P Gž od 11. oktobra godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci 71 0 P P od 26. maja godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i u odnosu na pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Željko Vujinović, Žarko Vujinović i Snežana Babić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Imljana, opština Kneževo, odnosno iz Banje Luke, koje zastupa Gordana M. Popović, advokat iz Beograda, Republika Srbija, podnijeli su 20. jula godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P Gž od 7. juna godine, Presude Okružnog suda broj 71 0 P Gž od 11. oktobra godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) 71 0 P P od 26. maja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda od Okružnog suda, Osnovnog suda i Republike Srpske, Vojske Republike Srpske koju zastupa Pravobranilaštvo Republike Srpske (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 27. marta godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni sud je dostavio odgovor 7. aprila godine, Osnovni sud 9. aprila godine a tuženi 13. aprila godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Apelanti su 17. juna godine podnijeli Osnovnom sudu tužbu protiv tuženog radi naknade nematerijalne štete zbog pogibije bliskog lica u ratu. 6. Osnovni sud je zakazao pripremno ročište za 15. april godine na kojem je tuženi podnio odgovor na tužbu. 7. Ročište za glavnu raspravu je održano 11. maja godine, nakon čega je odlučeno da će presuda biti donijeta 26. maja godine. 8. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P P od 26. maja godine usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obavezano Ministarstvo finansija Republike Srpske da na ime nematerijalne štete po osnovu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica isplati svakom apelantu po 8.000,00 KM, ukupno ,00 KM, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja

36 Broj 70 - Strana 36 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, do isplate. Presudom je obavezan tuženi da apelantima isplati na ime naknade materijalne štete za troškove crnine ukupan iznos od 250,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je kao neosnovan odbijen zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete preko dosuđenog iznosa. Također je presudom obavezan tuženi da apelantima naknadi troškove postupka u iznosu od 7.678,34 KM sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, a na ruke njihovog zajedničkog punomoćnika, advokata navedenog u prethodnim tačkama ove odluke, dok je kao neosnovan odbijen zahtjev apelanata za naknadu troškova postupka u preostalom dijelu između zahtijevanog i dosuđenog iznosa. 9. U obrazloženju presude je navedeno da je u postupku utvrđeno da je prednik apelanata -njihov otac Jovo Vujinović (u daljnjem tekstu: prednik apelanata) u 49. godini života poginuo 25. jula godine na mjestu preciziranom u presudi, izvršavajući borbeni zadatak u svojstvu pripadnika Vojske Republike Srpske u sklopu jedinice precizirane u presudi, koju činjenicu nije osporavao ni tuženi, ali da nije postignuto vansudsko poravnanje s tuženim u vezi s naknadom nematerijalne i materijalne štete apelantima zbog smrti prednika apelanata, zbog čega je i pokrenut konkretan sudski postupak. S tim u vezi je navedeno da je odredbama člana 201. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračni drug, djeca, roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Osnovni sud je obrazložio da, kako je nesporno da su apelanti djeca prednika apelanta koji je poginuo u svojstvu vojnika Vojske RS, to apelanti, prema mišljenju Osnovnog suda, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova uslijed smrti bliskog lica, u konkretnom slučaju oca. Navedeno je i da je prilikom odlučivanja o zahtjevu za naknadu nematerijalne štete i visini naknade taj sud vodio računa o tome da se ta novčana naknada dosuđuje kao satisfakcija trpljenjima kojima su izloženi bliski srodnici, i o tome da se njom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive s njenom prirodom i društvenom svrhom. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je zaključio da apelantima pripada naknada nematerijalne štete u iznosu od po 8.000,00 KM. 10. Dalje je navedeno da je odredbom člana 193. stav 1. ZOO propisano da je onaj ko prouzrokuje nečiju smrt dužan nadoknaditi uobičajene troškove njegove sahrane. Osnovni sud je obrazložio da u ove troškove spadaju izdaci učinjeni radi postavljanja nadgrobnog spomenika prema mjesnim običajima, zatim troškovi za pribavljanje crnine koja je vanjska manifestacija izražavanja tuge zbog smrti bliskog lica za period uobičajen u mjestu sahrane, te troškovi pogrebnog ceremonijala u koje spadaju i izdaci za hranu i piće neposredno vezani za sahranu, a prema mjesnim običajima. S tim u vezi je navedeno da, kako su apelanti pravoslavne vjeroispovijesti, a te osobe prema tradiciji nose crninu kao znak žalosti, to je Osnovni sud za ovaj vid materijalne štete apelantima dosudio iznos od 250,00 KM na način preciziran u presudi, dok je zahtjev za naknadu ostalih vidova materijalne štete odbijen kao neosnovan. Osnovni sud je istakao i da je o troškovima postupka odlučio primjenom odredbe člana 386. stav 2. i 387. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), te da je dosudio troškove koji su obračunati na način preciziran u presudi što ukupno iznosi 7.678,34 KM, dok je zahtjev za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan. 11. Protiv navedene presude i apelanti i tuženi su podnijeli žalbe Okružnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Gž od 11. oktobra godine žalbu tuženog djelimično uvažio i preinačio prvostepenu presudu u dosuđujućem dijelu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezao tuženog da apelantima umjesto iznosa od 7.678,34 KM naknadi iznos od 5.724,86 KM, dok je u preostalom dijelu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Presudom je odbijena žalba apelanata kao neosnovana. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da su žalbe i apelanata i tuženog u odnosu na visinu dosuđene naknade štete neosnovane jer je, prema zaključku tog suda, prvostepeni sud odmjerio visinu naknade štete na način koji je zasnovan na principu pravičnosti i individualizacije svakog slučaja, te uzeo u obzir relevantne odredbe ZOO. Okružni sud je istakao da je, međutim, razmatrajući žalbe i apelanata i tuženog u odnosu na navode vezane za visinu dosuđenih troškova postupka utvrdio da je osnovan dio žalbenih navoda tuženog koji se odnosio na visinu dosuđenih troškova postupka. S tim u vezi je navedeno da je odredbama člana 387. ZPP-a propisano da će sud, pri odlučivanju koji će se troškovi nadoknaditi stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, kao i Tarifu o nagradi i naknadi troškova za rad advokata. Navedeno je da je taj sud mišljenja da apelantima pripadaju troškovi precizirani u presudi u ukupnoj visini od 5.760,00 KM, te da nisu priznate dnevnice za prisustvo na tri ročišta, kao ni troškovi goriva zbog toga što su apelanti mogli angažovati advokata iz mjesta gdje je sjedište suda, a ukoliko su željeli drugog advokata (u konkretnom slučaju iz Beograda) navedeno ne može pasti na teret tuženog. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 12. Apelanti su 4. juna godine podnijeli prijedlog za ispravljanje navedene presude Okružnog suda, navodeći da troškovi nisu dobro obračunati. U vezi s tim Okružni sud je donio Rješenje broj 71 0 P Gž od 7. juna godine kojim je navedena presuda ispravljena na način preciziran u izreci rješenja, između ostalog tako što su apelantima dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 6.183,00 KM umjesto iznosa 5.724,86 KM. U obrazloženju je navedeno da je, postupajući po pismenom prijedlogu apelanata od 4. juna godine u kojem je ukazano da se očigledno radi o pogrešnom preračunavanju troškova postupka, taj sud u smislu odredbe člana 195. ZPP-a odlučio kao u izreci iz sljedećih razloga. Navedeno je da je u izreci i obrazloženju navedene presude došlo do očigledne omaške prilikom obračuna troškova postupka. Navedeno je da je sud pravilno izračunao ukupan broj bodova od 1440, te da oni po vrijednosti boda od 2,00 KM predstavljaju vrijednost od 2.880,00 KM, ali da je međutim pogrešno obračunao dodavanje paušala od 25% i uvećanja od 75% na navedeni iznos za zastupanje više lica. Okružni sud je obrazložio da ukupan iznos troškova nakon sabiranja treba da iznosi 6.138,00 KM a ne 5.724,86 KM, kako je to očiglednom omaškom navedeno u presudi tog suda. Iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti protiv navedenog rješenja nisu podnosili žalbu. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 13. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama u dijelu koji se odnosi na dosuđene troškove postupka prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju da je nezakonit stav drugostepenog suda da su troškovi putovanja, tj. dnevnica i benzina, neosnovani jer su apelanti mogli uzeti advokata iz mjesta sjedišta suda a ne iz Beograda. Smatraju da je na ovakav način proizvoljno primijenjeno materijalno pravo, da su imali pravo da angažuju bilo kojeg advokata i da se taj trošak nadoknadi. Osim toga, navode da je Okružni sud donio novu odluku o svim troškovima iako se trebao baviti samo pojedinim segmentima, vodeći računa

37 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 37 o žalbi tuženog, čime smatraju da su oštećene u iznosu od 1.312,50 KM. Apelanti također navode i da ne samo da im je osporena presuda kojom je postupak okončan uručena tek nakon šest mjeseci od donošenja presude, nego i da je ta presuda imala nedostatke zbog kojih je tražena ispravka. Apelanti smatraju i da je postupak trajao nerazumno dugo i traže da im Ustavni sud dodijeli naknadu u iznosu od po 3.900,00 KM, odnosno po 300 KM za svaku godinu trajanja postupka. b) Odgovor na apelaciju 14. Okružni sud je naveo da je apelacija neosnovana jer u postupku koji je vođen po tužbi apelanata nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju. 15. Osnovni sud je naveo hronologiju postupka, te istakao da je sve radnje u postupku poduzimao u skladu sa zakonom zbog čega smatra da je apelacija neosnovana. 16. Tuženi je naveo da je apelacija neosnovana i da je treba odbiti. V. Relevantni propisi 17. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 17/93, 14/94, 32/94, 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 i 49/09) relevantne odredbe glase: Član 10. Sud je dužan da nastoji da se postupak provede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku. Član 383. (1) Parnične troškove sačinjavaju izdaci u toku ili povodom postupka. (2) Parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu. Član 386. stav 2. (2) Ako stranka djelimično uspije u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspjeh, odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmjeran dio troškova. Član 387. (1) Pri odlučivanju koji će se troškovi nadoknaditi stranci sud će uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ocjenjujući brižljivo sve okolnosti. (2) Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmjerit će se po toj tarifi. VI. Dopustivost 18. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 19. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 71 0 P Gž od 11. oktobra godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 25. maja godine a apelacija je podnesena 20. jula godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 23. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 24. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 25. Ustavni sud zapaža da se ovaj postupak tiče utvrđivanja prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, dakle da se radilo o utvrđivanju građanskih prava i obaveza apelanata i tuženog, te je član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. Evropske konvencije primjenljiv. U odnosu na apelacione navode u vezi s primjenom materijalnog prava 26. Apelanti smatraju da je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava jer im nisu dosuđeni troškovi postupka u cjelini, budući da ih je zastupao advokat iz Beograda a ne iz mjesta sjedišta suda. S tim u vezi Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 27. Ustavni sud se dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. septembra godine, tačka 25. i dalje, i mutatis mutandis Evropski sud,

38 Broj 70 - Strana 38 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila godine, tačka 24). 28. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti smatraju da su im redovni sudovi trebali dosuditi troškove postupka vezane i za putne troškove i gorivo za advokata koji ih je zastupao. S tim u vezi Ustavni sud podsjeća da je u svojoj praksi već rješavao slično činjenično i pravno pitanje. Tako je u Odluci broj AP 141/12 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 141/12 od 26. februara godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda rješavajući pitanje primjene materijalnog prava u slučaju kada je odbijen apelantov zahtjev za naknadu troškova putovanja i benzina za advokata koji je zastupao apelanta, a nije bio iz mjesta sjedišta suda, odbio apelantovu apelaciju kao neosnovanu. U navedenoj odluci Ustavni sud je istakao: "U apelantovom slučaju redovni sud je osporenu odluku o troškovima donio u skladu s članom 387. stav 1. ZPP-a u kojem je propisano da će, pri odlučivanju koji će se troškovi nadoknaditi stranci, sud uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ocjenjujući brižljivo sve okolnosti. Citirana odredba daje redovnim sudovima diskreciono ovlaštenje da u svakom konkretnom slučaju ocijene koji su troškovi bili potrebni radi vođenja parnice, pri čemu su dužni brižljivo ocijeniti sve okolnosti. Postupajući u okviru datog ovlaštenja, redovni sud je odlučio da ne prizna dio apelantovih troškova (odsustvovanje iz kancelarije od devet časova, kao i troškove prevoza u iznosu od 169,74 KM) jer oni nisu nužni troškovi potrebni za vođenje parnice. Ustavni sud smatra, imajući u vidu obrazloženja redovnih i relevantne odredbe ZPP i Tarife na kojima su sudovi utemeljili svoje odlučenje, da nije bilo proizvoljnosti u postupanju sudova koje je moglo dovesti u pitanje apelantovo uživanje prava na pravično suđenje. Konačno i praksa Ustavnog suda pokazuje da se putni troškovi apelantovog punomoćnika ne mogu priznati shodno članu 387. stav 1. ZPP (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 2757/06 od 14. oktobra godine, tačka 8, dostupna na S obzirom da i u konkretnom slučaju redovni sud nije dosudio troškove postupka za putne troškove, tj. dnevnice i gorivo advokatu apelanata koji je bio iz Beograda, smatrajući da to nisu bili nužni troškovi za vođenje parnice jer su apelanti mogli angažovati advokata iz mjesta sjedišta suda, Ustavni sud smatra da se stav iz Odluke AP 141/12 može primijeniti i na konkretan slučaj, pa se umjesto posebnog obrazloženje ove odluke u dijelu koji se odnosio na troškove postupka poziva na obrazloženje Odluke AP 141/12. Osim toga, u odnosu na navode apelanata da je Okružni sud o troškovima postupka trebao odlučiti samo u segmentu koji se odnosio na žalbene navode tuženog vezano za troškove za vansudsku nagodbu, Ustavni sud zapaža da je, suprotno tvrdnjama apelanata prilikom odlučivanja o troškovima postupka, taj sud uzeo u obzir žalbene navode i tuženog i apelanata. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti nisu protiv rješenja o ispravci presude u dijelu u kojem su obračunati troškovi postupka podnosili žalbu. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi apelanata vezani za primjenu materijalnog prava. 29. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na navode apelanata vezane za primjenu materijalnog prava. Dužina trajanja postupka 30. Apelanti smatraju da im je pravo na pravično suđenje prekršeno i zbog nerazumno dugog trajanja postupka. a) Relevantni principi 31. Ustavni sud, prije svega, ističe da se prema konzistentnoj praksi Evropskog i Ustavnog suda razumnost dužine trajanja postupka mora cijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara godine, Izvještaj broj 2002-I, stav 38). b) Period koji se uzima u obzir 32. Ustavni sud zapaža da je postupak povodom tužbe apelanata započeo 17. juna godine, a da je okončan Presudom Okružnog suda od 11. oktobra godine. Dakle, navedeni postupak je trajao ukupno 12 godina i četiri mjeseca, i to je period koji će Ustavni sud uzeti u obzir prilikom analize razumnosti trajanja konkretnog postupka. c) Analiza razumnosti trajanja postupka 33. U konkretnom slučaju se radi o postupku utvrđivanja prava apelanata na naknadu nematerijalne štete zbog pogibije bliskog lica i materijalne štete za troškove sahrane. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da se s obzirom na činjenična i pravna pitanja koje su sudovi trebali raspraviti nije radilo o složenom predmetu. 34. Ustavni sud zapaža da je, nakon što su apelanti podnijeli tužbu 17. juna godine, pripremno ročište zakazano tek za 5. april godine, dakle tek nakon više od 11 godina. Pri tom Ustavni sud zapaža da iz činjenica predmeta ne proizlazi da je u periodu od podnošenja tužbe do zakazivanja pripremnog ročišta na predmetu bilo aktivnosti redovnog suda. Osim toga, Ustavni sud zapaža i da Osnovni sud u odgovoru na apelaciju nije ponudio nikakve argumente ili ukazao na objektivne okolnosti koje su uticale na dužinu trajanja postupka, već je istakao da nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju. Osim toga, Ustavni sud zapaža i da je, nakon zakazivanja pripremnog ročišta pred prvostepenim sudom, kompletan postupak na dvije sudske instance okončan za svega šest mjeseci. Imajući u vidu navedeno, te kako iz stanja spisa nije vidljivo da su apelanti na bilo koji način uticali na dužinu trajanja postupka, te da činjenica da je postupak nakon poduzimanja procesnih radnji okončan u vrlo kratkom roku ne umanjuje odgovornost Osnovnog suda za 11 godina procesne neaktivnosti, Ustavni sud smatra da odgovornost za ovako dugo trajanje ovog postupka snosi Osnovni sud. 35. Ocjenjujući sve navedeno, kao i kriterije koji su navedeni u prethodnim tačkama ove odluke, Ustavni sud smatra da dužina postupka ne zadovoljava zahtjev razumnosti iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te da postoji kršenje prava na suđenje u razumnom roku kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. d) Pitanje naknade nematerijalne štete 36. Apelanti su zatražili da im se naknadi šteta zbog dužine trajanja postupka. Prema članu 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može u odluci kojom usvaja apelaciju odrediti naknadu nematerijalne štete na osnovu pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Shodno navedenom, odlučujući o naknadi nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđen princip određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 938/04, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine"

39 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 39 broj 20/06, st ). Prema utvrđenom principu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo isplatiti približno 150,00 KM, a ukoliko se radi o hitnom postupku, 300,00 KM. Imajući u vidu činjenicu da je postupak trajao 12 godina i četiri mjeseca i da se ne radi o postupku koji je prema zakonskim odredbama hitan, apelantima se u konkretnom slučaju dodjeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.800,00 KM. Ovaj iznos apelantima je dužna da isplati Vlada Republike Srpske, s obzirom na sjedište redovnih sudova, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu. Pravo na imovinu 37. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama prekršeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da se navodi apelanata o kršenju ovog prava, također, zasnivaju na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani. VIII. Zaključak 38. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na primjenu materijalnog prava kada su redovni sudovi svoju odluku o troškovima postupka utemeljili na relevantnim odredbama ZPP-a kojim je regulisano pitanje troškova postupka. 39. S druge strane postoji kršenje prava pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na donošenje oduke u razumnom roku kada je postupak za naknadu nematerijalne štete zbog pogibije bliskog lica, koji nije bio složen, trajao 12 godina i četiri mjeseca a pri tom nema objektivnih okolnosti koje su uticale na tako dugo trajanje tog postupka. 40. Nema kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelanti navode o kršenju tog prava vezuju za primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je utvrdio da materijalno pravo nije proizvoljno primijenjeno. 41. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) i člana 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 42. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 2789/12, rješavajući apelaciju Željka Vujinovića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1), (2) i (3) i članka 74. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. lipnja godine donio ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja se apelacija Željka Vujinovića, Žarka Vujinovića i Snežane Babić. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u postupku koji je okončan Presudom Okružnog suda u Banjaluci broj 71 0 P Gž od 11. listopada godine. Nalaže se Vladi Republike Srpske da Željku Vujinoviću, Žarku Vujinoviću i Snežani Babić, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, isplati ukupan iznos od 1.800,00 KM zbog nedonošenja odluke u razumnom roku uz obvezu da nakon isteka ovoga roka plati zakonsku zateznu kamatu na eventualno neisplaćeni iznos ili dio iznosa naknade određene ovom odlukom. Nalaže se Vladi Republike Srpske da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odbija se kao neutemeljena apelacija Željka Vujinovića, Žarka Vujinovića i Snežane Babić, podnesena protiv Rješenja Okružnog suda u Banjaluci broj 71 0 P Gž od 7. lipnja godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 71 0 P Gž od 11. listopada godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci 71 0 P P od 26. svibnja godine u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, kao i u odnosu na pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Željko Vujinović, Žarko Vujinović i Snežana Babić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Imljana, općina Kneževo, odnosno iz Banjaluke, koje zastupa Gordana M. Popović, odvjetnica iz Beograda, Republika Srbija, podnijeli su 20. srpnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P Gž od 7. lipnja godine, Presude Okružnog suda broj 71 0 P Gž od 11. listopada godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) 71 0 P P od 26. svibnja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda od Okružnog suda, Osnovnog suda i Republike Srpske, Vojske Republike Srpske koju zastupa Pravobraniteljstvo Republike Srpske (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 27. ožujka godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni sud je dostavio odgovor 7. travnja godine, Osnovni sud 9. travnja godine a tuženi 13. travnja godine.

40 Broj 70 - Strana 40 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 5. Apelanti su 17. lipnja godine podnijeli Osnovnom sudu tužbu protiv tuženoga radi naknade nematerijalne štete zbog pogibije bliske osobe u ratu. 6. Osnovni sud je zakazao pripremno ročište za 15. travanj godine na kojem je tuženi podnio odgovor na tužbu. 7. Ročište za glavnu raspravu je održano 11. svibnja godine, nakon čega je odlučeno da će presuda biti donijeta 26. svibnja godine. 8. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P P od 26. svibnja godine usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obvezano Ministarstvo financija Republike Srpske da na ime nematerijalne štete temeljem duševnih bolova zbog smrti bliske osobe isplati svakom apelantu po 8.000,00 KM, ukupno ,00 KM, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Presudom je tuženi obvezan apelantima isplatiti na ime naknade materijalne štete za troškove crnine ukupan iznos od 250,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je kao neutemeljen odbijen zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete preko dosuđenoga iznosa. Također je presudom tuženi obvezan apelantima naknaditi troškove postupka u iznosu od 7.678,34 KM sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, a na ruke njihovoga zajedničkog punomoćnika, odvjetnika navedenoga u prethodnim točkama ove odluke, dok je kao neutemeljen odbijen zahtjev apelanata za naknadu troškova postupka u preostalome dijelu između zahtijevanoga i dosuđenog iznosa. 9. U obrazloženju presude je navedeno kako je u postupku utvrđeno da je prednik apelanata -njihov otac Jovo Vujinović (u daljnjem tekstu: prednik apelanata) u 49. godini života poginuo 25. srpnja godine na mjestu preciziranom u presudi, izvršavajući borbenu zadaća u svojstvu pripadnika Vojske Republike Srpske u sklopu jedinice precizirane u presudi, koju činjenicu nije osporavao ni tuženi, ali da nije postignuto izvansudsko poravnanje s tuženim u svezi s naknadom nematerijalne i materijalne štete apelantima zbog smrti prednika apelanata, zbog čega je i pokrenut konkretan sudski postupak. S tim u svezi je navedeno da je odredbama članka 201. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) propisano da u slučaju smrti neke osobe sud može dosuditi članovima njegove uže obitelji (bračni drug, djeca, roditelji) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove. Osnovni sud je obrazložio da, kako je neprijeporno da su apelanti djeca prednika apelanta koji je poginuo u svojstvu vojnika Vojske RS, to apelanti, prema mišljenju Osnovnog suda, imaju pravo na naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova uslijed smrti bliske osobe, u konkretnom slučaju oca. Navedeno je i da je prilikom odlučivanja o zahtjevu za naknadu nematerijalne štete i visini naknade taj sud vodio računa o tome da se ta novčana naknada dosuđuje kao satisfakcija trpljenjima kojima su izloženi bliski srodnici, i o tome da se njom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive s njezinom prirodom i društvenom svrhom. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je zaključio da apelantima pripada naknada nematerijalne štete u iznosu od po 8.000,00 KM. 10. Dalje je navedeno da je odredbom članka 193. stavak 1. ZOO propisano da je onaj tko prouzroči nečiju smrt dužan nadoknaditi uobičajene troškove njegovoga ukopa. Osnovni sud je obrazložio kako u ove troškove spadaju izdaci učinjeni radi postavljanja nadgrobnoga spomenika prema mjesnim običajima, potom troškovi za pribavljanje crnine koja je vanjska manifestacija izražavanja tuge zbog smrti bliske osobe za razdoblje uobičajeno u mjestu ukopa, te troškovi pogrebnoga ceremonijala u koje spadaju i izdaci za hranu i piće neposredno vezani za ukop, a prema mjesnim običajima. S tim u svezi je navedeno da, kako su apelanti pravoslavne vjeroispovijesti, a te osobe prema tradiciji nose crninu kao znak žalosti, to je Osnovni sud za ovaj vid materijalne štete apelantima dosudio iznos od 250,00 KM na način preciziran u presudi, dok je zahtjev za naknadu ostalih vidova materijalne štete odbijen kao neutemeljen. Osnovni sud je istaknuo i da je o troškovima postupka odlučio primjenom odredbe članka 386. stavak 2. i 387. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), te da je dosudio troškove koji su obračunati na način preciziran u presudi što ukupno iznosi 7.678,34 KM, dok je zahtjev za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa odbijen kao neutemeljen. 11. Protiv navedene presude i apelanti i tuženi su podnijeli prizive Okružnom sudu koji je Presudom broj 71 0 P Gž od 11. listopada godine priziv tuženoga djelomično uvažio i preinačio prvostupanjsku presudu u dosuđujućem dijelu odluke o troškovima postupka, tako što je obvezao tuženoga da apelantima umjesto iznosa od 7.678,34 KM naknadi iznos od 5.724,86 KM, dok je u preostalome dijelu priziv tuženog odbijen i prvostupanjska presuda potvrđena. Presudom je odbijen priziv apelanata kao neutemeljen. U obrazloženju je, između ostaloga, navedeno da su prizivi i apelanata i tuženoga u odnosu na visinu dosuđene naknade štete neutemeljene jer je, prema zaključku toga suda, prvostupanjski sud odmjerio visinu naknade štete na način koji je utemeljen na principu pravičnosti i individualizacije svakog slučaja, te uzeo u obzir relevantne odredbe ZOO. Okružni sud je istaknuo kako je, međutim, razmatrajući prizive i apelanata i tuženoga u odnosu na navode vezane za visinu dosuđenih troškova postupka utvrdio da je utemeljen dio prizivnih navoda tuženoga koji se odnosio na visinu dosuđenih troškova postupka. S tim u svezi je navedeno da je odredbama članka 387. ZPP-a propisano da će sud, pri odlučivanju koji će se troškovi nadoknaditi stranci, uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, kao i Tarifu o nagradi i naknadi troškova za rad odvjetnika. Navedeno je da je taj sud mišljenja da apelantima pripadaju troškovi precizirani u presudi u ukupnoj visini od 5.760,00 KM, te da nisu priznate dnevnice za prisustvo na tri ročišta, kao ni troškovi goriva zbog toga što su apelanti mogli angažirati odvjetnika iz mjesta gdje je sjedište suda, a ukoliko su željeli drugog odvjetnika (u konkretnom slučaju iz Beograda) navedeno ne može pasti na teret tuženoga. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 12. Apelanti su 4. lipnja godine podnijeli prijedlog za ispravljanje navedene presude Okružnog suda, navodeći da troškovi nisu dobro obračunati. U svezi s tim Okružni sud je donio Rješenje broj 71 0 P Gž od 7. lipnja godine kojim je navedena presuda ispravljena na način preciziran u izreci rješenja, između ostalog tako što su apelantima dosuđeni troškovi postupka u iznosu od 6.183,00 KM umjesto iznosa 5.724,86 KM. U obrazloženju je navedeno da je, postupajući po pismenom prijedlogu apelanata od 4. lipnja godine u kojem je ukazano kako se očigledno radi o pogrešnom preračunavanju troškova postupka, taj sud u smislu odredbe članka 195. ZPP-a odlučio kao u izreci iz sljedećih razloga. Navedeno je da je u izreci i obrazloženju navedene presude došlo do očigledne omaške prilikom obračuna troškova postupka. Navedeno je da je sud pravilno izračunao ukupan broj bodova od 1440, te da oni po vrijednosti boda od 2,00 KM predstavljaju vrijednost od 2.880,00 KM, ali da je međutim pogrešno obračunao dodavanje paušala od 25% i uvećanja od 75% na navedeni iznos za zastupanje više osoba. Okružni sud je obrazložio da ukupan iznos troškova nakon zbrajanja treba iznositi 6.138,00 KM a ne 5.724,86 KM, kako je to očevidnom omaškom navedeno u presudi tog suda. Iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti protiv navedenog rješenja nisu podnosili priziv.

41 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 41 IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 13. Apelanti smatraju kako im je osporenim odlukama u dijelu koji se odnosi na dosuđene troškove postupka prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju kako je nezakonit stav drugostupanjskog suda da su troškovi putovanja, tj. dnevnica i benzina, neutemeljeni jer su apelanti mogli uzeti odvjetnika iz mjesta sjedišta suda a ne iz Beograda. Smatraju da je na ovakav način proizvoljno primijenjeno materijalno pravo, da su imali pravo angažirati bilo kojeg odvjetnika i da se taj trošak nadoknadi. Osim toga, navode kako je Okružni sud donio novu odluku o svim troškovima iako se trebao baviti samo pojedinim segmentima, vodeći računa o prizivu tuženoga, čime smatraju da su oštećene u iznosu od 1.312,50 KM. Apelanti također navode i da ne samo da im je osporena presuda kojom je postupak okončan uručena tek nakon šest mjeseci od donošenja presude, nego i da je ta presuda imala nedostatke zbog kojih je tražena ispravka. Apelanti smatraju i da je postupak trajao nerazumno dugo i traže da im Ustavni sud dodijeli naknadu u iznosu od po 3.900,00 KM, odnosno po 300 KM za svaku godinu trajanja postupka. b) Odgovor na apelaciju 14. Okružni sud je naveo kako je apelacija neutemeljena jer u postupku koji je vođen po tužbi apelanata nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju. 15. Osnovni sud je naveo kronologiju postupka, te istaknuo kako je sve radnje u postupku poduzimao sukladno zakonu zbog čega smatra da je apelacija neutemeljena. 16. Tuženi je naveo da je apelacija neutemeljena i da je treba odbiti. V. Relevantni propisi 17. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 17/93, 14/94, 32/94, 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 i 49/09) relevantne odredbe glase: Članak 10. Sud je dužan provesti postupak bez odugovlačenja i sa što manje troškova, te onemogućiti svaku zlouporabu prava koja strankama pripadaju u postupku. Članak 383. (1) Parnične troškove čine izdaci učinjeni u tijeku ili u povodu postupka. (2) Parnični troškovi obuhvaćaju i nagradu za rad odvjetnika i drugih osoba kojima zakon priznaje pravo na nagradu. Članak 386. stavak 2. (2) Ako stranka djelomice uspije u parnici, sud može, s obzirom na postignuti uspjeh, odrediti da svaka stranka podmiruje svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj razmjeran dio troškova. Članak 387. (1) Pri odlučivanju koji će se troškovi stranci naknaditi, sud će uzeti u obzir samo troškove koji su bili potrebiti radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebiti, te o visini troškova odlučuje sud ocjenjujući pozorno sve okolnosti. (2) Ako je propisana tarifa za nagrade odvjetnika ili za druge troškove, odmjerit će se takvi troškovi sukladno tarifi. VI. Dopustivost 18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 19. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 71 0 P Gž od 11. listopada godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu su presudu apelanti primili 25. svibnja godine a apelacija je podnesena 20. srpnja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva, niti je očevidno (prima facie) neutemeljena. 21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 23. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u svezi sa krivičnim postupkom. 24. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 25. Ustavni sud opaža da se ovaj postupak tiče utvrđivanja prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti bliske osobe, dakle da se radilo o utvrđivanju građanskih prava i obveza apelanata i tuženoga, te je članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. Europske konvencije primjenljiv. U odnosu na prizivne navode u svezi s primjenom materijalnog prava 26. Apelanti smatraju kako je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava jer im nisu dosuđeni troškovi postupka u cjelini, budući da ih je zastupao odvjetnik iz Beograda a ne iz mjesta sjedišta suda. S tim u svezi Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan

42 Broj 70 - Strana 42 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 27. Ustavni sud se dakle, prema navedenome stavu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenome postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očevidna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 1293/05 od 12. rujna godine, točka 25. i dalje, i mutatis mutandis Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja godine, točka 24). 28. U konkretnom slučaju Ustavni sud opaža kako iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti smatraju da su im redoviti sudovi trebali dosuditi troškove postupka vezane i za putne troškove i gorivo za odvjetnika koji ih je zastupao. S tim u svezi Ustavni sud podsjeća da je u svojoj praksi već rješavao slično činjenično i pravno pitanje. Tako je u Odluci broj AP 141/12 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 141/12 od 26. veljače godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda rješavajući pitanje primjene materijalnog prava u slučaju kada je odbijen apelantov zahtjev za naknadu troškova putovanja i benzina za odvjetnika koji je zastupao apelanta, a nije bio iz mjesta sjedišta suda, odbio apelantovu apelaciju kao neutemeljenu. U navedenoj je odluci Ustavni sud istaknuo: "U apelantovom slučaju redoviti sud je osporenu odluku o troškovima donio sukladno člankom 387. stavak 1. ZPP-a u kojem je propisano da će, pri odlučivanju koji će se troškovi nadoknaditi stranci, sud uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ocjenjujući brižljivo sve okolnosti. Citirana odredba daje redovitim sudovima diskrecijsku ovlast da u svakom konkretnom slučaju ocijene koji su troškovi bili potrebni radi vođenja parnice, pri čemu su dužni brižljivo ocijeniti sve okolnosti. Postupajući u okviru date ovlasti, redoviti sud je odlučio da ne prizna dio apelantovih troškova (odsustvovanje iz ureda od devet časova, kao i troškove prevoza u iznosu od 169,74 KM) jer oni nisu nužni troškovi potrebni za vođenje parnice. Ustavni sud smatra, imajući u vidu obrazloženja redovitih i relevantne odredbe ZPP i Tarife na kojima su sudovi utemeljili svoje odlučenje, da nije bilo proizvoljnosti u postupanju sudova koje je moglo dovesti u pitanje apelantovo uživanje prava na pravično suđenje. Konačno i praksa Ustavnog suda pokazuje da se putni troškovi apelantovog punomoćnika ne mogu priznati sukladno članku 387. stavak 1. ZPP (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 2757/06 od 14. listopada godine, točka 8, dostupna na S obzirom da i u konkretnom slučaju redoviti sud nije dosudio troškove postupka za putne troškove, tj. dnevnice i gorivo odvjetniku apelanata koji je bio iz Beograda, smatrajući da to nisu bili nužni troškovi za vođenje parnice jer su apelanti mogli angažirati odvjetnika iz mjesta sjedišta suda, Ustavni sud smatra kako se stav iz Odluke AP 141/12 može primijeniti i na konkretan slučaj, pa se umjesto posebnog obrazloženje ove odluke u dijelu koji se odnosio na troškove postupka poziva na obrazloženje Odluke AP 141/12. Osim toga, u odnosu na navode apelanata da je Okružni sud o troškovima postupka trebao odlučiti samo u segmentu koji se odnosio na prizivne navode tuženoga vezano za troškove za izvansudsku nagodbu, Ustavni sud opaža da je, oprečno tvrdnjama apelanata prilikom odlučivanja o troškovima postupka, taj sud uzeo u obzir prizivne navode i tuženog i apelanata. Pri tom Ustavni sud ima u vidu da iz činjenica predmeta proizlazi da apelanti nisu protiv rješenja o ispravci presude u dijelu u kojemu su obračunati troškovi postupka podnosili priziv. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra kako su neutemeljeni navodi apelanata vezani za primjenu materijalnog prava 29. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na navode apelanata vezane za primjenu materijalnog prava. Duljina trajanja postupka 30. Apelanti smatraju da im je pravo na pravično suđenje prekršeno i zbog nerazumno dugog trajanja postupka. a) Relevantni principi 31. Ustavni sud, prije svega, ističe kako se prema konzistentnoj praksi Europskog i Ustavnog suda razumnost duljine trajanja postupka mora cijeniti u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a osobito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače godine, Izvješće broj 2002-I, stavak 38). b) Razdoblje koji se uzima u obzir 32. Ustavni sud opaža kako je postupak povodom tužbe apelanata započeo 17. lipnja godine, a okončan je Presudom Okružnog suda od 11. listopada godine. Dakle, navedeni postupak je trajao ukupno 12 godina i četiri mjeseca, i to je razdoblje koji će Ustavni sud uzeti u obzir prilikom analize razumnosti trajanja konkretnog postupka. c) Analiza razumnosti trajanja postupka 33. U konkretnom slučaju se radi o postupku utvrđivanja prava apelanata na naknadu nematerijalne štete zbog pogibije bliske osobe i materijalne štete za troškove ukopa. S tim u svezi, Ustavni sud smatra kako se s obzirom na činjenična i pravna pitanja koje su sudovi trebali raspraviti nije radilo o složenom predmetu. 34. Ustavni sud opaža kako je, nakon što su apelanti podnijeli tužbu 17. lipnja godine, pripremno ročište zakazano tek za 5. travanj godine, dakle tek nakon više od 11 godina. Pri tom Ustavni sud opaža kako iz činjenica predmeta ne proizlazi da je u razdoblju od podnošenja tužbe do zakazivanja pripremnog ročišta na predmetu bilo aktivnosti redovitoga suda. Osim toga, Ustavni sud opaža i da Osnovni sud u odgovoru na apelaciju nije ponudio nikakve argumente ili ukazao na objektivne okolnosti koje su uticale na duljinu trajanja postupka, već je istaknuo kako nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju. Osim toga, Ustavni sud opaža i da je, nakon zakazivanja pripremnog ročišta pred prvostupanjskim sudom, kompletan postupak na dvije sudske instance okončan za svega šest mjeseci. Imajući u vidu navedeno, te kako iz stanja spisa nije vidljivo da su apelanti na bilo koji način uticali na duljinu trajanja postupka, te da činjenica da je postupak nakon poduzimanja procesnih radnji okončan u vrlo kratkom roku ne umanjuje odgovornost Osnovnog suda za 11 godina procesne neaktivnosti,

43 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 43 Ustavni sud smatra da odgovornost za ovako dugo trajanje ovog postupka snosi Osnovni sud. 35. Ocjenjujući sve navedeno, kao i kriterije koji su navedeni u prethodnim točkama ove odluke, Ustavni sud smatra kako duljina postupka ne zadovoljava zahtjev razumnosti iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te da postoji kršenje prava na suđenje u razumnom roku kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. d) Pitanje naknade nematerijalne štete 36. Apelanti su zatražili da im se naknadi šteta zbog duljine trajanja postupka. Prema članku 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može u odluci kojom usvaja apelaciju odrediti naknadu nematerijalne štete na temelju pravednosti, uzimajući u obzir standarde koji proizlaze iz prakse Ustavnog suda. Sukladno navedenome, odlučujući o naknadi nematerijalne štete Ustavni sud upućuje na ranije utvrđen princip određivanja visine naknade štete u ovakvim slučajevima (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 938/04, objavljenu u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/06, st ). Prema utvrđenom principu, apelantu bi za svaku godinu odgađanja da se donese odluka trebalo isplatiti približno 150,00 KM, a ukoliko se radi o žurnom postupku, 300,00 KM. Imajući u vidu činjenicu da je postupak trajao 12 godina i četiri mjeseca i da se ne radi o postupku koji je prema zakonskim odredbama žuran, apelantima se u konkretnom slučaju dodjeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.800,00 KM. Ovaj iznos apelantima je dužna isplatiti Vlada Republike Srpske, s obzirom na sjedište redovitih sudova, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke. Ova odluka Ustavnog suda u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete predstavlja izvršnu ispravu. Pravo na imovinu 37. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama prekršeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud opaža kako se navodi apelanata o kršenju ovog prava, također, zasnivaju na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1 Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni. VIII. Zaključak 38. Nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na primjenu materijalnog prava kada su redoviti sudovi svoju odluku o troškovima postupka utemeljili na relevantnim odredbama ZPP-a kojim je regulirano pitanje troškova postupka. 39. S druge strane postoji kršenje prava pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na donošenje oduke u razumnom roku kada je postupak za naknadu nematerijalne štete zbog pogibije bliske osobe, koji nije bio složen, trajao 12 godina i četiri mjeseca a pri tom nema objektivnih okolnosti koje su uticale na tako dugo trajanje tog postupka. 40. Nema kršenja prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelanti navode o kršenju tog prava vezuju za primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je utvrdio da materijalno pravo nije proizvoljno primijenjeno. 41. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) i članka 74. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 42. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 2789/12, рјешавајући апелацију Жељка Вујиновића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1), (2) и (3) и члана 74 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 30. јуна године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја се апелација Жељка Вујиновића, Жарка Вујиновића и Снежане Бабић. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на доношење одлуке у разумном року у поступку који је окончан Пресудом Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П Гж од 11. октобра године. Налаже се Влади Републике Српске да Жељку Вујиновићу, Жарку Вујиновићу и Снежани Бабић, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, исплати укупан износ од 1.800,00 КМ због недоношења одлуке у разумном року уз обавезу да након истека овог рока плати законску затезну камату на евентуално неисплаћени износ или дио износа накнаде одређене овом одлуком. Налаже се Влади Републике Српске да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одбија се као неоснована апелација Жељка Вујиновића, Жарка Вујиновића и Снежане Бабић, поднесена против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П Гж од 7. јуна године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П Гж од 11. октобра године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци 71 0 П П од 26. маја године у односу на остале аспекте права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и у односу на право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Жељко Вујиновић, Жарко Вујиновић и Снежана Бабић (у даљњем тексту: апеланти) из Имљана, општина

44 Broj 70 - Strana 44 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Кнежево, односно из Бање Луке, које заступа Гордана М. Поповић, адвокат из Београда, Република Србија, поднијели су 20. јула године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 71 0 П Гж од 7. јуна године, Пресуде Окружног суда број 71 0 П Гж од 11. октобра године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) 71 0 П П од 26. маја године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда од Окружног суда, Основног суда и Републике Српске, Војске Републике Српске коју заступа Правобранилаштво Републике Српске (у даљњем тексту: тужени), затражено је 27. марта године да доставе одговоре на апелацију. 3. Окружни суд је доставио одговор 7. априла године, Основни суд 9. априла године а тужени 13. априла године. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 5. Апеланти су 17. јуна године поднијели Основном суду тужбу против туженог ради накнаде нематеријалне штете због погибије блиског лица у рату. 6. Основни суд је заказао припремно рочиште за 15. април године на ком је тужени поднио одговор на тужбу. 7. Рочиште за главну расправу је одржано 11. маја године, након чега је одлучено да ће пресуда бити донесена 26. маја године. 8. Пресудом Основног суда број 71 0 П П од 26. маја године усвојен је тужбени захтјев апеланата и обавезано Министарство финансија Републике Српске да на име нематеријалне штете по основу душевних болова због смрти блиског лица исплати сваком апеланту по 8.000,00 КМ, укупно ,00 КМ, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Пресудом је обавезан тужени да апелантима исплати на име накнаде материјалне штете за трошкове црнине укупан износ од 250,00 КМ са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, док је као неоснован одбијен захтјев апеланата за накнаду материјалне штете преко досуђеног износа. Такође је пресудом обавезан тужени да апелантима накнади трошкове поступка у износу од 7.678,34 КМ са законском затезном каматом од пресуђења па до исплате, а на руке њиховог заједничког пуномоћника, адвоката наведеног у претходним тачкама ове одлуке, док је као неоснован одбијен захтјев апеланата за накнаду трошкова поступка у преосталом дијелу између захтијеваног и досуђеног износа. 9. У образложењу пресуде је наведено да је у поступку утврђено да је предник апеланата - њихов отац Јово Вујиновић (у даљњем тексту: предник апеланата) у 49. години живота погинуо 25. јула године на мјесту прецизираном у пресуди, извршавајући борбени задатак у својству припадника Војске Републике Српске у склопу јединице прецизиране у пресуди, коју чињеницу није оспоравао ни тужени, али да није постигнуто вансудско поравнање с туженим у вези с накнадом нематеријалне и материјалне штете апелантима због смрти предника апеланата, због чега је и покренут конкретан судски поступак. С тим у вези је наведено да је одредбама члана 201 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) прописано да у случају смрти неког лица суд може да досуди члановима његове уже породице (брачни друг, дјеца, родитељи) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове. Основни суд је образложио да, како је неспорно да су апеланти дјеца предника апеланта који је погинуо у својству војника Војске РС, то апеланти, сходно мишљењу Основног суда, имају право на накнаду нематеријалне штете због душевних болова услијед смрти блиског лица, у конкретном случају оца. Наведено је и да је приликом одлучивања о захтјеву за накнаду нематеријалне штете и висини накнаде тај суд водио рачуна о томе да се та новчана накнада досуђује као сатисфакција трпљењима којима су изложени блиски сродници, и о томе да се њом не погодује тежњама које нису спојиве с њеном природом и друштвеном сврхом. Имајући у виду наведено, Основни суд је закључио да апелантима припада накнада нематеријалне штете у износу од по 8.000,00 КМ. 10. Даље је наведено да је одредбом члана 193 став 1 ЗОО прописано да је онај ко проузрокује нечију смрт дужан да надокнади уобичајене трошкове његове сахране. Основни суд је образложио да у ове трошкове спадају издаци учињени ради постављања надгробног споменика према мјесним обичајима, затим трошкови за прибављање црнине која је спољашња манифестација изражавања туге због смрти блиског лица за период уобичајен у мјесту сахране, те трошкови погребног церемонијала у које спадају и издаци за храну и пиће непосредно везани за сахрану, а према мјесним обичајима. С тим у вези је наведено да, како су апеланти православне вјероисповијести, а та лица према традицији носе црнину као знак жалости, то је Основни суд за овај вид материјалне штете апелантима досудио износ од 250,00 КМ на начин прецизиран у пресуди, док је захтјев за накнаду осталих видова материјалне штете одбијен као неоснован. Основни суд је истакао и да је о трошковима поступка одлучио примјеном одредбе члана 386 став 2 и 387 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), те да је досудио трошкове који су обрачунати на начин прецизиран у пресуди што укупно износи 7.678,34 КМ, док је захтјев за накнаду трошкова преко досуђеног износа одбијен као неоснован. 11. Против наведене пресуде и апеланти и тужени су поднијели жалбе Окружном суду који је Пресудом број 71 0 П Гж од 11. октобра године жалбу туженог дјелимично уважио и преиначио првостепену пресуду у досуђујућем дијелу одлуке о трошковима поступка, тако што је обавезао туженог да апелантима умјесто износа од 7.678,34 КМ накнади износ од 5.724,86 КМ, док је у преосталом дијелу жалба туженог одбијена и првостепена пресуда потврђена. Пресудом је одбијена жалба апеланата као неоснована. У образложењу је, између осталог, наведено да су жалбе и апеланата и туженог у односу на висину досуђене накнаде штете неосноване јер је, сходно закључку тог суда, првостепени суд одмјерио висину накнаде штете на начин који је заснован на принципу правичности и индивидуализације сваког случаја, те узео у обзир релевантне одредбе ЗОО. Окружни суд је истакао да је, међутим, разматрајући жалбе и апеланата и туженог у односу на наводе везане за висину досуђених трошкова поступка утврдио да је основан дио жалбених навода туженог који се односио на висину досуђених трошкова поступка. С тим у вези је наведено да је одредбама члана 387 ЗПП-а прописано да ће суд, при одлучивању који ће се трошкови надокнадити странци, узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, као и Тарифу о награди и накнади трошкова за рад адвоката. Наведено је да је тај суд мишљења да апелантима припадају трошкови прецизирани у пресуди у укупној висини од

45 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana ,00 КМ, те да нису признате дневнице за присуство на три рочишта, као ни трошкови горива због тога што су апеланти могли да ангажују адвоката из мјеста гдје је сједиште суда, а уколико су жељели другог адвоката (у конкретном случају из Београда) наведено не може да падне на терет туженог. Имајући у виду наведено, Окружни суд је донио пресуду као у диспозитиву. 12. Апеланти су 4. јуна године поднијели приједлог за исправљање наведене пресуде Окружног суда, наводећи да трошкови нису добро обрачунати. У вези с тим Окружни суд је донио Рјешење број 71 0 П Гж од 7. јуна године којим је наведена пресуда исправљена на начин прецизиран у изреци рјешења, између осталог тако што су апелантима досуђени трошкови поступка у износу од 6.183,00 КМ умјесто износа 5.724,86 КМ. У образложењу је наведено да је, поступајући по писменом приједлогу апеланата од 4. јуна године у ком је указано да се очигледно ради о погрешном прерачунавању трошкова поступка, тај суд у смислу одредбе члана 195 ЗПП-а одлучио као у изреци из сљедећих разлога. Наведено је да је у изреци и образложењу наведене пресуде дошло до очигледне омашке приликом обрачуна трошкова поступка. Наведено је да је суд правилно израчунао укупан број бодова од 1440, те да они по вриједности бода од 2,00 КМ представљају вриједност од 2.880,00 КМ, али да је међутим погрешно обрачунао додавање паушала од 25% и увећања од 75% на наведени износ за заступање више лица. Окружни суд је образложио да укупан износ трошкова након сабирања треба да износи 6.138,00 КМ а не 5.724,86 КМ, како је то очигледном омашком наведено у пресуди тог суда. Из чињеница предмета произилази да апеланти против наведеног рјешења нису подносили жалбу. IV. Апелација а) Наводи из апелације 13. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама у дијелу који се односи на досуђене трошкове поступка прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведених права апеланти виде у произвољној примјени материјалног права. Сматрају да је незаконит став другостепеног суда да су трошкови путовања, тј. дневница и бензина, неосновани јер су апеланти могли да узму адвоката из мјеста сједишта суда а не из Београда. Сматрају да је на овакав начин произвољно примијењено материјално право, да су имали право да ангажују било ког адвоката и да се тај трошак надокнади. Осим тога, наводе да је Окружни суд донио нову одлуку о свим трошковима иако је требало да се бави само појединим сегментима, водећи рачуна о жалби туженог, чиме сматрају да су оштећене у износу од 1.312,50 КМ. Апеланти такође наводе и да не само да им је оспорена пресуда којом је поступак окончан уручена тек након шест мјесеци од доношења пресуде, него и да је та пресуда имала недостатке због којих је тражена исправка. Апеланти сматрају и да је поступак трајао неразумно дуго и траже да им Уставни суд додијели накнаду у износу од по 3.900,00 КМ, односно по 300 КМ за сваку годину трајања поступка. b) Одговор на апелацију 14. Окружни суд је навео да је апелација неоснована јер у поступку који је вођен по тужби апеланата није било кршења права на која се апеланти позивају. 15. Основни суд је навео хронологију поступка, те истакао да је све радње у поступку предузимао у складу са законом због чега сматра да је апелација неоснована. 16. Тужени је навео да је апелација неоснована и да је треба одбити. V. Релевантни прописи 17. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 17/93, 14/94, 32/94, 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08, 45/09 и 49/09) релевантне одредбе гласе: Члан 10. Суд је дужан да спроведе поступак без одуговлачења и са што мање трошкова, те да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку. Члан 383. (1) Парничне трошкове сачињавају издаци учињени у току или поводом поступка. (2) Парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду. Члан 386. став 2. (2) Ако странка дјелимично успије у парници, суд може са обзиром на постигнути успјех, одредити да свака странка подмирује своје трошкове или да једна странка надокнади другој сразмјеран дио трошкова. Члан 387. (1) При одлучивању који ће се трошкови странци надокнадити, суд ће узети у обзир само трошкове који су били потребни ради вођења парнице. О томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова одлучује суд оцјењујући брижљиво све околности. (2) Ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, такви трошкови одмјериће се по тарифи. VI. Допустивост 18. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 19. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 71 0 П Гж од 11. октобра године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 25. маја године а апелација је поднесена 20. јула године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

46 Broj 70 - Strana 46 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, VII. Меритум 22. Апеланти побијају наведене пресуде, тврдећи да су тим пресудама прекршена њихова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 23. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује: е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 24. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 25. Уставни суд запажа да се овај поступак тиче утврђивања права на накнаду материјалне и нематеријалне штете због смрти блиског лица, дакле да се радило о утврђивању грађанских права и обавеза апеланата и туженог, те је члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 Европске конвенције примјенљив. У односу на апелационе наводе у вези с примјеном материјалног права 26. Апеланти сматрају да је оспореним одлукама прекршено право на правично суђење због произвољне примјене материјалног права јер им нису досуђени трошкови поступка у цјелини, будући да их је заступао адвокат из Београда а не из мјеста сједишта суда. С тим у вези Уставни суд, прије свега, указује да сходно пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда задатак ових судова није преиспитивање закључака редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. 27. Уставни суд дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26), да се упусти у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води правичном поступку (види Одлуку Уставног суда број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25 и даље, и mutatis mutandis Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла године, тачка 24). 28. У конкретном случају Уставни суд запажа да из чињеница предмета произилази да апеланти сматрају да је требало да им редовни судови досуде трошкове поступка везане и за путне трошкове и гориво за адвоката који их је заступао. С тим у вези Уставни суд подсјећа да је у својој пракси већ рјешавао слично чињенично и правно питање. Тако је у Одлуци број АП 141/12 (види Уставни суд, Одлука број АП 141/12 од 26. фебруара године, доступна на веб-страници Уставног суда рјешавајући питање примјене материјалног права у случају када је одбијен апелантов захтјев за накнаду трошкова путовања и бензина за адвоката који је заступао апеланта, а није био из мјеста сједишта суда, одбио апелантову апелацију као неосновану. У наведеној одлуци Уставни суд је истакао: "У апелантовом случају редовни суд је оспорену одлуку о трошковима донио у складу с чланом 387 став 1 ЗПП-а у којем је прописано да ће, при одлучивању који ће се трошкови надокнадити странци, суд узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. О томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова, одлучује суд оцјењујући брижљиво све околности. Цитирана одредба даје редовним судовима дискреционо овлашћење да у сваком конкретном случају оцијене који су трошкови били потребни ради вођења парнице, при чему су дужни брижљиво оцијенити све околности. Поступајући у оквиру датог овлашћења, редовни суд је одлучио да не призна дио апелантових трошкова (одсуствовање из канцеларије од девет часова, као и трошкове превоза у износу од 169,74 КМ) јер они нису нужни трошкови потребни за вођење парнице. Уставни суд сматра, имајући у виду образложења редовних и релевантне одредбе ЗПП и Тарифе на којима су судови утемељили своје одлучење, да није било произвољности у поступању судова које је могло довести у питање апелантово уживање права на правично суђење. Коначно и пракса Уставног суда показује да се путни трошкови апелантовог пуномоћника не могу признати сходно члану 387. став 1. ЗПП (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 2757/06 од 14. октобра године, тачка 8, доступна на С обзиром да и у конкретном случају редовни суд није досудио трошкове поступка за путне трошкове, тј. дневнице и гориво адвокату апеланата који је био из Београда, сматрајући да то нису били нужни трошкови за вођење парнице јер су апеланти могли да ангажују адвоката из мјеста сједишта суда, Уставни суд сматра да став из Одлуке АП 141/12 може да се примијени и на конкретан случај, па се умјесто посебног образложење ове одлуке у дијелу који се односио на трошкове поступка позива на образложење Одлуке АП 141/12. Осим тога, у односу на наводе апеланата да је требало да Окружни суд о трошковима поступка одлучи само у сегменту који се односио на жалбене наводе туженог везано за трошкове за вансудску нагодбу, Уставни суд запажа да је, супротно тврдњама апеланата приликом одлучивања о трошковима поступка, тај суд узео у обзир жалбене наводе и туженог и апеланата. При том Уставни суд има у виду да из чињеница предмета произилази да апеланти нису против рјешења о исправци пресуде у дијелу у ком су обрачунати трошкови поступка подносили жалбу. Имајући у виду наведено Уставни суд сматра да су неосновани наводи апеланата везани за примјену материјалног права.

47 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Имајући у виду наведено Уставни суд сматра да у конкретном случају није дошло до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на наводе апеланата везане за примјену материјалног права. Дужина трајања поступка 30. Апеланти сматрају да им је право на правично суђење прекршено и због неразумно дугог трајања поступка. а) Релевантни принципи 31. Уставни суд, прије свега, истиче да сходно конзистентној пракси Европског и Уставног суда разумност дужине трајања поступка мора да се цијени у свјетлу околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима који су успостављени судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара године, Извјештај број 2002-И, став 38). b) Период који се узима у обзир 32. Уставни суд запажа да је поступак поводом тужбе апеланата започео 17. јуна године, а да је окончан Пресудом Окружног суда од 11. октобра године. Дакле, наведени поступак је трајао укупно 12 година и четири мјесеца, и то је период који ће Уставни суд узети у обзир приликом анализе разумности трајања конкретног поступка. c) Анализа разумности трајања поступка 33. У конкретном случају се ради о поступку утврђивања права апеланата на накнаду нематеријалне штете због погибије блиског лица и материјалне штете за трошкове сахране. С тим у вези, Уставни суд сматра да се с обзиром на чињенична и правна питања које је требало судови да расправе није радило о сложеном предмету. 34. Уставни суд запажа да је, након што су апеланти поднијели тужбу 17. јуна године, припремно рочиште заказано тек за 5. април године, дакле тек након више од 11 година. При том Уставни суд запажа да из чињеница предмета не произилази да је у периоду од подношења тужбе до заказивања припремног рочишта на предмету било активности редовног суда. Осим тога, Уставни суд запажа и да Основни суд у одговору на апелацију није понудио никакве аргументе или указао на објективне околности које су утицале на дужину трајања поступка, већ је истакао да није било кршења права на која се апеланти позивају. Осим тога, Уставни суд запажа и да је, након заказивања припремног рочишта пред првостепеним судом, комплетан поступак на двије судске инстанце окончан за свега шест мјесеци. Имајући у виду наведено, те како из стања списа није видљиво да су апеланти на било који начин утицали на дужину трајања поступка, те да чињеница да је поступак након што су предузете процесне радње окончан у врло кратком року не умањује одговорност Основног суда за 11 година процесне неактивности, Уставни суд сматра да одговорност за овако дуго трајање овог поступка сноси Основни суд. 35. Оцјењујући све наведено, као и критеријуме који су наведени у претходним тачкама ове одлуке, Уставни суд сматра да дужина поступка не задовољава захтјев разумности из члана 6 став 1 Европске конвенције, те да постоји кршење права на суђење у разумном року као једног од елемената права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. d) Питање накнаде нематеријалне штете 36. Апеланти су затражили да им се накнади штета због дужине трајања поступка. Сходно члану 74 Правила Уставног суда, Уставни суд може у одлуци којом усваја апелацију да одреди накнаду нематеријалне штете на основу праведности, узимајући у обзир стандарде који произилазе из праксе Уставног суда. Сходно наведеном, одлучујући о накнади нематеријалне штете Уставни суд упућује на раније утврђен принцип одређивања висине накнаде штете у оваквим случајевима (види Одлуку Уставног суда број АП 938/04, објављену у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/06, ст ). Сходно утврђеном принципу, апеланту би за сваку годину одгађања да се донесе одлука требало да се исплати приближно 150,00 КМ, а уколико се ради о хитном поступку, 300,00 КМ. Имајући у виду чињеницу да је поступак трајао 12 година и четири мјесеца и да се не ради о поступку који је према законским одредбама хитан, апелантима се у конкретном случају додјељује накнада нематеријалне штете у износу од 1.800,00 КМ. Овај износ апелантима је дужна да исплати Влада Републике Српске, с обзиром на сједиште редовних судова, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке. Ова одлука Уставног суда у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете представља извршну исправу. Право на имовину 37. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама прекршено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд запажа да се наводи апеланата о кршењу овог права, такође, заснивају на произвољној примјени материјалног права, а што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су и наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани. VIII. Закључак 38. Нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на примјену материјалног права када су редовни судови своју одлуку о трошковима поступка засновали на релевантним одредбама ЗПП-а којим је регулисано питање трошкова поступка. 39. С друге стране постоји кршење права правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на доношење одуке у разумном року када је поступак за накнаду нематеријалне штете због погибије блиског лица, који није био сложен, трајао 12 година и четири мјесеца а при том нема објективних околности које су утицале на тако дуго трајање тог поступка. 40. Нема кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апеланти наводе о кршењу тог права везују за примјену материјалног права, а Уставни суд је утврдио да материјално право није произвољно примијењено. 41. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) и члана 74 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

48 Broj 70 - Strana 48 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. 670 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 3947/12, rješavajući apelaciju Husmeta Hamidovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. jula godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Husmeta Hamidovića. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na kvalitet člana 47. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine. Odluka se dostavlja Vijeću ministara Bosne i Hercegovine s ciljem preduzimanja aktivnosti u okviru svojih nadležnosti radi ostvarivanja ustavnih prava u smislu garancija iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa pravom iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Vijeću ministara Bosne i Hercegovine da u roku od šest mjeseci od dana dostavljanja ove odluke, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odbija se apelacija Husmeta Hamidovića podnesena protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine broj S1 2 K Kž 6 od 11. oktobra godine u odnosu na kršenje prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi sa navedenim pravom. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Husmet Hamidović (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Osman Mulahalilović, advokat iz Brčko Distrikta BiH, podnio je 13. novembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 2 K Kž 6 od 11. oktobra godine. Istovremeno, apelant je od Ustavnog suda zatražio donošenje odluke o privremenoj mjeri kojom bi se zabranilo izvršenje osporenog rješenja. 2. Apelant je podneskom od 6. decembra godine dopunio apelaciju, a podneskom od 25. decembra godine je zatražio donošenje odluke o privremenoj mjeri i u odnosu na rješenja Suda BiH broj S1 2 K Kž od 13. decembra godine i broj S1 2 K K od 27. novembra godine, koja je ishodio tokom postupka pred Ustavnim sudom, kojim mu je novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana, dostavljajući u prilogu navedena rješenja. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Odlukom broj AP 3947/12 Ustavni sud je odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere (vidi, Ustavni sud, Odluka o privremenoj mjeri broj AP 3947/12 od 20. decembra godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda, 4. Na osnovu člana 22. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u relevantnom periodu, od Suda BiH zatraženo je 30. novembra godine da dostavi odgovor na apelaciju. 5. Sud BiH je dostavio odgovor na apelaciju 14. decembra godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Predsjednik Vijeća Suda BiH je stavom 1. izreke Rješenja broj S1 2 K K od 10. septembra godine, koje je doneseno u krivičnom predmetu protiv optuženih Mevlida Jašarevića i dr., apelantu, kao svjedoku u tom postupku, izrekao novčanu kaznu u iznosu od ,00 KM zbog nepoštivanja suda. Istim rješenjem, i to stavom 2. izreke, apelant je obavezan da novčanu kaznu uplati u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti rješenja, jer će u protivnom, kako je to precizirano stavom 3. izreke rješenja, sud bez odgađanja donijeti odluku da se novčana kazna zamijeni kaznom zatvora, sve preciznije navedeno u izreci rješenja. 8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant, kao svjedok Tužilaštva BiH, na glavni pretres, zakazan za 10. septembar godine, ušao u sudnicu sa kapom na glavi, nakon čega ga je Sud upozorio da za korisnike Suda važe pravila odijevanja koja podrazumijevaju da je neophodno skidanje kape sa glave prilikom ulaska u sudnicu. Iz obrazloženja proizlazi da apelant upozorenje nije prihvatio, pri čemu je uporno pokušavao da objasni kako je nošenje kape njegovo pravo da ispoljava pripadnost vjeri. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH nakon toga uložio dodatni napor da apelantu, kao svjedoku, objasni zbog čega je neophodno da poštuje sud i pravila suda, poslije čega je apelant zatražio da mu se ostavi dodatno vrijeme da razmisli o svojoj odluci, što je Sud BiH prihvatio, a sve s nadom da će apelant razumjeti delikatnost situacije i donijeti razumnu odluku. Međutim, kako iz obrazloženja proizlazi, apelant je nakon pauze u sudnicu ušao opet sa kapom na glavi, pokušavajući ponovo da objasni Sudu BiH da on na taj način ispoljava svoja vjerska uvjerenja. 9. Sud BiH je takvo ponašanje okarakterizirao kao nastavak neprimjerenog ponašanja i nakon upozorenja, te kao svjesno narušavanje reda u sudnici, zbog čega je apelant udaljen iz sudnice i novčano kažnjen, saglasno odredbi člana 242. stav 3. Zakona o krivičnom postupku BiH (u daljnjem tekstu: ZKPBiH). U vezi s tim, Sud BiH je pojasnio da je citiranom odredbom propisano da, ukoliko se svjedok koji je pristupio glavnom pretresu ne pokorava naređenjima predsjednika vijeća nadležnog za održavanje reda, koji je dužan da ga na to upozori, te ukoliko upozorenje bude bezuspješno, predsjednik vijeća može narediti da se lice udalji iz sudnice i novčano kazni do ,00 KM. Iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH prije donošenja osporenog rješenja pažljivo razmotrio situaciju sa kojom se suočio u sudnici,

49 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 49 pri čemu je Sud BiH bio svjestan da apelant pripada vjerskoj zajednici koja se po posebnim pravilima organizirala u selu Maoča, čiji su pripadnici i optuženi u krivičnom predmetu. U tom smislu, Sud BiH je upoznao apelanta sa odredbama člana 20. Kućnog reda i obaveza korisnika kompleksa pravosudnih institucija (u daljnjem tekstu: Kućni red), koje propisuju da je posjetiocima zabranjen ulazak u navedeni kompleks u odjeći koja ne odgovora općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH svjedoku ukazao da je neprihvatljivo ispoljavanje vjerske pripadnosti u javnim institucijama putem odjeće ili vjerskih simbola, kao i na obavezu Suda BiH da podržava i promovira vrijednosti koje ljude zbližavaju i ujedinjavaju, a ne one koje ih razdvajaju i udaljavaju, uz naglasak da prava pojedinca nisu apsolutna i da ona ne bi smjela da ugrožavaju zajedničke vrijednosti. 10. Sud BiH je apelantu posebno stavio do znanja da pred sud dolaze ljudi različitih vjerskih uvjerenja i različitih religija, da je, stoga, neophodno povjerenje u sud i da, zbog toga, sud nije mjesto gdje se vjerska uvjerenja mogu ispoljavati na način na koji se diskreditiraju neka opća pravila i načela koja važe u jednom multikulturnom društvu, te da je, upravo zbog toga, zakonodavac propisao obavezu svih koji se pojave pred sudom da poštuju sud i njegova pravila. Sud BiH je, dalje, ocijenio da je apelantovo odbijanje da prihvati pravila Suda BiH najgrublje narušavanje reda u sudnici. Iz obrazloženja, dalje, proizlazi da je takvo apelantovo ponašanje Sud BiH doveo u vezu sa više identičnih slučajeva pred Sudom BiH u kojima su se pripadnici istih vjerskih zajednica ponašali na identičan način, javno šaljući poruke da ne priznaju Sud BiH. Učestalost drskog ponašanja i ignoriranja Suda BiH, prema ocjeni navedenog suda, poprima elemente opasne kriminogene aktivnosti i nesumnjivo predstavlja posebnu društvenu opasnost. Sud BiH je, na kraju, zaključio da povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva. 11. Rješenjem Apelacionog vijeća Suda BiH broj S1 2 K Kž 6 od 11. oktobra godine djelimično je uvažena apelantova žalba tako da je prvostepeno rješenje preinačeno na način da je apelant, zbog nepoštivanja suda, kažnjen novčanom kaznom od 3.000,00 KM. Prilikom odlučenja Apelaciono vijeće je ocijenilo pitanje zakonitosti same odluke o kažnjavanju apelanta, a nakon toga i pitanje visine izrečene novčane kazne na koju je apelant ukazao. Naime, Apelaciono vijeće je istaklo da je osporenim rješenjem nesporno utvrđeno, a te se činjenice ni žalbom ne osporavaju, da apelant nije skinuo kapu sa glave na pretresu održanom 10. septembra godine, te da to nije htio učiniti ni nakon upozorenja predsjednika ovog vijeća. Istaknuto je da se žalbom u ovom dijelu kao sporno nameće pitanje da li se činjenica da apelant nije skinuo kapu ima smatrati narušavanjem reda Suda BiH ili ne. Prema ocjeni Apelacionog vijeća, notorno je i općepoznato da se prilikom ulaska u zatvorene prostorije, pogotovo prostorije državnih i drugih institucija i druge javne prostorije, skidaju kape, šeširi i drugi odjevni predmeti za glavu s obzirom na to da u takvim slučajevima prestaje potreba da se oni nose i da skidanje kape ili šešira predstavlja izraz poštovanja prema toj instituciji i njenoj funkciji. 12. Polazeći od toga, kako je zaključilo Apelaciono vijeće, obaveza skidanja odjevnih predmeta sa glave nije nešto što postoji samo u Sudu BiH nego i u svim drugim sudovima i institucijama u BiH, a što je slučaj i u svim drugim zemljama sa uređenim pravnim sistemima. Takvo pravilo i takva obaveza se odnose na sva lica bez izuzetka i bez obzira na vjersku, spolnu, nacionalnu ili drugu pripadnost. Dakle, prema mišljenju Apelacionog vijeća, radi se o obaveznom postupanju svih osoba koje u bilo kojem svojstvu pristupaju Sudu BiH, a koje je detaljnije razrađeno odredbom člana 20. Kućnog reda. Iz podataka u spisu proizlazi da je postupajući sudija u konkretnom slučaju, rukovodeći se prethodno navedenim, najprije upozorio apelanta na obavezu da skine odjevni predmet sa glave prilikom boravka u sudnici, a potom mu dao i dodatno vrijeme od 10 minuta da razmisli o tome, kao i o posljedicama odbijanja da izvrši naredbu predsjednika ovog vijeća. Pošto apelant ni nakon toga nije skinuo kapu, čime je svjesno iskazao nepoštivanje prema sudu i narušio red u sudnici, predsjednik Vijeća, čija je obaveza, pored ostalog, i da održava red u sudnici, shodno odredbi člana 242. ZKPBiH, apelantu je opravdano izrekao novčanu kaznu. 13. Apelaciono vijeće je ocijenilo neosnovanim apelantove tvrdnje da mu je kazna izrečena samo zbog svojstva vjernika i prakticiranja vjere, te da je takvim postupanjem apelant diskriminiran. Navedeno, kako je istaklo Apelaciono vijeće, zbog toga što se obaveza skidanja kape i primjereno ponašanje odnose na sve one koje pristupe u sud, bez izuzetka. Suprotno ponašanje se, prema ocjeni Apelacionog vijeća, uvijek tumači kao izraz nepoštovanja, što je i apelantu itekako dobro poznato. U tom pravcu je, dalje, istaknuto da je Bosna i Hercegovina sekularna država u kojoj je religija odvojena od javnog života zbog čega prostorije suda ne mogu biti mjesto za manifestiranje bilo koje vjere i ispoljavanje bilo čije vjerske pripadnosti na bilo koji način. Prema ocjeni Apelacionog vijeća, apelantu ni na koji način nisu uskraćena njegova prava da vjeruje i slobodno manifestira i prakticira vjeru u svom domu i svim drugim mjestima predviđenim za to, ali ne u sudnici, zbog čega su neosnovani navodi žalbe o povredi apelantovih prava zagarantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). 14. Nakon što je ocijenilo da je, zbog svih navedenih razloga, kažnjavanje apelanta bilo opravdano, a podnesena žalba neosnovana u tom dijelu, Apelaciono vijeće je razmotrilo pobijano rješenje i u pogledu visine izrečene novčane kazne. 15. U vezi s tim, Apelaciono vijeće je zaključilo da je kazna izrečena apelantu, ipak, prestrogo odmjerena. Naime, prema mišljenju Apelacionog vijeća, žalbom je osnovano ukazano da novčana kazna od ,00 KM predstavlja maksimalnu novčanu kaznu predviđenu za narušavanje reda u sudnici. Međutim, maksimalna kazna bi, i prema ocjeni Apelacionog vijeća, trebalo da bude primjenjivana u slučaju najgrubljeg i najbezobzirnijeg ponašanja određenog lica u sudu i prema sudu. Što se tiče kriterija značajnih prilikom određivanja visine novčane kazne za narušavanje reda u sudnici, svakako treba imati u vidu oblik i intenzitet nepoštivanja koje je određena osoba iskazala prema sudu, što je pobijanim rješenjem i ocijenjeno. Međutim, u pogledu imovinskog stanja lica koje se kažnjava, na čemu apelant i u žalbi insistira, prema mišljenju Apelacionog vijeća, treba imati u vidu da je novčana kazna koja se izriče zbog apelantovog ponašanja, po svojoj prirodi, disciplinskog karaktera i da ne potpada pod krivičnopravne sankcije prilikom čijeg izricanja se mora voditi računa i o imovinskom stanju lica kojem se kazna izriče. 16. Kako je, dalje, zaključilo Apelaciono vijeće, iako je apelant u konkretnom slučaju iskazao visok stepen upornosti u nepoštivanju suda (kapu nije skinuo čak ni nakon pauze od 10 minuta koja mu je data za razmišljanje), što, svakako, utječe na visinu novčane kazne, same apelantove radnje (neskidanje kape) prema svom obliku ne predstavljaju najgrublje radnje nepoštivanja suda da bi one opravdale izricanje maksimalne novčane kazne. Pri tome Apelaciono vijeće je imalo u vidu da apelant, osim što nije skinuo kapu, ipak, nije pri tome verbalno, niti na neki drugi grublji način iskazao nepoštivanje prema sudu ili vrijeđao sud zbog čega u konkretnom slučaju nije bilo mjesta

50 Broj 70 - Strana 50 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, za izricanje maksimalne novčane kazne. Još je naglašeno da, iako svaka kazna, pa i disciplinska, u određenoj mjeri ima cilj i generalnu prevenciju, treba imati u vidu da je disciplinska kazna, ipak, primarno usmjerena prema određenoj individui, te da svako treba da odgovara za svoje ponašanje i djela i da za to bude kažnjen, a ne da bude kažnjen i za djela i ponašanje drugih pripadnika bilo koje grupe. Usto, kako je u obrazloženju naglašeno, smisao odredbe člana 242. stav 3. ZKPBiH je, prije svega, sankcioniranje, odnosno novčano kažnjavanje pojedinca, u mjeri srazmjernoj iskazanom nepoštivanju prema sudu. Razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, Apelaciono vijeće je ocijenilo da je novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM primjerena obliku i intenzitetu nepoštivanja suda, odnosno narušavanju reda u sudnici, koje je iskazao apelant, zbog čega je u ovom dijelu djelimično uvažena apelantova žalba, te preinačeno osporeno rješenje kao u izreci rješenja. 17. Iz dopune apelacije proizlazi da je Rješenjem Suda BiH broj S1 2 K K od 27. novembra godine, koje je potvrđeno Rješenjem broj S1 2 K Kž od 13. decembra godine, novčana kazna koja je izrečena apelantu zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 18. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjem Suda BiH povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, zatim, pravo na slobodu misli, savjesti i vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, te pravo na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelant naglašava da je u konkretnom slučaju Sud BiH proizvoljno primijenio procesno pravo i time povrijedio njegova osnovna ljudska prava garantirana Ustavom BiH i Evropskom konvencijom. Ukazuje da mu je kazna utvrđena prema Pravilniku o kućnom redu, a ne prema krivičnoprocesnom zakonu. U pobijanom rješenju Sud BiH je apsolutno proizvoljno primijenio odredbu člana 256. ZKPBiH, kršeći, također, i načelo nullum crimen, nulla poena sine lege. Drugostepeno vijeće se, prema apelantovom mišljenju, uopće nije bavilo, odnosno zanemarilo je odredbu člana 256. ZKPBiH koja propisuje da su "učesnici dužni ustati kada se obraćaju sudu". 19. Ističe da zakonodavac nije propisao obavezu da se ustane pred sudom i istovremeno skine kapa, već samo da se ustane, a da je to htio, zakonodavac bi sigurno propisao i skidanje kape kao poseban element prekršaja. Prema apelantovoj ocjeni, očigledno je da se u pobijanim rješenjima proizvoljno primjenjuje ZKPBiH, te apelantu izriče novčana kazna za navodno nepoštivanje suda, a da pri tome u ZKPBiH nigdje nije propisano da je svjedok dužan skinuti kapu kada se obraća sudu. Odredbom člana 2. stav 3. tačka g) Ustava BiH propisano je da,,sva lica uživaju ljudska prava i slobode", uključujući i "slobodu misli, savjesti i vjere". Iste garancije pruža i odredba člana 9. Evropske konvencije. Navedena odredba člana 9. Evropske konvencije propisuje da "svako ima pravo na slobodu vjeroispovijesti, da javno iskazuje svoju vjeroispovijest". Apelant je kao svjedok na sudu, na javnoj sjednici, izjavio da ne skida kapu iz vjerskih razloga, nakon čega mu je izrečena "drakonska" kazna, pa proizlazi da mu je zbog prakticiranja vjere izrečena kazna, što je sve suprotno odredbi člana 9. Evropske konvencije. Stoga, predlaže da se apelacija usvoji, te utvrdi povreda apelantovih ustavnih prava. 20. Podneskom od 25. decembra godine apelant je dopunio apelaciju rješenjima Suda BiH kojima mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. b) Odgovor na apelaciju 21. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istakao da su apelantovi navodi neosnovani, te da je navedeni sud u obrazloženju svoje odluke dovoljno obrazložio Ustavni i pravni osnov za novčano kažnjavanje apelanta. V. Relevantni propisi 22. U Zakonu o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09), u tekstu koji je važio u relevantnom periodu, relevantne odredbe glase: Član 242. stav 3. Kažnjavanje zbog narušavanja reda (3) Ako Tužilac, branilac, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik oštećenog, svjedok, vještak, tumač ili druga osoba koja prisustvuje glavnom pretresu ometa red ili se ne pokorava naređenjima sudije, odnosno predsjednika vijeća za održavanje reda sudija, odnosno predsjednik vijeća će ga upozoriti. Ako upozorenje bude bezuspješno, sudija odnosno predsjednik vijeća može narediti da se osoba udalji iz sudnice i kazni novčanom kaznom do KM. Ako Tužilac ili branilac budu udaljeni iz sudnice, sudija, odnosno predsjednik vijeća će obavijestiti Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine ili advokatsku komoru čiji je branilac član radi preduzimanja daljnjih mjera. 23. U Krivičnom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10), u tekstu koji je važio u relevantnom periodu, relevantne odredbe glase: Član 46. stav 3. Novčana kazna (3) Ako se novčana kazna izriče u određenom iznosu, najniži iznos ne može biti manji od 500,00 KM, a najviši ne može biti veći od ,00 KM (...). Član 47. st. 1, 2. i 3. Zamjena novčane kazne (1) Novčana kazna se ne naplaćuje prinudno. (2) Ako se novčana kazna ne plati u roku koji je utvrđen presudom, sud će bez odlaganja donijeti odluku da se novčana kazna zamijeni kaznom zatvora. (3) Novčana kazna će se zamijeniti kaznom zatvora tako što će se za svaki započeti dnevni iznos novčane kazne, odnosno ako je novčana kazna bila izrečena u određenom iznosu, za svakih započetih 100 KM novčane kazne odrediti jedan dan zatvora, s tim da ne može prekoračiti propisanu kaznu za to djelo. 24. Kućni red i obaveze korisnika kompleksa pravosudnih institucija (neobjavljeni interni akt) u relevantnom dijelu glasi: Član 20. Odijevanje Posjetiocima je zabranjen ulazak u Kompleks u odjeći koja ne odgovara opšteprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju. Posjetiocima u Kompleksu nije dozvoljeno odijevati mini suknje, kratke hlače, ljetne majice sa tankim bretelama, obuću otvorenih stopala i druge odjevne predmete koji ne priliče poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. VI. Dopustivost 25. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

51 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Suda BiH broj S1 2 K Kž 6 od 11. oktobra godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, iz predmetnog spisa nije vidljivo kada je apelant tačno primio osporeno rješenje, niti je apelant taj podatak u apelaciji naveo, ali budući da apelant osporava rješenje od 11. oktobra godine, a da je apelacija podnesena 13. novembra godine, Ustavni sud zaključuje da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 28. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 29. Apelant pobija rješenje Suda BiH, tvrdeći da su tim rješenjem povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, kao i člana II/4. Evropske konvencije i člana 14. Evropske konvencije. Sloboda misli, savjesti i vjere 30. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: g) Slobodu misli, savjesti i vjere. 31. Član 9. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere: ovo pravo uključuje slobodu da promijeni vjeru ili uvjerenje i slobodu, sam ili zajedno s drugima i javno ili privatno, da manifestira svoju vjeru ili uvjerenje, obredom, propovijedanjem i vršenjem vjerskih dužnosti i rituala. 2. Sloboda manifestiranja svoje vjere ili svojih uvjerenja će podlijegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka, zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 32. Apelant osporava rješenje Suda BiH, tvrdeći da je tim rješenjima, između ostalog, povrijeđeno i njegovo pravo iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, jer je navedeni sud apelanta novčano kaznio zbog činjenice da kao svjedok u sudnici iz vjerskih uvjerenja i prakticiranja vjere nije skinuo kapu sa glave. Apelant smatra da procesni zakon ne propisuje da je prilikom obraćanja sudu neophodno skinuti kapu sa glave, jer da je zakonodavac smatrao da je to neophodno učiniti, on bi navedenu zakonsku normu u tom pravcu precizirao. Zbog toga, apelant smatra da mu je izrečena "drakonska" kazna isključivo zbog vjerskih razloga, što jasno upućuje na kršenje navedenog prava. 33. Razmatrajući apelantove navode u svjetlu kršenja prava na slobodu misli, savjesti i vjere, Ustavni sud podsjeća da su slobode zaštićene članom 9. Evropske konvencije jedna od osnova demokratskog društva. Sloboda vjere je jedan od najvitalnijih elemenata u stvaranju identiteta vjernika i njihovog koncepta života, ali, isto tako, predstavlja vrijednost i za ateiste, agnostike, skeptike i neopredijeljene. Pluralizam je vrijednost nerazdvojiva od demokratskog društva, koja se gradila stotinama godina. Iako su vjerske slobode prvenstveno pitanje individualne svijesti, one podrazumijevaju slobodu manifestiranja vjere. Svjedočenje riječima i djelima koja su povezana s postojanjem vjerskih uvjerenja (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Kokkinakis protiv Grčke, 25. maja godine, Serija A broj 260-A, str. 17, tačka 31, i Otto Preminger-Institut protiv Austrije, 20. septembra godine, Serija A broj 295-A, str. 17, tačka 47). 34. Evropski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), ocjenjujući ulogu religije u demokratskom društvu, istakao je da se u demokratskim društvima u kojima nekoliko religija koegzistira unutar jedne te iste populacije može pojaviti potreba da se postave ograničenja ove slobode, kako bi se pomirili interesi različitih grupa i osiguralo da se svačija uvjerenja poštuju (op. cit., Kokkinakis protiv Grčke). 35. Razmatrajući odnos vjerskog i građanskog prava, Evropski sud je podsjetio da je sloboda vjeroispovijesti, uključujući slobodu manifestiranja vjeroispovijesti, primarno stvar individualne svijesti i naglasio da je sfera individualne svijesti značajno drugačija od sfere "privatnog prava", odnosno građanskog prava koje se tiče organizacije i funkcioniranja društva u cjelini. Član 9. Evropske konvencije garantira svima u privatnom životu slobodu da poštuju zahtjeve svoje religije. S druge strane, država može legitimno spriječiti, u okviru svojih ovlaštenja u oblasti privatnog, odnosno građanskog prava, primjenu religijskih uvjerenja koja su u suprotnosti s javnim redom i demokratskim vrijednostima (vidi, Evropski sud, Refah partija blagostanja i drugi protiv Turske, presuda od 13. februara godine, Izvještaji o presudama i odlukama 2003-II, tačka 128). 36. U navedenoj odluci Evropski sud se pozvao na jurisprudenciju organa Konvencije koji su usvojili stav da je sekularizam jedan od osnovnih principa države koji je u skladu s vladavinom prava i poštivanjem ljudskih prava i demokratije. Sud je ukazao da stav koji ne poštuje taj princip neće biti obuhvaćen slobodom manifestiranja vjere i neće uživati zaštitu člana 9. Evropske konvencije (op. cit., Refah partija blagostanja i drugi protiv Turske, tačka 92). 37. Član 9. Evropske konvencije je strukturiran tako da prvi stav definira zaštićene slobode, a drugi stav sadrži tzv. restriktivnu klauzulu, odnosno propisuje okolnosti pod kojima javna vlast može ograničiti uživanje zaštićenih sloboda. Član 9. stav 1. Evropske konvencije nabraja oblike u kojima se religija može manifestirati, kao što su obred, propovijedanje i vršenje vjerskih dužnosti i rituala. Međutim, ovaj član ne štiti svaki akt motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (vidi, Evropski sud, Kalaç protiv Turske, presuda od 1. jula godine, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-IV, tačka 27). 38. Dovodeći navedene principe u vezu sa činjenicama konkretnog slučaja, Ustavni sud podsjeća da ograničenje propisano članom 9. stav 2. Evropske konvencije dozvoljava državama mogućnost da odlučuju samo u pogledu obima uživanja ovih prava i sloboda, i to onda kada je ta intervencija države u skladu sa zakonom, odnosno propisana zakonom, ili je neophodna u demokratskom društvu, a radi zaštite osnovnih vrijednosti svake države, kao što su javna sigurnost, zaštita javnog poretka, zdravlja ili morala, ili zaštita prava i sloboda drugih lica. Dakle, državi je dozvoljeno da ograniči vršenje ovih prava samo kada se radi o općem društvenom interesu, ali ne i da ih suspendira. 39. Dalje, Ustavni sud podsjeća da individualno isticanje religioznih simbola i oblačenje koje izražava vjersku pripadnost neke osobe predstavljaju jedan od najčešćih vidova ispoljavanja

52 Broj 70 - Strana 52 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, vjerskih osjećanja i kao takvo spada u okvire zaštite člana 9. Evropske konvencije. Navedeno nesporno predstavlja područje ispoljavanja prava svakog pojedinca da svoje ponašanje uskladi sa svojim vjerskim osjećanjima i uvjerenjima i stoga, u principu, taj segment ne može biti predmet državnog miješanja i ograničavanja. Međutim, u praksi su mogući slučajevi ograničavanja u segmentima javne manifestacije vjere. Ustavni sud podsjeća da su u praksi najviše pažnje pobudili slučajevi nošenja burke i nikaba kod žena, koje su taj izrazito snažni izraz spoljne manifestacije vjere nosile prema propisima iz Kur ana, dakle, prema islamskim propisima. Tako je Evropski sud, razmatrajući aplikaciju učiteljice u jednoj državnoj školi u Švajcarskoj, kojoj je zabranjeno da nosi maramu za vrijeme nastave, zaključio da se osporena mjera može smatrati opravdanom i da je proporcionalna cilju zaštite prava i sloboda drugih, javnog reda i javne sigurnosti. Evropski sud je, "imajući u vidu da se radi o učiteljici koja je zaposlena u državnoj školi, koja, stoga, mora tolerirati proporcionalno ograničenje prava na slobodu vjere", zaključio da je mjera zabrane nošenja marame za vrijeme nastave koja je izrečena aplikantici bila "nužna u demokratskom društvu", te da takvim ograničenjem aplikantici nije prekršeno pravo iz člana 9. Evropske konvencije (vidi, Evropski sud, Dahlab protiv Švajcarske, 16. februar godine, aplikacija broj 42393/98). 40. Ustavni sud zapaža da se u apelantovom slučaju radi o jednoj specifičnoj situaciji u kojoj se prepliću, sa jedne strane, općeprihvaćeni standard ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji, te, s druge strane, apelantovo pravo da u sudnici, suprotno općeprihvaćenom standardu ponašanja, ispolji pripadnost svojoj vjerskoj zajednici. Apelant smatra da Sud BiH nije imao uporište u zakonu da njegovo nepokoravanje naredbi Suda novčano kazni, ukazujući da u ZKPBiH ne postoji odredba koja tako što propisuje zbog čega mu je prekršeno pravo na slobodu misli, savjesti i vjere. 41. Polazeći od ključnog apelantovog prigovora, da ograničenje u konkretnom slučaju nije bilo propisano zakonom, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud (vidi, The Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva (broj 1), 26. april godine, Serija A broj 30, str. 31, tačka 49) usvojio stav o izrazu "propisano zakonom", u vezi sa stavom 2. člana 9. Evropske konvencije, te istakao da, prema njegovom mišljenju, slijede dva zahtjeva koja proizlaze iz izraza "propisano zakonom". "Prvo, zakon mora biti primjereno dostupan: građanin mora biti u mogućnosti da ima indikacije da su okolnosti pravnog pravila primjenjive na određeni predmet. Drugo, norma se ne može smatrati 'zakonom' osim ako je formulirana s dovoljnom preciznošću kako bi se omogućilo građanima da reguliraju svoje ponašanje: građanin mora biti u stanju - ako je potrebno uz odgovarajući savjet - da predvidi, do stepena koji je razuman u određenim okolnostima, posljedice koje za sobom može izazvati određena akcija." Osim toga, tekst mnogih zakona nije apsolutno precizan. Potreba da se izbjegne prekomjerna krutost i da se ide ukorak s promjenjivim okolnostima znači da su mnogi zakoni neizbježno definirani terminima koji su, u većoj ili manjoj mjeri, nejasni. Tumačenje i primjena tih propisa zavise od prakse (vidi, op. cit., Kokkinakis protiv Grčke). 42. Dakle, raspravljajući o pitanju da li je u konkretnom slučaju Sud BiH prilikom donošenja osporenog rješenja postupao u skladu sa zakonom, Ustavni sud zapaža da odredba člana 242. stav 3. ZKPBiH propisuje da sudija, odnosno predsjednik vijeća, može udaljiti iz sudnice i kazniti novčanom kaznom do ,00 KM osobu koja učestvujе u postupku, a koja ometa red u sudnici, odnosno ne pokorava se naređenjima suda. Ustavni sud, također, zapaža da citirana odredba, koju je Sud BiH imao u vidu prilikom odlučenja, ne propisuje taksativno sve vrste ponašanja koje se mogu smatrati narušavanjem reda u sudu, već sud, u okolnostima konkretnog slučaja, ocjenjuje da li se neko ponašanje može okarakterizirati kao narušavanje reda, što, dakle, spada u slobodnu procjenu suda (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2486/11 od 17. jula godine, tačka 33, dostupna na a što je konačno općeprihvaćeni standard postupanja sudova u okviru pravosudnih institucija u BiH i što, u konačnici, korespondira sa stavom Evropskog suda iz presude Kokkinakis protiv Grčke da tumačenje i primjena propisa koji su definirani terminima koji su nejasni zavise od prakse. 43. Ustavni sud, dalje, zapaža da je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu i odredbu člana 20. Kućnog reda koja propisuje "da je posjetiocima zabranjen ulazak u odjeći koja ne odgovara općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama", kao interni akt Suda BiH i drugih pravosudnih institucija (kompleks pravosudnih institucija). Ustavni sud, isto tako, zapaža da navedena odredba ne precizira koji su to općeprihvaćeni standardi odijevanja, ali da je Sud BiH u konkretnom slučaju imao u vidu da općeprihvaćeni standard ponašanja u civiliziranom društvu nalaže da se prilikom ulaska u zatvoreni prostor neke javne institucije skida kapa sa glave, što, zapravo, predstavlja gest poštovanja prema toj instituciji i njenoj funkciji. Isto tako, Ustavni sud primjećuje da navedeni Kućni red nije javno objavljen, ali da ta okolnost nije sporna, budući da se u konkretnom slučaju radi o jednom općeprihvaćenom i uobičajenom standardu ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji u civiliziranom i demokratskom društvu kakvom teži Bosna i Hercegovina. Ustavni sud, također, smatra da je takav uobičajeni standard ponašanja razumno mogao i morao biti poznat apelantu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH na jasan i nedvosmislen način upozorio apelanta na taj općeprihvaćeni standard ponašanja koji je obavezan za sve posjetioce kompleksa pravosudnih institucija bez obzira na vjersku, spolnu, nacionalnu ili drugu pripadnost. 44. Usto, Ustavni sud, također, zapaža da je Sud BiH jasno upozorio apelanta i na posljedice takvog ponašanja, ostavljajući apelantu, mimo uobičajenih pravila, dodatno vrijeme da razmisli o posljedicama nepokoravanja naredbama suda. Upravo navedeno postupanje Suda BiH u okolnostima konkretnog slučaja korespondira sa usvojenim stavom Evropskog suda u vezi sa sintagmom "propisano zakonom" (vidi, op.cit., The Sunday Times protiv Velike Britanije). Navedeno stoga što je apelantu na jasan i nedvosmislen način Sud BiH ukazao na pravila ponašanja u kompleksu pravosudnih institucija, te na posljedice nepoštivanja tih pravila, pri čemu je apelantu, na njegovo insistiranje, dato dodatno vrijeme za razmišljanje o svom ponašanju i posljedicama nepokoravanja naredbama suda. Usto, Ustavni sud posebno naglašava da se ograničenje odnosilo samo za vrijeme boravka u sudnici, odnosno svjedočenja u Sudu BiH. Ustavni sud smatra da Sud BiH ovim ograničenjem na apelanta nije stavio pretjeran teret, budući da je od apelanta isključivo tražio da se u pravosudnoj instituciji ponaša u skladu sa pravilima Kućnog reda, koja važe za sve posjetioce kompleksa pravosudnih institucija, uz poseban naglasak da je ograničenje postojalo samo unutar sudnice. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja smatra da je Sud BiH, koristeći se diskrecionim ovlaštenjima iz odredaba člana 242. stav 3. ZKPBiH, postupio u skladu sa zakonom i da je, suprotno apelantovim shvatanjima, miješanje koje je bilo ograničenog karaktera bilo zakonito. 45. Dalje, u vezi s pitanjem da li je miješanje u konkretnom slučaju imalo legitiman cilj, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH prilikom odlučenja, prije svega, imao u vidu općeprihvaćeni standard ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji, koji ne dozvoljava ulazak u tu instituciju u odjeći koja ne odgovora "općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju pravosudnih institucija". Zatim, Ustavni sud zapaža da

53 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 53 je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu neprihvatljivost ispoljavanja vjerske pripadnosti i vjerskih simbola u javnim institucijama koja pri tome krše uobičajene standarde ponašanja, pri čemu je Sud BiH imao u vidu i svoju obavezu da podržava vrijednosti koje ljude zbližavaju, a ne one koje ih razdvajaju. Ustavni sud podsjeća i na stav Suda BiH koji je u tom pravcu naglasio da je Bosna i Hercegovina sekularna država u kojoj je religija odvojena od javnog života zbog čega prostorije suda ne mogu biti mjesto za manifestiranje bilo koje vjere i ispoljavanje bilo čije vjerske pripadnosti. Polazeći od stava Evropskog suda da se u demokratskom društvu u kojem postoji više religija (kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini) može pojaviti potreba za uspostavom ograničenja na slobodu vjere (op. cit., Kokkinakis protiv Grčke) u kontekstu obaveze jedne nezavisne pravosudne institucije "da podržava vrijednosti koje ljude zbližavaju, a ne razdvajaju", Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju ograničenje, koje je bilo privremenog karaktera, težilo ciljevima koji su legitimni. Konačno, Ustavni sud podsjeća da odredba člana 242. stav 3. ZKPBiH primarno ima cilj da Sudu BiH u okviru datih ovlaštenja omogući nesmetano i djelotvorno vođenje postupaka, pri čemu je sudiji, odnosno predsjedniku Vijeća radi djelotvornog funkcioniranja prilikom postupanja u krivičnim predmetima data mogućnost da svako neprimjereno ponašanje, koje je usmjereno na narušavanje reda u sudnici, odnosno narušavanje ugleda Suda BiH, novčano sankcionira. U konkretnom slučaju Sud BiH je uporno apelantovo istrajavanje da se ne pokori naredbi Suda ocijenio kao narušavanje ugleda i digniteta jedne pravosudne institucije, pa je, prema ocjeni Ustavnog suda, ograničenje u konkretnom slučaju imalo cilj, prije svega, da zaštiti dignitet jedne pravosudne institucije, što je, svakako, imalo legitiman cilj, u smislu člana 9. stav 2. Evropske konvencije. 46. Konačno, u vezi s pitanjem da li je odluka bila neophodna u demokratskom društvu da bi se postigao jedan od zakonitih ciljeva iz člana 9. stav 2. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća da, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda, države ugovornice imaju određeno polje slobodne procjene u ocjenjivanju postojanja i obima potrebe za miješanjem u prava građana, ali to polje podliježe evropskoj superviziji, obuhvatajući oboje, i zakon i odluke koje se primjenjuju čak i one koje su donijeli nezavisni sudovi (op. cit., Dahlab protiv Švajcarske). Dalje, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda, zadatak suda je da utvrdi da li su mjere koje su poduzete na nacionalnom nivou bile u principu opravdane a to je da li su razlozi izvedeni kako bi opravdali mjere "relevantni i dovoljni" i da li su mjere proporcionalne legitimnom cilju kojem se teži (vidi, op. cit., The Sunday Times protiv Velike Britanije, str , tačka 50). 47. Dakle, Ustavni sud zapaža da je apelantu izrečena novčana kazna zbog nepoštivanja Suda BiH, odnosno zbog odbijanja naredbe Suda BiH da prilikom ulaska u sudnicu skine kapu s glave. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je apelant, zbog nepokoravanja naredbi Suda, prvostepenim rješenjem kažnjen novčanom kaznom u iznosu od ,00 KM, ali da je drugostepenim rješenjem novčana kazna smanjena na iznos od 3.000,00 KM. Ustavni sud zapaža da je Apelaciono vijeće, nakon preispitivanja prvostepenog rješenja, zaključilo da je apelantu novčana kazna prestrogo odmjerena, te je, uvažavajući sve okolnosti konkretnog slučajа, ocijenilo da je novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM primjerena obliku i intenzitetu nepokoravanja naredbi Suda, odnosno narušavanju reda u sudnici. Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u konkretnom slučaju postupio u skladu sa svojim diskrecionim ovlaštenjem, koje mu pruža odredba člana 242. ZKPBiH, koja omogućava sudu da novčano kazni učesnike u postupku koji se ne pokoravaju naredbama suda, a sve radi nesmetanog funkcioniranja postupka, te očuvanja autoriteta i digniteta suda. Ustavni sud podsjeća da je prilikom razmatranja ovog pitanja imao u vidu i činjenicu da je, zbog neplaćanja kazne, apelantu novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora, shodno odredbi člana 47. KZBiH. Međutim, Ustavni sud naglašava da će taj segment biti predmet posebnog ispitivanja u narednim tačkama ove odluke u kontekstu kršenja prava na pravično suđenje. Stoga, imajući u vidu navedeno i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da ograničenje u konkretnom slučaju nije predstavljalo preveliki teret za apelanta, te da je mjera koju je preduzeo Sud BiH slijedila legitimne ciljeve, u smislu člana 9. stav 2. Evropske konvencije, i da u konkretnom slučaju postoji razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. 48. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da osporenim rješenjem nije prekršeno apelantovo pravo na poštivanje slobode manifestacije vjere prema članu II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje 49. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 50. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. 51. U vezi sa apelantovim pozivanjem na kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, treba da riješi pitanje primjenjivosti člana 6. Evropske konvencije u kontekstu novčanog kažnjavanja apelanta i dosadašnje prakse Ustavnog suda. Naime, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj novijoj praksi (vidi, između ostalih, Ustavni sud, Odluka broj AP 520/10 od 24. maja godine, tač. od 19. do 26, dostupna na web-stranici Ustavnog suda razmatrajući pitanje primjenjivosti člana 6. Evropske konvencije u kontekstu novčanog kažnjavanja učesnika u postupku (advokata) zbog vrijeđanja suda, zaključio da se postupak nije ticao odlučivanja o apelantovim pravima i obavezama građanske prirode, niti o krivičnoj optužbi da bi član 6. Evropske konvencije bio primjenjiv, pa je apelacija u tom dijelu odbačena kao ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud je do takvog zaključka došao, između ostalog, razmatrajući i aspekt "težine" sankcije i činjenice da je u tom slučaju bilo malo vjerovatno da bi se ikada ostvarili uvjeti za zamjenu novčane kazne kaznom zatvora. 52. Dovodeći navedene principe u kontekst konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da je apelant tokom postupka pred Ustavnim sudom dostavio rješenja Suda BiH kojima mu je novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora, shodno odredbi člana 47. stav 2. Krivičnog zakona BiH (vidi prethodne tačke ove odluke). S obzirom na taj aspekt i "težinu" kazne, odnosno činjenicu da je u konkretnom slučaju, zbog neplaćanja novčane kazne u ostavljenom roku novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana, Ustavni sud smatra da apelant u konkretnom slučaju ima pravo na ukupnu proceduralnu zaštitu koju garantiraju Ustav Bosne i Hercegovine i Evropska konvencija, odnosno da je član 6. Evropske konvencije, ipak, primjenjiv (vidi, Evropski sud, Kyprianou protiv Kipra, aplikacija broj 73797/01 iz godine, st , i Zaicevs protiv Latvije, aplikacija broj 65022/01 iz godine, st , Anghel protiv Rumunije, aplikacija broj 28183/03 iz godine, st ).

54 Broj 70 - Strana 54 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, U vezi sa apelantovim navodima kojim osporava zakonitost rješenja Apelacionog vijeća Suda BiH, ukazujući, između ostalog, da Sud BiH nije imao uporište u procesnom zakonu da postupi na način na koji je postupio, jer skidanje kape sa glave u sudnici nije propisano niti jednim propisom, Ustavni sud zapaža da je o ovom apelantovom suštinskom pitanju već raspravio razmatrajući apelantov prigovor u kontekstu apelantovih navoda o kršenju prava na slobodu misli, savjesti i vjere. Dakle, Ustavni sud podsjeća da je apelant, kao svjedok Tužilaštva BiH, pristupio ročištu i da je u tom svojstvu novčano kažnjen zbog nepokoravanja naredbama Suda. Dalje, Ustavni sud podsjeća da odredba člana 242. stav 3. ZKPBiH omogućava sudiji, odnosno predsjedniku vijeća da, nakon upozorenja, novčano sankcionira sve učesnike u postupku, uključujući i svjedoke, koji se ne pokoravaju njegovim naredbama. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je predsjednik Vijeća u konkretnom slučaju, slijedeći ovlaštenja koja su mu data odredbom člana 242. stav 3. ZKPBiH, upozorio apelanta da je njegovo ponašanje neprihvatljivo, uz jasno upozorenje na moguće posljedice ukoliko i dalje bude uporno odbijao da se pokori naredbi Suda. Ustavni sud, dalje, zapaža da je apelantu pri tome data mogućnost da se izjasni, te da sudu predoči razloge zbog kojih se ne pokorava takvoj naredbi. Ustavni sud podsjeća da je apelant u vezi s tim uporno ponavljao "da je nošenje kape njegovo pravo da ispoljava pripadnost vjeri". Dakle, Ustavni sud iz osporenih rješenja ne zapaža da je apelantu (kao svjedoku u predmetnom postupku) bilo uskraćeno pravo da se izjasni u vezi sa zahtjevom predsjednika Vijeća. Štaviše, Ustavni sud zapaža da je apelantu, pored mogućnosti da se neposredno izjasni o zahtjevu predsjednika Vijeća, mimo uobičajene prakse suda, pruženo dodatno vrijeme za razmišljanje o posljedicama takvog ponašanja, jer je upravo apelant to i zahtijevao. Ustavni sud, također, podsjeća da je apelant i nakon dodatnog razmišljanja (što je, svakako, utjecalo na visinu kazne zbog ispoljene upornosti da se ne povinuje naredbi Suda) i dalje ostao dosljedan stavu "da sa kapom na glavi ispoljava pripadnost vjeri", što upućuje na zaključak da je apelantu u okolnostima konkretnog slučaja data razumna mogućnost da brani svoj stav, odnosno da iznese razloge za takvo ponašanje. Činjenica da razlozi koje je apelant naveo Sud BiH nije prihvatio kao razumno opravdanje, samo po sebi, ne vodi zaključku da je apelantu u konkretnom slučaju na bilo koji način uskraćeno pravo da u okviru predmetnog postupka pruži svoju odbranu. U tom kontekstu Ustavni sud još naglašava da je apelant imao na raspolaganju redovan pravni lijek u okviru koga mu je dodatno pružena šansa da se izjasni o prvostepenom rješenju, što je, u konačnici, rezultiralo smanjenjem novčane kazne, što dodatno učvršćuje stav Ustavnog suda da je apelantu data razumna mogućnost da u predmetnom postupku pruži svoju odbranu, odnosno da mu u predmetnom postupku nije uskraćeno pravo na odbranu, u smislu garancija koje pruža član 6. Evropske konvencije. 54. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je u osporenoj odluci naglašeno da je diskreciono pravo suda da ocijeni koje ponašanje smatra neprimjerenim, kao što je to Sud BiH učinio i u konkretnom slučaju, ocijenivši neprimjerenim apelantov postupak. Ustavni sud podsjeća da je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu pravila Kućnog reda koja propisuju standard oblačenja prilikom ulaska u kompleks pravosudnih institucija, koji obavezuje sve posjetioce navedenih institucija. Isto tako, Ustavni sud je prilikom odlučenja posebno imao u vidu da je Sud BiH prilikom odlučenja jasno stavio do znanja da je apelantovo ponašanje bilo usmjereno na nepoštivanje Suda BiH kao institucije, dakle, nije se radilo o ličnom nivou nepoštivanja izraženom prema određenom sudiji, što bi eventualno upućivalo na pristrasnost "uvrijeđenog" sudije koji istovremeno i donosi rješenje o novčanom kažnjavanju (u konkretnom slučaju osporeno drugostepeno rješenja je doneseno u tročlanom vijeću Suda BiH), pa u takvim okolnostima činjenica da je prvostepeno rješenje donio predsjednik Vijeća Suda BiH, a o žalbi odlučilo tročlano vijeće navedenog suda, u skladu sa svojim zakonskim ovlaštenjima, u smislu člana 242. stav 3. ZKPBiH, Ustavni sud ne vidi ništa sporno, niti u takvim okolnostima bilo šta upućuje na pristrasnost redovnih sudija Suda BiH prilikom odlučenja (vidi, Ustavni sud, mutatis mutandis, Odluka broj AP 1196/09 od 26. januara godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda U svjetlu svega iznesenog, Ustavni sud ima potrebu da ukaže na dio neprimjerenog obrazloženja Suda BiH, koje je izneseno u prvostepenom rješenju, da "učestalost drskog ponašanja i ignoriranje Suda BiH poprima elemente kriminogene aktivnosti i nesumnjivo predstavlja posebnu društvenu opasnost, te da povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva", što eventualno ukazuje na pristrasnost predsjednika Vijeća prilikom slobodne procjene koja mu je data procesnim zakonom. Međutim, Ustavni sud podsjeća da je prilikom odlučenja imao u vidu da se drugostepeno vijeće u obrazloženju rješenja, koje apelant isključivo i osporava, jasno ogradilo od takvog pristupa prvostepenog vijeća. Naime, drugostepeno vijeće je jasno naglasilo da u konkretnom slučaju treba imati u vidu da je "disciplinska kazna, ipak, primarno usmjerena prema određenoj individui, te da svako treba da odgovara za svoje ponašanje i djela i da za to bude adekvatno kažnjen, a ne da bude kažnjen i za djela i ponašanja drugih pripadnika bilo koje grupe, pri čemu je naglašeno da je smisao odredbe člana 242. stav 3. ZKPBiH sankcioniranje novčano kažnjavanje pojedinca, u mjeri srazmjernoj iskazanom nepoštivanju suda". Ustavni sud smatra da se drugostepeno vijeće jasno distanciralo od, u tom segmentu, neprimjerenog obrazloženja predsjednika prvostepenog vijeća za šta je drugostepeno vijeće dalo jasno obrazloženje iz kojeg ne proizlazi proizvoljnost. 56. Međutim, ono što Ustavnom sudu prima facie ukazuje na mogući problem jeste činjenica da je prvostepenim rješenjem, koje je potvrđeno osporenim rješenjem Apelacionog vijeća Suda BiH, utvrđeno da će, ukoliko apelant ne plati utvrđenu novčanu kaznu u ostavljenom roku, Sud BiH bez odgađanja donijeti odluku da se novčana kazna zamijeni kaznom zatvora. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža, imajući u vidu dopunu apelacije, da je, zbog neplaćanja novčane kazne u roku koji je propisan zakonom, Sud BiH izrečenu novčanu kaznu automatizmom, u smislu odredaba člana 47. stav 3. KZBiH, zamijenio kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je odredbom člana 47. stav 1. KZBiH propisano da se novčana kazna ne može prinudno naplatiti, a da je stavom 2. citiranog člana precizirano da će se novčana kazna po automatizmu zamijeniti kaznom zatvora ukoliko se novčana kazna ne plati u roku koji je utvrđen odlukom suda, dok stav 3. citiranog člana propisuje na koji način i kako se vrši zamjena novčane kazne kaznom zatvora (100 KM neplaćene novčane kazne odgovora jednom danu zatvora). Ustavni sud smatra da takvo zakonsko rješenje pokreće pitanje ozbiljnih kršenja ljudskih prava garantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom, koji kao jedno od temeljnih ljudskih prava garantiraju svima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti, osim u posebnim slučajevima koji su propisani zakonom. Prema ocjeni Ustavnog suda, takvo zakonsko rješenje, ukoliko je već usvojeno, trebalo bi da bude popraćeno i ozbiljnim garancijama koje podrazumijevaju ograničavanje kazne na određeni period (recimo ne duži od 15 dana), omogućavanje prinudne naplate (što je stavom 1. člana 47. KZBiH izričito onemogućeno), pružanjem mogućnosti da se dokaže da se novčana kazna ne može platiti, odnosno primjenom drugih sankcija i mjera (obavljanje poslova

55 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 55 za opće dobro na slobodi) ili tome slično. U odsustvu ovakvih, prema ocjeni Ustavnog suda, efektivnih i razumnih garancija, Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja smatra da takvo zakonsko rješenje, konkretno odredbe člana 47. KZBiH, nemaju potreban kvalitet zakona u smislu pravne sigurnosti i garancija koje pruža Evropska konvencija. 57. Ustavni sud podsjeća da je prilikom odlučenja imao u vidu praksu Evropskog suda usvojenu u predmetu Göktan v. Francuska u kojem se Evropski sud, između ostalog, pozvao na problematičan karakter zamjene novčane kazne lišavanjem slobode (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Göktan protiv Francuske, aplikacija broj 33402/96, presuda od 2. jula godine). Isto tako, Ustavni sud ukazuje na već citirani predmet Evropskog suda Anghel protiv Rumunije, kao i predmet Nicoleta Gheorghe protiv Rumunije iz kojih je vidljivo da je Rumunija u svom pravnom sistemu ukinula mogućnost ove vrste zamjene (vidi, op. cit., Anghel protiv Rumunije i Nicoleta Gheorghe protiv Rumunije, aplikacija broj 23470/05, presuda od 3. aprila godine). Ustavni sud, također, podsjeća da je Evropski sud u svojoj dosadašnjoj praksi iznio stav da "nije isključeno da proizvoljno ili nesrazmjerno odmjerena dužina kazne može u određenim okolnostima pokrenuti pitanje iz Konvencije" (vidi, mutatis mutandis, Evropski sud, Sawoniuk vs. UK, aplikacija broj 63716/00, 2001-VI). Podržavajući takav stav, Ustavnom sudu se u okolnostima konkretnog slučaja čini da kazna zatvora u trajanju od 30 dana, koja je u konačnici izrečena apelantu, jer u ostavljenom roku nije platio novčanu kaznu izrečenu osporenim rješenjem, stavlja na apelanta pretjeran teret i nesporno pokreće pitanje prava na pravično suđenje, odnosno pitanje proporcionalnosti izrečene kazne, koja u činjeničnim okolnostima konkretnog slučaja nije primjerena iskazanom nepoštovanju prema Sudu BiH. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da zakonska odredba na kojoj je utemeljeno osporeno rješenje ne ispunjava uvjet proporcionalnosti javnog interesa i interesa osoba koje se nalaze u situaciji kao što je apelantova. 58. Shodno navedenom, Ustavni sud u okolnostima spornog zakonskog rješenja smatra posebno neprihvatljivom činjenicu da Apelaciono vijeće Suda BiH nije smatralo potrebnim da se u osporenom rješenju pozabavi pitanjem zamjene novčane kazne kaznom zatvora (novčana kazna od 3.000,00 KM odgovara zatvorskoj kazni u trajanju od 30 dana), u smislu odredbe člana 47. stav 3. KZBiH, s obzirom na precizan zakonski okvir koji ne ostavlja prostor ni za "kreativno" tumačenje. Upravo u tom segmentu Ustavni sud uočava propust Apelacionog vijeća koje prilikom odmjeravanja visine novčane kazne nije sagledalo i segment zamjene novčane kazne kaznom zatvora, u smislu odredbe člana 47. KZBiH. Navedeno posebno uzme li se u obzir okolnost da je stavom 3. dispozitiva prvostepenog rješenja takva mogućnost apelantu jasno predočena. Ustavni sud zapaža da Apelaciono vijeće Suda BiH nije sa aspekta zaštite ljudskih prava uočilo problematičnost sporne zakonske odredbe koja, bez bilo kakvih dodatnih garancija, omogućava zamjenu novčane kazne kaznom zatvora. 59. U tom pravcu Ustavni sud podsjeća na član II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, koji propisuje da Bosna i Hercegovina i svi sudovi, ustanove, organi vlasti, te organi kojima posredno rukovode entiteti, ili koji djeluju unutar entiteta, primjenjuju ljudska prava i osnovne slobode koji su predviđeni u Evropskoj konvenciji i u njenim protokolima koji se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, koji imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je članom VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavnom sudu data nadležnost da odlučuje o pitanjima koja mu podnese bilо koji sud u Bosni i Hercegovini, a koja se tiču toga da li je neki zakon, o čijoj valjanosti zavisi njegova odluka, u skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom i njenim protokolima. Ustavni sud, također, zapaža da Sud BiH nije iskoristio ovu svoju ustavnu mogućnost. 60. U odsustvu zahtjeva Suda BiH, shodno odredbi člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud naglašava da je prilikom odlučenja imao dilemu na koji način da zaštiti apelantova prava, imajući u vidu da su odredbe člana 47. KZBiH još uvijek na pravnoj snazi i da se one i dalje primjenjuju. Usto, u takvim okolnostima se Ustavnom sudu postavilo pitanje koje mehanizme Sud BiH ima na raspolaganju da provede odluku kojom se ukida osporeno rješenje Apelacionog vijeća. Konačno, Ustavnom sudu se postavilo i pitanje da li bi se ukidanjem osporenog rješenja na Apelaciono vijeće koje je postupalo u skladu sa važećim propisima stavio pretjeran i preveliki teret. Stoga je Ustavni sud, imajući u vidu iznesene dileme, odlučio da u konkretnom slučaju ne ukine osporeno rješenje Apelacionog vijeća, kako se to obično čini kada se utvrdi kršenje nekog apelantovog prava zagarantiranog Ustavom, te donese deklaratornu odluku kojom će ukazati na neprihvatljivost odredaba člana 47. KZBiH koje, kao što je već istaknuto u prethodnim tačkama ove odluke, nemaju potreban kvalitet zakona, u smislu pravne sigurnosti i garancija koje pruža Evropska konvencija. Upravo zbog tog razloga, Ustavni sud je odlučio da ovu odluku dostavi Vijeću ministara, jer smatra da citirane sporne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potreban zakonski kvalitet u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz člana 6. Evropske konvencije, što je suprotno i principu vladavine prava iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Pri tome Ustavni sud naglašava da njegov zadatak nije da odredi koje će konkretne mjere poduzeti zakonodavac u kontekstu sporne zakonske odredbe. Međutim, imajući u vidu zaključke Ustavnog suda u ovoj odluci, te intenciju Evropskog suda izraženu u već citiranim odlukama, Ustavni sud smatra da je neophodno preduzeti odgovarajuće legislativne mjere kojima će se osigurati takvo zakonsko rješenje koje će zadovoljiti i princip "pravične ravnoteže", kako je Ustavni sud već obrazložio. 61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Zabrana diskriminacije 62. Ustavni sud zapaža da apelant, osim paušalnog pozivanja na kršenje prava na nediskriminaciju, ovo pozivanje ničim nije obrazložio da bi Ustavni sud mogao u kontekstu apelantovih navoda ispitati eventualno kršenje tog prava. Međutim, s obzirom na akcesoran karakter navedenog prava, jer se na diskriminaciju može pozvati samo u vezi s "uživanjem prava i sloboda garantiranih Evropskom konvencijom", Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije, zapravo, proizlazi da apelant kršenje prava na nediskriminaciju dovodi u kontekst prava na slobodu misli, savjesti i vjere o čemu se Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke već izjasnio. Stoga, Ustavni sud ovo apelantovo pozivanje na kršenje prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije koje nije ničim obrazloženo, koje je doveo u kontekst kršenja prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, također smatra neosnovanim. Navedeno posebno zato što iz osporenog rješenja ne proizlazi da je apelant u predmetnom postupku na bilo koji način diskriminiran, u smislu člana 14. Evropske konvencije u vezi sa članom 9. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 63. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u kontekstu odredaba člana 47. KZBiH koje, bez bilo kakvih

56 Broj 70 - Strana 56 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, efektivnih i razumnih garancija, omogućavaju zamjenu novčane kazne kaznom zatvora, posebno u situaciji kada takvo zakonsko rješenje nema potreban kvalitet zakona, budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Evropska konvencija. 64. Sa druge strane, Ustavni sud zaključuje da osporenim rješenjem Suda BiH nije došlo do kršenja apelantovog prava na slobodu misli, savjesti i vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije u situaciji kada je ograničenje, koje je bilo zakonito, slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. 65. Također, Ustavni sud smatra da osporenim rješenjem nije prekršeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na slobodu misli, savjesti i vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije kada apelant pozivanje na kršenje navedenog prava ničim nije obrazložio, pri čemu iz osporenog rješenja tako šta nije uočljivo. 66. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 67. Aneks ove odluke, u smislu člana 43. stav 1. Pravila Ustavnog suda, čine izdvojena mišljenja u skladu sa odlukom predsjednika Mirsada Ćemana i potpredsjednika Zlatka M. Kneževića. 68. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Izdvojeno mišljenje predsjednika Mirsada Ćemana o djelimičnom neslaganju Na osnovu člana 43. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), izdvajam mišljenje u predmetu broj AP 3497/12 od 9. jula godine, kako slijedi: Dijelim stav ostalih kolegica i kolega sudija da je u konkretnom slučaju došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u kontekstu odredaba člana 47. Krivičnog zakona BiH, koje, kako je obrazloženo, bez bilo kakvih efektivnih i razumnih garancija omogućavaju zamjenu novčane kazne kaznom zatvora, posebno u situaciji kada takvo zakonsko rješenje nema potreban "kvalitet zakona", budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Evropska konvencija. U ovome dijelu podržao sam odluku. Međutim, u ostalom dijelu se nisam mogao složiti sa mišljenjem većine. Moji razlozi su sljedeći: Naime, u konkretnom slučaju postupajući redovni sud je ustanovio da je apelant Husmet Hamidović (inače, svjedok Tužilaštva BiH u krivičnom postupku protiv trećeg lica), ušavši na glavni pretres sa kapom na glavi, iskazao "neprimjereno ponašanje i svjesno narušavanje reda u sudnici", pa je, zbog toga, a pozivom na odredbu člana 242. stav 3. Zakona o krivičnom postupku BiH i član 20. Kućnog reda u Sudu (neobjavljeni interni akt Suda), udaljen iz sudnice i novčano kažnjen. Istina, prije izricanja kazne Sud je upozorio apelanta da u ovakvim slučajevima važeća pravila odijevanja (član 20. Kućnog reda) "podrazumijevaju neophodnost skidanja kape sa glave", ali apelant ovakvo upozorenje nije prihvatio obrazlažući to time da je nošenje kape pravo kojim on ispoljava svoju pripadnost vjeri. Nasuprot tome, izričit zahtjev predsjednika sudećeg vijeća (potvrđeno i stavom Apelacionog vijeća) da apelant skine kapu (kao izraz "notornog i općepoznatog", tj. očekivanog ponašanja), dakle, skidanje kape trebalo bi da znači izraz poštivanja suda. Međutim, prvo što se može primijetiti jeste da ni primijenjena odredba ZKPBiH (održavanje reda u sudnici), niti odredba Kućnog reda u Sudu ne definiraju jasno pravila odijevanja niti radnje (činjenje i/ili nečinjenje) koje predstavljaju, odnosno mogu predstavljati "neprimjereno ponašanje", pa time i "narušavanje reda u sudnici", ali je odredba člana 20. Kućnog reda o pravilima odijevanja nešto konkretnija. Ipak, ove odredbe su, očigledno, uopćene i sasvim izvjesno podložne su različitom razumijevanju, tumačenju i primjeni. Dakle, pitanje je šta ne priliči odijevanju u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama i zašto?! Možda je, upravo, namjera zakonodavca, odnosno donosioca propisa i bila da njihov sadržaj, odnosno opseg mogućeg značenja, prepusti inventivnosti sudija i "sudskoj praksi" s obzirom na to da je gotovo nemoguće, a time i uzaludno, navoditi sve potencijalne oblike i načine narušavanja reda i mira u sudnici, odnosno definirati šta ne odgovara općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju i šta ne priliči poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. To čak može biti stvar trenutnog razumijevanja, bontona, pa i mode. S druge strane, član 256. ZKPBiH izričito propisuje da su "učesnici dužni da ustanu kada se obraćaju sudu", na šta, uz ostalo, ukazuje i apelant, pa je nesumnjivo ratio legis ove odredbe to da se ustajanjem (mada, ipak, ne samo time) iskazuje poštovanje sudu. Iz činjenica predmeta proizlazi da je apelant tako i postupao. Inače, sudska praksa (i struka općenito) pod narušavanjem reda u sudnici prepoznala je npr. glasni smijeh nekog od prisutnih, glasno komentiranje nečijeg iskaza i sl. Proizlazi da je nošenje kape u sudnici, odnosno odbijanje da se ona skine, koliko god u konkretnom slučaju uistinu bilo suprotno zahtjevu predsjednika sudećeg vijeća (član 242. KZBiH), teško usporedivo sa izdiferenciranim oblicima i načinima narušavanja reda u sudnici u praksi posebno kada se imaju u vidu oblici i intenzitet narušavanja reda i mira, njihov objektivan utjecaj na normalno provođenje rasprave pred sudom i sl. Dalje, razložno se postavlja pitanje: Zašto je, dakle, općenito ulazak u sudnicu (u bilo koju javnu ustanovu) sa kapom "neprimjereno ponašanje", odnosno zašto se time narušava "dostojanstvo suda"?! Da li to proizlazi samo iz stalnosti dosadašnjeg razumijevanja mogućeg značenja tih odredaba (jer je to "notorno i općepoznato", kako je u konkretnom slučaju zaključio sud) bez obzira na to što to nije izričito propisano zakonom, niti podzakonskim aktima? Da li čin nošenja kape (bilo koje) sam po sebi nužno znači nepoštivanje suda, a pogotovo narušavanje reda u sudnici, odnosno narušavanje dostojanstva suda?! Da li se, dalje, zaista u bh. društvu ispoljavanjem vjerske pripadnosti u javnim institucijama "putem odjeće ili vjerskih simbola", umjesto vrijednosti koje ljude "zbližavaju i ujedinjavaju", zapravo, nužno promoviraju "vrijednosti koje ih razdvajaju i udaljavaju"?! Potpuno uvjeren, smatram da - NE. U društvu/državi u kojem se tradicionalno promoviraju (i prema aktuelnom konceptu garantiranih ljudskih prava i osnovnih sloboda) multikulturalnost, multireligioznost, odnosno multikonfesionalnost ipak je teško složiti se sa stavom da, zato što pred sud dolaze ljudi različitih vjerskih uvjerenja i različitih religija, sud nije mjesto gdje se vjerska uvjerenja mogu ispoljavati ni na ovaj u osnovi, ipak, benigan način. Kontradiktoran je stav da upravo ispoljavanje multikulturalnosti i sl. "diskreditira multikulturalnost" kao temeljnu vrijednost u bh. društvu. Iskustvo tolerancije i multikulturalnosti je, uostalom, u

57 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 57 Bosni i Hercegovini mnogo starije čak i od obrazaca na koje, kao moderno civilizacijsko dostignuće, obavezuje Evropska konvencija, a time i ovaj Ustavni sud štiti. Valja ponoviti, ove kvalifikacije (npr. tačka 10. obrazloženja odluke) redovni sud je izrekao samo zato što je apelant, kao svjedok, kao građanin, došao u sudnicu sa kapom koju (nije na sudu da to vrednuje) smatra bitnim zahtjevom svoje vjere. Ne mijenja ništa na stvari ni to što se u obrazloženju odluke kaže da je "... takvo apelantovo ponašanje Sud BiH doveo u vezu sa više identičnih slučajeva pred Sudom BiH u kojima su se pripadnici istih vjerskih zajednica ponašali na identičan način, javno šaljući poruke da ne priznaju Sud BiH", da učestalost drskog ponašanja i ignoriranja Suda BiH poprima elemente "opasne kriminogene aktivnosti i nesumnjivo predstavlja posebnu društvenu opasnost", te da, kako je Sud BiH na kraju zaključio, "...povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva". Istina, i Apelaciono vijeće je ove kvalifikacije ublažilo individualizacijom postupka (tj. ne vezujući apelantov postupak sa postupcima drugih, pogotovo okrivljenih) i smanjivanjem prekršajne kazne apelantu. Slažem se, naravno, da drsko ponašanje i ignoriranje suda, ali kroz neku drugu radnju izvršenja, činjenja ili nečinjenja, može biti oblik i način narušavanja reda i mira u sudnici, odnosno može biti povreda "dostojanstva suda", i zbog toga osnovano može i mora biti sankcionirano. Međutim, u ovome slučaju konkretno apelantovo ponašanje, makar motivirano njegovim razumijevanjem zahtjeva vjere kojoj pripada, to, uvjeren sam, nije pogotovo što, barem se iz činjeničnog supstrata ne može zaključiti, a to konstatira i Apelaciono vijeće, ne proizlazi da je apelant ispoljavao bilo kakve druge oblike "nepoštivanja suda" koje sudska praksa i struka općenito prepoznaju kao oblike i način narušavanja reda u sudnici. U ovome kontekstu pokušavam da zamislim kako bi bilo koji sud reagirao kada bi npr. pristojna dama, možda upravo u svojstvu svjedoka, ušla u sudnicu sa simpatičnim šeširićem na glavi. Da li bi bila upozorena da je obavezna da ga skine, pogotovo da li bi njeno eventualno odbijanje da ga skine sa bilo kojim obrazloženjem bilo tretirano kao narušavanje reda u sudnici, te koja bi joj sankcija bila izrečena? (Ili, neki slični primjeri koji su se mogli čuti tokom rasprave pred Ustavnim sudom.) Iskreno, nisam uvjeren?! Pitanje jeste retoričko i hipotetičko i na njemu se ne zasniva argumentacija. Njegova svrha je samo da ukaže da je neophodno uistinu jednako se odnositi prema svakome. Na to upravo obavezuje pravo na "pravično suđenje". Dakle, prema mome mišljenju: - Postupajući redovni sud nije imao uporište u zakonu da zahtijeva a da, zatim, apelantovo nepokoravanje naredbi da skine kapu u sudnici novčano kazni s obzirom na to da u ZKPBiH ne postoji izričita odredba koja tako šta propisuje, zbog čega je prekršeno apelantovo pravo na slobodu (misli, savjesti i) vjere. Takva naredba izrečena apelantu rezultat je proizvoljne primjene procesnog i materijalnog prava suda; - U konkretnom slučaju u odbijajućem dijelu odluke nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Evropska konvencija. Naime, jednako kao što je u konkretnom slučaju Ustavni sud zaključio da je došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada primijenjeno zakonsko rješenje (član 47. Krivičnog zakona BiH) nema potreban kvalitet zakona, budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Evropska konvencija, bilo je osnova da se donese isti takav zaključak u pogledu člana 242. stav 3. Zakona o krivičnom postupku BiH i na njega naslonjenog člana 20. Kućnog reda Suda) koji su uzeti kao osnov za izricanje sankcije apelantu; - Ograničenje nametnuto apelantu u pogledu njegovog prava na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije nije slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja (koje država pod određenim uvjetima može prakticirati) i legitimnog cilja kojem se teži. Naime, ako održavanje reda u sudnici i poštivanje ugleda i dostojanstva suda predstavljaju "legitiman cilj" (a to nesporno jeste legitiman cilj), nisam uvjeren da je konkretno ograničenje apelantovog prava na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije (u segmentu prakticiranja vjere koji je za apelanta relevantan, a objektivno ni na koji realan način ne ugrožava sudski postupak) koje je redovni sud nametnuo apelantu slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između mogućeg ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. To pogotovo zato što je apelant u konkretnom slučaju bio, kako je potpredsjednik Knežević primijetio, u privatnom svojstvu (povreda "privatnog prava"), mada se moj pristup i argumentacija ne ograničavaju samo na taj aspekt; - U ovome kontekstu konsekventno bi se moglo zaključiti da je, ipak, prekršeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije. Zbog toga nisam mogao podržati odluku većine u odbijajućem dijelu. Izdvojeno mišljenje potpredsjednika Zlatka M. Kneževića o djelimičnom neslaganju Na osnovu člana 43. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u predmetu broj AP 3947/12, na odluku Ustavnog suda koja je donesena na plenarnoj sjednici od 9. jula godine izjavljujem sljedeće: 1. Odlukom Ustavnog suda Bosne i Hercegovine u predmetu broj AP 3947/12, apelanta Husmeta Hamidovića, donesenom na plenarnoj sjednici od 9. jula godine, djelimično je usvojena apelacija, te je utvrđena povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na kvalitet člana 47. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, te je, dalje, naloženo preispitivanje i izmjena navedenog člana u skladu sa pravima i obavezama iz Ustava Bosne i Hercegovine. 2. Potpuno sam saglasan sa ovim dijelom odluke i obrazloženjem koje se odnosi na nju. 3. Međutim, u ovoj odluci su odbijeni, također, apelantovi navodi iz apelacije da je došlo do povrede člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. 4. S tim dijelom donesene odluke nisam saglasan i samo ću ukratko da naznačim razloge. 5. U odluci Ustavnog suda detaljno je obrazložena praksa i Suda, kao i praksa Evropskog suda kada je riječ o zaštiti prava na vjersko ubjeđenje, iskazivanje vjerskog ubjeđenja, kao i prava države da ograniči, u posebnim situacijama, iskazivanje pripadanja određenoj vjerskoj zajednici. Također je detaljno naveden i oblik minimalne i proporcionalne intervencije države (društva) u zaštiti sekularnosti kao civilizacijskog dostignuća

58 Broj 70 - Strana 58 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, pogotovo u multireligijskom društvu kakvo i jeste u Bosni i Hercegovini. Sa svim ovim navodima sam saglasan. 6. Ono zbog čega, nažalost, nisam prihvatio odluku u potpunosti jeste razlika između ostalih sudija i mene u apelantovom statusu i povrede prava koje on trpi. 7. Moj stav je da je apelant u konkretnoj situaciji postupao kao građanin koji se odazvao da ispuni građansku dužnost (svjedočenje pred sudom) i da zahtjev da država (iskazana u postupanju suda) ima pravo da ograniči njegovo iskazivanje pripadanja vjerskoj zajednici (nošenje kape ili ne u sudnici) je povreda njegovih privatnih prava i neproporcionalan je zaštićenim pravima iz Evropske konvencije. Mora se razlikovati situacija kada bi građanin postupao u službenom svojstvu (npr., kao policajac, učitelj ili bilo koje drugo službeno svojstvo) i tada, prema mom ubjeđenju, svi razlozi koji su navedeni u obrazloženju odluke bi stajali. Ali, ovaj apelant nije bio pozvan, ili nije radio, ili nije postupao u službenom svojstvu, već kao građanin koji poštuje državni poziv (poziv suda), nije bio neprimjereno odjeven (da ruši odredbe Kućnog reda), insistirao je na tome da nošenje kape u sudnici ne predstavlja narušavanje poštovanja prema sudu, već njegovo poštovanje njegovih vjerskih osjećanja. Da li je skidanje kape povreda njegovih vjerskih osjećanja i da li je to ili nije u skladu sa normama određene religije, nije na bilo kom sudu da utvrdi, već na onima koji su pozvani unutar te religijske zajednice da o tome odlučuju. Mogu se zamisliti situacije i u drugim savremenim društvima gdje se čak i licu u službenom svojstvu dopušta da iskaže pripadanje određenoj vjerskoj zajednici (religijska grupa Sika u Velikoj Britaniji nošenje turbana), a u našem historijskom i savremenom kontekstu je slična situacija sa posebnom grupom unutar hebrejske vjerske zajednice (nošenje šešira). 8. Stoga, bez obzira na to što sam saglasan sa većim dijelom obrazloženja i što je i za mene prihvatljivo kada se radi o službenom svojstvu, u konkretnom slučaju smatram da nije primjenjivo, jer se ne radi o službenom svojstvu, te su povrijeđena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije suprotno odluci ostalih kolega. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 3947/12, rješavajući apelaciju Husmeta Hamidovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. srpnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Husmeta Hamidovića. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na kvalitetu članka 47. Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine. Odluka se dostavlja Vijeću ministara Bosne i Hercegovine s ciljem poduzimanja aktivnosti u okviru svojih nadležnosti radi ostvarivanja ustavnih prava u smislu garancija iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa pravom iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Vijeću ministara Bosne i Hercegovine da u roku od šest mjeseci od dana dostave ove odluke, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odbija se apelacija Husmeta Hamidovića podnesena protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine broj S1 2 K Kž 6 od 11. listopada godine u odnosu na kršenje prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u svezi sa navedenim pravom. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Husmet Hamidović (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Osman Mulahalilović, odvjetnik iz Brčko Distrikta BiH, podnio je 13. studenog godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj S1 2 K Kž 6 od 11. listopada godine. Istodobno, apelant je od Ustavnog suda zatražio donošenje odluke o privremenoj mjeri kojom bi se zabranilo izvršenje osporenog rješenja. 2. Apelant je podneskom od 6. prosinca godine dopunio apelaciju, a podneskom od 25. prosinca godine je zatražio donošenje odluke o privremenoj mjeri i u odnosu na rješenja Suda BiH broj S1 2 K Kž od 13. prosinca godine i broj S1 2 K K od 27. studenog godine, koja je ishodio tijekom postupka pred Ustavnim sudom, kojim mu je novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana, dostavljajući u prilogu navedena rješenja. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. Odlukom broj AP 3947/12 Ustavni sud je odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere (vidi, Ustavni sud, Odluka o privremenoj mjeri broj AP 3947/12 od 20. prosinca godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda, 4. Na temelju članka 22. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u relevantnom razdoblju, od Suda BiH zatraženo je 30. studenog godine da dostavi odgovor na apelaciju. 5. Sud BiH je dostavio odgovor na apelaciju 14. prosinca godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Predsjednik Vijeća Suda BiH je stavkom 1. izreke Rješenja broj S1 2 K K od 10. rujna godine, koje je doneseno u kaznenom predmetu protiv optuženih Mevlida Jašarevića i dr., apelantu, kao svjedoku u tom postupku, izrekao novčanu kaznu u iznosu od ,00 KM zbog nepoštivanja suda. Istim rješenjem, i to stavkom 2. izreke, apelant je obvezan novčanu kaznu uplatiti u roku od 30 dana od dana pravomoćnosti rješenja, jer će u protivnom, kako je to precizirano stavkom 3. izreke rješenja, sud bez odgađanja donijeti odluku da se novčana

59 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 59 kazna zamijeni kaznom zatvora, sve preciznije navedeno u izreci rješenja. 8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant, kao svjedok Tužiteljstva BiH, na glavni pretres, zakazan za 10. rujan godine, ušao u sudnicu sa kapom na glavi, nakon čega ga je Sud upozorio da za korisnike Suda važe pravila odijevanja koja podrazumijevaju da je neophodno skidanje kape sa glave prilikom ulaska u sudnicu. Iz obrazloženja proizlazi da apelant upozorenje nije prihvatio, pri čemu je uporno pokušavao objasniti kako je nošenje kape njegovo pravo da ispoljava pripadnost vjeri. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH nakon toga uložio dodatni napor da apelantu, kao svjedoku, objasni zbog čega je neophodno poštivati sud i pravila suda, poslije čega je apelant zatražio da mu se ostavi dodatno vrijeme da razmisli o svojoj odluci, što je Sud BiH prihvatio, a sve s nadom da će apelant razumjeti delikatnost situacije i donijeti razumnu odluku. Međutim, kako iz obrazloženja proizlazi, apelant je nakon pauze u sudnicu ušao opet sa kapom na glavi, pokušavajući ponovno objasniti Sudu BiH da on na taj način ispoljava svoja vjerska uvjerenja. 9. Sud BiH je takvo ponašanje okarakterizirao kao nastavak neprimjerenog ponašanja i nakon upozorenja, te kao svjesno narušavanje reda u sudnici, zbog čega je apelant udaljen iz sudnice i novčano kažnjen, suglasno odredbi članka 242. stavak 3. Zakona o kaznenom postupku BiH (u daljnjem tekstu: ZKPBiH). U svezi s tim, Sud BiH je pojasnio da je citiranom odredbom propisano da, ukoliko se svjedok koji je pristupio glavnom pretresu ne pokorava naređenjima predsjednika vijeća nadležnog za održavanje reda, koji je dužan upozoriti ga na to, te ukoliko upozorenje bude bezuspješno, predsjednik vijeća može narediti da se osoba udalji iz sudnice i novčano kazni do ,00 KM. Iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH prije donošenja osporenog rješenja pažljivo razmotrio situaciju sa kojom se suočio u sudnici, pri čemu je Sud BiH bio svjestan da apelant pripada vjerskoj zajednici koja se po posebnim pravilima organizirala u selu Maoča, čiji su pripadnici i optuženi u kaznenom predmetu. U tom smislu, Sud BiH je upoznao apelanta sa odredbama članka 20. Kućnog reda i obveza korisnika kompleksa pravosudnih institucija (u daljnjem tekstu: Kućni red), koje propisuju da je posjetiteljima zabranjen ulazak u navedeni kompleks u odjeći koja ne odgovora općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. Dalje, iz obrazloženja proizlazi da je Sud BiH svjedoku ukazao da je neprihvatljivo ispoljavanje vjerske pripadnosti u javnim institucijama putem odjeće ili vjerskih simbola, kao i na obvezu Suda BiH da podržava i promovira vrijednosti koje ljude zbližavaju i ujedinjavaju, a ne one koje ih razdvajaju i udaljavaju, uz naglasak da prava pojedinca nisu apsolutna i da ona ne bi smjela ugrožavati zajedničke vrijednosti. 10. Sud BiH je apelantu posebice stavio do znanja da pred sud dolaze ljudi različitih vjerskih uvjerenja i različitih religija, da je, stoga, neophodno povjerenje u sud i da, zbog toga, sud nije mjesto gdje se vjerska uvjerenja mogu ispoljavati na način na koji se diskreditiraju neka opća pravila i načela koja važe u jednom multikulturnom društvu, te da je, upravo zbog toga, zakonodavac propisao obvezu svih koji se pojave pred sudom da poštuju sud i njegova pravila. Sud BiH je, dalje, ocijenio da je apelantovo odbijanje da prihvati pravila Suda BiH najgrublje narušavanje reda u sudnici. Iz obrazloženja, dalje, proizlazi da je takvo apelantovo ponašanje Sud BiH doveo u svezu sa više identičnih slučajeva pred Sudom BiH u kojima su se pripadnici istih vjerskih zajednica ponašali na identičan način, javno šaljući poruke da ne priznaju Sud BiH. Učestalost drskog ponašanja i ignoriranja Suda BiH, prema ocjeni navedenog suda, poprima elemente opasne kriminogene aktivnosti i nedvojbeno predstavlja posebnu društvenu opasnost. Sud BiH je, na koncu, zaključio da povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva. 11. Rješenjem Apelacijskog vijeća Suda BiH broj S1 2 K Kž 6 od 11. listopada godine djelomično je uvažen apelantov priziv tako da je prvostupanjsko rješenje preinačeno na način da je apelant, zbog nepoštivanja suda, kažnjen novčanom kaznom od 3.000,00 KM. Prilikom odlučenja Apelacijsko vijeće je ocijenilo pitanje zakonitosti same odluke o kažnjavanju apelanta, a nakon toga i pitanje visine izrečene novčane kazne na koju je apelant ukazao. Naime, Apelacijsko vijeće je istaknulo da je osporenim rješenjem nepobitno utvrđeno, a te se činjenice ni prizivom ne osporavaju, da apelant nije skinuo kapu sa glave na pretresu održanom 10. rujna godine, te da to nije htio učiniti ni nakon upozorenja predsjednika ovog vijeća. Istaknuto je da se prizivom u ovom dijelu kao sporno nameće pitanje ima li se činjenica da apelant nije skinuo kapu smatrati narušavanjem reda Suda BiH ili ne. Prema ocjeni Apelacijskog vijeća, notorno je i općepoznato da se prilikom ulaska u zatvorene prostorije, pogotovo prostorije državnih i drugih institucija i druge javne prostorije, skidaju kape, šeširi i drugi odjevni predmeti za glavu obzirom na to da u takvim slučajevima prestaje potreba da se oni nose i da skidanje kape ili šešira predstavlja izraz poštovanja prema toj instituciji i njezinoj funkciji. 12. Polazeći od toga, kako je zaključilo Apelacijsko vijeće, obveza skidanja odjevnih predmeta sa glave nije nešto što postoji samo u Sudu BiH nego i u svim drugim sudovima i institucijama u BiH, a što je slučaj i u svim drugim zemljama sa uređenim pravnim sustavima. Takvo pravilo i takva obveza se odnose na sve osobe bez iznimke i bez obzira na vjersku, spolnu, nacionalnu ili drugu pripadnost. Dakle, prema mišljenju Apelacijskog vijeća, radi se o obveznom postupanju svih osoba koje u bilo kojem svojstvu pristupaju Sudu BiH, a koje je detaljnije razrađeno odredbom članka 20. Kućnog reda. Iz podataka u spisu proizlazi da je postupajući sudac u konkretnom slučaju, rukovodeći se prethodno navedenim, najprije upozorio apelanta na obvezu da skine odjevni predmet sa glave prilikom boravka u sudnici, a potom mu dao i dodatno vrijeme od 10 minuta da razmisli o tome, kao i o posljedicama odbijanja da izvrši naredbu predsjednika ovog vijeća. Pošto apelant ni nakon toga nije skinuo kapu, čime je svjesno iskazao nepoštivanje prema sudu i narušio red u sudnici, predsjednik Vijeća, čija je obveza, pored ostalog, i da održava red u sudnici, sukladno odredbi članka 242. ZKPBiH, apelantu je opravdano izrekao novčanu kaznu. 13. Apelacijsko vijeće je ocijenilo neutemeljenim apelantove tvrdnje da mu je kazna izrečena samo zbog svojstva vjernika i prakticiranja vjere, te da je takvim postupanjem apelant diskriminiran. Navedeno, kako je istaknulo Apelacijsko vijeće, zbog toga što se obveza skidanja kape i primjereno ponašanje odnose na sve one koje pristupe u sud, bez iznimke. Suprotno ponašanje se, prema ocjeni Apelacijskog vijeća, uvijek tumači kao izraz nepoštovanja, što je i apelantu itekako dobro poznato. U tom pravcu je, dalje, istaknuto da je Bosna i Hercegovina sekularna država u kojoj je religija odvojena od javnog života zbog čega prostorije suda ne mogu biti mjesto za manifestiranje bilo koje vjere i ispoljavanje bilo čije vjerske pripadnosti na bilo koji način. Prema ocjeni Apelacijskog vijeća, apelantu ni na koji način nisu uskraćena njegova prava da vjeruje i slobodno manifestira i prakticira vjeru u svom domu i svim drugim mjestima predviđenim za to, ali ne u sudnici, zbog čega su neutemeljeni navodi priziva o povredi apelantovih prava zagarantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). 14. Nakon što je ocijenilo da je, zbog svih navedenih razloga, kažnjavanje apelanta bilo opravdano, a podneseni priziv

60 Broj 70 - Strana 60 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, neutemeljen u tom dijelu, Apelacijsko vijeće je razmotrilo pobijano rješenje i u pogledu visine izrečene novčane kazne. 15. U svezi s tim, Apelacijsko vijeće je zaključilo da je kazna izrečena apelantu, ipak, prestrogo odmjerena. Naime, prema mišljenju Apelacijskog vijeća, prizivom je utemeljeno ukazano da novčana kazna od ,00 KM predstavlja maksimalnu novčanu kaznu predviđenu za narušavanje reda u sudnici. Međutim, maksimalna kazna bi, i prema ocjeni Apelacijskog vijeća, trebala biti primjenjivana u slučaju najgrubljeg i najbezobzirnijeg ponašanja određene osobe u sudu i prema sudu. Što se tiče kriterija značajnih prilikom određivanja visine novčane kazne za narušavanje reda u sudnici, svakako treba imati u vidu oblik i intenzitet nepoštivanja koje je određena osoba iskazala prema sudu, što je pobijanim rješenjem i ocijenjeno. Međutim, u pogledu imovinskog stanja osobe koja se kažnjava, na čemu apelant i u prizivu inzistira, prema mišljenju Apelacijskog vijeća, treba imati u vidu da je novčana kazna koja se izriče zbog apelantovog ponašanja, po svojoj prirodi, stegovnog karaktera i da ne potpada pod kaznenopravne sankcije prilikom čijeg izricanja se mora voditi računa i o imovinskom stanju osobe kojoj se kazna izriče. 16. Kako je, dalje, zaključilo Apelacijsko vijeće, iako je apelant u konkretnom slučaju iskazao visok stupanj upornosti u nepoštivanju suda (kapu nije skinuo čak ni nakon stanke od 10 minuta koja mu je dana za razmišljanje), što, svakako, utječe na visinu novčane kazne, same apelantove radnje (neskidanje kape) prema svom obliku ne predstavljaju najgrublje radnje nepoštivanja suda da bi one opravdale izricanje maksimalne novčane kazne. Pri tome Apelacijsko vijeće je imalo u vidu da apelant, osim što nije skinuo kapu, ipak, nije pri tome verbalno, niti na neki drugi grublji način iskazao nepoštivanje prema sudu ili vrijeđao sud zbog čega u konkretnom slučaju nije bilo mjesta za izricanje maksimalne novčane kazne. Još je naglašeno da, iako svaka kazna, pa i stegovna, u određenoj mjeri ima cilj i generalnu prevenciju, treba imati u vidu da je stegovna kazna, ipak, primarno usmjerena prema određenoj individui, te da svatko treba odgovarati za svoje ponašanje i djela i za to biti kažnjen, a ne biti kažnjen i za djela i ponašanje drugih pripadnika bilo koje skupine. Usto, kako je u obrazloženju naglašeno, smisao odredbe članka 242. stavak 3. ZKPBiH je, prije svega, sankcioniranje, odnosno novčano kažnjavanje pojedinca, u mjeri razmjernoj iskazanom nepoštivanju prema sudu. Razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, Apelacijsko vijeće je ocijenilo da je novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM primjerena obliku i intenzitetu nepoštivanja suda, odnosno narušavanju reda u sudnici, koje je iskazao apelant, zbog čega je u ovom dijelu djelomično uvažen apelantov priziv, te preinačeno osporeno rješenje kao u izreci rješenja. 17. Iz dopune apelacije proizlazi da je Rješenjem Suda BiH broj S1 2 K K od 27. studenog godine, koje je potvrđeno Rješenjem broj S1 2 K Kž od 13. prosinca godine, novčana kazna koja je izrečena apelantu zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 18. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjem Suda BiH povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, potom, pravo na slobodu misli, savjesti i vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, te pravo na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Apelant naglašava da je u konkretnom slučaju Sud BiH proizvoljno primijenio procesno pravo i time povrijedio njegova temeljna ljudska prava garantirana Ustavom BiH i Europskom konvencijom. Ukazuje da mu je kazna utvrđena prema Pravilniku o kućnom redu, a ne prema kaznenoprocesnom zakonu. U pobijanom rješenju Sud BiH je apsolutno proizvoljno primijenio odredbu članka 256. ZKPBiH, kršeći, također, i načelo nullum crimen, nulla poena sine lege. Drugostupanjsko vijeće se, prema apelantovom mišljenju, uopće nije bavilo, odnosno zanemarilo je odredbu članka 256. ZKPBiH koja propisuje da su "sudionici dužni ustati kada se obraćaju sudu". 19. Ističe da zakonodavac nije propisao obvezu da se ustane pred sudom i istodobno skine kapa, već samo da se ustane, a da je to htio, zakonodavac bi sigurno propisao i skidanje kape kao poseban element prekršaja. Prema apelantovoj ocjeni, očigledno je da se u pobijanim rješenjima proizvoljno primjenjuje ZKPBiH, te apelantu izriče novčana kazna za navodno nepoštivanje suda, a da pri tome u ZKPBiH nigdje nije propisano da je svjedok dužan skinuti kapu kada se obraća sudu. Odredbom članka 2. stavak 3. točka g) Ustava BiH propisano je da,,sve osobe uživaju ljudska prava i slobode", uključujući i "slobodu misli, savjesti i vjere". Iste garancije pruža i odredba članka 9. Europske konvencije. Navedena odredba članka 9. Europske konvencije propisuje da "svatko ima pravo na slobodu vjeroispovijedi, da javno iskazuje svoju vjeroispovijed". Apelant je kao svjedok na sudu, na javnoj sjednici, izjavio da ne skida kapu iz vjerskih razloga, nakon čega mu je izrečena "drakonska" kazna, pa proizlazi da mu je zbog prakticiranja vjere izrečena kazna, što je sve suprotno odredbi članka 9. Europske konvencije. Stoga, predlaže da se apelacija usvoji, te utvrdi povreda apelantovih ustavnih prava. 20. Podneskom od 25. prosinca godine apelant je dopunio apelaciju rješenjima Suda BiH kojima mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. b) Odgovor na apelaciju 21. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istaknuo da su apelantovi navodi neutemeljeni, te da je navedeni sud u obrazloženju svoje odluke dovoljno obrazložio Ustavnu i pravnu osnovu za novčano kažnjavanje apelanta. V. Relevantni propisi 22. U Zakonu o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 i 93/09), u tekstu koji je važio u relevantnom razdoblju, relevantne odredbe glase: Članak 242. stavak 3. Kažnjavanje zbog narušavanja reda (3) Ako Tužitelj, branitelj, oštećeni, zakonski zastupnik, punomoćnik oštećenog, svjedok, vještak, tumač ili druga osoba koja je nazočna glavnom pretresu ometa red ili se ne pokorava naređenjima suca, odnosno predsjednika vijeća za održavanje reda sudac, odnosno predsjednik vijeća će ga upozoriti. Ako upozorenje bude bezuspješno, sudac odnosno predsjednik vijeća može narediti da se osoba udalji iz sudnice i kazni novčanom kaznom do KM. Ako Tužitelj ili branitelj budu udaljeni iz sudnice, sudac, odnosno predsjednik vijeća će obavijestiti Visoko sudsko i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine ili odvjetničku komoru čiji je branitelj član radi poduzimanja daljnjih mjera. 23. U Kaznenom zakonu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 i 8/10), u tekstu koji je važio u relevantnom razdoblju, relevantne odredbe glase: Članak 46. stavak 3. Novčana kazna (3) Ako se novčana kazna izriče u određenom iznosu, najniži iznos ne može biti manji od 500,00 KM, a najviši ne može biti veći od ,00 KM (...).

61 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 61 Članak 47. st. 1, 2. i 3. Zamjena novčane kazne (1) Novčana kazna se ne naplaćuje prinudno. (2) Ako se novčana kazna ne plati u roku koji je utvrđen presudom, sud će bez odlaganja donijeti odluku da se novčana kazna zamijeni kaznom zatvora. (3) Novčana kazna će se zamijeniti kaznom zatvora tako što će se za svaki započeti dnevni iznos novčane kazne, odnosno ako je novčana kazna bila izrečena u određenom iznosu, za svakih započetih 100 KM novčane kazne odrediti jedan dan zatvora, s tim da ne može prekoračiti propisanu kaznu za to djelo. 24. Kućni red i obaveze korisnika kompleksa pravosudnih institucija (neobjavljeni interni akt) u relevantnom dijelu glasi: Član 20. Odijevanje Posjetiocima je zabranjen ulazak u Kompleks u odjeći koja ne odgovara opšteprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju. Posjetiocima u Kompleksu nije dozvoljeno odijevati mini suknje, kratke hlače, ljetne majice sa tankim bretelama, obuću otvorenih stopala i druge odjevne predmete koji ne priliče poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. VI. Dopustivost 25. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 26. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 27. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Suda BiH broj S1 2 K Kž 6 od 11. listopada godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, iz predmetnog spisa nije vidljivo kada je apelant točno primio osporeno rješenje, niti je apelant taj podatak u apelaciji naveo, ali budući da apelant osporava rješenje od 11. listopada godine, a da je apelacija podnesena 13. studenog godine, Ustavni sud zaključuje da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 28. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 29. Apelant pobija rješenje Suda BiH, tvrdeći da su tim rješenjem povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, kao i članka II/4. Europske konvencije i članka 14. Europske konvencije. Sloboda misli, savjesti i vjere 30. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: g) Slobodu mišljenja, savjesti i vjere. 31. Članak 9. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere: ovo pravo uključuje slobodu da promijeni vjeru ili uvjerenje i slobodu, sam ili zajedno s drugima i javno ili privatno, da manifestira svoju vjeru ili uvjerenje, obredom, propovijedanjem i vršenjem vjerskih dužnosti i rituala. 2. Sloboda manifestiranja svoje vjere ili svojih uvjerenja će podlijegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka, zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 32. Apelant osporava rješenje Suda BiH, tvrdeći da je tim rješenjima, između ostalog, povrijeđeno i njegovo pravo iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, jer je navedeni sud apelanta novčano kaznio zbog činjenice da kao svjedok u sudnici iz vjerskih uvjerenja i prakticiranja vjere nije skinuo kapu sa glave. Apelant smatra da procesni zakon ne propisuje da je prilikom obraćanja sudu neophodno skinuti kapu sa glave, jer da je zakonodavac smatrao da je to neophodno učiniti, on bi navedenu zakonsku normu u tom pravcu precizirao. Zbog toga, apelant smatra da mu je izrečena "drakonska" kazna isključivo zbog vjerskih razloga, što jasno upućuje na kršenje navedenog prava. 33. Razmatrajući apelantove navode u svjetlu kršenja prava na slobodu misli, savjesti i vjere, Ustavni sud podsjeća da su slobode zaštićene člankom 9. Europske konvencije jedna od osnova demokratskog društva. Sloboda vjere je jedan od najvitalnijih elemenata u stvaranju identiteta vjernika i njihovog koncepta života, ali, isto tako, predstavlja vrijednost i za ateiste, agnostike, skeptike i neopredijeljene. Pluralizam je vrijednost nerazdvojiva od demokratskog društva, koja se gradila stotinama godina. Iako su vjerske slobode prvenstveno pitanje individualne svijesti, one podrazumijevaju slobodu manifestiranja vjere. Svjedočenje riječima i djelima koja su povezana s postojanjem vjerskih uvjerenja (vidi, Europski sud za ljudska prava, Kokkinakis protiv Grčke, 25. svibnja godine, Serija A broj 260-A, str. 17, točka 31, i Otto Preminger-Institut protiv Austrije, 20. rujna godine, Serija A broj 295-A, str. 17, točka 47). 34. Europski sud za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), ocjenjujući ulogu religije u demokratskom društvu, istaknuo je da se u demokratskim društvima u kojima nekoliko religija koegzistira unutar jedne te iste populacije može pojaviti potreba da se postave ograničenja ove slobode, kako bi se pomirili interesi različitih skupina i osiguralo da se svačija uvjerenja poštuju (op. cit., Kokkinakis protiv Grčke). 35. Razmatrajući odnos vjerskog i građanskog prava, Europski sud je podsjetio da je sloboda vjeroispovijedi, uključujući slobodu manifestiranja vjeroispovijedi, primarno stvar individualne svijesti i naglasio da je sfera individualne svijesti značajno drugačija od sfere "privatnog prava", odnosno građanskog prava koje se tiče organizacije i funkcioniranja društva u cjelini. Članak 9. Europske konvencije garantira svima u privatnom životu slobodu da poštuju zahtjeve svoje religije. S druge strane, država može legitimno spriječiti, u okviru svojih ovlasti u oblasti privatnog, odnosno građanskog prava, primjenu religijskih uvjerenja koja su u suprotnosti s javnim redom i demokratskim vrijednostima (vidi, Europski sud, Refah stranka blagostanja i drugi protiv Turske, presuda od 13. veljače godine, Izvješća o presudama i odlukama 2003-II, točka 128). 36. U navedenoj odluci Europski sud se pozvao na jurisprudenciju tijela Konvencije koja su usvojila stajalište da je sekularizam jedan od temeljnih principa države koji je sukladan

62 Broj 70 - Strana 62 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, vladavini prava i poštivanju ljudskih prava i demokracije. Sud je ukazao da stajalište koje ne poštuje taj princip neće biti obuhvaćeno slobodom manifestiranja vjere i neće uživati zaštitu članka 9. Europske konvencije (op. cit., Refah stranka blagostanja i drugi protiv Turske, točka 92). 37. Članak 9. Europske konvencije je strukturiran tako da prvi stavak definira zaštićene slobode, a drugi stavak sadrži tzv. restriktivnu klauzulu, odnosno propisuje okolnosti pod kojima javna vlast može ograničiti uživanje zaštićenih sloboda. Članak 9. stavak 1. Europske konvencije nabraja oblike u kojima se religija može manifestirati, kao što su obred, propovijedanje i vršenje vjerskih dužnosti i rituala. Međutim, ovaj članak ne štiti svaki akt motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (vidi, Europski sud, Kalaç protiv Turske, presuda od 1. srpnja godine, Izvješća o presudama i odlukama 1997-IV, točka 27). 38. Dovodeći navedene principe u svezu sa činjenicama konkretnog slučaja, Ustavni sud podsjeća da ograničenje propisano člankom 9. stavak 2. Europske konvencije dozvoljava državama mogućnost da odlučuju samo u pogledu opsega uživanja ovih prava i sloboda, i to onda kada je ta intervencija države sukladna zakonu, odnosno propisana zakonom, ili je neophodna u demokratskom društvu, a radi zaštite temeljnih vrijednosti svake države, kao što su javna sigurnost, zaštita javnog poretka, zdravlja ili morala, ili zaštita prava i sloboda drugih osoba. Dakle, državi je dozvoljeno ograničiti vršenje ovih prava samo kada se radi o općem društvenom interesu, ali ne i suspendirati ih. 39. Dalje, Ustavni sud podsjeća da individualno isticanje religioznih simbola i oblačenje koje izražava vjersku pripadnost neke osobe predstavljaju jedan od najčešćih vidova ispoljavanja vjerskih osjećanja i kao takvo spada u okvire zaštite članka 9. Europske konvencije. Navedeno nepobitno predstavlja područje ispoljavanja prava svakog pojedinca da svoje ponašanje uskladi sa svojim vjerskim osjećanjima i uvjerenjima i stoga, u principu, taj segment ne može biti predmetom državnog miješanja i ograničavanja. Međutim, u praksi su mogući slučajevi ograničavanja u segmentima javne manifestacije vjere. Ustavni sud podsjeća da su u praksi najviše pozornosti pobudili slučajevi nošenja burke i nikaba kod žena, koje su taj izrazito snažni izraz vanjske manifestacije vjere nosile prema propisima iz Kur ana, dakle, prema islamskim propisima. Tako je Europski sud, razmatrajući aplikaciju učiteljice u jednoj državnoj školi u Švicarskoj, kojoj je zabranjeno nositi maramu za vrijeme nastave, zaključio da se osporena mjera može smatrati opravdanom i da je proporcionalna cilju zaštite prava i sloboda drugih, javnog reda i javne sigurnosti. Europski sud je, "imajući u vidu da se radi o učiteljici koja je uposlena u državnoj školi, koja, stoga, mora tolerirati proporcionalno ograničenje prava na slobodu vjere", zaključio da je mjera zabrane nošenja marame za vrijeme nastave koja je izrečena aplikantici bila "nužna u demokratskom društvu", te da takvim ograničenjem aplikantici nije prekršeno pravo iz članka 9. Europske konvencije (vidi, Europski sud, Dahlab protiv Švicarske, 16. veljača godine, aplikacija broj 42393/98). 40. Ustavni sud zapaža da se u apelantovom slučaju radi o jednoj specifičnoj situaciji u kojoj se prepliću, sa jedne strane, općeprihvaćeni standard ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji, te, s druge strane, apelantovo pravo da u sudnici, suprotno općeprihvaćenom standardu ponašanja, ispolji pripadnost svojoj vjerskoj zajednici. Apelant smatra da Sud BiH nije imao uporište u zakonu da njegovo nepokoravanje naredbi Suda novčano kazni, ukazujući da u ZKPBiH ne postoji odredba koja tako što propisuje zbog čega mu je prekršeno pravo na slobodu misli, savjesti i vjere. 41. Polazeći od ključnog apelantovog prigovora, da ograničenje u konkretnom slučaju nije bilo propisano zakonom, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud (vidi, The Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva (broj 1), 26. travanj godine, Serija A broj 30, str. 31, točka 49) usvojio stajalište o izrazu "propisano zakonom", u svezi sa stavkom 2. članka 9. Europske konvencije, te istaknuo da, prema njegovom mišljenju, slijede dva zahtjeva koja proizlaze iz izraza "propisano zakonom". "Prvo, zakon mora biti primjereno dostupan: građanin mora biti u mogućnosti da ima indikacije da su okolnosti pravnog pravila primjenjive na određeni predmet. Drugo, norma se ne može smatrati 'zakonom' osim ako je formulirana s dovoljnom preciznošću kako bi se omogućilo građanima da reguliraju svoje ponašanje: građanin mora biti u stanju - ako je potrebno uz odgovarajući savjet - predvidjeti, do stupnja koji je razuman u određenim okolnostima, posljedice koje za sobom može izazvati određena akcija." Osim toga, tekst mnogih zakona nije apsolutno precizan. Potreba da se izbjegne prekomjerna krutost i da se ide ukorak s promjenjivim okolnostima znači da su mnogi zakoni neizbježno definirani terminima koji su, u većoj ili manjoj mjeri, nejasni. Tumačenje i primjena tih propisa ovise o praksi (vidi, op. cit., Kokkinakis protiv Grčke). 42. Dakle, raspravljajući o pitanju je li u konkretnom slučaju Sud BiH prilikom donošenja osporenog rješenja postupao sukladno zakonu, Ustavni sud zapaža da odredba članka 242. stavak 3. ZKPBiH propisuje da sudac, odnosno predsjednik vijeća, može udaljiti iz sudnice i kazniti novčanom kaznom do ,00 KM osobu koja sudjeluje u postupku, a koja ometa red u sudnici, odnosno ne pokorava se naređenjima suda. Ustavni sud, također, zapaža da citirana odredba, koju je Sud BiH imao u vidu prilikom odlučenja, ne propisuje taksativno sve vrste ponašanja koje se mogu smatrati narušavanjem reda u sudu, već sud, u okolnostima konkretnog slučaja, ocjenjuje može li se neko ponašanje okarakterizirati kao narušavanje reda, što, dakle, spada u slobodnu procjenu suda (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2486/11 od 17. srpnja godine, točka 33, dostupna na a što je konačno općeprihvaćeni standard postupanja sudova u okviru pravosudnih institucija u BiH i što, u konačnici, korespondira sa stajalištem Europskog suda iz presude Kokkinakis protiv Grčke da tumačenje i primjena propisa koji su definirani terminima koji su nejasni ovise o praksi. 43. Ustavni sud, dalje, zapaža da je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu i odredbu članka 20. Kućnog reda koja propisuje "da je posjetiteljima zabranjen ulazak u odjeći koja ne odgovara općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama", kao interni akt Suda BiH i drugih pravosudnih institucija (kompleks pravosudnih institucija). Ustavni sud, isto tako, zapaža da navedena odredba ne precizira koji su to općeprihvaćeni standardi odijevanja, ali da je Sud BiH u konkretnom slučaju imao u vidu da općeprihvaćeni standard ponašanja u civiliziranom društvu nalaže da se prilikom ulaska u zatvoreni prostor neke javne institucije skida kapa sa glave, što, zapravo, predstavlja gestu poštovanja prema toj instituciji i njezinoj funkciji. Isto tako, Ustavni sud primjećuje da navedeni Kućni red nije javno objavljen, ali da ta okolnost nije sporna, budući da se u konkretnom slučaju radi o jednom općeprihvaćenom i uobičajenom standardu ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji u civiliziranom i demokratskom društvu kakvom teži Bosna i Hercegovina. Ustavni sud, također, smatra da je takav uobičajeni standard ponašanja razumno mogao i morao biti poznat apelantu. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH na jasan i nedvojben način upozorio apelanta na taj općeprihvaćeni standard ponašanja koji je obvezan za sve posjetitelje kompleksa pravosudnih institucija bez obzira na vjersku, spolnu, nacionalnu ili drugu pripadnost. 44. Usto, Ustavni sud, također, zapaža da je Sud BiH jasno upozorio apelanta i na posljedice takvog ponašanja, ostavljajući apelantu, mimo uobičajenih pravila, dodatno vrijeme da razmisli o posljedicama nepokoravanja naredbama suda. Upravo

63 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 63 navedeno postupanje Suda BiH u okolnostima konkretnog slučaja korespondira sa usvojenim stajalištem Europskog suda u svezi sa sintagmom "propisano zakonom" (vidi, op.cit., The Sunday Times protiv Velike Britanije). Navedeno stoga što je apelantu na jasan i nedvojben način Sud BiH ukazao na pravila ponašanja u kompleksu pravosudnih institucija, te na posljedice nepoštivanja tih pravila, pri čemu je apelantu, na njegovo inzistiranje, dano dodatno vrijeme za razmišljanje o svom ponašanju i posljedicama nepokoravanja naredbama suda. Usto, Ustavni sud posebice naglašava da se ograničenje odnosilo samo za vrijeme boravka u sudnici, odnosno svjedočenja u Sudu BiH. Ustavni sud smatra da Sud BiH ovim ograničenjem na apelanta nije stavio pretjeran teret, budući da je od apelanta isključivo tražio da se u pravosudnoj instituciji ponaša sukladno pravilima Kućnog reda, koja važe za sve posjetitelje kompleksa pravosudnih institucija, uz poseban naglasak da je ograničenje postojalo samo unutar sudnice. Dakle, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja smatra da je Sud BiH, koristeći se diskrecijskim ovlastima iz odredaba članka 242. stavak 3. ZKPBiH, postupio sukladno zakonu i da je, suprotno apelantovim shvaćanjima, miješanje koje je bilo ograničenog karaktera bilo zakonito. 45. Dalje, u svezi s pitanjem je li miješanje u konkretnom slučaju imalo legitiman cilj, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH prilikom odlučenja, prije svega, imao u vidu općeprihvaćeni standard ponašanja u jednoj pravosudnoj instituciji, koji ne dozvoljava ulazak u tu instituciju u odjeći koja ne odgovora "općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju pravosudnih institucija". Potom, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu neprihvatljivost ispoljavanja vjerske pripadnosti i vjerskih simbola u javnim institucijama koja pri tome krše uobičajene standarde ponašanja, pri čemu je Sud BiH imao u vidu i svoju obvezu da podržava vrijednosti koje ljude zbližavaju, a ne one koje ih razdvajaju. Ustavni sud podsjeća i na stajalište Suda BiH koji je u tom pravcu naglasio da je Bosna i Hercegovina sekularna država u kojoj je religija odvojena od javnog života zbog čega prostorije suda ne mogu biti mjesto za manifestiranje bilo koje vjere i ispoljavanje bilo čije vjerske pripadnosti. Polazeći od stajališta Europskog suda da se u demokratskom društvu u kojem postoji više religija (kao što je to slučaj u Bosni i Hercegovini) može pojaviti potreba za uspostavom ograničenja na slobodu vjere (op. cit., Kokkinakis protiv Grčke) u kontekstu obveze jedne neovisne pravosudne institucije "da podržava vrijednosti koje ljude zbližavaju, a ne razdvajaju", Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju ograničenje, koje je bilo privremenog karaktera, težilo ciljevima koji su legitimni. Konačno, Ustavni sud podsjeća da odredba članka 242. stavak 3. ZKPBiH primarno ima cilj da Sudu BiH u okviru danih ovlasti omogući nesmetano i učinkovito vođenje postupaka, pri čemu je sucu, odnosno predsjedniku Vijeća radi učinkovitog funkcioniranja prilikom postupanja u kaznenim predmetima dana mogućnost da svako neprimjereno ponašanje, koje je usmjereno na narušavanje reda u sudnici, odnosno narušavanje ugleda Suda BiH, novčano sankcionira. U konkretnom slučaju Sud BiH je uporno apelantovo istrajavanje da se ne pokori naredbi Suda ocijenio kao narušavanje ugleda i digniteta jedne pravosudne institucije, pa je, prema ocjeni Ustavnog suda, ograničenje u konkretnom slučaju imalo cilj, prije svega, da zaštiti dignitet jedne pravosudne institucije, što je, svakako, imalo legitiman cilj, u smislu članka 9. stavak 2. Europske konvencije. 46. Konačno, u svezi s pitanjem je li odluka bila neophodna u demokratskom društvu da bi se postigao jedan od zakonitih ciljeva iz članka 9. stavak 2. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća da, prema ustaljenoj praksi Europskog suda, države ugovornice imaju određeno polje slobodne procjene u ocjenjivanju postojanja i opsega potrebe za miješanjem u prava građana, ali to polje podliježe europskoj superviziji, obuhvaćajući oboje, i zakon i odluke koje se primjenjuju čak i one koje su donijeli neovisni sudovi (op. cit., Dahlab protiv Švicarske). Dalje, prema ustaljenoj praksi Europskog suda, zadatak suda je utvrditi jesu li mjere koje su poduzete na nacionalnoj razini bile u principu opravdane a to je jesu li razlozi izvedeni kako bi opravdali mjere "relevantni i dovoljni" i jesu li mjere proporcionalne legitimnom cilju kojem se teži (vidi, op. cit., The Sunday Times protiv Velike Britanije, str , točka 50). 47. Dakle, Ustavni sud zapaža da je apelantu izrečena novčana kazna zbog nepoštivanja Suda BiH, odnosno zbog odbijanja naredbe Suda BiH da prilikom ulaska u sudnicu skine kapu s glave. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je apelant, zbog nepokoravanja naredbi Suda, prvostupanjskim rješenjem kažnjen novčanom kaznom u iznosu od ,00 KM, ali da je drugostupanjskim rješenjem novčana kazna smanjena na iznos od 3.000,00 KM. Ustavni sud zapaža da je Apelacijsko vijeće, nakon preispitivanja prvostupanjskog rješenja, zaključilo da je apelantu novčana kazna prestrogo odmjerena, te je, uvažavajući sve okolnosti konkretnog slučajа, ocijenilo da je novčana kazna u iznosu od 3.000,00 KM primjerena obliku i intenzitetu nepokoravanja naredbi Suda, odnosno narušavanju reda u sudnici. Ustavni sud zapaža da je Sud BiH u konkretnom slučaju postupio sukladno svojim diskrecijskim ovlastima, koje mu pruža odredba članka 242. ZKPBiH, koja omogućava sudu da novčano kazni sudionike u postupku koji se ne pokoravaju naredbama suda, a sve radi nesmetanog funkcioniranja postupka, te očuvanja autoriteta i digniteta suda. Ustavni sud podsjeća da je prilikom razmatranja ovog pitanja imao u vidu i činjenicu da je, zbog neplaćanja kazne, apelantu novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora, sukladno odredbi članka 47. KZBiH. Međutim, Ustavni sud naglašava da će taj segment biti predmetom posebnog ispitivanja u narednim točkama ove odluke u kontekstu kršenja prava na pravično suđenje. Stoga, imajući u vidu navedeno i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra da ograničenje u konkretnom slučaju nije predstavljalo preveliki teret za apelanta, te da je mjera koju je poduzeo Sud BiH slijedila legitimne ciljeve, u smislu članka 9. stavak 2. Europske konvencije, i da u konkretnom slučaju postoji razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. 48. Sukladno navedenom, Ustavni sud zaključuje da osporenim rješenjem nije prekršeno apelantovo pravo na poštivanje slobode manifestacije vjere prema članku II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 49. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivičnim postupkom. 50. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 51. U svezi sa apelantovim pozivanjem na kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud, prije svega, treba riješiti pitanje primjenjivosti članka 6. Europske konvencije u kontekstu novčanog kažnjavanja apelanta i dosadašnje prakse Ustavnog suda. Naime, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj novijoj praksi (vidi, između ostalih, Ustavni sud, Odluka broj AP 520/10 od 24.

64 Broj 70 - Strana 64 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, svibnja godine, toč. od 19. do 26, dostupna na web-stranici Ustavnog suda razmatrajući pitanje primjenjivosti članka 6. Europske konvencije u kontekstu novčanog kažnjavanja sudionika u postupku (odvjetnika) zbog vrijeđanja suda, zaključio da se postupak nije ticao odlučivanja o apelantovim pravima i obvezama građanske naravi, niti o kaznenoj optužbi da bi članak 6. Europske konvencije bio primjenjiv, pa je apelacija u tom dijelu odbačena kao ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine. Ustavni sud je do takvog zaključka došao, između ostalog, razmatrajući i aspekt "težine" sankcije i činjenice da je u tom slučaju bilo malo vjerojatno da bi se ikada ostvarili uvjeti za zamjenu novčane kazne kaznom zatvora. 52. Dovodeći navedene principe u kontekst konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da je apelant tijekom postupka pred Ustavnim sudom dostavio rješenja Suda BiH kojima mu je novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora, sukladno odredbi članka 47. stavak 2. Kaznenog zakona BiH (vidi prethodne točke ove odluke). Obzirom na taj aspekt i "težinu" kazne, odnosno činjenicu da je u konkretnom slučaju, zbog neplaćanja novčane kazne u ostavljenom roku novčana kazna zamijenjena kaznom zatvora u trajanju od 30 dana, Ustavni sud smatra da apelant u konkretnom slučaju ima pravo na ukupnu proceduralnu zaštitu koju garantiraju Ustav Bosne i Hercegovine i Europska konvencija, odnosno da je članak 6. Europske konvencije, ipak, primjenjiv (vidi, Europski sud, Kyprianou protiv Cipra, aplikacija broj 73797/01 iz godine, st , i Zaicevs protiv Letonije, aplikacija broj 65022/01 iz godine, st , Anghel protiv Rumunjske, aplikacija broj 28183/03 iz godine, st ). 53. U svezi sa apelantovim navodima kojim osporava zakonitost rješenja Apelacijskog vijeća Suda BiH, ukazujući, između ostalog, da Sud BiH nije imao uporište u procesnom zakonu postupiti na način na koji je postupio, jer skidanje kape sa glave u sudnici nije propisano niti jednim propisom, Ustavni sud zapaža da je o ovom apelantovom suštinskom pitanju već raspravio razmatrajući apelantov prigovor u kontekstu apelantovih navoda o kršenju prava na slobodu misli, savjesti i vjere. Dakle, Ustavni sud podsjeća da je apelant, kao svjedok Tužiteljstva BiH, pristupio ročištu i da je u tom svojstvu novčano kažnjen zbog nepokoravanja naredbama Suda. Dalje, Ustavni sud podsjeća da odredba članka 242. stavak 3. ZKPBiH omogućava sucu, odnosno predsjedniku vijeća da, nakon upozorenja, novčano sankcionira sve sudionike u postupku, uključujući i svjedoke, koji se ne pokoravaju njegovim naredbama. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je predsjednik Vijeća u konkretnom slučaju, slijedeći ovlasti koje su mu dane odredbom članka 242. stavak 3. ZKPBiH, upozorio apelanta da je njegovo ponašanje neprihvatljivo, uz jasno upozorenje na moguće posljedice ukoliko i dalje bude uporno odbijao pokoriti se naredbi Suda. Ustavni sud, dalje, zapaža da je apelantu pri tome dana mogućnost da se izjasni, te da sudu predoči razloge zbog kojih se ne pokorava takvoj naredbi. Ustavni sud podsjeća da je apelant u svezi s tim uporno ponavljao "da je nošenje kape njegovo pravo da ispoljava pripadnost vjeri". Dakle, Ustavni sud iz osporenih rješenja ne zapaža da je apelantu (kao svjedoku u predmetnom postupku) bilo uskraćeno pravo izjasniti se u svezi sa zahtjevom predsjednika Vijeća. Štoviše, Ustavni sud zapaža da je apelantu, pored mogućnosti da se neposredno izjasni o zahtjevu predsjednika Vijeća, mimo uobičajene prakse suda, pruženo dodatno vrijeme za razmišljanje o posljedicama takvog ponašanja, jer je upravo apelant to i zahtijevao. Ustavni sud, također, podsjeća da je apelant i nakon dodatnog razmišljanja (što je, svakako, utjecalo na visinu kazne zbog ispoljene upornosti da se ne povinuje naredbi Suda) i dalje ostao dosljedan stajalištu "da sa kapom na glavi ispoljava pripadnost vjeri", što upućuje na zaključak da je apelantu u okolnostima konkretnog slučaja dana razumna mogućnost da brani svoje stajalište, odnosno da iznese razloge za takvo ponašanje. Činjenica da razlozi koje je apelant naveo Sud BiH nije prihvatio kao razumno opravdanje, samo po sebi, ne vodi zaključku da je apelantu u konkretnom slučaju na bilo koji način uskraćeno pravo da u okviru predmetnog postupka pruži svoju obranu. U tom kontekstu Ustavni sud još naglašava da je apelant imao na raspolaganju redovit pravni lijek u okviru kojega mu je dodatno pružena šansa da se izjasni o prvostupanjskom rješenju, što je, u konačnici, rezultiralo smanjenjem novčane kazne, što dodatno učvršćuje stajalište Ustavnog suda da je apelantu dana razumna mogućnost da u predmetnom postupku pruži svoju obranu, odnosno da mu u predmetnom postupku nije uskraćeno pravo na obranu, u smislu garancija koje pruža članak 6. Europske konvencije. 54. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je u osporenoj odluci naglašeno da je diskrecijsko pravo suda da ocijeni koje ponašanje smatra neprimjerenim, kao što je to Sud BiH učinio i u konkretnom slučaju, ocijenivši neprimjerenim apelantov postupak. Ustavni sud podsjeća da je Sud BiH prilikom odlučenja imao u vidu pravila Kućnog reda koja propisuju standard oblačenja prilikom ulaska u kompleks pravosudnih institucija, koji obvezuje sve posjetitelje navedenih institucija. Isto tako, Ustavni sud je prilikom odlučenja posebice imao u vidu da je Sud BiH prilikom odlučenja jasno stavio do znanja da je apelantovo ponašanje bilo usmjereno na nepoštivanje Suda BiH kao institucije, dakle, nije se radilo o osobnoj razini nepoštivanja izraženoj prema određenom sucu, što bi eventualno upućivalo na pristranost "uvrijeđenog" suca koji istodobno i donosi rješenje o novčanom kažnjavanju (u konkretnom slučaju osporeno drugostupanjsko rješenja je doneseno u tročlanom vijeću Suda BiH), pa u takvim okolnostima činjenica da je prvostupanjsko rješenje donio predsjednik Vijeća Suda BiH, a o prizivu odlučilo tročlano vijeće navedenog suda, sukladno svojim zakonskim ovlastima, u smislu članka 242. stavak 3. ZKPBiH, Ustavni sud ne vidi ništa sporno, niti u takvim okolnostima bilo što upućuje na pristranost redovitih sudaca Suda BiH prilikom odlučenja (vidi, Ustavni sud, mutatis mutandis, Odluka broj AP 1196/09 od 26. siječnja godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda U svjetlu svega iznesenog, Ustavni sud ima potrebu ukazati na dio neprimjerenog obrazloženja Suda BiH, koje je izneseno u prvostupanjskom rješenju, da "učestalost drskog ponašanja i ignoriranje Suda BiH poprima elemente kriminogene aktivnosti i nesumnjivo predstavlja posebnu društvenu opasnost, te da povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva", što eventualno ukazuje na pristranost predsjednika Vijeća prilikom slobodne procjene koja mu je dana procesnim zakonom. Međutim, Ustavni sud podsjeća da je prilikom odlučenja imao u vidu da se drugostupanjsko vijeće u obrazloženju rješenja, koje apelant isključivo i osporava, jasno ogradilo od takvog pristupa prvostupanjskog vijeća. Naime, drugostupanjsko vijeće je jasno naglasilo da u konkretnom slučaju treba imati u vidu da je "stegovna kazna, ipak, primarno usmjerena prema određenoj individui, te da svatko treba odgovarati za svoje ponašanje i djela i za to biti adekvatno kažnjen, a ne biti kažnjen i za djela i ponašanja drugih pripadnika bilo koje skupine, pri čemu je naglašeno da je smisao odredbe članka 242. stavak 3. ZKPBiH sankcioniranje novčano kažnjavanje pojedinca, u mjeri razmjernoj iskazanom nepoštivanju suda". Ustavni sud smatra da se drugostupanjsko vijeće jasno distanciralo od, u tom segmentu, neprimjerenog obrazloženja predsjednika prvostupanjskog vijeća za što je drugostupanjsko vijeće dalo jasno obrazloženje iz kojeg ne proizlazi proizvoljnost.

65 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Međutim, ono što Ustavnom sudu prima facie ukazuje na mogući problem jeste činjenica da je prvostupanjskim rješenjem, koje je potvrđeno osporenim rješenjem Apelacijskog vijeća Suda BiH, utvrđeno da će, ukoliko apelant ne plati utvrđenu novčanu kaznu u ostavljenom roku, Sud BiH bez odgađanja donijeti odluku da se novčana kazna zamijeni kaznom zatvora. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža, imajući u vidu dopunu apelacije, da je, zbog neplaćanja novčane kazne u roku koji je propisan zakonom, Sud BiH izrečenu novčanu kaznu automatizmom, u smislu odredaba članka 47. stavak 3. KZBiH, zamijenio kaznom zatvora u trajanju od 30 dana. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je odredbom članka 47. stavak 1. KZBiH propisano da se novčana kazna ne može prinudno naplatiti, a da je stavkom 2. citiranog članka precizirano da će se novčana kazna po automatizmu zamijeniti kaznom zatvora ukoliko se novčana kazna ne plati u roku koji je utvrđen odlukom suda, dok stavak 3. citiranog članka propisuje na koji način i kako se vrši zamjena novčane kazne kaznom zatvora (100 KM neplaćene novčane kazne odgovora jednom danu zatvora). Ustavni sud smatra da takvo zakonsko rješenje pokreće pitanje ozbiljnih kršenja ljudskih prava garantiranih Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom, koji kao jedno od temeljnih ljudskih prava garantiraju svima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti, osim u posebnim slučajevima koji su propisani zakonom. Prema ocjeni Ustavnog suda, takvo zakonsko rješenje, ukoliko je već usvojeno, trebalo bi biti popraćeno i ozbiljnim garancijama koje podrazumijevaju ograničavanje kazne na određeno razdoblje (recimo ne dulje od 15 dana), omogućavanje prinudne naplate (što je stavkom 1. članka 47. KZBiH izričito onemogućeno), pružanjem mogućnosti da se dokaže da se novčana kazna ne može platiti, odnosno primjenom drugih sankcija i mjera (obavljanje poslova za opće dobro na slobodi) ili tome slično. U odsustvu ovakvih, prema ocjeni Ustavnog suda, efektivnih i razumnih garancija, Ustavni sud u okolnostima konkretnog slučaja smatra da takvo zakonsko rješenje, konkretno odredbe članka 47. KZBiH, nemaju potrebnu kvalitetu zakona u smislu pravne sigurnosti i garancija koje pruža Europska konvencija. 57. Ustavni sud podsjeća da je prilikom odlučenja imao u vidu praksu Europskog suda usvojenu u predmetu Göktan v. Francuska u kojem se Europski sud, između ostalog, pozvao na problematičan karakter zamjene novčane kazne lišavanjem slobode (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Göktan protiv Francuske, aplikacija broj 33402/96, presuda od 2. srpnja godine). Isto tako, Ustavni sud ukazuje na već citirani predmet Europskog suda Anghel protiv Rumunjske, kao i predmet Nicoleta Gheorghe protiv Rumunjske iz kojih je vidljivo da je Rumunjska u svom pravnom sustavu ukinula mogućnost ove vrste zamjene (vidi, op. cit., Anghel protiv Rumunjske i Nicoleta Gheorghe protiv Rumunjske, aplikacija broj 23470/05, presuda od 3. travnja godine). Ustavni sud, također, podsjeća da je Europski sud u svojoj dosadašnjoj praksi iznio stajalište da "nije isključeno da proizvoljno ili nerazmjerno odmjerena duljina kazne može u određenim okolnostima pokrenuti pitanje iz Konvencije" (vidi, mutatis mutandis, Europski sud, Sawoniuk vs. UK, aplikacija broj 63716/00, 2001-VI). Podržavajući takvo stajalište, Ustavnom sudu se u okolnostima konkretnog slučaja čini da kazna zatvora u trajanju od 30 dana, koja je u konačnici izrečena apelantu, jer u ostavljenom roku nije platio novčanu kaznu izrečenu osporenim rješenjem, stavlja na apelanta pretjeran teret i nepobitno pokreće pitanje prava na pravično suđenje, odnosno pitanje proporcionalnosti izrečene kazne, koja u činjeničnim okolnostima konkretnog slučaja nije primjerena iskazanom nepoštovanju prema Sudu BiH. Obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da zakonska odredba na kojoj je utemeljeno osporeno rješenje ne ispunjava uvjet proporcionalnosti javnog interesa i interesa osoba koje se nalaze u situaciji kao što je apelantova. 58. Sukladno navedenom, Ustavni sud u okolnostima spornog zakonskog rješenja smatra posebice neprihvatljivom činjenicu da Apelacijsko vijeće Suda BiH nije smatralo potrebnim da se u osporenom rješenju pozabavi pitanjem zamjene novčane kazne kaznom zatvora (novčana kazna od 3.000,00 KM odgovara zatvorskoj kazni u trajanju od 30 dana), u smislu odredbe članka 47. stavak 3. KZBiH, obzirom na precizan zakonski okvir koji ne ostavlja prostor ni za "kreativno" tumačenje. Upravo u tom segmentu Ustavni sud uočava propust Apelacijskog vijeća koje prilikom odmjeravanja visine novčane kazne nije sagledalo i segment zamjene novčane kazne kaznom zatvora, u smislu odredbe članka 47. KZBiH. Navedeno posebice uzme li se u obzir okolnost da je stavkom 3. dispozitiva prvostupanjskog rješenja takva mogućnost apelantu jasno predočena. Ustavni sud zapaža da Apelacijsko vijeće Suda BiH nije sa aspekta zaštite ljudskih prava uočilo problematičnost sporne zakonske odredbe koja, bez bilo kakvih dodatnih garancija, omogućava zamjenu novčane kazne kaznom zatvora. 59. U tom pravcu Ustavni sud podsjeća na članak II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, koji propisuje da Bosna i Hercegovina i svi sudovi, ustanove, tijela vlasti, te tijela kojima posredno rukovode entiteti, ili koja djeluju unutar entiteta, primjenjuju ljudska prava i temeljne slobode koji su predviđeni u Europskoj konvenciji i u njezinim protokolima koji se izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini, koji imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je člankom VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavnom sudu dana nadležnost da odlučuje o pitanjima koja mu podnese bilо koji sud u Bosni i Hercegovini, a koja se tiču toga je li neki zakon, o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka, sukladan Ustavu Bosne i Hercegovine i Europskoj konvenciji i njezinim protokolima. Ustavni sud, također, zapaža da Sud BiH nije iskoristio ovu svoju ustavnu mogućnost. 60. U odsustvu zahtjeva Suda BiH, sukladno odredbi članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud naglašava da je prilikom odlučenja imao dvojbu na koji način zaštititi apelantova prava, imajući u vidu da su odredbe članka 47. KZBiH još uvijek na pravnoj snazi i da se one i dalje primjenjuju. Usto, u takvim okolnostima se Ustavnom sudu postavilo pitanje koje mehanizme Sud BiH ima na raspolaganju da provede odluku kojom se ukida osporeno rješenje Apelacijskog vijeća. Konačno, Ustavnom sudu se postavilo i pitanje bi li se ukidanjem osporenog rješenja na Apelacijsko vijeće koje je postupalo sukladno važećim propisima stavio pretjeran i preveliki teret. Stoga je Ustavni sud, imajući u vidu iznesene dvojbe, odlučio da u konkretnom slučaju ne ukine osporeno rješenje Apelacijskog vijeća, kako se to obično čini kada se utvrdi kršenje nekog apelantovog prava zagarantiranog Ustavom, te donese deklaratornu odluku kojom će ukazati na neprihvatljivost odredaba članka 47. KZBiH koje, kao što je već istaknuto u prethodnim točkama ove odluke, nemaju potrebnu kvalitetu zakona, u smislu pravne sigurnosti i garancija koje pruža Europska konvencija. Upravo zbog tog razloga, Ustavni sud je odlučio ovu odluku dostaviti Vijeću ministara, jer smatra da citirane sporne zakonske odredbe ne zadovoljavaju potrebnu zakonsku kvalitetu u mjeri u kojoj bi se poštivali standardi iz članka 6. Europske konvencije, što je suprotno i principu vladavine prava iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine. Pri tome Ustavni sud naglašava da njegov zadatak nije odrediti koje će konkretne mjere poduzeti zakonodavac u kontekstu sporne zakonske odredbe. Međutim, imajući u vidu zaključke Ustavnog suda u ovoj odluci, te intenciju Europskog suda izraženu u već citiranim odlukama, Ustavni sud smatra da je neophodno poduzeti odgovarajuće legislativne mjere kojima će se osigurati

66 Broj 70 - Strana 66 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, takvo zakonsko rješenje koje će zadovoljiti i princip "pravične ravnoteže", kako je Ustavni sud već obrazložio. 61. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Zabrana diskriminacije 62. Ustavni sud zapaža da apelant, osim paušalnog pozivanja na kršenje prava na nediskriminaciju, ovo pozivanje ničim nije obrazložio da bi Ustavni sud mogao u kontekstu apelantovih navoda ispitati eventualno kršenje tog prava. Međutim, obzirom na akcesoran karakter navedenog prava, jer se na diskriminaciju može pozvati samo u svezi s "uživanjem prava i sloboda garantiranih Europskom konvencijom", Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije, zapravo, proizlazi da apelant kršenje prava na nediskriminaciju dovodi u kontekst prava na slobodu misli, savjesti i vjere o čemu se Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke već izjasnio. Stoga, Ustavni sud ovo apelantovo pozivanje na kršenje prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije koje nije ničim obrazloženo, koje je doveo u kontekst kršenja prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, također smatra neutemeljenim. Navedeno posebice zato što iz osporenog rješenja ne proizlazi da je apelant u predmetnom postupku na bilo koji način diskriminiran, u smislu članka 14. Europske konvencije u svezi sa člankom 9. Europske konvencije. VIII. Zaključak 63. Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u kontekstu odredaba članka 47. KZBiH koje, bez bilo kakvih efektivnih i razumnih garancija, omogućavaju zamjenu novčane kazne kaznom zatvora, posebice u situaciji kada takvo zakonsko rješenje nema potrebnu kvalitetu zakona, budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Europska konvencija. 64. Sa druge strane, Ustavni sud zaključuje da osporenim rješenjem Suda BiH nije došlo do kršenja apelantovog prava na slobodu misli, savjesti i vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije u situaciji kada je ograničenje, koje je bilo zakonito, slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. 65. Također, Ustavni sud smatra da osporenim rješenjem nije prekršeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom na slobodu misli, savjesti i vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije kada apelant pozivanje na kršenje navedenog prava ničim nije obrazložio, pri čemu iz osporenog rješenja tako što nije uočljivo. 66. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 67. Aneks ove odluke, u smislu članka 43. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, čine izdvojena mišljenja sukladna odluci predsjednika Mirsada Ćemana i dopredsjednika Zlatka M. Kneževića. 68. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Izdvojeno mišljenje predsjednika Mirsada Ćemana o djelomičnom neslaganju Na temelju članka 43. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), izdvajam mišljenje u predmetu broj AP 3497/12 od 9. srpnja godine, kako slijedi: Dijelim stajalište ostalih kolegica i kolega sudaca da je u konkretnom slučaju došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u kontekstu odredaba članka 47. Kaznenog zakona BiH, koje, kako je obrazloženo, bez bilo kakvih efektivnih i razumnih garancija omogućavaju zamjenu novčane kazne kaznom zatvora, posebice u situaciji kada takvo zakonsko rješenje nema potrebnu "kvalitetu zakona", budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Europska konvencija. U ovome dijelu podržao sam odluku. Međutim, u ostalom dijelu se nisam mogao složiti sa mišljenjem većine. Moji razlozi su sljedeći: Naime, u konkretnom slučaju postupajući redoviti sud je ustanovio da je apelant Husmet Hamidović (inače, svjedok Tužiteljstva BiH u kaznenom postupku protiv treće osobe), ušavši na glavni pretres sa kapom na glavi, iskazao "neprimjereno ponašanje i svjesno narušavanje reda u sudnici", pa je, zbog toga, a pozivom na odredbu članka 242. stavak 3. Zakona o kaznenom postupku BiH i članak 20. Kućnog reda u Sudu (neobjavljeni interni akt Suda), udaljen iz sudnice i novčano kažnjen. Istina, prije izricanja kazne Sud je upozorio apelanta da u ovakvim slučajevima važeća pravila odijevanja (članak 20. Kućnog reda) "podrazumijevaju neophodnost skidanja kape sa glave", ali apelant ovakvo upozorenje nije prihvatio obrazlažući to time da je nošenje kape pravo kojim on ispoljava svoju pripadnost vjeri. Nasuprot tomu, izričit zahtjev predsjednika sudećeg vijeća (potvrđeno i stajalištem Apelacijskog vijeća) da apelant skine kapu (kao izraz "notornog i općepoznatog", tj. očekivanog ponašanja), dakle, skidanje kape trebalo bi značiti izraz poštivanja suda. Međutim, prvo što se može primijetiti jeste da ni primijenjena odredba ZKPBiH (održavanje reda u sudnici), niti odredba Kućnog reda u Sudu ne definiraju jasno pravila odijevanja niti radnje (činjenje i/ili nečinjenje) koje predstavljaju, odnosno mogu predstavljati "neprimjereno ponašanje", pa time i "narušavanje reda u sudnici", ali je odredba članka 20. Kućnog reda o pravilima odijevanja nešto konkretnija. Ipak, ove odredbe su, očigledno, uopćene i sasvim izvjesno podložne su različitom razumijevanju, tumačenju i primjeni. Dakle, pitanje je što ne priliči odijevanju u poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama i zašto?! Možda je, upravo, namjera zakonodavca, odnosno donositelja propisa i bila da njihov sadržaj, odnosno opseg mogućeg značenja, prepusti inventivnosti sudaca i "sudskoj praksi" obzirom na to da je gotovo nemoguće, a time i uzaludno, navoditi sve potencijalne oblike i načine narušavanja reda i mira u sudnici, odnosno definirati što ne odgovara općeprihvaćenim standardima odijevanja u poslovnom okruženju i što ne priliči poslovnom okruženju u pravosudnim institucijama. To čak može biti stvar trenutačnog razumijevanja, bontona, pa i mode. S druge strane, članak 256. ZKPBiH izričito propisuje da su "sudionici dužni ustati kada se obraćaju sudu", na što, uz ostalo, ukazuje i apelant, pa je nedvojbeno ratio legis ove odredbe to da se ustajanjem (mada, ipak, ne samo time) iskazuje poštovanje sudu. Iz činjenica predmeta proizlazi da je apelant tako i postupao.

67 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 67 Inače, sudska praksa (i struka općenito) pod narušavanjem reda u sudnici prepoznala je primjerice glasni smijeh nekog od nazočnih, glasno komentiranje nečijeg iskaza i sl. Proizlazi da je nošenje kape u sudnici, odnosno odbijanje da se ona skine, koliko god u konkretnom slučaju uistinu bilo protivno zahtjevu predsjednika sudećeg vijeća (članak 242. KZBiH), teško usporedivo sa izdiferenciranim oblicima i načinima narušavanja reda u sudnici u praksi posebice kada se imaju u vidu oblici i intenzitet narušavanja reda i mira, njihov objektivan utjecaj na normalnu provedbu rasprave pred sudom i sl. Dalje, razložno se postavlja pitanje: Zašto je, dakle, općenito ulazak u sudnicu (u bilo koju javnu ustanovu) sa kapom "neprimjereno ponašanje", odnosno zašto se time narušava "dostojanstvo suda"?! Proizlazi li to samo iz stalnosti dosadašnjeg razumijevanja mogućeg značenja tih odredaba (jer je to "notorno i općepoznato", kako je u konkretnom slučaju zaključio sud) bez obzira na to što to nije izričito propisano zakonom, niti podzakonskim aktima? Znači li čin nošenja kape (bilo koje) sam po sebi nužno nepoštivanje suda, a pogotovu narušavanje reda u sudnici, odnosno narušavanje dostojanstva suda?! Promoviraju li se, dalje, odista u bh. društvu ispoljavanjem vjerske pripadnosti u javnim institucijama "putem odjeće ili vjerskih simbola", umjesto vrijednosti koje ljude "zbližavaju i ujedinjavaju", zapravo, nužno "vrijednosti koje ih razdvajaju i udaljavaju"?! Potpuno uvjeren, smatram da - NE. U društvu/državi u kojem se tradicionalno promoviraju (i prema aktualnom konceptu garantiranih ljudskih prava i temeljnih sloboda) multikulturalnost, multireligioznost, odnosno multikonfesionalnost ipak je teško složiti se sa stajalištem da, zato što pred sud dolaze ljudi različitih vjerskih uvjerenja i različitih religija, sud nije mjesto gdje se vjerska uvjerenja mogu ispoljavati ni na ovaj u osnovi, ipak, benigan način. Kontradiktorno je stajalište da upravo ispoljavanje multikulturalnosti i sl. "diskreditira multikulturalnost" kao temeljnu vrijednost u bh. društvu. Iskustvo tolerancije i multikulturalnosti je, uostalom, u Bosni i Hercegovini mnogo starije čak i od obrazaca na koje, kao moderno civilizacijsko dostignuće, obvezuje Europska konvencija, a time i ovaj Ustavni sud štiti. Valja ponoviti, ove kvalifikacije (primjerice točka 10. obrazloženja odluke) redoviti sud je izrekao samo zato što je apelant, kao svjedok, kao građanin, došao u sudnicu sa kapom koju (nije na sudu da to vrednuje) smatra bitnim zahtjevom svoje vjere. Ne mijenja ništa na stvari ni to što se u obrazloženju odluke kaže da je "... takvo apelantovo ponašanje Sud BiH doveo u svezu sa više identičnih slučajeva pred Sudom BiH u kojima su se pripadnici istih vjerskih zajednica ponašali na identičan način, javno šaljući poruke da ne priznaju Sud BiH", da učestalost drskog ponašanja i ignoriranja Suda BiH poprima elemente "opasne kriminogene aktivnosti i nedvojbeno predstavlja posebnu društvenu opasnost", te da, kako je Sud BiH na koncu zaključio, "...povlačenje države pred ovakvim i sličnim ekstremizmima može imati ozbiljne posljedice po ugled pravosuđa i stabilnost društva". Istina, i Apelacijsko vijeće je ove kvalifikacije ublažilo individualizacijom postupka (tj. ne vezujući apelantov postupak sa postupcima drugih, pogotovu okrivljenih) i smanjivanjem prekršajne kazne apelantu. Slažem se, naravno, da drsko ponašanje i ignoriranje suda, ali kroz neku drugu radnju izvršenja, činjenja ili nečinjenja, može biti oblikom i načinom narušavanja reda i mira u sudnici, odnosno može biti povreda "dostojanstva suda", i zbog toga utemeljeno može i mora biti sankcionirano. Međutim, u ovome slučaju konkretno apelantovo ponašanje, makar motivirano njegovim razumijevanjem zahtjeva vjere kojoj pripada, to, uvjeren sam, nije pogotovu što, barem se iz činjeničnog supstrata ne može zaključiti, a to konstatira i Apelacijsko vijeće, ne proizlazi da je apelant ispoljavao bilo kakve druge oblike "nepoštivanja suda" koje sudska praksa i struka općenito prepoznaju kao oblike i način narušavanja reda u sudnici. U ovome kontekstu pokušavam zamisliti kako bi bilo koji sud reagirao kada bi primjerice pristojna dama, možda upravo u svojstvu svjedoka, ušla u sudnicu sa simpatičnim šeširićem na glavi. Bi li bila upozorena da je obvezna skinuti ga, pogotovu bi li njezino eventualno odbijanje da ga skine sa bilo kojim obrazloženjem bilo tretirano kao narušavanje reda u sudnici, te koja bi joj sankcija bila izrečena? (Ili, neki slični primjeri koji su se mogli čuti tijekom rasprave pred Ustavnim sudom.) Iskreno, nisam uvjeren?! Pitanje jeste retoričko i hipotetičko i na njemu se ne temelji argumentacija. Njegova svrha je samo ukazati da je neophodno uistinu jednako se odnositi prema svakome. Na to upravo obvezuje pravo na "pravično suđenje". Dakle, prema mome mišljenju: - Postupajući redoviti sud nije imao uporište u zakonu da zahtijeva a da, potom, apelantovo nepokoravanje naredbi da skine kapu u sudnici novčano kazni obzirom na to da u ZKPBiH ne postoji izričita odredba koja tako što propisuje, zbog čega je prekršeno apelantovo pravo na slobodu (misli, savjesti i) vjere. Takva naredba izrečena apelantu rezultat je proizvoljne primjene procesnog i materijalnog prava suda; - U konkretnom slučaju u odbijajućem dijelu odluke nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Europska konvencija. Naime, jednako kao što je u konkretnom slučaju Ustavni sud zaključio da je došlo do kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada primijenjeno zakonsko rješenje (članak 47. Kaznenog zakona BiH) nema potrebnu kvalitetu zakona, budući da nije uspostavljena "pravična ravnoteža" između zahtjeva od općeg ili javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca, u smislu garancija koje pruža Europska konvencija, bilo je osnove da se donese isti takav zaključak u pogledu članka 242. stavak 3. Zakona o kaznenom postupku BiH i na njega naslonjenoga članka 20. Kućnog reda Suda) koji su uzeti kao osnova za izricanje sankcije apelantu; - Ograničenje nametnuto apelantu u pogledu njegovog prava na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije nije slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između ograničenja (koje država pod određenim uvjetima može prakticirati) i legitimnog cilja kojem se teži. Naime, ako održavanje reda u sudnici i poštivanje ugleda i dostojanstva suda predstavljaju "legitiman cilj" (a to nepobitno jeste legitiman cilj), nisam uvjeren da je konkretno ograničenje apelantovog prava na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije (u segmentu prakticiranja vjere koji je za apelanta relevantan, a objektivno ni na koji realan način ne ugrožava sudski postupak) koje je redoviti sud nametnuo apelantu slijedilo razuman odnos proporcionalnosti između mogućeg ograničenja i legitimnog cilja kojem se teži. To pogotovu zato što je apelant u konkretnom slučaju bio, kako je dopredsjednik Knežević primijetio, u privatnom svojstvu (povreda "privatnog prava"), mada se moj pristup i argumentacija ne ograničavaju samo na taj aspekt; - U ovome kontekstu konzekventno bi se moglo zaključiti da je, ipak, prekršeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi sa pravom na slobodu (misli, savjesti i) vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije.

68 Broj 70 - Strana 68 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Zbog toga nisam mogao podržati odluku većine u odbijajućem dijelu. Izdvojeno mišljenje dopredsjednika Zlatka M. Kneževića o djelomičnom neslaganju Na temelju članka 43. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u predmetu broj AP 3947/12, na odluku Ustavnog suda koja je donesena na plenarnoj sjednici od 9. srpnja godine izjavljujem sljedeće: 1. Odlukom Ustavnog suda Bosne i Hercegovine u predmetu broj AP 3947/12, apelanta Husmeta Hamidovića, donesenom na plenarnoj sjednici od 9. srpnja godine, djelomično je usvojena apelacija, te je utvrđena povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na kvalitetu članka 47. Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine, te je, dalje, naloženo preispitivanje i izmjena navedenog članka sukladno pravima i obvezama iz Ustava Bosne i Hercegovine. 2. Potpuno sam suglasan sa ovim dijelom odluke i obrazloženjem koje se odnosi na nju. 3. Međutim, u ovoj odluci su odbijeni, također, apelantovi navodi iz apelacije da je došlo do povrede članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, te članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. 4. S tim dijelom donesene odluke nisam suglasan i samo ću ukratko naznačiti razloge. 5. U odluci Ustavnog suda detaljno je obrazložena praksa i Suda, kao i praksa Europskog suda kada je riječ o zaštiti prava na vjersko uvjerenje, iskazivanje vjerskog uvjerenja, kao i prava države da ograniči, u posebnim situacijama, iskazivanje pripadanja određenoj vjerskoj zajednici. Također je detaljno naveden i oblik minimalne i proporcionalne intervencije države (društva) u zaštiti sekularnosti kao civilizacijskog dostignuća pogotovu u multireligijskom društvu kakvo i jeste u Bosni i Hercegovini. Sa svim ovim navodima sam suglasan. 6. Ono zbog čega, nažalost, nisam prihvatio odluku u potpunosti jeste razlika između ostalih sudaca i mene u apelantovom statusu i povrede prava koje on trpi. 7. Moje stajalište je da je apelant u konkretnoj situaciji postupao kao građanin koji se odazvao da ispuni građansku dužnost (svjedočenje pred sudom) i da zahtjev da država (iskazana u postupanju suda) ima pravo ograničiti njegovo iskazivanje pripadanja vjerskoj zajednici (nošenje kape ili ne u sudnici) je povreda njegovih privatnih prava i neproporcionalan je zaštićenim pravima iz Europske konvencije. Mora se razlikovati situacija kada bi građanin postupao u službenom svojstvu (npr., kao policajac, učitelj ili bilo koje drugo službeno svojstvo) i tada, prema mom uvjerenju, svi razlozi koji su navedeni u obrazloženju odluke bi stajali. Ali, ovaj apelant nije bio pozvan, ili nije radio, ili nije postupao u službenom svojstvu, već kao građanin koji poštuje državni poziv (poziv suda), nije bio neprimjereno odjeven (da ruši odredbe Kućnog reda), inzistirao je na tome da nošenje kape u sudnici ne predstavlja narušavanje poštovanja prema sudu, već njegovo poštovanje njegovih vjerskih osjećanja. Je li skidanje kape povreda njegovih vjerskih osjećanja i je li to ili nije sukladno normama određene religije, nije na bilo kojem sudu da utvrdi, već na onima koji su pozvani unutar te religijske zajednice da o tomu odlučuju. Mogu se zamisliti situacije i u drugim suvremenim društvima gdje se čak i osobi u službenom svojstvu dopušta da iskaže pripadanje određenoj vjerskoj zajednici (religijska skupina Sika u Velikoj Britaniji nošenje turbana), a u našem povijesnom i suvremenom kontekstu je slična situacija sa posebnom skupinom unutar hebrejske vjerske zajednice (nošenje šešira). 8. Stoga, bez obzira na to što sam suglasan sa većim dijelom obrazloženja i što je i za mene prihvatljivo kada se radi o službenom svojstvu, u konkretnom slučaju smatram da nije primjenjivo, jer se ne radi o službenom svojstvu, te su povrijeđena prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije protivno odluci ostalih kolega. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарној сједници, у предмету број АП 3947/12, рјешавајући апелацију Хусмета Хамидовића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 9. јула године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Хусмета Хамидовића. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на квалитет члана 47 Кривичног закона Босне и Херцеговине. Одлука се доставља Савјету министара Босне и Херцеговине с циљем предузимања активности у оквиру својих надлежности ради остваривања уставних права у смислу гаранција из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са правом из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. Налаже се Савјету министара Босне и Херцеговине да у року од шест мјесеци од дана достављања ове одлуке, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одбија се апелација Хусмета Хамидовића поднесена против Рјешења Суда Босне и Херцеговине број С1 2 К Кж 6 од 11. октобра године у односу на кршење права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са наведеним правом. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Хусмет Хамидовић (у даљњем тексту: апелант), којег заступа Осман Мулахалиловић, адвокат из Брчко Дистрикта БиХ, поднио је 13. новембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број С1 2 К Кж 6 од 11.

69 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 69 октобра године. Истовремено, апелант је од Уставног суда затражио доношење одлуке о привременој мјери којом би се забранило извршење оспореног рјешења. 2. Апелант је поднеском од 6. децембра године допунио апелацију, а поднеском од 25. децембра године је затражио доношење одлуке о привременој мјери и у односу на рјешења Суда БиХ број С1 2 К Кж од 13. децембра године и број С1 2 К К од 27. новембра године, која је исходио током поступка пред Уставним судом, којим му је новчана казна замијењена казном затвора у трајању од 30 дана, достављајући у прилогу наведена рјешења. II. Поступак пред Уставним судом 3. Одлуком број АП 3947/12 Уставни суд је одбио апелантов захтјев за доношење привремене мјере (види, Уставни суд, Одлука о привременој мјери број АП 3947/12 од 20. децембра године, доступна на wеb-страници Уставног суда, 4. На основу члана 22 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), која су важила у релевантном периоду, од Суда БиХ затражено је 30. новембра године да достави одговор на апелацију. 5. Суд БиХ је доставио одговор на апелацију 14. децембра године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 7. Предсједник Вијећа Суда БиХ је ставом 1 изреке Рјешења број С1 2 К К од 10. септембра године, које је донесено у кривичном предмету против оптужених Мевлида Јашаревића и др., апеланту, као свједоку у том поступку, изрекао новчану казну у износу од ,00 КМ због непоштивања суда. Истим рјешењем, и то ставом 2 изреке, апелант је обавезан да новчану казну уплати у року од 30 дана од дана правоснажности рјешења, јер ће у противном, како је то прецизирано ставом 3 изреке рјешења, суд без одлагања донијети одлуку да се новчана казна замијени казном затвора, све прецизније наведено у изреци рјешења. 8. У образложењу рјешења је наведено да је апелант, као свједок Тужилаштва БиХ, на главни претрес, заказан за 10. септембар године, ушао у судницу са капом на глави, након чега га је Суд упозорио да за кориснике Суда важе правила одијевања која подразумијевају да је неопходно скидање капе са главе приликом уласка у судницу. Из образложења произилази да апелант упозорење није прихватио, при чему је упорно покушавао да објасни како је ношење капе његово право да испољава припадност вјери. Даље, из образложења произилази да је Суд БиХ након тога уложио додатни напор да апеланту, као свједоку, објасни због чега је неопходно да поштује суд и правила суда, послије чега је апелант затражио да му се остави додатно вријеме да размисли о својој одлуци, што је Суд БиХ прихватио, а све с надом да ће апелант разумјети деликатност ситуације и донијети разумну одлуку. Међутим, како из образложења произилази, апелант је након паузе у судницу ушао опет са капом на глави, покушавајући поново да објасни Суду БиХ да он на тај начин испољава своја вјерска убјеђења. 9. Суд БиХ је такво понашање окарактеризовао као наставак непримјереног понашања и након упозорења, те као свјесно нарушавање реда у судници, због чега је апелант удаљен из суднице и новчано кажњен, сагласно одредби члана 242 став 3 Закона о кривичном поступку БиХ (у даљњем тексту: ЗКПБиХ). У вези с тим, Суд БиХ је појаснио да је цитираном одредбом прописано да, уколико се свједок који је приступио главном претресу не покорава наређењима предсједника вијећа надлежног за одржавање реда, који је дужан да га на то упозори, те уколико упозорење буде безуспјешно, предсједник вијећа може наредити да се лице удаљи из суднице и новчано казни до ,00 КМ. Из образложења произилази да је Суд БиХ прије доношења оспореног рјешења пажљиво размотрио ситуацију са којом се суочио у судници, при чему је Суд БиХ био свјестан да апелант припада вјерској заједници која се по посебним правилима организовала у селу Маоча, чији су припадници и оптужени у кривичном предмету. У том смислу, Суд БиХ је упознао апеланта са одредбама члана 20 Кућног реда и обавеза корисника комплекса правосудних институција (у даљњем тексту: Кућни ред), које прописују да је посјетиоцима забрањен улазак у наведени комплекс у одјећи која не одговора општеприхваћеним стандардима одијевања у пословном окружењу у правосудним институцијама. Даље, из образложења произилази да је Суд БиХ свједоку указао да је неприхватљиво испољавање вјерске припадности у јавним институцијама путем одјеће или вјерских симбола, као и на обавезу Суда БиХ да подржава и промовише вриједности које људе зближавају и уједињавају, а не оне које их раздвајају и удаљавају, уз нагласак да права појединца нису апсолутна и да она не би смјела да угрожавају заједничке вриједности. 10. Суд БиХ је апеланту посебно ставио до знања да пред суд долазе људи различитих вјерских убјеђења и различитих религија, да је, стога, неопходно повјерење у суд и да, због тога, суд није мјесто гдје вјерска убјеђења могу да се испољавају на начин на који се дискредитују нека општа правила и начела која важе у једном мултикултурном друштву, те да је, управо због тога, законодавац прописао обавезу свих који се појаве пред судом да поштују суд и његова правила. Суд БиХ је, даље, оцијенио да је апелантово одбијање да прихвати правила Суда БиХ најгрубље нарушавање реда у судници. Из образложења, даље, произилази да је такво апелантово понашање Суд БиХ довео у везу са више идентичних случајева пред Судом БиХ у којима су се припадници истих вјерских заједница понашали на идентичан начин, јавно шаљући поруке да не признају Суд БиХ. Учесталост дрског понашања и игнорисања Суда БиХ, према оцјени наведеног суда, поприма елементе опасне криминогене активности и несумњиво представља посебну друштвену опасност. Суд БиХ је, на крају, закључио да повлачење државе пред оваквим и сличним екстремизмима може имати озбиљне посљедице по углед правосуђа и стабилност друштва. 11. Рјешењем Апелационог вијећа Суда БиХ број С1 2 К Кж 6 од 11. октобра године дјелимично је уважена апелантова жалба тако да је првостепено рјешење преиначено на начин да је апелант, због непоштивања суда, кажњен новчаном казном од 3.000,00 КМ. Приликом одлучења Апелационо вијеће је оцијенило питање законитости саме одлуке о кажњавању апеланта, а након тога и питање висине изречене новчане казне на коју је апелант указао. Наиме, Апелационо вијеће је истакло да је оспореним рјешењем неспорно утврђено, а те се чињенице ни жалбом не оспоравају, да апелант није скинуо капу са главе на претресу одржаном 10. септембра године, те да то није хтио учинити ни након упозорења предсједника овог вијећа. Истакнуто је да се жалбом у овом дијелу као спорно намеће питање да ли се чињеница да апелант није скинуо капу има сматрати нарушавањем реда Суда БиХ или

70 Broj 70 - Strana 70 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, не. Према оцјени Апелационог вијећа, ноторно је и општепознато да се приликом уласка у затворене просторије, поготово просторије државних и других институција и друге јавне просторије, скидају капе, шешири и други одјевни предмети за главу с обзиром на то да у таквим случајевима престаје потреба да се они носе и да скидање капе или шешира представља израз поштовања према тој институцији и њеној функцији. 12. Полазећи од тога, како је закључило Апелационо вијеће, обавеза скидања одјевних предмета са главе није нешто што постоји само у Суду БиХ него и у свим другим судовима и институцијама у БиХ, а што је случај и у свим другим земљама са уређеним правним системима. Такво правило и таква обавеза се односе на сва лица без изузетка и без обзира на вјерску, полну, националну или другу припадност. Дакле, према мишљењу Апелационог вијећа, ради се о обавезном поступању свих лица која у било којем својству приступају Суду БиХ, а које је детаљније разрађено одредбом члана 20 Кућног реда. Из података у спису произилази да је поступајући судија у конкретном случају, руководећи се претходно наведеним, најприје упозорио апеланта на обавезу да скине одјевни предмет са главе приликом боравка у судници, а затим му дао и додатно вријеме од 10 минута да размисли о томе, као и о посљедицама одбијања да изврши наредбу предсједника овог вијећа. Пошто апелант ни након тога није скинуо капу, чиме је свјесно исказао непоштивање према суду и нарушио ред у судници, предсједник Вијећа, чија је обавеза, поред осталог, и да одржава ред у судници, сходно одредби члана 242 ЗКПБиХ, апеланту је оправдано изрекао новчану казну. 13. Апелационо вијеће је оцијенило неоснованим апелантове тврдње да му је казна изречена само због својства вјерника и практиковања вјере, те да је таквим поступањем апелант дискриминисан. Наведено, како је истакло Апелационо вијеће, због тога што се обавеза скидања капе и примјерено понашање односе на све оне које приступе у суд, без изузетка. Супротно понашање се, према оцјени Апелационог вијећа, увијек тумачи као израз непоштовања, што је и апеланту и те како добро познато. У том правцу је, даље, истакнуто да је Босна и Херцеговина секуларна држава у којој је религија одвојена од јавног живота због чега просторије суда не могу да буду мјесто за манифестовање било које вјере и испољавање било чије вјерске припадности на било који начин. Према оцјени Апелационог вијећа, апеланту ни на који начин нису ускраћена његова права да вјерује и слободно манифестује и практикује вјеру у свом дому и свим другим мјестима предвиђеним за то, али не у судници, због чега су неосновани наводи жалбе о повреди апелантових права загарантованих Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). 14. Након што је оцијенило да је, због свих наведених разлога, кажњавање апеланта било оправдано, а поднесена жалба неоснована у том дијелу, Апелационо вијеће је размотрило побијано рјешење и у погледу висине изречене новчане казне. 15. У вези с тим, Апелационо вијеће је закључило да је казна изречена апеланту, ипак, престрого одмјерена. Наиме, према мишљењу Апелационог вијећа, жалбом је основано указано да новчана казна од ,00 КМ представља максималну новчану казну предвиђену за нарушавање реда у судници. Међутим, максимална казна би, и према оцјени Апелационог вијећа, требало да буде примјењивана у случају најгрубљег и најбезобзирнијег понашања одређеног лица у суду и према суду. Што се тиче критеријума значајних приликом одређивања висине новчане казне за нарушавање реда у судници, свакако треба имати у виду облик и интензитет непоштивања које је одређено лице исказало према суду, што је побијаним рјешењем и оцијењено. Међутим, у погледу имовинског стања лица које се кажњава, на чему апелант и у жалби инсистира, према мишљењу Апелационог вијећа, треба имати у виду да је новчана казна која се изриче због апелантовог понашања, по својој природи, дисциплинског карактера и да не потпада под кривичноправне санкције приликом чијег изрицања мора да се води рачуна и о имовинском стању лица којем се казна изриче. 16. Како је, даље, закључило Апелационо вијеће, иако је апелант у конкретном случају исказао висок степен упорности у непоштивању суда (капу није скинуо чак ни након паузе од 10 минута која му је дата за размишљање), што, свакако, утиче на висину новчане казне, саме апелантове радње (нескидање капе) према свом облику не представљају најгрубље радње непоштивања суда да би оне оправдале изрицање максималне новчане казне. При томе Апелационо вијеће је имало у виду да апелант, осим што није скинуо капу, ипак, није при томе вербално, нити на неки други грубљи начин исказао непоштивање према суду или вријеђао суд због чега у конкретном случају није било мјеста за изрицање максималне новчане казне. Још је наглашено да, иако свака казна, па и дисциплинска, у одређеној мјери има циљ и генералну превенцију, треба имати у виду да је дисциплинска казна, ипак, примарно усмјерена према одређеној индивидуи, те да свако треба да одговара за своје понашање и дјела и да за то буде кажњен, а не да буде кажњен и за дјела и понашање других припадника било које групе. Уз то, како је у образложењу наглашено, смисао одредбе члана 242 став 3 ЗКПБиХ је, прије свега, санкционисање, односно новчано кажњавање појединца, у мјери сразмјерној исказаном непоштивању према суду. Разматрајући околности конкретног случаја, Апелационо вијеће је оцијенило да је новчана казна у износу од 3.000,00 КМ примјерена облику и интензитету непоштивања суда, односно нарушавању реда у судници, које је исказао апелант, због чега је у овом дијелу дјелимично уважена апелантова жалба, те преиначено оспорено рјешење као у изреци рјешења. 17. Из допуне апелације произилази да је Рјешењем Суда БиХ број С1 2 К К од 27. новембра године, које је потврђено Рјешењем број С1 2 К Кж од 13. децембра године, новчана казна која је изречена апеланту замијењена казном затвора у трајању од 30 дана. IV. Апелација а) Наводи из апелације 18. Апелант сматра да му је оспореним рјешењем Суда БиХ повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, затим, право на слободу мисли, савјести и вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, те право на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апелант наглашава да је у конкретном случају Суд БиХ произвољно примијенио процесно право и тиме повриједио његова основна људска права гарантована Уставом БиХ и Европском конвенцијом. Указује да му је казна утврђена према Правилнику о кућном реду, а не према кривичнопроцесном закону. У побијаном рјешењу Суд БиХ је апсолутно произвољно примијенио одредбу члана 256 ЗКПБиХ, кршећи, такође, и начело nullum crimen, nulla poena

71 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 71 sine lege. Другостепено вијеће се, према апелантовом мишљењу, уопште није бавило, односно занемарило је одредбу члана 256 ЗКПБиХ која прописује да су "учесници дужни да устану када се обраћају суду". 19. Истиче да законодавац није прописао обавезу да се устане пред судом и истовремено скине капа, већ само да се устане, а да је то хтио, законодавац би сигурно прописао и скидање капе као посебан елеменат прекршаја. Према апелантовој оцјени, очигледно је да се у побијаним рјешењима произвољно примјењује ЗКПБиХ, те апеланту изриче новчана казна за наводно непоштивање суда, а да при томе у ЗКПБиХ нигдје није прописано да је свједок дужан да скине капу када се обраћа суду. Одредбом члана 2 став 3 тачка г) Устава БиХ прописано је да,,сва лица уживају људска права и слободе", укључујући и "слободу мисли, савјести и вјере". Исте гаранције пружа и одредба члана 9 Европске конвенције. Наведена одредба члана 9 Европске конвенције прописује да "свако има право на слободу вјероисповијести, да јавно исказује своју вјероисповијест". Апелант је као свједок на суду, на јавној сједници, изјавио да не скида капу из вјерских разлога, након чега му је изречена "драконска" казна, па произилази да му је због практиковања вјере изречена казна, што је све супротно одредби члана 9 Европске конвенције. Стога, предлаже да се апелација усвоји, те утврди повреда апелантових уставних права. 20. Поднеском од 25. децембра године апелант је допунио апелацију рјешењима Суда БиХ којима му је изречена новчана казна у износу од 3.000,00 КМ замијењена казном затвора у трајању од 30 дана. б) Одговор на апелацију 21. Суд БиХ је у одговору на апелацију истакао да су апелантови наводи неосновани, те да је наведени суд у образложењу своје одлуке довољно образложио Уставни и правни основ за новчано кажњавање апеланта. V. Релевантни прописи 22. У Закону о кривичном поступку Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09 и 93/09), у тексту који је важио у релевантном периоду, релевантне одредбе гласе: Члан 242. став 3. Кажњавање због нарушавања реда (3) Ако Тужилац, бранилац, оштећени, законски заступник, пуномоћник оштећеног, свједок, вјештак, тумач или друго лице које присуствује главном претресу омета ред или се не покорава наређењима судије, односно предсједника вијећа за одржавање реда судија, односно предсједник вијећа ће га упозорити. Ако упозорење буде безуспјешно, судија односно предсједник вијећа може наредити да се лице удаљи из суднице и казни новчаном казном до КМ. Ако Тужилац или бранилац буду удаљени из суднице, судија, односно предсједник вијећа ће обавијестити Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине или адвокатску комору чији је бранилац члан ради предузимања даљњих мјера. 23. У Кривичном закону Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07 и 8/10), у тексту који је важио у релевантном периоду, релевантне одредбе гласе: Члан 46. став 3. Новчана казна (3) Ако се новчана казна изриче у одређеном износу, најнижи износ не може бити мањи од 500,00 КМ, а највиши не може бити већи од ,00 КМ (...). Члан 47. ст. 1, 2. и 3. Замјена новчане казне (1) Новчана казна се не наплаћује принудно. (2) Ако се новчана казна не плати у року који је утврђен пресудом, суд ће без одлагања донијети одлуку да се новчана казна замијени казном затвора. (3) Новчана казна ће се замијенити казном затвора тако што ће се за сваки започети дневни износ новчане казне, односно ако је новчана казна била изречена у одређеном износу, за сваких започетих 100 КМ новчане казне одредити један дан затвора, с тим да не може прекорачити прописану казну за то дјело. 24. Кућни ред и обавезе корисника комплекса правосудних институција (необјављени интерни акт) у релевантном дијелу гласи: Члан 20. Одијевање Посјетиоцима је забрањен улазак у Комплекс у одјећи која не одговара општеприхваћеним стандардима одијевања у пословном окружењу. Посјетиоцима у Комплексу није дозвољено одијевати мини сукње, кратке хлаче, љетне мајице са танким бретелама, обућу отворених стопала и друге одјевне предмете који не приличе пословном окружењу у правосудним институцијама. VI. Допустивост 25. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 26. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 27. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Суда БиХ број С1 2 К Кж 6 од 11. октобра године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, из предметног списа није видљиво када је апелант тачно примио оспорено рјешење, нити је апелант тај податак у апелацији навео, али будући да апелант оспорава рјешење од 11. октобра године, а да је апелација поднесена 13. новембра године, Уставни суд закључује да је апелација поднесена у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 28. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

72 Broj 70 - Strana 72 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, VII. Меритум 29. Апелант побија рјешење Суда БиХ, тврдећи да су тим рјешењем повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, као и члана II/4 Европске конвенције и члана 14 Европске конвенције. Слобода мисли, савјести и вјере 30. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: г) Слободу мисли, савјести и вјероисповијести. 31. Члан 9 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Свако има право на слободу мисли, савјести и вјере: ово право укључује слободу да промијени вјеру или убјеђење и слободу, сам или заједно с другима и јавно или приватно, да манифестује своју вјеру или убјеђење, обредом, проповиједањем и вршењем вјерских дужности и ритуала. 2. Слобода манифестирања своје вјере или својих убјеђења ће подлијегати само оним ограничењима предвиђеним законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбједности, заштите јавног поретка, здравља или морала или заштите права и слобода других. 32. Апелант оспорава рјешење Суда БиХ, тврдећи да је тим рјешењима, између осталог, повријеђено и његово право из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, јер је наведени суд апеланта новчано казнио због чињенице да као свједок у судници из вјерских убјеђења и практиковања вјере није скинуо капу са главе. Апелант сматра да процесни закон не прописује да је приликом обраћања суду неопходно скинути капу са главе, јер да је законодавац сматрао да је то неопходно учинити, он би наведену законску норму у том правцу прецизирао. Због тога, апелант сматра да му је изречена "драконска" казна искључиво због вјерских разлога, што јасно упућује на кршење наведеног права. 33. Разматрајући апелантове наводе у свјетлу кршења права на слободу мисли, савјести и вјере, Уставни суд подсјећа да су слободе заштићене чланом 9 Европске конвенције један од основа демократског друштва. Слобода вјере је један од највиталнијих елемената у стварању идентитета вјерника и њиховог концепта живота, али, исто тако, представља вриједност и за атеисте, агностике, скептике и неопредијељене. Плурализам је вриједност нераздвојива од демократског друштва, која се градила стотинама година. Иако су вјерске слободе првенствено питање индивидуалне свијести, оне подразумијевају слободу манифестовања вјере. Свједочење ријечима и дјелима која су повезана с постојањем вјерских убјеђења (види, Европски суд за људска права, Kokkinakis против Грчке, 25. маја године, Серија А број 260-А, стр. 17, тачка 31, и Otto Preminger-Институт против Аустрије, 20. септембра године, Серија А број 295-А, стр. 17, тачка 47). 34. Европски суд за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), оцјењујући улогу религије у демократском друштву, истакао је да у демократским друштвима у којима неколико религија коегзистира унутар једне те исте популације може да се појави потреба да се поставе ограничења ове слободе, како би се помирили интереси различитих група и обезбиједило да се свачија убјеђења поштују (op. cit., Kokkinakis против Грчке). 35. Разматрајући однос вјерског и грађанског права, Европски суд је подсјетио да је слобода вјероисповијести, укључујући слободу манифестовања вјероисповијести, примарно ствар индивидуалне свијести и нагласио да је сфера индивидуалне свијести значајно другачија од сфере "приватног права", односно грађанског права које се тиче организације и функционисања друштва у цјелини. Члан 9 Европске конвенције гарантује свима у приватном животу слободу да поштују захтјеве своје религије. С друге стране, држава може легитимно да спријечи, у оквиру својих овлашћења у области приватног, односно грађанског права, примјену религијских убјеђења која су у супротности с јавним редом и демократским вриједностима (види, Европски суд, Refah партија благостања и други против Турске, пресуда од 13. фебруара године, Извјештаји о пресудама и одлукама 2003-II, тачка 128). 36. У наведеној одлуци Европски суд се позвао на јуриспруденцију органа Конвенције који су усвојили становиште да је секуларизам један од основних принципа државе који је у складу с владавином права и поштивањем људских права и демократије. Суд је указао да становиште које не поштује тај принцип неће бити обухваћено слободом манифестовања вјере и неће уживати заштиту члана 9 Европске конвенције (op. cit., Refah партија благостања и други против Турске, тачка 92). 37. Члан 9 Европске конвенције је структурисан тако да први став дефинише заштићене слободе, а други став садржи тзв. рестриктивну клаузулу, односно прописује околности под којима јавна власт може да ограничи уживање заштићених слобода. Члан 9 став 1 Европске конвенције набраја облике у којима религија може да се манифестује, као што су обред, проповиједање и вршење вјерских дужности и ритуала. Међутим, овај члан не штити сваки акт мотивисан или инспирисан вјером или убјеђењем (види, Европски суд, Kalaç против Турске, пресуда од 1. јула године, Извјештаји о пресудама и одлукама 1997-IV, тачка 27). 38. Доводећи наведене принципе у везу са чињеницама конкретног случаја, Уставни суд подсјећа да ограничење прописано чланом 9 став 2 Европске конвенције дозвољава државама могућност да одлучују само у погледу обима уживања ових права и слобода, и то онда када је та интервенција државе у складу са законом, односно прописана законом, или је неопходна у демократском друштву, а ради заштите основних вриједности сваке државе, као што су јавна безбједност, заштита јавног поретка, здравља или морала, или заштита права и слобода других лица. Дакле, држави је дозвољено да ограничи вршење ових права само када се ради о општем друштвеном интересу, али не и да их суспендује. 39. Даље, Уставни суд подсјећа да индивидуално истицање религиозних симбола и облачење које изражава вјерску припадност неког лица представљају један од најчешћих видова испољавања вјерских осјећања и као такво спада у оквире заштите члана 9 Европске конвенције. Наведено неспорно представља подручје испољавања права сваког појединца да своје понашање усклади са својим вјерским осјећањима и убјеђењима и стога, у принципу, тај сегменат не може бити предмет државног мијешања и ограничавања. Међутим, у пракси су могући случајеви ограничавања у сегментима јавне манифестације вјере. Уставни суд подсјећа да су у пракси највише пажње побудили случајеви ношења бурке и никаба код жена, које су тај изразито снажни израз спољне манифестације вјере носиле према прописима из Кур ана, дакле, према исламским прописима. Тако је Европски суд, разматрајући апликацију

73 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 73 учитељице у једној државној школи у Швајцарској, којој је забрањено да носи мараму за вријеме наставе, закључио да оспорена мјера може да се сматра оправданом и да је пропорционална циљу заштите права и слобода других, јавног реда и јавне безбједности. Европски суд је, "имајући у виду да се ради о учитељици која је запослена у државној школи, која, стога, мора да толерише пропорционално ограничење права на слободу вјере", закључио да је мјера забране ношења мараме за вријеме наставе која је изречена апликанткињи била "нужна у демократском друштву", те да таквим ограничењем апликанткињи није прекршено право из члана 9 Европске конвенције (види, Европски суд, Dahlab против Швајцарске, 16. фебруар године, апликација број 42393/98). 40. Уставни суд запажа да се у апелантовом случају ради о једној специфичној ситуацији у којој се преплићу, са једне стране, општеприхваћени стандард понашања у једној правосудној институцији, те, с друге стране, апелантово право да у судници, супротно општеприхваћеном стандарду понашања, испољи припадност својој вјерској заједници. Апелант сматра да Суд БиХ није имао упориште у закону да његово непокоравање наредби Суда новчано казни, указујући да у ЗКПБиХ не постоји одредба која тако шта прописује због чега му је прекршено право на слободу мисли, савјести и вјере. 41. Полазећи од кључног апелантовог приговора, да ограничење у конкретном случају није било прописано законом, Уставни суд подсјећа да је Европски суд (види, The Sunday Times против Уједињеног Краљевства (број 1), 26. април године, Серија А број 30, стр. 31, тачка 49) усвојио становиште о изразу "прописано законом", у вези са ставом 2 члана 9 Европске конвенције, те истакао да, према његовом мишљењу, слиједе два захтјева која произилазе из израза "прописано законом". "Прво, закон мора да буде примјерено доступан: грађанин мора да буде у могућности да има индикације да су околности правног правила примјењиве на одређени предмет. Друго, норма не може да се сматра 'законом' осим ако је формулисана с довољном прецизношћу како би се омогућило грађанима да регулишу своје понашање: грађанин мора да буде у стању - ако је потребно уз одговарајући савјет - да предвиди, до степена који је разуман у одређеним околностима, посљедице које за собом може да изазове одређена акција." Осим тога, текст многих закона није апсолутно прецизан. Потреба да се избјегне прекомјерна крутост и да се иде укорак с промјењивим околностима значи да су многи закони неизбјежно дефинисани терминима који су, у већој или мањој мјери, нејасни. Тумачење и примјена тих прописа зависе од праксе (види, op. cit., Kokkinakis против Грчке). 42. Дакле, расправљајући о питању да ли је у конкретном случају Суд БиХ приликом доношења оспореног рјешења поступао у складу са законом, Уставни суд запажа да одредба члана 242 став 3 ЗКПБиХ прописује да судија, односно предсједник вијећа, може удаљити из суднице и казнити новчаном казном до ,00 КМ лице које учествује у поступку, а које омета ред у судници, односно не покорава се наређењима суда. Уставни суд, такође, запажа да цитирана одредба, коју је Суд БиХ имао у виду приликом одлучења, не прописује таксативно све врсте понашања које могу да се сматрају нарушавањем реда у суду, већ суд, у околностима конкретног случаја, оцјењује да ли неко понашање може да се окарактерише као нарушавање реда, што, дакле, спада у слободну процјену суда (види, Уставни суд, Одлука број АП 2486/11 од 17. јула године, тачка 33, доступна на а што је коначно општеприхваћени стандард поступања судова у оквиру правосудних институција у БиХ и што, у коначници, кореспондира са становиштем Европског суда из пресуде Kokkinakis против Грчке да тумачење и примјена прописа који су дефинисани терминима који су нејасни зависе од праксе. 43. Уставни суд, даље, запажа да је Суд БиХ приликом одлучења имао у виду и одредбу члана 20 Кућног реда која прописује "да је посјетиоцима забрањен улазак у одјећи која не одговара општеприхваћеним стандардима одијевања у пословном окружењу у правосудним институцијама", као интерни акт Суда БиХ и других правосудних институција (комплекс правосудних институција). Уставни суд, исто тако, запажа да наведена одредба не прецизира који су то општеприхваћени стандарди одијевања, али да је Суд БиХ у конкретном случају имао у виду да општеприхваћени стандард понашања у цивилизованом друштву налаже да се приликом уласка у затворени простор неке јавне институције скида капа са главе, што, заправо, представља гест поштовања према тој институцији и њеној функцији. Исто тако, Уставни суд примјећује да наведени Кућни ред није јавно објављен, али да та околност није спорна, будући да се у конкретном случају ради о једном општеприхваћеном и уобичајеном стандарду понашања у једној правосудној институцији у цивилизованом и демократском друштву каквом тежи Босна и Херцеговина. Уставни суд, такође, сматра да је такав уобичајени стандард понашања разумно могао и морао да буде познат апеланту. Осим тога, Уставни суд запажа да је Суд БиХ на јасан и недвосмислен начин упозорио апеланта на тај општеприхваћени стандард понашања који је обавезан за све посјетиоце комплекса правосудних институција без обзира на вјерску, полну, националну или другу припадност. 44. Уз то, Уставни суд, такође, запажа да је Суд БиХ јасно упозорио апеланта и на посљедице таквог понашања, остављајући апеланту, мимо уобичајених правила, додатно вријеме да размисли о посљедицама непокоравања наредбама суда. Управо наведено поступање Суда БиХ у околностима конкретног случаја кореспондира са усвојеним становиштем Европског суда у вези са синтагмом "прописано законом" (види, op.cit., The Sunday Times против Велике Британије). Наведено стога што је апеланту на јасан и недвосмислен начин Суд БиХ указао на правила понашања у комплексу правосудних институција, те на посљедице непоштивања тих правила, при чему је апеланту, на његово инсистирање, дато додатно вријеме за размишљање о свом понашању и посљедицама непокоравања наредбама суда. Уз то, Уставни суд посебно наглашава да се ограничење односило само за вријеме боравка у судници, односно свједочења у Суду БиХ. Уставни суд сматра да Суд БиХ овим ограничењем на апеланта није ставио претјеран терет, будући да је од апеланта искључиво тражио да се у правосудној институцији понаша у складу са правилима Кућног реда, која важе за све посјетиоце комплекса правосудних институција, уз посебан нагласак да је ограничење постојало само унутар суднице. Дакле, имајући у виду све наведено, Уставни суд у околностима конкретног случаја сматра да је Суд БиХ, користећи се дискреционим овлашћењима из одредаба члана 242 став 3 ЗКПБиХ, поступио у складу са законом и да је, супротно апелантовим схватањима, мијешање које је било ограниченог карактера било законито. 45. Даље, у вези с питањем да ли је мијешање у конкретном случају имало легитиман циљ, Уставни суд запажа да је Суд БиХ приликом одлучења, прије свега, имао у виду општеприхваћени стандард понашања у једној правосудној институцији, који не дозвољава улазак у ту

74 Broj 70 - Strana 74 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, институцију у одјећи која не одговора "општеприхваћеним стандардима одијевања у пословном окружењу правосудних институција". Затим, Уставни суд запажа да је Суд БиХ приликом одлучења имао у виду неприхватљивост испољавања вјерске припадности и вјерских симбола у јавним институцијама која при томе крше уобичајене стандарде понашања, при чему је Суд БиХ имао у виду и своју обавезу да подржава вриједности које људе зближавају, а не оне које их раздвајају. Уставни суд подсјећа и на становиште Суда БиХ који је у том правцу нагласио да је Босна и Херцеговина секуларна држава у којој је религија одвојена од јавног живота због чега просторије суда не могу бити мјесто за манифестовање било које вјере и испољавање било чије вјерске припадности. Полазећи од становишта Европског суда да у демократском друштву у којем постоји више религија (као што је то случај у Босни и Херцеговини) може да се појави потреба за успоставом ограничења на слободу вјере (op. cit., Kokkinakis против Грчке) у контексту обавезе једне независне правосудне институције "да подржава вриједности које људе зближавају, а не раздвајају", Уставни суд сматра да је у конкретном случају ограничење, које је било привременог карактера, тежило циљевима који су легитимни. Коначно, Уставни суд подсјећа да одредба члана 242 став 3 ЗКПБиХ примарно има циљ да Суду БиХ у оквиру датих овлашћења омогући несметано и дјелотворно вођење поступака, при чему је судији, односно предсједнику Вијећа ради дјелотворног функционисања приликом поступања у кривичним предметима дата могућност да свако непримјерено понашање, које је усмјерено на нарушавање реда у судници, односно нарушавање угледа Суда БиХ, новчано санкционише. У конкретном случају Суд БиХ је упорно апелантово истрајавање да се не покори наредби Суда оцијенио као нарушавање угледа и дигнитета једне правосудне институције, па је, према оцјени Уставног суда, ограничење у конкретном случају имало циљ, прије свега, да заштити дигнитет једне правосудне институције, што је, свакако, имало легитиман циљ, у смислу члана 9 став 2 Европске конвенције. 46. Коначно, у вези с питањем да ли је одлука била неопходна у демократском друштву да би се постигао један од законитих циљева из члана 9 став 2 Европске конвенције, Уставни суд подсјећа да, према устаљеној пракси Европског суда, државе уговорнице имају одређено поље слободне процјене у оцјењивању постојања и обима потребе за мијешањем у права грађана, али то поље подлијеже европској супервизији, обухватајући обоје, и закон и одлуке које се примјењују чак и оне које су донијели независни судови (op. cit., Dahlab против Швајцарске). Даље, према устаљеној пракси Европског суда, задатак суда је да утврди да ли су мјере које су предузете на националном нивоу биле у принципу оправдане а то је да ли су разлози изведени како би оправдали мјере "релевантни и довољни" и да ли су мјере пропорционалне легитимном циљу којем се тежи (види, op. cit., The Sunday Times против Велике Британије, стр , тачка 50). 47. Дакле, Уставни суд запажа да је апеланту изречена новчана казна због непоштивања Суда БиХ, односно због одбијања наредбе Суда БиХ да приликом уласка у судницу скине капу с главе. Даље, Уставни суд подсјећа да је апелант, због непокоравања наредби Суда, првостепеним рјешењем кажњен новчаном казном у износу од ,00 КМ, али да је другостепеним рјешењем новчана казна смањена на износ од 3.000,00 КМ. Уставни суд запажа да је Апелационо вијеће, након преиспитивања првостепеног рјешења, закључило да је апеланту новчана казна престрого одмјерена, те је, уважавајући све околности конкретног случаја, оцијенило да је новчана казна у износу од 3.000,00 КМ примјерена облику и интензитету непокоравања наредби Суда, односно нарушавању реда у судници. Уставни суд запажа да је Суд БиХ у конкретном случају поступио у складу са својим дискреционим овлашћењем, које му пружа одредба члана 242 ЗКПБиХ, која омогућава суду да новчано казни учеснике у поступку који се не покоравају наредбама суда, а све ради несметаног функционисања поступка, те очувања ауторитета и дигнитета суда. Уставни суд подсјећа да је приликом разматрања овог питања имао у виду и чињеницу да је, због неплаћања казне, апеланту новчана казна замијењена казном затвора, сходно одредби члана 47 КЗБиХ. Међутим, Уставни суд наглашава да ће тај сегменат бити предмет посебног испитивања у наредним тачкама ове одлуке у контексту кршења права на правично суђење. Стога, имајући у виду наведено и околности конкретног случаја, Уставни суд сматра да ограничење у конкретном случају није представљало превелики терет за апеланта, те да је мјера коју је предузео Суд БиХ слиједила легитимне циљеве, у смислу члана 9 став 2 Европске конвенције, и да у конкретном случају постоји разуман однос пропорционалности између ограничења и легитимног циља којем се тежи. 48. Сходно наведеном, Уставни суд закључује да оспореним рјешењем није прекршено апелантово право на поштивање слободе манифестације вјере према члану II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције. Право на правично суђење 49. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 50. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. 51. У вези са апелантовим позивањем на кршење права на правично суђење, Уставни суд, прије свега, треба да ријеши питање примјењивости члана 6 Европске конвенције у контексту новчаног кажњавања апеланта и досадашње праксе Уставног суда. Наиме, Уставни суд подсјећа да је у својој новијој пракси (види, између осталих, Уставни суд, Одлука број АП 520/10 од 24. маја године, тач. од 19 до 26, доступна на wеb-страници Уставног суда разматрајући питање примјењивости члана 6 Европске конвенције у контексту новчаног кажњавања учесника у поступку (адвоката) због вријеђања суда, закључио да се поступак није тицао одлучивања о апелантовим правима и обавезама грађанске природе, нити о кривичној оптужби да би члан 6 Европске конвенције био примјењив, па је апелација у том дијелу одбачена као ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је до таквог закључка дошао, између осталог, разматрајући и аспект "тежине" санкције и чињенице да је у том случају било мало вјероватно да би се икада остварили услови за замјену новчане казне казном затвора. 52. Доводећи наведене принципе у контекст конкретног случаја, Уставни суд запажа да је апелант током поступка

75 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 75 пред Уставним судом доставио рјешења Суда БиХ којима му је новчана казна замијењена казном затвора, сходно одредби члана 47 став 2 Кривичног закона БиХ (види претходне тачке ове одлуке). С обзиром на тај аспект и "тежину" казне, односно чињеницу да је у конкретном случају, због неплаћања новчане казне у остављеном року новчана казна замијењена казном затвора у трајању од 30 дана, Уставни суд сматра да апелант у конкретном случају има право на укупну процедуралну заштиту коју гарантују Устав Босне и Херцеговине и Европска конвенција, односно да је члан 6 Европске конвенције, ипак, примјењив (види, Европски суд, Kyprianou против Кипра, апликација број 73797/01 из године, ст , и Zaicevs против Латвије, апликација број 65022/01 из године, ст , Anghel против Румуније, апликација број 28183/03 из године, ст ). 53. У вези са апелантовим наводима којим оспорава законитост рјешења Апелационог вијећа Суда БиХ, указујући, између осталог, да Суд БиХ није имао упориште у процесном закону да поступи на начин на који је поступио, јер скидање капе са главе у судници није прописано нити једним прописом, Уставни суд запажа да је о овом апелантовом суштинском питању већ расправио разматрајући апелантов приговор у контексту апелантових навода о кршењу права на слободу мисли, савјести и вјере. Дакле, Уставни суд подсјећа да је апелант, као свједок Тужилаштва БиХ, приступио рочишту и да је у том својству новчано кажњен због непокоравања наредбама Суда. Даље, Уставни суд подсјећа да одредба члана 242 став 3 ЗКПБиХ омогућава судији, односно предсједнику вијећа да, након упозорења, новчано санкционише све учеснике у поступку, укључујући и свједоке, који се не покоравају његовим наредбама. Уставни суд, даље, подсјећа да је предсједник Вијећа у конкретном случају, слиједећи овлашћења која су му дата одредбом члана 242 став 3 ЗКПБиХ, упозорио апеланта да је његово понашање неприхватљиво, уз јасно упозорење на могуће посљедице уколико и даље буде упорно одбијао да се покори наредби Суда. Уставни суд, даље, запажа да је апеланту при томе дата могућност да се изјасни, те да суду предочи разлоге због којих се не покорава таквој наредби. Уставни суд подсјећа да је апелант у вези с тим упорно понављао "да је ношење капе његово право да испољава припадност вјери". Дакле, Уставни суд из оспорених рјешења не запажа да је апеланту (као свједоку у предметном поступку) било ускраћено право да се изјасни у вези са захтјевом предсједника Вијећа. Штавише, Уставни суд запажа да је апеланту, поред могућности да се непосредно изјасни о захтјеву предсједника Вијећа, мимо уобичајене праксе суда, пружено додатно вријеме за размишљање о посљедицама таквог понашања, јер је управо апелант то и захтијевао. Уставни суд, такође, подсјећа да је апелант и након додатног размишљања (што је, свакако, утицало на висину казне због испољене упорности да се не повинује наредби Суда) и даље остао досљедан ставу "да са капом на глави испољава припадност вјери", што упућује на закључак да је апеланту у околностима конкретног случаја дата разумна могућност да брани свој став, односно да изнесе разлоге за такво понашање. Чињеница да разлози које је апелант навео Суд БиХ није прихватио као разумно оправдање, само по себи, не води закључку да је апеланту у конкретном случају на било који начин ускраћено право да у оквиру предметног поступка пружи своју одбрану. У том контексту Уставни суд још наглашава да је апелант имао на располагању редован правни лијек у оквиру кога му је додатно пружена шанса да се изјасни о првостепеном рјешењу, што је, у коначници, резултирало смањењем новчане казне, што додатно учвршћује становиште Уставног суда да је апеланту дата разумна могућност да у предметном поступку пружи своју одбрану, односно да му у предметном поступку није ускраћено право на одбрану, у смислу гаранција које пружа члан 6 Европске конвенције. 54. Даље, Уставни суд подсјећа да је у оспореној одлуци наглашено да је дискреционо право суда да оцијени које понашање сматра непримјереним, као што је то Суд БиХ учинио и у конкретном случају, оцијенивши непримјереним апелантов поступак. Уставни суд подсјећа да је Суд БиХ приликом одлучења имао у виду правила Кућног реда која прописују стандард облачења приликом уласка у комплекс правосудних институција, који обавезује све посјетиоце наведених институција. Исто тако, Уставни суд је приликом одлучења посебно имао у виду да је Суд БиХ приликом одлучења јасно ставио до знања да је апелантово понашање било усмјерено на непоштивање Суда БиХ као институције, дакле, није се радило о личном нивоу непоштивања израженом према одређеном судији, што би евентуално упућивало на пристрасност "увријеђеног" судије који истовремено и доноси рјешење о новчаном кажњавању (у конкретном случају оспорено другостепено рјешења је донесено у трочланом вијећу Суда БиХ), па у таквим околностима чињеница да је првостепено рјешење донио предсједник Вијећа Суда БиХ, а о жалби одлучило трочлано вијеће наведеног суда, у складу са својим законским овлашћењима, у смислу члана 242 став 3 ЗКПБиХ, Уставни суд не види ништа спорно, нити у таквим околностима било шта упућује на пристрасност редовних судија Суда БиХ приликом одлучења (види, Уставни суд, mutatis mutandis, Одлука број АП 1196/09 од 26. јануара године, доступна на wеb-страници Уставног суда У свјетлу свега изнесеног, Уставни суд има потребу да укаже на дио непримјереног образложења Суда БиХ, које је изнесено у првостепеном рјешењу, да "учесталост дрског понашања и игнорисање Суда БиХ поприма елементе криминогене активности и несумњиво представља посебну друштвену опасност, те да повлачење државе пред оваквим и сличним екстремизмима може имати озбиљне посљедице по углед правосуђа и стабилност друштва", што евентуално указује на пристрасност предсједника Вијећа приликом слободне процјене која му је дата процесним законом. Међутим, Уставни суд подсјећа да је приликом одлучења имао у виду да се другостепено вијеће у образложењу рјешења, које апелант искључиво и оспорава, јасно оградило од таквог приступа првостепеног вијећа. Наиме, другостепено вијеће је јасно нагласило да у конкретном случају треба имати у виду да је "дисциплинска казна, ипак, примарно усмјерена према одређеној индивидуи, те да свако треба да одговара за своје понашање и дјела и да за то буде адекватно кажњен, а не да буде кажњен и за дјела и понашања других припадника било које групе, при чему је наглашено да је смисао одредбе члана 242 став 3 ЗКПБиХ санкционисање новчано кажњавање појединца, у мјери сразмјерној исказаном непоштивању суда". Уставни суд сматра да се другостепено вијеће јасно дистанцирало од, у том сегменту, непримјереног образложења предсједника првостепеног вијећа за шта је другостепено вијеће дало јасно образложење из којег не произилази произвољност. 56. Међутим, оно што Уставном суду prima facie указује на могући проблем јесте чињеница да је првостепеним рјешењем, које је потврђено оспореним рјешењем Апелационог вијећа Суда БиХ, утврђено да ће, уколико апелант не плати утврђену новчану казну у остављеном року, Суд БиХ без одлагања донијети одлуку да се новчана казна замијени казном затвора. У том контексту

76 Broj 70 - Strana 76 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Уставни суд запажа, имајући у виду допуну апелације, да је, због неплаћања новчане казне у року који је прописан законом, Суд БиХ изречену новчану казну аутоматизмом, у смислу одредаба члана 47 став 3 КЗБиХ, замијенио казном затвора у трајању од 30 дана. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је одредбом члана 47 став 1 КЗБиХ прописано да новчана казна не може да се принудно наплати, а да је ставом 2 цитираног члана прецизирано да ће се новчана казна по аутоматизму замијенити казном затвора уколико се новчана казна не плати у року који је утврђен одлуком суда, док став 3 цитираног члана прописује на који начин и како се врши замјена новчане казне казном затвора (100 КМ неплаћене новчане казне одговора једном дану затвора). Уставни суд сматра да такво законско рјешење покреће питање озбиљних кршења људских права гарантованих Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом, који као једно од основних људских права гарантују свима право на слободу и безбједност личности, осим у посебним случајевима који су прописани законом. Према оцјени Уставног суда, такво законско рјешење, уколико је већ усвојено, требало би да буде попраћено и озбиљним гаранцијама које подразумијевају ограничавање казне на одређени период (рецимо не дужи од 15 дана), омогућавање принудне наплате (што је ставом 1 члана 47 КЗБиХ изричито онемогућено), пружањем могућности да се докаже да се новчана казна не може платити, односно примјеном других санкција и мјера (обављање послова за опште добро на слободи) или томе слично. У одсуству оваквих, према оцјени Уставног суда, ефективних и разумних гаранција, Уставни суд у околностима конкретног случаја сматра да такво законско рјешење, конкретно одредбе члана 47 КЗБиХ, немају потребан квалитет закона у смислу правне сигурности и гаранција које пружа Европска конвенција. 57. Уставни суд подсјећа да је приликом одлучења имао у виду праксу Европског суда усвојену у предмету Göktan v. Француска у којем се Европски суд, између осталог, позвао на проблематичан карактер замјене новчане казне лишавањем слободе (види, mutatis mutandis, Европски суд, Göktan против Француске, апликација број 33402/96, пресуда од 2. јула године). Исто тако, Уставни суд указује на већ цитирани предмет Европског суда Anghel против Румуније, као и предмет Nicoleta Gheorghe против Румуније из којих је видљиво да је Румунија у свом правном систему укинула могућност ове врсте замјене (види, op. cit., Anghel против Румуније и Nicoleta Gheorghe против Румуније, апликација број 23470/05, пресуда од 3. априла године). Уставни суд, такође, подсјећа да је Европски суд у својој досадашњој пракси изнио становиште да "није искључено да произвољно или несразмјерно одмјерена дужина казне може у одређеним околностима да покрене питање из Конвенције" (види, mutatis mutandis, Европски суд, Sawoniuk vs. УК, апликација број 63716/00, 2001-VI). Подржавајући такво становиште, Уставном суду се у околностима конкретног случаја чини да казна затвора у трајању од 30 дана, која је у коначници изречена апеланту, јер у остављеном року није платио новчану казну изречену оспореним рјешењем, ставља на апеланта претјеран терет и неспорно покреће питање права на правично суђење, односно питање пропорционалности изречене казне, која у чињеничним околностима конкретног случаја није примјерена исказаном непоштовању према Суду БиХ. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да законска одредба на којој је засновано оспорено рјешење не испуњава услов пропорционалности јавног интереса и интереса лица која се налазе у ситуацији као што је апелантова. 58. Сходно наведеном, Уставни суд у околностима спорног законског рјешења сматра посебно неприхватљивом чињеницу да Апелационо вијеће Суда БиХ није сматрало потребним да се у оспореном рјешењу позабави питањем замјене новчане казне казном затвора (новчана казна од 3.000,00 КМ одговара затворској казни у трајању од 30 дана), у смислу одредбе члана 47 став 3 КЗБиХ, с обзиром на прецизан законски оквир који не оставља простор ни за "креативно" тумачење. Управо у том сегменту Уставни суд уочава пропуст Апелационог вијећа које приликом одмјеравања висине новчане казне није сагледало и сегмент замјене новчане казне казном затвора, у смислу одредбе члана 47 КЗБиХ. Наведено посебно ако се узме у обзир околност да је ставом 3 диспозитива првостепеног рјешења таква могућност апеланту јасно предочена. Уставни суд запажа да Апелационо вијеће Суда БиХ није са аспекта заштите људских права уочило проблематичност спорне законске одредбе која, без било каквих додатних гаранција, омогућава замјену новчане казне казном затвора. 59. У том правцу Уставни суд подсјећа на члан II/6 Устава Босне и Херцеговине, који прописује да Босна и Херцеговина и сви судови, установе, органи власти, те органи којима посредно руководе ентитети, или који дјелују унутар ентитета, примјењују људска права и основне слободе који су предвиђени у Европској конвенцији и у њеним протоколима који се директно примјењују у Босни и Херцеговини, који имају приоритет над свим осталим законима. Даље, Уставни суд подсјећа да је чланом VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине Уставном суду дата надлежност да одлучује о питањима која му поднесе било који суд у Босни и Херцеговини, а која се тичу тога да ли је неки закон, о чијој ваљаности зависи његова одлука, у складу са Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом и њеним протоколима. Уставни суд, такође, запажа да Суд БиХ није искористио ову своју уставну могућност. 60. У одсуству захтјева Суда БиХ, сходно одредби члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд наглашава да је приликом одлучења имао дилему на који начин да заштити апелантова права, имајући у виду да су одредбе члана 47 КЗБиХ још увијек на правној снази и да се оне и даље примјењују. Уз то, у таквим околностима се Уставном суду поставило питање које механизме Суд БиХ има на располагању да спроведе одлуку којом се укида оспорено рјешење Апелационог вијећа. Коначно, Уставном суду се поставило и питање да ли би се укидањем оспореног рјешења на Апелационо вијеће које је поступало у складу са важећим прописима ставио претјеран и превелики терет. Стога је Уставни суд, имајући у виду изнесене дилеме, одлучио да у конкретном случају не укине оспорено рјешење Апелационог вијећа, како се то обично чини када се утврди кршење неког апелантовог права загарантованог Уставом, те донесе деклараторну одлуку којом ће указати на неприхватљивост одредаба члана 47 КЗБиХ које, као што је већ истакнуто у претходним тачкама ове одлуке, немају потребан квалитет закона, у смислу правне сигурности и гаранција које пружа Европска конвенција. Управо због тог разлога, Уставни суд је одлучио да ову одлуку достави Савјету министара, јер сматра да цитиране спорне законске одредбе не задовољавају потребан законски квалитет у мјери у којој би се поштивали стандарди из члана 6 Европске конвенције, што је супротно и принципу владавине права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине. При томе Уставни суд наглашава да његов задатак није да одреди које ће конкретне мјере предузети законодавац у контексту спорне законске одредбе. Међутим, имајући у виду закључке Уставног суда у овој одлуци, те интенцију Европског суда

77 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 77 изражену у већ цитираним одлукама, Уставни суд сматра да је неопходно предузети одговарајуће легислативне мјере којима ће се обезбиједити такво законско рјешење које ће задовољити и принцип "правичне равнотеже", како је Уставни суд већ образложио. 61. Стога, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Забрана дискриминације 62. Уставни суд запажа да апелант, осим паушалног позивања на кршење права на недискриминацију, ово позивање ничим није образложио да би Уставни суд могао у контексту апелантових навода испитати евентуално кршење тог права. Међутим, с обзиром на акцесоран карактер наведеног права, јер се на дискриминацију може позвати само у вези с "уживањем права и слобода гарантованих Европском конвенцијом", Уставни суд запажа да из навода апелације, заправо, произилази да апелант кршење права на недискриминацију доводи у контекст права на слободу мисли, савјести и вјере о чему се Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке већ изјаснио. Стога, Уставни суд ово апелантово позивање на кршење права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције које није ничим образложено, које је довео у контекст кршења права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, такође сматра неоснованим. Наведено посебно зато што из оспореног рјешења не произилази да је апелант у предметном поступку на било који начин дискриминисан, у смислу члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 9 Европске конвенције. VIII. Закључак 63. Уставни суд закључује да је у конкретном случају дошло до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у контексту одредаба члана 47 КЗБиХ које, без било каквих ефективних и разумних гаранција, омогућавају замјену новчане казне казном затвора, посебно у ситуацији када такво законско рјешење нема потребан квалитет закона, будући да није успостављена "правична равнотежа" између захтјева од општег или јавног интереса и захтјева да се заштити право појединца, у смислу гаранција које пружа Европска конвенција. 64. Са друге стране, Уставни суд закључује да оспореним рјешењем Суда БиХ није дошло до кршења апелантовог права на слободу мисли, савјести и вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције у ситуацији када је ограничење, које је било законито, слиједило разуман однос пропорционалности између ограничења и легитимног циља којем се тежи. 65. Такође, Уставни суд сматра да оспореним рјешењем није прекршено апелантово право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом на слободу мисли, савјести и вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције када апелант позивање на кршење наведеног права ничим није образложио, при чему из оспореног рјешења тако шта није уочљиво. 66. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 67. Анекс ове одлуке, у смислу члана 43 став 1 Правила Уставног суда, чине изузета мишљења у складу са одлуком предсједника Мирсада Ћемана и потпредсједника Златка М. Кнежевића. 68. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. Издвојено мишљење предсједника Мирсада Ћемана о дјелимичном неслагању На основу члана 43 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине -пречишћени текст ("Службени гласник БиХ" број 94/14), издвајам мишљење у предмету број АП 3497/12 од 9. јула године, како слиједи: Дијелим становиште осталих колегица и колега судија да је у конкретном случају дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у контексту одредаба члана 47 Кривичног закона БиХ, које, како је образложено, без било каквих ефективних и разумних гаранција омогућавају замјену новчане казне казном затвора, посебно у ситуацији када такво законско рјешење нема потребан "квалитет закона", будући да није успостављена "правична равнотежа" између захтјева од општег или јавног интереса и захтјева да се заштити право појединца, у смислу гаранција које пружа Европска конвенција. У овоме дијелу подржао сам одлуку. Међутим, у осталом дијелу нисам могао да се сложим са мишљењем већине. Моји разлози су сљедећи: Наиме, у конкретном случају поступајући редовни суд је установио да је апелант Хусмет Хамидовић (иначе, свједок Тужилаштва БиХ у кривичном поступку против трећег лица), ушавши на главни претрес са капом на глави, исказао "непримјерено понашање и свјесно нарушавање реда у судници", па је, због тога, а позивом на одредбу члана 242 став 3 Закона о кривичном поступку БиХ и члан 20 Кућног реда у Суду (необјављени интерни акт Суда), удаљен из суднице и новчано кажњен. Истина, прије изрицања казне Суд је упозорио апеланта да у оваквим случајевима важећа правила одијевања (члан 20 Кућног реда) "подразумијевају неопходност скидања капе са главе", али апелант овакво упозорење није прихватио образлажући то тиме да је ношење капе право којим он испољава своју припадност вјери. Насупрот томе, изричит захтјев предсједника судећег вијећа (потврђено и становиштем Апелационог вијећа) да апелант скине капу (као израз "ноторног и општепознатог", тј. очекиваног понашања), дакле, скидање капе требало би да значи израз поштивања суда. Међутим, прво што може да се примијети јесте да ни примијењена одредба ЗКПБиХ (одржавање реда у судници), нити одредба Кућног реда у Суду не дефинишу јасно правила одијевања нити радње (чињење и/или нечињење) које представљају, односно могу да представљају "непримјерено понашање", па тиме и "нарушавање реда у судници", али је одредба члана 20 Кућног реда о правилима одијевања нешто конкретнија. Ипак, ове одредбе су, очигледно, уопштене и сасвим извјесно подложне су различитом разумијевању, тумачењу и примјени. Дакле, питање је шта не приличи одијевању у пословном окружењу у правосудним институцијама и зашто?! Можда је, управо, намјера законодавца, односно доносиоца прописа и била да њихову садржину, односно обим могућег значења, препусти инвентивности судија и

78 Broj 70 - Strana 78 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, "судској пракси" с обзиром на то да је готово немогуће, а тиме и узалудно, наводити све потенцијалне облике и начине нарушавања реда и мира у судници, односно дефинисати шта не одговара општеприхваћеним стандардима одијевања у пословном окружењу и шта не приличи пословном окружењу у правосудним институцијама. То чак може да буде ствар тренутног разумијевања, бонтона, па и моде. С друге стране, члан 256 ЗКПБиХ изричито прописује да су "учесници дужни да устану када се обраћају суду", на шта, уз остало, указује и апелант, па је несумњиво ratio legis ове одредбе то да се устајањем (мада, ипак, не само тиме) исказује поштовање суду. Из чињеница предмета произилази да је апелант тако и поступао. Иначе, судска пракса (и струка уопштено) под нарушавањем реда у судници препознала је нпр. гласни смијех неког од присутних, гласно коментарисање нечијег исказа и сл. Произилази да је ношење капе у судници, односно одбијање да се она скине, колико год у конкретном случају уистину било супротно захтјеву предсједника судећег вијећа (члан 242 КЗБиХ), тешко упоредиво са издиференцираним облицима и начинима нарушавања реда у судници у пракси посебно када се имају у виду облици и интензитет нарушавања реда и мира, њихов објективан утицај на нормално спровођење расправе пред судом и сл. Даље, разложно се поставља питање: Зашто је, дакле, уопштено улазак у судницу (у било коју јавну установу) са капом "непримјерено понашање", односно зашто се тиме нарушава "достојанство суда"?! Да ли то произилази само из сталности досадашњег разумијевања могућег значења тих одредаба (јер је то "ноторно и општепознато", како је у конкретном случају закључио суд) без обзира на то што то није изричито прописано законом, нити подзаконским актима? Да ли чин ношења капе (било које) сам по себи нужно значи непоштивање суда, а поготово нарушавање реда у судници, односно нарушавање достојанства суда?! Да ли се, даље, заиста у бх. друштву испољавањем вјерске припадности у јавним институцијама "путем одјеће или вјерских симбола", умјесто вриједности које људе "зближавају и уједињавају", заправо, нужно промовишу "вриједности које их раздвајају и удаљавају"?! Потпуно увјерен, сматрам да - НЕ. У друштву/држави у којем се традиционално промовишу (и према актуелном концепту гарантованих људских права и основних слобода) мултикултуралност, мултирелигиозност, односно мултиконфесионалност ипак је тешко сложити се са становиштем да, зато што пред суд долазе људи различитих вјерских убкеђења и различитих религија, суд није мјесто гдје се вјерска убјеђења могу да испољавају ни на овај у основи, ипак, бениган начин. Контрадикторно је становиште да управо испољавање мултикултуралности и сл. "дискредитује мултикултуралност" као основну вриједност у бх. друштву. Искуство толеранције и мултикултуралности је, уосталом, у Босни и Херцеговини много старије чак и од образаца на које, као модерно цивилизацијско достигнуће, обавезује Европска конвенција, а тиме и овај Уставни суд штити. Ваља поновити, ове квалификације (нпр. тачка 10 образложења одлуке) редовни суд је изрекао само зато што је апелант, као свједок, као грађанин, дошао у судницу са капом коју (није на суду да то вреднује) сматра битним захтјевом своје вјере. Не мијења ништа на ствари ни то што се у образложењу одлуке каже да је "... такво апелантово понашање Суд БиХ довео у везу са више идентичних случајева пред Судом БиХ у којима су се припадници истих вјерских заједница понашали на идентичан начин, јавно шаљући поруке да не признају Суд БиХ", да учесталост дрског понашања и игнорисања Суда БиХ поприма елементе "опасне криминогене активности и несумњиво представља посебну друштвену опасност", те да, како је Суд БиХ на крају закључио, "...повлачење државе пред оваквим и сличним екстремизмима може да има озбиљне посљедице по углед судства и стабилност друштва". Истина, и Апелационо вијеће је ове квалификације ублажило индивидуализацијом поступка (тј. не везујући апелантов поступак са поступцима других, поготово окривљених) и смањивањем прекршајне казне апеланту. Слажем се, наравно, да дрско понашање и игнорисање суда, али кроз неку другу радњу извршења, чињења или нечињења, може да буде облик и начин нарушавања реда и мира у судници, односно може да буде повреда "достојанства суда", и због тога основано може и мора да буде санкционисано. Међутим, у овоме случају конкретно апелантово понашање, макар мотивисано његовим разумијевањем захтјева вјере којој припада, то, увјерен сам, није поготово што, барем из чињеничног супстрата не може да се закључи, а то констатује и Апелационо вијеће, не произилази да је апелант испољавао било какве друге облике "непоштивања суда" које судска пракса и струка уопштено препознају као облике и начин нарушавања реда у судници. У овоме контексту покушавам да замислим како би било који суд реаговао када би нпр. пристојна дама, можда управо у својству свједока, ушла у судницу са симпатичним шеширићем на глави. Да ли би била упозорена да је обавезна да га скине, поготово да ли би њено евентуално одбијање да га скине са било којим образложењем било третирано као нарушавање реда у судници, те која би јој санкција била изречена? (Или, неки слични примјери који су могли да се чују током расправе пред Уставним судом.) Искрено, нисам убијеђен?! Питање јесте реторичко и хипотетичко и на њему се не заснива аргументација. Његова сврха је само да укаже да је неопходно уистину једнако се односити према свакоме. На то управо обавезује право на "правично суђење". Дакле, према моме мишљењу: - Поступајући редовни суд није имао упориште у закону да захтијева а да, затим, апелантово непокоравање наредби да скине капу у судници новчано казни с обзиром на то да у ЗКПБиХ не постоји изричита одредба која тако шта прописује, због чега је прекршено апелантово право на слободу (мисли, савјести и) вјере. Таква наредба изречена апеланту резултат је произвољне примјене процесног и материјалног права суда; - У конкретном случају у одбијајућем дијелу одлуке није успостављена "правична равнотежа" између захтјева од општег или јавног интереса и захтјева да се заштити право појединца, у смислу гаранција које пружа Европска конвенција. Наиме, једнако као што је у конкретном случају Уставни суд закључио да је дошло до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када примијењено законско рјешење (члан 47 Кривичног закона БиХ) нема потребан квалитет закона, будући да није успостављена "правична равнотежа" између захтјева од општег или јавног интереса и захтјева да се заштити право појединца, у смислу гаранција које пружа Европска конвенција, било је основа да се донесе исти такав закључак у погледу члана 242 став 3 Закона о кривичном поступку БиХ и на њега наслоњеног члана 20 Кућног реда Суда) који су узети као основ за изрицање санкције апеланту; - Ограничење наметнуто апеланту у погледу његовог права на слободу (мисли, савјести и) вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције није слиједило разуман однос

79 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 79 пропорционалности између ограничења (које држава под одређеним условима може да практикује) и легитимног циља којем се тежи. Наиме, ако одржавање реда у судници и поштивање угледа и достојанства суда представљају "легитиман циљ" (а то неспорно јесте легитиман циљ), нисам увјерен да је конкретно ограничење апелантовог права на слободу (мисли, савјести и) вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције (у сегменту практиковања вјере који је за апеланта релевантан, а објективно ни на који реалан начин не угрожава судски поступак) које је редовни суд наметнуо апеланту слиједило разуман однос пропорционалности између могућег ограничења и легитимног циља којем се тежи. То поготово зато што је апелант у конкретном случају био, како је потпредсједник Кнежевић примијетио, у приватном својству (повреда "приватног права"), мада се мој приступ и аргументација не ограничавају само на тај аспект; - У овоме контексту консеквентно би могло да се закључи да је, ипак, прекршено апелантово право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом на слободу (мисли, савјести и) вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције. Због тога нисам могао да подржим одлуку већине у одбијајућем дијелу. Издвојено мишљење потпредсједника Златка М. Кнежевића о дјелимичном неслагању На основу члана 43 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у предмету број АП 3947/12, на одлуку Уставног суда која је донесена на пленарној сједници од 9. јула године изјављујем сљедеће: 1. Одлуком Уставног суда Босне и Херцеговине у предмету број АП 3947/12, апеланта Хусмета Хамидовића, донесеном на пленарној сједници од 9. јула године, дјелимично је усвојена апелација, те је утврђена повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на квалитет члана 47 Кривичног закона Босне и Херцеговине, те је, даље, наложено преиспитивање и измјена наведеног члана у складу са правима и обавезама из Устава Босне и Херцеговине. 2. Потпуно сам сагласан са овим дијелом одлуке и образложењем које се односи на њу. 3. Међутим, у овој одлуци су одбијени, такође, апелантови наводи из апелације да је дошло до повреде члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. 4. С тим дијелом донесене одлуке нисам сагласан и само ћу укратко да назначим разлоге. 5. У одлуци Уставног суда детаљно је образложена пракса и Суда, као и пракса Европског суда када је ријеч о заштити права на вјерско убјеђење, исказивање вјерског убјеђења, као и права државе да ограничи, у посебним ситуацијама, исказивање припадања одређеној вјерској заједници. Такође је детаљно наведен и облик минималне и пропорционалне интервенције државе (друштва) у заштити секуларности као цивилизацијског достигнућа поготово у мултирелигијском друштву какво и јесте у Босни и Херцеговини. Са свим овим наводима сам сагласан. 6. Оно због чега, нажалост, нисам прихватио одлуку у потпуности јесте разлика између осталих судија и мене у апелантовом статусу и повреде права које он трпи. 7. Моје становиште је да је апелант у конкретној ситуацији поступао као грађанин који се одазвао да испуни грађанску дужност (свједочење пред судом) и да захтјев да држава (исказана у поступању суда) има право да ограничи његово исказивање припадања вјерској заједници (ношење капе или не у судници) је повреда његових приватних права и непропорционалан је заштићеним правима из Европске конвенције. Мора се разликовати ситуација када би грађанин поступао у службеном својству (нпр., као полицајац, учитељ или било које друго службено својство) и тада, према мом убјеђењу, сви разлози који су наведени у образложењу одлуке би стајали. Али, овај апелант није био позван, или није радио, или није поступао у службеном својству, већ као грађанин који поштује државни позив (позив суда), није био непримјерено одјевен (да руши одредбе Кућног реда), инсистирао је на томе да ношење капе у судници не представља нарушавање поштовања према суду, већ његово поштовање његових вјерских осјећања. Да ли је скидање капе повреда његових вјерских осјећања и да ли је то или није у складу са нормама одређене религије, није на било ком суду да утврди, већ на онима који су позвани унутар те религијске заједнице да о томе одлучују. Могу се замислити ситуације и у другим савременим друштвима гдје се чак и лицу у службеном својству допушта да искаже припадање одређеној вјерској заједници (религијска група Сика у Великој Британији ношење турбана), а у нашем историјском и савременом контексту је слична ситуација са посебном групом унутар хебрејске вјерске заједнице (ношење шешира). 8. Стога, без обзира на то што сам сагласан са већим дијелом образложења и што је и за мене прихватљиво када се ради о службеном својству, у конкретном случају сматрам да није примјењиво, јер се не ради о службеном својству, те су повријеђена права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције супротно одлуци осталих колега. 671 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 4312/12, rješavajući apelacije Rajka Lučića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 21. jula godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Rajka Lučića i Stojana Jovanovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukidaju se presude Okružnog suda u Trebinju br P Gž od 18. oktobra godine i 94 0 P Gž od 12. novembra godine. Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju, koji je dužan da po hitnom postupku donese nove odluke, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti

80 Broj 70 - Strana 80 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Rajko Lučić (u daljnjem tekstu: prvoapelant) iz sela Luka, Općina Čajniče, kojeg zastupa Radoje Grabovčić, advokat iz Foče, podnio je 10. decembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 94 0 P Gž od 12. novembra godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 4312/ Stojan Jovanović (u daljnjem tekstu: drugoapelant) iz sela Miljeno, Općina Čajniče, kojeg zastupa Radoje Grabovčić, advokat iz Foče, podnio je 10. decembra godine apelaciju Ustavnom sudu protiv Presude Okružnog suda broj 94 0 P Gž od 18. oktobra godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 4313/12. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. S obzirom na to da navedene apelacije pokreću isto pitanje, Ustavni sud je, u skladu s članom 32. stav (1) Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju navedenih apelacija pod brojevima AP 4312/12 i AP 4313/12 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4312/ Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda i JP "Putevi Republike Srpske" (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 1. augusta godine (u predmetu AP 4312/12) i 1. aprila godine (u predmetu AP 4313/12) da dostave odgovore na apelaciju. Tuženi je dostavio odgovore 25. augusta godine (u predmetu AP 4312/12) i 15. aprila godine (u predmetu AP 4313/12). Okružni sud nije dostavio odgovore u rokovima koji su istekli 22. augusta godine, odnosno 21. aprila godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz prvoapelantovih i drugoapelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Činjenice u predmetu AP 4312/12 6. Presudom Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 94 0 P P od 14. aprila godine usvojen je prvoapelantov tužbeni zahtjev i obavezan tuženi da mu na ime materijalne štete zbog trajno zauzetog zemljišta preciziranog u presudi, za uništena stabla precizirana u presudi i uništenu ogradu od hrastovih kolaca, isplati ukupan iznos od 9.398,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara godine do isplate, te da mu naknadi troškove parničnog postupka precizirane u presudi. U obrazloženju je navedeno da je prvoapelant tom sudu 9. decembra godine podnio tužbu protiv tuženog radi naknade štete u kojoj je, između ostalog, naveo da je vlasnik predmetnih nekretnina, te da je tuženi prilikom izgradnje javnog puta Foča Miljeno Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, trajno zauzeo dio zemljišta, uništio objekte i ogradu i stabla precizirana u presudi. S tim u vezi, Osnovni sud je naveo da je na osnovu provedenih dokaza koji su precizirani u presudi utvrdio da je prvoapelantov tužbeni zahtjev osnovan. Navedeno je da je utvrđeno da je tuženi izgradio magistralni put preko prvoapelantovih parcela i da mu je tom prilikom zauzeo dio zemljišta na kojem su bili voćni zasadi, šuma i žičana ograda koji su tom prilikom uništeni, da nikada nije proveden postupak eksproprijacije, niti je apelantu isplaćena novčana naknada za zauzeto zemljište i uništene stvari. Osnovni sud je naveo i da je u postupku utvrdio da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog jer je nesporno da eksproprijacija nije provedena, a da je Republička direkcija za puteve, čiji je pravni sljednik tuženi, odlukom Vlade Republike Srpske preciziranom u presudi, kao investitor i naručilac radova počeo radove na izgradnji puta Foča Miljeno Ustiprača preko prvoapelantovih nekretnina. Navedeno je da mu je tuženi time pričinio štetu za koju je tuženi nesporno odgovoran shodno odredbama člana 207. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), pri čemu je, kako je obrazložio taj sud, činjenica da su javni putevi u vlasništvu Republike Srpske irelevantna za postojanje odgovornosti za štetu jer za štetu, u smislu člana 154. stav 1. ZOO-a, odgovara onaj ko ju je prouzrokovao. 7. Osnovni sud je obrazložio da je neosnovan i prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi jer je odredbama člana 25. stav 2. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: Zakon) propisano da u slučaju građenja na tuđem zemljištu vlasnik zemljišta može da traži uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, a nakon isteka tog roka može tražiti isplatu prometne cijene zemljišta. Navedeno je da je uviđajem na licu mjesta održanom 8. februara godine utvrđeno da predmetni put nije do kraja završen zbog toga što nije asfaltiran, a magistralni put, prema obrazloženju tog suda, shodno odredbama člana 6. stav 2. ranijeg Zakona o putevima, odnosno člana 5. tačka 6. sada važećeg Zakona o javnim putevima, mora biti asfaltiran. Zbog navedenog je Osnovni sud odbio prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi, te zaključio da u konkretnom slučaju zastarni rok nije ni počeo teći. Dovodeći navedeno u vezu s nalazom i mišljenjem vještaka preciziranim u presudi, Osnovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 8. Protiv navedene presude tuženi je podnio žalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj 94 0 P Gž od 12. novembra godine žalbu uvažio i preinačio prvostepenu presudu na način da je prvoapelantov tužbeni zahtjev odbijen u cijelosti. U obrazloženju je navedeno da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primjeni materijalnog prava jer je, prema mišljenju tog suda, pogrešno pozivanje prvostepenog suda na odredbe člana 25. Zakona, jer ta odredba, prema mišljenju Okružnog suda, regulira situaciju u kojoj na jednoj strani postoji nesavjesni graditelj, na drugoj strani savjesni vlasnik i kada nesavjesni graditelj uzurpacijom tuđeg zemljišta pokuša da na njemu izgradi objekt iz čega, prema obrazloženju tog suda, proizlazi da graditelj može biti samo lice kao nosilac prava vlasništva, to jest građanin, udruženje građana i drugo pravno lice, ali ne i društveno-pravni subjekt. Okružni sud je istakao da građenje puta na dijelu prvoapelantovog zemljišta povlači gubitak njegovog prava zemljišta na tom dijelu zemljišta i za njega je isto kao da mu je taj dio zemljišta propao, a ako je graditelj bio nesavjestan, njegova obaveza zasniva se na odgovornosti za štetu prema odredbama ZOO-a. U konkretnom slučaju, prema obrazloženju Okružnog suda, rokovi zastare ne počinju teći od završetka gradnje puta nego od dana saznanja za štetu, odnosno dana nastanka štete. Kako je šteta prvoapelantu nastala godine, kada je probijena trasa puta preko njegove nekretnine, a tužba je podnesena u decembru godine, to je, prema zaključku Okružnog suda, jasno da su protekli svi rokovi za podnošenje tužbe za naknadu štete propisani članom 376. ZOO-a. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu. Činjenice u predmetu AP 4313/12 9. Presudom Osnovnog suda broj 94 0 P P od 17. januara godine usvojen je drugoapelantov tužbeni zahtjev i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete

81 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 81 zbog trajno zauzetog zemljišta preciziranog u presudi, te uništenja stabala, ograde, iskopa kanala za odvodnju oborinskih voda i ulaza za stoku isplati ukupan iznos od 9.040,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 1. januara godine do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka precizirane u presudi. U obrazloženju je navedeno da je drugoapelant tom sudu 27. septembra godine podnio tužbu protiv tuženog u kojoj je naveo da mu je tuženi prilikom izgradnje javnog puta Foča Miljeno Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, trajno zauzeo dio zemljišta, uništio objekte, ogradu i stabla precizirana u presudi. S tim u vezi, Osnovni sud je dao istovjetno obrazloženje kao što je interpretirano u tačkama 6. i 7. ove odluke. 10. Protiv navedene presude tuženi je podnio žalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj 94 0 P Gž od 18. oktobra godine žalbu tuženog uvažio i prvostepenu presudu preinačio na način da je drugoapelantov tužbeni zahtjev odbijen u cijelosti. U obrazloženju je navedeno da je, suprotno mišljenju prvostepenog suda, prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi osnovan. Navedeno je da nije sporno da je trasa predmetnog puta probijena godine kada je drugoapelantu i nastala šteta, te je, polazeći od odredbi člana 376. ZOO-a kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao štetu, taj sud zaključio da je potraživanje zastarjelo jer je drugoapelant tužbu podnio u septembru godine. Pri tome se Okružni sud kratko pozvao i na pravno shvatanje i tog suda i Vrhovnog suda Republike Srpske u istovjetnim predmetima (brojevi presuda precizirani u obrazloženju) u kojima je zaključeno da je u takvim slučajevima potraživanje naknade štete zastarjelo. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu. IV. Apelacije a) Navodi iz apelacija 11. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da su im osporenim presudama Okružnog suda prekršeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenih prava prvoapelant i drugoapelant vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Navode da je u njihovom slučaju izvršena faktička eksproprijacija bez bilo kakvog dokumenta i plaćanja naknade, zbog čega nije bilo moguće primijeniti odredbe ZOO-a, kako je to učinio Okružni sud, nego odluku donijeti isključivo na osnovu Zakona o eksproprijaciji. b) Odgovor na apelacije 12. Tuženi je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se prvoapelant i drugoapelant u apelacijama pozivaju, te da su odluke donesene u skladu s odredbama relevantnih zakona i na osnovu postavljenih tužbenih zahtjeva. V. Relevantni propisi 13. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član 376. st. 1. i 2. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. 14. U Zakonu o eksproprijaciji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i 110/08) relevantne odredbe glase: Član 2. Eksproprijacija je oduzimanje ili ograničenje prava vlasništva na nepokretnostima uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti. Član 3. stav 1. (1) Nepokretnost se može eksproprisati radi izvođenja radova ili izgradnje objekata ekonomske infrastrukture: saobraćajne, vodoprivredne, energetske i telekomunikacijske, objekata za zaštitu čovjekove okoline i zaštitu od elementarnih nepogoda, te istraživanja rudnog i drugih prirodnih bogatstava. Član 4. Predmet eksproprijacije su nepokretnosti u vlasništvu fizičkih ili pravnih lica. Član 5. stav 1. (1) Nepokretnost se može eksproprisati nakon što je na način određen ovim zakonom utvrđen opšti interes za izgradnju objekta, odnosno izvođenje drugih radova na toj nepokretnosti. Član 29. Ako su uz prijedlog za eksproprijaciju podneseni dokazi iz člana 25. ovog zakona i ako su tim dokazima utvrđene potrebne činjenice, organ uprave usvojiće rješenjem prijedlog za eksproprijaciju a u protivnom odbiće taj prijedlog. Član 33. (1) Korisnik eksproprijacije, Republika Srpska, stiče pravo na posjed eksproprisane nepokretnosti danom konačnosti rješenja o eksproprijaciji. (2) Korisnik eksproprijacije, jedinica lokalne samouprave, stiče pravo na posjed eksproprisane nepokretnosti danom pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji, ukoliko je do tada ranijem vlasniku isplatila naknadu za eksproprisanu nepokretnost, odnosno predala u posjed drugu odgovarajuću nepokretnost, a u protivnom, danom isplate naknade, odnosno predajom u posjed druge odgovarajuće nepokretnosti, ukoliko se raniji vlasnik i korisnik eksproprijacije drugačije ne sporazumiju. (3) Izuzetno, kada je u pitanju izgradnja objekata infrastrukture, Vlada može na zahtjev korisnika eksproprijacije koji je iznio valjane razloge za potrebu hitnog stupanja u posjed nepokretnosti, riješiti da mu se ta nepokretnost preda u posjed i prije konačnosti rješenja o eksproprijaciji, ako utvrdi da je to neophodno zbog hitnosti slučaja ili da bi se spriječila znatnija šteta. (4) Prije donošenja rješenja iz prethodnog stava moraju se obezbijediti dokazi o stanju i vrijednosti eksproprisanih nepokretnosti (nalaz i mišljenje vještaka kao i druge relevantne dokaze u vezi sa procjenom vrijednosti eksproprisanih nepokretnosti). (5) Odredba stava 3. ovog člana ne odnosi se na slučajeve kada je predmet eksproprijacije stambena ili poslovna zgrada, za koju korisnik eksproprijacije nije obezbijedio drugu odgovarajuću nepokretnost. (6) Protiv rješenja iz stava 3. ovog člana može se voditi upravni spor. (7) Tužba podnesena protiv rješenja iz stava 3. ovog člana ne odlaže njegovo izvršenje. Član 53. stav 1. (1) Naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje se po pravilu davanjem druge odgovarajuće nepokretnosti koja odgovara vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše u istoj opštini ili gradu, kojom se vlasniku nepokretnosti koja se ekspropriše omogućavaju približno isti uslovi korišćenja kakve je imao koristeći tu nepokretnost.

82 Broj 70 - Strana 82 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Član 54. st. 1. i 2. (1) Ako vlasnik nepokretnosti koja se ekspropriše ne prihvati na ime naknade drugu odgovarajuću nepokretnost ili ako korisnik eksproprijacije ne može da obezbijedi takvu nepokretnost, određuje se pravična naknada u novcu koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše u vrijeme donošenja prvostepenog rješenja o eksproprijaciji odnosno u vrijeme sklapanja sporazuma. (2) Tržišna vrijednost izražena je u cijeni koja se za određenu nepokretnost može postići na tržištu i koja zavisi od odnosa ponude i potražnje u vrijeme njenog utvrđivanja. VI. Dopustivost 15. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijama su presude Okružnog suda br P Gž od 18. oktobra godine i 94 0 P Gž od 12. novembra godine, protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu prvoapelant je primio 28. novembra godine (AP 4312/12), a drugoapelant 30. oktobra godine (AP 4313/12), a apelacije su podnesene 10. decembra godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane. 18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 19. Prvoapelant i drugoapelant osporavaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 20. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 21. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 22. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju predmet spora bilo prvoapelantovo i drugoapelantovo pravo na naknadu zbog faktički ekspropriranih nekretnina, dakle, da se radilo o postupku u kojem je odlučivano o pravima i obavezama građanskopravne prirode, pa su član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. Evropske konvencije primjenjivi. 23. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da je Okružni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada je, i pored toga što je nesporno da je u njihovim slučajevima izvršena faktička eksproprijacija, utvrdio da su njihova potraživanja zastarjela shodno odredbama člana 376. ZOO-a, umjesto da je primijenio odredbe Zakona o eksproprijaciji. 24. S tim u vezi, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 25. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao u utvrđivanju činjenica, ali i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra godine, tačka 25. i dalje, te, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila godine, tačka 24). 26. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da je u svojoj praksi rješavao slično činjenično i pravno pitanje, i to u Odluci broj AP 2986/11 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2986/11 od 18. novembra godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda u kojoj je utvrdio povredu ustavnog prava na pravično suđenje zbog toga što su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, te su, u konačnici, zbog zastare i nedostatka pasivne legitimacije odbili tužbeni zahtjev usmjeren na obavezivanje tuženog da apelantu u tom predmetu isplati naknadu na ime oduzetog zemljišta za izgradnju regionalnog puta. Rješavajući pitanje zastare potraživanja u slučaju kada je izvršena faktička eksproprijacija, Ustavni sud je u Odluci broj AP 2986/11 istakao da u odnosu na zastaru potraživanja u kojem dijelu su redovni sudovi u osporenim odlukama zaključili da je tužiočevo potraživanje zastarjelo, jer je prošao i subjektivni i objektivni rok iz člana 376. ZOO-a, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje usaglašeno 30. januara godine na Panelima za ujednačavanje sudske prakse iz građanske oblasti. Na Panelima je raspravljano o slučajevima izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa koji imaju kao posljedicu potpuno ili djelimično oduzimanje prava vlasništva fizičkih ili pravnih lica na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenja o eksproprijaciji. Dakle, raspravljalo se o slučajevima koje pravna teorija i sudska praksa podvode pod pojam faktičkog deposjediranja, odnosno tzv. faktičke eksproprijacije. Usaglašeno je pravno shvatanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva. Naime, ukazano je na to

83 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 83 da su u slučaju faktičke eksproprijacije fizička ili pravna lica lišena prava vlasništva, pa je osnov tužbenog zahtjeva, ustvari, zahtjev za povrat vlasništva. Budući da povrat i uspostavljanje prijašnjeg stanja nisu mogući zbog privođenja namjeni ranije nekretnine, to tužiocima pripada pravo da traže naknadu za oduzete nekretnine. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, proizlazi da obrazloženja osporenih presuda i u tom dijelu ukazuju na to da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo. 27. S obzirom na to da je i u konkretnim slučajevima izvršena faktička eksproprijacija, a da je Okružni sud preinačio prvostepene presude i utvrdio da je prvoapelantovo i drugoapelantovo potraživanje zastarjelo jer su do dana podnošenja tužbi (septembar i decembar godine) protekli rokovi propisani odredbama člana 376. ZOO-a, Ustavni sud smatra da se navedeni stav iz Odluke broj AP 2986/11 da zahtjevi zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijevaju može primijeniti i na konkretne slučajeve. Zbog navedenog, Ustavni sud se, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, u potpunosti poziva na obrazloženje u Odluci broj AP 2986/11 u vezi sa nezastarijevanjem potraživanja zbog izvršene faktičke eksproprijacije. 28. Osim toga, Ustavni sud smatra da je i stav Okružnog suda iskazan u presudi od 12. novembra godine (AP 4312/12) proizvoljan i neargumentiran, tj. stav kojim se ističe da se u slučajevima u kojima je na takav način izvršena eksproprijacija oduzeta zemljišta trebaju smatrati kao "propala" za apelanta (i ostala lica u istoj situaciji), jer bi se prihvatanjem takvog stava otvorila mogućnost za legalno deposjediranje bez ikakve naknade, a što bi direktno vodilo stvaranju pravne nesigurnosti (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 4457/11 od 18. novembra godine, stav 26, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda Zbog svega navedenog, Ustavni sud prvoapelantove i drugoapelantove navode o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava smatra osnovanim. 29. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnim predmetima prvoapelantu i drugoapelantu prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 30. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da im je osporenim presudama Okružnog suda prekršeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava BiH i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te da prvoapelant i drugoapelant kršenje tog prava vezuju za primjenu materijalnog prava. S obzirom na navedeno, kao i na utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, Ustavni sud smatra da nema potrebe da posebno razmatra navode o kršenju prava na imovinu. VIII. Zaključak 31. Postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je redovni sud u osporenim odlukama proizvoljno primijenio materijalno pravo u odnosu na zastaru prvoapelantovog i drugoapelantovog potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije. 32. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 33. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 4312/12, rješavajući apelacije Rajka Lučića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 21. srpnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije Rajka Lučića i Stojana Jovanovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukidaju se presude Okružnog suda u Trebinju br P Gž od 18. listopada godine i 94 0 P Gž od 12. studenog godine. Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju, koji je dužan po hitnom postupku donijeti nove odluke, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Rajko Lučić (u daljnjem tekstu: prvoapelant) iz sela Luka, Općina Čajniče, kojega zastupa Radoje Grabovčić, odvjetnik iz Foče, podnio je 10. prosinca godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 94 0 P Gž od 12. studenoga godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 4312/ Stojan Jovanović (u daljnjem tekstu: drugoapelant) iz sela Miljeno, Općina Čajniče, kojega zastupa Radoje Grabovčić, odvjetnik iz Foče, podnio je 10. prosinca godine apelaciju Ustavnom sudu protiv Presude Okružnog suda broj 94 0 P Gž od 18. listopada godine. Apelacija je registrirana pod brojem AP 4313/12. II. Postupak pred Ustavnim sudom 3. S obzirom na to da navedene apelacije pokreću isto pitanje, Ustavni sud je, sukladno članku 32. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju navedenih apelacija pod brojevima AP 4312/12 i AP 4313/12 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4312/ Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda i JP "Putevi Republike Srpske" (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 1. kolovoza godine (u predmetu AP 4312/12) i 1. travnja godine (u predmetu AP 4313/12) da dostave odgovore na apelaciju. Tuženi je dostavio odgovore

84 Broj 70 - Strana 84 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, kolovoza godine (u predmetu AP 4312/12) i 15. travnja godine (u predmetu AP 4313/12). Okružni sud nije dostavio odgovore u rokovima koji su istekli 22. kolovoza godine, odnosno 21. travnja godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz prvoapelantovih i drugoapelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Činjenice u predmetu AP 4312/12 6. Presudom Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 94 0 P P od 14. travnja godine usvojen je prvoapelantov tužbeni zahtjev i obvezan tuženi da mu na ime materijalne štete zbog trajno zauzetog zemljišta preciziranog u presudi, za uništena stabla precizirana u presudi i uništenu ogradu od hrastovih kolaca, isplati ukupan iznos od 9.398,50 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 1. siječnja godine do isplate, te da mu naknadi troškove parničnog postupka precizirane u presudi. U obrazloženju je navedeno da je prvoapelant tom sudu 9. prosinca godine podnio tužbu protiv tuženog radi naknade štete u kojoj je, između ostaloga, naveo da je vlasnik predmetnih nekretnina, te da je tuženi prilikom izgradnje javnog puta Foča Miljeno Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, trajno zauzeo dio zemljišta, uništio objekte i ogradu i stabla precizirana u presudi. S tim u vezi, Osnovni sud je naveo da je na temelju provedenih dokaza koji su precizirani u presudi utvrdio da je prvoapelantov tužbeni zahtjev utemeljen. Navedeno je da je utvrđeno da je tuženi izgradio magistralni put preko prvoapelantovih parcela i da mu je tom prilikom zauzeo dio zemljišta na kojem su bili voćni zasadi, šuma i žičana ograda koji su tom prilikom uništeni, da nikada nije proveden postupak eksproprijacije, niti je apelantu isplaćena novčana naknada za zauzeto zemljište i uništene stvari. Osnovni sud je naveo i da je u postupku utvrdio da je neutemeljen prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog jer je nesporno da eksproprijacija nije provedena, a da je Republička direkcija za puteve, čiji je pravni sljednik tuženi, odlukom Vlade Republike Srpske preciziranom u presudi, kao investitor i naručitelj radova počeo radove na izgradnji puta Foča Miljeno Ustiprača preko prvoapelantovih nekretnina. Navedeno je da mu je tuženi time pričinio štetu za koju je tuženi nesporno odgovoran shodno odredbama članka 207. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), pri čemu je, kako je obrazložio taj sud, činjenica da su javni putevi u vlasništvu Republike Srpske irelevantna za postojanje odgovornosti za štetu jer za štetu, u smislu članka 154. stavak 1. ZOO-a, odgovara onaj tko ju je prouzrokovao. 7. Osnovni sud je obrazložio da je neutemeljen i prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi jer je odredbama članka 25. stavak 2. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: Zakon) propisano da u slučaju građenja na tuđem zemljištu vlasnik zemljišta može da traži uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, a nakon isteka tog roka može tražiti isplatu prometne cijene zemljišta. Navedeno je da je očevidom na licu mjesta održanom 8. veljače godine utvrđeno da predmetni put nije do kraja završen zbog toga što nije asfaltiran, a magistralni put, prema obrazloženju tog suda, shodno odredbama članka 6. stavak 2. ranijeg Zakona o putevima, odnosno članka 5. točka 6. sada važećeg Zakona o javnim putevima, mora biti asfaltiran. Zbog navedenog je Osnovni sud odbio prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi, te zaključio da u konkretnom slučaju zastarni rok nije ni počeo teći. Dovodeći navedeno u vezu s nalazom i mišljenjem vještaka preciziranim u presudi, Osnovni sud je donio presudu kao u dispozitivu. 8. Protiv navedene presude tuženi je podnio žalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj 94 0 P Gž od 12. studenog godine žalbu uvažio i preinačio prvostupanjsku presudu na način da je prvoapelantov tužbeni zahtjev odbijen u cijelosti. U obrazloženju je navedeno da je prvostupanjska presuda utemeljena na pogrešnoj primjeni materijalnog prava jer je, prema mišljenju tog suda, pogrešno pozivanje prvostupanjskog suda na odredbe članka 25. Zakona, jer ta odredba, prema mišljenju Okružnog suda, regulira situaciju u kojoj na jednoj strani postoji nesavjesni graditelj, na drugoj strani savjesni vlasnik i kada nesavjesni graditelj uzurpacijom tuđeg zemljišta pokuša na njemu izgraditi objekt iz čega, prema obrazloženju tog suda, proizlazi da graditelj može biti samo osoba kao nositelj prava vlasništva, to jest građanin, udruga građana i druga pravna osoba, ali ne i društveno-pravni subjekt. Okružni sud je istakao da građenje puta na dijelu prvoapelantovog zemljišta povlači gubitak njegovog prava zemljišta na tom dijelu zemljišta i za njega je isto kao da mu je taj dio zemljišta propao, a ako je graditelj bio nesavjestan, njegova obveza temelji se na odgovornosti za štetu prema odredbama ZOO-a. U konkretnome slučaju, prema obrazloženju Okružnog suda, rokovi zastare ne počinju teći od završetka gradnje puta nego od dana saznanja za štetu, odnosno dana nastanka štete. Kako je šteta prvoapelantu nastala godine, kada je probijena trasa puta preko njegove nekretnine, a tužba je podnesena u prosincu godine, to je, prema zaključku Okružnog suda, jasno da su protekli svi rokovi za podnošenje tužbe za naknadu štete propisani člankom 376. ZOO-a. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu. Činjenice u predmetu AP 4313/12 9. Presudom Osnovnog suda broj 94 0 P P od 17. siječnja godine usvojen je drugoapelantov tužbeni zahtjev i obvezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog trajno zauzetog zemljišta preciziranog u presudi, te uništenja stabala, ograde, iskopa kanala za odvodnju oborinskih voda i ulaza za stoku isplati ukupan iznos od 9.040,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom od 1. siječnja godine do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove postupka precizirane u presudi. U obrazloženju je navedeno da je drugoapelant tom sudu 27. rujna godine podnio tužbu protiv tuženog u kojoj je naveo da mu je tuženi prilikom izgradnje javnog puta Foča Miljeno Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, trajno zauzeo dio zemljišta, uništio objekte, ogradu i stabla precizirana u presudi. S tim u vezi, Osnovni sud je dao istovjetno obrazloženje kao što je interpretirano u točkama 6. i 7. ove odluke. 10. Protiv navedene presude tuženi je podnio žalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj 94 0 P Gž od 18. listopada godine žalbu tuženog uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio na način da je drugoapelantov tužbeni zahtjev odbijen u cijelosti. U obrazloženju je navedeno da je, suprotno mišljenju prvostupanjskog suda, prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi utemeljen. Navedeno je da nije sporno da je trasa predmetnog puta probijena godine kada je drugoapelantu i nastala šteta, te je, polazeći od odredaba članka 376. ZOO-a kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao štetu, taj sud zaključio da je potraživanje zastarjelo jer je drugoapelant tužbu podnio u rujnu godine. Pri tome se Okružni sud kratko pozvao i na pravno shvaćanje i tog suda i Vrhovnog suda Republike Srpske u istovjetnim predmetima (brojevi presuda precizirani u obrazloženju) u kojima je zaključeno da je u takvim slučajevima potraživanje naknade štete zastarjelo. Imajući u vidu navedeno, Okružni sud je donio presudu kao u dispozitivu.

85 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 85 IV. Apelacije a) Navodi iz apelacija 11. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da su im pobijanim presudama Okružnog suda prekršeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenih prava prvoapelant i drugoapelant vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Navode da je u njihovom slučaju izvršena faktička eksproprijacija bez bilo kakvog dokumenta i plaćanja naknade, zbog čega nije bilo moguće primijeniti odredbe ZOO-a, kako je to učinio Okružni sud, nego odluku donijeti isključivo na temelju Zakona o eksproprijaciji. b) Odgovor na apelacije 12. Tuženi je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se prvoapelant i drugoapelant u apelacijama pozivaju, te da su odluke donesene sukladno odredbama relevantnih zakona i na temelju postavljenih tužbenih zahtjeva. V. Relevantni propisi 13. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član 376. st. 1. i 2. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. 14. U Zakonu o eksproprijaciji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07 i 110/08) relevantne odredbe glase: Član 2. Eksproprijacija je oduzimanje ili ograničenje prava vlasništva na nepokretnostima uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti. Član 3. stav 1. (1) Nepokretnost se može eksproprisati radi izvođenja radova ili izgradnje objekata ekonomske infrastrukture: saobraćajnice, vodoprivredne, energetske i telekomunikacijske, objekata za zaštitu čovjekove okoline i zaštitu od elementarnih nepogoda, te istraživanja rudnog i drugih prirodnih bogatstava. Član 4. Predmet eksproprijacije su nepokretnosti u vlasništvu fizičkih ili pravnih lica. Član 5. stav 1. (1) Nepokretnost se može eksproprisati nakon što je na način određen ovim zakonom utvrđen opšti interes za izgradnju objekta, odnosno izvođenje drugih radova na toj nepokretnosti. Član 29. Ako su uz prijedlog za eksproprijaciju podneseni dokazi iz člana 25. ovog zakona i ako su tim dokazima utvrđene potrebne činjenice, organ uprave usvojiće rješenjem prijedlog za eksproprijaciju a u protivnom odbiće taj prijedlog. Član 33. (1) Korisnik eksproprijacije, Republika Srpska, stiče pravo na posjed eksproprisane nepokretnosti danom konačnosti rješenja o eksproprijaciji. (2) Korisnik eksproprijacije, jedinica lokalne samouprave, stiče pravo na posjed eksproprisane nepokretnosti danom pravosnažnosti rješenja o eksproprijaciji, ukoliko je do tada ranijem vlasniku isplatila naknadu za eksproprisanu nepokretnost, odnosno predala u posjed drugu odgovarajuću nepokretnost, a u protivnom, danom isplate naknade, odnosno predajom u posjed druge odgovarajuće nepokretnosti, ukoliko se raniji vlasnik i korisnik eksproprijacije drugačije ne sporazumiju. (3) Izuzetno, kada je u pitanju izgradnja objekata infrastrukture, Vlada može na zahtjev korisnika eksproprijacije koji je iznio valjane razloge za potrebu hitnog stupanja u posjed nepokretnosti, riješiti da mu se ta nepokretnost preda u posjed i prije konačnosti rješenja o eksproprijaciji, ako utvrdi da je to neophodno zbog hitnosti slučaja ili da bi se spriječila znatnija šteta. (4) Prije donošenja rješenja iz prethodnog stava moraju se obezbijediti dokazi o stanju i vrijednosti eksproprisanih nepokretnosti (nalaz i mišljenje vještaka kao i druge relevantne dokaze u vezi sa procjenom vrijednosti eksproprisanih nepokretnosti). (5) Odredba stava 3. ovog člana ne odnosi se na slučajeve kada je predmet eksproprijacije stambena ili poslovna zgrada, za koju korisnik eksproprijacije nije obezbijedio drugu odgovarajuću nepokretnost. (6) Protiv rješenja iz stava 3. ovog člana može se voditi upravni spor. (7) Tužba podnesena protiv rješenja iz stava 3. ovog člana ne odlaže njegovo izvršenje. Član 53. stav 1. (1) Naknada za eksproprisanu nepokretnost određuje se po pravilu davanjem druge odgovarajuće nepokretnosti koja odgovara vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše u istoj opštini ili gradu, kojom se vlasniku nepokretnosti koja se ekspropriše omogućavaju približno isti uslovi korišćenja kakve je imao koristeći tu nepokretnost. Član 54. st. 1. i 2. (1) Ako vlasnik nepokretnosti koja se ekspropriše ne prihvati na ime naknade drugu odgovarajuću nepokretnost ili ako korisnik eksproprijacije ne može da obezbijedi takvu nepokretnost, određuje se pravična naknada u novcu koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše u vrijeme donošenja prvostepenog rješenja o eksproprijaciji odnosno u vrijeme sklapanja sporazuma. (2) Tržišna vrijednost izražena je u cijeni koja se za određenu nepokretnost može postići na tržištu i koja zavisi od odnosa ponude i potražnje u vrijeme njenog utvrđivanja. VI. Dopustivost 15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 17. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijama su presude Okružnog suda br P Gž od 18. listopada godine i 94 0 P Gž od 12. studenog godine, protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu prvoapelant je primio 28. studenog godine (AP 4312/12), a drugoapelant 30. listopada godine (AP 4313/12), a apelacije su podnesene 10. prosinca godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda.

86 Broj 70 - Strana 86 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očito (prima facie) neutemeljene. 18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 19. Prvoapelant i drugoapelant pobijaju navedene presude tvrdeći da su im tim presudama prekršena prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 20. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 21. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 22. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju predmet spora bilo prvoapelantovo i drugoapelantovo pravo na naknadu zbog faktički ekspropriranih nekretnina, dakle, da se radilo o postupku u kojem je odlučivano o pravima i obvezama građanskopravne prirode, pa su članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. Europske konvencije primjenjivi. 23. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da je Okružni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada je, i pored toga što je nesporno da je u njihovim slučajevima izvršena faktička eksproprijacija, utvrdio da su njihova potraživanja zastarjela shodno odredbama članka 376. ZOO-a, umjesto da je primijenio odredbe Zakona o eksproprijaciji. 24. S tim u vezi, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 25. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao u utvrđivanju činjenica, ali i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna godine, točka 25. i dalje, te, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja godine, točka 24). 26. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da je u svojoj praksi rješavao slično činjenično i pravno pitanje, i to u Odluci broj AP 2986/11 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2986/11 od 18. studenog godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda u kojoj je utvrdio povredu ustavnog prava na pravično suđenje zbog toga što su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, te su, u konačnici, zbog zastare i nedostatka pasivne legitimacije odbili tužbeni zahtjev usmjeren na obvezivanje tuženog da apelantu u tom predmetu isplati naknadu na ime oduzetog zemljišta za izgradnju regionalnog puta. Rješavajući pitanje zastare potraživanja u slučaju kada je izvršena faktička eksproprijacija, Ustavni sud je u Odluci broj AP 2986/11 istakao da u odnosu na zastaru potraživanja u kojem dijelu su redoviti sudovi u pobijanim odlukama zaključili da je tužiteljevo potraživanje zastarjelo, jer je prošao i subjektivni i objektivni rok iz članka 376. ZOO-a, Ustavni sud ukazuje na pravno shvaćanje usuglašeno 30. siječnja godine na Panelima za ujednačavanje sudske prakse iz građanske oblasti. Na Panelima je raspravljano o slučajevima izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa koji imaju kao posljedicu potpuno ili djelomično oduzimanje prava vlasništva fizičkih ili pravnih osoba na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenja o eksproprijaciji. Dakle, raspravljalo se o slučajevima koje pravna teorija i sudska praksa podvode pod pojam faktičkog deposjediranja, odnosno tzv. faktičke eksproprijacije. Usuglašeno je pravno shvaćanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva. Naime, ukazano je na to da su u slučaju faktičke eksproprijacije fizičke ili pravne osobe lišene prava vlasništva, pa je osnova tužbenog zahtjeva, ustvari, zahtjev za povrat vlasništva. Budući da povrat i uspostava prijašnjeg stanja nisu mogući zbog privođenja namjeni ranije nekretnine, to tužiteljima pripada pravo da traže naknadu za oduzete nekretnine. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnoga predmeta, proizlazi da obrazloženja pobijanih presuda i u tom dijelu ukazuju na to da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo. 27. S obzirom na to da je i u konkretnim slučajevima izvršena faktička eksproprijacija, a da je Okružni sud preinačio prvostupanjske presude i utvrdio da je prvoapelantovo i drugoapelantovo potraživanje zastarjelo jer su do dana podnošenja tužbi (rujan i prosinac godine) protekli rokovi propisani odredbama članka 376. ZOO-a, Ustavni sud smatra da se navedeni stav iz Odluke broj AP 2986/11 da zahtjevi zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijevaju može primijeniti i na konkretne slučajeve. Zbog navedenoga, Ustavni sud se, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, u potpunosti poziva na obrazloženje u Odluci broj AP 2986/11 u vezi sa nezastarijevanjem potraživanja zbog izvršene faktičke eksproprijacije. 28. Osim toga, Ustavni sud smatra da je i stav Okružnog suda iskazan u presudi od 12. studenoga godine (AP 4312/12) proizvoljan i neargumentiran, tj. stav kojim se ističe da se u slučajevima u kojima je na takav način izvršena eksproprijacija oduzeta zemljišta trebaju smatrati kao "propala" za apelanta (i ostale osobe u istoj situaciji), jer bi se prihvaćanjem takvog stava otvorila mogućnost za legalno deposjediranje bez ikakve naknade, a što bi izravno vodilo stvaranju pravne nesigurnosti (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 4457/11 od 18. studenog godine, stavak 26, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda Zbog svega navedenoga, Ustavni sud prvoapelantove i drugoapelantove

87 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 87 navode o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava smatra utemeljenim. 29. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnim predmetima prvoapelantu i drugoapelantu prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na imovinu 30. Prvoapelant i drugoapelant smatraju da im je pobijanim presudama Okružnog suda prekršeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava BiH i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te da prvoapelant i drugoapelant kršenje tog prava vezuju za primjenu materijalnog prava. S obzirom na navedeno, kao i na utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati navode o kršenju prava na imovinu. VIII. Zaključak 31. Postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je redoviti sud u pobijanim odlukama proizvoljno primijenio materijalno pravo u odnosu na zastaru prvoapelantovog i drugoapelantovog potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije. 32. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 33. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у предмету број АП 4312/12, рјешавајући апелације Рајка Лучића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 21. јула године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усвајају се апелације Рајка Лучића и Стојана Јовановића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укидају се пресуде Окружног суда у Требињу бр П Гж од 18. октобра године и 94 0 П Гж од 12. новембра године. Предмет се враћа Окружном суду у Требињу, који је дужан да по хитном поступку донесе нове одлуке, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Окружном суду у Требињу да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Рајко Лучић (у даљњем тексту: првоапелант) из села Лука, Општина Чајниче, ког заступа Радоје Грабовчић, адвокат из Фоче, поднио је 10. децембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број 94 0 П Гж од 12. новембра године. Апелација је регистрована под бројем АП 4312/ Стојан Јовановић (у даљњем тексту: другоапелант) из села Миљено, Општина Чајниче, ког заступа Радоје Грабовчић, адвокат из Фоче, поднио је 10. децембра године апелацију Уставном суду против Пресуде Окружног суда број 94 0 П Гж од 18. октобра године. Апелација је регистрована под бројем АП 4313/12. II. Поступак пред Уставним судом 3. С обзиром на то да наведене апелације покрећу исто питање, Уставни суд је, у складу с чланом 32 став (1) Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању наведених апелација под бројевима АП 4312/12 и АП 4313/12 у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 4312/ На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Окружног суда и ЈП "Путеви Републике Српске" (у даљњем тексту: тужени) затражено је 1. августа године (у предмету АП 4312/12) и 1. априла године (у предмету АП 4313/12) да доставе одговоре на апелацију. Тужени је доставио одговоре 25. августа године (у предмету АП 4312/12) и 15. априла године (у предмету АП 4313/12). Окружни суд није доставио одговоре у роковима који су истекли 22. августа године, односно 21. априла године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из првоапелантових и другоапелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. Чињенице у предмету АП 4312/12 6. Пресудом Основног суда у Фочи (у даљњем тексту: Основни суд) број 94 0 П П од 14. априла године усвојен је првоапелантов тужбени захтјев и обавезан тужени да му на име материјалне штете због трајно заузетог земљишта прецизираног у пресуди, за уништена стабла прецизирана у пресуди и уништену ограду од храстових колаца, исплати укупан износ од 9.398,50 КМ са законском затезном каматом од 1. јануара године до исплате, те да му накнади трошкове парничног поступка прецизиране у пресуди. У образложењу је наведено да је првоапелант том суду 9. децембра године поднио тужбу против туженог ради накнаде штете у којој је, између осталог, навео да је власник предметних непокретности, те да је тужени приликом изградње јавног пута Фоча Миљено Устипрача, без претходно спроведеног поступка експропријације, трајно заузео дио земљишта, уништио објекте и ограду и стабла прецизирана у пресуди. С тим у вези, Основни суд је навео да је на основу спроведених доказа који су прецизирани у

88 Broj 70 - Strana 88 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, пресуди утврдио да је првоапелантов тужбени захтјев основан. Наведено је да је утврђено да је тужени изградио магистрални пут преко првоапелантових парцела и да му је том приликом заузео дио земљишта на ком су били воћни засади, шума и жичана ограда који су том приликом уништени, да никада није спроведен поступак експропријације, нити је апеланту исплаћена новчана накнада за заузето земљиште и уништене ствари. Основни суд је навео и да је у поступку утврдио да је неоснован приговор недостатка пасивне легитимације туженог јер је неспорно да експропријација није спроведена, а да је Републичка дирекција за путеве, чији је правни сљедник тужени, одлуком Владе Републике Српске прецизираном у пресуди, као инвеститор и наручилац радова почео радове на изградњи пута Фоча Миљено Устипрача преко првоапелантових непокретности. Наведено је да му је тужени тиме причинио штету за коју је тужени неспорно одговоран сходно одредбама члана 207 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), при чему је, како је образложио тај суд, чињеница да су јавни путеви у својини Републике Српске ирелевантна за постојање одговорности за штету јер за штету, у смислу члана 154 став 1 ЗОО-а, одговара онај ко ју је проузроковао. 7. Основни суд је образложио да је неоснован и приговор застаре потраживања који је истакао тужени јер је одредбама члана 25 став 2 Закона о основним својинскоправним односима (у даљњем тексту: Закон) прописано да у случају грађења на туђем земљишту власник земљишта може да тражи успоставу пријашњег стања у року од три године од дана завршетка грађевинског објекта, а након истека тог рока може да тражи исплату прометне цијене земљишта. Наведено је да је увиђајем на лицу мјеста одржаном 8. фебруара године утврђено да предметни пут није до краја завршен због тога што није асфалтиран, а магистрални пут, према образложењу тог суда, сходно одредбама члана 6 став 2 ранијег Закона о путевима, односно члана 5 тачка 6 сада важећег Закона о јавним путевима, мора да буде асфалтиран. Због наведеног је Основни суд одбио приговор застаре потраживања који је истакао тужени, те закључио да у конкретном случају застарни рок није ни почео да тече. Доводећи наведено у везу с налазом и мишљењем вјештака прецизираним у пресуди, Основни суд је донио пресуду као у диспозитиву. 8. Против наведене пресуде тужени је поднио жалбу Окружном суду, који је Пресудом број 94 0 П Гж од 12. новембра године жалбу уважио и преиначио првостепену пресуду на начин да је првоапелантов тужбени захтјев одбијен у цијелости. У образложењу је наведено да је првостепена пресуда заснована на погрешној примјени материјалног права јер је, према мишљењу тог суда, погрешно позивање првостепеног суда на одредбе члана 25 Закона, јер та одредба, према мишљењу Окружног суда, регулише ситуацију у којој на једној страни постоји несавјесни градитељ, на другој страни савјесни власник и када несавјесни градитељ узурпацијом туђег земљишта покуша да на њему изгради објекат из чега, према образложењу тог суда, произилази да градитељ може да буде само лице као носилац права својине, то јест грађанин, удружење грађана и друго правно лице, али не и друштвеноправни субјекат. Окружни суд је истакао да грађење пута на дијелу првоапелантовог земљишта повлачи губитак његовог права земљишта на том дијелу земљишта и за њега је исто као да му је тај дио земљишта пропао, а ако је градитељ био несавјестан, његова обавеза заснива се на одговорности за штету према одредбама ЗОО-а. У конкретном случају, према образложењу Окружног суда, рокови застаре не почињу да теку од завршетка градње пута него од дана сазнања за штету, односно дана настанка штете. Како је штета првоапеланту настала године, када је пробијена траса пута преко његове непокретности, а тужба је поднесена у децембру године, то је, према закључку Окружног суда, јасно да су протекли сви рокови за подношење тужбе за накнаду штете прописани чланом 376 ЗОО-а. Имајући у виду наведено, Окружни суд је донио пресуду као у диспозитиву. Чињенице у предмету АП 4313/12 9. Пресудом Основног суда број 94 0 П П од 17. јануара године усвојен је другоапелантов тужбени захтјев и обавезан тужени да му на име накнаде материјалне штете због трајно заузетог земљишта прецизираног у пресуди, те уништења стабала, ограде, ископа канала за одвођење оборинских вода и улаза за стоку исплати укупан износ од 9.040,00 КМ са законском затезном каматом од 1. јануара године до коначне исплате, као и да му накнади трошкове поступка прецизиране у пресуди. У образложењу је наведено да је другоапелант том суду 27. септембра године поднио тужбу против туженог у којој је навео да му је тужени приликом изградње јавног пута Фоча Миљено Устипрача, без претходно спроведеног поступка експропријације, трајно заузео дио земљишта, уништио објекте, ограду и стабла прецизирана у пресуди. С тим у вези, Основни суд је дао истовјетно образложење као што је интерпретирано у тачкама 6 и 7 ове одлуке. 10. Против наведене пресуде тужени је поднио жалбу Окружном суду, који је Пресудом број 94 0 П Гж од 18. октобра године жалбу туженог уважио и првостепену пресуду преиначио на начин да је другоапелантов тужбени захтјев одбијен у цијелости. У образложењу је наведено да је, супротно мишљењу првостепеног суда, приговор застаре потраживања који је истакао тужени основан. Наведено је да није спорно да је траса предметног пута пробијена године када је другоапеланту и настала штета, те је, полазећи од одредби члана 376 ЗОО-а којим је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећени сазнао штету, тај суд закључио да је потраживање застарјело јер је другоапелант тужбу поднио у септембру године. При томе се Окружни суд кратко позвао и на правно схватање и тог суда и Врховног суда Републике Српске у истовјетним предметима (бројеви пресуда прецизирани у образложењу) у којима је закључено да је у таквим случајевима потраживање накнаде штете застарјело. Имајући у виду наведено, Окружни суд је донио пресуду као у диспозитиву. IV. Апелације а) Наводи из апелација 11. Првоапелант и другоапелант сматрају да су им оспореним пресудама Окружног суда прекршени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведених права првоапелант и другоапелант виде у произвољној примјени материјалног права. Наводе да је у њиховом случају извршена фактичка експропријација без било каквог документа и плаћања накнаде, због чега није било могуће примијенити одредбе ЗОО-а, како је то учинио Окружни суд, него одлуку донијети искључиво на основу Закона о експропријацији.

89 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 89 б) Одговор на апелације 12. Тужени је навео да у поступку није било кршења права на која се првоапелант и другоапелант у апелацијама позивају, те да су одлуке донесене у складу с одредбама релевантних закона и на основу постављених тужбених захтјева. V. Релевантни прописи 13. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе: Члан 376. ст. 1. и 2. Потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећеник сазнао за штету и за лице које је штету починило. У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од када је штета настала. 14. У Закону о експропријацији ("Службени гласник Републике Српске" бр. 112/06, 37/07 и 110/08) релевантне одредбе гласе: Члан 2. Експропријација је одузимање или ограничење права власништва на непокретностима уз правичну накнаду која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности. Члан 3. став 1. (1) Непокретност се може експроприсати ради извођења радова или изградње објеката економске инфраструктуре: саобраћајне, водопривредне, енергетске и телекомуникацијске, објеката за заштиту човјекове околине и заштиту од елементарних непогода, те истраживања рудног и других природних богатстава. Члан 4. Предмет експропријације су непокретности у власништву физичких или правних лица. Члан 5. став 1. (1) Непокретност се може експроприсати након што је на начин одређен овим законом утврђен општи интерес за изградњу објекта, односно извођење других радова на тој непокретности. Члан 29. Ако су уз приједлог за експропријацију поднесени докази из члана 25. овог закона и ако су тим доказима утврђене потребне чињенице, орган управе усвојиће рјешењем приједлог за експропријацију а у противном одбиће тај приједлог. Члан 33. (1) Корисник експропријације, Република Српска, стиче право на посјед експроприсане непокретности даном коначности рјешења о експропријацији. (2) Корисник експропријације, јединица локалне самоуправе, стиче право на посјед експроприсане непокретности даном правоснажности рјешења о експропријацији, уколико је до тада ранијем власнику исплатила накнаду за експроприсану непокретност, односно предала у посјед другу одговарајућу непокретност, а у противном, даном исплате накнаде, односно предајом у посјед друге одговарајуће непокретности, уколико се ранији власник и корисник експропријације другачије не споразумију. (3) Изузетно, када је у питању изградња објеката инфраструктуре, Влада може на захтјев корисника експропријације који је изнио ваљане разлоге за потребу хитног ступања у посјед непокретности, ријешити да му се та непокретност преда у посјед и прије коначности рјешења о експропријацији, ако утврди да је то неопходно због хитности случаја или да би се спријечила знатнија штета. (4) Прије доношења рјешења из претходног става морају се обезбиједити докази о стању и вриједности експроприсаних непокретности (налаз и мишљење вјештака као и друге релевантне доказе у вези са процјеном вриједности експроприсаних непокретности). (5) Одредба става 3. овог члана не односи се на случајеве када је предмет експропријације стамбена или пословна зграда, за коју корисник експропријације није обезбиједио другу одговарајућу непокретност. (6) Против рјешења из става 3. овог члана може се водити управни спор. (7) Тужба поднесена против рјешења из става 3. овог члана не одлаже његово извршење. Члан 53. став 1. (1) Накнада за експроприсану непокретност одређује се по правилу давањем друге одговарајуће непокретности која одговара вриједности непокретности која се експроприше у истој општини или граду, којом се власнику непокретности која се експроприше омогућавају приближно исти услови коришћења какве је имао користећи ту непокретност. Члан 54. ст. 1. и 2. (1) Ако власник непокретности која се експроприше не прихвати на име накнаде другу одговарајућу непокретност или ако корисник експропријације не може да обезбиједи такву непокретност, одређује се правична накнада у новцу која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности која се експроприше у вријеме доношења првостепеног рјешења о експропријацији односно у вријеме склапања споразума. (2) Тржишна вриједност изражена је у цијени која се за одређену непокретност може постићи на тржишту и која зависи од односа понуде и потражње у вријеме њеног утврђивања. VI. Допустивост 15. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 16. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијама су пресуде Окружног суда бр П Гж од 18. октобра године и 94 0 П Гж од 12. новембра године, против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду првоапелант је примио 28. новембра године (АП 4312/12), а другоапелант 30. октобра године (АП 4313/12), а апелације су поднесене 10. децембра године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелације нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване.

90 Broj 70 - Strana 90 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелације испуњавају услове у погледу допустивости. VII. Меритум 19. Првоапелант и другоапелант оспоравају наведене пресуде тврдећи да су им тим пресудама прекршена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 20. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 21. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 22. Уставни суд запажа да је у конкретном случају предмет спора било првоапелантово и другоапелантово право на накнаду због фактички експроприсаних непокретности, дакле, да се радило о поступку у ком је одлучивано о правима и обавезама грађанскоправне природе, па су члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 Европске конвенције примјенљиви. 23. Првоапелант и другоапелант сматрају да је Окружни суд произвољно примијенио материјално право када је, и поред тога што је неспорно да је у њиховим случајевима извршена фактичка експропријација, утврдио да су њихова потраживања застарјела сходно одредбама члана 376 ЗОО-а, умјесто да је примијенио одредбе Закона о експропријацији. 24. С тим у вези, Уставни суд, прије свега, указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није преиспитивање закључака редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. 25. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао у утврђивању чињеница, али и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25. и даље, те, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла године, тачка 24). 26. Уставни суд, прије свега, подсјећа на то да је у својој пракси рјешавао слично чињенично и правно питање, и то у Одлуци број АП 2986/11 (види Уставни суд, Одлука број АП 2986/11 од 18. новембра године, доступна на интернет-адреси Уставног суда у којој је утврдио повреду уставног права на правично суђење због тога што су редовни судови произвољно примијенили материјално право, те су, у коначници, због застаре и недостатка пасивне легитимације одбили тужбени захтјев усмјерен на обавезивање туженог да апеланту у том предмету исплати накнаду на име одузетог земљишта за изградњу регионалног пута. Рјешавајући питање застаре потраживања у случају када је извршена фактичка експропријација, Уставни суд је у Одлуци број АП 2986/11 истакао да у односу на застару потраживања у ком дијелу су редовни судови у оспореним одлукама закључили да је тужиочево потраживање застарјело, јер је прошао и субјективни и објективни рок из члана 376 ЗОО-а, Уставни суд указује на правно схватање усаглашено 30. јануара године на Панелима за уједначавање судске праксе из грађанске области. На Панелима је расправљано о случајевима изградње објеката од јавног интереса или извођења других радова од јавног интереса који имају као посљедицу потпуно или дјелимично одузимање права својине физичких или правних лица на непокретностима иако не постоји одлука о одузимању, односно одлука о утврђивању јавног интереса и рјешења о експропријацији. Дакле, расправљало се о случајевима које правна теорија и судска пракса подводе под појам фактичког депосједирања, односно тзв. фактичке експропријације. Усаглашено је правно схватање да захтјев за новчану накнаду због извршене фактичке експропријације не застаријева. Наиме, указано је на то да су у случају фактичке експропријације физичка или правна лица лишена права својине, па је основ тужбеног захтјева, у ствари, захтјев за повраћај својине. Будући да повраћај и успостављање пријашњег стања нису могући због привођења намјени раније непокретности, то тужиоцима припада право да траже накнаду за одузете непокретности. Доводећи наведено у контекст конкретног предмета, произилази да образложења оспорених пресуда и у том дијелу указују на то да су редовни судови произвољно примијенили материјално право. 27. С обзиром на то да је и у конкретним случајевима извршена фактичка експропријација, а да је Окружни суд преиначио првостепене пресуде и утврдио да је првоапелантово и другоапелантово потраживање застарјело јер су до дана подношења тужби (септембар и децембар године) протекли рокови прописани одредбама члана 376 ЗОО-а, Уставни суд сматра да се наведени став из Одлуке број АП 2986/11 да захтјеви због извршене фактичке експропријације не застаријевају може примијенити и на конкретне случајеве. Због наведеног, Уставни суд се, умјесто посебног образложења ове одлуке, у потпуности позива на образложење у Одлуци број АП 2986/11 у вези са незастаријевањем потраживања због извршене фактичке експропријације. 28. Осим тога, Уставни суд сматра да је и став Окружног суда исказан у пресуди од 12. новембра године (АП 4312/12) произвољан и неаргументован, тј. став којим се истиче да се у случајевима у којима је на такав начин извршена експропријација одузета земљишта требају

91 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 91 сматрати као "пропала" за апеланта (и остала лица у истој ситуацији), јер би се прихватањем таквог става отворила могућност за легално депосједирање без икакве накнаде, а што би директно водило стварању правне несигурности (види Уставни суд, Одлука број АП 4457/11 од 18. новембра године, став 26, доступна на интернет-адреси Уставног суда Због свега наведеног, Уставни суд првоапелантове и другоапелантове наводе о произвољној примјени материјалног права сматра основаним. 29. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да је у конкретним предметима првоапеланту и другоапеланту прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на имовину 30. Првоапелант и другоапелант сматрају да им је оспореним пресудама Окружног суда прекршено и право на имовину из члана II/3к) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да првоапелант и другоапелант кршење тог права везују за примјену материјалног права. С обзиром на наведено, као и на утврђено кршење права на правично суђење због произвољне примјене материјалног права, Уставни суд сматра да нема потребе да посебно разматра наводе о кршењу права на имовину. VIII. Закључак 31. Постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је редовни суд у оспореним одлукама произвољно примијенио материјално право у односу на застару првоапелантовог и другоапелантовог потраживања у случају тзв. фактичке експропријације. 32. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 33. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. 672 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 2190/13, rješavajući apelaciju Emele Mujanović, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. jula godine, donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Emele Mujanović, podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 P Gž od 22. marta godine i S1 3 P P 2 od 29. novembra godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Emela Mujanović (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, koju zastupa Edin Tabudžija, advokat iz Sarajeva, podnijela je 21. maja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 P Gž od 22. marta godine i S1 3 P P 2 od 29. novembra godine. Na zahtjev Ustavnog suda od 13. oktobra godine, apelantica je 20. oktobra godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH, Ministarstva odbrane Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ministarstvo odbrane), Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine - Ureda parlamentarnog vojnog povjerenika Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ured vojnog povjerenika) te Pravobranilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Pravobranilaštvo), zatraženo je 25. augusta i 13. oktobra godine da dostave odgovor na apelaciju. Također, od Suda BiH i Ministarstva odbrane je 13. oktobra godine zatražen na uvid spis, kao i dostava dokumentacije, te dodatne informacije. 3. Ured vojnog povjerenika, Sud BiH i Pravobranilaštvo su dostavili odgovore na apelaciju 4. i 8. septembra, te 20. oktobra godine. Sud BiH i Ministarstvo odbrane su dostavili spis, traženu dokumentaciju i informacije 16. i 23. oktobra godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. Apelantica je pripadnica Oružanih snaga Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: OS BiH) od 1. septembra godine, te je u toku radnog odnosa završila Višu školu za podoficire u Republici Grčkoj, u trajanju od tri godine. Nakon okončanog školovanja, apelantica s jedne strane i Ministarstvo odbrane s druge strane, su 14. jula godine potpisali Ugovor o prijemu u profesionalnu vojnu službu broj /11 (ugovor o prijemu u službu). U članu IV ugovora je navedeno da se apelantici putem Naredbe o postavljanju na dužnost utvrđuju plaća, dužnost, mjesto službe i mjesto rada. Dalje, u članu V ugovora je navedeno da apelantica može biti postavljena na drugu dužnost prema potrebama službe i premještena zbog zamjene lica koje napušta službu ili odlazi u penziju, potrebe profesionalnog usavršavanja, uobičajene rotacije prema izmjenama u komandiranju, unapređenju i ličnog zahtjeva. U članu VIII ugovora je navedeno da je apelantica upoznata i da prihvata sve propise koji se odnose na materijalnu, disciplinsku i kaznenu odgovornost vojnih lica u OS BiH, te (član XI) da prava i obaveze iz ovog ugovora počinju teći 16. jula godine. Iz apelantičinih navoda i druge dokumentacije proizlazi da je apelantica raspoređena na mjesto podoficira za obavještajne poslove (na obavještajno-bezbjednosnim poslovima C2 u Štabu u Komandi COO/KOiD) u kasarni u Pazariću. 6. Nakon što je apelantica počela da radi i da na posao dolazi s maramom hidžabom, prema njenim navodima, odmah je, osim prvog jutra, imala određenih problema prilikom ulaska u kasarnu te joj je sugerirano da skine maramu jer nije dozvoljena u OS BiH, te joj dva jutra vojna policija nije dozvolila da uđe u

92 Broj 70 - Strana 92 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, kasarnu "dok ne odstrani višak, tj. hidžab", nakon čega je, poslije razgovora s komandantom kasarne, dvije sedmice radila normalno, da bi potom dobila Rješenje načelnika Zajedničkog štaba OS BiH broj /11 od 4. oktobra godine, kojim je udaljena s dužnosti počev od 26. septembra godine do okončanja disciplinskog postupka. Određeno je da će u tom periodu apelantica imati plaću u visini 75% plaće koja bi joj pripadala da nije udaljena s dužnosti. 7. Rješenjem o pokretanju disciplinskog postupka broj /11 od 12. oktobra godine (stav 1) pokrenut je disciplinski postupak protiv apelantice zbog toga što je izvršila povredu vojne discipline, kršeći odredbe važećeg Privremenog SOP-a (Standardne operativne procedure) o nošenju jedinstvene terenske uniforme, tako što je nosila civilni dio odjeće maramu koja nije propisana za nošenje uz jedinstvenu terensku uniformu, te time ponovno počinila disciplinsku grešku iz člana 5. stav 1. tačka e) Pravilnika o vojnoj disciplini i disciplinskom postupku. 8. Rješenjem ministra Ministarstva odbrane broj /11 od 12. decembra godine poništeno je Rješenje Zajedničkog štaba OS BiH broj /11 od 4. oktobra godine, kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. 9. Ustavni sud konstatira da iz dostavljenih odgovora na apelaciju i dokumentacije proizlazi da, nakon što je Rješenjem broj /11 od 12. decembra godine poništeno rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, protiv apelantice nije vođen daljnji postupak. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelantica u prilogu apelacije dostavila i pismeno koje je uputila Ministarstvu odbrane Sektoru za personal, 31. novembra godine, pod nazivom "Molba/zahtjev za zaštitu osnovnih prava ili premještaj na druge poslove i zadatke". 10. Ministarstvo odbrane je donijelo Naredbu broj /12 od 27. aprila godine kojom se apelantica premješta i postavlja na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Navedeno je da se apelantica iz mjesta službe Pazarić "premješta i postavlja po potrebi službe sa danom 1. maj godine". Parnični postupak radi utvrđivanja diskriminacije i vraćanja na posao 11. U međuvremenu, apelantica je 25. januara godine podnijela tužbu protiv Ministarstva odbrane, tražeći da sud nakon provedenog postupka utvrdi da ju je Ministarstvo odbrane diskriminiralo na radnom mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu, te da joj je na taj način uskraćeno pravo na rad. Također je navedeno da je apelantica tražila da Sud BiH obaveže Ministarstvo odbrane da otkloni navedenu diskriminaciju, da je vrati na poslove i zadatke koje je obavljala prije udaljenja počev od 26. septembra godine pa dalje (s kojih je Rješenjem načelnika Zajedničkog štaba OS BiH od 4. oktobra godine udaljena do okončanja disciplinskog postupka). 12. Sud BiH je u toku trajanja postupka, odlučujući o apelantičinom prijedlogu, donio Rješenje broj S1 3 P P od 15. maja godine, kojim je (stav I) odredio privremenu mjeru obezbjeđenja i naložio Ministarstvu odbrane da apelantici omogući obavljanje poslova i radnih zadataka, shodno zaključenom ugovoru o prijemu u službu. Odlučeno je da je trajanje privremene mjere obezbjeđenja određeno do okončanja parničnog postupka pred Sudom BiH, odnosno do drugačije odluke suda o privremenoj mjeri obezbjeđenja. U obrazloženju rješenja je navedeno da je među parničnim strankama nesporno da protiv apelantice ne egzistira disciplinski postupak nije u toku, da apelantica nije udaljena iz službe, posljedica toga je da apelantica treba ima pravo ponovno početi da obavlja poslove i radne zadatke s kojih je udaljena, tj. poslove i zadatke u skladu sa zaključenim ugovorom o prijemu u profesionalnu vojnu službu ugovor od 14. jula godine. Dalje je navedeno da je apelantica dostavila dokaze da je Ministarstvo odbrane i dalje sprečava da se vrati u službu, pa je slijedom toga Sud BiH usvojio apelantičin zahtjev za donošenje mjere obezbjeđenja. 13. Sud BiH je, nakon provedenog postupka radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije, donio Presudu broj S1 3 P P 2 od 29. novembra godine, kojom je (stav I) usvojio apelantičin tužbeni zahtjev (opredijeljen 6. novembra godine) i naložio Ministarstvu odbrane da apelantici isplati na ime razlike plaće za period od 26. septembra godine do 1. juna godine iznos od 789,86 KM s kamatama, te na ime razlike doprinosa PIO/MIO iznos od 263,26 KM. Istom presudom (stav II) Sud BiH je odbio, kao neosnovan, apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi da ju je Ministarstvo odbrane diskriminiralo na radnom mjestu tako što joj je onemogućilo obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj na taj način uskratilo pravo na rad, kao i zahtjev kojim bi Sud BiH naložio Ministarstvu odbrane da apelanticu vrati na poslove i zadatke koje je obavljala prije udaljenja s dužnosti, počev od 26. septembra godine pa dalje. 14. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je apelantičin punomoćnik istakao kako je nakon donošenja mjere obezbjeđenja Ministarstvo odbrane pozvalo apelanticu na rad i naredbom je premjestilo na radno mjesto u kasarnu u Ustikolini, a ne na poslove i zadatke u kasarni u Pazariću, s kojih je apelantica udaljena 26. septembra godine. Navedeno je da je zakonski zastupnik Ministarstva odbrane istakao da u konkretnom slučaju apelantici nije uskraćeno pravo na rad, niti je ona diskriminirana. Pri tome je istakao da se Ministarstvo odbrane pridržavalo pozitivnih propisa kojima se uređuje pitanje odijevanja profesionalnih vojnih lica, tačnije propisa kojima se regulira izgled vojne uniforme. Dalje, navedeno je kako je rješenje o udaljavanju apelantice s dužnosti od 4. oktobra godine poništeno rješenjem od 12. decembra godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom organu, na koji način je i uklonjen akt na koji se odnosi tužba. Apelantica je smatrala da je Ministarstvo odbrane povrijedilo odredbe čl. 1, 2, 3, 4, 5. i 6. stav (1) Zakona o zabrani diskriminacije, tako što je apelantici onemogućilo pristup radnom mjestu, obavljanju poslova i zadataka kod poslodavca, te joj protivpravno oduzelo pravo na rad i zaradu. 15. Sud BiH je istakao da je na glavnoj raspravi, održanoj 6. novembra godine, izvršio uvid u materijalne dokaze parničnih stranaka te je u tom svojstvu saslušao i apelanticu. Navedeno je da je apelantica navela da je godine dobila radno mjesto podoficira za obavještajne poslove u Pazariću, te opisala dešavanja navedena u prethodnim tačkama ove odluke, kao i da je Rješenjem Suda BiH (o mjeri obezbjeđenja) vraćena na posao u kasarnu u Ustikolini na dužnost pješadije, iako je prije radila u kancelariji kao podoficir za obavještajne poslove u Pazariću. Apelantica je navela kako bi pristala obavljati i druge poslove, na kojima ne mora nositi uniformu, a sve kako bi mogla nositi hidžab, kao i da joj je prilikom zaključivanja ugovora s Ministarstvom odbrane bilo poznato da se mora pridržavati standardnih operativnih procedura, kao i da može biti, prema potrebama službe, raspoređena u drugo mjesto. 16. Nakon što je ocijenio sve izvedene dokaze pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, u smislu odredbe člana 13. Zakona o parničnom postupku pred Sudom BiH (u daljnjem tekstu: ZPPBiH) a imajući u vidu navode tužbe i odgovora na tužbu, Sud BiH je donio odluku kao u izreci presude. Sud BiH je

93 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 93 naveo da među parničnim strankama nije sporno da je apelantica zaključila ugovor o prijemu u službu, te da je suspendirana s dužnosti 26. septembra godine; da je rješenjem Ministarstva odbrane od 12. decembra godine prvostepeno rješenje od 4. oktobra godine kojim je apelantica udaljena s dužnosti ukinuto - odnosno ne egzistira, i da protiv apelantice nije vođen daljnji postupak. Dalje, kako je istakao Sud BiH, nije sporno ni da se apelantica obraćala i ministru odbrane i drugim institucijama sa zahtjevom za povrat ili na poslove s kojih je suspendirana ili čak na poslove gdje bi joj bilo omogućeno nošenje hidžaba. Navedeno je da je nakon donošenja rješenja Suda BiH od 15. maja godine, kojim je određena privremena mjera obezbjeđenja, apelantica vraćena na posao i to na dužnost vođe prvog tima u kasarni u Ustikolini. 17. Sporno među parničnim strankama, kako je istakao Sud BiH, je da li je izvršena diskriminacija udaljavanjem apelantice iz službe zbog nošenja marame hidžaba i visina naknada na ime razlike plaće i doprinosa za PIO, za period od 26. septembra do 1. juna godine. U pogledu tužbenog zahtjeva za isplatu naknada na ime plaće i doprinosa PIO/MIO, Sud BiH je naveo da se u tom dijelu rukovodio činjenicom da je rješenjem Ministarstva odbrane od 12. decembra godine prvostepeno rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti ukinuto - odnosno ne egzistira, i da protiv apelantice nije vođen daljnji postupak, jer se u toj situaciji mjera udaljavanja apelantice s poslova i radnih zadataka u tom periodu pokazuje kao neosnovana - nezakonita, te joj stoga pripada naknada do punog iznosa plaće. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH je usvojio postavljeni tužbeni zahtjev u ovom dijelu, čiju je visinu utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja vještaka na koji stranke nisu imale primjedbi u računskom dijelu. 18. Dalje, Sud BiH je naveo da je članom 20. Zakona o službi u OS BiH regulirano da su vojne osobe dužne nositi propisanu uniformu za vrijeme obavljanja službe, u skladu s propisom koji donosi ministar odbrane. S obzirom da ovaj propis još nije donesen, a iz razloga nesmetanog funkcioniranja OS BiH, donesene su Standardne operativne procedure (u daljem tekstu: SOP), a njima je uređeno nošenje jedinstvene uniforme i obilježja u OS BiH i jasno je određeno šta čini uniformu. S tim u vezi je pojašnjeno da je u prvom poglavlju SOP-a, dio "Uopće o uniformi", navedeno da je obaveza svih profesionalnih lica oba spola da nose uniformu. Također, propisano je da pripadnicima OS BiH nije dozvoljeno nošenje civilnih dijelova odjeće uz uniformu niti civilne odjeće s dijelovima maskirne uniforme osim ako to nije drugačije propisano. U drugom poglavlju, koje govori o uniformi u OS BiH, precizirano je šta čini komplet jedinstvene terenske uniforme OS BiH. U prvom poglavlju SOP-a, dio "Ugled pripadnika OS BiH" propisano je da je pripadnicima OS BiH dozvoljeno da nose relikvije vjere ili da ne nose propisane dijelove uniforme samo za vrijeme dok prisustvuju vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve. 19. Sud BiH je istakao da iz navedenih odredaba SOP-a nedvojbeno proizlazi da svaki odjevni predmet koji nije naveden u njemu ne čini jedinstvenu terensku uniformu. Naime, radi se o službi čije su kako procedure i opisi poslova, tako i službena uniforma, formalno postavljeni, strogo propisani, a zbog toga da bi se specifičnost te službe razlikovala od ostalih jer je vojska uniformirana služba gdje se disciplina procjenjuje, između ostalog, i načinom na koji pojedinac nosi uniformu. 20. Sud BiH je istakao da je postojanje SOP-a bilo poznato apelantici u momentu zaključivanja ugovora s Ministarstvom odbrane, pa proizlazi da je apelantica pristala na njihovo poštivanje, zbog čega u tom pravcu nije počinjena diskriminacija apelantice. Kako je Sud BiH dalje pojasnio, apelantica je više puta upozorena da krši pravila o nošenju obavezne uniforme, kojim je zabranjeno nositi dijelove civilne odjeće, ali je i nakon upozorenja nastavila s nošenjem marame. Pri tome je navedeno i da je cijenjena i činjenica da se apelantica potpisivanjem ugovora o prijemu u profesionalnu vojnu službu obavezala da će, shodno tački VII ugovora, vojnu službu obavljati savjesno i u skladu s propisima kojima se uređuje služba u OS BiH. Navedeno je da je apelantičina tvrdnja da u kasarni u Ustikolini obavlja poslove s maramom - hidžabom ostala nedokazana, a sve i da se uzme da su tačni njeni navodi, kako je dalje istakao Sud BiH, oni bi predstavljali kršenje SOP-a, kako od apelantice tako i od njenih starješina - pretpostavljenih na novom radnom mjestu, ukoliko apelantica poslove i radne zadatke u kasarni u Ustikolini obavlja u uniformi, a imajući u vidu naprijed navedeno. 21. Pored toga, kako je Sud BiH dalje istakao, diskriminacija nije učinjena niti u pogledu apelantičinog premještaja na radno mjesto u kasarnu u Ustikolini. Sud BiH je naveo da je cijenio da je apelantica samim potpisivanjem Ugovora o prijemu u službu bila svjesna činjenice da može, a prema potrebama službe, biti premještena na drugu dužnost, shodno tački V Ugovora. U konkretnom slučaju, apelantica je i sama u svojstvu parnične stranke, na upit zakonskog zastupnika Ministarstva odbrane, izjavila da je tražila da bude raspoređena na druge poslove gdje ne mora nositi uniformu, a sve kako bi mogla nositi hidžab. Također, navela je i da joj je bilo poznato da (kao profesionalno vojno lice) prema potrebama službe može biti raspoređena na drugo mjesto. Slijedom toga, Sud BiH je zaključio da apelantica nije diskriminirana u ovom pogledu, zbog čega je odbio njen postavljeni tužbeni zahtjev u ovom dijelu. Budući da je Sud BiH zaključio da prema apelantici na naprijed navedeni način nije počinjena diskriminacija, zaključio je i da je neosnovan njen tužbeni zahtjev u dijelu u kojem je traženo da Sud BiH naloži Ministarstvu odbrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju i da je vrati na poslove i zadatke koje je obavljala prije udaljavanja s dužnosti, počev od 26. septembra godine pa dalje. Pored toga, Sud BiH je istakao da se čitanjem izreke presude na prvi pogled stiče dojam da su st. 1. i 2. izreke presude kontradiktorni, budući da je Sud BiH prvo svojim rješenjem od 15. maja godine odredio privremenu mjeru obezbjeđenja kojom je naložio Ministarstvu odbrane da apelantici omogući da obavlja poslove i zadatke - vrati je na posao, zatim stavom 1. ove presude usvojio apelantičin postavljeni tužbeni zahtjev u dijelu isplate razlike plaće za period udaljavanja iz službe, a nakon toga stavom 2. ove presude odbio njen tužbeni zahtjev da se utvrdi i otkloni ova diskriminacija. Međutim, Sud BiH je naglasio da je rješenje od 15. maja godine (o određivanju privremene mjere obezbjeđenja), kao i usvajanje tužbenog zahtjeva u dijelu razlike apelantičine plaće, donio isključivo na osnovu nesporno utvrđene činjenice da je rješenjem Ministarstva odbrane od 12. decembra godine prvostepeno rješenje od 4. oktobra godine, kojim je apelantica udaljena s dužnosti, ukinuto - odnosno ne egzistira, i da protiv apelantice nije vođen dalji postupak, a da u ovom dijelu odluka nije donijeta zbog utvrđenja Suda BiH da je prema apelantici počinjena diskriminacija, jer je Sud BiH, naprotiv, utvrdio, kao što je naprijed iznijeto, da tuženi svojim postupanjem prema apelantici nije počinio diskriminaciju. 22. Drugostepeno vijeće Suda BiH (u daljnjem tekstu: drugostepeno vijeće) je, odlučujući o apelantičinoj žalbi protiv Presude Suda BiH broj S1 3 P P 2 od 29. novembra godine, donijelo Presudu broj S1 3 P Gž od 22. marta godine kojom je žalbu odbilo i potvrdilo prvostepenu presudu. U obrazloženju je navedeno da je apelantica u žalbi navela da je nošenje marame - hidžaba slobodna odluka žene muslimanke; da je svoju maramu uskladila s bojom uniforme i samom uniformom i da je više puta tražila da je Ministarstvo odbrane premjesti na druge poslove na kojim neće biti uznemiravana. Drugostepeno vijeće je navelo da je ispitalo prvostepenu presudu u onom dijelu koji se pobija žalbom, u

94 Broj 70 - Strana 94 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredbi parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje, pa je utvrdilo da žalba nije osnovana. 23. Prema stavu drugostepenog vijeća, Sud BiH je za svoju presudu naveo jasne i potpune činjenične te pravne razloge, koje prihvata i drugostepeno vijeće, jer imaju uporište u pravilno utvrđenim relevantnim činjenicama na koje su pravilno primijenjene odredbe člana 20. Zakona o službi u OS BiH, SOP-a te tač. V i VII Ugovora o prijemu u službu od 14. jula godine. Ponovljeno je utvrđeno činjenično stanje, te da je slijedom njega pravilan stav Suda BiH da u konkretnim okolnostima apelantica nije diskriminirana ni novim rasporedom na radno mjesto ni zbog toga što je više puta upozoravana na poštivanje člana 20. Zakona o službi u OS BiH, pravila SOP-a i prihvaćenih obaveza iz ugovora o prijemu u službu koji je potpisala. 24. Također, kako je naglasilo drugostepeno vijeće, žalbom se određeno ne obrazlaže koje je to bitne činjenice sud nepotpuno ili pogrešno utvrdio da bi takav eventualni propust uticao ili mogao uticati na zakonitost i pravilnost osporenog dijela prvostepene presude. Pri tome je citiran član V ugovora o prijemu u službu, kojim je propisano da Ministarstvo odbrane, zbog potrebe službe, ima pravo postaviti ili premjestiti apelanticu na drugu dužnost. Imajući u vidu ovako utvrđeno pravo drugostepeno vijeće je istaklo da apelantica ne može opravdano zaključiti da je diskriminirana samo zbog toga što joj je određeno obavljanje poslova i zadataka u drugoj kasarni. Zaključenim ugovorom o prijemu u profesionalnu vojnu službu apelantici nije ni zagarantiran rad samo u mjestu Pazarić. Drugostepeno vijeće je istaklo da sadašnji apelantičini radni zadaci odgovaraju činu vodnika, u kojem je i primljena u službu, te da su jednako plaćeni kao i oni koje je ranije obavljala u kasarni Pazarić, pa u ovakvim okolnostima ne može biti diskriminirana premještajem u drugo mjesto rada. Potpisivanjem ugovora apelantica je svojom slobodnom voljom prihvatila sve obaveze koje proizlaze iz službe u OS BiH i Kodeksa ponašanja pripadnika OS BiH, pa i nošenje uniforme za vrijeme trajanja službe, što u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja opravdana određena ograničenja mogućnosti da ispoljava vjerska ubjeđenja na način kako je to činila. 25. Drugostepeno vijeće je također istaklo da u toku postupka pred prvostepenim sudom apelantica nije ni tvrdila da Ministarstvo odbrane ima nejednak tretman profesionalnih vojnih lica u pogledu obaveze nošenja propisane uniforme niti onemogućavanja vjerske aktivnosti i slobode propisanih članom 29. Zakona o službi u OS BiH. Pošto apelantica nije ni učinila dovoljno vjerovatnim da je određenim radnjama Ministarstva odbrane prema njoj učinjena diskriminacija, pobijanom presudom nisu povrijeđene odredbe međunarodnih dokumenata i Ustava BiH na koje je apelantica ukazivala u žalbi. Navedeno je da je u ovom predmetu Ministarstvo odbrane dokazalo da nije prekršilo princip jednakog postupanja ili zabrane diskriminacije prema profesionalnim vojnim licima. Slijedom toga drugostepeno vijeće je, u skladu s članom 193. ZPP-a BiH, odbilo žalbu i potvrdilo prvostepenu presudu u odbijajućem dijelu, jer ne postoje razlozi zbog kojih je apelantica pobija, a ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 26. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije, te pravo iz člana 13. Evropske konvencije. Navodi da obje presude Suda BiH, u pobijanom dijelu, nisu osnovane. Ističe kontradiktornost koja proizlazi iz izreke prvostepene presude, da je usvojen zahtjev za isplatu razlika plaća i doprinosa PIO/MIO, a da s druge strane nije osnovan njen zahtjev da se utvrdi da je diskriminirana na radnom mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu, te nalog Ministarstvu odbrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju, apelanticu vrati na poslove i zadatke koje je obavljala od 26. septembra godine pa dalje. Smatra da je usvajanjem prvog dijela tužbenog zahtjeva sud utvrdio da postoji diskriminacija, ali zašto se odlučio za odbijanje drugog dijela zahtjeva, ostaje nejasno. Navodi da je među strankama sporno da li je Ministarstvo odbrane izvršilo diskriminaciju apelantice tako što je udaljilo iz službe zbog nošenja marame - hidžaba. Pri tome, navodi da je pogrešno utvrđenje redovnog suda da ju je Ministarstvo odbrane, nakon donošenja mjere u ovoj pravnoj stvari, vratilo na poslove i zadatke. Ističe da je Ministarstvo odbrane, naredbom od 27. aprila godine, koji dokaz je sud izveo, apelanticu premjestilo na poslove u kasarnu u Ustikolini i na taj način potvrdilo da je došlo do diskriminacije te u jednom dijelu diskriminaciju otklonilo. Ističe da je Sud BiH mjeru obezbjeđenja donio 15. maja godine, dakle, nakon naredbe Ministarstva odbrane kojom je apelantica vraćena na posao. Ističe da od tada pa do danas apelantica obavlja svoje poslove u uniformi s maramom bez bilo kakvog vida diskriminacije. Međutim, apelantičin je interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. septembra godine "prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ista otkloni na način što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u kasarni Pazarić." Nakon toga, kako proizlazi iz apelacije, apelantica je voljna da bude premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe, a shodno zaključenom ugovoru o radu. Pored toga, apelantica navodi da nije sporno da je zaključila ugovor o prijemu u službu, niti da se nakon toga odlučila za nošenje marame hidžaba, kao i da je nošenje marame - hidžaba uskladila u potpunosti s bojom uniforme i samom uniformom. Ističe da se Ministarstvu odbrane u nekoliko navrata obratila zahtjevom za premještaj na druge poslove ili u civilni sektor kako bi mogla nesmetano obavljati svoje poslove a da tom prilikom neće biti uznemiravana od bilo koga ili na bilo koji način. Naglasila je da je nošenje marame - hidžaba slobodna odluka svake žene muslimanke i nakon te odluke postoji obaveza nošenja marame - hidžaba u svako vrijeme i na svakom mjestu prilikom izlaska iz kuće, pa i prilikom obavljanja poslova. Smatra da su joj povrijeđene odredbe čl. 1, 2, 3, 4, 5. i 6. stav (1) Zakona o zabrani diskriminacije. Njoj je, kao osobi ženskog spola, muslimanki koja nosi hidžab - maramu onemogućen pristup radnom mjestu, obavljanju poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj je na ovaj način protupravno oduzeto pravo na rad i zaradu. Smatra da su redovni sudovi povrijedili odredbe čl. 20, 28. i 29. Zakona o službi u OS BiH, odredbe čl. 2, 3, 4. i 14. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini, odredbe čl. 9. i 13. Evropske konvencije i odredbe čl. 11. i 18. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, odredbe čl. 17. i 18. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). Naglasila je da je obaveza Ministarstva odbrane da uskladi svoje podzakonske akte jer su u suprotnosti s citiranim zakonskim odredbama, posebno odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, a nikako da na grub i neprimjeren način diskriminira apelanticu pravdajući to paušalnim navodima o kršenju vojne discipline. Opreza radi istakla je da sam SOP, koji je privremenog karaktera, ne regulira ovo pitanje po bilo kom osnovu iako istovremeno dozvoljava apelantičinim kolegama da nose brkove i bradu, a kolegicama da farbaju kosu, puštaju i

95 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 95 lakiraju nokte, koriste karmin i slično, što ne predstavlja kršenje vojne discipline i jednoobraznosti vojske. Tvrdi da je pogrešan stav Suda BiH da apelantica nije dokazala da postoji diskriminacija budući da je, prema njenim navodima, "očigledan vid diskriminacije i nejednakog postupanja upravo činjenica da apelantici Ministarstvo odbrane nije dozvolilo da radi s hidžabom, a za ostale kolegice koje ne nose hidžab nema takve zabrane. Istovremeno radne kolegice mogu svoju kosu farbati, puštati nokte i lakirati ih i slično, što je utvrđeno protuzakonitim podzakonskim aktom pod nazivom SOP. Navela je i da je prema njenim saznanjima SOP u fazi izmjene u skladu s preporukama Ombudsmena BiH i Parlamentarnog vojnog povjerenika i on mora biti u skladu s citiranim zakonima, međunarodnim propisima i Ustavom BiH. b) Odgovor na apelaciju 27. Sud BiH je, između ostalog, istakao da je prvostepeni sud pravilno primijenio konkretne norme materijalnog prava kada je odbio tužbeni zahtjev opredijeljen na utvrđenje da je Ministarstvo odbrane diskriminiralo apelanticu te da je u svojoj odluci drugostepeno vijeće izrazilo jasan i dovoljno obrazložen stav da apelantica nije učinila dovoljno vjerovatnim da je prema njoj učinjena diskriminacija. Ukazano je da je Ministarstvo odbrane, kao poslodavac, rukovodeći se potrebama službe, pravilno primijenilo odredbu člana V ugovora o prijemu u službu, te premjestilo apelanticu na drugu dužnost, da i sadašnji radni zadaci odgovaraju činu vodnika u kojem je primljena u službu te da su jednako plaćeni kao i oni koje je ranije obavljala. Također je utvrđeno da se članom VII istog ugovora apelantica obavezala da će vojnu službu obavljati savjesno i u skladu s propisima kojim se uređuje služba u OS BiH, da će se pridržavati Kodeksa ponašanja pripadnika OS BiH i svih normi kojim se štiti njihov ugled. Sve navedeno potvrđuje da nisu povrijeđene odredbe čl. 20, 28. i 29. Zakona o službi u OS BiH, čl. 2, 3, 4. i 14. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini, te odredbe međunarodnih pravnih akаta na koje se apelantica pozvala u apelaciji. 28. Ured vojnog povjerenika je naveo da mu se 6. septembra godine obratila apelantica tvrdnjama da je diskriminirana u ispoljavanju vjere na radnom mjestu. Navedeno je šta je taj ured poduzeo u okviru svoje nadležnosti, te je ukazano na odredbe člana 6. stav (2) Zakona o parlamentarnom vojnom povjereniku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 51/09) u kojima je navedeno da vojni povjerenik ne može, čak i ako više nije na dužnosti, davati izjave o službenim pitanjima u vezi sa svojom dužnosti pred sudom ili izvan suda bez odobrenja. Ovo odobrenje daje Zajednički kolegij oba doma Parlamentarne skupštine BiH, uz konsultacije sa Zajedničkom komisijom. 29. Pravobranilaštvo je u svom odgovoru istaklo da je Sud BiH, sasvim argumentirano i osnovano, dao valjane razloge zbog kojih žalba nije osnovana, ispitujući pritom prvostepenu presudu u granicama žalbenih navoda i pazeći pritom po službenoj dužnosti na povrede odredaba ZPPBiH. Naglašeno je da je sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari, da je pravilno primijenio materijalno pravo i pritom nije počinio ni jednu povredu odredaba ZPPBiH. Slijedom izloženog predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana. 30. Ministarstvo odbrane je 23. oktobra godine istaklo da je članom 20. Zakona o službi u OS BiH regulirano da su vojne osobe dužne nositi propisanu uniformu za vrijeme obavljanja službe, u skladu s propisom koji donosi ministar odbrane. S obzirom da ministar odbrane ovaj propis nije donio, a radi nesmetanog funkcioniranja OS BiH, donesene su SOP-e, koju su dostavljene u prilogu, a kojima je uređeno nošenje jedinstvene terenske uniforme i obilježja u OS BiH. Navedenim SOP-a uređeno je da pripadnicima OS BiH nije dozvoljeno nošenje civilnih dijelova odjeće uz uniformu niti civilne odjeće s dijelovima maskirne uniforme, osim ako to nije drugačije propisano ovim pravilom. V. Relevantni propisi 31. Zakon o službi u oružanim snagama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 88/05, 53/07, 59/09, 74/10 i 42/12) u relevantnom dijelu glasi: Član 20. (Nošenje uniforme) Vojno lice dužno je nositi propisanu uniformu za vrijeme vršenja službe, u skladu s propisom koji donosi ministar odbrane. Član 28. (Iste mogućnosti) (1) Profesionalna vojna lica i lica koja žele biti primljena u Oružane snage tretiraju se s punim poštovanjem principa transparentnosti, pravičnosti i istih mogućnosti. Neće biti diskriminacije ni po kojem osnovu, poput spolne, rasne, zbog boje kože, jezika, vjeroispovijesti, političkih ili drugih mišljenja, etničkog ili socijalnog porijekla, povezanosti s nacionalnim manjinama, imovnog stanja, odnosno drugog statusa. (2) Ministar odbrane osigurava da se u Oružanim snagama poštuju obaveze iz stava (1) ovog člana. Član 29. (Vjerske aktivnosti i slobode) (1) Vojno lice ima pravo obavljanja vjerskih aktivnosti radi ostvarivanja vjerskih sloboda u skladu sa specifičnostima svake od vjera. (2) Organizacija i obavljanje vjerskih aktivnosti iz stava (1) ovog člana zasnivaju se na principu individualne slobode izražavanja i obavljanja vjerske službe pripadnika Oružanih snaga. (3) Organizacija vjerskih aktivnosti u Oružanim snagama prvenstveno se zasniva na objektivnim vojnim potrebama. (4) Ministarstvo odbrane BiH, u saradnji sa zakonom priznatim crkvama i vjerskim zajednicama, propisuje organizaciju i način funkcioniranja vjerskih aktivnosti u Oružanim snagama i osigurava ostvarivanje vjerskih sloboda, kako je utvrđeno u stavu (1) ovog člana. 32. U Standardnim operativnim procedurama (privremenim) - nošenje jedinstvene terenske uniforme OS BiH, [koje su odobrene od Zajedničkog štaba OS BiH pod brojem /08 od 30. maja godine] koje je Ustavnom sudu dostavilo Ministarstvo odbrane 22. oktobra godine, relevantne odredbe glase: Poglavlje 1 Opšte odredbe 1.5 Ugled pripadnika OS BiH 1. Uopšteno [ ] Vojnička dužnost je da se drže ponosno i da izgledaju vojnički uredno i da se pridržavaju vojnih pravila nošenja vojne uniforme i vojničkog ugleda i ponašanja. 2. Izuzeci bazirani na religiji: (1) Pripadnicima OS BiH dozvoljeno je nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove uniforme, samo za vrijeme prisustvovanja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve. Poglavlje 2 2. Uopšte o uniformi 2.1. [ ] Uniformu imaju pravo i obavezu da prema odredbama ovog SOP-a nose sva profesionalna vojna lica (vojnici, podoficiri, oficiri, generali i sva lica u rezervnom sastavu) oba pola. [ ]

96 Broj 70 - Strana 96 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Pripadnicima OS BiH nije dozvoljeno nošenje civilnih dijelova odjeće uz uniforme niti civilne odjeće sa dijelovima maskirne uniforme osim ako to nije drugačije propisno ovim pravilom. 33. Zakon o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik BiH" broj 59/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 1. (Predmet Zakona) (1) Ovim zakonom uspostavlja se okvir za ostvarivanje jednakih prava i mogućnosti svim licima u Bosni i Hercegovini i uređuje sistem zaštite od diskriminacije. (2) U skladu sa Ustavom Bosne i Hercegovine i međunarodnim standardima koji se odnose na ljudska prava i osnovne slobode, ovim zakonom utvrđuju se odgovornosti i obaveze zakonodavne, sudske i izvršne vlasti u Bosni i Hercegovini, kao i pravnih lica i pojedinaca koji vrše javna ovlaštenja (u daljnjem tekstu: nadležne institucije Bosne i Hercegovine), da svojim djelovanjem omoguće zaštitu, promoviranje i stvaranje uslova za jednako postupanje. Član 2. (Diskriminacija) (1) Diskriminacijom će se, u smislu ovog zakona, smatrati svako različito postupanje uključujući svako isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti utemeljeno na stvarnim ili pretpostavljenim osnovama prema bilo kojem licu ili grupi lica na osnovu njihove rase, boje kože, jezika, vjere, etničke pripadnosti, nacionalnog ili socijalnog porijekla, veze s nacionalnom manjinom, političkog ili drugog uvjerenja, imovnog stanja, članstva u sindikatu ili drugom udruženju, obrazovanja, društvenog položaja i spola, spolnog izražavanja ili orijentacije, kao i svaka druga okolnost koja ima za svrhu ili posljedicu da bilo kojem licu onemogući ili ugrožava priznavanje, uživanje ili ostvarivanje na ravnopravnoj osnovi, prava i sloboda u svim oblastima javnog života. (2) Zabrana diskriminacije primjenjuje se na sve javne organe kao i na sva fizička ili pravna lica, i u javnom i u privatnom sektoru, u svim oblastima, a naročito: zaposlenja, članstva u profesionalnim organizacijama, obrazovanja, obuke, stanovanja, zdravstva, socijalne zaštite, dobara i usluga namijenjenih javnosti i javnim mjestima, te obavljanja privrednih aktivnosti i javnih usluga. Član 3. (Oblici diskriminacije) (1) Neposredna diskriminacija je svako različito postupanje po osnovama određenim članom 2. ovog zakona, odnosno svako djelovanje ili propuštanje djelovanja kada je neko lice ili grupa lica dovedena ili je bila ili bi mogla biti dovedena u nepovoljniji položaj za razliku od nekog drugog lica ili grupe lica u sličnim situacijama. (2) Posredna diskriminacija podrazumijeva svaku situaciju u kojoj, naizgled neutralna odredba, kriterij ili praksa, ima ili bi imala učinak dovođenja nekog lica ili grupe lica u nepovoljan ili manje povoljan položaj u odnosu na druga lica. Član 4. stav 1. (Ostali oblici diskriminacije) (1) Uznemiravanje se smatra diskriminacijom u svakoj situaciji u kojoj ponašanje vezano za jedan od navedenih osnova iz člana 2. ovog zakona ima za svrhu ili čiji je efekat povreda dostojanstva lica i stvaranje zastrašujućeg, neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja. Član 5. (Izuzeci od principa jednakog postupanja) Zakonske mjere i radnje neće se smatrati diskriminacijskim kada se svode na nepovoljno razlikovanje ili različito postupanje ako su zasnovane na objektivnoj i razumnoj opravdanosti. Sljedeće mjere neće se smatrati diskriminacijskim kada se njima ostvaruje legitiman cilj i ako postoji razuman odnos proporcionalnosti između sredstava koja se koriste i cilja koji se nastoji realizirati i kada: a) proizilaze iz provođenja ili donošenja privremenih posebnih mjera osmišljenih bilo da se spriječe ili nadoknade štete koje lica trpe a koje su određene osnovama navedenim u članu 2. ovog zakona i to naročito za pripadnike ugroženih grupa, kao što su: invalidna lica, pripadnici nacionalnih manjina, žene, trudnice, djeca, omladina, starija lica i druga društveno isključena lica, civilne žrtve rata, žrtve u krivičnim postupcima, raseljena lica, izbjeglice i azilanti; odnosno da se omogući njihovo puno učešće u svim oblastima života; b) su zasnovane na obilježju koje se odnosi na bilo koji od osnova navedenih u članu 2. ovog zakona kada, u ograničenim okolnostima, zbog prirode konkretnih profesionalnih aktivnosti koje su u pitanju ili konteksta u kojem se izvršavaju, takvo obilježje predstavlja stvarni i određujući uslov u pogledu izbora zvanja. Ovaj izuzetak bit će predmet povremenih preispitivanja; [ ] Član 6. (Oblast primjene) Ovaj zakon primjenjuje se na postupanje svih javnih tijela na nivou države, entiteta, kantona i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, općinskih institucija i tijela, te pravnih lica s javnim ovlaštenjima, kao i na postupanje svih pravnih i fizičkih lica, u svim a posebno u sljedećim oblastima: a) zapošljavanja, rada i radnih uslova, uključujući pristup zaposlenju, zanimanju i samozapošljavanju kao i radne uslove, naknade, napredovanja u službi i otpuštanja s posla; [ ] VI. Dopustivost 34. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 35. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 36. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 P Gž od 22. marta godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelantica je primila 27. marta godine, a apelacija je podnesena 21. maja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovom dijelu ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 37. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 38. Apelantica ističe da su joj osporenim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, kao i člana II/4. Ustava Bosne i

97 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 97 Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije te člana 13. Evropske konvencije. Sloboda misli, savjesti i vjere 39. Član II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: g) Slobodu misli, savjesti i vjere. 40. Član 9. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere: ovo pravo uključuje slobodu promijeniti vjeru ili uvjerenje i slobodu, sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, manifestirati svoju vjeru ili uvjerenje, obredom, propovijedanjem i vršenjem vjerskih dužnosti i rituala. 2. Sloboda manifestiranja svoje vjere ili svojih uvjerenja će podlijegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka, zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 41. Ustavni sud smatra da se ovom apelacijom pokreće pitanje da li je osporenim odlukama Suda BiH povrijeđena apelantičina sloboda na manifestiranje vjere zagarantirana članom II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 9. Evropske konvencije. 42. Ustavni sud ima u vidu da su slobode zaštićene članom 9. Evropske konvencije jedan od temelja "demokratskog društva". Ove slobode su, u svojoj vjerskoj dimenziji, jedan od najvitalnijih elemenata koji spada u ono što čini identitet vjernika i njihove koncepcije života, ali je isto tako i dragocjena vrijednost za ateiste, agnostike, skeptike i nezainteresirane. Pluralizam koji je neraskidivo vezan za demokratsko društvo, a koji je izvojevan teškom viševjekovnom borbom, zavisi od nje. Ta sloboda povlači, između ostalog, slobodu da se imaju ili nemaju vjerska uvjerenja i da se upražnjava ili ne upražnjava vjera (vidi Evropski sud za ljudska prava, Kokkinakis protiv Grčke, 25. maj 1993, Serija A br. 260-A, str. 17, st. 3; i Buscarini i drugi protiv San Marina [GC], br /94, st. 34, ECHR 1999-I). 43. Mada je vjerska sloboda stvar prvenstveno lične savjesti ona podrazumijeva, između ostalog, i slobodu ispoljavanja vjere, u samoći i privatno ili zajedno s drugima, javno i u krugu onih koji imaju istu vjeru. U članu 9. Evropske konvencije su navedeni razni oblici koje ispoljavanjе nečije vjere ili uvjerenja može da ima, i to molitva, propovijed, običaji i obredi (mutatis mutandis, Evropski sud za ljudska prava, Leyla Sahin protiv Turske [GC], br /98, ECHR 2005-XI i Cha are Shalom Ve Tsedek protiv Francuske [GC], br /95, st. 73, ECHR 2000-VII). 44. Dalje, Ustavni sud ističe, podržavajući praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), da član 9. Evropske konvencije ne štiti svaki čin motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (vidi Evropski sud, Kalaç protiv Turske, presuda od 1. jula 1997, str. 1209, st. 27; Arrowsmith protiv the United Kingdom, br. 7050/75, Odluka Komisije od 12. oktobra 1978, Odluke i izvještaji (DR) 19, str. 5; C. protiv the United Kingdom, br /83, Odluka Komisije od 15. decembra 1983, (DR) 37, str. 142). U demokratskim društvima, u kojima nekoliko vjera koegzistira u okviru jedne iste populacije, može biti neophodno da se uvedu ograničenja slobode u manifestiranju vjere ili uvjerenja kako bi se uskladili interesi raznih grupa i osiguralo poštovanje uvjerenja svakog lica (op. cit., Kokkinakis, stav 33). To proističe kako iz stava 2. člana 9. tako i iz pozitivne obaveze države prema članu 1. Evropske konvencije da osigura svakome u njenoj nadležnosti prava i slobode definirane Evropskom konvencijom. 45. S obzirom da manifestiranje slobode vjere jedne osobe može utjecati na druge, autori Evropske konvencije definirali su ovaj aspekt slobode vjere na način propisan u članu 9. stav 2. Ovaj drugi stav propisuje da bilo koje ograničenje manifestiranja vjere ili uvjerenja mora biti propisano zakonom i nužno u demokratskom društvu s ciljem postizanja jednog ili više utvrđenih legitimnih ciljeva. Državna obaveza neutralnosti i nepristranosti je nespojiva s ovlastima države da ocjenjuje legitimnost vjerskih uvjerenja ili načina na koja se ta uvjerenja izražavaju (vidi Evropski sud, Manoussakis i ostali protiv Grčke, presuda od 26. septembra 1996, Izvještaji 1996-IV, str. 1365, 47; Hasan i Chaush protiv Bugarske [GC], br 30985/96, 78, ECHR 2000-XI; Refah Partisi (Stranka dobrobiti) i drugi protiv Turske [GC], br /98, 41342/98, 41343/98 i 41344/98, 1, ECHR 2003-II). Čak i onda kada određeno vjersko uvjerenje dosegne potreban nivo uvjerljivosti i značenja, to ne mora značiti da svaki čin koji je na neki način nadahnut, motiviran ili pod utjecajem vjere predstavlja "manifestaciju" vjerovanja. Da bi se prihvatio kao "manifestacija" vjere u smislu člana 9, određeni čin mora biti blisko povezan s religijom ili uvjerenjem. S obzirom na važnost slobode vjere u demokratskom društvu Evropski sud smatra, kada se pojedinac žali na miješanje u pravo na slobodu vjere na radnom mjestu, da bi bolji pristup bio da se uzme u obzir ukupna ravnoteža prilikom razmatranja da li je ograničenje bilo proporcionalno ili nije, nego da se primijeni stav da postojanje mogućnosti promjene posla negira bilo kakvo miješanje u pravo. Prema svojoj ustaljenoj sudskoj praksi, Evropski sud ostavlja državama potpisnicama Evropske konvencije određeno polje slobodne procjene u odlučivanju da li i u kojoj mjeri je miješanje u pravo opravdano. Ova diskrecija ide ruku pod ruku s evropskim nadzorom koji obuhvaća donošenje zakona i odluka o primjeni zakona. Zadatak Suda je da se utvrdi da li su poduzete mjere na nacionalnom nivou bile u načelu opravdane i srazmjerne (op. cit., Leyla Sahin protiv Turske, stav 110). Razmatrajući odnos vjerskog i građanskog prava Evropski sud je podsjetio da je sloboda vjeroispovijesti, uključujući slobodu manifestiranja vjeroispovijesti, primarno stvar individualne svijesti i naglasio da je sfera individualne svijesti značajno drugačija od sfere "privatnog prava", odnosno građanskog prava koja se tiče organizacije i funkcioniranja društva u cjelini. 46. Ustavni sud ističe da je član 9. Evropske konvencije strukturiran tako da prvi stav definira zaštićene slobode, a drugi stav sadrži tzv. restriktivnu klauzulu, odnosno propisuje okolnosti pod kojima javna vlast može ograničiti uživanje zaštićenih sloboda. Naime, član 9. stav 1. Evropske konvencije nabraja oblike u kojima se religija može manifestirati, kao što su obred, propovijedanje i vršenje vjerskih dužnosti i rituala. Međutim, ovaj član ne štiti svaki akt motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (op. cit., Kalaç protiv Turske, tačka 27). Ograničenje propisano u članu 9. stav 2. Evropske konvencije dozvoljava državama mogućnost da odlučuju samo u pogledu obima uživanja ovih prava i sloboda, i to onda kada je ta intervencija države u skladu sa zakonom, odnosno propisana zakonom ili je neophodna u demokratskom društvu, a s ciljem zaštite osnovnih vrijednosti svake države, kao što su javna sigurnost, zaštita javnog poretka, zdravlja ili morala, ili zaštita prava i sloboda drugih lica. Znači, državi je dozvoljeno u općem, društvenom interesu vršenje ovih prava ograničiti, ali ne i suspendirati ih. 47. Primjenjujući navedene principe na konkretnu situaciju Ustavni sud će najprije utvrditi da li apelantičini navodi spadaju u opseg prava na slobodu manifestiranja vjere iz člana 9. Evropske konvencije. Naime, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelantičinih navoda u pogledu povrede prava na vanjsko manifestiranje vjere utvrđivanje da li njeno nošenje hidžaba marame spada u opseg člana 9. Evropske konvencije, i ako jeste primjenjiv, da potom razmotri da li miješanje o kojem je riječ predstavlja kršenje garancija iz tog člana. Pritom, Ustavni sud primjećuje i da je u i konkretnom slučaju apelantica istakla da je tokom godine odlučila da počne da upražnjava svoju

98 Broj 70 - Strana 98 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, vjeru i da izvršava vjerske obaveze, među kojim je i nošenje hidžaba - marame. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da apelantičino nošenje hidžaba marame predstavlja manifestiranje njenog religioznog vjerovanja, te kao takvo spada pod zaštitu u smislu člana 9. Evropske konvencije. 48. Budući da je Ustavni sud utvrdio da apelantica uživa zaštitu u smislu člana 9. Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da naredna pitanja na koja se mora dati odgovor jesu da li je osporenim odlukama došlo do miješanja u navedeno apelantičino pravo, te ukoliko jeste da li ima legitimni cilj, da li je "u skladu sa zakonom" i da li je "neophodno u demokratskom društvu". 49. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelantica 25. januara godine podnijela tužbu protiv Ministarstva odbrane "radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije", u kojoj je istakla da joj je "onemogućen pristup radnom mjestu na način da joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu". Pritom, Ustavni sud zapaža da je čak i prije početka trajanja ovog postupka Ministarstvo odbrane (Rješenjem broj /11 od 12. decembra godine) poništilo rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, ali i da apelantica u vrijeme podnošenja tužbe nije nastavila s radom. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je potom Ministarstvo odbrane donijelo Naredbu broj /12 od 27. aprila godine kojom se apelantica premješta i postavlja na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Navedeno je da se apelantica iz mjesta službe Pazarić "premješta i postavlja po potrebi službe sa danom 1. maj godine", te da je apelantica, što je nesporno, počela da obavlja radne zadatke od 1. juna godine. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelantica svoj tužbeni zahtjev opredijelila na glavnoj raspravi održanoj 6. novembra godine, kojom prilikom je tražila da Sud BiH naloži Ministarstvu odbrane da joj isplati iznose koji predstavljaju razlike plaće i pripadajućih doprinosa za period kada nije radila (dakle, za period od 26. septembra godine do 1. juna godine), i da se utvrdi da ju je Ministarstvo odbrane diskriminiralo na radnom mjestu tako što joj je onemogućilo obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj na taj način uskratilo pravo na rad, kao i zahtjev kojim bi Sud BiH naložio Ministarstvu odbrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju i apelanticu vrati na poslove i zadatke koje je obavljala prije nego što je udaljena s dužnosti počev od 26. septembra godine pa dalje. 50. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da je Sud BiH usvojio prvi dio apelantičinog tužbenog zahtjeva te utvrdio da je on utemeljen, budući da više ne egzistira akt kojim je određeno da će primati 75% plaće koja joj pripada i da protiv nje nije vođen daljnji postupak, jer je zaključio da je u toj situaciji mjera udaljavanja apelantice s poslova i radnih zadataka u tom periodu neosnovana - nezakonita, te joj stoga pripada naknada do punog iznosa plaće. 51. Dalje, Ustavni sud zapaža da je apelantica tražila da sud BiH utvrdi da ju je Ministarstvo odbrane diskriminiralo jer joj je onemogućilo da obavlja poslove za koje ima zaključen ugovor. U vezi s tim Ustavni sud zapaža da je Sud BiH, prilikom odlučivanja o ovom dijelu njenog tužbenog zahtjeva, ukazao na odredbe člana 20. Zakona o službi u OS BiH kojima je propisano da su vojne osobe dužne nositi uniformu za vrijeme obavljanja službe, u skladu s propisom koji donosi ministar odbrane. Dalje, Sud BiH je utvrdio da su, s obzirom da ministar odbrane još nije donio propis o uniformi, da bi OS BiH nesmetano funkcionirale donesena SOP-a, kojom je uređeno nošenje jedinstvene uniforme i obilježja u OS BiH. Sud BiH je dalje utvrdio da je odredbama SOP-e propisano šta čini uniformu, te je ukazano na prvo poglavlje SOP-e, u kojem je navedeno da je obaveza svih profesionalnih lica oba spola da nose uniformu. Također je ukazano da je tim odredbama propisano da pripadnicima OS BiH nije dozvoljeno nošenje dijelova civilne odjeće uz uniformu, niti civilnu odjeću s dijelovima maskirne uniforme osim ako to nije drugačije propisano. Ukazano je i da je u dijelu SOP-e, pod nazivom "Ugled pripadnika OS BiH", propisano da je pripadnicima OS BiH dozvoljeno nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove uniforme samo za vrijeme prisustvovanja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve. Dalje, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH utvrdio da je apelantici prilikom zaključivanja ugovora o prijemu u službu bilo poznato šta je propisano odredbama SOP-e, te da je pristala na poštivanje tih odredbi pa se slijedom toga ne može pozivati da je zbog njih diskriminirana. Pritom je navedeno i da je cijenjena i činjenica da se apelantica potpisivanjem ugovora o prijemu u profesionalnu vojnu službu obavezala da će, shodno tački VII ugovora, vojnu službu obavljati savjesno i u skladu s propisima kojima se uređuje služba u OS BiH. 52. Nezavisno od toga Ustavni sud primjećuje da, suprotno apelantičinim navodima da SOP, koji je privremenog karaktera, ne regulira pitanje nošenja hidžaba marame, po bilo kom osnovu, iz uvida u SOP koji je dostavilo Ministarstvo odbrane proizlazi suprotno te da je, štaviše, tim odredbama, između ostalog, propisano i da je pripadnicima OS BiH dozvoljeno nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove uniforme samo za vrijeme prisustvovanja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve, na što je ukazao i Sud BiH u svojoj odluci. 53. Također, Ustavni sud zapaža da je Sud BiH utvrdio da apelantica nije diskriminirana ni zbog premještaja na radno mjesto u kasarni u Ustikolini, budući da je Sud BiH cijenio da je apelantica samim potpisivanjem Ugovora o prijemu u službu bila svjesna činjenice da može, prema potrebama službe, biti premještena na drugu dužnost, a shodno tački V Ugovora. Pritom, Ustavni sud naročito zapaža da je apelantica u apelaciji i sama navela da je Ministarstvo odbrane, naredbom od 27. aprila godine, koji dokaz je izveden i u toku parničnog postupka okončanog osporenim odlukama, apelanticu premjestilo na poslove u kasarnu u Ustikolini i na taj način "u jednom dijelu diskriminaciju otklonilo", te je istakla da od tada pa do danas obavlja svoje poslove u uniformi s maramom bez bilo kakvog vida diskriminacije ali i da ima interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. septembra godine prilikom grubog udaljavanja s dužnosti i ismijavanja došlo do apelantičinog diskriminiranja, i da bude vraćena na posao u Pazarić a da je potom, kako je istakla u apelaciji, voljna da bude premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe, a shodno zaključenom ugovoru o radu. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da apelantica tvrdi da je diskriminirana u manifestiranju svoje vjere jer Sud BiH u svojim odlukama nije utvrdio da je diskriminirana zbog nošenja marame hidžaba na radnom mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu. Međutim Ustavni sud, polazeći od apelantičinih navoda i uvida u osporene odluke, zapaža da je Sud BiH utvrdio, a što proizlazi i iz apelantičinih navoda, da je apelantica naredbom Ministarstva odbrane od 27. aprila godine raspoređena na radno mjesto u kasarnu u Ustikolini koje odgovara njenoj školskoj spremi i da ima istu plaću kao i u vrijeme kada je bila udaljena s posla. 54. Pritom Ustavni sud ukazuje i na noviju praksu Evropskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i pravno pitanje (vidi Evropski sud, Eweida i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije, presuda od 15. januara godine). U tom predmetu Evropski sud je razmatrao više predstavki u kojima su se aplikanti žalili na ograničenja koja su postavili njihovi poslodavci. Naime, Ustavni sud podsjeća da su

99 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 99 se u tom predmetu aplikantice Eweida i Chaplin žalile na ograničenja koja su postavili njihovi poslodavci, zbog vidno nošenog križa oko vrata. Ustavni sud podsjeća da je aplikantica Eweida koptska kršćanka koja prakticira religiju i od godine je radila kao check-in uposlenik za British Airways Plc, privatno preduzeće. Navedeno preduzeće je od svojih uposlenika koji su u kontaktu s javnošću zahtijevalo da nose uniformu. Vodičem za oblačenje je propisano da bilo koji dodatak ili odjevni predmet koji je zaposlenik dužan nositi iz obaveznih vjerskih razloga treba u svako doba pokrivati uniforma. Aplikantica Eweida je poslije 20. maja godine odlučila da na poslu počne otvoreno nositi križ. Kada je stigla na posao tog dana, njezin menadžer ju je zamolio da ukloni križ i lančić ili da ih sakrije ispod kravate. Kada je 20. septembra odbila da prikrije ili ukloni križ, bila je poslana kući bez plaće do onog trenutka kada odluči da poštuje svoje ugovorne obaveze i kodeks u oblačenju. Nakon toga, 23. oktobra godine joj je ponuđeno da obavlja administrativne poslove bez kontakata s korisnicima, što znači da ne bi bilo potrebno da nosi uniformu, ali ona je odbila ovu ponudu. Aplikantičin poslodavac je potom usvojio nova pravila odijevanja koja su, počev od 1. februara godine, dopuštala prikaz vjerskih i humanitarnih simbola, poput križa i Davidove zvijezde. Aplikantica Eweida je vraćena na posao 3. februara godine uz dopuštenje da nosi križ, u skladu s novim pravilima. Međutim, British Airways je odbio da joj nadoknadi izgubljenu zaradu u razdoblju kada je ona odlučila da ne dolazi na posao. U tom slučaju je Evropski sud prilikom odlučivanja primijenio princip srazmjernosti između povrede prava aplikantice Eweida i interesa poslodavca koje žele zaštititi te je u tom kontekstu, u slučaju Eweida, presudio da je došlo do povrede aplikantičinog prava na slobodu vjere iz člana 9. Evropske konvencije a da je, nasuprot tome, u slučaju Chaplin, prednost dao poslodavcu i zaključio da u tom slučaju nije bilo povrede prava na slobodu vjere iz člana 9. Evropske konvencije. 55. Dovodeći citiranu presudu Evropskog suda u vezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud prije svega zapaža da je u tom predmetu poslodavac privatno preduzeće u kojem aplikantica nije, sve do izmjene pravila kojim je dopušteno nošenje križa, vraćena na posao, mada je imala tu mogućnost, i da joj nakon vraćanja na posao nije nadoknađena izgubljena zarada za razdoblje kada nije dolazila na posao. Za razliku od tog predmeta Ustavni sud zapaža da je, u konkretnom slučaju, apelantičin poslodavac Ministarstvo odbrane koje, s obzirom na svoje nadležnosti, počiva na striktno uređenim pravilima. Dalje, apelantica je raspoređena na novo radno mjesto i nadoknađena joj je izgubljena zarada za vrijeme dok nije radila. Osim toga, budući da ne egzistira pravni akt na osnovu kojeg je apelantici uskraćena naknada plaća i pripadajućih doprinosa, Sud BiH je utvrdio da je samim tim osnovan njen zahtjev za obavezivanje Ministarstva odbrane na njihovu isplatu. Pored toga, budući da je Sud BiH utvrdio da, dakle, ne postoje akti kojim je apelantica udaljena s posla, da je raspoređena na novo radno mjesto u skladu s ugovorom o prijemu u službu koji je potpisala s Ministarstvom odbrane, Ustavni sud smatra da navedenim odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere u skladu s odredbama člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije. 56. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama Suda BiH nije povrijeđeno apelantičino ustavno pravo na poštivanje slobode manifestiranja vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije. Zabrana diskriminacije 57. Apelantica navodi da joj je prekršeno i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere iz člana 9. Evropske konvencije. 58. Član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim članom ili međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, vezivanje sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status. Član 14. Evropske konvencije glasi: Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, u vezi sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 59. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stav 33). Stoga je potrebno u svakom konkretnom slučaju ustanoviti da li se prema apelantu postupalo drukčije nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju ili ako nema razumnog odnosa. 60. U konkretnom slučaju, apelantica smatra da je diskriminirana zbog toga što je počela da nosi hidžab - maramu te da joj je slijedom toga uskraćeno pravo na rad, a istodobno, kako apelantica tvrdi, to pravo nije uskraćeno njenim drugim kolegicama koje mogu svoju kosu farbati, puštati nokte i lakirati ih i slično. Dakle, Ustavni sud zapaža da iz ovih navoda proizlazi da apelantica smatra da je diskriminirana zbog odluke svog poslodavca - Ministarstva odbrane, kojom je suspendirana s posla. U vezi s tim, Ustavni sud prije svega ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o pravima i obavezama iz radnog odnosa, u kojem, kako poslodavac tako i zaposlenik, u slučaju pojavljivanja određenih nepravilnosti imaju na raspolaganju mogućnost podnošenja određenih pravnih lijekova kojima se te eventualne nepravilnosti otklanjaju. Dovodeći u kontekst apelantičine navode da joj je zbog diskriminacije uskraćeno pravo na rad, a ostalim nije, i utvrđenje Suda BiH da akt kojim je suspendirana s posla ne egzistira (što ni apelantica ne osporava), te činjenicu da je Sud BiH naložio Ministarstvu odbrane da apelantici isplati razliku naknada za period u kojem nije radila, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi da joj je "uskraćeno pravo na rad" u cijelosti neosnovani. Naime, budući da je nesporno da je apelantica raspoređena na novo radno mjesto u skladu s potpisanim ugovorom o prijemu u službu, i da se, kako to proizlazi iz dostavljene dokumentacije, protiv naredbe od 27. aprila godine, kojom je premještena na poslove u kasarnu u Ustikolini, apelantica nije žalila kao i da je njen poslodavac obavezan da joj isplati naknade za period u kojem nije radila, odnosno da sanira "štetu" koju je pretrpjela, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi da joj je uskraćeno pravo na rad zbog nošenja marame hidžaba, neosnovani. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere neosnovani.

100 Broj 70 - Strana 100 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Pravo na efektivan pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije 61. Član 13. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Svako čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom, narušena ima pravo na pravni lijek pred nacionalnim vlastima 62. U vezi s apelantičinim navodima o kršenju prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća na to da se radi o pravu koje ima supsidijarni karakter u smislu da uživa zaštitu samo u odnosu na neko od prava zaštićenih Evropskom konvencijom. Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi da se navodi o kršenju ovog prava dovode u vezu s pravom na slobodu manifestiranja vjere iz člana 9. Evropske konvencije. U kontekstu navedenog, Ustavni sud zapaža da iz stanja spisa proizlazi da je apelantici na raspolaganju bila mogućnost da izjavi žalbu protiv prvostepene presude, koju je apelantica i koristila. Imajući u vidu navedeno, te okolnost da je drugostepeno vijeće ispitalo apelantičine žalbene navode i dalo razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, činjenicu da korišteni pravni lijek nije rezultirao apelantičinim uspjehom odnosno da je apelantičina žalba odbijena kao neosnovana ne može voditi zaključku o nepostojanju ili nedjelotvornosti pravnih lijekova. Stoga, uzimajući u obzir i činjenicu da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke već obrazložio zašto smatra da nije povrijeđeno apelantičino pravo u vezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere, Ustavni sud i navode o povredi prava na djelotvoran pravni lijek smatra neosnovanim. Ostali navodi 63. U pogledu apelantičinih navoda da su osporenim odlukama povrijeđene odredbe člana 11. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a i odredbe člana 17. Međunarodnog pakta, Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 11. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a propisane garancije koje se pružaju osobama optuženim u krivičnom postupku (dakle garancije koje su na sličan način propisane odredbama krivičnog djela člana 6. Evropske konvencije), a članom 17. Međunarodnog pakta zabrana proizvoljnog ili nezakonitog miješanja u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti protivzakonitog napada na čast i ugled (dakle garancije koje su na sličan način propisane odredbama člana 8. Evropske konvencije), Ustavni sud ističe da se te garancije ne mogu ni na koji način primijeniti na konkretan slučaj te ih u tom kontekstu ne može ni razmatrati. Dalje, u pogledu apelantičinih navoda da su osporenim odlukama povrijeđene odredbe člana 18. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a i odredbe člana 18. Međunarodnog pakta, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati ove navode budući da je suština garancija iz spomenutih odredbi navedenih međunarodnih instrumenata ista kao i garancije koje pružaju odredbe člana 9. Evropske konvencije koje je Ustavni sud već razmatrao u prethodnim tačkama ove odluke. VIII. Zaključak 64. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantičino pravo na manifestiranje svoje vjere zagarantirano članom II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 9. Evropske konvencije, jer odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere budući da je utvrđeno da ne postoji odluka kojom je apelantica suspendirana s posla, da je slijedom toga naloženo Ministarstvu odbrane da apelantici isplati razliku potraživanja iz radnog odnosa za vrijeme u kojem nije radila, te da je apelantica odlukom Ministarstva odbrane raspoređena na radno mjesto u skladu s potpisanim ugovorom o prijemu u službu. 65. Također, Ustavni sud zaključuje da iz istih razloga nije povrijeđeno ni apelantičino pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi s pravom na slobodu vjere iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije, jer iz osporenih odluka proizlazi da apelantici nije uskraćeno pravo na rad. 66. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije kada je u okolnostima konkretnog slučaja apelantici na raspolaganju bila mogućnost da izjavi žalbu protiv prvostepene presude, koju je apelantica i koristila. 67. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 68. Aneks ove odluke, u smislu člana 43. stav (1) Pravila Ustavnog suda, čini izdvojeno mišljenje suprotno odluci predsjednika Mirsada Ćemana. 69. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Izdvojeno mišljenje predsjednika Mirsada Ćemana o neslaganju Na osnovu člana 43. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), izdvajam mišljenje koje je suprotno odluci, tj. dajem mišljenje suprotno većini u predmetu AP 2190/13 od 9. jula godine. Ustavni sud je utvrdio da je, u skladu s članom 18. Pravila, apelacija Emele Mujanović dopuštena i predmet riješio odlukom o dopustivosti i meritumu. Odlučujući u meritumu Sud je apelaciju odbio kao neosnovanu. 1. Smatram da je apelaciju trebalo odbaciti kao nedopuštenu zbog izmijenjenih pravnih okolnosti (član 18.(3)g) Pravila), dakle, ograničiti se samo na pitanje dopustivosti zato što u vrijeme podnošenja apelacije više ne egzistira osporeni akt (rješenje) kojim je apelantičino pravo, prema njenom mišljenju, povrijeđeno. Naime, iz dokumentacije dostavljene uz apelaciju proizlazi: - da je apelantica 25. januara godine podnijela tužbu protiv Ministarstva odbrane radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije, u kojoj je istakla da joj je onemogućen pristup radnom mjestu tako da joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadataka za koje ima zaključen ugovor o radu; - da je, prije podnošenja tužbe sudu, Rješenjem načelnika Zajedničkog štaba Oružanih snaga BiH broj /11 od 4. oktobra godine, apelantica udaljena s dužnosti u Pazariću, počev od 26. septembra godine do okončanja disciplinskog postupka protiv nje, te određeno da će u tome periodu imati umanjenu plaću; - da je Rješenjem broj /11 od 12. oktobra godine pokrenut disciplinski postupak protiv apelantice, zbog toga što je izvršila povredu vojne discipline, kršeći odredbe važećeg Privremenog SOP-a (Standardne operativne procedure) o nošenju jedinstvene terenske uniforme, tako što je nosila civilni dio odjeće maramu koja nije propisana za nošenje uz jedinstvenu terensku uniformu, te time (ponovno) počinila disciplinsku grešku; - da je čak i prije početka parničnog postupka po tužbi Ministarstvo odbrane Rješenjem broj /11 od 12. decembra godine poništilo rješenje kojim je apelantica

101 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 101 udaljena s dužnosti i predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje (tačka 9. obrazloženja); - da, nakon što je poništeno rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, dakle nakon 12. decembra godine, protiv apelantice nije vođen daljnji postupak (tačka 9. obrazloženja); - da je apelantica podneskom Ministarstvu odbrane Sektoru za personal od 31. novembra godine zatražila, pored ostaloga, i premještaj na druge poslove i zadatke ("molba/zahtjev za zaštitu osnovnih prava ili premještaj na druge poslove i zadatke"), što joj je prihvaćeno premještajem na druge poslove i drugu lokaciju-mjesto. Naime, naredbom Ministarstva odbrane od 27. aprila godine apelantica je "po potrebi službe" iz Pazarića premještena i s 1. majem godine postavljena na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Apelantica je počela obavljati radne zadatke u Ustikolini 1. juna godine; - Sud BiH je 15. maja godine odredio privremenu mjeru obezbjeđenja (tačka 12. obrazloženja ove odluke). Dakle, nakon naredbe Ministarstva odbrane od 27. aprila godine, kojom je apelantica vraćena na posao te da "od tada pa do danas apelantica obavlja svoje poslove u uniformi s maramom bez bilo kakvog vida diskriminacije"; - Istina, apelantica je u apelaciji navela da ima interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. septembra godine "prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ona otkloni tako što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u kasarni Pazarić" te da je tek nakon toga, kako proizlazi iz apelacije, apelantica voljna da bude premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe; - Međutim, s obzirom da u vrijeme podnošenja apelacije (21. maja godine) više ne egzistira osporeni akt (rješenje) kojim je apelantičino pravo, prema njenom mišljenju, povrijeđeno (rješenje o udaljenju apelantice s dužnosti od 4. oktobra godine poništeno je rješenjem Ministarstva odbrane od 12. decembra godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom organu na koji način je uklonjen akt na koji se tužba odnosi), proizlazi da su se pravne okolnosti promijenile. Konsekventno, apelacija se mogla proglasiti nedopustivom. Dakle, suprotno stavu većine, mislim da je bilo osnovano apelaciju proglasiti nedopustivom i odbaciti je. 2. S obzirom da je Ustavni sud odlučio i u meritumu, prema mome mišljenju, dispozitiv, obrazloženje i zaključak su kontardiktorni. Naime, iako je prethodno utvrdio da ne postoji odluka kojom je apelantica suspendirana s posla, Ustavni sud je zaključio (tačka 64. obrazloženja) da nije povrijeđeno apelantičino pravo na manifestiranje svoje vjere zagarantirano članom II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 9. Evropske konvencije, jer odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere. Izneseno znači da se Ustavni sud opredijelio, iako ne postoji sporna odluka, da mora odlučivati o apelantičinom zahtjevu koji je, prvo kao tužbeni zahtjev pred redovnim sudom, opredijelila na glavnoj raspravi pred redovnim sudom a potom (u suštini) opredijelila u apelaciji zahtijevajući i naglašavajući da ima interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. septembra godine prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ona otkloni tako što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u kasarni Pazarić te da je tek nakon toga voljna da bude premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe. U ovakvom pristupu vidim proceduralnu ali i suštinsku nedosljednost u odlučivanju Ustavnog suda, što je na koncu rezultiralo kontradiktornom odlukom. 3. I konačno, ne upuštajući se u širu elaboraciju s obzirom na moj stav da je predmet trebalo riješiti kroz pitanje dopustivosti, ipak želim naglasiti da je Ustavni sud, kada se već upustio u meritum, propustio apelantičine navode razmotriti i u kontekstu prava na pravično suđenje a u odnosu na kvalitet zakona, te uzeti u obzir noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (npr. predmet Eweida i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije, presuda od 15. januara godine) koju je, prema mome mišljenju, Ustavni sud interpretirao i primijenio na redukcionistički način a to se, sasvim izvjesno, nepovoljno odrazilo na apelantičin zahtjev da se utvrdi povreda njenih prava iz člana II/3.g) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 9. Evropske konvencije. Iz tih razloga, ukratko, nisam mogao podržati donesenu odluku. Istina, slažem se da ne postoji kršenje prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije kada je u okolnostima konkretnog slučaja apelantici na raspolaganju bila mogućnost izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude, koju je apelantica i koristila, ali to u ostalim aspektima nije moglo uticati na moju odluku u cjelini. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 2190/13, rješavajući apelaciju Emele Mujanović, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. srpnja godine, donio ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Emele Mujanović, podnesena protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 3 P Gž od 22. ožujka godine i S1 3 P P 2 od 29. studenoga godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Emela Mujanović (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, koju zastupa Edin Tabudžija, odvjetnik iz Sarajeva, podnijela je 21. svibnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv presudā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 3 P Gž od 22. ožujka godine i S1 3 P P 2 od 29. studenoga godine. Na zahtjev Ustavnog suda od 13. listopada godine, apelantica je 20. listopada godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH, Ministarstva obrane Bosne i Hercegovine (u daljnjem

102 Broj 70 - Strana 102 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, tekstu: Ministarstvo obrane), Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine - Ureda parlamentarnog vojnog povjerenika Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ured vojnog povjerenika) te Pravobraniteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Pravobraniteljstvo), zatraženo je 25. kolovoza i 13. listopada godine da dostave odgovor na apelaciju. Također, od Suda BiH i Ministarstva obrane je 13. listopada godine zatražen na uvid spis kao i dostava dokumentacije, te dodatne informacije. 3. Ured vojnog povjerenika, Sud BiH i Pravobraniteljstvo su dostavili odgovore na apelaciju 4. i 8. rujna, te 20. listopada godine. Sud BiH i Ministarstvo obrane su dostavili spis, traženu dokumentaciju i informacije 16. i 23. listopada godine. III. Činjenično stanje 4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. Uvodne napomene 5. Apelantica je pripadnica Oružanih snaga Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: OS BiH) od 1. rujna godine, te je tijekom radnog odnosa završila Višu školu za dočasnike u Republici Grčkoj, u trajanju od tri godine. Nakon okončanoga školovanja, apelantica s jedne strane i Ministarstvo obrane s druge strane, su 14. srpnja godine potpisali Ugovor o prijmu u profesionalnu vojnu službu broj /11 (ugovor o prijmu u službu). U članku IV ugovora je navedeno da se apelantici putem Naredbe o postavljanju na dužnost utvrđuju plaća, dužnost, mjesto službe i mjesto rada. Dalje, u članku V ugovora je navedeno da apelantica može biti postavljena na drugu dužnost prema potrebama službe i premještena zbog zamjene osobe koja napušta službu ili odlazi u mirovinu, potrebe profesionalnog usavršavanja, uobičajene rotacije prema izmjenama u zapovijedanju, unapređenju i osobnog zahtjeva. U članku VIII ugovora je navedeno da je apelantica upoznata i da prihvaća sve propise koji se odnose na materijalnu, stegovnu i kaznenu odgovornost vojnih osoba u OS BiH, te (članak XI) da prava i obveze iz ovoga ugovora počinju teći 16. srpnja godine. Iz apelantičinih navoda i druge dokumentacije proizlazi da je apelantica raspoređena na mjesto dočasnice za obavještajne poslove (na obavještajno-sigurnosnim poslovima C2 u Stožeru u Zapovjedništvu COO/KOiD) u vojarni u Pazariću. 6. Nakon što je apelantica počela raditi i na posao dolaziti s maramom hidžabom, prema njezinim navodima, odmah je, osim prvoga jutra, imala određenih problema prilikom ulaska u vojarnu te joj je sugerirano da skine maramu jer nije dopuštena u OS BiH, te joj dva jutra vojna policija nije dozvolila ulazak u vojarnu "dok ne odstrani višak, tj. hidžab", nakon čega je, poslije razgovora sa zapovjednikom vojarne, dva tjedna radila normalno, da bi potom dobila Rješenje načelnika Zajedničkog stožera OS BiH broj /11 od 4. listopada godine, kojim je udaljena s dužnosti počevši od 26. rujna godine do okončanja stegovnog postupka. Određeno je da će u tome razdoblju apelantica imati plaću u visini 75% plaće koja bi joj pripadala da nije udaljena s dužnosti. 7. Rješenjem o pokretanju stegovnog postupka broj /11 od 12. listopada godine (stavak 1) pokrenut je stegovni postupak protiv apelantice zbog toga što je izvršila povredu vojne stege, kršeći odredbe važećeg Privremenog SOP-a (Standardne operativne procedure) o nošenju jedinstvene terenske odore, tako što je nosila civilni dio odjeće maramu koja nije propisana za nošenje uz jedinstvenu terensku odoru, te time ponovno počinila stegovnu grešku iz članka 5. stavak 1. točka e) Pravilnika o vojnoj stegi i stegovnom postupku. 8. Rješenjem ministra Ministarstva obrane broj /11 od 12. prosinca godine poništeno je Rješenje Zajedničkog stožera OS BiH broj /11 od 4. listopada godine, kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostupanjskome tijelu na ponovni postupak i odlučivanje. 9. Ustavni sud konstatira da iz dostavljenih odgovora na apelaciju i dokumentacije proizlazi da, nakon što je Rješenjem broj /11 od 12. prosinca godine poništeno rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostupanjskom tijelu na ponovni postupak i odlučivanje, protiv apelantice nije vođen daljnji postupak. Dalje, Ustavni sud konstatira da je apelantica u prilogu apelacije dostavila i pismeno koje je uputila Ministarstvu obrane Sektoru za personal, 31. studenoga godine, pod nazivom "Molba/zahtjev za zaštitu temeljnih prava ili premještaj na druge poslove i zadaće". 10. Ministarstvo obrane je donijelo Naredbu broj /12 od 27. travnja godine kojom se apelantica premješta i postavlja na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Navedeno je da se apelantica iz mjesta službe Pazarić "premješta i postavlja po potrebi službe sa danom 1. svibanj godine". Parnični postupak radi utvrđivanja diskriminacije i vraćanja na posao 11. U međuvremenu, apelantica je 25. siječnja godine podnijela tužbu protiv Ministarstva obrane, tražeći da sud nakon provedenoga postupka utvrdi da ju je Ministarstvo obrane diskriminiralo na radnome mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu, te da joj je na taj način uskraćeno pravo na rad. Također je navedeno da je apelantica tražila da Sud BiH obveže Ministarstvo obrane da otkloni navedenu diskriminaciju, te je vrati na poslove i zadaće koje je obavljala prije udaljenja počev od 26. rujna godine pa dalje (s kojih je Rješenjem načelnika Zajedničkog stožera OS BiH od 4. listopada godine udaljena do okončanja stegovnog postupka). 12. Sud BiH je tijekom trajanja postupka, odlučujući o apelantičinom prijedlogu, donio Rješenje broj S1 3 P P od 15. svibnja godine, kojim je (stavak I) odredio privremenu mjeru osiguranja i naložio Ministarstvu obrane da apelantici omogući obavljanje poslova i radnih zadaća, sukladno zaključenome ugovoru o prijmu u službu. Odlučeno je kako je trajanje privremene mjere osiguranja određeno do okončanja parničnog postupka pred Sudom BiH, odnosno do drugačije odluke suda o privremenoj mjeri osiguranja. U obrazloženju rješenja je navedeno kako je među parničnim strankama neprijeporno da protiv apelantice ne egzistira stegovni postupak nije u tijeku, apelantica nije udaljena iz službe, posljedica toga je da apelantica treba ima pravo ponovno početi obavljati poslove i radne zadaće s kojih je udaljena, tj. poslove i zadaće sukladno zaključenome ugovoru o prijmu u profesionalnu vojnu službu ugovor od 14. srpnja godine. Dalje je navedeno kako je apelantica dostavila dokaze da je Ministarstvo obrane i dalje sprečava da se vrati u službu, pa je slijedom toga Sud BiH usvojio apelantičin zahtjev za donošenje mjere osiguranja. 13. Sud BiH je, nakon provedenoga postupka radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije, donio Presudu broj S1 3 P P 2 od 29. studenoga godine, kojom je (stavak I) usvojio apelantičin tužbeni zahtjev (opredijeljen 6. studenoga godine) i naložio Ministarstvu obrane da apelantici isplati na ime razlike plaće za razdoblje od 26. rujna godine do 1. lipnja godine iznos od 789,86 KM s kamatama, te na ime razlike doprinosa PIO/MIO iznos od 263,26 KM. Istom je presudom (stavak II) Sud BiH odbio, kao neutemeljen, apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi kako ju je Ministarstvo

103 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 103 obrane diskriminiralo na radnome mjestu tako što joj je onemogućilo obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj na taj način uskratilo pravo na rad, kao i zahtjev kojim bi Sud BiH naložio Ministarstvu obrane da apelanticu vrati na poslove i zadaće koje je obavljala prije udaljenja s dužnosti, počevši od 26. rujna godine pa dalje. 14. U obrazloženju presude Sud BiH je naveo da je apelantičin punomoćnik istaknuo kako je nakon donošenja mjere osiguranja Ministarstvo obrane pozvalo apelanticu na rad i naredbom je premjestilo na radno mjesto u vojarnu u Ustikolini, a ne na poslove i zadaće u vojarni u Pazariću, s kojih je apelantica udaljena 26. rujna godine. Navedeno je kako je zakonski zastupnik Ministarstva obrane istaknuo da u konkretnom slučaju apelantici nije uskraćeno pravo na rad, niti je ona diskriminirana. Pri tome je istaknuo kako se Ministarstvo obrane pridržavalo pozitivnih propisa kojima se uređuje pitanje odijevanja profesionalnih vojnih osoba, točnije propisa kojima se regulira izgled vojne odore. Dalje je navedeno kako je rješenje o udaljavanju apelantice s dužnosti od 4. listopada godine poništeno rješenjem od 12. prosinca godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje prvostupanjskome tijelu, na koji je način i uklonjen akt na koji se odnosi tužba. Apelantica je smatrala kako je Ministarstvo obrane povrijedilo odredbe čl. 1, 2, 3, 4, 5. i 6. stavak (1) Zakona o zabrani diskriminacije, tako što je apelantici onemogućilo pristup radnome mjestu, obavljanju poslova i zadaća kod poslodavca, te joj protupravno oduzelo pravo na rad i zaradu. 15. Sud BiH je istaknuo kako je na glavnoj raspravi, održanoj 6. studenoga godine, izvršio uvid u materijalne dokaze parničnih stranaka te je u tome svojstvu saslušao i apelanticu. Navedeno je kako je apelantica navela da je godine dobila radno mjesto dočasnice za obavještajne poslove u Pazariću, te opisala dešavanja navedena u prethodnim točkama ove odluke, kao i da je Rješenjem Suda BiH (o mjeri osiguranja) vraćena na posao u vojarnu u Ustikolini na dužnost pješaštva, iako je prije radila u uredu kao dočasnica za obavještajne poslove u Pazariću. Apelantica je navela kako bi pristala obavljati i druge poslove, na kojima ne mora nositi odoru, a sve kako bi mogla nositi hidžab, kao i da joj je prilikom zaključivanja ugovora s Ministarstvom obrane bilo poznato da se mora pridržavati standardnih operativnih procedura, kao i da može biti, prema potrebama službe, raspoređena u drugo mjesto. 16. Nakon što je ocijenio sve izvedene dokaze pojedinačno i u njihovoj međusobnoj povezanosti, u smislu odredbe članka 13. Zakona o parničnom postupku pred Sudom BiH (u daljnjem tekstu: ZPPBiH) a imajući u vidu navode tužbe i odgovora na tužbu, Sud BiH je donio odluku kao u izreci presude. Sud BiH je naveo kako među parničnim strankama nije prijeporno da je apelantica zaključila ugovor o prijmu u službu, te da je suspendirana s dužnosti 26. rujna godine; da je rješenjem Ministarstva obrane od 12. prosinca godine prvostupanjsko rješenje od 4. listopada godine kojim je apelantica udaljena s dužnosti ukinuto - odnosno ne egzistira, i da protiv apelantice nije vođen daljnji postupak. Dalje, kako je istaknuo Sud BiH, nije prijeporno ni da se apelantica obraćala i ministru obrane i drugim institucijama sa zahtjevom za povrat ili na poslove s kojih je suspendirana ili čak na poslove gdje bi joj bilo omogućeno nošenje hidžaba. Navedeno je kako je nakon donošenja rješenja Suda BiH od 15. svibnja godine, kojim je određena privremena mjera osiguranja, apelantica vraćena na posao i to na dužnost vođe prvog tima u vojarni u Ustikolini. 17. Prijeporno među parničnim strankama, kako je istaknuo Sud BiH, je da li je izvršena diskriminacija udaljavanjem apelantice iz službe zbog nošenja marame hidžaba i visina naknada na ime razlike plaće i doprinosa za MIO, za razdoblje od 26. rujna do 1. lipnja godine. Glede tužbenoga zahtjeva za isplatu naknada na ime plaće i doprinosa PIO/MIO, Sud BiH je naveo kako se u tome dijelu rukovodio činjenicom da je rješenjem Ministarstva obrane od 12. prosinca godine prvostupanjsko rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti ukinuto - odnosno ne egzistira, i kako protiv apelantice nije vođen daljnji postupak, jer se u toj situaciji mjera udaljavanja apelantice s poslova i radnih zadaća u tome razdoblju pokazuje kao neutemeljena - nezakonita, te joj stoga pripada naknada do punoga iznosa plaće. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH je usvojio postavljeni tužbeni zahtjev u ovom dijelu, čiju je visinu utvrdio na temelju nalaza i mišljenja vještaka na koji stranke nisu imale primjedbi u računskom dijelu. 18. Dalje, Sud BiH je naveo da je člankom 20. Zakona o službi u OS BiH regulirano da su vojne osobe dužne nositi propisanu odoru za vrijeme obavljanja službe, sukladno propisu koji donosi ministar obrane. S obzirom da ovaj propis još nije donesen, a iz razloga nesmetanoga funkcioniranja OS BiH, donesene su Standardne operativne procedure (u daljem tekstu: SOP), a njima je uređeno nošenje jedinstvene odore i obilježja u OS BiH i razvidno je određeno šta čini odoru. S tim u svezi je pojašnjeno kako je u prvom poglavlju SOP-a, dio "Uopće o odori", navedeno da je obveza svih profesionalnih osoba oba spola nošenje odore. Također je propisano kako pripadnicima OS BiH nije dopušteno nošenje civilnih dijelova odjeće uz odoru niti civilne odjeće s dijelovima maskirne odore osim ako to nije drugačije propisano. U drugom poglavlju, koje govori o odori u OS BiH, precizirano je šta čini komplet jedinstvene terenske odore OS BiH. U prvom poglavlju SOP-a, dio "Ugled pripadnika OS BiH", propisano je da je pripadnicima OS BiH, dopušteno nošenje relikvije vjere ili nenošenje propisanih dijelova odore samo za vrijeme nazočenja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve. 19. Sud BiH je istaknuo kako iz navedenih odredaba SOP-a nedvojbeno proizlazi da svaki odjevni predmet koji nije naveden u njemu ne čini jedinstvenu terensku odoru. Naime, radi se o službi čije su kako procedure i opisi poslova, tako i službena odora, formalno postavljeni, strogo propisani, a zbog toga da bi se specifičnost te službe razlikovala od ostalih jer je vojska uniformirana služba gdje se stega procjenjuje, između ostaloga, i načinom na koji pojedinac nosi odoru. 20. Sud BiH je istaknuo kako je postojanje SOP-a bilo poznato apelantici u momentu zaključivanja ugovora s Ministarstvom obrane, pa proizlazi da je apelantica pristala na njihovo poštivanje, zbog čega u tome pravcu nije počinjena diskriminacija apelantice. Kako je Sud BiH dalje pojasnio, apelantica je više puta upozorena da krši pravila o nošenju obvezne odore, kojima je zabranjeno nositi dijelove civilne odjeće, ali je i nakon upozorenja nastavila s nošenjem marame. Pri tome je navedeno i da je cijenjena i činjenica da se apelantica potpisivanjem ugovora o prijmu u profesionalnu vojnu službu obvezala kako će, sukladno točki VII ugovora, vojnu službu obavljati savjesno i sukladno propisima kojima se uređuje služba u OS BiH. Navedeno je da je apelantičina tvrdnja kako u vojarni u Ustikolini obavlja poslove s maramom - hidžabom ostala nedokazana, a sve i da se uzme da su točni njezini navodi, kako je dalje istaknuo Sud BiH, oni bi predstavljali kršenje SOP-a, kako od apelantice tako i od njezinih starješina - pretpostavljenih na novome radnom mjestu, ukoliko apelantica poslove i radne zadaće u vojarni u Ustikolini obavlja u odori, a imajući u vidu naprijed navedeno. 21. Pored toga, kako je Sud BiH dalje istaknuo, diskriminacija nije učinjena niti glede apelantičinog premještaja na radno mjesto u vojarnu u Ustikolini. Sud BiH je naveo kako je cijenio da je apelantica samim potpisivanjem Ugovora o prijmu u službu bila svjesna činjenice da može, a prema potrebama službe, biti premještena na drugu dužnost, sukladno točki V Ugovora. U

104 Broj 70 - Strana 104 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, konkretnom slučaju, apelantica je i sama u svojstvu parnične stranke, na upit zakonskoga zastupnika Ministarstva obrane, izjavila kako je tražila da bude raspoređena na druge poslove gdje ne mora nositi odoru, a sve kako bi mogla nositi hidžab. Također, navela je i da joj je bilo poznato da (kao profesionalna vojna osoba) prema potrebama službe može biti raspoređena na drugo mjesto. Slijedom toga, Sud BiH je zaključio da apelantica nije diskriminirana u ovome pogledu, zbog čega je odbio njezin postavljeni tužbeni zahtjev u ovome dijelu. Budući da je Sud BiH zaključio kako prema apelantici na naprijed navedeni način nije počinjena diskriminacija, zaključio je i da je neutemeljen njezin tužbeni zahtjev u dijelu u kojemu je traženo da Sud BiH naloži Ministarstvu obrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju i vrati ju na poslove i zadaće koje je obavljala prije udaljavanja s dužnosti, počevši od 26. rujna godine pa dalje. Pored toga, Sud BiH je istaknuo kako se čitanjem izreke presude na prvi pogled stiče dojam da su st. 1. i 2. izreke presude kontradiktorni, budući da je Sud BiH prvo svojim rješenjem od 15. svibnja godine odredio privremenu mjeru osiguranja kojom je naložio Ministarstvu obrane da apelantici omogući obavljanje poslova i zadaća - vrati ju na posao, potom stavkom 1. ove presude usvojio apelantičin postavljeni tužbeni zahtjev u dijelu isplate razlike plaće za razdoblje udaljavanja iz službe, a nakon toga stavkom 2. ove presude odbio njezin tužbeni zahtjev da se utvrdi i otkloni ova diskriminacija. Međutim, Sud BiH je naglasio kako je rješenje od 15. svibnja godine (o određivanju privremene mjere osiguranja), kao i usvajanje tužbenoga zahtjeva u dijelu razlike apelantičine plaće, donio isključivo na temelju neprijeporno utvrđene činjenice da je rješenjem Ministarstva obrane od 12. prosinca godine prvostupanjsko rješenje od 4. listopada godine, kojim je apelantica udaljena s dužnosti, ukinuto - odnosno ne egzistira, i da protiv apelantice nije vođen dalji postupak, a da u ovom dijelu odluka nije donijeta zbog utvrđenja Suda BiH da je prema apelantici počinjena diskriminacija, jer je Sud BiH, dapače, utvrdio, kao što je naprijed iznijeto, da tuženi svojim postupanjem prema apelantici nije počinio diskriminaciju. 22. Drugostupanjsko vijeće Suda BiH (u daljnjem tekstu: drugostupanjsko vijeće) je, odlučujući o apelantičinome prizivu protiv Presude Suda BiH broj S1 3 P P 2 od 29. studenoga godine, donijelo Presudu broj S1 3 P Gž od 22. ožujka godine kojom je priziv odbilo i potvrdilo prvostupanjsku presudu. U obrazloženju je navedeno kako je apelantica u prizivu navela da je nošenje marame - hidžaba slobodna odluka žene muslimanke; da je svoju maramu uskladila s bojom odore i samom odorom i da je više puta tražila da je Ministarstvo obrane premjesti na druge poslove na kojim neće biti uznemiravana. Drugostupanjsko vijeće je navelo kako je ispitalo prvostupanjsku presudu u onom dijelu koji se pobija prizivom, u granicama razloga navedenih u prizivu, pazeći po službenoj dužnosti na primjenu materijalnog prava i povrede odredbi parničnog postupka koje se odnose na stranačku sposobnost i zastupanje, pa je utvrdilo da priziv nije utemeljen. 23. Prema stavu drugostupanjskog vijeća, Sud BiH je za svoju presudu naveo razvidne i potpune činjenične te pravne razloge, koje prihvaća i drugostupanjsko vijeće, jer imaju uporište u pravilno utvrđenim relevantnim činjenicama na koje su pravilno primijenjene odredbe članka 20. Zakona o službi u OS BiH, SOP-a te toč. V i VII Ugovora o prijmu u službu od 14. srpnja godine. Ponovljeno je utvrđeno činjenično stanje, te da je slijedom njega pravilan stav Suda BiH da u konkretnim okolnostima apelantica nije diskriminirana ni novim rasporedom na radno mjesto ni zbog toga što je više puta upozoravana na poštivanje članka 20. Zakona o službi u OS BiH, pravila SOP-a i prihvaćenih obveza iz ugovora o prijmu u službu koji je potpisala. 24. Također, kako je naglasilo drugostupanjsko vijeće, prizivom se određeno ne obrazlaže koje je to bitne činjenice sud nepotpuno ili pogrešno utvrdio da bi takav eventualni propust uticao ili mogao uticati na zakonitost i pravilnost osporenog dijela prvostupanjske presude. Pri tome je citiran članak V ugovora o prijmu u službu, kojim je propisano da Ministarstvo obrane, zbog potrebe službe, ima pravo postaviti ili premjestiti apelanticu na drugu dužnost. Imajući u vidu ovako utvrđeno pravo drugostupanjsko vijeće je istaknulo kako apelantica ne može opravdano zaključiti da je diskriminirana samo zbog toga što joj je određeno obavljanje poslova i zadaća u drugoj vojarni. Zaključenim ugovorom o prijmu u profesionalnu vojnu službu apelantici nije ni zagarantiran rad samo u mjestu Pazarić. Drugostupanjsko vijeće je istaknulo kako sadašnji apelantičini radni zadaci odgovaraju činu vodnika, u kojemu je i primljena u službu, te da su jednako plaćeni kao i oni koje je ranije obavljala u vojarni Pazarić, pa u ovakvim okolnostima ne može biti diskriminirana premještajem u drugo mjesto rada. Potpisivanjem ugovora apelantica je svojom slobodnom voljom prihvatila sve obveze koje proizlaze iz službe u OS BiH i Kodeksa ponašanja pripadnika OS BiH, pa i nošenje odore za vrijeme trajanja službe, što u okolnostima konkretnog slučaja predstavlja opravdana određena ograničenja mogućnosti ispoljavanja vjerskih uvjerenja na način kako je to činila. 25. Drugostupanjsko vijeće je također istaknulo kako tijekom postupka pred prvostupanjskim sudom apelantica nije ni tvrdila da Ministarstvo obrane ima nejednak tretman profesionalnih vojnih osoba glede obveze nošenja propisane odore niti onemogućavanja vjerske aktivnosti i slobode propisanih člankom 29. Zakona o službi u OS BiH. Pošto apelantica nije ni učinila dovoljno vjerojatnim da je određenim radnjama Ministarstva obrane prema njoj učinjena diskriminacija, pobijanom presudom nisu povrijeđene odredbe međunarodnih dokumenata i Ustava BiH na koje je apelantica ukazivala u prizivu. Navedeno je kako je u ovome predmetu Ministarstvo obrane dokazalo da nije prekršilo princip jednakoga postupanja ili zabrane diskriminacije prema profesionalnim vojnim osobama. Slijedom toga drugostupanjsko vijeće je, sukladno članku 193. ZPP-a BiH, odbilo priziv i potvrdilo prvostupanjsku presudu u odbijajućem dijelu, jer ne postoje razlozi zbog kojih je apelantica pobija, a ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 26. Apelantica smatra kako joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije, te pravo iz članka 13. Europske konvencije. Navodi kako obje presude Suda BiH, u pobijanome dijelu, nisu utemeljene. Ističe kontradiktornost koja proizlazi iz izreke prvostupanjske presude, da je usvojen zahtjev za isplatu razlika plaća i doprinosa PIO/MIO, a da s druge strane nije utemeljen njezin zahtjev za utvrđivanjem da je diskriminirana na radnome mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu, te nalog Ministarstvu obrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju, apelanticu vrati na poslove i zadaće koje je obavljala od 26. rujna godine pa dalje. Smatra kako je usvajanjem prvog dijela tužbenog zahtjeva sud utvrdio postojanje diskriminacije, ali zašto se odlučio za odbijanje drugog dijela zahtjeva, ostaje nerazvidno. Navodi da je među strankama prijeporno je li Ministarstvo obrane izvršilo diskriminaciju apelantice tako što ju je udaljilo iz službe zbog nošenja marame - hidžaba. Pri tome, navodi da je pogrešno utvrđenje redovitoga suda da ju je Ministarstvo obrane, nakon donošenja mjere u ovoj pravnoj stvari, vratilo na poslove i

105 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 105 zadaće. Ističe da je Ministarstvo obrane, naredbom od 27. travnja godine, koji dokaz je sud izveo, apelanticu premjestilo na poslove u vojarnu u Ustikolini i na taj način potvrdilo da je došlo do diskriminacije te u jednom dijelu diskriminaciju otklonilo. Ističe kako je Sud BiH mjeru osiguranja donio 15. svibnja godine, dakle, nakon naredbe Ministarstva obrane kojom je apelantica vraćena na posao. Ističe kako od tada pa do danas apelantica obavlja svoje poslove u odori s maramom bez bilo kakvog vida diskriminacije. Međutim, apelantičin je interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. rujna godine "prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ona otkloni tako što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u vojarni Pazarić." Nakon toga, kako proizlazi iz apelacije, apelantica je voljna da bude premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe, a sukladno zaključenom ugovoru o radu. Pored toga, apelantica navodi kako nije prijeporno da je zaključila ugovor o prijmu u službu, niti da se nakon toga odlučila za nošenje marame hidžaba, kao i da je nošenje marame - hidžaba uskladila u potpunosti s bojom odore i samom odorom. Ističe kako se Ministarstvu obrane u nekoliko navrata obratila zahtjevom za premještaj na druge poslove ili u civilni sektor kako bi mogla nesmetano obavljati svoje poslove a da tom prilikom neće biti uznemiravana od bilo koga ili na bilo koji način. Naglasila je da je nošenje marame - hidžaba slobodna odluka svake žene muslimanke i nakon te odluke postoji obveza nošenja marame - hidžaba u svako vrijeme i na svakom mjestu prilikom izlaska iz kuće, pa i prilikom obavljanja poslova. Smatra da su joj povrijeđene odredbe čl. 1, 2, 3, 4, 5. i 6. stavak (1) Zakona o zabrani diskriminacije. Njoj je, kao osobi ženskoga spola, muslimanki koja nosi hidžab - maramu onemogućen pristup radnome mjestu, obavljanju poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj je na ovaj način protupravno oduzeto pravo na rad i zaradu. Smatra kako su redoviti sudovi povrijedili odredbe čl. 20, 28. i 29. Zakona o službi u OS BiH, odredbe čl. 2, 3, 4. i 14. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini, odredbe čl. 9. i 13. Europske konvencije i odredbe čl. 11. i 18. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a, odredbe čl. 17. i 18. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (u daljnjem tekstu: Međunarodni pakt). Naglasila je kako je obveza Ministarstva obrane uskladiti svoje podzakonske akte jer su oprečni s citiranim zakonskim odredbama, posebice odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, a nikako da na grub i neprimjeren način diskriminira apelanticu pravdajući to paušalnim navodima o kršenju vojne stege. Opreza radi je istaknula kako sam SOP, koji je privremenog karaktera, ne regulira ovo pitanje po bilo kojoj osnovi iako istodobno dopušta apelantičinim kolegama da nose brkove i bradu, a kolegicama da farbaju kosu, puštaju i lakiraju nokte, koriste karmin i slično, što ne predstavlja kršenje vojne stege i jednoobraznosti vojske. Tvrdi kako je pogrešan stav Suda BiH da apelantica nije dokazala postojanje diskriminacije budući da je, prema njezinim navodima, "očevidan vid diskriminacije i nejednakog postupanja upravo činjenica što apelantici Ministarstvo obrane nije dopustilo da radi s hidžabom, a za ostale kolegice koje ne nose hidžab nema takve zabrane. Istodobno radne kolegice mogu svoju kosu farbati, puštati nokte i lakirati ih i slično, što je utvrđeno protuzakonitim podzakonskim aktom pod nazivom SOP. Navela je i da je prema njezinim saznanjima SOP u fazi izmjene sukladno preporukama Ombudsmana BiH i Parlamentarnog vojnog povjerenika i on mora biti sukladan citiranim zakonima, međunarodnim propisima i Ustavu BiH. b) Odgovor na apelaciju 27. Sud BiH je, između ostalog, istaknuo kako je prvostupanjski sud pravilno primijenio konkretne norme materijalnog prava kada je odbio tužbeni zahtjev opredijeljen na utvrđenje da je Ministarstvo obrane diskriminiralo apelanticu te da je u svojoj odluci drugostupanjsko vijeće izrazilo razvidan i dovoljno obrazložen stav da apelantica nije učinila dovoljno vjerojatnim da je prema njoj učinjena diskriminacija. Ukazano je da je Ministarstvo obrane, kao poslodavac, rukovodeći se potrebama službe, pravilno primijenilo odredbu članka V ugovora o prijmu u službu, te premjestilo apelanticu na drugu dužnost, da i sadašnje radne zadaće odgovaraju činu vodnika u kojemu je primljena u službu te da su jednako plaćeni kao i oni koje je ranije obavljala. Također je utvrđeno da se člankom VII istog ugovora apelantica obvezala da će vojnu službu obavljati savjesno i sukladno propisima kojim se uređuje služba u OS BiH, da će se pridržavati Kodeksa ponašanja pripadnika OS BiH i svih normi kojim se štiti njihov ugled. Sve navedeno potvrđuje da nisu povrijeđene odredbe čl. 20, 28. i 29. Zakona o službi u OS BiH, čl. 2, 3, 4. i 14. Zakona o slobodi vjere i pravnom položaju crkava i vjerskih zajednica u Bosni i Hercegovini, te odredbe međunarodnih pravnih akаta na koje se apelantica pozvala u apelaciji. 28. Ured vojnog povjerenika je naveo da mu se 6. rujna godine obratila apelantica tvrdnjama da je diskriminirana u ispoljavanju vjere na radnome mjestu. Navedeno je šta je taj ured poduzeo u okviru svoje nadležnosti, te je ukazano na odredbe članka 6. stavak (2) Zakona o parlamentarnom vojnom povjereniku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" broj 51/09) u kojima je navedeno da vojni povjerenik ne može, čak i ako više nije na dužnosti, davati izjave o službenim pitanjima u svezi sa svojom dužnosti pred sudom ili izvan suda bez odobrenja. Ovo odobrenje daje Zajednički kolegij oba doma Parlamentarne skupštine BiH, uz konzultiranje sa Zajedničkim povjerenstvom. 29. Pravobraniteljstvo je u svome odgovoru istaknulo da je Sud BiH, sasvim argumentirano i utemeljeno, dao valjane razloge zbog kojih priziv nije utemeljen, ispitujući pritom prvostupanjsku presudu u granicama prizivnih navoda i pazeći pritom po službenoj dužnosti na povrede odredaba ZPPBiH. Naglašeno je kako je sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari, da je pravilno primijenio materijalno pravo i pritom nije počinio ni jednu povredu odredaba ZPPBiH. Slijedom izloženoga je predloženo da se apelacija odbije kao neutemeljena. 30. Ministarstvo obrane je 23. listopada godine istaknulo kako je člankom 20. Zakona o službi u OS BiH regulirano da su vojne osobe dužne nositi propisanu odoru za vrijeme obavljanja službe, sukladno propisu koji donosi ministar obrane. S obzirom da ministar obrane ovaj propis nije donio, a radi nesmetanog funkcioniranja OS BiH, donesene su SOP-e, koju su dostavljene u prilogu, a kojima je uređeno nošenje jedinstvene terenske odore i obilježja u OS BiH. Navedenim je SOP-a uređeno da pripadnicima OS BiH nije dopušteno nošenje civilnih dijelova odjeće uz odoru niti civilne odjeće s dijelovima maskirne odore, osim ako to nije drugačije propisano ovim pravilom. V. Relevantni propisi 31. Zakon o službi u oružanim snagama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 88/05, 53/07, 59/09, 74/10 i 42/12) u relevantnom dijelu glasi: Članak 20. (Nošenje odore) Vojna osoba dužna je nositi propisanu odoru za vrijeme obavljanja službe, sukladno propisu koji donosi ministar obrane.

106 Broj 70 - Strana 106 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Članak 28. (Jednake mogućnosti) (1) Djelatne vojne osobe i osobe koje žele biti primljene u Oružane snage tretiraju se s punim poštovanjem načela transparentnosti, pravednosti i jednakih mogućnosti. Neće biti diskriminacije po bilo kojoj osnovi, poput spolne, rasne, zbog boje kože, jezika, vjere, političkih ili drugih mišljenja, etničkog ili socijalnog podrijetla, povezanosti s nacionalnim manjinama, imovnog stanja, odnosno drugoga statusa. (2) Ministar obrane osigurava poštivanje obveza iz stavka (1) ovoga članka u Oružanim snagama. Članak 29. (Vjerske aktivnosti i slobode) (1) Vojna osoba ima pravo obavljati vjerske aktivnosti radi ostvarenja vjerskih sloboda, sukladno posebnostima svake od vjera. (2) Organiziranje i obavljanje vjerskih aktivnosti iz stavka (1) ovoga članka temelje se na načelu pojedinačne slobode izražavanja i obavljanja vjerske službe pripadnika Oružanih snaga. (3) Organiziranje vjerskih aktivnosti u Oružanim snagama poglavito se temelji na objektivnim vojnim potrebama. (4) Ministarstvo obrane BiH, u suradnji sa zakonom priznatim crkvama i vjerskim zajednicama, propisuje organiziranje i način funkcioniranja vjerskih aktivnosti unutar Oružanih snaga i osigurava ostvarenje vjerskih sloboda, kako je utvrđeno u stavku (1) ovoga članka. 32. U Standardnim operativnim procedurama (privremenim) - nošenje jedinstvene terenske odore OS BiH, [koje su odobrene od Zajedničkog stožera OS BiH pod brojem /08 od 30. svibnja godine] koje je Ustavnom sudu dostavilo Ministarstvo obrane 22. listopada godine, relevantne odredbe glase: Poglavlje 1 Opšte odredbe 1.5 Ugled pripadnika OS BiH 1. Uopšteno [ ] Vojnička dužnost je da se drže ponosno i da izgledaju vojnički uredno i da se pridržavaju vojnih pravila nošenja vojne uniforme i vojničkog ugleda i ponašanja. 2. Izuzeci bazirani na religiji: (1) Pripadnicima OS BiH dozvoljeno je nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove uniforme, samo za vrijeme prisustvovanja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve. Poglavlje 2 2. Uopšte o uniformi 2.1. [ ] Uniformu imaju pravo i obavezu da prema odredbama ovog SOP-a nose sva profesionalna vojna lica (vojnici, podoficiri, oficiri, generali i sva lica u rezervnom sastavu) oba pola. [ ] Pripadnicima OS BiH nije dozvoljeno nošenje civilnih dijelova odjeće uz uniforme niti civilne odjeće sa dijelovima maskirne uniforme osim ako to nije drugačije propisno ovim pravilom. 33. Zakon o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik BiH" broj 59/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 1. (Predmet Zakona) (1) Ovim se Zakonom uspostavlja okvir za ostvarivanje jednakih prava i mogućnosti svim osobama u Bosni i Hercegovini i uređuje sustav zaštite od diskriminacije. (2) Sukladno Ustavu Bosne i Hercegovine i međunarodnim standardima koji se odnose na ljudska prava i temeljne slobode, ovim se Zakonom utvrđuju odgovornosti i obveze zakonodavne, sudbene i izvršne vlasti u Bosni i Hercegovini, kao i pravnih osoba i pojedinaca koji provode javne ovlasti (u daljnjem tekstu: nadležne institucije u Bosni i Hercegovini), da svojim djelovanjem omoguće zaštitu, promicanje i stvaranje uvjeta za jednako postupanje. Članak 2. (Diskriminacija) (1) Diskriminacijom, u smislu ovoga Zakona, smatrat će se svako različito postupanje uključujući svako isključivanje, ograničavanje ili davanje prednosti utemeljeno na stvarnim ili pretpostavljenim osnovama prema bilo kojoj osobi ili skupini osoba na osnovi njihove rase, boje kože, jezika, vjere, etničke pripadnosti, nacionalnog ili socijalnog podrijetla, veze s nacionalnom manjinom, političkog ili drugog uvjerenja, imovnog stanja, članstva u sindikatu ili drugoj udruzi, obrazovanja, društvenog položaja i spola, spolnog izražavanja ili orijentacije, kao i svaka druga okolnost koja ima za svrhu ili posljedicu da bilo kojoj osobi onemogući ili ugrožava priznavanje, uživanje ili ostvarivanje na ravnopravnoj osnovi, prava i sloboda u svim područjima javnoga života. (2) Zabrana diskriminacije primjenjuje se na sva javna tijela te na sve fizičke ili pravne osobe i u javnom i u privatnom sektoru, u svim područjima, kakve su naročito: zaposlenje, članstvo u profesionalnim udrugama, obrazovanje, obuka, stanovanje, zdravstvo, socijalna skrb, dobra i usluge namijenjene javnosti i javnim mjestima, obavljanje gospodarskih aktivnosti i javne usluge. Članak 3. (Oblici diskriminacije) (1) Neposredna diskriminacija je svako različito postupanje po osnovama određenim u članku 2. ovoga Zakona, odnosno svako djelovanje ili propuštanje djelovanja kada je neka osoba ili skupina osoba dovedena ili je bila ili bi mogla biti dovedena u nepovoljniji položaj za razliku od neke druge osobe ili skupine osoba u sličnim situacijama. (2) Posredna diskriminacija podrazumijeva svaku situaciju u kojoj, naizgled, neutralna odredba, kriterij ili praksa ima ili bi imala učinak dovođenja neke osobe ili skupine osoba u nepovoljan ili manje povoljan položaj u odnosu na druge osobe. Članak 4. stavak. (Ostali oblici diskriminacije) (1) Uznemiravanje se smatra diskriminacijom u svakoj situaciji u kojoj ponašanje vezano uz jedan od navedenih osnova iz članka 2. ovoga Zakona ima za svrhu ili čiji je učinak povreda dostojanstva osobe i stvaranje zastrašujućeg, neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućeg ili uvredljivog ozračja. Članak 5. (Iznimke od načela jednakog postupanja) Zakonske mjere i radnje neće se smatrati diskriminacijskim kada se svode na nepovoljno razlikovanje ili različito postupanje ako su utemeljene na objektivnoj i razumnoj opravdanosti. Sljedeće mjere neće se smatrati diskriminacijskim kada se njima ostvaruje legitiman cilj i ako postoji razuman odnos razmjernosti između sredstava koja se koriste i cilja koji se nastoji realizirati i kada: a) proizlaze iz provedbe ili donošenja privremenih posebnih mjera, osmišljenih kako bi se spriječile ili nadoknadile štete koje osobe trpe, a koje su određene osnovama navedenim u članku 2. ovoga Zakona i to naročito za pripadnike ugroženih skupina, poput: osoba s invaliditetom, pripadnika nacionalnih manjina, žena, trudnica, djece, mladeži, starijih osoba i drugih društveno isključenih osoba, civilnih žrtava rata, žrtava u kaznenim postupcima, raseljenih osoba, prognanika i azilanata; odnosno

107 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 107 kako bi se omogućilo njihovo puno sudjelovanje u svim područjima života; b) su utemeljene na obilježju koje se odnosi na bilo koju od osnova navedenih u članku 2. ovoga Zakona kada, u ograničenim okolnostima, zbog naravi konkretnih profesionalnih aktivnosti koje su u pitanju ili okolnosti u kojima se provode, takvo obilježje je stvarni i određujući uvjet u pogledu odabira zvanja. Ova iznimka bit će predmetom povremenih preispitivanja; [ ] Članak 6. (Područje primjene) Ovaj Zakon primjenjuje se na postupanje svih javnih tijela na razini države, entiteta, kantona i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine, općinskih institucija i tijela, te pravnih osoba s javnim ovlastima, kao i na postupanje svih pravnih i fizičkih osoba, u svim područjima života, a posebice u sljedećim područjima: a) zapošljavanja, rada i radnih uvjeta, uključujući pristup zaposlenju, zanimanju i samozapošljavanju, kao i radne uvjete, potpore, promicanja u službi i otpuštanja s posla; [ ] VI. Dopustivost 34. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 35. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 36. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Suda BiH broj S1 3 P Gž od 22. ožujka godine, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu je presudu apelantica primila 27. ožujka godine, a apelacija je podnesena 21. svibnja godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija u ovome dijelu ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva, niti je očevidno (prima facie) neutemeljena. 37. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovome dijelu ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 38. Apelantica ističe da su joj osporenim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, kao i članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije te članka 13. Europske konvencije. Sloboda misli, savjesti i vjere 39. Članak II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (g) Slobodu misli, savjesti i vjere. 40. Članak 9. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu misli, savjesti i vjere: ovo pravo uključuje slobodu promijeniti vjeru ili uvjerenje i slobodu, sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, manifestirati svoju vjeru ili uvjerenje, obredom, propovijedanjem i vršenjem vjerskih dužnosti i rituala. 2. Sloboda manifestiranja svoje vjere ili svojih uvjerenja će podlijegati samo onim ograničenjima predviđenim zakonom i koja su nužna u demokratskom društvu u interesu javne sigurnosti, zaštite javnog poretka, zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 41. Ustavni sud smatra kako se ovom apelacijom pokreće pitanje je li osporenim odlukama Suda BiH povrijeđena apelantičina sloboda na manifestiranje vjere zagarantirana člankom II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 9. Europske konvencije. 42. Ustavni sud ima u vidu da su slobode zaštićene člankom 9. Europske konvencije jedan od temelja "demokratskog društva". Ove slobode su, u svojoj vjerskoj dimenziji, jedan od najvitalnijih elemenata koji spada u ono što čini identitet vjernika i njihove koncepcije života, ali je isto tako i dragocjena vrijednost za ateiste, agnostike, skeptike i nezainteresirane. Pluralizam koji je neraskidivo vezan za demokratsko društvo, a koji je izvojevan teškom višestoljetnom borbom, ovisi o njoj. Ta sloboda povlači, između ostaloga, slobodu da se imaju ili nemaju vjerska uvjerenja i da se upražnjava ili ne upražnjava vjera (vidi Europski sud za ljudska prava, Kokkinakis protiv Grčke, 25. svibanj 1993, Serija A br. 260-A, str. 17, st. 3; i Buscarini i drugi protiv San Marina [GC], br /94, st. 34, ECHR 1999-I). 43. Mada je vjerska sloboda stvar prvenstveno osobne savjesti ona podrazumijeva, između ostaloga, i slobodu ispoljavanja vjere, u samoći i privatno ili zajedno s drugima, javno i u krugu onih koji imaju istu vjeru. U članku 9. Europske konvencije su navedeni razni oblici koje ispoljavanjе nečije vjere ili uvjerenja može imati, i to molitva, propovijed, običaji i obredi (mutatis mutandis, Europski sud za ljudska prava, Leyla Sahin protiv Turske [GC], br /98, ECHR 2005-XI i Cha are Shalom Ve Tsedek protiv Francuske [GC], br /95, st. 73, ECHR 2000-VII). 44. Dalje, Ustavni sud ističe, podupirući praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), kako članak 9. Europske konvencije ne štiti svaki čin motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (vidi Europski sud, Kalaç protiv Turske, presuda od 1. srpnja 1997, str. 1209, st. 27; Arrowsmith protiv the United Kingdom, br. 7050/75, Odluka Povjerenstva od 12. listopada 1978, Odluke i izvješća (DR) 19, str. 5; C. protiv the United Kingdom, br /83, Odluka Povjerenstva od 15. prosinca 1983, (DR) 37, str. 142). U demokratskim društvima, u kojima nekoliko vjera koegzistira u okviru jedne iste populacije, može biti nužno uvođenje ograničenja slobode u manifestiranju vjere ili uvjerenja kako bi se uskladili interesi raznih skupina i osiguralo poštovanje uvjerenja svake osoba (op. cit., Kokkinakis, stavak 33). To proističe kako iz stavka 2. članka 9. tako i iz pozitivne obveze države prema članku 1. Europske konvencije da osigura svakome u njezinoj nadležnosti prava i slobode definirane Europskom konvencijom. 45. S obzirom da manifestiranje slobode vjere jedne osobe može utjecati na druge, autori Europske konvencije su definirali ovaj aspekt slobode vjere na način propisan u članku 9. stavak 2. Ovaj drugi stav propisuje da bilo koje ograničenje manifestiranja vjere ili uvjerenja mora biti propisano zakonom i nužno u demokratskom društvu s ciljem postizanja jednoga ili više utvrđenih legitimnih ciljeva. Državna obveza neutralnosti i nepristranosti je nespojiva s ovlastima države da ocjenjuje legitimnost vjerskih uvjerenja ili načina na koja se ta uvjerenja izražavaju (vidi Europski sud, Manoussakis i ostali protiv Grčke, presuda od 26. rujna 1996, Izvješća 1996-IV, str. 1365, 47; Hasan i Chaush protiv Bugarske [GC], br 30985/96, 78, ECHR 2000-XI; Refah Partisi (Stranka dobrobiti) i drugi protiv Turske [GC], br /98, 41342/98, 41343/98 i 41344/98, 1, ECHR

108 Broj 70 - Strana 108 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, II). Čak i onda kada određeno vjersko uvjerenje dosegne potrebnu razinu uvjerljivosti i značenja, to ne mora značiti da svaki čin koji je na neki način nadahnut, motiviran ili pod utjecajem vjere predstavlja "manifestaciju" vjerovanja. Da bi se prihvatio kao "manifestacija" vjere u smislu članka 9, određeni čin mora biti blisko povezan s religijom ili uvjerenjem. S obzirom na važnost slobode vjere u demokratskom društvu Europski sud smatra, kada se pojedinac žali na miješanje u pravo na slobodu vjere na radnome mjestu, kako bi bolji pristup bio da se uzme u obzir ukupna ravnoteža prilikom razmatranja je li ograničenje bilo proporcionalno ili nije, nego da se primijeni stav kako postojanje mogućnosti promjene posla negira bilo kakvo miješanje u pravo. Prema svojoj ustaljenoj sudskoj praksi, Europski sud ostavlja državama potpisnicama Europske konvencije određeno polje slobodne procjene u odlučivanju je li i u kojoj je mjeri miješanje u pravo opravdano. Ova diskrecija ide ruku pod ruku s europskim nadzorom koji obuhvaća donošenje zakona i odluka o primjeni zakona. Zadaća Suda je utvrditi jesu li poduzete mjere na nacionalnoj razini bile u načelu opravdane i srazmjerne (op. cit., Leyla Sahin protiv Turske, stavak 110). Razmatrajući odnos vjerskog i građanskog prava Europski sud je podsjetio da je sloboda vjeroispovijesti, uključujući slobodu manifestiranja vjeroispovijesti, primarno stvar individualne svijesti i naglasio kako je sfera individualne svijesti značajno drugačija od sfere "privatnoga prava", odnosno građanskoga prava koja se tiče organizacije i funkcioniranja društva u cjelini. 46. Ustavni sud ističe kako je članak 9. Europske konvencije strukturiran tako da prvi stav definira zaštićene slobode, a drugi stav sadrži tzv. restriktivnu klauzulu, odnosno propisuje okolnosti pod kojima javna vlast može ograničiti uživanje zaštićenih sloboda. Naime, članak 9. stavak 1. Europske konvencije nabraja oblike u kojima se religija može manifestirati, kao što su obred, propovijedanje i vršenje vjerskih dužnosti i rituala. Međutim, ovaj članak ne štiti svaki akt motiviran ili inspiriran vjerom ili uvjerenjem (op. cit., Kalaç protiv Turske, točka 27). Ograničenje propisano u članku 9. stavak 2. Europske konvencije dopušta državama mogućnost odlučivanja samo glede obima uživanja ovih prava i sloboda, i to onda kada je ta intervencija države sukladna zakonu, odnosno propisana zakonom ili je nužna u demokratskome društvu, a s ciljem zaštite temeljnih vrijednosti svake države, kao što su javna sigurnost, zaštita javnoga poretka, zdravlja ili morala, ili zaštita prava i sloboda drugih osoba. Znači, državi je dopušteno u općem, društvenom interesu vršenje ovih prava ograničiti, ali ne i suspendirati ih. 47. Primjenjujući navedene principe na konkretnu situaciju Ustavni sud će najprije utvrditi spadaju li apelantičini navodi u opseg prava na slobodu manifestiranja vjere iz članka 9. Europske konvencije. Naime, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelantičinih navoda glede povrede prava na vanjsko manifestiranje vjere utvrđivanje spada li njezino nošenje hidžaba marame u opseg članka 9. Europske konvencije, i ako jeste primjenjiv, da potom razmotri predstavlja li miješanje o kojemu je riječ kršenje garancija iz toga članka. Pritom, Ustavni sud primjećuje i da je u i konkretnom slučaju apelantica istaknula kako je tijekom godine odlučila početi upražnjavati svoju vjeru i izvršavati vjerske obveze, među kojim je i nošenje hidžaba - marame. Slijedom toga, Ustavni sud smatra da apelantičino nošenje hidžaba marame predstavlja manifestiranje njezinoga religioznog vjerovanja, te kao takvo spada pod zaštitu u smislu članka 9. Europske konvencije. 48. Budući da je Ustavni sud utvrdio kako apelantica uživa zaštitu u smislu članka 9. Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje da naredna pitanja na koja se mora dati odgovor jesu je li osporenim odlukama došlo do miješanja u navedeno apelantičino pravo, te ukoliko jeste ima li legitimni cilj, je li "sukladno zakonu" i je li "nužno u demokratskom društvu". 49. U svezi s tim, Ustavni sud opaža kako iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je apelantica 25. siječnja godine podnijela tužbu protiv Ministarstva obrane "radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije", u kojoj je istaknula kako joj je "onemogućen pristup radnome mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu". Pritom, Ustavni sud opaža kako je čak i prije početka trajanja ovoga postupka Ministarstvo obrane (Rješenjem broj /11 od 12. prosinca godine) poništilo rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vratilo prvostupanjskome tijelu na ponovni postupak i odlučivanje, ali i da apelantica u vrijeme podnošenja tužbe nije nastavila s radom. Osim toga, Ustavni sud opaža kako je potom Ministarstvo obrane donijelo Naredbu broj /12 od 27. travnja godine kojom se apelantica premješta i postavlja na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Navedeno je da se apelantica iz mjesta službe Pazarić "premješta i postavlja po potrebi službe s danom 1. svibanj godine", te da je apelantica, što je neprijeporno, počela obavljati radne zadaće od 1. lipnja godine. Dalje, Ustavni sud opaža da je apelantica svoj tužbeni zahtjev opredijelila na glavnoj raspravi održanoj 6. studenoga godine, kojom prilikom je tražila da Sud BiH naloži Ministarstvu obrane da joj isplati iznose koji predstavljaju razlike plaće i pripadajućih doprinosa za razdoblje kada nije radila (dakle, za razdoblje od 26. rujna godine do 1. lipnja godine), i da se utvrdi kako ju je Ministarstvo obrane diskriminiralo na radnome mjestu tako što joj je onemogućilo obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu, te joj na taj način uskratilo pravo na rad, kao i zahtjev kojim bi Sud BiH naložio Ministarstvu obrane da otkloni utvrđenu diskriminaciju i apelanticu vrati na poslove i zadaće koje je obavljala prije nego što je udaljena s dužnosti počevši od 26. rujna godine pa dalje. 50. U svezi s tim Ustavni sud opaža kako je Sud BiH usvojio prvi dio apelantičinoga tužbenog zahtjeva te utvrdio da je on utemeljen, budući da više ne egzistira akt kojim je određeno da će primati 75% plaće koja joj pripada i da protiv nje nije vođen daljnji postupak, jer je zaključio da je u toj situaciji mjera udaljavanja apelantice s poslova i radnih zadaća u tome razdoblju neutemeljena - nezakonita, te joj stoga pripada naknada do punog iznosa plaće. 51. Dalje, Ustavni sud opaža kako je apelantica tražila da sud BiH utvrdi da ju je Ministarstvo obrane diskriminiralo jer joj je onemogućilo obavljanje poslova za koje ima zaključen ugovor. U svezi s tim Ustavni sud opaža da je Sud BiH, prilikom odlučivanja o ovome dijelu njezinoga tužbenog zahtjeva, ukazao na odredbe članka 20. Zakona o službi u OS BiH kojima je propisano da su vojne osobe dužne nositi odoru za vrijeme obavljanja službe, sukladno propisu koji donosi ministar obrane. Dalje, Sud BiH je utvrdio kako su, s obzirom da ministar obrane još nije donio propis o odori, da bi OS BiH nesmetano funkcionirale, donesena SOP-a, kojom je uređeno nošenje jedinstvene odore i obilježja u OS BiH. Sud BiH je dalje utvrdio da je odredbama SOP-e propisano šta čini odoru, te je ukazano na prvo poglavlje SOP-e, u kojem je navedeno da je obveza svih profesionalnih osoba oba spola da nose odoru. Također je ukazano kako je tim odredbama propisano da pripadnicima OS BiH nije dopušteno nošenje dijelova civilne odjeće uz odoru, niti civilnu odjeću s dijelovima maskirne odore osim ako to nije drugačije propisano. Ukazano je i da je u dijelu SOP-e, pod nazivom "Ugled pripadnika OS BiH", propisano da je pripadnicima OS BiH dopušteno nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove odore samo za vrijeme prisustvovanja vjerskom obredu u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve.

109 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 109 Dalje, Ustavni sud opaža da je Sud BiH utvrdio da je apelantici prilikom zaključivanja ugovora o prijmu u službu bilo poznato šta je propisano odredbama SOP-e, te da je pristala na poštivanje tih odredbi pa se slijedom toga ne može pozivati da je zbog njih diskriminirana. Pritom je navedeno i da je cijenjena i činjenica da se apelantica potpisivanjem ugovora o prijmu u profesionalnu vojnu službu obvezala da će, sukladno točki VII ugovora, vojnu službu obavljati savjesno i sukladno propisima kojima se uređuje služba u OS BiH. 52. Neovisno o tome Ustavni sud primjećuje kako, oprečno apelantičinim navodima da SOP, koji je privremenog karaktera, ne regulira pitanje nošenja hidžaba marame, po bilo kojoj osnovi, iz uvida u SOP koji je dostavilo Ministarstvo obrane proizlazi oprečno te da je, štoviše, tim odredbama, između ostaloga, propisano i da je pripadnicima OS BiH dopušteno nositi relikvije vjere ili ne nositi propisane dijelove odore samo za vrijeme prisustvovanja vjerskome obredu, u vjerskim objektima ili za vrijeme molitve, na što je ukazao i Sud BiH u svojoj odluci. 53. Također, Ustavni sud opaža kako je Sud BiH utvrdio da apelantica nije diskriminirana ni zbog premještaja na radno mjesto u vojarni u Ustikolini, budući da je Sud BiH cijenio da je apelantica samim potpisivanjem Ugovora o prijmu u službu bila svjesna činjenice da može, prema potrebama službe, biti premještena na drugu dužnost, a sukladno točki V Ugovora. Pritom, Ustavni sud osobito opaža kako je apelantica u apelaciji i sama navela da je Ministarstvo obrane, naredbom od 27. travnja godine, koji dokaz je izveden i tijekom parničnoga postupka okončanog osporenim odlukama, apelanticu premjestilo na poslove u vojarnu u Ustikolini i na taj način "u jednom dijelu diskriminaciju otklonilo", te je istaknula kako od tada pa do danas obavlja svoje poslove u odori s maramom bez bilo kakvoga vida diskriminacije ali i da ima interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. rujna godine prilikom grubog udaljavanja s dužnosti i ismijavanja došlo do apelantičinoga diskriminiranja, i da bude vraćena na posao u Pazarić a da je potom, kako je istaknula u apelaciji, voljna biti premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe, a sukladno zaključenom ugovoru o radu. S tim u svezi, Ustavni sud opaža kako apelantica tvrdi da je diskriminirana u manifestiranju svoje vjere jer Sud BiH u svojim odlukama nije utvrdio da je diskriminirana zbog nošenja marame hidžaba na radnome mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu. Međutim Ustavni sud, polazeći od apelantičinih navoda i uvida u osporene odluke, opaža da je Sud BiH utvrdio, a što proizlazi i iz apelantičinih navoda, da je apelantica naredbom Ministarstva obrane od 27. travnja godine raspoređena na radno mjesto u vojarnu u Ustikolini koje odgovara njezinoj školskoj spremi i da ima istu plaću kao i u vrijeme kada je bila udaljena s posla. 54. Pritom Ustavni sud ukazuje i na noviju praksu Europskog suda, u kojoj je taj sud razmatrao slično činjenično i pravno pitanje (vidi Europski sud, Eweida i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije, presuda od 15. siječnja godine). U tome je predmetu Europski sud razmatrao više predstavki u kojima su se aplikanti žalili na ograničenja koja su postavili njihovi poslodavci. Naime, Ustavni sud podsjeća kako su se u tome predmetu aplikantice Eweida i Chaplin žalile na ograničenja koja su postavili njihovi poslodavci, zbog vidno nošenog križa oko vrata. Ustavni sud podsjeća da je aplikantica Eweida koptska kršćanka koja prakticira religiju i od godine je radila kao check-in uposlenik za British Airways Plc, privatno poduzeće. Navedeno poduzeće je od svojih uposlenika koji su u kontaktu s javnošću zahtijevalo da nose odoru. Vodičem za oblačenje je propisano da bilo koji dodatak ili odjevni predmet koji je uposlenik dužan nositi iz obveznih vjerskih razloga treba u svako doba pokrivati odora. Aplikantica Eweida je poslije 20. svibnja godine odlučila početi na poslu otvoreno nositi križ. Kada je stigla na posao toga dana, njezin ju je menadžer zamolio da ukloni križ i lančić ili da ih sakrije ispod kravate. Kada je 20. rujna odbila prikriti ili ukloniti križ, bila je poslana kući bez plaće do onoga trenutka kada odluči poštovati svoje ugovorne obveze i kodeks u oblačenju. Nakon toga, 23. listopada godine joj je ponuđeno da obavlja administrativne poslove bez kontakata s korisnicima, što znači da ne bi bilo potrebno nošenje odore, ali je ona ovu ponudu odbila. Aplikantičin poslodavac je potom usvojio nova pravila odijevanja koja su, počevši od 1. veljače godine, dopuštala prikaz vjerskih i humanitarnih simbola, poput križa i Davidove zvijezde. Aplikantica Eweida je vraćena na posao 3. veljače godine uz dopuštenje da nosi križ, sukladno novim pravilima. Međutim, British Airways je odbio nadoknaditi joj izgubljenu zaradu u razdoblju kada je ona odlučila ne dolaziti na posao. U tome je slučaju Europski sud prilikom odlučivanja primijenio princip srazmjernosti između povrede prava aplikantice Eweida i interesa poslodavca koje žele zaštititi te je u tom kontekstu, u slučaju Eweida, presudio da je došlo do povrede aplikantičinog prava na slobodu vjere iz članka 9. Europske konvencije a da je, nasuprot tome, u slučaju Chaplin, prednost dao poslodavcu i zaključio kako u tome slučaju nije bilo povrede prava na slobodu vjere iz članka 9. Europske konvencije. 55. Dovodeći citiranu presudu Europskog suda u vezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud prije svega opaža kako je u tome predmetu poslodavac privatno poduzeće u kojemu aplikantica nije, sve do izmjene pravila kojim je dopušteno nošenje križa, vraćena na posao, mada je imala tu mogućnost, i da joj nakon vraćanja na posao nije nadoknađena izgubljena zarada za razdoblje kada nije dolazila na posao. Za razliku od toga predmeta Ustavni sud opaža kako je, u konkretnom slučaju, apelantičin poslodavac Ministarstvo obrane koje, s obzirom na svoje nadležnosti, počiva na striktno uređenim pravilima. Dalje, apelantica je raspoređena na novo radno mjesto i nadoknađena joj je izgubljena zarada za vrijeme dok nije radila. Osim toga, budući da ne egzistira pravni akt na temelju kojega je apelantici uskraćena naknada plaća i pripadajućih doprinosa, Sud BiH je utvrdio kako je samim tim utemeljen njezin zahtjev za obvezivanje Ministarstva obrane na njihovu isplatu. Pored toga, budući da je Sud BiH utvrdio da, dakle, ne postoje akti kojim je apelantica udaljena s posla, da je raspoređena na novo radno mjesto sukladno ugovoru o prijmu u službu koji je potpisala s Ministarstvom obrane, Ustavni sud smatra kako navedenim odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere sukladno odredbama članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije. 56. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje kako osporenim odlukama Suda BiH nije povrijeđeno apelantičino ustavno pravo na poštivanje slobode manifestiranja vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije. Zabrana diskriminacije 57. Apelantica navodi kako joj je prekršeno i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere iz članka 9. Europske konvencije. 58. Članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Uživanje prava i sloboda, predviđenih ovim člankom ili u međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status. Članak 14. Europske konvencije glasi:

110 Broj 70 - Strana 110 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Uživanje prava i sloboda predviđenih ovom konvencijom osigurava se bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjeroispovijest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, sveza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. 59. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to kako postoji diskriminacija ako rezultira različitim tretmanom pojedinaca u sličnim pozicijama i ako taj tretman nema objektivno ili razumno opravdanje. Da bi bio opravdan, tretman mora težiti zakonitom cilju, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između korištenih sredstava i cilja koji se treba ostvariti (vidi Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, stavak 33). Stoga je potrebno u svakom konkretnom slučaju ustanoviti je li se prema apelantu postupalo drukčije nego prema drugima u istim ili sličnim situacijama. Svako različito postupanje se ima smatrati diskriminacijskim ako nema razumno i objektivno opravdanje, tj. ako ne stremi legitimnom cilju ili ako nema razumnog odnosa. 60. U konkretnom slučaju, apelantica smatra kako je diskriminirana zbog toga što je počela nositi hidžab - maramu te da joj je slijedom toga uskraćeno pravo na rad, a istodobno, kako apelantica tvrdi, to pravo nije uskraćeno njezinim drugim kolegicama koje mogu svoju kosu farbati, puštati nokte i lakirati ih i slično. Dakle, Ustavni sud opaža kako iz ovih navoda proizlazi da apelantica smatra da je diskriminirana zbog odluke svoga poslodavca - Ministarstva obrane, kojom je suspendirana s posla. U svezi s tim, Ustavni sud prije svega ukazuje kako se u konkretnom slučaju radi o pravima i obvezama iz radnoga odnosa, u kojemu, kako poslodavac tako i uposlenik, u slučaju pojavljivanja određenih nepravilnosti imaju na raspolaganju mogućnost podnošenja određenih pravnih lijekova kojima se te eventualne nepravilnosti otklanjaju. Dovodeći u kontekst apelantičine navode da joj je zbog diskriminacije uskraćeno pravo na rad, a ostalima nije, i utvrđenje Suda BiH da akt kojim je suspendirana s posla ne egzistira (što ni apelantica ne osporava), te činjenicu da je Sud BiH naložio Ministarstvu obrane da apelantici isplati razliku naknada za razdoblje u kojemu nije radila, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi kako joj je "uskraćeno pravo na rad" u cijelosti neutemeljeni. Naime, budući da je neprijeporno da je apelantica raspoređena na novo radno mjesto sukladno potpisanom ugovoru o prijmu u službu, i da se, kako to proizlazi iz dostavljene dokumentacije, protiv naredbe od 27. travnja godine, kojom je premještena na poslove u vojarnu u Ustikolini, apelantica nije žalila kao i da je njezin poslodavac obvezan isplatiti joj naknade za razdoblje u kojemu nije radila, odnosno sanirati "štetu" koju je pretrpjela, Ustavni sud smatra kako su apelantičini navodi da joj je uskraćeno pravo na rad zbog nošenja marame hidžaba, neutemeljeni. Slijedom toga, Ustavni sud smatra kako su apelantičini navodi o kršenju prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere neutemeljeni. Pravo na efektivan pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije 61. Članak 13. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Svatko čija su prava i slobode, priznata ovom konvencijom, narušena ima pravo na pravni lijek pred nacionalnim vlastima 62. U svezi s apelantičinim navodima o kršenju prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća na to da se radi o pravu koje ima supsidijarni karakter u smislu da uživa zaštitu samo u odnosu na neko od prava zaštićenih Europskom konvencijom. Ustavni sud opaža kako iz navoda apelacije proizlazi da se navodi o kršenju ovoga prava dovode u vezu s pravom na slobodu manifestiranja vjere iz članka 9. Europske konvencije. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud opaža kako iz stanja spisa proizlazi da je apelantici na raspolaganju bila mogućnost da izjavi priziv protiv prvostupanjske presude, koju je apelantica i koristila. Imajući u vidu navedeno, te okolnost da je drugostupanjsko vijeće ispitalo apelantičine prizivne navode i dalo razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, činjenicu da korišteni pravni lijek nije rezultirao apelantičinim uspjehom odnosno da je apelantičin priziv odbijen kao neutemeljen ne može voditi zaključku o nepostojanju ili neučinkovitosti pravnih lijekova. Stoga, uzimajući u obzir i činjenicu da je Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke već obrazložio zašto smatra da nije povrijeđeno apelantičino pravo u vezi s pravom na slobodu manifestiranja vjere, Ustavni sud i navode o povredi prava na učinkovit pravni lijek smatra neutemeljenim. Ostali navodi 63. Glede apelantičinih navoda da su osporenim odlukama povrijeđene odredbe članka 11. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a i odredbe članka 17. Međunarodnog pakta, Ustavni sud ukazuje kako su odredbama članka 11. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a propisane garancije koje se pružaju osobama optuženim u kaznenome postupku (dakle garancije koje su na sličan način propisane odredbama kaznenoga djela članka 6. Europske konvencije), a člankom 17. Međunarodnog pakta zabrana proizvoljnog ili nezakonitog miješanja u privatni život, obitelj, stan ili prepisku, niti protuzakonitog napada na čast i ugled (dakle garancije koje su na sličan način propisane odredbama članka 8. Europske konvencije), Ustavni sud ističe kako se te garancije ne mogu ni na koji način primijeniti na konkretan slučaj te ih u tome kontekstu ne može ni razmatrati. Dalje, glede apelantičinih navoda kako su osporenim odlukama povrijeđene odredbe članka 18. Opće deklaracije o ljudskim pravima UN-a i odredbe članka 18. Međunarodnog pakta, Ustavni sud smatra kako nema potrebe posebice razmatrati ove navode budući da je suština garancija iz spomenutih odredbi navedenih međunarodnih instrumenata ista kao i garancije koje pružaju odredbe članka 9. Europske konvencije koje je Ustavni sud već razmatrao u prethodnim točkama ove odluke. VIII. Zaključak 64. Ustavni sud zaključuje kako nije povrijeđeno apelantičino pravo na manifestiranje svoje vjere zagarantirano člankom II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 9. Europske konvencije, jer odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere budući da je utvrđeno kako ne postoji odluka kojom je apelantica suspendirana s posla, da je slijedom toga naloženo Ministarstvu obrane da apelantici isplati razliku potraživanja iz radnoga odnosa za vrijeme u kojemu nije radila, te da je apelantica odlukom Ministarstva obrane raspoređena na radno mjesto sukladno potpisanom ugovoru o prijmu u službu. 65. Također, Ustavni sud zaključuje kako iz istih razloga nije povrijeđeno ni apelantičino pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u svezi s pravom na slobodu vjere iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije, jer iz osporenih odluka proizlazi da apelantici nije uskraćeno pravo na rad. 66. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije kada je u okolnostima konkretnog slučaja apelantici na raspolaganju bila mogućnost da izjavi priziv protiv prvostupanjske presude, koju je apelantica i koristila. 67. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

111 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Aneks ove odluke, u smislu članka 43. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, čini izuzeto mišljenje oprečno odluci predsjednika Mirsada Ćemana. 69. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Izuzeto mišljenje predsjednika Mirsada Ćemana o neslaganju Na temelju članka 43. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik BiH" broj 94/14), izuzimam mišljenje koje je oprečno odluci, tj. dajem mišljenje oprečno većini u predmetu AP 2190/13 od 9. srpnja godine. Ustavni sud je utvrdio kako je, sukladno članku 18. Pravila, apelacija Emele Mujanović dopuštena i predmet riješio odlukom o dopustivosti i meritumu. Odlučujući u meritumu Sud je apelaciju odbio kao neutemeljenu. 1. Smatram da je apelaciju trebalo odbaciti kao nedopuštenu zbog izmijenjenih pravnih okolnosti (članak 18.(3)g) Pravila), dakle, ograničiti se samo na pitanje dopustivosti zato što u vrijeme podnošenja apelacije više ne egzistira osporeni akt (rješenje) kojim je apelantičino pravo, prema njezinome mišljenju, povrijeđeno. Naime, iz dokumentacije dostavljene uz apelaciju proizlazi: - da je apelantica 25. siječnja godine podnijela tužbu protiv Ministarstva obrane radi utvrđenja i otklanjanja diskriminacije, u kojoj je istaknula kako joj je onemogućen pristup radnome mjestu tako što joj je onemogućeno obavljanje poslova i zadaća za koje ima zaključen ugovor o radu; - da je, prije podnošenja tužbe sudu, Rješenjem načelnika Zajedničkog stožera Oružanih snaga BiH broj /11 od 4. listopada godine, apelantica udaljena s dužnosti u Pazariću, počevši od 26. rujna godine do okončanja stegovnog postupka protiv nje, te određeno da će u tome razdoblju imati umanjenu plaću; - da je Rješenjem broj /11 od 12. listopada godine pokrenut stegovni postupak protiv apelantice, zbog toga što je izvršila povredu vojne stege, kršeći odredbe važećega Privremenog SOP-a (Standardne operativne procedure) o nošenju jedinstvene terenske odore, tako što je nosila civilni dio odjeće maramu koja nije propisana za nošenje uz jedinstvenu terensku odoru, te time (ponovno) počinila stegovnu grešku; - da je čak i prije početka parničnoga postupka po tužbi Ministarstvo obrane Rješenjem broj /11 od 12. prosinca godine poništilo rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vratilo prvostupanjskome tijelu na ponovni postupak i odlučivanje (točka 9. obrazloženja); - da, nakon što je poništeno rješenje kojim je apelantica udaljena s dužnosti i predmet vraćen prvostupanjskome tijelu na ponovni postupak i odlučivanje, dakle nakon 12. prosinca godine, protiv apelantice nije vođen daljnji postupak (točka 9. obrazloženja); - da je apelantica podneskom Ministarstvu obrane Sektoru za personal od 31. studenoga godine zatražila, pored ostaloga, i premještaj na druge poslove i zadaće ("molba/zahtjev za zaštitu temeljnih prava ili premještaj na druge poslove i zadaće"), što joj je prihvaćeno premještajem na druge poslove i drugu lokaciju-mjesto. Naime, naredbom Ministarstva obrane od 27. travnja godine apelantica je "po potrebi službe" iz Pazarića premještena i s 1. svibnjem godine postavljena na dužnost "vođa 1. tima" u mjestu Ustikolina. Apelantica je počela obavljati radne zadaće u Ustikolini 1. lipnja godine; - Sud BiH je 15. svibnja godine odredio privremenu mjeru osiguranja (točka 12. obrazloženja ove odluke). Dakle, nakon naredbe Ministarstva obrane od 27. travnja godine, kojom je apelantica vraćena na posao te da "od tada pa do danas apelantica obavlja svoje poslove u odori s maramom bez bilo kakvog vida diskriminacije"; - Istina, apelantica je u apelaciji navela da ima interes da Ustavni sud utvrdi da je 26. rujna godine "prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ona otkloni tako što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u vojarni Pazarić" te da je tek nakon toga, kako proizlazi iz apelacije, apelantica voljna biti premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe; - Međutim, s obzirom da u vrijeme podnošenja apelacije (21. svibnja godine) više ne egzistira osporeni akt (rješenje) kojim je apelantičino pravo, prema njezinome mišljenju, povrijeđeno (rješenje o udaljenju apelantice s dužnosti od 4. listopada godine poništeno je rješenjem Ministarstva obrane od 12. prosinca godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje prvostupanjskom tijelu na koji način je uklonjezin akt na koji se tužba odnosi), proizlazi da su se pravne okolnosti promijenile. Konsekventno, apelacija se mogla proglasiti nedopustivom. Dakle, oprečno stavu većine, mislim da je bilo osnovano apelaciju proglasiti nedopustivom i odbaciti je. 2. S obzirom da je Ustavni sud odlučio i u meritumu, prema mome mišljenju, dispozitiv, obrazloženje i zaključak su kontardiktorni. Naime, iako je prethodno utvrdio kako ne postoji odluka kojom je apelantica suspendirana s posla, Ustavni sud je zaključio (točka 64. obrazloženja) da nije povrijeđeno apelantičino pravo na manifestiranje svoje vjere zagarantirano člankom II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 9. Europske konvencije, jer odlukama Suda BiH nije došlo do miješanja u apelantičino pravo na slobodu manifestiranja vjere. Izneseno znači da se Ustavni sud opredijelio, iako ne postoji prijeporna odluka, kako mora odlučivati o apelantičinome zahtjevu koji je, prvo kao tužbeni zahtjev pred redovitim sudom, opredijelila na glavnoj raspravi pred redovitim sudom a potom (u suštini) opredijelila u apelaciji zahtijevajući i naglašavajući da ima interes da Ustavni sud utvrdi kako je 26. rujna godine prilikom grubog udaljenja s dužnosti i ismijavanja s apelanticom došlo do diskriminacije, da se ona otkloni tako što će apelantica biti vraćena na poslove koje je obavljala prije udaljenja u vojarni Pazarić te da je tek nakon toga voljna biti premještena u Ustikolinu ili na drugo mjesto po potrebi službe. U ovakvom pristupu vidim proceduralnu ali i suštinsku nedosljednost u odlučivanju Ustavnog suda, što je na koncu rezultiralo kontradiktornom odlukom. 3. I konačno, ne upuštajući se u širu elaboraciju s obzirom na moj stav da je predmet trebalo riješiti kroz pitanje dopustivosti, ipak želim naglasiti kako je Ustavni sud, kada se već upustio u meritum, propustio apelantičine navode razmotriti i u kontekstu prava na pravično suđenje a u odnosu na kvalitetu zakona, te uzeti u obzir noviju praksu Europskog suda za ljudska prava (npr. predmet Eweida i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije, presuda od 15. siječnja godine) koju je, prema mome mišljenju, Ustavni sud interpretirao i primijenio na redukcionistički način a to se, sasvim izvjesno, nepovoljno odrazilo na apelantičin zahtjev da se utvrdi povreda njezinih prava iz članka II/3.(g) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 9. Europske konvencije.

112 Broj 70 - Strana 112 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Iz tih razloga, ukratko, nisam mogao podržati donesenu odluku. Istina, slažem se kako ne postoji kršenje prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije kada je u okolnostima konkretnog slučaja apelantici na raspolaganju bila mogućnost izjavljivanja priziva protiv prvostupanjske presude, koju je apelantica i koristila, ali to u ostalim aspektima nije moglo uticati na moju odluku u cjelini. Уставни суд Босне и Херцеговине у Пленарној сједници, у предмету број АП 2190/13, рјешавајући апелацију Емеле Мујановић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 9. јула године, донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Емеле Мујановић, поднесена против пресудā Суда Босне и Херцеговине бр. С1 3 П Гж од 22. марта године и С1 3 П П 2 од 29. новембра године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Емела Мујановић (у даљњем тексту: апеланткиња) из Сарајева, коју заступа Един Табуџија, адвокат из Сарајева, поднијела је 21. маја године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против пресудā Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. С1 3 П Гж од 22. марта године и С1 3 П П 2 од 29. новембра године. На захтјев Уставног суда од 13. октобра године, апеланткиња је 20. октобра године допунила апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ, Министарства одбране Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Министарство одбране), Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине - Канцеларије парламентарног војног повјереника Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Канцеларија војног повјереника) те Правобранилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Правобранилаштво), затражено је 25. августа и 13. октобра године да доставе одговор на апелацију. Такође, од Суда БиХ и Министарства одбране 13. октобра године затражен је на увид спис, као и достава документације, те додатне информације. 3. Канцеларија војног повјереника, Суд БиХ и Правобранилаштво доставили су одговоре на апелацију 4. и 8. септембра, те 20. октобра године. Суд БиХ и Министарство одбране доставили су спис, тражену документацију и информације 16. и 23. октобра године. III. Чињенично стање 4. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. Уводне напомене 5. Апеланткиња је припадница Оружаних снага Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ОС БиХ) од 1. септембра године, те је у току радног односа завршила Вишу школу за подофицире у Републици Грчкој, у трајању од три године. Након окончаног школовања, апеланткиња с једне стране и Министарство одбране с друге стране, 14. јула године потписали су Уговор о пријему у професионалну војну службу број /11 (уговор о пријему у службу). У члану IV уговора наведено је да се апеланткињи путем Наредбе о постављању на дужност утврђују плата, дужност, мјесто службе и мјесто рада. Даље, у члану V уговора наведено је да апеланткиња може да буде постављена на другу дужност према потребама службе и премјештена због замјене лица које напушта службу или одлази у пензију, потребе професионалног усавршавања, уобичајене ротације према измјенама у командовању, унапређењу и личног захтјева. У члану VIII уговора наведено је да је апеланткиња упозната и да прихвата све прописе који се односе на материјалну, дисциплинску и кривичну одговорност војних лица у ОС БиХ, те (члан XI) да права и обавезе из овог уговора почињу да теку 16. јула године. Из апеланткињиних навода и друге документације произилази да је апеланткиња распоређена на мјесто подофицира за обавјештајне послове (на обавјештајно-безбједносним пословима C2 у Штабу у Команди ЦОО/КОиД) у касарни у Пазарићу. 6. Након што је апеланткиња почела да ради и да на посао долази с марамом хиџабом, према њеним наводима, одмах је, осим првог јутра, имала одређених проблема приликом уласка у касарну те јој је сугерисано да скине мараму јер није дозвољена у ОС БиХ, те јој два јутра војна полиција није дозволила да уђе у касарну "док не одстрани вишак, тј. хиџаб", након чега је, послије разговора с командантом касарне, двије седмице радила нормално, да би потом добила Рјешење начелника Заједничког штаба ОС БиХ број /11 од 4. октобра године, којим је удаљена с дужности почев од 26. септембра године до окончања дисциплинског поступка. Одређено је да ће у том периоду апеланткиња имати плату у висини 75% плате која би јој припадала да није удаљена с дужности. 7. Рјешењем о покретању дисциплинског поступка број /11 од 12. октобра године (став 1) покренут је дисциплински поступак против апеланткиње због тога што је извршила повреду војне дисциплине, кршећи одредбе важећег Привременог СОП-а (Стандардне оперативне процедуре) о ношењу јединствене теренске униформе, тако што је носила цивилни дио одјеће мараму која није прописана за ношење уз јединствену теренску униформу, те тиме поново починила дисциплинску грешку из члана 5 став 1 тачка е) Правилника о војној дисциплини и дисциплинском поступку. 8. Рјешењем министра Министарства одбране број /11 од 12. децембра године поништено је Рјешење Заједничког штаба ОС БиХ број /11 од 4. октобра године, којим је апеланткиња удаљена с дужности и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање. 9. Уставни суд констатује да из достављених одговора на апелацију и документације произилази да, након што је Рјешењем број /11 од 12. децембра 2011.

113 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 113 године поништено рјешење којим је апеланткиња удаљена с дужности и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање, против апеланткиње није вођен даљњи поступак. Даље, Уставни суд констатује да је апеланткиња у прилогу апелације доставила и писмено које је упутила Министарству одбране Сектору за персонал, 31. новембра године, под називом "Молба/захтјев за заштиту основних права или премјештај на друге послове и задатке". 10. Министарство одбране донијело је Наредбу број /12 од 27. априла године којом се апеланткиња премјешта и поставља на дужност "вођа 1. тима" у мјесту Устиколина. Наведено је да се апеланткиња из мјеста службе Пазарић "премјешта и поставља по потреби службе са даном 1. мај године". Парнични поступак ради утврђивања дискриминације и враћања на посао 11. У међувремену, апеланткиња је 25. јануара године поднијела тужбу против Министарства одбране, тражећи да суд након проведеног поступка утврди да ју је Министарство одбране дискриминисало на радном мјесту тако што јој је онемогућено да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду, те да јој је на тај начин ускраћено право на рад. Такође је наведено да је апеланткиња тражила да Суд БиХ обавеже Министарство одбране да отклони наведену дискриминацију, да је врати на послове и задатке које је обављала прије удаљења почев од 26. септембра године па даље (с којих је Рјешењем начелника Заједничког штаба ОС БиХ од 4. октобра године удаљена до окончања дисциплинског поступка). 12. Суд БиХ је у току трајања поступка, одлучујући о апеланткињином приједлогу, донио Рјешење број С1 3 П П од 15. маја године, којим је (став I) одредио привремену мјеру обезбјеђења и наложио Министарству одбране да апеланткињи омогући да обавља послове и радне задатке, сходно закљученом уговору о пријему у службу. Одлучено је да је трајање привремене мјере обезбјеђења одређено до окончања парничног поступка пред Судом БиХ, односно до другачије одлуке суда о привременој мјери обезбјеђења. У образложењу рјешења је наведено да је међу парничним странкама неспорно да против апеланткиње не егзистира дисциплински поступак није у току, да апеланткиња није удаљена из службе, посљедица тога је да апеланткиња треба има право да поново почне да обавља послове и радне задатке с којих је удаљена, тј. послове и задатке у складу са закљученим уговором о пријему у професионалну војну службу уговор од 14. јула године. Даље је наведено да је апеланткиња доставила доказе да је Министарство одбране и даље спречава да се врати у службу, па је слиједом тога Суд БиХ усвојио апеланткињин захтјев да донесе мјеру обезбјеђења. 13. Суд БиХ је, након проведеног поступка ради утврђења и отклањања дискриминације, донио Пресуду број С1 3 П П 2 од 29. новембра године, којом је (став I) усвојио апеланткињин тужбени захтјев (опредијељен 6. новембра године) и наложио Министарству одбране да апеланткињи исплати на име разлике плате за период од 26. септембра године до 1. јуна године износ од 789,86 КМ с каматама, те на име разлике доприноса ПИО/МИО износ од 263,26 КМ. Истом пресудом (став II) Суд БиХ је одбио, као неоснован, апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила да се утврди да ју је Министарство одбране дискриминисало на радном мјесту тако што јој је онемогућило да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду, те јој на тај начин ускратило право на рад, као и захтјев којим би Суд БиХ наложио Министарству одбране да апеланткињу врати на послове и задатке које је обављала прије него што је удаљена с дужности, почев од 26. септембра године па даље. 14. У образложењу пресуде Суд БиХ је навео да је апеланткињин пуномоћник истакао како је након доношења мјере обезбјеђења Министарство одбране позвало апеланткињу на рад и наредбом је премјестило на радно мјесто у касарну у Устиколини, а не на послове и задатке у касарни у Пазарићу, с којих је апеланткиња удаљена 26. септембра године. Наведено је да је законски заступник Министарства одбране истакао да у конкретном случају апеланткињи није ускраћено право на рад, нити је она дискриминисана. При томе је истакао да се Министарство одбране придржавало позитивних прописа којима се уређује питање одијевања професионалних војних лица, тачније прописа којима се регулише изглед војне униформе. Даље, наведено је како је рјешење о удаљавању апеланткиње с дужности од 4. октобра године поништено рјешењем од 12. децембра године и предмет враћен на поново одлучивање првостепеном органу, на који начин је и уклоњен акт на који се односи тужба. Апеланткиња је сматрала да је Министарство одбране повриједило одредбе чл. 1, 2, 3, 4, 5 и 6 став (1) Закона о забрани дискриминације, тако што је апеланткињи онемогућило приступ радном мјесту, обављању послова и задатака код послодавца, те јој противправно одузело право на рад и зараду. 15. Суд БиХ је истакао да је на главној расправи, одржаној 6. новембра године, извршио увид у материјалне доказе парничних странака те је у том својству саслушао и апеланткињу. Наведено је да је апеланткиња навела да је године добила радно мјесто подофицира за обавјештајне послове у Пазарићу, те описала дешавања наведена у претходним тачкама ове одлуке, као и да је Рјешењем Суда БиХ (о мјери обезбјеђења) враћена на посао у касарну у Устиколини на дужност пјешадије, иако је прије радила у канцеларији као подофицир за обавјештајне послове у Пазарићу. Апеланткиња је навела да би пристала да обавља и друге послове, на којима не мора да носи униформу, а све како би могла да носи хиџаб, као и да јој је приликом закључивања уговора с Министарством одбране било познато да мора да се придржава стандардних оперативних процедура, као и да може да буде, према потребама службе, распоређена у друго мјесто. 16. Након што је оцијенио све изведене доказе појединачно и у њиховој међусобној повезаности, у смислу одредбе члана 13 Закона о парничном поступку пред Судом БиХ (у даљњем тексту: ЗППБиХ) а имајући у виду наводе тужбе и одговора на тужбу, Суд БиХ је донио одлуку као у изреци пресуде. Суд БиХ је навео да међу парничним странкама није спорно да је апеланткиња закључила уговор о пријему у службу, те да је суспендована с дужности 26. септембра године; да је рјешењем Министарства одбране од 12. децембра године првостепено рјешење од 4. октобра године којим је апеланткиња удаљена с дужности укинуто - односно не егзистира, и да против апеланткиње није вођен даљњи поступак. Даље, како је истакао Суд БиХ, није спорно ни да се апеланткиња обраћала и министру одбране и другим институцијама са захтјевом за повраћај или на послове с којих је суспендована или чак на послове гдје би јој било омогућено ношење хиџаба. Наведено је да је након доношења рјешења Суда БиХ од 15. маја године, којим је одређена привремена мјера обезбјеђења, апеланткиња враћена на посао и то на дужност вође првог тима у касарни у Устиколини.

114 Broj 70 - Strana 114 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Спорно међу парничним странкама, како је истакао Суд БиХ, је да ли је извршена дискриминација удаљавањем апеланткиње из службе због ношења мараме хиџаба и висина накнада на име разлике плате и доприноса за ПИО, за период од 26. септембра до 1. јуна године. У погледу тужбеног захтјева за исплату накнада на име плате и доприноса ПИО/МИО, Суд БиХ је навео да се у том дијелу руководио чињеницом да је рјешењем Министарства одбране од 12. децембра године првостепено рјешење којим је апеланткиња удаљена с дужности укинуто - односно не егзистира, и да против апеланткиње није вођен даљњи поступак, јер се у тој ситуацији мјера удаљавања апеланткиње с послова и радних задатака у том периоду показује као неоснована - незаконита, те јој стога припада накнада до пуног износа плате. Имајући у виду наведено, Суд БиХ је усвојио постављени тужбени захтјев у овом дијелу, чију је висину утврдио на основу налаза и мишљења вјештака на који странке нису имале примједби у рачунском дијелу. 18. Даље, Суд БиХ је навео да је чланом 20 Закона о служби у ОС БиХ регулисано да су војне лица дужне да носе прописану униформу за вријеме обављања службе, у складу с прописом који доноси министар одбране. С обзиром да овај пропис још није донесен, а из разлога несметаног функционисања ОС БиХ, донесене су Стандардне оперативне процедуре (у даљем тексту: СОП), а њима је уређено ношење јединствене униформе и обиљежја у ОС БиХ и јасно је одређено шта чини униформу. С тим у вези је појашњено да је у првом поглављу СОП-а, дио "Уопште о униформи", наведено да је обавеза свих професионалних лица оба пола да носе униформу. Такође, прописано је да припадницима ОС БиХ није дозвољено да носе цивилне дијелове одјеће уз униформу нити цивилну одјећу с дијеловима маскирне униформе осим ако то није другачије прописано. У другом поглављу, које говори о униформи у ОС БиХ, прецизирано је шта чини комплет јединствене теренске униформе ОС БиХ. У првом поглављу СОП-а, дио "Углед припадника ОС БиХ" прописано је да је припадницима ОС БиХ дозвољено да носе реликвије вјере или да не носе прописане дијелове униформе само за вријеме док присуствују вјерском обреду у вјерским објектима или за вријеме молитве. 19. Суд БиХ је истакао да из наведених одредаба СОПа несумњиво произилази да сваки одјевни предмет који није наведен у њему не чини јединствену теренску униформу. Наиме, ради се о служби чије су како процедуре и описи послова, тако и службена униформа, формално постављени, строго прописани, а због тога да би се специфичност те службе разликовала од осталих јер је војска униформисана служба гдје се дисциплина процјењује, између осталог, и начином на који појединац носи униформу. 20. Суд БиХ је истакао да је апеланткињи у моменту кад је закључивала уговор с Министарством одбране било познато да постоји СОП, па произилази да је апеланткиња пристала на то да их поштује, због чега у том правцу није почињена дискриминација апеланткиње. Како је Суд БиХ даље појаснио, апеланткиња је више пута упозорена да крши правила о ношењу обавезне униформе, којим је забрањено да се носе дијелови цивилне одјеће, али је и након упозорења наставила да носи мараму. При томе је наведено и да је цијењена и чињеница да се апеланткиња потписивањем уговора о пријему у професионалну војну службу обавезала да ће, сходно тачки VII уговора, војну службу обављати савјесно и у складу с прописима којима се уређује служба у ОС БиХ. Наведено је да је апеланткињина тврдња да у касарни у Устиколини обавља послове с марамом - хиџабом остала недоказана, а све и да се узме да су тачни ти њени наводи, како је даље истакао Суд БиХ, они би представљали кршење СОП-а, како од апеланткиње тако и од њених старјешина - претпостављених на новом радном мјесту, уколико апеланткиња послове и радне задатке у касарни у Устиколини обавља у униформи, а имајући у виду напријед наведено. 21. Поред тога, како је Суд БиХ даље истакао, дискриминација није учињена нити у погледу апеланткињиног премјештаја на радно мјесто у касарну у Устиколини. Суд БиХ је навео да је цијенио да је апеланткиња самим потписивањем Уговора о пријему у службу била свјесна чињенице да може, а према потребама службе, да буде премјештена на другу дужност, сходно тачки V Уговора. У конкретном случају, апеланткиња је и сама у својству парничне странке, на питање законског заступника Министарства одбране, изјавила да је тражила да буде распоређена на друге послове гдје не мора да носи униформу, а све како би могла да носи хиџаб. Такође, навела је и да јој је било познато да (као професионално војно лице) према потребама службе може да буде распоређена на друго мјесто. Слиједом тога, Суд БиХ је закључио да апеланткиња није дискриминисана у овом погледу, због чега је одбио њен постављени тужбени захтјев у овом дијелу. Будући да је Суд БиХ закључио да према апеланткињи на напријед наведени начин није почињена дискриминација, закључио је и да је неоснован њен тужбени захтјев у дијелу у ком је тражено да Суд БиХ наложи Министарству одбране да отклони утврђену дискриминацију и да је врати на послове и задатке које је обављала прије него што је удаљена с дужности, почев од 26. септембра године па даље. Поред тога, Суд БиХ је истакао да се читањем изреке пресуде на први поглед стиче дојам да су ст. 1 и 2 изреке пресуде контрадикторни, будући да је Суд БиХ прво својим рјешењем од 15. маја године одредио привремену мјеру обезбјеђења којом је наложио Министарству одбране да апеланткињи омогући да обавља послове и задатке - врати је на посао, затим ставом 1 ове пресуде усвојио апеланткињин постављени тужбени захтјев у дијелу исплате разлике плате за период у ком је удаљена из службе, а након тога ставом 2 ове пресуде одбио њен тужбени захтјев да се утврди и отклони ова дискриминација. Међутим, Суд БиХ је нагласио да је рјешење од 15. маја године (о одређивању привремене мјере обезбјеђења), као и усвајање тужбеног захтјева у дијелу разлике апеланткињине плате, донио искључиво на основу неспорно утврђене чињенице да је рјешењем Министарства одбране од 12. децембра године првостепено рјешење од 4. октобра године, којим је апеланткиња удаљена с дужности, укинуто - односно не егзистира, и да против апеланткиње није вођен даљи поступак, а да у овом дијелу одлука није донесена због утврђења Суда БиХ да је према апеланткињи почињена дискриминација, јер је Суд БиХ, напротив, утврдио, као што је напријед изнијето, да тужени својим поступањем према апеланткињи није починио дискриминацију. 22. Другостепено вијеће Суда БиХ (у даљњем тексту: другостепено вијеће) је, одлучујући о апеланткињиној жалби против Пресуде Суда БиХ број С1 3 П П 2 од 29. новембра године, донијело Пресуду број С1 3 П Гж од 22. марта године којом је жалбу одбило и потврдило првостепену пресуду. У образложењу је наведено да је апеланткиња у жалби навела да је ношење мараме - хиџаба слободна одлука жене муслиманке; да је своју мараму ускладила с бојом униформе и самом униформом и да је више пута тражила да је Министарство одбране премјести на друге послове на којим неће бити

115 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 115 узнемиравана. Другостепено вијеће је навело да је испитало првостепену пресуду у оном дијелу који се побија жалбом, у границама разлога који су наведени у жалби, пазећи по службеној дужности на примјену материјалног права и повреде одредби парничног поступка које се односе на страначку способност и заступање, па је утврдило да жалба није основана. 23. Према ставу другостепеног вијећа, Суд БиХ је за своју пресуду навео јасне и потпуне чињеничне те правне разлоге, које прихвата и другостепено вијеће, јер имају упориште у правилно утврђеним релевантним чињеницама на које су правилно примијењене одредбе члана 20 Закона о служби у ОС БиХ, СОП-а те тач. V и VII Уговора о пријему у службу од 14. јула године. Поновљено је утврђено чињенично стање, те да је слиједом њега правилан став Суда БиХ да у конкретним околностима апеланткиња није дискриминисана ни новим распоредом на радно мјесто ни због тога што је више пута упозоравана на поштовање члана 20 Закона о служби у ОС БиХ, правила СОП-а и прихваћених обавеза из уговора о пријему у службу који је потписала. 24. Такође, како је нагласило другостепено вијеће, жалбом се одређено не образлаже које је то битне чињенице суд непотпуно или погрешно утврдио да би такав евентуални пропуст утицао или могао да утиче на законитост и правилност оспореног дијела првостепене пресуде. При томе је цитиран члан V уговора о пријему у службу, којим је прописано да Министарство одбране, због потребе службе, има право да постави или да премјести апеланткињу на другу дужност. Имајући у виду овако утврђено право другостепено вијеће је истакло да апеланткиња не може оправдано да закључи да је дискриминисана само због тога што јој је одређено да обавља послове и задатке у другој касарни. Закљученим уговором о пријему у професионалну војну службу апеланткињи није ни загарантован рад само у мјесту Пазарић. Другостепено вијеће је истакло да садашњи апеланткињини радни задаци одговарају чину водника, у ком је и примљена у службу, те да су једнако плаћени као и они које је раније обављала у касарни Пазарић, па у оваквим околностима не може да буде дискриминисана премјештајем у друго мјесто рада. Потписивањем уговора апеланткиња је својом слободном вољом прихватила све обавезе које произилазе из службе у ОС БиХ и Кодекса понашања припадника ОС БиХ, па и ношење униформе за вријеме док траје служба, што у околностима конкретног случаја представља оправдана одређена ограничења могућности да испољава вјерска убјеђења на начин како је то чинила. 25. Другостепено вијеће је такође истакло да у току поступка пред првостепеним судом апеланткиња није ни тврдила да Министарство одбране неједнако третира професионална војна лица у погледу обавезе да носе прописану униформу нити онемогућава вјерске активности и слободе прописане чланом 29 Закона о служби у ОС БиХ. Пошто апеланткиња није ни учинила довољно вјероватним да је одређеним радњама Министарства одбране према њој учињена дискриминација, побијаном пресудом нису повријеђене одредбе међународних докумената и Устава БиХ на које је апеланткиња указивала у жалби. Наведено је да је у овом предмету Министарство одбране доказало да није прекршило принцип једнаког поступања или забране дискриминације према професионалним војним лицима. Слиједом тога другостепено вијеће је, у складу с чланом 193 ЗПП-а БиХ, одбило жалбу и потврдило првостепену пресуду у одбијајућем дијелу, јер не постоје разлози због којих је апеланткиња побија, а ни разлози на које пази по службеној дужности. IV. Апелација a) Наводи из апелације 26. Апеланткиња сматра да јој је оспореним пресудама повријеђено право из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције, те право из члана 13 Европске конвенције. Наводи да обје пресуде Суда БиХ, у побијаном дијелу, нису основане. Истиче контрадикторност која произилази из изреке првостепене пресуде, да је усвојен захтјев за исплату разлика плата и доприноса ПИО/МИО, а да с друге стране није основан њен захтјев да се утврди да је дискриминисана на радном мјесту тако што јој је онемогућено да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду, те налог Министарству одбране да отклони утврђену дискриминацију, апеланткињу врати на послове и задатке које је обављала од 26. септембра године па даље. Сматра да је усвајањем првог дијела тужбеног захтјева суд утврдио да постоји дискриминација, али зашто се одлучио за одбијање другог дијела захтјева, остаје нејасно. Наводи да је међу странкама спорно да ли је Министарство одбране извршило дискриминацију апеланткиње тако што је удаљило из службе због ношења мараме - хиџаба. При томе, наводи да је погрешно утврђење редовног суда да ју је Министарство одбране, након доношења мјере у овој правној ствари, вратило на послове и задатке. Истиче да је Министарство одбране, наредбом од 27. априла године, који доказ је суд извео, апеланткињу премјестило на послове у касарну у Устиколини и на тај начин потврдило да је дошло до дискриминације те у једном дијелу дискриминацију отклонило. Истиче да је Суд БиХ мјеру обезбјеђења донио 15. маја године, дакле, након наредбе Министарства одбране којом је апеланткиња враћена на посао. Истиче да од тада па до данас апеланткиња обавља своје послове у униформи с марамом без било каквог вида дискриминације. Међутим, апеланткињин је интерес да Уставни суд утврди да је 26. септембра године "приликом грубог удаљења с дужности и исмијавања с апеланткињом дошло до дискриминације, да се иста отклони на начин што ће апеланткиња бити враћена на послове које је обављала прије удаљења у касарни Пазарић." Након тога, како произилази из апелације, апеланткиња је вољна да буде премјештена у Устиколину или на друго мјесто по потреби службе, а сходно закљученом уговору о раду. Поред тога, апеланткиња наводи да није спорно да је закључила уговор о пријему у службу, нити да се након тога одлучила за ношење мараме хиџаба, као и да је ношење мараме - хиџаба ускладила у потпуности с бојом униформе и самом униформом. Истиче да се Министарству одбране у неколико наврата обратила захтјевом за премјештај на друге послове или у цивилни сектор како би могла несметано да обавља своје послове а да том приликом неће бити узнемиравана од било кога или на било који начин. Нагласила је да је ношење мараме - хиџаба слободна одлука сваке жене муслиманке и након те одлуке постоји обавеза да се носи марама - хиџаб у свако вријеме и на сваком мјесту приликом изласка из куће, па и приликом обављања послова. Сматра да су јој повријеђене одредбе чл. 1, 2, 3, 4, 5 и 6 став (1) Закона о забрани дискриминације. Њој је, као особи женског пола, муслиманки која носи хиџаб - мараму онемогућено да приступи радном мјесту и да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду, те јој је на овај начин противправно одузето право на рад и зараду.

116 Broj 70 - Strana 116 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Сматра да су редовни судови повриједили одредбе чл. 20, 28 и 29 Закона о служби у ОС БиХ, одредбе чл. 2, 3, 4 и 14 Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у Босни и Херцеговини, одредбе чл. 9 и 13 Европске конвенције и одредбе чл. 11 и 18 Опште декларације о људским правима УН-а, одредбе чл. 17 и 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљњем тексту: Међународни пакт). Нагласила је да је обавеза Министарства одбране да усклади своје подзаконске акте јер су у супротности с цитираним законским одредбама, посебно одредбама Закона о забрани дискриминације, а никако да на груб и непримјерен начин дискриминише апеланткињу правдајући то паушалним наводима о кршењу војне дисциплине. Опреза ради истакла је да сам СОП, који је привременог карактера, не регулише ово питање по било ком основу иако истовремено дозвољава апеланткињиним колегама да носе бркове и браду, а колегицама да фарбају косу, да пуштају и лакирају нокте, да користе кармин и слично, што не представља кршење војне дисциплине и једнообразности војске. Тврди да је погрешан став Суда БиХ да апеланткиња није доказала да постоји дискриминација будући да је, према њеним наводима, "очигледан вид дискриминације и неједнаког поступања управо чињеница да апеланткињи Министарство одбране није дозволило да ради с хиџабом, а за остале колегице које не носе хиџаб нема такве забране. Истовремено радне колегице могу своју косу да фарбају, да пуштају и лакирају нокте и слично, што је утврђено противзаконитим подзаконским актом под називом СОП. Навела је и да је према њеним сазнањима СОП у фази измјене у складу с препорукама Омбудсмена БиХ и Парламентарног војног повјереника и он мора да буде у складу с цитираним законима, међународним прописима и Уставом БиХ. б) Одговор на апелацију 27. Суд БиХ је, између осталог, истакао да је првостепени суд правилно примијенио конкретне норме материјалног права када је одбио тужбени захтјев опредијељен на утврђење да је Министарство одбране дискриминисало апеланткињу те да је у својој одлуци другостепено вијеће изразило јасан и довољно образложен став да апеланткиња није учинила довољно вјероватним да је према њој учињена дискриминација. Указано је да је Министарство одбране, као послодавац, руководећи се потребама службе, правилно примијенило одредбу члана V уговора о пријему у службу, те премјестило апеланткињу на другу дужност, да и садашњи радни задаци одговарају чину водника у ком је примљена у службу те да су једнако плаћени као и они које је раније обављала. Такође је утврђено да се чланом VII истог уговора апеланткиња обавезала да ће војну службу обављати савјесно и у складу с прописима којим се уређује служба у ОС БиХ, да ће се придржавати Кодекса понашања припадника ОС БиХ и свих норми којим се штити њихов углед. Све наведено потврђује да нису повријеђене одредбе чл. 20, 28 и 29 Закона о служби у ОС БиХ, чл. 2, 3, 4 и 14 Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у Босни и Херцеговини, те одредбе међународних правних аката на које се апеланткиња позвала у апелацији. 28. Канцеларија војног повјереника је навела да јој се 6. септембра године обратила апеланткиња тврдњама да је дискриминисана у испољавању вјере на радном мјесту. Наведено је шта је та канцеларија предузела у оквиру своје надлежности, те је указано на одредбе члана 6 став (2) Закона о парламентарном војном повјеренику Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" број 51/09) у којима је наведено да војни повјереник не може, чак и ако више није на дужности, да даје изјаве о службеним питањима у вези са својом дужности пред судом или ван суда без одобрења. Ово одобрење даје Заједнички колегиј оба дома Парламентарне скупштине БиХ, уз консултације са Заједничком комисијом. 29. Правобранилаштво је у свом одговору истакло да је Суд БиХ, сасвим аргументовано и основано, дао ваљане разлоге због којих жалба није основана, испитујући при том првостепену пресуду у границама жалбених навода и пазећи при том по службеној дужности на повреде одредаба ЗППБиХ. Наглашено је да је суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање у овој правној ствари, да је правилно примијенио материјално право и при том није починио ни једну повреду одредаба ЗППБиХ. Слиједом изложеног предложено је да се апелација одбије као неоснована. 30. Министарство одбране је 23. октобра године истакло да је чланом 20 Закона о служби у ОС БиХ регулисано да су војна лица дужна да носе прописану униформу за вријеме обављања службе, у складу с прописом који доноси министар одбране. С обзиром да министар одбране овај пропис није донио, а ради несметаног функционисања ОС БиХ, донесене су СОП-е, коју су достављене у прилогу, а којима је уређено ношење јединствене теренске униформе и обиљежја у ОС БиХ. Наведеним СОП-а уређено је да припадницима ОС БиХ није дозвољено да носе цивилне дијелове одјеће уз униформу нити цивилне одјеће с дијеловима маскирне униформе, осим ако то није другачије прописано овим правилом. V. Релевантни прописи 31. Закон о служби у оружаним снагама Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 88/05, 53/07, 59/09, 74/10 и 42/12) у релевантном дијелу гласи: Члан 20. (Ношење униформе) Војно лице дужно је да носи прописану униформу за вријеме вршења службе у складу са прописом које доноси министар одбране. Члан 28. (Исте могућности) (1) Професионална војна лица и лица која желе бити примљена у Оружане снаге третирају се са пуним поштовањем принципа транспарентности, правичности и истих могућности. Неће бити дискриминације ни по којем основу, попут пола, расе, због боје коже, језика, вјероисповијести, политичких или других мишљења, етничког или социјалног поријекла, повезаности са националним мањинама, имовног стања односно другог статуса. (2) Министар одбране обезбјеђује да се у Оружаним снагама поштују обавезе из става (1) овог члана. Члан 29. (Вјерске активности и слободе) (1) Војно лице има право обављања вјерских активности са циљем остваривања вјерских слобода у складу са специфичностима сваке од вјера. (2) Организација и обављање вјерских активности из става (1) овог члана заснивају се на принципу индивидуалне слободе изражавања и обављања вјерске службе припадника Оружаних снага. (3) Организација вјерских активности у Оружаним снагама првенствено се заснива на објективним војним потребама.

117 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 117 (4) Министарство одбране БиХ, у сарадњи са законом признатим црквама и вјерским заједницама, прописује организацију и начин функционисања вјерских активности унутар Оружаних снага и обезбјеђује остваривање вјерских слобода како је утврђено у ставу (1) овог члана. 32. У Стандардним оперативним процедурама (привременим) - ношење јединствене теренске униформе ОС БиХ, [које су одобрене од Заједничког штаба ОС БиХ под бројем /08 од 30. маја године] које је Уставном суду доставило Министарство одбране 22. октобра године, релевантне одредбе гласе: Поглавље 1 Опште одредбе 1.5 Углед припадника ОС БиХ 1. Уопштено [ ] Војничка дужност је да се држе поносно и да изгледају војнички уредно и да се придржавају војних правила ношења војне униформе и војничког угледа и понашања. 2. Изузеци базирани на религији: (1) Припадницима ОС БиХ дозвољено је носити реликвије вјере или не носити прописане дијелове униформе, само за вријеме присуствовања вјерском обреду у вјерским објектима или за вријеме молитве. Поглавље 2 2. Уопште о униформи 2.1. [ ] Униформу имају право и обавезу да према одредбама овог СОП-а носе сва професионална војна лица (војници, подофицири, официри, генерали и сва лица у резервном саставу) оба пола. [ ] Припадницима ОС БиХ није дозвољено ношење цивилних дијелова одјеће уз униформе нити цивилне одјеће са дијеловима маскирне униформе осим ако то није другачије прописно овим правилом. 33. Закон о забрани дискриминације ("Службени гласник БиХ" број 59/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 1. (Предмет Закона) (1) Овим законом успоставља се оквир за остваривање истих права и могућности свим лицима у Босни и Херцеговини и уређује систем заштите од дискриминације. (2) У складу са Уставом Босне и Херцеговине и међународним стандардима који се односе на људска права и основне слободе, овим законом утврђују се одговорности и обавезе законодавне, судске и извршне власти у Босни и Херцеговини, као и правних лица и појединаца који врше јавна овлашћења (у даљњем тексту: надлежне институције Босне и Херцеговине), да својим дјеловањем омогуће заштиту, промовисање и стварање услова за једнако поступање. Члан 2. (Дискриминација) (1) Дискриминацијом, у смислу овог закона, сматраће се свако различито поступање, укључујући свако искључивање, ограничавање или давање предности утемељено на стварним или претпостављеним основама према било којем лицу или групи лица на основу њихове расе, боје коже, језика, вјере, етничке припадности, националног или социјалног поријекла, везе с националном мањином, политичког или другог увјерења, имовног стања, чланства у синдикату или другом удружењу, образовања, друштвеног положаја и пола, полног изражавања или оријентације, као и свака друга околност која има за сврху или посљедицу да било којем лицу онемогући или угрожава признавање, уживање или остваривање на равноправној основи права и слобода у свим областима јавног живота. (2) Забрана дискриминације примјењује се на све јавне органе као и на сва физичка или правна лица, како у јавном тако и у приватном сектору, у свим областима, а нарочито: запослења, чланства у професионалним организацијама, образовања, обуке, становања, здравства, социјалне заштите, добара и услуга намијењених јавности и јавним мјестима, те обављања привредних активности и јавних услуга. Члан 3. (Облици дискриминације) (1) Непосредна дискриминација је свако различито поступање по основама одређеним у члану 2. овог закона, односно свако дјеловање или пропуштање дјеловања када је неко лице или група лица доведена или је била или би могла да буде доведена у неповољнији положај за разлику од неког другог лица или групе лица у сличним ситуацијама. (2) Посредна дискриминација подразумијева сваку ситуацију у којој, наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса, има или би имала ефекат довођења неког лица или групе лица у неповољан или мање повољан положај у односу на друга лица. Члан 4. став 1. (Остали облици дискриминације) (1) Узнемиравање се сматра дискриминацијом у свакој ситуацији у којој понашање везано уз један од наведених основа из члана 2. овог закона има за сврху или чији је ефекат повреда достојанства лица и стварање застрашујућег, непријатељског, деградирајућег, понижавајућег или увредљивог амбијента. Члан 5. (Изузеци од принципа једнаког поступања) Законске мјере и радње неће се сматрати дискриминацијским када се своде на неповољно разликовање или различито поступање ако су засноване на објективној и разумној оправданости. Сљедеће мјере неће се сматрати дискриминацијским када се њима остварује легитиман циљ и ако постоји разуман однос пропорционалности између средстава која се користе и циља који се настоји реализовати и када: а) произлазе из спровођења или доношења привремених посебних мјера осмишљених било да се спријече или надокнаде штете које лица трпе, а које су одређене основима наведеним у члану 2 овог закона, и то нарочито за припаднике угрожених група попут лица са инвалидитетом, припадника националних мањина, жена, трудница, дјеце, омладине, старијих лица и других друштвено искључених лица, цивилних жртава рата, жртава у кривичним поступцима, расељених лица, избјеглица и азиланата; односно да се омогући њихово пуно учешће у свим областима живота; б) су засноване на обиљежју које се односи на било који од основа наведених у члану 2. овог закона када, у ограниченим околностима, због природе конкретних професионалних активности које су у питању или контекста у којем се извршавају, такво обиљежје представља стварни и одређујући услов у погледу одабира звања. Овај изузетак ће бити предмет повремених преиспитивања; [ ] Члан 6. (Област примјене) (1) Овај закон примјењује се на поступање свих јавних тијела на нивоу државе, ентитета, кантона и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, општинских институција и тијела, те правних лица с јавним овлашћењима, као и на

118 Broj 70 - Strana 118 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, поступање свих правних и физичких лица, у свим а посебно у сљедећим областима живота: а) запошљавања, рада и радних услова, укључујући приступ запослењу, занимању и самозапошљавању као и радне услове, накнаде, напредовања у служби и отпуштања са посла; [ ] VI. Допустивост 34. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 35. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 36. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Суда БиХ број С1 3 П Гж од 22. марта године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланткиња је примила 27. марта године, а апелација је поднесена 21. маја године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. На крају, апелација у овом дијелу испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 37. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 38. Апеланткиња истиче да су јој оспореним пресудама повријеђена права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, као и члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције те члана 13 Европске конвенције. Слобода мисли, савјести и вјере 39. Члан II/3г) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује: г) Слободу мисли, савјести и вјере. 40. Члан 9 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на слободу мисли, савјести и вјере: ово право укључује слободу промијенити вјеру или увјерење и слободу, сам или заједно с другима, јавно или приватно, манифестовати своју вјеру или увјерење, обредом, проповиједањем и вршењем вјерских дужности и ритуала. 2. Слобода манифестовања своје вјере или својих увјерења ће подлијегати само оним ограничењима предвиђеним законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу јавне сигурности, заштите јавног поретка, здравља или морала или заштите права и слобода других. 41. Уставни суд сматра да се овом апелацијом покреће питање да ли је оспореним одлукама Суда БиХ повријеђена апеланткињина слобода на манифестовање вјере загарантована чланом II/3г) Устава Босне и Херцеговине и чланом 9 Европске конвенције. 42. Уставни суд има у виду да су слободе заштићене чланом 9 Европске конвенције један од основа "демократског друштва". Ове слободе су, у својој вјерској димензији, један од највиталнијих елемената који спада у оно што чини идентитет вјерника и њихове концепције живота, али је исто тако и драгоцјена вриједност за атеисте, агностике, скептике и незаинтересоване. Плурализам који је нераскидиво везан за демократско друштво, а који је извојеван тешком вишевјековном борбом, зависи од ње. Та слобода повлачи, између осталог, слободу да се имају или немају вјерска увјерења и да се упражњава или не упражњава вјера (види Европски суд за људска права, Kokkinakis против Грчке, 25. мај 1993, Серија А бр. 260-А, стр. 17, ст. 3; и Buscarini и други против Сан Марина [GC], бр /94, ст. 34, ECHR 1999-I). 43. Мада је вјерска слобода ствар превасходно личне савјести она подразумијева, између осталог, и слободу испољавања вјере, у самоћи и приватно или заједно с другима, јавно и у кругу оних који имају исту вјеру. У члану 9 Европске конвенције наведени су разни облици које испољавање нечије вјере или увјерења може да има, и то молитва, проповијед, обичаји и обреди (mutatis mutandis, Европски суд за људска права, Leyla Sahin против Турске [GC], бр /98, ECHR 2005-XI и Cha are Shalom Ve Tsedek против Француске [GC], бр /95, ст. 73, ECHR 2000-VII). 44. Даље, Уставни суд истиче, подржавајући праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), да члан 9 Европске конвенције не штити сваки чин мотивисан или инспирисан вјером или увјерењем (види Европски суд, Kalaç против Турске, пресуда од 1. јула 1997, стр. 1209, ст. 27; Arrowsmith против the United Kingdom, бр. 7050/75, Одлука Комисије од 12. октобра 1978, Одлуке и извјештаји (ДР) 19, стр. 5; C. против the United Kingdom, бр /83, Одлука Комисије од 15. децембра 1983, ДР 37, стр. 142). У демократским друштвима, у којима неколико вјера коегзистира у оквиру једне исте популације, може да буде неопходно да се уведу ограничења слободе у манифестовању вјере или увјерења како би се ускладили интереси разних група и обезбиједило поштовање увјерења сваког лица (оп. цит., Kokkinakis, став 33). То проистиче како из става 2 члана 9 тако и из позитивне обавезе државе према члану 1 Европске конвенције да обезбиједи сваком у њеној надлежности права и слободе дефинисане Европском конвенцијом. 45. С обзиром да манифестовање слободе вјере једног лица може да утиче на друге, аутори Европске конвенције дефинисали су овај аспект слободе вјере на начин прописан у члану 9 став 2. Овај други став прописује да било које ограничење манифестовања вјере или увјерења мора да буде прописано законом и неопходно у демократском друштву с циљем да се постигне један или више утврђених легитимних циљева. Државна обавеза неутралности и непристраности је неспојива с овлашћењима државе да оцјењује легитимност вјерских увјерења или начина на која се та увјерења изражавају (види Европски суд, Manoussakis и остали против Грчке, пресуда од 26. септембра 1996, Извјештаји 1996-IV, стр. 1365, 47; Hasan и Chaush против Бугарске [GC], бр 30985/96, 78, ECHR 2000-XI; Refah Partisi (Странка добробити) и други против Турске [GC], бр /98, 41342/98, 41343/98 и 41344/98, 1, ECHR 2003-II). Чак и онда када одређено вјерско увјерење досегне потребан ниво увјерљивости и значења, то не мора да значи да сваки чин који је на неки начин надахнут, мотивисан или под утицајем вјере представља "манифестацију" вјеровања. Да би се прихватио као "манифестација" вјере у смислу члана 9,

119 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 119 одређени чин мора да буде блиско повезан с религијом или увјерењем. С обзиром на важност слободе вјере у демократском друштву Европски суд сматра, када се појединац жали на мијешање у право на слободу вјере на радном мјесту, да би бољи приступ био да се узме у обзир укупна равнотежа приликом разматрања да ли је ограничење било пропорционално или није, него да се примијени став да постојање могућности да се промијени посао негира било какво мијешање у право. Сходно својој устаљеној судској пракси, Европски суд оставља државама потписницама Европске конвенције одређено поље слободне процјене у одлучивању да ли и у којој мјери је мијешање у право оправдано. Ова дискреција иде руку под руку с европским надзором који обухвата доношење закона и одлука о примјени закона. Задатак Суда је да се утврди да ли су предузете мјере на националном нивоу биле у начелу оправдане и сразмјерне (оп. цит., Leyla Sahin против Турске, став 110). Разматрајући однос вјерског и грађанског права Европски суд је подсјетио да је слобода вјероисповијести, укључујући слободу манифестовања вјероисповијести, примарно ствар индивидуалне свијести и нагласио да је сфера индивидуалне свијести значајно другачија од сфере "приватног права", односно грађанског права која се тиче организације и функционисања друштва у цјелини. 46. Уставни суд истиче да је члан 9 Европске конвенције структуриран тако да први став дефинише заштићене слободе, а други став садржи тзв. рестриктивну клаузулу, односно прописује околности под којима јавна власт може да ограничи уживање заштићених слобода. Наиме, члан 9 став 1 Европске конвенције набраја облике у којима религија може да се манифестује, као што су обред, проповиједање и вршење вјерских дужности и ритуала. Међутим, овај члан не штити сваки акт мотивисан или инспирисан вјером или увјерењем (оп. цит., Kalaç против Турске, тачка 27). Ограничење прописано у члану 9 став 2 Европске конвенције дозвољава државама могућност да одлучују само у погледу обима уживања ових права и слобода, и то онда кад је та интервенција државе у складу са законом, односно прописана законом или је неопходна у демократском друштву, а с циљем да заштити основне вриједности сваке државе, као што су јавна безбједност, заштита јавног поретка, здравља или морала, или заштита права и слобода других лица. Значи, држави је дозвољено да у општем, друштвеном интересу ограничи вршење ових права, али не и да их суспендује. 47. Примјењујући наведене принципе на конкретну ситуацију Уставни суд ће најприје утврдити да ли апеланткињини наводи спадају у обим права на слободу манифестовања вјере из члана 9 Европске конвенције. Наиме, Уставни суд указује да је предуслов за разматрање апеланткињиних навода у погледу повреде права на спољно манифестовање вјере утврђивање да ли њено ношење хиџаба мараме спада у обим члана 9 Европске конвенције, и ако јесте примјењив, да затим размотри да ли мијешање о ком је ријеч представља кршење гаранција из тог члана. При том, Уставни суд примјећује и да је у и конкретном случају апеланткиња истакла да је током године одлучила да почне да упражњава своју вјеру и да извршава вјерске обавезе, међу којим је и ношење хиџаба - мараме. Слиједом тога, Уставни суд сматра да апеланткињино ношење хиџаба мараме представља манифестовање њеног религиозног вјеровања, те као такво спада под заштиту у смислу члана 9 Европске конвенције. 48. Будући да је Уставни суд утврдио да апеланткиња ужива заштиту у смислу члана 9 Европске конвенције, Уставни суд указује да наредна питања на која мора да се да одговор јесу да ли је оспореним одлукама дошло до мијешања у наведено апеланткињино право, те уколико јесте да ли има легитимни циљ, да ли је "у складу са законом" и да ли је "неопходно у демократском друштву". 49. У вези с тим, Уставни суд запажа да из достављене документације произилази да је апеланткиња 25. јануара године поднијела тужбу против Министарства одбране "ради утврђења и отклањања дискриминације", у којој је истакла да јој је "онемогућен приступ радном мјесту на начин да јој је онемогућено обављање послова и задатака за које има закључен уговор о раду". При том, Уставни суд запажа да је чак и прије почетка трајања овог поступка Министарство одбране (Рјешењем број /11 од 12. децембра године) поништило рјешење којим је апеланткиња удаљена с дужности и предмет вратило првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање, али и да апеланткиња у вријеме подношења тужбе није наставила с радом. Осим тога, Уставни суд запажа да је затим Министарство одбране донијело Наредбу број /12 од 27. априла године којом се апеланткиња премјешта и поставља на дужност "вођа 1. тима" у мјесту Устиколина. Наведено је да се апеланткиња из мјеста службе Пазарић "премјешта и поставља по потреби службе са даном 1. мај године", те да је апеланткиња, што је неспорно, почела да обавља радне задатке од 1. јуна године. Даље, Уставни суд запажа да је апеланткиња свој тужбени захтјев опредијелила на главној расправи одржаној 6. новембра године, којом приликом је тражила да Суд БиХ наложи Министарству одбране да јој исплати износе који представљају разлике плате и припадајућих доприноса за период када није радила (дакле, за период од 26. септембра године до 1. јуна године), и да се утврди да ју је Министарство одбране дискриминисало на радном мјесту тако што јој је онемогућило да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду, те јој на тај начин ускратило право на рад, као и захтјев којим би Суд БиХ наложио Министарству одбране да отклони утврђену дискриминацију и апеланткињу врати на послове и задатке које је обављала прије него што је удаљена с дужности почев од 26. септембра године па даље. 50. У вези с тим Уставни суд запажа да је Суд БиХ усвојио први дио апеланткињиног тужбеног захтјева те утврдио да је он основан, будући да више не егзистира акт којим је одређено да ће примати 75% плате која јој припада и да против ње није вођен даљњи поступак, јер је закључио да је у тој ситуацији мјера удаљавања апеланткиње с послова и радних задатака у том периоду неоснована - незаконита, те јој стога припада накнада до пуног износа плате. 51. Даље, Уставни суд запажа да је апеланткиња тражила да суд БиХ утврди да ју је Министарство одбране дискриминисало јер јој је онемогућило да обавља послове за које има закључен уговор. У вези с тим Уставни суд запажа да је Суд БиХ, приликом одлучивања о овом дијелу њеног тужбеног захтјева, указао на одредбе члана 20 Закона о служби у ОС БиХ којима је прописано да су војна лица дужна да носе униформу за вријеме обављања службе, у складу с прописом који доноси министар одбране. Даље, Суд БиХ је утврдио да су, с обзиром да министар одбране још није донио пропис о униформи, да би ОС БиХ несметано функционисале донесена СОП-а, којом је уређено ношење јединствене униформе и обиљежја у ОС БиХ. Суд БиХ је даље утврдио да је одредбама СОП-е прописано шта чини униформу, те је указано на прво поглавље СОП-е, у ком је наведено да је обавеза свих професионалних лица оба пола да носе униформу. Такође је указано да је тим одредбама

120 Broj 70 - Strana 120 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, прописано да припадницима ОС БиХ није дозвољено да носе дијелове цивилне одјеће уз униформу, нити цивилну одјећу с дијеловима маскирне униформе осим ако то није другачије прописано. Указано је и да је у дијелу СОП-е, под називом "Углед припадника ОС БиХ", прописано да је припадницима ОС БиХ дозвољено да носе реликвије вјере или да не носе прописане дијелове униформе само за вријеме док присуствују вјерском обреду у вјерским објектима или за вријеме молитве. Даље, Уставни суд запажа да је Суд БиХ утврдио да је апеланткињи приликом закључивања уговора о пријему у службу било познато шта је прописано одредбама СОП-е, те да је пристала на поштовање тих одредби па слиједом тога не може да се позива да је због њих дискриминисана. При том је наведено и да је цијењена и чињеница да се апеланткиња потписивањем уговора о пријему у професионалну војну службу обавезала да ће, сходно тачки VII уговора, војну службу обављати савјесно и у складу с прописима којима се уређује служба у ОС БиХ. 52. Независно од тога Уставни суд примјећује да, супротно апеланткињиним наводима да СОП, који је привременог карактера, не регулише питање ношења хиџаба мараме, по било ком основу, из увида у СОП који је доставило Министарство одбране произилази супротно те да је, штавише, тим одредбама, између осталог, прописано и да је припадницима ОС БиХ дозвољено да носе реликвије вјере или не носе прописане дијелове униформе само за вријеме док присуствују вјерском обреду у вјерским објектима или за вријеме молитве, на што је указао и Суд БиХ у својој одлуци. 53. Такође, Уставни суд запажа да је Суд БиХ утврдио да апеланткиња није дискриминисана ни због премјештаја на радно мјесто у касарни у Устиколини, будући да је Суд БиХ цијенио да је апеланткиња самим потписивањем Уговора о пријему у службу била свјесна чињенице да може, према потребама службе, да буде премјештена на другу дужност, а сходно тачки V Уговора. При том, Уставни суд нарочито запажа да је апеланткиња у апелацији и сама навела да је Министарство одбране, наредбом од 27. априла године, који доказ је изведен и у току парничног поступка окончаног оспореним одлукама, апеланткињу премјестило на послове у касарну у Устиколини и на тај начин "у једном дијелу дискриминацију отклонило", те је истакла да од тада па до данас обавља своје послове у униформи с марамом без било каквог вида дискриминације али и да има интерес да Уставни суд утврди да је 26. септембра године приликом грубог удаљавања с дужности и исмијавања дошло до апеланткињиног дискриминисања, и да буде враћена на посао у Пазарић а да је затим, како је истакла у апелацији, вољна да буде премјештена у Устиколину или на друго мјесто по потреби службе, а сходно закљученом уговору о раду. С тим у вези, Уставни суд запажа да апеланткиња тврди да је дискриминисана у манифестовању своје вјере јер Суд БиХ у својим одлукама није утврдио да је дискриминисана због ношења мараме хиџаба на радном мјесту тако што јој је онемогућено да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду. Међутим Уставни суд, полазећи од апеланткињиних навода и увида у оспорене одлуке, запажа да је Суд БиХ утврдио, а што произилази и из апеланткињиних навода, да је апеланткиња наредбом Министарства одбране од 27. априла године распоређена на радно мјесто у касарну у Устиколини које одговара њеној школској спреми и да има исту плату као и у вријеме када је била удаљена с посла. 54. При том Уставни суд указује и на новију праксу Европског суда, у којој је тај суд разматрао слично чињенично и правно питање (види Европски суд, Eweida и други против Уједињеног Краљевства Велике Британије, пресуда од 15. јануара године). У том предмету Европски суд је разматрао више представки у којима су се апликанти жалили на ограничења која су поставили њихови послодавци. Наиме, Уставни суд подсјећа да су се у том предмету апликанткиње Eweida и Chaplin жалиле на ограничења која су поставили њихови послодавци, због видно ношеног крста око врата. Уставни суд подсјећа да је апликанткиња Eweida коптска хришћанка која практикује религију и од године је радила као check-in запосленик за British Airways Plc, приватно предузеће. Наведено предузеће је од својих запосленика који су у контакту с јавношћу захтијевало да носе униформу. Водичем за облачење прописано је да било који додатак или одјевни предмет који је запосленик дужан да носи из обавезних вјерских разлога треба у свако доба да покрива униформа. Апликанткиња Eweida је послије 20. маја године одлучила да на послу почне отворено да носи крст. Када је стигла на посао тог дана, њен менаџер ју је замолио да уклони крст и ланчић или да их сакрије испод кравате. Када је 20. септембра одбила да прикрије или уклони крст, била је послана кући без плате до оног тренутка када одлучи да поштује своје уговорне обавезе и кодекс у облачењу. Након тога, 23. октобра године јој је понуђено да обавља административне послове без контаката с корисницима, што значи да не би било потребно да носи униформу, али она је одбила ову понуду. Апликантикињин послодавац је затим усвојио нова правила одијевања која су, почев од 1. фебруара године, дозвољавала приказивање вјерских и хуманитарних симбола, попут крста и Давидове звијезде. Апликанткиња Eweida је враћена на посао 3. фебруара године уз дозволу да носи крст, у складу с новим правилима. Међутим, British Airways је одбио да јој надокнади изгубљену зараду у периоду кад је она одлучила да не долази на посао. У том случају је Европски суд приликом одлучивања примијенио принцип сразмјерности између повреде права апликанткиње Eweida и интереса послодавца које желе да заштите те је у том контексту, у случају Eweida, пресудио да је дошло до повреде апликанткињиног права на слободу вјере из члана 9 Европске конвенције а да је, насупрот томе, у случају Chaplin, предност дао послодавцу и закључио да у том случају није било повреде права на слободу вјере из члана 9 Европске конвенције. 55. Доводећи цитирану пресуду Европског суда у везу с конкретним предметом, Уставни суд прије свега запажа да је у том предмету послодавац приватно предузеће у ком апликанткиња није, све до измјене правила којим је дозвољено ношење крста, враћена на посао, мада је имала ту могућност, и да јој након враћања на посао није надокнађена изгубљена зарада за период када није долазила на посао. За разлику од тог предмета Уставни суд запажа да је, у конкретном случају, апеланткињин послодавац Министарство одбране које, с обзиром на своје надлежности, почива на стриктно уређеним правилима. Даље, апеланткиња је распоређена на ново радно мјесто и надокнађена јој је изгубљена зарада за вријеме док није радила. Осим тога, будући да не егзистира правни акт на основу ког је апеланткињи ускраћена накнада плата и припадајућих доприноса, Суд БиХ је утврдио да је самим тим основан њен захтјев да се обавеже Министарство одбране на њихову исплату. Поред тога, будући да је Суд БиХ утврдио да, дакле, не постоје акти којим је апеланткиња удаљена с посла, да је распоређена на ново радно мјесто у складу с уговором о пријему у службу који је потписала с Министарством одбране, Уставни суд сматра да наведеним одлукама Суда БиХ није дошло до мијешања у

121 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 121 апеланткињино право на слободу манифестовања вјере у складу с одредбама члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције. 56. Слиједом тога, Уставни суд закључује да оспореним одлукама Суда БиХ није повријеђено апеланткињино уставно право на поштовање слободе манифестовања вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције. Забрана дискриминације 57. Апеланткиња наводи да јој је прекршено и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на слободу манифестовања вјере из члана 9 Европске конвенције. 58. Члан II/4 Устава Босне и Херцеговине гласи: Уживање права и слобода, предвиђених у овом члану или у међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што је пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално и социјално поријекло или повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус. Члан 14 Европске конвенције гласи: Уживање права и слобода предвиђених овом конвенцијом осигурава се без дискриминације по било којој основи, као што су спол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, у вези са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. 59. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на то да постоји дискриминација ако резултира различитим третманом појединаца у сличним позицијама и ако тај третман нема објективно или разумно оправдање. Да би био оправдан, третман мора да тежи законитом циљу, те мора да постоји разуман однос пропорционалности између средстава која су коришћена и циља који треба да се оствари (види Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, став 33). Стога је потребно да се у сваком конкретном случају установи да ли се према апеланту поступало друкчије него према другима у истим или сличним ситуацијама. Свако различито поступање има да се сматра дискриминаторским ако нема разумно и објективно оправдање, тј. ако не стреми легитимном циљу или ако нема разумног односа. 60. У конкретном случају, апеланткиња сматра да је дискриминисана због тога што је почела да носи хиџаб - мараму те да јој је слиједом тога ускраћено право на рад, а истовремено, како апеланткиња тврди, то право није ускраћено њеним другим колегицама које могу своју косу да фарбају, да пуштају нокте и да их лакирају и слично. Дакле, Уставни суд запажа да из ових навода произилази да апеланткиња сматра да је дискриминисана због одлуке свог послодавца - Министарства одбране, којом је суспендована с посла. У вези с тим, Уставни суд прије свега указује да се у конкретном случају ради о правима и обавезама из радног односа, у ком, како послодавац тако и запосленик, у случају појављивања одређених неправилности имају на располагању могућност да поднесу одређене правне лијекове којима се те евентуалне неправилности отклањају. Доводећи у контекст апеланткињине наводе да јој је због дискриминације ускраћено право на рад, а осталим није, и утврђење Суда БиХ да акт којим је суспендована с посла не егзистира (што ни апеланткиња не оспорава), те чињеницу да је Суд БиХ наложио Министарству одбране да апеланткињи исплати разлику накнада за период у ком није радила, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи да јој је "ускраћено право на рад" у цијелости неосновани. Наиме, будући да је неспорно да је апеланткиња распоређена на ново радно мјесто у складу с потписаним уговором о пријему у службу, и да се, како то произилази из достављене документације, против наредбе од 27. априла године, којом је премјештена на послове у касарну у Устиколини, апеланткиња није жалила као и да је њен послодавац обавезан да јој исплати накнаде за период у ком није радила, односно да санира "штету" коју је претрпјела, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи да јој је ускраћено право на рад због ношења мараме хиџаба, неосновани. Слиједом тога, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи о кршењу права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на слободу манифестовања вјере неосновани. Право на ефективан правни лијек из члана 13 Европске конвенције 61. Члан 13 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: Свако чија су права и слободе, призната овом конвенцијом, нарушена има право на правни лијек пред националним властима 62. У вези с апеланткињиним наводима о кршењу права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, Уставни суд подсјећа на то да се ради о праву које има супсидијарни карактер у смислу да ужива заштиту само у односу на неко од права заштићених Европском конвенцијом. Уставни суд запажа да из навода апелације произилази да се наводи о кршењу овог права доводе у везу с правом на слободу манифестовања вјере из члана 9 Европске конвенције. У контексту наведеног, Уставни суд запажа да из стања списа произилази да је апеланткињи на располагању била могућност да изјави жалбу против првостепене пресуде, коју је апеланткиња и користила. Имајући у виду наведено, те околност да је другостепено вијеће испитало апеланткињине жалбене наводе и дало разлоге зашто они не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари, чињеницу да коришћени правни лијек није резултирао апеланткињиним успјехом односно да је апеланткињина жалба одбијена као неоснована не може да води закључку да не постоје или да нису дјелотворни правни лијекови. Стога, узимајући у обзир и чињеницу да је Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке већ образложио зашто сматра да није повријеђено апеланткињино право у вези с правом на слободу манифестовања вјере, Уставни суд и наводе о повреди права на дјелотворан правни лијек сматра неоснованим. Остали наводи 63. У погледу апеланткињиних навода да су оспореним одлукама повријеђене одредбе члана 11 Опште декларације о људским правима УН-а и одредбе члана 17 Међународног пакта, Уставни суд указује да су одредбама члана 11 Опште декларације о људским правима УН-а прописане гаранције које се пружају лицима оптуженим у кривичном поступку (дакле гаранције које су на сличан начин прописане одредбама кривичног дјела члана 6 Европске конвенције), а чланом 17 Међународног пакта забрана произвољног или незаконитог мијешања у приватни живот, породицу, стан или преписку, нити противзаконитог напада на част и углед (дакле гаранције које су на сличан начин прописане одредбама члана 8 Европске конвенције), Уставни суд истиче да те гаранције не могу ни на који начин да се примијене на конкретан случај те у том контексту не може ни да их разматра. Даље, у погледу апеланткињиних навода да су оспореним одлукама повријеђене одредбе члана 18

122 Broj 70 - Strana 122 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Опште декларације о људским правима УН-а и одредбе члана 18 Међународног пакта, Уставни суд сматра да нема потребе да посебно разматра ове наводе будући да је суштина гаранција из споменутих одредби наведених међународних инструмената иста као и гаранције које пружају одредбе члана 9 Европске конвенције које је Уставни суд већ разматрао у претходним тачкама ове одлуке. VIII. Закључак 64. Уставни суд закључује да није повријеђено апеланткињино право на манифестовање своје вјере загарантовано чланом II/3г) Устава Босне и Херцеговине и чланом 9 Европске конвенције, јер одлукама Суда БиХ није дошло до мијешања у апеланткињино право на слободу манифестовања вјере будући да је утврђено да не постоји одлука којом је апеланткиња суспендована с посла, да је слиједом тога наложено Министарству одбране да апеланткињи исплати разлику потраживања из радног односа за вријеме у ком није радила, те да је апеланткиња одлуком Министарства одбране распоређена на радно мјесто у складу с потписаним уговором о пријему у службу. 65. Такође, Уставни суд закључује да из истих разлога није повријеђено ни апеланткињино право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на слободу вјере из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције, јер из оспорених одлука произилази да апеланткињи није ускраћено право на рад. 66. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције када је у околностима конкретног случаја апеланткињи на располагању била могућност да изјави жалбу против првостепене пресуде, коју је апеланткиња и користила. 67. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 68. Анекс ове одлуке, у смислу члана 43 став (1) Правила Уставног суда, чини издвојено мишљење супротно одлуци предсједника Мирсада Ћемана. 69. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р. Издвојено мишљење предсједника Мирсада Ћемана о неслагању На основу члана 43 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - Пречишћени текст ("Службени гласник БиХ" број 94/14), издвајам мишљење које је супротно одлуци, тј. дајем мишљење супротно већини у предмету АП 2190/13 од 9. јула године. Уставни суд је утврдио да је, у складу с чланом 18 Правила, апелација Емеле Мујановић допуштена и предмет ријешио одлуком о допустивости и меритуму. Одлучујући у меритуму Суд је апелацију одбио као неосновану. 1. Сматрам да је апелацију требало одбацити као недопуштену због измијењених правних околности (члан 18(3)г) Правила), дакле, ограничити се само на питање допустивости зато што у вријеме подношења апелације више не егзистира оспорени акт (рјешење) којим је апеланткињино право, према њеном мишљењу, повријеђено. Наиме, из документације достављене уз апелацију произилази: - да је апеланткиња 25. јануара године поднијела тужбу против Министарства одбране ради утврђења и отклањања дискриминације, у којој је истакла да јој је онемогућен приступ радном мјесту тако да јој је онемогућено да обавља послове и задатке за које има закључен уговор о раду; - да је, прије подношења тужбе суду, Рјешењем начелника Заједничког штаба Оружаних снага БиХ број /11 од 4. октобра године, апеланткиња удаљена с дужности у Пазарићу, почев од 26. септембра године до окончања дисциплинског поступка против ње, те одређено да ће у томе периоду имати умањену плату; - да је Рјешењем број /11 од 12. октобра године покренут дисциплински поступак против апеланткиње, због тога што је извршила повреду војне дисциплине, кршећи одредбе важећег Привременог СОП-а (Стандардне оперативне процедуре) о ношењу јединствене теренске униформе, тако што је носила цивилни дио одјеће мараму која није прописана за ношење уз јединствену теренску униформу, те тиме (поново) починила дисциплинску грешку; - да је чак и прије почетка парничног поступка по тужби Министарство одбране Рјешењем број /11 од 12. децембра године поништило рјешење којим је апеланткиња удаљена с дужности и предмет вратило првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање (тачка 9 образложења); - да, након што је поништено рјешење којим је апеланткиња удаљена с дужности и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак и одлучивање, дакле након 12. децембра године, против апеланткиње није вођен даљњи поступак (тачка 9 образложења); - да је апеланткиња поднеском Министарству одбране Сектору за персонал од 31. новембра године затражила, поред осталога, и премјештај на друге послове и задатке ("молба/захтјев за заштиту основних права или премјештај на друге послове и задатке"), што јој је прихваћено премјештајем на друге послове и другу локацију-мјесто. Наиме, наредбом Министарства одбране од 27. априла године апеланткиња је "по потреби службе" из Пазарића премјештена и с 1. мајем године постављена на дужност "вођа 1. тима" у мјесту Устиколина. Апеланткиња је почела да обавља радне задатке у Устиколини 1. јуна године; - Суд БиХ је 15. маја године одредио привремену мјеру обезбјеђења (тачка 12 образложења ове одлуке). Дакле, након наредбе Министарства одбране од 27. априла године, којом је апеланткиња враћена на посао те да "од тада па до данас апеланткиња обавља своје послове у униформи с марамом без било каквог вида дискриминације"; - Истина, апеланткиња је у апелацији навела да има интерес да Уставни суд утврди да је 26. септембра године "приликом грубог удаљења с дужности и исмијавања с апеланткињом дошло до дискриминације, да се она отклони тако што ће апеланткиња бити враћена на послове које је обављала прије удаљења у касарни Пазарић" те да је тек након тога, како произилази из апелације, апеланткиња вољна да буде премјештена у Устиколину или на друго мјесто по потреби службе; - Међутим, с обзиром да у вријеме подношења апелације (21. маја године) више не егзистира оспорени акт (рјешење) којим је апеланткињино право, према њеном мишљењу, повријеђено (рјешење о удаљењу апеланткиње с дужности од 4. октобра године поништено је рјешењем Министарства одбране од 12. децембра године и предмет враћен на поново

123 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 123 одлучивање првостепеном органу на који начин је уклоњен акт на који се тужба односи), произилази да су се правне околности промијениле. Консеквентно, апелација је могла да се прогласи недопустивом. Дакле, супротно ставу већине, мислим да је било основано апелацију прогласити недопустивом и одбацити је. 2. С обзиром да је Уставни суд одлучио и у меритуму, према мом мишљењу, диспозитив, образложење и закључак су контардикторни. Наиме, иако је претходно утврдио да не постоји одлука којом је апеланткиња суспендована с посла, Уставни суд је закључио (тачка 64 образложења) да није повријеђено апеланткињино право на манифестовање своје вјере загарантовано чланом II/3г) Устава Босне и Херцеговине и чланом 9 Европске конвенције, јер одлукама Суда БиХ није дошло до мијешања у апеланткињино право на слободу манифестовања вјере. Изнесено значи да се Уставни суд опредијелио, иако не постоји спорна одлука, да мора да одлучује о апеланткињином захтјеву који је, прво као тужбени захтјев пред редовним судом, опредијелила на главној расправи пред редовним судом а затим (у суштини) опредијелила у апелацији захтијевајући и наглашавајући да има интерес да Уставни суд утврди да је 26. септембра године приликом грубог удаљења с дужности и исмијавања с апеланткињом дошло до дискриминације, да се она отклони тако што ће апеланткиња бити враћена на послове које је обављала прије удаљења у касарни Пазарић те да је тек након тога вољна да буде премјештена у Устиколину или на друго мјесто по потреби службе. У оваквом приступу видим процедуралну али и суштинску недосљедност у одлучивању Уставног суда, што је на крају резултирало контрадикторном одлуком. 3. И на крају, не упуштајући се у ширу елаборацију с обзиром на мој став да је предмет требало ријешити кроз питање допустивости, ипак желим да нагласим да је Уставни суд, када се већ упустио у меритум, пропустио да апеланткињине наводе размотри и у контексту права на правично суђење а у односу на квалитет закона, те да узме у обзир новију праксу Европског суда за људска права (нпр. предмет Eweida и други против Уједињеног Краљевства Велике Британије, пресуда од 15. јануара године) коју је, сходно мом мишљењу, Уставни суд интерпретирао и примијенио на редукционистички начин а то се, сасвим извјесно, неповољно одразило на апеланткињин захтјев да се утврди повреда њених права из члана II/3г) Устава Босне и Херцеговине и члана 9 Европске конвенције. Из тих разлога, укратко, нисам могао да подржим донесену одлуку. Истина, слажем се да не постоји кршење права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције кад је у околностима конкретног случаја апеланткињи на располагању била могућност да изјави жалбу против првостепене пресуде, коју је апеланткиња и користила, али то у осталим аспектима није могло да утиче на моју одлуку у цјелини. 673 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 4413/13, rješavajući apelaciju Ane Mastilo, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. jula godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Ane Mastilo podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 K Kž 10 od 17. septembra godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 11 0 K K od 1. februara godine. Na osnovu člana 64. stav (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, prestaje pravno djejstvo Odluke o privremenoj mjeri broj AP 4413/13 od 12. marta godine. OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ana Mastilo (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Banje Luke, koju zastupa Jovan S. Čizmović, advokat iz Banje Luke, podnijela je 28. oktobra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 K Kž 10 od 17. septembra godine i Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 K K od 1. februara godine. Apelantica je 29. novembra godine podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje kazne zatvora na koju je osuđena do donošenja odluke o apelaciji. Apelantica je 18. februara godine podnijela zahtjev za prioritetno rješavanje apelacije. Apelantica je 5. maja godine i 13. aprila godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Odlukom Ustavnog suda broj AP 4413/13 od 12. marta godine usvojen je apelanticin zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), od Vrhovnog suda, Okružnog suda i Okružnog tužilaštva Banja Luka (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je 19. marta godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Vrhovni sud, Okružni sud i Tužilaštvo su dostavili odgovore na apelaciju 26. i 27. marta i 1. aprila godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Okružnog suda broj 11 0 K K od 1. februara godine, koja je ispravljena Rješenjem Okružnog suda broj 11 0 K K od 12. aprila godine, apelantica je proglašena krivom zbog krivičnog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srpske (u daljnjem tekstu: KZRS) i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od dvije godine u koju joj je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru. Na osnovu člana 99. st. 1. i 3. u vezi sa članom 96. st. 2. tač. a) i e) i 3. Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske (u daljnjem tekstu: ZKPRS), apelantica je obavezana da naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 50,00 KM, te da na ime paušala plati iznos od 300,00 KM. 7. U obrazloženju prvostepene presude se navodi da je na glavnom pretresu održanom 14. januara godine okružni

124 Broj 70 - Strana 124 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, tužilac izmijenio činjenični opis optužbe, a pravni opis i pravna kvalifikacija optužbe ostali su neizmijenjeni. 8. Istaknuto je da su po naredbama Okružnog suda izvršeni pretresi lica kako osumnjičenih, tako i lica koja su kupovala opojnu drogu, kao i prostorija i vozila o čemu su sačinjeni zapisnici o izvršenim pretresima sa fotodokumentacijom izvršenog pretresa putničkog vozila, čiji je vlasnik S.V., te su izdate potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, što je uloženo u spis. Dalje je navedeno da je, prema priloženim zapisnicima o pretresu stana, drugih prostorija, vozila i lica, vidljivo da su pretresi izvršeni po naredbama sudije za prethodni postupak, da su zapisnici o izvršenim pretresima sačinjeni u skladu sa odredbama ZKPRS koje propisuju vršenje pretresa, a također, sva lica i optuženi kod kojih je vršen pretres su svojim potpisom potvrdili da su pretresu prisustvovali i da niti jedan od optuženih kod kojih je vršen pretres nije imao primjedaba na postupak vršenja pretresa. Istaknuto je da su zapisnike uredno potpisala i ovlaštena službena lica sa pečatom organa koji je vršio pretres, a kao prilog izvršenim pretresima i sačinjenim zapisnicima o pretresu je sačinjena i fotodokumentacija izvršenog pretresa vozila čiji je vlasnik S.V. Dalje je navedeno da su privremeno oduzeti predmeti popisani po rednim brojevima i sačinjenim potvrdama o privremenom oduzimanju predmeta nakon izvršenog pretresa, a uložene potvrde o privremenom oduzimanju predmeta su potpisali svi optuženi i lica kod kojih je vršen pretres i na potvrdama se ne nalazi bilo kakva primjedba na pobrojane i oduzete predmete. 9. Navedeno je da su po naredbama suda prema apelantici i drugim optuženim provedene posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, na osnovu člana 234. stav 2. tačka a) ZKP, pa su pred sudom preslušani transkripti razgovora optuženih u kojima su zabilježeni međusobni razgovori optuženih, kao i razgovori optuženih sa licima kojima su prodavali opojnu drogu. Prema ocjeni suda, navedene istražne radnje su provedene po naredbama sudije za prethodni postupak, tako da je pet CD medija sa originalnim tonskim zapisima i snimljenim razgovorima i SMS poruka, zabilježenih tokom provođenja posebnih istražnih radnji, zakonito pribavljen dokaz nasuprot navodima branilaca optuženih. Istaknuto je da tvrdnje branilaca optuženih o tome da su dokazi pribavljeni navedenim istražnim radnjama nezakoniti, jer su naredbe za provođenje posebnih istražnih radnji donesene prije nego što je tužilac donio naredbu o provođenju istrage nemaju uporište u zakonu zbog toga što se istraga može provoditi i protiv nepoznatog lica ("o provođenju istrage donosi se naredba koja sadrži: podatke o učiniocu krivičnog djela ukoliko su poznati, opis djela iz kojeg proizlaze zakonska obilježja krivičnog djela "). Stoga je ukazano da se analognim tumačenjem dolazi do zaključka da su se posebne istražne radnje mogle odrediti i protiv nepoznatih lica uz obavezno ispunjavanje uvjeta za njihovu primjenu iz člana 234. ZKP. 10. Prema ocjeni Okružnog suda, pri donošenju i provođenju ovih naredbi u potpunosti je ispoštovana procedura određena zakonom na osnovu koje se određuje ova posebna istražna radnja. Okružni sud je utvrdio da je u svakom konkretnom predmetu naredba o određivanju posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija (mobilnih telefona) u odnosu na optužene obuhvaćene tim naredbama donesena u skladu sa članom 236. stav 1. ZKPRS na obrazloženi prijedlog tužioca, koji je sadržavao podatke o licima i brojevima telefona, uključujući i N.N. lica protiv kojih se preduzimaju radnje, osnovane sumnje za krivično djelo za koje se, prema KZRS, može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, razlozi za njihovo preduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način izvođenja, obim i trajanje radnje. 11. Okružni sud je naveo da su na održanim pretresima provedeni dokazi: preslušavanje audiozapisa, preslušani telefonski razgovori optuženih, tj. transkripti snimljenih razgovora i zabilježenih SMS poruka u označenom periodu. Istaknuto je da optuženi nisu osporili da je glas koji se čuje na audiozapisu, a koji je registriran u transkriptima, njihov glas. Analizom sadržaja navedenih razgovora sud je utvrdio povezanost apelantice i ostalih optuženih, njihovo poznanstvo i saradnju i dogovore u vezi sa nabavljanjem, držanjem, prenošenjem, pakiranjem i prodajom opojne droge. Ocjenom svih preslušanih razgovora u vezi sa drugim izvedenim dokazima utvrđeno je da navedeni razgovori potkrepljuju druge dokaze koji se odnose na uloge i radnje pojedinih optuženih, kao i činjenicu da su optuženi vodili računa o tome da u ovim razgovorima ne otkrivaju potpune detalje, već da korištenjem pojedinih termina, skraćenica, nedovršenih rečenica prikriju pravu sadržinu razgovora. Istaknuto je da optuženi nisu koristili neki posebni zatvoreni sistem šifri koji bi bilo teško protumačiti, jer su u razgovorima koristili riječi "ono", "to", poziv na "piće" ili "kafu", "možemo li se vidjeti", što bi značilo da li ima droge za prodaju, ali iz cijelog konteksta sasvim je jasno da se radi o drogi, o kupovini, prodaji i sl. Istaknuto je da je apelantica putem telefona komunicirala u vezi sa prodajom opojne droge kokain sa licem I.M. Navedeno je da je iz sadržaja i smisla preslušanih transkripata, kada se dovedu u vezu sa drugim izvedenim dokazima, iskazima svjedoka, materijalnim dokazima, izvršenim vještačenjem, sud bez imalo sumnje zaključio da su optuženi, među kojima je i apelantica, radi prodaje kupovali, neovlašteno prodavali i držali supstance koje su proglašene za opojne droge, a u preduzetim radnjama su se stekla bitna obilježja krivičnog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. 12. Ukazano je da je iz provedenih dokaza sud zaključio da je optuženi D.D. opojnu drogu, kokain, sam prodavao D.T. i M.Š., te da je, radi dalje prodaje kokaina, angažirao optužene D.J., Lj.J. i apelanticu. Istaknuto je da je optuženi D.D. sa apelanticom komunicirao putem telefona, a i neposredno, što ne spori ni njihova odbrana, tvrdeći da su oni bili u ljubavnoj vezi. 13. Istaknuto je da se ne može prihvatiti kao tačan, istinit i uvjerljiv iskaz svjedoka I.M., koja je izjavila da je od apelantice preuzimala lijek "novalgetol" i filmove, a ne opojnu drogu kokain. Navedeni iskaz sud je ocijenio kao da je dat s ciljem da pomogne svojoj dugogodišnjoj prijateljici (apelantici) da izbjegne krivičnu odgovornost. Prema mišljenju suda, iz smisla i sadržaja telefonske komunikacije apelantice i I.M. utvrđeno je da je njihova komunikacija bila vezana za prodaju, odnosno kupovinu opojne droge, te da je I.M. od apelantice tražila da joj kupi drogu, a ne da nabavi "novalgetol". 14. Ukazano je da su od svih optuženih po naredbi suda oduzeti mobilni telefoni sa SIM karticama koje im pripadaju. Činjenicu da je pretplatnička kartica označenog broja pripadala optuženima potvrdili su saslušani svjedoci, jer su izjavili da su upravo na te pretplatničke brojeve pozivali optužene, a i sami optuženi nisu osporavali da je označeni pretplatnički broj upravo bio njihov. Prema mišljenju Okružnog suda, svi telefonski razgovori koji su bili predmet analize pred sudom su obavljeni putem telefona i SIM kartica koji su privremeno oduzeti od optuženih, tako da nije dovedena u pitanje autentičnost razgovora koji su snimljeni. Istaknuto je da je sud dao djelimičan prikaz sadržine pojedinih razgovora između optuženih, kao i optuženih i drugih lica. Ukazano je da je transkripte snimljenih razgovora sud ocijenio kao dokaz koji potkrepljuju drugi dokazi na osnovu kojih je utvrđena krivica optuženih i ovom dokazu dao značaj, jer je ocijenio sadržaj i smisao međusobne komunikacije između optuženih i drugih lica. Stoga, kako nije korišten posebanzatvoren sistem šifri, smisao sadržaja i zaključke u vezi sa

125 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 125 navedenim komunikacijama sud je mogao sam donijeti. Istaknuto je da u sadržini razgovora nisu uočene nikakve posebne šifre koje bi predstavljale poseban oblik komunikacije koja bi bila nerazumljiva sudu. 15. Istaknuto je da je sud na osnovu transkripata razgovora optuženih, ocjenom sadržaja i smisla navedenih razgovora, kao i iz iskaza saslušanih svjedoka, izvršenog vještačenja, materijalnih dokaza, zapisnika o izvršenim pretresima i potvrda o privremenom oduzimanju predmeta utvrdio da su optuženi preduzimali radnje radi nabavke i prodaje opojne droge, čime su ostvarivali dobit a koja je svakome od optuženih mogla pripasti s obzirom na ulogu i brojnost radnji preduzetih radi prodaje, te stjecanja finansijske dobiti, jer se navedeno krivično djelo vrši radi stjecanja finansijske dobiti. 16. Navedeno je da je sud, ocjenjujući preduzete radnje optuženih, među kojima je i apelantica, u krivičnopravnom smislu zaključio da se u njima stječu bitna obilježja krivičnog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. 17. Protiv prvostepene presude apelantica je podnijela žalbu koju je Vrhovni sud Presudom broj 11 0 K Kž 10 od 17. septembra godine odbio i potvrdio prvostepenu presudu. 18. U obrazloženju drugostepene presude se navodi da nije povrijeđeno apelanticino pravo na odbranu tako što je prvostepeni sud dozvolio tužiocu da na glavnom pretresu, nakon završenog dokaznog postupka, izmijeni optužnicu. Istaknuto je da odredba člana 290. ZKPRS propisuje da, ako tužilac ocijeni da izvedeni dokazi ukazuju da se izmijenilo činjenično stanje izneseno u optužnici, on može na glavnom pretresu izmijeniti optužnicu. Ukazano je da se glavni pretres završava nakon davanja završnih riječi, kada sudija, odnosno predsjednik vijeća objavljuje da je glavni pretres završen, u smislu odredbe člana 292. stav 3. ZKPRS. Stoga, pošto je u konkretnom slučaju tužilac izmijenio optužnicu na glavnom pretresu prije davanja završne riječi i pošto je predsjednik prvostepenog vijeća odgodio glavni pretres, te zatim pitao stranke i branioce da li imaju drugih dokaznih prijedloga, prema mišljenju Vrhovnog suda, dao im je mogućnost da nakon izmjene optužnice pripreme odbranu. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog suda, suprotno žalbenim tvrdnjama, nije došlo do povrede prava na odbranu apelantice i ostalih optuženih. 19. U odnosu na navode apelanticine žalbe da joj nije bilo omogućeno da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji je terete, čime joj je povrijeđeno pravo na odbranu, Vrhovni sud je naveo da apelantica pogrešno interpretira odredbu člana 6. stav 2. ZKPRS, jer stav 2. navedenog člana, za razliku od stava 1, ne spominje prvo ispitivanje osumnjičenog, pa obavještenja navedena u stavu 2. koja se moraju dati osumnjičenom, odnosno optuženom, treba da se posmatraju u kontekstu cijelog prvostepenog postupka do donošenja presude. Istaknuto je da su u konkretnom slučaju svi optuženi sa svim činjenicama i dokazima upoznati tokom glavnog pretresa. Stoga, kako im je prvostepeni sud omogućio da se izjasne o svim činjenicama i dokazima, prema mišljenju Vrhovnog suda, nije povrijeđeno njihovo pravo na odbranu. 20. Vrhovni sud je ukazao da, prema članu 6. stav 1. ZKPRS, osumnjičeni već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i osnovama sumnje protiv njega. U kontekstu navedenog istaknuto je da žalbe branilaca i ne osporavaju činjenicu da su optuženi prilikom prvog ispitivanja u svojstvu osumnjičenih obaviješteni o djelu za koje se terete i o osnovama sumnje protiv njih. Međutim, činjenica što neki od njih prilikom prvog ispitivanja u svojstvu osumnjičenih nisu obaviješteni o svim činjenicama i dokazima koje ih terete nikako ne znači da je povrijeđeno njihovo pravo na odbranu, kako to u svojim žalbama tvrde branioci optuženih. Prema mišljenju Vrhovnog suda, oni pogrešno tumače odredbu člana 6. stav 2. ZKPRS, jer stav 2. navedene odredbe, za razliku od stava 1, ne spominje prvo ispitivanje osumnjičenog na obavještenja navedena u stavu 2. koja se moraju dati osumnjičenom, odnosno optuženom, te treba da se posmatraju u kontekstu cijelog prvostepenog postupka do donošenja presude. Istaknuto je da su u konkretnom slučaju svi optuženi sa svim činjenicama i dokazima koji ih terete upoznati tokom glavnog pretresa izvođenjem svih dokaza, pa i onih na koje se pozivaju u svojim žalbama. Stoga, pošto im je omogućeno da se izjasne o svim činjenicama i dokazima, prema mišljenju Vrhovnog suda, njihovo pravo na odbranu nije povrijeđeno. 21. Dalje, u odnosu na zakonitost dokaza pribavljenih posebnim istražnim radnjama nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija iz odredbe člana 226. stav 2. tačka a) ZKPRS, sada 234. stav 2. tačka a) ZKPRS, naredba koju je donio sudija za prethodni postupak, u skladu sa odredbom člana 228. stav 1. ZKPRS, sada 236. stav 2. tačka a) ZKPRS, mora da sadrži u formalnom smislu, između ostalih elemenata, i "podatke o licu" protiv koga se ta radnja preduzima, a ne "lične podatke" u smislu navođenja potpunog identiteta tog lica. Prema tome, suprotno navodima apelanticine žalbe naredba o provođenju posebnih istražnih radnji (kao i naredba o provođenju istrage) može se odrediti i protiv N.N. lica sa navođenjem pretplatničkih brojeva mobilnih telefona (ili ostalih elemenata, IMEI telefonskog aparata, broj SIM kartice). 22. Također, prema mišljenju Vrhovnog suda, sve naredbe o određivanju, produžavanju ili proširenju posebnih istražnih radnji nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija donesene su na obrazložen prijedlog tužioca, te sadrže podatke o licima protiv kojih se preduzimaju, osnove sumnje za krivično djelo za koje se, prema KZ, može izreći kazna zatvora najmanje tri godine ili teža kazna, razloge za njihovo preduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njenog izvođenja, obim i trajanje radnje. Istaknuto je da su neosnovani navodi apelanticine žalbe o tome da sudija za prethodni postupak ne može donijeti naredbu o posebnim istražnim radnjama prije donošenja naredbe o provođenju istrage, jer nijedna zakonska odredba ne uvjetuje da se posebne istražne radnje mogu odrediti samo ako je donesena naredba o provođenju istrage. Također, suprotno navodima iz žalbe, sudija za prethodni postupak ima funkcionalnu nadležnost za postupanje i prije donošenja naredbe o provođenju istrage, budući da ima zakonsko ovlaštenje da postupa i pri radnji pretresanja stana, prostorija i lica (donosi naredbu za pretresanje i dr.) za koju, isto tako, nije preduvjet da je donesena naredba o provođenju istrage. 23. Navedeno je da su, suprotno navodima apelanticine žalbe, informacije i podaci (SMS poruke između apelantice i I.M.) slučajni nalazi koji se mogu koristiti kao dokaz u smislu odredbe člana 238. ZKP, jer su dobiveni na osnovu preduzetih posebnih istražnih radnji prema optuženom D.D. na osnovu naredbi sudije za prethodni postupak od 11. aprila i 10. maja godine, a odnose se na apelanticu i na krivično djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. Za navedeno djelo, imajući u vidu propisanu kaznu, mogu se odrediti posebne istražne radnje u smislu odredbe člana 235. tačka g) ZKPRS a naredbom sudije za prethodni postupak od 25. maja godine određene su posebne istražne radnje i za apelanticu. Također, suprotno navodima žalbe, posebne istražne radnje koje su protiv apelantice određene naredbom od 25. maja godine nisu produžene istekom mjesec dana od njihovog određivanja, kako se tvrdi u žalbi, već su prvi put produžene prije isteka mjesec dana od kada

126 Broj 70 - Strana 126 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, su određene, i to naredbom od 23. juna 2011, a zatim naredbom od 22. jula godine. 24. U odnosu na pismeni izvještaj tužioca o preduzetim radnjama koji je dostavio sudiji za prethodni postupak, Vrhovni sud je naveo da sama činjenica da je tužilac dostavio sudiji za prethodni postupak pismeni izvještaj nakon više od godinu dana od dana prestanka provođenja posebnih istražnih radnji ne dovodi u pitanje njihovu zakonitost, jer, sa jedne strane, odredbe člana 229. stav 1. ZKP, odnosno člana 237. stav 1. sada važećeg ZKPRS, ne propisuju rok u kojem je tužilac dužan dostaviti ovaj izvještaj a, sa druge strane, propust tužioca da dostavi takav izvještaj ili da ga dostavi kasnije sam za sebe nikako ne znači da su preduzete posebne istražne radnje nezakonite, već se zakonitost mora ocijeniti u smislu odredbe člana 239. ZKPRS. Stoga, budući da je Vrhovni sud utvrdio da su se posebne istražne radnje provodile prema optuženima na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak, te pošto nisu bile u suprotnosti sa izdatim naredbama, to su podaci i dokazi koji su pribavljeni na osnovu tih posebnih istražnih radnji, suprotno navodima žalbe, zakoniti dokazi na kojima se može zasnovati sudska presuda. 25. U odnosu na apelanticinu žalbu u vezi sa radnjom pretresanja stana i ostalih prostorija, istaknuto je da dokazi koji su pribavljeni na osnovu tih radnji nisu nezakoniti u situaciji kada sudija za prethodni postupak u svom zapisniku konstatira da je jedno ovlašteno službeno lice telefonom zatražilo od sudije da izda usmenu naredbu za pretres ako je naredbu za pretresanje sačinilo drugo ovlašteno lice, ili ako su u pisanoj naredbi koju je sačinilo ovlašteno službeno lice konstatirana poimenično ovlaštena lica koja će vršiti pretres. Također, nisu nezakoniti ni dokazi koji su pronađeni prilikom pretresanja stana i ostalih prostorija, zato što je privremeno oduzete predmete predalo sudu drugo ovlašteno lice u odnosu na ono lice koje je telefonom tražilo od sudije za prethodni postupak usmenu naredbu za pretresanje, ili zato što oduzeti predmeti nisu predati sudiji za prethodni postupak, već nekom radniku suda, kako se u žalbi pogrešno tvrdi. 26. Prema mišljenju Vrhovnog suda, odredbe ZKP ne propisuju da jedno isto lice mora i da putem telefona traži od sudije za prethodni postupak izdavanje usmene naredbe za pretresanje i da to isto lice učestvuje prilikom pretresanja, te da, zatim, to isto lice preda sudu oduzete predmete. Ukazano je da su u konkretnom slučaju sva ovlaštena službena lica pripadnici MUP-a RS - Centra javne bezbjednosti - Sektora kriminalističke policije Banja Luka. Vrhovni sud je naveo da odredba člana 127. stav 3. ZKPRS propisuje da, nakon oduzimanja predmeta na osnovu naredbe za pretresanje, ovlašteno službeno lice mora bez odgađanja vratiti sudu naredbu i predati predmete i spisak oduzetih stvari. Stoga, prema mišljenju Vrhovnog suda, odredbe ZKPRS ne propisuju da se sudiji za prethodni postupak lično moraju predati oduzeti predmeti, a u konkretnom slučaju, oduzete predmete je preuzela radnica prvostepenog suda i oni su deponirani u sudu u smislu odredbe člana 134. ZKPRS. 27. Apelantica je, također, u žalbi navela da su nezakonite radnje pretresanja njenog stana i njenog putničkog vozila, budući da sudija za prethodni postupak nije zabilježila tok razgovora sa ovlaštenim službenim licem u vrijeme zaprimanja zahtjeva za izdavanje usmene naredbe, već je to uradila nakon isteka roka od 24 sata. Vrhovni sud je naveo da su ovi apelanticini navodi neosnovani, jer je uvidom u zapisnik od 4. oktobra godine utvrđeno da se konstatacija na kraju tog zapisnika "dovršeno u sati" ne odnosi na činjenicu da je taj zapisnik dovršen 4. oktobra godine, kako se pogrešno navodi u žalbi, već da je telefonski razgovor između sudije za prethodni postupak i ovlaštenog službenog lica povodom usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe za pretresanje koji je započeo 3. oktobra godine dovršen tog dana u sati. Stoga je, po mišljenju Vrhovnog suda, sudija za prethodni postupak postupio u skladu sa odredbom člana 120. stav 2. ZKPRS, jer je sačinio zapisnik i predao ga sudu odmah narednog dana od dana podnošenja usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe za pretresanje. 28. Dalje je Vrhovni sud ustanovio da izreka prvostepene presude nije nerazumljiva, niti protivrječna sama sebi, kao ni njenim razlozima, te da obrazloženje presude sadrži razloge u pogledu odlučnih činjenica sa aspekta postojanja krivičnog djela i krivice i odlučnih činjenica za pravilnu primjenu KZRS. Istaknuto je da su tačni apelanticini navodi u žalbi o tome da prvostepena presuda ne sadrži razloge o tome zašto nije prihvaćen iskaz svjedoka I.M., koji je dala pred ovlaštenim službenim licem. Međutim, Vrhovni sud je istakao da se prvostepena presuda ne zasniva na tom iskazu zbog čega su bez osnova apelanticini prigovori izneseni u žalbi. 29. Dalje je Vrhovni sud naveo da su činjenična utvrđenja iz prvostepene presude potpuna i pravilna, te da su zasnovana na brojnim dokazima izvedenim na glavnom pretresu koji su izneseni u obrazloženju prvostepene presude i ocijenjeni na način kako to propisuje odredba člana 295. stav 2. ZKP. Takvim pristupom ocjeni izvedenih dokaza izveden je i konačan, a prema ocjeni suda pravilan, zaključak da je apelantica počinila krivično djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. 30. Također, Vrhovni sud je dao odgovor na navode apelanticine žalbe u odnosu na ocjenu iskaza svjedoka I.M. za koju je prvostepeni sud utvrdio da je dat radi pomaganja apelantici. Prema mišljenju Vrhovnog suda, nesporno je da su navedeni svjedok i apelantica komunicirali radi kupoprodaje opojne droge kokain, a ne radi kupovine ampula "novalgetol", kako se tvrdi u žalbi. Pri tome je navedeno da, prema navodima iz žalbe, te prema podnesku Agencije za lijekove i medicinska sredstva BiH od 29. augusta godine, koji je apelanticin branilac predao Vrhovnom sudu, ampule "novalgetol" se ne mogu kupiti u slobodnoj prodaji u apotekama, te da se isključivo upotrebljavaju u zdravstvenim ustanovama. Istaknuto je da je za sud nelogično i sasvim neprihvatljivo da svjedok I.M. ne odlazi u zdravstvenu ustanovu a istovremeno, suprotno navodima iz žalbe i suprotno sadržaju iz navedenog podneska, spomenuti svjedok navodi da se ampule "novalgetol" mogu kupiti u apoteci na recept, da u spornom periodu nije išla kod ljekara kako bi uzela recept za navedene ampule, ali da u vrijeme kada je svjedočila pred prvostepenim sudom, ide kod ljekara po recept. Prema tome, imajući u vidu navedene činjenice, te sadržaj SMS poruka između apelantice i svjedoka I.M, prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanoj presudi se pravilno zaključuje da apelantica prodaje opojnu drogu kokain spomenutom svjedoku i pri tome u jednoj od SMS poruka od 7. maja godine apelantica odgovara svjedoku: "Ne mogu, bez auta sam, 'aj zovni D., pa nek on dođe do tebe" iz koje je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je apelantica i posredovala u prodaji, jer upućuje svjedoka da zove optuženog D.D. 31. Istaknuto je da su neosnovani i žalbeni navodi u vezi sa pronađenim telefonom prilikom pretresanja stana, budući da je mobilni telefon sa istim IMEI brojevima (dva, što znači da se radi o telefonu sa dvije SIM kartice) pronađen kod apelantice, te da je bio predmet posebnih istražnih radnji u odnosu na optuženog D.D. Ukazano je da ni apelantica, ni svjedok I.M., kao ni ostali optuženi nisu tokom prvostepenog postupka osporavali da su oni telefonski komunicirali, što je izvedeno kao dokaz pribavljen na osnovu posebnih istražnih radnji, niti su osporili da su to njihovi glasovi. 32. Prema tome, nasuprot tvrdnjama apelanticine žalbe kojima se osporava pravilnost zaključka prvostepenog suda o postojanju kvalificiranog oblika predmetnog krivičnog djela, prema mišljenju Vrhovnog suda, za takvo utvrđenje prvostepeni

127 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 127 sud je dao dovoljno uporišta u izvedenim dokazima. Navedeno je da su radnje izvršenja osnovnog oblika krivičnog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 1. KZRS alternativno određene i da postoje u situaciji kada se neovlašteno proizvodi, prerađuje i prodaje, ili nudi na prodaju, ili radi prodaje kupuje, drži ili prenosi, ili posreduje u prodaji ili kupovini, ili se na drugi način neovlašteno stavljaju u promet supstance ili preparati koji su proglašeni za opojne droge. Za postojanje jednog od kvalificiranih oblika predmetnog krivičnog djela (koji su u stavu 2. člana 224. KZRS, također, alternativno određeni) zakonska definicija kao kvalifikatornu okolnost inkriminacije zahtijeva da je djelo izvršilo više lica, što podrazumijeva učešće najmanje dvaju lica u izvršenju osnovnog oblika djela. 33. Stoga je, prema mišljenju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno i pravilno je primijenjen KZRS kada su apelanticine radnje kvalificirane kao krivično djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 34. Apelantica smatra da je osporenim presudama povrijeđeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3.a) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. U okviru prava na pravično suđenje, apelantica ukazuje na povredu principa nezavisnosti i nepristrasnosti suda, proizvoljnu ocjenu dokaza, pogrešno utvrđeno činjenično stanje, proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava, kao i povredu principa kontradiktornosti. Navodi da je prvostepeni sud odluku o apelanticinoj odgovornosti zasnovao na sadržaju SMS poruka koje je ona razmijenila sa svjedokom I.M. Ukazuje da se iz sadržine i smisla SMS poruka ne može uočiti niti jedna riječ koja označava opojnu drogu kokain. Ističe da apelantica nikada nije bila ispitana na nove navode optužnice. Prema apelanticinom mišljenju, drugostepena presuda je samo djelimično obrazložena, nema argumenata i sa potpuno proizvoljnim utvrđenjem činjeničnog stanja, te proizvoljnim tumačenjem procesnih odredaba. Dalje, navodi da je pretres njenog stana i vozila učinjen na način suprotan odredbama ZKPRS, odnosno da je izvršen bez naredbe sudije za prethodni postupak, ili suprotno toj naredbi. Također, ukazuje na nezakonitost u pogledu posebnih istražnih radnji nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija. Smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud proizvoljno utvrdili da se u konkretnom slučaju radi o opojnoj drogi, odnosno o kokainu. Ističe da uz optužnicu ne postoje i nisu dostavljeni bilo kakvi drugi dokazi koji upućuju na eventualnu apelanticinu odgovornost i krivicu, te da prvostepenom presudom nije ukazano ni na osnovanu sumnju, kao ni na visok stepen sumnje zbog čega bi apelantica bila proglašena krivom i osuđena. 35. U dopuni apelacije od 5. maja godine apelantica je navela da je okončana istraga protiv policijskih službenika Ministarstva unutrašnjih poslova RS, inspektora Kriminalističke policije Odsjeka za borbu protiv neovlaštene proizvodnje i prometa opojnih droga CJB Banja Luka S.R., O.S., M.K., D.D., G.Š., G.M., J.M. i V.M. zbog postojanja osnova sumnje da su organizirali i da su pripadnici zločinačkog udruženja koje je djelovalo od godine do oktobra godine radi vršenja krivičnih djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga. Ukazala je da je protiv navedenih inspektora Okružno tužilaštvo - Posebni odjel za suzbijanje organiziranog i najtežih oblika privrednog kriminala Specijalnog tužilaštva Banja Luka podiglo optužnicu koju je potvrdio sudija za prethodni postupak Posebnog odjeljenja Okružnog suda u Banjoj Luci 14. aprila godine. Apelantica je dostavila kopiju navedene optužnice, te smatra da je neophodno da se sadržaj navedene optužnice ima u vidu prilikom odlučivanja o povredi njenih prava. 36. U dopuni apelacije od 13. aprila godine apelantica, u suštini, ponovo ukazuje da je način provođenja istražnih radnji bio suprotan odredbama ZKP, čime je povrijeđeno apelanticino pravo na pravično suđenje i pravo na poštivanje privatnog i porodičnog života. Ističe da je, osim rezultata posebnih istražnih radnji, u predmetnom postupku korišten još samo iskaz svjedoka I.M., koja je pojasnila da je sa apelanticom vodila razgovor u vezi sa lijekom "novalgetol". b) Odgovor na apelaciju 37. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da je ocijenio sve navode apelanticine žalbe i na njih dao jasne i iscrpne odgovore, te da u konkretnom slučaju nisu povrijeđena ustavna prava na koja se apelantica poziva. Istaknuto je da se apelacija u većem dijelu odnosi na činjenična utvrđenja osporenih presuda, a zbog čega se apelacija ne može podnijeti. 38. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da su na održanim glavnim pretresima saslušani svjedoci i vještaci koje je predložila optužba, a također i svjedoci koje je predložila odbrana osuđenih, te da su svi osuđeni i njihovi branioci imali mogućnost da unakrsno ispituju svjedoke i vještake optužbe, što je odbrana optuženih i iskoristila. Okružni sud je naveo da je naredba o određivanju posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija (mobilnih telefona) u odnosu na sve osuđene, pa i apelanticu, donesena na osnovu odredbe člana 236. stav 1. ZKPRS na obrazloženi prijedlog tužioca koji je sadržavao podatke o licima i brojevima telefona, osnove sumnje za krivično djelo za koje se, prema KZRS, može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, razloge za njihovo preduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njenog izvođenja, obim i trajanje radnje. Prema ocjeni Okružnog suda, snimljena telefonska komunikacija apelantice sa drugim licima je zabilježena na način dozvoljen zakonom, odnosno provođenjem naredbi suda, tako da ovakvim postupanjem nije povrijeđeno apelanticino pravo na poštivanje privatnog i porodičnog života. S tim u vezi je ukazano da je zakon propisao uvjete i postupak kada se javna vlast može miješati u vršenje ovog prava, a to je upravo na način kako je postupljeno u predmetnom slučaju, odnosno kada postoje osnovi sumnje da je lice počinilo krivično djelo propisano članom 235. ZKPRS i pod uvjetima propisanim odredbama čl do 240. ZKPRS. 39. U odgovoru na apelaciju Tužilaštvo je navelo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja apelanticinih ustavnih prava. Istaknuto je da brojni dokazi upravo potvrđuju aktivnosti apelantice, kao i drugih osuđenih u ostvarivanju obilježja krivičnog djela nedozvoljeni promet, proizvodnja i prodaja opojne droge. V. Relevantni propisi 40. Krivični zakon Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 i 67/13) u relevantnom dijelu glasi: Neovlašćena proizvodnja i promet opojnih droga Član 224. st. 1. i 2. (1) Ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi, ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od tri do deset godina.

128 Broj 70 - Strana 128 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, (2) Ako je djelo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane više lica ili je učinilac ovog djela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, ili je za izvršenje djela iskoristio dijete ili maloljetno lice, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina. Zakon o krivičnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 53/12) u relevantnom dijelu glasi: Prava osumnjičenog, odnosno optuženog Član 6. (1) Osumnjičeni već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i o osnovama sumnje protiv njega i da svaki njegov iskaz može biti korišćen kao dokaz u daljem toku postupka. (2)Osumnjičenom, odnosno optuženom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist. (3) Osumnjičeni, odnosno optuženi nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja. Jednakost u postupanju Član 14. (1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži iste mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu. (2) Sud, tužilac i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su da sa jednakom pažnjom ispituju i utvrđuju činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, ali i one koje mu idu u korist. Slobodna ocjena dokaza Član 15. Pravo suda, tužioca i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. Naredba o sprovođenju istrage Član 224. st. 1. i 2. (1) Tužilac naređuje sprovođenje istrage ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično djelo. (2) O sprovođenju istrage donosi se naredba koja sadrži: podatke o osumnjičenom ukoliko je poznat, opis djela iz kojeg proizlaze zakonska obilježja krivičnog djela, zakonski naziv krivičnog djela s navođenjem odredbe krivičnog zakona, okolnosti koje potvrđuju osnove sumnje da je izvršeno krivično djelo i postojeće dokaze. U naredbi će tužilac navesti koje okolnosti treba istražiti i koje istražne radnje treba preduzeti. Vrste posebnih istražnih radnji i uslovi za njihovu primjenu Član 234. st. 1. i 2. tačka a) (1) Protiv lica za koje postoje osnovi sumnje da je samo ili zajedno sa drugim licima učestvovalo ili učestvuje u izvršenju krivičnog djela iz člana 235. ovog zakona mogu se odrediti posebne istražne radnje, ako se na drugi način ne mogu pribaviti dokazi ili bi njihovo pribavljanje bilo povezano sa nesrazmjernim teškoćama. (2) Istražne radnje iz stava 1. ovog člana su: a) nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, Krivična djela za koja se mogu odrediti posebne istražne radnje Član 235. Radnje iz člana 234. stav 2. ovog zakona mogu se odrediti za krivična djela: a) protiv Republike Srpske, b) protiv čovječnosti i međunarodnog prava, v) terorizma i g) za koja se prema Krivičnom zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Nadležnost za određivanje i trajanje istražnih radnji Član 236. stav 1. (1) Istražne radnje iz člana 234. stav 2. ovog zakona određuje naredbom sudija za prethodni postupak, na obrazloženi prijedlog tužioca, koji sadrži: podatke o licu protiv koga se radnja preduzima, osnove sumnje iz člana 234. st. 1. ili 3. ovog zakona, razloge za njeno preduzimanje i ostale bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnji, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njenog izvođenja, obim i trajanje radnje. Naredba sadrži iste podatke kao i prijedlog tužioca, kao i utvrđivanje trajanja naređene radnje. Dokazi na kojima se zasniva presuda Član 295. (1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak je li neka činjenica dokazana. VI. Dopustivost 41. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 42. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 43. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 K Kž 10 od 17. septembra godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelantica je osporenu presudu primila 9. oktobra godine, a apelacija je podnesena 28. oktobra godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana. 44. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 45. Apelantica navodi da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3.a) Evropske konvencije i pravo na poštivanje doma, privatnog i porodičnog života i prepiske iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. a) Pravo na pravično suđenje Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

129 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 129 Član 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. 2. Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. 3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: a. da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega; [ ] 46. Ustavni sud zapaža da se predmetni postupak odnosi na utvrđivanje osnovanosti krivične optužbe protiv apelantice, te je, stoga, član 6. Evropske konvencije primjenjiv. S obzirom na to, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li je predmetni postupak bio pravičan na način na koji to zahtijeva član 6. Evropske konvencije. 47. U pogledu apelanticinih navoda da je u konkretnom slučaju prekršen princip nezavisnosti sudova, Ustavni sud napominje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), sud mora biti nezavisan od izvršne vlasti i od stranaka (vidi, Evropski sud, Ringeisen protiv Austrije, presuda od 16. jula godine, Serija A broj 13, stav 95). Osim toga, sumnje u vezi sa utiskom o nezavisnosti moraju biti objektivno opravdane, odnosno moraju se pružiti odgovarajući argumenti i dokazi da postoji legitimna sumnja u nezavisnost suda zbog pritisaka i utjecaja izvršne vlasti. Ustavni sud primjećuje da apelantica, osim paušalnih navoda, nije navela bilo šta čime bi dokazala da je u predmetnom postupku na bilo koji način došlo do kršenja ovog principa, niti da su osporene odluke rezultat bilo kakvog utjecaja na sud. 48. U vezi sa navodima o povredi principa nepristrasnosti suda, Ustavni sud naglašava da se nepristrasnost suda, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije, ispituje sa aspekta subjektivne i objektivne nepristrasnosti suda. Subjektivna ili lična nepristrasnost se pretpostavlja, odnosno smatra se da je u ličnom smislu sud uvijek nepristrasan u odnosu na stranke, osim ukoliko se to ospori uvjerljivim dokazima. Dakle, sudijina lična nepristrasnost se mora pretpostaviti sve dok se suprotno ne dokaže (vidi, Evropski sud, Wettstein protiv Švajcarske, presuda od 21. decembra godine, Izvještaji o presudama i odlukama 2000-XII, stav 43). Ustavni sud primjećuje da apelantica u konkretnom slučaju nije ukazala na subjektivnu pristrasnost suda. S druge strane, objektivna nepristrasnost se ne pretpostavlja, već se utvrđuje na osnovu objektivnih činjenica koje se nalaze u samom predmetu, tj. utvrđuje se da li u spisu postoje objektivni dokazi na osnovu kojih se može razumno sumnjati da je sud bio pristrasan. Ustavni sud smatra da osporene presude ne ostavljaju dojam da je na bilo koji način u konkretnom slučaju prekršen princip objektivne nepristrasnosti. Stoga, Ustavni sud smatra da su apelanticini navodi i u ovom dijelu neosnovani. 49. U odnosu na apelanticine navode o proizvoljnoj ocjeni dokaza, pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima. 50. Zatim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda i Ustavnog suda prema kojoj je zadatak redovnih sudova, a prvenstveno prvostepenog suda, da ocijene izvedene dokaze i njihovu relevantnost u konkretnom predmetu. Ustavni sud, stoga, neće procjenjivati kvalitet zaključaka redovnih sudova u pogledu procjene dokaza, ukoliko se ova procjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati ni u to kojim dokazima strana u postupku redovni sudovi poklanjaju povjerenje na osnovu slobodne sudijske procjene. To je isključivo uloga redovnih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi, Evropski sud, Doorson protiv Holandije, presuda od 6. marta godine, objavljena u Izvještajima broj 1996-II, stav 78, i Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. novembra godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05). 51. Također, Ustavni sud ukazuje na to da, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, član 6. stav 1. Evropske konvencije obavezuje sudove da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Međutim, ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila godine i AP 352/04 od 23. marta godine). Mjera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi, Evropski sud, Ruiz Torija protiv Španije, presuda od 9. decembra godine, Serija A broj 303-A, stav 29). Evropski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali na to da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi, Evropski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta godine). 52. Dovodeći u vezu navedene stavove sa konkretnim predmetom, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku tužilac na glavnom pretresu izmijenio činjenični opis optužnice, dok su pravni opis i pravna kvalifikacija optužbe ostali isti. Navedeno je bilo predmet apelanticine žalbe o čemu je drugostepeni sud dao jasno i detaljno obrazloženje, koje, prema mišljenju Ustavnog suda, ni u jednom dijelu ne ukazuje na proizvoljnost. Naime, proizlazi da je tužilac izmijenio optužnicu na glavnom pretresu prije davanja završne riječi, te da je predsjednik prvostepenog vijeća odgodio glavni pretres, te, zatim, pitao stranke i njihove branioce da li imaju drugih dokaznih prijedloga. Iz navedenog se može zaključiti da je apelantici data mogućnost da, nakon izmjene optužnice, pripremi svoju odbranu, te da bude upoznata sa svim činjenicama i dokazima koji su provedeni u predmetnom postupku, kao i da komentira navode i dokaze koje je podnijela tužilačka strana. 53. Dalje, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom postupku po naredbi sudije za prethodni postupak izvršen pretres apelanticinog stana i vozila o čemu su sačinjeni relevantni zapisnici. Uvidom u navedene zapisnike Okružni sud je utvrdio da su sačinjeni u skladu sa odredbama ZKPRS koje propisuju vršenje pretresa, te da su sva lica i optuženi kod kojih je vršen pretres svojim potpisima potvrdili da su prisustvovali pretresu i da niko od njih nije imao primjedaba na postupak vršenja pretresa. Dalje, zapisnike su potpisala ovlaštena službena lica sa

130 Broj 70 - Strana 130 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, pečatom organa koji je vršio pretres. Rješavajući po apelanticinoj žalbi u pogledu navedenog, Vrhovni sud je dao jasno obrazloženje zbog čega smatra da radnje pretresanja stana i ostalih prostorija nisu nezakonite, kao i da dokazi koji su pribavljeni tim radnjama nisu nezakoniti. Ovakvo obrazloženje redovnih sudova u ovom dijelu, prema mišljenju Ustavnog suda, ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost u primjeni relevantnih odredaba ZKPRS. 54. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu apelantici, kao i ostalim optuženim bila određena posebna istražna radnja nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija na osnovu člana 234. stav 2. tačka a) ZKPRS po naredbi sudije za prethodni postupak. U odnosu na navode branilaca optuženih da se navedene istražne radnje ne mogu preduzeti protiv nepoznatih, redovni sudovi su istakli da se istraga, u smislu člana 224. stav 2. ZKPRS, može provoditi i protiv nepoznatog lica, budući da je navedenom odredbom propisano da se o provođenju istrage donosi naredba koja, između ostalog, sadrži podatke o osumnjičenom ukoliko je poznat. Stoga, prema mišljenju redovnih sudova, analognim tumačenjem proizlazi da se posebne istražne radnje mogu odrediti i protiv nepoznatih lica uz obavezno ispunjenje uvjeta za njihovu primjenu iz člana 234. ZKPRS. Naime, naredba za određivanje posebnih istražnih radnji, u smislu člana 236. stav 2. tačka a) ZKP, mora da sadrži u formalnom smislu, između ostalih, i podatke o licu protiv koga se ta radnja preduzima. Međutim, redovni sudovi su ukazali da podaci o licu ne znače da se radi o ličnim podacima u smislu navođenja potpunog identiteta tog lica. Stoga je, suprotno navodima apelanticine žalbe, Vrhovni sud istakao da se posebne istražne radnje, kao i naredba o provođenju istrage može odrediti i protiv N.N. lica sa navođenjem pretplatničkih brojeva mobilnih telefona (ili ostalih elemenata, IMEI telefonskog aparata, broja SIM kartice). Pored navedenog, Vrhovni sud je naveo da niti jedna zakonska odredba ne uvjetuje da se posebne istražne radnje mogu odrediti samo ako je donesena naredba o provođenju istrage. Također je ukazano da sudija za prethodni postupak ima funkcionalnu nadležnost za postupanje i prije donošenja naredbe o provođenju istrage, budući da ima zakonsko ovlaštenje da postupa pri radnji za pretresanje stana (donosi naredbu za pretresanje i dr.) za koju, isto tako, nije preduvjet da je donesena naredba o provođenju istrage. 55. Prema tome, prema ocjeni redovnih sudova, u odnosu na posebne istražne radnje u potpunosti je ispoštovana procedura propisana zakonom na osnovu koje se određuje ova posebna istražna radnja. Utvrđeno je da su naredbe o određivanju ovih posebnih istražnih radnji donesene na osnovu člana 236. stav 1. ZKPRS na obrazložen prijedlog tužioca, koji je sadržavao sve neophodne podatke. Stoga je zaključeno da je pet CD medija sa originalnim tonskim zapisima i snimljenim razgovorima i SMS poruka zabilježenih tokom provođenja posebnih istražnih radnji zakonito pribavljen dokaz. Dakle, redovni sudovi su utvrdili da su neosnovani navodi branilaca optuženih o tome da su dokazi pribavljeni navedenim istražnim radnjama nezakoniti. Pored navedenog, Vrhovni sud je utvrdio da se informacije i podaci (SMS poruke između apelantice i svjedoka I.M.) kao slučajni nalazi mogu koristiti kao dokaz u smislu odredbe člana 238. ZKPRS, jer su dobiveni na osnovu preduzetih posebnih istražnih radnji prema optuženom D.D. na osnovu naredbe sudije za prethodni postupak, a odnose se i na apelanticu i na krivično djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS za koje se mogu odrediti posebne istražne radnje. 56. Sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje da su redovni sudovi u obrazloženju osporenih presuda dali zadovoljavajuće razloge povodom preduzetih posebnih istražnih radnji nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija protiv apelantice. U navedenom obrazloženju redovnih sudova Ustavni sud ne može uočiti bilo kakvu proizvoljnost u primjeni relevantnih odredaba ZKPRS koje propisuju proceduru za preduzimanje navedenih radnji. Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud sadržaj i smisao transkripata snimljenih telefonskih razgovora optuženih, među kojima je i apelantica, doveo u vezu sa drugim izvedenim dokazima, i to sa iskazima svjedoka, materijalnim dokazima, izvršenim vještačenjem, te na osnovu cjelokupno provedenog dokaznog postupka zaključio da su se u apelanticinim radnjama stekla obilježja krivičnog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZRS. Dakle, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud u svojoj presudi u odnosu na apelanticu u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, te njihovog dovođenja u međusobnu vezu i izvođenju zaključka o apelanticinoj krivičnoj odgovornosti. Ovakve zaključke prvostepenog suda u cijelosti je potvrdio i drugostepeni sud, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučenje u pogledu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava. 57. Također, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku data razumna mogućnost i optužbi i odbrani da iznesu svoju dokaznu građu. U toku cijelog postupka apelantica je imala branioca, te mogućnost da svoje argumente suprotstavi argumentima optužbe. Dakle, ne može se zaključiti da je apelantica na bilo koji način dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na tužilačku, kao ni da je u konkretnom slučaju došlo do povrede principa kontradiktornosti. Naposljetku, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi prilikom donošenja svojih odluka primijenili relevantne zakonske odredbe, a osporene sudske presude navode sve potrebne razloge na kojima su zasnovane. 58. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, redovni sudovi su u obrazloženjima svojih presuda dali jasne i precizne razloge za svoje stavove, tako da procjena izvedenih dokaza ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljna ili neprihvatljiva sama po sebi, niti ima elemenata koji bi ukazali na to da je dokazni postupak zloupotrijebljen na apelanticinu štetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da apelanticinim navodima o pogrešnoj ocjeni dokaza i, u vezi s tim, pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju nije dovedeno u pitanje poštivanje garancija iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. S obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da su apelanticini navodi izneseni u tom pravcu potpuno neosnovani. 59. U pogledu apelanticinih navoda o povredi prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća da navedena odredba propisuje da će svako ko je optužen za krivično djelo biti smatran nevinim dok se njegova krivica ne dokaže u skladu sa zakonom, odnosno pravosnažnom presudom. Također, sumnju u pogledu činjenica koje čine obilježja krivičnog djela sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, presumpcija nevinosti znači da optuženi nema obavezu da se brani, mada ima pravo na odbranu, nije dužan dokazivati svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužiocu. U skladu s tim, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženog nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivicu, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada sumnja, sud mora primijeniti princip in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra godine, Serija A broj 146, stav 77). Ovi osnovni principi su ustanovljeni i razrađeni u odredbama ZKPRS koji je primijenjen u konkretnom slučaju i podrazumijeva obavezu suda da u obrazloženju presude ocijeni svaki dokaz pojedinačno, da ih dovede u međusobnu vezu i izvrši ocjenu dokaza u njihovoj ukupnosti, izvodeći zaključak o

131 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 131 dokazanosti ili nedokazanosti neke činjenice. Dovodeći navedeno u vezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da je Okružni sud, a što je potvrdio i Vrhovni sud, za svaki izvedeni dokaz dao jasno i iscrpno obrazloženje, te sve dokaze doveo u međusobnu vezu, zbog čega Ustavni sud smatra da ocjena dokaza u konkretnom slučaju ni na koji način ne ostavlja utisak proizvoljnosti ili nelogičnosti, niti predstavlja kršenje principa iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da su neosnovani i apelanticini navodi o povredi prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije. 60. U odnosu na apelanticine navode o povredi prava iz člana 6. stav 3. tačka a) Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da navedena odredba optuženom osigurava pravo da bude informiran o razlozima optužbe, to jest o djelima za koja se tvrdi da je počinio i na kojima se zasniva optužba, kao i detaljno o zakonskom osnovu tih djela (vidi, Evropski sud, Pelissier i Sassi protiv Francuske, broj /94, stav 51, EKLJP 1999-II). Područje primjene člana 6. stav 3.a) Evropske konvencije mora se naročito procijeniti u svjetlu općeg prava na pravičnu raspravu, koja se jamči stavom 1. člana 6. Evropske konvencije (vidi, Evropski sud, Colozza protiv Italije, 12. februar godine, Serija A broj 89, str. 14, stav 26). Evropski sud smatra da u krivičnim predmetima pružanje potpune detaljne informacije optuženom koja se tiče optužbi protiv njega i, sljedstveno tome, pravnog osnova koji sud može da ima u vidu predstavlja osnovni preduvjet kojim se osigurava pravičan sudski postupak. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud u konkretnom slučaju ne može zaključiti da apelantica nije blagovremeno upoznata sa materijalnim i pravnim osnovom optužbe koja je podignuta protiv nje. Također, Ustavni sud zapaža da je apelantici bilo omogućeno da se izjasni na izmijenjenu optužnicu, te da joj je prvostepeni sud dao mogućnost da u tom smislu pripremi svoju odbranu. Dakle, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je u predmetnom postupku apelantici bilo omogućeno da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji su provedeni na glavnom pretresu. Stoga, Ustavni sud smatra da su i apelanticini navodi o kršenju garancija iz odredbe člana 6. stav 3. tačka a) Evropske konvencije neosnovani. 61. U odnosu na dopunu apelacije od 5. maja godine u kojoj apelantica ukazuje da je 14. aprila godine potvrđena optužnica protiv policijskih službenika Ministarstva unutrašnjih poslova RS i inspektora Kriminalističke policije Odsjeka za borbu protiv neovlaštene proizvodnje i prometa opojnih droga CJB Banja Luka, zbog postojanja osnova sumnje da su organizirali i da su pripadnici zločinačkog udruženja koje je djelovalo od godine do oktobra godine radi vršenja krivičnih djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga, proizlazi da navedeno apelantica dovodi u vezu sa istražnim radnjama provedenim protiv nje u kojima su učestvovali navedeni službenici. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava smatrao da je ovlašten da prilikom odlučivanja o osnovanosti zahtjeva uzme u obzir i "nove podatke", to jest sve dodatne informacije i "svježe argumente", ako ih smatra relevantnim, pa i onda kad te informacije, dokumenti ili drugo gradivo nisu bili predočeni sudovima ili drugim nadležnim organima tužene države u vrijeme vođenja postupka pred njima (vidi, Evropski sud, K. i T. protiv Finske, predstavka broj 25702/94, presuda od 12. jula godine). Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da protiv navedenih službenika, odnosno inspektora krivični postupak za utvrđivanje njihove krivičnopravne odgovornosti nije okončan, već da je još u toku. Dakle, iako je protiv navedenih lica potvrđena optužnica, postupak utvrđivanja njihove krivičnopravne odgovornosti nije okončan, pa se još ne zna ishod tog postupka. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno ne može u ovom momentu dovesti do drugačijeg rješavanja predmetne apelacije, pa je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocijenio osporene presude sa aspekta utvrđivanja apelanticine krivičnopravne odgovornosti za šta je u prethodnim tačkama ove odluke utvrdio da su redovni sudovi u osporenim presudama dali obrazloženje koje ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost, odnosno u cijelosti ispunjava standarde prava na pravično suđenje. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, navedena dopuna nije relevantna za rješavanje predmetne apelacije. 62. U odnosu na dopunu apelacije od 13. aprila godine, Ustavni sud zapaža da je već u prethodnim tačkama ove odluke utvrdio da iz obrazloženja osporenih presuda ne proizlazi arbitrarnost u preduzimanju istražnih radnji protiv apelantice, kao i korištenju rezultata tih istražnih radnji u predmetnom postupku na način da su one dovedene u vezu sa svim ostalim provedenim dokazima. Stoga, Ustavni sud smatra da su i navodi ove dopune neosnovani. 63. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama redovnih sudova nije povrijeđeno apelanticino pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka a) Evropske konvencije. b) Pravo na poštivanje doma, privatnog i porodičnog života i prepiske Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: f) Pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku. Član 8. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na poštivanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, sprečavanja nereda ili sprečavanja zločina, radi zaštite zdravlja i morala, ili zaštite prava i sloboda drugih. 64. U odnosu na apelanticine navode o kršenju prava iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj odluci donesenoj u predmetu broj AP 2539/06 (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 2539/06 od 29. aprila godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda razmatrajući navode o kršenju prava iz člana 8. Evropske konvencije zbog, navodno, naredbe za pretres stana izdate nezakonito u toku istrage iz novembra godine, zaključio da je miješanje u apelantovo pravo na dom bilo zakonito. Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je istakao stav da naredba o pretresu predstavlja radnju koja je preduzeta s ciljem da se dokaže krivično djelo, te da, u tom smislu, naredba predstavlja mjeru neophodnu u demokratskom društvu s ciljem poštivanja vladavine prava, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između zaštite zakonitog cilja koji se tiče zaštite javnog reda i mira, s jedne strane, i, s druge strane, zaštite apelantovog prava na privatni i porodični život tim prije što se radi o mjeri privremenog karaktera. 65. Dovedeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da su i naredbe koje su bile donesene u konkretnom slučaju pretresanje apelanticinog stana i vozila, kao i naredba za određivanje posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija provedene na način predviđen zakonom radi dokazivanja krivičnog djela. Stoga, Ustavni sud smatra da su ove naredbe u konkretnom slučaju predstavljale zakonitu mjeru neophodnu u demokratskom društvu, te da postoji razuman odnos proporcionalnosti između zaštite javnog interesa i

132 Broj 70 - Strana 132 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, apelanticinog interesa na dom, privatni i porodični život tim prije što se radilo o mjerama privremenog karaktera. 66. S obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelanticino pravo na poštivanje doma, privatnog i porodičnog života i prepiske iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 67. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1, 2. i 3. tačka a) Evropske konvencije kada u konkretnom slučaju nije došlo do povrede principa nezavisnosti i nepristranosti suda, kao i kada su redovni sudovi u krivičnom postupku koji je vođen protiv apelantice utvrdili sve relevantne činjenice, brižljivo ocijenivši svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno, i iz kojih je nesumnjivo proistekao zaključak o apelanticinoj krivičnopravnoj odgovornosti, kao i da nisu povrijeđene garancije u pogledu presumpcije nevinosti, te kada je apelantici omogućeno da pod istim uvjetima kao i Tužilaštvo učestvuje u postupku, kao i da su joj bile omogućene proceduralne garancije iz člana 6. stav 3. tačka a) Evropske konvencije. 68. Nema kršenja prava na poštivanje doma, privatnog i porodičnog života i prepiske iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije kada su naredbe sudije za prethodni postupak u konkretnom slučaju predstavljale zakonitu mjeru neophodnu u demokratskom društvu, a radilo se o mjerama privremenog karaktera. 69. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, prestaje pravno djejstvo Odluke o privremenoj mjeri broj 4413/13 od 12. marta godine. 70. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 71. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnoj sjednici, u predmetu broj AP 4413/13, rješavajući apelaciju Ane Mastilo, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu: Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 9. srpnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Ane Mastilo podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 K Kž 10 od 17. rujna godine i Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 11 0 K K od 1. veljače godine. Na temelju članka 64. stavak (4) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, prestaje pravno djejstvo Odluke o privremenoj mjeri broj AP 4413/13 od 12. ožujka godine. OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Ana Mastilo (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Banjaluke, koju zastupa Jovan S. Čizmović, odvjetnik iz Banjaluke, podnijela je 28. listopada godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 K Kž 10 od 17. rujna godine i Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 11 0 K K od 1. veljače godine. Apelantica je 29. studenog godine podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud odgodio izvršenje kazne zatvora na koju je osuđena do donošenja odluke o apelaciji. Apelantica je 18. veljače godine podnijela zahtjev za prioritetno rješavanje apelacije. Apelantica je 5. svibnja godine i 13. travnja godine dopunila apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Odlukom Ustavnog suda broj AP 4413/13 od 12. ožujka godine usvojen je apelantičin zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), od Vrhovnog suda, Okružnog suda i Okružnog tužiteljstva Banjaluka (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 19. ožujka godine da dostave odgovore na apelaciju. 4. Vrhovni sud, Okružni sud i Tužiteljstvo su dostavili odgovore na apelaciju 26. i 27. ožujka i 1. travnja godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Okružnog suda broj 11 0 K K od 1. veljače godine, koja je ispravljena Rješenjem Okružnog suda broj 11 0 K K od 12. travnja godine, apelantica je proglašena krivom zbog kaznenog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. Kaznenog zakona Republike Srpske (u daljnjem tekstu: KZRS) i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od dvije godine u koju joj je uračunato vrijeme provedeno u pritvoru. Na temelju članka 99. st. 1. i 3. u svezi sa člankom 96. st. 2. toč. a) i e) i 3. Zakona o kaznenom postupku Republike Srpske (u daljnjem tekstu: ZKPRS), apelantica je obvezana naknaditi troškove kaznenog postupka u iznosu od 50,00 KM, te na ime paušala platiti iznos od 300,00 KM. 7. U obrazloženju prvostupanjske presude se navodi da je na glavnom pretresu održanom 14. siječnja godine okružni tužitelj izmijenio činjenični opis optužbe, a pravni opis i pravna kvalifikacija optužbe ostali su neizmijenjeni. 8. Istaknuto je da su po naredbama Okružnog suda izvršeni pretresi osoba kako osumnjičenih, tako i osoba koje su kupovale opojnu drogu, kao i prostorija i vozila o čemu su sačinjeni zapisnici o izvršenim pretresima sa fotodokumentacijom izvršenog pretresa osobnog vozila, čiji je vlasnik S.V., te su izdane potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, što je uloženo u spis. Dalje je navedeno da je, prema priloženim zapisnicima o pretresu stana, drugih prostorija, vozila i osoba, vidljivo da su pretresi izvršeni po naredbama suca za prethodni postupak, da su zapisnici o izvršenim pretresima sačinjeni sukladno odredbama ZKPRS koje propisuju vršenje pretresa, a također, sve osobe i optuženi kod kojih je vršen pretres su svojim potpisom potvrdili da su pretresu bili nazočni i da niti jedan od optuženih kod kojih je vršen pretres nije imao primjedaba na postupak vršenja pretresa. Istaknuto je da su zapisnike uredno

133 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 133 potpisale i ovlaštene službene osobe sa pečatom tijela koje je vršilo pretres, a kao prilog izvršenim pretresima i sačinjenim zapisnicima o pretresu je sačinjena i fotodokumentacija izvršenog pretresa vozila čiji je vlasnik S.V. Dalje je navedeno da su privremeno oduzeti predmeti popisani po rednim brojevima i sačinjenim potvrdama o privremenom oduzimanju predmeta nakon izvršenog pretresa, a uložene potvrde o privremenom oduzimanju predmeta su potpisali svi optuženi i osobe kod kojih je vršen pretres i na potvrdama se ne nalazi bilo kakva primjedba na pobrojane i oduzete predmete. 9. Navedeno je da su po naredbama suda prema apelantici i drugim optuženim provedene posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, na temelju članka 234. stavak 2. točka a) ZKP, pa su pred sudom preslušani transkripti razgovora optuženih u kojima su zabilježeni međusobni razgovori optuženih, kao i razgovori optuženih sa osobama kojima su prodavali opojnu drogu. Prema ocjeni suda, navedene istražne radnje su provedene po naredbama suca za prethodni postupak, tako da je pet CD medija sa izvornim tonskim zapisima i snimljenim razgovorima i SMS poruka, zabilježenih tijekom provedbe posebnih istražnih radnji, zakonito pribavljen dokaz nasuprot navodima branitelja optuženih. Istaknuto je da tvrdnje branitelja optuženih o tome da su dokazi pribavljeni navedenim istražnim radnjama nezakoniti, jer su naredbe za provedbu posebnih istražnih radnji donesene prije nego što je tužitelj donio naredbu o provedbi istrage nemaju uporište u zakonu zbog toga što se istraga može provoditi i protiv nepoznate osobe ("o provedbi istrage donosi se naredba koja sadrži: podatke o počinitelju kaznenog djela ukoliko su poznati, opis djela iz kojeg proizlaze zakonska obilježja kaznenog djela "). Stoga je ukazano da se analognim tumačenjem dolazi do zaključka da su se posebne istražne radnje mogle odrediti i protiv nepoznatih osoba uz obvezno ispunjavanje uvjeta za njihovu primjenu iz članka 234. ZKP. 10. Prema ocjeni Okružnog suda, pri donošenju i provedbi ovih naredbi u potpunosti je ispoštovana procedura određena zakonom na temelju koje se određuje ova posebna istražna radnja. Okružni sud je utvrdio da je u svakom konkretnom predmetu naredba o određivanju posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija (mobilnih telefona) u odnosu na optužene obuhvaćene tim naredbama donesena sukladno članku 236. stavak 1. ZKPRS na obrazloženi prijedlog tužitelja, koji je sadržavao podatke o osobama i brojevima telefona, uključujući i N.N. osobe protiv kojih se poduzimaju radnje, utemeljene sumnje za kazneno djelo za koje se, prema KZRS, može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, razlozi za njihovo poduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju poduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način izvođenja, opseg i trajanje radnje. 11. Okružni sud je naveo da su na održanim pretresima provedeni dokazi: preslušavanje audiozapisa, preslušani telefonski razgovori optuženih, tj. transkripti snimljenih razgovora i zabilježenih SMS poruka u označenom razdoblju. Istaknuto je da optuženi nisu osporili da je glas koji se čuje na audiozapisu, a koji je registriran u transkriptima, njihov glas. Analizom sadržaja navedenih razgovora sud je utvrdio povezanost apelantice i ostalih optuženih, njihovo poznanstvo i suradnju i dogovore u svezi sa nabavljanjem, držanjem, prenošenjem, pakiranjem i prodajom opojne droge. Ocjenom svih preslušanih razgovora u svezi sa drugim izvedenim dokazima utvrđeno je da navedeni razgovori potkrepljuju druge dokaze koji se odnose na uloge i radnje pojedinih optuženih, kao i činjenicu da su optuženi vodili računa o tome da u ovim razgovorima ne otkrivaju potpune detalje, već da korištenjem pojedinih termina, skraćenica, nedovršenih rečenica prikriju pravi sadržaj razgovora. Istaknuto je da optuženi nisu koristili neki posebni zatvoreni sustav šifri koji bi bilo teško protumačiti, jer su u razgovorima koristili riječi "ono", "to", poziv na "piće" ili "kafu", "možemo li se vidjeti", što bi značilo ima li droge za prodaju, ali iz cijelog konteksta sasvim je jasno da se radi o drogi, o kupovini, prodaji i sl. Istaknuto je da je apelantica putem telefona komunicirala u svezi sa prodajom opojne droge kokain sa osobom I.M. Navedeno je da je iz sadržaja i smisla preslušanih transkripata, kada se dovedu u svezu sa drugim izvedenim dokazima, iskazima svjedoka, materijalnim dokazima, izvršenim vještačenjem, sud bez imalo dvojbe zaključio da su optuženi, među kojima je i apelantica, radi prodaje kupovali, neovlašteno prodavali i držali tvari koje su proglašene za opojne droge, a u poduzetim radnjama su se stekla bitna obilježja kaznenog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. 12. Ukazano je da je iz provedenih dokaza sud zaključio da je optuženi D.D. opojnu drogu, kokain, sam prodavao D.T. i M.Š., te da je, radi dalje prodaje kokaina, angažirao optužene D.J., Lj.J. i apelanticu. Istaknuto je da je optuženi D.D. sa apelanticom komunicirao putem telefona, a i neposredno, što ne spori ni njihova obrana, tvrdeći da su oni bili u ljubavnoj vezi. 13. Istaknuto je da se ne može prihvatiti kao točan, istinit i uvjerljiv iskaz svjedoka I.M., koja je izjavila da je od apelantice preuzimala lijek "novalgetol" i filmove, a ne opojnu drogu kokain. Navedeni iskaz sud je ocijenio kao da je dan s ciljem da pomogne svojoj dugogodišnjoj prijateljici (apelantici) da izbjegne kaznenu odgovornost. Prema mišljenju suda, iz smisla i sadržaja telefonske komunikacije apelantice i I.M. utvrđeno je da je njihova komunikacija bila vezana za prodaju, odnosno kupovinu opojne droge, te da je I.M. od apelantice tražila da joj kupi drogu, a ne da nabavi "novalgetol". 14. Ukazano je da su od svih optuženih po naredbi suda oduzeti mobilni telefoni sa SIM karticama koje im pripadaju. Činjenicu da je pretplatnička kartica označenog broja pripadala optuženima potvrdili su saslušani svjedoci, jer su izjavili da su upravo na te pretplatničke brojeve pozivali optužene, a i sami optuženi nisu osporavali da je označeni pretplatnički broj upravo bio njihov. Prema mišljenju Okružnog suda, svi telefonski razgovori koji su bili predmetom analize pred sudom su obavljeni putem telefona i SIM kartica koji su privremeno oduzeti od optuženih, tako da nije dovedena u pitanje autentičnost razgovora koji su snimljeni. Istaknuto je da je sud dao djelomičan prikaz sadržaja pojedinih razgovora između optuženih, kao i optuženih i drugih osoba. Ukazano je da je transkripte snimljenih razgovora sud ocijenio kao dokaz koji potkrepljuju drugi dokazi na temelju kojih je utvrđena krivnja optuženih i ovom dokazu dao značaj, jer je ocijenio sadržaj i smisao međusobne komunikacije između optuženih i drugih osoba. Stoga, kako nije korišten posebanzatvoren sustav šifri, smisao sadržaja i zaključke u svezi sa navedenim komunikacijama sud je mogao sam donijeti. Istaknuto je da u sadržaju razgovora nisu uočene nikakve posebne šifre koje bi predstavljale poseban oblik komunikacije koja bi bila nerazumljiva sudu. 15. Istaknuto je da je sud na temelju transkripata razgovora optuženih, ocjenom sadržaja i smisla navedenih razgovora, kao i iz iskaza saslušanih svjedoka, izvršenog vještačenja, materijalnih dokaza, zapisnika o izvršenim pretresima i potvrda o privremenom oduzimanju predmeta utvrdio da su optuženi poduzimali radnje radi nabavke i prodaje opojne droge, čime su ostvarivali dobit a koja je svakome od optuženih mogla pripasti obzirom na ulogu i brojnost radnji poduzetih radi prodaje, te stjecanja financijske dobiti, jer se navedeno kazneno djelo vrši radi stjecanja financijske dobiti. 16. Navedeno je da je sud, ocjenjujući poduzete radnje optuženih, među kojima je i apelantica, u kaznenopravnom smislu zaključio da se u njima stječu bitna obilježja kaznenog

134 Broj 70 - Strana 134 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. 17. Protiv prvostupanjske presude apelantica je podnijela priziv koji je Vrhovni sud Presudom broj 11 0 K Kž 10 od 17. rujna godine odbio i potvrdio prvostupanjsku presudu. 18. U obrazloženju drugostupanjske presude se navodi da nije povrijeđeno apelantičino pravo na obranu tako što je prvostupanjski sud dozvolio tužitelju da na glavnom pretresu, nakon završenog dokaznog postupka, izmijeni optužnicu. Istaknuto je da odredba članka 290. ZKPRS propisuje da, ako tužitelj ocijeni da izvedeni dokazi ukazuju da se izmijenilo činjenično stanje izneseno u optužnici, on može na glavnom pretresu izmijeniti optužnicu. Ukazano je da se glavni pretres završava nakon davanja završnih riječi, kada sudac, odnosno predsjednik vijeća objavljuje da je glavni pretres završen, u smislu odredbe članka 292. stavak 3. ZKPRS. Stoga, pošto je u konkretnom slučaju tužitelj izmijenio optužnicu na glavnom pretresu prije davanja završne riječi i pošto je predsjednik prvostupanjskog vijeća odgodio glavni pretres, te potom pitao stranke i branitelje imaju li drugih dokaznih prijedloga, prema mišljenju Vrhovnog suda, dao im je mogućnost nakon izmjene optužnice pripremiti obranu. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog suda, suprotno prizivnim tvrdnjama, nije došlo do povrede prava na obranu apelantice i ostalih optuženih. 19. U odnosu na navode apelantičinog priziva da joj nije bilo omogućeno izjasniti se o svim činjenicama i dokazima koji je terete, čime joj je povrijeđeno pravo na obranu, Vrhovni sud je naveo da apelantica pogrešno interpretira odredbu članka 6. stavak 2. ZKPRS, jer stavak 2. navedenog članka, za razliku od stavka 1, ne spominje prvo ispitivanje osumnjičenog, pa obavještenja navedena u stavku 2. koja se moraju dati osumnjičenom, odnosno optuženom, trebaju se promatrati u kontekstu cijelog prvostupanjskog postupka do donošenja presude. Istaknuto je da su u konkretnom slučaju svi optuženi sa svim činjenicama i dokazima upoznati tijekom glavnog pretresa. Stoga, kako im je prvostupanjski sud omogućio da se izjasne o svim činjenicama i dokazima, prema mišljenju Vrhovnog suda, nije povrijeđeno njihovo pravo na obranu. 20. Vrhovni sud je ukazao da, prema članku 6. stavak 1. ZKPRS, osumnjičeni već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i osnovima sumnje protiv njega. U kontekstu navedenog istaknuto je da prizivi branitelja i ne osporavaju činjenicu da su optuženi prilikom prvog ispitivanja u svojstvu osumnjičenih obaviješteni o djelu za koje se terete i o osnovima sumnje protiv njih. Međutim, činjenica što neki od njih prilikom prvog ispitivanja u svojstvu osumnjičenih nisu obaviješteni o svim činjenicama i dokazima koje ih terete nikako ne znači da je povrijeđeno njihovo pravo na obranu, kako to u svojim prizivima tvrde branitelji optuženih. Prema mišljenju Vrhovnog suda, oni pogrešno tumače odredbu članka 6. stavak 2. ZKPRS, jer stavak 2. navedene odredbe, za razliku od stavka 1, ne spominje prvo ispitivanje osumnjičenog na obavještenja navedena u stavku 2. koja se moraju dati osumnjičenom, odnosno optuženom, te se trebaju promatrati u kontekstu cijelog prvostupanjskog postupka do donošenja presude. Istaknuto je da su u konkretnom slučaju svi optuženi sa svim činjenicama i dokazima koji ih terete upoznati tijekom glavnog pretresa izvođenjem svih dokaza, pa i onih na koje se pozivaju u svojim prizivima. Stoga, pošto im je omogućeno da se izjasne o svim činjenicama i dokazima, prema mišljenju Vrhovnog suda, njihovo pravo na obranu nije povrijeđeno. 21. Dalje, u odnosu na zakonitost dokaza pribavljenih posebnim istražnim radnjama nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija iz odredbe članka 226. stavak 2. točka a) ZKPRS, sada 234. stavak 2. točka a) ZKPRS, naredba koju je donio sudac za prethodni postupak, sukladno odredbi članka 228. stavak 1. ZKPRS, sada 236. stavak 2. točka a) ZKPRS, mora sadržavati u formalnom smislu, između ostalih elemenata, i "podatke o osobi" protiv koje se ta radnja poduzima, a ne "osobne podatke" u smislu navođenja potpunog identiteta te osobe. Prema tome, suprotno navodima apelantičinog priziva naredba o provedbi posebnih istražnih radnji (kao i naredba o provedbi istrage) može se odrediti i protiv N.N. osobe sa navođenjem pretplatničkih brojeva mobilnih telefona (ili ostalih elemenata, IMEI telefonskog aparata, broj SIM kartice). 22. Također, prema mišljenju Vrhovnog suda, sve naredbe o određivanju, produljavanju ili proširenju posebnih istražnih radnji nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija donesene su na obrazložen prijedlog tužitelja, te sadrže podatke o osobama protiv kojih se poduzimaju, osnove sumnje za kazneno djelo za koje se, prema KZ, može izreći kazna zatvora najmanje tri godine ili teža kazna, razloge za njihovo poduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju poduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njezinog izvođenja, opseg i trajanje radnje. Istaknuto je da su neutemeljeni navodi apelantičinog priziva o tome da sudac za prethodni postupak ne može donijeti naredbu o posebnim istražnim radnjama prije donošenja naredbe o provedbi istrage, jer nijedna zakonska odredba ne uvjetuje da se posebne istražne radnje mogu odrediti samo ako je donesena naredba o provedbi istrage. Također, suprotno navodima iz priziva, sudac za prethodni postupak ima funkcionalnu nadležnost za postupanje i prije donošenja naredbe o provedbi istrage, budući da ima zakonsku ovlast da postupa i pri radnji pretresanja stana, prostorija i osoba (donosi naredbu za pretresanje i dr.) za koju, isto tako, nije preduvjet da je donesena naredba o provedbi istrage. 23. Navedeno je da su, suprotno navodima apelantičinog priziva, informacije i podaci (SMS poruke između apelantice i I.M.) slučajni nalazi koji se mogu koristiti kao dokaz u smislu odredbe članka 238. ZKP, jer su dobiveni na temelju poduzetih posebnih istražnih radnji prema optuženom D.D. na temelju naredbi suca za prethodni postupak od 11. travnja i 10. svibnja godine, a odnose se na apelanticu i na kazneno djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. Za navedeno djelo, imajući u vidu propisanu kaznu, mogu se odrediti posebne istražne radnje u smislu odredbe članka 235. točka g) ZKPRS a naredbom suca za prethodni postupak od 25. svibnja godine određene su posebne istražne radnje i za apelanticu. Također, suprotno navodima priziva, posebne istražne radnje koje su protiv apelantice određene naredbom od 25. svibnja godine nisu produljene istekom mjesec dana od njihovog određivanja, kako se tvrdi u prizivu, već su prvi put produljene prije isteka mjesec dana od kada su određene, i to naredbom od 23. lipnja 2011, a potom naredbom od 22. srpnja godine. 24. U odnosu na pismeno izvješće tužitelja o poduzetim radnjama koje je dostavio sucu za prethodni postupak, Vrhovni sud je naveo da sama činjenica da je tužitelj dostavio sucu za prethodni postupak pismeno izvješće nakon više od godinu dana od dana prestanka provedbe posebnih istražnih radnji ne dovodi u pitanje njihovu zakonitost, jer, sa jedne strane, odredbe članka 229. stavak 1. ZKP, odnosno članka 237. stavak 1. sada važećeg ZKPRS, ne propisuju rok u kojem je tužitelj dužan dostaviti ovo izvješće a, sa druge strane, propust tužitelja da dostavi takvo izvješće ili da ga dostavi kasnije sam za sebe nikako ne znači da su poduzete posebne istražne radnje nezakonite, već se zakonitost mora ocijeniti u smislu odredbe članka 239. ZKPRS. Stoga, budući da je Vrhovni sud utvrdio da su se posebne istražne radnje provodile prema optuženima na temelju naredbe suca za prethodni postupak, te pošto nisu bile u suprotnosti sa izdanim naredbama, to su podaci i dokazi koji su pribavljeni na temelju

135 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 135 tih posebnih istražnih radnji, suprotno navodima priziva, zakoniti dokazi na kojima se može zasnovati sudska presuda. 25. U odnosu na apelantičin priziv u svezi sa radnjom pretresanja stana i ostalih prostorija, istaknuto je da dokazi koji su pribavljeni na temelju tih radnji nisu nezakoniti u situaciji kada sudac za prethodni postupak u svom zapisniku konstatira da je jedna ovlaštena službena osoba telefonom zatražila od suca da izda usmenu naredbu za pretres ako je naredbu za pretresanje sačinila druga ovlaštena osoba, ili ako su u pisanoj naredbi koju je sačinila ovlaštena službena osoba konstatirane poimenično ovlaštene osobe koje će vršiti pretres. Također, nisu nezakoniti ni dokazi koji su pronađeni prilikom pretresanja stana i ostalih prostorija, zato što je privremeno oduzete predmete predala sudu druga ovlaštena osoba u odnosu na onu osobu koja je telefonom tražila od suca za prethodni postupak usmenu naredbu za pretresanje, ili zato što oduzeti predmeti nisu predati sucu za prethodni postupak, već nekom djelatniku suda, kako se u prizivu pogrešno tvrdi. 26. Prema mišljenju Vrhovnog suda, odredbe ZKP ne propisuju da jedna ista osoba mora i da putem telefona traži od suca za prethodni postupak izdavanje usmene naredbe za pretresanje i da ta ista osoba sudjeluje prilikom pretresanja, te da, potom, ta ista osoba preda sudu oduzete predmete. Ukazano je da su u konkretnom slučaju sve ovlaštene službene osobe pripadnici MUP-a RS - Centra javne bezbjednosti - Sektora kriminalističke policije Banjaluka. Vrhovni sud je naveo da odredba članka 127. stavak 3. ZKPRS propisuje da, nakon oduzimanja predmeta na temelju naredbe za pretresanje, ovlaštena službena osoba mora bez odgađanja vratiti sudu naredbu i predati predmete i spisak oduzetih stvari. Stoga, prema mišljenju Vrhovnog suda, odredbe ZKPRS ne propisuju da se sucu za prethodni postupak osobno moraju predati oduzeti predmeti, a u konkretnom slučaju, oduzete predmete je preuzela djelatnica prvostupanjskog suda i oni su deponirani u sudu u smislu odredbe članka 134. ZKPRS. 27. Apelantica je, također, u prizivu navela da su nezakonite radnje pretresanja njezinog stana i njezinog osobnog vozila, budući da sudac za prethodni postupak nije zabilježila tijek razgovora sa ovlaštenom službenom osobom u vrijeme zaprimanja zahtjeva za izdavanje usmene naredbe, već je to uradila nakon isteka roka od 24 sata. Vrhovni sud je naveo da su ovi apelantičini navodi neutemeljeni, jer je uvidom u zapisnik od 4. listopada godine utvrđeno da se konstatacija na koncu tog zapisnika "dovršeno u sati" ne odnosi na činjenicu da je taj zapisnik dovršen 4. listopada godine, kako se pogrešno navodi u prizivu, već da je telefonski razgovor između suca za prethodni postupak i ovlaštene službene osobe povodom usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe za pretresanje koji je započeo 3. listopada godine dovršen tog dana u sati. Stoga je, po mišljenju Vrhovnog suda, sudac za prethodni postupak postupio sukladno odredbi članka 120. stavak 2. ZKPRS, jer je sačinio zapisnik i predao ga sudu odmah narednog dana od dana podnošenja usmenog zahtjeva za izdavanje naredbe za pretresanje. 28. Dalje je Vrhovni sud ustanovio da izreka prvostupanjske presude nije nerazumljiva, niti proturječna sama sebi, kao ni njezinim razlozima, te da obrazloženje presude sadrži razloge u pogledu odlučnih činjenica sa aspekta postojanja kaznenog djela i krivnje i odlučnih činjenica za pravilnu primjenu KZRS. Istaknuto je da su točni apelantičini navodi u prizivu o tome da prvostupanjska presuda ne sadrži razloge o tome zašto nije prihvaćen iskaz svjedokinje I.M., koji je dala pred ovlaštenom službenom osobom. Međutim, Vrhovni sud je istaknuo da se prvostupanjska presuda ne zasniva na tom iskazu zbog čega su bez osnove apelantičini prigovori izneseni u prizivu. 29. Dalje je Vrhovni sud naveo da su činjenična utvrđenja iz prvostupanjske presude potpuna i pravilna, te da su utemeljena na brojnim dokazima izvedenim na glavnom pretresu koji su izneseni u obrazloženju prvostupanjske presude i ocijenjeni na način kako to propisuje odredba članka 295. stavak 2. ZKP. Takvim pristupom ocjeni izvedenih dokaza izveden je i konačan, a prema ocjeni suda pravilan, zaključak da je apelantica počinila kazneno djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. 30. Također, Vrhovni sud je dao odgovor na navode apelantičinog priziva u odnosu na ocjenu iskaza svjedokinje I.M. za koju je prvostupanjski sud utvrdio da je dan radi pomaganja apelantici. Prema mišljenju Vrhovnog suda, nepobitno je da su navedena svjedokinja i apelantica komunicirale radi kupoprodaje opojne droge kokain, a ne radi kupovine ampula "novalgetol", kako se tvrdi u prizivu. Pri tome je navedeno da, prema navodima iz priziva, te prema podnesku Agencije za lijekove i medicinska sredstva BiH od 29. kolovoza godine, koji je apelantičin branitelj predao Vrhovnom sudu, ampule "novalgetol" se ne mogu kupiti u slobodnoj prodaji u ljekarnama, te da se isključivo upotrebljavaju u zdravstvenim ustanovama. Istaknuto je da je za sud nelogično i sasvim neprihvatljivo da svjedokinja I.M. ne odlazi u zdravstvenu ustanovu a istodobno, suprotno navodima iz priziva i suprotno sadržaju iz navedenog podneska, spomenuta svjedokinja navodi da se ampule "novalgetol" mogu kupiti u ljekarni na recept, da u spornom razdoblju nije išla kod liječnika kako bi uzela recept za navedene ampule, ali da u vrijeme kada je svjedočila pred prvostupanjskim sudom, ide kod liječnika po recept. Prema tome, imajući u vidu navedene činjenice, te sadržaj SMS poruka između apelantice i svjedokinje I.M, prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanoj presudi se pravilno zaključuje da apelantica prodaje opojnu drogu kokain spomenutoj svjedokinji i pri tome u jednoj od SMS poruka od 7. svibnja godine apelantica odgovara svjedokinji: "Ne mogu, bez auta sam, 'aj zovni D., pa nek on dođe do tebe" iz koje je prvostupanjski sud pravilno utvrdio da je apelantica i posredovala u prodaji, jer upućuje svjedokinju da zove optuženog D.D. 31. Istaknuto je da su neutemeljeni i prizivni navodi u svezi sa pronađenim telefonom prilikom pretresanja stana, budući da je mobilni telefon sa istim IMEI brojevima (dva, što znači da se radi o telefonu sa dvije SIM kartice) pronađen kod apelantice, te da je bio predmetom posebnih istražnih radnji u odnosu na optuženog D.D. Ukazano je da ni apelantica, ni svjedokinja I.M., kao ni ostali optuženi nisu tijekom prvostupanjskog postupka osporavali da su oni telefonski komunicirali, što je izvedeno kao dokaz pribavljen na temelju posebnih istražnih radnji, niti su osporili da su to njihovi glasovi. 32. Prema tome, nasuprot tvrdnjama apelantičinog priziva kojima se osporava pravilnost zaključka prvostupanjskog suda o postojanju kvalificiranog oblika predmetnog kaznenog djela, prema mišljenju Vrhovnog suda, za takvo utvrđenje prvostupanjski sud je dao dovoljno uporišta u izvedenim dokazima. Navedeno je da su radnje izvršenja osnovnog oblika kaznenog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 1. KZRS alternativno određene i da postoje u situaciji kada se neovlašteno proizvodi, prerađuje i prodaje, ili nudi na prodaju, ili radi prodaje kupuje, drži ili prenosi, ili posreduje u prodaji ili kupovini, ili se na drugi način neovlašteno stavljaju u promet tvari ili preparati koji su proglašeni za opojne droge. Za postojanje jednog od kvalificiranih oblika predmetnog kaznenog djela (koji su u stavku 2. članka 224. KZRS, također, alternativno određeni) zakonska definicija kao kvalifikatornu okolnost inkriminacije zahtijeva da je djelo izvršilo više osoba, što podrazumijeva sudjelovanje najmanje dviju osoba u izvršenju osnovnog oblika djela. 33. Stoga je, prema mišljenju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno i pravilno je primijenjen KZRS kada su apelantičine radnje

136 Broj 70 - Strana 136 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, kvalificirane kao kazneno djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 34. Apelantica smatra da je osporenim presudama povrijeđeno njezino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3.a) Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na privatni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. U okviru prava na pravično suđenje, apelantica ukazuje na povredu principa neovisnosti i nepristranosti suda, proizvoljnu ocjenu dokaza, pogrešno utvrđeno činjenično stanje, proizvoljnu primjenu materijalnog i procesnog prava, kao i povredu principa kontradiktornosti. Navodi da je prvostupanjski sud odluku o apelantičinoj odgovornosti zasnovao na sadržaju SMS poruka koje je ona razmijenila sa svjedokinjom I.M. Ukazuje da se iz sadržaja i smisla SMS poruka ne može uočiti niti jedna riječ koja označava opojnu drogu kokain. Ističe da apelantica nikada nije bila ispitana na nove navode optužnice. Prema apelantičinom mišljenju, drugostupanjska presuda je samo djelomično obrazložena, nema argumenata i sa potpuno proizvoljnim utvrđenjem činjeničnog stanja, te proizvoljnim tumačenjem procesnih odredaba. Dalje, navodi da je pretres njezinog stana i vozila učinjen na način suprotan odredbama ZKPRS, odnosno da je izvršen bez naredbe suca za prethodni postupak, ili suprotno toj naredbi. Također, ukazuje na nezakonitost u pogledu posebnih istražnih radnji nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija. Smatra da su prvostupanjski i drugostupanjski sud proizvoljno utvrdili da se u konkretnom slučaju radi o opojnoj drogi, odnosno o kokainu. Ističe da uz optužnicu ne postoje i nisu dostavljeni bilo kakvi drugi dokazi koji upućuju na eventualnu apelantičinu odgovornost i krivnju, te da prvostupanjskom presudom nije ukazano ni na utemeljenu sumnju, kao ni na visok stupanj sumnje zbog čega bi apelantica bila proglašena krivom i osuđena. 35. U dopuni apelacije od 5. svibnja godine apelantica je navela da je okončana istraga protiv policijskih službenika Ministarstva unutarnjih poslova RS, inspektora Kriminalističke policije Odsjeka za borbu protiv neovlaštene proizvodnje i prometa opojnih droga CJB Banjaluka S.R., O.S., M.K., D.D., G.Š., G.M., J.M. i V.M. zbog postojanja osnova sumnje da su organizirali i da su pripadnici zločinačke udruge koja je djelovala od godine do listopada godine radi vršenja kaznenih djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga. Ukazala je da je protiv navedenih inspektora Okružno tužiteljstvo - Posebni odjel za suzbijanje organiziranog i najtežih oblika privrednog kriminala Specijalnog tužiteljstva Banjaluka podiglo optužnicu koju je potvrdio sudac za prethodni postupak Posebnog odjela Okružnog suda u Banjaluci 14. travnja godine. Apelantica je dostavila preslik navedene optužnice, te smatra da je neophodno da se sadržaj navedene optužnice ima u vidu prilikom odlučivanja o povredi njezinih prava. 36. U dopuni apelacije od 13. travnja godine apelantica, u suštini, ponovno ukazuje da je način provedbe istražnih radnji bio suprotan odredbama ZKP, čime je povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje i pravo na poštivanje privatnog i obiteljskog života. Ističe da je, osim rezultata posebnih istražnih radnji, u predmetnom postupku korišten još samo iskaz svjedokinje I.M., koja je pojasnila da je sa apelanticom vodila razgovor u svezi sa lijekom "novalgetol". b) Odgovor na apelaciju 37. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da je ocijenio sve navode apelantičinog priziva i na njih dao jasne i iscrpne odgovore, te da u konkretnom slučaju nisu povrijeđena ustavna prava na koja se apelantica poziva. Istaknuto je da se apelacija u većem dijelu odnosi na činjenična utvrđenja osporenih presuda, a zbog čega se apelacija ne može podnijeti. 38. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da su na održanim glavnim pretresima saslušani svjedoci i vještaci koje je predložila optužba, a također i svjedoci koje je predložila obrana osuđenih, te da su svi osuđeni i njihovi branitelji imali mogućnost unakrsno ispitati svjedoke i vještake optužbe, što je obrana optuženih i iskoristila. Okružni sud je naveo da je naredba o određivanju posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija (mobilnih telefona) u odnosu na sve osuđene, pa i apelanticu, donesena na temelju odredbe članka 236. stavak 1. ZKPRS na obrazloženi prijedlog tužitelja koji je sadržavao podatke o osobama i brojevima telefona, osnove sumnje za kazneno djelo za koje se, prema KZRS, može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, razloge za njihovo poduzimanje, bitne okolnosti koje zahtijevaju poduzimanje radnje, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njezinog izvođenja, opseg i trajanje radnje. Prema ocjeni Okružnog suda, snimljena telefonska komunikacija apelantice sa drugim osobama je zabilježena na način dozvoljen zakonom, odnosno provedbom naredbi suda, tako da ovakvim postupanjem nije povrijeđeno apelantičino pravo na poštivanje privatnog i obiteljskog života. S tim u svezi je ukazano da je zakon propisao uvjete i postupak kada se javna vlast može miješati u vršenje ovog prava, a to je upravo na način kako je postupljeno u predmetnom slučaju, odnosno kada postoje osnove sumnje da je osoba počinila kazneno djelo propisano člankom 235. ZKPRS i pod uvjetima propisanim odredbama čl do 240. ZKPRS. 39. U odgovoru na apelaciju Tužiteljstvo je navelo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja apelantičinih ustavnih prava. Istaknuto je da brojni dokazi upravo potvrđuju aktivnosti apelantice, kao i drugih osuđenih u ostvarivanju obilježja kaznenog djela nedozvoljeni promet, proizvodnja i prodaja opojne droge. V. Relevantni propisi 40. Krivični zakon Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 i 67/13) u relevantnom dijelu glasi: Neovlašćena proizvodnja i promet opojnih droga Član 224. st. 1. i 2. (1) Ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju, ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi, ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se zatvorom od tri do deset godina. (2) Ako je djelo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane više lica ili je učinilac ovog djela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, ili je za izvršenje djela iskoristio dijete ili maloljetno lice, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina. Zakon o krivičnom postupku Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" broj 53/12) u relevantnom dijelu glasi: Prava osumnjičenog, odnosno optuženog Član 6. (1) Osumnjičeni već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i o osnovama sumnje protiv njega i da svaki njegov iskaz može biti korišćen kao dokaz u daljem toku postupka. (2) Osumnjičenom, odnosno optuženom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.

137 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 137 (3) Osumnjičeni, odnosno optuženi nije dužan da iznese svoju odbranu niti da odgovara na postavljena pitanja. Jednakost u postupanju Član 14. (1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak način i da svakoj od strana pruži iste mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu. (2) Sud, tužilac i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su da sa jednakom pažnjom ispituju i utvrđuju činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, ali i one koje mu idu u korist. Slobodna ocjena dokaza Član 15. Pravo suda, tužioca i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. Naredba o sprovođenju istrage Član 224. st. 1. i 2. (1) Tužilac naređuje sprovođenje istrage ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično djelo. (2) O sprovođenju istrage donosi se naredba koja sadrži: podatke o osumnjičenom ukoliko je poznat, opis djela iz kojeg proizlaze zakonska obilježja krivičnog djela, zakonski naziv krivičnog djela s navođenjem odredbe krivičnog zakona, okolnosti koje potvrđuju osnove sumnje da je izvršeno krivično djelo i postojeće dokaze. U naredbi će tužilac navesti koje okolnosti treba istražiti i koje istražne radnje treba preduzeti. Vrste posebnih istražnih radnji i uslovi za njihovu primjenu Član 234. st. 1. i 2. tačka a) (1) Protiv lica za koje postoje osnovi sumnje da je samo ili zajedno sa drugim licima učestvovalo ili učestvuje u izvršenju krivičnog djela iz člana 235. ovog zakona mogu se odrediti posebne istražne radnje, ako se na drugi način ne mogu pribaviti dokazi ili bi njihovo pribavljanje bilo povezano sa nesrazmjernim teškoćama. (2) Istražne radnje iz stava 1. ovog člana su: a) nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, Krivična djela za koja se mogu odrediti posebne istražne radnje Član 235. Radnje iz člana 234. stav 2. ovog zakona mogu se odrediti za krivična djela: a) protiv Republike Srpske, b) protiv čovječnosti i međunarodnog prava, v) terorizma i g) za koja se prema Krivičnom zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Nadležnost za određivanje i trajanje istražnih radnji Član 236. stav 1. (1) Istražne radnje iz člana 234. stav 2. ovog zakona određuje naredbom sudija za prethodni postupak, na obrazloženi prijedlog tužioca, koji sadrži: podatke o licu protiv koga se radnja preduzima, osnove sumnje iz člana 234. st. 1. ili 3. ovog zakona, razloge za njeno preduzimanje i ostale bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnji, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njenog izvođenja, obim i trajanje radnje. Naredba sadrži iste podatke kao i prijedlog tužioca, kao i utvrđivanje trajanja naređene radnje. Dokazi na kojima se zasniva presuda Član 295. (1) Sud zasniva presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu. (2) Sud je dužan savjesno ocijeniti svaki dokaz pojedinačno i u vezi s ostalim dokazima i na osnovu takve ocjene izvesti zaključak da li je neka činjenica dokazana. VI. Dopustivost 41. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 42. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 43. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 K Kž 10 od 17. rujna godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, apelantica je osporenu presudu primila 9. listopada godine, a apelacija je podnesena 28. listopada godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena. 44. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 45. Apelantica navodi da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3.a) Europske konvencije i pravo na poštivanje doma, privatnog i obiteljskog života i prepiske iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. a) Pravo na pravično suđenje Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2 što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. st. 1. i 2. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 2. Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. 3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: a. da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega; [ ] 46. Ustavni sud zapaža da se predmetni postupak odnosi na utvrđivanje utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelantice, te je, stoga, članak 6. Europske konvencije primjenjiv. Obzirom na to, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati je li predmetni postupak bio pravičan na način na koji to zahtijeva članak 6. Europske konvencije.

138 Broj 70 - Strana 138 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, U pogledu apelantičinih navoda da je u konkretnom slučaju prekršen princip neovisnosti sudova, Ustavni sud napominje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), sud mora biti neovisan od izvršne vlasti i od stranaka (vidi, Europski sud, Ringeisen protiv Austrije, presuda od 16. srpnja godine, Serija A broj 13, stavak 95). Osim toga, sumnje u svezi sa dojmom o neovisnosti moraju biti objektivno opravdane, odnosno moraju se pružiti odgovarajući argumenti i dokazi da postoji legitimna sumnja u neovisnost suda zbog pritisaka i utjecaja izvršne vlasti. Ustavni sud primjećuje da apelantica, osim paušalnih navoda, nije navela bilo što čime bi dokazala da je u predmetnom postupku na bilo koji način došlo do kršenja ovog principa, niti da su osporene odluke rezultat bilo kakvog utjecaja na sud. 48. U svezi sa navodima o povredi principa nepristranosti suda, Ustavni sud naglašava da se nepristranost suda, u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije, ispituje sa aspekta subjektivne i objektivne nepristranosti suda. Subjektivna ili osobna nepristranost se pretpostavlja, odnosno smatra se da je u osobnom smislu sud uvijek nepristran u odnosu na stranke, osim ukoliko se to ospori uvjerljivim dokazima. Dakle, sudačka osobna nepristranost se mora pretpostaviti sve dok se suprotno ne dokaže (vidi, Europski sud, Wettstein protiv Švicarske, presuda od 21. prosinca godine, Izvješća o presudama i odlukama 2000-XII, stavak 43). Ustavni sud primjećuje da apelantica u konkretnom slučaju nije ukazala na subjektivnu pristranost suda. S druge strane, objektivna nepristranost se ne pretpostavlja, već se utvrđuje na temelju objektivnih činjenica koje se nalaze u samom predmetu, tj. utvrđuje se postoje li u spisu objektivni dokazi na temelju kojih se može razumno sumnjati da je sud bio pristran. Ustavni sud smatra da osporene presude ne ostavljaju dojam da je na bilo koji način u konkretnom slučaju prekršen princip objektivne nepristranosti. Stoga, Ustavni sud smatra da su apelantičini navodi i u ovom dijelu neutemeljeni. 49. U odnosu na apelantičine navode o proizvoljnoj ocjeni dokaza, pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima. 50. Potom, Ustavni sud ukazuje na praksu Europskog suda i Ustavnog suda prema kojoj je zadatak redovitih sudova, a prvenstveno prvostupanjskog suda, da ocijene izvedene dokaze i njihovu relevantnost u konkretnom predmetu. Ustavni sud, stoga, neće procjenjivati kvalitetu zaključaka redovitih sudova u pogledu procjene dokaza, ukoliko se ova procjena ne doima očigledno proizvoljnom. Isto tako, Ustavni sud se neće miješati ni u to kojim dokazima strana u postupku redoviti sudovi poklanjaju povjerenje na temelju slobodne sudačke procjene. To je isključivo uloga redovitih sudova čak i kada su izjave svjedoka na javnoj raspravi i pod zakletvom suprotne jedna drugoj (vidi, Europski sud, Doorson protiv Nizozemske, presuda od 6. ožujka godine, objavljena u Izvješćima broj 1996-II, stavak 78, i Ustavni sud, Odluka broj AP 612/04 od 30. studenog godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/05). 51. Također, Ustavni sud ukazuje na to da, prema ustaljenoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, članak 6. stavak 1. Europske konvencije obvezuje sudove da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Međutim, ova obveza ne može biti shvaćena kao obveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja godine i AP 352/04 od 23. ožujka godine). Mjera u kojoj ova obveza postoji ovisi o prirodi odluke (vidi, Europski sud, Ruiz Torija protiv Španjolske, presuda od 9. prosinca godine, Serija A broj 303-A, stavak 29). Europski sud i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali na to da domaći sudovi imaju određenu diskrecijsku ocjenu u svezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istodobno, imaju obvezu obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi, Europski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka godine). 52. Dovodeći u svezu navedena stajališta sa konkretnim predmetom, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku tužitelj na glavnom pretresu izmijenio činjenični opis optužnice, dok su pravni opis i pravna kvalifikacija optužbe ostali isti. Navedeno je bilo predmetom apelantičinog priziva o čemu je drugostupanjski sud dao jasno i detaljno obrazloženje, koje, prema mišljenju Ustavnog suda, ni u jednom dijelu ne ukazuje na proizvoljnost. Naime, proizlazi da je tužitelj izmijenio optužnicu na glavnom pretresu prije davanja završne riječi, te da je predsjednik prvostupanjskog vijeća odgodio glavni pretres, te, potom, pitao stranke i njihove branitelje imaju li drugih dokaznih prijedloga. Iz navedenog se može zaključiti da je apelantici dana mogućnost da, nakon izmjene optužnice, pripremi svoju obranu, te da bude upoznata sa svim činjenicama i dokazima koji su provedeni u predmetnom postupku, kao i da komentira navode i dokaze koje je podnijela tužiteljska strana. 53. Dalje, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom postupku po naredbi suca za prethodni postupak izvršen pretres apelantičinog stana i vozila o čemu su sačinjeni relevantni zapisnici. Uvidom u navedene zapisnike Okružni sud je utvrdio da su sačinjeni sukladno odredbama ZKPRS koje propisuju vršenje pretresa, te da su sve osobe i optuženi kod kojih je vršen pretres svojim potpisima potvrdili da su bili nazočni pretresu i da nitko od njih nije imao primjedaba na postupak vršenja pretresa. Dalje, zapisnike su potpisale ovlaštene službene osobe sa pečatom tijela koje je vršilo pretres. Rješavajući po apelantičinom prizivu u pogledu navedenog, Vrhovni sud je dao jasno obrazloženje zbog čega smatra da radnje pretresanja stana i ostalih prostorija nisu nezakonite, kao i da dokazi koji su pribavljeni tim radnjama nisu nezakoniti. Ovakvo obrazloženje redovitih sudova u ovom dijelu, prema mišljenju Ustavnog suda, ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost u primjeni relevantnih odredaba ZKPRS. 54. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da je u konkretnom predmetu apelantici, kao i ostalim optuženim bila određena posebna istražna radnja nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija na temelju članka 234. stavak 2. točka a) ZKPRS po naredbi suca za prethodni postupak. U odnosu na navode branitelja optuženih da se navedene istražne radnje ne mogu poduzeti protiv nepoznatih, redoviti sudovi su istaknuli da se istraga, u smislu članka 224. stavak 2. ZKPRS, može provoditi i protiv nepoznate osobe, budući da je navedenom odredbom propisano da se o provedbi istrage donosi naredba koja, između

139 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 139 ostalog, sadrži podatke o osumnjičenom ukoliko je poznat. Stoga, prema mišljenju redovitih sudova, analognim tumačenjem proizlazi da se posebne istražne radnje mogu odrediti i protiv nepoznatih osoba uz obvezno ispunjenje uvjeta za njihovu primjenu iz članka 234. ZKPRS. Naime, naredba za određivanje posebnih istražnih radnji, u smislu članka 236. stavak 2. točka a) ZKP, mora sadržavati u formalnom smislu, između ostalih, i podatke o osobi protiv koje se ta radnja poduzima. Međutim, redoviti sudovi su ukazali da podaci o osobi ne znače da se radi o osobnim podacima u smislu navođenja potpunog identiteta te osobe. Stoga je, suprotno navodima apelantičinog priziva, Vrhovni sud istaknuo da se posebne istražne radnje, kao i naredba o provedbi istrage može odrediti i protiv N.N. osoba sa navođenjem pretplatničkih brojeva mobilnih telefona (ili ostalih elemenata, IMEI telefonskog aparata, broja SIM kartice). Pored navedenog, Vrhovni sud je naveo da niti jedna zakonska odredba ne uvjetuje da se posebne istražne radnje mogu odrediti samo ako je donesena naredba o provedbi istrage. Također je ukazano da sudac za prethodni postupak ima funkcionalnu nadležnost za postupanje i prije donošenja naredbe o provedbi istrage, budući da ima zakonsku ovlast postupati pri radnji za pretresanje stana (donosi naredbu za pretresanje i dr.) za koju, isto tako, nije preduvjet da je donesena naredba o provedbi istrage. 55. Prema tome, prema ocjeni redovitih sudova, u odnosu na posebne istražne radnje u potpunosti je ispoštovana procedura propisana zakonom na temelju koje se određuje ova posebna istražna radnja. Utvrđeno je da su naredbe o određivanju ovih posebnih istražnih radnji donesene na temelju članka 236. stavak 1. ZKPRS na obrazložen prijedlog tužitelja, koji je sadržavao sve neophodne podatke. Stoga je zaključeno da je pet CD medija sa izvornim tonskim zapisima i snimljenim razgovorima i SMS poruka zabilježenih tijekom provedbe posebnih istražnih radnji zakonito pribavljen dokaz. Dakle, redoviti sudovi su utvrdili da su neutemeljeni navodi branitelja optuženih o tome da su dokazi pribavljeni navedenim istražnim radnjama nezakoniti. Pored navedenog, Vrhovni sud je utvrdio da se informacije i podaci (SMS poruke između apelantice i svjedokinje I.M.) kao slučajni nalazi mogu koristiti kao dokaz u smislu odredbe članka 238. ZKPRS, jer su dobiveni na temelju poduzetih posebnih istražnih radnji prema optuženom D.D. na temelju naredbe suca za prethodni postupak, a odnose se i na apelanticu i na kazneno djelo neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS za koje se mogu odrediti posebne istražne radnje. 56. Sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje da su redoviti sudovi u obrazloženju osporenih presuda dali zadovoljavajuće razloge povodom poduzetih posebnih istražnih radnji nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija protiv apelantice. U navedenom obrazloženju redovitih sudova Ustavni sud ne može uočiti bilo kakvu proizvoljnost u primjeni relevantnih odredaba ZKPRS koje propisuju proceduru za poduzimanje navedenih radnji. Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud sadržaj i smisao transkripata snimljenih telefonskih razgovora optuženih, među kojima je i apelantica, doveo u svezu sa drugim izvedenim dokazima, i to sa iskazima svjedoka, materijalnim dokazima, izvršenim vještačenjem, te na temelju cjelokupno provedenog dokaznog postupka zaključio da su se u apelantičinim radnjama stekla obilježja kaznenog djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZRS. Dakle, Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud u svojoj presudi u odnosu na apelanticu u potpunosti opisao proces pojedinačne ocjene dokaza, te njihovog dovođenja u međusobnu svezu i izvođenju zaključka o apelantičinoj kaznenoj odgovornosti. Ovakve zaključke prvostupanjskog suda u cijelosti je potvrdio i drugostupanjski sud, dajući pri tome detaljne i jasne razloge za svoje odlučenje u pogledu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava. 57. Također, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku dana razumna mogućnost i optužbi i obrani da iznesu svoju dokaznu građu. U tijeku cijelog postupka apelantica je imala branitelja, te mogućnost da svoje argumente suprotstavi argumentima optužbe. Dakle, ne može se zaključiti da je apelantica na bilo koji način dovedena u nejednakopravan položaj u odnosu na tužiteljsku, kao ni da je u konkretnom slučaju došlo do povrede principa kontradiktornosti. Naposljetku, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi prilikom donošenja svojih odluka primijenili relevantne zakonske odredbe, a osporene sudske presude navode sve potrebne razloge na kojima su utemeljene. 58. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, redoviti sudovi su u obrazloženjima svojih presuda dali jasne i precizne razloge za svoja stajališta, tako da procjena izvedenih dokaza ni u jednom dijelu ne izgleda proizvoljna ili neprihvatljiva sama po sebi, niti ima elemenata koji bi ukazali na to da je dokazni postupak zlouporabljen na apelantičinu štetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da apelantičinim navodima o pogrešnoj ocjeni dokaza i, u svezi s tim, pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju nije dovedeno u pitanje poštivanje garancija iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da su apelantičini navodi izneseni u tom pravcu potpuno neutemeljeni. 59. U pogledu apelantičinih navoda o povredi prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća da navedena odredba propisuje da će svatko tko je optužen za kazneno djelo biti smatran nevinim dok se njegova krivnja ne dokaže sukladno zakonu, odnosno pravomoćnoj presudi. Također, sumnju u pogledu činjenica koje čine obilježja kaznenog djela sud rješava presudom na način koji je povoljniji za optuženog. Prema praksi Europskog suda za ljudska prava, presumpcija nevinosti znači da optuženi nema obvezu braniti se, mada ima pravo na obranu, nije dužan dokazivati svoju nevinost, a teret dokazivanja je na tužitelju. Sukladno tome, sud mora donijeti oslobađajuću presudu ne samo kad je uvjeren u nevinost optuženog nego i onda kada nije uvjeren ni u njegovu krivnju, ni u njegovu nevinost. Dakle, kada sumnja, sud mora primijeniti princip in dubio pro reo, što je i bitan element prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije (vidi, Europski sud za ljudska prava, Barbera, Messeque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca godine, Serija A broj 146, stavak 77). Ovi temeljni principi su ustanovljeni i razrađeni u odredbama ZKPRS koji je primijenjen u konkretnom slučaju i podrazumijeva obvezu suda da u obrazloženju presude ocijeni svaki dokaz pojedinačno, da ih dovede u međusobnu svezu i izvrši ocjenu dokaza u njihovoj ukupnosti, izvodeći zaključak o dokazanosti ili nedokazanosti neke činjenice. Dovodeći navedeno u svezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da je Okružni sud, a što je potvrdio i Vrhovni sud, za svaki izvedeni dokaz dao jasno i iscrpno obrazloženje, te sve dokaze doveo u međusobnu svezu, zbog čega Ustavni sud smatra da ocjena dokaza u konkretnom slučaju ni na koji način ne ostavlja dojam proizvoljnosti ili nelogičnosti, niti predstavlja kršenje principa iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da su neutemeljeni i apelantičini navodi o povredi prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije. 60. U odnosu na apelantičine navode o povredi prava iz članka 6. stavak 3. točka a) Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje da navedena odredba optuženom osigurava pravo da bude informiran o razlozima optužbe, to jest o djelima za koja se tvrdi da je počinio i na kojima se temelji optužba, kao i detaljno o zakonskoj osnovi tih djela (vidi, Europski sud, Pelissier i Sassi protiv Francuske, broj /94, stavak 51, EKLJP 1999-II). Područje primjene članka 6. stavak 3.a) Europske konvencije

140 Broj 70 - Strana 140 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, mora se naročito procijeniti u svjetlu općeg prava na pravičnu raspravu, koja se jamči stavkom 1. članka 6. Europske konvencije (vidi, Europski sud, Colozza protiv Italije, 12. veljače godine, Serija A broj 89, str. 14, stavak 26). Europski sud smatra da u kaznenim predmetima pružanje potpune detaljne informacije optuženom koja se tiče optužbi protiv njega i, sljedstveno tome, pravne osnove koju sud može imati u vidu predstavlja temeljni preduvjet kojim se osigurava pravičan sudski postupak. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud u konkretnom slučaju ne može zaključiti da apelantica nije pravodobno upoznata sa materijalnom i pravnom osnovom optužbe koja je podignuta protiv nje. Također, Ustavni sud zapaža da je apelantici bilo omogućeno da se izjasni na izmijenjenu optužnicu, te da joj je prvostupanjski sud dao mogućnost da u tom smislu pripremi svoju obranu. Dakle, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je u predmetnom postupku apelantici bilo omogućeno izjasniti se o svim činjenicama i dokazima koji su provedeni na glavnom pretresu. Stoga, Ustavni sud smatra da su i apelantičini navodi o kršenju garancija iz odredbe članka 6. stavak 3. točka a) Europske konvencije neutemeljeni. 61. U odnosu na dopunu apelacije od 5. svibnja godine u kojoj apelantica ukazuje da je 14. travnja godine potvrđena optužnica protiv policijskih službenika Ministarstva unutarnjih poslova RS i inspektora Kriminalističke policije Odsjeka za borbu protiv neovlaštene proizvodnje i prometa opojnih droga CJB Banjaluka, zbog postojanja osnova sumnje da su organizirali i da su pripadnici zločinačke udruge koja je djelovala od godine do listopada godine radi vršenja kaznenih djela neovlaštena proizvodnja i promet opojnih droga, proizlazi da navedeno apelantica dovodi u svezu sa istražnim radnjama provedenim protiv nje u kojima su sudjelovali navedeni službenici. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je Europski sud za ljudska prava smatrao da je ovlašten prilikom odlučivanja o utemeljenosti zahtjeva uzeti u obzir i "nove podatke", to jest sve dodatne informacije i "svježe argumente", ako ih smatra relevantnim, pa i onda kad te informacije, dokumenti ili drugo gradivo nisu bili predočeni sudovima ili drugim nadležnim tijelima tužene države u vrijeme vođenja postupka pred njima (vidi, Europski sud, K. i T. protiv Finske, predstavka broj 25702/94, presuda od 12. srpnja godine). Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da protiv navedenih službenika, odnosno inspektora kazneni postupak za utvrđivanje njihove kaznenopravne odgovornosti nije okončan, već da je još u tijeku. Dakle, iako je protiv navedenih osoba potvrđena optužnica, postupak utvrđivanja njihove kaznenopravne odgovornosti nije okončan, pa se još ne zna ishod tog postupka. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno ne može u ovom momentu dovesti do drugačijeg rješavanja predmetne apelacije, pa je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocijenio osporene presude sa aspekta utvrđivanja apelantičine kaznenopravne odgovornosti za što je u prethodnim točkama ove odluke utvrdio da su redoviti sudovi u osporenim presudama dali obrazloženje koje ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost, odnosno u cijelosti ispunjava standarde prava na pravično suđenje. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, navedena dopuna nije relevantna za rješavanje predmetne apelacije. 62. U odnosu na dopunu apelacije od 13. travnja godine, Ustavni sud zapaža da je već u prethodnim točkama ove odluke utvrdio da iz obrazloženja osporenih presuda ne proizlazi arbitrarnost u poduzimanju istražnih radnji protiv apelantice, kao i korištenju rezultata tih istražnih radnji u predmetnom postupku na način da su one dovedene u svezu sa svim ostalim provedenim dokazima. Stoga, Ustavni sud smatra da su i navodi ove dopune neutemeljeni. 63. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da osporenim odlukama redovitih sudova nije povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka a) Europske konvencije. b) Pravo na poštivanje doma, privatnog i obiteljskog života i prepiske Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2 što uključuje: f) Pravo na privatni i obiteljski život, dom i dopisivanje. Članak 8. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na štovanje svog privatnog i obiteljskog života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, gospodarske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 64. U odnosu na apelantičine navode o kršenju prava iz članka 8. Europske konvencije, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj odluci donesenoj u predmetu broj AP 2539/06 (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 2539/06 od 29. travnja godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda razmatrajući navode o kršenju prava iz članka 8. Europske konvencije zbog, navodno, naredbe za pretres stana izdane nezakonito u tijeku istrage iz studenog godine, zaključio da je miješanje u apelantovo pravo na dom bilo zakonito. Naime, u navedenoj odluci Ustavni sud je istaknuo stajalište da naredba o pretresu predstavlja radnju koja je poduzeta s ciljem da se dokaže kazneno djelo, te da, u tom smislu, naredba predstavlja mjeru neophodnu u demokratskom društvu s ciljem poštivanja vladavine prava, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između zaštite zakonitog cilja koji se tiče zaštite javnog reda i mira, s jedne strane, i, s druge strane, zaštite apelantovog prava na privatni i obiteljski život tim prije što se radi o mjeri privremenog karaktera. 65. Dovedeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da su i naredbe koje su bile donesene u konkretnom slučaju pretresanje apelantičinog stana i vozila, kao i naredba za određivanje posebne istražne radnje nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija provedene na način predviđen zakonom radi dokazivanja kaznenog djela. Stoga, Ustavni sud smatra da su ove naredbe u konkretnom slučaju predstavljale zakonitu mjeru neophodnu u demokratskom društvu, te da postoji razuman odnos proporcionalnosti između zaštite javnog interesa i apelantičinog interesa na dom, privatni i obiteljski život tim prije što se radilo o mjerama privremenog karaktera. 66. Obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelantičino pravo na poštivanje doma, privatnog i obiteljskog života i prepiske iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. VIII. Zaključak 67. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. točka a) Europske konvencije kada u konkretnom slučaju nije došlo do povrede principa neovisnosti i nepristranosti suda, kao i kada su redoviti sudovi u kaznenom postupku koji je vođen protiv apelantice utvrdili sve relevantne činjenice, brižljivo ocijenivši svaki dokaz posebice i sve dokaze zajedno, i iz kojih je nedvojbeno proistekao zaključak o apelantičinoj kaznenopravnoj odgovornosti, kao i da nisu

141 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 141 povrijeđene garancije u pogledu presumpcije nevinosti, te kada je apelantici omogućeno da pod istim uvjetima kao i Tužiteljstvo sudjeluje u postupku, kao i da su joj bile omogućene proceduralne garancije iz članka 6. stavak 3. točka a) Europske konvencije. 68. Nema kršenja prava na poštivanje doma, privatnog i obiteljskog života i prepiske iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije kada su naredbe suca za prethodni postupak u konkretnom slučaju predstavljale zakonitu mjeru neophodnu u demokratskom društvu, a radilo se o mjerama privremenog karaktera. 69. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, prestaje pravno djejstvo Odluke o privremenoj mjeri broj 4413/13 od 12. ožujka godine. 70. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 71. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарној сједници, у предмету број АП 4413/13, рјешавајући апелацију Ане Мастило, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу: Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 9. јула године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Ане Мастило поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 11 0 К Кж 10 од 17. септембра године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 11 0 К К од 1. фебруара године. На основу члана 64 став (4) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, престаје правно дејство Одлуке о привременој мјери број АП 4413/13 од 12. марта године. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Ана Мастило (у даљњем тексту: апеланткиња) из Бање Луке, коју заступа Јован С. Чизмовић, адвокат из Бање Луке, поднијела је 28. октобра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 11 0 К Кж 10 од 17. септембра године и Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 11 0 К К од 1. фебруара године. Апеланткиња је 29. новембра године поднијела захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд одложио извршење казне затвора на коју је осуђена до доношења одлуке о апелацији. Апеланткиња је 18. фебруара године поднијела захтјев за приоритетно рјешавање апелације. Апеланткиња је 5. маја године и 13. априла године допунила апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. Одлуком Уставног суда број АП 4413/13 од 12. марта године усвојен је апеланткињин захтјев за доношење привремене мјере. 3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), од Врховног суда, Окружног суда и Окружног тужилаштва Бања Лука (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 19. марта године да доставе одговоре на апелацију. 4. Врховни суд, Окружни суд и Тужилаштво су доставили одговоре на апелацију 26. и 27. марта и 1. априла године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Окружног суда број 11 0 К К од 1. фебруара године, која је исправљена Рјешењем Окружног суда број 11 0 К К од 12. априла године, апеланткиња је проглашена кривом због кривичног дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона Републике Српске (у даљњем тексту: КЗРС) и осуђена на казну затвора у трајању од двије године у коју јој је урачунато вријеме проведено у притвору. На основу члана 99 ст. 1 и 3 у вези са чланом 96 ст. 2 тач. а) и е) и 3 Закона о кривичном поступку Републике Српске (у даљњем тексту: ЗКПРС), апеланткиња је обавезана да накнади трошкове кривичног поступка у износу од 50,00 КМ, те да на име паушала плати износ од 300,00 КМ. 7. У образложењу првостепене пресуде се наводи да је на главном претресу одржаном 14. јануара године окружни тужилац измијенио чињенични опис оптужбе, а правни опис и правна квалификација оптужбе остали су неизмијењени. 8. Истакнуто је да су по наредбама Окружног суда извршени претреси лица како осумњичених, тако и лица која су куповала опојну дрогу, као и просторија и возила о чему су сачињени записници о извршеним претресима са фотодокументацијом извршеног претреса путничког возила, чији је власник С.В., те су издате потврде о привременом одузимању предмета, што је уложено у спис. Даље је наведено да је, према приложеним записницима о претресу стана, других просторија, возила и лица, видљиво да су претреси извршени по наредбама судије за претходни поступак, да су записници о извршеним претресима сачињени у складу са одредбама ЗКПРС које прописују вршење претреса, а такође, сва лица и оптужени код којих је вршен претрес су својим потписом потврдили да су претресу присуствовали и да нити један од оптужених код којих је вршен претрес није имао примједаба на поступак вршења претреса. Истакнуто је да су записнике уредно потписала и овлашћена службена лица са печатом органа који је вршио претрес, а као прилог извршеним претресима и сачињеним записницима о претресу је сачињена и фото-документација извршеног претреса возила чији је власник С.В. Даље је наведено да су привремено одузети предмети пописани по редним бројевима и сачињеним потврдама о привременом одузимању предмета након извршеног претреса, а уложене потврде о привременом одузимању предмета су потписали сви оптужени и лица код којих је вршен претрес и на

142 Broj 70 - Strana 142 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, потврдама се не налази било каква примједба на побројане и одузете предмете. 9. Наведено је да су по наредбама суда према апеланткињи и другим оптуженим спроведене посебне истражне радње надзор и техничко снимање телекомуникација, на основу члана 234 став 2 тачка а) ЗКП, па су пред судом преслушани транскрипти разговора оптужених у којима су забиљежени међусобни разговори оптужених, као и разговори оптужених са лицима којима су продавали опојну дрогу. Према оцјени суда, наведене истражне радње су спроведене по наредбама судије за претходни поступак, тако да је пет CD медија са оригиналним тонским записима и снимљеним разговорима и СМС порука, забиљежених током спровођења посебних истражних радњи, законито прибављен доказ насупрот наводима бранилаца оптужених. Истакнуто је да тврдње бранилаца оптужених о томе да су докази прибављени наведеним истражним радњама незаконити, јер су наредбе за спровођење посебних истражних радњи донесене прије него што је тужилац донио наредбу о спровођењу истраге немају упориште у закону због тога што истрага може да се спроводи и против непознатог лица ("о спровођењу истраге доноси се наредба која садржи: податке о учиниоцу кривичног дјела уколико су познати, опис дјела из којег произилазе законска обиљежја кривичног дјела "). Стога је указано да се аналогним тумачењем долази до закључка да су посебне истражне радње могле да се одреде и против непознатих лица уз обавезно испуњавање услова за њихову примјену из члана 234 ЗКП. 10. Према оцјени Окружног суда, при доношењу и спровођењу ових наредби у потпуности је испоштована процедура одређена законом на основу које се одређује ова посебна истражна радња. Окружни суд је утврдио да је у сваком конкретном предмету наредба о одређивању посебне истражне радње надзор и техничко снимање телекомуникација (мобилних телефона) у односу на оптужене обухваћене тим наредбама донесена у складу са чланом 236 став 1 ЗКПРС на образложени приједлог тужиоца, који је садржавао податке о лицима и бројевима телефона, укључујући и N.N. лица против којих се предузимају радње, основане сумње за кривично дјело за које се, према КЗРС, може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, разлози за њихово предузимање, битне околности које захтијевају предузимање радње, навођење радње која се захтијева и начин извођења, обим и трајање радње. 11. Окружни суд је навео да су на одржаним претресима спроведени докази: преслушавање аудио-записа, преслушани телефонски разговори оптужених, тј. транскрипти снимљених разговора и забиљежених СМС порука у означеном периоду. Истакнуто је да оптужени нису оспорили да је глас који се чује на аудио-запису, а који је регистрован у транскриптима, њихов глас. Анализом садржине наведених разговора суд је утврдио повезаност апеланткиње и осталих оптужених, њихово познанство и сарадњу и договоре у вези са набављањем, држањем, преношењем, паковањем и продајом опојне дроге. Оцјеном свих преслушаних разговора у вези са другим изведеним доказима утврђено је да наведени разговори поткрепљују друге доказе који се односе на улоге и радње појединих оптужених, као и чињеницу да су оптужени водили рачуна о томе да у овим разговорима не откривају потпуне детаље, већ да коришћењем појединих термина, скраћеница, недовршених реченица прикрију праву садржину разговора. Истакнуто је да оптужени нису користили неки посебни затворени систем шифри који би било тешко протумачити, јер су у разговорима користили ријечи "оно", "то", позив на "пиће" или "кафу", "можемо ли се видјети", што би значило да ли има дроге за продају, али из цијелог контекста сасвим је јасно да се ради о дроги, о куповини, продаји и сл. Истакнуто је да је апеланткиња путем телефона комуницирала у вези са продајом опојне дроге кокаин са лицем И.М. Наведено је да је из садржине и смисла преслушаних транскрипата, када се доведу у везу са другим изведеним доказима, исказима свједока, материјалним доказима, извршеним вјештачењем, суд без имало сумње закључио да су оптужени, међу којима је и апеланткиња, ради продаје куповали, неовлашћено продавали и држали супстанце које су проглашене за опојне дроге, а у предузетим радњама су се стекла битна обиљежја кривичног дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. 12. Указано је да је из спроведених доказа суд закључио да је оптужени Д.Д. опојну дрогу, кокаин, сам продавао Д.Т. и М.Ш., те да је, ради даље продаје кокаина, ангажовао оптужене Д.Ј., Љ.Ј. и апеланткињу. Истакнуто је да је оптужени Д.Д. са апеланткињом комуницирао путем телефона, а и непосредно, што не спори ни њихова одбрана, тврдећи да су они били у љубавној вези. 13. Истакнуто је да не може да се прихвати као тачан, истинит и увјерљив исказ свједока И.М., која је изјавила да је од апеланткиње преузимала лијек "новалгетол" и филмове, а не опојну дрогу кокаин. Наведени исказ суд је оцијенио као да је дат с циљем да помогне својој дугогодишњој пријатељици (апеланткињи) да избјегне кривичну одговорност. Према мишљењу суда, из смисла и садржине телефонске комуникације апеланткиње и И.М. утврђено је да је њихова комуникација била везана за продају, односно куповину опојне дроге, те да је И.М. од апеланткиње тражила да јој купи дрогу, а не да набави "новалгетол". 14. Указано је да су од свих оптужених по наредби суда одузети мобилни телефони са СИМ картицама које им припадају. Чињеницу да је претплатничка картица означеног броја припадала оптуженима потврдили су саслушани свједоци, јер су изјавили да су управо на те претплатничке бројеве позивали оптужене, а и сами оптужени нису оспоравали да је означени претплатнички број управо био њихов. Према мишљењу Окружног суда, сви телефонски разговори који су били предмет анализе пред судом су обављени путем телефона и СИМ картица који су привремено одузети од оптужених, тако да није доведена у питање аутентичност разговора који су снимљени. Истакнуто је да је суд дао дјелимичан приказ садржине појединих разговора између оптужених, као и оптужених и других лица. Указано је да је транскрипте снимљених разговора суд оцијенио као доказ који поткрепљују други докази на основу којих је утврђена кривица оптужених и овом доказу дао значај, јер је оцијенио садржину и смисао међусобне комуникације између оптужених и других лица. Стога, како није коришћен посебан-затворен систем шифри, смисао садржине и закључке у вези са наведеним комуникацијама суд је могао сам донијети. Истакнуто је да у садржини разговора нису уочене никакве посебне шифре које би представљале посебан облик комуникације која би била неразумљива суду. 15. Истакнуто је да је суд на основу транскрипата разговора оптужених, оцјеном садржине и смисла наведених разговора, као и из исказа саслушаних свједока, извршеног вјештачења, материјалних доказа, записника о извршеним претресима и потврда о привременом одузимању предмета утврдио да су оптужени предузимали радње ради набавке и продаје опојне дроге, чиме су остваривали добит а која је

143 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 143 свакоме од оптужених могла припасти с обзиром на улогу и бројност радњи предузетих ради продаје, те стицања финансијске добити, јер се наведено кривично дјело врши ради стицања финансијске добити. 16. Наведено је да је суд, оцјењујући предузете радње оптужених, међу којима је и апеланткиња, у кривичноправном смислу закључио да се у њима стичу битна обиљежја кривичног дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. 17. Против првостепене пресуде апеланткиња је поднијела жалбу коју је Врховни суд Пресудом број 11 0 К Кж 10 од 17. септембра године одбио и потврдио првостепену пресуду. 18. У образложењу другостепене пресуде се наводи да није повријеђено апеланткињино право на одбрану тако што је првостепени суд дозволио тужиоцу да на главном претресу, након завршеног доказног поступка, измијени оптужницу. Истакнуто је да одредба члана 290 ЗКПРС прописује да, ако тужилац оцијени да изведени докази указују да се измијенило чињенично стање изнесено у оптужници, он може на главном претресу да измијени оптужницу. Указано је да се главни претрес завршава након давања завршних ријечи, када судија, односно предсједник вијећа објављује да је главни претрес завршен, у смислу одредбе члана 292 став 3 ЗКПРС. Стога, пошто је у конкретном случају тужилац измијенио оптужницу на главном претресу прије давања завршне ријечи и пошто је предсједник првостепеног вијећа одложио главни претрес, те затим питао странке и браниоце да ли имају других доказних приједлога, према мишљењу Врховног суда, дао им је могућност да након измјене оптужнице припреме одбрану. Према томе, према мишљењу Врховног суда, супротно жалбеним тврдњама, није дошло до повреде права на одбрану апеланткиње и осталих оптужених. 19. У односу на наводе апеланткињине жалбе да јој није било омогућено да се изјасни о свим чињеницама и доказима који је терете, чиме јој је повријеђено право на одбрану, Врховни суд је навео да апеланткиња погрешно интерпретира одредбу члана 6 став 2 ЗКПРС, јер став 2 наведеног члана, за разлику од става 1, не помиње прво испитивање осумњиченог, па обавјештења наведена у ставу 2 која морају да се дају осумњиченом, односно оптуженом, треба да се посматрају у контексту цијелог првостепеног поступка до доношења пресуде. Истакнуто је да су у конкретном случају сви оптужени са свим чињеницама и доказима упознати током главног претреса. Стога, како им је првостепени суд омогућио да се изјасне о свим чињеницама и доказима, према мишљењу Врховног суда, није повријеђено њихово право на одбрану. 20. Врховни суд је указао да, према члану 6 став 1 ЗКПРС, осумњичени већ на првом испитивању мора да буде обавијештен о дјелу за које се терети и основима сумње против њега. У контексту наведеног истакнуто је да жалбе бранилаца и не оспоравају чињеницу да су оптужени приликом првог испитивања у својству осумњичених обавијештени о дјелу за које се терете и о основима сумње против њих. Међутим, чињеница што неки од њих приликом првог испитивања у својству осумњичених нису обавијештени о свим чињеницама и доказима које их терете никако не значи да је повријеђено њихово право на одбрану, како то у својим жалбама тврде браниоци оптужених. Према мишљењу Врховног суда, они погрешно тумаче одредбу члана 6 став 2 ЗКПРС, јер став 2 наведене одредбе, за разлику од става 1, не помиње прво испитивање осумњиченог на обавјештења наведена у ставу 2 која морају да се дају осумњиченом, односно оптуженом, те треба да се посматрају у контексту цијелог првостепеног поступка до доношења пресуде. Истакнуто је да су у конкретном случају сви оптужени са свим чињеницама и доказима који их терете упознати током главног претреса извођењем свих доказа, па и оних на које се позивају у својим жалбама. Стога, пошто им је омогућено да се изјасне о свим чињеницама и доказима, према мишљењу Врховног суда, њихово право на одбрану није повријеђено. 21. Даље, у односу на законитост доказа прибављених посебним истражним радњама надзора и техничког снимања телекомуникација из одредбе члана 226 став 2 тачка а) ЗКПРС, сада 234 став 2 тачка а) ЗКПРС, наредба коју је донио судија за претходни поступак, у складу са одредбом члана 228 став 1 ЗКПРС, сада 236 став 2 тачка а) ЗКПРС, мора да садржи у формалном смислу, између осталих елемената, и "податке о лицу" против кога се та радња предузима, а не "личне податке" у смислу навођења потпуног идентитета тог лица. Према томе, супротно наводима апеланткињине жалбе наредба о спровођењу посебних истражних радњи (као и наредба о спровођењу истраге) може да се одреди и против N.N. лица са навођењем претплатничких бројева мобилних телефона (или осталих елемената, IMEI телефонског апарата, број СИМ картице). 22. Такође, према мишљењу Врховног суда, све наредбе о одређивању, продужавању или проширењу посебних истражних радњи надзор и техничко снимање телекомуникација донесене су на образложен приједлог тужиоца, те садрже податке о лицима против којих се предузимају, основе сумње за кривично дјело за које се, према КЗ, може изрећи казна затвора најмање три године или тежа казна, разлоге за њихово предузимање, битне околности које захтијевају предузимање радње, навођење радње која се захтијева и начин њеног извођења, обим и трајање радње. Истакнуто је да су неосновани наводи апеланткињине жалбе о томе да судија за претходни поступак не може да донесе наредбу о посебним истражним радњама прије доношења наредбе о спровођењу истраге, јер ниједна законска одредба не условљава да посебне истражне радње могу да се одреде само ако је донесена наредба о спровођењу истраге. Такође, супротно наводима из жалбе, судија за претходни поступак има функционалну надлежност за поступање и прије доношења наредбе о спровођењу истраге, будући да има законско овлашћење да поступа и при радњи претресања стана, просторија и лица (доноси наредбу за претресање и др.) за коју, исто тако, није предуслов да је донесена наредба о спровођењу истраге. 23. Наведено је да су, супротно наводима апеланткињине жалбе, информације и подаци (СМС поруке између апеланткиње и И.М.) случајни налази који могу да се користе као доказ у смислу одредбе члана 238 ЗКП, јер су добијени на основу предузетих посебних истражних радњи према оптуженом Д.Д. на основу наредби судије за претходни поступак од 11. априла и 10. маја године, а односе се на апеланткињу и на кривично дјело неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. За наведено дјело, имајући у виду прописану казну, могу да се одреде посебне истражне радње у смислу одредбе члана 235 тачка г) ЗКПРС а наредбом судије за претходни поступак од 25. маја године одређене су посебне истражне радње и за апеланткињу. Такође, супротно наводима жалбе, посебне истражне радње које су против апеланткиње одређене наредбом од 25. маја године нису продужене истеком мјесец дана од њиховог одређивања, како се тврди у жалби, већ су први пут продужене прије истека мјесец дана од када су одређене, и

144 Broj 70 - Strana 144 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, то наредбом од 23. јуна 2011, а затим наредбом од 22. јула године. 24. У односу на писмени извјештај тужиоца о предузетим радњама који је доставио судији за претходни поступак, Врховни суд је навео да сама чињеница да је тужилац доставио судији за претходни поступак писмени извјештај након више од годину дана од дана престанка спровођења посебних истражних радњи не доводи у питање њихову законитост, јер, са једне стране, одредбе члана 229 став 1 ЗКП, односно члана 237 став 1 сада важећег ЗКПРС, не прописују рок у којем је тужилац дужан да достави овај извјештај а, са друге стране, пропуст тужиоца да достави такав извјештај или да га достави касније сам за себе никако не значи да су предузете посебне истражне радње незаконите, већ законитост мора да се оцјењује у смислу одредбе члана 239 ЗКПРС. Стога, будући да је Врховни суд утврдио да су се посебне истражне радње спроводиле према оптуженима на основу наредбе судије за претходни поступак, те пошто нису биле у супротности са издатим наредбама, то су подаци и докази који су прибављени на основу тих посебних истражних радњи, супротно наводима жалбе, законити докази на којима може да се заснива судска пресуда. 25. У односу на апеланткињину жалбу у вези са радњом претресања стана и осталих просторија, истакнуто је да докази који су прибављени на основу тих радњи нису незаконити у ситуацији када судија за претходни поступак у свом записнику констатује да је једно овлашћено службено лице телефоном затражило од судије да изда усмену наредбу за претрес ако је наредбу за претресање сачинило друго овлашћено лице, или ако су у писаној наредби коју је сачинило овлашћено службено лице констатована поименично овлашћена лица која ће вршити претрес. Такође, нису незаконити ни докази који су пронађени приликом претресања стана и осталих просторија, зато што је привремено одузете предмете предало суду друго овлашћено лице у односу на оно лице које је телефоном тражило од судије за претходни поступак усмену наредбу за претресање, или зато што одузети предмети нису предати судији за претходни поступак, већ неком раднику суда, како се у жалби погрешно тврди. 26. Према мишљењу Врховног суда, одредбе ЗКП не прописују да једно исто лице мора и да путем телефона тражи од судије за претходни поступак издавање усмене наредбе за претресање и да то исто лице учествује приликом претресања, те да, затим, то исто лице преда суду одузете предмете. Указано је да су у конкретном случају сва овлашћена службена лица припадници МУП-а РС - Центра јавне безбједности - Сектора криминалистичке полиције Бања Лука. Врховни суд је навео да одредба члана 127 став 3 ЗКПРС прописује да, након одузимања предмета на основу наредбе за претресање, овлашћено службено лице мора без одлагања да врати суду наредбу и да преда предмете и списак одузетих ствари. Стога, према мишљењу Врховног суда, одредбе ЗКПРС не прописују да се судији за претходни поступак лично морају да предају одузети предмети, а у конкретном случају, одузете предмете је преузела радница првостепеног суда и они су депоновани у суду у смислу одредбе члана 134 ЗКПРС. 27. Апеланткиња је, такође, у жалби навела да су незаконите радње претресања њеног стана и њеног путничког возила, будући да судија за претходни поступак није забиљежила ток разговора са овлашћеним службеним лицем у вријеме запримања захтјева за издавање усмене наредбе, већ је то урадила након истека рока од 24 часа. Врховни суд је навео да су ови апеланткињини наводи неосновани, јер је увидом у записник од 4. октобра године утврђено да се констатација на крају тог записника "довршено у часова" не односи на чињеницу да је тај записник довршен 4. октобра године, како се погрешно наводи у жалби, већ да је телефонски разговор између судије за претходни поступак и овлашћеног службеног лица поводом усменог захтјева за издавање наредбе за претресање који је започео 3. октобра године довршен тог дана у часова. Стога је, по мишљењу Врховног суда, судија за претходни поступак поступио у складу са одредбом члана 120 став 2 ЗКПРС, јер је сачинио записник и предао га суду одмах наредног дана од дана подношења усменог захтјева за издавање наредбе за претресање. 28. Даље је Врховни суд установио да изрека првостепене пресуде није неразумљива, нити противрјечна сама себи, као ни њеним разлозима, те да образложење пресуде садржи разлоге у погледу одлучних чињеница са аспекта постојања кривичног дјела и кривице и одлучних чињеница за правилну примјену КЗРС. Истакнуто је да су тачни апеланткињини наводи у жалби о томе да првостепена пресуда не садржи разлоге о томе зашто није прихваћен исказ свједока И.М., који је дала пред овлашћеним службеним лицем. Међутим, Врховни суд је истакао да се првостепена пресуда не заснива на том исказу због чега су без основа апеланткињини приговори изнесени у жалби. 29. Даље је Врховни суд навео да су чињенична утврђења из првостепене пресуде потпуна и правилна, те да су заснована на бројним доказима изведеним на главном претресу који су изнесени у образложењу првостепене пресуде и оцијењени на начин како то прописује одредба члана 295 став 2 ЗКП. Таквим приступом оцјени изведених доказа изведен је и коначан, а према оцјени суда правилан, закључак да је апеланткиња починила кривично дјело неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. 30. Такође, Врховни суд је дао одговор на наводе апеланткињине жалбе у односу на оцјену исказа свједока И.М. за коју је првостепени суд утврдио да је дат ради помагања апеланткињи. Према мишљењу Врховног суда, неспорно је да су наведени свједок и апеланткиња комуницирали ради купопродаје опојне дроге кокаин, а не ради куповине ампула "новалгетол", како се тврди у жалби. При томе је наведено да, према наводима из жалбе, те према поднеску Агенције за лијекове и медицинска средства БиХ од 29. августа године, који је апеланткињин бранилац предао Врховном суду, ампуле "новалгетол" не могу да се купе у слободној продаји у апотекама, те да се искључиво употребљавају у здравственим установама. Истакнуто је да је за суд нелогично и сасвим неприхватљиво да свједок И.М. не одлази у здравствену установу а истовремено, супротно наводима из жалбе и супротно садржини из наведеног поднеска, поменути свједок наводи да ампуле "новалгетол" могу да се купе у апотеци на рецепт, да у спорном периоду није ишла код љекара како би узела рецепт за наведене ампуле, али да у вријеме када је свједочила пред првостепеним судом, иде код љекара по рецепт. Према томе, имајући у виду наведене чињенице, те садржину СМС порука између апеланткиње и свједока И.М, према оцјени Врховног суда, у побијаној пресуди се правилно закључује да апеланткиња продаје опојну дрогу кокаин поменутом свједоку и при томе у једној од СМС порука од 7. маја године апеланткиња одговара свједоку: "Не могу, без аута сам, 'ај зовни Д., па нек он дође до тебе" из које је првостепени суд правилно утврдио да је апеланткиња и посредовала у продаји, јер упућује свједока да зове оптуженог Д.Д.

145 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana Истакнуто је да су неосновани и жалбени наводи у вези са пронађеним телефоном приликом претресања стана, будући да је мобилни телефон са истим IMEI бројевима (два, што значи да се ради о телефону са двије СИМ картице) пронађен код апеланткиње, те да је био предмет посебних истражних радњи у односу на оптуженог Д.Д. Указано је да ни апеланткиња, ни свједок И.М., као ни остали оптужени нису током првостепеног поступка оспоравали да су они телефонски комуницирали, што је изведено као доказ прибављен на основу посебних истражних радњи, нити су оспорили да су то њихови гласови. 32. Према томе, насупрот тврдњама апеланткињине жалбе којима се оспорава правилност закључка првостепеног суда о постојању квалификованог облика предметног кривичног дјела, према мишљењу Врховног суда, за такво утврђење првостепени суд је дао довољно упоришта у изведеним доказима. Наведено је да су радње извршења основног облика кривичног дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 1 КЗРС алтернативно одређене и да постоје у ситуацији када се неовлашћено производи, прерађује и продаје, или нуди на продају, или ради продаје купује, држи или преноси, или посредује у продаји или куповини, или се на други начин неовлашћено стављају у промет супстанце или препарати који су проглашени за опојне дроге. За постојање једног од квалификованих облика предметног кривичног дјела (који су у ставу 2 члана 224 КЗРС, такође, алтернативно одређени) законска дефиниција као квалификаторну околност инкриминације захтијева да је дјело извршило више лица, што подразумијева учешће најмање двају лица у извршењу основног облика дјела. 33. Стога је, према мишљењу Врховног суда, у конкретном случају чињенично стање потпуно и правилно утврђено и правилно је примијењен КЗРС када су апеланткињине радње квалификоване као кривично дјело неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. IV. Апелација а) Наводи из апелације 34. Апеланткиња сматра да је оспореним пресудама повријеђено њено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3а) Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. У оквиру права на правично суђење, апеланткиња указује на повреду принципа независности и непристрасности суда, произвољну оцјену доказа, погрешно утврђено чињенично стање, произвољну примјену материјалног и процесног права, као и повреду принципа контрадикторности. Наводи да је првостепени суд одлуку о апеланткињиној одговорности засновао на садржини СМС порука које је она размијенила са свједоком И.М. Указује да се из садржине и смисла СМС порука не може да уочи нити једна ријеч која означава опојну дрогу кокаин. Истиче да апеланткиња никада није била испитана на нове наводе оптужнице. Према апеланткињином мишљењу, другостепена пресуда је само дјелимично образложена, нема аргумената и са потпуно произвољним утврђењем чињеничног стања, те произвољним тумачењем процесних одредаба. Даље, наводи да је претрес њеног стана и возила учињен на начин супротан одредбама ЗКПРС, односно да је извршен без наредбе судије за претходни поступак, или супротно тој наредби. Такође, указује на незаконитост у погледу посебних истражних радњи надзора и техничког снимања телекомуникација. Сматра да су првостепени и другостепени суд произвољно утврдили да се у конкретном случају ради о опојној дроги, односно о кокаину. Истиче да уз оптужницу не постоје и нису достављени било какви други докази који упућују на евентуалну апеланткињину одговорност и кривицу, те да првостепеном пресудом није указано ни на основану сумњу, као ни на висок степен сумње због чега би апеланткиња била проглашена кривом и осуђена. 35. У допуни апелације од 5. маја године апеланткиња је навела да је окончана истрага против полицијских службеника Министарства унутрашњих послова РС, инспектора Криминалистичке полиције Одсјека за борбу против неовлашћене производње и промета опојних дрога ЦЈБ Бања Лука С.Р., О.С., М.К., Д.Д., Г.Ш., Г.М., Ј.М. и В.М. због постојања основа сумње да су организовали и да су припадници злочиначког удружења које је дјеловало од године до октобра године ради вршења кривичних дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога. Указала је да је против наведених инспектора Окружно тужилаштво - Посебно одјељење за сузбијање организованог и најтежих облика привредног криминала Специјалног тужилаштва Бања Лука подигло оптужницу коју је потврдио судија за претходни поступак Посебног одјељења Окружног суда у Бањој Луци 14. априла године. Апеланткиња је доставила копију наведене оптужнице, те сматра да је неопходно да се садржина наведене оптужнице има у виду приликом одлучивања о повреди њених права. 36. У допуни апелације од 13. априла године апеланткиња, у суштини, поново указује да је начин спровођења истражних радњи био супротан одредбама ЗКП, чиме је повријеђено апеланткињино право на правично суђење и право на поштивање приватног и породичног живота. Истиче да је, осим резултата посебних истражних радњи, у предметном поступку коришћен још само исказ свједока И.М., која је појаснила да је са апеланткињом водила разговор у вези са лијеком "новалгетол". б) Одговор на апелацију 37. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да је оцијенио све наводе апеланткињине жалбе и на њих дао јасне и исцрпне одговоре, те да у конкретном случају нису повријеђена уставна права на која се апеланткиња позива. Истакнуто је да се апелација у већем дијелу односи на чињенична утврђења оспорених пресуда, а због чега апелација не може да се поднесе. 38. У одговору на апелацију Окружни суд је навео да су на одржаним главним претресима саслушани свједоци и вјештаци које је предложила оптужба, а такође и свједоци које је предложила одбрана осуђених, те да су сви осуђени и њихови браниоци имали могућност да унакрсно испитују свједоке и вјештаке оптужбе, што је одбрана оптужених и искористила. Окружни суд је навео да је наредба о одређивању посебне истражне радње надзор и техничко снимање телекомуникација (мобилних телефона) у односу на све осуђене, па и апеланткињу, донесена на основу одредбе члана 236 став 1 ЗКПРС на образложени приједлог тужиоца који је садржавао податке о лицима и бројевима телефона, основе сумње за кривично дјело за које се, према КЗРС, може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, разлоге за њихово предузимање, битне околности које захтијевају предузимање радње, навођење радње која се захтијева и начин њеног извођења, обим и трајање радње. Према оцјени Окружног суда, снимљена телефонска комуникација апеланткиње са другим лицима је забиљежена

146 Broj 70 - Strana 146 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, на начин дозвољен законом, односно спровођењем наредби суда, тако да оваквим поступањем није повријеђено апеланткињино право на поштивање приватног и породичног живота. С тим у вези је указано да је закон прописао услове и поступак када јавна власт може да се мијеша у вршење овог права, а то је управо на начин како је поступљено у предметном случају, односно када постоје основи сумње да је лице починило кривично дјело прописано чланом 235 ЗКПРС и под условима прописаним одредбама чл. 234 до 240 ЗКПРС. 39. У одговору на апелацију Тужилаштво је навело да у предметном поступку није дошло до кршења апеланткињиних уставних права. Истакнуто је да бројни докази управо потврђују активности апеланткиње, као и других осуђених у остваривању обиљежја кривичног дјела недозвољени промет, производња и продаја опојне дроге. V. Релевантни прописи 40. Кривични закон Републике Српске ("Службени гласник РС" бр. 49/03, 108/04, 37/06, 70/06, 73/10, 1/12 и 67/13) у релевантном дијелу гласи: Неовлашћена производња и промет опојних дрога Члан 224. ст. 1. и 2. (1) Ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају, или ко ради продаје купује, држи или преноси, или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до десет година. (2) Ако је дјело из става 1. овог члана извршено од стране више лица или је учинилац овог дјела организовао мрежу препродаваца или посредника, или је за извршење дјела искористио дијете или малољетно лице, учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година. Закон о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник РС" број 53/12) у релевантном дијелу гласи: Права осумњиченог, односно оптуженог Члан 6. (1) Осумњичени већ на првом испитивању мора бити обавијештен о дјелу за које се терети и о основама сумње против њега и да сваки његов исказ може бити коришћен као доказ у даљем току поступка. (2)Осумњиченом, односно оптуженом се мора омогућити да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист. (3) Осумњичени, односно оптужени није дужан да изнесе своју одбрану нити да одговара на постављена питања. Једнакост у поступању Члан 14. (1) Суд је дужан да странке и браниоца третира на једнак начин и да свакој од страна пружи исте могућности у погледу приступа доказима и њиховом извођењу на главном претресу. (2) Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су да са једнаком пажњом испитују и утврђују чињенице које терете осумњиченог, односно оптуженог, али и оне које му иду у корист. Слободна оцјена доказа Члан 15. Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима. Наредба о спровођењу истраге Члан 224. ст. 1. и 2. (1) Тужилац наређује спровођење истраге ако постоје основи сумње да је извршено кривично дјело. (2) О спровођењу истраге доноси се наредба која садржи: податке о осумњиченом уколико је познат, опис дјела из којег произлазе законска обиљежја кривичног дјела, законски назив кривичног дјела с навођењем одредбе кривичног закона, околности које потврђују основе сумње да је извршено кривично дјело и постојеће доказе. У наредби ће тужилац навести које околности треба истражити и које истражне радње треба предузети. Врсте посебних истражних радњи и услови за њихову примјену Члан 234. ст. 1. и 2. тачка а) (1) Против лица за које постоје основи сумње да је само или заједно са другим лицима учествовало или учествује у извршењу кривичног дјела из члана 235. овог закона могу се одредити посебне истражне радње, ако се на други начин не могу прибавити докази или би њихово прибављање било повезано са несразмјерним тешкоћама. (2) Истражне радње из става 1. овог члана су: a) надзор и техничко снимање телекомуникација, Кривична дјела за која се могу одредити посебне истражне радње Члан 235. Радње из члана 234. став 2. овог закона могу се одредити за кривична дјела: a) против Републике Српске, б) против човјечности и међународног права, в) тероризма и г) за која се према Кривичном закону може изрећи казна затвора од три године или тежа казна. Надлежност за одређивање и трајање истражних радњи Члан 236. став 1. (1) Истражне радње из члана 234. став 2. овог закона одређује наредбом судија за претходни поступак, на образложени приједлог тужиоца, који садржи: податке о лицу против кога се радња предузима, основе сумње из члана 234. ст. 1. или 3. овог закона, разлоге за њено предузимање и остале битне околности које захтијевају предузимање радњи, навођење радње која се захтијева и начин њеног извођења, обим и трајање радње. Наредба садржи исте податке као и приједлог тужиоца, као и утврђивање трајања наређене радње. Докази на којима се заснива пресуда Члан 295. (1) Суд заснива пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу. (2) Суд је дужан савјесно оцијенити сваки доказ појединачно и у вези с осталим доказима и на основу такве оцјене извести закључак је ли нека чињеница доказана. VI. Допустивост 41. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 42. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су

147 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 147 против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 43. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 11 0 К Кж 10 од 17. септембра године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апеланткиња је оспорену пресуду примила 9. октобра године, а апелација је поднесена 28. октобра године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована. 44. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 45. Апеланткиња наводи да јој је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3а) Европске конвенције и право на поштивање дома, приватног и породичног живота и преписке из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. а) Право на правично суђење Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 ст. 1 и 2 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. 2. Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се невиним док се његова кривица по закону не докаже. 3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права: а. да одмах, на језику који разумије, буде подробно обавијештен о природи и разлогу оптужбе против њега; [ ] 46. Уставни суд запажа да се предметни поступак односи на утврђивање основаности кривичне оптужбе против апеланткиње, те је, стога, члан 6 Европске конвенције примјењив. С обзиром на то, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је предметни поступак био правичан на начин на који то захтијева члан 6 Европске конвенције. 47. У погледу апеланткињиних навода да је у конкретном случају прекршен принцип независности судова, Уставни суд напомиње да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), суд мора да буде независан од извршне власти и од странака (види, Европски суд, Ringeisen против Аустрије, пресуда од 16. јула године, Серија А број 13, став 95). Осим тога, сумње у вези са утиском о независности морају бити објективно оправдане, односно морају да се пруже одговарајући аргументи и докази да постоји легитимна сумња у независност суда због притисака и утицаја извршне власти. Уставни суд примјећује да апеланткиња, осим паушалних навода, није навела било шта чиме би доказала да је у предметном поступку на било који начин дошло до кршења овог принципа, нити да су оспорене одлуке резултат било каквог утицаја на суд. 48. У вези са наводима о повреди принципа непристрасности суда, Уставни суд наглашава да се непристрасност суда, у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, испитује са аспекта субјективне и објективне непристрасности суда. Субјективна или лична непристрасност се претпоставља, односно сматра се да је у личном смислу суд увијек непристрасан у односу на странке, осим уколико се то оспори увјерљивим доказима. Дакле, судијина лична непристрасност мора да се претпостави све док се супротно не докаже (види, Европски суд, Wettstein против Швајцарске, пресуда од 21. децембра године, Извјештаји о пресудама и одлукама 2000-XII, став 43). Уставни суд примјећује да апеланткиња у конкретном случају није указала на субјективну пристрасност суда. С друге стране, објективна непристрасност се не претпоставља, већ се утврђује на основу објективних чињеница које се налазе у самом предмету, тј. утврђује се да ли у спису постоје објективни докази на основу којих може разумно да се сумња да је суд био пристрасан. Уставни суд сматра да оспорене пресуде не остављају утисак да је на било који начин у конкретном случају прекршен принцип објективне непристрасности. Стога, Уставни суд сматра да су апеланткињини наводи и у овом дијелу неосновани. 49. У односу на апеланткињине наводе о произвољној оцјени доказа, погрешно утврђеном чињеничном стању и произвољној примјени материјалног и процесног права, Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима. 50. Затим, Уставни суд указује на праксу Европског суда и Уставног суда према којој је задатак редовних судова, а првенствено првостепеног суда, да оцијене изведене доказе и њихову релевантност у конкретном предмету. Уставни суд, стога, неће процјењивати квалитет закључака редовних судова у погледу процјене доказа, уколико се ова процјена не доима очигледно произвољном. Исто тако, Уставни суд се неће мијешати ни у то којим доказима страна у поступку редовни судови поклањају повјерење на основу слободне судијске процјене. То је искључиво улога редовних судова чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под

148 Broj 70 - Strana 148 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, заклетвом супротне једна другој (види, Европски суд, Doorson против Холандије, пресуда од 6. марта године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78, и Уставни суд, Одлука број АП 612/04 од 30. новембра године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/05). 51. Такође, Уставни суд указује на то да, према устаљеној пракси Европског суда и Уставног суда, члан 6 став 1 Европске конвенције обавезује судове да, између осталог, образложе своје пресуде. Међутим, ова обавеза не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе (види, Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла године и АП 352/04 од 23. марта године). Мјера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке (види, Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра године, Серија А број 303-А, став 29). Европски суд и Уставни суд су у бројним одлукама указали на то да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види, Европски суд, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула године, апликација број 37801/97, став 36, и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта године). 52. Доводећи у везу наведена становишта са конкретним предметом, Уставни суд запажа да је у предметном поступку тужилац на главном претресу измијенио чињенични опис оптужнице, док су правни опис и правна квалификација оптужбе остали исти. Наведено је било предмет апеланткињине жалбе о чему је другостепени суд дао јасно и детаљно образложење, које, према мишљењу Уставног суда, ни у једном дијелу не указује на произвољност. Наиме, произилази да је тужилац измијенио оптужницу на главном претресу прије давања завршне ријечи, те да је предсједник првостепеног вијећа одложио главни претрес, те, затим, питао странке и њихове браниоце да ли имају других доказних приједлога. Из наведеног може да се закључи да је апеланткињи дата могућност да, након измјене оптужнице, припреми своју одбрану, те да буде упозната са свим чињеницама и доказима који су спроведени у предметном поступку, као и да коментарише наводе и доказе које је поднијела тужилачка страна. 53. Даље, Уставни суд запажа да је у конкретном поступку по наредби судије за претходни поступак извршен претрес апеланткињиног стана и возила о чему су сачињени релевантни записници. Увидом у наведене записнике Окружни суд је утврдио да су сачињени у складу са одредбама ЗКПРС које прописују вршење претреса, те да су сва лица и оптужени код којих је вршен претрес својим потписима потврдили да су присуствовали претресу и да нико од њих није имао примједаба на поступак вршења претреса. Даље, записнике су потписала овлашћена службена лица са печатом органа који је вршио претрес. Рјешавајући по апеланткињиној жалби у погледу наведеног, Врховни суд је дао јасно образложење због чега сматра да радње претресања стана и осталих просторија нису незаконите, као и да докази који су прибављени тим радњама нису незаконити. Овакво образложење редовних судова у овом дијелу, према мишљењу Уставног суда, не указује на било какву произвољност у примјени релевантних одредаба ЗКПРС. 54. Поред наведеног, Уставни суд запажа да је у конкретном предмету апеланткињи, као и осталим оптуженим била одређена посебна истражна радња надзор и техничко снимање телекомуникација на основу члана 234 став 2 тачка а) ЗКПРС по наредби судије за претходни поступак. У односу на наводе бранилаца оптужених да се наведене истражне радње не могу предузети против непознатих, редовни судови су истакли да истрага, у смислу члана 224 став 2 ЗКПРС, може да се спроводи и против непознатог лица, будући да је наведеном одредбом прописано да се о спровођењу истраге доноси наредба која, између осталог, садржи податке о осумњиченом уколико је познат. Стога, према мишљењу редовних судова, аналогним тумачењем произилази да посебне истражне радње могу да се одреде и против непознатих лица уз обавезно испуњење услова за њихову примјену из члана 234 ЗКПРС. Наиме, наредба за одређивање посебних истражних радњи, у смислу члана 236 став 2 тачка а) ЗКП, мора да садржи у формалном смислу, између осталих, и податке о лицу против кога се та радња предузима. Међутим, редовни судови су указали да подаци о лицу не значе да се ради о личним подацима у смислу навођења потпуног идентитета тог лица. Стога је, супротно наводима апеланткињине жалбе, Врховни суд истакао да посебне истражне радње, као и наредба о спровођењу истраге може да се одреди и против N.N. лица са навођењем претплатничких бројева мобилних телефона (или осталих елемената, IMEI телефонског апарата, броја СИМ картице). Поред наведеног, Врховни суд је навео да нити једна законска одредба не условљава да посебне истражне радње могу да се одреде само ако је донесена наредба о спровођењу истраге. Такође је указано да судија за претходни поступак има функционалну надлежност за поступање и прије доношења наредбе о спровођењу истраге, будући да има законско овлашћење да поступа при радњи за претресање стана (доноси наредбу за претресање и др.) за коју, исто тако, није предуслов да је донесена наредба о спровођењу истраге. 55. Према томе, према оцјени редовних судова, у односу на посебне истражне радње у потпуности је испоштована процедура прописана законом на основу које се одређује ова посебна истражна радња. Утврђено је да су наредбе о одређивању ових посебних истражних радњи донесене на основу члана 236 став 1 ЗКПРС на образложен приједлог тужиоца, који је садржавао све неопходне податке. Стога је закључено да је пет CD медија са оригиналним тонским записима и снимљеним разговорима и СМС порука забиљежених током спровођења посебних истражних радњи законито прибављен доказ. Дакле, редовни судови су утврдили да су неосновани наводи бранилаца оптужених о томе да су докази прибављени наведеним истражним радњама незаконити. Поред наведеног, Врховни суд је утврдио да информације и подаци (СМС поруке између апеланткиње и свједока И.М.) као случајни налази могу да се користе као доказ у смислу одредбе члана 238 ЗКПРС, јер су добијени на основу предузетих посебних истражних радњи према оптуженом Д.Д. на основу наредбе судије за претходни поступак, а односе се и на апеланткињу и на кривично дјело неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС за које могу да се одреде посебне истражне радње. 56. Све наведено, према мишљењу Уставног суда, указује да су редовни судови у образложењу оспорених пресуда дали задовољавајуће разлоге поводом предузетих посебних истражних радњи надзора и техничког снимања телекомуникација против апеланткиње. У наведеном образложењу редовних судова Уставни суд не може да уочи било какву произвољност у примјени релевантних одредаба ЗКПРС које прописују процедуру за предузимање наведених радњи. Уставни суд запажа да је првостепени суд садржину

149 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 149 и смисао транскрипата снимљених телефонских разговора оптужених, међу којима је и апеланткиња, довео у везу са другим изведеним доказима, и то са исказима свједока, материјалним доказима, извршеним вјештачењем, те на основу цјелокупно спроведеног доказног поступка закључио да су се у апеланткињиним радњама стекла обиљежја кривичног дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗРС. Дакле, Уставни суд запажа да је првостепени суд у својој пресуди у односу на апеланткињу у потпуности описао процес појединачне оцјене доказа, те њиховог довођења у међусобну везу и извођењу закључка о апеланткињиној кривичној одговорности. Овакве закључке првостепеног суда у цијелости је потврдио и другостепени суд, дајући при томе детаљне и јасне разлоге за своје одлучење у погледу правилно утврђеног чињеничног стања и примјене материјалног и процесног права. 57. Такође, Уставни суд запажа да је у предметном поступку дата разумна могућност и оптужби и одбрани да изнесу своју доказну грађу. У току цијелог поступка апеланткиња је имала браниоца, те могућност да своје аргументе супротстави аргументима оптужбе. Дакле, не може да се закључи да је апеланткиња на било који начин доведена у неравноправан положај у односу на тужилачку, као ни да је у конкретном случају дошло до повреде принципа контрадикторности. Напосљетку, Уставни суд запажа да су редовни судови приликом доношења својих одлука примијенили релевантне законске одредбе, а оспорене судске пресуде наводе све потребне разлоге на којима су засноване. 58. Дакле, према мишљењу Уставног суда, редовни судови су у образложењима својих пресуда дали јасне и прецизне разлоге за своја становишта, тако да процјена изведених доказа ни у једном дијелу не изгледа произвољна или неприхватљива сама по себи, нити има елемената који би указали на то да је доказни поступак злоупотријебљен на апеланткињину штету. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да апеланткињиним наводима о погрешној оцјени доказа и, у вези с тим, погрешно утврђеном чињеничном стању није доведено у питање поштивање гаранција из члана 6 став 1 Европске конвенције. С обзиром на то, Уставни суд закључује да су апеланткињини наводи изнесени у том правцу потпуно неосновани. 59. У погледу апеланткињиних навода о повреди права из члана 6 став 2 Европске конвенције, Уставни суд подсјећа да наведена одредба прописује да ће свако ко је оптужен за кривично дјело бити сматран невиним док се његова кривица не докаже у складу са законом, односно правоснажном пресудом. Такође, сумњу у погледу чињеница које чине обиљежја кривичног дјела суд рјешава пресудом на начин који је повољнији за оптуженог. Према пракси Европског суда за људска права, пресумпција невиности значи да оптужени нема обавезу да се брани, мада има право на одбрану, није дужан да доказује своју невиност, а терет доказивања је на тужиоцу. У складу с тим, суд мора да донесе ослобађајућу пресуду не само кад је увјерен у невиност оптуженог него и онда када није увјерен ни у његову кривицу, ни у његову невиност. Дакле, када сумња, суд мора да примијени принцип in dubio pro reo, што је и битан елеменат права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције (види, Европски суд за људска права, Barbera, Messeque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра године, Серија А број 146, став 77). Ови основни принципи су установљени и разрађени у одредбама ЗКПРС који је примијењен у конкретном случају и подразумијева обавезу суда да у образложењу пресуде оцијени сваки доказ појединачно, да их доведе у међусобну везу и изврши оцјену доказа у њиховој укупности, изводећи закључак о доказаности или недоказаности неке чињенице. Доводећи наведено у везу са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд сматра да је Окружни суд, а што је потврдио и Врховни суд, за сваки изведени доказ дао јасно и исцрпно образложење, те све доказе довео у међусобну везу, због чега Уставни суд сматра да оцјена доказа у конкретном случају ни на који начин не оставља утисак произвољности или нелогичности, нити представља кршење принципа из члана 6 став 2 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да су неосновани и апеланткињини наводи о повреди права из члана 6 став 2 Европске конвенције. 60. У односу на апеланткињине наводе о повреди права из члана 6 став 3 тачка а) Европске конвенције, Уставни суд указује да наведена одредба оптуженом обезбјеђује право да буде информисан о разлозима оптужбе, то јест о дјелима за која се тврди да је починио и на којима се заснива оптужба, као и детаљно о законском основу тих дјела (види, Европски суд, Pelissier и Sassi против Француске, број /94, став 51, ЕКЉП 1999-II). Подручје примјене члана 6 став 3а) Европске конвенције мора да се нарочито процијени у свјетлу општег права на правичну расправу, која се јемчи ставом 1 члана 6 Европске конвенције (види, Европски суд, Colozza против Италије, 12. фебруар године, Серија А број 89, стр. 14, став 26). Европски суд сматра да у кривичним предметима пружање потпуне детаљне информације оптуженом која се тиче оптужби против њега и, сљедствено томе, правног основа који суд може да има у виду представља основни предуслов којим се обезбјеђује правичан судски поступак. Имајући у виду наведено, Уставни суд у конкретном случају не може да закључи да апеланткиња није благовремено упозната са материјалним и правним основом оптужбе која је подигнута против ње. Такође, Уставни суд запажа да је апеланткињи било омогућено да се изјасни на измијењену оптужницу, те да јој је првостепени суд дао могућност да у том смислу припреми своју одбрану. Дакле, из образложења оспорених пресуда произилази да је у предметном поступку апеланткињи било омогућено да се изјасни о свим чињеницама и доказима који су спроведени на главном претресу. Стога, Уставни суд сматра да су и апеланткињини наводи о кршењу гаранција из одредбе члана 6 став 3 тачка а) Европске конвенције неосновани. 61. У односу на допуну апелације од 5. маја године у којој апеланткиња указује да је 14. априла године потврђена оптужница против полицијских службеника Министарства унутрашњих послова РС и инспектора Криминалистичке полиције Одсјека за борбу против неовлашћене производње и промета опојних дрога ЦЈБ Бања Лука, због постојања основа сумње да су организовали и да су припадници злочиначког удружења које је дјеловало од године до октобра године ради вршења кривичних дјела неовлашћена производња и промет опојних дрога, произилази да наведено апеланткиња доводи у везу са истражним радњама спроведеним против ње у којима су учествовали наведени службеници. У вези с тим, Уставни суд указује да је Европски суд за људска права сматрао да је овлашћен да приликом одлучивања о основаности захтјева узме у обзир и "нове податке", то јест све додатне информације и "свјеже аргументе", ако их сматра релевантним, па и онда кад те информације, документа или друго градиво нису били предочени судовима или другим надлежним органима тужене државе у вријеме вођења поступка пред њима (види, Европски суд, К. и Т. против Финске, представка број 25702/94, пресуда од 12.

150 Broj 70 - Strana 150 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, јула године). Доводећи наведено у контекст конкретног случаја, Уставни суд запажа да против наведених службеника, односно инспектора кривични поступак за утврђивање њихове кривичноправне одговорности није окончан, већ да је још у току. Дакле, иако је против наведених лица потврђена оптужница, поступак утврђивања њихове кривичноправне одговорности није окончан, па се још не зна исход тог поступка. Стога, према мишљењу Уставног суда, наведено не може у овом моменту да доведе до другачијег рјешавања предметне апелације, па је у конкретном случају Уставни суд оцијенио оспорене пресуде са аспекта утврђивања апеланткињине кривичноправне одговорности за шта је у претходним тачкама ове одлуке утврдио да су редовни судови у оспореним пресудама дали образложење које не указује на било какву произвољност, односно у цијелости испуњава стандарде права на правично суђење. Стога, према мишљењу Уставног суда, узимајући у обзир околности конкретног случаја, наведена допуна није релевантна за рјешавање предметне апелације. 62. У односу на допуну апелације од 13. априла године, Уставни суд запажа да је већ у претходним тачкама ове одлуке утврдио да из образложења оспорених пресуда не произилази арбитрарност у предузимању истражних радњи против апеланткиње, као и коришћењу резултата тих истражних радњи у предметном поступку на начин да су оне доведене у везу са свим осталим спроведеним доказима. Стога, Уставни суд сматра да су и наводи ове допуне неосновани. 63. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да оспореним одлукама редовних судова није повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка а) Европске конвенције. б) Право на поштивање дома, приватног и породичног живота и преписке Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: ф) Право на приватни и породични живот, дом и преписку. Члан 8 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на поштивање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. 2. Јавна власт се не мијеша у вршење овог права, осим ако је такво мијешање предвиђено законом и ако је то неопходна мјера у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала, или заштите права и слобода других. 64. У односу на апеланткињине наводе о кршењу права из члана 8 Европске конвенције, Уставни суд подсјећа да је у својој одлуци донесеној у предмету број АП 2539/06 (види Одлуку Уставног суда број АП 2539/06 од 29. априла године, доступну на wеb-страници Уставног суда разматрајући наводе о кршењу права из члана 8 Европске конвенције због, наводно, наредбе за претрес стана издате незаконито у току истраге из новембра године, закључио да је мијешање у апелантово право на дом било законито. Наиме, у наведеној одлуци Уставни суд је истакао становиште да наредба о претресу представља радњу која је предузета с циљем да се докаже кривично дјело, те да, у том смислу, наредба представља мјеру неопходну у демократском друштву с циљем поштивања владавине права, као и да постоји разуман однос пропорционалности између заштите законитог циља који се тиче заштите јавног реда и мира, с једне стране, и, с друге стране, заштите апелантовог права на приватни и породични живот тим прије што се ради о мјери привременог карактера. 65. Доведећи наведено у контекст конкретног предмета, Уставни суд запажа да су и наредбе које су биле донесене у конкретном случају претресање апеланткињиног стана и возила, као и наредба за одређивање посебне истражне радње надзор и техничко снимање телекомуникација спроведене на начин предвиђен законом ради доказивања кривичног дјела. Стога, Уставни суд сматра да су ове наредбе у конкретном случају представљале закониту мјеру неопходну у демократском друштву, те да постоји разуман однос пропорционалности између заштите јавног интереса и апеланткињиног интереса на дом, приватни и породични живот тим прије што се радило о мјерама привременог карактера. 66. С обзиром на наведено, Уставни суд закључује да у конкретном случају није повријеђено апеланткињино право на поштивање дома, приватног и породичног живота и преписке из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. VIII. Закључак 67. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 тачка а) Европске конвенције када у конкретном случају није дошло до повреде принципа независности и непристрасности суда, као и када су редовни судови у кривичном поступку који је вођен против апеланткиње утврдили све релевантне чињенице, брижљиво оцијенивши сваки доказ посебно и све доказе заједно, и из којих је несумњиво проистекао закључак о апеланткињиној кривичноправној одговорности, као и да нису повријеђене гаранције у погледу пресумпције невиности, те када је апеланткињи омогућено да под истим условима као и Тужилаштво учествује у поступку, као и да су јој биле омогућене процедуралне гаранције из члана 6 став 3 тачка а) Европске конвенције. 68. Нема кршења права на поштивање дома, приватног и породичног живота и преписке из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције када су наредбе судије за претходни поступак у конкретном случају представљале закониту мјеру неопходну у демократском друштву, а радило се о мјерама привременог карактера. 69. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, престаје правно дејство Одлуке о привременој мјери број 4413/13 од 12. марта године. 70. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 71. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједицк Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р.

151 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 70 - Strana 151 S A D R Ž A J USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 667 Odluka broj AP 935/12 (bosanski jezik) 1 Odluka broj AP 935/12 (hrvatski jezik) 6 Одлука број АП 935/12 (српски језик) Odluka broj AP 1194/12 (bosanski jezik) 16 Odluka broj AP 1194/12 (hrvatski jezik) 22 Одлука број АП 1194/12 (српски језик) Odluka broj AP 2789/12 (bosanski jezik) 35 Odluka broj AP 2789/12 (hrvatski jezik) 39 Одлука број АП 2789/12 (српски језик) Odluka broj AP 3947/12 (bosanski jezik) 48 Odluka broj AP 3947/12 (hrvatski jezik) 58 Одлука број АП 3947/12 (српски језик) Odluka broj AP 4312/12 (bosanski jezik) 79 Odluka broj AP 4312/12 (hrvatski jezik) 83 Одлука број АП 4312/12 (српски језик) Odluka broj AP 2190/13 (bosanski jezik) 91 Odluka broj AP 2190/13 (hrvatski jezik) 101 Одлука број АП 2190/13 (српски језик) Odluka broj AP 4413/13 (bosanski jezik) 123 Odluka broj AP 4413/13 (hrvatski jezik) 132 Одлука број АП 4413/13 (српски језик) 141

152 Broj 70 - Strana 152 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: Direktor: Pretplata: , faks: Oglasni odjel: , , faks: Služba za pravne i opće poslove: Računovodstvo: Komercijala: Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d , VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko , RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I /97 od godine. - Identifikacijski broj Porezni broj PDV broj Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: - godišnja pretplata 200,00 KM