CIVILNIH POSLOVAA UPUTSTVO. Broj/Број. (u daljem tekstu: poslova donosi. organa. Član 1. (Predmet) predmeta. način

Transcription

1 Godina XVII Ponedjeljak, 25. februara/veljače godine Broj/Број 14 Година XVII Понедјељак, 25. фебруара годинe MINISTARSTVO CIVILNIH POSLOVAA BOSNE I HERCEGOVINE 226 Na osnovu člana 40. stav 2. tačka e), a u vezi sa članom 8. st. 3. i 4. Zakona o ličnoj karti državljana Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 16/02, 32/07, 53/07, 56/08 i 18/12), Ministarstvo civilnih poslova donosi UPUTSTVO O NAČINU DOSTAVLJANJA LIČNE KARTE DRŽAVLJANA BOSNE I HERCEGOVINE POŠTANSKIM PUTEM Član 1. (Predmet) Uputstvom o načinu dostavljanja lične karte državljana Bosne i Hercegovine poštanskim putem (u daljem tekstu: Uputstvo), propisuje se, način dostavljanja, aktiviranje i dokaz o preuzimanju lične karte državljana Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: lična karta) poštanskim putem, dokaz o preuzimanju lične karte, mjesto dostavljanja, d način evidentiranja podataka o preuzimanju lične karte i troškovi dostavljanja lične karte. Član 2. (Izbor dostavljanja lične karte poštanskim putem) Prilikom podnošenja zahtjeva za izdavanje lične karte državljanin BiH, u skladu sa odredbama člana 8. stav 3. Zakona o ličnoj karti državljana BiH, može izabrati da mu se ista dostavi poštanskim putem, popunjavanjem odgovarajuće rubrike u zahtjevu. Član 3. (Način dostavljanja i dokaz o preuzimanju lične karte) (1) Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske, kantonalna ministarstva unutrašnjih poslova p u Federaciji Bosne i Hercegovine i u Brčko Distriktu BiH nadležni organ koji funkcionalno djeluje kao državna d institucija (u ISSNN bosanski jezik ISSNN hrvatski jezik ISSNN srpski jezik daljem tekstu: nadležni organi), nakon što zaprime personaliziran obrazac lične karte, obavezni su odmah, a najkasnije u roku od tri dana,, ličnu kartu dostaviti javnom preduzeću za poštanski saobraćaj s ciljem uručenja podnosiocu zahtjeva. (2) Dostavljanje lične l karte se vrši u obliku preporučenog zatvorenog pismena sa dostavnicom. (3) Lična karta se aktivira i postaje važeća danom upućivanja, putem pošte, podnosiocu zahtjeva od strane nadležnog organa. (4) Smatra se da je dostavljanje lične karte poštom izvršeno kad državljanin BiH ili drugo ovlašteno lice preuzme ličnu kartu, potpisivanjem dostavnice kao k dokaza o preuzimanju lične karte. (5) U slučaju kada je državljanin BiH postupio u skladu sa stavom (4) ovog o člana, dostavnica se ulaže u spis predmeta. (6) Ako se lična karta podnosiocu zahtjeva nee uruči putem pošte u određenom roku, onaa se vraća nadležnom organu, gubi aktivan status i može e se naknadno preuzeti kod organa koji je izdao ličnu kartu. Član 4. (Mjesto dostavljanja) Lična karta državljaninu BiHH dostavlja se putem pošte, isključivo prema mjestu prebivališta, odnosno boravišta podnosioca zahtjeva. Član 5. (Troškovi dostavljanja lične karte poštanskim putem) Troškove dostavljanja ličnee karte putem pošte plaća podnosilac zahtjevaa prilikom podnošenja zahtjeva, unaprijed prema tarifi dostavljača. Član 6. (Stupanje na a snagu) Ovo Uputstvoo stupa na snagu osmog dana d od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se

2 Broj 14 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, od dana donošenja Odluke o početku izdavanja ličnih karata sa elektronskim memorijskim elementom. Broj / februara godine Sarajevo Ministar Mr. Sredoje Nović, s. r. Na temelju članka 40. stavka 2. točka e), a u svezi s člankom 8. st. 3. i 4. Zakona o osobnoj iskaznici državljana Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 32/01, 16/02, 32/07, 53/07, 56/08 i 18/12), Ministarstvo civilnih poslova donosi NAPUTAK O NAČINU DOSTAVLJANJA OSOBNE ISKAZNICE DRŽAVLJANA BOSNE I HERCEGOVINE POŠTANSKIM PUTEM Članak 1. (Predmet) Naputkom o načinu dostavljanja osobne iskaznice državljana Bosne i Hercegovine poštanskim putem (u daljnjem tekstu: Naputak), propisuje se, način dostavljanja, aktiviranje i dokaz o preuzimanju osobne iskaznice državljana Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: osobna iskaznica) poštanskim putem, dokaz o preuzimanju osobne iskaznice, mjesto dostavljanja, način evidentiranja podataka o preuzimanju osobne iskaznice i troškovi dostavljanja osobne iskaznice. Članak 2. (Izbor dostavljanja osobne iskaznice poštanskim putem) Prilikom podnošenja zahtjeva za izdavanje osobne iskaznice državljanin BiH, sukladno odredbama članka 8. stavka 3. Zakona o osobnoj iskaznici državljana BiH, može izabrati da mu se ista dostavi poštanskim putem, popunjavanjem odgovarajuće rubrike u zahtjevu. Članak 3. (Način dostavljanja i dokaz o preuzimanju osobne iskaznice) (1) Ministarstvo unutarnjih poslova Republike Srpske, kantonalna ministarstva unutarnjih poslova u Federaciji Bosne i Hercegovine i u Brčko Distriktu BiH nadležnо tijelо kojе funkcionalno djeluje kao državna institucija (u daljnjem tekstu: nadležna tijela), nakon što zaprime personaliziran obrazac osobne iskaznice, obvezni su odmah, a najkasnije u roku od tri dana, osobnu iskaznicu dostaviti javnom poduzeću za poštanski transport s ciljem uručenja podnositelju zahtjeva. (2) Dostavljanje osobne iskaznice se vrši u obliku preporučenog zatvorenog pismena sa dostavnicom. (3) Osobna iskaznica se aktivira i postaje važeća danom upućivanja, putem pošte, podnositelju zahtjeva od strane nadležnoga tijela. (4) Smatra se da je dostavljanje osobne iskaznice poštom izvršeno kad državljanin BiH ili druga ovlaštena osoba preuzme osobnu iskaznicu, potpisivanjem dostavnice kao dokaza o preuzimanju osobne iskaznice. (5) U slučaju kada je državljanin BiH postupio sukladno stavci (4) ovog članka, dostavnica se ulaže u spis predmeta. (6) Ako se osobna iskaznica podnositelju zahtjeva ne uruči putem pošte u određenom roku, ona se vraća nadležnom tijelu, gubi aktivan status i može se naknadno preuzeti kod tijela koje je izdalo osobnu iskaznicu. Članak 4. (Mjesto dostavljanja) Osobna iskaznica državljaninu BiH dostavlja se putem pošte, isključivo prema mjestu prebivališta, odnosno boravišta podnositelja zahtjeva. Članak 5. (Troškovi dostavljanja osobne iskaznice poštanskim putem) Troškove dostavljanja osobne iskaznice putem pošte plaća podnositelj zahtjeva prilikom podnošenja zahtjeva, unaprijed prema tarifi dostavljača. Članak 6. (Stupanje na snagu) Ovaj Naputak stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH", a primjenjivat će se od dana donošenja Odluke o početku izdavanja osobnih iskaznica sa elektroničkim memorijskim elementom. Broj / veljače godine Sarajevo Ministar Mr. Sredoje Nović, v. r. На основу члана 40. став 2. тачка е), а у вези са чланом 8. ст. 3. и 4. Закона о личној карти држављана Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 32/01, 16/02, 32/07, 53/07, 56/08 и 18/12), Министарство цивилних послова доноси УПУТСТВО О НАЧИНУ ДОСТАВЉАЊА ЛИЧНЕ КАРТЕ ДРЖАВЉАНА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ПОШТАНСКИМ ПУТЕМ Члан 1. (Предмет) Упутством о начину достављања личне карте држављана Босне и Херцеговине поштанским путем (у даљем тексту: Упутство), прописује се, начин достављања, активирање и доказ о преузимању личне карте држављана Босне и Херцеговине (у даљем тексту: лична карта) поштанским путем, доказ о преузимању личне карте, мјесто достављања, начин евидентирања података о преузимању личне карте и трошкови достављања личне карте. Члан 2. (Избор достављања личне карте поштанским путем) Приликом подношења захтјева за издавање личне карте држављанин БиХ, у складу са одредбама члана 8. став 3. Закона о личној карти држављана БиХ, може изабрати да му се иста достави поштанским путем, попуњавањем одговарајуће рубрике у захтјеву. Члан 3. (Начин достављања и доказ о преузимању личне карте) (1) Министарство унутрашњих послова Републике Српске, кантонална министарства унутрашњих послова у Федерацији Босне и Херцеговине и у Брчко Дистрикту БиХ надлежни орган који функционално дјелује као државна институција (у даљем тексту: надлежни органи), након што заприме персонализован образац личне карте, обавезни су одмах, а најкасније у року од три дана, личну карту доставити јавном предузећу за поштански саобраћај с циљем уручења подносиоцу захтјева.

3 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 3 (2) Достављање личне карте се врши у облику препорученог затвореног писмена са доставницом. (3) Лична карта се активира и постаје важећа даном упућивања, путем поште, подносиоцу захтјева од стране надлежног органа. (4) Сматра се да је достављање личне карте поштом извршено кад држављанин БиХ или друго овлаштено лице преузме личну карту, потписивањем доставнице као доказа о преузимању личне карте. (5) У случају када је држављанин БиХ поступио у складу са ставом (4) овог члана, доставница се улаже у спис предмета. (6) Ако се лична карта подносиоцу захтјева не уручи путем поште у одређеном року, она се враћа надлежном органу, губи активан статус и може се накнадно преузети код органа који је издао личну карту. Члан 4. (Мјесто достављања) Лична карта држављанину БиХ доставља се путем поште, искључиво према мјесту пребивалишта, односно боравишта подносиоца захтјева. Члан 5. (Трошкови достављања личне карте поштанским путем) Трошкове достављања личне карте путем поште плаћа подносилац захтјева приликом подношења захтјева, унапријед према тарифи достављача. Члан 6. (Ступање на снагу) Ово Упутство ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ", а примјењиваће се од дана доношења Одлуке о почетку издавања личних карата са електронским меморијским елементом. Број / фебруара године Сарајево Министар Мр Средоје Новић, с. р.

4 Broj 14 - Strana 4 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA BOSNE B I HERCEGOVINE 227 Na osnovu člana 77. Zakona о lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08) ), Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje SPISAK LIJEKOVA KOJIMA JE IZDANA DOZVOLA (U OBNOVLJENOM POSTUPKU) ZA STAVLJANJE U PROMET NA TRŽIŠTE BOSNE I HERCEGOVINE

5 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 5

6 Broj 14 - Strana 6 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, U slučaju da prije isteka perioda važnosti nastupe ograničenja za upotrebu nekog od o navedenih lijekova, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine će objavitii izmjenu ovog spiska. Broj / februara godine Direktorr Banja Luka Nataša Grubiša, s. r.

7 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 7 Na temelju članka 77. Zakona о lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08) ), Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje POPIS LIJEKOVA KOJIMA JE IZDANA DOZVOLA (U OBNOVLJENOM POSTUPKU) ZA STAVLJANJE U PROMET NA TRŽIŠTE BOSNE I HERCEGOVINE

8 Broj 14 - Strana 8 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

9 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 9 1. U slučaju da prije isteka razdoblja važnosti nastupe ograničenja za uporabu nekog od navedenih lijekova, Agencija za lijekove i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine će objaviti izmjenu ovog popisa. Broj / veljače godine Banja Luka Ravnatelj Nataša Grubiša, v. r.

10 Broj 14 - Strana 10 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, На основу члана 77. Закона о лијековима и медицинским средствима ("Службени гласник БиХ", брoj 58/ /08), Агенција за лијекове и медицинска средства Боснее и Херцеговине објављује СПИСАК ЛИЈЕКОВА КОЈИМА ЈЕ ИЗДАТА ДОЗВОЛА (У ОБНОВЉЕНОМ ПОСТУПКУ) ЗА СТАВЉАЊЕ У ПРОМЕТ НА ТРЖИШТЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕЕ

11 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 11

12 Broj 14 - Strana 12 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, У случају да прије истека периода важности наступе ограничења за употребу неког од наведених лијекова, Агенција за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине ће објавити измјену овог списка. Број / фебруара године Бања Лука Директор Наташа Н Грубиша, с. р.

13 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Na osnovu člana 122., a u skladu sa članom č 77. Zakona o lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agencija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje SPISAK MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE ZA UPIS U REGISTAR MEDICINSKIH SREDSTAVAA U periodu od 1. decembra do 31. decembra godine izdane su Potvrde za upis u Registar sljedećih medicinskih sredstava:

14 Broj 14 - Strana 14 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

15 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 15

16 Broj 14 - Strana 16 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

17 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 17

18 Broj 14 - Strana 18 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

19 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 19 Ukupan broj medicinskih sredstava upisanih u Registar od 1. decembra do 31. decembra godine je Broj / februara godine Banja Luka Direktorr Nataša Grubiša, s. r.

20 Broj 14 - Strana 20 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Na temelju članka 122., a sukladno članku č 77. Zakona o lijekovima i medicinskimm sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agencija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje POPIS MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE ZA UPIS U REGISTAR MEDICINSKIH SREDSTAVAA U razdoblju od 1. prosinca do 31. prosinca godine izdane su Potvrde za upis u Registar sljedećih medicinskih sredstava:

21 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 21

22 Broj 14 - Strana 22 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

23 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 23

24 Broj 14 - Strana 24 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

25 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 25

26 Broj 14 - Strana 26 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Ukupan broj medicinskih sredstava upisanih u Registar od 1. prosinca do 31. prosinca godine je 147. Broj / veljače godine Banja Luka Ravnatelj Nataša Grubiša, v. r.

27 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 27 На основу члана 122, а у складу саа чланом 77. Закона о лијековима и медицинским средствима ("Службени гласник БиХ", број 58/08), Агенција за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине објављује СПИСАК МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВА ЗА КОЈА СУ ИЗДАТЕ ПОТВРДЕ ЗА УПИС У РЕГИСТАР МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВАА У периоду од 1. децембра до 31. децембра године издате суу Потврде за упис у Регистар сљедећих медицинских средстава:

28 Broj 14 - Strana 28 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

29 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 29

30 Broj 14 - Strana 30 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

31 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 31

32 Broj 14 - Strana 32 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

33 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 33 Укупан број медицинских средстава уписаних у Регистар од 1. децембра до 31. децембра године је 147. Број / фебруара године Бања Лука Директор Наташа Н Грубиша, с. р.

34 Broj 14 - Strana 34 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Na osnovu člana 122., a u skladu sa članom č 77. Zakona o lijekovima i medicinskim sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agencija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje SPISAK MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE O OBNOVI UPISA U REGISTAR MEDICINSKIH SREDSTAVAA U periodu od 1. decembra doo 31. decembraa godine izdane su Potvrde o obnovi upisa u Registar sljedećih medicinskih sredstava: Ukupan broj medicinskih sredstava zaa koja je izvršena obnova upisa u Registar odd 1. decembra do 31. decembra godine je 7. Broj / februara godine Direktor Banja Luka Nataša Grubiša, s. r.

35 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 35 Na temelju članka 122., a sukladno članku č 77. Zakona o lijekovima i medicinskimm sredstvima ("Službeni glasnik BiH", broj 58/08), Agencija za lijekovee i medicinska sredstva Bosne i Hercegovine objavljuje POPIS MEDICINSKIH SREDSTAVA ZA KOJA SU IZDANE POTVRDE O OBNOVI UPISA U REGISTAR MEDICINSKIH SREDSTAVAA U razdoblju od 1. prosinca do d 31. prosincaa godine izdane su Potvrde o obnovi upisa u Registar sljedećih medicinskih sredstava: Ukupan broj medicinskih sredstava za z koja je izvršena obnova upisa u Registar od 1. prosinca do 31. prosinca p godine je 7. Broj / veljače godine Ravnatelj Banja Luka Nataša Grubiša, v. r.

36 Broj 14 - Strana 36 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, На основу члана 122, а у складу саа чланом 77. Закона о лијековима и медицинским средствима ("Службени гласник БиХ", број 58/08), Агенција за лијекове и медицинска средства Босне и Херцеговине објављује СПИСАК МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВАА ЗА КОЈА СУ ИЗДАТЕ ПОТВРДЕ О ОБНОВИ О УПИСА У РЕГИСТАР МЕДИЦИНСКИХ СРЕДСТАВА У периоду од 1. децембра до 31. децембра године издате су Потврде о обнови уписа у Регистар сљедећих медицинских средстава: Укупан број медицинских средстава за која је извршена обнова уписа у Регистар од 1. децембра до 31. децембра године је 7. Број / / фебруара године Бања Лука Директорр Наташа Грубиша, с. р.

37 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 37 AGENCIJA ZA STATISTIKU SAOPĆENJE BOSNE I HERCEGOVINE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA 230 DECEMBAR GODINE Na osnovu člana 7. stav 2. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", 1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena broj 50/08) i člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i u Bosni i Hercegovini za decembar godine iznosi Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), KM. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje Broj / februara godine Direktor Sarajevo Zdenko Milinović, s. r. SAOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA DECEMBAR GODINE 1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za decembar godine iznosi 831 KM. Broj / februara godine Sarajevo Direktor Zdenko Milinović, s. r. Na temelju članka 7. stavak 2. Zakona o plaćama i naknadama u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 50/08) i članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ ISPLAĆENOJ MJESEČNOJ NETO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA PROSINAC GODINE 1. Prosječna isplaćena mjesečna neto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za prosinac godine iznosi 831 KM. Broj / veljače godine Sarajevo Ravnatelj Zdenko Milinović, v. r. На основу члана 7. став 2. Закона о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 50/08) и члана 8. став 2. тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ ИСПЛАЋЕНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ НЕТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ДЕЦЕМБАР ГОДИНЕ 1. Просјечна исплаћена мјесечна нето плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за децембар године износи 831 КМ. Број / фебруара године Сарајево Директор Зденко Милиновић, с. р. 231 Na osnovu člana 8. stav 2. tačka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje Na temelju članka 8. stavak 2. točka h) Zakona o statistici Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 26/04 i 42/04), Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine objavljuje PRIOPĆENJE O PROSJEČNOJ MJESEČNOJ BRUTO PLAĆI ZAPOSLENIH U BOSNI I HERCEGOVINI ZA PROSINAC GODINE 1. Prosječna mjesečna bruto plaća po zaposlenom ostvarena u Bosni i Hercegovini za prosinac godine iznosi KM. Broj / veljače godine Sarajevo Ravnatelj Zdenko Milinović, v. r. На основу члана 8. став 2. тачка х) Закона о статистици Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 26/04 и 42/04), Агенција за статистику Босне и Херцеговине објављује САОПШТЕЊЕ О ПРОСЈЕЧНОЈ МЈЕСЕЧНОЈ БРУТО ПЛАТИ ЗАПОСЛЕНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ЗА ДЕЦЕМБАР ГОДИНЕ 1. Просјечна мјесечна бруто плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за децембар године износи КМ. Број / фебруара године Сарајево Директор Зденко Милиновић, с. р. INSTITUT ZA INTELEKTUALNO VLASNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 232 Na temelju člana 119. Zakona o patentu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10), člana 101. Zakona o žigu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10), člana 100. Zakona o industrijskom dizajnu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10) i člana 89. Zakona o zaštiti oznaka geografskog porijekla ("Službeni glasnik BiH" broj 53/10), direktorica Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine donosi PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O STRUČNOME ISPITU ZA PREDSTAVNIKE ZA ZAŠTITU INDUSTRIJSKOGA VLASNIŠTVA Član 1. U članu 6. Pravilnika o stručnome ispitu za predstavnike za zaštitu industrijskoga vlasništva ("Službeni glasnik BiH", broj 22/11) stav (5) i stav (6) mijenjaju se i glase:

38 Broj 14 - Strana 38 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, "(5) Pravo na novčanu naknadu za rad u Komisiji ostvaruju vanjski članovi Komisije koji nisu zaposleni u Institutu za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine. (6) Visina novčane naknade za rad u Komisiji utvrđuje se na način propisan članom 6. Odluke o kriterijima za utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim odborima, nadzornim i drugim odborima i drugim radnim organima iz nadležnosti institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/09 i 10/12)." Član 2. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH". Broj IN /13SD 12. februara godine Mostar Direktorica Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine Lidija Vignjević, s. r. Na temelju članka 119. Zakona o patentu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10), članka 101. Zakona o žigu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10), članka 100. Zakona o industrijskom dizajnu ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10) i članka 89. Zakona o zaštiti oznaka zemljopisnog podrijetla ("Službeni glasnik BiH", broj 53/10), ravnateljica Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine donosi PRAVILNIK O IZMJENAMA I DOPUNAMA PRAVILNIKA O STRUČNOME ISPITU ZA ZASTUPNIKE ZA ZAŠTITU INDUSTRIJSKOGA VLASNIŠTVA Članak 1. U članku 6. Pravilnika o stručnome ispitu za zastupnike za zaštitu industrijskoga vlasništva ("Službeni glasnik BiH", broj 22/11) stavak (5) i stavak (6) mijenjaju se i glase: "(5) Pravo na novčanu naknadu za rad u Povjerenstvu ostvaruju vanjski članovi Povjerenstva koji nisu zaposleni u Institutu za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine. (6) Visina novčane naknade za rad u Povjerenstvu utvrđuje se na način propisan člankom 6. Odluke o kriterijima za utvrđivanje novčane naknade za rad u upravnim odborima, nadzornim i drugim odborima i drugim radnim tijelima iz mjerodavnosti institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/09 i 10/12)." Članak 2. Ovaj Pravilnik stupa na snagu osmoga dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH". Broj IN /13SD 12. veljače godine Mostar Ravnateljica Instituta za intelektualno vlasništvo Bosne i Hercegovine Lidija Vignjević, s. r. На основу члана 119. Закона о патенту ("Службени гласник БиХ", број 53/10), члана 101. Закона о жигу ("Службени гласник БиХ", број 53/10), члана 100. Закона о индустријском дизајну ("Службени гласник БиХ", број 53/10) и члана 89. Закона о заштити ознака географског поријекла ("Службени гласник БиХ", број 53/10), директорица Института за интелектуалну својину Босне и Херцеговине доноси ПРАВИЛНИК О ИЗМЈЕНАМА И ДОПУНАМА ПРАВИЛНИКА О СТРУЧНОМ ИСПИТУ ЗА ПРЕДСТАВНИКЕ ЗА ЗАШТИТУ ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Члан 1. У члану 6. Правилника о стручном испиту за представнике за заштиту индустријске својине ("Службени гласник БиХ", број 22/11) став (5) и став (6) мијењају се и гласе: "(5) Право на новчану накнаду за рад у Комисији остварују спољни чланови Комисије који нису запослени у Институту за интелектуалну својину Босне и Херцеговине. (6) Висина новчане накнаде за рад у Комисији утврђује се на начин прописан чланом 6. Одлуке о критеријумима за утврђивање новчане накнаде за рад у управним одборима, надзорним и другим одборима и другим радним тијелима из надлежности институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/09 и 10/12)." Члан 2. Овај Правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број ИН /13СД 12. фебруара године Мостар Директорица Института за интелектуалну својину Босне и Херцеговине Лидија Вигњевић, с. р. VISOKO SUDSKO I TUŽILAČKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE 233 U skladu sa članom 88. stav 1. tačka d) i stav 4. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u vezi sa članom 48. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRESTANKU MANDATA Esadu Hodžiću, dodatnom sudiji Općinskog suda u Zenici, prestaje mandat dodatnog sudije tog suda sa danom godine, zbog podnošenja ostavke. Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Obrazloženje Esad Hodžić, dodatni sudija Općinskog suda u Zenici, dana godine, u pismenoj formi, uputio je ostavku Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine na dužnost dodatnog sudije navedenog suda, sa danom godine. Članom 88. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat sudije ili tužioca, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja ostavke. Prilikom podnošenja ostavke, mandat sudije ili tužioca ističe na dan kada Vijeće primi njegovu pismenu ostavku ili na dan kada ostavka treba da stupi na snagu, koje od navedenog nastupa kasnije, a što je u konkretnom slučaju dan godine. U skladu sa naprijed navedenim, a na osnovu odredaba člana 88. stav 1. tačka d) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, kao i člana 48.

39 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 39 Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, donijeta je Odluka kao u dispozitivu. Broj / januara godine Predsjednik Milorad Novković, s. r. Sukladno članku 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u svezi sa člankom 48. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRESTANKU MANDATA Esadu Hodžiću, dodatnom sucu Općinskog suda u Zenici, prestaje mandat dodatnog suca tog suda sa danom godine, zbog podnošenja ostavke. Ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Obrazloženje Esad Hodžić, dodatni sudac Općinskog suda u Zenici, dana godine, u pismenoj formi, uputio je ostavku Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine na dužnost dodatnog suca navedenog suda, sa danom godine. Člankom 88. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, propisani su razlozi zbog kojih prestaje mandat suca ili tužitelja, a jedan od razloga je u slučaju podnošenja ostavke. Prilikom podnošenja ostavke, mandat suca ili tužitelja ističe na dan kada Vijeće primi njegovu pismenu ostavku ili na dan kada ostavka treba da stupi na snagu, koje od navedenog nastupa kasnije, a što je u konkretnom slučaju dan godine. Sukladno naprijed navedenom, a na temelju odredaba članka 88. stavak 1. točka d) Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, kao i članka 48. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine, donijeta je Odluka kao u dispozitivu. Broj / siječnja godine Predsjednik Milorad Novković, v. r. У складу са чланом 88. став 1. тачка д) и став 4. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у вези са чланом 48. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на сједници одржаној године, донио ОДЛУКУ О ПРЕСТАНКУ МАНДАТА Есаду Хоџићу, додатном судији Опћинског суда у Зеници, престаје мандат додатног судије тог суда са даном године, због подношења оставке. Ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности. Образложење Есад Хоџић, додатни судија Опћинског суда у Зеници, дана године, у писменој форми, упутио је оставку Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине на дужност додатног судије наведеног суда, са даном године. Чланом 88. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, прописани су разлози због којих престаје мандат судије или тужиоца, а један од разлога је у случају подношења оставке. Приликом подношења оставке, мандат судије или тужиоца истиче на дан када Савјет прими његову писмену оставку или на дан када оставка треба да ступи на снагу, које од наведеног наступа касније, а што је у конкретном случају дан године. У складу са напријед наведеним, а на основу одредаба члана 88. став 1. тачка д) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, као и члана 48. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, донијета је Одлука као у диспозитиву. Број / јануара године Предсједник Милорад Новковић, с. р. 234 Na osnovu člana 17. tačka 1., člana 34. i člana 49. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) te člana 46. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10 i 58/10), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O IMENOVANJU SUDIJA POROTNIKA U OSNOVNI SUD U KOTOR VAROŠI I Za sudije porotnike u Osnovni sud u Kotor Varoši, imenuju se: 1. Dragoljević Darinka 2. Milašinović Savo 3. Tatar Sejdo i 4. Glavaš Vojislav. II Sudije porotnici imenuju se na mandat od osam (8) godina, osim ukoliko mandat ne prestane ranije po nekom od osnova iz člana 34. stav 4. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine. III Imenovane sudije porotnici preuzimaju dužnost godine. IV Prilikom imenovanja, Vijeće se rukovodilo prijedlogom kandidata dostavljenim od strane predsjednika Osnovnog suda u Kotor Varoši, odredbama Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, Zakona o sudovima Republike Srpske, te stavovima Vijeća o izboru sudija porotnika. V Prije preuzimanja dužnosti, sudije porotnici će dati svečanu izjavu pred predsjednikom Osnovnog suda u Kotor Varoši. VI Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH" kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Broj / januara godine Predsjednik Milorad Novković, s. r.

40 Broj 14 - Strana 40 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Na temelju članka 17. točka 1., članka 34. i članka 49. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) te članka 46. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10 i 58/08), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O IMENOVANJU SUDACA POROTNIKA U OSNOVNI SUD U KOTOR VAROŠI I Za suce porotnike u Osnovni sud u Kotor Varoši, imenuju se: 1. Dragoljević Darinka 2. Milašinović Savo 3. Tatar Sejdo i 4. Glavaš Vojislav. II Suci porotnici imenuju se na mandat od osam (8) godina, osim ukoliko mandat ne prestane ranije po nekom od osnova iz člana 34. stav 4. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine. III Imenovani suci porotnici preuzimaju dužnost godine. IV Prilikom imenovanja, Vijeće se rukovodilo prijedlogom kandidata dostavljenim od strane predsjednika Osnovnog suda u Kotor Varoši, odredbama Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, Zakona o sudovima Republike Srpske, te stavovima Vijeća o izboru sudija porotnika. V Prije preuzimanja dužnosti, suci porotnici će dati svečanu izjavu pred predsjednikom Osnovnog suda u Kotor Varoši. VI Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH" kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Broj / siječnja godine Predsjednik Milorad Novković, v. r. На основу члана 17. тачка 1., члана 34. и члана 49. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) те члана 46. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 44/09, 28/10 и 58/10), Савјет је, на сједници одржаној године, донио ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ СУДИЈА ПОРОТНИКА У ОСНОВНИ СУД У КОТОР ВАРОШИ I За судије поротнике у Основни суд у Котор Вароши, именују се: 1. Драгољевић Даринка 2. Милашиновић Саво 3. Татар Сејдо и 4. Главаш Војислав. II Судије поротници именују се на мандат од осам (8) година, осим уколико мандат не престане раније по неком од основа из члана 34. став 4. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. III Именоване судије поротници преузмају дужност године. IV Приликом именовања, Савјет се руководио приједлогом кандидата достављеним од стране предсједника Основног суда у Котор Вароши, одредбама Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, Закона о судовима Републике Српске, те ставовима Савјета о избору судија поротника. V Прије преузимања дужности, судије поротници ће дати свечану изјаву пред предсједником Основног суда у Котор Вароши. VI Ова одлука ступа на снагу даном доношења и бит ће објављена у "Службеном гласнику БиХ" као и у просторијама Савјета доступним јавности. Број / јануара године Предсједник Милорад Новковић, с. р. 235 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom 33. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUDIJI U OPĆINSKOM SUDU U TRAVNIKU I Produžava se mandat Amiri Šero, dodatnom sudiji u Općinskom sudu u Travniku, na period od dvije godine. II Imenovanoj se produžava mandat sa danom godine i dužnost će obavljati do godine. III Prilikom imenovanja Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine. IV U skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. V Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja. Broj / januara godine Predsjednik Milorad Novković, s. r.

41 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 41 Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 45. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUCU U OPĆINSKOM SUDU U TRAVNIKU I Produžava se mandat Amiri Šero, dodatnom sucu u Općinskom sudu u Travniku, na period od dvije godine. II Imenovanoj se produžava mandat sa danom godine, i dužnost će obnašati do godine. III Prigodom imenovanja Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine. IV Sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. V Ova odluka stupa na snagu danom donošenja. Broj / siječnja godine Predsjednik Milorad Novković, v. r. На основу члана 17. став 1. тачка 1., а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 45. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на сједници одржаној године, донио ОДЛУКУ О ПРОДУЖЕЊУ МАНДАТА ДОДАТНОМ СУДИЈИ У ОПЋИНСКОМ СУДУ У ТРАВНИКУ I Продужава се мандат Амири Шеро, додатном судији у Опћинском суду у Травнику на период од двије године. II Именованоj се продужава мандат са даном године и дужност ће обављати до године. III Приликом именовања Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство кандидатакињe. Именованa је у протеклом мандату показалa стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. IV У складу са чланом 45. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности. V Ова Одлука ступа на снагу даном доношења. Број / јануара године Предсједник Милорад Новковић, с. р. 236 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka (1), a u vezi sa članom 33. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUDIJI U VRHOVNOM SUDU REPUBLIKE SRPSKE I Produžava se mandat Slobodanu Milašinoviću, dodatnom sudiji u Vrhovnom sudu Republike Srpske, na period od dvije godine. II Prilikom imenovanja Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani je u proteklom mandatu pokazao stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine. III Imenovanom se produžava mandat sa danom godine i dužnost će obavljati do godine. IV Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja. V U skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Broj / januara godine Predsjednik Milorad Novković, s. r. Na temelju članka 17. stavak 1. točka (1), a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 45. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo

42 Broj 14 - Strana 42 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUCU U VRHOVNOM SUDU REPUBLIKE SRPSKE I Produžava se mandat Slobodanu Milašinoviću, dodatnom sucu u Vrhovnom sudu Republike Srpske, na period od dvije godine. II Prigodom imenovanja Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo imenovanog kandidata. Imenovani je u proteklom mandatu pokazao stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ovaj kandidat u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine. III Imenovanom se produžava mandat sa danom godine i dužnost će obnašati do godine. IV Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja. V Sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. Broj / siječnja godine Predsjednik Milorad Novković, v. r. На основу члана 17. став 1. тачка (1), а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 45. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на сједници одржаној године, донио ОДЛУКУ О ПРОДУЖЕЊУ МАНДАТА ДОДАТНОМ СУДИЈИ У ВРХОВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ I Продужава се мандат Слободану Милашиновићу, додатном судији у Врховном суду Републике Српске, на период од двије године. II Приликом именовања Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство именованог кандидата. Именовани је у протеклом мандату показао стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да овај кандидат у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. III Именованом се продужава мандат са даном године и дужност ће обављати до године. IV Ова Одлука ступа на снагу даном доношења. V У складу са чланом 45. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности. Број / јануара године Предсједник Милорад Новковић, с. р. 237 Na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1., a u vezi sa članom 33. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i člana 45. Poslovnika Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUDIJI U KANTONALNOM SUDU U TUZLI I Produžava se mandat Slađani Milojković, dodatnom sudiji u Kantonalnom sudu u Tuzli, na period od dvije godine. II Imenovanoj se produžava mandat sa danom godine i dužnost će obavljati do godine. III Prilikom imenovanja Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obavljanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uslove za imenovanje propisane u članu 43. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine. IV U skladu sa članom 45. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka biće objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. V Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja. Broj / januara godine Predsjednik Milorad Novković, s. r. Na temelju članka 17. stavak 1. točka 1., a u svezi sa člankom 33. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08) i članka 45. Poslovnika Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 44/09, 28/10, 58/10 i 57/12), Vijeće je, na sjednici održanoj godine, donijelo ODLUKU O PRODUŽENJU MANDATA DODATNOM SUCU U KANTONALNOM SUDU U TUZLI I Produžava se mandat Slađani Milojković, dodatnom sucu u Kantonalnom sudu u Tuzli, na period od dvije godine. II Imenovanoj se produžava mandat sa danom godine i dužnost će obnašati do godine. III Prigodom imenovanja Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine je uzelo u obzir kvalifikacije, znanje i

43 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 43 iskustvo kandidatkinje. Imenovana je u proteklom mandatu pokazala stručnost u izvršenju zadataka i spremnost za obnašanje dužnosti u narednom periodu. Vijeće smatra da ova kandidatkinja u potpunosti ispunjava uvjete za imenovanje propisane u članku 43. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine. IV Sukladno članku 45. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću Bosne i Hercegovine, ova Odluka bit će objavljena u "Službenom glasniku BiH", kao i u prostorijama Vijeća dostupnim javnosti. V Ova odluka stupa na snagu danom donošenja. Broj / siječnja godine Predsjednik Milorad Novković, v. r. На основу члана 17. став 1. тачка 1., а у вези са чланом 33. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08) и члана 45. Пословника Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 44/09, 28/10, 58/10 и 57/12), Савјет је, на сједници одржаној године, донио ОДЛУКУ О ПРОДУЖЕЊУ МАНДАТА ДОДАТНОМ СУДИЈИ У КАНТОНАЛНОМ СУДУ У ТУЗЛИ I Продужава се мандат Слађани Милојковић, додатном судији у Кантоналном суду у Тузли на период од двије године. II Именованој се продужава мандат са даном године и дужност ће обављати до године. III Приликом именовања Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине је узео у обзир квалификације, знање и искуство кандидаткиње. Именована је у протеклом мандату показала стручност у извршењу задатака и спремност за обављање дужности у наредном периоду. Савјет сматра да ова кандидаткиња у потпуности испуњава услове за именовање прописане у члану 43. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине. IV У складу са чланом 45. Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине, ова Одлука биће објављена у "Службеном гласнику БиХ", као и у просторијама Савјета доступним јавности. V Ова Одлука ступа на снагу даном доношења. Број / јануара године Предсједник Милорад Новковић, с. р. USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 238 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3552/09, rješavajući apelaciju Svetozara Nišića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 30. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Svetozara Nišića podnesena protiv Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci broj Pžp od 8. oktobra godine i Rješenja Osnovnog suda u Gradišci broj Pr od 19. februara godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Svetozar Nišić iz Banje Luke (u daljnjem tekstu: apelant), kog zastupa Nebojša Milanović, advokat iz Banje Luke, podnio je 11. novembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Pžp od 8. oktobra godine i Rješenja Osnovnog suda u Gradišci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj Pr od 19. februara godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog i Osnovnog suda, te od Ministarstva unutrašnjih poslova RS - Policijska stanica Gradiška (u daljnjem tekstu: PS Gradiška), zatraženo je 17. maja godine, odnosno 14. juna godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni sud je odgovor na apelaciju dostavio 24. maja godine, Osnovni sud 4. juna godine, a PS Gradiška 20. juna godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 17. juna godine i 18. septembra godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. PS Gradiška je Rješenjem broj 10-3/ /07 od 26. decembra godine zabranila održavanje javnog skupa u organizaciji Udruženja građana za povrat stare devizne štednje u BiH i dijaspori (u daljnjem tekstu: Udruženje deviznih štediša), prijavljenog 25. decembra godine, za 28. decembar godine u periodu od 13 do 15 sati. Zabrana održavanja javnog skupa odnosila se na prostor graničnog prelaza Gradiška i dio magistralnog puta Gradiška-Banja Luka zbog sprečavanja i ometanja javnog saobraćaja. Najzad, konstatirano je da se zabrana ne odnosi na druga mjesta na području općine u skladu sa prethodnom prijavom. 7. U obrazloženju rješenjа je konstatirano da je u prijavi organizator, pored ostalog, označio apelanta (predsjednik Upravnog odbora Udruženja deviznih štediša) kao voditelja protesta. Dalje, ukazano je da je organizator skupa obaviješten

44 Broj 14 - Strana 44 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, aktom broj 10-3/ /07 od 26. decembra godine da mjesto održavanja skupa nije primjereno i da nije u skladu sa Zakonom o okupljanju građana ("Službeni glasnik RS" broj 21/96). Istim aktom od organizatora skupa je zatraženo da izmijeni prijavu u pogledu određivanja drugog mjesta održavanja javnog skupa, a na kom neće doći do ometanja javnog saobraćaja. Organizator skupa je u odgovoru broj 1389/07 od 26. decembra godine obavijestio PS Gradiška da nema mogućnost da promijeni mjesto održavanja javnog skupa. Dalje, u obrazloženju rješenja je ukazano da je članom 2. stav 3. Zakona o okupljanju građana kao mjesto primjereno za održavanje javnog skupa određen i prostor na kom se odvija javni saobraćaj prevoznim sredstvima, kada je moguće dodatnim mjerama omogućiti privremenu izmjenu režima saobraćaja, kao i zaštitu zdravlja i sigurnost ljudi i imovine. Članom 4. stav 3. istog zakona regulirano je da sazivač koji prijavi skup na mjestu iz člana 2. stav 3. podnosi uz prijavu dokaz o tome da je uplatio sredstva na ime osiguranja troškova iz stava 2. ovog člana. U provedenom postupku utvrđeno je da sazivač skupa nije podnio dokaze u smislu člana 4. stav 3. Zakona o okupljanju građana. Dalje, pošto je održavanje skupa najavljeno na graničnom prelazu Gradiška, koji se nalazi na Trgu svetog Save, na koji se nadovezuje magistralni put Gradiška Banja Luka, zaključeno je da će doći do blokiranja, odnosno obustave saobraćaja na graničnom prelazu, a samim tim i na dijelu magistralnog puta. Dalje, ukazano je da dodatnim mjerama nije moguće izvršiti privremenu izmjenu režima odvijanja saobraćaja. Ocjenjujući navedeno, a shodno članu 12. Zakona o okupljanju građana, zbog postojanja razloga da će se održavanjem javnog skupa ometati saobraćaj, odlučeno je kao u dispozitivu rješenja. 8. Apelantu je 12. februara godine dostavljen zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, te poziv za usmeni pretres zakazan za 17. februar godine. Uz svoj odgovor na zahtjev apelant je, pored ostalog, priložio kopije izjava nekih od učesnika događaja od 28. decembra godine koje su dali u Sektoru kriminalističke policije - Odjeljenje za sprečavanje privrednog kriminala Banja Luka. Apelant je istakao da se radi o starijim licima koja su bolesna i koja nemaju sredstava da plate prevoz do Gradiške, te predložio da, u slučaju da se ove izjave ne prihvate kao vjerodostojni iskazi svjedoka, sud ta lica pozove na usmeni pretres i o tome ga obavijesti. 9. Osnovni sud je Rješenjem broj Pr od 19. februara godine apelanta proglasio odgovornim za prekršaj iz člana 22. Zakona o javnom redu i miru, te mu izrekao novčanu kaznu u iznosu od 600,00 KM. U izreci rješenja je konstatirano da je apelant 28. decembra godine u Gradiški, kao voditelj javnog skupa, učinio prekršaj protiv funkcioniranja državnih organa i javnih službi nepostupanjem po Rješenju PS Gradiška broj 10-3/ /07 od 26. decembra godine o zabrani održavanja javnog skupa u organizaciji Udruženja deviznih štediša, tako što je putem megafona pozvao okupljene građane (njih oko 400) koje je lično predvodio da se pridruže grupi okupljenih građana (njih oko 200) koje je predvodio M. Š., a što su okupljeni i učinili, te su potiskujući kordon policije izašli na magistralni put i blokirali ga, a što im je izričito bilo zabranjeno navedenim rješenjem PS Gradiška. Dakle, apelant nije postupio po rješenju državnog organa u vezi sa zabranom kretanja ili zadržavanja lica na određenom javnom mjestu ili području. 10. U obrazloženju rješenja je konstatirano da je apelant u svom iskazu istakao da skup nije mogao biti otkazan, jer je rješenje o zabrani dobio tek dva dana prije najavljenog skupa, da jeste organizirao predmetni skup i da je u njemu lično učestvovao ali da se ne osjeća odgovornim, jer je mirno okupljanje građana dozvoljeno širom svijeta. Dalje, konstatirano je da je bilo nesporno da su apelant i M. Š. zajedno sa članovima svojih udruženja, i pored zabrane, izašli na magistralni put Banja Luka-Gradiška u neposrednoj blizini Autobuske stanice, te da su se na istom mjestu, koje je javno mjesto, zadržali nekoliko minuta. Ovu činjenicu potvrdio je i sâm apelant, kao i saslušani svjedoci Ž. R., S. G., D. T. i D. G., koji su naveli da je tom prilikom došlo do narušavanja javnog reda i mira većeg obima i do tjelesnog povređivanja više lica kako učesnika skupa, tako i policajaca. Osnovni sud je zaključio da su se u apelantovim radnjama stekla obilježja prekršaja propisanog članom 22. Zakona o javnom redu i miru, jer apelant nije postupio po rješenju nadležnog organa u vezi sa zabranom kretanja ili zadržavanja na javnom mjestu ili području, a čime je počinjen prekršaj protiv funkcioniranja državnih organa i javnih službi. Bez utjecaja na odluku o utvrđivanju prekršajne odgovornosti ocijenjeni su apelantovi navodi da je mirno okupljanje građana dozvoljeno širom svijeta, kao i navod da se građanima moraju dozvoliti mirno okupljanje, sloboda govora, izražavanje mišljenja i sl. S tim u vezi je ukazano da iz rješenja PS Gradiška proizlazi da se zabrana okupljanja nije odnosila na bilo koje drugo mjesto na području općine Gradiška, a na temelju čega je zaključeno da pripadnicima apelantovog udruženja nisu bili zabranjeni mirno okupljanje, sloboda govora i izražavanje mišljenja na drugim javnim mjestima na području općine Gradiška. Pri odmjeravanju kazne Osnovni sud je ocijenio kao otežavajuće okolnosti: ranije kažnjavanje za prekršaj, težinu prekršaja (narušavanje javnog reda i mira većeg obima), posljedice učinjenog prеkršaja (tjelesne povrede više lica), odnos prema počinjenom prekršaju (nije izraženo kajanje). Osnovni sud nije ustanovio da postoji ijedna olakšavajuća okolnost. 11. Okružni sud je Rješenjem broj Pžp od 8. oktobra godine apelantovu žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rješenje. Apelantovi navodi da nije jasno kako je utvrđeno da je on bio voditelj javnog skupa ocijenjeni su kao neosnovani. U vezi s tim je ukazano na apelantov iskaz u kom je sâm izjavio da je bio voditelj javnog skupa, da je nosio megafon i da je pozivao učesnike skupa gdje da pređu ulicu. Kao neosnovani su ocijenjeni i apelantovi navodi da sud nije prihvatio saslušanje apelantovih svjedoka. S tim u vezi je ukazano da je članom 47. stav 1. Zakona o prekršajima regulirano da, ukoliko okrivljeni ili ovlašteni organ ima namjeru da pozove svjedoke, oni moraju osigurati pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. Shodno navedenom, zaključeno je da je apelant trebalo da osigura prisustvo svjedoka na usmenom pretresu. Najzad, zaključeno je da je prvostepeni sud na temelju provedenih dokaza, koje je ocijenio pojedinačno i u uzajаmnoj vezi, pravilno primijenio član 22. Zakona o javnom redu i miru. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da su mu osporenim rješenjima povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije. 13. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje apelant je istakao da zakonsko rješenje prema kom se od njega traži da osigura prisustvo svjedoka stavlja pretjerani teret na njega u vođenju prekršajnog postupka. S tim u vezi apelant je istakao da je u odgovoru na zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka predložio svjedoke, naveo da se radi o starim i bolesnim licima koja nisu u mogućnosti da plate prevoz do

45 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 45 Gradiške, te zamolio da ih sud pozove. Međutim, ovi njegovi argumenti nisu uvaženi, pa apelant smatra da je na taj način onemogućen da iznese svoju odbranu. Pri tome apelant ukazuje da, u slučaju kada svjedok neće dobrovoljno da se pojavi na sudu, stranka ima pravo zahtijevati od suda da pozove svjedoke. Zahtjev sudu mora se predati najmanje osam dana prije održavanja usmenog pretresa. Dalje, apelant ističe da se u osporenim rješenjima to ne navodi, ali da su svi saslušani svjedoci, ustvari, bili svjedoci podnosioca zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno pripadnici MUP-a RS, kao i da je paradoksalno da prvostepeni sud pri odmjeravanju kazne nije našao niti jednu olakšavajuću okolnost na njegovoj strani. Najzad, apelant tvrdi da je drugostepeni sud propustio da se izjasni o njegovim žalbenim navodima kojim je ukazivao na povredu člana 11. Evropske konvencije. 14. Povreda prava na slobodu okupljanja, prema apelantovom mišljenju, ogleda se u činjenici da ni on, kao ni Udruženje deviznih štediša nisu imali namjeru da izazovu nerede, odnosno da se radilo o mirnom okupljanju s namjerom da se pokaže javnosti i vlastima u BiH da je nedopustivo da značajan broj ljudi u BiH nije u mogućnosti da raspolaže svojim sredstvima koja su stekli na zakonit način a za koja je garantirala i bivša država, odnosno nakon njenog raspada BiH i njeni entiteti. Apelant smatra da su zabranom održavanja skupa, te primjenom neprimjerene sile prema učesnicima skupa (posebno imajući u vidu da se radi o licima starije životne dobi) i njegovim naknadnim kažnjavanjem javne vlasti izašle iz okvira člana 11. stav 2. Evropske konvencije. b) Odgovor na apelaciju 15. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da je javno okupljanje, čiji je vođa kažnjen, bilo zabranjeno rješenjem PS Gradiška zbog mjesta održavanja skupa, pa da je neosnovan navod o povredi prava na slobodu okupljanja. U vezi sa apelantovim tvrdnjama da mu je onemogućeno pravo na odbranu, ukazano je da je Zakonom o prekršajima predviđeno da okrivljeni može izvoditi dokaze i saslušati svjedoke, ali da je dužan da osigura njihovo prisustvo. Apelant na usmenom pretresu nije osigurao prisustvo svjedoka, a nije tražio od suda, ukoliko svjedoci ne žele da svjedoče, da ih pozove ili po potrebi prinudno dovede. 16. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da se u konkretnom slučaju nije radilo o mirnom okupljanju i da do nemira nije došlo postupanjem policije, već učesnika skupa koji su postupili protivno rješenju PS Gradiška o zabrani održavanja skupa. Međutim, navedenim rješenjem nije zabranjeno i okupljanje na drugom mjestu u skladu sa aktom Općine kojim se određuje prostor primjeren za javni skup. Dalje, ukazano je da je skup trebalo da se održi na najfrekventnijem graničnom prelazu, jer se, prema navodima iz apelacije, održavanjem skupa na drugom mjestu ne bi privukla pažnja javnosti iako se nigdje u zemljama potpisnicama Konvencije javna okupljanja ne događaju blokiranjem međunarodnih graničnih prelaza. Najzad, neosnovanim su ocijenjeni apelantovi navodi u pogledu saslušanja svjedoka (da su starija lica i da nemaju sredstava da dođu u Gradišku) čije izjave je apelant insistirao da se pročitaju. U vezi s tim, ukazano je da Zakon o prekršajima jasno i precizno formulira pitanje svjedoka, te da je nelogično da su isti svjedoci mogli doći i učestvovati u nemirima, a ne mogu doći u svojstvu svjedoka. 17. PS Gradiška je u odgovoru na apelaciju istakla da smatra da Okružni i Osnovni sud nisu povrijedili apelantovo pravo na pravično suđenje, kao i da su donijeli ispravne odluke u skladu sa zakonom kada su apelanta proglasili odgovornim za počinjeni prekršaj. V. Relevantni propisi 18. Zakon o prekršajima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 34/06 i 1/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 6. Prava lica okrivljenih za prekršaje Svako ko je okrivljen da je počinio prekršaj ima pravo da zahtijeva da o njegovoj odgovornosti za počinjeni prekršaj odluči sud ukoliko on to zahtijeva u roku koji je propisan zakonom. Takva lica imaju pravo: (...) c) da im se da odgovarajuće vrijeme i mogućnosti za pripremu odbrane; ( ) e) da ispitaju ili da se u njihovo ime ispitaju svjedoci koji ih terete i da se obezbijedi prisustvo i saslušanje svjedoka u njihovu korist pod istim uslovima kao i svjedoka koji ih terete i (...) Član 47. Svjedoci i isprave (1) Ukoliko okrivljeni ili ovlašteni organ namjeravaju da pozovu svjedoke, oni moraju obezbijediti pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. U slučaju da svjedok ne želi da dobrovoljno pristupi na sud, svaka od strana može zahtijevati od suda da pozove takve svjedoke. (2)Zahtjev sudu mora se podnijeti najmanje osam dana prije dana određenog za usmeni pretres. Ako sud odobri zahtjev za pozivanje i ako je neophodno dodatno vrijeme da bi se pozivi uručili, sud može odgoditi usmeni pretres. (3) Usmeni pretres neće biti odgođen ili pomjeren zbog propuštanja bilo koje strane da obezbijedi svjedoke ili isprave, osim ako sud ne utvrdi da je to propuštanje bilo potpuno izvan kontrole te strane. Član 48. Postupak na usmenom pretresu ( ) (4) Svaka strana ima pravo da bude saslušana i da ispita svjedoke koje je pozvala protivna strana. (5) Svaka strana ima pravo da prezentuje dokaze i da podnosi prijedloge tokom usmenog pretresa. (7) Usmeni pretres će biti sproveden od strane suda na način koji okrivljenom garantuje sva prava predviđena članom 6. ovog zakona. 19. Zakon o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS" broj 20/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 22. Ograničenje kretanja na određenom prostoru Ko ne postupi po naredbi ili rješenju državnog organa u vezi sa ograničenjem ili zabranom kretanja ili zadržavanja lica na određenim javnim mjestima ili područjima ili ko se ne udalji iz grupe koju je ovlašteni pripadnik policije upozorio da se raziđe, kazniće se novčanom kaznom od 500 do KM. 20. Zakon o okupljanju građana 1 ("Službeni glasnik RS" broj 21/96) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. stav 3. ( ) Prostorom primjerenim za javni skup smatra se i prostor na kom se odvija javni saobraćaj prevoznim sredstvima kada je moguće dodatnim mjerama obezbijediti privremenu izmjenu režima saobraćaja, kao i zaštitu zdravlja i bezbjednosti ljudi i imovine, za što se obezbjeđuju sredstva u skladu sa ovim zakonom. 1 Zakon koji je bio na snazi u vrijeme održavanja okupljanja (28. decembar godine)

46 Broj 14 - Strana 46 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Član 4. ( ) Kao mjesto održavanja javnog skupa sazivač može prijaviti prostor iz člana 2. stav 3. ovog zakona ako prihvati da snosi troškove nastale privremenom izmjenom režima saobraćaja i druge troškove nastale vanrednim obavljanjem komunalnih usluga. ( ) Član 5. Za održavanje reda na javnom skupu odgovoran je sazivač. Poslove zaštite lične i imovinske sigurnosti učesnika javnog skupa i drugih građana, održavanje javnog reda i mira, bezbjednosti saobraćaja i druge poslove koji se odnose ne obezbjeđivanje javnog skupa obavlja Ministarstvo unutrašnjih poslova. ( ) Član 12. Nadležni organ može zabraniti održavanje javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbjednosti ljudi i imovine. ( ) 21. Zakon o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS" broj 48/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 32. U slučaju kada je to potrebno za vršenje policijskih poslova, policajci imaju pravo da upotrijebe odgovarajuću i srazmjernu silu prema licima, kao i druge mjere i radnje propisane ovim i drugim zakonima. ( ) VI. Dopustivost 22. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 23. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Okružnog suda broj Pžp od 8. oktobra godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 15. oktobra godine, a apelacija je podnesena 11. novembra godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 26. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje 27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [...] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: [...] b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremu odbrane; [...] d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe; 28. Ustavni sud, najprije, ističe da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, s tim u vezi, postavlja pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, odnosno pitanje da li se radi o "krivičnoj" optužbi protiv apelanta u smislu člana 6. Evropske konvencije. Ocjena da li je neka optužba "krivična" u smislu značenja iz člana 6. Evropske konvencije daje se na osnovu kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: obim prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "krivičnoj optužbi". Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, s obzirom na obim prekršene norme i svrhu sankcije, radi o "krivičnoj optužbi", odnosno da je u konkretnom slučaju član 6. Evropske konvencije primjenjiv (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. januara godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, tač. 21. i 22). 29. Apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, svode se na tvrdnju da je povrijeđen princip jednakosti oružja, da je zakonsko rješenje prema kom je on obavezan da osigura prisustvo svjedoka nepravično, jer stavlja pretjeran teret na njega kao pojedinca, te da su osporena rješenja zasnovana na iskazima isključivo svjedoka pripadnika MUP-a, a prema čijem zahtjevu je prekršajni postupak i pokrenut. Slijedeći navedeno, apelantovi navodi bit će ispitani u smislu člana 6. st. 1. i 3. d) Evropske konvencije. 30. Ustavni sud podsjeća da je, u skladu sa općim pravilom, zadatak redovnih sudova da ocijene dokaze, te njihovu relevantnost kada se na njih optuženi poziva (vidi, inter alia, Evropski sud, Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra godine, Serija A broj 146, str. 31, stav 68). Član 6. stav 3.d) Evropske konvencije ne zahtijeva prisustvo i ispitivanje svakog svjedoka optuženog, kako je to i ukazano riječima "pod istim uvjetima", već da se osigura potpuna jednakost oružja u predmetu (vidi, Evropski sud, Engel i drugi protiv Holandije, presuda od 8. juna godine, Serija A broj 158, str. 31, stav 89). Međutim, koncept jednakosti oružja nije iscrpljen sa sadržajem člana 6. stav 3.d) koji predstavlja samo jedan od ostalih pojavnih oblika principa jednakosti oružja (vidi, Evropski sud, inter alia, Delcourt protiv Belgije, presuda od 17. januara 1970, Serija A broj 11, str. 15,

47 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 47 stav 28, Isgrò protiv Italije, presuda od 21. februara 1991, Serija A broj 194-A, par , stav 31). Stoga, treba ocijeniti da li je postupak u cjelini bio pravičan onako kako to zahtijeva stav 1. člana 6. (vidi, Evropski sud, inter alia, Delta protiv Francuske, presuda od 19. decembra 1990, Serija A broj 191, str. 15, stav 35). 31. Apelant, najprije, tvrdi da zakonsko rješenje prema kojem je on obavezan da osigura svjedoke stavlja pretjeran teret na njega kao pojedinca. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da je članom 47. stav 1. Zakona o prekršajima propisano da, ukoliko okrivljeni ili ovlašteni organ namjeravaju da pozovu svjedoke, oni moraju osigurati pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da obaveza da se osigura da se svjedoci pojave važi za obje strane koje učestvuju u postupku pod istim uvjetima, pa suprotno apelantovim tvrdnjama, ovakvo zakonsko rješenje ne dovodi u neravnopravan položaj apelanta kao pojedinca u odnosu na MUP kao ovlašteni organ. 32. Dalje, istim članom je propisano da, u slučaju da svjedok ne želi da dobrovoljno pristupi na sud, svaka od strana može zahtijevati od suda da pozove takve svjedoke. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant, izjašnjavajući se pismeno na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka, dostavio pismene izjave lica koja je naveo kao svoje svjedoke, da je istakao da se radi o starim i bolesnim licima koja nemaju dovoljno novčanih sredstava da dođu na sud, te predložio sudu, ukoliko ove izjave ne prihvata kao vjerodostojne, da ih pozove u svojstvu svjedoka i da ga o tome obavijesti. Međutim, kao što je već ukazano, obaveza stranaka u postupku jeste da osiguraju da se svjedoci pojave, pa u tom smislu apelantov prijedlog da se navedena lica pozovu kao svjedoci sam po sebi nije obavezivao sud da to i učini. Dalje, iz obrazloženja osporenih rješenja ne može se zaključiti, a ni apelant ne tvrdi suprotno, da je u toku usmenog pretresa na bilo koji način dokazao da ova lica nisu htjela dobrovoljno pristupiti, a na osnovu čega bi redovni sud eventualno mogao zaključiti da je njihovo nepojavljivanje uslijedilo zbog okolnosti koje su van apelantove kontrole a što bi, u skladu sa članom 47. stav 3. Zakona o prekršajima, bio razlog za odgađanje ili pomjeranje usmenog pretresa. Također, ni u apelaciji, kao ni u odgovoru na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka apelant ničim nije potkrijepio navod da su lica koja je predložio da se pozovu kao svjedoci bolesna, a zbog čega bi eventualno trebalo da budu saslušana na nekom drugom mjestu, odnosno da nemaju dovoljno sredstava da bi došla na sud. Dalje, apelant ne tvrdi i u vezi s tim ne nudi niti jedan dokaz da mu je bilo onemogućeno da ispituje svjedoke, policajce koji su pristupili na sud, kao ni da predlaže ili provodi bilo koji dokaz kojim bi utvrđivao činjenice koje mu idu u prilog. Također, apelant ne osporava ni sadržaj njegove iscrpno prenesene izjave u obrazloženju prvostepenog rješenja iz koje, pored ostalog, proizlazi da je organizirao i učestvovao u okupljanju, da za to okupljanje nije postojalo odobrenje nadležnog organa, da je članove svog udruženja pozvao da se pridruže pripadnicima drugog udruženja koje je, također, organiziralo okupljanje bez odobrenja, te da su po njegovom pozivu svi učesnici okupljanja krenuli prema kordonu policije koji je trebalo da spriječi izlazak na magistralni put i dolazak do graničnog prelaza kao mjesta okupljanja za koje je nadležni organ odbio da izda odobrenje. Najzad, apelant ni u žalbi na prvostepeno rješenje ničim nije učinio mogućim i vjerovatnim da je bio onemogućen da pozove svjedoke ili da prezentira bilo koji drugi dokaz radi utvrđivanja činjenica koje njemu idu u prilog. 33. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je apelantu ostavljeno razumno vrijeme kako bi postupio u skladu sa članom 47. stav 2. kojim je propisano da se zahtjev sudu za pozivanje svjedoka, ukoliko su odbili da dobrovoljno pristupe na sud, mora podnijeti najmanje osam dana prije dana određenog za usmeni pretres. Naime, apelant u apelaciji navodi da su mu obavijest o pokretanju prekršajnog postupka i poziv za usmenu raspravu dostavljeni 12. februara godine (obavijest nije dostavljena uz apelaciju). Međutim, iz činjenica predmeta proizlazi da je apelant odgovor na zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka dostavio Osnovnom sudu 31. januara godine, dakle, 17 dana prije zakazanog usmenog pretresa, odnosno devet dana prije krajnjeg roka da zatraži od suda da pozove svjedoke. Iz navedenog proizlazi da je apelant blagovremeno bio obaviješten o pokretanju prekršajnog postupka, te da je odgovor na zahtjev, zajedno sa pisanim izjavama svjedoka i prijedlogom Osnovnom sudu da, ukoliko ne prihvati pisane izjave svjedoka, navedene svjedoke pozove, dostavio i prije krajnjeg roka za podnošenje takvog zahtjeva sudu. Konačno, ni apelant u apelaciji nije isticao da mu nije ostavljeno dovoljno vremena za odgovor na zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i pripremu odbrane, pa ni u ovom segmentu prava na pravično suđenje nije stavljen pretjeran teret na apelanta 34. Dalje, u vezi sa apelantovim navodima da mu je onemogućeno pravo na odbranu zbog toga što je u odgovoru na zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka predložio da se saslušaju svjedoci, navodeći da se radi o starim i bolesnim licima koja nisu u mogućnosti da plate prevoz do Gradiške, te zamolio da ih sud pozove, a ovi njegovi argumenti nisu uvaženi, Ustavni sud zapaža da je Okružni sud u odgovoru na apelaciju (tačka 15) ukazao da je Zakonom o prekršajima predviđeno da okrivljeni može izvoditi dokaze i saslušati svjedoke, ali da je dužan da osigura njihovo prisustvo, što apelant nije učinio, a nije ni tražio od suda, ukoliko svjedoci ne žele da svjedoče, da ih pozove ili po potrebi prinudno dovede. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je u prethodnima tačkama odluke (tač. 31. i 32) istakao da je obaveza stranaka u prekršajnom postupku da osiguraju da se svjedoci pojave propisana za obje strane u postupku, dakle, za ovlašteni organ, kao podnosioca zahtjeva, i za okrivljenog (apelanta). U tom smislu apelantov prijedlog da se navedena lica pozovu kao svjedoci sam po sebi nije obavezivao sud da to i učini, odnosno stranke u postupku su mogle zahtijevati od suda da pozove svjedoke samo u slučaju da svjedok ne želi da dobrovoljno pristupi na sud, a apelant u toku postupka nije ni na koji način dokazao da ova lica nisu htjela dobrovoljno pristupiti, a na temelju čega bi redovni sud eventualno mogao zaključiti da je njihovo nepojavljivanje uslijedilo zbog okolnosti koje su van apelantove kontrole, što bi, u skladu sa članom 47. stav 3. Zakona o prekršajima, bio razlog za odgađanje ili pomjeranje usmenog pretresa. Štaviše, apelant ni u apelaciji, kao ni u odgovoru na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka ničim nije potkrijepio navod da su lica koja je predložio da se pozovu kao svjedoci bolesna, a zbog čega bi eventualno trebalo da budu saslušana na nekom drugom mjestu, odnosno da nemaju dovoljno sredstava da bi došla na sud. Konačno, kako je već navedeno, obaveza da se osigura prisustvo svjedoka podjednako se odnosi na obje strane u postupku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da apelantu nije uskraćeno pravo da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobre pod istim uvjetima koji važe i za svjedoke optužbe, kako je propisano članom 6. stav 3.d) Evropske konvencije. 35. Shodno navedenom, u okolnostima konkretnog slučaja činjenica da su saslušani samo svjedoci suprotne strane, odnosno MUP-a, prema čijem zahtjevu je pokrenut prekršajni postupak, ne narušava princip jednakosti oružja na način da

48 Broj 14 - Strana 48 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, postupak u cjelini ne može biti ocijenjen kao pravičan u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje. 36. Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3.d) Evropske konvencije. Pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja 37. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: ( ) i) Slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima. 38. Član 11. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja s drugima, uključujući i pravo osnivanja sindikata i pridruživanja sindikatima zbog zaštite svojih interesa. 2. Ova prava neće biti ograničena izuzev na način propisan zakonom i koji je neophodan u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti ili javne sigurnosti, u cilju sprječavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih. Ovim članom se ne zabranjuje uvođenje zakonitih ograničenja na ona prava koja uživaju pripadnici oružanih snaga, policije ili državne administracije. 39. Apelant tvrdi da se radilo o mirnom okupljanju i da nije postojala namjera da se izazovu nemiri, već da se skrene pažnja na ozbiljan problem starih deviznih štediša, da je zabranom održavanja skupa, a zatim neprimjerenom upotrebom sile, kao i njegovim kažnjavanjem država izašla iz okvira člana 11. stav 2. Evropske konvencije. 40. Pravo na slobodu okupljanja je, kao i pravo na slobodu govora, osnova demokratskog društva kao takvog. Zbog toga se ne treba tumačiti restriktivno (vidi, Evropski sud, G. protiv Njemačke, aplikacija broj 13079/87, odluka Komisije od 6. marta 1989, DR 60, str. 256, Rai i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija broj 25522/94, odluka Komisije od 6. aprila godine, DR 81-A, str. 146). Pravo na slobodu okupljanja obuhvata i privatna i javna okupljanja, okupljanja na jednom mjestu i javne procesije, te skupove pojedinaca, kao i skupove koje organiziraju asocijacije (vidi, Evropski sud, Christians against Racism and Fascism protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija broj 8440/78, odluka Komisije od 16. jula godine, DR 21, str do 148). 41. U skladu sa članom 11. Evropske konvencije, obaveza države jeste ne samo da osigura pravo na mirno okupljanje već da se uzdrži od primjene neopravdanih indirektnih ograničenja u odnosu na ovo pravo (vidi, Evropski sud, Ezelin protiv Francuske, presuda od 26. aprila 1991, Serija A broj 202, str. 20). Mada je suština člana 11. Evropske konvencije da zaštiti pojedinca od arbitrarnog miješanja javnih vlasti u uživanju ovog prava, postoji i pozitivna obaveza da se osigura efektivno izvršenje ovog prava (vidi već citiranu odluku Christians against Racism and Facism, str.148). 42. Dalje, pojam "ograničenja" u smislu stava 2. člana 11. Evropske konvencije nije ograničen samo na mjere preduzete prije ili u toku okupljanja već uključuje i mjere preduzete nakon okupljanja kao što su krivične mjere (vidi već citiranu odluku Ezelin, stav 39). 43. Najzad, kada je u pitanju javno okupljanje na mjestu koje je označeno kao javni put, koje se koristi za saobraćaj, a posebno na glavnoj ulici u gradu, prethodno odobrenje za održavanje skupa obično ne narušava suštinu prava. Ovakva procedura je u skladu sa članom 11. stav 1. Evropske konvencije kada je propisana sa ciljem da se osigura miran karakter okupljanja i kao takva ne predstavlja miješanje u uživanje prava. Zahtjev da se dobije odobrenje prije održavanja demonstracija nije u suprotnosti sa članom 11. Evropske konvencije. S obzirom na to da država ima pravo da zahtijeva da se pribavi odobrenje, ona mora biti u stanju da primjenjuje i sankcije prema onima koji ne postupaju u skladu s tim zahtjevom (vidi, Evropski sud, Ziliberberg protiv Moldove, presuda od 1. maja godine). 44. U konkretnom slučaju predmetnom apelacijom osporena su rješenja redovnih sudova kojim je apelant proglašen odgovornim za prekršaj. Dakle, radi se o mjerama preduzetim nakon okupljanja. 45. Protiv apelanta je pokrenut prekršajni postupak zbog organiziranja i učešća u okupljanju za koje prethodno nije dobijeno odobrenje, te je osporenim rješenjima apelantu izrečena novčana kazna. U tom smislu osporena rješenja predstavljaju miješanje u apelantovo pravo na slobodu okupljanja. 46. Dalje, apelant je proglašen odgovornim i izrečena mu je sankcija u skladu sa članom 22. Zakona o javnom redu i miru. Naime, apelant ne osporava da je održavanje skupa bilo zabranjeno rješenjem PS Gradiška na prostoru graničnog prelaza Gradiška i na dijelu magistralnog puta Gradiška Banja Luka, tj. u Ulici Prvog krajiškog korpusa. Iz predočenog rješenja o zabrani održavanja skupa proizlazi da je zaključeno da će posljedica održavanja skupa na navedenoj lokaciji biti ometanje javnog saobraćaja a koje nije moguće otkloniti dodatnim mjerama i izmjenom režima saobraćaja, pa je, u skladu sa članom 12. Zakona o okupljanju građana, skup zabranjen ali samo na ovoj lokaciji, a ne i na nekom drugom mjestu na području općine. Postupajući suprotno ovoj zabrani, ostvareni su elementi prekršaja iz člana 22. Zakona o javnom redu i miru za koji je apelant proglašen odgovornim i za koji mu je izrečena sankcija. Shodno navedenom, miješanje u apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja zasnovano je na zakonu. 47. Dalje, svrha mjere zabrane okupljanja bila je da se osigura nesmetano odvijanje javnog saobraćaja i funkcioniranje graničnog prelaza, čije ometanje bi, s obzirom na frekventnost magistralnog puta i graničnog prelaza, moglo dovesti do narušavanja javnog reda i mira, te ometanja kretanja ljudi i dobara, što nesumnjivo predstavlja legitiman cilj. 48. Najzad, potrebno je odgovoriti na pitanje da li miješanje u apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja zadovoljava i standard proporcionalnosti. U konkretnom slučaju nesporno je da se radilo o skupu koji nije dobio prethodno odobrenje i da su apelant i ostali učesnici bili upoznati sa ovom činjenicom. Svrha održavanja skupa, prema apelantovim tvrdnjama, bila je da se skrene pažnja na problem starih deviznih štediša, bez namjere da se izazovu neredi ili nemiri. U prilog ovoj apelantovoj tvrdnji govori i navod da se radilo, uglavnom, o starijim licima koja, s obzirom na životnu dob, potencijalno ne bi mogla predstavljati opasnost po javni red i mir. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu ne može se zaključiti zašto je za održavanje ovakvog skupa bilo neophodno da to bude prostor jednog od najfrekventnijih graničnih prelaza. Dalje, posljedica održavanja skupa na označenom mjestu, a kako je to konstatirano i u rješenju o njegovoj zabrani, moglo je biti ometanje javnog saobraćaja. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je do sukoba između apelanta i ostalih učesnika skupa (oko 400 građana) došlo nakon što je apelant, kao organizator i učesnik protesta, pozvao ostale da se pridruže drugoj grupi (oko 200 građana) koja je, također, organizirala i učestvovala u skupu koji nije imao prethodno odobrenje, te su zajedno, potiskujući kordon policije, izašli na mjesto na kojem im je okupljanje

49 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 49 upravo bilo zabranjeno. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi, a što ni apelant ne dovodi u pitanje, da je upotreba sile uslijedila nakon što su apelant i ostali učesnici skupa potisnuli kordon policije, izašavši na magistralni put, čime je došlo do narušavanja javnog reda i mira većeg obima i tjelesnog povređivanja kako učesnika skupa, tako i policajaca. Shodno navedenom, proizlazi da je skup izgubio karakter mirnog okupljanja nakon što je apelant učesnike protesta pozvao da se upute prema kordonu policije iako je znao da je održavanje skupa zabranjeno na lokaciji čiji pristup je trebalo da onemogući policija, odnosno da skup može biti održan na bilo kom drugom mjestu na području općine, čime bi se izbjegli neredi i narušavanje javnog reda do kojeg je došlo. Upotreba fizičke sile od policije, kako bi se spriječili učesnici okupljanja (oko 600 građana) da dođu do predviđenog mjesta okupljanja, ne može se smatrati pretjeranom, jer, kako proizlazi iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu, apelant i ostali učesnici okupljanja su, ipak, uspjeli izaći na magistralni put i tu se i zadržati. Najzad, apelantu je izrečena sankcija novčana kazna za narušavanje javnog reda čija je posljedica bila povređivanje većeg broja učesnika okupljanja i policajaca. Također, apelantu je izrečena novčana kazna u iznosu od 600,00 KM, a koja može biti izrečena u rasponu od 500,00 KM do 1.500,00 KM, dakle, neznatno više od minimalnog iznosa, te je obavezan na plaćanje troškova postupka od 150,00 KM, a što se u okolnostima konkretnog slučaja ne može smatrati pretjeranim teretom u uživanju apelantovog prava na mirno okupljanje. 49. Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja iz člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 50. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3.d) Evropske konvencije u odnosu na princip jednakosti oružja u prekršajnom postupku kada apelant, u skladu sa zakonskom obavezom koja pod istim uvjetima važi i za suprotnu stranu, nije osigurao da se pojave lica u svojstvu svjedoka, niti je na bilo koji način dokazao da ona neće dobrovoljno da pristupe na sud, a shodno čemu je mogao zahtijevati od suda da ih pozove. Također, Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3.d) Evropske konvencije kada nema ništa drugo što bi ukazivalo na to da je na bilo koji način doveden u neravnopravan položaj u odnosu na suprotnu stranu, a odluka kojom je utvrđeno postojanje prekršaja i prekršajna odgovornost zasniva se i na iskazima svjedoka suprotne strane, čije je prisustvo, u skladu sa zakonskom obavezom, suprotna strana osigurala. 51. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na slobodu mirnog okupljanja iz člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije kada je, zbog organiziranja i učestvovanja u okupljanju koje je prethodno zabranjeno i koje je izgubilo karakter mirnog okupljanja i radnjama samog apelanta, upotrijebljena fizička sila kako bi se osigurao javni red i mir i zaštitila prava drugih na način koji ne ukazuje da je u okolnostima konkretnog slučaja bila pretjerana, te kada je apelantu izrečena novčana sankcija koja se ne može smatrati pretjeranim teretom u uživanju prava na mirno okupljanje. 52. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 53. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3552/09, rješavajući apelaciju Svetozara Nišića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 30. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Svetozara Nišića podnesena protiv Rješenja Okružnog suda u Banjaluci broj Pžp od 8. listopada godine i Rješenja Osnovnog suda u Gradišci broj Pr od 19. veljače godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Svetozar Nišić iz Banjaluke (u daljnjem tekstu: apelant), kog zastupa Nebojša Milanović, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 11. studenog godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Pžp od 8. listopada godine i Rješenja Osnovnog suda u Gradišci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj Pr od 19. veljače godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog i Osnovnog suda, te od Ministarstva unutarnjih poslova RS - Policijska postaja Gradiška (u daljnjem tekstu: PP Gradiška), zatraženo je 17. svibnja godine, odnosno 14. lipnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Okružni sud je odgovor na apelaciju dostavio 24. svibnja godine, Osnovni sud 4. lipnja godine, a PP Gradiška 20. lipnja godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 17. lipnja godine i 18. rujna godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. PP Gradiška je Rješenjem broj 10-3/ /07 od 26. prosinca godine zabranila održavanje javnog skupa u organizaciji Udruge građana za povrat stare devizne štednje u

50 Broj 14 - Strana 50 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, BiH i dijaspori (u daljnjem tekstu: Udruga deviznih štediša), prijavljenog 25. prosinaca godine, za 28. prosinac godine u razdoblju od 13 do 15 sati. Zabrana održavanja javnog skupa odnosila se na prostor graničnog prijelaza Gradiška i dio magistralne ceste Gradiška-Banjaluka zbog sprečavanja i ometanja javnog prometa. Najzad, konstatirano je da se zabrana ne odnosi na druga mjesta na području općine sukladno prethodnoj prijavi. 7. U obrazloženju rješenjа je konstatirano da je u prijavi organizator, pored ostalog, označio apelanta (predsjednik Upravnog odbora Udruge deviznih štediša) kao voditelja protesta. Dalje, ukazano je da je organizator skupa obaviješten aktom broj 10-3/ /07 od 26. prosinca godine da mjesto održavanja skupa nije primjereno i da nije sukladno Zakonu o okupljanju građana ("Službeni glasnik RS" broj 21/96). Istim aktom od organizatora skupa je zatraženo da izmijeni prijavu u pogledu određivanja drugog mjesta održavanja javnog skupa, a na kojem neće doći do ometanja javnog prometa. Organizator skupa je u odgovoru broj 1389/07 od 26. prosinca godine obavijestio PP Gradiška da nema mogućnost promijeniti mjesto održavanja javnog skupa. Dalje, u obrazloženju rješenja je ukazano da je člankom 2. stavak 3. Zakona o okupljanju građana kao mjesto primjereno za održavanje javnog skupa određen i prostor na kojem se odvija javni promet prijevoznim sredstvima, kada je moguće dodatnim mjerama omogućiti privremenu izmjenu režima prometa, kao i zaštitu zdravlja i sigurnost ljudi i imovine. Člankom 4. stavak 3. istog zakona regulirano je da sazivač koji prijavi skup na mjestu iz članka 2. stavak 3. podnosi uz prijavu dokaz o tomu da je uplatio sredstva na ime osiguranja troškova iz stavka 2. ovog članka. U provedenom postupku utvrđeno je da sazivač skupa nije podnio dokaze u smislu članka 4. stavak 3. Zakona o okupljanju građana. Dalje, pošto je održavanje skupa najavljeno na graničnom prijelazu Gradiška, koji se nalazi na Trgu svetog Save, na koji se nadovezuje magistralna cesta Gradiška Banjaluka, zaključeno je da će doći do blokiranja, odnosno obustave prometa na graničnom prijelazu, a samim tim i na dijelu magistralne ceste. Dalje, ukazano je da dodatnim mjerama nije moguće izvršiti privremenu izmjenu režima odvijanja prometa. Ocjenjujući navedeno, a sukladno članku 12. Zakona o okupljanju građana, zbog postojanja razloga da će se održavanjem javnog skupa ometati promet, odlučeno je kao u dispozitivu rješenja. 8. Apelantu je 12. veljače godine dostavljen zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, te poziv za usmeni pretres zakazan za 17. veljaču godine. Uz svoj odgovor na zahtjev apelant je, pored ostalog, priložio preslike izjava nekih od sudionika događaja od 28. prosinca godine koje su dali u Sektoru kriminalističke policije - Odjel za sprečavanje gospodarskog kriminala Banjaluka. Apelant je istaknuo da se radi o starijim osobama koje su bolesne i koje nemaju sredstava da plate prijevoz do Gradiške, te predložio da, u slučaju da se ove izjave ne prihvate kao vjerodostojni iskazi svjedoka, sud te osobe pozove na usmeni pretres i o tomu ga obavijesti. 9. Osnovni sud je Rješenjem broj Pr od 19. veljače godine apelanta proglasio odgovornim za prekršaj iz članka 22. Zakona o javnom redu i miru, te mu izrekao novčanu kaznu u iznosu od 600,00 KM. U izreci rješenja je konstatirano da je apelant 28. prosinca godine u Gradiški, kao voditelj javnog skupa, učinio prekršaj protiv funkcioniranja državnih tijela i javnih službi nepostupanjem po Rješenju PP Gradiška broj 10-3/ /07 od 26. prosinca godine o zabrani održavanja javnog skupa u organizaciji Udruge deviznih štediša, tako što je putem megafona pozvao okupljene građane (njih oko 400) koje je osobno predvodio da se pridruže skupini okupljenih građana (njih oko 200) koje je predvodio M. Š., a što su okupljeni i učinili, te su potiskujući kordon policije izašli na magistralnu cestu i blokirali je, a što im je izričito bilo zabranjeno navedenim rješenjem PP Gradiška. Dakle, apelant nije postupio po rješenju državnog tijela u svezi sa zabranom kretanja ili zadržavanja osoba na određenom javnom mjestu ili području. 10. U obrazloženju rješenja je konstatirano da je apelant u svom iskazu istaknuo da skup nije mogao biti otkazan, jer je rješenje o zabrani dobio tek dva dana prije najavljenog skupa, da jeste organizirao predmetni skup i da je u njemu osobno sudjelovao ali da se ne osjeća odgovornim, jer je mirno okupljanje građana dozvoljeno širom svijeta. Dalje, konstatirano je da je bilo nepobitno da su apelant i M. Š. zajedno sa članovima svojih udruga, i pored zabrane, izašli na magistralnu cestu Banjaluka-Gradiška u neposrednoj blizini Autobusne stanice, te da su se na istom mjestu, koje je javno mjesto, zadržali nekoliko minuta. Ovu činjenicu potvrdio je i sâm apelant, kao i saslušani svjedoci Ž. R., S. G., D. T. i D. G., koji su naveli da je tom prilikom došlo do narušavanja javnog reda i mira većeg opsega i do tjelesnog povređivanja više osoba kako sudionika skupa, tako i policajaca. Osnovni sud je zaključio da su se u apelantovim radnjama stekla obilježja prekršaja propisanog člankom 22. Zakona o javnom redu i miru, jer apelant nije postupio po rješenju nadležnog tijela u svezi sa zabranom kretanja ili zadržavanja na javnom mjestu ili području, a čime je počinjen prekršaj protiv funkcioniranja državnih tijela i javnih službi. Bez utjecaja na odluku o utvrđivanju prekršajne odgovornosti ocijenjeni su apelantovi navodi da je mirno okupljanje građana dozvoljeno širom svijeta, kao i navod da se građanima moraju dozvoliti mirno okupljanje, sloboda govora, izražavanje mišljenja i sl. S tim u svezi je ukazano da iz rješenja PP Gradiška proizlazi da se zabrana okupljanja nije odnosila na bilo koje drugo mjesto na području općine Gradiška, a na temelju čega je zaključeno da pripadnicima apelantove udruge nisu bili zabranjeni mirno okupljanje, sloboda govora i izražavanje mišljenja na drugim javnim mjestima na području općine Gradiška. Pri odmjeravanju kazne Osnovni sud je ocijenio kao otežavajuće okolnosti: ranije kažnjavanje za prekršaj, težinu prekršaja (narušavanje javnog reda i mira većeg opsega), posljedice učinjenog prеkršaja (tjelesne povrede više osoba), odnos prema počinjenom prekršaju (nije izraženo kajanje). Osnovni sud nije ustanovio da postoji ijedna olakšavajuća okolnost. 11. Okružni sud je Rješenjem broj Pžp od 8. listopada godine apelantov priziv odbio kao neutemeljen i potvrdio prvostupanjsko rješenje. Apelantovi navodi da nije jasno kako je utvrđeno da je on bio voditelj javnog skupa ocijenjeni su kao neutemeljeni. U svezi s tim je ukazano na apelantov iskaz u kojem je sâm izjavio da je bio voditelj javnog skupa, da je nosio megafon i da je pozivao sudionike skupa gdje da pređu ulicu. Kao neutemeljeni su ocijenjeni i apelantovi navodi da sud nije prihvatio saslušanje apelantovih svjedoka. S tim u svezi je ukazano da je člankom 47. stavak 1. Zakona o prekršajima regulirano da, ukoliko okrivljeni ili ovlašteno tijelo ima namjeru pozvati svjedoke, oni moraju osigurati pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. Sukladno navedenom, zaključeno je da je apelant trebao osigurati nazočnost svjedoka na usmenom pretresu. Najzad, zaključeno je da je prvostupanjski sud na temelju provedenih dokaza, koje je ocijenio pojedinačno i u uzajаmnoj vezi, pravilno primijenio članak 22. Zakona o javnom redu i miru. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelant smatra da su mu osporenim rješenjima povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i

51 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 51 Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te članka II/3.(i) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 11. Europske konvencije. 13. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje apelant je istaknuo da zakonsko rješenje prema kojem se od njega traži da osigura nazočnost svjedoka stavlja pretjerani teret na njega u vođenju prekršajnog postupka. S tim u svezi apelant je istaknuo da je u odgovoru na zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka predložio svjedoke, naveo da se radi o starim i bolesnim osobama koje nisu u mogućnosti platiti prijevoz do Gradiške, te zamolio da ih sud pozove. Međutim, ovi njegovi argumenti nisu uvaženi, pa apelant smatra da je na taj način onemogućen iznijeti svoju obranu. Pri tomu apelant ukazuje da, u slučaju kada svjedok neće dragovoljno da se pojavi na sudu, stranka ima pravo zahtijevati od suda da pozove svjedoke. Zahtjev sudu mora se predati najmanje osam dana prije održavanja usmenog pretresa. Dalje, apelant ističe da se u osporenim rješenjima to ne navodi, ali da su svi saslušani svjedoci, u stvari, bili svjedoci podnositelja zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno pripadnici MUP-a RS, kao i da je paradoksalno da prvostupanjski sud pri odmjeravanju kazne nije našao niti jednu olakšavajuću okolnost na njegovoj strani. Najzad, apelant tvrdi da je drugostupanjski sud propustio izjasniti se o njegovim prizivnim navodima kojim je ukazivao na povredu članka 11. Europske konvencije. 14. Povreda prava na slobodu okupljanja, prema apelantovom mišljenju, ogleda se u činjenici da ni on, kao ni Udruga deviznih štediša nisu imali namjeru izazvati nerede, odnosno da se radilo o mirnom okupljanju s namjerom da se pokaže javnosti i vlastima u BiH da je nedopustivo da značajan broj ljudi u BiH nije u mogućnosti raspolagati svojim sredstvima koja su stekli na zakonit način a za koja je garantirala i bivša država, odnosno nakon njezinog raspada BiH i njezini entiteti. Apelant smatra da su zabranom održavanja skupa, te primjenom neprimjerene sile prema sudionicima skupa (posebice imajući u vidu da se radi o osobama starije životne dobi) i njegovim naknadnim kažnjavanjem javne vlasti izašle iz okvira članka 11. stavak 2. Europske konvencije. b) Odgovor na apelaciju 15. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da je javno okupljanje, čiji je vođa kažnjen, bilo zabranjeno rješenjem PP Gradiška zbog mjesta održavanja skupa, pa da je neutemeljen navod o povredi prava na slobodu okupljanja. U svezi sa apelantovim tvrdnjama da mu je onemogućeno pravo na obranu, ukazano je da je Zakonom o prekršajima predviđeno da okrivljeni može izvoditi dokaze i saslušati svjedoke, ali da je dužan osigurati njihovu nazočnost. Apelant na usmenom pretresu nije osigurao nazočnost svjedoka, a nije tražio od suda, ukoliko svjedoci ne žele svjedočiti, da ih pozove ili po potrebi prinudno dovede. 16. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da se u konkretnom slučaju nije radilo o mirnom okupljanju i da do nemira nije došlo postupanjem policije, već sudionika skupa koji su postupili protivno rješenju PP Gradiška o zabrani održavanja skupa. Međutim, navedenim rješenjem nije zabranjeno i okupljanje na drugom mjestu sukladno aktu Općine kojim se određuje prostor primjeren za javni skup. Dalje, ukazano je da se skup trebao održati na najfrekventnijem graničnom prijelazu, jer se, prema navodima iz apelacije, održavanjem skupa na drugom mjestu ne bi privukla pozornost javnosti iako se nigdje u zemljama potpisnicama Konvencije javna okupljanja ne događaju blokiranjem međunarodnih graničnih prijelaza. Najzad, neutemeljenim su ocijenjeni apelantovi navodi u pogledu saslušanja svjedoka (da su starije osobe i da nemaju sredstava da dođu u Gradišku) čije izjave je apelant inzistirao da se pročitaju. U svezi s tim, ukazano je da Zakon o prekršajima jasno i precizno formulira pitanje svjedoka, te da je nelogično da su isti svjedoci mogli doći i sudjelovati u nemirima, a ne mogu doći u svojstvu svjedoka. 17. PP Gradiška je u odgovoru na apelaciju istaknula kako smatra da Okružni i Osnovni sud nisu povrijedili apelantovo pravo na pravično suđenje, kao i da su donijeli ispravne odluke sukladno zakonu kada su apelanta proglasili odgovornim za počinjeni prekršaj. V. Relevantni propisi 18. Zakon o prekršajima Republike Srpske ("Službeni glasnik RS" br. 34/06 i 1/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 6. Prava lica okrivljenih za prekršaje Svako ko je okrivljen da je počinio prekršaj ima pravo da zahtijeva da o njegovoj odgovornosti za počinjeni prekršaj odluči sud ukoliko on to zahtijeva u roku koji je propisan zakonom. Takva lica imaju pravo: (...) c) da im se da odgovarajuće vrijeme i mogućnosti za pripremu odbrane; ( ) e) da ispitaju ili da se u njihovo ime ispitaju svjedoci koji ih terete i da se obezbijedi prisustvo i saslušanje svjedoka u njihovu korist pod istim uslovima kao i svjedoka koji ih terete i (...) Član 47. Svjedoci i isprave (1) Ukoliko okrivljeni ili ovlašteni organ namjeravaju da pozovu svjedoke, oni moraju obezbijediti pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. U slučaju da svjedok ne želi da dobrovoljno pristupi na sud, svaka od strana može zahtijevati od suda da pozove takve svjedoke. (2)Zahtjev sudu mora se podnijeti najmanje osam dana prije dana određenog za usmeni pretres. Ako sud odobri zahtjev za pozivanje i ako je neophodno dodatno vrijeme da bi se pozivi uručili, sud može odgoditi usmeni pretres. (3) Usmeni pretres neće biti odgođen ili pomjeren zbog propuštanja bilo koje strane da obezbijedi svjedoke ili isprave, osim ako sud ne utvrdi da je to propuštanje bilo potpuno izvan kontrole te strane. Član 48. Postupak na usmenom pretresu ( ) (4) Svaka strana ima pravo da bude saslušana i da ispita svjedoke koje je pozvala protivna strana. (5) Svaka strana ima pravo da prezentuje dokaze i da podnosi prijedloge tokom usmenog pretresa. (7) Usmeni pretres će biti sproveden od strane suda na način koji okrivljenom garantuje sva prava predviđena članom 6. ovog zakona. 19. Zakon o javnom redu i miru ("Službeni glasnik RS" broj 20/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 22. Ograničenje kretanja na određenom prostoru Ko ne postupi po naredbi ili rješenju državnog organa u vezi sa ograničenjem ili zabranom kretanja ili zadržavanja lica na određenim javnim mjestima ili područjima ili ko se ne udalji iz grupe koju je ovlašteni pripadnik policije upozorio da se raziđe, kazniće se novčanom kaznom od 500 do KM.

52 Broj 14 - Strana 52 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Zakon o okupljanju građana 1 ("Službeni glasnik RS" broj 21/96) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. stav 3. ( ) Prostorom primjerenim za javni skup smatra se i prostor na kom se odvija javni promet prevoznim sredstvima kada je moguće dodatnim mjerama obezbijediti privremenu izmjenu režima prometa, kao i zaštitu zdravlja i bezbjednosti ljudi i imovine, za što se obezbjeđuju sredstva u skladu sa ovim zakonom. Član 4. ( ) Kao mjesto održavanja javnog skupa sazivač može prijaviti prostor iz člana 2. stav 3. ovog zakona ako prihvati da snosi troškove nastale privremenom izmjenom režima prometa i druge troškove nastale vanrednim obavljanjem komunalnih usluga. ( ) Član 5. Za održavanje reda na javnom skupu odgovoran je sazivač. Poslove zaštite lične i imovinske sigurnosti učesnika javnog skupa i drugih građana, održavanje javnog reda i mira, bezbjednosti saobraćaja i druge poslove koji se odnose ne obezbjeđivanje javnog skupa obavlja Ministarstvo unutrašnjih poslova. ( ) Član 12. Nadležni organ može zabraniti održavanje javnog skupa radi sprečavanja ometanja javnog saobraćaja, ugrožavanja zdravlja, javnog morala ili bezbjednosti ljudi i imovine. ( ) 21. Zakon o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS" broj 48/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 32. U slučaju kada je to potrebno za vršenje policijskih poslova, policajci imaju pravo da upotrijebe odgovarajuću i srazmjernu silu prema licima, kao i druge mjere i radnje propisane ovim i drugim zakonima. ( ) VI. Dopustivost 22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 23. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio. 24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Okružnog suda broj Pžp od 8. listopada godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje apelant je primio 15. listopada godine, a apelacija je podnesena 11. studenog godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 1 Zakon koji je bio na snazi u vrijeme održavanja okupljanja (28. prosinac godine) 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 26. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te članka II/3.(i) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 11. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što uključuje: [...] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: [...] b) da mu se osiguraju vrijeme i uvjeti neophodni za pripremu obrane; [...] d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoka optužbe; 28. Ustavni sud, najprije, ističe da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, s tim u svezi, postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, odnosno pitanje radi li se o "kaznenoj" optužbi protiv apelanta u smislu članka 6. Europske konvencije. Ocjena je li neka optužba "kaznena" u smislu značenja iz članka 6. Europske konvencije daje se na temelju kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, narav prekršaja i narav i strogost kazne i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Narav prekršaja uključuje dva potkriterija: opseg prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "kaznenoj optužbi". Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, obzirom na opseg prekršene norme i svrhu sankcije, radi o "kaznenoj optužbi", odnosno da je u konkretnom slučaju članak 6. Europske konvencije primjenjiv (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. siječnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, toč. 21. i 22). 29. Apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje, u biti, svode se na tvrdnju da je povrijeđeno načelo jednakosti oružja, da je zakonsko rješenje prema kojem je on obvezan osigurati nazočnost svjedoka nepravično, jer stavlja pretjeran teret na njega kao pojedinca, te da su osporena rješenja utemeljena na iskazima isključivo svjedoka pripadnika MUP-a, a prema čijem zahtjevu je prekršajni postupak i pokrenut. Slijedeći navedeno, apelantovi navodi bit će ispitani u smislu članka 6. st. 1. i 3. d) Europske konvencije.

53 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Ustavni sud podsjeća da je, sukladno općem pravilu, zadatak redovitih sudova da ocijene dokaze, te njihovu relevantnost kada se na njih optuženi poziva (vidi, inter alia, Europski sud, Barberà, Messegué i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca godine, Serija A broj 146, str. 31, stavak 68). Članak 6. stavak 3.d) Evropske konvencije ne zahtijeva nazočnost i ispitivanje svakog svjedoka optuženog, kako je to i ukazano riječima "pod istim uvjetima", već da se osigura potpuna jednakost oružja u predmetu (vidi, Europski sud, Engel i drugi protiv Nizozemske, presuda od 8. lipnja godine, Serija A broj 158, str. 31, stavak 89). Međutim, koncept jednakosti oružja nije iscrpljen sa sadržajem članka 6. stavak 3.d) koji predstavlja samo jedan od ostalih pojavnih oblika načela jednakosti oružja (vidi, Europski sud, inter alia, Delcourt protiv Belgije, presuda od 17. siječnja 1970, Serija A broj 11, str. 15, stavak 28, Isgrò protiv Italije, presuda od 21. veljače 1991, Serija A broj 194-A, par , stavak 31). Stoga, treba ocijeniti je li postupak u cjelini bio pravičan onako kako to zahtijeva stavak 1. članka 6. (vidi, Europski sud, inter alia, Delta protiv Francuske, presuda od 19. prosinca 1990, Serija A broj 191, str. 15, stavak 35). 31. Apelant, najprije, tvrdi da zakonsko rješenje prema kojem je on obvezan osigurati svjedoke stavlja pretjeran teret na njega kao pojedinca. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da je člankom 47. stavak 1. Zakona o prekršajima propisano da, ukoliko okrivljeni ili ovlašteno tijelo namjeravaju pozvati svjedoke, oni moraju osigurati pojavljivanje svjedoka na usmenom pretresu. Iz navedenog nedvojbeno proizlazi da obveza da se osigura da se svjedoci pojave važi za obje strane koje sudjeluju u postupku pod istim uvjetima, pa suprotno apelantovim tvrdnjama, ovakvo zakonsko rješenje ne dovodi u nejednakopravan položaj apelanta kao pojedinca u odnosu na MUP kao ovlašteno tijelo. 32. Dalje, istim člankom je propisano da, u slučaju da svjedok ne želi dragovoljno pristupiti na sud, svaka od strana može zahtijevati od suda da pozove takve svjedoke. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je apelant, izjašnjavajući se pismeno na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka, dostavio pismene izjave osoba koje je naveo kao svoje svjedoke, da je istaknuo da se radi o starim i bolesnim osobama koje nemaju dostatno novčanih sredstava da dođu na sud, te predložio sudu, ukoliko ove izjave ne prihvaća kao vjerodostojne, da ih pozove u svojstvu svjedoka i da ga o tomu obavijesti. Međutim, kao što je već ukazano, obveza stranaka u postupku jeste osigurati da se svjedoci pojave, pa u tome smislu apelantov prijedlog da se navedene osobe pozovu kao svjedoci sam po sebi nije obvezivao sud da to i učini. Dalje, iz obrazloženja osporenih rješenja ne može se zaključiti, a ni apelant ne tvrdi suprotno, da je u tijeku usmenog pretresa na bilo koji način dokazao da ove osobe nisu htjele dragovoljno pristupiti, a na temelju čega bi redoviti sud eventualno mogao zaključiti da je njihovo nepojavljivanje uslijedilo zbog okolnosti koje su izvan apelantove kontrole a što bi, sukladno članku 47. stavak 3. Zakona o prekršajima, bio razlogom za odgađanje ili pomjeranje usmenog pretresa. Također, ni u apelaciji, kao ni u odgovoru na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka apelant ničim nije potkrijepio navod da su osobe koje je predložio da se pozovu kao svjedoci bolesne, a zbog čega bi eventualno trebale biti saslušane na nekom drugom mjestu, odnosno da nemaju dostatno sredstava da bi došle na sud. Dalje, apelant ne tvrdi i u svezi s tim ne nudi niti jedan dokaz da mu je bilo onemogućeno ispitivati svjedoke, policajce koji su pristupili na sud, kao ni predlagati ili provoditi bilo koji dokaz kojim bi utvrđivao činjenice koje mu idu u prilog. Također, apelant ne osporava ni sadržaj njegove iscrpno prenesene izjave u obrazloženju prvostupanjskog rješenja iz koje, pored ostalog, proizlazi da je organizirao i sudjelovao u okupljanju, da za to okupljanje nije postojalo odobrenje nadležnog tijela, da je članove svoje udruge pozvao da se pridruže pripadnicima druge udruge koja je, također, organizirala okupljanje bez odobrenja, te da su po njegovom pozivu svi sudionici okupljanja krenuli prema kordonu policije koji je trebao spriječiti izlazak na magistralnu cestu i dolazak do graničnog prijelaza kao mjesta okupljanja za koje je nadležno tijelo odbilo izdati odobrenje. Najzad, apelant ni u prizivu na prvostupanjsko rješenje ničim nije učinio mogućim i vjerojatnim da je bio onemogućen pozvati svjedoke ili prezentirati bilo koji drugi dokaz radi utvrđivanja činjenica koje njemu idu u prilog. 33. Osim toga, Ustavni sud zapaža da je apelantu ostavljeno razumno vrijeme kako bi postupio sukladno članku 47. stavak 2. kojim je propisano da se zahtjev sudu za pozivanje svjedoka, ukoliko su odbili dragovoljno pristupiti na sud, mora podnijeti najmanje osam dana prije dana određenog za usmeni pretres. Naime, apelant u apelaciji navodi da su mu obavijest o pokretanju prekršajnog postupka i poziv za usmenu raspravu dostavljeni 12. veljače godine (obavijest nije dostavljena uz apelaciju). Međutim, iz činjenica predmeta proizlazi da je apelant odgovor na zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka dostavio Osnovnom sudu 31. siječnja godine, dakle, 17 dana prije zakazanog usmenog pretresa, odnosno devet dana prije krajnjeg roka da zatraži od suda da pozove svjedoke. Iz navedenog proizlazi da je apelant pravodobno bio obaviješten o pokretanju prekršajnog postupka, te da je odgovor na zahtjev, zajedno sa pisanim izjavama svjedoka i prijedlogom Osnovnom sudu da, ukoliko ne prihvati pisane izjave svjedoka, navedene svjedoke pozove, dostavio i prije krajnjeg roka za podnošenje takvog zahtjeva sudu. Konačno, ni apelant u apelaciji nije isticao da mu nije ostavljeno dostatno vremena za odgovor na zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i pripremu obrane, pa ni u ovom segmentu prava na pravično suđenje nije stavljen pretjeran teret na apelanta 34. Dalje, u svezi sa apelantovim navodima da mu je onemogućeno pravo na obranu zbog toga što je u odgovoru na zahtjev o pokretanju prekršajnog postupka predložio da se saslušaju svjedoci, navodeći da se radi o starim i bolesnim osobama koje nisu u mogućnosti platiti prijevoz do Gradiške, te zamolio da ih sud pozove, a ovi njegovi argumenti nisu uvaženi, Ustavni sud zapaža da je Okružni sud u odgovoru na apelaciju (točka 15) ukazao da je Zakonom o prekršajima predviđeno da okrivljeni može izvoditi dokaze i saslušati svjedoke, ali da je dužan osigurati njihovu nazočnost, što apelant nije učinio, a nije ni tražio od suda, ukoliko svjedoci ne žele svjedočiti, da ih pozove ili po potrebi prinudno dovede. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je u prethodnima točkama odluke (toč. 31. i 32) istaknuo da je obveza stranaka u prekršajnom postupku da osiguraju da se svjedoci pojave propisana za obje strane u postupku, dakle, za ovlašteno tijelo, kao podnositelja zahtjeva, i za okrivljenog (apelanta). U tom smislu apelantov prijedlog da se navedene osobe pozovu kao svjedoci sam po sebi nije obvezivao sud da to i učini, odnosno stranke u postupku su mogle zahtijevati od suda da pozove svjedoke samo u slučaju da svjedok ne želi dragovoljno pristupiti na sud, a apelant u toijeku postupka nije ni na koji način dokazao da ove osobe nisu htjele dragovoljno pristupiti, a na temelju čega bi redoviti sud eventualno mogao zaključiti da je njihovo nepojavljivanje uslijedilo zbog okolnosti koje su izvan apelantove kontrole, što bi, sukladno članku 47. stavak 3. Zakona o prekršajima, bio razlogom za odgađanje ili pomjeranje usmenog pretresa. Štoviše, apelant ni u apelaciji, kao ni u odgovoru na obavijest o pokretanju prekršajnog postupka ničim nije potkrijepio navod da su osobe koje je

54 Broj 14 - Strana 54 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, predložio da se pozovu kao svjedoci bolesne, a zbog čega bi eventualno trebale biti saslušane na nekom drugom mjestu, odnosno da nemaju dostatno sredstava da bi došle na sud. Konačno, kako je već navedeno, obveza da se osigura nazočnost svjedoka podjednako se odnosi na obje strane u postupku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da apelantu nije uskraćeno pravo da se nazočnost i saslušanje svjedoka obrane odobre pod istim uvjetima koji važe i za svjedoke optužbe, kako je propisano člankom 6. stavak 3.d) Europske konvencije. 35. Sukladno navedenom, u okolnostima konkretnog slučaja činjenica da su saslušani samo svjedoci suprotne strane, odnosno MUP-a, prema čijem zahtjevu je pokrenut prekršajni postupak, ne narušava načelo jednakosti oružja na način da postupak u cjelini ne može biti ocijenjen kao pravičan sukladno garancijama prava na pravično suđenje. 36. Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3.d) Europske konvencije. Pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja 37. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2, što uključuje: ( ) i) Slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima. 38. Članak 11. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja s drugima, uključujući i pravo osnivanja sindikata i pridruživanja sindikatima zbog zaštite svojih interesa. 2. Ova prava neće biti ograničena izuzev na način propisan zakonom i koji je neophodan u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti ili javne sigurnosti, u cilju sprječavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja ili morala ili zaštite prava sloboda drugih. Ovim člankom se ne zabranjuje uvođenje zakonitih ograničenja na ona prava koja uživaju pripadnici oružanih snaga, policije ili državne administracije. 39. Apelant tvrdi da se radilo o mirnom okupljanju i da nije postojala namjera da se izazovu nemiri, već da se skrene pozornost na ozbiljan problem starih deviznih štediša, da je zabranom održavanja skupa, a potom neprimjerenom upotrebom sile, kao i njegovim kažnjavanjem država izašla iz okvira članka 11. stavak 2. Europske konvencije. 40. Pravo na slobodu okupljanja je, kao i pravo na slobodu govora, osnova demokratskog društva kao takvog. Zbog toga se ne treba tumačiti restriktivno (vidi, Europski sud, G. protiv Njemačke, aplikacija broj 13079/87, odluka Povjerenstva od 6. ožujka 1989, DR 60, str. 256, Rai i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija broj 25522/94, odluka Povjerenstva od 6. travnja godine, DR 81-A, str. 146). Pravo na slobodu okupljanja obuhvaća i privatna i javna okupljanja, okupljanja na jednom mjestu i javne procesije, te skupove pojedinaca, kao i skupove koje organiziraju asocijacije (vidi, Europski sud, Christians against Racism and Fascism protiv Ujedinjenog Kraljevstva, aplikacija broj 8440/78, odluka Povjerenstva od 16. srpnja godine, DR 21, str do 148). 41. Sukladno članku 11. Europske konvencije, obveza države jeste ne samo osigurati pravo na mirno okupljanje već uzdržati se od primjene neopravdanih neizravnih ograničenja u odnosu na ovo pravo (vidi, Europski sud, Ezelin protiv Francuske, presuda od 26. travnja 1991, Serija A broj 202, str. 20). Mada je suština članka 11. Europske konvencije da zaštiti pojedinca od arbitrarnog miješanja javnih vlasti u uživanju ovog prava, postoji i pozitivna obveza da se osigura efektivno izvršenje ovog prava (vidi već citiranu odluku Christians against Racism and Facism, str.148). 42. Dalje, pojam "ograničenja" u smislu stavka 2. članka 11. Europske konvencije nije ograničen samo na mjere poduzete prije ili u tijeku okupljanja već uključuje i mjere poduzete nakon okupljanja kao što su kaznene mjere (vidi već citiranu odluku Ezelin, stavak 39). 43. Najzad, kada je u pitanju javno okupljanje na mjestu koje je označeno kao javna cesta, koje se koristi za promet, a posebice na glavnoj ulici u gradu, prethodno odobrenje za održavanje skupa obično ne narušava suštinu prava. Ovakva procedura je sukladna članku 11. stavak 1. Europske konvencije kada je propisana sa ciljem da se osigura miran karakter okupljanja i kao takva ne predstavlja miješanje u uživanje prava. Zahtjev da se dobije odobrenje prije održavanja demonstracija nije u suprotnosti sa člankom 11. Europske konvencije. Obzirom na to da država ima pravo zahtijevati da se pribavi odobrenje, ona mora biti u stanju da primjenjuje i sankcije prema onima koji ne postupaju sukladno tom zahtjevu (vidi, Europski sud, Ziliberberg protiv Moldove, presuda od 1. svibnja godine). 44. U konkretnom slučaju predmetnom apelacijom osporena su rješenja redovitih sudova kojim je apelant proglašen odgovornim za prekršaj. Dakle, radi se o mjerama poduzetim nakon okupljanja. 45. Protiv apelanta je pokrenut prekršajni postupak zbog organiziranja i sudjelovanja u okupljanju za koje prethodno nije dobiveno odobrenje, te je osporenim rješenjima apelantu izrečena novčana kazna. U tom smislu osporena rješenja predstavljaju miješanje u apelantovo pravo na slobodu okupljanja. 46. Dalje, apelant je proglašen odgovornim i izrečena mu je sankcija sukladno članku 22. Zakona o javnom redu i miru. Naime, apelant ne osporava da je održavanje skupa bilo zabranjeno rješenjem PP Gradiška na prostoru graničnog prijelaza Gradiška i na dijelu magistralne ceste Gradiška Banjaluka, tj. u Ulici Prvog krajiškog korpusa. Iz predočenog rješenja o zabrani održavanja skupa proizlazi da je zaključeno da će posljedica održavanja skupa na navedenoj lokaciji biti ometanje javnog prometa a koje nije moguće otkloniti dodatnim mjerama i izmjenom režima prometa, pa je, sukladno članku 12. Zakona o okupljanju građana, skup zabranjen ali samo na ovoj lokaciji, a ne i na nekom drugom mjestu na području općine. Postupajući suprotno ovoj zabrani, ostvareni su elementi prekršaja iz članka 22. Zakona o javnom redu i miru za koji je apelant proglašen odgovornim i za koji mu je izrečena sankcija. Sukladno navedenom, miješanje u apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja utemeljeno je na zakonu. 47. Dalje, svrha mjere zabrane okupljanja bila je da se osigura nesmetano odvijanje javnog prometa i funkcioniranje graničnog prijelaza, čije ometanje bi, obzirom na frekventnost magistralne ceste i graničnog prijelaza, moglo dovesti do narušavanja javnog reda i mira, te ometanja kretanja ljudi i dobara, što nedvojbeno predstavlja legitiman cilj. 48. Najzad, potrebno je odgovoriti na pitanje zadovoljava li miješanje u apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja i standard proporcionalnosti. U konkretnom slučaju nepobitno je da se radilo o skupu koji nije dobio prethodno odobrenje i da su apelant i ostali sudionici bili upoznati sa ovom činjenicom. Svrha održavanja skupa, prema apelantovim tvrdnjama, bila je da se skrene pozornost na problem starih deviznih štediša, bez namjere da se izazovu neredi ili nemiri. U prilog ovoj apelantovoj tvrdnji govori i navod da se radilo, uglavnom, o

55 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 55 starijim osobama koje, obzirom na životnu dob, potencijalno ne bi mogle predstavljati opasnost po javni red i mir. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu ne može se zaključiti zašto je za održavanje ovakvog skupa bilo neophodno da to bude prostor jednog od najfrekventnijih graničnih prijelaza. Dalje, posljedica održavanja skupa na označenom mjestu, a kako je to konstatirano i u rješenju o njegovoj zabrani, moglo je biti ometanje javnog prometa. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi da je do sukoba između apelanta i ostalih sudionika skupa (oko 400 građana) došlo nakon što je apelant, kao organizator i sudionik protesta, pozvao ostale da se pridruže drugoj skupini (oko 200 građana) koja je, također, organizirala i sudjelovala u skupu koji nije imao prethodno odobrenje, te su zajedno, potiskujući kordon policije, izašli na mjesto na kojem im je okupljanje upravo bilo zabranjeno. Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi, a što ni apelant ne dovodi u pitanje, da je upotreba sile uslijedila nakon što su apelant i ostali sudionici skupa potisnuli kordon policije, izašavši na magistralnu cestu, čime je došlo do narušavanja javnog reda i mira većeg opsega i tjelesnog povređivanja kako sudionika skupa, tako i policajaca. Sukladno navedenom, proizlazi da je skup izgubio karakter mirnog okupljanja nakon što je apelant sudionike protesta pozvao da se upute prema kordonu policije iako je znao da je održavanje skupa zabranjeno na lokaciji čiji pristup je trebala onemogućiti policija, odnosno da skup može biti održan na bilo kojem drugom mjestu na području općine, čime bi se izbjegli neredi i narušavanje javnog reda do kojeg je došlo. Upotreba fizičke sile od policije, kako bi se spriječili sudionici okupljanja (oko 600 građana) da dođu do predviđenog mjesta okupljanja, ne može se smatrati pretjeranom, jer, kako proizlazi iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu, apelant i ostali sudionici okupljanja su, ipak, uspjeli izaći na magistralnu cestu i tu se i zadržati. Najzad, apelantu je izrečena sankcija novčana kazna za narušavanje javnog reda čija je posljedica bila povređivanje većeg broja sudionika okupljanja i policajaca. Također, apelantu je izrečena novčana kazna u iznosu od 600,00 KM, a koja može biti izrečena u rasponu od 500,00 KM do 1.500,00 KM, dakle, neznatno više od minimalnog iznosa, te je obvezan na plaćanje troškova postupka od 150,00 KM, a što se u okolnostima konkretnog slučaja ne može smatrati pretjeranim teretom u uživanju apelantovog prava na mirno okupljanje. 49. Ustavni sud zaključuje da u okolnostima konkretnog slučaja nije povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu mirnog okupljanja iz članka II/3.(i) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 11. Europske konvencije. VIII. Zaključak 50. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3.d) Europske konvencije u odnosu na načelo jednakosti oružja u prekršajnom postupku kada apelant, sukladno zakonskoj obvezi koja pod istim uvjetima važi i za suprotnu stranu, nije osigurao da se pojave osobe u svojstvu svjedoka, niti je na bilo koji način dokazao da one neće dragovoljno pristupiti na sud, a sukladno čemu je mogao zahtijevati od suda da ih pozove. Također, Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3.d) Europske konvencije kada nema ništa drugo što bi ukazivalo na to da je na bilo koji način doveden u nejednakopravan položaj u odnosu na suprotnu stranu, a odluka kojom je utvrđeno postojanje prekršaja i prekršajna odgovornost temelji se i na iskazima svjedoka suprotne strane, čiju je nazočnost, sukladno zakonskoj obvezi, suprotna strana osigurala. 51. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na slobodu mirnog okupljanja iz članka II/3.(i) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 11. Europske konvencije kada je, zbog organiziranja i sudjelovanja u okupljanju koje je prethodno zabranjeno i koje je izgubilo karakter mirnog okupljanja i radnjama samog apelanta, upotrijebljena fizička sila kako bi se osigurao javni red i mir i zaštitila prava drugih na način koji ne ukazuje da je u okolnostima konkretnog slučaja bila pretjerana, te kada je apelantu izrečena novčana sankcija koja se ne može smatrati pretjeranim teretom u uživanju prava na mirno okupljanje. 52. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 53. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 3552/09, рјешавајући апелацију Светозара Нишића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Constance Grewe, судија Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 30. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Светозара Нишића поднесена против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци број Пжп од 8. октобра године и Рјешења Основног суда у Градишци број Пр од 19. фебруара године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Светозар Нишић из Бање Луке (у даљњем тексту: апелант), ког заступа Небојша Милановић, адвокат из Бање Луке, поднио је 11. новембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број Пжп од 8. октобра године и Рјешења Основног суда у Градишци (у даљњем тексту: Основни суд) број Пр од 19. фебруара године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Окружног и Основног суда, те од Министарства унутрашњих послова РС - Полицијска станица Градишка (у

56 Broj 14 - Strana 56 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, даљњем тексту: ПС Градишка), затражено је 17. маја године, односно 14. јуна године да доставе одговоре на апелацију. 3. Окружни суд је одговор на апелацију доставио 24. маја године, Основни суд 4. јуна године, а ПС Градишка 20. јуна године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 17. јуна године и 18. септембра године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. ПС Градишка је Рјешењем број 10-3/ /07 од 26. децембра године забранила одржавање јавног скупа у организацији Удружења грађана за поврат старе девизне штедње у БиХ и дијаспори (у даљњем тексту: Удружење девизних штедиша), пријављеног 25. децембра године, за 28. децембар године у периоду од 13 до 15 часова. Забрана одржавања јавног скупа односила се на простор граничног прелаза Градишка и дио магистралног пута Градишка-Бања Лука због спречавања и ометања јавног саобраћаја. Најзад, констатовано је да се забрана не односи на друга мјеста на подручју општине у складу са претходном пријавом. 7. У образложењу рјешења је констатовано да је у пријави организатор, поред осталог, означио апеланта (предсједник Управног одбора Удружења девизних штедиша) као водитеља протеста. Даље, указано је да је организатор скупа обавијештен актом број 10-3/ /07 од 26. децембра године да мјесто одржавања скупа није примјерено и да није у складу са Законом о окупљању грађана ("Службени гласник РС" број 21/96). Истим актом од организатора скупа је затражено да измијени пријаву у погледу одређивања другог мјеста одржавања јавног скупа, а на ком неће доћи до ометања јавног саобраћаја. Организатор скупа је у одговору број 1389/07 од 26. децембра године обавијестио ПС Градишка да нема могућност да промијени мјесто одржавања јавног скупа. Даље, у образложењу рјешења је указано да је чланом 2 став 3 Закона о окупљању грађана као мјесто примјерено за одржавање јавног скупа одређен и простор на ком се одвија јавни саобраћај превозним средствима, када је могуће додатним мјерама омогућити привремену измјену режима саобраћаја, као и заштиту здравља и безбједност људи и имовине. Чланом 4 став 3 истог закона регулисано је да сазивач који пријави скуп на мјесту из члана 2 став 3 подноси уз пријаву доказ о томе да је уплатио средства на име обезбјеђења трошкова из става 2 овог члана. У спроведеном поступку утврђено је да сазивач скупа није поднио доказе у смислу члана 4 став 3 Закона о окупљању грађана. Даље, пошто је одржавање скупа најављено на граничном прелазу Градишка, који се налази на Тргу светог Саве, на који се надовезује магистрални пут Градишка Бања Лука, закључено је да ће доћи до блокирања, односно обуставе саобраћаја на граничном прелазу, а самим тим и на дијелу магистралног пута. Даље, указано је да додатним мјерама није могуће извршити привремену измјену режима одвијања саобраћаја. Оцјењујући наведено, а сходно члану 12 Закона о окупљању грађана, због постојања разлога да ће се одржавањем јавног скупа ометати саобраћај, одлучено је као у диспозитиву рјешења. 8. Апеланту је 12. фебруара године достављен захтјев за покретање прекршајног поступка, те позив за усмени претрес заказан за 17. фебруар године. Уз свој одговор на захтјев апелант је, поред осталог, приложио копије изјава неких од учесника догађаја од 28. децембра године које су дали у Сектору криминалистичке полиције - Одјељење за спречавање привредног криминала Бања Лука. Апелант је истакао да се ради о старијим лицима која су болесна и која немају средстава да плате превоз до Градишке, те предложио да, у случају да се ове изјаве не прихвате као вјеродостојни искази свједока, суд та лица позове на усмени претрес и о томе га обавијести. 9. Основни суд је Рјешењем број Пр од 19. фебруара године апеланта прогласио одговорним за прекршај из члана 22 Закона о јавном реду и миру, те му изрекао новчану казну у износу од 600,00 КМ. У изреци рјешења је констатовано да је апелант 28. децембра године у Градишки, као водитељ јавног скупа, учинио прекршај против функционисања државних органа и јавних служби непоступањем по Рјешењу ПС Градишка број 10-3/ /07 од 26. децембра године о забрани одржавања јавног скупа у организацији Удружења девизних штедиша, тако што је путем мегафона позвао окупљене грађане (њих око 400) које је лично предводио да се придруже групи окупљених грађана (њих око 200) које је предводио М. Ш., а што су окупљени и учинили, те су потискујући кордон полиције изашли на магистрални пут и блокирали га, а што им је изричито било забрањено наведеним рјешењем ПС Градишка. Дакле, апелант није поступио по рјешењу државног органа у вези са забраном кретања или задржавања лица на одређеном јавном мјесту или подручју. 10. У образложењу рјешења је констатовано да је апелант у свом исказу истакао да скуп није могао да буде отказан, јер је рјешење о забрани добио тек два дана прије најављеног скупа, да јесте организовао предметни скуп и да је у њему лично учествовао али да се не осјећа одговорним, јер је мирно окупљање грађана дозвољено широм свијета. Даље, констатовано је да је било неспорно да су апелант и М. Ш. заједно са члановима својих удружења, и поред забране, изашли на магистрални пут Бања Лука-Градишка у непосредној близини Аутобуске станице, те да су се на истом мјесту, које је јавно мјесто, задржали неколико минута. Ову чињеницу потврдио је и сâм апелант, као и саслушани свједоци Ж. Р., С. Г., Д. Т. и Д. Г., који су навели да је том приликом дошло до нарушавања јавног реда и мира већег обима и до тјелесног повређивања више лица како учесника скупа, тако и полицајаца. Основни суд је закључио да су се у апелантовим радњама стекла обиљежја прекршаја прописаног чланом 22 Закона о јавном реду и миру, јер апелант није поступио по рјешењу надлежног органа у вези са забраном кретања или задржавања на јавном мјесту или подручју, а чиме је почињен прекршај против функционисања државних органа и јавних служби. Без утицаја на одлуку о утврђивању прекршајне одговорности оцијењени су апелантови наводи да је мирно окупљање грађана дозвољено широм свијета, као и навод да грађанима морају да се дозволе мирно окупљање, слобода говора, изражавање мишљења и сл. С тим у вези је указано да из рјешења ПС Градишка произилази да се забрана окупљања није односила на било које друго мјесто на подручју општине Градишка, а на основу чега је закључено да припадницима апелантовог удружења нису били забрањени мирно окупљање, слобода говора и изражавање мишљења на другим јавним мјестима на подручју општине Градишка. При одмјеравању казне Основни суд је оцијенио као отежавајуће околности: раније кажњавање за прекршај, тежину прекршаја (нарушавање јавног реда и мира већег

57 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 57 обима), посљедице учињеног прекршаја (тјелесне повреде више лица), однос према почињеном прекршају (није изражено кајање). Основни суд није установио да постоји иједна олакшавајућа околност. 11. Окружни суд је Рјешењем број Пжп од 8. октобра године апелантову жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепено рјешење. Апелантови наводи да није јасно како је утврђено да је он био водитељ јавног скупа оцијењени су као неосновани. У вези с тим је указано на апелантов исказ у ком је сâм изјавио да је био водитељ јавног скупа, да је носио мегафон и да је позивао учеснике скупа гдје да пређу улицу. Као неосновани су оцијењени и апелантови наводи да суд није прихватио саслушање апелантових свједока. С тим у вези је указано да је чланом 47 став 1 Закона о прекршајима регулисано да, уколико окривљени или овлашћени орган има намјеру да позове свједоке, они морају да обезбиједе појављивање свједока на усменом претресу. Сходно наведеном, закључено је да је апелант требало да обезбиједи присуство свједока на усменом претресу. Најзад, закључено је да је првостепени суд на основу спроведених доказа, које је оцијенио појединачно и у узајамној вези, правилно примијенио члан 22 Закона о јавном реду и миру. IV. Апелација а) Наводи из апелације 12. Апелант сматра да су му оспореним рјешењима повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције. 13. У прилог тврдњи о повреди права на правично суђење апелант је истакао да законско рјешење према ком се од њега тражи да обезбиједи присуство свједока ставља претјерани терет на њега у вођењу прекршајног поступка. С тим у вези апелант је истакао да је у одговору на захтјев о покретању прекршајног поступка предложио свједоке, навео да се ради о старим и болесним лицима која нису у могућности да плате превоз до Градишке, те замолио да их суд позове. Међутим, ови његови аргументи нису уважени, па апелант сматра да је на тај начин онемогућен да изнесе своју одбрану. При томе апелант указује да, у случају када свједок неће добровољно да се појави на суду, странка има право да захтијева од суда да позове свједоке. Захтјев суду мора да се преда најмање осам дана прије одржавања усменог претреса. Даље, апелант истиче да се у оспореним рјешењима то не наводи, али да су сви саслушани свједоци, уствари, били свједоци подносиоца захтјева за покретање прекршајног поступка, односно припадници МУП-а РС, као и да је парадоксално да првостепени суд при одмјеравању казне није нашао нити једну олакшавајућу околност на његовој страни. Најзад, апелант тврди да је другостепени суд пропустио да се изјасни о његовим жалбеним наводима којим је указивао на повреду члана 11 Европске конвенције. 14. Повреда права на слободу окупљања, према апелантовом мишљењу, огледа се у чињеници да ни он, као ни Удружење девизних штедиша нису имали намјеру да изазову нереде, односно да се радило о мирном окупљању с намјером да се покаже јавности и властима у БиХ да је недопустиво да значајан број људи у БиХ није у могућности да располаже својим средствима која су стекли на законит начин а за која је гарантовала и бивша држава, односно након њеног распада БиХ и њени ентитети. Апелант сматра да су забраном одржавања скупа, те примјеном непримјерене силе према учесницима скупа (посебно имајући у виду да се ради о лицима старије животне доби) и његовим накнадним кажњавањем јавне власти изашле из оквира члана 11 став 2 Европске конвенције. b) Одговор на апелацију 15. Окружни суд је у одговору на апелацију истакао да је јавно окупљање, чији је вођа кажњен, било забрањено рјешењем ПС Градишка због мјеста одржавања скупа, па да је неоснован навод о повреди права на слободу окупљања. У вези са апелантовим тврдњама да му је онемогућено право на одбрану, указано је да је Законом о прекршајима предвиђено да окривљени може да изводи доказе и саслуша свједоке, али да је дужан да обезбиједи њихово присуство. Апелант на усменом претресу није обезбиједио присуство свједока, а није тражио од суда, уколико свједоци не желе да свједоче, да их позове или по потреби принудно доведе. 16. Основни суд је у одговору на апелацију истакао да се у конкретном случају није радило о мирном окупљању и да до немира није дошло поступањем полиције, већ учесника скупа који су поступили противно рјешењу ПС Градишка о забрани одржавања скупа. Међутим, наведеним рјешењем није забрањено и окупљање на другом мјесту у складу са актом Општине којим се одређује простор примјерен за јавни скуп. Даље, указано је да је скуп требало да се одржи на најфреквентнијем граничном прелазу, јер се, према наводима из апелације, одржавањем скупа на другом мјесту не би привукла пажња јавности иако се нигдје у земљама потписницама Конвенције јавна окупљања не догађају блокирањем међународних граничних прелаза. Најзад, неоснованим су оцијењени апелантови наводи у погледу саслушања свједока (да су старија лица и да немају средстава да дођу у Градишку) чије изјаве је апелант инсистирао да се прочитају. У вези с тим, указано је да Закон о прекршајима јасно и прецизно формулише питање свједока, те да је нелогично да су исти свједоци могли да дођу и учествују у немирима, а не могу да дођу у својству свједока. 17. ПС Градишка је у одговору на апелацију истакла да сматра да Окружни и Основни суд нису повриједили апелантово право на правично суђење, као и да су донијели исправне одлуке у складу са законом када су апеланта прогласили одговорним за почињени прекршај. V. Релевантни прописи 18. Закон о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник РС" бр. 34/06 и 1/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 6. Права лица окривљених за прекршаје Свако ко је окривљен да је починио прекршај има право да захтијева да о његовој одговорности за почињени прекршај одлучи суд уколико он то захтијева у року који је прописан законом. Таква лица имају право: (...) ц) да им се да одговарајуће вријеме и могућности за припрему одбране; ( ) е) да испитају или да се у њихово име испитају свједоци који их терете и да се обезбиједи присуство и саслушање свједока у њихову корист под истим условима као и свједока који их терете и (...)

58 Broj 14 - Strana 58 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Члан 47. Свједоци и исправе (1) Уколико окривљени или овлаштени орган намјеравају да позову свједоке, они морају обезбиједити појављивање свједока на усменом претресу. У случају да свједок не жели да добровољно приступи на суд, свака од страна може захтијевати од суда да позове такве свједоке. (2)Захтјев суду мора се поднијети најмање осам дана прије дана одређеног за усмени претрес. Ако суд одобри захтјев за позивање и ако је неопходно додатно вријеме да би се позиви уручили, суд може одгодити усмени претрес. (3) Усмени претрес неће бити одгођен или помјерен због пропуштања било које стране да обезбиједи свједоке или исправе, осим ако суд не утврди да је то пропуштање било потпуно изван контроле те стране. Члан 48. Поступак на усменом претресу ( ) (4) Свака страна има право да буде саслушана и да испита свједоке које је позвала противна страна. (5) Свака страна има право да презентује доказе и да подноси приједлоге током усменог претреса. (7) Усмени претрес ће бити спроведен од стране суда на начин који окривљеном гарантује сва права предвиђена чланом 6. овог закона. 19. Закон о јавном реду и миру ("Службени гласник РС" број 20/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 22. Ограничење кретања на одређеном простору Ко не поступи по наредби или рјешењу државног органа у вези са ограничењем или забраном кретања или задржавања лица на одређеним јавним мјестима или подручјима или ко се не удаљи из групе коју је овлаштени припадник полиције упозорио да се разиђе, казниће се новчаном казном од 500 до КМ. 20. Закон о окупљању грађана 1 ("Службени гласник РС" број 21/96) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. став 3. ( ) Простором примјереним за јавни скуп сматра се и простор на ком се одвија јавни саобраћај превозним средствима када је могуће додатним мјерама обезбиједити привремену измјену режима саобраћаја, као и заштиту здравља и безбједности људи и имовине, за што се обезбјеђују средства у складу са овим законом. Члан 4. ( ) Као мјесто одржавања јавног скупа сазивач може пријавити простор из члана 2. став 3. овог закона ако прихвати да сноси трошкове настале привременом измјеном режима саобраћаја и друге трошкове настале ванредним обављањем комуналних услуга. ( ) Члан 5. За одржавање реда на јавном скупу одговоран је сазивач. Послове заштите личне и имовинске сигурности учесника јавног скупа и других грађана, одржавање јавног реда и мира, безбједности саобраћаја и друге послове који се односе не обезбјеђивање јавног скупа обавља Министарство унутрашњих послова. 1 Закон који је био на снази у вријеме одржавања окупљања (28. децембар године) ( ) Члан 12. Надлежни орган може забранити одржавање јавног скупа ради спречавања ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбједности људи и имовине. ( ) 21. Закон о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС" број 48/03) у релевантном дијелу гласи: Члан 32. У случају када је то потребно за вршење полицијских послова, полицајци имају право да употријебе одговарајућу и сразмјерну силу према лицима, као и друге мјере и радње прописане овим и другим законима. ( ) VI. Допустивост 22. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 23. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Окружног суда број Пжп од 8. октобра године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 15. октобра године, а апелација је поднесена 11. новембра године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 26. Апелант побија наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима повријеђена његова права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције. Право на правично суђење 27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [...] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у

59 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 59 разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права: [...] b) да му се обезбиједе вријеме и услови неопходни за припрему одбране; [...] d) да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе и за свједока оптужбе; 28. Уставни суд, најприје, истиче да се у конкретном случају ради о прекршајном поступку, те да се, с тим у вези, поставља питање примјењивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, односно питање да ли се ради о "кривичној" оптужби против апеланта у смислу члана 6 Европске конвенције. Оцјена да ли је нека оптужба "кривична" у смислу значења из члана 6 Европске конвенције даје се на основу критеријума: класификовање према законодавству, природа прекршаја и природа и строгост казне и ови критеријуми не морају да буду кумулативно испуњени. Природа прекршаја укључује два поткритеријума: обим прекршене норме и сврху казне, који морају бити кумулативно испуњени да би се радило о "кривичној оптужби". Полазећи од до сада усвојене праксе, као и наведених критеријума, Уставни суд закључује да се у конкретном случају, с обзиром на обим прекршене норме и сврху санкције, ради о "кривичној оптужби", односно да је у конкретном случају члан 6 Европске конвенције примјењив (види, Уставни суд, Одлука број АП 2255/05 од 16. јануара године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, тач. 21 и 22). 29. Апелантови наводи о повреди права на правично суђење, у суштини, своде се на тврдњу да је повријеђен принцип једнакости оружја, да је законско рјешење према ком је он обавезан да обезбиједи присуство свједока неправично, јер ставља претјеран терет на њега као појединца, те да су оспорена рјешења заснована на исказима искључиво свједока припадника МУП-а, а према чијем захтјеву је прекршајни поступак и покренут. Слиједећи наведено, апелантови наводи биће испитани у смислу члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције. 30. Уставни суд подсјећа да је, у складу са општим правилом, задатак редовних судова да оцијене доказе, те њихову релевантност када се на њих оптужени позива (види, inter alia, Европски суд, Barberà, Messegué и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра године, Серија А број 146, стр. 31, став 68). Члан 6 став 3д) Европске конвенције не захтијева присуство и испитивање сваког свједока оптуженог, како је то и указано ријечима "под истим условима", већ да се обезбиједи потпуна једнакост оружја у предмету (види, Европски суд, Engel и други против Холандије, пресуда од 8. јуна године, Серија А број 158, стр. 31, став 89). Међутим, концепт једнакости оружја није исцрпљен са садржином члана 6 став 3д) који представља само један од осталих појавних облика принципа једнакости оружја (види, Европски суд, inter alia, Delcourt против Белгије, пресуда од 17. јануара 1970, Серија А број 11, стр. 15, став 28, Isgrò против Италије, пресуда од 21. фебруара 1991, Серија А број 194- А, пар , став 31). Стога, треба оцијенити да ли је поступак у цјелини био правичан онако како то захтијева став 1 члана 6 (види, Европски суд, inter alia, Delta против Француске, пресуда од 19. децембра 1990, Серија А број 191, стр. 15, став 35). 31. Апелант, најприје, тврди да законско рјешење према којем је он обавезан да обезбиједи свједоке ставља претјеран терет на њега као појединца. С тим у вези, Уставни суд примјећује да је чланом 47 став 1 Закона о прекршајима прописано да, уколико окривљени или овлашћени орган намјеравају да позову свједоке, они морају да обезбиједе појављивање свједока на усменом претресу. Из наведеног недвосмислено произилази да обавеза да се обезбиједи да се свједоци појаве важи за обје стране које учествују у поступку под истим условима, па супротно апелантовим тврдњама, овакво законско рјешење не доводи у неравноправан положај апеланта као појединца у односу на МУП као овлашћени орган. 32. Даље, истим чланом је прописано да, у случају да свједок не жели да добровољно приступи на суд, свака од страна може да захтијева од суда да позове такве свједоке. Из докумената предочених Уставном суду произилази да је апелант, изјашњавајући се писмено на обавијест о покретању прекршајног поступка, доставио писмене изјаве лица која је навео као своје свједоке, да је истакао да се ради о старим и болесним лицима која немају довољно новчаних средстава да дођу на суд, те предложио суду, уколико ове изјаве не прихвата као вјеродостојне, да их позове у својству свједока и да га о томе обавијести. Међутим, као што је већ указано, обавеза странака у поступку јесте да обезбиједе да се свједоци појаве, па у том смислу апелантов предлог да се наведена лица позову као свједоци сам по себи није обавезивао суд да то и учини. Даље, из образложења оспорених рјешења не може да се закључи, а ни апелант не тврди супротно, да је у току усменог претреса на било који начин доказао да ова лица нису хтјела добровољно да приступе, а на основу чега би редовни суд евентуално могао да закључи да је њихово непојављивање услиједило због околности које су ван апелантове контроле а што би, у складу са чланом 47 став 3 Закона о прекршајима, био разлог за одлагање или помјерање усменог претреса. Такође, ни у апелацији, као ни у одговору на обавијест о покретању прекршајног поступка апелант ничим није поткријепио навод да су лица која је предложио да се позову као свједоци болесна, а због чега би евентуално требало да буду саслушана на неком другом мјесту, односно да немају довољно средстава да би дошла на суд. Даље, апелант не тврди и у вези с тим не нуди нити један доказ да му је било онемогућено да испитује свједоке, полицајце који су приступили на суд, као ни да предлаже или спроводи било који доказ којим би утврђивао чињенице које му иду у прилог. Такође, апелант не оспорава ни садржину његове исцрпно пренесене изјаве у образложењу првостепеног рјешења из које, поред осталог, произилази да је организовао и учествовао у окупљању, да за то окупљање није постојало одобрење надлежног органа, да је чланове свог удружења позвао да се придруже припадницима другог удружења које је, такође, организиовало окупљање без одобрења, те да су по његовом позиву сви учесници окупљања кренули према кордону полиције који је требало да спријечи излазак на магистрални пут и долазак до граничног прелаза као мјеста окупљања за које је надлежни орган одбио да изда одобрење. Најзад, апелант ни у жалби на првостепено рјешење ничим није учинио могућим и вјероватним да је био онемогућен да позове свједоке или да презентује било који други доказ ради утврђивања чињеница које њему иду у прилог.

60 Broj 14 - Strana 60 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Осим тога, Уставни суд запажа да је апеланту остављено разумно вријеме како би поступио у складу са чланом 47 став 2 којим је прописано да захтјев суду за позивање свједока, уколико су одбили да добровољно приступе на суд, мора да се поднесе најмање осам дана прије дана одређеног за усмени претрес. Наиме, апелант у апелацији наводи да су му обавијест о покретању прекршајног поступка и позив за усмену расправу достављени 12. фебруара године (обавијест није достављена уз апелацију). Међутим, из чињеница предмета произилази да је апелант одговор на захтјев за покретање прекршајног поступка доставио Основном суду 31. јануара године, дакле, 17 дана прије заказаног усменог претреса, односно девет дана прије крајњег рока да затражи од суда да позове свједоке. Из наведеног произилази да је апелант благовремено био обавијештен о покретању прекршајног поступка, те да је одговор на захтјев, заједно са писаним изјавама свједока и предлогом Основном суду да, уколико не прихвати писане изјаве свједока, наведене свједоке позове, доставио и прије крајњег рока за подношење таквог захтјева суду. Коначно, ни апелант у апелацији није истицао да му није остављено довољно времена за одговор на захтјев за покретање прекршајног поступка и припрему одбране, па ни у овом сегменту права на правично суђење није стављен претјеран терет на апеланта 34. Даље, у вези са апелантовим наводима да му је онемогућено право на одбрану због тога што је у одговору на захтјев о покретању прекршајног поступка предложио да се саслушају свједоци, наводећи да се ради о старим и болесним лицима која нису у могућности да плате превоз до Градишке, те замолио да их суд позове, а ови његови аргументи нису уважени, Уставни суд запажа да је Окружни суд у одговору на апелацију (тачка 15) указао да је Законом о прекршајима предвиђено да окривљени може да изводи доказе и саслуша свједоке, али да је дужан да обезбиједи њихово присуство, што апелант није учинио, а није ни тражио од суда, уколико свједоци не желе да свједоче, да их позове или по потреби принудно доведе. С тим у вези, Уставни суд запажа да је у претходнима тачкама одлуке (тач. 31 и 32) истакао да је обавеза странака у прекршајном поступку да обезбиједе да се свједоци појаве прописана за обје стране у поступку, дакле, за овлашћени орган, као подносиоца захтјева, и за окривљеног (апеланта). У том смислу апелантов предлог да се наведена лица позову као свједоци сам по себи није обавезивао суд да то и учини, односно странке у поступку могле су да захтијевају од суда да позове свједоке само у случају да свједок не жели да добровољно приступи на суд, а апелант у току поступка није ни на који начин доказао да ова лица нису хтјела добровољно да приступе, а на основу чега би редовни суд евентуално могао да закључи да је њихово непојављивање услиједило због околности које су ван апелантове контроле, што би, у складу са чланом 47 став 3 Закона о прекршајима, био разлог за одлагање или помјерање усменог претреса. Штавише, апелант ни у апелацији, као ни у одговору на обавијест о покретању прекршајног поступка ничим није поткријепио навод да су лица која је предложио да се позову као свједоци болесна, а због чега би евентуално требало да буду саслушана на неком другом мјесту, односно да немају довољно средстава да би дошла на суд. Коначно, како је већ наведено, обавеза да се обезбиједи присуство свједока подједнако се односи на обје стране у поступку. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да апеланту није ускраћено право да се присуство и саслушање свједока одбране одобре под истим условима који важе и за свједоке оптужбе, како је прописано чланом 6 став 3д) Европске конвенције. 35. Сходно наведеном, у околностима конкретног случаја чињеница да су саслушани само свједоци супротне стране, односно МУП-а, према чијем захтјеву је покренут прекршајни поступак, не нарушава принцип једнакости оружја на начин да поступак у цјелини не може да буде оцијењен као правичан у складу са гаранцијама права на правично суђење. 36. Уставни суд закључује да у околностима конкретног случаја није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције. Право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања 37. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и oсновне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: ( ) и) Слободу мирног окупљања и слободу удруживања. 38. Члан 11 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања с другима, укључујући и право оснивања синдиката и придруживања синдикатима због заштите својих интереса. 2. Ова права неће бити ограничена изузев на начин прописан законом и који је неопходан у демократском друштву у интересу националне сбезбједности или јавне безбједности, у циљу спрјечавања нереда или злочина, заштите здравља или морала или заштите права слобода других. Овим чланом се не забрањује увођење законитих ограничења на она права која уживају припадници оружаних снага, полиције или државне администрације. 39. Апелант тврди да се радило о мирном окупљању и да није постојала намјера да се изазову немири, већ да се скрене пажња на озбиљан проблем старих девизних штедиша, да је забраном одржавања скупа, а затим непримјереном употребом силе, као и његовим кажњавањем држава изашла из оквира члана 11 став 2 Европске конвенције. 40. Право на слободу окупљања је, као и право на слободу говора, основ демократског друштва као таквог. Због тога не треба да се тумачи рестриктивно (види, Европски суд, G. против Њемачке, апликација број 13079/87, одлука Комисије од 6. марта 1989, DR 60, стр. 256, Rai и други против Уједињеног Краљевства, апликација број 25522/94, одлука Комисије од 6. априла године, DR 81-А, стр. 146). Право на слободу окупљања обухвата и приватна и јавна окупљања, окупљања на једном мјесту и јавне процесије, те скупове појединаца, као и скупове које организују асоцијације (види, Европски суд, Christians against Racism and Fascism против Уједињеног Краљевства, апликација број 8440/78, одлука Комисије од 16. јула године, DR 21, стр. 138 до 148). 41. У складу са чланом 11 Европске конвенције, обавеза државе јесте не само да обезбиједи право на мирно окупљање већ да се уздржи од примјене неоправданих индиректних ограничења у односу на ово право (види, Европски суд, Ezelin против Француске, пресуда од 26. априла 1991, Серија А број 202, стр. 20). Мада је суштина члана 11 Европске конвенције да заштити појединца од арбитрарног мијешања јавних власти у уживању овог

61 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 61 права, постоји и позитивна обавеза да се обезбиједи ефективно извршење овог права (види већ цитирану одлуку Christians against Racism and Facism, стр.148). 42. Даље, појам "ограничења" у смислу става 2 члана 11 Европске конвенције није ограничен само на мјере предузете прије или у току окупљања већ укључује и мјере предузете након окупљања као што су кривичне мјере (види већ цитирану одлуку Ezelin, став 39). 43. Најзад, када је у питању јавно окупљање на мјесту које је означено као јавни пут, које се користи за саобраћај, а посебно на главној улици у граду, претходно одобрење за одржавање скупа обично не нарушава суштину права. Оваква процедура је у складу са чланом 11 став 1 Европске конвенције када је прописана са циљем да се обезбиједи миран карактер окупљања и као таква не представља мијешање у уживање права. Захтјев да се добије одобрење прије одржавања демонстрација није у супротности са чланом 11 Европске конвенције. С обзиром на то да држава има право да захтијева да се прибави одобрење, она мора да буде у стању да примјењује и санкције према онима који не поступају у складу с тим захтјевом (види, Европски суд, Ziliberberg против Молдове, пресуда од 1. маја године). 44. У конкретном случају предметном апелацијом оспорена су рјешења редовних судова којим је апелант проглашен одговорним за прекршај. Дакле, ради се о мјерама предузетим након окупљања. 45. Против апеланта је покренут прекршајни поступак због организовања и учешћа у окупљању за које претходно није добијено одобрење, те је оспореним рјешењима апеланту изречена новчана казна. У том смислу оспорена рјешења представљају мијешање у апелантово право на слободу окупљања. 46. Даље, апелант је проглашен одговорним и изречена му је санкција у складу са чланом 22 Закона о јавном реду и миру. Наиме, апелант не оспорава да је одржавање скупа било забрањено рјешењем ПС Градишка на простору граничног прелаза Градишка и на дијелу магистралног пута Градишка Бања Лука, тј. у Улици Првог крајишког корпуса. Из предоченог рјешења о забрани одржавања скупа произилази да је закључено да ће посљедица одржавања скупа на наведеној локацији бити ометање јавног саобраћаја а које није могуће отклонити додатним мјерама и измјеном режима саобраћаја, па је, у складу са чланом 12 Закона о окупљању грађана, скуп забрањен али само на овој локацији, а не и на неком другом мјесту на подручју општине. Поступајући супротно овој забрани, остварени су елементи прекршаја из члана 22 Закона о јавном реду и миру за који је апелант проглашен одговорним и за који му је изречена санкција. Сходно наведеном, мијешање у апелантово право на слободу мирног окупљања засновано је на закону. 47. Даље, сврха мјере забране окупљања била је да се обезбиједи несметано одвијање јавног саобраћаја и функционисање граничног прелаза, чије ометање би, с обзиром на фреквентност магистралног пута и граничног прелаза, могло да доведе до нарушавања јавног реда и мира, те ометања кретања људи и добара, што несумњиво представља легитиман циљ. 48. Најзад, потребно је одговорити на питање да ли мијешање у апелантово право на слободу мирног окупљања задовољава и стандард пропорционалности. У конкретном случају неспорно је да се радило о скупу који није добио претходно одобрење и да су апелант и остали учесници били упознати са овом чињеницом. Сврха одржавања скупа, према апелантовим тврдњама, била је да се скрене пажња на проблем старих девизних штедиша, без намјере да се изазову нереди или немири. У прилог овој апелантовој тврдњи говори и навод да се радило, углавном, о старијим лицима која, с обзиром на животну доб, потенцијално не би могла да представљају опасност по јавни ред и мир. Из докумената предочених Уставном суду не може да се закључи зашто је за одржавање оваквог скупа било неопходно да то буде простор једног од најфреквентнијих граничних прелаза. Даље, посљедица одржавања скупа на означеном мјесту, а како је то констатовано и у рјешењу о његовој забрани, могло је да буде ометање јавног саобраћаја. Из докумената предочених Уставном суду произилази да је до сукоба између апеланта и осталих учесника скупа (око 400 грађана) дошло након што је апелант, као организатор и учесник протеста, позвао остале да се придруже другој групи (око 200 грађана) која је, такође, организовала и учествовала у скупу који није имао претходно одобрење, те су заједно, потискујући кордон полиције, изашли на мјесто на којем им је окупљање управо било забрањено. Из докумената предочених Уставном суду произилази, а што ни апелант не доводи у питање, да је употреба силе услиједила након што су апелант и остали учесници скупа потиснули кордон полиције, изашавши на магистрални пут, чиме је дошло до нарушавања јавног реда и мира већег обима и тјелесног повређивања како учесника скупа, тако и полицајаца. Сходно наведеном, произилази да је скуп изгубио карактер мирног окупљања након што је апелант учеснике протеста позвао да се упуте према кордону полиције иако је знао да је одржавање скупа забрањено на локацији чији приступ је требало да онемогући полиција, односно да скуп може бда буде одржан на било ком другом мјесту на подручју општине, чиме би се избјегли нереди и нарушавање јавног реда до којег је дошло. Употреба физичке силе од полиције, како би се спријечили учесници окупљања (око 600 грађана) да дођу до предвиђеног мјеста окупљања, не може да се сматра претјераном, јер, како произилази из докумената предочених Уставном суду, апелант и остали учесници окупљања су, ипак, успјели да изађу на магистрални пут и да се ту и задрже. Најзад, апеланту је изречена санкција новчана казна за нарушавање јавног реда чија је посљедица била повређивање већег броја учесника окупљања и полицајаца. Такође, апеланту је изречена новчана казна у износу од 600,00 КМ, а која може да буде изречена у распону од 500,00 КМ до 1.500,00 КМ, дакле, незнатно више од минималног износа, те је обавезан на плаћање трошкова поступка од 150,00 КМ, а што у околностима конкретног случаја не може да се сматра претјераним теретом у уживању апелантовог права на мирно окупљање. 49. Уставни суд закључује да у околностима конкретног случаја није повријеђено апелантово право на слободу мирног окупљања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције. VIII. Закључак 50. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције у односу на принцип једнакости оружја у прекршајном поступку када апелант, у складу са законском обавезом која под истим увсловима важи и за супротну страну, није обезбиједио да се појаве лица у својству свједока, нити је на било који начин доказао да она неће добровољно да приступе на суд, а сходно чему је могао да захтијева од суда да их позове. Такође, Уставни суд закључује да не

62 Broj 14 - Strana 62 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције када нема ништа друго што би указивало на то да је на било који начин доведен у неравноправан положај у односу на супротну страну, а одлука којом је утврђено постојање прекршаја и прекршајна одговорност заснива се и на исказима свједока супротне стране, чије је присуство, у складу са законском обавезом, супротна страна обезбиједила. 51. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на слободу мирног окупљања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције када је, због организовања и учествовања у окупљању које је претходно забрањено и које је изгубило карактер мирног окупљања и радњама самог апеланта, употријебљена физичка сила како би се обезбиједио јавни ред и мир и заштитила права других на начин који не указује да је у околностима конкретног случаја била претјерана, те када је апеланту изречена новчана санкција која не може да се сматра претјераним теретом у уживању права на мирно окупљање. 52. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 53. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 239 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3563/09, rješavajući apelaciju T. L., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 30. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija T. L. podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 6. jula godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. T. L. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Gabele, kojeg zastupa Branko Mandrapa, advokat iz Čapljine, podnio je 13. novembra godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 6. jula godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i tuženih Suzane Mijatović, novinarke, i Senada Avdića, glavnog i odgovornog urednika nezavisne informativne revije "Slobodna Bosna" iz Sarajeva, i "Presssinga" d.o.o. Sarajevo, izdavača nezavisne informativne revije "Slobodna Bosna" iz Sarajeva, zatraženo je 14. maja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je odgovor na apelaciju dostavio 3. juna godine, a Suzana Mijatović, Senad Avdić i "Press-sing" d.o.o. Sarajevo nisu dostavili odgovore na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju Kantonalnog suda dostavljen je apelantu 14. septembra godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Općinski sud je donio Presudu broj P 36 99/05 od 24. maja godine kojom je obavezao tužene Suzanu Mijatović i DOO "Press-sing" da solidarno apelantu na ime naknade štete zbog klevete isplate iznos od KM. Također je obavezao tužene da o svom trošku objave izreku ove presude u nezavisnoj informativnoj reviji "Slobodna Bosna". Apelantov tužbeni zahtjev u pogledu visine preko dosuđenog iznosa je odbijen kao neosnovan (tužbeni zahtjev je glasio na iznos od KM). Također, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev da se tuženim zabrani daljnje prenošenje izražavanja neistinitih činjenica koje su objavljene u informativnoj reviji "Slobodna Bosna" broj 439 od 14. aprila godine kao neosnovan, te tužbeni zahtjev da se o trošku tuženih objavi u cijelosti ova presuda i da se tuženim zabrani da uz objavljeni tekst presude objave komentar ili drugi prilog u vezi s presudom, kao i tužbeni zahtjev za donošenje privremene mjere zabrane daljnjeg prenošenja izražavanja neistinitih činjenica. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. 7. Iz obrazloženja ove presude slijedi da je apelant u tužbi naveo da je u nezavisnoj informativnoj reviji "Slobodna Bosna" broj 439 od 14. aprila godine, u okviru sadržaja tog broja, objavljen tekst u kojem je navedeno: " iako je više nego evidentno, kako su vladajuće nacionalističke stranke uz pomoć međunarodnih supervizora navodnu reformu obavještajnih službi iskoristile za protivzakonitu čistku svojih političkih protivnika i instaliranje vlastitih stranačkih egzekutora, zanimljivo je da su u tome našli podršku korumpiranih predstavnika opozicije od kojih je jedan T. L. (navedeno apelantovo puno ime i prezime) SDP na čelu skupštinske Komisije za nadzor zakonitosti rada tajnih službi." U istom broju je objavljen i članak pod naslovom: "L. (navedeno apelantovo puno prezime) u OSA-u vratio Zdravka Jukića koji je sudjelovao u operaciji prisluškivanja i kompromitiranja šefa SDP Zlatka Lagumdžije." Navedeno je da je apelant zastupnik u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, a ujedno i predsjednik zajedničke sigurnosno-obavještajne komisije. U navedenom članku iznesene su tvrdnje o apelantu koje su neistinite, čime je nanesena šteta njegovom ugledu. U spornom članku apelant je prikazan kao korumpirano lice, koje je iskoristilo svoj položaj i utjecaj za osiguranje radnopravnog statusa njemu bliskih lica. Također je navedeno da se apelant založio jedino za status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. U članku je, dalje, navedeno da je apelant svoju podršku usvojenim zaključcima Komisije uvjetovao postavljanjem Jukića, za kojeg je naveo da je kadar SDP, na mjesto savjetnika direktora. Budući da ovaj ustupak podrazumijeva legaliziranje svih nezakonitosti u

63 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 63 dosadašnjem radu OSA-e, nije teško zaključiti da su ostali članovi Komisije prihvatili apelantov zahtjev. U tužbi je navedeno, suprotno navodima spornog teksta, da apelant nikada i nikome, pa ni na spornoj sjednici Komisije nije izjavio da je Jukić kadar SDP, niti se zalagao za njegov radnopravni status, a niti je podršku zaključcima Komisije uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika direktora. Uz to, netačne su i tvrdnje koje se odnose na apelantovu korumpiranost. 8. Općinski sud je na ročištu za glavnu raspravu izveo sve predložene dokaze, i to čitanje predložene dokumentacije, saslušanje u svojstvu parničnih stranaka apelanta i tuženih i saslušanje predloženih svjedoka. Na osnovu izvedenih dokaza Općinski sud je zaključio da je tužena Suzana Mijatović, kao autorica spornog teksta, u tekstu iznijela informaciju da se apelant kao predsjednik Komisije za nadzor nad radom zakonitosti rada tajnih službi založio jedino za budući status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. Iznesena je informacija da je apelant svoju podršku usvojenim zaključcima uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika direktora. Navedeno izražavanje je, prema ocjeni suda, neistinito i njime se apelant predstavlja u negativnom kontekstu. Općinski sud je zaključio da postoji odgovornost tuženih u smislu člana 4. Zakona o zaštiti od klevete kojim je propisano da se pod klevetom podrazumijeva nanošenje štete ugledu fizičkog lica iznošenjem ili pronošenjem izražavanja neistinitih činjenica, identificiranjem tog fizičkog lica trećem licu. Pri tome je taj sud ocijenio da je ovakvim izražavanjem prekoračen i veći stepen tolerancije u pogledu izražavanja koji treba iskazati apelant kao javna ličnost. 9. Sa druge strane, u pogledu spornog dijela teksta kojim je u podnaslovu objavljeno da je apelant jedan od korumpiranih predstavnika opozicije, Općinski sud je zaključio da navedena tvrdnja ne predstavlja klevetu. Naime, prema ocjeni tog suda, upotreba navedenih riječi koja se veže za apelanta je iznošenje mišljenja, koje se definira kao izjava koja ne sadrži činjeničnu konstataciju čija istinitost se može dokazivati. Općinski sud se pozvao i na rječnik poznatog autora u kojem riječ "korumpiran" ima značenje moralno pokvaren, iskvaren, podmićen, potkupljen novcem ili drugim stvarima. U kontekstu spornog teksta nigdje se ne spominje da je apelant lice koje je potkupljivo novcem ili drugim stvarima, pa, prema ocjeni tog suda, i tuženi nisu imali namjeru da apelanta prikažu kao takvo lice. Shodno tome, Općinski sud je zaključio da su tuženi, nazivajući apelanta korumpiranim, samo izražavali svoje mišljenje na koje imaju pravo i u smislu člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). 10. Protiv prvostepene presude žalbe su izjavili samo tuženi. U žalbi je navedeno da sporno izražavanje predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, da je tekst posvećen reformi obavještajnih službi čija je posljedica otpuštanje više od 300 zaposlenih. S druge strane, apelant je predsjedavajući nadležne komisije i kao takav odgovoran za nadzor nad zakonitosti njenog rada. Također, izvor spornih informacija je bio član iste komisije, što upućuje na zaključak da je izražavanje tuženih u suštini istinito. 11. Kantonalni sud je donio Presudu broj Gž od 6. jula godine kojom je uvažio žalbe tuženih i preinačio prvostepenu presudu u dijelu u kojem je usvojen apelantov tužbeni zahtjev za isplatu naknade na ime nematerijalne štete, u dijelu u kojem je tuženi obavezan da izreku prvostepene presude objavi o svom trošku, te u odluci o troškovima parničnog postupka. Time je u cijelosti odbijen apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. 12. Kantonalni sud je primijetio da je prvostepenu sud usvojio stav da objavljeni članak sadrži neistinite navode o apelantu koji štete apelantovom ugledu i časti, te da, stoga, trpi duševnu bol, pa je ustanovio da je pravična naknada iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima KM. Međutim, Kantonalni sud je zaključio da sporno izražavanje tuženih predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, a dužnost tuženih je da izvještavaju javnost o političkim zbivanjima. Prema ocjeni ovog suda, sporni tekst je posvećen reformi obavještajnih službi, izvor informacija za autora teksta bio je član Komisije čiji je predsjednik apelant. Stoga je Kantonalni sud zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu člana 7. stav 1. tač. a) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. Apelant je obavezan da tuženim naknadi troškove parničnog postupka. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 13. Apelant smatra da je pogrešan zaključak drugostepenog suda da sporno izražavanje predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada i da je predmetno izražavanje neistinito samo u nebitnim dijelovima. Suprotno tome, iz činjenične građe se mora zaključiti da su tuženi imali namjeru da diskreditiraju apelanta kao lice, mada su u toku parničnog postupka to željeli prikazati kao kritiku njegovog političkog rada, što je neosnovano prihvatio drugostepeni sud. Apelant podsjeća da je potrebno napraviti razliku između činjenica i vrijednosnih sudova. S tim u vezi, navodi da su činjenice na kojima su tuženi zasnovali svoj vrijednosni sud netačne i da taj sud o apelantu nije bio dobronamjeran. U toku postupka tuženi nisu dokazali istinitost tvrdnji koje su objavili u spornom tekstu, niti su pokušali provjeriti sporne informacije. Apelant, također, smatra da je u toku postupka dokazao da je, nakon objavljivanja spornog teksta, bio izložen negativnom sudu javnosti, čime su povrijeđeni njegovo dostojanstvo, čast i ugled, zbog čega je duži period trpio duševne bolove. S obzirom na navedeno, smatra da je Kantonalni sud osporavanom presudom povrijedio njegova ustavna prava na pravično suđenje i na poštivanje privatnog i porodičnog života. b) Odgovor na apelaciju 14. Kantonalni sud u svom odgovoru navodi da vijeće ovog suda u svemu ostaje pri obrazloženju osporene presude i smatra da njome nisu povrijeđena apelantova ustavna prava na koja se poziva u apelaciji. V. Relevantni propisi 15. U Zakonu o zaštiti od klevete ("Službene novine Federacije BiH" br. 59/02 i 19/03) relevantne odredbe glase: Cilj zakona Član 1. Ovim zakonom uređuje se građanska odgovornost za štetu nanesenu ugledu fizičkog ili pravnog lica, iznošenjem ili pronošenjem izražavanja neistinitih činjenica identifikovanjem tog pravnog ili fizičkog lica trećem licu. Principi koji se ostvaruju zakonom Član 2. Uređivanjem građanske odgovornosti iz člana 1. ovog zakona želi se postići da: a) pravo na slobodu izražavanja, zajamčeno Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ("Službeni glasnik BiH" broj 6/99), predstavlja jedan od bitnih osnova demokratskog društva, posebno kada se radi o pitanjima od političkog i javnog interesa; b) pravo na slobodu izražavanja štiti sadržaj izražavanja, kao i način na koji je iznesen i ne primjenjuje se samo na

64 Broj 14 - Strana 64 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, izražavanja koja se smatraju pohvalnim ili neuvredljivim, nego i na izražavanja koja mogu uvrijediti, ogorčiti ili uznemiriti; c) sredstva javnog informiranja imaju značajnu ulogu u demokratskom procesu kao javni promatrači i prenosioci informacija javnosti. Odgovornost za klevetu Član 6. (1) Svako lice koje prouzrokuje štetu ugledu fizičkog ili pravnog lica iznošenjem ili pronošenjem izražavanja neistinite činjenice, identificirajući to pravno, odnosno fizičko lice trećem licu, odgovorno je za klevetu. (2) Za klevetu iznesenu u sredstvima javnog informiranja odgovorni su autor, odgovorni urednik, izdavač, kao i lice koje je na drugi način vršilo nadzor nad sadržajem tog izražavanja. (3) Lice iz st. 1. i 2. ovog člana (u daljnjem tekstu: štetnik) odgovorno je za štetu ako je namjerno ili iz nepažnje iznijelo ili pronijelo izražavanje neistinite činjenice. (4) Kada se izražavanje neistinite činjenice odnosi na pitanja od političkog ili javnog interesa, štetnik je odgovoran za štetu izazvanu iznošenjem ili pronošenjem tog izražavanja ako je znao da je izražavanje neistinito ili je nepažnjom zanemario neistinitost izražavanja. (5) Standard odgovornosti iz stava 4. ovog člana primjenjuje se i ako je oštećeni javni službenik ili je bio javni službenik ili je kandidat za funkciju u javnom organu i ako, prema općem shvatanju javnosti, vrši značajan uticaj na pitanja od političkog ili javnog interesa. [...] Izuzeci od odgovornosti Član 7. (1) Ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje ili ako je to izražavanje, u suštini, istinito, a netačno samo u nebitnim elementima; b) ako je štetnik prema zakonu obavezan iznositi ili pronositi izražavanje ili je iznosio, odnosno pronosio izražavanje u toku zakonodavnog, sudskog ili upravnog postupka; c) ako je iznošenje, odnosno pronošenje izražavanja bilo razumno. (2) Prilikom donošenja odluke iz razloga predviđenih u tački c) stav 1. ovog člana sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja, a naročito: - način, oblik i vrijeme iznošenja ili pronošenja izražavanja, - prirodu i stepen prouzrokovane štete, - dobronamjernost i pridržavanje štetnika općeprihvaćenih profesionalnih standarda, - pristanak oštećenog, - vjerovatnost nastanka štete i u slučaju da izražavanje nije izneseno ili proneseno, - činjenicu da li izražavanje predstavlja objektivnu i tačnu informaciju o izražavanju drugih lica, - te da li se odnosi na pitanja iz privatnog života oštećenog ili na pitanja od političkog ili javnog značaja. VI. Dopustivost 16. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj Gž od 6. jula godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 12. septembra godine, a apelacija je podnesena 13. novembra godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Na kraju, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant smatra da mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te pravo na privatni i porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi s krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [...] 21. Ustavni sud smatra da su u konkretnom slučaju primjenjivi standardi prava na pravično suđenje, jer je riječ o postupku radi utvrđivanja naknade nematerijalne štete zbog klevete, dakle, nesporno se radi o utvrđivanju građanskih prava i obaveza. Ustavni sud će, stoga, razmotriti apelantove navode o tome da li je postupak pred redovnim sudovima bio pravičan u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 22. Ustavni sud podsjeća da je, prema utvrđenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, sloboda izražavanja suštinski osnov demokratskog društva i jedan od osnovnih uvjeta za njegov napredak, kao i napredak svakog pojedinca. Međutim, ova sloboda, ipak, nije apsolutna i ona može biti ograničena zbog okolnosti i pod uvjetima navedenim u članu 10. stav 2. Evropske konvencije pod kojima se javna vlast može miješati u uživanje slobode izražavanja. Stoga su ključna uloga i zadatak nezavisnog sudstva u svakom pojedinačnom slučaju da jasno utvrdi granicu između opravdanih i potrebnih, te neopravdanih i nepotrebnih ograničenja koja neki princip potvrđuju kao pravilo, ili ga negiraju kao puku deklaraciju (vidi, Evropski sud, Selistö protiv Finske, presuda od 16. novembra godine, aplikacija broj 56767/00, stav 46, i Ustavni sud, Odluka broj AP 1203/05 od 27. juna godine). Stoga su ključna uloga i zadatak nezavisnog sudstva da u svakom pojedinačnom slučaju jasno utvrdi granicu između opravdanih i potrebnih, te neopravdanih i nepotrebnih ograničenja koja neki princip potvrđuju kao

65 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 65 pravilo, ili ga negiraju kao puku deklaraciju. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud za ljudska prava već stavio do znanja da se mora uzeti u obzir da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Dalban protiv Rumunije, aplikacija broj 28114/95, stav 50). 23. Ustavni sud, također, podsjeća da mora postojati jasna distinkcija između informacije (činjenice) i mišljenja (vrijednosne ocjene), jer se istinitost informacije može dokazati, a za vrijednosnu ocjenu ne može se dati dokaz (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Lingens, presuda iz godine). 24. Odredbom člana 7. stav 1. tač. a) i c) Zakona o zaštiti od klevete propisano je da ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje, ili ako je to izražavanje, u suštini, istinito, a netačno samo u nebitnim elementima, c) ako je iznošenje, odnosno prenošenje izražavanja bilo razumno. 25. U konkretnom slučaju Općinski sud je u obrazloženju svoje presude u odnosu na sporni tekst napravio distinkciju između dijela teksta za koji smatra da predstavlja neistinito izražavanje i dijela teksta za koji smatra da predstavlja vrijednosni sud. Naime, Općinski sud je zaključio da je tužena Suzana Mijatović, kao autorica spornog teksta, u tekstu iznijela informaciju da se apelant kao predsjednik Komisije za nadzor nad radom zakonitosti rada tajnih službi založio jedino za budući status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. Iznesena je informacija da je apelant svoju podršku usvojenim zaključcima uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika direktora. Navedeno izražavanje je, prema ocjeni suda, neistinito i njime se apelant predstavlja u negativnom kontekstu. Sa druge strane, u pogledu spornog dijela teksta kojim je u podnaslovu objavljeno da je apelant jedan od korumpiranih predstavnika opozicije, Općinski sud je zaključio da navedena tvrdnja ne predstavlja klevetu. Naime, prema ocjeni tog suda, upotreba navedenih riječi koja se veže za apelanta je iznošenje mišljenja, koje se definira kao izjava koja ne sadrži činjeničnu konstataciju čija se istinitost može dokazivati. 26. Apelant protiv ove presude nije izjavio žalbu, tako da zaključak prvostepenog suda u pogledu dijela teksta za koji je ocijenio da predstavlja vrijednosni sud i da nema odgovornosti tuženih za klevetu nije bio predmet ispitivanja pred drugostepenim sudom. S druge strane, Kantonalni sud je, odlučujući o žalbi tuženih na prvostepenu presudu, razmatrao samo dio te presude koji se odnosi na sporni tekst, i to u dijelu za koji je prvostepeni sud ocijenio da predstavlja neistinite činjenice. Dakle, Kantonalni sud je odlučivao o tome da li su činjenice iznesene u dijelu spornog teksta istinite ili ne, od čega zavisi da li postoji ili ne postoji kleveta u smislu člana 7. Zakona o zaštiti od klevete. Za razliku od prvostepenog suda, Kantonalni sud je u osporavanoj presudi zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu člana 7. stav 1. tač. a) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. Uz ovakav zaključak Kantonalni sud je dao odgovarajuće obrazloženje. Naime, Kantonalni sud je zaključio da sporno izražavanje tuženih predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, a dužnost tuženih je da izvještavaju javnost o političkim zbivanjima. Prema ocjeni ovog suda, sporni tekst je posvećen reformi obavještajnih službi, izvor informacija za autora teksta bio je član Komisije čiji je predsjednik apelant. Stoga je Kantonalni sud zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu člana 7. stav 1. tač. a) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. 27. Ustavni sud naglašava da, općenito, nije nadležan da vrši provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5. aprila godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i broj U 29/02 od 27. juna godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 28. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da nema ništa što bi vodilo zaključku da su osporavana odluka i obrazloženje Kantonalnog suda arbitrarni. 29. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo ustavno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ostali navodi 30. Također, imajući u vidu zaključak u pogledu kršenja prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije neophodno posebno ispitivati navode iz apelacije u vezi sa kršenjem prava na poštivanje privatnog i porodičnog života iz člana II/3. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije s obzirom na to da su ovi apelantovi navodi identični navodima o kršenju prava na pravično suđenje o čemu je Ustavni sud već dao detaljno obrazloženje. VIII. Zaključak 31. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada osporavana presuda Kantonalnog suda nije donesena arbitrarnom primjenom Zakona o zaštiti od klevete. 32. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 33. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3563/09, rješavajući apelaciju T. L., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac

66 Broj 14 - Strana 66 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, na sjednici održanoj 30. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija T. L. podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 6. srpnja godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. T. L. (u daljnjem tekstu: apelant) iz Gabele, kojeg zastupa Branko Mandrapa, odvjetnik iz Čapljine, podnio je 13. studenog godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 6. srpnja godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i tuženih Suzane Mijatović, novinarke, i Senada Avdića, glavnog i odgovornog urednika neovisne informativne revije "Slobodna Bosna" iz Sarajeva, i "Presssinga" d.o.o. Sarajevo, nakladnika neovisne informativne revije "Slobodna Bosna" iz Sarajeva, zatraženo je 14. svibnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je odgovor na apelaciju dostavio 3. lipnja godine, a Suzana Mijatović, Senad Avdić i "Presssing" d.o.o. Sarajevo nisu dostavili odgovore na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju Kantonalnog suda dostavljen je apelantu 14. rujna godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Općinski sud je donio Presudu broj P 36 99/05 od 24. svibnja godine kojom je obvezao tužene Suzanu Mijatović i DOO "Press-sing" da solidarno apelantu na ime naknade štete zbog klevete isplate iznos od KM. Također je obvezao tužene da o svom trošku objave izreku ove presude u neovisnoj informativnoj reviji "Slobodna Bosna". Apelantov tužbeni zahtjev u pogledu visine preko dosuđenog iznosa je odbijen kao neutemeljen (tužbeni zahtjev je glasio na iznos od KM). Također, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev da se tuženim zabrani daljnje prenošenje izražavanja neistinitih činjenica koje su objavljene u informativnoj reviji "Slobodna Bosna" broj 439 od 14. travnja godine kao neutemeljen, te tužbeni zahtjev da se o trošku tuženih objavi u cijelosti ova presuda i da se tuženim zabrani da uz objavljeni tekst presude objave komentar ili drugi prilog u svezi s presudom, kao i tužbeni zahtjev za donošenje privremene mjere zabrane daljnjeg prenošenja izražavanja neistinitih činjenica. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. 7. Iz obrazloženja ove presude slijedi da je apelant u tužbi naveo da je u neovisnoj informativnoj reviji "Slobodna Bosna" broj 439 od 14. travnja godine, u okviru sadržaja tog broja, objavljen tekst u kojem je navedeno: " iako je više nego evidentno, kako su vladajuće nacionalističke stranke uz pomoć međunarodnih supervizora navodnu reformu obavještajnih službi iskoristile za protivzakonitu čistku svojih političkih protivnika i instaliranje vlastitih stranačkih egzekutora, zanimljivo je da su u tome našli podršku korumpiranih predstavnika opozicije od kojih je jedan T. L. (navedeno apelantovo puno ime i prezime) SDP na čelu skupštinske Komisije za nadzor zakonitosti rada tajnih službi." U istom broju je objavljen i članak pod naslovom: "L. (navedeno apelantovo puno prezime) u OSA-u vratio Zdravka Jukića koji je sudjelovao u operaciji prisluškivanja i kompromitiranja šefa SDP Zlatka Lagumdžije." Navedeno je da je apelant zastupnik u Domu naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, a ujedno i predsjednik zajedničkog sigurnosno-obavještajnog povjerenstva. U navedenom članku iznesene su tvrdnje o apelantu koje su neistinite, čime je nanesena šteta njegovom ugledu. U spornom članku apelant je prikazan kao korumpirana osoba, koja je iskoristila svoj položaj i utjecaj za osiguranje radnopravnog statusa njemu bliskih osoba. Također je navedeno da se apelant založio jedino za status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. U članku je, dalje, navedeno da je apelant svoju potporu usvojenim zaključcima Povjerenstva uvjetovao postavljanjem Jukića, za kojeg je naveo da je kadar SDP, na mjesto savjetnika ravnatelja. Budući da ovaj ustupak podrazumijeva legaliziranje svih nezakonitosti u dosadašnjem radu OSA-e, nije teško zaključiti da su ostali članovi Povjerenstva prihvatili apelantov zahtjev. U tužbi je navedeno, suprotno navodima spornog teksta, da apelant nikada i nikome, pa ni na spornoj sjednici Povjerenstva nije izjavio da je Jukić kadar SDP, niti se zalagao za njegov radnopravni status, a niti je potporu zaključcima Povjerenstva uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika ravnatelja. Uz to, netočne su i tvrdnje koje se odnose na apelantovu korumpiranost. 8. Općinski sud je na ročištu za glavnu raspravu izveo sve predložene dokaze, i to čitanje predložene dokumentacije, saslušanje u svojstvu parničnih stranaka apelanta i tuženih i saslušanje predloženih svjedoka. Na temelju izvedenih dokaza Općinski sud je zaključio da je tužena Suzana Mijatović, kao autorica spornog teksta, u tekstu iznijela informaciju da se apelant kao predsjednik Povjerenstva za nadzor nad radom zakonitosti rada tajnih službi založio jedino za budući status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. Iznesena je informacija da je apelant svoju podtporu usvojenim zaključcima uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika ravnatelja. Navedeno izražavanje je, prema ocjeni suda, neistinito i njime se apelant predstavlja u negativnom kontekstu. Općinski sud je zaključio da postoji odgovornost tuženih u smislu članka 4. Zakona o zaštiti od klevete kojim je propisano da se pod klevetom podrazumijeva nanošenje štete ugledu fizičke osobe iznošenjem ili pronošenjem izražavanja neistinitih činjenica, identificiranjem te fizičke osobe trećoj osobi. Pri tomu je taj sud ocijenio da je ovakvim izražavanjem prekoračen i veći stupanj tolerancije u pogledu izražavanja koji treba iskazati apelant kao javna ličnost. 9. Sa druge strane, u pogledu spornog dijela teksta kojim je u podnaslovu objavljeno da je apelant jedan od korumpiranih predstavnika opozicije, Općinski sud je zaključio da navedena tvrdnja ne predstavlja klevetu. Naime, prema ocjeni tog suda, upotreba navedenih riječi koja se veže za apelanta je iznošenje mišljenja, koje se definira kao izjava koja ne sadrži činjeničnu konstataciju čija istinitost se može dokazivati. Općinski sud se pozvao i na rječnik poznatog autora u kojem riječ "korumpiran" ima značenje moralno pokvaren, iskvaren, podmićen, potkupljen novcem ili drugim stvarima. U kontekstu spornog teksta nigdje se ne spominje da je apelant osoba koja je potkupljiva novcem ili drugim stvarima, pa, prema ocjeni tog suda, i tuženi nisu imali namjeru apelanta prikazati kao takvu osobu. Sukladno tomu, Općinski sud je zaključio da su tuženi, nazivajući apelanta korumpiranim, samo izražavali svoje mišljenje na koje imaju pravo i u smislu članka 10. Europske

67 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 67 konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). 10. Protiv prvostupanjske presude prizive su izjavili samo tuženi. U prizivu je navedeno da sporno izražavanje predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, da je tekst posvećen reformi obavještajnih službi čija je posljedica otpuštanje više od 300 uposlenih. S druge strane, apelant je predsjedatelj nadležnog povjerenstva i kao takav odgovoran za nadzor nad zakonitosti njezinog rada. Također, izvor spornih informacija je bio član istog povjerenstva, što upućuje na zaključak da je izražavanje tuženih u biti istinito. 11. Kantonalni sud je donio Presudu broj Gž od 6. srpnja godine kojom je uvažio prizive tuženih i preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je usvojen apelantov tužbeni zahtjev za isplatu naknade na ime nematerijalne štete, u dijelu u kojem je tuženi obvezan izreku prvostupanjske presude objaviti o svom trošku, te u odluci o troškovima parničnog postupka. Time je u cijelosti odbijen apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. 12. Kantonalni sud je primijetio da je prvostupanjski sud usvojio stajalište da objavljeni članak sadrži neistinite navode o apelantu koji štete apelantovom ugledu i časti, te da, stoga, trpi duševnu bol, pa je ustanovio da je pravična naknada iz članka 200. Zakona o obligacijskim odnosima KM. Međutim, Kantonalni sud je zaključio da sporno izražavanje tuženih predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, a dužnost tuženih je izvještavati javnost o političkim zbivanjima. Prema ocjeni ovog suda, sporni tekst je posvećen reformi obavještajnih službi, izvor informacija za autora teksta bio je član Povjerenstva čiji je predsjednik apelant. Stoga je Kantonalni sud zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu članka 7. stavak 1. toč. a.) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. Apelant je obvezan tuženim naknaditi troškove parničnog postupka. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 13. Apelant smatra da je pogrešan zaključak drugostupanjskog suda da sporno izražavanje predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada i da je predmetno izražavanje neistinito samo u nebitnim dijelovima. Protivno tomu, iz činjenične građe se mora zaključiti da su tuženi imali namjeru diskreditirati apelanta kao osobu, mada su u tijeku parničnog postupka to željeli prikazati kao kritiku njegovog političkog rada, što je neutemeljeno prihvatio drugostupanjski sud. Apelant podsjeća da je potrebno napraviti razliku između činjenica i vrijednosnih sudova. S tim u svezi, navodi da su činjenice na kojima su tuženi utemeljili svoj vrijednosni sud netočne i da taj sud o apelantu nije bio dobronamjeran. U tijeku postupka tuženi nisu dokazali istinitost tvrdnji koje su objavili u spornom tekstu, niti su pokušali provjeriti sporne informacije. Apelant, također, smatra da je u tijeku postupka dokazao da je, nakon objavljivanja spornog teksta, bio izložen negativnom sudu javnosti, čime su povrijeđeni njegovo dostojanstvo, čast i ugled, zbog čega je dulje razdoblje trpio duševne bolove. Obzirom na navedeno, smatra da je Kantonalni sud osporavanom presudom povrijedio njegova ustavna prava na pravično suđenje i na poštivanje privatnog i obiteljskog života. b) Odgovor na apelaciju 14. Kantonalni sud u svom odgovoru navodi da vijeće ovog suda u svemu ostaje pri obrazloženju osporene presude i smatra da njome nisu povrijeđena apelantova ustavna prava na koja se poziva u apelaciji. V. Relevantni propisi 15. U Zakonu o zaštiti od klevete ("Službene novine Federacije BiH" br. 59/02 i 19/03) relevantne odredbe glase: Cilj zakona Članak 1. Ovim zakonom uređuje se građanska odgovornost za štetu nanesenu ugledu fizičke ili pravne osobe, iznošenjem ili prenošenjem izražavanja neistinitih činjenica identificiranjem te pravne ili fizičke osobe trećoj osobi. Načela koja se ostvaruju zakonom Članak 2. Uređivanjem građanske odgovornosti iz članka 1. ovog zakona želi se postići da: a) pravo na slobodu izražavanja, zajamčeno Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda ("Službeni glasnik BiH" broj 6/99), predstavlja jedan od bitnih temelja demokratskog društva, posebno kada se radi o pitanjima od političkog i javnog interesa; b) pravo na slobodu izražavanja štiti sadržaj izražavanja, kao i način na koji je iznesen i ne primjenjuje se samo na izražavanja koja se smatraju pohvalnim ili neuvredljivim, nego i na izražavanja koja mogu uvrijediti, ogorčiti ili uznemiriti; c) sredstva javnog priopćavanja imaju značajnu ulogu u demokratskom procesu kao javni promatrači i prenositelji informacija javnosti. Odgovornost za klevetu Članak 6. (1) Svaka osoba koja prouzrokuje štetu ugledu fizičke ili pravne osobe iznošenjem ili prenošenjem izražavanja neistinite činjenice, identificirajući tu pravnu, odnosno fizičku osobu trećoj osobi, odgovorna je za klevetu. (2) Za klevetu iznesenu u sredstvima javnog priopćavanja odgovorni su autor, odgovorni urednik, izdavač, kao i osoba koja je na drugi način vršila nadzor nad sadržajem tog izražavanja. (3) Osoba iz st. 1. i 2. ovog članka (u daljnjem tekstu: štetnik) odgovorna je za štetu ako je namjerno ili iz nepažnje iznijela ili pronijela izražavanje neistinite činjenice. (4) Kada se izražavanje neistinite činjenice odnosi na pitanja od političkog ili javnog interesa, štetnik je odgovoran za štetu izazvanu iznošenjem ili pronošenjem tog izražavanja ako je znao da je izražavanje neistinito ili je nepažnjom zanemario neistinitost izražavanja. (5) Standard odgovornosti iz stavka 4. ovog članka primjenjuje se i ako je oštećeni javni službenik ili je bio javni službenik ili je kandidat za funkciju u javnom organu i ako, prema općem shvaćanju javnosti, vrši značajan utjecaj na pitanja od političkog ili javnog interesa. [...] Izuzeci od odgovornosti Članak 7. (1) Ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje ili ako je to izražavanje, u suštini, istinito, a netočno samo u nebitnim elementima; b) ako je štetnik zakonski obvezan iznositi ili pronositi izražavanje ili je iznosio, odnosno pronosio izražavanje tijekom zakonodavnog, sudskog ili upravnog postupka; c) ako je iznošenje, odnosno pronošenje izražavanja bilo razumno. (2) Prilikom donošenja odluke iz razloga predviđenih u točki c) stavak 1. ovog članka sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja, a naročito:

68 Broj 14 - Strana 68 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, način, oblik i vrijeme iznošenja ili pronošenja izražavanja, - prirodu i stupanj prouzrokovane štete, - dobronamjernost i pridržavanje štetnika općeprihvaćenih profesionalnih standarda, - pristanak oštećenog, - vjerojatnost nastanka štete i u slučaju da izražavanje nije izneseno ili proneseno, - činjenicu da li izražavanje predstavlja objektivnu i točnu informaciju o izražavanju drugih osoba, - te da li se odnosi na pitanja iz privatnog života oštećenog ili na pitanja od političkog ili javnog značaja. VI. Dopustivost 16. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj Gž od 6. srpnja godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 12. rujna godine, a apelacija je podnesena 13. studenog godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Na koncu, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant smatra da mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te pravo na privatni i obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [...] 21. Ustavni sud smatra da su u konkretnom slučaju primjenjivi standardi prava na pravično suđenje, jer je riječ o postupku radi utvrđivanja naknade nematerijalne štete zbog klevete, dakle, nepobitno se radi o utvrđivanju građanskih prava i obveza. Ustavni sud će, stoga, razmotriti apelantove navode o tome je li postupak pred redovitim sudovima bio pravičan u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 22. Ustavni sud podsjeća da je, prema utvrđenoj praksi Europskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, sloboda izražavanja suštinska osnova demokratskog društva i jedan od temeljnih uvjeta za njegov napredak, kao i napredak svakog pojedinca. Međutim, ova sloboda, ipak, nije apsolutna i ona može biti ograničena zbog okolnosti i pod uvjetima navedenim u članku 10. stavak 2. Europske konvencije pod kojima se javna vlast može miješati u uživanje slobode izražavanja. Stoga su ključna uloga i zadatak neovisnog pravosuđa u svakom pojedinačnom slučaju da jasno utvrdi granicu između opravdanih i potrebnih, te neopravdanih i nepotrebnih ograničenja koja neko načelo potvrđuju kao pravilo, ili ga negiraju kao puku deklaraciju (vidi, Europski sud, Selistö protiv Finske, presuda od 16. studenog godine, aplikacija broj 56767/00, stavak 46, i Ustavni sud, Odluka broj AP 1203/05 od 27. lipnja godine). Stoga su ključna uloga i zadatak neovisnog pravosuđa da u svakom pojedinačnom slučaju jasno utvrdi granicu između opravdanih i potrebnih, te neopravdanih i nepotrebnih ograničenja koja neko načelo potvrđuju kao pravilo, ili ga negiraju kao puku deklaraciju. Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud za ljudska prava već stavio do znanja da se mora uzeti u obzir tiču li se sporni izrazi nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (vidi, Europski sud za ljudska prava, Dalban protiv Rumunjske, aplikacija broj 28114/95, stavak 50). 23. Ustavni sud, također, podsjeća da mora postojati jasna distinkcija između informacije (činjenice) i mišljenja (vrijednosne ocjene), jer se istinitost informacije može dokazati, a za vrijednosnu ocjenu ne može se dati dokaz (vidi, Europski sud za ljudska prava, Lingens, presuda iz godine). 24. Odredbom članka 7. stavak 1. toč. a) i c) Zakona o zaštiti od klevete propisano je da ne postoji odgovornost za klevetu: a) ako je izražavanjem izneseno mišljenje, ili ako je to izražavanje, u biti, istinito, a netočno samo u nebitnim elementima, c) ako je iznošenje, odnosno prenošenje izražavanja bilo razumno. 25. U konkretnom slučaju Općinski sud je u obrazloženju svoje presude u odnosu na sporni tekst napravio distinkciju između dijela teksta za koji smatra da predstavlja neistinito izražavanje i dijela teksta za koji smatra da predstavlja vrijednosni sud. Naime, Općinski sud je zaključio da je tužena Suzana Mijatović, kao autorica spornog teksta, u tekstu iznijela informaciju da se apelant kao predsjednik Povjerenstva za nadzor nad radom zakonitosti rada tajnih službi založio jedino za budući status Zdravka Jukića, bivšeg glavnog inspektora u federalnoj tajnoj službi. Iznesena je informacija da je apelant svoju potporu usvojenim zaključcima uvjetovao postavljanjem Jukića na mjesto savjetnika ravnatelja. Navedeno izražavanje je, prema ocjeni suda, neistinito i njime se apelant predstavlja u negativnom kontekstu. Sa druge strane, u pogledu spornog dijela teksta kojim je u podnaslovu objavljeno da je apelant jedan od korumpiranih predstavnika opozicije, Općinski sud je zaključio da navedena tvrdnja ne predstavlja klevetu. Naime, prema ocjeni tog suda, upotreba navedenih riječi koja se veže za apelanta je iznošenje mišljenja, koje se definira kao izjava koja ne sadrži činjeničnu konstataciju čija se istinitost može dokazivati. 26. Apelant protiv ove presude nije izjavio priziv, tako da zaključak prvostupanjskog suda u pogledu dijela teksta za koji je ocijenio da predstavlja vrijednosni sud i da nema odgovornosti tuženih za klevetu nije bio predmetom ispitivanja

69 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 69 pred drugostupanjskim sudom. S druge strane, Kantonalni sud je, odlučujući o prizivu tuženih na prvostupanjsku presudu, razmatrao samo dio te presude koji se odnosi na sporni tekst, i to u dijelu koji je prvostupanjski sud ocijenio da predstavlja neistinite činjenice. Dakle, Kantonalni sud je odlučivao o tomu jesu li činjenice iznesene u dijelu spornog teksta istinite ili ne od čega ovisi postoji li ili ne postoji kleveta u smislu članka 7. Zakona o zaštiti od klevete. Za razliku od prvostupanjskog suda, Kantonalni sud je u osporavanoj presudi zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu članka 7. stavak 1. toč. а) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. Uz ovakav zaključak Kantonalni sud je dao odgovarajuće obrazloženje. Naime, Kantonalni sud je zaključio da sporno izražavanje tuženih predstavlja, u prvom redu, kritiku apelantovog političkog rada, a dužnost tuženih je da izvještavaju javnost o političkim zbivanjima. Prema ocjeni ovog suda, sporni tekst je posvećen reformi obavještajnih službi, izvor informacija za autora teksta bio je član Povjerenstva čiji je predsjednik apelant. Stoga je Kantonalni sud zaključio da je predmetno izražavanje istinito, te da može biti neistinito samo u nebitnim elementima, a što isključuje odgovornost tuženih za klevetu u smislu članka 7. stavak 1. toč. а) i c) Zakona o zaštiti od klevete, zbog čega je odbio apelantov postavljeni tužbeni zahtjev. 27. Ustavni sud naglašava da, općenito, nije nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, učinkoviti pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke broj U 39/01 od 5. travnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i broj U 29/02 od 27. lipnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 28. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da nema ništa što bi vodilo zaključku da su osporavana odluka i obrazloženje Kantonalnog suda arbitrarni. 29. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo ustavno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ostali navodi 30. Također, imajući u vidu zaključak u pogledu kršenja prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra da nije neophodno posebice ispitivati navode iz apelacije u svezi sa kršenjem prava na poštivanje privatnog i obiteljskog života iz članka II/3. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije obzirom na to da su ovi apelantovi navodi identični navodima o kršenju prava na pravično suđenje o čemu je Ustavni sud već dao detaljno obrazloženje. VIII. Zaključak 31. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada osporavana presuda Kantonalnog suda nije donesena arbitrarnom primjenom Zakona o zaštiti od klevete. 32. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 33. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 3563/09, рјешавајући апелацију Т. Л., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 30. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Т. Л. поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број Гж од 6. јула године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Т. Л. (у даљњем тексту: апелант) из Габеле, којег заступа Бранко Мандрапа, адвокат из Чапљине, поднио је 13. новембра године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Гж од 6. јула године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и тужених Сузане Мијатовић, новинарке, и Сенада Авдића, главног и одговорног уредника независне информативне ревије "Слободна Босна" из Сарајева, и "Press-singa" д.о.о. Сарајево, издавача независне информативне ревије "Слободна Босна" из Сарајева, затражено је 14. маја године да доставе одговоре на апелацију. 3. Кантонални суд је одговор на апелацију доставио 3. јуна године, а Сузана Мијатовић, Сенад Авдић и "Press-sing" д.о.о. Сарајево нису доставили одговоре на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију Кантоналног суда достављен је апеланту 14. септембра године.

70 Broj 14 - Strana 70 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Општински суд је донио Пресуду број П 36 99/05 од 24. маја године којом је обавезао тужене Сузану Мијатовић и ДОО "Press-sing" да солидарно апеланту на име накнаде штете због клевете исплате износ од КМ. Такође је обавезао тужене да о свом трошку објаве изреку ове пресуде у независној информативној ревији "Слободна Босна". Апелантов тужбени захтјев у погледу висине преко досуђеног износа је одбијен као неоснован (тужбени захтјев је гласио на износ од КМ). Такође, одбијен је апелантов тужбени захтјев да се туженим забрани даљње преношење изражавања неистинитих чињеница које су објављене у информативној ревији "Слободна Босна" број 439 од 14. априла године као неоснован, те тужбени захтјев да се о трошку тужених објави у цијелости ова пресуда и да се туженим забрани да уз објављени текст пресуде објаве коментар или други прилог у вези с пресудом, као и тужбени захтјев за доношење привремене мјере забране даљњег преношења изражавања неистинитих чињеница. Одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. 7. Из образложења ове пресуде слиједи да је апелант у тужби навео да је у независној информативној ревији "Слободна Босна" број 439 од 14. априла године, у оквиру садржине тог броја, објављен текст у којем је наведено: " иако је више него евидентно, како су владајуће националистичке странке уз помоћ међународних супервизора наводну реформу обавјештајних служби искористиле за противзакониту чистку својих политичких противника и инсталирање властитих страначких егзекутора, занимљиво је да су у томе нашли подршку корумпираних представника опозиције од којих је један Т. Л. (наведено апелантово пуно име и презиме) СДП на челу скупштинске Комисије за надзор законитости рада тајних служби." У истом броју је објављен и чланак под насловом: "Л. (наведено апелантово пуно презиме) у ОСА-у вратио Здравка Јукића који је судјеловао у операцији прислушкивања и компромитирања шефа СДП Златка Лагумџије." Наведено је да је апелант заступник у Дому народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, а уједно и предсједник заједничке безбједносно-обавјештајне комисије. У наведеном чланку изнесене су тврдње о апеланту које су неистините, чиме је нанесена штета његовом угледу. У спорном чланку апелант је приказан као корумпирано лице, које је искористило свој положај и утицај за обезбјеђење радноправног статуса њему блиских лица. Такође је наведено да се апелант заложио једино за статус Здравка Јукића, бившег главног инспектора у федералној тајној служби. У чланку је, даље, наведено да је апелант своју подршку усвојеним закључцима Комисије условио постављањем Јукића, за којег је навео да је кадар СДП, на мјесто савјетника директора. Будући да овај уступак подразумијева легализовање свих незаконитости у досадашњем раду ОСА-е, није тешко закључити да су остали чланови Комисије прихватили апелантов захтјев. У тужби је наведено, супротно наводима спорног текста, да апелант никада и никоме, па ни на спорној сједници Комисије није изјавио да је Јукић кадар СДП, нити се залагао за његов радноправни статус, а нити је подршку закључцима Комисије условио постављањем Јукића на мјесто савјетника директора. Уз то, нетачне су и тврдње које се односе на апелантову корумпираност. 8. Општински суд је на рочишту за главну расправу извео све предложене доказе, и то читање предложене документације, саслушање у својству парничних странака апеланта и тужених и саслушање предложених свједока. На основу изведених доказа Општински суд је закључио да је тужена Сузана Мијатовић, као ауторица спорног текста, у тексту изнијела информацију да се апелант као предсједник Комисије за надзор над радом законитости рада тајних служби заложио једино за будући статус Здравка Јукића, бившег главног инспектора у федералној тајној служби. Изнесена је информација да је апелант своју подршку усвојеним закључцима условио постављањем Јукића на мјесто савјетника директора. Наведено изражавање је, према оцјени суда, неистинито и њиме се апелант представља у негативном контексту. Општински суд је закључио да постоји одговорност тужених у смислу члана 4 Закона о заштити од клевете којим је прописано да се под клеветом подразумијева наношење штете угледу физичког лица изношењем или проношењем изражавања неистинитих чињеница, идентификовањем тог физичког лица трећем лицу. При томе је тај суд оцијенио да је оваквим изражавањем прекорачен и већи степен толеранције у погледу изражавања који треба исказати апелант као јавна личност. 9. Са друге стране, у погледу спорног дијела текста којим је у поднаслову објављено да је апелант један од корумпираних представника опозиције, Општински суд је закључио да наведена тврдња не представља клевету. Наиме, према оцјени тог суда, употреба наведених ријечи која се веже за апеланта је изношење мишљења, које се дефинише као изјава која не садржи чињеничну констатацију чија истинитост може да се доказује. Општински суд се позвао и на рјечник познатог аутора у којем ријеч "корумпиран" има значење морално покварен, искварен, подмићен, поткупљен новцем или другим стварима. У контексту спорног текста нигдје се не помиње да је апелант лице које је поткупљиво новцем или другим стварима, па, према оцјени тог суда, и тужени нису имали намјеру да апеланта прикажу као такво лице. Сходно томе, Општински суд је закључио да су тужени, називајући апеланта корумпираним, само изражавали своје мишљење на које имају право и у смислу члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). 10. Против првостепене пресуде жалбе су изјавили само тужени. У жалби је наведено да спорно изражавање представља, у првом реду, критику апелантовог политичког рада, да је текст посвећен реформи обавјештајних служби чија је посљедица отпуштање више од 300 запослених. С друге стране, апелант је предсједавајући надлежне комисије и као такав одговоран за надзор над законитости њеног рада. Такође, извор спорних информација је био члан исте комисије, што упућује на закључак да је изражавање тужених у суштини истинито. 11. Кантонални суд је донио Пресуду број Гж од 6. јула године којом је уважио жалбе тужених и преиначио првостепену пресуду у дијелу у којем је усвојен апелантов тужбени захтјев за исплату накнаде на име нематеријалне штете, у дијелу у којем је тужени обавезан да изреку првостепене пресуде објави о свом трошку, те у одлуци о трошковима парничног поступка. Тиме је у цијелости одбијен апелантов постављени тужбени захтјев. 12. Кантонални суд је примијетио да је првостепену суд усвојио становиште да објављени чланак садржи

71 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 71 неистините наводе о апеланту који штете апелантовом угледу и части, те да, стога, трпи душевну бол, па је установио да је правична накнада из члана 200 Закона о облигационим односима КМ. Међутим, Кантонални суд је закључио да спорно изражавање тужених представља, у првом реду, критику апелантовог политичког рада, а дужност тужених је да извјештавају јавност о политичким збивањима. Према оцјени овог суда, спорни текст је посвећен реформи обавјештајних служби, извор информација за аутора текста био је члан Комисије чији је предсједник апелант. Стога је Кантонални суд закључио да је предметно изражавање истинито, те да може да буде неистинито само у небитним елементима, а што искључује одговорност тужених за клевету у смислу члана 7 став 1 тач. а) и ц) Закона о заштити од клевете, због чега је одбио апелантов постављени тужбени захтјев. Апелант је обавезан да туженим накнади трошкове парничног поступка. IV. Апелација а) Наводи из апелације 13. Апелант сматра да је погрешан закључак другостепеног суда да спорно изражавање представља, у првом реду, критику апелантовог политичког рада и да је предметно изражавање неистинито само у небитним дијеловима. Супротно томе, из чињеничне грађе мора да се закључи да су тужени имали намјеру да дискредитују апеланта као лице, мада су у току парничног поступка то жељели да прикажу као критику његовог политичког рада, што је неосновано прихватио другостепени суд. Апелант подсјећа да је потребно направити разлику између чињеница и вриједносних судова. С тим у вези, наводи да су чињенице на којима су тужени засновали свој вриједносни суд нетачне и да тај суд о апеланту није био добронамјеран. У току поступка тужени нису доказали истинитост тврдњи које су објавили у спорном тексту, нити су покушали да провјере спорне информације. Апелант, такође, сматра да је у току поступка доказао да је, након објављивања спорног текста, био изложен негативном суду јавности, чиме су повријеђени његово достојанство, част и углед, због чега је дужи период трпио душевне болове. С обзиром на наведено, сматра да је Кантонални суд оспораваном пресудом повриједио његова уставна права на правично суђење и на поштивање приватног и породичног живота. b) Одговор на апелацију 14. Кантонални суд у свом одговору наводи да вијеће овог суда у свему остаје при образложењу оспорене пресуде и сматра да њоме нису повријеђена апелантова уставна права на која се позива у апелацији. V. Релевантни прописи 15. У Закону о заштити од клевете ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 59/02 и 19/03) релевантне одредбе гласе: Циљ закона Члан 1. Овим законом уређује се грађанска одговорност за штету нанесену угледу физичког или правног лица, изношењем или проношењем изражавања неистинитих чињеница идентификовањем тог правног или физичког лица трећем лицу. Принципи који се остварују законом Члан 2. Уређивањем грађанске одговорности из члана 1. овог закона жели се постићи да: а) право на слободу изражавања, зајамчено Уставом Федерације Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода ("Службени гласник БиХ" број 6/99), представља један од битних основа демократског друштва, посебно када се ради о питањима од политичког и јавног интереса; б) право на слободу изражавања штити садржај изражавања, као и начин на који је изнесен и не примјењује се само на изражавања која се сматрају похвалним или неувредљивим, него и на изражавања која могу увриједити, огорчити или узнемирити; ц) средства јавног информирања имају значајну улогу у демократском процесу као јавни пороматрачи и преносиоци информација јавности. Одговорност за клевету Члан 6. (1) Свако лице које проузрокује штету угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем изражавања неистините чињенице, идентифицирајући то правно, односно физичко лице трећем лицу, одговорно је за клевету. (2) За клевету изнесену у средствима јавног информирања одговорни су аутор, одговорни уредник, издавач, као и лице које је на други начин вршило надзор над садржајем тог изражавања. (3) Лице из ст. 1. и 2. овог члана (у даљњем тексту: штетник) одговорно је за штету ако је намјерно или из непажње изнијело или пронијело изражавање неистините чињенице. (4) Када се изражавање неистините чињенице односи на питања од политичког или јавног интереса, штетник је одговоран за штету изазвану изношењем или проношењем тог изражавања ако је знао да је изражавање неистинито или је непажњом занемарио неистинитост изражавања. (5) Стандард одговорности из става 4. овог члана примјењује се и ако је оштећени јавни службеник или је био јавни службеник или је кандидат за функцију у јавном органу и ако, према опћем схватању јавности, врши значајан утицај на питања од политичког или јавног интереса. [...] Изузеци од одговорности Члан 7. (1) Не постоји одговорност за клевету: а) ако је изражавањем изнесено мишљење или ако је то изражавање, у суштини, истинито, а нетачно само у небитним елементима; б) ако је штетник према закону обавезан износити или проносити изражавање или је износио, односно проносио изражавање у току законодавног, судског или управног поступка; ц) ако је изношење, односно проношење изражавања било разумно. (2) Приликом доношења одлуке из разлога предвиђених у тачки ц) став 1. овог члана суд узима у обзир све околности случаја, а нарочито: - начин, облик и вријеме изношења или проношења изражавања, - природу и степен проузроковане штете, - добронамјерност и придржавање штетника опћеприхваћених професионалних стандарда, - пристанак оштећеног, - вјероватност настанка штете и у случају да изражавање није изнесено или пронесено,

72 Broj 14 - Strana 72 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, чињеницу да ли изражавање представља објективну и тачну информацију о изражавању других лица, - те да ли се односи на питања из приватног живота оштећеног или на питања од политичког или јавног значаја. VI. Допустивост 16. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 17. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може дa разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 18. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број Гж од 6. јула године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 12. септембра године, а апелација је поднесена 13. новембра године, тј. у року од 60 дана како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 19. Имајући у виду одредбе члана VI /3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 20. Апелант сматра да му је оспореном пресудом повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те право на приватни и породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Право на правично суђење Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [...] 21. Уставни суд сматра да су у конкретном случају примјењиви стандарди права на правично суђење, јер је ријеч о поступку ради утврђивања накнаде нематеријалне штете због клевете, дакле, неспорно се ради о утврђивању грађанских права и обавеза. Уставни суд ће, стога, размотрити апелантове наводе о томе да ли је поступак пред редовним судовима био правичан у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 22. Уставни суд подсјећа да је, према утврђеној пракси Европског суда за људска права и Уставног суда, слобода изражавања суштински основ демократског друштва и један од основних увслова за његов напредак, као и напредак сваког појединца. Међутим, ова слобода, ипак, није апсолутна и она може бити ограничена због околности и под условима наведеним у члану 10 став 2 Европске конвенције под којима јавна власт може да се мијеша у уживање слободе изражавања. Стога су кључна улога и задатак независног судства у сваком појединачном случају да јасно утврди границу између оправданих и потребних, те неоправданих и непотребних ограничења која неки принцип потврђују као правило, или га негирају као пуку декларацију (види, Европски суд, Selistö против Финске, пресуда од 16. новембра године, апликација број 56767/00, став 46, и Уставни суд, Одлука број АП 1203/05 од 27. јуна године). Стога су кључна улога и задатак независног судства да у сваком појединачном случају јасно утврди границу између оправданих и потребних, те неоправданих и непотребних ограничења која неки принцип потврђују као правило, или га негирају као пуку декларацију. Осим тога, Уставни суд подсјећа да је Европски суд за људска права већ ставио до знања да мора да се узме у обзир да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (види, Европски суд за људска права, Dalban против Румуније, апликација број 28114/95, став 50). 23. Уставни суд, такође, подсјећа да мора да постоји јасна дистинкција између информације (чињенице) и мишљења (вриједносне оцјене), јер истинитост информације може да се докаже, а за вриједносну оцјену не може да се дâ доказ (види, Европски суд за људска права, Lingens, пресуда из године). 24. Одредбом члана 7 став 1 тач. а) и ц) Закона о заштити од клевете прописано је да не постоји одговорност за клевету: а) ако је изражавањем изнесено мишљење, или ако је то изражавање, у суштини, истинито, а нетачно само у небитним елементима, ц) ако је изношење, односно преношење изражавања било разумно. 25. У конкретном случају Општински суд је у образложењу своје пресуде у односу на спорни текст направио дистинкцију између дијела текста за који сматра да представља неистинито изражавање и дијела текста за који сматра да представља вриједносни суд. Наиме, Општински суд је закључио да је тужена Сузана Мијатовић, као ауторица спорног текста, у тексту изнијела информацију да се апелант као предсједник Комисије за надзор над радом законитости рада тајних служби заложио једино за будући статус Здравка Јукића, бившег главног инспектора у федералној тајној служби. Изнесена је информација да је апелант своју подршку усвојеним закључцима условио постављањем Јукића на мјесто савјетника директора. Наведено изражавање је, према оцјени суда, неистинито и њиме се апелант представља у негативном контексту. Са друге стране, у погледу спорног дијела текста којим је у поднаслову објављено да је апелант један од корумпираних представника опозиције, Општински суд је закључио да наведена тврдња не представља клевету. Наиме, према оцјени тог суда, употреба наведених ријечи која се веже за апеланта је изношење мишљења, које се дефинише као изјава која не садржи чињеничну констатацију чија истинитост може да се доказује.

73 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Апелант против ове пресуде није изјавио жалбу, тако да закључак првостепеног суда у погледу дијела текста за који је оцијенио да представља вриједносни суд и да нема одговорности тужених за клевету није био предмет испитивања пред другостепеним судом. С друге стране, Кантонални суд је, одлучујући о жалби тужених на првостепену пресуду, разматрао само дио те пресуде који се односи на спорни текст, и то у дијелу који је првостепени суд оцијенио да представља неистините чињенице. Дакле, Кантонални суд је одлучивао о томе да ли су чињенице изнесене у дијелу спорног текста истините или не од чега зависи да ли постоји или не постоји клевета у смислу члана 7 Закона о заштити од клевете. За разлику од првостепеног суда, Кантонални суд је у оспораваној пресуди закључио да је предметно изражавање истинито, те да може бити неистинито само у небитним елементима, а што искључује одговорност тужених за клевету у смислу члана 7 став 1 тач. а) и ц) Закона о заштити од клевете, због чега је одбио апелантов постављени тужбени захтјев. Уз овакав закључак Кантонални суд је дао одговарајуће образложење. Наиме, Кантонални суд је закључио да спорно изражавање тужених представља, у првом реду, критику апелантовог политичког рада, а дужност тужених је да извјештавају јавност о политичким збивањима. Према оцјени овог суда, спорни текст је посвећен реформи обавјештајних служби, извор информација за аутора текста био је члан Комисије чији је предсједник апелант. Стога је Кантонални суд закључио да је предметно изражавање истинито, те да може бити неистинито само у небитним елементима, а што искључује одговорност тужених за клевету у смислу члана 7 став 1 тач. а) и ц) Закона о заштити од клевете, због чега је одбио апелантов постављени тужбени захтјев. 27. Уставни суд наглашава да, уопштено, није надлежан да врши провјеру утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивноправне прописе, осим уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или примијенио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примјена закона била произвољна или дискриминациона, уколико је дошло до повреде процесних права (правично суђење, приступ суду, дјелотворни правни лијекови и у другим случајевима), или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, одлуке број У 39/01 од 5. априла године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/02, и број У 29/02 од 27. јуна године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/03). 28. У конкретном случају Уставни суд сматра да нема ништа што би водило закључку да су оспоравана одлука и образложење Кантоналног суда арбитрарни. 29. Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово уставно право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Остали наводи 30. Такође, имајући у виду закључак у погледу кршења права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није неопходно посебно испитивати наводе из апелације у вези са кршењем права на поштивање приватног и породичног живота из члана II/3 Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције с обзиром на то да су ови апелантови наводи идентични наводима о кршењу права на правично суђење о чему је Уставни суд већ дао детаљно образложење. VIII. Закључак 31. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када оспоравана пресуда Кантоналног суда није донесена арбитрарном примјеном Закона о заштити од клевете. 32. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 33. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 240 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 3905/09, rješavajući apelaciju Mumina Jejne, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 30. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mumina Jejne podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 16. septembra godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mumin Jejna (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojeg zastupa Azem Mehonić, advokat iz Sarajeva, podnio je 10. decembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 16. septembra godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Dragomira Bojata (u daljnjem tekstu: tužilac), druge strane u predmetnom sudskom postupku, zatraženo je 29. juna godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je 6. jula godine dostavio odgovor na apelaciju. Tužilac nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Kantonalnog suda dostavljen je apelantu 19. oktobra godine.

74 Broj 14 - Strana 74 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Presudom Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-201/05-B od 20. januara godine odbijen je tužiočev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se obaveže apelant da iseli iz stana koji se nalazi u Sarajevu, ulica Vase Butozana broj 3/III (u daljnjem tekstu: predmetni stan), te da mu preda u posjed predmetni stan slobodan od lica i stvari, uz naknadu troškova postupka (stav I izreke presude). Odbijen je apelantov protivtužbeni zahtjev kojim je tražio da se obaveže tužilac da mu isplati, po osnovu uloženih sredstava u adaptaciju predmetnog stana, iznos od 8.150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom (stav II izreke presude). Obavezan je tužilac da apelantu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.488,00 KM (stav III izreke presude). 7. U obrazloženju presude Općinski sud je, prije svega, naveo da je tužilac 24. januara godine podnio predmetnu tužbu zahtijevajući da se naloži apelantu da iseli iz predmetnog stana, te da mu preda predmetni stan u posjed i slobodno raspolaganje shodno odredbama člana 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima. U vezi s tim, Općinski sud je naveo da je u toku postupka utvrđeno da su tužilac kao kupac i Zvonimir Marunović kao prodavac 12. decembra godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Također, Općinski sud je naveo da je utvrđeno da su apelant kao kupac i Zvonimir Marunović kao prodavac 15. maja godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Pri tome, Općinski sud je naveo da je nesporno da predmetni stan nije upisan u zemljišne knjige, te da stoga nijedna od parničnih stranaka nije upisana sa pravom vlasništva na predmetnom stanu. Općinski sud je, dalje, naveo da je u toku postupka utvrđeno da je Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž- 1396/04 od 6. augusta godine, utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog stana. Općinski sud je naveo da apelant u konkretnom slučaju nije bespravni korisnik, budući da je u predmetni stan uselio na osnovu valjanog pravnog osnova za sticanje prava vlasništva na stanu, tj. na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog 15. maja godine sa vlasnikom stana. Općinski sud je naveo da je tužilac pravo vlasništva na predmetnom stanu stekao 6. augusta godine kada je prvostepenu presudu, kojom je utvrđeno tužiočevo vlasništvo na predmetnom stanu, potvrdio drugostepeni sud i kada je stekla formalnu pravosnažnost. Općinski sud je ukazao na to da je tužilac postavljenim tužbenim zahtjevom tražio apelantovo iseljenje iz predmetnog stana, a da pri tome nije tražio poništenje ugovora o kupoprodaji od 15. maja godine, u smislu odredaba čl i 109. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, Općinski sud je naveo da ugovor o kupoprodaji, koji je zaključen 15. maja godine između apelanta i Zvonimira Marunovića, proizvodi pravno djelovanje u smislu člana 9. Zakona o prometu nepokretnosti i člana 23. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te da predstavlja valjan pravni osnov za sticanje prava vlasništva na predmetnom stanu. S obzirom na to, Općinski sud je naveo da se apelantovo korištenje i boravak u predmetnom stanu ne može smatrati bespravnim, a da je ta činjenica jedan od uvjeta, pored činjenice vlasništva, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se, u smislu odredaba člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, udovoljilo tužiočevom postavljenom tužbenom zahtjevu. Budući da je u konkretnom slučaju utvrđeno da apelant koristi predmetni stan po osnovu zakonitog osnova, Općinski sud je zaključio da je tužiočev tužbeni zahtjev neosnovan. U pogledu apelantovog protivtužbenog zahtjeva, Općinski sud je naveo da je takav zahtjev neosnovan, budući da nisu ispunjeni uvjeti iz člana 215. ZOO-a. 8. Odlučujući o tužiočevoj žalbi protiv prvostepene presude, Kantonalni sud je donio Presudu broj Gž od 16. septembra godine kojom je uvažio tužiočevu žalbu, pa je prvostepenu presudu preinačio tako što je obavezao apelanta da iseli iz predmetnog stana, te da predmetni stan, slobodan od lica i stvari, preda tužiocu u posjed, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 960,00 KM. U preostalom dijelu prvostepena presuda (stav II izreke prvostepene presude) ostala je neizmijenjena. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pogrešno ocijenio Presudu Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž-1396/04 od 6. augusta godine, te da je izveo pogrešne zaključke u odnosu na relevantne činjenice i pogrešno primijenio materijalno pravo. Naime, Kantonalni sud je naveo da iz navedenih presuda proizlazi da su tužilac i Zvonimir Marunović zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana od 12. decembra godine, te da je nakon zaključenja tog ugovora tužilac ušao u posjed predmetnog stana, tako da se smatra da je kupoprodajni ugovor u cijelosti realiziran. U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tužilac postao vlasnik predmetnog stana danom donošenja drugostepene presude u predmetu Općinskog suda broj P-422/03, tj. 6. augusta godine. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da Presuda Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine i Presuda Kantonalnog suda broj Gž-1396/04 od 6. augusta godine u konkretnom slučaju imaju deklaratoran karakter jer je navedenim presudama utvrđeno da je tužilac na osnovu zaključenog kupoprodajnog ugovora od 12. decembra godine postao vlasnik predmetnog stana. Pri tome, Kantonalni sud je naveo da tužilac u predmetnoj pravnoj stvari nije imao potrebu da traži poništenje ugovora o kupoprodaji predmetnog stana koji je zaključen između apelanta i Zvonimira Marunovića, budući da je apelant kupio predmetni stan od nevlasnika. S obzirom na to da je apelant zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana sa nevlasnikom stana, Kantonalni sud je naveo da je time taj kupoprodajni ugovor od 15. maja godine apsolutno ništav, jer Zvonimir Marunović nije mogao prenijeti na apelanta više prava nego što ih je sam imao. S obzirom na to da je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana koji je zaključen 15. maja godine između apelanta i Zvonimira Marunovića apsolutno ništav, Kantonalni sud je naveo da nije ni bilo potrebe taj ugovor presudom poništavati, odnosno utvrđivati apsolutnu ništavost tog ugovora. 9. Kantonalni sud je naveo da je odredbama člana 38. stav 1. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima propisano da se "pravo vlasništva na nekretninama na osnovu pravnog posla stječe upisom u javne knjige o nekretninama ako je nositelj savjestan, te da se savjesnost stjecatelja pretpostavlja". Također, Kantonalni sud je naveo da je odredbama člana 38. stav 2. navedenog zakona propisano da "u slučaju više savjesnih stjecatelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj kome je nekretnina predata u posjed, a dok je nekretnina u posjedu prenositelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj koji je prvi stekao pravni osnov za prenos prava vlasništva". U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je pri tumačenju navedenih zakonskih odredaba potrebno imati u vidu notornu činjenicu da u vrijeme kada su tužilac i Zvonimir Marunović zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana od 12. decembra godine nisu postojale knjige položenih ugovora. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da se radi o stanu koji je izgrađen u novogradnji u naselju koje nije

75 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 75 uknjiženo u zemljišnim knjigama, te da stoga ni zgrada ni predmetni stan nisu bili uknjiženi u zemljišnim knjigama. Pri tome, Kantonalni sud je istakao da u slučaju da su postojale knjige položenih ugovora, tada bi tužilac zaključenjem kupoprodajnog ugovora od 12. decembra godine, isplatom kupoprodajne cijene i ulaskom u posjed stana, stekao sve uvjete za uknjižbu prava vlasništva na predmetnom stanu. Prema mišljenju Kantonalnog suda, tužilac je u konkretnom slučaju prvi sticatelj koji je imao pravni osnov za upis prava vlasništva na predmetnom stanu. S obzirom na to, te imajući u vidu činjenicu da je pravosnažnom Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine utvrđeno pravo vlasništva na predmetnom stanu u tužiočevu korist, Kantonalni sud je zaključio da je postavljeni tužbeni zahtjev u cijelosti osnovan. Pri tome, Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i činjenicu da je tužilac napustio predmetni stan početkom ratnih djelovanja, te da je taj sud, odlučujući kao u izreci presude, osigurao tužiocu kao vlasniku pravo na imovinu i pravo na mirno uživanje imovine u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelant smatra da su mu osporenom odlukom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant navodi da je 15. maja godine sa Zvonimirom Marunovićem zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, koji je ovjeren u Općinskom sudu pod brojem Ov. 3046/97 od 23. maja godine, te da je stupio u posjed predmetnog stana 15. juna godine. Apelant navodi da je prvostepeni sud utvrdio da on koristi predmetni stan po osnovu valjanog pravnog posla ugovora o kupoprodaji, te da taj ugovor niko nije osporavao niti dovodio u pitanje pravnu valjanost tog ugovora, čak ni tužilac u predmetnom sudskom postupku. S obzirom na to, apelant smatra da je prvostepeni sud pravilno primijenio odredbe člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te pravilno postupio kada je odbio kao neosnovan tužiočev tužbeni zahtjev. Apelant navodi da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužiočev tužbeni zahtjev, a da, pri tome, nije naveo nijedan pravni osnov za takvu odluku. Apelant navodi da posjeduje valjan kupoprodajni ugovor koji je zaključen u skladu sa relevantnim odredbama ZOO-a, da je predmetni ugovor ovjeren u nadležnom sudu u skladu sa Zakonom o prometu nepokretnosti, da je platio porez na promet za predmetni stan u skladu sa Zakonom o porezu na promet Kantona Sarajevo, da je predao kupoprodajni ugovor na knjiženje, te da mu pri tome niko nije osporavao pravo vlasništva na predmetnom stanu. Apelant navodi da je uprkos svemu tome drugostepeni sud donio presudu kojom ga je obavezao da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužiocu. b) Odgovor na apelaciju 11. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da je taj sud pravilno ocijenio pisane dokaze u spisu, da je utvrdio relevantne činjenice, te da je pravilno primijenio materijalno pravo, tj. relevantne odredbe Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. S obzirom na to, Kantonalni sud je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana. V. Relevantni propisi 12. U Zakonu o vlasničko-pravnim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 6/98 i 29/03) relevantne odredbe glase: Član 23. Pravo vlasništva stječe se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla, odlukom nadležnog organa i nasljeđivanjem. Član 38. Pravo vlasništva na nekretnine, na osnovu pravnog posla stječe se upisom u javne knjige o nekretninama, ako je nositelj savjestan. Savjesnost stjecatelja se pretpostavlja. U slučaju više savjesnih stjecatelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj kome je nekretnina predata u posjed, a dok je nekretnina u posjedu prenositelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj koji je prvi stekao pravni osnov za prenos prava vlasništva. Član 43. st. 1. i 2. Vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. VI. Dopustivost 13. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 14. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 15. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj Gž od 16. septembra godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 26. oktobra godine, a apelacija je podnesena 10. decembra godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 16. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 17. Apelant osporava navedenu presudu Kantonalnog suda tvrdeći da su mu tom presudom povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, te člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 18. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

76 Broj 14 - Strana 76 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 19. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 20. Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), koju podržava i Ustavni sud, sporovi između privatnih lica koji se tiču imovinskih prava uvijek spadaju u građanska prava, te se stoga na njih primjenjuju i standardi koje propisuje član 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Pretto protiv Italije, presuda od 8. decembra godine). 21. U vezi sa apelantovim navodima o kršenju prava na pravično suđenje, koji se u suštini odnose na tvrdnju da je Kantonalni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 22. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Naime, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je tužilac u predmetnom postupku postavio stvarnopravni zahtjev za predaju u posjed predmetnog stana u smislu odredaba člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 43. stav 1. Zakona o vlasničkopravnim odnosima propisano da "vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj individualno određene stvari", dok je stavom 2. tog člana propisano da "vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog". Dakle, jasno proizlazi da je tužilac, povodom vlasničke tužbe, dužan dokazati da je vlasnik one stvari čiji povrat ili predaju u posjed traži, te da se tražena stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. U tom smislu, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno ukazao na to da je Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž-1396/04 od 6. augusta godine, utvrđeno da je tužilac, na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana od 12. decembra godine, postao vlasnik predmetnog stana. S obzirom na to, te budući da je apelant u posjedu predmetnog stana, Kantonalni sud je zaključio da je osnovan tužiočev tužbeni zahtjev, te slijedom toga obavezao apelanta da iseli iz predmetnog stana, te da taj stan preda tužiocu u posjed. Dovodeći u vezu odredbe člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima sa odlukom Kantonalnog suda, Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost u postupanju tog suda. Pri tome, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno ukazao na to da "tužilac u predmetnoj pravnoj stvari nije imao potrebe da traži poništenje apelantovog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana", u čemu Ustavni sud, također, ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost. Naime, budući da je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog stana, te imajući u vidu odredbe člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud u tom pogledu dao zadovoljavajuće obrazloženje, tako da se apelantovi navodi, izneseni na taj način, pokazuju kao potpuno neosnovani. 23. Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud u obrazloženju osporene odluke dao zadovoljavajuće, jasne i potpune razloge za svoje odlučivanje, koji ne ostavljaju bilo kakav utisak proizvoljnosti, te da je na taj način poštovao garancije prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na dom 24. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: f) Pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku. 25. Član 8. Evropske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na poštivanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, ekonomske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 26. Prilikom razmatranja da li je povrijeđen član 8. Evropske konvencije, Ustavni sud prvenstveno mora utvrditi predstavlja li predmetni stan apelantov "dom" u smislu značenja člana 8. stav 1. Evropske konvencije, a zatim da li osporena odluka predstavlja "miješanje" javnih vlasti u poštivanje apelantovog prava na dom. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je apelant, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana, u toku godine uselio u taj stan. S obzirom na to da apelant živi u predmetnom stanu od godine, Ustavni sud smatra da taj stan predstavlja njegov dom u smislu člana 8. Evropske konvencije. Također, Ustavni sud smatra da je osporenom odlukom došlo do miješanja u apelantovo pravo na dom, budući da je njome naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stana, te da taj stan preda tužiocu u posjed. 27. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste da li je "miješanje" u apelantovo pravo na dom opravdano u smislu člana 8. stav 2. Evropske konvencije. Da bi "miješanje" bilo opravdano ono mora: (a) biti predviđeno zakonom, (b) imati legitiman cilj od javnog ili općeg interesa i (c) biti u skladu sa principom proporcionalnosti u demokratskom društvu. Uvjet zakonitosti se, u skladu sa

77 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 77 značenjem termina Evropske konvencije, sastoji iz više elemenata: (a) miješanje mora biti zasnovano na domaćem ili međunarodnom zakonu; (b) zakon o kojem je riječ mora biti primjereno dostupan tako da pojedinac bude primjereno upućen na okolnosti zakona koje se mogu primijeniti na dati predmet i (c) zakon također mora biti formuliran sa odgovarajućom tačnošću i jasnoćom da bi se pojedincu dopustilo da prema njemu prilagodi svoje postupke (vidi Evropski sud, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 26. aprila godine, serija A, broj 30, stav 49). U slučaju da se ispostavi da je to "miješanje" u skladu sa zakonom i tada može predstavljati povredu člana 8. Evropske konvencije ako se smatra da ono nije "neophodno" da bi se postigao jedan od zakonitih ciljeva iz stava 2. člana 8. Evropske konvencije. Neophodno u ovom kontekstu znači da "miješanje" odgovara "pritiscima društvenih potreba" i da postoji razumna relacija proporcionalnosti između miješanja i zakonitog cilja kojem se teži (vidi Evropski sud, Niemietz protiv Njemačke, presuda od 16. decembra godine, serija A, broj 251). 28. Ustavni sud ponovo ukazuje na to da je tužilac u predmetnom postupku postavio stvarnopravni zahtjev za predaju u posjed predmetnog stana u smislu odredaba člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno istakao da je pravosnažnom Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. oktobra godine utvrđeno da je tužilac, na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana od 12. decembra godine, postao vlasnik predmetnog stana, te slijedom toga obavezao apelanta da tužiocu (kao vlasniku) preda predmetni stan u posjed. Dovodeći u vezu odluku Kantonalnog suda sa odredbama člana 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima, Ustavni sud ukazuje na to da je miješanje u apelantovo pravo na dom izvršeno na osnovu "zakona". Pri tome, Ustavni sud ističe da je Zakon o vlasničko-pravnim odnosima objavljen u službenim glasilima, dakle, dostupan je građanima, te da na jasan i precizan način regulira pitanje zaštite prava vlasnika, iz čega proizlazi da je miješanje u apelantovo pravo na dom izvršeno na osnovu zakona koji ispunjavaju standarde Evropske konvencije u pogledu jasnoće i transparentnosti. 29. S obzirom na to da je miješanje u apelantovo pravo "zakonito" u smislu standarda Evropske konvencije, Ustavni sud kao sljedeće treba ispitati da li miješanje u apelantovo pravo na dom ima legitiman cilj od javnog ili općeg interesa. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da je osporena odluka, kojom je naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužiocu u posjed, donesena u skladu sa odredbama člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te da kao takva nesumnjivo ima cilj zaštitu prava vlasnika u odnosu na ostala lica kod kojih se nalazi stvar koja je predmet vlasništva. Stoga, Ustavni sud smatra da zaštita prava vlasnika shodno odredbama člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima nesumnjivo ima legitiman cilj od javnog ili općeg interesa. 30. Konačno, Ustavni sud treba ispitati da li je miješanje u apelantovo pravo na dom neophodna mjera u demokratskom društvu, što implicira potrebu da se utvrdi postojanje ravnoteže između prava pojedinca i javnog interesa putem primjene principa proporcionalnosti. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da javni ili opći interes koji se ogleda kroz zaštitu prava vlasnika i dosljednu primjenu relevantnih zakonskih odredaba koje reguliraju to pitanje bez sumnje preteže nad apelantovim pravom da i dalje bude u posjedu predmetnog stana, pogotovo što apelant u predmetnom postupku nije dokazao da u odnosu na predmetni stan ima bilo kakvo pravo zasnovano na zakonu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da osporena odluka kojom je apelantu naloženo da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužiocu u posjed predstavlja "legitiman cilj u javnom ili općem interesu", odnosno neophodnu mjeru u demokratskom društvu radi zaštite prava i sloboda drugih u smislu člana 8. stav 2. Evropske konvencije, tj. u konkretnom slučaju radi zaštite prava tužioca kao vlasnika predmetnog stana. 31. Na osnovu izloženog, Ustavni sud smatra da osporenom odlukom Kantonalnog suda nije povrijeđeno apelantovo pravo na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 32. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 33. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 34. Prilikom razmatranja da li je povrijeđen član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud, prije svega, mora utvrditi ima li apelant "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da riječ "imovina" uključuje širok obim imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. aprila godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Dalje, prema jurisprudenciji Evropskog suda, "posjed" koji se štiti može biti samo "postojeći posjed" (vidi Evropski sud, Van der Mussele, presuda od 23. novembra godine, serija A, broj 70, tačka 48) ili barem imovina za koju apelant ima "opravdano očekivanje" da će je dobiti (vidi Evropski sud, Pine Valley Developments Ltd i drugi, presuda od 29. novembra godine, serija A, broj 332, tačka 31). Ustavni sud ukazuje na to da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji predmetnog stana apelant stekao "legitimno očekivanje" da će ostvariti pravo na predmetni stan, a osim toga bio je u posjedu spornog stana, što predstavlja "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 35. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste da li je došlo do miješanja u apelantovu imovinu, te ukoliko jeste, u sklopu kojeg od tri pravila iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti razmatrano. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da je osporenom odlukom naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stan i da taj stan preda u posjed tužiocu, što nesumnjivo predstavlja miješanje u apelantovo pravo na imovinu u smislu drugog pravila izraženog u stavu 1. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to, Ustavni sud kao sljedeće mora ispitati je li lišavanje apelanta u uživanju prava na imovinu, na način kako je to rezultiralo osporenom odlukom, bilo opravdano. To može biti slučaj samo ako je (a) predviđeno zakonom (b) u javnom interesu i (c) u skladu sa principom proporcionalnosti. Ustavni sud ističe da je osporena odluka Kantonalnog suda, koja je osnov miješanja u apelantovu imovinu, zasnovana na odredbama člana 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U

78 Broj 14 - Strana 78 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je u prethodnim tačkama ove odluke, pri ispitivanju navoda o povredi prava na dom, zaključio da navedene odredbe Zakona o vlasničkopravnim odnosima ispunjavaju standarde "zakonitosti" u smislu Evropske konvencije. Također, Ustavni sud je ukazao na to da zaštita prava vlasnika i dosljedna primjena relevantnih zakonskih odredaba predstavljaju legitiman cilj od javnog ili općeg interesa, te da u konkretnom slučaju nije narušen princip proporcionalnosti između legitimnog cilja kojem se teži i apelantovog prava. Naime, kako je već navedeno, apelant u predmetnom postupku nije dokazao da je on zaista i postao vlasnik predmetnog stana i da stoga njegovo pravo u pogledu predmetnog stana, s obzirom na neprikosnoveno mjesto pojma "imovine" u modernim pravnim sistemima, preteže nad općim interesom koji se ogleda kroz dosljednu primjenu odredaba zakona koji reguliraju način sticanja prava vlasništva na nekretninama. 36. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da osporenom odlukom Kantonalnog suda nije povrijeđeno ni apelantovo pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. VIII. Zaključak 37. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada redovni sud detaljno i jasno obrazloži svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. 38. Također, Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, niti prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je miješanje javnih vlasti u apelantovo pravo na dom i pravo na imovinu zasnovano na zakonu i radi postizanja legitimnog cilja, a pri tome nije narušen ni princip proporcionalnosti između apelantovog prava i zakonitog cilja kojem se teži. 39. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3905/09, rješavajući apelaciju Mumina Jejne, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 30. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mumina Jejne podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 16. rujna godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mumin Jejna (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojega zastupa Azem Mehonić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 10. prosinca godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 16. rujna godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Dragomira Bojata (u daljnjem tekstu: tužitelj), druge strane u predmetnom sudskom postupku, zatraženo je 29. lipnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je 6. srpnja godine dostavio odgovor na apelaciju. Tužitelj nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Kantonalnog suda dostavljen je apelantu 19. listopada godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Presudom Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-201/05-B od 20. siječnja godine odbijen je tužiteljev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se obveže apelant da iseli iz stana koji se nalazi u Sarajevu, ulica Vase Butozana broj 3/III (u daljnjem tekstu: predmetni stan), te da mu preda u posjed predmetni stan slobodan od osoba i stvari, uz naknadu troškova postupka (stavak I izreke presude). Odbijen je apelantov protutužbeni zahtjev kojim je tražio da se obveže tužitelj da mu isplati, po osnovi uloženih sredstava u adaptaciju predmetnog stana, iznos od 8.150,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom (stavak II izreke presude). Obvezan je tužitelj apelantu naknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.488,00 KM (stavak III izreke presude). 7. U obrazloženju presude Općinski sud je, prije svega, naveo da je tužitelj 24. siječnja godine podnio predmetnu tužbu zahtijevajući da se naloži apelantu da iseli iz predmetnog stana, te da mu preda predmetni stan u posjed i slobodno raspolaganje shodno odredbama članka 43. Zakona o vlasničkopravnim odnosima. U vezi s tim, Općinski sud je naveo da je u tijeku postupka utvrđeno da su tužitelj kao kupac i Zvonimir Marunović kao prodavac 12. prosinca godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Također, Općinski sud je naveo da je utvrđeno da su apelant kao kupac i Zvonimir Marunović kao prodavac 15. svibnja godine zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana. Pri tome, Općinski sud je naveo da je nesporno da predmetni stan nije upisan u zemljišne knjige, te da stoga nijedna od parničnih stranaka nije upisana sa pravom vlasništva na predmetnom stanu. Općinski sud je, dalje, naveo da je u tijeku postupka utvrđeno da je Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. listopada godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž- 1396/04 od 6. kolovoza godine, utvrđeno da je tužitelj vlasnik predmetnog stana. Općinski sud je naveo da apelant u konkretnom slučaju nije bespravni korisnik, budući da je u predmetni stan uselio na temelju valjane pravne osnove za stjecanje prava vlasništva na stanu, tj. na temelju kupoprodaj-

79 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 79 nog ugovora zaključenog 15. svibnja godine sa vlasnikom stana. Općinski sud je naveo da je tužitelj pravo vlasništva na predmetnom stanu stekao 6. kolovoza godine kada je prvostupanjsku presudu, kojom je utvrđeno tužiteljevo vlasništvo na predmetnom stanu, potvrdio drugostupanjski sud i kada je stekla formalnu pravomoćnost. Općinski sud je ukazao na to da je tužitelj postavljenim tužbenim zahtjevom tražio apelantovo iseljenje iz predmetnog stana, a da pri tome nije tražio poništenje ugovora o kupoprodaji od 15. svibnja godine, u smislu odredaba čl i 109. Zakona o obligacijskim odnosima. Naime, Općinski sud je naveo da ugovor o kupoprodaji, koji je zaključen 15. svibnja godine između apelanta i Zvonimira Marunovića, proizvodi pravno djelovanje u smislu članka 9. Zakona o prometu nepokretnosti i članka 23. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te da predstavlja valjanu pravnu osnovu za stjecanje prava vlasništva na predmetnom stanu. S obzirom na to, Općinski sud je naveo da se apelantovo korištenje i boravak u predmetnom stanu ne može smatrati bespravnim, a da je ta činjenica jedan od uvjeta, pored činjenice vlasništva, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se, u smislu odredaba članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, udovoljilo tužiteljevom postavljenom tužbenom zahtjevu. Budući da je u konkretnom slučaju utvrđeno da apelant koristi predmetni stan po osnovi zakonitog temelja, Općinski sud je zaključio da je tužiteljev tužbeni zahtjev neutemeljen. U pogledu apelantovog protutužbenog zahtjeva, Općinski sud je naveo da je takav zahtjev neutemeljen, budući da nisu ispunjeni uvjeti iz članka 215. ZOO-a. 8. Odlučujući o tužiteljevoj žalbi protiv prvostupanjske presude, Kantonalni sud je donio Presudu broj Gž od 16. rujna godine kojom je uvažio tužiteljevu žalbu, pa je prvostupanjsku presudu preinačio tako što je obvezao apelanta da iseli iz predmetnog stana, te da predmetni stan, slobodan od osoba i stvari, preda tužitelju u posjed, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 960,00 KM. U preostalom dijelu prvostupanjska presuda (stavak II izreke prvostupanjske presude) ostala je neizmijenjena. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju prvostupanjski sud pogrešno ocijenio Presudu Općinskog suda broj P-422/03 od 2. listopada godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž- 1396/04 od 6. kolovoza godine, te da je izveo pogrešne zaključke u odnosu na relevantne činjenice i pogrešno primijenio materijalno pravo. Naime, Kantonalni sud je naveo da iz navedenih presuda proizlazi da su tužitelj i Zvonimir Marunović zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana od 12. prosinca godine, te da je nakon zaključenja tog ugovora tužitelj ušao u posjed predmetnog stana, tako da se smatra da je kupoprodajni ugovor u cijelosti realiziran. U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjski sud pogrešno zaključio da je tužitelj postao vlasnik predmetnog stana danom donošenja drugostupanjske presude u predmetu Općinskog suda broj P-422/03, tj. 6. kolovoza godine. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da Presuda Općinskog suda broj P-422/03 od 2. listopada godine i Presuda Kantonalnog suda broj Gž-1396/04 od 6. kolovoza godine u konkretnom slučaju imaju deklaratoran karakter jer je navedenim presudama utvrđeno da je tužitelj na temelju zaključenog kupoprodajnog ugovora od 12. prosinca godine postao vlasnik predmetnog stana. Pri tome, Kantonalni sud je naveo da tužitelj u predmetnoj pravnoj stvari nije imao potrebu tražiti poništenje ugovora o kupoprodaji predmetnog stana koji je zaključen između apelanta i Zvonimira Marunovića, budući da je apelant kupio predmetni stan od nevlasnika. S obzirom na to da je apelant zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana sa nevlasnikom stana, Kantonalni sud je naveo da je time taj kupoprodajni ugovor od 15. svibnja godine apsolutno ništav, jer Zvonimir Marunović nije mogao prenijeti na apelanta više prava nego što ih je sam imao. S obzirom na to da je ugovor o kupoprodaji predmetnog stana koji je zaključen 15. svibnja godine između apelanta i Zvonimira Marunovića apsolutno ništav, Kantonalni sud je naveo da nije ni bilo potrebe taj ugovor presudom poništavati, odnosno utvrđivati apsolutnu ništavost tog ugovora. 9. Kantonalni sud je naveo da je odredbama članka 38. stavak 1. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima propisano da se "pravo vlasništva na nekretninama na osnovu pravnog posla stječe upisom u javne knjige o nekretninama ako je nositelj savjestan, te da se savjesnost stjecatelja pretpostavlja". Također, Kantonalni sud je naveo da je odredbama članka 38. stavak 2. navedenog zakona propisano da "u slučaju više savjesnih stjecatelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj kome je nekretnina predata u posjed, a dok je nekretnina u posjedu prenositelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj koji je prvi stekao pravni temelj za prenos prava vlasništva". U vezi s tim, Kantonalni sud je naveo da je pri tumačenju navedenih zakonskih odredaba potrebno imati u vidu notornu činjenicu da u vrijeme kada su tužitelj i Zvonimir Marunović zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana od 12. prosinca godine nisu postojale knjige položenih ugovora. Naime, Kantonalni sud je ukazao na to da se radi o stanu koji je izgrađen u novogradnji u naselju koje nije uknjiženo u zemljišnim knjigama, te da stoga ni zgrada ni predmetni stan nisu bili uknjiženi u zemljišnim knjigama. Pri tome, Kantonalni sud je istakao da u slučaju da su postojale knjige položenih ugovora, tada bi tužitelj zaključenjem kupoprodajnog ugovora od 12. prosinca godine, isplatom kupoprodajne cijene i ulaskom u posjed stana, stekao sve uvjete za uknjižbu prava vlasništva na predmetnom stanu. Prema mišljenju Kantonalnog suda, tužitelj je u konkretnom slučaju prvi stjecatelj koji je imao pravnu osnovu za upis prava vlasništva na predmetnom stanu. S obzirom na to, te imajući u vidu činjenicu da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. listopada godine utvrđeno pravo vlasništva na predmetnom stanu u tužiteljevu korist, Kantonalni sud je zaključio da je postavljeni tužbeni zahtjev u cijelosti utemeljen. Pri tome, Kantonalni sud je naveo da je imao u vidu i činjenicu da je tužitelj napustio predmetni stan početkom ratnih djelovanja, te da je taj sud, odlučujući kao u izreci presude, osigurao tužitelju kao vlasniku pravo na imovinu i pravo na mirno uživanje imovine u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelant smatra da su mu pobijanom odlukom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant navodi da je 15. svibnja godine sa Zvonimirom Marunovićem zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, koji je ovjeren u Općinskom sudu pod brojem Ov. 3046/97 od 23. svibnja godine, te da je stupio u posjed predmetnog stana 15. lipnja godine. Apelant navodi da je prvostupanjski sud utvrdio da on koristi predmetni stan po osnovi valjanog pravnog posla ugovora o kupoprodaji, te da taj ugovor nitko nije pobijao niti dovodio u pitanje pravnu valjanost tog ugovora, čak ni tužitelj u

80 Broj 14 - Strana 80 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, predmetnom sudskom postupku. S obzirom na to, apelant smatra da je prvostupanjski sud pravilno primijenio odredbe članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te pravilno postupio kada je odbio kao neutemeljen tužiteljev tužbeni zahtjev. Apelant navodi da je drugostupanjski sud preinačio prvostupanjsku presudu tako što je usvojio tužiteljev tužbeni zahtjev, a da, pri tome, nije naveo nijednu pravnu osnovu za takvu odluku. Apelant navodi da posjeduje valjan kupoprodajni ugovor koji je zaključen sukladno relevantnim odredbama ZOO-a, da je predmetni ugovor ovjeren u nadležnom sudu sukladno Zakonu o prometu nepokretnosti, da je platio porez na promet za predmetni stan sukladno Zakonu o porezu na promet Kantona Sarajevo, da je predao kupoprodajni ugovor na knjiženje, te da mu pri tome nitko nije pobijao pravo vlasništva na predmetnom stanu. Apelant navodi da je usprkos svemu tome drugostupanjski sud donio presudu kojom ga je obvezao da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužitelju. b) Odgovor na apelaciju 11. U odgovoru na apelaciju Kantonalni sud je naveo da je taj sud pravilno ocijenio pisane dokaze u spisu, da je utvrdio relevantne činjenice, te da je pravilno primijenio materijalno pravo, tj. relevantne odredbe Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. S obzirom na to, Kantonalni sud je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena. V. Relevantni propisi 12. U Zakonu o vlasničko-pravnim odnosima ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 6/98 i 29/03) relevantne odredbe glase: Članak 23. Pravo vlasništva stječe se po samom zakonu, na temelju pravnog posla, odlukom nadležnog organa i nasljeđivanjem. Članak 38. Pravo vlasništva na nekretnine, na temelju pravnog posla stječe se upisom u javne knjige o nekretninama, ako je nositelj savjestan. Savjesnost stjecatelja se pretpostavlja. U slučaju više savjesnih stjecatelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj kome je nekretnina predata u posjed, a dok je nekretnina u posjedu prenositelja, upis u javne knjige ima pravo zahtijevati stjecatelj koji je prvi stekao pravni temelj za prenos prava vlasništva. Članak 43. st. 1. i 2. Vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj individualno određene stvari. Vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. VI. Dopustivost 13. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 14. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 15. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj Gž od 16. rujna godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 26. listopada godine, a apelacija je podnesena 10. prosinca godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda zato što nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 16. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 17. Apelant pobija navedenu presudu Kantonalnog suda tvrdeći da su mu tom presudom povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, te članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 18. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 19. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 20. Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), koju podržava i Ustavni sud, sporovi između privatnih osoba koji se tiču imovinskih prava uvijek spadaju u građanska prava, te se stoga na njih primjenjuju i standardi koje propisuje članak 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi Europski sud, Pretto protiv Italije, presuda od 8. prosinca godine). 21. U vezi sa apelantovim navodima o kršenju prava na pravično suđenje, koji se u biti odnose na tvrdnju da je Kantonalni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio materijalno pravo, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije

81 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 81 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 22. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Naime, Ustavni sud, prije svega, zapaža da je tužitelj u predmetnom postupku postavio stvarnopravni zahtjev za predaju u posjed predmetnog stana u smislu odredaba članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama članka 43. stavak 1. Zakona o vlasničkopravnim odnosima propisano da "vlasnik može tužbom zahtijevati od posjednika povraćaj individualno određene stvari", dok je stavkom 2. tog članka propisano da "vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo vlasništva, kao i da se ona nalazi u faktičkoj vlasti tuženog". Dakle, jasno proizlazi da je tužitelj, povodom vlasničke tužbe, dužan dokazati da je vlasnik one stvari čiji povrat ili predaju u posjed traži, te da se tražena stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. U tom smislu, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno ukazao na to da je Presudom Općinskog suda broj P- 422/03 od 2. listopada godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž-1396/04 od 6. kolovoza godine, utvrđeno da je tužitelj, na temelju zaključenog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana od 12. prosinca godine, postao vlasnik predmetnog stana. S obzirom na to, te budući da je apelant u posjedu predmetnog stana, Kantonalni sud je zaključio da je utemeljen tužiteljev tužbeni zahtjev, te slijedom toga obvezao apelanta da iseli iz predmetnog stana, te da taj stan preda tužitelju u posjed. Dovodeći u vezu odredbe članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima sa odlukom Kantonalnog suda, Ustavni sud ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost u postupanju tog suda. Pri tome, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno ukazao na to da "tužitelj u predmetnoj pravnoj stvari nije imao potrebe da traži poništenje apelantovog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana", u čemu Ustavni sud, također, ne nalazi bilo kakvu proizvoljnost. Naime, budući da je pravomoćnom sudskom odlukom utvrđeno da je tužitelj vlasnik predmetnog stana, te imajući u vidu odredbe članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud u tom pogledu dao zadovoljavajuće obrazloženje, tako da se apelantovi navodi, izneseni na taj način, pokazuju kao potpuno neutemeljeni. 23. Na temelju izloženoga, Ustavni sud smatra da je Kantonalni sud u obrazloženju pobijane odluke dao zadovoljavajuće, jasne i potpune razloge za svoje odlučivanje, koji ne ostavljaju bilo kakav utisak proizvoljnosti, te da je na taj način poštovao jamstva prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na dom 24. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: f) Pravo na privatni i obiteljski život, dom i dopisivanje. 25. Članak 8. Europske konvencije glasi: 1. Svako ima pravo na štovanje svog privatnog i obiteljskog života, doma i prepiske. 2. Javna vlast se ne miješa u vršenje ovog prava, osim ako je takvo miješanje predviđeno zakonom i ako je to neophodna mjera u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, javne sigurnosti, gospodarske dobrobiti zemlje, sprječavanja nereda ili sprječavanja zločina, zaštite zdravlja i morala ili zaštite prava i sloboda drugih. 26. Prilikom razmatranja je li povrijeđen član 8. Europske konvencije, Ustavni sud prvenstveno mora utvrditi predstavlja li predmetni stan apelantov "dom" u smislu značenja članka 8. stavak 1. Europske konvencije, a zatim predstavlja li pobijana odluka "miješanje" javnih vlasti u poštivanje apelantovog prava na dom. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je apelant, nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji predmetnog stana, u tijeku godine uselio u taj stan. S obzirom na to da apelant živi u predmetnom stanu od godine, Ustavni sud smatra da taj stan predstavlja njegov dom u smislu članka 8. Europske konvencije. Također, Ustavni sud smatra da je pobijanom odlukom došlo do miješanja u apelantovo pravo na dom, budući da je njome naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stana, te da taj stan preda tužitelju u posjed. 27. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li "miješanje" u apelantovo pravo na dom opravdano u smislu članka 8. stavak 2. Europske konvencije. Da bi "miješanje" bilo opravdano ono mora: (a) biti predviđeno zakonom, (b) imati legitiman cilj od javnog ili općeg interesa i (c) biti sukladno načelu proporcionalnosti u demokratskom društvu. Uvjet zakonitosti se, sukladno značenju termina Europske konvencije, sastoji iz više elemenata: (a) miješanje mora biti zasnovano na domaćem ili međunarodnom zakonu; (b) zakon o kojem je riječ mora biti primjereno dostupan tako da pojedinac bude primjereno upućen na okolnosti zakona koje se mogu primijeniti na dani predmet i (c) zakon također mora biti formuliran sa odgovarajućom točnošću i jasnoćom da bi se pojedincu dopustilo da prema njemu prilagodi svoje postupke (vidi Europski sud, Sunday Times protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 26. travnja godine, serija A, broj 30, stavak 49). U slučaju da se ispostavi da je to "miješanje" sukladno zakonu i tada može predstavljati povredu članka 8. Europske konvencije ako se smatra da ono nije "neophodno" da bi se postigao jedan od zakonitih ciljeva iz stavka 2. članka 8. Europske konvencije. Neophodno u ovom kontekstu znači da "miješanje" odgovara "pritiscima društvenih potreba" i da postoji razumna relacija proporcionalnosti između miješanja i zakonitog cilja kojem se teži (vidi Europski sud, Niemietz protiv Njemačke, presuda od 16. prosinca godine, serija A, broj 251). 28. Ustavni sud ponovno ukazuje na to da je tužitelj u predmetnom postupku postavio stvarnopravni zahtjev za predaju u posjed predmetnog stana u smislu odredaba članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud jasno istakao da je pravomoćnom Presudom Općinskog suda broj P-422/03 od 2. listopada godine utvrđeno da je tužitelj, na temelju zaključenog ugovora o kupoprodaji predmetnog stana od 12. prosinca godine, postao vlasnik predmetnog stana, te slijedom toga obvezao apelanta da tužitelju (kao vlasniku) preda predmetni stan u posjed. Dovodeći u vezu odluku Kantonalnog suda sa odredbama članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, Ustavni sud ukazuje na to da je miješanje u apelantovo pravo na dom izvršeno na temelju "zakona". Pri tome, Ustavni sud ističe da je Zakon o vlasničkopravnim odnosima objavljen u službenim glasilima, dakle, dostupan je građanima, te da na jasan i precizan način regulira pitanje zaštite prava vlasnika, iz čega proizlazi da je miješanje u apelantovo pravo na dom izvršeno na temelju zakona koji ispunjavaju standarde Europske konvencije u pogledu jasnoće i transparentnosti. 29. S obzirom na to da je miješanje u apelantovo pravo "zakonito" u smislu standarda Europske konvencije, Ustavni sud kao sljedeće treba ispitati ima li miješanje u apelantovo

82 Broj 14 - Strana 82 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, pravo na dom legitiman cilj od javnog ili općeg interesa. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da je pobijana odluka, kojom je naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužitelju u posjed, donesena sukladno odredbama članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima, te da kao takva nesumnjivo ima cilj zaštitu prava vlasnika u odnosu na ostale osobe kod kojih se nalazi stvar koja je predmet vlasništva. Stoga, Ustavni sud smatra da zaštita prava vlasnika shodno odredbama članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima nesumnjivo ima legitiman cilj od javnog ili općeg interesa. 30. Konačno, Ustavni sud treba ispitati je li miješanje u apelantovo pravo na dom neophodna mjera u demokratskom društvu, što implicira potrebu da se utvrdi postojanje ravnoteže između prava pojedinca i javnog interesa putem primjene načela proporcionalnosti. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da javni ili opći interes koji se ogleda kroz zaštitu prava vlasnika i dosljednu primjenu relevantnih zakonskih odredaba koje reguliraju to pitanje bez sumnje preteže nad apelantovim pravom da i dalje bude u posjedu predmetnog stana, pogotovo što apelant u predmetnom postupku nije dokazao da u odnosu na predmetni stan ima bilo kakvo pravo zasnovano na zakonu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pobijana odluka kojom je apelantu naloženo da iseli iz predmetnog stana i da taj stan preda tužitelju u posjed predstavlja "legitiman cilj u javnom ili općem interesu", odnosno neophodnu mjeru u demokratskom društvu radi zaštite prava i sloboda drugih u smislu članka 8. stavak 2. Europske konvencije, tj. u konkretnom slučaju radi zaštite prava tužitelja kao vlasnika predmetnog stana. 31. Na temelju izloženoga, Ustavni sud smatra da pobijanom odlukom Kantonalnog suda nije povrijeđeno apelantovo pravo na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Pravo na imovinu 32. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. 33. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 34. Prilikom razmatranja je li povrijeđen članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud, prije svega, mora utvrditi ima li apelant "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da riječ "imovina" uključuje širok obujam imovinskih interesa koji predstavljaju određenu ekonomsku vrijednost (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 14/00 od 4. travnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 33/01). Dalje, prema jurisprudenciji Europskog suda, "posjed" koji se štiti može biti samo "postojeći posjed" (vidi Europski sud, Van der Mussele, presuda od 23. studenoga godine, serija A, broj 70, točka 48) ili barem imovina za koju apelant ima "opravdano očekivanje" da će je dobiti (vidi Europski sud, Pine Valley Developments Ltd i drugi, presuda od 29. studenoga godine, serija A, broj 332, točka 31). Ustavni sud ukazuje na to da je zaključenjem ugovora o kupoprodaji predmetnog stana apelant stekao "legitimno očekivanje" da će ostvariti pravo na predmetni stan, a osim toga bio je u posjedu spornog stana, što predstavlja "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 35. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li došlo do miješanja u apelantovu imovinu, te ukoliko jeste, u sklopu kojeg od tri pravila iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju može biti razmatrano. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da je pobijanom odlukom naloženo apelantu da iseli iz predmetnog stan i da taj stan preda u posjed tužitelju, što nesumnjivo predstavlja miješanje u apelantovo pravo na imovinu u smislu drugog pravila izraženog u stavku 1. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. S obzirom na to, Ustavni sud kao sljedeće mora ispitati je li lišavanje apelanta u uživanju prava na imovinu, na način kako je to rezultiralo pobijanom odlukom, bilo opravdano. To može biti slučaj samo ako je (a) predviđeno zakonom (b) u javnom interesu i (c) sukladno načelu proporcionalnosti. Ustavni sud ističe da je pobijana odluka Kantonalnog suda, koja je osnova miješanja u apelantovu imovinu, utemeljena na odredbama članka 43. Zakona o vlasničko-pravnim odnosima. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da je u prethodnim točkama ove odluke, pri ispitivanju navoda o povredi prava na dom, zaključio da navedene odredbe Zakona o vlasničko-pravnim odnosima ispunjavaju standarde "zakonitosti" u smislu Europske konvencije. Također, Ustavni sud je ukazao na to da zaštita prava vlasnika i dosljedna primjena relevantnih zakonskih odredaba predstavljaju legitiman cilj od javnog ili općeg interesa, te da u konkretnom slučaju nije narušeno načelo proporcionalnosti između legitimnog cilja kojem se teži i apelantovog prava. Naime, kako je već navedeno, apelant u predmetnom postupku nije dokazao da je on zaista i postao vlasnik predmetnog stana i da stoga njegovo pravo u pogledu predmetnog stana, s obzirom na neprikosnoveno mjesto pojma "imovine" u modernim pravnim sustavima, preteže nad općim interesom koji se ogleda kroz dosljednu primjenu odredaba zakona koji reguliraju način stjecanja prava vlasništva na nekretninama. 36. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da pobijanom odlukom Kantonalnog suda nije povrijeđeno ni apelantovo pravo na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. VIII. Zaključak 37. Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada redoviti sud detaljno i jasno obrazloži svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. 38. Također, Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, niti prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je miješanje javnih vlasti u apelantovo pravo na dom i pravo na imovinu zasnovano na zakonu i radi postizanja legitimnog cilja, a pri tome nije narušeno ni načelo proporcionalnosti između apelantovog prava i zakonitog cilja kojem se teži. 39. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

83 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3905/09, рјешавајући апелацију Мумина Јејне, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, суткиња Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 30. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мумина Јејне поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву број Гж од 16. септембра године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Мумин Јејна (у даљњем тексту: апелант) из Сарајева, ког заступа Азем Мехонић, адвокат из Сарајева, поднио је 10. децембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Гж од 16. септембра године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Драгомира Бојата (у даљњем тексту: тужилац), друге стране у предметном судском поступку, затражено је 29. јуна године да доставе одговоре на апелацију. 3. Кантонални суд је 6. јула године доставио одговор на апелацију. Тужилац није доставио одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Кантоналног суда достављен је апеланту 19. октобра године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Пресудом Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број П-201/05-Б од 20. јануара године одбијен је тужиочев тужбени захтјев којим је тражио да се обавеже апелант да исели из стана који се налази у Сарајеву, улица Васе Бутозана број 3/III (у даљњем тексту: предметни стан), те да му преда у посјед предметни стан слободан од лица и ствари, уз накнаду трошкова поступка (став I изреке пресуде). Одбијен је апелантов противтужбени захтјев којим је тражио да се обавеже тужилац да му исплати, по основу уложених средстава у адаптацију предметног стана, износ од 8.150,00 КМ са законском затезном каматом (став II изреке пресуде). Обавезан је тужилац да апеланту накнади трошкове парничног поступка у износу од 1.488,00 КМ (став III изреке пресуде). 7. У образложењу пресуде Општински суд је, прије свега, навео да је тужилац 24. јануара године поднио предметну тужбу захтијевајући да се наложи апеланту да исели из предметног стана, те да му преда предметни стан у посјед и слободно располагање сходно одредбама члана 43 Закона о власничко-правним односима. У вези с тим, Општински суд је навео да је у току поступка утврђено да су тужилац као купац и Звонимир Маруновић као продавац 12. децембра године закључили уговор о купопродаји предметног стана. Такође, Општински суд је навео да је утврђено да су апелант као купац и Звонимир Маруновић као продавац 15. маја године закључили уговор о купопродаји предметног стана. При томе, Општински суд је навео да је неспорно да предметни стан није уписан у земљишне књиге, те да стога ниједна од парничних странака није уписана са правом својине на предметном стану. Општински суд је, даље, навео да је у току поступка утврђено да је Пресудом Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број Гж-1396/04 од 6. августа године, утврђено да је тужилац власник предметног стана. Општински суд је навео да апелант у конкретном случају није бесправни корисник, будући да је у предметни стан уселио на основу ваљаног правног основа за стицање права својине на стану, тј. на основу купопродајног уговора закљученог 15. маја године са власником стана. Општински суд је навео да је тужилац право својине на предметном стану стекао 6. августа године када је првостепену пресуду, којом је утврђена тужиочева својина на предметном стану, потврдио другостепени суд и када је стекла формалну правоснажност. Општински суд је указао на то да је тужилац постављеним тужбеним захтјевом тражио апелантово исељење из предметног стана, а да при томе није тражио поништење уговора о купопродаји од 15. маја године, у смислу одредби чл. 103 и 109 Закона о облигационим односима. Наиме, Општински суд је навео да уговор о купопродаји, који је закључен 15. маја године између апеланта и Звонимира Маруновића, производи правно дејство у смислу члана 9 Закона о промету непокретности и члана 23 Закона о власничкоправним односима, те да представља ваљан правни основ за стицање права својине на предметном стану. С обзиром на то, Општински суд је навео да се апелантово коришћење и боравак у предметном стану не може сматрати бесправним, а да је та чињеница један од услова, поред чињенице својине, који морају бити кумулативно испуњени да би се, у смислу одредби члана 43 Закона о власничкоправним односима, удовољило тужиочевом постављеном тужбеном захтјеву. Будући да је у конкретном случају утврђено да апелант користи предметни стан по основу законитог основа, Општински суд је закључио да је тужиочев тужбени захтјев неоснован. У погледу апелантовог противтужбеног захтјева, Општински суд је навео да је такав захтјев неоснован, будући да нису испуњени услови из члана 215 ЗОО-а.

84 Broj 14 - Strana 84 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Одлучујући о тужиочевој жалби против првостепене пресуде, Кантонални суд је донио Пресуду број Гж од 16. септембра године којом је уважио тужиочеву жалбу, па је првостепену пресуду преиначио тако што је обавезао апеланта да исели из предметног стана, те да предметни стан, слободан од лица и ствари, преда тужиоцу у посјед, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 960,00 КМ. У преосталом дијелу првостепена пресуда (став II изреке првостепене пресуде) остала је неизмијењена. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је у конкретном случају првостепени суд погрешно оцијенио Пресуду Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број Гж-1396/04 од 6. августа године, те да је извео погрешне закључке у односу на релевантне чињенице и погрешно примијенио материјално право. Наиме, Кантонални суд је навео да из наведених пресуда произилази да су тужилац и Звонимир Маруновић закључили уговор о купопродаји предметног стана од 12. децембра године, те да је након закључења тог уговора тужилац ушао у посјед предметног стана, тако да се сматра да је купопродајни уговор у цијелости реализован. У вези с тим, Кантонални суд је навео да је првостепени суд погрешно закључио да је тужилац постао власник предметног стана даном доношења другостепене пресуде у предмету Општинског суда број П-422/03, тј. 6. августа године. Наиме, Кантонални суд је указао на то да Пресуда Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године и Пресуда Кантоналног суда број Гж- 1396/04 од 6. августа године у конкретном случају имају деклараторан карактер јер је наведеним пресудама утврђено да је тужилац на основу закљученог купопродајног уговора од 12. децембра године постао власник предметног стана. При томе, Кантонални суд је навео да тужилац у предметној правној ствари није имао потребу да тражи поништење уговора о купопродаји предметног стана који је закључен између апеланта и Звонимира Маруновића, будући да је апелант купио предметни стан од невласника. С обзиром на то да је апелант закључио уговор о купопродаји предметног стана са невласником стана, Кантонални суд је навео да је тиме тај купопродајни уговор од 15. маја године апсолутно ништав, јер Звонимир Маруновић није могао пренијети на апеланта више права него што их је сам имао. С обзиром на то да је уговор о купопродаји предметног стана који је закључен 15. маја године између апеланта и Звонимира Маруновића апсолутно ништав, Кантонални суд је навео да није ни било потребе да се тај уговор пресудом поништава, односно утврђује апсолутна ништавост тог уговора. 9. Кантонални суд је навео да је одредбама члана 38 став 1 Закона о власничко-правним односима прописано да се "право власништва на некретнинама на основу правног посла стјече уписом у јавне књиге о некретнинама ако је носитељ савјестан, те да се савјесност стјецатеља претпоставља". Такође, Кантонални суд је навео да је одредбама члана 38 став 2 наведеног закона прописано да "у случају више савјесних стјецатеља, упис у јавне књиге има право захтијевати стјецатељ коме је некретнина предата у посјед, а док је некретнина у посједу преноситеља, упис у јавне књиге има право захтијевати стјецатељ који је први стекао правни основ за пренос права власништва". У вези с тим, Кантонални суд је навео да је при тумачењу наведених законских одредби потребно имати у виду ноторну чињеницу да у вријеме када су тужилац и Звонимир Маруновић закључили уговор о купопродаји предметног стана од 12. децембра године нису постојале књиге положених уговора. Наиме, Кантонални суд је указао на то да се ради о стану који је изграђен у новоградњи у насељу које није укњижено у земљишним књигама, те да стога ни зграда ни предметни стан нису били укњижени у земљишним књигама. При томе, Кантонални суд је истакао да у случају да су постојале књиге положених уговора, тада би тужилац закључењем купопродајног уговора од 12. децембра године, исплатом купопродајне цијене и уласком у посјед стана, стекао све услове за укњижбу права својине на предметном стану. Према мишљењу Кантоналног суда, тужилац је у конкретном случају први стицатељ који је имао правни основ за упис права својине на предметном стану. С обзиром на то, те имајући у виду чињеницу да је правоснажном Пресудом Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године утврђено право својине на предметном стану у тужиочеву корист, Кантонални суд је закључио да је постављени тужбени захтјев у цијелости основан. При томе, Кантонални суд је навео да је имао у виду и чињеницу да је тужилац напустио предметни стан почетком ратних дјеловања, те да је тај суд, одлучујући као у изреци пресуде, обезбиједио тужиоцу као власнику право на имовину и право на мирно уживање имовине у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). IV. Апелација а) Наводи из апелације 10. Апелант сматра да су му оспореном одлуком повријеђени право на правично суђење из члана II/3.е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант наводи да је 15. маја године са Звонимиром Маруновићем закључио уговор о купопродаји предметног стана, који је овјерен у Општинском суду под бројем Ов. 3046/97 од 23. маја године, те да је ступио у посјед предметног стана 15. јуна године. Апелант наводи да је првостепени суд утврдио да он користи предметни стан по основу ваљаног правног посла уговора о купопродаји, те да тај уговор нико није оспоравао нити доводио у питање правну ваљаност тог уговора, чак ни тужилац у предметном судском поступку. С обзиром на то, апелант сматра да је првостепени суд правилно примијенио одредбе члана 43 Закона о власничко-правним односима, те правилно поступио када је одбио као неоснован тужиочев тужбени захтјев. Апелант наводи да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду тако што је усвојио тужиочев тужбени захтјев, а да, при томе, није навео ниједан правни основ за такву одлуку. Апелант наводи да посједује ваљан купопродајни уговор који је закључен у складу са релевантним одредбама ЗОО-а, да је предметни уговор овјерен у надлежном суду у складу са Законом о промету непокретности, да је платио порез на промет за предметни стан у складу са Законом о порезу на промет Кантона Сарајево, да је предао купопродајни уговор на књижење, те да му при томе нико није оспоравао право својине на предметном стану. Апелант наводи да је упркос свему томе другостепени суд донио пресуду којом га је обавезао да исели из предметног стана и да тај стан преда тужиоцу.

85 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 85 б) Одговор на апелацију 11. У одговору на апелацију Кантонални суд је навео да је тај суд правилно оцијенио писане доказе у спису, да је утврдио релевантне чињенице, те да је правилно примијенио материјално право, тј. релевантне одредбе Закона о власничко-правним односима. С обзиром на то, Кантонални суд је предложио да се апелација одбије као неоснована. V. Релевантни прописи 12. У Закону о власничко-правним односима ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 6/98 и 29/03) релевантне одредбе гласе: Члан 23. Право власништва стјече се по самом закону, на основу правног посла, одлуком надлежног органа и насљеђивањем. Члан 38. Право власништва на некретнине, на основу правног посла стјече се уписом у јавне књиге о некретнинама, ако је носитељ савјестан. Савјесност стјецатеља се претпоставља. У случају више савјесних стјецатеља, упис у јавне књиге има право захтијевати стјецатељ коме је некретнина предата у посјед, а док је некретнина у посједу преноситеља, упис у јавне књиге има право захтијевати стјецатељ који је први стекао правни основ за пренос права власништва. Члан 43. ст. 1. и 2. Власник може тужбом захтијевати од посједника повраћај индивидуално одређене ствари. Власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право власништва, као и да се она налази у фактичкој власти туженог. VI. Допустивост 13. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 14. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 15. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број Гж од 16. септембра године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 26. октобра године, а апелација је поднесена 10. децембра године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 16. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 17. Апелант оспорава наведену пресуду Кантоналног суда тврдећи да су му том пресудом повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, те члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 18. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. 19. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 20. Уставни суд, прије свега, указује на то да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), коју подржава и Уставни суд, спорови између приватних лица који се тичу имовинских права увијек спадају у грађанска права, те се стога на њих примјењују и стандарди које прописује члан 6 став 1 Европске конвенције (види Европски суд, Pretto против Италије, пресуда од 8. децембра године). 21. У вези са апелантовим наводима о кршењу права на правично суђење, који се у суштини односе на тврдњу да је Кантонални суд при доношењу своје одлуке произвољно примијенио материјално право, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05). 22. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је Кантонални суд довољно јасно образложио своју одлуку, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним. Наиме, Уставни суд, прије свега, запажа да је тужилац у предметном поступку поставио стварноправни захтјев за

86 Broj 14 - Strana 86 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, предају у посјед предметног стана у смислу одредби члана 43 Закона о власничко-правним односима. У вези с тим, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 43 став 1 Закона о власничко-правним односима прописано да "власник може тужбом захтијевати од посједника повраћај индивидуално одређене ствари", док је ставом 2 тог члана прописано да "власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право власништва, као и да се она налази у фактичкој власти туженог". Дакле, јасно произилази да је тужилац, поводом власничке тужбе, дужан да докаже да је власник оне ствари чији повраћај или предају у посјед тражи, те да се тражена ствар налази у фактичкој власти туженог. У том смислу, Уставни суд запажа да је Кантонални суд јасно указао на то да је Пресудом Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број Гж-1396/04 од 6. августа године, утврђено да је тужилац, на основу закљученог уговора о купопродаји предметног стана од 12. децембра године, постао власник предметног стана. С обзиром на то, те будући да је апелант у посједу предметног стана, Кантонални суд је закључио да је основан тужиочев тужбени захтјев, те слиједом тога обавезао апеланта да исели из предметног стана, те да тај стан преда тужиоцу у посјед. Доводећи у везу одредбе члана 43 Закона о власничко-правним односима са одлуком Кантоналног суда, Уставни суд не налази било какву произвољност у поступању тог суда. При томе, Уставни суд запажа да је Кантонални суд јасно указао на то да "тужилац у предметној правној ствари није имао потребе да тражи поништење апелантовог уговора о купопродаји предметног стана", у чему Уставни суд, такође, не налази било какву произвољност. Наиме, будући да је правоснажном судском одлуком утврђено да је тужилац власник предметног стана, те имајући у виду одредбе члана 43 Закона о власничко-правним односима, Уставни суд сматра да је Кантонални суд у том погледу дао задовољавајуће образложење, тако да се апелантови наводи, изнесени на тај начин, показују као потпуно неосновани. 23. На основу изложеног, Уставни суд сматра да је Кантонални суд у образложењу оспорене одлуке дао задовољавајуће, јасне и потпуне разлоге за своје одлучивање, који не остављају било какав утисак произвољности, те да је на тај начин поштовао гаранције права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на дом 24. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: ф) Право на приватни и породични живот, дом и преписку. 25. Члан 8 Европске конвенције гласи: 1. Свако има право на поштивање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. 2. Јавна власт се не мијеша у вршење овог права, осим ако је такво мијешање предвиђено законом и ако је то неопходна мјера у демократском друштву у интересу националне безбједности, јавне безбједности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала или заштите права и слобода других. 26. Приликом разматрања да ли је повријеђен члан 8 Европске конвенције, Уставни суд првенствено мора утврдити да ли предметни стан представља апелантов "дом" у смислу значења члана 8 став 1 Европске конвенције, а затим да ли оспорена одлука представља "мијешање" јавних власти у поштовање апелантовог права на дом. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је апелант, након закључења уговора о купопродаји предметног стана, у току године уселио у тај стан. С обзиром на то да апелант живи у предметном стану од године, Уставни суд сматра да тај стан представља његов дом у смислу члана 8 Европске конвенције. Такође, Уставни суд сматра да је оспореном одлуком дошло до мијешања у апелантово право на дом, будући да је њоме наложено апеланту да исели из предметног стана, те да тај стан преда тужиоцу у посјед. 27. Сљедеће питање на које Уставни суд треба одговорити јесте да ли је "мијешање" у апелантово право на дом оправдано у смислу члана 8 став 2 Европске конвенције. Да би "мијешање" било оправдано оно мора: (а) бити предвиђено законом, (б) имати легитиман циљ од јавног или општег интереса и (ц) бити у складу са принципом пропорционалности у демократском друштву. Услов законитости се, у складу са значењем термина Европске конвенције, састоји из више елемената: (а) мијешање мора бити засновано на домаћем или међународном закону; (б) закон о ком је ријеч мора бити примјерено доступан тако да појединац буде примјерено упућен на околности закона које се могу примијенити на дати предмет и (ц) закон такође мора бити формулисан са одговарајућом тачношћу и јасноћом да би се појединцу дозволило да према њему прилагоди своје поступке (види Европски суд, Sunday Times против Уједињеног Краљевства, пресуда од 26. априла године, серија А, број 30, став 49). У случају да се испостави да је то "мијешање" у складу са законом и тада може представљати повреду члана 8 Европске конвенције ако се сматра да оно није "неопходно" да би се постигао један од законитих циљева из става 2 члана 8 Европске конвенције. Неопходно у овом контексту значи да "мијешање" одговара "притисцима друштвених потреба" и да постоји разумна релација пропорционалности између мијешања и законитог циља ком се тежи (види Европски суд, Niemietz против Њемачке, пресуда од 16. децембра године, серија А, број 251). 28. Уставни суд поново указује на то да је тужилац у предметном поступку поставио стварноправни захтјев за предају у посјед предметног стана у смислу одредби члана 43 Закона о власничко-правним односима. У вези с тим, Уставни суд запажа да је Кантонални суд јасно истакао да је правоснажном Пресудом Општинског суда број П-422/03 од 2. октобра године утврђено да је тужилац, на основу закљученог уговора о купопродаји предметног стана од 12. децембра године, постао власник предметног стана, те слиједом тога обавезао апеланта да тужиоцу (као власнику) преда предметни стан у посјед. Доводећи у везу одлуку Кантоналног суда са одредбама члана 43 Закона о власничко-правним односима, Уставни суд указује на то да је мијешање у апелантово право на дом извршено на основу "закона". При томе, Уставни суд истиче да је Закон о власничко-правним односима објављен у службеним гласилима, дакле, доступан је грађанима, те да на јасан и прецизан начин регулише питање заштите права власника, из чега произилази да је

87 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 87 мијешање у апелантово право на дом извршено на основу закона који испуњавају стандарде Европске конвенције у погледу јасноће и транспарентности. 29. С обзиром на то да је мијешање у апелантово право "законито" у смислу стандарда Европске конвенције, Уставни суд као сљедеће треба испитати да ли мијешање у апелантово право на дом има легитиман циљ од јавног или општег интереса. У вези с тим, Уставни суд наглашава да је оспорена одлука, којом је наложено апеланту да исели из предметног стана и да тај стан преда тужиоцу у посјед, донесена у складу са одредбама члана 43 Закона о власничко-правним односима, те да као таква несумњиво има циљ заштиту права власника у односу на остала лица код којих се налази ствар која је предмет својине. Стога, Уставни суд сматра да заштита права власника сходно одредбама члана 43 Закона о власничко-правним односима несумњиво има легитиман циљ од јавног или општег интереса. 30. Коначно, Уставни суд треба испитати да ли је мијешање у апелантово право на дом неопходна мјера у демократском друштву, што имплицира потребу да се утврди постојање равнотеже између права појединца и јавног интереса путем примјене принципа пропорционалности. У вези с тим, Уставни суд сматра да јавни или општи интерес који се огледа кроз заштиту права власника и досљедну примјену релевантних законских одредби које регулишу то питање без сумње претеже над апелантовим правом да и даље буде у посједу предметног стана, поготово што апелант у предметном поступку није доказао да у односу на предметни стан има било какво право засновано на закону. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да оспорена одлука којом је апеланту наложено да исели из предметног стана и да тај стан преда тужиоцу у посјед представља "легитиман циљ у јавном или општем интересу", односно неопходну мјеру у демократском друштву ради заштите права и слобода других у смислу члана 8 став 2 Европске конвенције, тј. у конкретном случају ради заштите права тужиоца као власника предметног стана. 31. На основу изложеног, Уставни суд сматра да оспореном одлуком Кантоналног суда није повријеђено апелантово право на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Право на имовину 32. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 33. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 34. Приликом разматрања да ли је повријеђен члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд, прије свега, мора утврдити има ли апелант "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд указује на то да ријеч "имовина" укључује широк обим имовинских интереса који представљају одређену економску вриједност (види Уставни суд, Одлука број У 14/00 од 4. априла године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/01). Даље, према јуриспруденцији Европског суда, "посјед" који се штити може бити само "постојећи посјед" (види Европски суд, Van der Mussele, пресуда од 23. новембра године, серија А, број 70, тачка 48) или барем имовина за коју апелант има "оправдано очекивање" да ће је добити (види Европски суд, Pine Valley Developments Ltd и други, пресуда од 29. новембра године, серија А, број 332, тачка 31). Уставни суд указује на то да је закључењем уговора о купопродаји предметног стана апелант стекао "легитимно очекивање" да ће остварити право на предметни стан, а сем тога био је у посједу спорног стана, што представља "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 35. Сљедеће питање на које Уставни суд треба одговорити јесте да ли је дошло до мијешања у апелантову имовину, те уколико јесте, у склопу ког од три правила из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију може бити разматрано. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на то да је оспореном одлуком наложено апеланту да исели из предметног стан и да тај стан преда у посјед тужиоцу, што несумњиво представља мијешање у апелантово право на имовину у смислу другог правила израженог у ставу 1 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. С обзиром на то, Уставни суд као сљедеће мора испитати да ли је лишавање апеланта у уживању права на имовину, на начин како је то резултирало оспореном одлуком, било оправдано. То може бити случај само ако је (а) предвиђено законом (б) у јавном интересу и (ц) у складу са принципом пропорционалности. Уставни суд истиче да је оспорена одлука Кантоналног суда, која је основ мијешања у апелантову имовину, заснована на одредбама члана 43 Закона о власничко-правним односима. У вези с тим, Уставни суд указује на то да је у претходним тачкама ове одлуке, при испитивању навода о повреди права на дом, закључио да наведене одредбе Закона о власничко-правним односима испуњавају стандарде "законитости" у смислу Европске конвенције. Такође, Уставни суд је указао на то да заштита права власника и досљедна примјена релевантних законских одредби представљају легитиман циљ од јавног или општег интереса, те да у конкретном случају није нарушен принцип пропорционалности између легитимног циља ком се тежи и апелантовог права. Наиме, како је већ наведено, апелант у предметном поступку није доказао да је он заиста и постао власник предметног стана и да стога његово право у погледу предметног стана, с обзиром на неприкосновено мјесто појма "имовине" у модерним правним системима, претеже над општим интересом који се огледа кроз досљедну примјену одредби закона који регулишу начин стицања права својине на непокретностима. 36. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да оспореном одлуком Кантоналног суда није повријеђено ни апелантово право на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. VIII. Закључак 37. Уставни суд закључује да не постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када

88 Broj 14 - Strana 88 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, редовни суд детаљно и јасно образложи своју одлуку, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним. 38. Такође, Уставни суд закључује да не постоји кршење права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, нити права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је мијешање јавних власти у апелантово право на дом и право на имовину засновано на закону и ради постизања легитимног циља, а при томе није нарушен ни принцип пропорционалности између апелантовог права и законитог циља ком се тежи. 39. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 40. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 241 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3990/09, rješavajući apelaciju Adema Alića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Tudor Pantiru, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 30. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Adema Alića podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Zenici broj Kž od 16. oktobra godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Adem Alić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tešnja podnio je 17. decembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Kž od 16. oktobra godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda u Tešnju (u daljnjem tekstu: Općinski sud) i Kantonalnog tužilaštva u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužilaštvo) zatraženo je 5. jula godine da dostave odgovore na apelaciju. Od Policijske uprave IV, Policijska stanica Tešanj (u daljnjem tekstu: Policijska stanica Tešanj), zatraženo je 26. jula godine da dostavi odgovor na apelaciju. 3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 9. jula godine, Općinski sud 2. septembra godine, Kantonalno tužilaštvo 9. jula godine, a Policijska stanica Tešanj 7. augusta godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Kantonalnog i Općinskog suda, te Kantonalnog tužilaštva dostavljeni su apelantu 30. septembra godine, a odgovor Policijske stanice Tešanj dostavljen je apelantu 30. augusta godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Policijska stanica Tešanj je potvrdom o privremenom oduzimanju predmeta broj 08-03/ /08 od 19. decembra godine (u daljnjem tekstu: potvrda o oduzimanju), na osnovu člana 80. Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH), od apelanta oduzela putničko motorno vozilo označenih karakteristika (u daljnjem tekstu: sporni automobil), ključ za stavljanje u pogon spornog automobila, te opremu za navedeno vozilo uz navođenje sadržaja opreme. U potvrdi koju je apelant svojeručno potpisao konstatirano je da su navedeni predmeti dobrovoljno predati, kao i da apelant ima mogućnost izjavljivanja žalbe. 7. Apelant je, u skladu sa članom 83. ZKPFBiH, protiv potvrde o oduzimanju izjavio žalbu Općinskom sudu. 8. Općinski sud je Rješenjem broj Kv od 25. augusta godine apelantovu žalbu uvažio, ukinuo potvrdu o oduzimanju, te naložio da se apelantu, po pravosnažnosti ovog rješenja, oduzeti predmeti odmah vrate. 9. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je apelant u žalbi, između ostalog, istakao da je sporno vozilo kupio u februaru godine od njemu poznatog lica, da je registrirano u Policijskoj stanici Tešanj 21. novembra godine sa rokom važenja saobraćajne dozvole do 21. novembra godine, da mu je inspektor policije saopštio da je automobil ukraden 18. novembra godine u Beogradu i da je za njim raspisana međunarodna potraga, te da je na zahtjev policije 19. novembra godine sporni automobil dovezao pred policijsku stanicu, te je tom prilikom automobil oduzet i data mu je potvrda o oduzimanju. 10. U obrazloženju rješenja je konstatirano da je u okolnostima kada je oduzimanje izvršeno u smislu člana 80. ZKPFBiH, dakle bez naredbe suda, nužno traženje naknadnog odobrenja od suda za oduzimanje predmeta u roku od 72 sata, a da u konkretnom slučaju to nije učinjeno. U tom smislu neosnovanim su ocijenjeni navodi Kantonalnog tužilaštva da ne postoji obaveza naknadnog odobrenja oduzimanja spornog vozila u situaciji kada je ono dobrovoljno predato. S tim u vezi je ukazano na to da je naredba o oduzimanju predmeta pravni akt koji ne zavisi ni od kakve dobrovoljnosti i izvršava se prinudno. Dalje, neosnovanim su ocijenjeni navodi Kantonalnog tužilaštva da ovlaštena službena lica iz policije nisu tražila naknadno odobrenje za oduzimanje spornog vozila, shodno članu 80. ZKPFBiH, jer iz akta policije broj 08-3/ /08 od 24. decembra godine proizlazi da je takav prijedlog podnesen Kantonalnom tužilaštvu, koje nije postupilo povodom tog prijedloga. Prema ocjeni Općinskog suda, osim ovog propusta, ukazano je i na to da nema niti jednog dokaza u smislu počinjenosti krivičnog djela ko je počinio krivično djelo, da li se protiv nekog vodi krivični postupak, zbog čega se osnovano postavlja pitanje postojanja optuženog u ovom predmetu i da li je oduzimanje spornog vozila preuranjeno. Prema ocjeni Općinskog suda, zbog nepostojanja krivičnog postupka, izvjesne fotokopije depeše

89 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 89 policije bez ovjere da odgovaraju originalu ne mogu biti valjan dokaz s obzirom na to da se za oduzimanje predmeta i krivično gonjenje traže zakonito pribavljeni dokazi. U vezi s tim je ukazano i na to da uz fotokopije (akata) Federalnog ministarstva unutrašnjih poslova, Federalna uprava policije (u daljnjem tekstu: FMUP), broj 14/ od 27. novembra godine i broj 14/ /SF od 3. decembra godine nije priložen nikakav akt iz kojeg bi se vidjelo potraživanje predmetnog vozila iz Srbije, kao ni da je tamo pokrenut krivični postupak protiv nekog, te da nije navedeno oštećeno lice. Imajući u vidu da iz sadržaja navedenih dopisa proizlazi da se traži da se oduzeto vozilo zadrži pod nadzorom i da se FMUP obavijesti o mjestu i uvjetima preuzimanja vozila od legitimnog vlasnika, iako se u konkretnom slučaju radi samo o privremenom oduzimanju vozila, Općinski sud je naglasio da konačnu riječ mora dati sud u odgovarajućem postupku, a koji se u okolnostima konkretnog slučaja zaobilazi. 11. Općinski sud je ukazao na to da apelantova savjesnost ničim nije dovedena u pitanje jer bi u suprotnom bio optužen i protiv njega bi se vodio krivični postupak. U vezi s tim je istaknuto da je apelant kupio vozilo od njemu poznatog lica, da je vozilo nesmetano registrirano na području BiH od godine pa nadalje, uz provjere koje se obavezno vrše uz registraciju vozila, a zbog čega se opravdano postavljaju i pitanja postojanja krivičnog djela iz godine, izvršioca tog djela, ko je oštećeni, i to sa aspekta nepostojanja valjanih dokaza, eventualne zastare krivičnog gonjenja, a što je preuranjeno s obzirom na to da još uvijek nema nikakvog krivičnog postupka. 12. Najzad, Općinski sud se u prilog ovakvoj svojoj odluci pozvao na Rješenje Kantonalnog suda broj Kž od 14. decembra godine u kojem je Kantonalni sud iskazao stanovište o nezakonitosti naredbe za oduzimanje predmeta donesene u gotovo identičnim okolnostima. 13. Kantonalni sud je Rješenjem broj Kž od 16. oktobra godine uvažio žalbu Kantonalnog tužilaštva i preinačio rješenje Općinskog suda tako da je apelantova žalba izjavljena protiv potvrde o oduzimanju odbijena kao neosnovana. 14. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je konstatirao da je uvidom u dopis FMUP-a broj 14/ od 3. decembra godine utvrđeno da je sporno vozilo oduzeto prema potvrdi o oduzimanju, ukradeno u Srbiji i da je predmet međunarodne potrage putem Interpola, da je u toku postupka pribavljena dokumentacija o krađi preko Interpola Sarajevo, a putem Interpola Beograd, te da je zatraženo da se sporno vozilo zadrži pod nadzorom i obavijesti o mjestu i uvjetima pod kojima će legitimni vlasnik preuzeti automobil. Na osnovu navedenog zaključeno je da je nesporno da se radi o vozilu ukradenom u Srbiji, kao i da je postojala opasnost od odlaganja, odnosno da je sporno vozilo trebalo oduzeti bez odlaganja, kako bi se moglo vratiti legitimnom vlasniku. Kantonalni sud je ukazao na to da se u konkretnom slučaju očito radi o počinjenju krivičnog djela krađe predmetnog vozila i da je postojala opasnost od odlaganja koja se ogledala u mogućnosti da bi sporno vozilo moglo biti zamijenjeno ili prepravljeno, a na što je u žalbi na prvostepeno rješenje i ukazalo Kantonalno tužilaštvo. Istaknuto je da je članom 80. stav 1. ZKPFBiH propisano da se privremeno oduzimanje predmeta može izvršiti i bez naredbe suda, da se predmeti iz člana 79. stav 1. ZKPFBiH mogu privremeno oduzeti i bez naredbe suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja, te da u situaciji kada se lice izričito protivi oduzimanju predmeta, tužilac u roku od 72 sata od izvršenog pretresanja podnosi zahtjev sudu za naknadno odobrenje za oduzimanje predmeta. S tim u vezi, naglašeno je da iz potvrde o oduzimanju, koju je apelant svojeručno potpisao, proizlazi da je sporno vozilo dobrovoljno predano, na osnovu čega je zaključeno da u konkretnom slučaju Kantonalno tužilaštvo, u skladu sa članom 80. stav 1. ZKPFBiH, i nije imalo obavezu da podnosi zahtjev za naknadno oduzimanje predmeta, odnosno da takva obaveza u smislu citirane odredbe postoji samo kada se lice od kojeg se predmet oduzima tome izričito usprotivi. Na osnovu navedenog zaključeno je da je postupak oduzimanja spornog vozila bio u potpunosti u skladu sa zakonom i da je potvrda o oduzimanju izdata na zakonit način, u smislu člana 80. stav 1. a u vezi sa članom 79. stav 1. ZKPFBiH. 15. Prema ocjeni Kantonalnog suda, neprihvatljivo je tumačenje prvostepenog suda u pogledu člana 80. stav 1. ZKPFBiH jer je ignorirana razlika između privremenog oduzimanja predmeta u situaciji kada je do oduzimanja došlo dobrovoljno od situacije u kojoj je postojalo protivljenje, jer se radi o dvije različite pravne situacije u kojima je i postupak drugačiji. Dalje, ukazano je i na to da je prvostepeni sud prekoračio granice svojih ovlaštenja jer se upustio u razmatranje o tome ko je izvršilac krivičnog djela, te o krivičnoj odgovornosti. Kako ističe Kantonalni sud, u okolnostima konkretnog slučaja bilo je dovoljno utvrditi da postoji podatak o ukradenom vozilu i da postoji opasnost za privremeno oduzimanje spornog vozila. Najzad, Kantonalni sud je ukazao na to da je u članu 79. stav 1. ZKPFBiH propisano da se predmet koji se po zakonu treba oduzeti ili koji može poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku može privremeno oduzeti, pa da je potpuno nebitno ko je držalac takvog predmeta, po kojem osnovu je do njega došao i slično, a što i jeste predmet kriminalističko-operativne obrade, a u daljnjem toku eventualno i predmet istrage. 16. Policijska stanica Tešanj je potvrdom o vraćanju privremeno oduzetih predmeta broj 08-03/ /08/11 od 22. februara godine, u skladu sa članom 217. ZKPFBiH, sporni automobil vratila punomoćniku legitimnog vlasnika. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant smatra da su mu osporenim rješenjem Kantonalnog suda povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant ističe da mu nije prezentiran bilo kakav akt na osnovu kojeg se od njega oduzima sporno vozilo, da ga prilikom oduzimanja vozila ovlašteno službeno lice nije poučilo o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila, da prije oduzimanja spornog vozila, tj. 19. decembra godine, kao ni na taj dan, a ni kasnije, nije saslušan u vezi s tim kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila, te najzad ističe način na koji je Kantonalni sud primijenio član 80. stav 1. ZKPFBiH. Apelant navodi da je sporno vozilo prethodno već osam puta registrirano u BiH (u Sarajevu, Žepču i Tešnju), te da je od njega oduzeto kada je podnio zahtjev za registraciju, kao i da nije imao namjeru da ga otuđi ili da ga sakrije. Prema apelantovom mišljenju, u skladu sa članom 79. stav 1. ZKPFBiH, predmeti se mogu oduzeti u krivičnom postupku protiv poznatog ili nepoznatog počinioca, ali istraga mora biti u toku za tačno određeno krivično djelo sa kojim je u vezi predmet koji se oduzima. Apelant ističe da krivični postupak nije pokrenut protiv njega, odnosno da, prema njegovim saznanjima, krivični postupak nije pokrenut ni protiv nekog drugog lica. Navodi da su zakonom propisane i druge mogućnosti za osiguranje dokaza (stavljanje klauzule u

90 Broj 14 - Strana 90 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, saobraćajnu dozvolu o zabrani otuđenja i sl.), te da je sporno vozilo stekao valjanim pravnim poslom. Najzad, apelant ukazuje na to da je prvostepeni sud njegovu žalbu na potvrdu o oduzimanju uvažio zasnivajući svoju odluku i na Rješenju Kantonalnog suda broj Kž od 14. decembra godine u kojem je ovaj sud zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju. b) Odgovor na apelaciju 18. Kantonalni sud se u odgovoru na navode iz apelacije pozvao na razloge i obrazloženja iz osporenog rješenja. 19. Općinski sud je u odgovoru istakao da sam apelant u apelaciji ukazuje čijim postupcima je nezadovoljan, pa da ovaj sud, ukidanjem za njega nepovoljne potvrde o oduzimanju predmeta, ni na koji način nije povrijedio apelantova prava. 20. Kantonalno tužilaštvo je u odgovoru istaklo da se u apelaciji samo ponavljaju žalbeni navodi iz ranijeg postupka, o kojim je Kantonalni sud, odlučujući o žalbi, vodio računa, te da su u osporenom rješenju dati jasni i obrazloženi razlozi zbog kojih je preinačeno rješenje Općinskog suda. 21. Policijska stanica Tešanj je u odgovoru na navode iz apelacije navela da je, postupajući povodom apelantovog zahtjeva za registraciju spornog vozila, prilikom unosa podataka u elektronsku bazu utvrdila da je predmetno vozilo predmet potrage Interpola. Ukazano je i na to da su putem FMUP-a, te Interpola Sarajevo i Beograd obavljene potrebne provjere, te da je utvrđeno da je sporni automobil otuđen u Beogradu, da je vlasnik podnio prijavu zbog krivičnog djela krađe, utvrđen je identitet vlasnika, kao i da je zainteresiran za preuzimanje spornog automobila. Shodno navedenom, na osnovu potvrde o vraćanju privremeno oduzetih predmeta na osnovu člana 217. ZKPFBiH, sporni automobil vraćen je ovlaštenom punomoćniku vlasnika vozila 22. februara godine. Najzad, ukazano je na to da je apelant pozvan i saslušan u svojstvu svjedoka u Policijsku stanicu Tešanj 19. decembra godine, da je od njega uzeta izjava koju je svojeručno potpisao, a u kojoj je potvrdio da ga je prethodnog dana ovlašteno lice obavijestilo da nije moguće izvršiti registraciju spornog vozila jer je za vozilom raspisana međunarodna potraga, da mu je prilikom davanja izjave pojašnjeno da se vozilo privremeno oduzima, da postoji potjernica, budući da je vozilo ukradeno 18. novembra godine u Beogradu i da je legitimni vlasnik zainteresiran za njegov povrat. V. Relevantni propisi 22. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 79. Naredba za oduzimanje predmeta (1) Predmeti koji se po KZFBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku privremeno će se oduzeti i na osnovu sudske odluke će se osigurati njihovo čuvanje. Član 80. Privremeno oduzimanje predmeta bez naredbe (1) Predmeti iz člana 79. stav 1. ovoga zakona mogu se privremeno oduzeti i bez naredbe suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Ukoliko se osoba koja se pretresa izričito usprotivi oduzimanju predmeta, tužitelj će u roku od 72 sata od izvršenog pretresanja podnijeti zahtjev sudiji za prethodni postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta. Član 83. Pravo žalbe (1) Osoba od koje se privremeno oduzima predmet i dokumentacija ima pravo žalbe. (2) Žalba iz stava 1. ovoga člana ne odlaže privremeno oduzimanje predmeta i dokumentacije. (3) Protiv odluke suda kojom se vraćaju oduzeti predmeti ili dokumentacija tužitelj ima pravo podnijeti žalbu. Član 88. Vraćanje privremeno oduzetih predmeta (1) Predmeti koji su tokom krivičnog postupka privremeno oduzeti vratit će se vlasniku, odnosno držatelju kada u toku postupka postane očigledno da njihovo zadržavanje nije u skladu s članom 79. ovog zakona, a ne postoje razlozi na njihovo oduzimanje (član 412). (2) O zahtjevu za vraćanje privremeno oduzetih predmeta sud je dužan odlučiti, nakon izjašnjenja tužitelja i to u roku od najkasnije 15 dana. 1 VI. Dopustivost 23. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 24. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 25. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj Kž od 16. oktobra godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 30. oktobra godine, a apelacija je podnesena 17. decembra godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 27. Apelant osporava navedeno rješenje Kantonalnog suda tvrdeći da su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 28. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 1 Zakon o izmjenama i dopunama ZKPFBiH ( Službene novine FBiH broj 9/09 od 11. februara godine)

91 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 91 Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. 29. Predmetni postupak koji je okončan osporenom odlukom Kantonalnog suda odnosi se na privremeno oduzimanje apelantovog vozila, pa je član 6. stav 1. Evropske konvencije, prema mišljenju Ustavnog suda, primjenjiv u ovom slučaju. 30. Apelant, u suštini, smatra da nije imao pravično suđenje zbog proizvoljne primjene člana 79. stav 1. i člana 80. stav 1. ZKPFBiH. S tim u vezi, apelant ukazuje na sljedeće: da mu nije prezentiran bilo kakav akt na osnovu kojeg se od njega oduzima sporno vozilo; da ga prilikom oduzimanja vozila ovlašteno službeno lice nije poučilo o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila; da prije oduzimanja spornog vozila, a ni kasnije, nije saslušan u vezi s tim kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila; da je sporno vozilo već osam puta registrirano u Bosni i Hercegovini; da istraga mora biti u toku ukoliko se predmeti oduzimaju u krivičnom postupku dok krivični postupak nije pokrenut protiv apelanta kao ni protiv nekog drugog lica; da postoje i druge mogućnosti osiguranja dokaza osim oduzimanja vozila; da je Kantonalni sud ranije donio odluku (14. decembra godine) u kojoj je zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju. 31. Ustavni sud naglašava svoj stav da nije nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5. aprila godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i U 29/02 od 27. juna godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 32. U vezi sa apelantovim navodom da ga prilikom oduzimanja vozila ovlašteno službeno lice nije poučilo o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila, Ustavni sud zapaža da taj navod apelant nije isticao tokom predmetnog postupka, tj. navedeno pitanje apelant nije pokrenuo ni tokom saslušanja u policiji 19. decembra godine, a ni u žalbi Općinskom sudu, u kojoj je osporavana zakonitost oduzimanja spornog automobila. Prema konstantnoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, navodi o kršenjima ljudskih prava moraju biti (barem "supstancijalno") pokrenuti u ranijim fazama postupka koje su prethodile podnošenju apelacije. Neisticanjem ovog pitanja pred policijom a posebno pred Općinskim i Kantonalnim sudom, apelant je onemogućio nadležna tijela da se o njemu izjasne, što ima za posljedicu da osporeno rješenje Kantonalnog suda ne sadrži obrazloženje o ovom navodu, te je stoga Ustavni sud onemogućen da u ovom dijelu ispita obrazloženje iz osporene odluke Kantonalnog suda. Stoga, Ustavni sud ovaj apelantov navod smatra neosnovanim. 33. U odnosu na apelantov navod da prije oduzimanja spornog vozila, a ni kasnije, nije saslušan o tome kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila, Ustavni sud ukazuje na to da u apelacionom spisu postoji zapisnik o apelantovom saslušanju od 19. decembra godine pred službenim licima u Policijskoj stanici u Tešnju, iz kojeg je vidljivo da je apelant dao izjavu upravo na okolnosti kako je postao vlasnik i posjednik spornog automobila. Osim toga, apelantove navode o tome kako je postao vlasnik spornog automobila razmatrali su, prilikom odlučivanja o žalbi, Općinski i Kantonalni sud. Stoga, Ustavni sud ove apelantove navode smatra neosnovanim. 34. Ostali apelantovi navodi (da mu nije prezentiran bilo kakav akt na osnovu kojeg se od njega oduzima sporno vozilo, da je sporno vozilo već osam puta registrirano u Bosni i Hercegovini, da istraga mora biti u toku ukoliko se predmeti oduzimaju u krivičnom postupku, te da krivični postupak nije pokrenut protiv apelanta, kao ni protiv nekog drugog lica, da postoje i druge mogućnosti osiguranja dokaza osim oduzimanja vozila i da je Kantonalni sud ranije donio odluku u kojoj je zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju), prema mišljenju Ustavnog suda, svode se na pitanje da li je Kantonalni sud donošenjem osporene odluke proizvoljno primijenio odredbe člana 79. stav 1. i člana 80. stav 1. ZKPFBiH. 35. Pitanje primjene člana 79. stav 1. i člana 80. stav 1. ZKPFBiH obrazložio je Kantonalni sud u osporenoj odluci. Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju očito radi o počinjenju krivičnog djela krađe spornog automobila i da je postojala opasnost od odlaganja, slijedom čega se trebalo izvršiti oduzimanje na osnovu odredaba člana 79. stav 1. ZKPFBiH. U takvoj situaciji, na osnovu odredaba člana 80. stav 1. ZKPFBiH, dopušteno je oduzimanje predmeta i bez naloga suda. Prema riječima Kantonalnog suda, nalog suda (prema odredbama druge rečenice člana 80. stav 1. ZKPFBiH) nije bilo potrebno naknadno tražiti jer se apelant nije usprotivio oduzimanju spornog automobila. Osim toga, Kantonalni sud je naveo da je u okolnostima konkretnog slučaja jedino trebalo utvrditi da je predmetno vozilo ukradeno, te da postoji opasnost od odlaganja, a nije potrebno razmatrati ko je izvršilac predmetnog krivičnog djela, ko je držalac oduzetog predmeta, te po kojem je osnovu do njega došao i sl., jer su to pitanja koja su predmet kriminalističko-operativne obrade policije a u kasnijem toku postupka mogu biti i predmet istrage nadležnog tužilaštva. 36. Prema mišljenju Ustavnog suda, Kantonalni sud u osporenom rješenju nije proizvoljno primijenio citirane odredbe ZKPFBiH. Naime, član 79. stav 1. ZKPFBiH zaista propisuje obavezu privremenog oduzimanja predmeta koji se prema KZFBiH trebaju oduzeti (misli se na predmete iz učinjenog krivičnog djela), a u konkretnom slučaju je nesporno dokazano da sporni automobil potječe iz krivičnog djela, s obzirom na to da je ukraden u R Srbiji i da je predmet međunarodne potrage putem Interpola. Osim toga, iz prve rečenice člana 80. stav 1. ZKPFBiH proizlazi da se privremeno oduzeti predmeti mogu oduzeti i bez naloga suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja. S tim u vezi, naglašava se da je Kantonalni sud dao obrazloženje da postoji opasnost od odlaganja jer bi sporni automobil mogao biti zamijenjen ili prepravljen. Dalje, iz druge rečenice člana 80. stav 1. ZKPFBiH proizlazi da će tužilac, ukoliko se lice izričito protivi oduzimanju predmeta, u roku od 72 sata podnijeti zahtjev sudiji za prethodni postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta. Međutim, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju bilo nesporno da se apelant nije protivio oduzimanju spornog automobila, nije trebalo tražiti naknadno odobrenje za oduzimanje predmeta. Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženje Kantonalnog suda ni u odnosu na pitanja vlasništva nad spornim automobilom, te pokretanje krivičnog postupka u ovom slučaju, s obzirom na to da iz citiranih odredbi ZKPFBiH nesporno proizlazi da je u

92 Broj 14 - Strana 92 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, slučaju privremenog oduzimanja neophodno dokazati samo činjenicu da li se radi o predmetu koji se prema odredbama KZFBiH treba oduzeti ili koji može poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, što je u ovom slučaju (i) dokazano, dok nije bilo potrebno raspravljati o ostalim činjenicama na koje ukazuje apelant. Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Kantonalnog suda od 14. decembra godine na koju se apelant poziva tvrdeći da je u tom predmetu Kantonalni sud iskazao drugačiji stav, a radilo se o gotovo istim činjeničnim i pravnim pitanjima, međutim, na osnovu navedene presude Ustavni sud nije mogao zaključiti da je primjena relevantnih odredaba ZKPFBiH u okviru Kantonalnog suda bila proizvoljna u konkretnom slučaju. 37. Stoga, Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na imovinu 38. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u relevantnom dijelu glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 39. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje se nalazi u prvoj rečenici prvog stava, opće je prirode i izražava princip mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, određuje da lišavanje imovine može da se desi pod određenim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavu 2. istog člana, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, da kontroliraju korištenje imovine u skladu sa javnim interesom. Sva tri pravila su međusobno povezana i nisu u međusobnoj kontradikciji, a drugo i treće pravilo se odnose na određene slučajeve miješanja države u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju se posmatrati u svjetlu prvog pravila (vidi Evropski sud, Holy Monasteries protiv Grčke, presuda od 9. decembra godine, serija A, broj 301-A, stav 51). 40. U konkretnom slučaju, "imovinu" predstavlja sporno vozilo koje je apelantu privremeno oduzeto na osnovu potvrde o privremenom oduzimanju, a koja je potvrđena osporenim rješenjem Kantonalnog suda. U ovom postupku nisu dovedene u pitanje apelantove tvrdnje da je u dobroj vjeri kupio automobil od njegovog prethodnog vlasnika. Stoga, privremeno oduzimanje vozila predstavlja mjeru koja je rezultirala miješanjem u apelantovo pravo na mirno uživanje imovine u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 41. Apelantu je sporno vozilo oduzeto na osnovu člana 80. stav 1. ZKPFBiH u vezi sa članom 79. stav 1. istog zakona, a kojim je regulirano da se privremeno mogu oduzeti predmeti koji se trebaju oduzeti prema KZFBiH, kao i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku i bez naloga suda, ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Prema konzistentnom stavu Evropskog suda, mjere oduzimanja (konfiskacije) predmeta u kontekstu krivičnog postupka, čak i kada uključuju lišavanje imovine, predstavljaju kontrolu korištenja imovine u smislu drugog stava člana 1. Protokola broj 1 (vidi Evropski sud, Riela i drugi protiv Italije (dec.), aplikacija broj 52439/99 od 4. septembra godine, Arcuri i drugi protiv Italije (dec.), aplikacija broj 52024/99, ECHR 2001-VII; C. M. protiv Francuske (dec.), aplikacija broj 28078/95, EHCR 2001-VII, Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 5. maj godine, stav 34, serija A, broj 316-A, i AGOSI protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 24. oktobar godine, stav 34, serija A, broj 108). Slijedom navedenog, apelantovi navodi bit će ispitani u smislu drugog stava člana 1. Protokola broj U skladu sa standardima Evropskog suda i Ustavnog suda, miješanje u pravo na imovinu mora biti propisano zakonom, mora imati jedan ili više legitimnih ciljeva, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između preduzetih mjera i cilja koji se želi postići. S tim u vezi, mora se utvrditi da li postoji pravična ravnoteža između zahtjeva općeg interesa i interesa lica u pitanju. Zahtijevani odnos proporcionalnosti neće postojati ukoliko lice u pitanju mora snositi lični i pretjerani teret (vidi Evropski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 21. februar godine, stav 50, serija A, broj 98; Schirmer protiv Poljske, aplikacija broj 68880/01, 21. septembar godine, stav 35; Wieczorek protiv Poljske, aplikacija broj 18176/05, 8. decembar godine, st , uporediti suprotno Ian Edgar (Liverpool) Limited protiv Ujedinjenog Kraljevstva (dec.), aplikacija broj 37680/97, 25. januar godina). 43. Ustavni sud podsjeća na to da se privremenim oduzimanjem predmeta i imovine kao radnjom procesne prinude pribavljaju dokazi i predmeti koji služe pri utvrđivanju činjenica u krivičnom postupku, odnosno sprječava vršenje krivičnih djela, te onemogućava korištenje ili otuđenje određene imovine. Privremeno oduzimanje predmeta bez naredbe suda može uslijediti i prilikom provođenja potražnih neformalnih radnji za čije se izvođenje prvenstveno primjenjuju pravila kriminalističke taktike, kao i kad se privremeno oduzimanje preduzima kao hitna istražna radnja. Dakle, za zakonitost i pravilnost preduzimanja ove radnje nije nužno da je u trenutku njenog preduzimanja pokrenut i krivični postupak. Bez obzira na to da li se radi o predmetima koji se moraju oduzeti prema KZFBiH ili o predmetima koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, ne postoji prepreka za njihovo privremeno oduzimanje i bez naredbe suda. Naime, i jedna i druga vrsta predmeta mogu da budu privremeno oduzeti od onog kod koga su zatečeni, bez obzira na to da li se radi o eventualno osumnjičenom ili trećem licu i bez obzira na to po kojem osnovu se kod njega nalaze, odnosno da li su stečeni na zakonit ili nezakonit način. Uvjet za preduzimanje ove radnje je da postoji opasnost od odlaganja i da, u slučaju da predmet nije dobrovoljno predat, bude dobijeno naknadno odobrenje suda u zakonom određenom roku. Za privremeno oduzeti predmet ovlašteno službeno lice izdaje potvrdu, a licu od kojeg je izvršeno privremeno oduzimanje predmeta garantirano je i pravo žalbe koja nema suspenzivno djelovanje. Najzad, privremeno oduzimanje predmeta nema učinak na promjenu vlasnika ili posjednika takvog predmeta, odnosno njime se ne dira u prava koja na takvoj stvari polaže lice od kojeg se ona oduzima. 44. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju radnju privremenog oduzimanja preuzelo ovlašteno službeno lice nakon što je putem nadležnih organizacionih jedinica Interpola utvrđeno da je sporni automobil ukraden, da je apelant sporni automobil dobrovoljno predao, te da je apelantu izdata i potvrda o privremenom oduzimanju sačinjena u skladu sa zakonom. Apelantu nije bila uskraćena mogućnost izjavljivanja

93 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 93 žalbe zbog privremenog oduzimanja, koju je Općinski sud rješenjem uvažio i naložio vraćanje spornog vozila apelantu. Odlučujući o žalbi kantonalnog tužioca na rješenje Općinskog suda, Kantonalni sud je zaključio da je radnja preduzeta u skladu sa uvjetima propisanim članom 80. stav 1. ZKPFBiH, tj. da je postojala opasnost od odlaganja i da je postojala dobrovoljnost kod apelanta, a da je za zakonitost i pravilnost preduzete radnje irelevantno kako je apelant stekao sporni automobil i po kojem osnovu se on kod njega nalazi. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo u skladu sa zakonom. 45. Ocjenjujući postojanje opasnosti od odlaganja, Kantonalni sud je istakao da se ona ogleda u činjenici da je sporni automobil ukraden, pa da je bilo potrebno njegovo izuzimanje kako bi se osiguralo vraćanje legitimnom vlasniku. Shodno navedenom, slijedi da je mjera privremenog oduzimanja slijedila legitiman cilj onemogućavanje korištenja ili otuđenja određene imovine, u konkretnom slučaju, spornog automobila. 46. S obzirom na to da se radi o mjeri privremenog karaktera, da se njome ne dira u stečena prava na stvari koja se privremeno oduzima, te da kao dokazna radnja predstavlja značajno sredstvo u sprječavanju i otkrivanju krivičnih djela, privremenim oduzimanjem spornog automobila od apelanta nije narušen pravičan odnos proporcionalnosti između interesa njega kao pojedinca i općeg interesa. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je proporcionalnost ispitivao u odnosu na apelanta koji je kao bona fide kupac stekao vlasništvo nad spornim automobilom, ali (i) u odnosu na prvobitnog (pravog, originalnog) vlasnika spornog automobila od kojeg je ovaj automobil ukraden. Prema mišljenju Ustavnog suda, prvobitni vlasnik ovog automobila mora biti zaštićen na prvom mjestu i njegovo je pravo da mu se vrati automobil koji mu je ukraden. Zbog toga interes prvobitnog vlasnika "preteže" nad interesom apelanta kao bona fide kupcem i, također, vlasnikom spornog automobila. Odnos proporcionalnosti između apelanta i prvobitnog vlasnika spornog automobila nije narušen (i) jer apelant ima pravo podnošenja tužbe radi povrata novca protiv prodavca, tj. lica od kojeg je kupio sporni automobil, a apelant odštetu može tražiti i od nadležnog tijela javne vlasti odnosno odgovornog lica, imajući u vidu da je sporni automobil u prometu od godine, te da je prethodno registriran osam puta. 47. Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo zasnovano na zakonu, da je služilo legitimnom cilju, te da nije doveden u pitanje razuman odnos proporcionalnosti između općeg interesa i interesa pojedinca na način da apelant mora snositi lični i pretjerani teret. 48. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju neosnovani. 49. Najzad, Ustavni sud podsjeća na to da, u skladu sa članom 32. Pravila Ustavnog suda, prilikom odlučivanja Ustavni sud ispituje postoje li samo one povrede koje su iznesene u apelaciji. 50. Apelant je u konkretnom slučaju apelacijom osporio rješenje Kantonalnog suda kojim je konačno odlučeno o privremenom oduzimanju spornog automobila, pa, shodno članu 32. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud nije ispitivao i postupak vraćanja spornog automobila legitimnom vlasniku, o čemu je apelant obaviješten u odgovoru na apelaciju koji je dostavila Policijska stanica Tešanj. VIII. Zaključak 51. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je redovni sud na osnovu činjenica utvrđenih u postupku, a u odnosu na koje apelantu nije bila uskraćena mogućnost da se izjašnjava i da ih osporava, zasnovao primjenu relevantnih zakonskih odredbi na način koji ne ostavlja utisak proizvoljnosti. 52. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada preduzete mjere koje rezultiraju miješanjem u pravo na imovinu pojedinca proističu iz diskrecionog prava države da vrši kontrolu korištenja imovine, a takva mjera je zasnovana na zakonu, služi legitimnom cilju i ne dovodi u pitanje razuman odnos proporcionalnosti između općeg interesa i interesa pojedinca na način da pojedinac mora snositi pretjeran i lični teret. 53. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 54. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnome sazivu, u predmetu broj AP 3990/09, rješavajući apelaciju Adema Alića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Tudor Pantiru, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 30. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Adema Alića podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Zenici broj Kž od 16. listopada godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Adem Alić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tešnja podnio je 17. prosinca godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Kž od 16. listopada godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda u Tešnju (u daljnjem tekstu: Općinski sud) i Kantonalnog tužiteljstva u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalno tužiteljstvo) zatraženo je 5. srpnja godine da dostave odgovore na apelaciju. Od Policijske

94 Broj 14 - Strana 94 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, uprave IV, Policijska stanica Tešanj (u daljnjem tekstu: Policijska stanica Tešanj), zatraženo je 26. srpnja godine da dostavi odgovor na apelaciju. 3. Kantonalni sud je odgovor dostavio 9. srpnja godine, Općinski sud 2. rujna godine, Kantonalno tužiteljstvo 9. srpnja godine, a Policijska stanica Tešanj 7. kolovoza godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Kantonalnog i Općinskog suda, te Kantonalnog tužiteljstva dostavljeni su apelantu 30. rujna godine, a odgovor Policijske stanice Tešanj dostavljen je apelantu 30. kolovoza godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Policijska stanica Tešanj je potvrdom o privremenom oduzimanju predmeta broj 08-03/ /08 od 19. prosinca godine (u daljnjem tekstu: potvrda o oduzimanju), na temelju članka 80. Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKPFBiH), od apelanta oduzela putničko motorno vozilo označenih karakteristika (u daljnjem tekstu: sporni automobil), ključ za stavljanje u pogon spornog automobila, te opremu za navedeno vozilo uz navođenje sadržaja opreme. U potvrdi koju je apelant vlastoručno potpisao konstatirano je da su navedeni predmeti dobrovoljno predani, kao i da apelant ima mogućnost izjavljivanja žalbe. 7. Apelant je, sukladno članku 83. ZKPFBiH, protiv potvrde o oduzimanju izjavio žalbu Općinskom sudu. 8. Općinski sud je Rješenjem broj Kv od 25. kolovoza godine apelantovu žalbu uvažio, ukinuo potvrdu o oduzimanju, te naložio da se apelantu, po pravomoćnosti ovog rješenja, oduzeti predmeti odmah vrate. 9. Iz obrazloženja rješenja proizlazi da je apelant u žalbi, između ostaloga, istakao da je sporno vozilo kupio u veljači godine od njemu poznate osobe, da je registrirano u Policijskoj stanici Tešanj 21. studenoga godine sa rokom važenja prometne dozvole do 21. studenoga godine, da mu je inspektor policije saopćio da je automobil ukraden 18. studenoga godine u Beogradu i da je za njim raspisana međunarodna potraga, te da je na zahtjev policije 19. studenoga godine sporni automobil dovezao pred policijsku stanicu, te je tom prilikom automobil oduzet i dana mu je potvrda o oduzimanju. 10. U obrazloženju rješenja je konstatirano da je u okolnostima kada je oduzimanje izvršeno u smislu članka 80. ZKPFBiH, dakle bez naredbe suda, nužno traženje naknadnog odobrenja od suda za oduzimanje predmeta u roku od 72 sata, a da u konkretnom slučaju to nije učinjeno. U tom smislu neutemeljenim su ocijenjeni navodi Kantonalnog tužiteljstva da ne postoji obveza naknadnog odobrenja oduzimanja spornog vozila u situaciji kada je ono dobrovoljno predano. S tim u vezi je ukazano na to da je naredba o oduzimanju predmeta pravni akt koji ne ovisi ni o kakvoj dobrovoljnosti i izvršava se prinudno. Dalje, neutemeljenim su ocijenjeni navodi Kantonalnog tužiteljstva da ovlaštene službene osobe iz policije nisu tražile naknadno odobrenje za oduzimanje spornog vozila, shodno članku 80. ZKPFBiH, jer iz akta policije broj 08-3/ /08 od 24. prosinca godine proizlazi da je takav prijedlog podnesen Kantonalnom tužiteljstvu, koje nije postupilo povodom tog prijedloga. Prema ocjeni Općinskog suda, osim ovog propusta, ukazano je i na to da nema niti jednog dokaza u smislu počinjenosti kaznenog djela tko je počinio kazneno djelo, vodi li se protiv nekog kazneni postupak, zbog čega se utemeljeno postavlja pitanje postojanja optuženog u ovom predmetu i je li oduzimanje spornog vozila preuranjeno. Prema ocjeni Općinskog suda, zbog nepostojanja kaznenog postupka, izvjesne fotokopije depeše policije bez ovjere da odgovaraju originalu ne mogu biti valjan dokaz s obzirom na to da se za oduzimanje predmeta i kazneno gonjenje traže zakonito pribavljeni dokazi. U vezi s tim je ukazano i na to da uz fotokopije (akata) Federalnog ministarstva unutarnjih poslova, Federalna uprava policije (u daljnjem tekstu: FMUP), broj 14/ od 27. studenoga godine i broj 14/ /SF od 3. prosinca godine nije priložen nikakav akt iz kojeg bi se vidjelo potraživanje predmetnog vozila iz Srbije, kao ni da je tamo pokrenut kazneni postupak protiv nekog, te da nije navedena oštećena osoba. Imajući u vidu da iz sadržaja navedenih dopisa proizlazi da se traži da se oduzeto vozilo zadrži pod nadzorom i da se FMUP obavijesti o mjestu i uvjetima preuzimanja vozila od legitimnog vlasnika, iako se u konkretnom slučaju radi samo o privremenom oduzimanju vozila, Općinski sud je naglasio da konačnu riječ mora dati sud u odgovarajućem postupku, a koji se u okolnostima konkretnog slučaja zaobilazi. 11. Općinski sud je ukazao na to da apelantova savjesnost ničim nije dovedena u pitanje jer bi u suprotnom bio optužen i protiv njega bi se vodio kazneni postupak. U vezi s tim je istaknuto da je apelant kupio vozilo od njemu poznate osobe, da je vozilo nesmetano registrirano na području BiH od godine pa nadalje, uz provjere koje se obvezno vrše uz registraciju vozila, a zbog čega se opravdano postavljaju i pitanja postojanja kaznenog djela iz godine, izvršitelja tog djela, tko je oštećeni, i to sa aspekta nepostojanja valjanih dokaza, eventualne zastare kaznenog gonjenja, a što je preuranjeno s obzirom na to da još uvijek nema nikakvog kaznenog postupka. 12. Najzad, Općinski sud se u prilog ovakvoj svojoj odluci pozvao na Rješenje Kantonalnog suda broj Kž od 14. prosinca godine u kojem je Kantonalni sud iskazao stajalište o nezakonitosti naredbe za oduzimanje predmeta donesene u gotovo identičnim okolnostima. 13. Kantonalni sud je Rješenjem broj Kž od 16. listopada godine uvažio žalbu Kantonalnog tužiteljstva i preinačio rješenje Općinskog suda tako da je apelantova žalba izjavljena protiv potvrde o oduzimanju odbijena kao neutemeljena. 14. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je konstatirao da je uvidom u dopis FMUP-a broj 14/ od 3. prosinca godine utvrđeno da je sporno vozilo oduzeto prema potvrdi o oduzimanju, ukradeno u Srbiji i da je predmet međunarodne potrage putem Interpola, da je u tijeku postupka pribavljena dokumentacija o krađi preko Interpola Sarajevo, a putem Interpola Beograd, te da je zatraženo da se sporno vozilo zadrži pod nadzorom i obavijesti o mjestu i uvjetima pod kojima će legitimni vlasnik preuzeti automobil. Na temelju navedenog zaključeno je da je nesporno da se radi o vozilu ukradenom u Srbiji, kao i da je postojala opasnost od odlaganja, odnosno da je sporno vozilo trebalo oduzeti bez odlaganja, kako bi se moglo vratiti legitimnom vlasniku. Kantonalni sud je ukazao na to da se u konkretnom slučaju očito radi o počinjenju kaznenog djela krađe predmetnog vozila i da je postojala opasnost od odlaganja koja se ogledala u mogućnosti da bi sporno vozilo moglo biti zamijenjeno ili prepravljeno, a na što je u žalbi na prvostupanjsko rješenje i ukazalo Kantonalno tužiteljstvo. Istaknuto je da je člankom 80. stavak 1. ZKPFBiH propisano da se privremeno oduzimanje predmeta može izvršiti i bez naredbe suda, da se predmeti iz članka 79. stavak 1. ZKPFBiH mogu privremeno oduzeti i bez naredbe suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja, te da u situaciji kada se osoba izričito protivi oduzimanju predmeta, tužitelj u roku od 72 sata

95 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 95 od izvršenog pretresanja podnosi zahtjev sudu za naknadno odobrenje za oduzimanje predmeta. S tim u vezi, naglašeno je da iz potvrde o oduzimanju, koju je apelant vlastoručno potpisao, proizlazi da je sporno vozilo dobrovoljno predano, na temelju čega je zaključeno da u konkretnom slučaju Kantonalno tužiteljstvo, sukladno članku 80. stavak 1. ZKPFBiH, i nije imalo obvezu podnositi zahtjev za naknadno oduzimanje predmeta, odnosno da takva obveza u smislu citirane odredbe postoji samo kada se osoba od koje se predmet oduzima tome izričito usprotivi. Na temelju navedenog zaključeno je da je postupak oduzimanja spornog vozila bio u potpunosti sukladan zakonu i da je potvrda o oduzimanju izdana na zakonit način, u smislu članka 80. stavak 1. a u vezi sa člankom 79. stavak 1. ZKPFBiH. 15. Prema ocjeni Kantonalnog suda, neprihvatljivo je tumačenje prvostupanjskog suda u pogledu članka 80. stavak 1. ZKPFBiH jer je ignorirana razlika između privremenog oduzimanja predmeta u situaciji kada je do oduzimanja došlo dobrovoljno od situacije u kojoj je postojalo protivljenje, jer se radi o dvije različite pravne situacije u kojima je i postupak drugačiji. Dalje, ukazano je i na to da je prvostupanjski sud prekoračio granice svojih ovlasti jer se upustio u razmatranje o tome tko je izvršitelj kaznenog djela, te o kaznenoj odgovornosti. Kako ističe Kantonalni sud, u okolnostima konkretnog slučaja bilo je dovoljno utvrditi da postoji podatak o ukradenom vozilu i da postoji opasnost za privremeno oduzimanje spornog vozila. Najzad, Kantonalni sud je ukazao na to da je u članku 79. stavak 1. ZKPFBiH propisano da se predmet koji se po zakonu treba oduzeti ili koji može poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku može privremeno oduzeti, pa da je potpuno nebitno tko je držatelj takvog predmeta, po kojoj osnovi je do njega došao i slično, a što i jeste predmet kriminalističko-operativne obrade, a u daljnjem tijeku eventualno i predmet istrage. 16. Policijska stanica Tešanj je potvrdom o vraćanju privremeno oduzetih predmeta broj 08-03/ /08/11 od 22. veljače godine, sukladno članku 217. ZKPFBiH, sporni automobil vratila punomoćniku legitimnog vlasnika. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 17. Apelant smatra da su mu pobijanim rješenjem Kantonalnog suda povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant ističe da mu nije prezentiran bilo kakav akt na temelju kojeg se od njega oduzima sporno vozilo, da ga prilikom oduzimanja vozila ovlaštena službena osoba nije poučila o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila, da prije oduzimanja spornog vozila, tj. 19. prosinca godine, kao ni na taj dan, a ni kasnije, nije saslušan u vezi s tim kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila, te najzad ističe način na koji je Kantonalni sud primijenio članak 80. stavak 1. ZKPFBiH. Apelant navodi da je sporno vozilo prethodno već osam puta registrirano u BiH (u Sarajevu, Žepču i Tešnju), te da je od njega oduzeto kada je podnio zahtjev za registraciju, kao i da nije imao namjeru otuđiti ga ili sakriti. Prema apelantovom mišljenju, sukladno članku 79. stavak 1. ZKPFBiH, predmeti se mogu oduzeti u kaznenom postupku protiv poznatog ili nepoznatog počinitelja, ali istraga mora biti u tijeku za točno određeno kazneno djelo sa kojim je u vezi predmet koji se oduzima. Apelant ističe da kazneni postupak nije pokrenut protiv njega, odnosno da, prema njegovim saznanjima, kazneni postupak nije pokrenut ni protiv neke druge osobe. Navodi da su zakonom propisane i druge mogućnosti za osiguranje dokaza (stavljanje klauzule u prometnu dozvolu o zabrani otuđenja i sl.), te da je sporno vozilo stekao valjanim pravnim poslom. Najzad, apelant ukazuje na to da je prvostupanjski sud njegovu žalbu na potvrdu o oduzimanju uvažio temeljeći svoju odluku i na Rješenju Kantonalnog suda broj Kž od 14. prosinca godine u kojem je ovaj sud zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju. b) Odgovor na apelaciju 18. Kantonalni sud se u odgovoru na navode iz apelacije pozvao na razloge i obrazloženja iz pobijanog rješenja. 19. Općinski sud je u odgovoru istakao da sam apelant u apelaciji ukazuje čijim postupcima je nezadovoljan, pa da ovaj sud, ukidanjem za njega nepovoljne potvrde o oduzimanju predmeta, ni na koji način nije povrijedio apelantova prava. 20. Kantonalno tužiteljstvo je u odgovoru istaklo da se u apelaciji samo ponavljaju žalbeni navodi iz ranijeg postupka, o kojim je Kantonalni sud, odlučujući o žalbi, vodio računa, te da su u pobijanom rješenju dani jasni i obrazloženi razlozi zbog kojih je preinačeno rješenje Općinskog suda. 21. Policijska stanica Tešanj je u odgovoru na navode iz apelacije navela da je, postupajući povodom apelantovog zahtjeva za registraciju spornog vozila, prilikom unosa podataka u elektronsku bazu utvrdila da je predmetno vozilo predmet potrage Interpola. Ukazano je i na to da su putem FMUP-a, te Interpola Sarajevo i Beograd obavljene potrebne provjere, te da je utvrđeno da je sporni automobil otuđen u Beogradu, da je vlasnik podnio prijavu zbog kaznenog djela krađe, utvrđen je identitet vlasnika, kao i da je zainteresiran za preuzimanje spornog automobila. Shodno navedenome, na temelju potvrde o vraćanju privremeno oduzetih predmeta na temelju članka 217. ZKPFBiH, sporni automobil vraćen je ovlaštenom punomoćniku vlasnika vozila 22. veljače godine. Najzad, ukazano je na to da je apelant pozvan i saslušan u svojstvu svjedoka u Policijsku stanicu Tešanj 19. prosinca godine, da je od njega uzeta izjava koju je vlastoručno potpisao, a u kojoj je potvrdio da ga je prethodnog dana ovlaštena osoba obavijestila da nije moguće izvršiti registraciju spornog vozila jer je za vozilom raspisana međunarodna potraga, da mu je prilikom davanja izjave pojašnjeno da se vozilo privremeno oduzima, da postoji potjernica, budući da je vozilo ukradeno 18. studenoga godine u Beogradu i da je legitimni vlasnik zainteresiran za njegov povrat. V. Relevantni propisi 22. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07 i 9/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 79. Nalog o oduzimanju predmeta (1) Predmeti koji se po KZ FBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku privremeno će se oduzeti i na temelju sudske odluke će se osigurati njihovo čuvanje. Članak 80. Privremeno oduzimanje predmeta bez naloga (1) Predmeti iz članka 79. stavak 1. ovoga Zakona, mogu se privremeno oduzeti i bez naloga suda ukoliko postoji opasnost od odgode. Ukoliko se osoba koja se pretražuje izričito usprotivi oduzimanju predmeta, tužitelj će u roku od 72 sata od izvršene pretrage podnijeti zahtjev sucu za prijašnji postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta.

96 Broj 14 - Strana 96 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Članak 83. Pravo žalbe (1) Osoba od koje se privremeno oduzima predmet i dokumentacija ima pravo žalbe. (2) Žalba iz stavka 1. ovoga članka ne zadržava privremeno oduzimanje predmeta i dokumentacije. (3) Protiv odluke suda kojom se vraćaju oduzeti predmeti ili dokumentacija, tužitelj ima pravo podnijeti žalbu. Članak 88. Vraćanje privremeno oduzetih predmeta (1) Predmeti koji su tijekom kaznenog postupka privremeno oduzeti vratit će se vlasniku odnosno držatelju, kada tijekom postupka postane bjelodano kako njihovo zadržavanje nije sukladno članku 79. ovoga Zakona, a ne postoje razlozi na njihovo oduzimanje (članak 412). (2) O zahtjevu za vraćanje privremeno oduzetih predmeta sud je dužan odlučiti, nakon izjašnjenja tužitelja i to u roku od najkasnije 15 dana. 1 VI. Dopustivost 23. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 24. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 25. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj Kž od 16. listopada godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijano rješenje apelant je primio 30. listopada godine, a apelacija je podnesena 17. prosinca godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 26. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 27. Apelant pobija navedeno rješenje Kantonalnog suda tvrdeći da su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje 28. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 1 Zakon o izmjenama i dopunama ZKPFBiH ( Službene novine FBiH broj 9/09 od 11. veljače godine) Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 29. Predmetni postupak koji je okončan pobijanom odlukom Kantonalnog suda odnosi se na privremeno oduzimanje apelantovog vozila, pa je članak 6. stavak 1. Europske konvencije, prema mišljenju Ustavnog suda, primjenjiv u ovom slučaju. 30. Apelant, u biti, smatra da nije imao pravično suđenje zbog proizvoljne primjene članka 79. stavak 1. i članka 80. stavak 1. ZKPFBiH. S tim u vezi, apelant ukazuje na sljedeće: da mu nije prezentiran bilo kakav akt na temelju kojeg se od njega oduzima sporno vozilo; da ga prilikom oduzimanja vozila ovlaštena službena osoba nije poučila o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila; da prije oduzimanja spornog vozila, a ni kasnije, nije saslušan u vezi s tim kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila; da je sporno vozilo već osam puta registrirano u Bosni i Hercegovini; da istraga mora biti u tijeku ukoliko se predmeti oduzimaju u kaznenom postupku dok kazneni postupak nije pokrenut protiv apelanta kao ni protiv neke druge osobe; da postoje i druge mogućnosti osiguranja dokaza osim oduzimanja vozila; da je Kantonalni sud ranije donio odluku (14. prosinca godine) u kojoj je zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju. 31. Ustavni sud naglašava svoj stav da nije nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5. travnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i U 29/02 od 27. lipnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 32. U vezi sa apelantovim navodom da ga prilikom oduzimanja vozila ovlaštena službena osoba nije poučila o pravnom učinku dobrovoljnog ili nedobrovoljnog predavanja spornog vozila, Ustavni sud zapaža da taj navod apelant nije isticao tijekom predmetnog postupka, tj. navedeno pitanje apelant nije pokrenuo ni tijekom saslušanja u policiji 19. prosinca godine, a ni u žalbi Općinskom sudu, u kojoj je pobijana zakonitost oduzimanja spornog automobila. Prema konstantnoj praksi Ustavnog suda i Europskog suda za ljudska prava, navodi o kršenjima ljudskih prava moraju biti (barem "supstancijalno") pokrenuti u ranijim fazama postupka koje su prethodile podnošenju apelacije. Neisticanjem ovog pitanja pred policijom a posebno pred Općinskim i Kantonalnim sudom, apelant je onemogućio nadležna tijela da se o njemu izjasne, što ima za posljedicu da pobijano rješenje Kantonalnog suda ne sadrži obrazloženje o ovom navodu, te je stoga Ustavni sud onemogućen da u ovom dijelu ispita obrazloženje iz pobijane odluke Kantonalnog suda. Stoga, Ustavni sud ovaj apelantov navod smatra neutemeljenim. 33. U odnosu na apelantov navod da prije oduzimanja spornog vozila, a ni kasnije, nije saslušan o tome kako je postao vlasnik i posjednik spornog vozila, Ustavni sud ukazuje na to

97 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 97 da u apelacionom spisu postoji zapisnik o apelantovom saslušanju od 19. prosinca godine pred službenim osobama u Policijskoj stanici u Tešnju, iz kojeg je vidljivo da je apelant dao izjavu upravo na okolnosti kako je postao vlasnik i posjednik spornog automobila. Osim toga, apelantove navode o tome kako je postao vlasnik spornog automobila razmatrali su, prilikom odlučivanja o žalbi, Općinski i Kantonalni sud. Stoga, Ustavni sud ove apelantove navode smatra neutemeljenim. 34. Ostali apelantovi navodi (da mu nije prezentiran bilo kakav akt na temelju kojeg se od njega oduzima sporno vozilo, da je sporno vozilo već osam puta registrirano u Bosni i Hercegovini, da istraga mora biti u tijeku ukoliko se predmeti oduzimaju u kaznenom postupku, te da kazneni postupak nije pokrenut protiv apelanta, kao ni protiv neke druge osobe, da postoje i druge mogućnosti osiguranja dokaza osim oduzimanja vozila i da je Kantonalni sud ranije donio odluku u kojoj je zaključio da je naredba o oduzimanju predmeta nezakonita u okolnostima koje su gotovo identične njegovom slučaju), prema mišljenju Ustavnog suda, svode se na pitanje je li Kantonalni sud donošenjem pobijane odluke proizvoljno primijenio odredbe članka 79. stavak 1. i članka 80. stavak 1. ZKPFBiH. 35. Pitanje primjene članka 79. stavak 1. i članka 80. stavak 1. ZKPFBiH obrazložio je Kantonalni sud u pobijanoj odluci. Kantonalni sud je naveo da se u konkretnom slučaju očito radi o počinjenju kaznenog djela krađe spornog automobila i da je postojala opasnost od odlaganja, slijedom čega se trebalo izvršiti oduzimanje na temelju odredaba članka 79. stavak 1. ZKPFBiH. U takvoj situaciji, na temelju odredaba članka 80. stavak 1. ZKPFBiH, dopušteno je oduzimanje predmeta i bez naloga suda. Prema riječima Kantonalnog suda, nalog suda (prema odredbama druge rečenice članka 80. stavak 1. ZKPFBiH) nije bilo potrebno naknadno tražiti jer se apelant nije usprotivio oduzimanju spornog automobila. Osim toga, Kantonalni sud je naveo da je u okolnostima konkretnog slučaja jedino trebalo utvrditi da je predmetno vozilo ukradeno, te da postoji opasnost od odlaganja, a nije potrebno razmatrati tko je izvršitelj predmetnog kaznenog djela, tko je držatelj oduzetog predmeta, te po kojoj je osnovi do njega došao i sl., jer su to pitanja koja su predmet kriminalističko-operativne obrade policije a u kasnijem tijeku postupka mogu biti i predmet istrage nadležnog tužiteljstva. 36. Prema mišljenju Ustavnog suda, Kantonalni sud u pobijanom rješenju nije proizvoljno primijenio citirane odredbe ZKPFBiH. Naime, članak 79. stavak 1. ZKPFBiH zaista propisuje obvezu privremenog oduzimanja predmeta koji se prema KZFBiH trebaju oduzeti (misli se na predmete iz učinjenog kaznenog djela), a u konkretnom slučaju je nesporno dokazano da sporni automobil potječe iz kaznenog djela, s obzirom na to da je ukraden u R Srbiji i da je predmet međunarodne potrage putem Interpola. Osim toga, iz prve rečenice članka 80. stavak 1. ZKPFBiH proizlazi da se privremeno oduzeti predmeti mogu oduzeti i bez naloga suda ukoliko postoji opasnost od odlaganja. S tim u vezi, naglašava se da je Kantonalni sud dao obrazloženje da postoji opasnost od odlaganja jer bi sporni automobil mogao biti zamijenjen ili prepravljen. Dalje, iz druge rečenice članka 80. stavak 1. ZKPFBiH proizlazi da će tužitelj, ukoliko se osoba izričito protivi oduzimanju predmeta, u roku od 72 sata podnijeti zahtjev sucu za prethodni postupak za naknadno odobrenje oduzimanja predmeta. Međutim, s obzirom na to da je u konkretnom slučaju bilo nesporno da se apelant nije protivio oduzimanju spornog automobila, nije trebalo tražiti naknadno odobrenje za oduzimanje predmeta. Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženje Kantonalnog suda ni u odnosu na pitanja vlasništva nad spornim automobilom, te pokretanje kaznenog postupka u ovom slučaju, s obzirom na to da iz citiranih odredaba ZKPFBiH nesporno proizlazi da je u slučaju privremenog oduzimanja nužno dokazati samo činjenicu radi li se o predmetu koji se prema odredbama KZFBiH treba oduzeti ili koji može poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku, što je u ovom slučaju (i) dokazano, dok nije bilo potrebno raspravljati o ostalim činjenicama na koje ukazuje apelant. Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Kantonalnog suda od 14. prosinca godine na koju se apelant poziva tvrdeći da je u tom predmetu Kantonalni sud iskazao drugačiji stav, a radilo se o gotovo istim činjeničnim i pravnim pitanjima, međutim, na temelju navedene presude Ustavni sud nije mogao zaključiti da je primjena relevantnih odredaba ZKPFBiH u okviru Kantonalnog suda bila proizvoljna u konkretnom slučaju. 37. Stoga, Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na imovinu 38. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u relevantnom dijelu glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 39. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje se nalazi u prvoj rečenici prvog stavka, opće je prirode i izražava načelo mirnog uživanja u imovini. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stavka, određuje da se lišavanje imovine može desiti pod određenim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavku 2. istoga članka, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine sukladno javnom interesu. Sva tri pravila su međusobno povezana i nisu u međusobnoj kontradikciji, a drugo i treće pravilo se odnose na određene slučajeve miješanja države u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju se promatrati u svjetlu prvog pravila (vidi Europski sud, Holy Monasteries protiv Grčke, presuda od 9. prosinca godine, serija A, broj 301-A, stavak 51). 40. U konkretnom slučaju, "imovinu" predstavlja sporno vozilo koje je apelantu privremeno oduzeto na temelju potvrde o privremenom oduzimanju, a koja je potvrđena pobijanim rješenjem Kantonalnog suda. U ovom postupku nisu dovedene u pitanje apelantove tvrdnje da je u dobroj vjeri kupio automobil od njegovog prethodnog vlasnika. Stoga, privremeno oduzimanje vozila predstavlja mjeru koja je rezultirala miješanjem u apelantovo pravo na mirno uživanje imovine u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 41. Apelantu je sporno vozilo oduzeto na temelju članka 80. stavak 1. ZKPFBiH u vezi sa člankom 79. stavak 1. istoga zakona, a kojim je regulirano da se privremeno mogu oduzeti predmeti koji se trebaju oduzeti prema KZFBiH, kao i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku i bez naloga suda, ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Prema konzistentnom stavu Europskog suda, mjere oduzimanja

98 Broj 14 - Strana 98 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, (konfiskacije) predmeta u kontekstu kaznenog postupka, čak i kada uključuju lišavanje imovine, predstavljaju kontrolu korištenja imovine u smislu drugog stavka članka 1. Protokola broj 1 (vidi Europski sud, Riela i drugi protiv Italije (dec.), aplikacija broj 52439/99 od 4. rujna godine, Arcuri i drugi protiv Italije (dec.), aplikacija broj 52024/99, ECHR 2001-VII; C. M. protiv Francuske (dec.), aplikacija broj 28078/95, EHCR 2001-VII, Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 5. svibanj godine, stavak 34, serija A, broj 316-A, i AGOSI protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 24. listopad godine, stavak 34, serija A, broj 108). Slijedom navedenoga, apelantovi navodi bit će ispitani u smislu drugog stavka članka 1. Protokola broj Sukladno standardima Europskog suda i Ustavnog suda, miješanje u pravo na imovinu mora biti propisano zakonom, mora imati jedan ili više legitimnih ciljeva, te mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između poduzetih mjera i cilja koji se želi postići. S tim u vezi, mora se utvrditi postoji li pravična ravnoteža između zahtjeva općeg interesa i interesa osobe u pitanju. Zahtijevani odnos proporcionalnosti neće postojati ukoliko osoba u pitanju mora snositi osobni i pretjerani teret (vidi Europski sud, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 21. veljače godine, stavak 50, serija A, broj 98; Schirmer protiv Poljske, aplikacija broj 68880/01, 21. rujan godine, stavak 35; Wieczorek protiv Poljske, aplikacija broj 18176/05, 8. prosinac godine, st , usporediti suprotno Ian Edgar (Liverpool) Limited protiv Ujedinjenog Kraljevstva (dec.), aplikacija broj 37680/97, 25. siječanj godina). 43. Ustavni sud podsjeća na to da se privremenim oduzimanjem predmeta i imovine kao radnjom procesne prinude pribavljaju dokazi i predmeti koji služe pri utvrđivanju činjenica u kaznenom postupku, odnosno sprječava vršenje kaznenih djela, te onemogućava korištenje ili otuđenje određene imovine. Privremeno oduzimanje predmeta bez naredbe suda može uslijediti i prilikom provedbe potražnih neformalnih radnji za čije se izvođenje prvenstveno primjenjuju pravila kriminalističke taktike, kao i kada se privremeno oduzimanje poduzima kao hitna istražna radnja. Dakle, za zakonitost i pravilnost poduzimanja ove radnje nije nužno da je u trenutku njezinog poduzimanja pokrenut i kazneni postupak. Bez obzira na to radi li se o predmetima koji se moraju oduzeti prema KZFBiH ili o predmetima koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku, ne postoji prepreka za njihovo privremeno oduzimanje i bez naredbe suda. Naime, i jedna i druga vrsta predmeta mogu biti privremeno oduzeti od onog kod koga su zatečeni, bez obzira na to radi li se o eventualno osumnjičenom ili trećoj osobi i bez obzira na to po kojoj osnovi se kod njega nalaze, odnosno jesu li stečeni na zakonit ili nezakonit način. Uvjet za poduzimanje ove radnje je da postoji opasnost od odlaganja i da, u slučaju da predmet nije dobrovoljno predat, bude dobiveno naknadno odobrenje suda u zakonom određenom roku. Za privremeno oduzeti predmet ovlaštena službena osoba izdaje potvrdu, a osobi od koje je izvršeno privremeno oduzimanje predmeta zajamčeno je i pravo žalbe koja nema suspenzivno djelovanje. Najzad, privremeno oduzimanje predmeta nema učinak na promjenu vlasnika ili posjednika takvog predmeta, odnosno njime se ne dira u prava koja na takvoj stvari polaže osoba od koje se ona oduzima. 44. Ustavni sud primjećuje da je u konkretnom slučaju radnju privremenog oduzimanja preuzela ovlaštena službena osoba nakon što je putem nadležnih organizacionih jedinica Interpola utvrđeno da je sporni automobil ukraden, da je apelant sporni automobil dobrovoljno predao, te da je apelantu izdana i potvrda o privremenom oduzimanju sačinjena sukladno zakonu. Apelantu nije bila uskraćena mogućnost izjavljivanja žalbe zbog privremenog oduzimanja, koju je Općinski sud rješenjem uvažio i naložio vraćanje spornog vozila apelantu. Odlučujući o žalbi kantonalnog tužitelja na rješenje Općinskog suda, Kantonalni sud je zaključio da je radnja poduzeta sukladno uvjetima propisanim člankom 80. stavak 1. ZKPFBiH, tj. da je postojala opasnost od odlaganja i da je postojala dobrovoljnost kod apelanta, a da je za zakonitost i pravilnost poduzete radnje irelevantno kako je apelant stekao sporni automobil i po kojoj osnovi se on kod njega nalazi. Shodno navedenome, Ustavni sud smatra da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo sukladno zakonu. 45. Ocjenjujući postojanje opasnosti od odlaganja, Kantonalni sud je istakao da se ona ogleda u činjenici da je sporni automobil ukraden, pa da je bilo potrebno njegovo izuzimanje kako bi se osiguralo vraćanje legitimnom vlasniku. Shodno navedenome, slijedi da je mjera privremenog oduzimanja slijedila legitiman cilj onemogućavanje korištenja ili otuđenja određene imovine, u konkretnom slučaju, spornog automobila. 46. S obzirom na to da se radi o mjeri privremenog karaktera, da se njome ne dira u stečena prava na stvari koja se privremeno oduzima, te da kao dokazna radnja predstavlja značajno sredstvo u sprječavanju i otkrivanju kaznenih djela, privremenim oduzimanjem spornog automobila od apelanta nije narušen pravičan odnos proporcionalnosti između interesa njega kao pojedinca i općeg interesa. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je proporcionalnost ispitivao u odnosu na apelanta koji je kao bona fide kupac stekao vlasništvo nad spornim automobilom, ali (i) u odnosu na prvobitnog (pravog, originalnog) vlasnika spornog automobila od kojeg je ovaj automobil ukraden. Prema mišljenju Ustavnog suda, prvobitni vlasnik ovog automobila mora biti zaštićen na prvom mjestu i njegovo je pravo da mu se vrati automobil koji mu je ukraden. Zbog toga interes prvobitnog vlasnika "preteže" nad interesom apelanta kao bona fide kupcem i, također, vlasnikom spornog automobila. Odnos proporcionalnosti između apelanta i prvobitnog vlasnika spornog automobila nije narušen (i) jer apelant ima pravo podnošenja tužbe radi povrata novca protiv prodavca, tj. osobe od koje je kupio sporni automobil, a apelant odštetu može tražiti i od nadležnog tijela javne vlasti odnosno odgovorne osobe, imajući u vidu da je sporni automobil u prometu od godine, te da je prethodno registriran osam puta. 47. Ustavni sud smatra da je u okolnostima konkretnog slučaja miješanje u apelantovo pravo na imovinu bilo utemeljeno na zakonu, da je služilo legitimnom cilju, te da nije doveden u pitanje razuman odnos proporcionalnosti između općeg interesa i interesa pojedinca na način da apelant mora snositi osobni i pretjerani teret. 48. Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju neutemeljeni. 49. Najzad, Ustavni sud podsjeća na to da, sukladno članku 32. Pravila Ustavnog suda, prilikom odlučivanja Ustavni sud ispituje postoje li samo one povrede koje su iznesene u apelaciji. 50. Apelant je u konkretnom slučaju apelacijom pobio rješenje Kantonalnog suda kojim je konačno odlučeno o privremenom oduzimanju spornog automobila, pa, shodno članku 32. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud nije ispitivao i postupak vraćanja spornog automobila legitimnom vlasniku, o čemu je apelant obaviješten u odgovoru na apelaciju koji je dostavila Policijska stanica Tešanj.

99 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 99 VIII. Zaključak 51. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je redoviti sud na temelju činjenica utvrđenih u postupku, a u odnosu na koje apelantu nije bila uskraćena mogućnost da se izjašnjava i da ih pobija, utemeljio primjenu relevantnih zakonskih odredaba na način koji ne ostavlja utisak proizvoljnosti. 52. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada poduzete mjere koje rezultiraju miješanjem u pravo na imovinu pojedinca proističu iz diskrecionog prava države da vrši kontrolu korištenja imovine, a takva mjera je utemeljena na zakonu, služi legitimnom cilju i ne dovodi u pitanje razuman odnos proporcionalnosti između općeg interesa i interesa pojedinca na način da pojedinac mora snositi pretjeran i osobni teret. 53. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 54. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 3990/09, рјешавајући апелацију Адема Алића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Tudor Pantiru, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Constance Grewe, суткиња Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 30. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Адема Алића поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Зеници број Кж од 16. октобра године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Адем Алић (у даљњем тексту: апелант) из Тешња поднио је 17. децембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Кж од 16. октобра године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда у Тешњу (у даљњем тексту: Општински суд) и Кантоналног тужилаштва у Зеници (у даљњем тексту: Кантонално тужилаштво) затражено је 5. јула године да доставе одговоре на апелацију. Од Полицијске управе IV, Полицијска станица Тешањ (у даљњем тексту: Полицијска станица Тешањ), затражено је 26. јула године да достави одговор на апелацију. 3. Кантонални суд је одговор доставио 9. јула године, Општински суд 2. септембра године, Кантонално тужилаштво 9. јула године, а Полицијска станица Тешањ 7. августа године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију Кантоналног и Општинског суда, те Кантоналног тужилаштва достављени су апеланту 30. септембра године, а одговор Полицијске станице Тешањ достављен је апеланту 30. августа године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Полицијска станица Тешањ је потврдом о привременом одузимању предмета број 08-03/ /08 од 19. децембра године (у даљњем тексту: потврда о одузимању), на основу члана 80 Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКПФБиХ), од апеланта одузела путничко моторно возило означених карактеристика (у даљњем тексту: спорни аутомобил), кључ за стављање у погон спорног аутомобила, те опрему за наведено возило уз навођење садржине опреме. У потврди коју је апелант својеручно потписао констатовано је да су наведени предмети добровољно предати, као и да апелант има могућност изјављивања жалбе. 7. Апелант је, у складу са чланом 83 ЗКПФБиХ, против потврде о одузимању изјавио жалбу Општинском суду. 8. Општински суд је Рјешењем број Кв од 25. августа године апелантову жалбу уважио, укинуо потврду о одузимању, те наложио да се апеланту, по правоснажности овог рјешења, одузети предмети одмах врате. 9. Из образложења рјешења произилази да је апелант у жалби, између осталог, истакао да је спорно возило купио у фебруару године од њему познатог лица, да је регистровано у Полицијској станици Тешањ 21. новембра године са роком важења саобраћајне дозволе до 21. новембра године, да му је инспектор полиције саопштио да је аутомобил украден 18. новембра године у Београду и да је за њим расписана међународна потрага, те да је на захтјев полиције 19. новембра године спорни аутомобил довезао пред полицијску станицу, те је том приликом аутомобил одузет и дата му је потврда о одузимању. 10. У образложењу рјешења је констатовано да је у околностима када је одузимање извршено у смислу члана 80 ЗКПФБиХ, дакле без наредбе суда, нужно тражење накнадног одобрења од суда за одузимање предмета у року од 72 часа, а да у конкретном случају то није учињено. У том смислу неоснованим су оцијењени наводи Кантоналног тужилаштва да не постоји обавеза накнадног одобрења одузимања спорног возила у ситуацији када је оно добровољно предато. С тим у вези је указано на то да је наредба о одузимању предмета правни акт који не зависи ни од какве добровољности и извршава се принудно. Даље, неоснованим су оцијењени наводи Кантоналног тужилаштва да овлашћена службена лица из полиције нису тражила

100 Broj 14 - Strana 100 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, накнадно одобрење за одузимање спорног возила, сходно члану 80 ЗКПФБиХ, јер из акта полиције број 08-3/ /08 од 24. децембра године произилази да је такав приједлог поднесен Кантоналном тужилаштву, које није поступило поводом тог приједлога. Према оцјени Општинског суда, сем овог пропуста, указано је и на то да нема нити једног доказа у смислу почињености кривичног дјела ко је починио кривично дјело, да ли се против неког води кривични поступак, због чега се основано поставља питање постојања оптуженог у овом предмету и да ли је одузимање спорног возила преурањено. Према оцјени Општинског суда, због непостојања кривичног поступка, извјесне фотокопије депеше полиције без овјере да одговарају оригиналу не могу бити ваљан доказ с обзиром на то да се за одузимање предмета и кривично гоњење траже законито прибављени докази. У вези с тим је указано и на то да уз фотокопије (аката) Федералног министарства унутрашњих послова, Федерална управа полиције (у даљњем тексту: ФМУП), број 14/ од 27. новембра године и број 14/ /СФ од 3. децембра године није приложен никакав акт из ког би се видјело потраживање предметног возила из Србије, као ни да је тамо покренут кривични поступак против неког, те да није наведено оштећено лице. Имајући у виду да из садржине наведених дописа произилази да се тражи да се одузето возило задржи под надзором и да се ФМУП обавијести о мјесту и условима преузимања возила од легитимног власника, иако се у конкретном случају ради само о привременом одузимању возила, Општински суд је нагласио да коначну ријеч мора дати суд у одговарајућем поступку, а који се у околностима конкретног случаја заобилази. 11. Општински суд је указао на то да апелантова савјесност ничим није доведена у питање јер би у супротном био оптужен и против њега би се водио кривични поступак. У вези с тим је истакнуто да је апелант купио возило од њему познатог лица, да је возило несметано регистровано на подручју БиХ од године па надаље, уз провјере које се обавезно врше уз регистрацију возила, а због чега се оправдано постављају и питања постојања кривичног дјела из године, извршиоца тог дјела, ко је оштећени, и то са аспекта непостојања ваљаних доказа, евентуалне застаре кривичног гоњења, а што је преурањено с обзиром на то да још увијек нема никаквог кривичног поступка. 12. Најзад, Општински суд се у прилог оваквој својој одлуци позвао на Рјешење Кантоналног суда број Кж од 14. децембра године у ком је Кантонални суд исказао становиште о незаконитости наредбе за одузимање предмета донесене у готово идентичним околностима. 13. Кантонални суд је Рјешењем број Кж од 16. октобра године уважио жалбу Кантоналног тужилаштва и преиначио рјешење Општинског суда тако да је апелантова жалба изјављена против потврде о одузимању одбијена као неоснована. 14. У образложењу рјешења Кантонални суд је констатовао да је увидом у допис ФМУП-а број 14/ од 3. децембра године утврђено да је спорно возило одузето према потврди о одузимању, украдено у Србији и да је предмет међународне потраге путем Интерпола, да је у току поступка прибављена документација о крађи преко Интерпола Сарајево, а путем Интерпола Београд, те да је затражено да се спорно возило задржи под надзором и обавијести о мјесту и условима под којима ће легитимни власник преузети аутомобил. На основу наведеног закључено је да је неспорно да се ради о возилу украденом у Србији, као и да је постојала опасност од одлагања, односно да је спорно возило требало одузети без одлагања, како би се могло вратити легитимном власнику. Кантонални суд је указао на то да се у конкретном случају очито ради о почињењу кривичног дјела крађе предметног возила и да је постојала опасност од одлагања која се огледала у могућности да би спорно возило могло бити замијењено или преправљено, а на што је у жалби на првостепено рјешење и указало Кантонално тужилаштво. Истакнуто је да је чланом 80 став 1 ЗКПФБиХ прописано да се привремено одузимање предмета може извршити и без наредбе суда, да се предмети из члана 79 став 1 ЗКПФБиХ могу привремено одузети и без наредбе суда уколико постоји опасност од одлагања, те да у ситуацији када се лице изричито противи одузимању предмета, тужилац у року од 72 часа од извршеног претресања подноси захтјев суду за накнадно одобрење за одузимање предмета. С тим у вези, наглашено је да из потврде о одузимању, коју је апелант својеручно потписао, произилази да је спорно возило добровољно предано, на основу чега је закључено да у конкретном случају Кантонално тужилаштво, у складу са чланом 80 став 1 ЗКПФБиХ, и није имало обавезу да подноси захтјев за накнадно одузимање предмета, односно да таква обавеза у смислу цитиране одредбе постоји само када се лице од ког се предмет одузима томе изричито успротиви. На основу наведеног закључено је да је поступак одузимања спорног возила био у потпуности у складу са законом и да је потврда о одузимању издата на законит начин, у смислу члана 80 став 1 а у вези са чланом 79 став 1 ЗКПФБиХ. 15. Према оцјени Кантоналног суда, неприхватљиво је тумачење првостепеног суда у погледу члана 80 став 1 ЗКПФБиХ јер је игнорисана разлика између привременог одузимања предмета у ситуацији када је до одузимања дошло добровољно од ситуације у којој је постојало противљење, јер се ради о двије различите правне ситуације у којима је и поступак другачији. Даље, указано је и на то да је првостепени суд прекорачио границе својих овлашћења јер се упустио у разматрање о томе ко је извршилац кривичног дјела, те о кривичној одговорности. Како истиче Кантонални суд, у околностима конкретног случаја било је довољно утврдити да постоји податак о украденом возилу и да постоји опасност за привремено одузимање спорног возила. Најзад, Кантонални суд је указао на то да је у члану 79 став 1 ЗКПФБиХ прописано да се предмет који се по закону треба одузети или који може послужити као доказ у кривичном поступку може привремено одузети, па да је потпуно небитно ко је држалац таквог предмета, по ком основу је до њега дошао и слично, а што и јесте предмет криминалистичкооперативне обраде, а у даљњем току евентуално и предмет истраге. 16. Полицијска станица Тешањ је потврдом о враћању привремено одузетих предмета број 08-03/ /08/11 од 22. фебруара године, у складу са чланом 217 ЗКПФБиХ, спорни аутомобил вратила пуномоћнику легитимног власника. IV. Апелација а) Наводи из апелације 17. Апелант сматра да су му оспореним рјешењем Кантоналног суда повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право

101 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 101 на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант истиче да му није презентован било какав акт на основу ког се од њега одузима спорно возило, да га приликом одузимања возила овлашћено службено лице није поучило о правном учинку добровољног или недобровољног предавања спорног возила, да прије одузимања спорног возила, тј. 19. децембра године, као ни на тај дан, а ни касније, није саслушан у вези с тим како је постао власник и посједник спорног возила, те најзад истиче начин на који је Кантонални суд примијенио члан 80 став 1 ЗКПФБиХ. Апелант наводи да је спорно возило претходно већ осам пута регистровано у БиХ (у Сарајеву, Жепчу и Тешњу), те да је од њега одузето када је поднио захтјев за регистрацију, као и да није имао намјеру да га отуђи или да га сакрије. Према апелантовом мишљењу, у складу са чланом 79 став 1 ЗКПФБиХ, предмети се могу одузети у кривичном поступку против познатог или непознатог починиоца, али истрага мора бити у току за тачно одређено кривично дјело са којим је у вези предмет који се одузима. Апелант истиче да кривични поступак није покренут против њега, односно да, према његовим сазнањима, кривични поступак није покренут ни против неког другог лица. Наводи да су законом прописане и друге могућности за обезбјеђење доказа (стављање клаузуле у саобраћајну дозволу о забрани отуђења и сл.), те да је спорно возило стекао ваљаним правним послом. Најзад, апелант указује на то да је првостепени суд његову жалбу на потврду о одузимању уважио заснивајући своју одлуку и на Рјешењу Кантоналног суда број Кж од 14. децембра године у ком је овај суд закључио да је наредба о одузимању предмета незаконита у околностима које су готово идентичне његовом случају. б) Одговор на апелацију 18. Кантонални суд се у одговору на наводе из апелације позвао на разлоге и образложења из оспореног рјешења. 19. Општински суд је у одговору истакао да сам апелант у апелацији указује чијим поступцима је незадовољан, па да овај суд, укидањем за њега неповољне потврде о одузимању предмета, ни на који начин није повриједио апелантова права. 20. Кантонално тужилаштво је у одговору истакнуло да се у апелацији само понављају жалбени наводи из ранијег поступка, о којим је Кантонални суд, одлучујући о жалби, водио рачуна, те да су у оспореном рјешењу дати јасни и образложени разлози због којих је преиначено рјешење Општинског суда. 21. Полицијска станица Тешањ је у одговору на наводе из апелације навела да је, поступајући поводом апелантовог захтјева за регистрацију спорног возила, приликом уноса података у електронску базу утврдила да је предметно возило предмет потраге Интерпола. Указано је и на то да су путем ФМУП-а, те Интерпола Сарајево и Београд обављене потребне провјере, те да је утврђено да је спорни аутомобил отуђен у Београду, да је власник поднио пријаву због кривичног дјела крађе, утврђен је идентитет власника, као и да је заинтересован за преузимање спорног аутомобила. Сходно наведеном, на основу потврде о враћању привремено одузетих предмета на основу члана 217 ЗКПФБиХ, спорни аутомобил враћен је овлашћеном пуномоћнику власника возила 22. фебруара године. Најзад, указано је на то да је апелант позван и саслушан у својству свједока у Полицијску станицу Тешањ 19. децембра године, да је од њега узета изјава коју је својеручно потписао, а у којој је потврдио да га је претходног дана овлашћено лице обавијестило да није могуће извршити регистрацију спорног возила јер је за возилом расписана међународна потрага, да му је приликом давања изјаве појашњено да се возило привремено одузима, да постоји потјерница, будући да је возило украдено 18. новембра године у Београду и да је легитимни власник заинтересован за његов повраћај. V. Релевантни прописи 22. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07 и 9/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 79. Наредба за одузимање предмета (1) Предмети који се по КЗФБиХ имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку привремено ће се одузети и на основу судске одлуке ће се обезбиједити њихово чување. Члан 80. Привремено одузимање предмета без наредбе (1) Предмети из члана 79. став 1. овог закона могу се привремено одузети и без наредбе суда уколико постоји опасност од одлагања. Уколико се лице које се претреса изричито успротиви одузимању предмета, тужилац ће у року од 72 часа од извршеног претресања поднијети захтјев судији за претходни поступак за накнадно одобрење одузимања предмета. Члан 83. Право жалбе (1) Лице од којег се привремено одузима предмет и документација има право жалбе. (2) Жалба из става 1. овог члана не одлаже привремено одузимање предмета и документације. (3) Против одлуке суда којом се враћају одузети предмети или документација тужилац има право да поднесе жалбу. Члан 88. Враћање привремено одузетих предмета (1) Предмети који су током кривичног поступка привремено одузети вратиће се власнику, односно држаоцу када у току поступка постане очигледно да њихово задржавање није у складу са чланом 79. овог закона, а не постоје разлози на њихово одузимање (члан 412). (2) О захтјеву за враћање привремено одузетих предмета суд је дужан одлучити, након изјашњења тужиоца и то у року од најкасније 15 дана. 1 VI. Допустивост 23. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 24. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 1 Закон о измјенама и допунама ЗКПФБиХ ( Службене новине ФБиХ број 9/09 од 11. фебруара године)

102 Broj 14 - Strana 102 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број Кж од 16. октобра године, против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 30. октобра године, а апелација је поднесена 17. децембра године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 26. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 27. Апелант оспорава наведено рјешење Кантоналног суда тврдећи да су му повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење 28. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. 29. Предметни поступак који је окончан оспореном одлуком Кантоналног суда односи се на привремено одузимање апелантовог возила, па је члан 6 став 1 Европске конвенције, према мишљењу Уставног суда, примјенљив у овом случају. 30. Апелант, у суштини, сматра да није имао правично суђење због произвољне примјене члана 79 став 1 и члана 80 став 1 ЗКПФБиХ. С тим у вези, апелант указује на сљедеће: да му није презентован било какав акт на основу ког се од њега одузима спорно возило; да га приликом одузимања возила овлашћено службено лице није поучило о правном учинку добровољног или недобровољног предавања спорног возила; да прије одузимања спорног возила, а ни касније, није саслушан у вези с тим како је постао власник и посједник спорног возила; да је спорно возило већ осам пута регистровано у Босни и Херцеговини; да истрага мора бити у току уколико се предмети одузимају у кривичном поступку док кривични поступак није покренут против апеланта као ни против неког другог лица; да постоје и друге могућности обезбјеђења доказа сем одузимања возила; да је Кантонални суд раније донио одлуку (14. децембра године) у којој је закључио да је наредба о одузимању предмета незаконита у околностима које су готово идентичне његовом случају. 31. Уставни суд наглашава свој став да није надлежан да врши провјеру утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивноправне прописе, сем уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или примијенио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примјена закона била произвољна или дискриминациона, уколико је дошло до повреде процесних права (правично суђење, приступ суду, дјелотворни правни лијекови и у другим случајевима), или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, одлуке бр. У 39/01 од 5. априла године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/02, и У 29/02 од 27. јуна године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/03). 32. У вези са апелантовим наводом да га приликом одузимања возила овлашћено службено лице није поучило о правном учинку добровољног или недобровољног предавања спорног возила, Уставни суд запажа да тај навод апелант није истицао током предметног поступка, тј. наведено питање апелант није покренуо ни током саслушања у полицији 19. децембра године, а ни у жалби Општинском суду, у којој је оспоравана законитост одузимања спорног аутомобила. Према константној пракси Уставног суда и Европског суда за људска права, наводи о кршењима људских права морају бити (барем "супстанцијално") покренути у ранијим фазама поступка које су претходиле подношењу апелације. Неистицањем овог питања пред полицијом а посебно пред Општинским и Кантоналним судом, апелант је онемогућио надлежна тијела да се о њему изјасне, што има за посљедицу да оспорено рјешење Кантоналног суда не садржи образложење о овом наводу, те је стога Уставни суд онемогућен да у овом дијелу испита образложење из оспорене одлуке Кантоналног суда. Стога, Уставни суд овај апелантов навод сматра неоснованим. 33. У односу на апелантов навод да прије одузимања спорног возила, а ни касније, није саслушан о томе како је постао власник и посједник спорног возила, Уставни суд указује на то да у апелационом спису постоји записник о апелантовом саслушању од 19. децембра године пред службеним лицима у Полицијској станици у Тешњу, из ког је видљиво да је апелант дао изјаву управо на околности како је постао власник и посједник спорног аутомобила. Сем тога, апелантове наводе о томе како је постао власник спорног аутомобила разматрали су, приликом одлучивања о жалби, Општински и Кантонални суд. Стога, Уставни суд ове апелантове наводе сматра неоснованим. 34. Остали апелантови наводи (да му није презентован било какав акт на основу ког се од њега одузима спорно возило, да је спорно возило већ осам пута регистровано у Босни и Херцеговини, да истрага мора бити у току уколико се предмети одузимају у кривичном поступку, те да кривични поступак није покренут против апеланта, као ни против неког другог лица, да постоје и друге могућности обезбјеђења доказа сем одузимања возила и да је Кантонални суд раније донио одлуку у којој је закључио да је наредба о одузимању предмета незаконита у околностима које су готово идентичне његовом случају), према мишљењу Уставног суда, своде се на питање да ли је Кантонални суд доношењем оспорене одлуке произвољно примијенио одредбе члана 79 став 1 и члана 80 став 1 ЗКПФБиХ. 35. Питање примјене члана 79 став 1 и члана 80 став 1 ЗКПФБиХ образложио је Кантонални суд у оспореној одлуци. Кантонални суд је навео да се у конкретном

103 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 103 случају очито ради о почињењу кривичног дјела крађе спорног аутомобила и да је постојала опасност од одлагања, слиједом чега се требало извршити одузимање на основу одредби члана 79 став 1 ЗКПФБиХ. У таквој ситуацији, на основу одредби члана 80 став 1 ЗКПФБиХ, дозвољено је одузимање предмета и без налога суда. Према ријечима Кантоналног суда, налог суда (према одредбама друге реченице члана 80 став 1 ЗКПФБиХ) није било потребно накнадно тражити јер се апелант није успротивио одузимању спорног аутомобила. Сем тога, Кантонални суд је навео да је у околностима конкретног случаја једино требало утврдити да је предметно возило украдено, те да постоји опасност од одлагања, а није потребно разматрати ко је извршилац предметног кривичног дјела, ко је држалац одузетог предмета, те по ком је основу до њега дошао и сл., јер су то питања која су предмет криминалистичкооперативне обраде полиције а у каснијем току поступка могу бити и предмет истраге надлежног тужилаштва. 36. Према мишљењу Уставног суда, Кантонални суд у оспореном рјешењу није произвољно примијенио цитиране одредбе ЗКПФБиХ. Наиме, члан 79 став 1 ЗКПФБиХ заиста прописује обавезу привременог одузимања предмета који се према КЗФБиХ требају одузети (мисли се на предмете из учињеног кривичног дјела), а у конкретном случају је неспорно доказано да спорни аутомобил потиче из кривичног дјела, с обзиром на то да је украден у Р Србији и да је предмет међународне потраге путем Интерпола. Сем тога, из прве реченице члана 80 став 1 ЗКПФБиХ произилази да се привремено одузети предмети могу одузети и без налога суда уколико постоји опасност од одлагања. С тим у вези, наглашава се да је Кантонални суд дао образложење да постоји опасност од одлагања јер би спорни аутомобил могао бити замијењен или преправљен. Даље, из друге реченице члана 80 став 1 ЗКПФБиХ произилази да ће тужилац, уколико се лице изричито противи одузимању предмета, у року од 72 часа поднијети захтјев судији за претходни поступак за накнадно одобрење одузимања предмета. Међутим, с обзиром на то да је у конкретном случају било неспорно да се апелант није противио одузимању спорног аутомобила, није требало тражити накнадно одобрење за одузимање предмета. Уставни суд не сматра произвољним образложење Кантоналног суда ни у односу на питања својине над спорним аутомобилом, те покретање кривичног поступка у овом случају, с обзиром на то да из цитираних одредби ЗКПФБиХ неспорно произилази да је у случају привременог одузимања неопходно доказати само чињеницу да ли се ради о предмету који се према одредбама КЗФБиХ треба одузети или који може послужити као доказ у кривичном поступку, што је у овом случају (и) доказано, док није било потребно расправљати о осталим чињеницама на које указује апелант. Уставни суд је извршио увид у пресуду Кантоналног суда од 14. децембра године на коју се апелант позива тврдећи да је у том предмету Кантонални суд исказао другачији став, а радило се о готово истим чињеничним и правним питањима, међутим, на основу наведене пресуде Уставни суд није могао закључити да је примјена релевантних одредби ЗКПФБиХ у оквиру Кантоналног суда била произвољна у конкретном случају. 37. Стога, Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на имовину 38. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у релевантном дијелу гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 39. Уставни суд, прије свега, подсјећа на то да члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију садржи три различита правила. Прво правило, које се налази у првој реченици првог става, опште је природе и изражава принцип мирног уживања у имовини. Друго правило, садржано у другој реченици истог става, одређује да лишавање имовине може да се деси под одређеним условима. Треће правило, садржано у ставу 2 истог члана, дозвољава да државе потписнице имају право, између осталог, да контролишу коришћење имовине у складу са јавним интересом. Сва три правила су међусобно повезана и нису у међусобној контрадикцији, а друго и треће правило се односе на одређене случајеве мијешања државе у право на мирно уживање имовине и требају се посматрати у свјетлу првог правила (види Европски суд, Holy Monasteries против Грчке, пресуда од 9. децембра године, серија А, број 301-А, став 51). 40. У конкретном случају, "имовину" представља спорно возило које је апеланту привремено одузето на основу потврде о привременом одузимању, а која је потврђена оспореним рјешењем Кантоналног суда. У овом поступку нису доведене у питање апелантове тврдње да је у доброј вјери купио аутомобил од његовог претходног власника. Стога, привремено одузимање возила представља мјеру која је резултирала мијешањем у апелантово право на мирно уживање имовине у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 41. Апеланту је спорно возило одузето на основу члана 80 став 1 ЗКПФБиХ у вези са чланом 79 став 1 истог закона, а којим је регулисано да се привремено могу одузети предмети који се требају одузети према КЗФБиХ, као и предмети који могу послужити као доказ у кривичном поступку и без налога суда, уколико постоји опасност од одлагања. Према конзистентном ставу Европског суда, мјере одузимања (конфискације) предмета у контексту кривичног поступка, чак и када укључују лишавање имовине, представљају контролу коришћења имовине у смислу другог става члана 1 Протокола број 1 (види Европски суд, Riela и други против Италије (дец.), апликација број 52439/99 од 4. септембра године, Arcuri и други против Италије (дец.), апликација број 52024/99, ECHR 2001-VII; Ц. М. против Француске (дец.), апликација број 28078/95, ECHR 2001-VII, Air Canada против Уједињеног Краљевства, 5. мај године, став 34, серија А, број 316-А, и AGOSI против Уједињеног Краљевства, 24. октобар године, став 34, серија А,

104 Broj 14 - Strana 104 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, број 108). Слиједом наведеног, апелантови наводи биће испитани у смислу другог става члана 1 Протокола број У складу са стандардима Европског суда и Уставног суда, мијешање у право на имовину мора бити прописано законом, мора имати један или више легитимних циљева, те мора постојати разуман однос пропорционалности између предузетих мјера и циља који се жели постићи. С тим у вези, мора се утврдити да ли постоји правична равнотежа између захтјева општег интереса и интереса лица у питању. Захтијевани однос пропорционалности неће постојати уколико лице у питању мора сносити лични и претјерани терет (види Европски суд, James и други против Уједињеног Краљевства, 21. фебруар године, став 50, серија А, број 98; Schirmer против Пољске, апликација број 68880/01, 21. септембар године, став 35; Wieczorek против Пољске, апликација број 18176/05, 8. децембар године, ст , упоредити супротно Ian Edgar (Liverpool) Limited против Уједињеног Краљевства (дец.), апликација број 37680/97, 25. јануар година). 43. Уставни суд подсјећа на то да се привременим одузимањем предмета и имовине као радњом процесне принуде прибављају докази и предмети који служе при утврђивању чињеница у кривичном поступку, односно спречава вршење кривичних дјела, те онемогућава коришћење или отуђење одређене имовине. Привремено одузимање предмета без наредбе суда може услиједити и приликом спровођења потражних неформалних радњи за чије се извођење првенствено примјењују правила криминалистичке тактике, као и кад се привремено одузимање предузима као хитна истражна радња. Дакле, за законитост и правилност предузимања ове радње није нужно да је у тренутку њеног предузимања покренут и кривични поступак. Без обзира на то да ли се ради о предметима који се морају одузети према КЗФБиХ или о предметима који могу послужити као доказ у кривичном поступку, не постоји препрека за њихово привремено одузимање и без наредбе суда. Наиме, и једна и друга врста предмета могу да буду привремено одузети од оног код кога су затечени, без обзира на то да ли се ради о евентуално осумњиченом или трећем лицу и без обзира на то по ком основу се код њега налазе, односно да ли су стечени на законит или незаконит начин. Услов за предузимање ове радње је да постоји опасност од одлагања и да, у случају да предмет није добровољно предат, буде добијено накнадно одобрење суда у законом одређеном року. За привремено одузети предмет овлашћено службено лице издаје потврду, а лицу од ког је извршено привремено одузимање предмета гарантовано је и право жалбе која нема суспензивно дјеловање. Најзад, привремено одузимање предмета нема учинак на промјену власника или посједника таквог предмета, односно њиме се не дира у права која на таквој ствари полаже лице од ког се она одузима. 44. Уставни суд примјећује да је у конкретном случају радњу привременог одузимања преузело овлашћено службено лице након што је путем надлежних организационих јединица Интерпола утврђено да је спорни аутомобил украден, да је апелант спорни аутомобил добровољно предао, те да је апеланту издата и потврда о привременом одузимању сачињена у складу са законом. Апеланту није била ускраћена могућност изјављивања жалбе због привременог одузимања, коју је Општински суд рјешењем уважио и наложио враћање спорног возила апеланту. Одлучујући о жалби кантоналног тужиоца на рјешење Општинског суда, Кантонални суд је закључио да је радња предузета у складу са условима прописаним чланом 80 став 1 ЗКПФБиХ, тј. да је постојала опасност од одлагања и да је постојала добровољност код апеланта, а да је за законитост и правилност предузете радње ирелевантно како је апелант стекао спорни аутомобил и по ком основу се он код њега налази. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да је мијешање у апелантово право на имовину било у складу са законом. 45. Оцјењујући постојање опасности од одлагања, Кантонални суд је истакао да се она огледа у чињеници да је спорни аутомобил украден, па да је било потребно његово изузимање како би се обезбиједило враћање легитимном власнику. Сходно наведеном, слиједи да је мјера привременог одузимања слиједила легитиман циљ онемогућавање коришћења или отуђења одређене имовине, у конкретном случају, спорног аутомобила. 46. С обзиром на то да се ради о мјери привременог карактера, да се њоме не дира у стечена права на ствари која се привремено одузима, те да као доказна радња представља значајно средство у спречавању и откривању кривичних дјела, привременим одузимањем спорног аутомобила од апеланта није нарушен правичан однос пропорционалности између интереса њега као појединца и општег интереса. С тим у вези, Уставни суд наглашава да је пропорционалност испитивао у односу на апеланта који је као bona fide купац стекао својину над спорним аутомобилом, али (и) у односу на првобитног (правог, оригиналног) власника спорног аутомобила од ког је овај аутомобил украден. Према мишљењу Уставног суда, првобитни власник овог аутомобила мора бити заштићен на првом мјесту и његово је право да му се врати аутомобил који му је украден. Због тога интерес првобитног власника "претеже" над интересом апеланта као bona fide купцем и, такође, власником спорног аутомобила. Однос пропорционалности између апеланта и првобитног власника спорног аутомобила није нарушен (и) јер апелант има право подношења тужбе ради повраћаја новца против продавца, тј. лица од ког је купио спорни аутомобил, а апелант одштету може тражити и од надлежног тијела јавне власти односно одговорног лица, имајући у виду да је спорни аутомобил у промету од године, те да је претходно регистрован осам пута. 47. Уставни суд сматра да је у околностима конкретног случаја мијешање у апелантово право на имовину било засновано на закону, да је служило легитимном циљу, те да није доведен у питање разуман однос пропорционалности између општег интереса и интереса појединца на начин да апелант мора сносити лични и претјерани терет. 48. Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију неосновани. 49. Најзад, Уставни суд подсјећа на то да, у складу са чланом 32 Правила Уставног суда, приликом одлучивања Уставни суд испитује постоје ли само оне повреде које су изнесене у апелацији. 50. Апелант је у конкретном случају апелацијом оспорио рјешење Кантоналног суда којим је коначно одлучено о привременом одузимању спорног аутомобила, па, сходно члану 32 Правила Уставног суда, Уставни суд није испитивао и поступак враћања спорног аутомобила легитимном власнику, о чему је апелант обавијештен у одговору на апелацију који је доставила Полицијска станица Тешањ.

105 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 105 VIII. Закључак 51. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је редовни суд на основу чињеница утврђених у поступку, а у односу на које апеланту није била ускраћена могућност да се изјашњава и да их оспорава, засновао примјену релевантних законских одредби на начин који не оставља утисак произвољности. 52. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када предузете мјере које резултирају мијешањем у право на имовину појединца проистичу из дискреционог права државе да врши контролу коришћења имовине, а таква мјера је заснована на закону, служи легитимном циљу и не доводи у питање разуман однос пропорционалности између општег интереса и интереса појединца на начин да појединац мора да сноси претјеран и лични терет. 53. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 54. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 242 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3502/12, rješavajući apelaciju Nermina Hanjalića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 31. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Nermina Hanjalića podnesena protiv Rješenja Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Rješenje Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da po hitnom postupku donese novu odluku u predmetu broj 65 0 Pr Pr u skladu sa pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nermin Hanjalić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva podnio je 3. oktobra godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine. Apelant je zatražio donošenje privremene mjere kojom će se privremeno naložiti brisanje izrečene novčane kazne i troškova postupka iz registra novčanih kazni po osnovu navedenog rješenja Općinskog suda, a do donošenja konačne odluke Ustavnog suda po njegovoj apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3502/12 od 30. oktobra godine odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog suda i Ministarstva unutrašnjih poslova Kantona Sarajevo - Treća policijska uprava Novi Grad (u daljnjem tekstu: PU) zatraženo je 5. oktobra godine i 1. novembra godine da dostavi odgovor na apelaciju. 4. Općinski sud je dostavio odgovor 12. oktobra godine, a PU 7. novembra godine. 5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 23. novembra godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Općinski sud je Rješenjem broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine apelanta proglasio odgovornim za prekršaj iz člana 8. stav 5. tačka j) Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira, te mu je, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, izrekao novčanu kaznu u iznosu od 500,00 KM. Na osnovu člana 202. stav 1. Zakona o krivičnom postupku FBiH, a u vezi sa članom 9. Zakona o prekršajima FBiH i člana 36. Uredbe o naknadi troškova u sudskim postupcima, apelant je obavezan da plati troškove postupka u iznosu od 50,00 KM u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rješenja inače će se postupiti u skladu sa čl. 79, 80. i 81. ili 82. Zakona o prekršajima FBiH. 8. U obrazloženju ovog rješenja je konstatirano da je PU podnijela zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka broj 02/ /09 od 20. novembra godine protiv apelanta zbog prekršaja iz člana 8. stav 5. tačka j) Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira. U zahtjevu je navedena apelantova adresa prema CIPS-u (Citizen Identification Protection System - Sistem identifikacije građana), Patriotske lige broj 40. Ovaj zahtjev PU je podnijela na osnovu službene zabilješke od 14. septembra godine u kojoj je navedeno: " Dana godine oko sati od strane rukovodioca smjene upućeni smo na intervenciju u Kunovsku ulicu broj 8 gdje je Ramiz Bidžović prijavio da je njegov komšija Nermin Hanjalić na nacionalnoj osnovi vrijeđao njegovu suprugu Gordanu. Dolaskom na navedenu adresu zatekli smo Ramiza Bidžovića i Gordanu, koji su nam izjavili da je dana godine oko 17 sati, ispred ulaza na spomenutoj adresi, Nermin Hanjalić vijeđao Gordanu na taj način što se joj obratio riječima: 'Šta gledaš, jeb... ti majku vlašku.' Isti izjavljuju da oni već duže

106 Broj 14 - Strana 106 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, vrijeme imaju problema sa Nerminom Hanjalićem, koji su nastali Nerminovim pozivanjem nadležnih inspekcijskih poslova zbog toga što su isti uredili zelenu površinu ispred ulaza u stambenu zgradu u Kunovskoj ulici broj 8... Obavili smo razgovor sa Nerminom Hanjalićem, pri čemu je isti negirao navode da je vrijeđao Gordanu, ali je napomenuo da isti prijavljuje inspekciji radove koje oni izvode na zelenoj površini ispred spomenutog ulaza u stambenu zgradu, te tvrdi da ga lažno zbog toga optužuju." 9. Dalje, ukazano je da je sud, postupajući po zahtjevu, zakazao usmeni pretres za 8. februar godine, te da se apelant, iako uredno obaviješten u skladu sa članom 44. stav 3. i članom 3. stav 1. tačka 8. istog zakona, nije odazvao na usmeni pretres u zakazano vrijeme kod ovog suda, niti je izostanak opravdao. U vezi s tim je ukazano da je uvidom u dostavnicu o uručenju poziva za usmeni pretres apelantu utvrđeno da je poziv dva puta (12. i 21. januara) upućen na adresu Ulica Patriotske lige broj 40, općina Centar. Uvidom u akt MUP-a Kantona Sarajevo - Odjeljenje za informatičke podrške broj 8012/10 od 20. septembra godine utvrđeno je da apelant na navedenoj adresi ima prijavljeno prebivalište. Shodno navedenom, a u skladu sa članom 45. stav 1. tačka 2, kojim je propisano da okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za usmeni pretres u skladu sa članom 44. stav 3. istog zakona smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi na pretres, te članom 55. Zakona o prekršajima FBiH, kojim je propisano da se u navedenom slučaju donosi rješenje kojim se okrivljeni proglašava odgovornim zbog propuštanja, Općinski sud je donio rješenje kojim je apelanta proglasio odgovornim za prekršaj koji mu je stavljen na teret. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na efektivni pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Apelant tvrdi da nikada nije obaviješten o postojanju krivične optužbe koja mu se stavlja na teret, da ga Općinski sud nije uredno obavijestio o mjestu i vremenu održavanja usmenog pretresa, odnosno da je postupak proveden u njegovom odsustvu a zbog čega mu je uskraćeno pravo da iznese svoju odbranu. Dalje, apelant ističe da mu osporeno rješenje kojim je proglašen odgovornim i kažnjen novčanom kaznom nikad nije uručeno, već je za njegovo postojanje saznao 26. septembra godine, kada je pokušao da registrira svoj automobil. Na temelju navedenog apelant smatra da mu je uskraćeno i pravo na efektivni pravni lijek. Apelant navodi da je Općinski sud propustio da prije slanja poziva za usmeni pretres utvrdi da li mu je, u skladu sa članom 41. stav 2. Zakona o prekršajima, podnosilac zahtjeva dostavio kao okrivljenom predmetni zahtjev, a na šta je bio obavezan u skladu sa članom 7. Zakona o prekršajima FBiH. Pošto mu zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka nije dostavljen u skladu sa članom 41. stav 2. Zakona o prekršajima FBiH, a tu činjenicu Općinski sud uopće nije utvrđivao, te pošto su se pozivi za usmeni pretres u dva navrata vraćali sa naznakom da se odselio sa navedene adrese, prema apelantovom mišljenju, jasno je da kao okrivljeni nije bio uredno obaviješten ni o pokretanju, ni o vođenju prekršajnog postupka protiv njega. Dalje, apelant ukazuje da je proglašen krivim za prekršaj koji je počinio u Kunovskoj ulici broj 8, da su ga na toj adresi našla i ovlaštena službena lica a što se vidi i iz službene zabilješke od 14. septembra godine, pa da je očigledno da je državnim organima bila dobro poznata činjenica da je nastanjen na ovoj adresi, ali da ni MUP a ni Općinski sud nisu pokušali da mu dostave zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno poziv za usmeni pretres na ovu adresu. Apelant smatra da sama činjenica da je pokušano dostavljanje poziva na adresu iz Registra CIPS-a (Registar prebivališta i boravišta, u daljnjem tekstu: Registar) ne znači i da je dostava uredna, odnosno da se smatra da je uredno obaviješten o postojanju krivične optužbe. b) Odgovor na apelaciju 11. PU je u odgovoru na navode iz apelacije istakla da je uvidom u službenu dokumentaciju ustanovljeno da je 14. septembra godine putem telefona stranka R. B. prijavila činjenje prekršaja. Policijski službenici ove PU istog dana su došli na lokalitet Kunovska ulica broj 8, obavili razgovor sa R. B., G. B., S. Č. i apelantom, o čemu su sačinili službenu zabilješku označenog broja, te su 18. septembra godine na obrascu prekršajne prijave evidentirali činjenje prekršaja, a na osnovu čega je PU podnijela zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka 20. novembra godine. Dalje, ukazano je da je navedeni zahtjev 10. maja godine, a u skladu sa članom 41. stav 2. Zakona o prekršajima, putem preporučene pošiljke predat nadležnoj pošti radi uručenja apelantu na adresu stanovanja prijavljenu u Registru, tj. Patriotske lige broj 40. Navedeno pismeno nadležna pošta je vratila 11. maja godine sa naznakom dostavljača da se "odselio, adresa nepoznata", a kopija dostavnice je priložena uz odgovor. Najzad, ukazano je da je izvršenim provjerama u Centralnoj evidenciji IDDEEA ustanovljeno da je apelant 12. maja godine kao adresu ličnog prebivališta prijavio adresu u Ulici Patriotske lige broj 40, te da od tada nije prijavljivao promjenu adrese. U prilog navedenom, odnosno kao potvrdu da apelant nije mijenjao adresu stanovanja predočena je i kopija izvoda iz Centralne evidencije IDDEEA od 5. novembra godine iz koje proizlazi da je apelant od 12. maja godine pa do danas prijavljen na adresi u Ulici Patriotske lige broj Općinski sud je u odgovoru na apelantove navode ukazao da je apelantu poziv za usmeni pretres dostavljan preporučenom poštom dva puta, 12. januara i 20. januara godine, na adresu iz Registra, a shodno članu 3. stav 1. tačka 8. Zakona o prekršajima kojim je propisano da "uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičkog lica koja je određena u Registru prebivališta i boravišta, a koju vodi glavni centar za obradu podataka u BiH" (IDDEEA). Dalje, ukazano je da su na usmeni pretres uredno pristupili predstavnik PU i oštećena, a da apelant nije pristupio iako je uredno obaviješten jer mu je poziv dva puta dostavljan na adresu iz Registra. Shodno navedenom, a u skladu sa članom 45. stav 1. tačka 2. i članom 55. Zakona o prekršajima, jer su na usmeni pretres pristupili predstavnik ovlaštenog organa i oštećena, a apelant, iako uredno obaviješten, nije, donijeto je Rješenje o prekršaju broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine. U takvoj situaciji, a shodno citiranim zakonskim odredbama, smatra se da je okrivljeni prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi na usmeni pretres. Dalje, ukazano je da se, u skladu sa članom 35. stav 2. (član 53) Zakona o prekršajima, kada je rješenje o prekršaju uručeno putem pošte, smatra da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je obrazac rješenja predat na poštu. U konkretnom slučaju pošiljka je predana na poštu 15. februara godine, pa se, u skladu sa navedenom odredbom, smatra da je rješenje apelantu uručeno 22. februara godine. Dalje, ukazano je da je apelant 1. oktobra godine predao podnesak sudu naslovljen kao "prijedlog za povrat u pređašnje stanje, žalba, zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka, zahtjev za

107 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 107 donošenje privremene mjere". Rješenjem broj 65 0 Pr Pr od 3. oktobra godine odbačeni su zahtjev za povrat u pređašnje stanje i zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka kao neblagovremeni, a zahtjev za donošenje privremene mjere kao nedopušten. Apelantu je ovo rješenje dostavljeno na adresu koju je dostavio u svom podnesku. V. Relevantni propisi 13. Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira ("Službene novine KS" broj 18/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. (Prekršaji protiv javnog reda i mira) Prekršaji protiv javnog reda i mira su djela kojima se na nedozvoljen način remeti mir, rad i normalan način života građana, stvara neraspoloženje, uznemirenost ili ometa kretanje građana na ulicama i drugim javnim mjestima ili ometa ostvarivanje njihovih prava i dužnosti, vrijeđa moral, ometa vršenje zakonitih mjera državnih organa i službenih lica ili se omalovažavaju takve mjere, ugrožava opšta sigurnost ljudi i imovine, vrijeđaju državni organi, preduzeća i druga pravna lica ili se na drugi način narušava javni red i mir građana utvrđen ovim zakonom. Član 3. (Prekršajne sankcije) Za prekršaje protiv javnog reda i mira, u skladu sa ovim zakonom, mogu se izreći: a) novčana kazna, b) zaštitna mjera. Član 8. (Prekršaji i novčane kazne za fizička lica) (5) Novčanom kaznom od 500,00 do 1.500,00 će se kazniti za prekršaj: j) ko na javnom mjestu vrijeđa vjerska, nacionalna i rasna osjećanja građana,( ) 14. Zakon o prekršajima Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 31/06) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. Značenja izraza (1) Posebni izrazi u smislu ovog zakona imaju sljedeće značenje: 8) Uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičkоg lica koja je određena u Registru prebivališta i boravišta, a koju vodi Glavni centar za obradu podataka u Bosni i Hercegovini, ili na registriranu adresu sjedišta pravnog lica. Član 41. Sadržaj zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka (2) Podnosilac zahtjeva jednu kopiju zahtjeva dostavlja sudu, a drugu kopiju dostavlja okrivljenom, osobno ili putem pošte. Član 44. Zakazivanje usmenog pretresa (1) Kada sud primi (...)zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka (u daljem tekstu: zahtjev) ispitat će takav zahtjev da bi utvrdio da li je podnesen u roku koji je određen zakonom. (3) Ukoliko je zahtjev blagovremeno podnesen (...) sud će odrediti datum i vrijeme usmenog pretresa i o tome obavijestiti okrivljenog, ovlašteni organ i oštećenog, uz primjenu sljedećih pravila o pozivanju: 1) pozivanje se vrši dostavljanjem pismenog poziva koji sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, naziv prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja suđenja, uz naznačenje obaveza i posljedica propuštanja prema čl. 45., 46. i 47. ovog zakona, te otisak službenog pečata i ime i prezime sudije koji poziva. 2) u pozivu okrivljenom, uz koji se dostavlja kopija zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, će se navesti da se poziva u svojstvu okrivljenog uz upozorenje da je dužan odmah obavijestiti sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište. Član 45. Propuštanje pojavljivanja okrivljenog Okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za usmeni pretres u skladu (...) sa članom 44. stav 3. ovog zakona smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi, ako je: (...) 2) prekršajni postupak pokrenut podnošenjem zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će donijeti odluku o prekršaju u skladu sa članom 56. ovog zakona. Član 53. Uručenje rješenja Sud će uručiti kopiju obrasca rješenja o prekršaju osobnim uručenjem ili putem pošte, okrivljenom i ovlaštenom organu ili oštećenom, u roku od tri dana od dana donošenja rješenja o prekršaju. Kada je obrazac rješenja o prekršaju uručen putem pošte, smatrat će se da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je obrazac rješenja predat na poštu. Član 55. Odgovornost zbog propuštanja Ako okrivljeni ne pristupi na usmeni pretres zakazan na osnovu zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će donijeti rješenje kojim će okrivljenog oglasiti odgovornim zbog propuštanja. Sud će utvrditi odgovarajuću sankciju na osnovu dokaza podnesenih od strane ovlaštenog organa. Član 70. Prijedlog za povrat u pređašnje stanje (1) Okrivljeni (...) u odnosu na kog je rješenje o prekršaju doneseno u skladu sa članom 55. ovog Zakona, ili ako propusti rok za žalbu, može podnijeti prijedlog za povrat u pređašnje stanje. (2) Sud će uvažiti prijedlog za povrat u pređašnje stanje ako okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog, ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je propuštanje pojavljivanja, ili blagovremenog postupanja nastalo iz opravdanih razloga. Član 71. Rok za podnošenje prijedloga za povrat u pređašnje stanje Svaki prijedlog za povrat u pređašnje stanje mora biti podnesen sudu u roku od tri mjeseca od ( ) dana donošenja rješenja o prekršaju. Član 72. Posljedice podnošenja prijedloga (1) Ako usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje, sud određuje dan i vrijeme za usmeni pretres i o tome obavještava okrivljenog i ovlašteni organ. (2) Ako sud usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje, prekršajni nalog ili rješenje o prekršaju se stavljaju van snage. VI. Dopustivost 15. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

108 Broj 14 - Strana 108 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. 17. U konkretnom slučaju apelant osporava Rješenje Općinskog suda broj 65 0 Pr Pr od 8. februara godine, jer smatra da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje u odnosu na pristup sudu i pravo na efektivni pravni lijek. U prilog ovoj tvrdnji apelant je istakao da nije obaviješten o pokretanju prekršajnog postupka zbog čega nije mogao ni učestvovati u njemu, te da mu osporeno rješenje nije dostavljeno zbog čega je onemogućen i da koristi pravne lijekove na način i u rokovima propisanim zakonom. 18. Ustavni sud ukazuje da iz stanja spisa nesporno proizlazi da je apelant za postojanje osporenog rješenja saznao tek prilikom pokušaja da registrira automobil (25. septembra godine), tj. nakon više od jedne godine od njegovog donošenja. Dalje, u trenutku apelantovog saznanja za osporeno rješenje, a koje u njegovom slučaju predstavlja konačnu odluku, već su bili protekli rokovi za korištenje pravih lijekova na način i u rokovima propisanim zakonom. Najzad, apelant je apelaciju uložio 3. oktobra godine. Imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud zaključuje da je apelacija dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 2, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant pobija navedeno rješenje, tvrdeći da su mu tim rješenjem povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te iz člana 13. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje 21. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: ( ) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 22. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 3. Svako ko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: a) da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlozima optužbe protiv njega; c) da se brani sam ili uz pomoć branioca kog sam izabere ili da, ukoliko ne raspolaže sredstvima da plati branioca, da ga dobije besplatno, kada to nalažu interesi pravde; d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka odbrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoke optužbe; 23. Ustavni sud, najprije, ističe da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, s tim u vezi, postavlja pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije u konkretnom slučaju, odnosno pitanje da li se radi o "krivičnoj" optužbi protiv apelanta u smislu člana 6. Evropske konvencije. 24. U praksi Evropskog suda postavljena su tri mjerila koja su općepoznata kao "mjerila Engel" (vidi, Evropski sud, Engel i drugi protiv Holandije, 8. april 1976, serija A broj 22), koja treba razmotriti pri utvrđivanju da li se radi o "optužbi za krivično djelo". Prvo mjerilo je pravno razvrstavanje djela prema nacionalnom pravu, drugo je sama priroda djela, a treće stepen težine kazne kojoj je navedeno lice izloženo. Drugo i treće mjerilo je alternativno, oni nisu nužno kumulativni. Međutim, to ne isključuje kumulativni pristup kad odvojena analiza svakoga mjerila ne omogućava postizanje jasnog zaključka u pogledu postojanja optužbe za krivično djelo (vidi, Evropski sud, Jussila protiv Finske [GC], broj 73053/01, st , ECHR i Ezeh i Connors protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], broj 39665/98 i 40086/98, st , ECHR 2003 X). 25. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je u predmetu Jussila protiv Finske (vidi, Evropski sud, presuda od 23. novembra godine, stav 43) Evropski sud ukazao da je, bez obzira na značaj koji je dat krivičnom postupku koji se tiče utvrđivanja krivične odgovornosti i izricanja sankcije u svrhu kažnjavanja i odvraćanja, očigledno da postoje krivični predmeti koji ne nose značajan stepen stigme. Jasno je da postoje "krivične optužbe" različite težine. Autonomno tumačenje o smislu "krivične optužbe" koje su usvojili organi Konvencije primjenom "kriterija Engel" poduprlo je postepeno širenje krivičnog djela u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije i na slučajeve koji izričito ne pripadaju tradicionalnim kategorijama krivičnog prava, kao što su upravni prekršaji (vidi, Evropski sud, Öztürk protiv Njemačke, 21. februar godine, serija A broj 73), zatvorski disciplinski postupci (vidi, Evropski sud, Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 28. juni godine, serija A broj 80), carinski zakon (vidi, Evropski sud, Salabiaku protiv Francuske, 7. oktobar 1988, serija A broj 141-A), konkurencijsko pravo (vidi, Evropski sud, Société Stenuit protiv Francuske, 27. februar godina, serija A broj 232-A) i kazne nametnute od sudova koji imaju nadležnost u finansijskim stvarima (vidi, Evropski sud, Guisset protiv Francuske, broj 33933/96, ECHR 2000-IX). Na temelju razlikovanja "krivičnih predmeta koji ne nose značajan stepen stigme" i ostalih koji čine "srž krivičnog prava" Evropski sud je u predmetu Jussila zaključio da se javna rasprava ne zahtijeva u predmetima koji uključuju nametanje porezne globe, kao ni u već pobrojanim slučajevima. 26. U konkretnom slučaju apelant je proglašen odgovornim u prekršajnom postupku za djelo koje je, prema Zakonu o prekršajima protiv javnog reda i mira, označeno kao prekršaj. Uključivanje konkretnog djela u navedeni zakon poslužilo je kao jemstvo zaštite ljudskog dostojanstva i javnog reda, vrijednosti i interesa koji redovno spadaju u sferu zaštite krivičnog prava. Ova zakonska odredba usmjerena je prema svim građanima, a ne prema grupi koja ima poseban položaj. Zakonom o prekršajima protiv javnog reda i mira propisano je da se kao kazna mogu izreći: novčana kazana i ukor. Apelantu je izrečena novčana kazna. Svrha kazne u prekršajnom postupku je da spriječi djelatnosti kojima se vrši povreda javnog poretka, da spriječi učinioca da čini prekršaje i da ga prevaspita, te da vaspitno utječe na druge da ne čine prekršaje, da jača moral i utječe na razvijanje odgovornosti i discipline građana, a što čini obilježja i krivične sankcije. U konkretnom slučaju svrha kazne je osigurati poštivanje propisa kojim se uređuje oblast javnog reda i mira, te kazniti lica koja krše te propise. Dakle, svrha kazne u prekršajnom postupku je odvraćanje i kažnjavanje bez obzira na stepen njene težine. 27. Imajući u vidu navedene principe Evropskog suda i postojeća zakonska rješenja, Ustavni sud zaključuje da se u okolnostima konkretnog slučaja radi o "krivičnoj optužbi" u

109 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 109 smislu autonomnog značenja koje ovaj pojam ima prema Evropskoj konvenciji. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju član 6. Evropske konvencije primjenjiv (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. januara godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, tač. 21. i 22). 28. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer nikada nije obaviješten o postojanju "krivične optužbe" koja mu se stavlja na teret, da ga Općinski sud nije uredno obavijestio o mjestu i vremenu održavanja usmenog pretresa, odnosno da je postupak proveden u njegovom odsustvu a zbog čega mu je uskraćeno pravo da iznese svoju odbranu. Dalje, apelant ističe da mu osporeno rješenje kojim je proglašen odgovornim i kažnjen novčanom kaznom nikad nije uručeno, već da je za njegovo postojanje saznao 26. septembra godine, kada je pokušao da registrira svoj automobil. Prema apelantovom mišljenju, dostava poziva i pismena na adresu iz Registra ne može se smatrati urednom dostavom, jer su i policija i sud znali za njegovu de facto adresu. 29. Iako to nije izričito navedeno u članu 6. stav 1. Evropske konvencije, cilj ovog člana u cjelini ukazuje da lice "optuženo za krivično djelo" ima pravo da učestvuje u raspravi (vidi, Evropski sud, Colozza protiv Italije, presuda od 12. februara godine, stav 27. serija A broj 89, T. protiv Italije, presuda od 12. oktobra godine, stav 26, serija A broj 245-C, Belzuik protiv Poljske, 25. mart godine, stav 37, Izvještaji 1998-II). Dalje, član 6. garantira optuženom pravo da efektivno učestvuje u krivičnom postupku. Generalno, ovo uključuje, inter alia, ne samo pravo da bude prisutan suđenju nego i da sluša i prati suđenje (vidi, Evropski sud, Stanford protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 23. februara godine, stav 26). Učešće optuženog na suđenju nije neophodno samo u svrhu odbrane već i zbog pravilnog administriranja pravde, jer na taj način i sud ima mogućnost da kreira vlastita opažanja o okrivljenom i da neposredno sasluša bilo koji iskaz koji je okrivljeni spreman dati. Zbog toga, zakonodavac mora imati mogućnost da ustanovi takva rješenja koja će obeshrabriti da se neopravdano izostane sa suđenja (vidi, Evropski sud, Poitrimol protiv Francuske, presuda od 23. novembra godine, stav 35). Obeshrabrivanje da se neopravdano izostane sa suđenja nesporno predstavlja legitiman cilj ali radi njegovog ostvarivanja mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između onog šta se želi postići i upotrijebljenih sredstava. Naime, pravo na pristup sudu, prema samoj svojoj prirodi, traži da ga uredi država i može biti podvrgnuto ograničenjima. Ipak, ograničenja koja se primjenjuju ne smiju ograničiti pristup ostavljen pojedincu na takav način ili u takvoj mjeri da bude narušena sama bit toga prava (vidi, pored ostalih, Evropski sud, Kreuz protiv Poljske, broj 28249/95, st , ECHR 2001-VI, i Liakopoulou protiv Grčke, broj 20627/04, st , 24. maj 2006). 30. Dalje, prema stanovištu Evropskog suda, suđenje u odsustvu samo po sebi nije zabranjeno i u praksi su preispitivani uvjeti pod kojim takvo suđenje može biti prihvaćeno kao pravično. Tako, suđenje u odsustvu ne predstavlja problem sve dok za osuđenog postoji mogućnost da dobije ponovno suđenje o meritumu optužbe, i to i u pogledu činjenica i u pogledu prava, bilo što će to sâm tražiti, ili će ponovno suđenje biti automatski određeno (vidi, Evropski sud, Sejdović protiv Italije, presuda od 1. marta godine, stav 82. s daljnjim referencama). Ovakav zahtjev može biti istaknut u roku propisanom zakonom koji počinje teći od momenata kada je osuđeni formalno obaviješten o presudi. U slučaju da osuđeni propusti da iskoristi ovu mogućnost, to će se smatrati odricanjem od prava. Aplikantova odluka da se direktno obrati Evropskom sudu umjesto da iskoristi mogućnost novog suđenja rezultirala je proglašavanjem aplikacije nedopustivom (vidi, Evropski sud, Haser protiv Švajcarske, aplikacija broj 33050/96 od 27. aprila godine). Ponavljanje postupka koje je dozvoljeno u određenom roku protiv optužbe u odsustvu, u kom je optuženom dozvoljeno da prisustvuje suđenju u žalbenom sudu i da zahtijeva podnošenje novih dokaza, uključujući mogućnost novog utvrđivanja činjeničnih i pravnih pitanja o krivičnoj optužbi, kao učinak ima da se za postupak kao cjelinu može reći da je bio pravičan (vidi, Evropski sud, Jones protiv Ujedinjenog Kraljevstva (dec.), aplikacija broj 30900/02, 9. septembar godine). 31. Najzad, Ustavni sud podsjeća da pravo na pristup sudu nije apsolutno i da može biti ograničeno i u krivičnim predmetima. Tako je, prema stanovištu Evropskog suda, dozvoljeno izdavanje krivičnog naloga kojim se lice koje je u pitanju osuđuje za prekršaj i izriče mu se kazna bez rasprave pred sudom, ali pod uvjetom da lice koje je u pitanju ima odgovarajuću mogućnost da zahtijeva raspravu (vidi, Evropski sud, Hennings protiv Njemačke, A 251-A (1992), 16 EHRR 83.Cf, X protiv Francuske, broj 4260/69, 35 CD 155 (1970)). 32. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o prekršajima propisano da prekršajni postupak može biti pokrenut podnošenjem zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka kada ne postoji mogućnost izdavanja prekršajnog naloga. Podnosilac zahtjeva jednu kopiju dostavlja sudu, a drugu okrivljenom lično ili putem pošte. Kada sud ispita zahtjev i utvrdi da je podnesen u roku, odredit će datum i vrijeme održavanja usmenog pretresa. Okrivljeni se o tome obavještava pozivom u kom se, pored ostalog, mora naznačiti: naziv prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja suđenja uz naznačenje obaveza i posljedica propuštanja prema čl. 45, 46. i 47. Zakona o prekršajima, te uz naznaku da se poziva u svojstvu okrivljenog i uz upozorenje da je dužan odmah obavijestiti sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište, te mu se uz poziv dostavlja zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka. Posljedice neodazivanja pozivu, u skladu sa citiranim zakonskim odredbama, jesu: da se smatra da je okrivljeni prihvatio odgovornost propuštanjem, donošenje rješenja kojim se okrivljeni proglašava odgovornim zbog propuštanja, te utvrđivanje odgovarajuće sankcije na temelju dokaza koje je podnio podnosilac zahtjeva. U slučaju kada je doneseno rješenje kojim je utvrđena odgovornost zbog propuštanja, može se uložiti zahtjev za povrat u pređašnje stanje u roku od tri mjeseca od dana donošenja rješenja. Isti zahtjev može se uložiti i zbog propuštanja roka za žalbu. Ako sud usvoji prijedlog, odredit će datum i vrijeme održavanja usmenog pretresa a rješenje o prekršaju će staviti van snage. Najzad, protiv rješenja koje je donijeto u ponovnom postupku u skladu sa zakonom može se izjaviti žalba drugostepenom sudu. 33. Iz navedenih zakonskih odredaba nedvosmisleno proizlazi da je u postupku u povodu prekršaja, kada su ispunjeni uvjeti propisani zakonom za to, dozvoljeno suđenje u odsustvu. Dalje, zakonom je propisano da se, u slučaju kada je donijeto rješenje kojim je okrivljeni proglašen odgovornim zbog propuštanja, može uložiti zahtjev za povraćaj u pređašnje stanje, čije usvajanje ima posljedicu da se stavi van snage rješenje, te da se ponovno odrede datum i vrijeme održavanja usmenog pretresa, odnosno odlučivanja o meritumu optužbi kako u pogledu činjenica, tako i u pogledu prava. Najzad, protiv ovog novog rješenja žalba se može izjaviti nadležnom sudu. Dakle, postojeća zakonska rješenja u skladu su sa citiranim stavom Evropskog suda da suđenje u odsustvu ne dovodi u pitanje pravičnost postupka sve dok postoji mogućnost da se ponovno sudi o meritumu optužbe kako u pogledu činjenica, tako i u pogledu prava.

110 Broj 14 - Strana 110 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Iako je u prethodnom dijelu dato obrazloženje da suđenje u odsustvu, pod određenim uvjetima, ukoliko postoji mogućnost propisana zakonom da se ponovi suđenje, može biti u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na specifičnost konkretnog slučaja. Naime, dostavljanje osporenog rješenja izvršeno je na način propisan zakonom (član 53. Zakona o prekršajima ( ) Kada je obrazac rješenja o prekršaju uručen putem pošte, smatrat će se da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je obrazac rješenja predat na poštu), ali je nesporno (i) da apelantu lično (fizički) nije uručeno (zbog toga što apelant više nije živio na adresi na kojoj je bio prijavljen u nadležnim evidencijama), te tako nije ni mogao koristiti zahtjev za povraćaj u pređašnje stanje u rokovima koji su propisani Zakonom o prekršajima. Apelant je za osporeno rješenje saznao prilikom registracije automobila a tada su bili protekli rokovi za izjavljivanje navedenog pravnog lijeka. Stoga će Ustavni sud, u nastavku obrazloženja, a u kontekstu apelantovih navoda, ispitati osporeno rješenje prema standardima prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije u svjetlu prakse Evropskog suda. 35. Ustavni sud podsjeća da je Komitet ministara Vijeća Evrope u Rezoluciji (75) 11 od 21. maja godine utvrdio preporuke državama u vezi sa suđenjem u odsustvu optuženog. Tako su kao minimalna pravila, pored ostalog, usvojena: niko neće biti suđen prije nego što mu na efektivan način bude dostavljen poziv tako da ima dovoljno vremena da se pojavi i pripremi odbranu izuzev ako se ne utvrdi da namjerno nastoji da izbjegne pravdu; u pozivu moraju biti naznačene posljedice nepojavljivanja optuženog na suđenju. Dakle, akcent nije stavljen na činjenicu da optuženi mora biti prisutan na suđenju, već na dokaz da je bio obaviješten o suđenju na vrijeme. 36. Ustavni sud ukazuje da je u citiranom predmetu Colozza Evropski sud ukazao da sud mora pokazati u razumnoj mjeri marljivost pri pokušaju da kontaktira sa optuženim. U ovom predmetu je, prema ocjeni Evropskog suda, izostala razumna marljivost, jer nova adresa aplikanta (optuženog) nije bila sakrivena s obzirom na to da je bila poznata i tužiocu i policiji. Međutim, u istom predmetu Evropski sud je istakao da, u slučaju kada je jasno utvrđeno da je optuženi primio poziv i nakon toga propustio da se pojavi na suđenju, od optuženog je opravdano tražiti da sudu predoči ubjedljive dokaze da je bio odsutan zbog razloga koji su bili izvan njegove kontrole i u tom slučaju se nepojavljivanje ne može tumačiti kao odricanje od prava. 37. Shodno navedenom, potrebno je odgovoriti na pitanje da li se u okolnostima konkretnog slučaja može smatrati da je apelant bio obaviješten na efektivan način o postojanju "krivične optužbe" protiv njega, te da li je sud u razumnoj mjeri pokazao marljivost pri pokušaju da kontaktira sa apelantom. 38. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o prekršajima određeno da se pismena uručuju na dva načina: lično ili putem pošte. Tako je u članu 3. određeno da je uručenje poziva putem pošte uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičkog lica koja je određena u Registru, a koju vodi Glavni centar za obradu podataka u BiH. Dalje, članom 53. Zakona o prekršajima je određeno da se rješenje o prekršaju uručuje lično ili putem pošte okrivljenom, ovlaštenom organu ili oštećenom, te da se pri uručenju putem pošte rješenje smatra dostavljenim po proteku pet radnih dana od dana kada je predato na poštu. 39. U konkretnom slučaju Općinski sud je u dva navrata apelantu dostavljao poziv za usmeni pretres u skladu sa članom 3. Zakona o prekršajima, tj. na apelantovu adresu koja je prijavljena u Registru. Oba puta pošiljka je vraćena sa naznakom da se apelant odselio. S obzirom na to da je članom 3. Zakona o prekršajima poziv uručen putem preporučene pošiljke na adresu iz Registra, proizlazi da je Općinski sud postupio u skladu sa zakonskom normom koja određuje način dostavljanja poziva. 40. Sljedeće pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li ovakav način uručenja poziva zadovoljava kriterij da nikom ne može biti suđeno prije nego što o tome bude obaviješten na efektivan način. S tim u vezi Ustavni sud podsjeća da je članom 3. Zakona o prebivalištu i boravištu građana BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 32/01 i 56/08, u daljnjem tekstu: Zakon o prebivalištu i boravištu) propisano da se pod adresom stanovanja podrazumijevaju naziv ulice i broj kuće ili stana u mjestu u kom državljanin BiH ima prijavljeno prebivalište ili boravište. Istim zakonom u članu 4. propisano je, pored ostalog, da su prijavljivanje i odjavljivanje prebivališta, kao i adrese stanovanja obavezni za sve državljane, te da državljani mogu imati prijavljeno samo jedno prebivalište na teritoriji BiH. Članom 6. navedenog zakona određeno je, pored ostalog, da državljani koji prijavljuju svoje prebivalište ili boravište nadležnom organu dostavljaju i podatke o ulici i broju kuće/stana, te da državljani o promjeni kućne adrese obavještavaju nadležni organ. Članom 31. Zakona određeno je da će se kazniti novčanom kaznom za prekršaj državljanin BiH koji ne prijavi prebivalište ukoliko se to traži ovim zakonom, kao i koji prijavi više od jednog prebivališta, ili koji dostavi netačne ili nepotpune podatke prilikom prijavljivanja ili odjavljivanja prebivališta ili boravišta. 41. Ustavni sud ukazuje na to da se za mjesto prebivališta, odnosno adresu stanovanja prijavljenu u Registru, vezuje ostvarivanje niza prava i obaveza svakog pojedinca: izdavanje lične karte, putnih isprava, ostvarivanje prava iz oblasti zdravstvenog, socijalnog i penzijskog osiguranja, izmirenje poreznih obaveza i drugih davanja po osnovu dohotka koji se ostvaruje i dr. U tom smislu prijava adrese prebivališta je ne samo preduvjet za ostvarivanje niza prava već i garancija da neće doći do izbjegavanja obaveza koje za pojedinca proistječu iz zakona. U prilog ovakvom zaključku govori i Zakon o prebivalištu i boravištu koji jasno određuje da se podaci prikupljeni u skladu sa ovim zakonom koriste za ostvarivanje prava, ali i obaveza građana. 42. Kada se dovedu u vezu navedena rješenja iz Zakona o prebivalištu i boravištu, te značaj prijavljivanja adrese stanovanja za ostvarivanje prava, ali i ispunjavanje obaveza građana sa postojećim rješenjem iz člana 3. Zakona o prekršajima, proizlazi da dostavljanje poziva putem preporučene pošiljke na adresu stanovanja prijavljenu u Registru predstavlja efektivan način obavještavanja okrivljenog o pokretanju prekršajnog postupka. Naime, oba zakona su javno objavljena i dostupna svima na način da svoje ponašanje mogu uskladiti, kao i predvidjeti eventualne posljedice njihovog nepoštivanja. Dalje, Zakon o prekršajima u neizmijenjenom tekstu se primjenjuje od godine. Zakonsko rješenje prema kom se poziv za usmeno saslušanje smatra uručenim kada je dostavljen preporučenom pošiljkom na adresu iz Registra, kao i posljedice neodazivanja ovako uručenom pozivu, a koje se ogledaju u donošenju odluke zbog propuštanja, predstavljalo je, u vrijeme donošenja zakona, novinu u domaćem pravnom sistemu koja je izazvala priličnu pažnju i koja nije ostala nepoznata najširoj javnosti (vidi, mutatis mutandis, citiranu odluku Jones). Svrha ovakvog rješenja bila je da se osigura efikasno administriranje pravde, odnosno da se nađe rješenje koje će obeshrabriti okrivljenog da neopravdano izostane sa suđenja (vidi, mutatis mutandis, citiranu odluku Poitrimol, stav 35). 43. U okolnostima konkretnog slučaja apelantu je u dva navrata dostavljan poziv za usmeni pretres na adresu iz Registra. Apelant tvrdi da je nadležnim organima, te policiji i

111 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 111 sudu bilo poznato da živi na adresi u Kunovskoj ulici broj 8, da se na ovoj lokaciji desio događaj povodom kog je vođen prekršajni postupak, da su ga na toj adresi našli i kada je sačinjena službena zabilješka, ali da ni ovlašteni organ policije, a ni sud nisu pokušali da mu dostave pismeno na ovu adresu. Najzad, apelant tvrdi da mu nikad nije bilo uručeno osporeno rješenje, odnosno da je za njegovo postojanje saznao tek kada je pokušao da registrira automobil, kada više nije bilo moguće da ga ospori, zbog proteka rokova propisanih zakonom. 44. Iz sadržaja službene zabilješke na osnovu koje je podnesen zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, a koja je dostavljena uz taj zahtjev, Ustavni sud primjećuje da je i policiji i sudu mogla i morala biti poznata činjenica da se apelant de facto nalazi i živi na adresi Kunovska ulica broj 8 iako je službeno prijavljen na drugoj adresi: Ulica Patriotske lige broj 40. Nakon što je u dva navrata poziv bezuspješno dostavljan na adresu Ulica Patriotske lige broj 40, sud je trebalo da pokuša dostaviti poziv na apelantovu de facto adresu u Kunovskoj ulici broj 8. Naime, u zabilješci je navedeno da je policiju pozvalo lice koje živi na adresi Kunovska ulica broj 8 da bi prijavilo apelanta kao svog komšiju. Dalje, po dolasku na mjesto događaja policajcima je prijavljeno da već duže vrijeme postoji sukob sa apelantom koji je očigledno posljedica komšijskih odnosa. I, na kraju, policajci su na toj adresi obavili razgovor sa apelantom. 45. Nesporno je da apelant u Registru nije prijavio promjenu adrese stanovanja, što je bila njegova obaveza u skladu sa članom 6. Zakona o prebivalištu i boravištu, i da zbog toga, shodno navedenom zakonu, može snositi odgovarajuće posljedice. Međutim, iz svega navedenog slijedi da je Općinski sud u konkretnom slučaju sa neprihvatljivim formalizmom primijenio zakonske odredbe o dostavljanju poziva i rješenja. To ukazuje da je izostala razumna marljivost Općinskog suda, jer mu je bila poznata de facto apelantova adresa. Time je Općinski sud apelantu kao licu "pod krivičnom optužbom" uskratio pravo da učestvuje u postupku. 46. Shodno navedenom, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije osnovani. Ostali navodi 47. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na efektivni pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Navodi o povredi ovog prava u suštini se svode na tvrdnje o urednoj dostavi relevantnih dokumenata koji su već detaljno razmotreni u ovoj odluci u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je utvrđeno da su osnovani, pa Ustavni sud smatra da nema potrebe da ih posebno razmatra i u odnosu na pravo iz člana 13. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 48. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je izostala razumna marljivost Općinskog suda, jer mu je bila poznata de facto apelantova adresa. Time je Općinski sud apelantu kao licu "pod krivičnom optužbom" uskratio pravo da učestvuje u postupku. 49. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 50. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 3502/12, rješavajući apelaciju Nermina Hanjalića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 31. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Nermina Hanjalića podnesena protiv Rješenja Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Rješenje Općinskog suda u Sarajevu broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da po žurnom postupku donese novu odluku u predmetu broj 65 0 Pr Pr sukladno pravu na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Nermin Hanjalić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva podnio je 3. listopada godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine. Apelant je zatražio donošenje privremene mjere kojom će se privremeno naložiti brisanje izrečene novčane kazne i troškova postupka iz registra novčanih kazni po osnovi navedenog rješenja Općinskog suda, a do donošenja konačne odluke Ustavnog suda po njegovoj apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Ustavni sud je Odlukom o privremenoj mjeri broj AP 3502/12 od 30. listopada godine odbio apelantov zahtjev za donošenje privremene mjere. 3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Općinskog suda i Ministarstva unutarnjih poslova Kantona Sarajevo - Treća policijska uprava Novi Grad (u daljnjem tekstu: PU) zatraženo je 5. listopada godine i 1. studenog godine da dostavi odgovor na apelaciju. 4. Općinski sud je dostavio odgovor 12. listopada godine, a PU 7. studenog godine.

112 Broj 14 - Strana 112 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 23. studenog godine. III. Činjenično stanje 6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 7. Općinski sud je Rješenjem broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine apelanta proglasio odgovornim za prekršaj iz članka 8. stavak 5. točka j) Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira, te mu je, sukladno navedenoj zakonskoj odredbi, izrekao novčanu kaznu u iznosu od 500,00 KM. Na temelju članka 202. stavak 1. Zakona o kaznenom postupku FBiH, a u svezi sa člankom 9. Zakona o prekršajima FBiH i članka 36. Uredbe o naknadi troškova u sudskim postupcima, apelant je obvezan platiti troškove postupka u iznosu od 50,00 KM u roku od 15 dana od dana pravomoćnosti rješenja inače će se postupiti sukladno čl. 79, 80. i 81. ili 82. Zakona o prekršajima FBiH. 8. U obrazloženju ovog rješenja je konstatirano da je PU podnijela zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka broj 02/ /09 od 20. studenog godine protiv apelanta zbog prekršaja iz članka 8. stavak 5. točka j) Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira. U zahtjevu je navedena apelantova adresa prema CIPS-u (Citizen Identification Protection System - Sustav identifikacije građana), Patriotske lige broj 40. Ovaj zahtjev PU je podnijela na temelju službene zabilješke od 14. rujna godine u kojoj je navedeno: " Dana godine oko sati od strane rukovodioca smjene upućeni smo na intervenciju u Kunovsku ulicu broj 8 gdje je Ramiz Bidžović prijavio da je njegov komšija Nermin Hanjalić na nacionalnoj osnovi vrijeđao njegovu suprugu Gordanu. Dolaskom na navedenu adresu zatekli smo Ramiza Bidžovića i Gordanu, koji su nam izjavili da je dana godine oko 17 sati, ispred ulaza na spomenutoj adresi, Nermin Hanjalić vijeđao Gordanu na taj način što se joj obratio riječima: 'Šta gledaš, jeb... ti majku vlašku.' Isti izjavljuju da oni već duže vrijeme imaju problema sa Nerminom Hanjalićem, koji su nastali Nerminovim pozivanjem nadležnih inspekcijskih poslova zbog toga što su isti uredili zelenu površinu ispred ulaza u stambenu zgradu u Kunovskoj ulici broj 8... Obavili smo razgovor sa Nerminom Hanjalićem, pri čemu je isti negirao navode da je vrijeđao Gordanu, ali je napomenuo da isti prijavljuje inspekciji radove koje oni izvode na zelenoj površini ispred spomenutog ulaza u stambenu zgradu, te tvrdi da ga lažno zbog toga optužuju." 9. Dalje, ukazano je da je sud, postupajući po zahtjevu, zakazao usmeni pretres za 8. veljaču godine, te da se apelant, iako uredno obaviješten sukladno članku 44. stavak 3. i člankom 3. stavak 1. točka 8. istog zakona, nije odazvao na usmeni pretres u zakazano vrijeme kod ovog suda, niti je izostanak opravdao. U svezi s tim je ukazano da je uvidom u dostavnicu o uručenju poziva za usmeni pretres apelantu utvrđeno da je poziv dva puta (12. i 21. siječnja) upućen na adresu Ulica Patriotske lige broj 40, općina Centar. Uvidom u akt MUP-a Kantona Sarajevo - Odjela za informatičke podrške broj 8012/10 od 20. rujna godine utvrđeno je da apelant na navedenoj adresi ima prijavljeno prebivalište. Sukladno navedenom, a sukladno članku 45. stavak 1. točka 2, kojim je propisano da okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za usmeni pretres sukladno članku 44. stavak 3. istog zakona smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi na pretres, te članku 55. Zakona o prekršajima FBiH, kojim je propisano da se u navedenom slučaju donosi rješenje kojim se okrivljeni proglašava odgovornim zbog propuštanja, Općinski sud je donio rješenje kojim je apelanta proglasio odgovornim za prekršaj koji mu je stavljen na teret. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 10. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjem povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na efektivni pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Apelant tvrdi da nikada nije obaviješten o postojanju kaznene optužbe koja mu se stavlja na teret, da ga Općinski sud nije uredno obavijestio o mjestu i vremenu održavanja usmenog pretresa, odnosno da je postupak proveden u njegovom odsustvu a zbog čega mu je uskraćeno pravo da iznese svoju obranu. Dalje, apelant ističe da mu osporeno rješenje kojim je proglašen odgovornim i kažnjen novčanom kaznom nikad nije uručeno, već je za njegovo postojanje saznao 26. rujna godine, kada je pokušao registrirati svoj automobil. Na temelju navedenog apelant smatra da mu je uskraćeno i pravo na efektivni pravni lijek. Apelant navodi da je Općinski sud propustio prije slanja poziva za usmeni pretres utvrditi je li mu, sukladno članku 41. stavak 2. Zakona o prekršajima, podnositelj zahtjeva dostavio kao okrivljenom predmetni zahtjev, a na što je bio obvezan sukladno članku 7. Zakona o prekršajima FBiH. Pošto mu zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka nije dostavljen sukladno članku 41. stavak 2. Zakona o prekršajima FBiH, a tu činjenicu Općinski sud uopće nije utvrđivao, te pošto su se pozivi za usmeni pretres u dva navrata vraćali sa naznakom da se odselio sa navedene adrese, prema apelantovom mišljenju, jasno je da kao okrivljeni nije bio uredno obaviješten ni o pokretanju, ni o vođenju prekršajnog postupka protiv njega. Dalje, apelant ukazuje da je proglašen krivim za prekršaj koji je počinio u Kunovskoj ulici broj 8, da su ga na toj adresi našle i ovlaštene službene osobe a što se vidi i iz službene zabilješke od 14. rujna godine, pa da je očigledno da je državnim tijelima bila dobro poznata činjenica da je nastanjen na ovoj adresi, ali da ni MUP a ni Općinski sud nisu pokušali dostaviti mu zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, odnosno poziv za usmeni pretres na ovu adresu. Apelant smatra da sama činjenica da je pokušano dostavljanje poziva na adresu iz Registra CIPS-a (Registar prebivališta i boravišta, u daljnjem tekstu: Registar) ne znači i da je dostava uredna, odnosno da se smatra da je uredno obaviješten o postojanju kaznene optužbe. b) Odgovor na apelaciju 11. PU je u odgovoru na navode iz apelacije istaknula da je uvidom u službenu dokumentaciju ustanovljeno da je 14. rujna godine putem telefona stranka R. B. prijavila činjenje prekršaja. Policijski službenici ove PU istog dana su došli na lokalitet Kunovska ulica broj 8, obavili razgovor sa R. B., G. B., S. Č. i apelantom, o čemu su sačinili službenu zabilješku označenog broja, te su 18. rujna godine na formularu prekršajne prijave evidentirali činjenje prekršaja, a na temelju čega je PU podnijela zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka 20. studenog godine. Dalje, ukazano je da je navedeni zahtjev 10. svibnja godine, a sukladno članku 41. stavak 2. Zakona o prekršajima, putem preporučene pošiljke predan nadležnoj pošti radi uručenja apelantu na adresu stanovanja prijavljenu u Registru, tj. Patriotske lige broj 40. Navedeno pismeno nadležna pošta je vratila 11. svibnja godine sa naznakom dostavljača da se "odselio, adresa nepoznata", a preslik dostavnice je priložen uz odgovor. Najzad, ukazano je da je izvršenim provjerama u Centralnoj evidenciji IDDEEA ustanovljeno da je apelant 12. svibnja godine kao adresu osobnog prebivališta prijavio

113 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 113 adresu u Ulici Patriotske lige broj 40, te da od tada nije prijavljivao promjenu adrese. U prilog navedenom, odnosno kao potvrdu da apelant nije mijenjao adresu stanovanja predočen je i preslik izvatka iz Centralne evidencije IDDEEA od 5. studenog godine iz kojeg proizlazi da je apelant od 12. svibnja godine pa do danas prijavljen na adresi u Ulici Patriotske lige broj Općinski sud je u odgovoru na apelantove navode ukazao da je apelantu poziv za usmeni pretres dostavljan preporučenom poštom dva puta, 12. siječnja i 20. siječnja godine, na adresu iz Registra, a sukladno članku 3. stavak 1. točka 8. Zakona o prekršajima kojim je propisano da "uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičke osobe koja je određena u Registru prebivališta i boravišta, a koju vodi glavni centar za obradu podataka u BiH" (IDDEEA). Dalje, ukazano je da su na usmeni pretres uredno pristupili predstavnik PU i oštećena, a da apelant nije pristupio iako je uredno obaviješten jer mu je poziv dva puta dostavljan na adresu iz Registra. Sukladno navedenom, a sukladno članku 45. stavak 1. točka 2. i članku 55. Zakona o prekršajima, jer su na usmeni pretres pristupili predstavnik ovlaštenog tijela i oštećena, a apelant, iako uredno obaviješten, nije, donijeto je Rješenje o prekršaju broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine. U takvoj situaciji, a sukladno citiranim zakonskim odredbama, smatra se da je okrivljeni prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi na usmeni pretres. Dalje, ukazano je da se, sukladno članku 35. stavak 2. (članak 53) Zakona o prekršajima, kada je rješenje o prekršaju uručeno putem pošte, smatra da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je formular rješenja predan na poštu. U konkretnom slučaju pošiljka je predana na poštu 15. veljače godine, pa se, sukladno navedenoj odredbi, smatra da je rješenje apelantu uručeno 22. veljače godine. Dalje, ukazano je da je apelant 1. listopada godine predao podnesak sudu naslovljen kao "prijedlog za povrat u prijašnje stanje, priziv, zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka, zahtjev za donošenje privremene mjere". Rješenjem broj 65 0 Pr Pr od 3. listopada godine odbačeni su zahtjev za povrat u prijašnje stanje i zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka kao nepravodobni, a zahtjev za donošenje privremene mjere kao nedopušten. Apelantu je ovo rješenje dostavljeno na adresu koju je dostavio u svom podnesku. V. Relevantni propisi 13. Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira ("Službene novine KS" broj 18/07) u relevantnom dijelu glasi: Član 2. (Prekršaji protiv javnog reda i mira) Prekršaji protiv javnog reda i mira su djela kojima se na nedozvoljen način remeti mir, rad i normalan način života građana, stvara neraspoloženje, uznemirenost ili ometa kretanje građana na ulicama i drugim javnim mjestima ili ometa ostvarivanje njihovih prava i dužnosti, vrijeđa moral, ometa vršenje zakonitih mjera državnih organa i službenih lica ili se omalovažavaju takve mjere, ugrožava opšta sigurnost ljudi i imovine, vrijeđaju državni organi, preduzeća i druga pravna lica ili se na drugi način narušava javni red i mir građana utvrđen ovim zakonom. Član 3. (Prekršajne sankcije) Za prekršaje protiv javnog reda i mira, sukladno sa ovim zakonom, mogu se izreći: a) novčana kazna, b) zaštitna mjera. Član 8. (Prekršaji i novčane kazne za fizička lica) (5) Novčanom kaznom od 500,00 do 1.500,00 će se kazniti za prekršaj: j) ko na javnom mjestu vrijeđa vjerska, nacionalna i rasna osjećanja građana,( ) 14. Zakon o prekršajima Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 31/06) u relevantnom dijelu glasi: Članak 3. Značenja izraza (1) Posebni izrazi u smislu ovog Zakona imaju sljedeće značenje: 8) Uručenje poziva poštom je uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičke osobe koja je određena u Registru prebivališta i boravišta, a koju vodi Glavni centar za obradu podataka u Bosni i Hercegovini, ili na registriranu adresu sjedišta pravne osobe. Članak 41. Sadržaj zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka (2) Podnositelj zahtjeva jednu kopiju zahtjeva dostavlja sudu, a drugu kopiju dostavlja okrivljenom, osobno ili putem pošte. Članak 44. Zakazivanje usmenog pretresa (1) Kada sud primi (...)zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka (u daljem tekstu: zahtjev) ispitat će takav zahtjev da bi utvrdio je li podnesen u roku koji je određen zakonom. (3) Ukoliko je zahtjev blagovremeno podnesen (...) sud će odrediti datum i vrijeme usmenog pretresa i o tome obavijestiti okrivljenog, mjerodavno tijelo i oštećenog, uz primjenu sljedećih pravila o pozivanju: 1) pozivanje se vrši dostavljanjem pismenog poziva koji sadrži: naziv suda koji poziva, ime i prezime okrivljenog, naziv prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja suđenja, uz naznačenje obveza i posljedica propuštanja prema čl. 45., 46. i 47. ovog zakona, te otisak službenog pečata i ime i prezime suca koji poziva. 2) u pozivu okrivljenom, uz koji se dostavlja kopija zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, će se navesti da se poziva u svojstvu okrivljenog uz upozorenje da je dužan odmah obavijestiti sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište. Članak 45. Propuštanje pojavljivanja okrivljenog Okrivljeni koji se ne pojavi na dan i u vrijeme određeno za usmeni pretres u skladu sa (...)člankom 44. stavak 3. ovog zakona smatrat će se da je prihvatio odgovornost propuštanjem da se pojavi, ako je: (...) 2) prekršajni postupak pokrenut podnošenjem zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će donijeti odluku o prekršaju u skladu sa člankom 56. ovog zakona. Članak 53. Uručenje rješenja Sud će uručiti kopiju obrasca rješenja o prekršaju osobnim uručenjem ili putem pošte, okrivljenom i mjerodavnom tijelu ili oštećenom, u roku od tri dana od dana donošenja rješenja o prekršaju. Kada je obrazac rješenja o prekršaju uručen putem pošte, smatrat će se da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je obrazac rješenja predat na poštu.

114 Broj 14 - Strana 114 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Članak 55. Odgovornost zbog propuštanja Ako okrivljeni ne pristupi na usmeni pretres zakazan na temelju zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka, sud će donijeti rješenje kojim će okrivljenog oglasiti odgovornim zbog propuštanja. Sud će utvrditi odgovarajuću sankciju na temelju dokaza podnesenih od strane mjerodavnog tijela. Članak 70. Prijedlog za povrat u pređašnje stanje (1) Okrivljeni (...) u odnosu na kog je rješenje o prekršaju doneseno u skladu sa člankom 55. ovog Zakona, ili ako propusti rok za žalbu, može podnijeti prijedlog za povrat u pređašnje stanje. (2) Sud će uvažiti prijedlog za povrat u pređašnje stanje ako okrivljeni može dokazati da mu nije uručen prekršajni nalog, ili zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka i da je propuštanje pojavljivanja, ili blagovremenog postupanja nastalo uslijed opravdanih razloga. Članak 71. Rok za podnošenje prijedloga za povrat u pređašnje stanje Svaki prijedlog za povrat u pređašnje stanje mora biti podnesen sudu u roku od tri mjeseca od ( ) dana donošenja rješenja o prekršaju. Članak 72. Posljedice podnošenja prijedloga (1) Ako sud usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje, onda će odrediti dan i vrijeme za usmeni pretres i o tome obavijestiti okrivljenog i mjerodavno tijelo. (2) Ako sud usvoji prijedlog za povraćaj u pređašnje stanje, prekršajni nalog ili rješenje o prekršaju se stavljaju izvan snage. VI. Dopustivost 15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 16. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio. 17. U konkretnom slučaju apelant osporava Rješenje Općinskog suda broj 65 0 Pr Pr od 8. veljače godine, jer smatra da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje u odnosu na pristup sudu i pravo na efektivni pravni lijek. U prilog ovoj tvrdnji apelant je istaknuo da nije obaviješten o pokretanju prekršajnog postupka zbog čega nije mogao ni sudjelovati u njemu, te da mu osporeno rješenje nije dostavljeno zbog čega je onemogućen i koristiti pravne lijekove na način i u rokovima propisanim zakonom. 18. Ustavni sud ukazuje da iz stanja spisa nepobitno proizlazi da je apelant za postojanje osporenog rješenja saznao tek prigodom pokušaja da registrira automobil (25. rujna godine), tj. nakon više od jedne godine od njegovog donošenja. Dalje, u trenutku apelantovog saznanja za osporeno rješenje, a koje u njegovom slučaju predstavlja konačnu odluku, već su bili protekli rokovi za korištenje pravih lijekova na način i u rokovima propisanim zakonom. Najzad, apelant je apelaciju uložio 3. listopada godine. Imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud zaključuje da je apelacija dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 2, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelant pobija navedeno rješenje, tvrdeći da su mu tim rješenjem povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te iz članka 13. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje 21. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: ( ) e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 22. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 3. Svako tko je optužen za krivično djelo ima sljedeća minimalna prava: a) da odmah, na jeziku koji razumije, bude podrobno obaviješten o prirodi i razlogu optužbe protiv njega; c) da se brani sam ili uz pomoć branitelja koga sam izabere ili, ukoliko ne raspolaže sredstvima da plati branitelja, da ga dobije besplatno, kada to nalažu interesi pravde; d) da sam ispituje ili zahtijeva ispitivanje svjedoka optužbe i da se prisustvo i saslušanje svjedoka obrane odobri pod uvjetima koji važe i za svjedoke optužbe; 23. Ustavni sud, najprije, ističe da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, s tim u svezi, postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije u konkretnom slučaju, odnosno pitanje radi li se o "kaznenoj" optužbi protiv apelanta u smislu članka 6. Europske konvencije. 24. U praksi Europskog suda postavljena su tri mjerila koja su općepoznata kao "mjerila Engel" (vidi, Europski sud, Engel i drugi protiv Nizozemske, 8. travanj 1976, serija A broj 22), koja treba razmotriti pri utvrđivanju radi li se o "optužbi za kazneno djelo". Prvo mjerilo je pravno razvrstavanje djela prema nacionalnom pravu, drugo je sama narav djela, a treće stupanj težine kazne kojoj je navedena osoba izložena. Drugo i treće mjerilo je alternativno, oni nisu nužno kumulativni. Međutim, to ne isključuje kumulativni pristup kad odvojena analiza svakoga mjerila ne omogućava postizanje jasnog zaključka u pogledu postojanja optužbe za kazneno djelo (vidi, Europski sud, Jussila protiv Finske [GC], broj 73053/01, st , ECHR i Ezeh i Connors protiv Ujedinjenog Kraljevstva [GC], broj 39665/98 i 40086/98, st , ECHR 2003 X). 25. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je u predmetu Jussila protiv Finske (vidi, Europski sud, presuda od 23. studenog godine, stavak 43) Europski sud ukazao da je, bez obzira na značaj koji je dan kaznenom postupku koji se tiče utvrđivanja kaznene odgovornosti i izricanja sankcije u svrhu kažnjavanja i odvraćanja, očigledno da postoje kazneni predmeti koji ne nose značajan stupanj stigme. Jasno je da postoje "kaznene optužbe" različite težine. Autonomno tumačenje o smislu "kaznene optužbe" koje su usvojila tijela Konvencije primjenom "kriterija Engel" poduprlo je postupno širenje kaznenog djela u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije i na slučajeve koji izričito ne pripadaju tradicionalnim kategorijama kaznenog prava, kao što su upravni

115 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 115 prekršaji (vidi, Europski sud, Öztürk protiv Njemačke, 21. veljača godine, serija A broj 73), zatvorski stegovni postupci (vidi, Europski sud, Campbell i Fell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 28. lipanj godine, serija A broj 80), carinski zakon (vidi, Europski sud, Salabiaku protiv Francuske, 7. listopad 1988, serija A broj 141-A), konkurencijsko pravo (vidi, Europski sud, Société Stenuit protiv Francuske, 27. veljača godina, serija A broj 232-A) i kazne nametnute od sudova koji imaju nadležnost u financijskim stvarima (vidi, Europski sud, Guisset protiv Francuske, broj 33933/96, ECHR 2000-IX). Na temelju razlikovanja "kaznenih predmeta koji ne nose značajan stupanj stigme" i ostalih koji čine "srž kaznenog prava" Europski sud je u predmetu Jussila zaključio da se javna rasprava ne zahtijeva u predmetima koji uključuju nametanje porezne globe, kao ni u već pobrojanim slučajevima. 26. U konkretnom slučaju apelant je proglašen odgovornim u prekršajnom postupku za djelo koje je, prema Zakonu o prekršajima protiv javnog reda i mira, označeno kao prekršaj. Uključivanje konkretnog djela u navedeni zakon poslužilo je kao jemstvo zaštite ljudskog dostojanstva i javnog reda, vrijednosti i interesa koji redovito spadaju u sferu zaštite kaznenog prava. Ova zakonska odredba usmjerena je prema svim građanima, a ne prema skupini koja ima poseban položaj. Zakonom o prekršajima protiv javnog reda i mira propisano je da se kao kazna mogu izreći: novčana kazana i ukor. Apelantu je izrečena novčana kazna. Svrha kazne u prekršajnom postupku je spriječiti djelatnosti kojima se vrši povreda javnog poretka, spriječiti učinitelja da čini prekršaje i preodgojiti ga, te odgojno utjecati na druge da ne čine prekršaje, jačati moral i utjecati na razvijanje odgovornosti i stege građana, a što čini obilježja i kaznene sankcije. U konkretnom slučaju svrha kazne je osigurati poštivanje propisa kojim se uređuje oblast javnog reda i mira, te kazniti osobe koje krše te propise. Dakle, svrha kazne u prekršajnom postupku je odvraćanje i kažnjavanje bez obzira na stupanj njezine težine. 27. Imajući u vidu navedena načela Europskog suda i postojeća zakonska rješenja, Ustavni sud zaključuje da se u okolnostima konkretnog slučaja radi o "kaznenoj optužbi" u smislu autonomnog značenja koje ovaj pojam ima prema Europskoj konvenciji. Sukladno navedenom, Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju članak 6. Europske konvencije primjenjiv (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. siječnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, toč. 21. i 22). 28. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer nikada nije obaviješten o postojanju "kaznene optužbe" koja mu se stavlja na teret, da ga Općinski sud nije uredno obavijestio o mjestu i vremenu održavanja usmenog pretresa, odnosno da je postupak proveden u njegovom odsustvu a zbog čega mu je uskraćeno pravo da iznese svoju obranu. Dalje, apelant ističe da mu osporeno rješenje kojim je proglašen odgovornim i kažnjen novčanom kaznom nikad nije uručeno, već da je za njegovo postojanje saznao 26. rujna godine, kada je pokušao registrirati svoj automobil. Prema apelantovom mišljenju, dostava poziva i pismena na adresu iz Registra ne može se smatrati urednom dostavom, jer su i policija i sud znali za njegovu de facto adresu. 29. Iako to nije izričito navedeno u članku 6. stavak 1. Europske konvencije, cilj ovog članka u cjelini ukazuje da osoba "optužena za kazneno djelo" ima pravo sudjelovati u raspravi (vidi, Europski sud, Colozza protiv Italije, presuda od 12. veljače godine, stavak 27. serija A broj 89, T. protiv Italije, presuda od 12. listopada godine, stavak 26, serija A broj 245-C, Belzuik protiv Poljske, 25. ožujak godine, stavak 37, Izvješća 1998-II). Dalje, članak 6. garantira optuženom pravo da efektivno sudjeluje u kaznenom postupku. Generalno, ovo uključuje, inter alia, ne samo pravo da bude nazočan suđenju nego i da sluša i prati suđenje (vidi, Europski sud, Stanford protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 23. veljače godine, stavak 26). Sudjelovanje optuženog na suđenju nije neophodno samo u svrhu obrane već i zbog pravilnog administriranja pravde, jer na taj način i sud ima mogućnost kreirati vlastita opažanja o okrivljenom i neposredno saslušati bilo koji iskaz koji je okrivljeni spreman dati. Zbog toga, zakonodavac mora imati mogućnost da ustanovi takva rješenja koja će obeshrabriti da se neopravdano izostane sa suđenja (vidi, Europski sud, Poitrimol protiv Francuske, presuda od 23. studenog godine, stavak 35). Obeshrabrivanje da se neopravdano izostane sa suđenja nepobitno predstavlja legitiman cilj ali radi njegovog ostvarivanja mora postojati razuman odnos proporcionalnosti između onog što se želi postići i upotrijebljenih sredstava. Naime, pravo na pristup sudu, prema samoj svojoj naravi, traži da ga uredi država i može biti podvrgnuto ograničenjima. Ipak, ograničenja koja se primjenjuju ne smiju ograničiti pristup ostavljen pojedincu na takav način ili u takvoj mjeri da bude narušena sama bit toga prava (vidi, pored ostalih, Europski sud, Kreuz protiv Poljske, broj 28249/95, st , ECHR 2001-VI, i Liakopoulou protiv Grčke, broj 20627/04, st , 24. svibanj 2006). 30. Dalje, prema stajalištu Europskog suda, suđenje u odsustvu samo po sebi nije zabranjeno i u praksi su preispitivani uvjeti pod kojim takvo suđenje može biti prihvaćeno kao pravično. Tako, suđenje u odsustvu ne predstavlja problem sve dok za osuđenog postoji mogućnost da dobije ponovno suđenje o meritumu optužbe, i to i u pogledu činjenica i u pogledu prava, bilo što će to sâm tražiti, ili će ponovno suđenje biti automatski određeno (vidi, Europski sud, Sejdović protiv Italije, presuda od 1. ožujka godine, stavak 82. s daljnjim referencama). Ovakav zahtjev može biti istaknut u roku propisanom zakonom koji počinje teći od momenata kada je osuđeni formalno obaviješten o presudi. U slučaju da osuđeni propusti iskoristiti ovu mogućnost, to će se smatrati odricanjem od prava. Aplikantova odluka da se izravno obrati Europskom sudu umjesto da iskoristi mogućnost novog suđenja rezultirala je proglašavanjem aplikacije nedopustivom (vidi, Europski sud, Haser protiv Švicarske, aplikacija broj 33050/96 od 27. travnja godine). Ponavljanje postupka koje je dozvoljeno u određenom roku protiv optužbe u odsustvu, u kojem je optuženom dozvoljeno da bude nazočan suđenju u prizivnom sudu i da zahtijeva podnošenje novih dokaza, uključujući mogućnost novog utvrđivanja činjeničnih i pravnih pitanja o kaznenoj optužbi, kao učinak ima da se za postupak kao cjelinu može reći da je bio pravičan (vidi, Europski sud, Jones protiv Ujedinjenog Kraljevstva (dec.), aplikacija broj 30900/02, 9. rujan godine). 31. Najzad, Ustavni sud podsjeća da pravo na pristup sudu nije apsolutno i da može biti ograničeno i u kaznenim predmetima. Tako je, prema stajalištu Europskog suda, dozvoljeno izdavanje kaznenog naloga kojim se osoba koja je u pitanju osuđuje za prekršaj i izriče joj se kazna bez rasprave pred sudom, ali pod uvjetom da osoba koja je u pitanju ima odgovarajuću mogućnost da zahtijeva raspravu (vidi, Europski sud, Hennings protiv Njemačke, A 251-A (1992), 16 EHRR 83.Cf, X protiv Francuske, broj 4260/69, 35 CD 155 (1970)). 32. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o prekršajima propisano da prekršajni postupak može biti pokrenut podnošenjem zahtjeva za pokretanje prekršajnog postupka kada ne postoji mogućnost izdavanja prekršajnog naloga. Podnositelj zahtjeva jedan preslik dostavlja sudu, a drugi okrivljenom osobno ili putem pošte. Kada sud ispita zahtjev i utvrdi da je

116 Broj 14 - Strana 116 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, podnesen u roku, odredit će nadnevak i vrijeme održavanja usmenog pretresa. Okrivljeni se o tomu obavještava pozivom u kojem se, pored ostalog, mora naznačiti: naziv prekršaja koji mu se stavlja na teret, mjesto, dan i sat održavanja suđenja uz naznaku obveza i posljedica propuštanja prema čl. 45, 46. i 47. Zakona o prekršajima, te uz naznaku da se poziva u svojstvu okrivljenog i uz upozorenje da je dužan odmah obavijestiti sud o promjeni adrese, kao i o namjeri da promijeni boravište, te mu se uz poziv dostavlja zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka. Posljedice neodazivanja pozivu, sukladno citiranim zakonskim odredbama, jesu: da se smatra da je okrivljeni prihvatio odgovornost propuštanjem, donošenje rješenja kojim se okrivljeni proglašava odgovornim zbog propuštanja, te utvrđivanje odgovarajuće sankcije na temelju dokaza koje je podnio podnositelj zahtjeva. U slučaju kada je doneseno rješenje kojim je utvrđena odgovornost zbog propuštanja, može se uložiti zahtjev za povrat u prijašnje stanje u roku od tri mjeseca od dana donošenja rješenja. Isti zahtjev može se uložiti i zbog propuštanja roka za priziv. Ako sud usvoji prijedlog, odredit će nadnevak i vrijeme održavanja usmenog pretresa a rješenje o prekršaju će staviti izvan snage. Najzad, protiv rješenja koje je donijeto u ponovnom postupku sukladno zakonu može se izjaviti priziv drugostupanjskom sudu. 33. Iz navedenih zakonskih odredaba nedvojbeno proizlazi da je u postupku u povodu prekršaja, kada su ispunjeni uvjeti propisani zakonom za to, dozvoljeno suđenje u odsustvu. Dalje, zakonom je propisano da se, u slučaju kada je donijeto rješenje kojim je okrivljeni proglašen odgovornim zbog propuštanja, može uložiti zahtjev za povrat u prijašnje stanje, čije usvajanje ima posljedicu da se stavi izvan snage rješenje, te da se ponovno odrede nadnevak i vrijeme održavanja usmenog pretresa, odnosno odlučivanja o meritumu optužbi kako u pogledu činjenica, tako i u pogledu prava. Najzad, protiv ovog novog rješenja priziv se može izjaviti nadležnom sudu. Dakle, postojeća zakonska rješenja sukladna su citiranom stajalištu Europskog suda da suđenje u odsustvu ne dovodi u pitanje pravičnost postupka sve dok postoji mogućnost da se ponovno sudi o meritumu optužbe kako u pogledu činjenica, tako i u pogledu prava. 34. Iako je u prethodnom dijelu dano obrazloženje da suđenje u odsustvu, pod određenim uvjetima, ukoliko postoji mogućnost propisana zakonom da se ponovi suđenje, može biti sukladno standardima prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje na specifičnost konkretnog slučaja. Naime, dostavljanje osporenog rješenja izvršeno je na način propisan zakonom (članak 53. Zakona o prekršajima ( ) Kada je formular rješenja o prekršaju uručen putem pošte, smatrat će se da je dostavljanje izvršeno po proteku pet radnih dana od dana kada je formular rješenja predan na poštu), ali je nepobitno (i) da apelantu osobno (fizički) nije uručeno (zbog toga što apelant više nije živio na adresi na kojoj je bio prijavljen u nadležnim evidencijama), te tako nije ni mogao koristiti zahtjev za povrat u prijašnje stanje u rokovima koji su propisani Zakonom o prekršajima. Apelant je za osporeno rješenje saznao prilikom registracije automobila a tada su bili protekli rokovi za izjavljivanje navedenog pravnog lijeka. Stoga će Ustavni sud, u nastavku obrazloženja, a u kontekstu apelantovih navoda, ispitati osporeno rješenje prema standardima prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije u svjetlu prakse Europskog suda. 35. Ustavni sud podsjeća da je Komitet ministara Vijeća Europe u Rezoluciji (75) 11 od 21. svibnja godine utvrdio preporuke državama u svezi sa suđenjem u odsustvu optuženog. Tako su kao minimalna pravila, pored ostalog, usvojena: nitko neće biti suđen prije nego što mu na efektivan način bude dostavljen poziv tako da ima dostatno vremena da se pojavi i pripremi obranu izuzev ako se ne utvrdi da namjerno nastoji izbjeći pravdu; u pozivu moraju biti naznačene posljedice nepojavljivanja optuženog na suđenju. Dakle, akcent nije stavljen na činjenicu da optuženi mora biti nazočan na suđenju, već na dokaz da je bio obaviješten o suđenju na vrijeme. 36. Ustavni sud ukazuje da je u citiranom predmetu Colozza Europski sud ukazao da sud mora pokazati u razumnoj mjeri marljivost pri pokušaju da kontaktira sa optuženim. U ovom predmetu je, prema ocjeni Europskog suda, izostala razumna marljivost, jer nova adresa aplikanta (optuženog) nije bila sakrivena obzirom na to da je bila poznata i tužitelju i policiji. Međutim, u istom predmetu Europski sud je istaknuo da, u slučaju kada je jasno utvrđeno da je optuženi primio poziv i nakon toga propustio pojaviti se na suđenju, od optuženog je opravdano tražiti da sudu predoči uvjerljive dokaze da je bio odsutan zbog razloga koji su bili izvan njegove kontrole i u tom slučaju se nepojavljivanje ne može tumačiti kao odricanje od prava. 37. Sukladno navedenom, potrebno je odgovoriti na pitanje može li se u okolnostima konkretnog slučaja smatrati da je apelant bio obaviješten na efektivan način o postojanju "kaznene optužbe" protiv njega, te je li sud u razumnoj mjeri pokazao marljivost pri pokušaju da kontaktira sa apelantom. 38. Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o prekršajima određeno da se pismena uručuju na dva načina: osobno ili putem pošte. Tako je u članku 3. određeno da je uručenje poziva putem pošte uručenje putem preporučene pošte na adresu fizičke osobe koja je određena u Registru, a koju vodi Glavni centar za obradu podataka u BiH. Dalje, člankom 53. Zakona o prekršajima je određeno da se rješenje o prekršaju uručuje osobno ili putem pošte okrivljenom, ovlaštenom tijelu ili oštećenom, te da se pri uručenju putem pošte rješenje smatra dostavljenim po proteku pet radnih dana od dana kada je predano na poštu. 39. U konkretnom slučaju Općinski sud je u dva navrata apelantu dostavljao poziv za usmeni pretres sukladno članku 3. Zakona o prekršajima, tj. na apelantovu adresu koja je prijavljena u Registru. Oba puta pošiljka je vraćena sa naznakom da se apelant odselio. Obzirom na to da je člankom 3. Zakona o prekršajima poziv uručen putem preporučene pošiljke na adresu iz Registra, proizlazi da je Općinski sud postupio sukladno zakonskoj normi koja određuje način dostavljanja poziva. 40. Sljedeće pitanje na koje treba odgovoriti jeste zadovoljava li ovakav način uručenja poziva kriterij da nikom ne može biti suđeno prije nego što o tomu bude obaviješten na efektivan način. S tim u svezi Ustavni sud podsjeća da je člankom 3. Zakona o prebivalištu i boravištu građana BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 32/01 i 56/08, u daljnjem tekstu: Zakon o prebivalištu i boravištu) propisano da se pod adresom stanovanja podrazumijevaju naziv ulice i broj kuće ili stana u mjestu u kojem državljanin BiH ima prijavljeno prebivalište ili boravište. Istim zakonom u članku 4. propisano je, pored ostalog, da su prijavljivanje i odjavljivanje prebivališta, kao i adrese stanovanja obvezni za sve državljane, te da državljani mogu imati prijavljeno samo jedno prebivalište na teritoriju BiH. Člankom 6. navedenog zakona određeno je, pored ostalog, da državljani koji prijavljuju svoje prebivalište ili boravište nadležnom tijelu dostavljaju i podatke o ulici i broju kuće/stana, te da državljani o promjeni kućne adrese obavještavaju nadležno tijelo. Člankom 31. Zakona određeno je da će se kazniti novčanom kaznom za prekršaj državljanin BiH koji ne prijavi prebivalište ukoliko se to traži ovim zakonom, kao i koji prijavi više od jednog prebivališta, ili koji dostavi netočne ili nepotpune podatke prilikom prijavljivanja ili odjavljivanja prebivališta ili boravišta.

117 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Ustavni sud ukazuje na to da se za mjesto prebivališta, odnosno adresu stanovanja prijavljenu u Registru, vezuje ostvarivanje niza prava i obveza svakog pojedinca: izdavanje osobne iskaznice, putnih isprava, ostvarivanje prava iz oblasti zdravstvenog, socijalnog i mirovinskog osiguranja, izmirenje poreznih obveza i drugih davanja po osnovi dohotka koji se ostvaruje i dr. U tom smislu prijava adrese prebivališta je ne samo preduvjet za ostvarivanje niza prava već i garancija da neće doći do izbjegavanja obveza koje za pojedinca proistječu iz zakona. U prilog ovakvom zaključku govori i Zakon o prebivalištu i boravištu koji jasno određuje da se podaci prikupljeni sukladno ovom zakonu koriste za ostvarivanje prava, ali i obveza građana. 42. Kada se dovedu u svezu navedena rješenja iz Zakona o prebivalištu i boravištu, te značaj prijavljivanja adrese stanovanja za ostvarivanje prava, ali i ispunjavanje obveza građana sa postojećim rješenjem iz članka 3. Zakona o prekršajima, proizlazi da dostavljanje poziva putem preporučene pošiljke na adresu stanovanja prijavljenu u Registru predstavlja efektivan način obavještavanja okrivljenog o pokretanju prekršajnog postupka. Naime, oba zakona su javno objavljena i dostupna svima na način da svoje ponašanje mogu uskladiti, kao i predvidjeti eventualne posljedice njihovog nepoštivanja. Dalje, Zakon o prekršajima u neizmijenjenom tekstu se primjenjuje od godine. Zakonsko rješenje prema kojem se poziv za usmeno saslušanje smatra uručenim kada je dostavljen preporučenom pošiljkom na adresu iz Registra, kao i posljedice neodazivanja ovako uručenom pozivu, a koje se ogledaju u donošenju odluke zbog propuštanja, predstavljalo je, u vrijeme donošenja zakona, novinu u domaćem pravnom sustavu koja je izazvala priličnu pozornost i koja nije ostala nepoznata najširoj javnosti (vidi, mutatis mutandis, citiranu odluku Jones). Svrha ovakvog rješenja bila je da se osigura efikasno administriranje pravde, odnosno da se nađe rješenje koje će obeshrabriti okrivljenog da neopravdano izostane sa suđenja (vidi, mutatis mutandis, citiranu odluku Poitrimol, stavak 35). 43. U okolnostima konkretnog slučaja apelantu je u dva navrata dostavljan poziv za usmeni pretres na adresu iz Registra. Apelant tvrdi da je nadležnim tijelima, te policiji i sudu bilo poznato da živi na adresi u Kunovskoj ulici broj 8, da se na ovoj lokaciji desio događaj povodom kojeg je vođen prekršajni postupak, da su ga na toj adresi našli i kada je sačinjena službena zabilješka, ali da ni ovlašteno tijelo policije, a ni sud nisu pokušali da mu dostave pismeno na ovu adresu. Najzad, apelant tvrdi da mu nikad nije bilo uručeno osporeno rješenje, odnosno da je za njegovo postojanje saznao tek kada je pokušao registrirati automobil, kada više nije bilo moguće osporiti ga, zbog proteka rokova propisanih zakonom. 44. Iz sadržaja službene zabilješke na temelju koje je podnesen zahtjev za pokretanje prekršajnog postupka, a koja je dostavljena uz taj zahtjev, Ustavni sud primjećuje da je i policiji i sudu mogla i morala biti poznata činjenica da se apelant de facto nalazi i živi na adresi Kunovska ulica broj 8 iako je službeno prijavljen na drugoj adresi: Ulica Patriotske lige broj 40. Nakon što je u dva navrata poziv bezuspješno dostavljan na adresu Ulica Patriotske lige broj 40, sud je trebao pokušati dostaviti poziv na apelantovu de facto adresu u Kunovskoj ulici broj 8. Naime, u zabilješci je navedeno da je policiju pozvala osoba koja živi na adresi Kunovska ulica broj 8 da bi prijavila apelanta kao svog susjeda. Dalje, po dolasku na mjesto događaja policajcima je prijavljeno da već dulje vrijeme postoji sukob sa apelantom koji je očigledno posljedica susjedskih odnosa. I, na koncu, policajci su na toj adresi obavili razgovor sa apelantom. 45. Nepobitno je da apelant u Registru nije prijavio promjenu adrese stanovanja, što je bila njegova obveza sukladno članku 6. Zakona o prebivalištu i boravištu, i da zbog toga, sukladno navedenom zakonu, može snositi odgovarajuće posljedice. Međutim, iz svega navedenog slijedi da je Općinski sud u konkretnom slučaju sa neprihvatljivim formalizmom primijenio zakonske odredbe o dostavljanju poziva i rješenja. To ukazuje da je izostala razumna marljivost Općinskog suda, jer mu je bila poznata de facto apelantova adresa. Time je Općinski sud apelantu kao osobi "pod kaznenom optužbom" uskratio pravo da sudjeluje u postupku. 46. Sukladno navedenom, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije utemeljeni. Ostali navodi 47. Apelant tvrdi da mu je povrijeđeno i pravo na efektivni pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Navodi o povredi ovog prava u biti se svode na tvrdnje o urednoj dostavi relevantnih dokumenata koji su već detaljno razmotreni u ovoj odluci u odnosu na pravo na pravično suđenje i za koje je utvrđeno da su utemeljeni, pa Ustavni sud smatra da nema potrebe da ih posebice razmatra i u odnosu na pravo iz članka 13. Europske konvencije. VIII. Zaključak 48. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je izostala razumna marljivost Općinskog suda, jer mu je bila poznata de facto apelantova adresa. Time je Općinski sud apelantu kao osobi "pod kaznenom optužbom" uskratio pravo da sudjeluje u postupku. 49. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 50. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 3502/12, рјешавајући апелацију Нермина Хањалића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/05), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 31. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Нермина Хањалића поднесена против Рјешења Општинског суда у Сарајеву број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године.

118 Broj 14 - Strana 118 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Утврђује се повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Рјешење Општинског суда у Сарајеву број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године. Налаже се Општинском суду у Сарајеву да по хитном поступку донесе нову одлуку у предмету број 65 0 Пр Пр у складу са правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Општинском суду у Сарајеву да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Нермин Хањалић (у даљњем тексту: апелант) из Сарајева поднио је 3. октобра године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године. Апелант је затражио доношење привремене мјере којом ће се привремено наложити брисање изречене новчане казне и трошкова поступка из регистра новчаних казни по основу наведеног рјешења Општинског суда, а до доношења коначне одлуке Уставног суда по његовој апелацији. II. Поступак пред Уставним судом 2. Уставни суд је Одлуком о привременој мјери број АП 3502/12 од 30. октобра године одбио апелантов захтјев за доношење привремене мјере. 3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Општинског суда и Министарства унутрашњих послова Кантона Сарајево - Трећа полицијска управа Нови Град (у даљњем тексту: ПУ) затражено је 5. октобра године и 1. новембра године да достави одговор на апелацију. 4. Општински суд је доставио одговор 12. октобра године, а ПУ 7. новембра године. 5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 23. новембра године. III. Чињенично стање 6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 7. Општински суд је Рјешењем број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године апеланта прогласио одговорним за прекршај из члана 8 став 5 тачка ј) Закона о прекршајима против јавног реда и мира, те му је, у складу са наведеном законском одредбом, изрекао новчану казну у износу од 500,00 КМ. На основу члана 202 став 1 Закона о кривичном поступку ФБиХ, а у вези са чланом 9 Закона о прекршајима ФБиХ и члана 36 Уредбе о накнади трошкова у судским поступцима, апелант је обавезан да плати трошкове поступка у износу од 50,00 КМ у року од 15 дана од дана правоснажности рјешења иначе ће се поступити у складу са чл. 79, 80 и 81 или 82 Закона о прекршајима ФБиХ. 8. У образложењу овог рјешења је констатовано да је ПУ поднијела захтјев за покретање прекршајног поступка број 02/ /09 од 20. новембра године против апеланта због прекршаја из члана 8 став 5 тачка ј) Закона о прекршајима против јавног реда и мира. У захтјеву је наведена апелантова адреса према ЦИПС-у (Citizen Identification Protection System - Систем идентификације грађана), Патриотске лиге број 40. Овај захтјев ПУ је поднијела на основу службене забиљешке од 14. септембра године у којој је наведено: " Дана године око сати од стране руководиоца смјене упућени смо на интервенцију у Куновску улицу број 8 гдје је Рамиз Биџовић пријавио да је његов комшија Нермин Хањалић на националној основи вријеђао његову супругу Гордану. Доласком на наведену адресу затекли смо Рамиза Биџовића и Гордану, који су нам изјавили да је дана године око 17 сати, испред улаза на споменутој адреси, Нермин Хањалић вијеђао Гордану на тај начин што се јој обратио ријечима: 'Шта гледаш, јеб... ти мајку влашку.' Исти изјављују да они већ дуже вријеме имају проблема са Нермином Хањалићем, који су настали Нерминовим позивањем надлежних инспекцијских послова због тога што су исти уредили зелену површину испред улаза у стамбену зграду у Куновској улици број 8... Обавили смо разговор са Нермином Хањалићем, при чему је исти негирао наводе да је вријеђао Гордану, али је напоменуо да исти пријављује инспекцији радове које они изводе на зеленој површини испред споменутог улаза у стамбену зграду, те тврди да га лажно због тога оптужују." 9. Даље, указано је да је суд, поступајући по захтјеву, заказао усмени претрес за 8. фебруар године, те да се апелант, иако уредно обавијештен у складу са чланом 44 став 3 и чланом 3 став 1 тачка 8 истог закона, није одазвао на усмени претрес у заказано вријеме код овог суда, нити је изостанак оправдао. У вези с тим је указано да је увидом у доставницу о уручењу позива за усмени претрес апеланту утврђено да је позив два пута (12. и 21. јануара) упућен на адресу Улица Патриотске лиге број 40, општина Центар. Увидом у акт МУП-а Кантона Сарајево - Одјељење за информатичке подршке број 8012/10 од 20. септембра године утврђено је да апелант на наведеној адреси има пријављено пребивалиште. Сходно наведеном, а у складу са чланом 45 став 1 тачка 2, којим је прописано да окривљени који се не појави на дан и у вријеме одређено за усмени претрес у складу са чланом 44 став 3 истог закона сматраће се да је прихватио одговорност пропуштањем да се појави на претрес, те чланом 55 Закона о прекршајима ФБиХ, којим је прописано да се у наведеном случају доноси рјешење којим се окривљени проглашава одговорним због пропуштања, Општински суд је донио рјешење којим је апеланта прогласио одговорним за прекршај који му је стављен на терет. IV. Апелација а) Наводи из апелације 10. Апелант сматра да му је оспореним рјешењем повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на ефективни правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Апелант тврди да никада није обавијештен о постојању кривичне оптужбе која му се ставља на терет, да га Општински суд није уредно обавијестио о мјесту и времену

119 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 119 одржавања усменог претреса, односно да је поступак спроведен у његовом одсуству а због чега му је ускраћено право да изнесе своју одбрану. Даље, апелант истиче да му оспорено рјешење којим је проглашен одговорним и кажњен новчаном казном никад није уручено, већ је за његово постојање сазнао 26. септембра године, када је покушао да региструје свој аутомобил. На основу наведеног апелант сматра да му је ускраћено и право на ефективни правни лијек. Апелант наводи да је Општински суд пропустио да прије слања позива за усмени претрес утврди да ли му је, у складу са чланом 41 став 2 Закона о прекршајима, подносилац захтјева доставио као окривљеном предметни захтјев, а на шта је био обавезан у складу са чланом 7 Закона о прекршајима ФБиХ. Пошто му захтјев за покретање прекршајног поступка није достављен у складу са чланом 41 став 2 Закона о прекршајима ФБиХ, а ту чињеницу Општински суд уопште није утврђивао, те пошто су се позиви за усмени претрес у два наврата враћали са назнаком да се одселио са наведене адресе, према апелантовом мишљењу, јасно је да као окривљени није био уредно обавијештен ни о покретању, ни о вођењу прекршајног поступка против њега. Даље, апелант указује да је проглашен кривим за прекршај који је починио у Куновској улици број 8, да су га на тој адреси нашла и овлашћена службена лица а што се види и из службене забиљешке од 14. септембра године, па да је очигледно да је државним органима била добро позната чињеница да је настањен на овој адреси, али да ни МУП а ни Општински суд нису покушали да му доставе захтјев за покретање прекршајног поступка, односно позив за усмени претрес на ову адресу. Апелант сматра да сама чињеница да је покушано достављање позива на адресу из Регистра ЦИПС-а (Регистар пребивалишта и боравишта, у даљњем тексту: Регистар) не значи и да је достава уредна, односно да се сматра да је уредно обавијештен о постојању кривичне оптужбе. b) Одговор на апелацију 11. ПУ је у одговору на наводе из апелације истакла да је увидом у службену документацију установљено да је 14. септембра године путем телефона странка Р. Б. пријавила чињење прекршаја. Полицијски службеници ове ПУ истог дана су дошли на локалитет Куновска улица број 8, обавили разговор са Р. Б., Г. Б., С. Ч. и апелантом, о чему су сачинили службену забиљешку означеног броја, те су 18. септембра године на обрасцу прекршајне пријаве евидентирали чињење прекршаја, а на основу чега је ПУ поднијела захтјев за покретање прекршајног поступка 20. новембра године. Даље, указано је да је наведени захтјев 10. маја године, а у складу са чланом 41 став 2 Закона о прекршајима, путем препоручене пошиљке предат надлежној пошти ради уручења апеланту на адресу становања пријављену у Регистру, тј. Патриотске лиге број 40. Наведено писмено надлежна пошта је вратила 11. маја године са назнаком достављача да се "одселио, адреса непозната", а копија доставнице је приложена уз одговор. Најзад, указано је да је извршеним провјерама у Централној евиденцији IDDEEA установљено да је апелант 12. маја године као адресу личног пребивалишта пријавио адресу у Улици Патриотске лиге број 40, те да од тада није пријављивао промјену адресе. У прилог наведеном, односно као потврду да апелант није мијењао адресу становања предочена је и копија извода из Централне евиденције IDDEEA од 5. новембра године из које произилази да је апелант од 12. маја године па до данас пријављен на адреси у Улици Патриотске лиге број Општински суд је у одговору на апелантове наводе указао да је апеланту позив за усмени претрес достављан препорученом поштом два пута, 12. јануара и 20. јануара године, на адресу из Регистра, а сходно члану 3 став 1 тачка 8 Закона о прекршајима којим је прописано да "уручење позива поштом је уручење путем препоручене поште на адресу физичког лица која је одређена у Регистру пребивалишта и боравишта, а коју води главни центар за обраду података у БиХ" (IDDEEA). Даље, указано је да су на усмени претрес уредно приступили представник ПУ и оштећена, а да апелант није приступио иако је уредно обавијештен јер му је позив два пута достављан на адресу из Регистра. Сходно наведеном, а у складу са чланом 45 став 1 тачка 2 и чланом 55 Закона о прекршајима, јер су на усмени претрес приступили представник овлашћеног органа и оштећена, а апелант, иако уредно обавијештен, није, донијето је Рјешење о прекршају број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године. У таквој ситуацији, а сходно цитираним законским одредбама, сматра се да је окривљени прихватио одговорност пропуштањем да се појави на усмени претрес. Даље, указано је да се, у складу са чланом 35 став 2 (члан 53) Закона о прекршајима, када је рјешење о прекршају уручено путем поште, сматра да је достављање извршено по протеку пет радних дана од дана када је образац рјешења предат на пошту. У конкретном случају пошиљка је предата на пошту 15. фебруара године, па се, у складу са наведеном одредбом, сматра да је рјешење апеланту уручено 22. фебруара године. Даље, указано је да је апелант 1. октобра године предао поднесак суду насловљен као "предлог за поврат у пређашње стање, жалба, захтјев за понављање прекршајног поступка, захтјев за доношење привремене мјере". Рјешењем број 65 0 Пр Пр од 3. октобра године одбачени су захтјев за поврат у пређашње стање и захтјев за понављање прекршајног поступка као неблаговремени, а захтјев за доношење привремене мјере као недопуштен. Апеланту је ово рјешење достављено на адресу коју је доставио у свом поднеску. V. Релевантни прописи 13. Закон о прекршајима против јавног реда и мира ("Службене новине КС" број 18/07) у релевантном дијелу гласи: Члан 2. (Прекршаји против јавног реда и мира) Прекршаји против јавног реда и мира су дјела којима се на недозвољен начин ремети мир, рад и нормалан начин живота грађана, ствара нерасположење, узнемиреност или омета кретање грађана на улицама и другим јавним мјестима или омета остваривање њихових права и дужности, вријеђа морал, омета вршење законитих мјера државних органа и службених лица или се омаловажавају такве мјере, угрожава општа сигурност људи и имовине, вријеђају државни органи, предузећа и друга правна лица или се на други начин нарушава јавни ред и мир грађана утврђен овим законом. Члан 3. (Прекршајне санкције) За прекршаје против јавног реда и мира, у складу са овим законом, могу се изрећи: а) новчана казна, б) заштитна мјера.

120 Broj 14 - Strana 120 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Члан 8. (Прекршаји и новчане казне за физичка лица) (5) Новчаном казном од 500,00 до 1.500,00 ће се казнити за прекршај: ј) ко на јавном мјесту вријеђа вјерска, национална и расна осјећања грађана,( ) 14. Закон о прекршајима Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" број 31/06) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. Значења израза (1) Посебни изрази у смислу овог закона имају сљедеће значење: 8) Уручење позива поштом је уручење путем препоручене поште на адресу физичког лица која је одређена у Регистру пребивалишта и боравишта, а коју води Главни центар за обраду података у Босни и Херцеговини, или на регистровану адресу сједишта правног лица. Члан 41. Садржај захтјева за покретање прекршајног поступка (2) Подносилац захтјева једну копију захтјева доставља суду, а другу копију доставља окривљеном, лично или путем поште. Члан 44. Заказивање усменог претреса (1) Када суд прими (...)захтјев за покретање прекршајног поступка (у даљем тексту: захтјев) испитаће такав захтјев да би утврдио да ли је поднесен у року који је одређен законом. (3) Уколико је захтјев благовремено поднесен (...) суд ће одредити датум и вријеме усменог претреса и о томе обавијестити окривљеног, овлашћени орган и оштећеног, уз примјену сљедећих правила о позивању: 1) позивање се врши достављањем писменог позива који садржи: назив суда који позива, име и презиме окривљеног, назив прекршаја који му се ставља на терет, мјесто, дан и час одржавања суђења, уз назначење обавеза и посљедица пропуштања према чл. 45., 46. и 47. овог закона, те отисак службеног печата и име и презиме судије који позива. 2) у позиву окривљеном, уз који се доставља копија захтјева за покретање прекршајног поступка, ће се навести да се позива у својству окривљеног уз упозорење да је дужан одмах обавијестити суд о промјени адресе, као и о намјери да промијени боравиште. Члан 45. Пропуштање појављивања окривљеног Окривљени који се не појави на дан и у вријеме одређено за усмени претрес у складу (...) са чланом 44. став 3. овог закона сматраће се да је прихватио одговорност пропуштањем да се појави, ако је: (...) 2) прекршајни поступак покренут подношењем захтјева за покретање прекршајног поступка, суд ће донијети одлуку о прекршају у складу са чланом 56. овог закона. Члан 53. Уручење рјешења Суд ће уручити копију обрасца рјешења о прекршају личним уручењем или путем поште, окривљеном и овлашћеном органу или оштећеном, у року од три дана од дана доношења рјешења о прекршају. Када је образац рјешења о прекршају уручен путем поште, сматраће се да је достављање извршено по протеку пет радних дана од дана када је образац рјешења предат на пошту. Члан 55. Одговорност због пропуштања Ако окривљени не приступи на усмени претрес заказан на основу захтјева за покретање прекршајног поступка, суд ће донијети рјешење којим ће окривљеног огласити одговорним због пропуштања. Суд ће утврдити одговарајућу санкцију на основу доказа поднесених од стране овлашћеног органа. Члан 70. Приједлог за поврат у пређашње стање (1) Окривљени (...) у односу на ког је рјешење о прекршају донесено у складу са чланом 55. овог Закона, или ако пропусти рок за жалбу, може поднијети приједлог за поврат у пређашње стање. (2) Суд ће уважити приједлог за поврат у пређашње стање ако окривљени може доказати да му није уручен прекршајни налог, или захтјев за покретање прекршајног поступка и да је пропуштање појављивања, или благовременог поступања настало из оправданих разлога. Члан 71. Рок за подношење приједлога за поврат у пређашње стање Сваки приједлог за поврат у пређашње стање мора бити поднесен суду у року од три мјесеца од ( ) дана доношења рјешења о прекршају. Члан 72. Посљедице подношења приједлога (1) Ако усвоји приједлог за повраћај у пређашње стање, суд одређује дан и вријеме за усмени претрес и о томе обавјештава окривљеног и овлашћени орган. (2) Ако суд усвоји приједлог за повраћај у пређашње стање, прекршајни налог или рјешење о прекршају се стављају ван снаге. VI. Допустивост 15. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 16. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 17. У конкретном случају апелант оспорава Рјешење Општинског суда број 65 0 Пр Пр од 8. фебруара године, јер сматра да му је повријеђено право на правично суђење у односу на приступ суду и право на ефективни правни лијек. У прилог овој тврдњи апелант је истакао да није обавијештен о покретању прекршајног поступка због чега није могао ни учествовати у њему, те да му оспорено рјешење није достављено због чега је онемогућен и да користи правне лијекове на начин и у роковима прописаним законом. 18. Уставни суд указује да из стања списа неспорно произилази да је апелант за постојање оспореног рјешења сазнао тек приликом покушаја да региструје аутомобил (25. септембра године), тј. након више од једне године од његовог доношења. Даље, у тренутку апелантовог сазнања за оспорено рјешење, а које у његовом случају представља коначну одлуку, већ су били протекли рокови за

121 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 121 коришћење правих лијекова на начин и у роковима прописаним законом. Најзад, апелант је апелацију уложио 3. октобра године. Имајући у виду специфичне околности конкретног случаја, Уставни суд закључује да је апелација допустива. 19. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 2, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 20. Апелант побија наведено рјешење, тврдећи да су му тим рјешењем повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те из члана 13 Европске конвенције. Право на правично суђење 21. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: ( ) е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 22. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 3. Свако ко је оптужен за кривично дјело има сљедећа минимална права: а) да одмах, на језику који разумије, буде подробно обавијештен о природи и разлогу оптужбе против њега; c) да се брани сам или уз помоћ браниоца кога сам изабере или да, уколико не располаже средствима да плати браниоца, да га добије бесплатно, када то налажу интереси правде; d) да сам испитује или захтијева испитивање свједока оптужбе и да се присуство и саслушање свједока одбране одобри под условима који важе и за свједоке оптужбе; 23. Уставни суд, најприје, истиче да се у конкретном случају ради о прекршајном поступку, те да се, с тим у вези, поставља питање примјењивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције у конкретном случају, односно питање да ли се ради о "кривичној" оптужби против апеланта у смислу члана 6 Европске конвенције. 24. У пракси Европског суда постављена су три мјерила која су општепозната као "мјерила Engel" (види, Европски суд, Engel и други против Холандије, 8. април 1976, серија А број 22), која треба размотрити при утврђивању да ли се ради о "оптужби за кривично дјело". Прво мјерило је правно разврставање дјела према националном праву, друго је сама природа дјела, а треће степен тежине казне којој је наведено лице изложено. Друго и треће мјерило је алтернативно, они нису нужно кумулативни. Међутим, то не искључује кумулативни приступ кад одвојена анализа свакога мјерила не омогућава постизање јасног закључка у погледу постојања оптужбе за кривично дјело (види, Европски суд, Jussila против Финске [GC], број 73053/01, ст , ЕCHR и Ezeh и Connors против Уједињеног Краљевства [GC], број 39665/98 и 40086/98, ст , ЕCHR 2003 X). 25. Даље, Уставни суд подсјећа да је у предмету Jussila против Финске (види, Европски суд, пресуда од 23. новембра године, став 43) Европски суд указао да је, без обзира на значај који је дат кривичном поступку који се тиче утврђивања кривичне одговорности и изрицања санкције у сврху кажњавања и одвраћања, очигледно да постоје кривични предмети који не носе значајан степен стигме. Јасно је да постоје "кривичне оптужбе" различите тежине. Аутономно тумачење о смислу "кривичне оптужбе" које су усвојили органи Конвенције примјеном "критерија Engel" подупрло је постепено ширење кривичног дјела у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције и на случајеве који изричито не припадају традиционалним категоријама кривичног права, као што су управни прекршаји (види, Европски суд, Öztürk против Њемачке, 21. фебруар године, серија А број 73), затворски дисциплински поступци (види, Европски суд, Campbell и Fell против Уједињеног Краљевства, 28. јуни године, серија А број 80), царински закон (види, Европски суд, Salabiaku против Француске, 7. октобар 1988, серија А број 141-А), конкуренцијско право (види, Европски суд, Société Stenuit против Француске, 27. фебруар година, серија А број 232-А) и казне наметнуте од судова који имају надлежност у финансијским стварима (види, Европски суд, Guisset против Француске, број 33933/96, ЕCHR 2000-IX). На основу разликовања "кривичних предмета који не носе значајан степен стигме" и осталих који чине "срж кривичног права" Европски суд је у предмету Jussila закључио да се јавна расправа не захтијева у предметима који укључују наметање пореске глобе, као ни у већ побројаним случајевима. 26. У конкретном случају апелант је проглашен одговорним у прекршајном поступку за дјело које је, према Закону о прекршајима против јавног реда и мира, означено као прекршај. Укључивање конкретног дјела у наведени закон послужило је као јамство заштите људског достојанства и јавног реда, вриједности и интереса који редовно спадају у сферу заштите кривичног права. Ова законска одредба усмјерена је према свим грађанима, а не према групи која има посебан положај. Законом о прекршајима против јавног реда и мира прописано је да се као казна могу изрећи: новчана казана и укор. Апеланту је изречена новчана казна. Сврха казне у прекршајном поступку је да спријечи дјелатности којима се врши повреда јавног поретка, да спријечи учиниоца да чини прекршаје и да га преваспита, те да васпитно утиче на друге да не чине прекршаје, да јача морал и утиче на развијање одговорности и дисциплине грађана, а што чини обиљежја и кривичне санкције. У конкретном случају сврха казне је обезбиједити поштивање прописа којим се уређује област јавног реда и мира, те казнити лица која крше те прописе. Дакле, сврха казне у прекршајном поступку је одвраћање и кажњавање без обзира на степен њене тежине. 27. Имајући у виду наведене принципе Европског суда и постојећа законска рјешења, Уставни суд закључује да се у околностима конкретног случаја ради о "кривичној оптужби" у смислу аутономног значења које овај појам има према Европској конвенцији. Сходно наведеном, Уставни суд закључује да је у конкретном случају члан 6 Европске конвенције примјењив (види, Уставни суд, Одлука број АП 2255/05 од 16. јануара године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, тач. 21 и 22). 28. Апелант сматра да му је право на правично суђење повријеђено, јер никада није обавијештен о постојању "кривичне оптужбе" која му се ставља на терет, да га Општински суд није уредно обавијестио о мјесту и времену

122 Broj 14 - Strana 122 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, одржавања усменог претреса, односно да је поступак спроведен у његовом одсуству а због чега му је ускраћено право да изнесе своју одбрану. Даље, апелант истиче да му оспорено рјешење којим је проглашен одговорним и кажњен новчаном казном никад није уручено, већ да је за његово постојање сазнао 26. септембра године, када је покушао да региструје свој аутомобил. Према апелантовом мишљењу, достава позива и писмена на адресу из Регистра не може да се сматрауредном доставом, јер су и полиција и суд знали за његову de facto адресу. 29. Иако то није изричито наведено у члану 6 став 1 Европске конвенције, циљ овог члана у цјелини указује да лице "оптужено за кривично дјело" има право да учествује у расправи (види, Европски суд, Colozza против Италије, пресуда од 12. фебруара године, став 27, серија А број 89, Т. против Италије, пресуда од 12. октобра године, став 26, серија А број 245-C, Belzuik против Пољске, 25. март године, став 37, Извјештаји 1998-II). Даље, члан 6 гарантује оптуженом право да ефективно учествује у кривичном поступку. Генерално, ово укључује, inter alia, не само право да буде присутан суђењу него и да слуша и прати суђење (види, Европски суд, Stanford против Уједињеног Краљевства, пресуда од 23. фебруара године, став 26). Учешће оптуженог на суђењу није неопходно само у сврху одбране већ и због правилног администрирања правде, јер на тај начин и суд има могућност да креира сопствена опажања о окривљеном и да непосредно саслуша било који исказ који је окривљени спреман дати. Због тога, законодавац мора да има могућност да установи таква рјешења која ће обесхрабрити да се неоправдано изостане са суђења (види, Европски суд, Poitrimol против Француске, пресуда од 23. новембра године, став 35). Обесхрабривање да се неоправдано изостане са суђења неспорно представља легитиман циљ али ради његовог остваривања мора да постоји разуман однос пропорционалности између оног шта се жели постићи и употријебљених средстава. Наиме, право на приступ суду, према самој својој природи, тражи да га уреди држава и може бити подвргнуто ограничењима. Ипак, ограничења која се примјењују не смију да ограниче приступ остављен појединцу на такав начин или у таквој мјери да буде нарушена сама бит тога права (види, поред осталих, Европски суд, Kreuz против Пољске, број 28249/95, ст , ЕCHR 2001-VI, и Liakopoulou против Грчке, број 20627/04, ст , 24. мај 2006). 30. Даље, према становишту Европског суда, суђење у одсуству само по себи није забрањено и у пракси су преиспитивани услови под којим такво суђење може бити прихваћено као правично. Тако, суђење у одсуству не представља проблем све док за осуђеног постоји могућност да добије поновно суђење о меритуму оптужбе, и то и у погледу чињеница и у погледу права, било што ће то сâм тражити, или ће поновно суђење бити аутоматски одређено (види, Европски суд, Сејдовић против Италије, пресуда од 1. марта године, став 82 с даљњим референцама). Овакав захтјев може бити истакнут у року прописаном законом који почиње да тече од момената када је осуђени формално обавијештен о пресуди. У случају да осуђени пропусти да искористи ову могућност, то ће се сматрати одрицањем од права. Апликантова одлука да се директно обрати Европском суду умјесто да искористи могућност новог суђења резултирала је проглашавањем апликације недопустивом (види, Европски суд, Haser против Швајцарске, апликација број 33050/96 од 27. априла године). Понављање поступка које је дозвољено у одређеном року против оптужбе у одсуству, у ком је оптуженом дозвољено да присуствује суђењу у жалбеном суду и да захтијева подношење нових доказа, укључујући могућност новог утврђивања чињеничних и правних питања о кривичној оптужби, као учинак има да се за поступак као цјелину може рећи да је био правичан (види, Европски суд, Jones против Уједињеног Краљевства (дец.), апликација број 30900/02, 9. септембар године). 31. Најзад, Уставни суд подсјећа да право на приступ суду није апсолутно и да може бити ограничено и у кривичним предметима. Тако је, према становишту Европског суда, дозвољено издавање кривичног налога којим се лице које је у питању осуђује за прекршај и изриче му се казна без расправе пред судом, али под условом да лице које је у питању има одговарајућу могућност да захтијева расправу (види, Европски суд, Hennings против Њемачке, А 251-А (1992), 16 ЕХРР 83.Cf, X против Француске, број 4260/69, 35 CD 155 (1970)). 32. Уставни суд указује да је Законом о прекршајима прописано да прекршајни поступак може бити покренут подношењем захтјева за покретање прекршајног поступка када не постоји могућност издавања прекршајног налога. Подносилац захтјева једну копију доставља суду, а другу окривљеном лично или путем поште. Када суд испита захтјев и утврди да је поднесен у року, одредиће датум и вријеме одржавања усменог претреса. Окривљени се о томе обавјештава позивом у ком се, поред осталог, мора да назначи: назив прекршаја који му се ставља на терет, мјесто, дан и час одржавања суђења уз назначење обавеза и посљедица пропуштања према чл. 45, 46 и 47 Закона о прекршајима, те уз назнаку да се позива у својству окривљеног и уз упозорење да је дужан одмах да обавијести суд о промјени адресе, као и о намјери да промијени боравиште, те му се уз позив доставља захтјев за покретање прекршајног поступка. Посљедице неодазивања позиву, у складу са цитираним законским одредбама, јесу: да се сматра да је окривљени прихватио одговорност пропуштањем, доношење рјешења којим се окривљени проглашава одговорним због пропуштања, те утврђивање одговарајуће санкције на основу доказа које је поднио подносилац захтјева. У случају када је донесено рјешење којим је утврђена одговорност због пропуштања, може да се уложи захтјев за поврат у пређашње стање у року од три мјесеца од дана доношења рјешења. Исти захтјев може да се уложи и због пропуштања рока за жалбу. Ако суд усвоји предлог, одредиће датум и вријеме одржавања усменог претреса а рјешење о прекршају ће ставити ван снаге. Најзад, против рјешења које је донијето у поновном поступку у складу са законом може да се изјави жалба другостепеном суду. 33. Из наведених законских одредаба недвосмислено произилази да је у поступку у поводу прекршаја, када су испуњени услови прописани законом за то, дозвољено суђење у одсуству. Даље, законом је прописано да се, у случају када је донијето рјешење којим је окривљени проглашен одговорним због пропуштања, може да уложи захтјев за повраћај у пређашње стање, чије усвајање има посљедицу да се стави ван снаге рјешење, те да се поново одреде датум и вријеме одржавања усменог претреса, односно одлучивања о меритуму оптужби како у погледу чињеница, тако и у погледу права. Најзад, против овог новог рјешења жалба може да се изјави надлежном суду. Дакле, постојећа законска рјешења у складу су са цитираним становиштем Европског суда да суђење у одсуству не доводи у питање правичност поступка све док постоји могућност да се поново суди о меритуму оптужбе како у погледу чињеница, тако и у погледу права.

123 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana Иако је у претходном дијелу дато образложење да суђење у одсуству, под одређеним условима, уколико постоји могућност прописана законом да се понови суђење, може бити у складу са стандардима права на правично суђење, Уставни суд указује на специфичност конкретног случаја. Наиме, достављање оспореног рјешења извршено је на начин прописан законом (члан 53 Закона о прекршајима ( ) Када је образац рјешења о прекршају уручен путем поште, сматраће се да је достављање извршено по протеку пет радних дана од дана када је образац рјешења предат на пошту), али је неспорно (и) да апеланту лично (физички) није уручено (због тога што апелант више није живио на адреси на којој је био пријављен у надлежним евиденцијама), те тако није ни могао да користи захтјев за повраћај у пређашње стање у роковима који су прописани Законом о прекршајима. Апелант је за оспорено рјешење сазнао приликом регистрације аутомобила а тада су били протекли рокови за изјављивање наведеног правног лијека. Стога ће Уставни суд, у наставку образложења, а у контексту апелантових навода, испитати оспорено рјешење према стандардима права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције у свјетлу праксе Европског суда. 35. Уставни суд подсјећа да је Комитет министара Савјета Европе у Резолуцији (75) 11 од 21. маја године утврдио препоруке државама у вези са суђењем у одсуству оптуженог. Тако су као минимална правила, поред осталог, усвојена: нико неће бити суђен прије него што му на ефективан начин буде достављен позив тако да има довољно времена да се појави и припреми одбрану изузев ако се не утврди да намјерно настоји да избјегне правду; у позиву морају бити назначене посљедице непојављивања оптуженог на суђењу. Дакле, акценат није стављен на чињеницу да оптужени мора бити присутан на суђењу, већ на доказ да је био обавијештен о суђењу на вријеме. 36. Уставни суд указује да је у цитираном предмету Colozza Европски суд указао да суд мора да покаже у разумној мјери марљивост при покушају да контактира са оптуженим. У овом предмету је, према оцјени Европског суда, изостала разумна марљивост, јер нова адреса апликанта (оптуженог) није била сакривена с обзиром на то да је била позната и тужиоцу и полицији. Међутим, у истом предмету Европски суд је истакао да, у случају када је јасно утврђено да је оптужени примио позив и након тога пропустио да се појави на суђењу, од оптуженог је оправдано тражити да суду предочи убједљиве доказе да је био одсутан због разлога који су били ван његове контроле и у том случају се непојављивање не може тумачити као одрицање од права. 37. Сходно наведеном, потребно је одговорити на питање да ли у околностима конкретног случаја може да се сматра да је апелант био обавијештен на ефективан начин о постојању "кривичне оптужбе" против њега, те да ли је суд у разумној мјери показао марљивост при покушају да контактира са апелантом. 38. Уставни суд указује да је Законом о прекршајима одређено да се писмена уручују на два начина: лично или путем поште. Тако је у члану 3 одређено да је уручење позива путем поште уручење путем препоручене поште на адресу физичког лица која је одређена у Регистру, а коју води Главни центар за обраду података у БиХ. Даље, чланом 53 Закона о прекршајима је одређено да се рјешење о прекршају уручује лично или путем поште окривљеном, овлашћеном органу или оштећеном, те да се при уручењу путем поште рјешење сматра достављеним по протеку пет радних дана од дана када је предато на пошту. 39. У конкретном случају Општински суд је у два наврата апеланту достављао позив за усмени претрес у складу са чланом 3 Закона о прекршајима, тј. на апелантову адресу која је пријављена у Регистру. Оба пута пошиљка је враћена са назнаком да се апелант одселио. С обзиром на то да је чланом 3 Закона о прекршајима позив уручен путем препоручене пошиљке на адресу из Регистра, произилази да је Општински суд поступио у складу са законском нормом која одређује начин достављања позива. 40. Сљедеће питање на које треба одговорити јесте да ли овакав начин уручења позива задовољава критеријум да ником не може бити суђено прије него што о томе буде обавијештен на ефективан начин. С тим у вези Уставни суд подсјећа да је чланом 3 Закона о пребивалишту и боравишту грађана БиХ ("Службени гласник БиХ" бр. 32/01 и 56/08, у даљњем тексту: Закон о пребивалишту и боравишту) прописано да се под адресом становања подразумијевају назив улице и број куће или стана у мјесту у ком држављанин БиХ има пријављено пребивалиште или боравиште. Истим законом у члану 4 прописано је, поред осталог, да су пријављивање и одјављивање пребивалишта, као и адресе становања обавезни за све држављане, те да држављани могу да имају пријављено само једно пребивалиште на територији БиХ. Чланом 6 наведеног закона одређено је, поред осталог, да држављани који пријављују своје пребивалиште или боравиште надлежном органу достављају и податке о улици и броју куће/стана, те да држављани о промјени кућне адресе обавјештавају надлежни орган. Чланом 31 Закона одређено је да ће се казнити новчаном казном за прекршај држављанин БиХ који не пријави пребивалиште уколико се то тражи овим законом, као и који пријави више од једног пребивалишта, или који достави нетачне или непотпуне податке приликом пријављивања или одјављивања пребивалишта или боравишта. 41. Уставни суд указује на то да се за мјесто пребивалишта, односно адресу становања пријављену у Регистру, везује остваривање низа права и обавеза сваког појединца: издавање личне карте, путних исправа, остваривање права из области здравственог, социјалног и пензионог осигурања, измирење пореских обавеза и других давања по основу дохотка који се остварује и др. У том смислу пријава адресе пребивалишта је не само предуслов за остваривање низа права већ и гаранција да неће доћи до избјегавања обавеза које за појединца проистичу из закона. У прилог оваквом закључку говори и Закон о пребивалишту и боравишту који јасно одређује да се подаци прикупљени у складу са овим законом користе за остваривање права, али и обавеза грађана. 42. Када се доведу у везу наведена рјешења из Закона о пребивалишту и боравишту, те значај пријављивања адресе становања за остваривање права, али и испуњавање обавеза грађана са постојећим рјешењем из члана 3 Закона о прекршајима, произилази да достављање позива путем препоручене пошиљке на адресу становања пријављену у Регистру представља ефективан начин обавјештавања окривљеног о покретању прекршајног поступка. Наиме, оба закона су јавно објављена и доступна свима на начин да своје понашање могу да ускладе, као и да предвиде евентуалне посљедице њиховог непоштивања. Даље, Закон о прекршајима у неизмијењеном тексту се примјењује од године. Законско рјешење према ком се позив за усмено саслушање сматра урученим када је достављен препорученом пошиљком на адресу из Регистра, као и

124 Broj 14 - Strana 124 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, посљедице неодазивања овако урученом позиву, а које се огледају у доношењу одлуке због пропуштања, представљало је, у вријеме доношења закона, новину у домаћем правном систему која је изазвала приличну пажњу и која није остала непозната најширој јавности (види, mutatis mutandis, цитирану одлуку Jones). Сврха оваквог рјешења била је да се обезбиједи ефикасно администрирање правде, односно да се нађе рјешење које ће обесхрабрити окривљеног да неоправдано изостане са суђења (види, mutatis mutandis, цитирану одлуку Poitrimol, став 35). 43. У околностима конкретног случаја апеланту је у два наврата достављан позив за усмени претрес на адресу из Регистра. Апелант тврди да је надлежним органима, те полицији и суду било познато да живи на адреси у Куновској улици број 8, да се на овој локацији десио догађај поводом ког је вођен прекршајни поступак, да су га на тој адреси нашли и када је сачињена службена забиљешка, али да ни овлашћени орган полиције, а ни суд нису покушали да му доставе писмено на ову адресу. Најзад, апелант тврди да му никад није било уручено оспорено рјешење, односно да је за његово постојање сазнао тек када је покушао да региструје аутомобил, када више није било могуће да га оспори, због протека рокова прописаних законом. 44. Из садржине службене забиљешке на основу које је поднесен захтјев за покретање прекршајног поступка, а која је достављена уз тај захтјев, Уставни суд примјећује да је и полицији и суду могла и морала бити позната чињеница да се апелант de facto налази и живи на адреси Куновска улица број 8 иако је службено пријављен на другој адреси: Улица Патриотске лиге број 40. Након што је у два наврата позив безуспјешно достављан на адресу Улица Патриотске лиге број 40, суд је требало да покуша доставити позив на апелантову de facto адресу у Куновској улици број 8. Наиме, у забиљешци је наведено да је полицију позвало лице које живи на адреси Куновска улица број 8 да би пријавило апеланта као свог комшију. Даље, по доласку на мјесто догађаја полицајцима је пријављено да већ дуже вријеме постоји сукоб са апелантом који је очигледно посљедица комшијских односа. И, на крају, полицајци су на тој адреси обавили разговор са апелантом. 45. Неспорно је да апелант у Регистру није пријавио промјену адресе становања, што је била његова обавеза у складу са чланом 6 Закона о пребивалишту и боравишту, и да због тога, сходно наведеном закону, може да сноси одговарајуће посљедице. Међутим, из свега наведеног слиједи да је Општински суд у конкретном случају са неприхватљивим формализмом примијенио законске одредбе о достављању позива и рјешења. То указује да је изостала разумна марљивост Општинског суда, јер му је била позната de facto апелантова адреса. Тиме је Општински суд апеланту као лицу "под кривичном оптужбом" ускратио право да учествује у поступку. 46. Сходно наведеном, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције основани. Остали наводи 47. Апелант тврди да му је повријеђено и право на ефективни правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Наводи о повреди овог права у суштини се своде на тврдње о уредној достави релевантних докумената који су већ детаљно размотрени у овој одлуци у односу на право на правично суђење и за које је утврђено да су основани, па Уставни суд сматра да нема потребе да их посебно разматра и у односу на право из члана 13 Европске конвенције. VIII. Закључак 48. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је изостала разумна марљивост Општинског суда, јер му је била позната de facto апелантова адреса. Тиме је Општински суд апеланту као лицу "под кривичном оптужбом" ускратио право да учествује у поступку. 49. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 50. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. 243 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj U 9/12, rješavajući zahtjev Milorada Živkovića, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na osnovu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 63. stav 4. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Tudor Pantiru, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 30. januara godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se zahtjev Milorada Živkovića, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09). Utvrđuje se da odredba člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09) nije u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa odredbama člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 63. stav 4. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, najkasnije u roku od šest mjeseci od dana dostavljanja ove odluke, uskladi odredbu člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09) sa odredbama člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa

125 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 125 članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku iz prethodnog stava, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Milorad Živković, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedavajući Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva), podnio je 5. juna godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/90). II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Molbom za učešće u postupku Ustavnom sudu se obratila Dobrila Jurić, koja je u postupku pred nadležnim federalnim organima izgubila pravo na tuđu njegu i pomoć, budući da je njena invalidnost nastupila nakon 65. godine starosti, bez obzira na to što je 100% invalid. U vezi sa navedenim, Ustavni sud podsjeća na to da je odredbom člana 15. stav 1. Pravila Ustavnog suda BiH propisano ko su učesnici u postupku pred Ustavnim sudom. Članom 15. stav 2. Pravila Ustavnog suda BiH propisano je da Ustavni sud može u konkretnom predmetu odrediti druge učesnike u postupku na koje će se primjenjivati princip kontradiktornosti. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da se radi o predmetu u kojem se traži apstraktna ocjena ustavnosti sporne odredbe na osnovu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi da se, prema odredbama člana 15. stav 2. Pravila Ustavnog suda BiH, odrede drugi učesnici u postupku. 3. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine, Predstavničkog doma i Doma naroda (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) zatraženo je 25. jula godine da dostave odgovore na zahtjev. 4. Dom naroda Parlamenta FBiH je 27. augusta godine od Ustavnog suda zatražio produženje roka za dostavljanje odgovora na predmetni zahtjev. Ustavni sud je dopisom od 7. septembra godine odobrio navedeni zahtjev. Parlament FBiH nije dostavio odgovor na zahtjev. 5. Na osnovu člana 33. Pravila Ustavnog suda, od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike (u daljnjem tekstu: Federalno ministarstvo) zatraženo je 18. oktobra godine da dostavi odgovor o tome šta su razlozi, odnosno šta je svrha koja se želi postići odredbom člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/90). Federalno ministarstvo je navedenu informaciju dostavilo Ustavnom sudu 6. novembra godine. 6. Informacija Federalnog ministarstva je dostavljena podnosiocu zahtjeva 13. decembra godine. III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva 7. Podnosilac zahtjeva traži od Ustavnog suda ocjenu kompatibilnosti člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/09). Podnosilac zahtjeva smatra da je navedena odredba diskriminirajuća, te da su njome u neravnopravan položaj stavljena lica sa invaliditetom čiji je invaliditet nastao nakon 65. godine. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, navedena lica su trebala biti bolje zaštićena, budući da se na nastupanje invalidnosti ne može utjecati, a radi se o licima kojima je pomoć neupitna. Podnosilac zahtjeva smatra da je sporna odredba u suprotnosti sa članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Također, smatra da je navedena odredba u suprotnosti sa Evropskom socijalnom poveljom, posebno sa poglavljem koje se odnosi na lica sa invaliditetom. Podnosilac zahtjeva ukazuje na odredbu člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prema kojoj prava i slobode određene Evropskom konvencijom imaju prioritet nad drugim zakonima. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da je sporna odredba neustavna. b) Informacija Federalnog ministarstva 8. U svojoj informaciji Federalno ministarstvo je navelo da je Zakonom o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 54/04) po prvi put omogućeno da lica sa invaliditetom ostvaruju prava na ličnu invalidninu, dodatak za njegu i pomoć od drugog lica i ortopedski dodatak. Istaknuto je da je Zakon imao mnoge manjkavosti počevši od nedostatka definicije invaliditeta, nepreciznosti definiranja korisnika prava, nepostojanja razlike između bolesti ili starosti i stanja invaliditeta. Njegova primjena je rezultirala uvođenjem u pravo ogromnog broja korisnika, prijenosom dotadašnjih korisnika prava po kantonalnim propisima na federalni nivo, te neadekvatnom zaštitom lica sa invaliditetom kojima je pomoć najpotrebnija. Izmjenama i dopunama navedenog zakona iz godine željelo se postići da se na najbolji mogući način zaštite lica sa invaliditetom sa najvećim stepenom oštećenja organizma, da se bolest i starost razdvoje od invaliditeta, te da se dijelu dotadašnjih korisnika prava osigura zaštita na kantonalnom nivou, s obzirom na to da je oblast socijalne zaštite stvar podijeljene nadležnosti između kantona i Federacije. Prema mišljenju Ministarstva, odredba člana 18.d. stav 4. navedenog zakona ne dovodi do diskriminacije lica sa invaliditetom, nego se izmijenjenim zakonom želio poštovati Ustav u pogledu podijeljene nadležnosti. IV. Relevantni propisi 9. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u relevantnom dijelu glasi: Član 18.d. stav 4. Lica sa invaliditetom koji je nastao nakon 65. godine života a kod kojih je, u skladu sa mišljenjem Instituta, utvrđena potreba za korištenjem prava na dodatak za njegu i pomoć od drugog lica, ovo pravo ostvaruju u skladu sa propisom kantona. V. Dopustivost 10. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud polazi od odredbe člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine. Član VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi:

126 Broj 14 - Strana 126 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Ustavni sud je jedini nadležan da odlučuje o bilo kojem sporu koji se javlja po ovom Ustavu između dva entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući ali ne ograničavajući se na to pitanje: - Da li je odluka entiteta da uspostavi poseban paralelan odnos sa susjednom državom u skladu sa ovim Ustavom, uključujući i odredbe koje se odnose na suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine. - Da li je bilo koja odredba ustava ili zakona jednog entiteta u skladu sa ovim Ustavom. Sporove može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući, ili njegov zamjenik, bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina članova bilo kojeg doma zakonodavnog organa jednog entiteta. 11. Budući da je zahtjev za ocjenu ustavnosti entitetskog zakona podnio predsjedavajući Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH, Ustavni sud konstatira da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine. 12. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 17. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan razlog za nedopustivost zahtjeva iz člana 17. stav 1. Pravila Ustavnog suda. VI. Meritum 13. Podnosilac zahtjeva navodi da član 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) nije saglasan sa članom 14. Evropske konvencije u vezi sa Evropskom socijalnom poveljom. Član II/2. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u njenim protokolima se direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Član 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju glasi: Opća zabrana diskriminacije 1. Uživanje svih prava određenih zakonom osigurat će se bez diskriminacije na bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja kože, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovina, rođenje ili drugi status. 2. Nikoga ne smiju diskriminirati javna tijela na bilo kojoj osnovi, kako je i navedeno u stavu Ustavni sud konstatira da podnosilac zahtjeva ističe da je odredba člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u suprotnosti sa Evropskom socijalnom poveljom. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je Predsjedništvo Bosne i Hercegovine 16. jula godine donijelo odluku o ratifikaciji revidirane Evropske socijalne povelje od 3. maja godine. Prema mišljenju Ustavnog suda, aktom ratifikacije Evropska socijalna povelja postala je sastavni dio pravnog poretka u Bosni i Hercegovini. Međutim, ona nije navedena među dokumentima u Aneksu I Ustava Bosne i Hercegovine, a ni aktom ratifikacije automatski nije postala (i) dio Ustava Bosne i Hercegovine. Stoga će se ustavnost osporene zakonske odredbe ispitati u skladu sa ovim Ustavom, kako je to propisano odredbama člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine. 15. Ustavni sud zapaža da podnosilac zahtjeva u suštini ukazuje na diskriminaciju po osnovu samog zakona. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da član 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju sadrži opći princip zabrane diskriminacije i garantira uživanje svih prava određenih zakonom bez diskriminacije na bilo kojem osnovu kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovina, rođenje ili drugi status. Dalje, odredbe Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju podrazumijevaju i da javni organi nikoga ne mogu diskriminirati prema bilo kojem osnovu, dakle osnovni princip nediskriminacije je proširen i na domaće zakone, a ne samo na prava garantirana Evropskom konvencijom, kako to predviđa član 14. Evropske konvencije na koji se poziva podnosilac zahtjeva. Prema tome, Ustavni sud će ispitati da li je odredba člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u suprotnosti sa članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da se, prema članu II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prava i slobode predviđeni u Evropskoj konvenciji i u njenim protokolima direktno primjenjuju u Bosni i Hercegovini i da ti akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Stoga, Ustavni sud naglašava da je član 1. Protokola broj 12 Evropske konvencije dio Ustava Bosne i Hercegovine, te da ga, s obzirom na njegov opći karakter, nije potrebno ispitivati u odnosu na neko od prava iz Evropske konvencije i Ustava Bosne i Hercegovine već samostalno. 16. Ustavni sud je u Odluci broj U 7/11 od 30. marta godine konstatirao da još ne postoji značajna praksa ni Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), niti Ustavnog suda u vezi sa tumačenjem odredaba Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. Stoga je u toj odluci istaknuto sljedeće: " [ ] da je za Ustavni sud značajno tumačenje koje je Evropski sud dao u odluci koju je donio u predmetu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine (vidi Evropski sud, Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 22. decembra godine, aplikacije br /06 i 34836/06). U toj odluci, Evropski sud je naveo: 'Smisao diskriminacije [je] konstantno interpretiran u praksi Suda u okviru razmatranja člana 14. Evropske konvencije. U suštini, ova praksa je jasno ustanovila da diskriminacija znači različit tretman, bez objektivnog i razumnog opravdanja, osoba u istoj situaciji (vidi paragrafi gore i izvore koji ih citiraju). Izvori koriste isti termin diskriminacije u pogledu člana 1. Protokola broj 12. Bez obzira na razliku između ove dvije odredbe, značenje ovog termina u članu 1. Protokola broj 12 ima intenciju da bude identičan sa terminom iz člana 14. (vidi Eksplanatorni izvještaj Protokola broj 12 18). Stoga Sud ne vidi nijedan razlog da odstupi od utvrđene interpretacije diskriminacije, kako je gore u tekstu objašnjeno, kada isti termin primjenjuje u okviru člana 1. Protokola broj 12'. Evropski sud je u navedenom predmetu zaključio da je došlo do kršenja prava iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, gotovo u cijelosti upućujući na svoje zaključke u istoj odluci u pogledu kršenja člana 14. Evropske konvencije u vezi sa članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju". (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 7/11 od 30. marta godine, tačka 21, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 36/12). 17. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud podsjeća na to da, prema praksi Evropskog suda, diskriminacija nastupa ako se lice ili grupa lica koji se nalaze u analognoj situaciji različito

127 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 127 tretiraju na osnovu spola, rase, boje, jezika, vjere (...) u pogledu uživanja prava iz Evropske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman ili upotrebu sredstava naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu (vidi Evropski sud, Belgijski jezički slučaj, presuda od 9. februara godine, serija A, broj 6, stav 10). Pri tome je nevažno je li diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili primjene samog zakona (vidi Evropski sud, Irska protiv Velike Britanije, presuda od 18. januara godine, serija A, broj 25, stav 226). 18. Prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda, neki akt ili propis je diskriminirajući ako pravi razliku između pojedinaca ili grupa koje se nalaze u sličnoj situaciji, te ako u tom razlikovanju izostane objektivno i razumno opravdanje, odnosno ako nije bilo razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i ciljeva čijem ostvarenju se teži. Međutim, prema praksi Evropskog suda, državni organi imaju određenu slobodu procjene kada odlučuju da li i u kojoj mjeri razlike u inače sličnim situacijama opravdavaju različit tretman prema zakonu. Obim te slobode procjene varira u zavisnosti od okolnosti samog predmeta i pozadine tog predmeta (vidi Evropski sud, Rasmunssen protiv Danske, presuda od 28. novembra godine, serija A, broj 87, stav 40). Naprimjer, Evropski sud je dopustio priličnu slobodu procjene u vezi sa formuliranjem i provođenjem odluka u oblasti porezne politike (vidi Evropski sud, National and Provincial Building Society i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. oktobra godine, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-VII, stav 80). 19. U konkretnom slučaju, podnosilac zahtjeva smatra da su spornom odredbom diskriminirana lica sa invaliditetom čiji je invaliditet nastao nakon 65. godine života. Podnosilac zahtjeva ističe da su navedena lica spornom odredbom stavljena u neravnopravan položaj iako su trebala biti zaštićena, budući da se na nastupanje invalidnosti ne može utjecati. Također, naglašava da se radi o licima kojima je potrebna pomoć. Iz navedenog proizlazi da podnosilac zahtjeva upućuje na diskriminaciju po osnovu godina života. Iako u članu 1. Protokola broj 12 nije eksplicitno navedena zabrana diskriminacije po starosnoj dobi, navedenim članom je propisano uživanje svih prava određenih zakonom, odnosno opća zabrana diskriminacije prema zakonu u odnosu na drugi status. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, iz formulacije navedenog člana nabrajanje osnova za razliku u tretmanu koji predstavlja diskriminaciju nije iscrpljen, te da bi se stoga zabrana diskriminacije po osnovu starosne dobi mogla podvesti pod pojam drugi status u smislu navedenog člana. 20. Ustavni sud ukazuje na to da međunarodno pravo priznaje tri osnova za osiguranje odgovarajućeg standarda života: imovinu, rad i socijalno osiguranje. Pravo na socijalno osiguranje u najširem smislu podrazumijeva pravo na socijalno osiguranje i pravo na socijalnu pomoć. Socijalno osiguranje podrazumijeva izdvajanje određenih sredstava radnika, kako bi oni i njihovi članovi porodice imali pravo na određenu naknadu u slučaju bolesti, povreda nastalih na radu ili u slučaju penzioniranja. Socijalna pomoć predstavlja novčana izdvajanja iz državnih fondova po osnovu poreza ili drugih izvora za ugrožene kategorije kao što su lica sa invaliditetom i nezaposlena lica. U smislu međunarodnopravne zaštite, licima sa invaliditetom pripadaju sva osnovna (opća) ljudska prava i slobode jednako kao i svim drugim ljudima. Zbog svojih objektivno datih posebnih potreba, oni, međutim, imaju i neka dodatna prava. Ona ne predstavljaju njihovo favoriziranje (diskriminaciju ostalih) već nužan uvjet da bi im se osigurala stvarna ravnopravnost sa drugim ljudima na isti način kao što se odgovarajućim mjerama štite i druge ugrožene kategorije ljudi, kao što su djeca, starija lica, manjine itd. 21. Ustavni sud zapaža, ne dajući pri tome bilo kakvu definiciju invaliditeta, da je pojam invalid uobičajen naziv za lice koje je usljed urođene ili stečene tjelesne mane (usljed bolesti, povrede, ranjavanja i sl.) djelimično ili u potpunosti onesposobljeno za rad, a u nekim slučajevima i za staranje o samom sebi. U zavisnosti od toga kako je došlo do invalidnosti, obično se dijele na ratne, mirnodopske i invalide rada, s tim da su moguće i daljnje podjele (npr., ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi i dr.). 22. Ustavni sud podsjeća na to da je Bosna i Hercegovina država koja se u svom Ustavu opredijelila za poštivanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Već u preambuli Ustava Bosne i Hercegovine poziva se na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, odnosno o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Deklaraciju o pravima lica koja pripadaju nacionalnim ili etničkim, vjerskim i jezičkim manjinama. Sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine čini petnaest međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima pobrojanih u Aneksu I na Ustav Bosne i Hercegovine, a uživanje prava i sloboda iz navedenih međunarodnih sporazuma osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije, kako je to propisano članom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine. 23. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da su pitanja koja se tiču socijalne politike i pitanja lica sa invaliditetom u nadležnosti entiteta i kantona. To kao rezultat ima i različita zakonska rješenja u toj oblasti. 24. S ciljem poboljšanja stanja u oblasti invalidnosti Ustavni sud zapaža da je Vijeće ministara Bosne i Hercegovine 8. maja godine usvojilo Politiku u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini, objavljenu u "Službenom glasniku BiH" broj 76/08. U navedenom dokumentu je istaknuto da cilj ove Politike Bosne i Hercegovine, njenih entiteta Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske i Distrikta Brčko je da omogući svim osobama sa invaliditetom da dostignu najviši kvalitet životnog potencijala, poštovanja i digniteta, nezavisnosti, produktivnosti i jednakog učešća u društvu u najproduktivnijem i što pristupačnijem okruženju. Zakone, podzakonska akta i programe koji omogućavaju osobama sa invaliditetom da ispune ove ciljeve trebaju inicirati, finansirati i provoditi vladine institucije, privatni i nevladin sektor i pojedinci. Dalje je ukazano na to da je diskriminacija osoba sa invaliditetom česta u svakodnevnom životu, bez obzira na postojanje pojedinih zakona koji zabranjuju diskriminaciju po osnovu invalidnosti. Najilustrativniji primjer diskriminacije je da su novčane naknade po osnovu invalidnosti za isti stepen i vrstu invalidnosti u rasponu od 41 KM do 1700 KM. Politika ima 14 ciljeva, a prvi je ratificirati Konvenciju UN-a o pravima lica sa invaliditetom i druge međunarodne dokumente. 25. Nakon usvajanja navedene Politike u oba entiteta su izrađene strategije u oblasti invalidnosti i to "Strategija za unapređenje društvenog položaja lica sa invaliditetom u Republici Srpskoj " i "Strategija za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom u Federaciji Bosne i Hercegovine ". U Strategiji za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom u Federaciji BiH je istaknuto da međunarodni pravni instrumenti koje je Bosna i Hercegovina ratificirala i koji su sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine, ustava entiteta i kantona, a neki su po pravnoj snazi iznad domaćih zakona, čine dio normativnopravnog poretka relevantnog i za pitanje invaliditeta. Ukazano je na to da je osnovni princip međunarodnih instrumenata princip nediskriminacije, što znači da licima sa invaliditetom pripadaju sva prava propisana međunarodnim dokumentima

128 Broj 14 - Strana 128 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, jednako kao i svakom građaninu. Stoga, pored obaveze da uskladi domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama koje je prihvatila, država je obavezna i da u praktičnoj primjeni vodi računa o tome koliko su ranjive grupe, kao što su lica sa invaliditetom, uključene u sistem i koliko im je od propisanih prava stvarno dostupno. Istaknuto je da je Bosna i Hercegovina usvajanjem međunarodne regulative pokazala opredjeljenje za uvažavanje principa demokratije i poštivanja ljudskih prava. U mnoge zakone od interesa za lica sa invaliditetom ugrađeni su principi nediskriminacije. Međutim, istaknuto je da u nekim zakonima nisu na pravi način prepoznate potrebe lica sa invaliditetom. 26. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud mora odgovoriti da li sporna odredba ukazuje na različito postupanje prema licima sa invaliditetom koja se nalaze u istoj situaciji. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je spornom odredbom propisano da lica sa invaliditetom koji je nastao nakon 65. godine života, a kod kojih je u skladu sa mišljenjem Instituta utvrđena potreba za korištenjem prava na dodatak za njegu i pomoć drugog lica, ovo pravo ostvaruju u skladu sa propisom kantona. Prema mišljenju Ustavnog suda, nesporno proizlazi da navedena odredba pravi razliku između lica sa invalidnošću po godinama starosti. Naime, ovom odredbom je napravljena razlika između lica sa invaliditetom čija je invalidnost nastupila nakon 65. godine života u odnosu na lica čija je invalidnost nastupila prije 65. godine života. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba sama po sebi pravi razliku između lica sa invaliditetom prema dobnoj skupini sa aspekta nastupanja invaliditeta. 27. Dalje, Ustavni sud mora razmotriti da li ovakav različit tretman lica sa invaliditetom ima razumno i objektivno opravdanje. Naime, za Ustavni sud se postavlja pitanje zbog čega lica kod kojih je invalidnost nastupila nakon 65. godine života moraju svoja prava ostvarivati u skladu sa kantonalnim propisima, a lica čija je invalidnost nastupila prije 65. godine svoja prava i dalje mogu ostvarivati u skladu sa federalnim propisima. Ustavni sud naglašava da donosilac spornog zakona nije Ustavnom sudu dostavio odgovor iz kojeg bi se moglo jasno zaključiti šta je bio ratio sporne odredbe. Stoga je Ustavni sud zatražio informaciju od Federalnog ministarstva, koje je nadležno za pitanje socijalne politike, te je ujedno i bilo predlagač sporne odredbe. Iz informacije Federalnog ministarstva proizlazi da je primjena Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodica sa djecom ("Službene novine FBiH broj 54/04) dovela do povećanja velikog broja korisnika osiguranja na način da su dotadašnji korisnici prava po osnovu kantonalnih propisa prebačeni na federalni nivo. Razlog za ponovno vraćanje navedenih lica na kantonalni nivo Federalno ministarstvo opravdava time da je to najbolji mogući način zaštite lica sa invaliditetom sa najvećim stepenom oštećenja organizma. Naime, prema mišljenju Ministarstva, potrebno je da se bolest i starost razdvoje od invaliditeta sa najvećim stepenom. Federalno ministarstvo zaključuje da sporna odredba ne dovodi do diskriminacije već se njome htio poštovati Ustav Federacije Bosne i Hercegovine u pogledu podjele nadležnosti između Federacije i kantona. 28. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati da li se različito postupanje prema licima sa invaliditetom može opravdati raspodjelom nadležnosti između Federacije Bosne i Hercegovine i kantona. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da pitanje socijalne politike prema članu III.2. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine potpada pod nadležnost federalne vlasti i kantona. Članom III.3.1) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine je propisano da se nadležnosti iz člana III.2, među kojima je i socijalna politika, ostvaruju zajednički ili odvojeno ili u okviru kantona koordinirano od federalne vlasti. Prema članu III.3.2) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, kantoni i federalna vlast se u pogledu svojih nadležnosti dogovaraju na trajnom osnovu. 29. Dovodeći navedeno u kontekst socijalne politike, prema mišljenju Ustavnog suda, ova ustavna raspodjela nadležnosti ne bi mogla biti odgovor za ovakav različit tretman lica sa invaliditetom. Pri tome, Ustavni sud naglašava, ne tumačeći odredbe Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, da raspodjela nadležnosti između kantona i federalne vlasti ukazuje na to da se federalna vlast i kantoni zajednički dogovaraju o načinu provođenja socijalne politike, koji ne bi smio biti na štetu korisnika prava. Ta politika bi, kako ističe Ustavni sud, morala voditi što više ka ujednačenju i povećanju prava lica sa invaliditetom, a ne ka njihovom različitom tretiranju i umanjenju njihovih prava. Štaviše, prioritet bi trebao biti ispunjenje u najvećem mogućem dijelu međunarodnih obaveza koje je preuzela država Bosna i Hercegovina, a samim time i njeni entiteti u ostvarivanju prava lica sa invaliditetom kao najranjivije kategorije stanovništva. 30. Prema mišljenju Ustavnog suda, raspodjela nadležnosti ne može biti razumno i objektivno opravdanje za ovakav različit tretman lica sa invaliditetom po godinama starosti, a kako to u svojoj informaciji navodi Federalno ministarstvo. Ustavni sud zapaža da Federalno ministarstvo u svojoj informaciji nije odgovorilo na pitanje zbog čega su lica čiji je invaliditet nastupio nakon 65. godine upućena da svoja prava ostvaruju po kantonalnim propisima, dok su lica čiji je invaliditet nastupio prije 65. godine ostavljena da svoja prava mogu ostvarivati u skladu sa federalnim propisima. Ustavni sud naglašava da sporna odredba sama po sebi nesporno pravi razliku između lica sa invaliditetom prema godinama starosti. To je, prema mišljenju Ustavnog suda, dovoljno za zaključak da je sporna odredba diskriminirajuća, ne ulazeći pri tome u same uvjete i iznose koje bi ovi korisnici ostvarili u skladu sa kantonalnim propisima, na što su upućeni spornom odredbom. Pri tome, Ustavni sud napominje da se Federacija sastoji od 10 kantona, te da zakonska rješenja u pogledu socijalne politike u svakom od kantona ne moraju biti nužno istovjetna. Ustavni sud primjećuje da iz izvještaja o stanju u oblasti invalidnosti u BiH od marta godine, koji je izradila grupa sastavljena od predstavnika organizacija članica Mreže organizacija lica sa invaliditetom Bosne i Hercegovine, proizlazi da su u implementaciji sporne odredbe samo Kanton Sarajevo, Tuzlanski kanton i Zeničko-dobojski kanton do sada regulirali pravo na tuđu njegu i pomoć, a da je praktična primjena sporne odredbe počela samo u Kantonu Sarajevo. 31. Ustavni sud naglašava da lica sa invaliditetom imaju pravo da u potpunosti i jednako učestvuju u društvu i da poboljšaju kvalitet svog života. S druge strane, obaveza države je da im omogući da dostignu najviši kvalitet životnog potencijala, poštovanja i digniteta, nezavisnosti, produktivnosti i jednakog učešća u društvu u najproduktivnijem i što pristupačnijem okruženju. Dakle, cilj svakog društva bi trebao biti da se ovim kategorijama stanovništva olakša svakodnevni način života, a ne da se vrši njihova marginalizacija. Prema mišljenju Ustavnog suda, na državi je da teži da socijalna politika u odnosu na lica sa invaliditetom bude takva da ne bude različitosti u pogledu ostvarivanja njihovih prava ili da se one svedu na najmanju moguću mjeru. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da sporna odredba ne zadovoljava ove zahtjeve. Štaviše, sporna odredba je sama po sebi diskriminirajuća jer pravi razliku između lica sa invaliditetom po godinama starosti. Pri tome, zakonodavac nije dostavio razumno i objektivno opravdanje za ovo razlikovanje,

129 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 129 a navedeno Ustavni sud nije mogao zaključiti ni iz informacije koju je dobio od Federalnog ministarstva. 32. Na osnovu navedenog, te budući da je utvrđeno da nema razumnog i objektivnog opravdanja za ovako različito tretiranje lica sa invaliditetom prema godinama starosti, Ustavni sud smatra da je odredba člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) diskriminirajuća i samim tim suprotna članu II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. VII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje da je odredba člana 18.d. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodice sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) suprotna odredbi člana II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, jer ukazuje na različit tretman lica sa invaliditetom, a ne postoji razumno i objektivno opravdanje za takvo postupanje. 34. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 63. stav 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 35. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnome sazivu, u predmetu broj U 9/12, rješavajući zahtjev Milorada Živkovića, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedatelja Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na temelju članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 63. stavak 4. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Tudor Pantiru, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Constance Grewe, sutkinja Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 30. siječnja godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se zahtjev Milorada Živkovića, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedatelja Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09). Utvrđuje se da odredba članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09) nije sukladna članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa odredbama članka 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 63. stavak 4. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, najkasnije u roku od šest mjeseci od dana dostave ove odluke, uskladi odredbu članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 14/09) sa odredbama članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa člankom 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Parlamentu Federacije Bosne i Hercegovine da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku iz prethodnog stavka, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Milorad Živković, u vrijeme podnošenja zahtjeva predsjedatelj Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva), podnio je 5. lipnja godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/90). II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Molbom za sudjelovanje u postupku Ustavnom sudu se obratila Dobrila Jurić, koja je u postupku pred nadležnim federalnim tijelima izgubila pravo na tuđu skrb i pomoć, budući da je njezina invalidnost nastupila nakon 65. godine starosti, bez obzira na to što je 100% invalid. U vezi sa navedenim, Ustavni sud podsjeća na to da je odredbom članka 15. stavak 1. Pravila Ustavnog suda BiH propisano tko su sudionici u postupku pred Ustavnim sudom. Člankom 15. stavak 2. Pravila Ustavnog suda BiH propisano je da Ustavni sud može u konkretnom predmetu odrediti druge sudionike u postupku na koje će se primjenjivati načelo kontradiktornosti. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da se radi o predmetu u kojem se traži apstraktna ocjena ustavnosti sporne odredbe na temelju članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi da se, prema odredbama članka 15. stavak 2. Pravila Ustavnog suda BiH, odrede drugi sudionici u postupku. 3. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine, Zastupničkog doma i Doma naroda (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) zatraženo je 25. srpnja godine da dostave odgovore na zahtjev. 4. Dom naroda Parlamenta FBiH je 27. kolovoza godine od Ustavnog suda zatražio produženje roka za dostavu odgovora na predmetni zahtjev. Ustavni sud je dopisom od 7. rujna godine odobrio navedeni zahtjev. Parlament FBiH nije dostavio odgovor na zahtjev. 5. Na temelju članka 33. Pravila Ustavnog suda, od Federalnog ministarstva rada i socijalne politike (u daljnjem tekstu: Federalno ministarstvo) zatraženo je 18. listopada godine da dostavi odgovor o tome što su razlozi, odnosno što je svrha koja se želi postići odredbom članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/90). Federalno

130 Broj 14 - Strana 130 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, ministarstvo je navedenu informaciju dostavilo Ustavnom sudu 6. studenoga godine. 6. Informacija Federalnog ministarstva je dostavljena podnositelju zahtjeva 13. prosinca godine. III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva 7. Podnositelj zahtjeva traži od Ustavnog suda ocjenu kompatibilnosti članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine Federacije BiH" broj 14/09). Podnositelj zahtjeva smatra da je navedena odredba diskriminirajuća, te da su njome u neravnopravan položaj stavljene osobe sa invaliditetom čiji je invaliditet nastao nakon 65. godine. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, navedene osobe su trebale biti bolje zaštićene, budući da se na nastupanje invalidnosti ne može utjecati, a radi se o osobama kojima je pomoć neupitna. Podnositelj zahtjeva smatra da je sporna odredba u suprotnosti sa člankom 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Također, smatra da je navedena odredba u suprotnosti sa Europskom socijalnom poveljom, posebno sa poglavljem koje se odnosi na osobe sa invaliditetom. Podnositelj zahtjeva ukazuje na odredbu članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prema kojoj prava i slobode određene Europskom konvencijom imaju prioritet nad drugim zakonima. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da je sporna odredba neustavna. b) Informacija Federalnog ministarstva 8. U svojoj informaciji Federalno ministarstvo je navelo da je Zakonom o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 54/04) po prvi put omogućeno da osobe sa invaliditetom ostvaruju prava na osobnu invalidninu, dodatak za skrb i pomoć od druge osobe i ortopedski dodatak. Istaknuto je da je Zakon imao mnoge manjkavosti počevši od nedostatka definicije invaliditeta, nepreciznosti definiranja korisnika prava, nepostojanja razlike između bolesti ili starosti i stanja invaliditeta. Njegova primjena je rezultirala uvođenjem u pravo ogromnog broja korisnika, prijenosom dotadašnjih korisnika prava po kantonalnim propisima na federalnu razinu, te neadekvatnom zaštitom osoba sa invaliditetom kojima je pomoć najpotrebnija. Izmjenama i dopunama navedenog zakona iz godine željelo se postići da se na najbolji mogući način zaštite osobe sa invaliditetom sa najvećim stupnjem oštećenja organizma, da se bolest i starost razdvoje od invaliditeta, te da se dijelu dotadašnjih korisnika prava osigura zaštita na kantonalnoj razini, s obzirom na to da je oblast socijalne zaštite stvar podijeljene nadležnosti između kantona i Federacije. Prema mišljenju Ministarstva, odredba članka 18.d. stavak 4. navedenog zakona ne dovodi do diskriminacije osoba sa invaliditetom, nego se izmijenjenim zakonom želio poštovati Ustav u pogledu podijeljene nadležnosti. IV. Relevantni propisi 9. Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u relevantnom dijelu glasi: Članak 18.d. stavak 4. Osobe s invaliditetom, čiji je invaliditet nastao nakon 65. godine života, a kod kojih je, u skladu s mišljenjem Instituta, utvrđena potreba za korištenjem prava na dodatak za njegu i pomoć od strane druge osobe, ovo pravo ostvaruju u skladu s propisom kantona. V. Dopustivost 10. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud polazi od odredbe članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine. Članak VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud ima isključivu nadležnost odlučivanja o svim sporovima koji proisteknu iz ovog Ustava između entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, ili između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući, ali ne ograničavajući se na to: - Je li odluka nekog entiteta da uspostavi posebne paralelne odnose sa susjednom državom sukladna ovom Ustavu, uključujući i odredbe koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine. - Je li neka odredba ustava ili zakona jednog entiteta sukladna ovom Ustavu. Spor može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući ili dopredsjedavajući jednog od domova Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata jednog od domova Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina članova jednog od domova zakonodavnog tijela jednog entiteta. 11. Budući da je zahtjev za ocjenu ustavnosti entitetskog zakona podnio predsjedatelj Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine BiH, Ustavni sud konstatira da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine. 12. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 17. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni zahtjev dopustiv zato što ga je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan razlog za nedopustivost zahtjeva iz članka 17. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. VI. Meritum 13. Podnositelj zahtjeva navodi da članak 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) nije suglasan sa člankom 14. Europske konvencije u vezi sa Europskom socijalnom poveljom. Članak II/2. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: U Bosni i Hercegovini izravno se primjenjuju prava i slobode garantirani Europskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda kao i njezinim protokolima. Ovi akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Članak 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju glasi: Opća zabrana diskriminacije 1. Uživanje svih prava određenih zakonom osigurat će se bez diskriminacije na bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja kože, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovina, rođenje ili drugi status. 2. Nikoga ne smiju diskriminirati javna tijela na bilo kojoj osnovi, kako je i navedeno u stavku Ustavni sud konstatira da podnositelj zahtjeva ističe da je odredba članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u suprotnosti sa Europskom socijalnom poveljom. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je Predsjedništvo Bosne i Hercegovine 16. srpnja godine donijelo odluku o ratifikaciji revidirane Europske socijalne povelje od 3. svibnja godine. Prema mišljenju Ustavnog suda, aktom ratifikacije Europska socijalna povelja postala je sastavni dio pravnog poretka u Bosni i Hercegovini. Međutim, ona nije navedena među dokumentima u Aneksu I Ustava Bosne i

131 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 131 Hercegovine, a ni aktom ratifikacije automatski nije postala (i) dio Ustava Bosne i Hercegovine. Stoga će se ustavnost pobijane zakonske odredbe ispitati sukladno ovom Ustavu, kako je to propisano odredbama članka VI/3.(a) Ustava Bosne i Hercegovine. 15. Ustavni sud zapaža da podnositelj zahtjeva u biti ukazuje na diskriminaciju po osnovi samog zakona. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da članak 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju sadrži opće načelo zabrane diskriminacije i jamči uživanje svih prava određenih zakonom bez diskriminacije na bilo kojoj osnovi kao što su spol, rasa, boja kože, jezik, vjera, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, pripadnost nacionalnoj manjini, imovina, rođenje ili drugi status. Dalje, odredbe Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju podrazumijevaju i da javna tijela nikoga ne mogu diskriminirati prema bilo kojoj osnovi, dakle temeljno načelo nediskriminacije je prošireno i na domaće zakone, a ne samo na prava zajamčena Europskom konvencijom, kako to predviđa članak 14. Europske konvencije na koji se poziva podnositelj zahtjeva. Prema tome, Ustavni sud će ispitati je li odredba članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) u suprotnosti sa člankom 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da se, prema članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, prava i slobode predviđeni u Europskoj konvenciji i u njezinim protokolima izravno primjenjuju u Bosni i Hercegovini i da ti akti imaju prioritet nad svim ostalim zakonima. Stoga, Ustavni sud naglašava da je članak 1. Protokola broj 12 Europske konvencije dio Ustava Bosne i Hercegovine, te da ga, s obzirom na njegov opći karakter, nije potrebno ispitivati u odnosu na neko od prava iz Europske konvencije i Ustava Bosne i Hercegovine već samostalno. 16. Ustavni sud je u Odluci broj U 7/11 od 30. ožujka godine konstatirao da još ne postoji značajna praksa ni Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), niti Ustavnog suda u vezi sa tumačenjem odredaba Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju. Stoga je u toj odluci istaknuto sljedeće: " [ ] da je za Ustavni sud značajno tumačenje koje je Evropski sud dao u odluci koju je donio u predmetu Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine (vidi Europski sud, Sejdić i Finci protiv Bosne i Hercegovine, presuda od 22. decembra godine, aplikacije br /06 i 34836/06). U toj odluci, Evropski sud je naveo: 'Smisao diskriminacije [je] konstantno interpretiran u praksi Suda u okviru razmatranja člana 14. Evropske konvencije. U suštini, ova praksa je jasno ustanovila da diskriminacija znači različit tretman, bez objektivnog i razumnog opravdanja, osoba u istoj situaciji (vidi paragrafi gore i izvore koji ih citiraju). Izvori koriste isti termin diskriminacije u pogledu člana 1. Protokola broj 12. Bez obzira na razliku između ove dvije odredbe, značenje ovog termina u članu 1. Protokola broj 12 ima intenciju da bude identičan sa terminom iz člana 14. (vidi Eksplanatorni izvještaj Protokola broj 12 18). Stoga Sud ne vidi nijedan razlog da odstupi od utvrđene interpretacije diskriminacije, kako je gore u tekstu objašnjeno, kada isti termin primjenjuje u okviru člana 1. Protokola broj 12'. Europski sud je u navedenom predmetu zaključio da je došlo do kršenja prava iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, gotovo u cijelosti upućujući na svoje zaključke u istoj odluci u pogledu kršenja člana 14. Europske konvencije u vezi sa članom 3. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju". (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 7/11 od 30. ožujka godine, točka 21, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 36/12). 17. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud podsjeća na to da, prema praksi Europskog suda, diskriminacija nastupa ako se osoba ili skupina osoba koje se nalaze u analognoj situaciji različito tretiraju na temelju spola, rase, boje, jezika, vjere (...) u pogledu uživanja prava iz Europske konvencije, a ne postoji objektivno i razumno opravdanje za takav tretman ili upotrebu sredstava naspram željenog cilja koji nisu u proporcionalnom odnosu (vidi Europski sud, Belgijski jezični slučaj, presuda od 9. veljače godine, serija A, broj 6, stavak 10). Pri tome je nevažno je li diskriminacija posljedica različitog zakonskog tretmana ili primjene samog zakona (vidi Europski sud, Irska protiv Velike Britanije, presuda od 18. siječnja godine, serija A, broj 25, stavak 226). 18. Prema praksi Ustavnog suda i Europskog suda, neki akt ili propis je diskriminirajući ako pravi razliku između pojedinaca ili skupina koje se nalaze u sličnoj situaciji, te ako u tom razlikovanju izostane objektivno i razumno opravdanje, odnosno ako nije bilo razumnog odnosa proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i ciljeva čijem ostvarenju se teži. Međutim, prema praksi Europskog suda, državna tijela imaju određenu slobodu procjene kada odlučuju opravdavaju li i u kojoj mjeri razlike u inače sličnim situacijama različit tretman prema zakonu. Obujam te slobode procjene varira u ovisnosti o okolnostima samog predmeta i pozadini tog predmeta (vidi Europski sud, Rasmunssen protiv Danske, presuda od 28. studenoga godine, serija A, broj 87, stavak 40). Naprimjer, Europski sud je dopustio priličnu slobodu procjene u vezi sa formuliranjem i provedbom odluka u oblasti porezne politike (vidi Europski sud, National and Provincial Building Society i ostali protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. listopada godine, Izvješća o presudama i odlukama 1997-VII, stavak 80). 19. U konkretnom slučaju, podnositelj zahtjeva smatra da su spornom odredbom diskriminirane osobe sa invaliditetom čiji je invaliditet nastao nakon 65. godine života. Podnositelj zahtjeva ističe da su navedene osobe spornom odredbom stavljene u neravnopravan položaj iako su trebale biti zaštićene, budući da se na nastupanje invalidnosti ne može utjecati. Također, naglašava da se radi o osobama kojima je potrebna pomoć. Iz navedenog proizlazi da podnositelj zahtjeva upućuje na diskriminaciju po osnovi godina života. Iako u članku 1. Protokola broj 12 nije eksplicitno navedena zabrana diskriminacije po starosnoj dobi, navedenim člankom je propisano uživanje svih prava određenih zakonom, odnosno opća zabrana diskriminacije prema zakonu u odnosu na drugi status. Dakle, prema mišljenju Ustavnog suda, iz formulacije navedenog članka nabrajanje osnova za razliku u tretmanu koji predstavlja diskriminaciju nije iscrpljen, te da bi se stoga zabrana diskriminacije po osnovi starosne dobi mogla podvesti pod pojam drugi status u smislu navedenog članka. 20. Ustavni sud ukazuje na to da međunarodno pravo priznaje tri osnove za osiguranje odgovarajućeg standarda života: imovinu, rad i socijalno osiguranje. Pravo na socijalno osiguranje u najširem smislu podrazumijeva pravo na socijalno osiguranje i pravo na socijalnu pomoć. Socijalno osiguranje podrazumijeva izdvajanje određenih sredstava djelatnika, kako bi oni i njihovi članovi obitelji imali pravo na određenu naknadu u slučaju bolesti, povreda nastalih na radu ili u slučaju umirovljenja. Socijalna pomoć predstavlja novčana izdvajanja iz državnih fondova po osnovi poreza ili drugih izvora za ugrožene kategorije kao što su osobe sa invaliditetom i nezaposlene osobe. U smislu međunarodnopravne zaštite, osobama sa invaliditetom pripadaju sva temeljna (opća) ljudska prava i slobode jednako kao i svim drugim ljudima. Zbog svojih objektivno danih posebnih potreba, oni, međutim, imaju i neka dodatna prava. Ona ne predstavljaju njihovo

132 Broj 14 - Strana 132 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, favoriziranje (diskriminaciju ostalih) već nužan uvjet da bi im se osigurala stvarna ravnopravnost sa drugim ljudima na isti način kao što se odgovarajućim mjerama štite i druge ugrožene kategorije ljudi, kao što su djeca, starije osobe, manjine itd. 21. Ustavni sud zapaža, ne dajući pri tome bilo kakvu definiciju invaliditeta, da je pojam invalid uobičajen naziv za osobu koja je uslijed urođene ili stečene tjelesne mane (uslijed bolesti, povrede, ranjavanja i sl.) djelomično ili u potpunosti onesposobljena za rad, a u nekim slučajevima i za staranje o samoj sebi. U ovisnosti o tome kako je došlo do invalidnosti, obično se dijele na ratne, mirnodopske i invalide rada, s tim da su moguće i daljnje podjele (npr., ratni vojni invalidi, mirnodopski vojni invalidi i dr.). 22. Ustavni sud podsjeća na to da je Bosna i Hercegovina država koja se u svom Ustavu opredijelila za poštivanje ljudskih prava i temeljnih sloboda. Već u preambuli Ustava Bosne i Hercegovine poziva se na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, odnosno o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Deklaraciju o pravima osoba koje pripadaju nacionalnim ili etničkim, vjerskim i jezičnim manjinama. Sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine čini petnaest međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima pobrojanih u Aneksu I na Ustav Bosne i Hercegovine, a uživanje prava i sloboda iz navedenih međunarodnih sporazuma osigurano je svim osobama u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije, kako je to propisano člankom II/4. Ustava Bosne i Hercegovine. 23. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da su pitanja koja se tiču socijalne politike i pitanja osoba sa invaliditetom u nadležnosti entiteta i kantona. To kao rezultat ima i različita zakonska rješenja u toj oblasti. 24. S ciljem poboljšanja stanja u oblasti invalidnosti Ustavni sud zapaža da je Vijeće ministara Bosne i Hercegovine 8. svibnja godine usvojilo Politiku u oblasti invalidnosti u Bosni i Hercegovini, objavljenu u "Službenom glasniku BiH" broj 76/08. U navedenom dokumentu je istaknuto da cilj ove Politike Bosne i Hercegovine, njenih entiteta Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske i Distrikta Brčko je da omogući svim osobama sa invaliditetom da dostignu najviši kvalitet životnog potencijala, poštovanja i digniteta, nezavisnosti, produktivnosti i jednakog učešća u društvu u najproduktivnijem i što pristupačnijem okruženju. Zakone, podzakonska akta i programe koji omogućavaju osobama sa invaliditetom da ispune ove ciljeve trebaju inicirati, finansirati i provoditi vladine institucije, privatni i nevladin sektor i pojedinci. Dalje je ukazano na to da je diskriminacija osoba sa invaliditetom česta u svakodnevnom životu, bez obzira na postojanje pojedinih zakona koji zabranjuju diskriminaciju po osnovu invalidnosti. Najilustrativniji primjer diskriminacije je da su novčane naknade po osnovu invalidnosti za isti stepen i vrstu invalidnosti u rasponu od 41 KM do 1700 KM. Politika ima 14 ciljeva, a prvi je ratificirati Konvenciju UN-a o pravima osoba sa invaliditetom i druge međunarodne dokumente. 25. Nakon usvajanja navedene Politike u oba entiteta su izrađene strategije u oblasti invalidnosti i to "Strategija za unapređenje društvenog položaja lica sa invaliditetom u Republici Srpskoj " i "Strategija za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom u Federaciji Bosne i Hercegovine ". U Strategiji za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom u Federaciji BiH je istaknuto da međunarodni pravni instrumenti koje je Bosna i Hercegovina ratificirala i koji su sastavni dio Ustava Bosne i Hercegovine, ustava entiteta i kantona, a neki su po pravnoj snazi iznad domaćih zakona, čine dio normativnopravnog poretka relevantnog i za pitanje invaliditeta. Ukazano je na to da je temeljno načelo međunarodnih instrumenata načelo nediskriminacije, što znači da osobama sa invaliditetom pripadaju sva prava propisana međunarodnim dokumentima jednako kao i svakom građaninu. Stoga, pored obveze da uskladi domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama koje je prihvatila, država je obvezna i u praktičnoj primjeni voditi računa o tome koliko su ranjive skupine, kao što su osobe sa invaliditetom, uključene u sustav i koliko im je od propisanih prava stvarno dostupno. Istaknuto je da je Bosna i Hercegovina usvajanjem međunarodne regulative pokazala opredjeljenje za uvažavanje načela demokracije i poštivanja ljudskih prava. U mnoge zakone od interesa za osobe sa invaliditetom ugrađena su načela nediskriminacije. Međutim, istaknuto je da u nekim zakonima nisu na pravi način prepoznate potrebe osoba sa invaliditetom. 26. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud mora odgovoriti ukazuje li sporna odredba na različito postupanje prema osobama sa invaliditetom koje se nalaze u istoj situaciji. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je spornom odredbom propisano da osobe sa invaliditetom koji je nastao nakon 65. godine života, a kod kojih je sukladno mišljenu Instituta utvrđena potreba za korištenjem prava na dodatak za skrb i pomoć druge osobe, ovo pravo ostvaruju sukladno propisu kantona. Prema mišljenju Ustavnog suda, nesporno proizlazi da navedena odredba pravi razliku između osoba sa invalidnošću po godinama starosti. Naime, ovom odredbom je napravljena razlika između osoba sa invaliditetom čija je invalidnost nastupila nakon 65. godine života u odnosu na osobe čija je invalidnost nastupila prije 65. godine života. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, sporna odredba sama po sebi pravi razliku između osoba sa invaliditetom prema dobnoj skupini sa aspekta nastupanja invaliditeta. 27. Dalje, Ustavni sud mora razmotriti ima li ovakav različit tretman osoba sa invaliditetom razumno i objektivno opravdanje. Naime, za Ustavni sud se postavlja pitanje zbog čega osobe kod kojih je invalidnost nastupila nakon 65. godine života moraju svoja prava ostvarivati sukladno kantonalnim propisima, a osobe čija je invalidnost nastupila prije 65. godine svoja prava i dalje mogu ostvarivati sukladno federalnim propisima. Ustavni sud naglašava da donositelj spornog zakona nije Ustavnom sudu dostavio odgovor iz kojeg bi se moglo jasno zaključiti što je bio ratio sporne odredbe. Stoga je Ustavni sud zatražio informaciju od Federalnog ministarstva, koje je nadležno za pitanje socijalne politike, te je ujedno i bilo predlagač sporne odredbe. Iz informacije Federalnog ministarstva proizlazi da je primjena Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH broj 54/04) dovela do povećanja velikog broja korisnika osiguranja na način da su dotadašnji korisnici prava po osnovi kantonalnih propisa prebačeni na federalnu razinu. Razlog za ponovno vraćanje navedenih osoba na kantonalnu razinu Federalno ministarstvo opravdava time da je to najbolji mogući način zaštite osoba sa invaliditetom sa najvećim stupnjem oštećenja organizma. Naime, prema mišljenju Ministarstva, potrebno je da se bolest i starost razdvoje od invaliditeta sa najvećim stupnjem. Federalno ministarstvo zaključuje da sporna odredba ne dovodi do diskriminacije već se njome htio poštovati Ustav Federacije Bosne i Hercegovine u pogledu podjele nadležnosti između Federacije i kantona. 28. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati može li se različito postupanje prema osobama sa invaliditetom opravdati raspodjelom nadležnosti između Federacije Bosne i Hercegovine i kantona. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da pitanje socijalne politike prema članku III.2. Ustava Federacije Bosne i Hercegovine potpada pod nadležnost federalne vlasti i kantona. Člankom III.3.(1) Ustava Federacije Bosne i

133 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 133 Hercegovine je propisano da se nadležnosti iz članka III.2, među kojima je i socijalna politika, ostvaruju zajednički ili odvojeno ili u okviru kantona koordinirano od federalne vlasti. Prema članku III.3.(2) Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, kantoni i federalna vlast se u pogledu svojih nadležnosti dogovaraju na trajnoj osnovi. 29. Dovodeći navedeno u kontekst socijalne politike, prema mišljenju Ustavnog suda, ova ustavna raspodjela nadležnosti ne bi mogla biti odgovor za ovakav različit tretman osoba sa invaliditetom. Pri tome, Ustavni sud naglašava, ne tumačeći odredbe Ustava Federacije Bosne i Hercegovine, da raspodjela nadležnosti između kantona i federalne vlasti ukazuje na to da se federalna vlast i kantoni zajednički dogovaraju o načinu provedbe socijalne politike, koji ne bi smio biti na štetu korisnika prava. Ta politika bi, kako ističe Ustavni sud, morala voditi što više ka ujednačenju i povećanju prava osoba sa invaliditetom, a ne ka njihovom različitom tretiranju i umanjenju njihovih prava. Štoviše, prioritet bi trebao biti ispunjenje u najvećem mogućem dijelu međunarodnih obveza koje je preuzela država Bosna i Hercegovina, a samim time i njezini entiteti u ostvarivanju prava osoba sa invaliditetom kao najranjivije kategorije stanovništva. 30. Prema mišljenju Ustavnog suda, raspodjela nadležnosti ne može biti razumno i objektivno opravdanje za ovakav različit tretman osoba sa invaliditetom po godinama starosti, a kako to u svojoj informaciji navodi Federalno ministarstvo. Ustavni sud zapaža da Federalno ministarstvo u svojoj informaciji nije odgovorilo na pitanje zbog čega su osobe čiji je invaliditet nastupio nakon 65. godine upućene da svoja prava ostvaruju po kantonalnim propisima, dok su osobe čiji je invaliditet nastupio prije 65. godine ostavljene da svoja prava mogu ostvarivati sukladno federalnim propisima. Ustavni sud naglašava da sporna odredba sama po sebi nesporno pravi razliku između osoba sa invaliditetom prema godinama starosti. To je, prema mišljenju Ustavnog suda, dovoljno za zaključak da je sporna odredba diskriminirajuća, ne ulazeći pri tome u same uvjete i iznose koje bi ovi korisnici ostvarili sukladno kantonalnim propisima, na što su upućeni spornom odredbom. Pri tome, Ustavni sud napominje da se Federacija sastoji od 10 kantona, te da zakonska rješenja u pogledu socijalne politike u svakom od kantona ne moraju biti nužno istovjetna. Ustavni sud primjećuje da iz izvješća o stanju u oblasti invalidnosti u BiH od ožujka godine, koji je izradila skupina sastavljena od predstavnika organizacija članica Mreže organizacija osoba sa invaliditetom Bosne i Hercegovine, proizlazi da su u implementaciji sporne odredbe samo Kanton Sarajevo, Tuzlanski kanton i Zeničko-dobojski kanton do sada regulirali pravo na tuđu skrb i pomoć, a da je praktična primjena sporne odredbe počela samo u Kantonu Sarajevo. 31. Ustavni sud naglašava da osobe sa invaliditetom imaju pravo u potpunosti i jednako sudjelovati u društvu i poboljšati kvalitetu svog života. S druge strane, obveza države je da im omogući da dostignu najvišu kvalitetu životnog potencijala, poštovanja i digniteta, neovisnosti, produktivnosti i jednakog učešća u društvu u najproduktivnijem i što pristupačnijem okruženju. Dakle, cilj svakog društva bi trebao biti da se ovim kategorijama stanovništva olakša svakodnevni način života, a ne da se vrši njihova marginalizacija. Prema mišljenju Ustavnog suda, na državi je da teži da socijalna politika u odnosu na osobe sa invaliditetom bude takva da ne bude različitosti u pogledu ostvarivanja njihovih prava ili da se one svedu na najmanju moguću mjeru. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da sporna odredba ne zadovoljava ove zahtjeve. Štoviše, sporna odredba je sama po sebi diskriminirajuća jer pravi razliku između osoba sa invaliditetom po godinama starosti. Pri tome, zakonodavac nije dostavio razumno i objektivno opravdanje za ovo razlikovanje, a navedeno Ustavni sud nije mogao zaključiti ni iz informacije koju je dobio od Federalnog ministarstva. 32. Na temelju navedenoga, te budući da je utvrđeno da nema razumnog i objektivnog opravdanja za ovako različito tretiranje osoba sa invaliditetom prema godinama starosti, Ustavni sud smatra da je odredba članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) diskriminirajuća i samim tim suprotna članku II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa člankom 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju. VII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje da je odredba članka 18.d. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite obitelji sa djecom ("Službene novine FBiH" broj 14/09) suprotna odredbi članka II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa člankom 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju, jer ukazuje na različit tretman osoba sa invaliditetom, a ne postoji razumno i objektivno opravdanje za takvo postupanje. 34. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 63. stavak 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 35. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број У 9/12, рјешавајући захтјев Милорада Живковића, у вријеме подношења захтјева предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 63 став 4 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Tudor Pantiru, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Constance Grewe, суткиња Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Margarita Caca-Nikolovska, суткиња Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 30. јануара године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се захтјев Милорада Живковића, у вријеме подношења захтјева предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, за оцјену уставности члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 14/09). Утврђује се да одредба члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 14/09) није у складу са чланом II/2

134 Broj 14 - Strana 134 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Устава Босне и Херцеговине, у вези са одредбама члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Парламенту Федерације Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 63 став 4 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, најкасније у року од шест мјесеци од дана достављања ове одлуке, усклади одредбу члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 14/09) са одредбама члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Парламенту Федерације Босне и Херцеговине да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року из претходног става, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Милорад Живковић, у вријеме подношења захтјева предсједавајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: подносилац захтјева), поднио је 5. јуна године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену уставности члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" број 14/90). II. Поступак пред Уставним судом 2. Молбом за учешће у поступку Уставном суду се обратила Добрила Јурић, која је у поступку пред надлежним федералним органима изгубила право на туђу његу и помоћ, будући да је њена инвалидност наступила након 65. године старости, без обзира на то што је 100% инвалид. У вези са наведеним, Уставни суд подсјећа на то да је одредбом члана 15 став 1 Правила Уставног суда БиХ прописано ко су учесници у поступку пред Уставним судом. Чланом 15 став 2 Правила Уставног суда БиХ прописано је да Уставни суд може у конкретном предмету одредити друге учеснике у поступку на које ће се примјењивати принцип контрадикторности. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да се ради о предмету у ком се тражи апстрактна оцјена уставности спорне одредбе на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да у конкретном случају не постоје разлози да се, према одредбама члана 15 став 2 Правила Уставног суда БиХ, одреде други учесници у поступку. 3. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Парламента Федерације Босне и Херцеговине, Представничког дома и Дома народа (у даљњем тексту: Парламент ФБиХ) затражено је 25. јула године да доставе одговоре на захтјев. 4. Дом народа Парламента ФБиХ је 27. августа године од Уставног суда затражио продужење рока за достављање одговора на предметни захтјев. Уставни суд је дописом од 7. септембра године одобрио наведени захтјев. Парламент ФБиХ није доставио одговор на захтјев. 5. На основу члана 33 Правила Уставног суда, од Федералног министарства рада и социјалне политике (у даљњем тексту: Федерално министарство) затражено је 18. октобра године да достави одговор о томе шта су разлози, односно шта је сврха која се жели постићи одредбом члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" број 14/90). Федерално министарство је наведену информацију доставило Уставном суду 6. новембра године. 6. Информација Федералног министарства је достављена подносиоцу захтјева 13. децембра године. III. Захтјев а) Наводи из захтјева 7. Подносилац захтјева тражи од Уставног суда оцјену компатибилности члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине Федерације БиХ" број 14/09). Подносилац захтјева сматра да је наведена одредба дискриминаторска, те да су њоме у неравноправан положај стављена лица са инвалидитетом чији је инвалидитет настао након 65. године. Према мишљењу подносиоца захтјева, наведена лица су требала бити боље заштићена, будући да се на наступање инвалидности не може утицати, а ради се о лицима којима је помоћ неупитна. Подносилац захтјева сматра да је спорна одредба у супротности са чланом 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Такође, сматра да је наведена одредба у супротности са Европском социјалном повељом, посебно са поглављем које се односи на лица са инвалидитетом. Подносилац захтјева указује на одредбу члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, према којој права и слободе одређене Европском конвенцијом имају приоритет над другим законима. Предлаже да Уставни суд утврди да је спорна одредба неуставна. б) Информација Федералног министарства 8. У својој информацији Федерално министарство је навело да је Законом о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 54/04) по први пут омогућено да лица са инвалидитетом остварују права на личну инвалиднину, додатак за његу и помоћ од другог лица и ортопедски додатак. Истакнуто је да је Закон имао многе мањкавости почевши од недостатка дефиниције инвалидитета, непрецизности дефинисања корисника права, непостојања разлике између болести или старости и стања инвалидитета. Његова примјена је резултирала увођењем у право огромног броја корисника, преносом дотадашњих корисника права по кантоналним прописима на федерални ниво, те неадекватном заштитом лица са инвалидитетом којима је помоћ најпотребнија. Измјенама и допунама наведеног закона из године жељело се постићи да се на најбољи могући начин заштите лица са инвалидитетом са највећим степеном оштећења организма, да се болест и старост раздвоје од инвалидитета, те да се дијелу дотадашњих корисника права обезбиједи заштита на кантоналном нивоу, с обзиром на то да је област социјалне заштите ствар подијељене надлежности између кантона и Федерације. Према мишљењу Министарства, одредба члана 18.д. став 4 наведеног закона не доводи до дискриминације лица са инвалидитетом, него се

135 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 135 измијењеним законом желио поштовати Устав у погледу подијељене надлежности. IV. Релевантни прописи 9. Закон о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) у релевантном дијелу гласи: Члан 18.д. став 4. Лица са инвалидитетом, чији је инвалидитет настао након 65. године живота а код којих је, у складу са мишљењем Института, утврђена потреба за коришћењем права на додатак за његу и помоћ од другог лица, ово право остварују у складу са прописом кантона. V. Допустивост 10. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд полази од одредбе члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. Члан VI/3а) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има искључиву надлежност да одлучује о споровима који по овом Уставу настају између ентитета, или између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, те између институција Босне и Херцеговине, укључујући, али се не ограничавајући само на то: - Да ли је одлука неког ентитета да успостави специјални паралелни однос са неком од сусједних држава сагласна овом Уставу, укључујући и одредбе које се односе на суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине. - Да ли је неки члан устава или закона ентитета у сагласности са овим Уставом. Спорове могу покретати само чланови Предсједништва, предсједавајући Министарског савјета, предсједавајући или замјеник предсједавајућег било којег вијећа Парламентарне скупштине; једна четвртина чланова било којег вијећа Парламентарне скупштине или једна четвртина било ког законодавног вијећа неког ентитета. 11. Будући да је захтјев за оцјену уставности ентитетског закона поднио предсједавајући Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ, Уставни суд констатује да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. 12. Имајући у виду одредбе члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине и члана 17 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да је предметни захтјев допустив зато што га је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан разлог за недопустивост захтјева из члана 17 став 1 Правила Уставног суда. VI. Меритум 13. Подносилац захтјева наводи да члан 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) није сагласан са чланом 14 Европске конвенције у вези са Европском социјалном повељом. Члан II/2 Устава Босне и Херцеговине гласи: Права и слободе предвиђене Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и у њеним протоколима директно се примјењују у Босни и Херцеговини. Ови акти имају приоритет над свим другим законима. Члан 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију гласи: Општа забрана дискриминације 1. Уживање свих права одређених законом обезбиједиће се без дискриминације на било ком основу као што је пол, раса, боја коже, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус. 2. Никога не смију да дискриминишу јавни органи на било ком основу, како је и наведено у ставу Уставни суд констатује да подносилац захтјева истиче да је одредба члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) у супротности са Европском социјалном повељом. С тим у вези, Уставни суд запажа да је Предсједништво Босне и Херцеговине 16. јула године донијело одлуку о ратификацији ревидиране Европске социјалне повеље од 3. маја године. Према мишљењу Уставног суда, актом ратификације Европска социјална повеља постала је саставни дио правног поретка у Босни и Херцеговини. Међутим, она није наведена међу документима у Анексу I Устава Босне и Херцеговине, а ни актом ратификације аутоматски није постала (и) дио Устава Босне и Херцеговине. Стога ће се уставност оспорене законске одредбе испитати у складу са овим Уставом, како је то прописано одредбама члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. 15. Уставни суд запажа да подносилац захтјева у суштини указује на дискриминацију по основу самог закона. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да члан 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију садржи општи принцип забране дискриминације и гарантује уживање свих права одређених законом без дискриминације на било ком основу као што су пол, раса, боја коже, језик, вјера, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, припадност националној мањини, имовина, рођење или други статус. Даље, одредбе Протокола број 12 уз Европску конвенцију подразумијевају и да јавни органи никога не могу дискриминисати према било ком основу, дакле основни принцип недискриминације је проширен и на домаће законе, а не само на права гарантована Европском конвенцијом, како то предвиђа члан 14 Европске конвенције на који се позива подносилац захтјева. Према томе, Уставни суд ће испитати да ли је одредба члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) у супротности са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију. С тим у вези, Уставни суд наглашава да се, према члану II/2 Устава Босне и Херцеговине, права и слободе предвиђени у Европској конвенцији и у њеним протоколима директно примјењују у Босни и Херцеговини и да ти акти имају приоритет над свим осталим законима. Стога, Уставни суд наглашава да је члан 1 Протокола број 12 Европске конвенције дио Устава Босне и Херцеговине, те да га, с обзиром на његов општи карактер, није потребно испитивати у односу на неко од права из Европске конвенције и Устава Босне и Херцеговине већ самостално. 16. Уставни суд је у Одлуци број У 7/11 од 30. марта године констатовао да још не постоји значајна пракса ни Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), нити Уставног суда у вези са тумачењем одредби Протокола број 12 уз Европску конвенцију. Стога

136 Broj 14 - Strana 136 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, је у тој одлуци истакнуто сљедеће: " [ ] да је за Уставни суд значајно тумачење које је Европски суд дао у одлуци коју је донио у предмету Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине (види Европски суд, Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине, пресуда од 22. децембра године, апликације бр /06 и 34836/06). У тој одлуци, Европски суд је навео: 'Смисао дискриминације [је] константно интерпретиран у пракси Суда у оквиру разматрања члана 14. Европске конвенције. У суштини, ова пракса је јасно установила да дискриминација значи различит третман, без објективног и разумног оправдања, особа у истој ситуацији (види параграфи горе и изворе који их цитирају). Извори користе исти термин дискриминације у погледу члана 1. Протокола број 12. Без обзира на разлику између ове двије одредбе, значење овог термина у члану 1. Протокола број 12 има интенцију да буде идентичан са термином из члана 14. (види Експланаторни извјештај Протокола број 12 18). Стога Суд не види ниједан разлог да одступи од утврђене интерпретације дискриминације, како је горе у тексту објашњено, када исти термин примјењује у оквиру члана 1. Протокола број 12'. Европски суд је у наведеном предмету закључио да је дошло до кршења права из члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију, готово у цијелости упућујући на своје закључке у истој одлуци у погледу кршења члана 14. Европске конвенције у вези са чланом 3. Протокола број 1 уз Европску конвенцију". (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 7/11 од 30. марта године, тачка 21, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 36/12). 17. Имајући у виду наведено, Уставни суд подсјећа на то да, према пракси Европског суда, дискриминација наступа ако се лице или група лица који се налазе у аналогној ситуацији различито третирају на основу пола, расе, боје, језика, вјере (...) у погледу уживања права из Европске конвенције, а не постоји објективно и разумно оправдање за такав третман или употребу средстава наспрам жељеног циља који нису у пропорционалном односу (види Европски суд, Белгијски језички случај, пресуда од 9. фебруара године, серија А, број 6, став 10). При томе је неважно да ли је дискриминација посљедица различитог законског третмана или примјене самог закона (види Европски суд, Ирска против Велике Британије, пресуда од 18. јануара године, серија А, број 25, став 226). 18. Према пракси Уставног суда и Европског суда, неки акт или пропис је дискриминаторски ако прави разлику између појединаца или група које се налазе у сличној ситуацији, те ако у том разликовању изостане објективно и разумно оправдање, односно ако није било разумног односа пропорционалности између употријебљених средстава и циљева чијем остварењу се тежи. Међутим, према пракси Европског суда, државни органи имају одређену слободу процјене када одлучују да ли и у којој мјери разлике у иначе сличним ситуацијама оправдавају различит третман према закону. Обим те слободе процјене варира у зависности од околности самог предмета и позадине тог предмета (види Европски суд, Rasmunssen против Данске, пресуда од 28. новембра године, серија А, број 87, став 40). Напримјер, Европски суд је дозволио приличну слободу процјене у вези са формулисањем и спровођењем одлука у области порезне политике (види Европски суд, National and Provincial Building Society и остали против Уједињеног Краљевства, пресуда од 3. октобра године, Извјештаји о пресудама и одлукама 1997-VII, став 80). 19. У конкретном случају, подносилац захтјева сматра да су спорном одредбом дискриминисана лица са инвалидитетом чији је инвалидитет настао након 65. године живота. Подносилац захтјева истиче да су наведена лица спорном одредбом стављена у неравноправан положај иако су требала бити заштићена, будући да се на наступање инвалидности не може утицати. Такође, наглашава да се ради о лицима којима је потребна помоћ. Из наведеног произилази да подносилац захтјева упућује на дискриминацију по основу година живота. Иако у члану 1 Протокола број 12 није експлицитно наведена забрана дискриминације по старосној доби, наведеним чланом је прописано уживање свих права одређених законом, односно општа забрана дискриминације према закону у односу на други статус. Дакле, према мишљењу Уставног суда, из формулације наведеног члана набрајање основа за разлику у третману који представља дискриминацију није исцрпљен, те да би се стога забрана дискриминације по основу старосне доби могла подвести под појам други статус у смислу наведеног члана. 20. Уставни суд указује на то да међународно право признаје три основа за обезбјеђење одговарајућег стандарда живота: имовину, рад и социјално осигурање. Право на социјално осигурање у најширем смислу подразумијева право на социјално осигурање и право на социјалну помоћ. Социјално осигурање подразумијева издвајање одређених средстава радника, како би они и њихови чланови породице имали право на одређену накнаду у случају болести, повреда насталих на раду или у случају пензионисања. Социјална помоћ представља новчана издвајања из државних фондова по основу пореза или других извора за угрожене категорије као што су лица са инвалидитетом и незапослена лица. У смислу међународноправне заштите, лицима са инвалидитетом припадају сва основна (општа) људска права и слободе једнако као и свим другим људима. Због својих објективно датих посебних потреба, они, међутим, имају и нека додатна права. Она не представљају њихово фаворизовање (дискриминацију осталих) већ нужан услов да би им се обезбиједила стварна равноправност са другим људима на исти начин као што се одговарајућим мјерама штите и друге угрожене категорије људи, као што су дјеца, старија лица, мањине итд. 21. Уставни суд запажа, не дајући при томе било какву дефиницију инвалидитета, да је појам инвалид уобичајен назив за лице које је усљед урођене или стечене тјелесне мане (усљед болести, повреде, рањавања и сл.) дјелимично или у потпуности онеспособљено за рад, а у неким случајевима и за старање о самом себи. У зависности од тога како је дошло до инвалидности, обично се дијеле на ратне, мирнодопске и инвалиде рада, с тим да су могуће и даљње подјеле (нпр., ратни војни инвалиди, мирнодопски војни инвалиди и др.). 22. Уставни суд подсјећа на то да је Босна и Херцеговина држава која се у свом Уставу опредијелила за поштовање људских права и основних слобода. Већ у преамбули Устава Босне и Херцеговине позива се на Универзалну декларацију о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, односно о економским, социјалним и културним правима и Декларацију о правима лица која припадају националним или етничким, вјерским и језичким мањинама. Саставни дио Устава Босне и Херцеговине чини петнаест међународних споразума о људским правима побројаних у Анексу I на Устав Босне и Херцеговине, а уживање права и слобода из наведених међународних споразума

137 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 137 обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације, како је то прописано чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине. 23. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да су питања која се тичу социјалне политике и питања лица са инвалидитетом у надлежности ентитета и кантона. То као резултат има и различита законска рјешења у тој области. 24. С циљем побољшања стања у области инвалидности Уставни суд запажа да је Савјет министара Босне и Херцеговине 8. маја године усвојио Политику у области инвалидности у Босни и Херцеговини, објављену у "Службеном гласнику БиХ" број 76/08. У наведеном документу је истакнуто да циљ ове Политике Босне и Херцеговине, њених ентитета Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске и Дистрикта Брчко је да омогући свим особама са инвалидитетом да достигну највиши квалитет животног потенцијала, поштовања и дигнитета, независности, продуктивности и једнаког учешћа у друштву у најпродуктивнијем и што приступачнијем окружењу. Законе, подзаконска акта и програме који омогућавају особама са инвалидитетом да испуне ове циљеве требају иницирати, финансирати и проводити владине институције, приватни и невладин сектор и појединци. Даље је указано на то да је дискриминација особа са инвалидитетом честа у свакодневном животу, без обзира на постојање појединих закона који забрањују дискриминацију по основу инвалидности. Најилустративнији примјер дискриминације је да су новчане накнаде по основу инвалидности за исти степен и врсту инвалидности у распону од 41 КМ до 1700 КМ. Политика има 14 циљева, а први је ратификовати Конвенцију УН-а о правима лица са инвалидитетом и друге међународне документе. 25. Након усвајања наведене Политике у оба ентитета су израђене стратегије у области инвалидности и то "Стратегија за унапређење друштвеног положаја лица са инвалидитетом у Републици Српској " и "Стратегија за изједначавање могућности за особе са инвалидитетом у Федерацији Босне и Херцеговине ". У Стратегији за изједначавање могућности за особе са инвалидитетом у Федерацији БиХ је истакнуто да међународни правни инструменти које је Босна и Херцеговина ратификовала и који су саставни дио Устава Босне и Херцеговине, устава ентитета и кантона, а неки су по правној снази изнад домаћих закона, чине дио нормативно-правног поретка релевантног и за питање инвалидитета. Указано је на то да је основни принцип међународних инструмената принцип недискриминације, што значи да лицима са инвалидитетом припадају сва права прописана међународним документима једнако као и сваком грађанину. Стога, поред обавезе да усклади домаће законодавство са међународним нормама које је прихватила, држава је обавезна и да у практичној примјени води рачуна о томе колико су рањиве групе, као што су лица са инвалидитетом, укључене у систем и колико им је од прописаних права стварно доступно. Истакнуто је да је Босна и Херцеговина усвајањем међународне регулативе показала опредјељење за уважавање принципа демократије и поштовања људских права. У многе законе од интереса за лица са инвалидитетом уграђени су принципи недискриминације. Међутим, истакнуто је да у неким законима нису на прави начин препознате потребе лица са инвалидитетом. 26. Имајући у виду наведено, Уставни суд мора одговорити да ли спорна одредба указује на различито поступање према лицима са инвалидитетом која се налазе у истој ситуацији. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да је спорном одредбом прописано да лица са инвалидитетом који је настао након 65. године живота, а код којих је у складу са мишљењем Института утврђена потреба за коришћењем права на додатак за његу и помоћ другог лица, ово право остварују у складу са прописом кантона. Према мишљењу Уставног суда, неспорно произилази да наведена одредба прави разлику између лица са инвалидношћу по годинама старости. Наиме, овом одредбом је направљена разлика између лица са инвалидитетом чија је инвалидност наступила након 65. године живота у односу на лица чија је инвалидност наступила прије 65. године живота. Стога, према мишљењу Уставног суда, спорна одредба сама по себи прави разлику између лица са инвалидитетом према добној скупини са аспекта наступања инвалидитета. 27. Даље, Уставни суд мора размотрити да ли овакав различит третман лица са инвалидитетом има разумно и објективно оправдање. Наиме, за Уставни суд се поставља питање због чега лица код којих је инвалидност наступила након 65. године живота морају своја права остваривати у складу са кантоналним прописима, а лица чија је инвалидност наступила прије 65. године своја права и даље могу остваривати у складу са федералним прописима. Уставни суд наглашава да доносилац спорног закона није Уставном суду доставио одговор из ког би се могло јасно закључити шта је био ratio спорне одредбе. Стога је Уставни суд затражио информацију од Федералног министарства, које је надлежно за питање социјалне политике, те је уједно и било предлагач спорне одредбе. Из информације Федералног министарства произилази да је примјена Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породица са дјецом ("Службене новине ФБиХ број 54/04) довела до повећања великог броја корисника осигурања на начин да су дотадашњи корисници права по основу кантоналних прописа пребачени на федерални ниво. Разлог за поновно враћање наведених лица на кантонални ниво Федерално министарство оправдава тиме да је то најбољи могући начин заштите лица са инвалидитетом са највећим степеном оштећења организма. Наиме, према мишљењу Министарства, потребно је да се болест и старост раздвоје од инвалидитета са највећим степеном. Федерално министарство закључује да спорна одредба не доводи до дискриминације већ се њоме хтио поштовати Устав Федерације Босне и Херцеговине у погледу подјеле надлежности између Федерације и кантона. 28. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће испитати да ли се различито поступање према лицима са инвалидитетом може оправдати расподјелом надлежности између Федерације Босне и Херцеговине и кантона. С тим у вези, Уставни суд наглашава да питање социјалне политике према члану III.2 Устава Федерације Босне и Херцеговине потпада под надлежност федералне власти и кантона. Чланом III.3.1) Устава Федерације Босне и Херцеговине је прописано да се надлежности из члана III.2, међу којима је и социјална политика, остварују заједнички или одвојено или у оквиру кантона координирано од федералне власти. Према члану III.3.2) Устава Федерације Босне и Херцеговине, кантони и федерална власт се у погледу својих надлежности договарају на трајном основу. 29. Доводећи наведено у контекст социјалне политике, према мишљењу Уставног суда, ова уставна расподјела надлежности не би могла бити одговор за овакав различит третман лица са инвалидитетом. При томе, Уставни суд наглашава, не тумачећи одредбе Устава

138 Broj 14 - Strana 138 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Федерације Босне и Херцеговине, да расподјела надлежности између кантона и федералне власти указује на то да се федерална власт и кантони заједнички договарају о начину спровођења социјалне политике, који не би смио бити на штету корисника права. Та политика би, како истиче Уставни суд, морала водити што више ка уједначењу и повећању права лица са инвалидитетом, а не ка њиховом различитом третирању и умањењу њихових права. Штавише, приоритет би требао бити испуњење у највећем могућем дијелу међународних обавеза које је преузела држава Босна и Херцеговина, а самим тиме и њени ентитети у остваривању права лица са инвалидитетом као најрањивије категорије становништва. 30. Према мишљењу Уставног суда, расподјела надлежности не може бити разумно и објективно оправдање за овакав различит третман лица са инвалидитетом по годинама старости, а како то у својој информацији наводи Федерално министарство. Уставни суд запажа да Федерално министарство у својој информацији није одговорило на питање због чега су лица чији је инвалидитет наступио након 65. године упућена да своја права остварују по кантоналним прописима, док су лица чији је инвалидитет наступио прије 65. године остављена да своја права могу остваривати у складу са федералним прописима. Уставни суд наглашава да спорна одредба сама по себи неспорно прави разлику између лица са инвалидитетом према годинама старости. То је, према мишљењу Уставног суда, довољно за закључак да је спорна одредба дискриминаторска, не улазећи при томе у саме услове и износе које би ови корисници остварили у складу са кантоналним прописима, на што су упућени спорном одредбом. При томе, Уставни суд напомиње да се Федерација састоји од 10 кантона, те да законска рјешења у погледу социјалне политике у сваком од кантона не морају бити нужно истовјетна. Уставни суд примјећује да из извјештаја о стању у области инвалидности у БиХ од марта године, који је израдила група састављена од представника организација чланица Мреже организација лица са инвалидитетом Босне и Херцеговине, произилази да су у имплементацији спорне одредбе само Кантон Сарајево, Тузлански кантон и Зеничко-добојски кантон до сада регулисали право на туђу његу и помоћ, а да је практична примјена спорне одредбе почела само у Кантону Сарајево. 31. Уставни суд наглашава да лица са инвалидитетом имају право да у потпуности и једнако учествују у друштву и да побољшају квалитет свог живота. С друге стране, обавеза државе је да им омогући да достигну највиши квалитет животног потенцијала, поштовања и дигнитета, независности, продуктивности и једнаког учешћа у друштву у најпродуктивнијем и што приступачнијем окружењу. Дакле, циљ сваког друштва би требао бити да се овим категоријама становништва олакша свакодневни начин живота, а не да се врши њихово маргинализовање. Према мишљењу Уставног суда, на држави је да тежи да социјална политика у односу на лица са инвалидитетом буде таква да не буде различитости у погледу остваривања њихових права или да се оне сведу на најмању могућу мјеру. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да спорна одредба не задовољава ове захтјеве. Штавише, спорна одредба је сама по себи дискриминаторска јер прави разлику између лица са инвалидитетом по годинама старости. При томе, законодавац није доставио разумно и објективно оправдање за ово разликовање, а наведено Уставни суд није могао закључити ни из информације коју је добио од Федералног министарства. 32. На основу наведеног, те будући да је утврђено да нема разумног и објективног оправдања за овако различито третирање лица са инвалидитетом према годинама старости, Уставни суд сматра да је одредба члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) дискриминаторска и самим тим супротна члану II/2 Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију. VII. Закључак 33. Уставни суд закључује да је одредба члана 18.д. став 4 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице са дјецом ("Службене новине ФБиХ" број 14/09) супротна одредби члана II/2 Устава Босне и Херцеговине, у вези са чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, јер указује на различит третман лица са инвалидитетом, а не постоји разумно и објективно оправдање за такво поступање. 34. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 63 став 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 35. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

139 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 139 S A D R Ž A J MINISTARSTVO CIVILNIH POSLOVA BOSNE I HERCEGOVINE 226 Uputstvo o načinu dostavljanja lične karte državljana Bosne i Hercegovine poštanskim putem (bosanski jezik) 1 Naputak o načinu dostavljanja osobne iskaznice državljana Bosne i Hercegovine poštanskim putem (hrvatski jezik) 2 Упутство о начину достављања личне карте држављана Босне и Херцеговине поштанским путем (српски језик) 2 AGENCIJA ZA LIJEKOVE I MEDICINSKA SREDSTVA BOSNE I HERCEGOVINE 227 Spisak lijekova kojima je izdana dozvola (u obnovljenom postupku) za stavljanje u promet na tržište Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 4 Popis lijekova kojima je izdana dozvola (u obnovljenom postupku) za stavljanje u promet na tržište Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 7 Списак лијекова којима је издата дозвола (у обновљеном поступку) за стављање у промет на тржиште Босне и Херцеговине (српски језик) Spisak medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde za upis u Registar medicinskih sredstava (bosanski jezik) 13 Popis medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde za upis u Registar medicinskih sredstava (hrvatski jezik) 20 Списак медицинских средстава за која су издате Потврде за упис у Регистар медицинских средстава (српски језик) Spisak medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (bosanski jezik) 34 Popis medicinskih sredstava za koja su izdane Potvrde o obnovi upisa u Registar medicinskih sredstava (hrvatski jezik) 35 Списак медицинских средстава за која су издате Потврде о обнови уписа у Регистар медицинских средстава (српски језик) 36 AGENCIJA ZA STATISTIKU BOSNE I HERCEGOVINE 230 Saopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za decembar godine (bosanski jezik) 37 Priopćenje o prosječnoj isplaćenoj mjesečnoj neto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za prosinac godine (hrvatski jezik) 37 Саопштење о просјечној иеплаћеној мјесечној нето плати запослених у Босни и Херцеговини за децембар године (српски језик) Saopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za decembar godine (bosanski jezik) 37 Priopćenje o prosječnoj mjesečnoj bruto plaći zaposlenih u Bosni i Hercegovini za prosinac godine (hrvatski jezik) 37 Саопштење о просјечној мјесечној бруто плати запослених у Босни и Херцеговини за децембар године (српски језик) 37 INSTITUT ZA INTELEKTUALNO VLASNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE 232 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o stručnome ispitu za predstavnike za zaštitu industrijskoga vlasništva (bosanski jezik) 37 Pravilnik o izmjenama i dopunama Pravilnika o stručnome ispitu za zastupnike za zaštitu industrijskoga vlasništva (hrvatski jezik) 38 Правилник о измјенама и допунама Правилника о стручном испиту за представнике за заштиту индустријске својине (српски језик) 38 VISOKO SUDSKO I TUŽILAČKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE 233 Odluka o prestanku mandata (bosanski jezik) 38 Odluka o prestanku mandata (hrvatski jezik) 39 Одлука о престанку мандата (српски језик) Odluka o imenovanju sudija porotnika u Osnovni sud u Kotor Varoši (bosanski jezik) 39 Odluka o imenovanju sudaca porotnika u Osnovni sud u Kotor Varoši (hrvatski jezik) 40 Одлука о именовању судија поротника у Основни суд у Котор Вароши (српски језик) Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Općinskom sudu u Travniku (bosanski jezik) 40 Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Općinskom sudu u Travniku (hrvatski jezik) 41 Oдлука о продужењу мандата додатном судији у Опћинском суду у Травнику (српски језик) Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Vrhovnom sudu Republike Srpske (bosanski jezik) 41 Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Vrhovnom sudu Republike Srpske (hrvatski jezik) 41 Одлука о продужењу мандата додатном судији у Врховном суду Републике Српске (српски језик) Odluka o produženju mandata dodatnom sudiji u Kantonalnom sudu u Tuzli (bosanski jezik) 42 Odluka o produženju mandata dodatnom sucu u Kantonalnom sudu u Tuzli (hrvatski jezik) 42 Одлука о продужењу мандата додатном судији у Кантоналном суду у Тузли (српски језик) 43

140 Broj 14 - Strana 140 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE 238 Odluka broj AP 3552/09 (bosanski jezik) 43 Odluka broj AP 3552/09 (hrvatski jezik) 49 Одлука број АП 3552/09 (српски језик) Odluka broj AP 3563/09 (bosanski jezik) 62 Odluka broj AP 3563/09 (hrvatski jezik) 65 Одлука број 3563/09 (српски језик) Odluka broj AP 3905/09 (bosanski jezik) 73 Odluka broj AP 3905/09 (hrvatski jezik) 78 Одлука број АП 3905/09 (српски језик) Odluka broj AP 3990/09 (bosanski jezik) 88 Odluka broj AP 3990/09 (hrvatski jezik) 93 Одлука број АП 3990/09 (српски језик) Odluka broj AP 3502/12 (bosanski jezik) 105 Odluka broj AP 3502/12 (hrvatski jezik) 111 Одлука број АП 3502/12 (српски језик) Odluka broj U 9/12 (bosanski jezik) 124 Odluka broj U 9/12 (hrvatski jezik) 129 Одлука број У 9/12 (српски језик) 133

141 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 141

142 Broj 14 - Strana 142 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak,

143 Ponedjeljak, S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 14 - Strana 143

144 Broj 14 - Strana 144 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosnee i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedićaa 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala: Direktor: Pretplata: , faks: Oglasni odjel: , , faks: Služba za pravne i opće poslove: Računovodstvo: , faks - Komercijala: Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d , VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja B Luka, filijala Brčko , RAIFFEISEN BANK d.d BiH Sarajevo Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevoo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 danaa od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I /97 od godine. - Identifikacijski broj Porezni broj PDV broj Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište za " Službeni glasnik BiH" i "Međunarodnee ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" " 110,00 KM. Web izdanje: - godišnja pretplata 200,00 KM