Reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji

Transcription

1 Originalni naučni članak UDK : (497.11) Dragana Petraković Reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji Rezime: Postojeći sistem penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji, zasnovan na tzv. payas-you-go principu, sve više zapada u krizu finansijske održivosti. Aktivnosti preduzete u poslednjih pet godina su dale rezultate, koji međutim nisu dovoljni da se u narednom periodu obezbede stabilne i dovoljne penzije za sve i poveća pravednost penzijskog sistema. Zbog toga se dalji reformski zahvati nameću kao nužnost. U radu je dat pregled sprovedenih reformskih mera sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji u periodu godine, uz analizu ostvarenih efekata, i pružene su načelne preporuke za dalji tok reformi sistema. Ključne reči: socijalna sigurnost, demografska struktura, koeficijent zavisnosti, penziono osiguranje Summary: Current pension insurance system in Serbia, based on the so-called pay-asyou-go principle, is heading to its financial instability crisis. Activities undertaken in the last five years produced certain results but insufficient to ensure stable pensions and fair pension system to all in the future. Therefore, further reform processes intrude as a necessity. The following paper presents an analysis of undertaken reform activities related to pension system in Serbia in the period with achieved effects and ends by giving general recommendations for reform continuation. Keywords: social security, demographic structure, dependency ratio, pension insurance 1. UVOD - POJAM SOCIJALNE SIGURNOSTI I OBLICI FINANSIRANJA Socijalna sigurnost definiše se kao nivo zaštite koju društvo pruža svojim članovima različitim merama javnog karaktera. Ovim pojmom obuhvaćene su mere zaštite koje se tiču: a) ekonomskih i socijalnih poremećaja Rad je primljen 8. novembra godine i na zahtev recenzenata, bio je jednom na reviziji kod autora Ekonomski institut, Beograd, dpetrakovic@ecinst.org.yu Rad predstavlja deo rezultata istraživanja na projektu Poboljšanje makro i mikro ekonomske konkurentnosti privrede Srbije u procesu priključivanja Evropskoj Uniji finansiranog od strane MNZŽS

2 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i proisteklih iz prestanka ili značajnog umanjenja nadnica, a što može biti prouzrokovano bolešću, materinstvom, povredama na poslu, nezaposlenošću, invalidnošću, usled starosti ili smrti; b) pružanja zdravstvene zaštite i c) pružanja pomoći porodicama sa decom. Najrasprostranjeniji oblik pružanja socijalne sigurnosti danas predstavlja socijalno osiguranje koje se zasniva na principu solidarnosti, po kom svaki od osiguranika redovno doprinosi podršci drugih osiguranika koje je pogodio neki od predviđenih socijalnih rizika. Ovaj vid osiguranja u najvećoj meri se finansira iz doprinosa, koje u različitoj srazmeri plaćaju osiguranici i druga lica, od kojih su najčešći njihovi poslodavci. Pored njih i država može (a najčešće to i čini) na različite načine da učestvuje u finansiranju socijalnog osiguranja. Inače, socijalno osiguranje može poprimati različite forme organizovanja i po pravilu je obavezno, iako mogu postojati i različiti oblici dobrovoljnog, odnosno dopunskog socijalnog osiguranja. Socijalno osiguranje predstavlja tekovinu industrijske ere razvoja društvenoekonomskih odnosa (videti u [10], str. 204). Naime, kako je krajem XIX veka industrijalizacija sve više uzimala maha, uvećavala se i radnička klasa koja je svoj jedini izvor egzistencije imala u radu i nadnici koja je proisticala iz tog rada. U okolnostima objektivnih smetnji za obavljanje radnih aktivnosti (bolest, povrede na poslu, starost ili nezaposlenost) radnici su dovođeni u situaciju materijalne bede, budući da im niske nadnice, retko dovoljne i za svakodnevni život, nisu omogućavale postizanje veće sigurnosti kroz štednju, osiguranje života ili druge slične mehanizme. Pored toga, i vlasnici kapitala su uvideli svoj interes u rešavanju problema socijalne sigurnosti svojih zaposlenih, jer im je to garantovalo veći angažman radnika i po tom osnovu postizanje veće produktivnosti i profita. Ništa manje značajan faktor u razvoju sistema socijalne sigurnosti nije imala ni činjenica da je radnička klasa dobijala sve veći politički značaj, pa su zbog njenog političkog uticaja i njeni zahtevi počeli da se uvažavaju u većoj meri. A obezbeđivanje sigurnosti stanovništvu, čija je egzistencija zavisila isključivo od njihove sposobnosti da rade, postalo je goruće pitanje. Prvi moderan oblik obaveznog socijalnog osiguranja radnika od velikih socijalnih rizika (starost, invalidnost, bolest i nezaposlenost) nastao je u Nemačkoj carevini osamdesetih godina XIX veka. Ustanovio ga je kancelar Bizmark i zasnivao se na participacijama sve tri strane: zaposlenih, poslodavaca i države. Ubrzo su ga prihvatile, sa većim ili manjim izmenama, i brojne druge evropske države. Bio je izložen brojnim kritikama, u kojima je najuporniji bio lord Beveridž koji je tokom i nakon Drugog svetskog rata kreirao drugi model socijalnog osiguranja koji se zasniva na principima dvojakog finansiranja: materinski i dečiji dodaci, uz zdravstvenu zaštitu, finansiraju se iz budžeta (tj. javnih prihoda opšte namene), dok se penzije finansiraju iz doprinosa. Tokom druge polovine XX veka Bizmarkov i Beveridžov model su se integrisali i došlo je do razvoja mešovitih sistema socijalnog osiguranja, ali se u zavisnosti od prevladavanja jednog od ova dva modela sve zemlje danas mogu grupisati u dve kategorije: a) prvu grupu čine one zemlje u kojima se socijalna sigurnost 30

3 I n d u s t r i j a 2 / finansira pretežno iz budžetskih transfera, dok b) drugu grupu čine zemlje koje slede Bizmarkov model, a koje se dodatno diferenciraju u dve podgrupe: 1) zemlje koje su ustanovile tri posebna vida doprinosa (za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti) i 2) zemlje koje primenjuju jedinstven doprinos za finansiranje sva tri vida socijalnog osiguranja Finansiranje socijalne sigurnosti Pristup obaveznog socijalnog osiguranja smatra se prikladnijim modelom obezbeđivanja socijalne sigurnosti od pristupa budžetskih transfera, utoliko što onemogućava preterano uplitanje države u ovu oblast (vidi [8] str. 706). Većina država koje imaju ustrojen sistem socijalnog osiguranja opredelile su se da njegovo finansiranje regulišu putem doprinosa koje plaćaju osiguranici. Uplatom doprinosa obezbeđuju se sredstva za kasnije finansiranje naknada iz socijalnog osiguranika za sva lica koja imaju određena prava iz socijalnog osiguranja. Do sada su se diferencirala dva načina utvrđivanja doprinosa za socijalno osiguranje: sistem tekućeg usklađivanja sa rashodima iz socijalnog osiguranja, poznatiji pod engleskim terminom pay-as-you-go sistem i sistem akumulacije kapitala. Pay-as-you-go sistem (u daljem tekstu PAYG) karakterističan je po tome što se doprinosi plaćaju iz tekućih zarada osiguranika, odnosno iz tekućeg platnog fonda poslodavaca, a koriste se za finansiranje tekućih naknada iz socijalnog osiguranja. Drugim rečima, socijalni osiguranici, uplaćujući doprinose za svoje buduće socijalno osiguranje, finansiraju trenutne korisnike socijalne sigurnosti. Ovaj sistem finansiranja je održiv u uslovima povoljnih demografskih parametara koji obezbeđuju zadovoljavajući koeficijent zavisnosti, odnosno proporciju između onih koji ostvaruju prava iz socijalnog osiguranja i samih osiguranika. Na primeru penzijsko-invalidskog osiguranja, koje će biti u fokusu ove analize u nastavku, PAYG sistem dobro funkcioniše u uslovima kada je stanovništvo neke zemlje demografski mlado i kada nacionalni dohodak po glavi stanovnika dugoročno raste, čime je obezbeđeno da se iz doprinosa koje plaćaju sadašnje generacije zaposlenih neometano finansiraju penzije aktuelnih penzionera. Osnovna prednost ovog sistema finansiranja penzija je što onemogućava da «štednja za starost» propadne na tržištu, što je realna opcija u sistemu akumulacije kapitala (misli se na propast štednje na tržištu kapitala prouzrokovane lošom investicionom politikom fonda, a ne na dejstvo hiperinflacije i nenamenskog trošenja, što je karakterisalo naš PAYG sistem penzijskog osiguranja tokom poslednje decenije XX veka) i što obezbeđuje prevazilaženje problema kratkovidosti ljudi koji sami ne bi štedeli za svoju starost. Međutim, problem kod PAYG sistema nastaje kada nastupe poremećaji koeficijenta zavisnosti, u kom slučaju ovaj sistem ne može da obezbedi uredno finansiranje penzija, pa postaje u značajnoj meri zavistan od transfera iz budžeta. Do poremećaja koeficijenta zavisnosti dolazi usled dejstva više faktora, 31

4 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i od kojih su najznačajniji: starenje stanovništva (prouzrokovano smanjenjem prirodnog priraštaja stanovništva i produžavanjem životnog veka populacije), rano sticanje statusa korisnika penzijsko-invalidskog osiguranja (usled liberalnih uslova penzionisanja) i smanjenje broja osiguranika (kao rezultat rasta nezaposlenosti ili evazije). Posledice su brojne i radikalne promene u sistemu penzijsko-invalidskog osiguranja koje postaju nužne, kao i sve obimniji transferi iz budžeta koji nisu održivi na dugi rok. Sistem akumulacije kapitala, kao drugi model finansiranja socijalnog osiguranja, počiva na ideji da se sredstva od naplaćenih doprinosa investiraju kako bi ostvarila odgovarajući prihod u obliku kamate ili dividende. Osiguranici se uključuju u štedne planove kod kojih se doprinosi pojedinca registruju i akumuliraju na njegovom ličnom računu. Krajnje stanje na računu osiguranika rezultat je uplaćenih doprinosa, broja godina uplaćivanja doprinosa, kao i kretanja prinosa na investirani akumulirani kapital. Važno je istaći da uplaćena sredstva na računu pojedinca sve vreme ostaju njegova privatna svojina. Po završetku radnog veka, svaki osiguranik prima penziju u zavisnosti od stanja njegovog penzijskog računa, odnosno od iznosa koji je uplaćivao i prinosa ostvarenih od investiranja tih sredstava. Budući da je pojedinac svestan zavisnosti njegove buduće penzije od učestalosti i visine uplaćenih doprinosa, motivi za evaziju su gotovo iscrpljeni, a kako visina budućih penzija zavisi i od ostvarene stope prinosa na investirana sredstva, sistem akumulacije kapitala podstiče štednju i razvoj tržišta kapitala. Ipak, i za ovaj sistem su vezani određeni problemi u implementaciji. Prvi se tiče mogućnosti realizacije investicione politike privatnih fondova koji prikupljaju sredstva u sistemu akumulacije kapitala. Kako je pitanje osiguranja budućih penzija od moguće propasti vrlo osetljivo, stvar se ne prepušta slučaju već podleže vrlo strogim zakonskim regulacijama. Međutim, i pored toga dešavaju se slučajevi kršenja strogih zakonskih propisa koji prouzrokuju ozbiljne negativne posledice kako po funkcionisanje tržišta kapitala, tako i po egzistenciju osiguranika koji su uključeni u ovaj sistem penzionog osiguranja. Najpoznatiji primer novije prakse je slučaj bankrotstva američke kompanije Enron koje je prouzrokovalo finansijske gubitke privatnim penzionim planovima izražene u milijardama dolara (više o tome može se saznati iz [3], [4] ili [9]). Prisutan je i problem efikasnosti investiranja, u smislu stručnosti angažovanih portfolio menadžera i stepena razvoja tržišta kapitala, što se posebno dovodi u pitanje u tranzicionim zemljama. Drugi problem u funkcionisanju ovog sistema karakterističan je za zemlje koje iz PAYG sistema, usled njegove neodrživosti, žele da pređu na sistem akumulacije kapitala, pa se otvara problem «prelaznog perioda»: kako finasirati penzije starijih zaposlenih, koji u momentu prelaska na sistem akumulacije kapitala već imaju zavidan radni staž ali nikakav akumulisani kapital, s obzirom da su njihovi doprinosi uplaćivani tokom PAYG sistema upotrebljeni za isplate tekućih penzija. Dosadašnja praksa rešavanja ovog problema u brojnim zemljama definisala je nekoliko mehanizama ublažavanja posledica «prelaznog perioda»: u zemljama u kojima dominira mlađa populacija (poput Čilea) država može da emituje obveznice kojima obezbeđuje iznos koji treba da se nađe na privatnim penzionim računima pripadnika starije generacije. Međutim, u zemljama u kojima demografska struktura ne ide u prilog ovakvom finansijskom zaduživanju države, na 32

5 I n d u s t r i j a 2 / raspolaganju stoji i mogućnost besplatne podele akcija privatizovanih državnih (i društvenih) preduzeća svakom zaposlenom i penzioneru, prema godinama radnog staža, a za pokriće nedostajućih sredstava za ulazak u sistem finansiranja putem akumulacije kapitala. Ali kako najčešće ni ova sredstva nisu dovoljna za otkup kompletnog duga socijalnog osiguranja po PAYG sistemu, u većini sistema koji imaju izražen problem funkcionisanja PAYG sistema penzionog osiguranja došlo je do kombinacije ovog sa sistemom akumulacije kapitala i razvoja sistema finansiranja koji počiva na tri stuba: sistem sveobuhvatnog javnog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se zasniva na tekućem usklađivanju doprinosa sa rashodima osiguranja (PAYG sistem), uz zaoštravanje uslova za ostvarivanje prava na penziju; sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se zasniva na sistemu akumulacije kapitala, a sprovodi preko organizacija koje su u privatnoj svojini, i sistem dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji sprovode dobrovoljni penzijski fondovi, a zasniva se na principu individualne kapitalizacije štednje. 2. SISTEM PENZIJSKO-INVALIDSKOG OSIGURANJA U SRBIJI U jugoslovenskom sistemu socijalnog osiguranja doprinosi se javljaju godine usvajanjem Osnovnog zakona o društvenom doprinosu i porezima, od kada se obilato koriste. Sistem obaveznog socijalnog osiguranja koji se kod nas od tada razvijao zasniva se na principima Bizmarkovog modela - prisutan je u tri vida: u vidu penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Nivo doprinosa određuje se za sva tri navedena vida socijalnog osiguranja posebno i to u odgovarajućem sistemskom zakonu koji reguliše prava i obaveze iz socijalnog osiguranja. Penzijsko-invalidsko osiguranje u Srbiji se do skoro u potpunosti zasnivalo na sistemu obaveznog tekućeg finansiranja penzija. Ovim sistemom su obuhvaćeni zaposleni, poslodavci, samozaposleni i zemljoradnici, a njihovo osiguranje je organizovano kroz tri odvojena državna fonda. Prve teškoće sa finansiranjem penzija u Srbiji javljaju se sredinom '80-tih godina, koje su se, kako nisu preduzimani ozbiljniji pokušaji saniranja problema i realizacije temeljnih reformi, vremenom kontinuirano uvećavale i svoju kulminaciju dostigle tokom '90-tih godina. Osnovna obeležja penzionog sistema do godine mogu se ukratko prikazati kroz sledeće karakteristike (videti u [7], str. 49 f.f.): 1. Broj korisnika prava osiguranja broj penzionera u Srbiji se u poslednje dve decenije progresivno povećavao, što je delimično prouzrokovano demografskom strukturom društva, a većim delom liberalnim uslovima sticanja prava penzionog osiguranja. Sa druge strane, ova pojava koincidira sa opadanjem broja osiguranika, usled nepovoljnih 33

6 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i ekonomskih tokova i efekata tranzicije, što dovodi do smanjenja koeficijenta zavisnosti, odnosno narušavanja odnosa između broja osiguranika i broja korisnika: koeficijent zavisnosti je u penzionom fondu zaposlenih najvišu vrednost imao i godine (6 radnika na jednog penzionera), najnižu je ostvario godine (1,1), dok je u iznosio 1,3 (grafik 1); Grafik 1: Kretanje koeficijenta zavisnosti u PIO fondu zaposlenih 2,487,000 2,548,000 2,569,000 2,568,000 2,481,000 2,296,000 2,194,000 2,112,000 2,048,000 1,988,000 1,953,000 1,993,000 1,845,000 1,671,000 KORISNICI PENZIJA Z A P O S L E N 1,597,000 1,555,000 1,459,000 1,383,807 1,580,000 1,546, , , , , ,462 1,062,582 1,092,833 1,101,950 1,122,482 1,163,392 ODNOS ZAPOSLENIH I KORISNIKA PENZIJE ,206,109 1,243, ,251,394 1,263,315 1,264,175 1,297,000 1,255,814 1,248,662 1,241,082 1,239, Od januara godine samo korisnici penzija u isplati Izvor: Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih 2. Uslovi penzionisanja starosna granica uspostavljena je na nivou od 55 godina za žene i 60 godina za muškarce, uz ispunjenje uslova od 35, odnosno 40 godina radnog staža. Ovako formirana starosna granica nije redigovana gotovo od momenta uspostavljanja, ignorišući demografske prilike i promene u privrednoj strukturi zemlje, što je u starosnom smislu omogućavalo prerano penzionisanje ljudi u Srbiji, čime su nameti fondovima za isplatu penzija postajali sve obimniji. Pored toga, zakonska rešenja su podsticala prevremena penzionisanja osiguranika, budući da su predviđala umanjenje od svega 2% za svaku godinu manjeg radnog staža od zakonom predviđenog, dok odlazak u penziju pre sticanja uslova za starosnu penziju nije predviđao nikakva umanjenja. Invalidske penzije često su sticane bez ispunjavanja elementarnih uslova koji dokazuju stvarno prisustvo invaliditeta, čime je ovaj institut korišćen kao svojevrsni supstitut za ranije penzionisanje. Takođe, u sistemu su postojali suviše liberalno postavljeni uslovi za ostvarivanje beneficiranog radnog staža; 3. Rashodi sistema individualna penzija utvrđivana je na nivou od 85% od prosečne mesečne zarade korisnika ostvarenih u deset uzastopnih 34

7 I n d u s t r i j a 2 / najpovoljnijih godina staža osiguranika, što je predstavljalo izuzetno blagonaklonu formulu. Pored toga, visina penzija je indeksirana isključivo kretanjem mesečnog rasta prosečne nominalne zarade. Minimalna penzija kretala se u rasponu od 40% do 80% od prosečno isplaćene zarade u Republici, što je u svetskim razmerama predstavljalo vrlo visoku granicu. Odnos prosečno isplaćene penzije i prosečne zarade, posmatrajući samo penzioni fond zaposlenih, u poslenjih desetak godina je bio gotovo izjednačen, dok su prosečne starosne penzije nemali broj puta bivale znatno veće od prosečne zarade. Sve navedene relacije su delovale podsticajno na osiguranike da teže ranom penzionisanju, dok su penzione fondove dovodili u stanje enormnih finansijskih teškoća i hroničnog rasta deficita (vidi tabelu 1). Manifestovane dugogodišnje finansijske teškoće su se, umesto opsežnom reformom, pokušavale rešavati povećanjem stopa doprinosa, koja je krajem godine iznosila čak 32%, kao i uvođenjem brojnih novih nameta za njihovo finansiranje (u periodu od do godine donošene su brojne uredbe i zakoni koji su propisivali obavezu plaćanja posebnih taksi na duvanske prerađevine, naknada na naftu i naftne derivate, taksi za registraciju motornih vozila i oružja, izdvajanja dela prihoda od naplate telefonskih impulsa i sl., sve u cilju obezbeđenja dodatnih izvora prihoda PIO fondovima za finansiranje mandatnih obaveza prema korisnicima). Početkom novog milenijuma postalo je već sasvim izvesno da će se ovako koncipiran penzioni sistem, bez preduzimanja ozbiljnih reformskih zahvata, suočiti sa još većim finansijskim problemima, tim pre što se očekuje dalje pogoršavanje demografske situacije. Naime, rezultati stručnog istraživanja (videti u [13]) ukazuju da se stanovništvo Srbije, prema svim standardnim obeležjima, može svrstati u grupu izrazito starih populacija. Kao rezultat dugoročno niskog fertiliteta i burnih migracionih kretanja, prouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom i dubokom političkom i društvenom krizom u zemlji, udeo mlade populacije je nizak i opadajući, dok je udeo starih visok i stalno rastući. Takođe, i indikatori demografske starosti (računati na bazi vrednosti prosečne starosti stanovništva, procentualnog udela mladih do 20 godina u ukupnoj populaciji, zastupljenosti lica mlađih od 40 godina, udela starijih od 60 godina, kao i indeksa starenja) pokazuju da je stanovništvo Srbije postalo izrazito staro: prema podacima iz održanih popisa '81., '91. i '02 godine domaće stanovništvo je prešlo iz stadijuma demografske starosti (peti nivo) u stadijum duboke demografske starosti (šesti od ukupno sedam nivoa). Prema vrednosti medijalne starosti, stanovništvo Srbije sa starošću od 40,7 godina spada u grupu najstarijih populacija u svetu samo četiri zemlje (Japan, Italija, Švajcarska i Nemačka) imaju medijalnu starost stanovništva veću od 40 godina. Svođenjem analize na opštinski nivo postaje jasno da su brojna područja u Srbiji bez ikakve demografske budućnosti. Od 165 opština 102 naseljava stanovništvo koje se nalazi u stadijumu duboke demograrfske starosti, a u čak 38 opština stanovništvo je već dostiglo poslednji stadijum najdublje demografske starosti. 35

8 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i Tabela 1: Osnovni parametri PIO sistema zaposlenih Opis Demografija (kraj perioda) 1 Osiguranici Penzioneri Koeficijent zavisnosti 1,5 1,5 1,3 1,3 1,3 1,2 1,1 1,3 1,2 Novčani iznosi (prosek perioda) Neto plata Isplaćena penzija Realan rast 14,8-2,1-24,1 6,1 17,1 17,4 10,4 6,1 4,7 penzija, % Odnos isplaćene penzije i neto plate 102,3 98,7 89,6 90,2 90,7 72,5 70,4 67,9 66,8 Rashodi sistema, kao % BDPa Rashodi i izdaci 10,2 10,2 9,0 9,0 9,6 11,7 12,5 12,8 12,6 Fonda 3 Transferi iz 4 budžeta 1,2 2,4 1,7 1,9 2,9 5,0 4,4 4,6 4,6 Obračunske varijable Nominalan BDP, u trž cenama (mil din) 5 Troškovi života, prosek perioda, % 21,5 29,9 43,5 79,6 93,3 16,6 9,9 11,4 16,2 Izvor: Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i Republički zavod za statistiku Napomene: 1) zvaničan podataka PIO fonda zaposlenih; 2) podaci do godine ne uključuju korisnike sa Kosova i Metohije i one koji penziju primaju po posebnoj Uredbi Vlade Srbije; 3) od godine u primeni je novi kontni plan koji u sebi sadrži primanja i izdatke (npr. primanja od zaduživanja ili izdatke za otplatu kredita); 4) podatak sublimira prihode od budžeta SRJ, prihode od budžeta RS (dotacije), bespovratna sredstva budžeta RS (potvrde) i prihode po osnovu Zakona o obezbeđivanju sredstava za sprovođenje socijalnog programa RS, a isključuje prihode od budžeta RS za prava po posebnim propisima; 5) od godine bez podataka za Kosovo i Metohiju, dok je podatak za procenjen; 6) procena Projekcije ukazuju da će stanovništvo Republike i dalje biti izloženo delovanju procesa demografskog starenja. Optimistični scenario predviđa da će za 50 godina broj lica starijih od 65 godina biti povećan za trećinu sadašnjeg broja, dok će udeo populacije starije od 80 godina biti udvostručen, čineći 25% ukupnog starog stanovništva. Istovremeno, očekuje se da se broj lica mlađih od 15 godina smanji za preko 40%. U kojoj meri je moguće očekivati pritisak ovakvih demografskih trendova na rashode za penziono osiguranje najbolje može da ukaže kretanje odnosa zavisnosti starog stranovništva (eng. old-age dependency ratio). Ovim odnosom predstavlja se broj starog stanovništva (preko 65 godina) prema broju radno sposobnog stanovništva (od 15 do 64 godine) i ukazuje se na pritisak koji starenje stanovništva vrši na privredu jedne zemlje. Sa druge strane, potencijalni stepen podrške (eng. potential support ratio) je inverzna veličina old-age racia i ukazuje na stepen opterećenja koje staro stanovništvo predstavlja za radno sposobno stanovništvo, i u našem slučaju 36

9 I n d u s t r i j a 2 / opet svedoči o očekivanom velikom demografskom pritisku starog stanovništva (grafik 2). Grafik 2: Projekcije odnosa zavisnosti starog stanovništva i potencijalnog stepena podrške 4,5 4 3,5 3 2,5 4,1 4 4,1 3,7 3,3 3,1 3 2,9 2,8 2,6 2,4 2 1,5 1 0,5 0,25 0,25 0,24 0,27 0,31 0,32 0,33 0,34 0,36 0,38 0, old-age dependency ratio potential support ratio Izvor: «Unapređenje socio-ekonomskog položaja starih u Srbiji», Ekonomski institut, Beograd, godine Istraživanjem se na posletku potvrđuje da bi, kao rezultat ovakvih demografskih pritisaka u periodu do godine, stope doprinosa morale biti značajno povećane (u rasponu od 51% do 72,7%, u zavisnosti od kretanja odnosa prosečne neto penzije i prosečne neto plate), ukoliko bi se penzioni sistem nastavio finansirati isključivo putem PAYG sistema Osnovni elementi prve faze reforme U cilju poboljšanja položaja osiguranika i obezbeđenja stabilnosti u isplati penzija i uopšteno u funkcionisanju sistema penzionog osiguranja, godine inicirana je reforma ovog sistema. Za početak, izmenama zakonskog osnova, krajem godine, sprovedeno je nekoliko krupnih izmena u funkcionisanju sistema penzijsko-invalidskog osiguranja: 1) podignuta je starosna granica za odlazak u penziju, za muškarce na 63 godine, a za žene na 58 godina, i to ne postepeno, već u jednom koraku; 2) smanjena je stopa doprinosa sa 32% na 19,6%; 3) umesto do tada važeće indeksacije visina penzija sa kretanjem prosečnih zarada, prešlo se na kvartalno usklađivanje penzija kombinovanim rastom zarada i troškova života, primenom švajcarske formule indeksacije; 4) zagarantovan je jedinstven iznos minimalne penzije na nivou od 20% prosečne zarade, čime je zamenjeno ranije rešenje upotrebe višestrukih minimalnih 37

10 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i penzija u zavisnosti od dužine penzionog staža osiguranika. Penzionoj reformi je u prilog išlo i uvođenje koncepta bruto zarade, proisteklo iz izmena poreskih zakona sredinom godine, čime je proširena baza za obračun i uplatu doprinosa. Usvojena je i Uredba o načinu i dinamici isplate duga po osnovu neispaćene penzije i novčanih naknada za pomoć i negu (Sl. glasnik RS, br. 87/02), kojom je regulisano vraćanje velikog duga penzionerima PIO fonda zaposlenih, proisteklog u periodu od aprila do juna godine (kada je, usled «zamrzavanja» visine penzija i njihovog neusklađivanja prema zakonskim normama, isplaćivano svega 83,3% zakonskog iznosa penzija, čime je stvoren dug u visini od 2,4 mesečne penzije) i to putem redovnih mesečnih isplata uz iznose tekućih penzija, počevši od decembra do juna godine. Potom se usvaja novi zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju sredinom godine, koji uvodi dodatne novine: 1) visina prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, umesto do tada važećeg sistema koji počiva na prosečnoj zaradi iz najpovoljnijeg desetogodišnjeg radnog veka osiguranika, zamenjuje se bodovnim sistemom koji za određivanje penzije uzima celokupni radni staž korisnika penzije, što povećava značaj visine ukupno uplaćenih doprinosa osiguranika; 2) dodatno je proširen obuhvat prihoda koji podležu obračunu i naplati obaveznih doprinosa za socijalno osiguranje (autorski honorari, ugovori o delu, kao i prihodi po osnovu rada preko omladinskih zadruga), čime su značajno suženi kanali za evaziju u naplati doprinosa; 3) pooštrena je definicija i uslovi sticanja prava na invalidsku penziju, kao i uslovi za ostvarivanje beneficiranog radnog staža; 4) poljoprivrednicima je smanjenja obaveza uključenja u sistem obaveznog osiguranja na jednog člana domaćinstva, a data im je i mogućnost neplaćanja postojećeg duga svom PIO fondu, uz isključenje godina za koje doprinosi nisu uplaćeni iz penzionog staža poljoprivednika. Stopa doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje menjana je u nekoliko navrata da bi se od sredine godine ustalila na nivou od 22%. Sledeći rez učinjen je usvajanjem paketa zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju u drugoj polovini godine, sa primenom od 1. januara Izmene ugrađene u ovim zakonskim rešenjima podrazumevaju: 1) usklađivanje penzija dva puta godišnje (1. aprila i 1. oktobra) sa platama i troškovima života u prve tri godine (uz opadajući udeo kretanja prosečnih zarada u indeksu kojim se penzije usklađuju), a od godine samo sa troškovima života; 2) starosna granica za odlazak u penziju ostaje ista do godine, ali se počevši od pomera za pola godine, tako da od iznosi 65 godina za muškarce i 60 godina za žene (sa najmanje 15 godina radnog staža); 3) prosečna penzija utvrđuje se na nivou ne nižem od 60% prosečne plate (primena u naredne tri godine), dok se najniže penzije povećavaju na 25% prosečne zarade; 4) predviđeno je da se 1. januara izvrši administrativna konsolidacija sva tri PIO fonda, a od i njihova finansijska konsolidacija. Takođe, država je započela rešavanje problema povezivanja radnog staža osiguranicima kojima doprinosi nisu uplaćivani u periodu od preuzevši tu obavezu na sebe. Pored toga, nakon što je zakonski regulisana, započela je i isplata duga penzionerima PIO fonda zaposlenih (u visini od 1,5 neisplaćene penzije ukupnog iznosa 23,5 milijardi dinara, što će se isplaćivati dva puta godišne u periodu od do 2008.) i poljoprivrednika (u visini od 20,5 neisplaćenih 38

11 I n d u s t r i j a 2 / penzija ukupnog iznosa 20 milijardi dinara koji će se isplaćivati u periodu od do godine). Preduzete mere za rezultat su dale nekoliko pozitivnih efekata značajno je smanjen odnos prosečno isplaćene penzije i prosečne neto plate (kod PIO fonda zaposlenih, kao najvećeg, ovaj odnos je smanjen sa 90,7% iz godine na 66,8% godine), a usporen je i rast broja korisnika prava iz penzionog osiguranja. Međutim, iako očekivano, ove mere nisu značajnije doprinele rešavanju problema finansiranja penzionog sistema, budući da se deficiti u finansiranju dva od tri republička PIO fonda poslednjih godina čak povećavaju (jedino fond samostalnih delatnosti, usled povoljnog koeficijenta zavisnosti od 5:1, uspeva da bez dotacija iz budžeta finansira penzije svojih korisnika). Šta je uzrok tome? Tabela 2: Struktura prihoda i rashoda PIO fondova zaposlenih i poljoprivrednika i visina deficita PIO fond zaposlenih PIO fond poljoprivrednika Opis Struktura prihoda, u % Doprinosi 68,2 54,9 53,0 54,0 54,7 56,6 26,8 20,5 13,0 15,4 Transferi, dotacije i donacije 30,9 42,1 35,1 35,9 36,7 41,5 73,1 78,9 86,6 83,9 Privatizacija 0,1 2,6 3,0 1,3 2,7 Ostalo 0,8 0,4 8,9 8,9 5,9 2,0 0,1 0,6 0,4 0,6 Struktura rashoda, u % Penzije 82,6 83,4 85,0 79,2 82,0 76,5 79,9 80,5 82,3 83,8 Doprinosi za zdrav.zaštitu Naknada za pomoć i negu 8,0 9,0 8,7 9,3 9,8 7,8 8,2 8,3 9,0 8,1 3,6 4,0 3,7 3,9 3,8 7,5 6,7 6,0 4,8 5,3 Ostalo 5,8 3,6 2,6 7,5 4,4 8,1 5,2 5,2 3,9 2,8 Deficit (bez transfera), u % BDPa 3,1 4,9 4,3 4,6 4,7 0,13 0,34 0,33 0,57 0,54 Transferi, u 2,9 5,0 4,4 4,6 4,6 0,13 0,33 0,32 0,57 0,54 % BDPa Izvor: PIO fond zaposlenih, PIO fond poljoprivrednika i Republički zavod za statistiku U suštini, na ovakvo kretanje uticali su faktori koji tangiraju kako prihodnu, tako i rashodnu stranu fondova preko kojih se sprovodi penzijsko i invalidsko osiguranje. Faktori koji tangiraju prihodnu stranu sistema: o Iako je osnovica za obračun doprinosa značajno proširena, pre svega uvođenjem koncepta bruto zarade, a potom i uključivanjem određenih, do tada neobuhvaćenih, izvora prihoda u obračun (autorski i honorari po ugovoru o delu, prihodi od rada preko zadruga) došlo je do značajnijeg smanjenja stope doprinosa (sa 39

12 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i 32% iz na 19,6%, pa 20,6%, da bi se od sredine ustalila na 22%) čime su smanjeni izvorni prihodi fondova penzijskoinvalidskog osiguranja: kod PIO zaposlenih udeo prihoda od doprinosa u ukupnim prilivima fonda smanjen je sa 78,6% u na 54,7% 2005-te, dok, posmatrajući udeo izvornih prihoda u ostvarenom BDPu za isti period, to smanjenje iznosi 0,2 procentna poena (sa 7,4% BDPa udeo je opao na 6,4%, da bi 2005-te dosegao 6,9% BDPa); o Analiza ukazuje i da kretanje prihoda od doprinosa ne prati kretanje zarada i da taj jaz nije prouzrokovan padom broja osiguranika (srednji godišnji relativan pad broja osiguranika u PIO fondovima zaposlenih i poljoprivrednika za period iznosi svega 0,6%, odnosno 5,2% respektivno): dok za period srednji godišnji tempo rasta realnih plata iznosi 17,9%, dotle srednji tempo rasta prihoda od doprinosa u PIO fondu zaposlenih u realnom izrazu iznosi 5,9%, a u PIO fondu poljoprivrednika čak pad od 1,9%. Razloge ovim kretanjima prevashodno treba tražiti u slaboj naplati izvornih prihoda fondova, koja proističe iz brojnih primera evazije, koja je u slučaju PIO fonda poljoprivrednika prerasla u otvoren bojkot obaveze uplate doprinosa; Faktori koji tangiraju rashodnu stranu sistema: o o Kao rezultat rasta plata od godine, usled modela indeksacije penzija i zagarantovanog odnosa prosečnih penzija i prosečnih plata, rastu i obaveze fondova po osnovu isplate penzija. Tako je kod PIO fonda zaposlenih, i pored toga što udeo penzija u ukupnim rashodima fonda nije bitnije skočio, učešće obaveza po osnovu isplate penzija u ostvarenom BDPu je sa 7,3% 2000-te, krajem prošle godine doguralo do 10,2%; Pored tekućih obaveza isplate penzija PIO fond zaposlenih je sa usvajanjem Vladine Uredbe o načinu i dinamici isplate duga po osnovu neispaćene penzije i novčanih naknada za pomoć i negu krajem godine počeo sa isplatom tzv. «velikog duga» penzionerima, što je dodatno povisilo rashode ovog fonda. S obzirom na zakonski definisanu obavezu Vlade da se od do godine isplati ukupno 43,5 milijardi dinara dodatnog duga penzionerima PIO fonda zaposlenih i poljoprivrednika, trend rasta rashoda PIO fondova po ovom osnovu biće nastavljen i u buduće; o Sredinom jula godine usvojen je Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kojim je stopa doprinosa za zdravstveno osiguranje penzionera povećana sa 10,4% na 12,3%, što je dodatno napravilo pritisak na rashodnu stranu sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Dejstvo opisanih faktora dovela je do toga da deficit fonda zaposlenih i ukupan iznos transfera koji se iz budžeta prebaciju ovom fondu za redovno izmirivanje svojih obaveza u godini dostignu 4,7% BDPa, dok iznos transfera Fondu 40

13 I n d u s t r i j a 2 / poljoprivrednika za istu godinu iznosi 0,54%, čineći neverovatnih 84% ukupnih prihoda ovog fonda Sistem akumulacije kapitala u Srbiji Dakle, održivost domaćeg penzionog sistema zasnovanog na principima tekućeg finansiranja dogurala je do svojih krajnjih granica. Demografski trendovi mu ne idu u prilog, a situacija postaje još neizvesnija u predstojećim godinama tranzicije koje će zasigurno imati uticaja na kretanje zaposlenosti. Zbog toga se preduzete reforme nisu zaustavile na prethodno opisanim merama. Prvi potez u pravcu otvaranja dodatnih mogućnosti za obezbeđenje dostojanstvene i bezbrižne starosti predstavljalo je usvajanje Zakona o osiguranju godine, kojim je data mogućnost sklapanja ugovora životnog osiguranja koji se odnose na dobrovoljno penzijsko osiguranje (vidi [16], članovi 9, 12, 28, 133 i 236). Do kraja godine osiguravajuća društva su po ovom osnovu uspela da akumuliraju nepunih 408 miliona dinara, dok je za prvih šest meseci tekuće godine već sakupljeno 386 miliona dinara, što predstavlja oko 1,8% naplaćenih premija. Ali pravi iskorak ka uvođenju sistema akumulacije kapitala, kao drugog modela finansiranja penzionog osiguranja, učinjen je usvajanjem Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima (Sl. glasnik RS, br. 85/05), koji je na snazi od sredine oktobra a u primeni od aprila tekuće godine. Ovim zakonom praktično je iniciran razvoj trećeg stuba penzionog osiguranja koji, za razliku od prvog koji predstavlja generacijsku, i drugog koji predstavlja obaveznu štednju, čini dobrovoljnu penzionu štednju. Treći stub ne predstavlja zamenu već praktičnu dopunu prvog stuba koji čine javni penzioni fondovi, i kao takav zasniva se na privatnim penzionim fondovima koji, u skladu sa načelima transparentnosti rada i disperzije rizika ulaganja, prikupljaju uplate na dobrovoljnoj osnovi od svojih članova. Prikupljene uplate se ulažu u skladu sa konzervativnom investicionom strategijom definisanom zakonom (članovi 31-33) i po isteku zakonskog perioda (nakon minimun navršene 53 godine života) iznos koji je akumuliran na računu, kao rezultat visine uplata, perioda uplata i ostvarenog prinosa fonda na investirana sredstva, se isplaćuje članu fonda. Po Zakonu, fondom, čija je imovina u vlasništvu njegovih članova, odnosno uplatilaca doprinosa, upravlja društvo za upravljanje, kao zasebno pravno lice, čija je imovina odvojena od imovine fonda i koje za poslove organizovanja i upravljanja fondom naplaćuje odgovarajuću naknadu (do 3% od vrednosti izvršenih uplata i do 2% od godišnje vrednosti imovine kojom upravljaju). Supervizija sprovođenja Zakona i kontrola rada društava za upravljanje poverena je Narodnoj banci Srbije, ali je funkcionisanje trećeg stuba penzionog osiguranja praktično podvrgnuto dvostrukoj kontroli, s obzirom da pored NBS indirektnu proveru zakonitosti poslovanja društava za upravljanje obavljaju i kastodi banke koje vrše tehnički deo posla i administriranje fondova. Država se opredelila da stimulisanje razvoja privatnih penzionih fondova omogući kroz oslobađanje do dinara premije za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje od obaveza plaćanja poreza na zarade i obaveznih socijalnih 41

14 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i doprinosa, po čemu smo se približili zemljama u regionu (ali i šire, pošto su fiskalna oslobađanja uobičajen način za stimulisanje razvoja sistema akumulacije kapitala) koje praktikuju slična poreska rešenja (tabela 3). Tabela 3: Fiskalni stimulansi razvoja privatnog penzionog osiguranja u zemljama okruženja Zemlja EET ETT TEE Poljska ne ne da Mađarska da ne Slovenija da ne Hrvatska da ne da Češka da ne Slovačka da ne Bugarska da ne Ukrajina da ne Izvor: [12] Legenda: EET (doprinosi i investicioni prihodi oslobođeni, penzije oporezovane); ETT (doprinosi izuzeti, investicioni prihodi i penzije oporezovani); TEE (doprinosi oporezovani, investicioni prihodi i penzije izuzeti) Nakon navršene 53 godine života, osiguranik je u prilici da povuče i slobodno raspolaže akumuliranim sredstvima sa svog penzionog računa. Akumulirana sredstva mogu se povući jednokratnom isplatom, programiranom isplatom, kupovinom anuiteta ili kombinacijom prethodna tri metoda. Uobičajeno je da se, pošto je reč o štednji za starost, akumulirana sredstva povlače kupovinom anuiteta, što proističe iz dvostepenog sistema organizacije dobrovoljnog penzijskog osiguranja. Naime, u okviru prve faze, faze štednje, osiguranici dobrovoljno uplaćuju doprinose u privatne penzijske fondove koji se kapitalizuju dok osiguranik ne stekne uslove za penziju. Druga faza podrazumeva period isplate penzijskih nadoknada participantima od strane penzijskog osiguravajućeg društva, po sticanju uslova za penziju, a nakon što osiguranik da nalog za transfer akumuliranih sredstava sa njegovog ličnog računa ovlašćenom prodavcu doživotnih anuiteta, odnosno osiguravajućoj kompaniji. Kako renta predstavlja oblik životnog osiguranja koje pruža pokriće za slučaj dugog života (osiguranje od dugovečnosti), kupovina rente/anuiteta predstavlja način da se akumulirane uštede transformišu u redovnu penziju koja se isplaćuje tokom životnog veka pojedinca (videti u [5], str. 238). Zbog toga je u sistemu dobrovoljnog penzionog osiguranja potrebno praviti razliku između penzijskog fonda i penzijskog osiguranja. Pre usvajanja Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima vođena je rasprava o poželjnom «redosledu» uvođenja drugog, odnosno trećeg stuba penzijskog osiguranja. Zagovornici davanja prvenstva drugom stubu iznosili su argumente u pravcu niskog životnog standarda koje oneomogućava većinu stanovništva da dobrovoljno izdvaja određeni iznos sredstava iz svojih skromnih nadnica za uplatu u dobrovoljne penzijske fondove. Sa druge strane, pobornici uvođenja trećeg stuba ukazivali su na visoke tranzicione troškove koje država treba da podnese za sve trenutne osiguranike 42

15 I n d u s t r i j a 2 / starije od 40 godina prilikom prelaska na sistem obaveznog dodatnog penzijskog osiguranja, kao i na dodatno finansijsko pražnjenje javnih fondova sa uvođenjem drugog stuba. Sa usvajanjem Zakona jasno je koja je opcija dobila više podrške. Međutim, važno je skrenuti pažnju na nekoliko ključnih faktora koji presudno utiču na uspeh funkcionisanja dobrovoljnog penzijskog osiguranja, a to su, pre svega: broj osiguranika, sigurnost plasmana i zadovoljavajuća prinosna stopa. Dobrovoljni penzijski fondovi, kao specifična vrsta finansijskih institucija, ne mogu na ekonomski opravdan način da egzistiraju i posluju na bilo kom finansijskom tržištu bez zadovoljavajućeg broja članova, odnosno osiguranika. Bez velikog broja osiguranika nema ni finansijske opravdanosti sistema. Sa druge strane, države ne pribegavaju uvođenju trećeg stuba penzijskog osiguranja radi samo jedne, uže kategorije stanovništva, već upravo sa namerom da celokupnoj populaciji pruže dodatnu mogućnost za obezbeđenje dostojanstvene starosti, čime teret odgovornosti postepeno sa sebe prenose na pojedince. Da bi se obezbedio veći broj korisnika usluga privatnih penzionih fondova, pored rasta nacionalnog dohotka (a sva očekivanja idu u tom pravcu, vidi [11]), potrebno je izgraditi i poverenje osiguranika u funkcionisanje sistema dobrovoljnog penzionog osiguranja. To se postiže, pre svega, demonstracijom poštovanja načela transparentnosti u radu fondova i sigurnosti ulaganja poverenih im sredstava. Ne može se očekivati veća motivisanost osiguranika da uplaćuju sredstva u dopunski vid penzionog osiguranja, bez garancije da će se nakon 30 i više godina uplaćivanja ta sredstva vratiti vlasnicima. To posebno važi za našu zemlju, koja je u ranijem periodu imala negativna iskustva sa piramidalnim bankama i štedionicama. Pored toga, veliku ulogu u stimulisanju dugoročnog ulaganja u dobrovoljne penzione fondove u odnosu na banke i druge finansijske institucije ima prinosna stopa koju fondovi beleže na finansijskom tržištu ulažući svoju imovinu. Iako je nemoguće garantovati određenu prinosnu stopu na uložena sredstva, penzioni fondovi, angažujući profesionalne portfolio investitore i poštujući zakonom propisanu konzervativnu investicionu politiku, diverzifikacijom ulaganja mogu da obezbede sigurnost i likvidnost svojih plasmana, uz postizanje zadovoljavajućih stopa prinosa. Pri tome, potreban uslov za diverzifikaciju ulaganja je, naravno, razvijeno tržište kapitala sa dovoljno kvalitetnog finansijskog materijala. 3. ZAKLJUČAK Prethodno iznete konstatacije o funkcionisanju sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji jasno ukazuju da je današnji penzioni sistem fiskalno neodrživ. Određeni pomaci u pravcu njegovog reformisanja su učinjeni, ali kako bi se u narednom periodu obezbedile stabilne i dovoljne penzije za sve i povećala pravednost penzijskog sistema, što inače treba da budu prioritetni ciljevi funkcionisanja svakog penzijskog sistema, dalji reformski zahvati se nameću kao nužnost. Svi dalji napori u sprovođenju reformi sistema penzijskog osiguranja u Srbiji treba da budu usmereni u dva pravca: prvi pravac se odnosi na nastavak reforme obaveznog/javnog penzijskog sistema, zasnovanog na tekućem 43

16 D. P e t r a k o v i ć R e f o r m a s i s t e m a p e n y i j s k o - i n v a l i d s k o g o s i g u r a n j a u S r b i j i finansiranju, dok bi drugi pravac reformi trebalo usmeriti na jačanje sistema privatnog penzijskog osiguranja. Pri tome je važno uzeti u obzir inerciju koja je u velikoj meri svojstvena penzijsko-invalidskom sistemu i zbog koje efekte preduzetih reformi nije realno očekivati u kratkom vremenskom periodu, ali koja ni na koji način ne treba da osujeti realizaciju aktivnosti i mera usmerenih ka finansijskoj stabilizaciji sistema. Neke od tih načelnih mera usudićemo se da predložimo i u zaključku ove analize. 44 Postojeći sistem naplate doprinosa u Srbiji pokazuje se kao nedovoljno uspešan i efikasan. Postoje pretpostavke (vidi [1], str. 65) da se trenutno za svega 60% angažovane radne snage uplaćuju doprinosi. Razlozi se svode na nepostojanje baze podataka o individualnim uplatama na mesečnom nivou, nesaradnju i neefikasnost u radu nadležnih državnih organa, kao i na tolerantnu politiku države prema jednom delu socijalnih osiguranika (zemljoradnici) u pogledu neizmirivanja njihovih zakonskih obaveza. Dilema je prisutna u delu razrešenja pozicije osiguranika PIO fonda poljoprivrednika, kod kojih kontrola uplate doprinosa potpuno izostaje već nekoliko godina, a masovno se izbegava usled izgubljenog poverenja u državu i rasprostranjenog verovanja zemljoradnika da im obavezno penzijsko osiguranje nije ni potrebno. Ne može se očekivati da najavljena finansijska konsolidacija sva tri javna penzijska fonda ponudi potpuno rešenje ovog problema, tim pre što sa očekivanim razvojem preduzetništva u narednom periodu treba računati na povećanje broja korisnika PIO fonda samostalnih delatnosti (čiji će se, inače, suficit u finansiranju upravo koristiti za pokriće deficita preostala dva fonda). Zbog toga bi trebalo delovati ili u pravcu sprovođenja čvrste politike u naplati doprinosa od poljoprivrednih osiguranika ili preispitati obaveznost penzijsko-invalidskog osiguranja poljoprivrednika i razmotriti opciju njihovog dobrovoljnog osiguranja, za šta je već sad obezbeđenja podrška velikog dela poljoprivrednika. U pogledu poreskog tretmana dobrovoljnih doprinosa koji se uplaćuju u privatne penzione fondove, uporedna rešenja ukazuju da se pretežan broj zemalja opredeljuje za tzv. EET poreski tretman, po kom su uplate doprinosa i prinos ostvaren od plasmana sredstava fonda izuzeti od oporezivanja (ili se oporezuju tek nakon određene granice), dok poreska obaveza nastaje tek u trenutku isplate penzije, pa i tada selektivno i u skladu sa visinom rentnih isplata. Na taj način se podstiče razvoj III stuba penzionog osiguranja i ulaganje u privatne penzione fondove, kao oblik namenske štednje. Praksa je pokazala da država na ovaj način, uprkos odricanja od sadašnjih prihoda, stiče veću nadoknadu kroz manji pritisak socijalnih fondova, čime sebi otvara prostor za veće investicione zamahe u drugim segmentima. Zbog toga se predlaže preispitivanje i nadogradnja sadašnjeg oblika poreskog stimulansa, koji jedino predviđa izuzimanje iz osnovice obračuna poreza na dohodak i obaveznih socijalnih doprinosa iznos do dinara koji se uplaćuju kao premija za dobrovoljno dodatno penzijsko osiguranje. Poseban izazov za funkcionisanje domaćeg sistema dobrovoljnog penzionog osiguranja predstavljaće određivanje iznosa penzija po

17 I n d u s t r i j a 2 / nastupanju perioda isplate penzijskih nadoknada. To je vrlo zahtevan zadatak koji podrazumeva što je moguće preciznije poznavanje budućih verovatnoća smrtnosti za grupe osiguranika koji su povlačenje svojih akumuliranih sredstava sa računa fonda realizovali kupovinom anuiteta kod osiguravajućih društava. Tada do izražaja dolaze aktuari, ali problem u Srbiji može da nastupi usled nepriznavanja distinkcije između tablica smrtnosti, koje se koriste u oblasti životnog osiguranja, i tablica za rentno osiguranje, a koje postoje u svetskoj praksi i koje bitno utiču na tačnost proračuna. Zbog toga se predlaže što hitnije modifikovanje tablica rentnog osiguranja. Jedan od važnih preduslova za razvoj sistema privatnog penzionog osiguranja (II i III stub) jeste postojanje stručnog kadra u penzionim fondovima koji upravlja imovinom fonda, odnosno ulaže akumulirana sredstva sa individualnih računa članova fonda u optimalni portfolio, a u cilju njihovog uvećanja. Angažovanje profesionalnih portfolio menadžera u penzionim fondovima važno je ne samo zbog ispunjenja zakonske obaveze društava za upravljanje fondovima da zaposle ova lica, već i zbog ispunjenja ključnih pretpostavki za uspeh funkcionisanja privatnog penzionog osiguranja, a to su sigurnost ulaganja i zadvoljavajuća stopa prinosa. Ulažući svoja sredstva u privatne penzione fondove, individualni članovi fonda kupuju i znanje profesionalnog portfolio menadžera, koji su odgovorni za selekciju hartija od vrednosti u koje će fond ulagati i za kasnije kupoprodaje hartija na tržištu kapitala radi formiranja optimalne portfolio strukture, a u interesu članova fonda. Diverzifikacija portfolia, koju obezbeđuje profesionalni portfolio menadžer, bitan je faktor za smanjenje rizika ulaganja. Zbog toga je neophodno ulagati napor i dodatna sredstva u formiranje kritične mase stručnih ljudi koji će obavljati odgovornu funkciju portfolio menadžera, a koje je danas u Srbiji izrazito deficitarno zanimanje. Ključan faktor uspeha svih budućih poteza koji se budu preduzimali u vezi reformisanja sistema penzijsko-invalidskog osiguranja u Srbiji predstavljaće razvijanje i podizanje svesti ljudi o potrebi i značaju sprovođenja reformi, a posebno o njenom pravcu, odnosno neodrživosti postojećeg sistema tekućeg finansiranja i nužnosti uvođenja tržišnog mehanizma posredstvom sistema privatnog penzionog osiguranja. Potrebno je izgraditi svest ljudi o neophodnosti preuzimanja lične odgovornosti za mirnu i dostojanstvenu starost, čime bi se uloga države svela na brigu o socijalno ugroženim kategorijama stanovnika. U tom smislu, potrebno je osmisliti i kontinuirano sprovoditi široku edukativnu kampanju o značaju uvođenja tržišnih mehanizama u sistem penzijskog osiguranja i o neophodnosti formiranja kombinovanog sistema državnog i privatnog finansiranja penzija. LITERATURA 1. Arsić V., Pretpostavke i perspektive reforme penzijskog sistema u Srbiji, Finansije, godina LX, br. 1-6/