IZAZOVI ZA EKONOMSKU POLITIKU SRBIJE U GODINI

Transcription

1

2

3 NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE sa Akademijom ekonomskih nauka i EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU IZAZOVI ZA EKONOMSKU POLITIKU SRBIJE U GODINI Redaktor Jurij Bajec

4 Izdavač Ekonomski fakultet u Beogradu Kamenička 6, tel: , faks: Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Branislav Boričić Recenzenti Božidar Cerović Miomir Jakšić Tehnička priprema Milija Mihailović Dizajn i prelom ČUGURA Print Štampa ČUGURA Print, Beograd Godina Tiraž 220 ISBN: Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

5 Sadržaj Predgovor... 7 Milojko Arsić Fiskalna politika i oporavak privrede Srbije... 9 Stojan Stamenković / Miladin Kovačević Makroekonomske perspektive i održivost spoljnog duga Dejan Šoškić Ekonomska politika u godini Edvard Jakopin Doprinos dinamičkog preduzetništva privrednom rastu Žaklina Stojanović Agrarna politika Srbije: Reforme i strateška opredeljenja Radovan Kovačević Izgledi svetske privrede i mogućnosti izvoza Srbije Dejan Malinić / Vlade Milićević Finansijsko-strukturno nasleđe kao ograničenje za izlazak privrede iz krize Slučaj Republike Srbije

6

7 Predgovor U ovoj knjizi štampani su radovi prezentovani na naučnoj konferenciji Izazovi za ekonomsku politiku Srbije u godini, održanoj 15. decembra Značaju ovog skupa doprinela je i činjenica da je održan na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, u vreme proslave 75 godina njegovog postojanja i rada. U cilju ostvarenja neposrednog dijaloga kreatora ekonomske politike i predstavnika ekonomske nauke i struke o glavnim izazovima za ekonomsku politiku u godini, pozivu organizatora odazvao se gospodin Mlađan Dinkić, ministar finansija i privrede u Vladi Srbije. On je izložio osnovne ekonomske ciljeve i mere Vlade, kao i očekivane rezultate u konsolidaciji javnih finansija i mogućnostima ponovnog realnog rasta bruto domaćeg proizvoda. Kao što će čitaoci tekstova u ovoj knjizi uočiti, njihovi autori su poseban naglasak stavili na fiskalne i monetarne aspekte ekonomske politike za godinu, kao i na neophodne strukturne promene u privredi i brže reforme privrednog sistema. Pri tome su podržana opredeljenja u ekonomskoj politici za oštro smanjenje fiskalnog deficita sa ciljem stabilizacije javnih finansija u narednom periodu. Istovremeno, upozoreno je i na opasnosti rastućeg javnog i spoljnjeg duga Srbije, na suviše spore reforme javnog sektora, kao i na zabrinjavajuće nisku konkurentnost domaće privrede. Pored štampanih radova u ovoj knjizi, naučno-stručnoj i široj javnosti stavlja se na raspolaganje i CD sa svim prilozima sa ove, prema mišljenju organizatora, u svemu uspešne konferencije. Beograd, 6. februar REDAKTOR Jurij Bajec 7

8

9 Fiskalna politika i oporavak privrede Srbije Milojko Arsić* 1. Dinamika i uzroci fiskalnog deficita u Srbiji Od sredine do kraja godine u oblasti javnih finansija u Srbiji se usvaja niz odluka koje imaju za posledicu trajno 1 smanjenje poreskih prihoda i povećanje javnih rashoda. Na taj način formira se sistemska neravnoteža između prihoda i rashoda države, odnosno strukutrni fiskalni deficit. Osim toga, u navednom periodu, usled delovanja cikličnih faktora (apsorpcioni bum, relativno visok rast privrede) poreski prihodi su bili privremeno visoki što je stvorilo iluziju o dobrom i održivom stanju u javnim finansijama. Snažan apsorpcioni bum koji je generisao visoke prihode od poreza na potrošnju, maskirao je povećanje strukturnog fiskalnog deficita. Iako je strukturni deficit od kraja do kraja godine povećan za oko 5% BDP, stvarni deficit u godini iznosio je samo 2,6% BDP. Sa nastupanjem svetske ekonomske krize, BDP i domaća potrošnje snažno opadaju usled čega problemi u javnim finansijama postaju vidljivi. U hipotetičkom slučaju, da Vlada nije preduzela nikakve diskrecione mere, stvarni fiskalni deficit u godini, koji odražava kako dejstvo cikličnih tako i strukturnih faktora, iznosio bi 7 8% BDP. Međutim, Vlada u relativno kratkom roku usvaja niz mera štednje, od kojih je najvažnija zamrzavanje plata i penzija, koje u uslovima relativno visoke inflacije donose znatne uštede. Kao rezultat usvojenih mera stvarni fiskalni deficit u periodu godine u Srbiji je bio relativno nizak iznosio je između 4,5 4,7% BDP, i bio je među nižim fiskalnim deficitima u Evropi 2. Od sredine godine Vlada ponovo donosi niz odluka koje imaju za posledicu trajno povećanje fiskalnog deficita (fiskalana decentralizacija, povećanje plata u MUP i u lokalnim zajednicama zbog čega strukturni fiskalni deficit ponovo raste. Osim toga, u periodu predizborne kamapanje povećavaju se različiti jednokratni rashodi, koji utiču na povećanje stvarnog, ali ne i strukutrnog fiskalnog deficita. Kao rezultat navedenih faktora stvarni fiskalni deficit u godini iznosiće preko 6% BDP. * 1 2 Ekonomski fakultet u Beogradu i Kvartalni monitor. Određena mera ima trajno dejstvo ako njeni efekti ne iščezavaju tokom vremena zbog rasta privrede, inflacije i dr. Za otklanjanje efekata trajnih mera neophodne su diskrecione odluke Vlade. Videti Fiskalni savet (2012) i Arsić (2012). 9

10 Grafikon 1. Povećanje fiskalnog deficita u periodu godine nije uticalo na rast javnog duga, jer je deficit finansiran visokim prihodima od privatizacije koji su ostvareni tokom godine. Osim toga, stvarni fiskalni deficit je u navedenom periodu bio relativno nizak zbog delovanja cikličnih faktora. Od početka godine fiskalni deficit se skoro isključivo finansira zaduživanjem države, što ima za posledicu snažan rast javnog duga. Od godine, a naročito godine, Vlada neselektivno odobrava garancije za zaduživanje javnih i državnih preduzeća, što dodatno ubrzava rast javnog duga. Javni dug od kraja do sredine godine raste za 6,5 milijardi evra i dostiže oko 55% BDP. Oko 70% porasta javnog duga prema BDP, u tom periodu, direktna je posledica fiskalnog deficita, dok je oko 20% rezultat odobravanja garancija. Preostali prirast javnog duga od oko 10% BDP rezultat je većeg broja faktora, kao što su: deprecijacija realnog kursa dinara, realni pad BDP, regulisanje starih dugova SFRJ i dr. Povećanje javnog duga u odnosu na BDP Srbije u periodu godine bilo je približno jednako, kao i u drugim evropskim zamljama 3, da bi u godini u Srbiji došlo do ubrzanja rasta javnog duga prema BDP u odnosu na druge zemlje. Pri analizi uzroka povećanja fiskalnog deficita u Srbiji, neophodno je uzeti u obzir političke i ekonomske okolnosti u kojima su donošene odluke, koje su imale za posledicu povećanje strukturnog fiskalnog deficita. Najvažnije mere koje su uticale na povećanje strukturnog fiskalnog deficita usvajane su uoči izbora sa ciljem da vladajuća koalicija, ili jedan njen deo, poboljša izborne šanse ili nakon izbora, kada su ispunjavana neka od predizbornih obećanja. Primer za to je enormno povećanje plata u javnom sektoru krajem godine i potpisivanje Memoranduma o rastu plata u narednoj godini što je imalo za posledicu povećanje strukturnog fiskalnog deficita za 0,7% BDP. Osim toga, na početku godine smanjuju se porezi na zarade, što dovodi do trajnog smanjenja poreskih prihoda oko 1% BDP. Fiskalna decentralizacija, koja je za posledicu imala povećanje strukturnog fiskalnog deficita za oko 1% BDP, znatnim delom je bila motivisana predizbornim razlozima. Povećanje plata u lokalnim samoupravama i MUP-u tokom godine verovatno je bilo u funkciji poboljšanja izbornih šansi delova vladajuće koalicije. Međutim, u Srbiji je tokom prethodnih godina na povećanje fiskalnog deficita uticalo i ispunjenje predizborih obećanja. Krajem godine, penzije su povećane za 10%, što je uz vanredni rast penzije na početku navedene godine uticalo na povećanje strukturnog fiskalnog deficita za 2,4% BDP. Takođe, sredinom godine ispunjena 3 Videti Arsić (2012). 10

11 su predizborna obećanja smanjenjem PDV za neke proizvode, smanjena je stopa poreza na imovinu, što je uticalo na trajno smanjenje poreskih prihoda za 0,5% BDP 4. Grafikon 2. Fiskalni deficit i parlamentarni izbori u Srbiji Osim političkih faktora na formiranje starukutrnog fiskalnog deficita uticali su i drugi faktori, koji su bili izraženi naročito u periodu godine. U tom periodu, država je raspolagala visokim prihodima od privatizacije, pa je fiskalni deficit finansiran njihovim trošenjem, što je za javnost bilo prihvatljivije nego zaduživanje države. Uočljivo je da je strukturni fiskalni deficit po pravilu rastao u periodima kada nije postojao sporazum sa MMF izuzetak predstavlja fiskalna decentralizacija koja je sprovedena u toku sporazuma sa MMF, uprkos njegovom protivljenju. Mere kojima je smanjivan strukturni fiskalni deficit uglavnom su donošene u iznuđenim okolnostima na početku aktuelne ekonomske krize ili zbog pretnje krize javnog duga u Srbiji. Najvažnija mera koja je uticala na smanjenje stukturnog fiskalnog deficita tokom prethodnih godina bilo je zamrzavanje plata i penzija godine. Time su, u uslovima visoke inflacije, ostvarene trajne uštede od oko 2,5% BDP. Osim toga program fiskalne konsolidacije za godinu uticaće na smanjenje strukturnog fiskalnog deficita izmedju 1,5 i 2% BDP. Dinamika fiskalog deficita u Srbiji u periodu krize god. bitno se razlikuje od dinamike u drugim evropskim zemljama. Većina evropskih država je već godine počela sa smanjivanjem fiksalnog deficita, da bi u periodu godine dodatno ubzala fiskalnu konsolidaciju. S obzirom na usporeni oporavak privreda, kao i drugi talas recesije, glavne raprave se vode oko toga da li je fiskalna konsolidacija bila prete- 4 Ovde se ne navodi potpuno pregled mera i trendova koji su uticali na strukturni fiskalni deficit. Tako, na primer, ukidanje carina na uvoz proizvoda iz EU, kao i drugi sporazumi o bescarinskoj trgovini, imaće za posledicu trajno smanjenje prihoda od carina za oko 1,5% BDP, što naravno ne znači, da je ova mera šire ekonomski posmatrano neopravdana. Međutim, sa fiskalnog stanovišta, ako se ne smanje rashodi ili ne povećaju drugi porezi, ukidanje carina na uvoz proizvoda uticaće na trajno povećanje fiskalnog deficita za navedeni iznos. 11

12 rano snažna, a ne da li je ona opravdana. Tokom prve dve godne krize, fiskalni deficit u Srbiji bio je niži nego u većini drugih zemlja. Medjutim, od sredine godine fiskalni deficit u Srbije se snažno povećava, a ubrzano rastu i državne garancije, što za posledicu ima ubrzani rast javnog duga. Krajem godine javni dug će dostići 60% BDP, što je visok nivo za zemlju u razvoju sa niskim kreditnim rejtingom, kao što je to slučaj sa Srbijom. Sa stanovišta sprečavanja krize javnog duga i održanja makroekonomske stabilnosti, fiskalna konsolidacija predstavljala je prvi urgentan zadatak nove Vlade. Fiskalna konsolidacija je u širem kontekstu predstavljala prvi nužan korak ka stvaranju pogodnog ambijenta za privredni rast. Međutim, fiskalna konsolidacija nije dovoljna. Za dugočno održiv privredni rast, neophodne su temeljne reforme javnog sektora i privrednog sistema, kao i odgovarajuća podrška drugih ekonomskih politika. Osim toga, rast privrede Srbije velikim delom zavisi od privrednih kretanja u zemljama koje su njeni najvažniji ekonomski partneri EU i zemlje regiona. Čak i uz najbolju ekonomsku politiku i okretanje ka partnerima sa Istoka, privredna kretanja u Srbiji, kao maloj otvorenoj privredi, ne mogu da budu znatno povoljnija nego u okruženju. Okvir 1. Uticaj fiskalne decentralizacije na fiskalni deficit i efikasnost države Fiskalnom decentralizacijom koja je realizovana krajem godine, prebačeno je preko 45 mlrd. dinara sa nivoa Republike na lokalni nivo, uz prenošenje minimalnih obaveza sa Republike na lokalne zajednice. S obzirom na to, da su rashodi Republike ostali približno nepromenjeni, a da su njeni prihodi smanjeni, deficit Republike je povećan približno za iznos smanjenja prihoda. Na drugoj strani, prihodi i rashodi lolanih zajednica su povećani za oko 45 milijardi dinara, što znači, da je deficit lokanih zajednica ostao približno nepromenjen. Prema tome, znatno povećanje deficita na nivou Republike uz nepromenjeni deficit na nivou lokanih zajednica, ima za rezultat povećanje deficita konsolidovanog sektora države. Približno trećina prenetih prihoda od Republike na lokalne zajednice mogla bi se tretirati kao otklanjanje strukturne neravnoteže koja je nastala godine kada su transferi lokalnim zajednicama smanjeni za oko 15 milijardi dinara, pri čemu su njihove obaveze ostale nepromenjene. Posledica toga su docnje pri izmirivanju obaveza od strane lokalnih zajednica, kao i neprimereno povećanje kvazifiskalnih dažbina. Prema tome, ako zbirno posmatramo smanjenje tarnsfera lokalnim zajedicama godine, fiskalnu decentralizaciju primenjenu godine, kao i prenošenje nekih obaveza sa Republike na lokalne zajednice tokom godine, procenjuje se da neto efekat fiskalne decentralizacije na povećanje konsolidovanog deficita države iznosi 0,8 0,9% BDP. Iz toga sledi, da bi konsolidovani fiskalni deficit u godini iznosio oko 5,2% BDP (a ne 6% BDP), da tokom godine nije sprovedena loša fiskalna decentralizacija. 12

13 Fiskalna decentralizacija je negativno uticala na efikasnost javnih trošenja. Podaci za prvih devet meseci godine ukazuju na to, da je na lokalnom nivou uglavnom rasla tekuća potrošnja: rashodi za zaposlene, subvencije, nabavke robe i usluga, a ne investicije. Dodatna negativna posledica fiskalne decentralizacije je što je usled većih prihoda od poreza na zarade na lokalnom niovu došlo do smanjivanja discipline pri naplati izvornih i ustupljenih poreza, kao što su porezi na imovinu. Smanjivanje naplate poreza na imovinu je očekivano, jer su lokalne zajednice zbog većih prihoda od poreza na zarade, smanjile oporezivanje svojih glasača. Grafikon Ocena programa fiskalne konsolidacije Predloženi program fiskalne konsolidacije predstavlja značajan zaokret u odnosu na fiskalnu politiku koja je sprovodjena od sredine godine i u toku godine. Fiskalni deficit u godini će se verovatno smanjiti za 2 2,5% BDP. Ukoliko se u toku naredne godine ne usvoje dodatne mere štednje, fiskalni deficit će verovatno biti veći za oko 0,5% BDP od planiranog nivoa tj. iznosiće oko 4% BDP umesto planiranih 3,6% BDP. Smanjenje fiskalnog deficita u narednoj godini je značajno u odnosu na vrlo visoki deficit koji je ostvaren u izbornoj godini. Međutim, deficit u godini će biti tek nešto manji od ostvarenog deficita u i godini. Stoga se fiskalna politika za godinu može interpretirati kao vraćanje na održivu putanju od koje se odstupilo počev od sredine godine. Smanjenjem fiskalnog deficita u narednoj godini realizovaće se približno trećina fiskalne konsolidacije koja je neophodna da bi se zaustavio rast javnog duga u odnosu na BDP, a potom i pokrenulo njegovo obaranje. Pri tome je nešto manje od polovine smanjenja fiskalnog deficita rezultat neto povećanja poreza, dok je preostali deo uglavnom rezultat realnog smanjenja penzija i plata, kao i povećanja jednoknokratnih prihoda u iznosu od 0,5% BDP. Povećanje poreza (PDV, akciza, poreza na dobit i dr.), doneće dodatne prihode od oko 1,5% BDP, ali će se ukidanjem kvazifiskalnih dažbina i smanjenjem carina izgubiti prihodi od oko 0,5% BDP. U hipotetičkom slučaju, da porezi nisu povećani, fiskalni deficit u narednoj godini bi iznosio preko 5% BDP, što je na nivou godine, ali iznad ostvarenog fiskalnog deficita u periodu godine. Uključivanje 13

14 sopstvenih prihoda budžetskih korisnika u budžet, dobra je mera čijom primenom će se unaprediti transparetnost javnih finansija u Srbiji, ali je teško proceniti njene bilansne efekte, zbog nepostojanja podataka o tome koliko je iznosio godišnji suficit budžetskih korisnika po osnovu sopstvenih prihoda. Važno pitanje za ekonomsku politiku u narednim godinama je priroda fiskalnog deficita, tj. u kojoj meri je postojeći fiskalni deficit rezultat cikličnih i privremenih faktora, a u kojoj meri je rezultat sistemske neusklađenosti između poreske politike i politike rashoda, kao i dugoročnih makroekonomskih i demografskih trendova. Ukoliko je fiskalni deficit posledica cikličnih faktora, spontano će iščeznuti sa oporavkom privrede. Suprotno, ako je fiskalni deficit rezultat strukturnih faktora, tada je za njegovo eliminisanje neophodno smanjenje rashoda i/ili povećanje poreza u odnosu na BDP. Primenom odgovarajućih statističkih procedura moguće je približno proceniti u kojoj meri je sadašnji fiskalni deficit rezultat cikličnih i privremenih, a u kojoj meri sistemskih faktora. Strukturni, odnosno sistemski fiskalni deficit u Srbiji je u godini bio približno jednak stvarnom fiskalnom deficitu, jer su efekti recesije (pad BDP), neutralisani rastom domaće tražnje, odnosno apsorpcionim jazom 5. Proizvodni i apsorpcioni jaz utiču podjednako na poreske prihode i na fiskalni deficit 6, a njihovo odstupanje od ravnoteženog nivoa je takodje bilo podjednako, ali u suprotnom smeru. Dok je nepoljoprivredni BDP u godini bio za 4 p.p. ispod ravnotežnog nivoa, deficit tekućeg platnog bilansa je za oko 4 p.p. bio veći od dugoročno održivog nivoa. Iz prethodnog se može zaključiti, da je fiskalni deficit u Srbiji skoro u celini strukturne prirode, što znači da se on neće otkloniti oporavkom privrede ono što će se dobiti većim porezima zbog rasta BDP, izgubiće se manjim porezima zbog smanjenja tražnje i njenog restrukturiranje ka manje oporezovanim oblicima investicijama i izvozu. Povećanje poreza kao načina za smanjenje fiskalnog deficita tokom godine, bilo je neophodno, ali u budućnosti ne bi bilo opravdano znatnije povećanje poreskog opterećenja. Značajniji rast poreskog opterećenja bi ugrozio poresku konkuretnost Srbije, što bi destimulativno uticalo na zaposlenost i investicije, a time i na rast BDP. U narednim godinama je poželjna prihodno neutralna poreska reforma, kojom bi se promenila struktura poreskog sistema u pravcu stvaranja povoljnijih uslova za investiranje i zapošljavanje. S obzirom na to, da će poreske reforme u budućnosti biti uglavnom prihodno neutralne, preostalo smanjivanje fiskalnog deficita sa nivoa od preko 4% u godini do nivoa od 1% u godini, trebalo bi u celini da se ostvari smanjenjem učešća javne potrošnje u BDP. To znači da je npr. u godini neophodno smanjivanje učešća javne potrošnje u BDP za 2 p.p., što je duplo više od smanjenja učešća rashoda u BDP koje će se ostvariti tokom godine. Rast BDP od, na primer, 4% u godini, olakšao bi smanjenje učešća javne potrošnje u BDP, ali će ono i dalje biti vrlo teško ostvarivo i zahtevaće znatne uštede u skoro svim segmentima javne potrošnje, isključujući javne investicije i socijalnu zaštitu. Sa stanovišta fiskalne konsolidacije, relevantno je da će zbog smanjenja 5 6 Negativan proizvodni jaz uticao je na pad prihoda od direktnih poreza (porezi na dohodak i dobit), dok je pozitivan apsorpcioni jaz uticao na veće prihode od indirektnih poreza (PDV i akciza). Videti Arsić i dr. (2012). 14

15 apsorpcionog jaza 7 i restrukturiranja privrede ka izvozu i investicijama, poreski prihodi sporije rasti od rasta BDP. Krajem godine ne postoji jasan plan Vlade kako će se ostvariti smanjenje javne potrošnje u i u narednim godinama. Stoga je za kredibilnost programa fiskalne konsolidacije neophodno da se već do kraja prvog kvartala godine načelna opredeljenja za smanjenje javne potrošnje pretvore u konkretne mere kojim bi se ta opredeljenja operacionalizovala. Umesto uopštenih stavova o neophodnosti reformi, krebibilna fiskalna konsolidacija zahteva, da Vlada precizno usvoji kada će se i koje mere preduzeti da bi se rashodi smanjili za planirani iznos. Oporavak privrede Srbije i uspeh programa fiskalne konsolidacije značajno zavise od poverenja investitora u ekonomsku politiku Vlade. Prve reakcije investitora na objavljeni program fiskalne konsolidacije bile su povoljne, što se ispoljilo kroz niske kamatne stope po kojim se Srbija zadužila na međunarodnom finansijskom tržištu u periodu od septembra do novembra tekuće godine. Ipak, niske kamatne stope nisu samo posledica rasta poverenja investitora u ekonomsku politiku Vlade Srbije, nego i povećane likvidnosti na međunarodnom finansijskom tržištu usled snažne monetarne ekspanzije FED-a i ECB. U kojoj meri je ovaj faktor važan, može se uočiti iz toga što su se druge zemlje iz Centralne i Istočne Evrope u periodu od septembra do oktobra godine zaduživale po još nižim kamatnim stopama: Poljska 3,75%, Češka 3,87%, Rumunija 4,5%, Bugarska 4,25%, dok je Srbija u istom periodu plaćala kamatne stope 5,25 6,5% 8. Slični zaključci se dobijaju i poređenjem stope prinosa koja se ostvaruje pri trgovini državnim obveznicama na sekundarnom tržištu. Grafikon 4. Srbija i EU: stope prinosa/kamatne stope na 10-godišnje evroobveznice Izvor: Evropska centralna banka i Ministarstvo finansija i privrede Republike Srbije. Uprkos, povoljnim uslovima zaduživanja na medjunarodnom finansijskom tržištu, poverenje investitora u ekonomsku politiku Vlade i perspektive privrede Srbije, i dalje je 7 8 Smanjenje apsorpcionog jaza je nužno, jer će se u suprotnom Srbija suočiti sa krizom spoljnog duga. Da bi poređenja kamatnih stopa bila adekvatna, neophodno je da se odnose na isti vremenski period, jer se uslovi na svetskom finansijskom tržištu relativno brzo menjaju. Pri poređenju kamatnih stopa, neophodno je voditi računa i o razlikama u ročnosti emitovanih obveznica. 15

16 nisko. Premija na rizik za Srbiju je među većim u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Za uspešan oporavak privrede Srbije nije povoljno da se poverenje održi na postojećem niskom nivou. Rast kreditnog rejtinga zemlje bi održavao trajnije povećanje poverenja investitora u ekonomsku politiku i perspktive privrede Srbije. Međutim, za sada još nema naznaka da se tako nešto može očekivati. Štaviše, postoje rizici i da se postojeći skroman nivo poverenja izgubi, bilo zbog znatnijeg odstupanja od programa fiskalne konsolidacije, bilo zbog izostanka reformi privrednog sistema ili zbog nekih neprevidjenih šokova (npr., nastavak recesije u EU i Srbiji). Stoga je za Srbiju od izuzetne važnosti da se početkom godine potpiše novi aranžman sa MMF, kako bi se učvrstila kredibilnost ekonomske politike Srbije, ali i obezbedila finansijska pomoć MMF u slučaju eventualnih problema sa održavanjem spoljne likvidnosti zemlje. Oslanjanje isključivo na poverenje privatnih investitora suviše je rizična strategija, jer ono može da se izgubi naglo, a u tom slučaju posledice za Srbiju bi bile vrlo nepovoljne. Drugi važan razlog za potpisivanje sporazuma sa MMF je prilično nepovoljna spoljnoekonomska pozicija Srbije, spoljni dug je preko 80% BDP, dok je deficit tekućeg bilansa oko 10% BDP. Čak i ako se u narednim godinama deficit tekućeg bilansa bude smanjivao, zbog vrlo neizvesnog priliva stranog kapitala, verovatno je da će spoljni dug Srbije rasti, dok će se devizne rezerve smanjivati. Takvo stanje Srbiju čini krajnje ranjivom, pa je neohodno preduzeti preventivne mere kako bi se sprečila kriza spoljnog duga Srbije. 3. Fiskalna konsolidacija i privredni rast Fiskalna konsolidacija, po pravilu, ima različite efekte na privredni rast u kratkom i srednjem roku. Kratkotročni efekti zavise od toga šta je relevantna alternativa fiskalnoj konsolidaciji: nastavak politike visokog fiskalnog deficita i zaduživanja ili kriza javnog duga. Ako je relevantna alternativa nastavak politike visokog fiskalnog deficita i zaduživanje, tada fiskalna konsolidacija utiče na usporavanje rasta privrede. Smanjenje potrošnje (državna potrošnja i deo privatne potrošnje koju finansira država) i povećanje poreza pod ostalim nepromenjenim uslovima uticaće na smanjenje domaće tražnje, a time i na usporavanje rasta BDP. Kvantitativni uticaj smanjenja državne potrošnje na rast BDP zavisi od visine fiskalnih multiplikatora što su multiplikatori manji, to će uticaj fiskalne konsolidacije na usporavanje privrednog oporavaka biti manji. Prethodna alternativa je relevantna za zemlje koje imaju visok kreditni rejting i relativno nizak odnos javnog duga prema BDP. Međutim, ako je relevantna alternativa fiskalnoj konsolidaciji kriza javnog duga, tada fiskalna konsolidacija i u kratkom roku pozitivno utiče na privredni rast. Kriza javnog duga bi imala za posledicu pad BDP i zaposlenosti za 5 10%, što je znatno više od negativnog uticaja fiskalne konsolidacije na privredni rast. S obzirom na to, da će javni dug u Srbiji krajem godini dostići 60% BDP, a da je njen kreditni rejting vrlo nizak, ocenjujemo da bi u slučaju Srbije relevantna alternativa fiskalnoj konsolidaciji bila kriza javnog duga. Stoga će fiskalna konsolidacija u Srbiji i u kratkom roku pozitivno uticati na privredni rast u odnosu na relevantnu alternativu dužničku krizu. Međutim, sa analitičkog stanovništa, interesantno je koliko iznosi negativan efekat fiskalne konsolidacije na privredni rast u odnosu na hipotetički (ali neodrživ) nastavak 16

17 ekspanzivne fiskalne politike. Negativan uticaj fiskalne konsolidacije na privredni rast u ovom hipotetičkom slučaju jednak je proizvodu fiskalnih multiplikatora i visine fiskalnog prilagodjavanja, tj. iznosa smanjenja strukturnog fiskalnog deficita u odnosu na BDP. Okvir 2. Očekivana visina fiskalnih multiplikatora u Srbiji U slučaju Srbije fiskalni multiplikatori su skoro sigurno na donjoj granici intervala, jer izrazito preovlađuju faktori koji utiču na smanjenje fiskanih multiplikatora: U Srbiji kao maloj otvorenoj privredi veći deo fiskalnih stimulansa se odliva na uvoz, a ne na pokretanje domaće proizvodnje i zaposlenosti. Dvovalutni sistem koji postoji u Srbiji ima za posledicu izrazitu varijabilnost kursa dinara. Kurs dinara se znatno menja pri umerenim promenama monetarne i fiskalne politike, a potom u relativno kratkom roku utiče na rast cena (cene nisu fiksne ni i kratkom roku, što je suprotno klasičnoj kejnzijanskoj teoriji). Visoka fleksibilnost kursa i cena u Srbiji smanjuje visinu fiskalnih multiplikatora. Visoka inflacija, koja u Srbiji postoji tokom cele recesije onemogućava primenu ekspanzivne monetarane politike, kao što je to slučaj sa drugim zemljama. Restriktivna monetarna politika, koja se u Srbiji iznuđeno sprovodi, umesto uobičajene akomodirajuće monetarne politike, smanjuje visinu fiskalnih multiplikatora. Drugi faktori koji utiču na visinu fiskalnih multiplikatora, kao što su visina javnih investicija, poverenje investitora i građana u ekonomsku politiku Vlade, utiču na to da fiskalni multiplikatori u Srbiji budu niski. Vrste fiskalnih podsticaja koje su primenjivane tokom aktuelne recesije uglavnom su bile relativno male delotvornosti. Jedan od retkih stimulansa koji se pokazao delotvorenim su subvencije za bankarske kredite. Efikasnost ovog stimulansa meri se time što se sa relativno skromnim sredstvima države podstiče odobravanje višestruko veće sume kredita privredi. Subvencije za kredite predstavljaju neku vrstu iznuđene mere kojom se nadoknađuje nedelotvornost monetarne politike u dvovalutnom sistemu. U dvovalutnom sistemu standarni mehanizmi monetarnih podsticaja, kao što su smanjenje referentne kamatne stope ili smanjenje obaveznih rezervi, prelivaju se na tražnju za devizama, umesto da se povećana likvidnost iskoristi za rast kredita privredi i građanima. Čak i malo popuštanje u monetarnoj politici dovodi do deprecijacije dinara i rasta inflacije, umesto do rasta kredita i privredne aktivnosti. Na osnovu komparativnih analiza koje su rađene za slične zemlje, može se oceniti da fiskalni multiplikatori u Srbiji iznose 0,2 0,3. Iz prethodnog sledi, da bi smanjenje fiskalnog deficita u godini, 2 2,5% BDP, pod ostalim nepromenjenim uslovima uticalo na usporavanje rasta privrede za oko 0,6% BDP. Slično tome, ukupna fiskalna konsolidacija u periodu godina, kojom se smanjuje strukturni fiskalni deficit za oko 5% BDP, uticala bi na smanjenje rasta BDP za oko 1,25% u odnosu na hipotetički rast koji bi se ostvario uz nastavak ekspanzivne fiskalne politike. Indirektna potvrda niske vrednosti fiskalnih multiplikatora u Srbiji dobija se i na osnovu skromnih efekata enormne fiskalne ekspanzije na rast BDP u godini. Uprkos fiskalnom deficitu od oko 6% BDP, nepoljoprivredni BDP je u ovoj godini ostvario nulti rast. Zato se ocenjuje da 17

18 bi negativan uticaj fiskalne konsolidacije na usporavanje privrednog rasta bio mali, čak i u odnosu na hipotetčki rast BDP koji bi se ostvario uz nastavak ekspanzivne fiskalne politike. Negativni efekti fiskalne konsolidacije na rast bi mogli da budu i manji, pod uslovom da fiskalna konsolidacija bude kredibilna, jer bi u tom slučaju rast privatnih investicija i potrošnje građana delimično neutralisao negativne efekte fiskalne konsolidacije. Očekuje se da će efekti fiskalne konsolidacije na rast privrede u srednjem i dugom roku, biti pozitivni i to po više osnova. Međutim, koliki će biti pozitivni efekti zavisi od toga na koji način će se sprovoditi fiskalna konsolidacija, kao i od toga u kojoj meri će ona biti praćena reformama javnog sektora i privrednog sistema. Predloženi program fiskalne konsolidacije dominantno se oslanja na smanjenje rashoda, što je u skladu sa praksom uspešnih programa. Planirano ukupno smanjenje strukuturnog fikalnog deficita u periodu godine izosi 5 p.p. BDP, od čega se samo 1 p.p. BDP osatvaruje povećanjem poreza, a preostalih 4 p.p. BDP kroz rashode. Fiskalnom konsolidacijom će se smanjiti učešće javnih rashoda na oko 40% BDP, što je primereno za zemlju na nivou razvijenosti Srbije i što je u skladu sa ciljnim dugoročnim rastom privrede Srbije 4 5% prosečno godišnje. Javna potrošnja od oko 40% BDP, fiskalni deficit između 0 1% BDP, i opadanje odnosa javnog duga prema BDP pozitivno će uticati na kreditni i investicioni rejting Srbije, što bi doprinelo smanjenju kamatnih stopa i povećanju investicija i što bi pozitivno uticalo na rast privrede. Uticaj fiskalne politike na rast ne zavisi samo od visine ukupnog poreskog opterećenja i visine javnih rashoda, nego i od strukture poreskog sistema i javnih rashoda, kao i od efikasnosti javnog sektora. Sa stanovništa privrednog rasta, povoljnije je da porezi na potrošnju i imovinu budi viši, a porezi na faktore proizvodnje niži. Visoki porezi na faktore proizvodnje povećavaju njihovu cenu, što u dugom roku dovodi do smanjivanja brzine akumulacije kapitala i sporijeg rasta zaposlenosti, a time i do sporijeg rasta privrede. Povećanje učešća javnih investicija i smanjenje učešća tekuće javne potrošnje pozitivno bi uticalo na privredni rast. 4. Fiskalna konsolidacija i reforma javnog sektora Smanjenje rashoda nije jedini cilj reforme javnog sektora, koja treba da bude realizovana tako da se ostvare uštede u njemu, a da se pri tome sačuva dostupnost usluga države i poboljša njihov kvalitet. Fiskalna konsolidacija se može ostvariti i smanjivanjem javnih investicija, ali bi to bilo krajnje pogubno po dugoročno održivi rast privrede Srbije. Slično, reforme obrazovanja ili zdravstva kojima bi se ograničila dostupnost navedenih usluga stanovništvu Srbije ili smanjio njihov kvalitet, ne bi se mogle smatrati uspešnim, čak i ako bi se njihovom primenom ostvarile uštede koje su neophodne za fiskalnu konsolidaciju. Takve reforme bi obezbedile makrokeonomsku stabilnost, ali ne bi doprinele dugoročno održivom rastu privrede. Fiskalna strategija sadrži načelno opredeljenje za realizaciju reformi javnog sektora, ali ne i konkretne mere i rokove u kojima bi se reforme sprovele. Tako, na primer, kao važan prioritet se navodi penzijska reforma, ali ne kako i kada će se ona ostvariti: da li će se uvesti aktuarski penali za prevremeno penzioninisanje i nagrade za kasnije penzionisanje, kojom dinamikom će se povećavati minimalna starosna granica za penzionisanje, 18

19 kojom dinimikom će se povećavati standardna starosna granica za žene i dr. Slično u Fiskalnoj strategiji se planira reforma obrazovanja, ali ne i mere kojima će se ona ostvariti, kada će početi racionalizacija mreže osnovnih i srednih škola, kako će se podstaći ukrupnjavanje odeljenja, da li se planira i kada uvođenje obaveznog srednjeg obrazovanja, kojim merama će se podsticati poboljšanje kvaliteta obrazovanja na svim nivoima od osnovnog do doktorskih studija, da li će se nastaviti finansiranje nekvalitetnih državnih univerziteta i fakulteta, pod kojim uslovima bi se studiranje na privatnim fakultetima finansiralo od strane države i dr. Slično, kada su u pitanju subvencije, ne postoji plan redukcije i ukidanja nekih više nego spornih subvencija, kao što su subvencije za radna mesta, investitore i dr. Navedenim subvencijama se grubo narušava ravnopravnost učesnika na tržištu i stvara pogodno tlo za korupciju i prevare. Štaviše, ni politika subvencija za poljoprivredu nije konzsistentna, jer istovremeno postoje subvencije po hektaru kojima se podstiče smanjenje proizvodnje i subvencije po količini proizvodenih proizvoda, kojima se podstiče povećanje proizvodnje. Višak zaposlenih u javnom sektoru, koji su predstavnici aktuelne Vlade procenjivali na stotine hiljada što je bilo ekstremno preterivanje, sada se u potpunosti ignoriše. Štaviše, postoje izjave da kriza nije vreme za otpuštanje, što je apsurdno, jer je otpuštanje suvišnih radnika način na koji se rešava kriza. Sa stanovišta kredibilnosti Vlade, neophodno je da sektorske reforme koje se donose za određenu oblast (obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, poljoprivredu, subvencije, kulturu, nauku i dr.) budu bilansno konzistentne sa Fiskalnom strategijom. Umesto toga, u većini sektorskih strategija planira se povećanje učešća rashoda za te sektore u BDP (ako bi se to dogodilo tada bi se povećalo učešće ukupne javne potrošnje u BDP, umesto da se smanji). U većini strategija, u prvom planu je povećanje trošenja sredstva, dok je efikasnost trošenja (moguće uštede, kvalitet usluga i dr.) u drugom planu. Neusklađenost sektorskih strategija i Fiskalne strategije odražava izostanke koordinacije u okviru ove, ali i prethodnih vlada. Jedna od posledica toga je i da sektorske strategije, koje nisu fiskalno održive, ostaju mrtvo slovo na papiru ili što je još gore, dovode do povećanja neproduktivnih trošenja. Otklanjanje veritkalne neravnoteže prihoda i rashoda između različitih niova država je važno kako sa stanovišta fiskalne konsolidacije, tako i sa stanovišta povećanja efikasnosti države. Navedenu neravnotežu je u principu moguće otkloniti na različite načine: povećanjem učešća Republike u porezu na zarade, prenošenjem nekih funkcija sa Republike na lokalne samouprave ili smanjenjem transfera lokalnim samoupravama. Sa makroekonomskog stanovišta, najbolje bi bilo prvo rešanje, ali se procenjuje da je sa pozicija aktulne Vlade ono isključeno i da je moguće prenošenje određenih nadležnosti na lokalni nivo ili eventualno smanjenje transfera. Ukoliko se određene funkcije budu prenosile na lokalni nivo, sa stanovišta fiskalne konsolidacije je važno da ona budu bilansno značajna (bar 20 mlrd. dinara), dok je sa stanovišta ekonomske efikasnosti važno da se navedene funkcije na lokalnom nivou obavljaju bar podjednako efikasno, kao i na republičkom. Međutim, prenošenje funkcija na lokalne zajednice neće biti jednostavano, i što se kasnije bude primenilo, to će teškoće i otpori biti sve veći. Zbog izrazite regresivnosti fiskalne decentralizacije siromašnije opštine neće biti sposobne da preuzmu do- 19

20 datne funkcije. Međutim, i bogatije opštine će ispoljiti veliki otpor prema preuzimanju dodatnih funkcija može se očekivati za će za dodatne funkcije tražiti dodatni novac. U okviru reforme javnog sektora, neophodno je da se pre realizacije javnih investicija, ali i drugih programa Vlade, kao što su subvencije, uvede obavezujuća primena analize troškova i koristi. Pri tome je sa stanovišta verodostojnosti navedenih analiza važno da opravdanost ocenjuje organ koji nije zavisan od predlagača. Primena analize troškova i koristi bi sprečila realizaciju društveno nerentabilnih projekata, kao i određivanje prioriteta među opravdanim projektima. Postavlja se pitanje, da li je rađena studija opravdanosti izgradnje pruge Valjevo Loznica ili kanala Dunav Morava Vardar Egejsko more. Na osnovu izjava predlača moglo bi se zaključiti da je realizacija navednih projekata opravdana zbog toga što mnogo koštaju, a ne zbog toga što će se uložena sredstva povratiti!? U slučaju opravdanih projekata, neophodno je da se uvedu prioriteti kako bi se izbeglo preterano zaduživanje države ili započinjanje velikog broja projekata od kojih se nijedan ne završava. Zakonski obavezujuća analiza ekonomske opravdanosti mogla bi se u relativno kratkom roku uvesti za programe subvencija. Obaveznost primene opravdanosti bi se postepeno širila i na druge programe države, kao što su programi u obrazovanju, zdravstvu i dr. 5. Reforme privrednog sistema i privredni rast U maloj, otvorenoj, evroiziranoj privredi kao što je srpska, podsticaji na strani tražnje nemaju značajan uticaj na oporavak privrede ni u kratkom roku. U takvoj privredi fiskalna i monetarna politika imaju vrlo ograničen antirecesioni domet, pa svaki pokušaj da se njima pokrene privrede više utiče na rast kursa, inflacije i spoljnog deficita nego što podstiče privrednu aktivnost i zaposlenost. Stoga ciljeve fiskalne politike treba uglavnom ograničiti na održanje makroekonomske stabilnosti (niska inflacija, mala verovatnoća krize javnog i spoljnog duga i dr.), dok uslove za dugoročno održiv privredni rast treba stvarati kroz promene privrednog sistema, odnosno strukturne reforme. Strukturne reforme kojima bi se smanjili troškovi i rizici poslovanja u Srbiji i stvorio povoljniji ambijent za investiranje i poslovanje, brojne su i raznovrsne i njihovo nabrajanje i obrazlaganje pravazilazi domen ovog rada 9. Stoga ćemo se u ovom radu ograničiti na nekoliko najvažnijih strukturnih reformi čija realizacija je neophodna da bi se u Srbiji uspostavila funkcionalna tržišna privreda i stvorili povoljni uslovi za rast i investiranje 10. Verovatno najvažnija refoma za unapređenje privrednog ambijenta je uspostavljanje finansijske discipline odnosno uvođenje čvrstog budžetskog ograničenja. Kao pojavni oblik finansijske nediscpline javlja su problem nelikvidnosti, ali detaljnija analiza ukazuje na to, da se iza njega krije nesolvenstnost velikog broja učesnika na tržištu. Kada 9 Dobar vodič za neophodne strukturne reforme u Srbije mogli bi da budu izveštaji Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti i izvešaj Svetske banke o uslovima poslovanja. Mada navedeni izveštaji imaju određene slabosti, naročito kada su i pitanju indikatori koji nisu merljivi (videti Ristić i Tanasković, 2011), loš plasman Srbije u određenoj oblasti na navedenim rang-listama, ukazuje na to, koje su reforme prioritetne. 10 Predlozi navedenih reformi ugavnom su sadžani u studiji Postkrizni model eksonomskog rasta i razvoja Srbije , u poglavlju Arsić, M. Reforme javnog sektora. Predlozi sadržani u navednoj studiji su još uvek aktuelni, jer većina njih do sada nije realizovana. 20

21 bi problem bio samo u likvidnosti, ali ne u solventnosti, on bi se relativno lako rešio povećanjem ekspanzivnosti monetarne politike. Postojanje nesolventnih preduzeća generiše krupne rizike i troškove, jer učesnici na tržištu nisu sigurni da li će, kada i u kom procentu naplatiti svoja potraživanja. Postojanje velikog broja nesolventnih učesnika na tržištu kreira gubitke solventnim preduzećima i bankama, koji deo svojih potrživanja ne mogu da naplate. Navedeni rizici se odražavaju kroz smanjenje broja transakcija, visoke kamatne stope, ali i visoke cene proizvoda i usluga, kojima se od solventnih subjekata i građana naplaćuju gubici nastali u poslovanju sa nesolventnim preduzećima. Sintetički, trajno postojanje nesolventnih preduzeća povećava troškove poslovanja i usporava rast privrede Srbije. Uspostavljanje čvrstog budžetskog ograničenja je još pre više od dve decenije navođeno kao jedan od najvažnijih ciljeva tranzicije. Međutim, u ovoj oblasti, u Srbiji, još uvek nije ostvaren značajan napredak, jer su uvek postojali razlozi/izgovori za odlaganje njegove realizacije (sankcije, pokušaj restrukturiranja preduzeća, svetska ekonomska kriza i dr.). Mada je problem nesolventnosti naročito koncentrisan u preduzećima u restrukturiranju, on je u Srbiju znatno prisutan i kod privatnih preduzeća. Pri tome vlasnici privatnih nesolventnih preduzeća kontinuirano pokušavaju da troškove njihove sanacije prebace na državu, preciznije na sve građane kao poreske obveznike. Masovna nesolventnost privatnih preduzeća, osim objektivnih nepovoljnih okolnosti za poslovanje (svetska kriza, visoke kamatne stope), dobrim delom je posledica činjenice da je postojeća preduzetnička klasa u Srbiji izrasla na preraspodeli bogatstva i privilegijama i da nije sposobna da opstane u ravnopravnoj tržišnoj utakmici. Stoga su njihovi napori usmereni ka različitim oblicima traganja za rentom, a ne ka tehnološkim i tržišnim inovacijama. Vlada je tokom druge polovine godine predložila nekoliko mera koje su važne za uspostavljenje finansijske discipline, kao što je ograničavanje rokova plaćanja, najpre za državu, a potom i za preduzeća i preduzetnike 11. Navedena mera je potrebna za uspostavljenje finansijske discipline, ali nije najvažnija. Najvažnija mera je primena stečajne procedure kojom bi nesolventa preduzeća promenila vlasnika ili bila likvidirana. Mada je u ovoj oblasti ostvaren određeni napredak, i dalje postoje krupni problemi: preduzeća u restrukturiranju su zakonom zaštićena od pokretanja stečaja, mnoga nesolventna privatna preduzeća na različite načine izbegavaju stečaj. Najave predstavnika Vlade da će se oročiti restrukturiranje preduzeća do godine su ohrabrujuće, ali će pun efekat biti ostvaren samo ako se nakon toga i na navedene preduzeća efikasno primene stečajne procedure u slučaju njihove nesolventnosti. Za rešavanje probleme nesolventnosti važno je i da se cene usluga infrastrukturnih preduzeća povećaju u skladu sa ekonomskim principima. Sve dok postoje preduzeća koja svoje proizvode prodaju ispod cene koštanja, problem finasijske nediscipline će biti teško rešiv. Osim neselektivnog eliminisanja nesolventnih preduzeća sa tržišta, neophodno je usvojiti odgovarajuće zakone kojim bi se drastično povećala krivična odgovornost za bizni- 11 U istom periodu, Vlada je usvojila neke mere kojima se slabi finansijska disciplina, kao što je to slučaj sa programom otpisa nominalnih kamata. Primenom navednog programa neodgovorni poreski obveznici će ostvariti značajnu kapitalnu dobit, jer će u uslovima relativno visoke inflacije vratiti realno obezvređenu glavnicu poreskog duga. Ovim programom se ponovo nagrađuju nedisciplinovani obveznici i podstiče moralni hazard. 21

22 smene-prevarante koji serijski formiraju preduzeća, gomilaju obaveze u njima, a kada obaveze višestruko prevaziđu imovinu i kapital preduzeća, pokreću njihov stečaj, nakon čega osnivaju nova preduzeća. Sastavni deo mera za uspostavljanje finansijske discipline je sistematska i neselektivna borba za suzbijanje sive ekonomije. Široko rasprostranjena siva ekonomija grubo narušava ravnopravnost uslova poslovanja privrednih subjekata, ali i ravnopravnost građana. Dok neki privredni subjekti i građani uredno plaćaju sve poreze, drugi delimično posluju u sivoj zoni, dok treći (skoro) u celini izbegavaju plaćanje poreza. Neselektivna naplata poreza bi doprinela da se na tržištu uspostavi jasna razlika između solventnih i nesolvenih preduzeća Važne prepreke za poslovanje u Srbiji su duge i netransparentne procedure za dobijanje različitih dozvola, što takođe ima za posedicu povećanje troškova i rizika poslovanja u Srbiji. Najnegativnije posledice na rast privrede Srbije imaju spore u netransparentne procedure za izdavanje građevinskih dozvola, koje direktno utiču na smanjenje obima investicija, a time i na zapošljvanje i rast. Iako je ovaj problem identifikovan pre skoro jedne decenije, do sada nije postignuto zadovoljavajuće rešenje na nivou Republike, mada postoje neke lokalne zajednice koje su ostvarile značajan napredak. Stoga je neophodno doneti zakon u kome bi se striktno propisale procedure, njihovo trajanje, troškovi usluga, sankcije za one koji se na pridržavaju procedura i dr., kako bi se ovaj problem efikasno rešio 12. Poreske reforme u narednom periodu imaju prvenstveni cilj unapređenje ambijenta za investicije i zapošljavanje. Najvažnija reforma je povećanje opšte stope PDV i smanjenje fiskalnog opterećanja rada, preko smanjenja doprinosa. Smanjenje fiskalnog opterećanja rada i povećanje poreza na potrošnju predstavlja tvz. fiskalnu devalvaciju, kojom se unapređuje cenovna konkurenost privrede Srbije. Mada je ovakva reforma predlagana u Srbiji pre nešto više od dve godine, u tadašnjoj Vladi nije postignuta saglasnost o njenom sprovođenju. Ipak, ocenjuje se da je primena navedene reforme i dalje opravdana, što potvrdjuju primeri većeg broja zemalja koje su takvu reforme sprovele tokom prethodne dve godine ili se pripremaju da to urade. Druga važna poreska reforma odnosi se na porez na imovinu, gde je neophodno realizovati veći broj značajnih promena, kao što su integracija naknade za korišćenje građevinskog zemljišta i porez na imovinu, usklađivanje poreske osnovica sa tržišnom vrednošću imovine, povećanje obuhvata imovine koja se oporezuje i dr. Ukidanje nekih poreskih olakšica i oslobađanja od njih u budućnosti, treba prvenstveno da spreči pad prihoda zbog restrukturiranja privrede, a ne da poveća učešće poreza u BDP. U slučaju PDV opravdano je da se u narednim godinama određeni proizvodi prebace sa niže na višu stopu kako bi se u dužem periodu prešlo na jedinstvenu stopu PDV. Osim toga, opravdano je ukidanje poreskih olakšica i oslobađanja kod po- 12 Pogodan metodološki okvir za zakonsko definisanje procedura mogao bi da bude mrežni dijagram, na kome bi se predstavile sve procedure koje se sada zahtevaju za dobijanje građevinske dozvole. Na osnovu toga bi se identifikovale procedure koje su nepotrebne, koje se mogu objediniti ili pojednostaviti, procedure koje se mogu paralelno obavljati i one koje se moraju sukcesivno obavljati (što je važno da bi se izbegla cirkularnost u praksi da bi dobili dozvolu A traži se dozvola B, a da bi dobili dozvolu B traži se dozvola A!?). Za svaku proceduru bi se odredilo makismalno vreme trajanja, tako da bi se identifikovao kritičan put čije trajanje bi moralo da bude manje ili jednako čekanju građevinskih dozvola u referentnim zemljama npr. zemljama Srednje Evrope. 22

23 reza na dobit s obzirom na to, da će i nova stopa poreza biti konkurentna. Sa stanovišta smanjenja troškova i rizika poslovanja, važno je da se poreske procedure pojednostave. Osim navedenih stukturnih reformi, neohodno je da se izrade sektorske strategije kojima bi se podstakao rast produktivnosti u sektorima za koje se procenjuje da imaju relativno sigurnu tražnju u budućnosti kao što je to slučaj sa poljoprivredom ili energetikom. Pri tome je važno, da različiti elementi industrijskih politika koje su u nadležnosti različitih ministarstava, budu međusobno konzistentni. Tako, na primer, u slučaju poljoprivredne politike, čiji je cilj formiranje krupnijih i produktivnijih gazdinstava, neophodna je konzistentna primena različitih mera, kao što je: regulisanje vlasničkih odnosa, stabilna politika subvencija, poreska politika kojom bi se podsticalo korišćenje zemljišta i ukrupnjavanje gazdinstava, podsticanje zadrugarstva, javne investicije i dr. Realizacija strukturnih reformi kojim bi se smanjili troškovi i rizici poslovanja u Srbiji omogućila bi da se ukinu skupe i neefikasne mere, kao što su razne vrste subvencija, poput subvencija za zapošljavanje, investiranje i dr. Zagovornici politike izdašnih i neselektivnih subvencija, kao argument u prilog njihove primene navode to da bi privredna aktivnost i zaposlenost bez njih bila još manja. Navedeno objašnjenje bi bilo tačno samo pod uslovom da se postojeći privredni sistem tretira kao dat i nepromenjiv. S obzirom na to, da su reforme privrednog sistema moguće, neke čak i u kratkom roku, prethodno objašanje je neubedljivo. Stoga bi se razlozi za odlaganje reformi i oslanjanje na subvencije pre moglo naći u političkoj ekonomiji. Reforme na različite načine pogađaju uticajne interesne grupe (poslodavce, birokrate, političare), ali i glasače (radnike, penzionere), pa se zbog kratkoročnih političkih interesa kontinirano odlažu. Na drugoj strani, subvencije daju veliku diskrecionu moć, što stvara prostor za različite rente, a u nekim slučajevima privremeno povećava političku popularnost onih koji ih odobravaju. 6. Trendovi u svetskoj privredi i oporavak privrede Srbije Privredna kretanja u Srbiji kao maloj otvorenoj privredi, snažno zavise od kretanje u njenom okruženju, a prvenstveno od kretanja u EU i zemljama-članicama CEFTA. Najveći deo trgovinske razmene kapitalnih transakcija Srbija ostvaruje sa navedenim zemljama. Aktuelna recesija i najavljena stagnacija u godini, kao i krajnje neizvesne dugoročne perspektive evrozone i same EU, negativno utiču na oporavak privrede Srbije. Recesija i stagnacija u evropskim privredama ima za posledicu smanjenje tražnje za proizvodima iz Srbije, kao i smanjenje investicija evropskih privreda u svetu. Stoga se postavlja pitanje, šta Srbija može da učini da minimizuje negativne uticaje stagnacije/ krize u EU na svoju privredu. U kratkom i srednjem roku cenovna konkurentnost privrede, koja se meri realnim deviznim kursem, predstavlja ključni instrument za poboljšanje spoljnotrgovinskih tokova Srbije. Stoga je realna derpecijacija dinara neophodna da bi se poboljšala konkurentnost domaćih proizvoda kako na svetskom tako i na domaćem tržištu. Realna deprecijacija dinara, uporedo sa smanjivanjem domaće tražnje preko fiskalne konsolidacije podstakla bi rast izvoza i smanjenje uvoza. Efikasnost takve politike pokazana je u periodu 2010/2011. godine, kada je izvoz iz Srbije rastao po stopi od oko 20%, iako je svetska privrede bila u stagnaciji/sporom oporavku. Realna deprecijacija dinara bi delimično kompenzovala pad realnog dohotka u zemljama koje uvoze proizvode iz Srbije. Za po- 23

24 boljšanje dugoročne konkurentnosti važne su strukturne refome, ali pre nego što te reforme daju pune efekte, Srbija može da se suoči sa platno-bilansnom krizom. Ako bi se u narednoj godini ostvarila realna aprecijacija dinara, time bi se u velikoj meri neutralisali pozitivni efekti fiskalne konsolidacije na spoljni deficit. Bez obzira na smanjenje fiskalnog deficita i realnu deprecijaciju dinara, Srbija će u narednim godinama i dalje osvarivati relativno visoke deficite u tekućem platnom bilansu. S obzirom na to, da spoljni dug Srbije iznosi preko 80% BDP, važno je da u budućnosti njegov prirast bude što manji, što znači da se veći deo deficita tekućeg platnog bilansa finansira direktnim stranim investicijama. Tokom narednih nekoliko godina neophodno je da strane direktne investicije iznose 1,5 2 mlrd. evra godišnje, kako bi se smanjio rizik od platno-bilansne krize. U periodu investicionog buma ( godine) visoke investicije su ralativno lako ostvarivane, ali u periodu stagnacije to neće biti jednostavno. Ako Srbija na uspe da obezbedi navedeni priliv investicija, suočava se sa rastućim rizikom platno-bilansne krize, čije posledice bi bile krajnje nepovoljne: pad BDP i rast nezaposlenosti. Negativni efekti platno-bilansne krize bi se dodatno pojačali zbog spontane visoke realne deprecijacije dinara, koja bi rezultovala visokim gubicima preduzeća u evriziranoj privredi, kao što je srpska, a nemogućnost vraćanja evroiziranih kredita pogodila bi bankarski sistem. U uslovima kada se strane direktne investicije u svetu smanjuju, borba za njihovo privlačenje postaje sve oštrija. Srbija se do sada u toj borbi velikim delom oslanjala na politiku izdašnih subvencija, što predstavlja najskuplji, ali i nedovoljno efikasan način za privlačenje stranih investicija. Stoga je nephodno, da Srbija preduzme radikalne korake kojima bi unapredila privredni ambijent (kako ne bi morala da stranim investitorima plaća dolazak u Srbiju). Značajno poboljšanje plasmana Srbije na međunarodnim rang-listama konkurentnosti i pogodnosti za poslovanje, ili povećanje kreditnog rejtinga, bio bi jasan signal da je Vlada u tome uspela. Zaključak Fiskalna konsolidacija predstavlja potreban uslov za oporavak privrede, jer obezbeđuje makroekonomsku stabilnost. Predloženi program fiskalne konsolidacije predstavlja značajan zaokret u odnosu na fiskalnu politiku, koja je sprovodjena od sredine godine i u toku godine. Fiskalni deficit u godini će se verovatno smanjiti 2 2,5% BDP i iznosiće oko 4% BDP. Smanjenjem fiskalnog deficita u godini realizovaće se približno trećina fiskalne konsolidacije koja je neophodna da bi se zaustavio rast javnog duga u odnosu na BDP, a potom i pokrenulo njegovo obaranje. Pri tome je nešto manje od polovine smanjenja fiskalnog deficita posledica neto povećanja poreza, dok je preostali deo uglavnom rezultat realnog smanjenja penzija i plata, kao i povećanja jednokratnih prihoda u iznosu od 0,5% BDP. S obziromna to, da će poreske reforme u budućnosti biti uglavnom prihodno neutralne, preostalo smanjivanje fiskalnog deficita sa nivoa od preko 4% u godini do nivoa od 1% u godini, u celini treba da se ostvari smanjenjem učešća javne potrošnje u BDP. Krajem godine ne postoji jasan plan Vlade kako će se smanjenje javne potrošnje u i u narednim godinama ostvariti. Za dugoročno odživ rast ključne su reforme na strani ponude reforma javnog sektora i privrednog sistema. Reforma javnog sektora treba da bude realizovana tako da se ostva- 24

25 re uštede u javnom sektoru, a da se pri tome sačuva dostupnost usluga države i poboljša njihov kvalitet. Fiskalna strategija sadrži načelno opredeljenje za realizaciju reformi javnog sektora, ali ne i konkretne mere i rokove u kojima bi se reforme sprovele. Strukturne reforme kojima bi se smanjili troškovi i rizici poslovanja u Srbiji i stvorio povoljniji ambijent za investiranje i poslovanje, brojne su i raznovrsne. Među najvažnijim merama su one kojima bi se uspostavila finansijska disciplina, pojednostavile administrativne procedure, suzbila siva ekonomija, reformisao poreski sistem. U maloj, otvorenoj, evroiziranoj privredi kao što je srpska, podsticaji na strani tražnje nemaju značajan uticaj na oporavak privrede ni u kratkom roku. U takvoj privredi, fiskalna i monetarna politika imaju vrlo ograničen antirecesioni domet, pa svaki pokušaj da se njima pokrene privreda više utiču na rast kursa, inflacije i spoljnog deficita nego što podstiče privrednu aktivnost i zaposlenost. Umerena realna deprecijacija dinara bi delimično kompenzovala pad realnog dohotka u zemljama koje uvoze proizvode iz Srbije. Za poboljšanje dugoročne konkurentnosti važne su strukturne refome, ali pre nego što te reforme daju pune efekte, Srbija bi mogla da se suoči sa platno-bilansnom krizom. Apstrakt Predloženim programom fiskalne konsolidacije smanjena je verovatnoća dužničke krize, ali ne i otklonjena. Fiskalnom konsolidacijom u godini, koja uključuje povećanje poreza, smanjenje rashoda i rast jednokratnih prihoda, realizovana je približno trećina neophodnog smanjivanja fiskalnog deficita. Preostale dve trećine fiskalnog prilagodjavanja, u periodu godine skoro isključivo treba da se realizuju preko smanjenja rashoda, što imlicira strukturne reforme u svim sektorima koji se finaniraju iz javnih sredstva. Cilj reformi javnog sektora osim smanjenja rashoda treba da bude i povećanje njegove efikasnosti. U periodu fiskalne konsolidacije državi će biti potrebna znatna sredstva za finansiranje deficita i otplatu dospelih kamata neophodna sredstva će biti obezbeđena samo ako se očuva poverenje investitora. Efekti fiskalne konsolidacije na rast biće pozitivni u slučaju Srbije, čak i u kratkom roku, jer je relevantna alternativa konsolidaciji dužnička kriza i recesija, a ne privredni oporavak uz visok fiskalni deficit i dodatno zaduživanje. Fiskalna konsolidacija predstavlja prvi urgentan korak ka vraćanju privrede Srbije na odživu putanju rasta. Međutim, za dugoročno održiv oporavak i rast privrede, osim fiskalne konsolidacije neophodne su temeljne reforme privrednog sistema, jer se efektivna ograničenja za rast privrede u slučaju Srbije nalaze na strani ponude, a ne na strani tražnje. Konkurentan kurs dinara i unapređenje privrednog ambijenta mogu da ublaže negativne posledice nepovoljnih privrednih kretanje u okruženju i smanjenja domaće tražnje. Literatura Arsić, M.(2010), Reforma javnog sektora, u: Bajec, J. (ur.), Postkrizni model eksonomskog rast i razvoja Srbije , USAID, FREN i Ekonomski institut. Arsić, M. et al. (2012), Strukutrni fiskalni deficit i dinamika javnog duga Srbije, Ekonomski fakulteta u Beogradu. Barrell, R., D. Holland & I. Hurst (2012), Fiscal consolidation: Part 2. Fiscal Multipliers and Fiscal Consolidation, OECD Working Papers No

26 Bouthevillain, C. et al. (2001), Cyclically Adjusted Budget Balances: an Alternative Approach, European Central Bank Working Paper, No. 77. Escolano, J. (2010), A Practical Guide to Public Debt Dynamics, Fiscal Sustainability and Cyclical Adjustment of Budgetary Aggregates, Tehnical Notes and Manuals, IMF Fiscal Affairs Department, Washington. European Commission (2005), New an Updated Budgetary Sensitivities for Tha EU Budgetary Surveillance, Directorate-General Economic and Financial Affairs, Brussels. Europen Commission (2012), Forecast errors and multiplier uncertainty, European Economic Forecast Autumn 2012, str Fiskalni savet (2012), Predlog mera fiskalne konsolidacije godina, Beograd. Fiskalni savet (2012), Ocena fiskalne strategije za godinu sa projekcijama za i godinu, Beograd. Girouard, N. & C. Andre (2005), Measuring Cycilcally-adjusted Budget Balances for OECD Countries, OECD Economic Department Working Papers, No. 434, OECD Publishing. Ilzetzki, E., E.G. Mendoza i C. Vegh (2009), How big are fiscal multipliers?, CEPR, Policy insight, No. 39. IMF (2012), Are we underestimating short-run fiscal multipliers?, World Economic Outlook, October Lee, J. et al. (2008), Exchange Rate Assessments: CGER Methodologies, IMF Occasional Paper, No Ministarstvo finansija i privrede (2012), Fiskalna strategija za godinu sa projekcijama za i godinu. OECD (2010), Tax Policy and Economic Growth, OECD tax Policy Studies, No. 20. Ristić, B. & S. Tanasković (2011), Konkuretnost Srbije: merenje konkurentnosti I rangiranje zemalja prema Izveštaju svetskog ekonsomskog foruma, Kvartalni monitor 25 26, str

27 Makroekonomske perspektive i održivost spoljnog duga Stojan Stamenković i Miladin Kovačević U traženju odgovora na pitanje, kakav nas ekonomski razvoj očekuje u narednim godinama i sa kakvim će se izazovima i rizicima suočiti ekonomska politika, može se napraviti više alternativnih razvojnih scenarija. Jedan od tih scenarija prikazan je u okviru Fiskalne strategije za godinu sa projekcijama za i godinu dokumentu koji je urađen u Ministarstvu finansija i privrede, a usvojen na sednici Vlade 28. novembra Mogućnosti za privredni rast do i održivost spoljne likvidnosti Ovde smo pokušali da u okviru istog vremenskog horizonta od tri godine, imajući pri tome u vidu i realne ocene materijalnih mogućnosti, sagledamo neke alternativne scenarije sa gledišta: privrednog rasta u posmatranom periodu, budućeg privrednog rasta, socijalne održivosti, i eksterne likvidnosti. Scenario definisan projekcijom makroekonomskih pokazatelja u Fiskalnoj strategiji može se ilustrovati sledećim makroekonomskim pokazateljima: Bruto domaći proizvod i njegova upotreba Fiskalna strategija BDP, (realne) stope rasta 1,6-1 2,0 3,5 4,0 Iznos, u milijardama RSD Ukupna domaća tražnja, stope rasta 3,5 1,1-0,3 1,9 2,5 Potrošnja -0,8 1,1-2,3 1,1 1,6 - Lična potrošnja -0,6-0,4-1,5 1 1,6 - Državna potrošnja -1,6 6,7-5,2 1,4 1,6 Fiksne investicije 26,9-8,7 7,9 6,4 7,1 Neto izvoz robe i usluga - udeo u BDP, u % -16,6-19,1-16,4-14,6-13 Neto izvoz robe i usluga - iznos u mlrd -5,2-5,5-5,0-4,8-4,5 Naša osnovna zapažanja ovde su usmerena na dinamičan privredni rast u i godini i na redukciju deficita u razmeni robe i usluga sa inostranstvom (negativni neto 27

28 izvoz), i to ne samo u pogledu smanjivanja udela u bruto domaćem proizvodu (BDP) nego i u pogledu smanjivanja njegove apsolutne vrednosti (izražene u evrima) do godine za milijardu evra. Stope promena ukupne domaće tražnje time se redukuju do osetno nižih nivoa od promena BDP-a. 1 Štaviše, u godini, pri rastu BDP-a za 2%, ukupna domaća tražnja nema prostora za rast (opada za 0,3%). Da bi se stvorio prostor za neophodan rast fiksnih investicija, ukupna potrošnja i u toj godini osetno realno opada državna za više od 5%, ali i lična potrošnja za značajnih 1,5%. U vezi s ovim, bitne su dve primedbe. Prvo, mislimo da je precenjen rast BDP-a u i od 7,6%, kako zbog do sada ostvarene i predvidljive dinamike investicija tako i zbog izgleda u međunarodnom okruženju ocene privrednog rasta u Evropskoj uniji za godinu, koja je naša dominantna izvozna destinacija, krajem korigovane su naniže i bliske su recesiji. Drugo, teško je održiv rast BDP-a uz dalji pad lične potrošnje (u tom okviru našle bi se i zarade) u i natprosečan rast državne potrošnje već u Odavde sledi pitanje, da li je moguća osetna redukcija vrednosti negativnog neto izvoza bez štete po dinamiku investicija i daljeg razvoja. Pre nego što izložimo naš scenario, koji smatramo realnim (da li je i preporučljiv drugo je pitanje), kratko ćemo se osvrnuti na razlike između vrednosti BDP-a u Fiskalnoj strategiji i onih koje smo mi koristili, kao i na posledice precenjene dinamike realnog BDP-a u godini. Sada se znaju nominalne vrednosti BDP-a (2.720, odnosno mlrd. dinara), koje je Republički zavod za statistiku izračunao za i godinu. Na njih se nadovezuje naša ocena (nominalnog) BDP-a, koji je mogao biti ostvaren u godini u iznosu od mlrd. dinara. Ta je vrednost veća od vrednosti s kojom se operiše u Fiskalnoj strategiji (3.175 mlrd. dinara) za oko 1%. Ipak, odatle proizlazi da BDP u nije realno povećan za preko 1%, kako se obično računa, nego je realno opao u toj godini za oko 2%! Ova ocena realne dinamike BDP-a u nije bitna s gledišta budućeg razvoja. Međutim, treba napomenuti da (kada ostanemo kod procene o tome da će BDP u realno opasti za 2% do 2,5%) izlazi da ograničavanje valorizacije plata i penzija na 2% nije imalo restriktivan karakter. Naime, ukupna potrošnja jeste realno opala u za oko 1% i u za 1,5% do 2% ali je dinamika BDP-a bila slabija od dinamike potrošnje. Rast BDP-a od 2% u je, i prema našem mišljenju, nesporan to je izlazak iz ovogodišnje rupe koja je bila produbljena sušom ali će kumulativni rast u naredne dve godine, po našoj oceni, biti manji od polovine onog u prvom scenariju: oko 3%. 1 Podsetićemo da je vrednost ukupne domaće tražnje jednaka razlici vrednosti BDP-a i neto izvoza, odnosno zbiru vrednosti BDP-a i iznosa deficita robe i usluga. Najopštije, važi relacija: BDP = LP + DP + I + ne, u kojoj je LP = lična potrošnja, s dvema glavnim komponentama potrošnjom domaćinstava i potrošnjom finansiranom iz sektora države; DP (državna potrošnja) obuhvata tzv. kolektivnu potrošnju. U našem modelu, pod potrošnjom države podrazumevamo zbir kolektivne potrošnje i izdataka sektora države u okviru izdataka za ličnu potrošnju. I = investicije, sa fiksnim investicijama i investicijama u zalihe kao komponentama; ne je neto izvoz, tj. razlika izvoza i uvoza robe i usluga; kada je negativan, raspoloživa sredstva se uvećavaju iznad vrednosti BDP-a za razliku uvoza i izvoza. 28

29 Bruto domaći proizvod i njegova upotreba Scenario sa stabilnom vrednošću deficita robe i usluga BDP, (realne) stope rasta -2-2,5 2,0 1,0 2,0 Iznos, u milijardama RSD Ukupna domaća tražnja, stope rasta -0,2-2,6 1,7 0,2 1,5 Potrošnja -0,9-1,7-0,9-0,5 0,1 -Potrošnja domaćinstava -1,6-3,0 0,0 0,3 1,4 -Potrošnja države 2,2 3,5-4,2-3,9-3,5 Fiksne investicije 9,0-3,9 9,7 3,8 6,2 Neto izvoz robe i usluga - udeo u BDP, u % -17,1-17,8-17,0-16,5-16,3 Neto izvoz robe i usluga -iznos u mlrd -5,4-5,3-5,4-5,3-5,3 U strukturi upotrebe BDP-a tokom predstojeće tri godine prednost moraju imati investicije da bi se inicirao privredni rast u drugom petogodištu tekuće decenije. Saglasni smo sa gledištem iznetim u Fiskalnoj strategiji prema kojoj fiksne investicije tokom tri godine rastu kumulativno za 23%, kod nas je taj rast 21 22%; u oba slučaja, radi kompenzacije pada u 2012, najveća stopa rasta investicija je u godini. Na drugoj strani, bilo bi socijalno neodrživo da se zbog toga nastavi pad potrošnje domaćinstava. Nastavljanje pada domaće tražnje zbog toga se u našem osnovnom scenariju izbegava tako što se vrednost deficita robe i usluga iz 2012, u iznosu od oko 5,3 mlrd. evra, zadržava u sve tri naredne godine ( ). Udeo tog deficita u BDP-u i u ovom slučaju se smanjuje, ali znatno sporije nego u Fiskalnoj strategiji od blizu 18% u do 16,3% (a ne 13%) u godini. Ukupna potrošnja opada u naredne dve godine, ali u tome je poenta ne i potrošnja domaćinstava. Ona se održava i zatim blago raste na teret opadanja potrošnje države po oko 4% tokom sve tri godine. Dinamika investicija, potrošnje i spoljnotrgovinskog deficita određuje platno- -bilansne projekcije. Ta potreba za rastom investicija i zaustavljanjem pada potrošnje domaćinstava pri niskom privrednom rastu, s jedne strane, i potreba za ograničavanjem spoljnotrgovinskog deficita zbog očuvanja stabilnosti eksterne likvidnosti, s druge strane, definišu pristup platno-bilansnim projekcijama u našem scenariju. U okviru takve politike, ukupna potrošnja će, kako je već navedeno, opadati u i 2014, jer u BDP-u nema prostora za njen rast, ograničene su mogućnosti da se taj prostor stvara većim deficitom robe i usluga. Za godinu procenili smo da bi vrednost izvoza robe i usluga mogla biti oko 11,9 mlrd. evra, vrednost uvoza 17,2 mlrd. evra, tako da bi deficit robe i usluga (negativni neto izvoz) kao komponenta formiranja sredstava upotrebe iznosio 5,3 mlrd. evra. Računajući na to, da je prosečni kurs evra u celoj godini 112 dinara (na kraju godine: 114 dinara 2 ), dolazimo do učešća neto izvoza u BDP-u od -17,8% (za upotrebu je, dakle, raspoloživo 117,8% BDP-a). 2 Stvarna vrednost evra 31. decembra iznosila je 113,72 dinara. 29

30 U platnom bilansu tekući deficit u periodu iznosi oko 11 mlrd. evra (3,7 mlrd. prosečno godišnje) to je za 1,7 mlrd. više nego u Fiskalnoj strategiji. Pretpostavlja se da kurs evra prema dinaru raste po istoj stopi po kojoj rastu potrošačke cene, a očekivana inflacija se spušta, od 12% u ovoj godini, na 6% u i do 4% u godini. Situacija u finansijskom delu bilansa postaje, u ovim uslovima, problem. Platni bilans 3 Scenario sa stabilnom vrednošću deficita robe i usluga BDP, stope rasta vrednosti u 12,2-5,5 6,3 0,7 1,7 Iznos, u milionima Saldo tekućeg računa platnog bilansa -2963,7-3342,8-3711,8-3692,0-3780,3 - Saldo robe i usluga -5351,4-5281,4-5373,9-5250,5-5273,5 Neto priliv dugoročnih i srednjeročnih kredita 740,1 497,3-101,8-1293,2-514,1 -Dugoročni krediti - priliv 4028,3 3800,0 3974,2 3082,3 3306,5 -Dugoročni krediti - plaćanje 3288,3 3302,7 4076,0 4375,5 3820,5 Saldo ostalih kreditnih transakcija -504,7 1022,0 449,9 403,5 513,0 SDI -neto 1826,9 181,0 1580,5 1750,2 1941,2 Ostalo 2508,8 330,0 650,7 553,1 609,0 Kapitalni i finansijski račun 4571,1 2030,3 2579,4 1413,5 2549,0 Greške i propusti (ili nedostajući kapital) 448,5 169,1-31,8-21,5 81,3 Promene deviznih rezervi NBS 2055,9-1143,5-1164,2-2300,0-1150,0 U finansijski račun u platnom bilansu uvedena je pretpostavka da će javno zaduživanje u evrima u godinama biti jednako vrednosti predviđenog budžetskog deficita uvećanog za iznos refinansiranja dospelih glavnica, što iznosi 3,8 mlrd. evra. Uvedena je i procena da se u privatnom zaduživanju u prve dve godine ne bi dostizali prilivi veći od tri četvrtine dospelih glavnica a to znači u tri godine oko 6,5 mlrd. evra imajući u vidu prihvatljivu pretpostavku da bi neto rezultat zaduživanja i razduživanja bio negativan do jedne trećine dospeća. Dva su tome razloga. Prvi je ponašanje banaka, koje, u uslovima nove evropske regulative, ne mogu uvećavati plasmane (problemi rizika nenaplativosti kredita u zemljama Jugoistočne Evrope, problemi obezbeđivanja dodatnog kapitala u zemljama u kojima su matice tih banaka, itd.). Drugi razlog je taj što se stopa servisiranja duga (odnos plaćanja glavnica i kamata prema prilivu od izvoza robe i usluga) u godini penje na 40%, u na 41%. Čak i kada se prilivu od izvoza doda priliv od doznaka, ta stopa ostaje u zoni od oko 35% 4 dakle, daleko iznad 3 4 Elementi platnog bilansa za procenjeni su na osnovu podataka NBS o izvršenju platnog bilansa za deset meseci i podataka RZS o spoljnotrgovinskoj razmeni za jedanaest meseci. Podaci o deviznim rezervama na kraju godine preuzeti su sa sajta NBS i njima je korigovana ranija procena, korišćena na Naučnoj konferenciji, 15. decembra Najavljeni izvoz Fijata, ukoliko bude ostvaren, koriguje ove stope naniže, ali su one i dalje visoko iznad prihvatljive stope od 25%, odnosno rizik po eksternu likvidnost i dalje je prisutan. Pri tome se ne sme smetnuti s uma uvozni sadržaj te proizvodnje, zbog kog je povećanje izvoza praćeno i odgovarajućim povećanjem uvoza. 30

31 one stope (25%) koja se prihvata kao stopa koja u perspektivi ne ugrožava stabilnost u međunarodnim plaćanjima. Odavde sledi da bi ukupan priliv dugoročnih i srednjoročnih kredita iznosio 10 mlrd. evra (ili koju stotinu miliona evra preko toga). Na drugoj strani, za plaćanje dospeva 12,3 mlrd. evra glavnice. Dakle, očekuje nas negativni neto priliv dugoročnih i srednjoročnih kredita od oko 2 mlrd. evra. Uvedena je pretpostavka da će neto priliv stranih direktnih investicija za tri godine biti od 5,2 do 5,3 mlrd. evra (1.750 miliona evra prosečno godišnje) i da će se na drugim pozicijama (trgovinski krediti, koncesije i sl.) ostvariti priliv u skladu sa privrednom aktivnošću, što znači ukupno 2 2,5 mlrd. evra. To znači da za uravnoteženje ukupnog platnog bilansa u te tri godine nedostaje 4,5 mlrd. evra. Ako bi se sav taj kapital koji nedostaje alimentirao iz deviznih rezervi, one bi se svele na iznos između 6 i 6,5 mlrd. evra, što približno pokriva vrednost uvoza robe i usluga od oko 3,5 meseca. 5 Prema tome, ovaj scenario jeste moguć, jeste prihvatljiv, jer investicijama stvara pretpostavke za privredni rast u drugoj polovini tekuće decenije, ne obarajući dalje potrošnju domaćinstava, ali rizičan je sa gledišta stabilne eksterne likvidnosti. 2. Šta su alternative? Jedna alternativa je politika očuvanja deviznih rezervi na približnom nivou koji se do kraja ne bi spustio osetnije ispod 10 mlrd. evra, uz dinamiku BDP-a kao u osnovnom scenariju. U godini devizne rezerve bi pokrivale šestomesečni uvoz robe i usluga. U ovom scenariju redukuje se apsolutna vrednost deficita robe i usluga (neto izvoza) sa 5,3 mlrd. evra u na 3,9 mlrd. evra u godini. Ako se računa da bi se ova redukcija trgovinskog deficita izvela na teret uvoza ona odgovara redukciji predviđenoj u Fiskalnoj strategiji, s tim što ovde, zbog sporijeg rasta BDP-a, isti udeli ovog deficita u BDP-u daju manje iznose. Stoga je ovde deficit robe i usluga u manji za 1,4 mlrd. evra nego u 2012, dok to smanjenje u Fiskalnoj strategiji iznosi oko 1 mlrd. evra i locirano je na smanjenje uvoza zbog uticaja fiskalne konsolidacije. Ali, ne može se ceo efekat fiskalne konsolidacije preneti na smanjenje uvoza potrošne robe predviđeni rast investicija biće praćen povećanjem uvoza. I rast izvoza u 2013, oslonjen u naredne dve godine pretežno na ekspanziju izvoza automobila i naftnih derivata, zahteva povećani uvoz sirove nafte i delova za ugrađivanje u automobile Uz dve napomene. Prvo, visok porast deviznih rezervi u godini sadrži i priliv portfolio investicija od približno 1,5 mlrd. evra, koji ne predstavlja akcijski kapital, već priliv od dužničkih hartija od vrednosti. U našim projekcijama za naredne godine prilivi od državnih papira računaju se kao dugoročni krediti sa grace periodom na rok na koji su izdati ti papiri, zbog kalkulisanja kamate. Drugo, u smo se prvi put susreli sa povećanjem stoka obavezne devizne rezerve na samom kraju godine (za preko 500 miliona evra), zbog toga što su banke usaglašavale strukturu svojih računa se Bazelskim kriterijumima, da bi ta sredstva odmah na početku naredne godine bila povučena i plasirana na račune kod matičnih banaka. Isti fenomen se dogodio i na kraju 2012, pa stok deviznih rezervi NBS od 10,9 mlrd. evra sadrži i 334 miliona evra po ovom osnovu, koja će biti brzo povučena. Do kraja godine taj će se iznos virtuelnih deviznih rezervi smanjivati uporedo sa smanjivanjem plasmana banaka. Nezvanično oko 60% vrednosti Fijata iz Kragujevca predstavlja uvozni sadržaj. 31

32 Sa dinamikom BDP-a iz našeg osnovnog scenarija, očuvanje deviznih rezervi ima za posledicu smanjenje ukupne domaće tražnje i godine za 3%, pri rastu BDP-a za 3%. To znači: ili bi se redukovao obim investicija i time ugrozio privredni rast i u drugoj polovini tekuće decenije, ili bi nužno opadala lična potrošnja. Je li to socijalno održivo i da li je moguće ostvariti makar i minimalan privredni rast uz pad zarada u privredi? Isti efekti, samo nešto manjeg intenziteta, javili bi se i u slučaju nešto višeg rasta BDP-a. Ovde se otvara, međutim, pitanje povratne sprege deprecijacije dinara kao uslova za smanjenje uvoza i pojačane inflacije. Među faktorima inflacije može se naći i prikrivanje realnog pada primanja stanovništva. U vezi s tim, valja napomenuti da od početka godine slede povećanja regulisanih cena, ali i nekih cena kojima se može kompenzovati efekat smanjene prodaje (na primer, meso, koje je pred kraj pojeftinilo usled pojeftinjenja stoke za klanje zbog njene povećane ponude izazvane smanjenom ponudom stočne hrane posle suše); to će usloviti ponovni rast potrošačkih cena nakon zastoja njihovog rasta u poslednja dva meseca Ukupan rast cena u trebalo bi da bude bitno sporiji nego u 2012, ali se moraju smanjivati distorzije cena radikalno se mora menjati agrarna politika i ambijent agrarne proizvodnje i u kratkoročnom (politika podsticaja) i u dugoročnom smislu: uklapanje u širi tržišni ambijent i konkurentnost (regulacija robne berze, robne rezerve, skladištenje, integracija...). Druga alternativa je da se nedostajući kapital od preko 4,5 mlrd. evra obezbedi skoro udvostručenim neto prilivom stranih direktnih investicija 7. To bi bio najbolji scenario, ali on zahteva da taj neto priliv SDI tokom tri godine bude između 9 i 10 mlrd. evra, odnosno preko 3 mlrd. evra prosečno godišnje, da bi se sačuvao nivo deviznih rezervi koji bi pokrivao najmanje šestomesečni uvoz robe i usluga. Takav priliv investicija nije moguć, ali treba imati u vidu, da svaki iznos neto priliva nad onim predviđenim u osnovnom scenariju, za isti iznos smanjuje pad deviznih rezervi. Treća, opasna alternativa jeste da se kapital koji nedostaje obezbedi dodatnim zaduživanjem države. To bi moglo stabilizovati eksternu likvidnost odlaganjem njenog sloma za koju godinu, ali se taj slom ne bi mogao izbeći, a bio bi teži. Ova alternativa bila bi realna i prihvatljiva ako bi se oslonila na reprogram, odnosno refinansiranje dela duga koji dospeva u narednim godinama, kako bi se stvorio vremenski prostor za koncipiranje i uvođenje reformi. Celovite reforme se, dakle, ne smeju odlagati. Ono što bi se moralo brzo učiniti sa gledišta ubrzanja strukturnih promena, očuvanja eksterne likvidnosti i solventnosti, ali i sa gledišta dugoročne fiskalne konsolidacije jeste pojednostavljenje svih uslova za nove investitore, podrška (i materijalna) države za što bržu izgradnju infrastrukture i, na drugoj strani, emancipacija dela izdataka za penzije od budžeta. To nije moguće bez 7 Ovde se mogu uključiti i portfolio investicije, ali ne onaj njihov deo u platnom bilansu koji predstavlja plasiranje državnih dužničkih hartija od vrednosti na dugi rok radi pokrivanja fiskalnog deficita. 32

33 kompleksne strategije reformi u javnom sektoru i sistemskom ambijentu, što podrazumeva celovitost, koordinaciju i povezanost elemenata. 3. Karakteristike budžeta za i Fiskalne strategije do Tokom poslednjeg kvartala godine došlo je do izmena u poreskoj politici, koje će se u najvećoj meri osetiti tokom godine. Zakonom o budžetu predviđeno je radikalno sužavanje budžetskog deficita, i to sa 203,6 mlrd. dinara, koliko iznosi deficit predviđen za (6,1% od strane autora procenjenog BDP-a u 2012), na 121,9 mlrd. dinara tokom (3,2% od strane autora projektovanog BDP-a za 2013). Imajući u vidu sveopšte stanje u javnim finansijama i problem narastajućeg javnog duga, ubrzana konsolidacija budžeta je, po oceni autora, neophodna. Naime, u MAT-u broj 212 (juni 2012), u temi broja pod naslovom Šta da se radi? naglašeno je da mogući program izlaska iz krize i sprečavanja potencijalnog bankrota javnih finansija mora sadržati četiri stubna elementa. Jedan je bio, kako je nazvan, ubrzana konsolidacija; i ona je podrazumevala upravo kratkoročne mere koje su donete prilikom rebalansa budžeta u poslednjem kvartalu kako bi se zaustavila spirala ekspanzivne neravnoteže u javnim finansijama. (Drugi je bio imperativ sklapanja aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom koji bi u krajnjem rezultovao klasičnim stand-by aranžmanom i reprogramom i/ili otpisom dela spoljnog duga; treći je povezan i celovit program dugoročnih i srednjoročnih reformi javnog sektora i sistemskog ambijenta, a četvrti je bio finansijski program za podršku infrastrukturnim i izvoznim projektima.) Pitanje, unekoliko doktrinarno, koje se od samog izbijanja svetske finansijske krize nameće, naročito povodom oštrih mera štednje nametnutih zemljama evrozone koje imaju izražen problem suverenog duga (pre svega, Grčka i Italija), a i u raspravama o politikama izlaska iz krize suverenog duga ili recesione spirale krize tražnje, artikuliše se na razne načine kao pitanje karaktera mera u fiskalnoj ili monetarnoj sferi u smislu procikličnosti ili kontracikličnosti. U monetarnoj sferi govori se i o tzv. zamci likvidnosti (liqudity trap). U pojednostavljenoj interpretaciji, reč je o dinamizmu konsolidacije koji na dugi rok donosi stabilizaciju i izlazak iz krize ukoliko u kratkom roku ne sruši ekonomiju i zaposlenost. Paradigma je da se u krizi (recesiji) deluje kontraciklično, tj. troši se više, a kad se izađe iz krize, potrošnja se seče i fiskalnim i monetarnim merama u skladu sa imperativom stabilnosti i strukturnih reformi. U zemljama finansijske krize koja nije dominantno kriza suverenog duga, pribegava se monetarnim polugama, tj. različitim merama monetarne relaksacije (quantitative easing i dr.) uz manja ili veća fiskalna prilagođavanja, dok je u zemljama dominantne krize suverenog duga odgovor fiskalne vlasti najznačajniji, ali ne bez nadvijenog Damoklovog mača urušavanja i ekonomske aktivnosti i socijalnih mehanizama društva. Reforme ostaju imperativ, no kao da još nema pravog odgovora na pitanje kako očuvati određenu stabilnost društva do trenutka preokreta u lošim trendovima. Ipak, u krajnjoj liniji, sve se svodi na pitanje preraspodele tereta krize i reformi. U optici fiskalne konsolidacije može se gurati jedan liberalni fiskalni koncept koji se u doba finansijske ekspanzije po raznim osnovama, a izvorno najviše po osnovu multiplikacije u sferi komercijalnih finansija, hranio fiskalnim prihodima na osnovu standardno dominantnog fiskalnog sistema oslonjenog na indirektne poreze u dva pravca: pravac potrošnje i pravac oporezivanja faktora proizvodnje, a pre svega rada kao najrobusnijeg faktora proizvodnje. Ta dva pravca fiskalizacije u prisustvu ekspanzivnih monetarnih agregata ostavljaju dovoljno prostora i za ekspanziju zapošljavanja i socijalnih benefita, ali na 33

34 račun akumulacije rizika za izbijanje finansijske krize u budućnosti, koja je i nastupila, kalendarski posmatrano, sredinom godine. U krizi, međutim, koja se sada javlja i kao W, tj. kao ponovljeni talas recesije i finansijske krize, pitanje reformi sa kondenzovanim efektima u fiskalnoj sferi isporučuje pitanje koje više nije samo finansijsko ili makroekonomsko, jer se tiče fiskalnog opterećenja siromašnih, radno-intenzivnog biznisa, rentnog kapitala i bogatih, odnosno njihovih prava, imovine i prihoda. Druga strana medalje jeste propulzija zapošljavanja i očuvanje socijalnih funkcija. Standardni doktrinarni aspekti ističu značaj srednje klase i njene motivisanosti. Jasno je, međutim, da se to pitanje, mada zasad potisnuto i neosvetljeno u ekonomskim politikama i zvaničnim dokumentima, pomalja sa svom težinom (političkom i društvenom) i kod nas. Nije namera ovog rada da se posveti dalekosežnim i strateškim pitanjima reformi i fiskalnih efekata (konsolidacije), zapošljavanja i socijalnog ambijenta, tim pre što su autori tim temama posvetili mnogo prostora u sukcesivnim izdanjima MAT-a godinama unazad, već samo da ukaže na kratkoročne i dugoročne aspekte fiskalne konsolidacije povodom budžetskog plana u uslovima izrazite imperativnosti prekida zaduživanja u što kraćem roku, kao i na nužnost karaktera procikličnosti budžetskog plana za godinu, što je, u krajnjem, zaključna paradigma razmatranja alternativnih scenarija makroekonomskog razvoja do iznetog u prethodnom delu ovog rada. Radikalna konsolidacija u (ukoliko bude realizovana) svakako podrazumeva negativan doprinos kretanju BDP-a, jer, i pored određenih mišljenja da je fiskalni multiplikator malo značajan, nalazi MMFa 8 pokazuju da je tipičan rezultat da fiskalna konsolidacija za 1 procentni poen BDP-a redukuje BDP za ½ procenta u toku dve godine i povećava nezaposlenost za oko 0,3 procentna poena. Već je rečeno da će se efekti fiskalnih mera na kraju u punoj meri ispoljiti u 2013, kao što potvrđuje sam budžetski plan. Pod znakom je pitanja realizam ili ostvarljivost fiskalnog plana kao celine, ali je to ovde od manjeg značaja. 9 Nesporno je da se doprinos ovih mera konsolidaciji završava u te da se dalja konsolidacija ne može oslanjati na ove mere niti na postojeće poreske instrumente. Dolazi se na raskršće gde postoje dva javno zastupana koncepta, odnosno pravca dalje konsolidacije. Jedan je isključivo restriktivni, tj. zagovara se dalje kresanje rashoda, i taj pravac vodi, pre svega, ka prilagođavanju izdataka penzijskog i invalidskog sistema putem restrikcija prava i, neuporedivo brže i više, putem prilagođavanja penzija delimičnim usklađivanjem sa inflacijom (tzv. indeksacijom), tj. realnim smanjivanjem u kratkom periodu od tri godine do nivoa koji će svakako oboriti prosečne realne penzije ispod 40% prosečne plate. Taj koncept, koji je implicitno i eksplicitno zacrtan u Fiskal- 8 9 World Economic Outlook, October 2010, Chapter 3: Will it hurt? Macroeconomic effects of fiscal consolidation. U ovom delu saglasni smo sa mišljenjem Fiskalnog saveta da je... primetan nedostatak jasnog plana koji bi precizirao koje se tačno funkcije i programi države ukidaju, ili značajno smanjuju, i zašto. Fiskalni savet takođe procenjuje da će izdvajanja za subvencionisane kredite za likvidnost, subvencije za podršku direktnih stranih investicija, a verovatno i subvencije u poljoprivredi biti veće za ukupno 5 do 10 mlrd. dinara. Procena Fiskalnog saveta je i da će i rashodi za nabavku robe i usluga u 2013, kao i subvencije, premašiti plan za 5 do 10 mlrd. dinara, odnosno da će rashodi ukupno premašiti plan za 25 mlrd. dinara, računajući i potcenjene izdatke za kamate za oko 5 mlrd. dinara, što konsolidovani deficit diže na oko 4,3% BDP-a. Problem docnji na lokalnom nivou, koji uočava i Fiskalni savet, može, po njihovom, a i po našem mišljenju, podići deficit u narednoj godini na oko 5% BDP-a. 34

35 noj strategiji i koji se naziva reformom, nije reforma postojećeg sistema, već samo prilagođavanje unutar postojećeg sistema uz velike rizike svaljivanja celokupnog tereta na penzionere, zaposlene i privredu, koja zapošljava ozbiljniju radnu snagu u proizvodnji i uslugama. Drugi koncept, koji je u različitim aspektima tokom proteklih četiri-pet godina razrađivan i promovisan u izdanjima MAT-a, polazi od složene i povezane reforme javnog sektora u kojoj fiskalna konsolidacija proizlazi iz celokupne reforme, a posebno iz kreiranja autentičnog lokalnog fiskalnog instrumenta, tzv. gradske rente (čime se težište fiskalnog zahvatanja pomera ka imovini i pravima) i emancipacije Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (Fond PIO) od budžeta posredstvom njegove kapitalizacije (transformacije u ograničeno investicioni fond) na bazi udela u vlasništvu u zemljišnim fondovima i korporativnoj vlasničkoj strukturi javnih preduzeća. Kako je u Zakonu navedeno, fiskalna konsolidacija u godini u celini se zasniva na: (1) poreskoj reformi, (2) ograničenom rastu plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija i (3) uštedama putem sprovođenja reformi i povećanja efikasnosti javnog sektora. (1) Ukupni prihodi budžeta su za planirani na nivou od 956,4 mlrd. dinara. Na prihodnoj strani budžeta najveći efekat će svakako imati povećanje stope PDV-a sa 18% na 20%. Prema predlogu zakona, u godini planirano je da ukupni prihodi od PDVa budu viši za 56,9 mlrd. dinara, odnosno za 15,3% nominalno. Druga najveća stavka prihodne strane budžeta, prihodi od akciza, planirani su na nivou od 224,8 mlrd. dinara, što predstavlja povećanje od 17% u odnosu na iznos procenjen u godini. Uz povećanje stope PDV-a do kog je došlo oktobra godine, početkom najavljeno je povećanje poreza na dobit preduzeća, i to sa 10% na 15%, tako da se po ovom osnovu očekuje povećanje od nominalno 46,7% na godišnjem nivou. 2) Na rashodnoj strani budžeta za godinu osnovna mera fiskalne konsolidacije jeste indeksacija plata i penzija tako da indeksacija u aprilu iznosi 2%, dok se u oktobru plate i penzije indeksiraju sa stopom inflacije u periodu april septembar (u skladu sa fiskalnim pravilom). Tako je planirano da tokom izdaci za zaposlene u javnom sektoru nominalno porastu tek za 6,8%, a transferi Fondu PIO za samo 2,8% nominalno. S druge strane, planirana je pomoć penzionerima sa najnižim penzijama, ispod dinara, u cilju očuvanja životnog standarda. Na osnovu datog prikaza, jasno je da donete mere (na prihodnoj i na rashodnoj strani budžeta) najvećim delom nisu reformske u smislu dublje i sveobuhvatnije reforme javnog sektora i fiskalnog sistema. Naime, najveće povećanje prihoda leži u povećavanju poreskih stopa, i naša je ocena da su ovo, iako nužne mere, samo mere za prvi korak fiskalne konsolidacije. Poreska reforma koja suštinski ne menja poreski sistem, već samo ide u smeru povećanja poreskih stopa ima svoje limite. Sve i da postoji još dodatnog prostora za povećavanje ovih stopa, koji možda još nije postignut, ipak je taj prostor ograničen i ima svoj plafon, odnosno iznos nakon kog bi dodatna pooštravanja dovela do kontraefekata. Dakle, nije moguće održivo sprovoditi ovakvu reformu, već, naprotiv, cilj bi trebalo da bude usmeren upravo ka relaksaciji poreskog sistema, koji bi bio atraktivan za investitore. Iako se u Zakonu potencira da poreska reforma ne ide u smeru opterećenja faktora proizvodnje, već u smeru opterećenja potrošnje, smatramo da 35

36 ipak nije održivo ni sav teret reforme prevaliti na stanovništvo, koje je pritisnuto restrikcijama i indeksacijama na rashodnoj strani budžeta. Kao što je već rečeno, sagledanom fiskalnom konsolidacijom (u duhu Fiskalne strategije i prema projekcijama do 2015) naročito je pogođena populacija penzionera, jer je težište konsolidacije u daljoj budućnosti na prilagođavanju plata i, naročito, penzija. Kada je reč o faktorima proizvodnje, oni su ionako preopterećeni, pre svega porezima i doprinosima na zarade, i taj teret predstavlja ozbiljnu kočnicu zapošljavanju. Njihovo rasterećenje nije moguće bez adekvatne kompenzacije na drugoj strani, bilo u novom poreskom instrumentu bilo na rashodnoj strani. Ostao je i problem što je autentični prihod centralnog budžeta porez na zarade, većim delom ostavljen kao lokalni prihod, dok autentičnog lokalnog fiskalnog instrumenta, kao što je gradska renta, nema. Važan aspekt je i socijalna prihvatljivost situacije, kada bi restrikcije na rashodnoj strani budžeta u kombinaciji sa izmenama poreskog sistema mogle da ugroze životni standard stanovništva. Kao što povećanje poreskih stopa ima svoj plafon, tako i ograničavanje plata i penzija ima svoj pod, odnosno minimalnu granicu ispod koje bi ove kategorije bile socijalno neodržive. U kombinaciji sa malim prostorom za javne investicije, ubrzana konsolidacija bez kompenzacije u jačem fiskalnom zahvatanju imovine i ukupnih prihoda i dobiti te relaksacije servisiranja duga (mogućeg reprograma) nosi prorecesioni impuls, što ugrožava održivost dostignute konsolidacije. Urađena je i fiskalna projekcija za godinu, u sklopu modela makroekonomskih projekcija i testiranja održivosti duga, što je ovde već opisano u maniru mogućih scenarija. Projekcija je uzela u obzir sve mere na prihodnoj strani, računajući i prilagođavanje plata i penzija. Kako se ne razlikujemo bitno u osnovnim makroekonomskim parametrima (stope rasta BDP-a, inflacija, tražnja, spoljnotrgovinska razmena...), to je diskrepanca na rashodnoj strani ponajviše implicirana ekspanzijom izdataka za robu i usluge i subvencije indeksiranjem prema kretanju tražnje, odnosno BDP-a. Projekcija ukazuje na prenapregnutost fiskalnog plana za 2013, koja bi se relaksirala tek na nivou deficita oko 5% BDP-a. 36

37 Ekonomska politika u godini Dejan Šoškić* Uvod Analizirajući ukupnu makroekonomsku i finansijsku sitaciji u Srbiji, moguće je uočiti nekoliko ključnih problema koji unose nestabilnost, naglašavaju rizike i sputavaju održivost razvoja i kontinuiran rast ekonomske aktivnosti i zaposlenosti u zemlji. U javnoj debati se s pravom postavljaju pitanja o tome zašto je stopa privrednog rasta niska, zašto je nezaposlenost visoka, zašto su direktne strane investicije ispod očekivanja, a kamatne stope relativno visoke, i zašto, u krajnjoj instanci i kako to, da zaposlenost i životni standard građana stagniraju ili opadaju u zemlji poput naše, u kojoj se istovremeno suočavamo sa ozbiljnim demografskim problemom kontinuiranog smanjivanja broja stanovnika. Nesposobnost privrede da i u takvim negativnim demografskim uslovima smanjuje nezaposlenost, dodatno naglašava ozbiljnost i težinu privrednih problema sa kojima se suočava Srbija. U traganju za rešenjima, mora se, pre svega, još jednom jasno podvući jednostavna istina: ekonomski problemi Srbije ne leže u nedostatku tražnje, već u nedostatku ponude. Drugim rečima: Srbija proizvodi malo i u proseku nedovoljno konkurentno. Napor izvršne vlasti, najšire govoreći, mora biti koncentrisan na otklanjanje problema koji sputavaju zemlju da proizvodi više i konkurentnije. Sigurno je da je Srbiji potrebno jačanje pravnog sistema do nivoa njegove sposobnosti da efikasno štiti imovinu i ugovor. Takođe je sigurno da je potrebno jačanje institucija sistema i borba za iskorenjivanje korupcije. Bez sumnje treba nam bolje i modernije obrazovano radno-sposobno stanovništvo, ali i radno zakonodavstvo i poreska politika koji ohrabruju preduzetništvo i stimulišu otvaranje novih radnih mesta. Naravno, nužno je da država ulaže više u infrastrukturu, u istraživanje i razvoj, kao i da se standardizuju i bitno pojednostave uslovi poslovanja. Bez sumnje, potrebna je ozbiljna racionalizacija i prekompozicija penzijskog sistema, ali i ukupnog javnog sektora zemlje, s ciljem da usluge i proizvodnja javnog sektora manje koštaju poreske obveznike i potrošače. Sve navedeno uglavnom spada u domen izgradnje povoljnih investicionih uslova u zemlji i to, nesumnjivo, mora biti prioritetan zadatak svake Vlade u Srbiji još dugo godina. Međutim, to nije sve. Ako želimo privredni napredak, izvršna vlast kao nosilac ekonomske politike, mora sagledavati osnovne makroekonomske probleme zemlje i mora sinhronizovano donositi mere za njihovo ublažavanje i konačno otklanjanje. Od toga, takođe, direktno zavisi, da li će i koliko rasti ekonomska aktivnost, zaposlenost i životni standard u našoj zemlji. * Ekonomski fakultet Beograd. 37

38 U ovom radu ćemo upravo govoriti o značaju rešavanja tri bitna makroekonomska problema i mogućim merama ekonomske politike, koje bi mogle voditi njihovom rešavanju. Problem I: Inflacija Inflacija je u Srbiji tradicionalno relativno visoka i istovremeno nestabilna. Čak i poslednjih godina, kada je ekonomska aktivnost u svetu, pa i kod nas bila niska i kada bi pod dejstvom recesionih kretanja inflacija, po pravilu, morala biti niža, ona je u Srbiji bila relativno visoka i nestabilna. Posebno brine što je inflacija u Srbiji visoka i nestabilna u odnosu na nama slične zemlje iz našeg neposrednog okruženja. Slika 1. Inflacija: Kretanje u prethodnom periodu i projekcije za naredni period (međugodišnje stope u %) Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji, novembar Zašto je bitno da inflacija bude niska i stabilna? Jednostavan odgovor na ovo pitanje bi mogao biti: zato što su iskustva sa višom i nestabilnijom inflacijom loša i vode dugoročno prosečno nižim stopama privrednog rasta i nižoj zaposlenosti u zemlji. Nestabilna inflacija utiče na formiranje u proseku viših inflacionih očekivanja i primorava monetarnu politiku da bude restriktivnija nego što bi mogla biti, a to dovodi do prosečno višeg nivoa kamatnih stopa. Uz to, nestabilna inflacija kroz rast riziko premija dodatno utiče na prosečno viši nivo kamatnih stopa i zahtevanih stopa prinosa u zemlji. I jedno i drugo, sledstveno utiče na formiranje nižeg nivoa investicija od mogućeg i vodi nižem privrednom rastu i nižem rastu zaposlenosti od mogućeg. S druge strane, viša inflacija uz relativnu stabilnost deviznog kursa (kao npr. naročito i godine) vodi realnoj aprecijaciji uz gubitak konkurentnosti i rast trgovinskog deficita. Rast cena utiče na rast plata koje ponovo guraju cene naviše. Inflaciona spirala uz rast trgovinskog deficita, rast duga zemlje i pad ekonomske aktivnosti, realno je ishodište takvog scenarija. 38

39 Viša inflacija uz deprecijaciju kursa smanjuje pad konkurentnosti iz prethodnog scenarija, ali uvodi dodatnu inflacionu spiralu koja proističe iz uticaja viših cena na deprecijaciju kursa, koja ponovo gura domaće cene naviše. Uz to, ovakav scenario u situaciji kada većina dužnika u zemlji duguje u stranoj valuti 1, vodi smanjivanju sposobnosti dužnika da redovno izmiruju svoje obaveze, što podiže nivo problematičnih kredita u bankama i može uticati na finansijsku stabilnost u zemlji. Otuda su niska i stabilna inflacija, uz relativnu stabilnost fleksibilnog deviznog kursa, jedina realna strategija za prevazilaženje privredne krize u Srbiji i to mora imati najširi društveni konsenzus. Da li je realno da Srbija može da ostvari nisku i stabilnu inflaciju? Da. Ako razmotrimo inflaciju u Srbiji, uočićemo da ona poslednjih godina pokazuje visok stepen nestabilnosti, ali i postepenog smanjivanja ka koridoru inflacionog cilja. Od zvaničnog uvođenja ciljanja inflacije (kraj godine), bazna inflacija (bez cena hrane, energije, alkohola i cigareta) u Srbiji se kretala u dozvoljenim odstupanjima od inflacionog cilja, ali je ukupna inflacija merena indeksom potrošačkih cena (IPC) još uvek daleko nestabilnija i sa tendencijom kratkoročnog znatnog probijanja granica dozvoljenog odstupanja od ciljane inflacije. Ipak, u prvih šest meseci godine, ukupna inflacija ne samo da je bila u okviru inflacionog cilja za taj period godine, već je dostigla prosečni nivo od 4,3% (tabela 1). To je ne samo ohrabrujuće, jer je uporedivo sa nivoima inflacije u zemljama sa razvijenim i stabilnim finansijskim sistemima, već je i najniži nivo prosečne inflacije za duži vremenski period u našoj zemji. Tabela 1. Inflacija u Srbiji ( ). Godina Prosečna inflacija u toku godine Inflacija na kraju godine ,6 45, ,9 67, ,3 111, ,9 27, ,6 8, ,1 7, ,8 13, ,8 17, ,9 5, ,0 11, ,5 8, ,2 6, ,1 10, ,2 7, (prvih 6 mes.) 4,3 1 Ili u domaćoj valuti indeksirano za kretanje kursa, što u praksi ima iste posledice. 39

40 Srbija sprovodi ciljanje inflacije 2 i, globalno posmatrano, ova monetarna strategija pokazala je sposobnost stabilizacije cena na srednji rok uz kredibilnu i konzistentnu monetarnu politiku 3. Ciljanje inflacije zasniva se na pet osnovnih elemenata: (1) Objavljivanje srednjoročnog numeričkog cilja za inflaciju; (2) Institucionalna posvećenost centralne banke cenovnoj stabilnosti kao osnovnom cilju u odnosu na koga su drugi ciljevi podređeni; (3) Strategija monetarne politike koja, uz praćenje kretanja monetarnih agregata i deviznog kursa, uključuje i informacije o kretanju niza drugih promenljivih pri donošenju odluka u vezi sa instrumentima monetarne politike; (4) Transparentnost monetarne politike i komunikacija centralne banke sa javnošću i finansijskim tržištima o njenim planovima, ciljevima i odlukama; (5) Rast kredibiliteta centralne banke u vezi ispunjenja inflacionih ciljeva 4. Svi ovi elementi u određenoj meri uspostavljeni su i u našoj zemlji. Međutim, ciljanje inflacije nije idealno. Za razliku od ciljanja monetarnih agregata ili deviznog kursa na koje centralna banka može direktno da utiče, ciljanje inflacije je složenije i zahteva protok vremena od trenutka promene instrumenata monetarne politike do trenutka njihovog uticaja na inflaciju (tzv. monetary policy transmition lags) i koji se mogu bitno razlikovati od zemlje do zemlje 5. Ove docnje od donošenja mera monetarne politike do njihovog uticaja na inflaciju mogu uticati na niži kredibilitet centralnih banaka posebno u zemaljama u razvoju. Uz to, ciljanje inflacije ne može preduprediti dominaciju fiskalne politike nad makroekonomskim kretanjima i, s obzirom na to, da zahteva fleksibilnost deviznog kursa, ne može potpuno da spreči negativne efekte koje nestabilnost deviznog kursa može da ima na finansijsku stabilnost zemalja u razvoju. Otuda, uvođenje ciljanja inflacije u zemljama u razvoju daje mnogo bolje rezultate nakon ozbiljnih i uspešnih svođenja inflacije na relativno niske nivoe 6. Uz to, mora se imati u vidu, da je odsustvo fiskalne discipline nespojivo sa ciljanjem inflacije, jer visoki budžetski deficiti vode krizi javnog duga ili monetizaciji javnog duga uz visoke deprecijacije i visoku inflaciju kao nužne posledice. Zbog toga, odsustvo dominacije fiskalne politike nad makroekonomskim kretanjima i uspostavljanje institucionalnih pretpostavki za vođenje održive fiskalne politike, kao što je Fiskalni savet u Srbiji, ali i/ili aktivni program sa MMF-om, nužne su pretpostavke uspeha ciljanja inflacije 7. Dakle, u trenutku uvođenja ciljanja inflacije, u Srbiji nisu bili ispunjeni svi preduslovi za njeno uspešno sprovođenje i važno je znati da ti preduslovi ni danas ne postoje u potpunosti. Stvari u vezi sa niskom i stabilnom inflacijom dodatno komplikuje činjenica da su cene hrane u Srbiji vrlo nestabilne (znatno nestabilnije od zemalja u regionu) i da utiču na Indeks potrošačkih cena sa 38,8%. To inflaciju čini dominantno zavisnom od kretanja cena hrane (plavi i svetlo plavi stubići na slici 2) na koju, kao na jednokratni šok na strani po Videti: Šoškić, D. (2012). Videti: Bernanke, B. S. et al.(1999). Videti: Mishkin, F. S. & A. S. Posen (1997). Videti: Goodhart, C. A. (2001) ili Ehrmann, M. (2000). Videti: Masson, P. R. et al. (1997). Videti takođe i Bernanke, B. S. et al. (1999). Mada su te iste pretpostavke uslov uspeha i alternativnih strategija monetarne politike (valutni odbor ili puna dolarizacija), videti Mishkin, F. S. & Savastano, M. A. (2001). 40

41 nude, monetarna politika, po pravilu, ne treba da reaguje 8. Istovremeno, neprehrambena komponenta u inflaciji ispoljava relativno visok nivo stabilnosti (beli stubići na slici 2). Uprkos činjenici da bitni preduslovi nisu u potpunosti ispunjeni, ciljanje inflacije u Srbiji je zadovoljavajuće i poslednjih godina sve uspešnije. Slika 2. Doprinosi komponenti Indeksa potrošačkih cena rastu međugodišnje inflacije u Srbiji (međugodišnje stope, u %) Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji, novembar 2012, str.9. Ako želimo efikasno ciljanje inflacije u Srbiji i njenu stabilizaciju na niskom i predvidivom nivou u skladu sa inflacionim ciljem, potrebno je da izvršna vlast ispuni nekoliko preduslova. Prvo, ključni preduslov je da postoji odgovorna budžetska politika koja će da obezbedi održivo nizak nivo budžetskog deficita i javnog duga zemlje. Drugo, nužno je stabilizovati cene hrane (prerađene i neprerađene) bar do nivoa prosečne stabilnosti cena hrane u regionu. U ovom domenu moguće je: Unaprediti intervencije iz robnih rezervi radi efikasnije kupovine poljoprivrednih proizvoda kada je njihova tržišna cena niska, i njihove prodaje kada je cena visoka. Ovo bi ne samo doprinelo stabilizaciji cena, već može biti i profitabilan posao za državne robne rezerve; 8 Videti: Aoki, K. (2001). 41

42 Subvencionisati kreditiranje u poljoprivredi usmereno ka većoj stabilnosti prinosa poljoprivrednih proizvoda (zaštita useva od grada, navodnjavanje, zaštita od poplava i odvodnjavanje...); Jednostavan i neopterećen uvoz prerađene i neprerađene hrane; Otklanjanje monopolizovanih struktura i podsticanje konkurencije u trgovini prerađenom i neprerađenom hranom. Treće, cene pod kontrolom države ne smeju da rastu brže od inflacije. To podrazumeva podizanje produktivnosti i efikasnosti poslovanja privrednih subjekata čije cene određuje država (uključujući i lokalna komunalna preduzeća). Četvrto, nužno je smanjivanje učešća transakcija izraženih u evrima ili indeksiranih za kretanje kursa, radi smanjivanja uticaja promene kursa na inflaciju u zemlji i podizanja efikasnosti instrumenata monetarne politike NBS. Problem II: Deficit tekućeg bilansa Očigledno je da je struktura ekonomske aktivnosti u Srbiji neadekvatna. Uvoz tradicionalno daleko nadilazi izvoz i kreira neprihvatljivo visok deficit u tekućem bilansu plaćanja zemlje već godinama unazad (tabela 2). Struktura bruto domaćeg proizvoda naše zemlje je takva da dominira nerazmenljivi sektor (usluge, uvoz...) i privreda je u proseku nedovoljno konkurentna. Dugotrajni deficit tekućeg bilansa (ako nije uzrokovan uvozom opreme radi budućeg rasta izvoza), po pravilu, vodi rastu zaduženosti i padu ekonomske aktivnosti i zaposlenosti u zemlji i dugoročno je neodrživ. Otuda ekonomska politika treba da razmotri mogućnosti podrške investicijama na račun tekuće potrošnje i podrške ulaganju u razmenljivi deo bruto domaćeg proizvoda (industrija, poljoprivreda, saobraćajna infrastruktura) na račun ulaganja u nerazmenjivi deo BDP-a (usluge, trgovina, uvoz...). Tabela 2. Deficit tekućeg bilansa kao % BDP-a u poslednjih deset godina u Srbiji I II III - 4,2-7,8-13,8-8,8-10,1-17,7-21,6-7,2-7,4-8,9-17,0-10,3-7,3 Izvor: NBS. Kada govorimo o podsticanju stranih ulaganja u našu zemlju kao o načinu prevazilaženja platno--bilansne neravnoteže, moramo biti svesni da se to odnosi na čitav niz finansijskih tokova, koji mogu biti uloženi u našu zemlju i da su pojedini vidovi takvih ulaganja međusobno bitno različiti i sa vrlo različitim efektima na razvoj domaće privredne aktivnosti i zaposlenosti. Drugim rečima, iako se često generalno govori o privlačenju stranih ulaganja u našu zemlju, ni izbliza nije svejedno o kojoj se vrsti ulaganja radi. U mnoštvu tokova finansijskih sredstava iz inostranstva (slika 3) najkorisnije za uspostavljanje makroekonomske ravnoteže su strane direktne investicije u razmenljivi deo BDP- 42

43 a. I to je nešto što potencijalno može da zasluži državnu podršku i podsticaje radi bržeg dostizanja eksterne makroekonomske ravnoteže 9 zemlje. Slika 3. Struktura mogućih stranih ulaganja u zemlju Uz to, i drugi vidovi ulaganja mogu biti poželjniji (zaokruženi) i manje poželjni (nezaokruženi). Ako se zadužuje država, bolje je da se takva sredstva koriste za investicije, a ne za tekuću potrošnju. Ako se zadužuje privatni sektor, bolje je da takva sredstva idu na investicije u razmenljivi deo BDP-a (industrija, poljoprivreda...). Od duga su generalno znatno bolja ulaganja u vlasništvo (equity), jer se time ne uvećava dug zemlje i ostvareni priliv danas nije vezan za veći odliv sredstava iz zemlje sutra. Najpoželjnija su, već pomenuta, ulaganja u vlasništvo u formi direktnih stranih investicija u razmenljivi deo BDP-a (industrija, poljoprivreda...). Koji su mogući načini podsticanja ulaganja u razmenljivi deo BDP-a (industriju, poljoprivredu, saobraćajnu infrastrukturu)? Prvo su državne garancije. Država može da odluči da umesto subvencija 10 koje neposredno predstavljaju trošak za budžet, razmotri izdavanje garancija koje nisu direktni trošak i predstavljaju mehanizam raspodele kreditnog rizika između banaka i države. Ova ideja nije nova 11, korišćena je u svetu a kod nas se ponovo spominje poslednjih meseci. Kompanije koje ulažu u razmenjivi deo BDP-a mogle bi po kriterijumu potencijalne profitabilnosti i sposobnosti neto izvoza podnesenog inve- 9 Ovde svakako nema mesta za podršku i opravdanje dosadašnje prakse direktnog davanja novca investitorima za eventualna buduća radna mesta. Ovakva dosadašnja praksa predstavlja direktan trošak za budžet zemlje i može predstavljati osnov za moralni hazard i korupciju. Po svoj prilici, vrlo slični rezultati se mogu ostvariti odobravanjem tzv. poreskih kredita, koji ne bi predstavljali trošak za budžet zemlje i mogli bi se koristiti kao ograničeno poresko oslobođenje od trenutka kada investicija zaživi i počne da kreira poreske obaveze prema državi. 10 Ovde se misli kako na subvencije kamata na kredite, tako i na druge podsticaje, uključujući i poslednje najave da država treba da se javi kao manjinski investitor u izabrane privatne kompanije, što se u praksi vrlo verovatno može svesti na poklon, tj. subvenciju. 11 Videti: Šoškić, D. (2009). 43

44 sticionog projekta da zasluže državnu garanciju kredita 12. Ta državna garancija bi omogućila preduzećima da od banaka dobiju povoljnije kredite. Sa državnom garancijom kreditni rizik dužnika je niži, ponder rizika u obračunu kapitalne adekvatnosti i rezervacije banaka takođe bi mogle biti niže, i sledstveno, zahtevana kamata na kredite preduzećima sa državnom garancijom bila bi niža. Tako bi proizvodni i izvozno- -orijentisani projekti dobili povoljnije uslove finansiranja. Ovaj model, međutim, ima i svojih ograničenja. Izdate garancije ulaze u javni dug zemlje i postavlja se pitanje prostora u budžetu za ovakve namene. Dalje, model može biti efikasan samo ukoliko postoji potpuno nepristrasan i kompetentan mehanizam izbora projekata i preduzeća kojima bi se dala takva državna garancija. Takođe, ovakav model mora da predvidi i šta sledi u slučaju neizmirenja obaveza dužnika, tj. u slučaju aktiviranja državne garencije. Sledeći korak po aktivaciji garancije mora biti definisan tako da štiti interese i imovinu poreskih obveznika bez rizika da se država ili neki njen organ pretvori u kvaziholding kompaniju ili kvaziinvesticioni fond loših firmi. Drugo, poreske olakšice i poreski krediti. Investitori u razmenljivi deo BDP-a mogu dobiti vremenski ograničene poreske olakšice ili oslobođenja od poreskih davanja za pojedine kategorije poreskih obaveza. Alternativno, može se razmotriti ideja o davanju tzv. poreskih kredita, koji bi predstavljali vremenski ograničeno poresko oslobođenje, pri čemu bi investitori mogli delimično ili u celini slobodno da biraju dinamiku korišćenja poreskog kredita, kao i kategoriju poreza na koje žele da koriste oslobođenje za iznos poreskog kredita. U svakom slučaju, poreske olakšice i poreski krediti ne bi stvarali obavezu da država nešto plaća iz budžeta bilo kome, već bi se država samo vremenski ograničeno odricala nekih potencijalnih budućih poreskih prihoda kojih sada, bez realizacije datih investicija, ionako nema. Ovakvi podsticaji realno ne koštaju poreske obveznike, ni sada ni ubuduće, i izazivaju manje uslova za zloupotrebe i korupciju. Treće, poreska izuzeća za ulaganje u hartije od vrednosti, koje kanališu sredstva od tekuće potrošnje ka štednji i investicijama. Ovo se može odnositi kako na direktna ulaganja u obveznice pravnih lica i države 13, tako i na posredna ulaganja kroz investicione fondove, privatne penzione fondove i životno osiguranje. Važno je da emitovane hartije od vrednosti koje potencijalno mogu uživati povlašćeni poreski tretman budu u dinarima i namenjene investicijama u infrastrukturu ili u preduzeća i projekte koji će uvećati razmenljivi deo BDP-a i neto izvoz zemlje. Ovi potencijalni poreski stimulansi mogu uključivati i već korišćene modalitete oslobađanja od poreza na dohodak od takvih hartija i poreza na kapitalni dobitak od takvih hartija od vrednosti 14. Međutim, može se razmatrati i jači poreski stimulans, u smislu da se ulaganje u ovakve hartije od vrednosti izuzme delimično ili u celini iz poreske osnovice za porez na dohodak građana Ova garancija ne mora biti za ceo iznos potencijalnog potraživanja banaka od kompanija za odobrene kredite. 13 Što može da se odnosi i na pojedine državne agencije i, ako se osnuje, državnu razvojnu banku. 14 Kao što je bio slučaj sa tzv. obveznicama stare devizne štednje. 15 Što je takođe već delimično u primeni za ulaganja u investicione jedinice privatnih penzionih fondova, s tim što se sada ne vodi računa o tome, da li se tako prikupljena sredstva fondova ulažu u dinarske obveznice, kojima se finansira ulaganje u infrastrukturu i razmenljivi deo BDP-a. 44

45 Navedene tri grupe mera mogle bi predstavljati način da se domaći finansijski tokovi i strana ulaganja kanališu ka investicijama koje podižu proizvodne potencijale i zaposlenost i dovode do bržeg uspostavljanja eksterne ravnoteže zemlje. Problem III: Evrizacija Obaveze većine transaktora u jednom značajnom iznosu iskazane su u stranoj valuti ili indeksirane za kurs kretanja strane valute. U Srbiji je to posebno naglašeno i naš finansijski sistem spada u red najviše dolarizovanih (evrizovanih) finansijskih sistema u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi 16. Otuda, pri ciljanju inflacije, iako se podrazumeva fleksibilnost deviznog kursa, ne može se ignorisati njegovo kretanje u visokodolarizovanim (ili evrizovanim) ekonomijama zemalja u razvoju 17, jer može uticati na smanjivanje kreditne sposobnosti dužnika, na slabljenje kapitalizacije banaka i na ugrožavanje finansijske stabilnosti zemlje. Činjenica da je visoko učešće evrodenominiraane ili evroindeksirane aktive (slika 4) i pasive prisutno u bankarskom sistemu zemlje i da je naveći broj kredita stanovništvu i privredi, posebno srednjoročnih i dugoročnih, u deviznom znaku ili indeksiran za kretanje kursa, predstavlja ozbiljan izazov za finansijsku stabilnost i monetarnu politiku u našoj zemlji. Zbog visokog nivoa dolarizacije (evrizacije) i potencijala da se tržišni rizik promene deviznog kursa vrati kroz bitan i rasprostranjen kreditni rizik, tj. smanjenu sposobnost izmirivanja obaveza dužnika prema bankama, regulativa bankarskog sistema mora biti konzervativnija (tj. skuplja) radi očuvanja finansijske stabilnosti. Istovremeno, dolarizacija (evrizacija) bitno utiče i na monetarnu politiku. Slika 4. Učešće kredita u deviznom znaku u ukupnim kreditima u mlrd. dinara (ls) i u % (ds) Izvor: NBS. Naime, monetarna politika je manje efikasna i precizna u uslovima izražene dolarizacije (evrizacije), pa tu ima nekoliko bitnih aspekata. 16 O kretanju evroizacije u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi videti redovne ankete Centralne banke Austrije OeNB Euro Survey. Posebno videti: Stix, H. (2010). 17 Videti: Mishkin, F. S. & Savastano, M. A. (2001). 45

46 Prvo: Svako podizanje referentne kamatne stope trebalo bi da podiže cenu kredita i smanjuje agregatnu tražnju. Međutim, podizanje referentne kamatne stope od strane NBS utiče samo na cenu dinarskih finansijskih instrumenata i time samo na agregatnu tražnju koja se finansira dinarima, dakle ne i na dominantni deo kreditima podstaknute agregatne tražnja koja se finansira deviznim ili devizno indeksiranim kreditima. Uz to, rast kamatne stope trebalo bi da stimuliše štednju i smanjuje potrošnju. Međutim, rastom referentne kamatne stope NBS stimuliše se dodatna štednja samo u dinarima, ali ne i u devizama što je dominantni oblik štednje stanovništva 18. Otuda kretanje referentne kamatne stope ima mnogo manji uticaj na agregatnu tražnju i čini nužnim da referentna kamatna stopa bude viša da bi ostvarila potreban uticaj, ali i da se više menja, tj. da bude nestabilnija. Drugo: Činjenica da je dominantan deo kredita denominiran ili indeksiran za evro, čini da referentna kamatna stopa ECB i kretanja na EURIBOR tržištu praktično više utiču na cenu kredita u zemlji od kretanja referentne kamatne stope NBS. Treće: Visoka dolarizacija (evrizacija) povećava uticaj kretanja deviznog kursa na nivo cena 19. Time se potencijalno može smanjiti prostor za relaksaciju monetarne politike, koja cilja inflaciju, jer manji kamatni diferencijal između dinara i evra može da izazove povlačenje iz dinara u evro uz deprecijaciju kursa i, posledično, višu inflaciju. Četvrto: Podizanje referentne kamatne stope NBS, bez promene uslova finansiranja u evrima, utiče na rast kamatnog diferencijala između dinara i evra i daje dodatni podsticaj uzimanju evro- kredita, tj. evrizaciji, što je u suprotnosti sa interesima stabilnosti finansijskog sistema 20. Peto: Podizanje referentne kamatne stope NBS, bez promene uslova finansiranja u evrima, utiče na rast kamatnog diferencijala između dinara i evra i daje dodatni podsticaj za uvoz vrućeg kratkoročnog i nestabilnog kapitala (tzv. Carry trade), koji na ulasku može izazvati neopravdane aprecijacije, a na izlasku neopravdane deprecijacijske pritiske na domaću valutu i time može da podigne nestabilnost finansijskog sistema. Šesto: U slučaju rasta očekivanja o deprecijaciji domaće valute, visoka dolarizacija (evrizacija) može da izazove nagli i preterani prelazak relativno široke baze transaktora iz domaće valute u inostranu (bežanje u sigurnost), što može ne samo da utiče da se deprecijacija dogodi i bude veća, već i da se, u dolarizovanim (evrizovanim) ekonomijama u većoj meri, prelije u višu inflaciju. Cene jednom podignute zbog deprecijacije kursa, po pravilu, se ne vraćaju na prethodni nivo. 18 Oko 92% štednje građana je devizna štednja. Videti Izveštaj o finansijskoj stabilnosti NBS Jer su i mnoga plaćanja u zemlji indeksirana za kretanje kursa (poslovni prostor, stambeni prostor, plate, repromaterijali...) 20 Kao odgovor na ovaj problem, NBS je u poslednje dve godine dovela u red instrument obavezne rezerve uz pomoć koga može promenom nivoa i strukture devizne obavezne rezerve uticati na cenu evrokredita. Time je otvorena mogućnost da se paralelno sa promenama referentne kamatne stope, kojom se vrši uticaj na cenu dinarskih kredita, promenom nivoa i strukture devizne obavezne rezerve pokuša da napravi odgovarajući uticaj i na cenu evrokredita. 46

47 Otuda je jačanje uloge dinara, tj. tzv. dinarizacija, vrlo bitna kako za finansijsku stabilnost u zemlji, tako i za efikasnost monetarne politike i nižu i stabilniju inflaciju. Bez postepenog i kontinuiranog rasta učešća dinara u domaćim transakcijama, nije moguće očekivati ozbiljnije opadanje rizika u finansijskom sistemu i realan i zdrav pad kamatnih stopa. Dinarizaciju treba postepeno i kontinuirano da sprovode pre svega Vlada i Narodna banka Srbije, ali i bankari, privrednici i građani. Veliki rezultati u ovom domenu nisu mogući preko noći, ali je važno imati jasnu strategiju i obezbediti njenu realizaciju. Prvi korak mora biti da se u domaćim zakonima i podzakonskim aktima izmene odrednice koje ne poštuju domaću valutu, tj. monetarni suverenitet naše zemlje. Spisak tih dokumenata, čija je izmena potrebna, sačinjen je u NBS, ali same izmene zakona i podzakonskih akata nisu sprovedene, jer to zavisi od Vlade i Skupštine. Paralelno ili kao drugi korak, potrebno je realiziovati poreske mere 21, ali i mikroprudencijalne i makroprudencijalne mere NBS 22, koje će podsticati postepeno formiranje dugoročnih dinarskih izvora finansiranja u bankarskom sistemu. Prvi korak u kreiranju većih dinarskih izvora finansiranja banka, tj. dinarizovanja pasive već se sprovodi u formi emitovanja dinarskih dugoročnih obveznica banaka 23. Sledeći korak je postepeno povećavanje štednje građana u dinarima. Tek veće učešće dinara u izvorima finansiranja banaka, stvoriće realan osnov za ozbiljniji rast dinarskih plasmana, tj. dinarskih kredita banaka. Ukratko, Srbija ima važne makroekonomske probleme koji sputavaju njen brži razvoj. Vrlo je važno da se ovi problemi prepoznaju kao ključni, od strane Vlade i NBS, ali i da svest o tome steknu, i svoju podršku rešavanju ovih problema, daju i privrednici i bankari i građanstvo. Takođe, važno je izgraditi konsenzus i sprovesti potrebne mere ekonomske politike za postepeno rešavanje ovih makroekonomskih problema radi bržeg rasta ekonomske aktivnosti, zaposlenosti i životnog standarda naših građana. Rezime: Srbija godinama unazad ima neuravnoteženu makroekonomsku situaciju sa potencijalima za finansijsku nestabilnost. U ovom radu su analizirana tri, po oceni autora, ključna izvora makroekonomske neravnoteže i rizika za finansijsku stabilnost u zemlji. Bez ublažavanja i otklanjanja uzroka relativno visoke i nestabilne inflacije, visokog deficita tekućeg bilansa plaćanja i znatne evrizacije finansijskih transakcija, teško je govoriti o ozdravljenju makroekonomske situacije u zemlji. U ovom radu se govori o značaju ovih problema, ali i o potencijalnim merama ekonomske politike koje bi mogle voditi njihovom rešavanju. Oko važnosti ova tri problema i potrebnim merama ekonomske politike za njihovo prevazilaženje, tokom godine bilo bi korisno, ali i nužno, konačno uspostaviti konsenzus među nosiocima ekonomske politike, ali i sa sindikatima, privrednicima, bankarima i, ne manje bitno, sa najširim slojevima građanstva. Ključne reči: ekonomska politika, makroekonomska stabilnost, finansijska stabilnost. 21 Na primer, izuzimanje dugoročnih (preko 2 godine) oročenih dinarskih depozita učinjenih tokom godine iz poreske osnove za obračun poreza na dohodak građana. 22 Neke od tih mera su već donete, kao što su diferencirane obavezne rezerve na evro i dinar, različiti nivoi obezbeđenja dinarskih i deviznih kredita i sl. Ali neke značajne moguće mere za podsticanje dinarizacije još uvek nisu donešene. 23 Dve poslovne banke tokom godine emitovale su dugoročne dinarske obveznice kao važan korak u dinarizaciji finansijskog sistema. 47

48 Abstract For years now, Serbia has an unbalanced macroeconomic position with a potential for financial instability. This paper analyses three key sources of macroeconomic imbalances and sources of risk for financial instability in the Country. Tackling the causes of relatively high and instable inflation, high current account deficit and high level of dollarization (against the Euro) is crucial for achieving macroeconomic health of the Economy. This paper gives the analyses of the importance of these problems, and further suggests concrete policy measures with the potential to overcome them. A consensus on the importance of these problems should finally be achieved among the executive authorities of Serbia in 2013, but also about the necessary policy measures to be undertaken. At the same time, this consensus should try to include to possible extent labor unions, corporate executives, bankers and the general public. Key words: Economic policy, Macroeconomic stability, Financial stability Literatura Aoki, K. (2001), Optimal Monetary Policy Response to Relative Price Changes, Journal of Monetary Economics 48, pp Bernanke, B. S. et al. (1999), Inflation Targeting: Lessons from the International Experience, Princeton, NJ, Princeton University Press. Dornbusch, R. (1976), Expectations and Exchange Rate Dynamics, Journal of Political Economy, No. 84, pp Ehrmann, M. (2000), Comparing Monetary Policy Transmission across European Countries, Review of World Economics, 136(1): Goodhart, C. A. (2001), Monetary transmission lags and the formulation of the policy decision on interest rates, Review, Federal Reserve Bank of St. Louis, July, pp Masson, P. R., M. A. Savastano & S. Sharma (1997), The Scope of Inflation Targeting in Developing Countries, IMF Working Paper 97/130, October. Mishkin, F. S. & Posen, A. S. (1997), Inflation Targeting: Lessons from Four Countries, Federal Reserve Bank of New York Economic Policy Review, Avgust, pp Mishkin, F. S. & M. A. Savastano (2001), Monetary Policy Strategies for Latin America, Journal of Development Economics, October. Rogoff, K. (2002), Dornbusch s Overshooting Model after Twenty-Five Years, IMF Working Paper 02/39. Stix, H. (2010), The Euro as a Safe Haven Asset in Central, Eastern and South-Eastern Europe, in: Nowotny, E. P. M. & D. Ritzberger-Grünwald (eds.), The Euro and Economic Stability: Focus on Central, Eastern and South-Eastern Europe, Cheltenham, UK/Northampton, MA: Edward Elgar. Šoškić, D. (2009), Globalna finansijska kriza i Srbija: pouke i mere, u: Jakšić, M. & A. Praščević (urs), Svetska ekonomska kriza i Ekonomska politika Srbije u 2009 godini, NDE, AEN i EFB, Beograd. Šoškić, D. (2012), Izazovi monetarne politike u dolarizovanoj maloj otvorenoj privredi: slučaj Srbije, u: Jovanović-Gavrilović, B., T. Rakonjac-Antić & Ž. Stojanović (urs), Ekonomska politika i razvoj, CID, EFB. 48

49 Doprinos dinamičkog preduzetništva privrednom rastu Edvard Jakopin* The entrepreneurs bring a new vision to the forefront of economic growth (Vineet Chouhan, 2012) Uvod Brzorastuća preduzeća sa potencijalom rasta (dinamička preduzeća i gazele) su motor razvoja svake privrede. Dinamička preduzeća najefikasnije koriste svoje resurse u tržišnom okruženju, podižu kontinuirano zaposlenost, poboljšavaju svoje bilansne pozicije, brzo reaguju na tržišne signale i, shodno tome, brzo donose poslovne odluke. Dinamički preduzetnici su preduzetnici sa specifičnim karakteristikama, kao što su: kreativnost i originalnost, dugoročna orijentacija na tržište i kupce, moral i poslovna kultura, ambicija dugogodišnjeg uspeha i kapitalna dobit, mogućnost da se predvidi rizik i da se prilagode, i izražena orijentacija ka rešavanju problema. U tranzicionom periodu sektor malih i srednjih preduzeća i preduzetnika prerastao je u značajan segment privrede. Mada sektor MSP doprinosi BDP Srbije sa svega 1/3, ostali ključni parametri ukazuju na sve veće učešće sektora MSP u privredi: u godini od oko 320 hiljada preduzeća i preduzetnika u Srbiji, preduzetnički sektor je obuhvatao 99,8% ukupnog broja preduzeća, 2/3 prometa i zaposlenosti, 55% novostvorene vrednosti i investicija u privredi. Spoljnotrgovinska makroneravnoteža se odslikava i na sektor MSP: 48,5% ukupnog izvoza i 55,8% ukupnog uvoza. Treba naglasiti da su recesioni talasi posebno pogodili preduzetnički sektor ne samo u Srbiji već na celom području JIE. Predmet istraživanja u radu je razvoj i doprinos rastu dinamičkog preduzetništva u Srbiji. Cilj istraživanja dinamičkog preduzetništva je da se, na primeru srpske ekonomije, testira primarna hipoteza da ispod 5% firmi stvara najmanje 85% privrednog rasta, prihoda i novih radnih mesta (Birch and Medoff 1994, Henrekson and Johansson 2008). Pararelno, istraživanje ukazuje na stepen razvijenosti preduzetničkog sektora u Srbiji, na stepen zaostatka u razvoju preduzetništva u odnosu na druge tranzicione države, na osnovne probleme u stvaranju podsticajnog preduzetničkog ambijenta i na pravce delovanja kreatora ekonomske politike. 1. Teorijski aspekti dinamičkog preduzetništva Na sistemsko istraživanje dinamičkog preduzetništva primarno je uticalo istraživanje Edith Penrose o teoriji rasta preduzeća (The Theory of the Growth of the Firm, 1959), kasnije nazvano teorijom resursa (resource-based view of the firm, Wernerfelt, 1984). * Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave. 49

50 Teorija resursa je doživela renesansu početkom poslednje decenije prošlog veka. Njena suština je da se konkurentska prednost postiže resursima koji su vredni, retki, ali koje je teško imitirati i naći im zamenu. Katalizator rasta dinamičkog preduzetništva predstavlja upravljanje resursima (Mahoney, J.T., 1995). Resursi su kognitivni pokretači rasta (Itamiand and Numagami, 1992). Faktori dinamičkog preduzetništva su intimna i prećutna znanja o resursima firme, sposobnosti, organizacione strukture, standardne operativne procedure, istorijski uslovi i kadrovske specičnosti (Williamson, 1996). Analiza dinamičkog preduzetništva treba da odgovori na to, da li postoji nešto inherentno samoj firmi što ograničava njenu stopu rasta (Penrose, 1995, str XI). Nonaka (1994) i Sveiby (2001) su nadogradili teoriju resursa predlogom dinamične teorije organizacionog znanja stvaranja, kroz interakcije između pojedinaca. Dinamične osobine znanja su najvažnije za menadžere (Sveiby, 2001, str. 344). Savremena istraživanja dinamičkog preduzetništva pokazuju visoki stepen međuzavisnosti faktora rasta i ukupnog privrednog rasta. Klasična podela faktora rasta na eksterne (ekološke) i unutrašnje faktore rasta dopunjavana je brojnim novim aspektima dinamičkog preduzetništva. Jedni autori ističu da rast preduzeća zavisi od tri glavna faktora: (1) porasta motivacije, (2) sposobnosti, i (3) mogućnosti (Stenholm i Toivonen, 2009), dok drugi ukazuju da je rast preduzeća pretežno pod uticajem sledećih faktora: (1) spoljne i unutrašnje sredine preduzeća, (2) samog preduzetnika ili preduzetničkog tima, (3) inovativnosti i sprovođenja promena, (4) rasta i strateškog pristupa, (5) poslovnog modela i sistema za upravljanje, (6) ljudskih resursa i (7) rasta finansiranja (Roure, 1999). Gabe (2000) je razvio empirijski model koji meri uticaj aktivne politike životne sredine na rast preduzeća. U brojnim evropskim istraživanjima dokazana je veza između uspeha evropskih gazela i privrednog razvoja (Andersen, 2001), istraživanjem seta podsticajnih mera: finansijske, fiskalne, zakonodavne i druge olakšice u započinjanju posla, odnos prema preduzetništvu, tolerancija neuspeha u poslu, spremnost preuzmimanja rizika, opšta preduzetnička klima, podsticajno zakonodavstvo u funkciji rasta preduzeća. Evropska komisija je u prošloj deceniji više puta naglašavala da poslovno okruženje nije podsticajno za razvoj preduzetništva. Najnovije obimne analize (više autori u EIM, 2011) su pokazale da se 85% novih radnih mesta može pripisati porastu sektora MSP, dok je stopa rasta zaposlenosti u ovim preduzećima duplo veća nego u velikim preduzećima. Najcelovitiju analizu preduzetničkog okruženja prikazao je međunarodni istraživački projekat Global Entrepreneurship Monitor (2008, 2009, 2010, 2011), u kome je navedeno devet osnovnih uslova za dinamičan i podsticajan preduzetnički ambijent: 1. Podrška i politika vlade i podsticajni poreski propisi; 2. Razvijeni državni programi koji podstiču preduzetničke inicijative; 3. Dostupnosti finansijskih sredstava; 4. Razvijena komercijalna i profesionalna infrastruktura; 5. Razvijeno obrazovanje i obuka; 50

51 6. Povezanost istraživanja i razvoja sa preduzećem; 7. Otvorenost unutrašnjeg tržišta; 8. Dostupnost fizičkoj infrastrukturi i 9. Razvijena preduzetnička kultura i društvene norme. U Srbiji nije bilo istraživanja dinamičkog preduzetništva u većem obimu (to se posebno odnosi na uticaj specifičnih faktora, kao što je uticaj životne sredine na rast preduzeća, proizvodne gazele, i dr.). Sistemsko istraživanje i rezultate dinamičkog preduzetništva u Srbiji široj javnosti prikazao je Republički zavod za razvoj i 2008 godine 1. Iz metodološkog ugla ovaj rad promoviše novi koncept istraživanja dinamičkog preduzetništva. 2. Uticaj i kvalitet preduzetništva u Srbiji 2.1. Pokazatelji razvijenosti MSP sektora Preduzetnički sektor u Srbiji obuhvata 99,8% broja preduzeća, u strukturi privrede zapošljava 2/3 radnika, ostvaruje 2/3 prometa i 55% novostvorene vrednosti, u izvozu učestvuje sa 49%, a u BDP sa 1/3. Međutim, u odnosu na velika preduzeća, preduzetnički sektor je neproduktivniji i neprofitabilniji sektor. Tabela 1. Uticaj preduzetničkog sektora u privredi (%) Pokazatelji Broj preduzeća 99,8 99,8 99,8 Broj zaposlenih 66,7 66,4 65,3 Promet 67,8 65,3 65,5 BDV 57,1 55,9 55,2 Izvoz 50,5 46,4 48,5 Uvoz 60,9 54,3 55,8 Robni bilans 72,8 65,4 66,7 Investicije 52,6 52,1 - Izvor: RZS U strukturi preduzetničkog sektora najbrojnija su mikropreduzeća, dok mala i srednja preduzeća dominiraju po svim reprezentativnim pokazateljima. Srednja preduzeća izvoze 47,2% i imaju najbolji odnos izvoza i uvoza, mikropreduzeća zapošljavaju 45,6%, dok je robni bilans najviši u malim preduzećima. Nivo konkurentnosti sektora MSP Srbije znatno zaostaje u odnosu na prosek Evrope i većinu zemalja u tranziciji. Kvalitativni pokazatelji nivoa razvijenosti preduzetničkog sektora niži su u odnosu na prosek EU i većinu analiziranih država (zaposlenost po preduzeću, promet, BDV i profit po zaposlenom). Stopa profitabilnosti je iznad proseka, što je posledica niske startne osnove, a ne ekspanzije ili povećanog nivoa internacionalizacije ovog sektora. 1 Srpske gazele 2003 i Srpske gazele

52 Do početka svetske ekonomske krize, sektor MSP je bio najvitalniji deo privrede i osnovni generator novih radnih mesta. Zbog opšteg pogoršanja uslova poslovanja, došlo je do znatnog smanjivanja angažovane radne snage i zbog toga do relativnog poboljšanja performansi poslovanja u odnosu na broj zaposlenih. Recesioni talasi (pad spoljne i unutrašnje tražnje, investicija, porast rizika i troškova ulaganja, kao i strah od neuspeha) posebno su pogodili preduzetnički sektor u Srbiji. Pogoršana je zdrava preduzetnička dinamika iz prethodnih godina (usporeno osnivanje novih firmi, rast i razvoj, ubrzano gašenje), tako da je smanjen broj radnji, a broj preduzeća stagnira. Istraživanja GEDI Indexa i njegovih podindeksa ključnih dimenzija preduzetničke aktivnosti u periodu ukazuju na jake negativne efekte krize na preduzetničku klimu u Srbiji: pogoršavanje uslova poslovanja se odrazilo na smanjivanje uočenih prilika za započinjanje novog posla, širenje straha od neuspeha (u vezi sa rastom rizičnosti ulaganja) i opadanje društvene podrške preduzetničkim aktivnostima, uz rast intenziteta konkurencije na tržištu. Istovremeno, znatno se smanjuje udeo novih firmi u sektoru srednje i visoke tehnologije i sužavaju se mogućnosti firmi da primene novu tehnologiju i inovacije, kao i poslovne strategije koje obezbeđuju ubrzani rast. Stepen usmerenja novih firmi spoljnom tržištu je u sve većem padu, kao i spremnost za angažovanje rizičnog kapitala. Tabela 2. Komparativni pokazatelji razvijenosti preduzetništva EU Bugarska Češka Mađarska Poljska Rumunija Slovenija Srbija Broj preduzeća (u 000) ,9 287,0 934,5 552, ,2 535,3 106,9 319,3 Broj zaposlenih (u 000) , , , , , ,3 396,9 786,9 Broj MSP na st. 41,8 38,9 89,1 55,3 41,0 25,0 52,1 43,6 Broj zap.po preduzeću 4,2 5,1 2,5 3,4 3,8 5,7 3,7 2,5 Promet po zap. (u 000 EUR) 141,9 53,5 100,5 84,7 88,0 49,4 122,0 64,8 BDV po zap. (u 000 EUR) 41,3 10,1 20,6 13,5 18,3 9,2 29,3 10,9 Profit po zap. (u 000 EUR) 10,9 4,2 3,6 0,6 3,2 7,2 2,4 4,0 Stopa profitabilnosti 27,0 38,1 19 2,0 23,0 52,0 9,0 36,1 Izvor: EUROSTAT, DG Enterprise and Industry i RZS. Usled pogoršanja poslovne klime smanjuje se broj početnika, kao i novih preduzetnika, čime su znatno ograničene mogućnosti za otvaranje novih radnih mesta i za rast produktivnosti. Primera radi, tokom godine, svakog meseca je oko pojedinaca osnivalo nove poslovne subjekte, što je znatno manje u odnosu na pojedinaca, koliko je prosečno osnivalo sopstvene firme svakog meseca u Preduzetnički ambijent u Srbiji se pogoršavao od početka ekonomske krize, tražnja potrošača je smanjena, gubljenje poslovnog poverenja je negativno uticalo na dostupnost finansijske podrške, što je bitno ograničilo otvaranje novih i razvoj postojećih preduzeća 52

53 i radnji. Dinamika osnivanja novih firmi je znatno usporena. Dok je, u na svakih 6 novoosnovanih preduzeća gašeno jedno, a na tri novoosnovane radnje zatvarane dve, u godini na 6 novoosnovanih gašeno je 10 preduzeća, a broj osnovanih radnji je za oko 10% niži u odnosu na broj zatvorenih. Smanjili su se i izgledi novoosnovanih firmi da opstanu na tržištu, tako da je udeo preduzeća koja prežive prve dve godine poslovanja opao sa 92,0% (2007) na 87,6% (2011), dok je stopa opstanka radnji snižena sa 66,2% na 55,4%. Paralelno, nezaposlenost se povećavala, što je dovelo do nastavka prinudne emigracije, naročito među mladim i obrazovanim ljudima. Uticaj ekonomske krize se nepovoljno odrazio i na privredne subjekte u ranoj fazi poslovanja i na firme koje su razvile poslovanje generalno; okruženje generiše manje poslovnih mogućnosti za započinjanje poslovanja. Pogoršavanje uslova poslovanja u preduzetničkom sektoru se posebno oštro odrazilo na zaposlenost, tako da je broj radnika tokom perioda godine u ovom sektoru smanjen za radnika, što čini 79,2% smanjenja zaposlenosti u privredi. Zaustavljen je trend ubrzanog otvaranja novih radnih mesta iz perioda godine, kada se, zahvaljujući poboljšanju poslovne klime i podsticajnim merama, broj zaposlenih u sektoru MSP uvećao za oko , čime je neutralisano smanjenje broja radnih mesta u velikim preduzećima usled restrukturiranja preduzeća ( radnika) Kvalitet preduzetništva Merenjem kvaliteta preduzetništva istražuju se različite dimenzije razvijenosti preduzetništva po državama, sa fokusom na merenje uticaja inovacija, kvaliteta tehnologije, obrazovanosti radne snage, dostupnosti rizičnog kapitala. Jedan od najreprezentativnijih kompozitnih indikatora za merenje kvaliteta preduzetništva je GEDI Global Entrepreneurship Development Index 2, koji posebno istražuje efekte preduzetništva i inovacija, uslovljenih individualnim i institucionalnim faktorima. 2 Acs, Autio & Szerb (2010, 2011, 2012). GEDI sadrži tri različite dimenzije preduzetništva: Preduzetnički stav (ATT) reflektuje stavove stanovništva o preduzetništvu, sagledava: poslovne prilike u neposrednom okruženju tokom narednih 6 meseci, veštine potrebne za pokretanje firme, mogućnosti za povezivanje početnika, odsustvo straha od neuspeha i društvenu podršku; Preduzetnička aktivnost (ACT) meri preduzetničku aktivnost sa potencijalom za brzi rast prilike za pokretanje posla, kvalitet tehnologije i radne snage, kao i nivo konkurencije; Preduzetničke namere (ASP) utvrđuju složenu, kvalitativnu i strategijsku prirodu preduzetništva uvođenje novih proizvoda i tehnologije, kao i ambicije za visok rast, internacionalizacija poslovanja i dostupnost rizičnog kapitala. 53

54 Grafikon 1. GEDI Indeks Izvor: GEDI Vrednost GEDI za Srbiju je na istom nivou u kao i u 2011, i iznosi 0,18 (sa rangom 63), što je trostruko niže nego u Danskoj (0,55), ili znatno niže od država u regionu: Austrija (0,46), Slovenija (0,42), Mađarska i Hrvatska (0,29), Rumunija i Makedonija (0,23), jedino Bosna i Hercegovina ima nižu rednost ovog indikatora (0,16). U grupi zemalja čiji razvoj pokreće efikasnost 3, Srbija je na začelju najviše rangirana zemlja je Kolumbija (0,27), a najnižu vrednost GEDI ima Ekvador (0,15). U odnosu na dostignuti nivo privrednog razvoja, nivo GEDI i sva tri podindikatora (ATT, ACT i ASP) u Srbiji imaju niske vrednosti. 3 Prosek grupe Faza 2 privrede koje pokreće efikasnost (WEF). 54

55 Grafikon 2. Kvalitet preduzetništva Srbije u odnosu na tranzicione države EU Izvor: GEDI Podindikatori dimenzije Preduzetnički stav ukazuju da se pogoršavanje uslova poslovanja u Srbiji odrazilo na smanjivanje uočenih prilika za započinjanje novog posla, širenje straha od neuspeha (u vezi sarastom rizičnosti ulaganja) i opadanje društvene podrške preduzetničkim aktivnostima. U poređenju sa zemljama u okruženju i prosekom EU, nižu vrednost podindeksa preduzetnički stav (0,29) imaju samo BiH (0,21) i Rumunija (0,22). Trend nekih podindikatora Aktivnosti preduzetnika je izrazito opadajući: znatno se smanjuje udeo novih firmi u sektoru srednje i visoke tehnologije i sužavaju se mogućnosti firmi da primene novu tehnologiju. Srbija i BiH imaju najniže vrednosti ovog podindeksa (po 0,14), dok natprosečnu vrednost ima Slovenija (0,46 prema 0,44 EU). U segmentu Preduzetničke namere smanjuje se stepen korišćenja najnovije tehnologije i primene inovacija, mogućnost preduzetnika da primenjuju poslovnu strategiju koja obezbeđuje brzi rast, nivo okrenutosti novih firmi međunarodnom tržištu, kao i stepen angažovanja rizičnog kapitala. Primera radi, podindikator stepen internacionalizacije sektora MSP je u Srbiji svega 0,10 i 5-6 puta niži od Rumunije (0,65), Hrvatske (0,60), Makedonije (0,50), Mađarske (0,46). 55

56 2.3. Politika razvoja preduzetništva SBA Zvanični okvir politike razvoja preduzetništva u Evropskoj uniji zasniva se na Aktu o malim preduzećima (Small Business Act SBA). Smernice za kreiranje i sprovođenje politika na nivou EU i zemalja članica u SBA definisane su u okviru 10 principa: stvaranje podsticajnog okruženja u kome se preduzetništvo i porodični biznis vrednuju, pružanje mogućnosti za drugu šansu poštenim preduzetnicima koji su bankrotirali, stvaranje pravila i propisa u skladu sa principom misliti prvo o malima, stvaranje javne administracije koja više reaguje na potrebe MSP, olakšavanje učešća MSP u javnim nabavkama i bolje korišćenje državne pomoći, olakšavanje pristupa MSP izvorima finansiranja i stvaranje uslova za blagovremeno izmirivanje dugovanja, pomoć MSP kako bi bolje iskoristile mogućnosti zajedničkog tržišta, unapređenje veština i znanja, inovacije, eko-inovacije i izlazak MSP na rastuća tržišta (posebno Kine i Indije). Za sve principe razrađeni su predlozi konkretnih mera i aktivnosti, podeljenih na obaveze Evropske Komisije i preporuke za zemlje-članice. Od godine, SBA je referentni okvir politika podrške MSP i za zemlje Zapadnog Balkana. Operacionalizacija SBA je definisana kroz praćenje kretanja Indeksa politike MSP u čijem kreiranju su učestvovale najrenomiranije svetske institucije OECD, Evropska komisija, EBRD, ETF (Evropska fondacija za obuku). Na osnovu poslednjeg Izveštaja i rezultata Indeksa, tempo reformi je usporen: Različiti nivoi ekonomske razvijenosti i činjenica da su neke zemlje dalje odmakle u procesu priključenja EU se odražavala na mogućnosti razvoja i efektivnoj primeni MSPP politika na konzistentan i usklađen način. Globalna finansijska kriza je skrenula pažnju vlada sa strukturnih reformi MSPP politika ka kratkoročnim merama podrške. Grafikon 3. Indeks politike MSP u Izvor: OECD 56

57 Preporuke za Srbiju su: Poboljšati radno okruženje, kao i dizajnirati i implementirati ciljane mere podrške za najdinamičnija preduzeća. Na primer, dok je sistem registracije kompanija uglavnom efikasan, to se može dodatno poboljšati usklađivanjem kompanijskog evidencionog broja i proširivanjem online usluge registracije, koja je trenutno dostupna samo za preduzetnike; Stečajne postupke treba učiniti efikasnijim. Novi Zakon o stečaju koji je stupio na snagu u godini uspostavlja automatski stečaj kada su računi preduzeća u blokadi duže od tri godine. Ovo je dovelo do znatnog gomilanja stečajnih slučajeva, sudovi još uvek nisu veoma efikasni; Ojačati postojeće mreže inkubatora i povećati podršku inkubatorima. Fokusirati inkubatore više na naučno zasnovana preduzeća, tj. na visokokvalitetnim uslugama koje daju veću vrednost i podršku za nove inovacije; Promocija zelene ekonomije bi mogla da otvori nove mogućnosti za MSP sektor, kako u zemlji tako i na izvoznim tržištima. Eko-efikasnost i eko-inovacije treba izdvojiti kao prioritete u narednim MSP strategijama i povezati sa jasnim ciljevima i merama; U oblasti razvoja ljudskog kapitala treba poboljšati ulogu visokoškolskih ustanova u promovisanju saradnje sa poslovnim svetom i cross campus koncept preduzetničkog učenja. Grafikon 4. Indeks politike MSP po oblastima u Izvor: OECD. 57

58 3. Rezultati istraživanja 3.1. Metodološki okvir Istraživanje rasta preduzeća obuhvata različite metodološke koncepte, koji uključuju najreprezentativnije indikatore, kao što su: rast ukupnog ili poslovnog prihoda, novostvorena vrednost, broj zaposlenih, tržišna vrednost preduzeća, tržišna učešća, vrednost robne ili uslužne marke, imovina preduzeća, i dr. U radu je afirmisan sasvim nov metodološki koncept merenja dinamičkog preduzetništva u Srbiji. Kriterijumi i pokazatelji su rezultat kontinuiranog istraživanja dinamičkog preduzetništva u Srbiji (Jakopin, 2003 i 2008). Istražavanje je bazirano na kvantitavnoj analizi rasta svih preduzeća u Srbiji u period Metodološki okvir za istraživanje dinamičkog preduzetništva u periodu zasnivao se na sledećim kriterijumima, koja je trebalo da ispune brzorastuća preduzeća: Više od 2 zaposlena u 2010, ili više od jednog zaposlenog, ako se radi o preduzetniku; Poslovni prihod veći od evra u godini (granična vrednost predstavlja prosečan poslovni prihod u privredi); BDV (novostvorena vrednost) po zaposlenom u godini u odnosu na 2006.godinu veća od evra (granična vrednost predstavlja prosečan BDV po zaposlenom u privredi); Neprekidan rad preduzeća u analiziranom periodu od 5 godina; Najmanje isti broj zaposlenih u godini i veću BDV u godini u odnosu na godini; Najmanje dvostruko veći prosečan rast poslovnog prihoda od ostvarenog u privredi (2*9,5%) u periodu godine; Registrovana minimalna kumulativna dobit u periodu ; Preduzeća nisu u većinskom vlasništvu države (preko 50%), na dan 31. decembra godine; Isključena su preduzeća u sledećim delatnostima: L Nekretnine; O Javna uprava i odbrana, obavezno socijalno osiguranje; S Ostale usluge; T Aktivnosti domaćinstava kao poslodavaca; različita dobra U Ekstra-teritorijalne organizacije i institucije. Navedene kriterijume ispunilo je preduzeća u Srbiji u 2010.godini, što je 2,84% od ukupnog broja preduzeća u Srbiji. Metodološki postupak utvrđivanja gazela u Srbiji zasnivao se na poznatom Birčovom indikatoru 4 (Birch, 1987), koji analizira promene u broju zaposlenih, novostvorenoj vrednosti, ili njihovu kombinaciju. Primenom Birčovog indikatora diferencirano je 300 gazela u Srbiji, što je nešto više od 10% dinamičkih preduzeća. 4 Birčov indikator ima za cilj smanjivanje uticaja veličine firme na indikator rasta i kombinacija je indeksa proporcionalnog i apsolutnog rasta zaposlenosti: m=(x i,t - X i,t0 )*( X i,t / X i,t0 ), u kome X i,t i X i,t0 predstavljaju broj zaposlenih na kraju i na početku perioda koji se razmatra. Birčov indikator još uvek zavisi od veličine preduzeća, ali je manji stepen pristrasnosti u odnosu na veličinu firme nego kod proporcionalne ili apsolutne mere rasta. 58

59 3.2. Manje od 3% preduzeća generiše celokupan privredni rast u Srbiji Dinamička preduzeća postoje u svim privredama, i u periodu rasta i u periodu recesije. Njihov maksimalan broj je do 5% svih preduzeća, i iskazuju natprosečan rast prihoda i zaposlenosti; nosioci su inovacija i održivog razvoja. Svaka ekonomija treba da se fokusira na ta preduzeća, da ih ohrabri i da im kontinuirano kreira uslove za rast. Dinamička preduzeća su za Srbiju, na osnovu istraživanja koja su vršena poslednjih deset godina, pokretač privrednog rasta. U Srbiji je u period poslovalo dinamičkih preduzeća, od kojih je 300 gazela (najdinamičnija preduzeća), koja su u periodu najveće globalne recesije godine, posle Velike depresije godine, predstavljala privrednu branu od urušavanja ekonomskog sistema i koja su generisala celokupan privredni rast. Potencijal za rast dinamičkih preduzeća je natprosečan. Brzorastuća preduzeća u Srbiji u periodu su: Učestvovala u rastu poslovnog prihoda Srbije sa 114,14%, što znači da su ova preduzeća pokrivala i 14,14% gubitaka ostalog dela privrede; Generisala 90% rasta novostvorene vrednosti u Srbiji; Generisala svu dobit u privredi; Kreirala novih radnih mesta u privredi (7,45% ukupne zaposlenosti u privredi), dok je u privredi smanjena zaposlenost Skoro celokupan privredni rast u periodu stvorila su dinamička preduzeća, odnosno 2,8% svih preduzeća. Time je i potvrđena čuvena Birčova zakonitost da najmanje 85% privrednog rasta i otvaranja novih radnih mesta u svakoj ekonomiji generiše najviše 5% preduzeća. Grafikon 5. Pokazatelji rasta gazela, dinamičkih preduzeća i privrede Izvor: proračun autora. 59

60 3.3. Strukturne karakteristike dinamičkih preduzeća Dinamička preduzeća su povećala svoj doprinos privrednom rastu u svim dimenzijama istraživanja. Povećanje uticaja dinamičkih preduzeća za pet godina, uprkos recesionim udarima, je dvostruko u svim relevantnim ekonomskim pokazateljima: Rast učešća zaposlenosti sa 3,9% na 7,5% (sa radnika na ); Rast učešća poslovnog prihoda sa 9,7% na 18,7%; Rast učešća novostvorene vrednosti sa 8,7% na 17,1%; Rast dobiti sa 12,2% na 24,5%. Grafikon 6. Učešće dinamičkih preduzeća i gazela u privredi Izvor: proračun autora. Kretanje učešća srpskih 300 gazela u okviru privrede je još brže od učešća dinamičkih preduzeća, a najveći doprinos je na smanjenju nezaposlenosti i ublažavanju socijalnih tenzija (u 300 gazela je godine radilo radnika, a u zaposlenih). Sektorska struktura pokazuje da su dinamička preduzeća koncentrisana u sektorima trgovine (1.035 preduzeća ili 40%) i prerađivačke industrije (499 preduzeća, odnosno 20%). Negativna kretanja u sektoru prerađivačke industrije ilustruju svi indikatori: smanjeno učešće u broju zaposlenih, u poslovnom prihodu, u novostvorenoj vrednosti. Pred industrijskim dinamičkim preduzetnicima i industrijskim gazelama predstoje još veći izazovi nego u analiziranih pet godina. Regionalna distribucija dinamičkih preduzeća i gazela je u senci ekonomske koncentracije u Gradu Beogradu i Južno-bačkoj oblasti: od dinamička preduzeća 1.584, 60

61 odnosno, 61,3% je koncentrisano na ova dva područja. Trend sve brže ekonomske koncentracije pokazuju i ostali pokazatelji dinamičkih preduzeća, tako je u godini 65% zaposlenih, 72% poslovnog prihoda, 71% BDV i 69% ukupne dobiti generisano u Gradu Beogradu i Južno-bačkoj oblasti. Takođe, 2/3 srpskih gazela posluje na ova dva područja Projekcija rasta novostvorene vrednosti dinamičkih preduzeća Na osnovu istraživanja dinamičkog preduzetništva u periodu moguće je izvršiti procenu privrednog rasta u narednom periodu. Prosečna stopa rasta novostvorene vrednosti svih preduzeća bila je 20,4%. Naravno, u i godini stope su bile više, dok se u godini recesija odrazila i na poslovanje ovih preduzeća. Linearna aproksimacija ukazuje da dinamička preduzeća mogu u narednih pet godina udvostručiti rast novostvorene vrednosti, što je izuzetno značajno za kreatore ekonomske politike. Grafikon 7. Projekcija rasta BDV dinamičkih preduzeća indeks rasta 4. Rizici 4.1. Trend pada nacionalne konkurentnosti Do pojave ekonomske krize, privredni rast u Srbiji se povećavao 23% godišnje (MMF) i približavao proseku JIE. Međutim, BDP po stanovniku je zabeležio pad u i godini (u proseku 11%), ali je Srbija u godini ponovo ostvarila rast od 18%, što nije bilo dovoljno da se dostigne nivo pre izbijanja krize (od zemalja u okruženju u tome su uspele Makedonija i Crna Gora). Treba napomenuti, da je BDP po glavi stanovnika Srbije, među najnižim u Evropi i da je skoro 6 puta manji u odnosu na prosek Evropske unije. 61

62 Tabela 3. Pokazatelji međunarodne konkurentnosti Srbije Stubovi konkurentnosti Rang Vrednost Indeks vrednosti 2012/2007 EU-27=100 Region=100 Faza 2 GCI 95 3,87 102,3 81,7 97,0 96,1 Podindeks A: OSNOVNI USLOVI 95 4,15 99,1 80,1 94,3 95,1 1. stub: Institucije 130 3,16 93,7 69,6 85,6 85,1 2. stub: Infrastruktura 77 3,78 139,2 73,7 98,5 102,2 3. stub: Makroekonomska stabilnost 115 3,91 84,9 81,3 89,9 84,6 4. stub: Zdravstvo i osnovno obrazovanje 66 5,73 94,9 92,1 100,3 106,2 Podindeks B: POVEĆANjE EFIKASNOSTI 88 3,83 107,7 81,5 99,0 98,3 5. stub: Visoko obrazovanje i obuka 85 3,97 108,8 77,4 93,8 100,2 6. stub: Efikasnost tržišta robe 136 3,57 101,1 77,0 87,9 85,7 7. stub: Efikasnost tržišta radne snage 100 4,04 104,6 89,9 97,8 96,7 8. stub: Razvoj finansijskog tržišta 100 3,68 98,5 83,8 97,1 91,6 9. stub: Tehnološka spremnost 58 4,10 122,8 77,9 102,8 112,1 10. stub: Veličina tržišta 67 3,64 112,4 82,9 120,5 107,6 Podindeks C: INOVATIVNI FAKTORI 124 2,96 89,6 68,6 91,3 86,9 11. stub: Složenost poslovanja 132 3,11 88,3 67,5 88,5 82,4 12. stub: Inovacije 111 2,81 91,1 67,6 94,6 94,2 Napomena: Vrednost maksimalan indeks je 7; Region presek vrednosti za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Hrvatsku, Crnu Goru i Srbiju. Izvor: WEF Global Competitiveness Report 2012/2013. Svetski barometar konkurentnosti (WEF), kojim su obuhvaćene 144 zemlje, rangira Srbija na 95. poziciju, sa BDP po stanovniku od USD i svrstava je na začelje grupe od 33 zemlje (Faza 2 Efficiency-driven economies), koje kroz povećanje efikasnosti teže da ostvare ekonomski rast i poboljšaju svoju konkurentsku poziciju. Skoro sve zemlje iz okruženja nalaze se u drugoj fazi razvoja, osim Mađarske (60) i Hrvatske (81), koje su na prelazu ka ekonomski najjačoj grupi zemalja, u kojoj se već nalazi Slovenija (56) sa BDP/st od USD. U Srbija je i dalje jedna od najnekonkurentnijih zemalja u Evropi jedino Grčka zauzima nižu poziciju, dok je BiH prestigla Srbiju i trenutno je na 88. poziciji. Iz godine u godinu konkurentnost privrede Srbije stagnira, strukturne promene se odlažu, zbog čega se ne dostižu više pozicije na svetskoj rang listi, kao što to čine ostale zemlje JIE. U ovoj fazi razvoja, Srbija bi trebalo da razvija sopstvene proizvodne procese i podiže kvalitet svojih proizvoda, stalnim unapređenjem visokog obrazovanja, profesionalnim obučavanjem radne snage i korišćenjem dostupnih tehnologija, kako bi se, na kraju povećala cena rada i podigao životni standard. Međutim, preduslov povećanja efikasnosti i prelazak na inovativni razvoj radi generisanja visoke produktivnosti, su dobre institucije (stub 1) i kompetentno vođenje makroekonomske politike (stub 3), u kojima Srbija znatno zaostaje u odnosu na druge zemlje. Ova dva stuba, pored inovacija (stub 12), zabeležila su i najveći pad ranga u odnosu na prethodnu godinu. 62

63 Srbija se nalazi u veoma nepovoljnom konkurentskom položaju, jer je prema većini pokazatelja ispod proseka zemalja iz druge faze razvoja, a to znači da je u velikom zaostatku u odnosu na prosek zemalja-članica Evropske unije. Bez modernizacije proizvodnih kapaciteta, uz konstantno ulaganje u obrazovanje i unapređivanje stručnosti radnika, Srbija ne može da poboljša efikasnost ni u drugim privrednim sferama niti može da dostigne viši stepen razvijenosti. Dugoročno posmatrano, ljudski kapital i tehnologija su dva ključna faktora koja determinišu održiv ekonomski rast i konkurentan položaj jedne otvorene tržišne privrede. Među 13 najkritičnijih oblasti za povećanje konkurentnosti su: zaštita malih akcionara, razmere tržišne dominacije, odliv mozgova, efikasnost prava u rešavanju sporova i efikasnost antimonopolske politike. Tabela 4. Najkritičnije konkurentske oblasti Srbije Rang u svetu od 144 države Zaštita interesa malih akcionara 140 Efikasnost prava u rešavanju sporova 137 Uspešnost državnih korporacija 136 Teret državne regulative 134 Razmere tržišne dominacije 139 Efikasnost antimonopolske politike 137 Snaga lokalne konkurencije 136 Sofisticiranost kupaca 136 Odliv mozgova 139 Saradnja na relaciji radnik-poslodavac 136 Uvođenje nove tehnologije u preduzeću 136 Kvalitet konkurentske prednosti 136 Spremnost delegiranja ovlašćenja 136 Izvor: WEF, Izveštaju o konkurentnosti Sporost u poboljšanju poslovnog ambijenta Po uslovima poslovanja, Srbija je na 86. poziciji (od 185 zemalja) 5, od evropskih država Srbija ima bolju poziciju jedino u odnosu na Ukrajinu (137), BiH (126), Rusiju (112) i Maltu (102). Mada je u u Srbija ostvarila određene pozitivne reformske korake (unapredila uslove poslovanja u oblasti osnivanja preduzeća, izvršavanja ugovora i rešavanja nesolventnosti), u Srbiji nije došlo do značajnijeg poboljšanja poslovnog ambijenta, dok su pojedine zemlje snažnijim strukturnim reformama uspele da unaprede svoje poslovanje i ublaže posledice globalne ekonomske krize. Najniži rang i 179. poziciju Srbija zauzima u postupku dobijanja licenci i različitih dozvola (za gradnju, priključak za struju, telefon, odobrenja od raznih inspekcija i sl.). Iako je poboljšala svoje performanse u ovoj oblasti (smanjen broj procedura za 2, broj dana za 10 i trošak za 11%), ostale zemlje idu mnogo brže u stvaranju uslova za privlačenje 5 Svetska banka, Izveštaj o poslovanju 2013 (Doing business 2013). 63

64 potencijalnih investitora, pa je i ovako nizak rang dodatno pogoršan. Veoma nizak rang Srbije uslovljavaju visoki troškovi izdavanja građevinskih dozvola, iako posmatrano po godinama imaju opadajući trend. Dok je u EU u proseku potrebno 99% BND/st (najviše u Irskoj 626%, a najmanje u Mađarskoj 6%), u Srbiji preduzetnici treba da plate 14 puta veću vrednost od BND/st ili 1.427% (samo 11 zemalja koje se nalaze van Evrope imaju više troškove), a u zemljama van EU troškovi iznose: u Crnoj Gori 1.170%, u BiH 1.102%, u Hrvatskoj 573%, i u Makedoniji 518% BND/st. Tabela 5. Pogoršani uslovi poslovanja Promena USLOVI POSLOVANjA, rang Izdavanje građevinskih dozvola, rang Procedure (broj) Potrebno vreme (u danima) Troškovi (% dohotka po stanovniku) 1.603, ,20 Plaćanje poreza, rang Uplate (godišnje broj) Potrebno vreme (godišnje u časovima) Porez na dobit (%).. 11,6 Porezi i doprinosi za zaposlene (%).. 20,2 Ostali porezi (%).. 2,2 Ukupna poreska stopa (% profita) Izvor: The World Bank Group, Doing business Sistemski problemi razvoja preduzetništva u Srbiji Nezaokruženo institucionalno okruženje i regulativa najveći problemi u oblasti visokih ukupnih fiskalnih zahvatanja, neravnopravnog položaja u oblasti javnih nabavki, nerešavanja pitanja monopola, otežane naplate potraživanja, administriranje i neadekvatan sistem oporezivanja, još uvek komplikovane i skupe administrativne procedure, posebno u oblasti izdavanja dozvola, rešavanja imovinsko-pravnih pitanja i sl. Značajan pozitivan korak u tom pravcu predstavlja ukidanje velikog broja parafiskalnih nameta; Nedovoljno znanje i obučenost preduzetnika i zaposlenih nedostatak kadrova određenih profila, ali i neobučenost poslovodstva za rešavanje strateških i operativnih problema u cilju održanja kontinuiteta u poslovanju; Nepovoljni uslovi finansiranja i neodgovarajući oblici i obim finansijske podrške dominiraju banke sa skupom kreditnom ponudom i kratkim rokovima otplate kredita. Nedostaju razvijenije mikrokreditne institucije na nacionalnom i regionalnom nivou, ali i drugi finansijski instrumenti, primereni realnim finansijskim potrebama MSPP i njihovoj ekonomskoj snazi; Nerazvijen programski pristup finansijama saradnja sa privatnim investitorima kao što su poslovni anđeli (business angels); programi kredita ili kreditnih garancija; zajmovi bez kolaterala (mezzanine loans) za obezbeđivanje kapitala za inovativna MSPP; kapitalizacija fonda rizičnog kapitala (venture capital); poreski podsticaji i sl.; 64

65 Nepovezanost sa velikim preduzećima, a samim tim i nedovoljno iskorišćena šansa dinamičnijeg razvoja sektora MSPP kao kooperanata (dobavljača, podugovarača) velikih poslovnih sistema, odnosno nedovoljne iskorišćenosti prednosti MSPP sektora u odnosu na velika preduzeća u pojedinim proizvodnim segmentima koji zahtevaju fleksibilnost i brzinu tehničko-tehnološkog/tržišnog prilagođavanja; Nedovoljni podsticaji za uvođenje savremenih tehnologija, inovacija, standarda, kontrole kvaliteta i sl.; Nedovoljan podsticaj internacionalizaciji i nedovoljne informacije o tržištima; Nedovoljno promovisanje razvoja veština u preduzećima upravljačke veštine, istraživačko-razvojne veštine i veštine vezane za ostvarivanje izvoza kroz obezbeđenje odgovarajućih obuka (dodelom dotacija za privatne usluge i/ili direktnim obezbeđivanjem obuke kroz centre za obuku i drugu infrastrukturu). Zaključak Rezultati istraživanja ukazuju da ubrzanje privrednog rasta u Srbiji treba tražiti u podsticanju dinamičkog preduzetništva. Potrebno je udvostručiti broj dinamičkih preduzeća sa potencijalom rasta, makar na 5.000, odnosno na 5% svih preduzeća u Srbiji. Neophodno je stvoriti podsticajno okruženje za rast i razvoj dinamičkog preduzetništva (suvišno administriranje, fiskalna opterećenja) i internacionalizaciju. Potrebno je afirmisati poverenje u preduzetništvo i u institucije koje bi potencijalnim preduzetnicima omogućile što lakše investiranje. Privredni rast svake privrede se bazira na rastu dinamičkih preduzeća i gazela. Istraživanja pokazuju da su u protekloj deceniji dinamička preduzeća i gazele predstavljale okosnicu rasta i razvoja. Rezultati istraživanja ukazuju na to, da: Dinamička preduzeća imaju natprosečan rast; Dinamička preduzeća iskazuju natprosečne finansijske indikatore; Dinamička preduzeća natprosečno zapošljavaju; Dinamička preduzeća su inovativna i održiva. Istraživanje dinamičkog preduzetništva u Srbiji pokazalo je koliki je doprinos ovih preduzeća privrednom rastu Srbije: skoro celokupan privredni rast u periodu stvorila su dinamička preduzeća, odnosno 2,8% svih preduzeća. Ova preduzeća su generisala 90% rasta novostvorene vrednosti u Srbiji, svu dobit u privredi i kreirala novih radnih mesta u privredi. Brzorastuća preduzeća će povećavati zaposlenost u Srbiji i u narednim godinama. U strukturi dinamičkih preduzeća srednja preduzeća (259) su povećala zaposlenost za 2,2 puta, velika preduzeća (41) za 1,9 puta i mala za 1,6 puta. Dinamička preduzeća su ukupno u posmatranom periodu povećala zaposlenost za novih radnih mesta (stopa rasta 74%). U najbržerastućim preduzećima u 300 gazela zaposlenost se udvostručila, i to najviše u srednjim gazelama (2,4 puta) i velikim gazelama (2 puta). Podsećanja radi, u periodu u celoj privredi pad zaposlenosti je iznosio radnika. 65

66 Sva istraživanja ukazuju da je najvažnije da poslovno okruženje i zakonodavstvo podstiče rast, nagrađuje dostignuća, motiviše fiskalnim podsticajima, i stvara dugoročne stabilne uslove za razvoj preduzetništva. Svakako da je najvažniji preduzetnik, njegova kreativnost i inovativnost i njegova vizija, poslovna strategija koja je kod većine brzorastućih preduzeća, pre svega, usmerena na kupce, na konkurentnost na domaćem i stranom tržištu, na povezivanje i umrežavanje. Naredni segment pitanja koji je izuzetno bitan za dinamičkog preduzetnika je sistem upravljanja, koji bi trebalo da podstiče rast i inovativnost i da razvija motivacione metode prema zaposlenima. Iz ugla zaposlenih, dinamička preduzeća su sigurna i istovremeno naporna, jer svaki pojedinac mora biti spreman na promene i na stalno usavršavanje. Najvažniji je faktor inovativnosti bez obzira da li dinamičko preduzeće spada u grupu visoko-, srednje- ili niskotehnoloških preduzeća, kao i spremnost dinamičkog preduzetnika na rizik. Sa aspekta finansiiranja bitna je razvijenost finansijskog planiranja i upravljanja u dinamičkom preduzeću. Kreatori ekonomske politike bi trebalo posebnu pažnju da posvete podsticajnim mehanizmima za rast i razvoj dinamičkog preduzetništva: (1) Definisanje podsticajnih mehanizama u funkciji rešavanja ključnih problema razvoja preduzeća u fazi rasta i razvoja, zasnovanih na praksi visokorazvijenih zemalja OECD i EU, koje su slične mehanizme ugradile u sistem za podsticanje razvoja dinamičkih preduzeća i gazela. U zemljama EU, to je deo šireg procesa sprovođenja Lisabonske strategije za obezbeđivanje rasta i zapošljavanje i stvaranje preduzetničkog društva, zasnovanog na znanju. (2) Usmeriti razvoj regulatorne reforme ne samo na otklanjanje prepreka za osnivanje novih firmi, već i na stvaranje povoljnih uslova za rast dinamičnih firmi. Pored fiskalnih olakšica za male firme, neophodno je ubiranje fiskalnih prihoda prilagoditi uslovima promena u veličini firme. Raniji pristup je bio okrenut traženju mogućnosti da se izbegnu gubitak i stečaj, dok se sada prihvataju gubici i stečaj kao prirodni deo tržišnog mehanizma, ali se traže načini da se smanji njihov ekonomski i društveni trošak (npr. pružanjem druge šanse ). (3) Pored politike podrške razvoju celom sektoru MSP (poboljšanjem poslovnog okruženja u cilju podsticanja otvoranja što više novih preduzetničkih firmi), poseban naglasak staviti na politiku podsticanja dinamičkog preduzetništva, koja je posvećena stvaranju okruženja povoljnog za rast preduzetničkih firmi i koja će podsticati nadarene ljude sa jasnom vizijom budućeg posla, da započnu samostalni posao. Prednost u obezbeđivanju pristupa resursima dati dinamičkim preduzetnicima koji obećavaju visok rast. (4) Promena dosadašnjeg načina finansiranja (javni izvori sredstava, različiti oblici dotacija, subvencija i mekih kredita), sa osloncem na kombinaciju javnih i privatnih izvora, u vidu kredita za istraživanje i razvoj i dotacije za inovacije, uz angažovanje rizičnog kapitala, emitovanje hartija od vrednosti. (5) Promena strukture usluga institucija za nefinansijsku podršku sa osnovnih (standardnih) saveta za osnivanje firme, poslovno planiranje i poslovanje malih firmi, na savete zasnovane na iskustvu za rizično finansiranje, strateško planiranje, podršku za ukuljčivanje u lance ponude velikih firmi, internacionalizaciju i rast i razvoj preduzeća. 66

67 Rezime Brži privredni rast u Srbiji je prioritetni zadatak ekonomske politike. U Srbiji postoji brzorastućih preduzeća, koja imaju potencijal rasta dinamičkih preduzetnika ima viziju, poseduje znanje, zna kako i koliko investirati i povećati zaposlenost, zna koji kadrovi su im potrebni. Dinamička preduzeća su finansirala svoj rast iz sopstvenih dobiti i ušteda. Konstantnost rasta dinamičkih preduzeća i gazela i njihovog učešća u privredi predstavlja dragocen analitički instrument u prognozi ukupnog privrednog rasta u narednom periodu. Rezultati istraživanja dinamičkog preduzetništva u Srbiji promovisali su nov metodološki pristup koji je potvrdio poznatu Birčovu zakonitost da najmanje 85% privrednog rasta i otvaranja novih radnih mesta u svakoj ekonomiji generiše najviše 5% preduzeća. U Srbiji manje od 3% preduzeća obezbeđuje privredni rast. Brzorastuća preduzeća i gazele predstavljaju privrednu branu od ekonomske recesije. Osnovni nalazi istraživanja: brzorastućih preduzeća je učestvovalo sa 90% u rastu novostvorene vrednosti Srbije u periodu , u rastu poslovnog prihoda sa 114% (pokrivali su sa 14% gubitke ostalog dela privrede!), u rastu celokupne dobiti i u kreiranju novih radnih mesta. Stopa rasta novostvorene vrednosti 500 dinamičkih preduzeća u prerađivačkoj industriji je bila 100% za 5 godina! Zaposlenost u 300 srpskih gazela (najdinamičnija preduzeća) je povećana dvostruko! Ekonomske poruke u radu su usmerene u dva pravca: prvo, s obzirom da je sektor MSP posebno teško pogođen ekonomskom krizom neophodno je kreirati dodatne podsticajne mehanizme preduzetnicima za pokretanje proizvodnje i sprečavanje pada zaposlenosti, i drugo, potrebno je definisati set mera kako bi se stvorili uslovi za brži rast dinamičkog preduzetništva u Srbiji. Ključne reči: dinamičko preduzetništvo, privredni rast, konkurentnost MSP, poslovni ambijent, rizici. Abstract The priority task of the economic policy in Serbia is to ensure faster economic growth. There are 2,583 rapidly growing businesses in Serbia that boast growth potential. These 2,583 dynamic enterprises possess vision and knowledge, they have the idea of how much and in what way to invest and raise employment, and they know what human resources they need. Dynamic enterprises have managed to finance their growth from their own revenues and savings. A constant growth of dynamic enterprises and gazelles and their increasing share in economy presents an invaluable analytical instrument for forecasting overall economic growth in the next period. Research results of dynamic entrepreneurship in Serbia have promoted a new methodological approach that has confirmed the well-known Birch s rule that at least 85% of economic growth and creation of new jobs in any economy is generated by 5% of enterprises at the most. In Serbia less than 3% of enterprises generate economic growth, while rapidly growing enterprises and gazelles present an economic buffer from economic recession. Major research findings are: 2,583 rapidly growing enterprises accounted for 90% of the growth of newly created value of Serbia in , 114% of the growth of business revenues (they covered 14% of the loss generated by the rest of the economy!); they also contributed to the growth of overall income and the creation of 33,000 new jobs. The rate of growth of the newly created value of 500 dynamic enterprises in manufacturing industry was 100% in 5 years! Employment in 300 Serbian gazelles (most dynamic enterprises) doubled! Economic recommendations presented in the paper go in two directions: firstly, given that the SME sector is particularly hardly hit by the economic crisis, it is vital additional stimulating mechanisms for entrepreneurs are created so that production could be started and employment decline prevented. Secondly, it is necessary to define a set of measures in order to create conditions conducive to a faster growth of dynamic entrepreneurship in Serbia. Key words: Dynamic Entrepreneurship, Economic Growth, Competitiveness of the SME Sector, Business Environment, Risks. 67

68 Literatura Birch, D. (1987), Job Creation in America: How our smallest companies put the most people to work, Free Press Macmillan, New York. Chouhan, V., M. L. Vasita & D.K. Vyas (2012), Entrepreneurship challenges-and Opportunities: Indian Scenario, European Commission (2011), SME`s Access to Finance Survey, December EIM (2011), Do SME`s create more and better jobs? The report was prepared for the European Commission under the Competitiveness and Innovation Programme , Gabe, T. M. (2000), Economic Development Incentive and Enterprise Growth (Firm Learning), The Ohio State University, ProQuest, Digital dissertations. Garnsey, E. (1998), A Theory of the Early Growth of the Firm, Oxford University Press, New York. Garnsey, E. (2002), The growth of new ventures: analysis after Penrose, in: Pitelis, C. (ed.): The growth of the firm: the legacy of Edith Penrose, Oxford: Oxford University Press, pp Hamel, G. & Prahalad, C.K. (1994), Competing for the future, Boston: MA, Harvard Business School Press. Hennessy, Ph. (2012), A Framework Of Knowledge Management For Higher Education Business Incubation, Journal of Knowledge Management Practice, Vol. 13, No. 1. Limerick Institute of Technology, Tipperary, Ireland. Hayek, F.A (1945), The use of knowledge in society, American Economic Review, 35: Itami, H. & T. Numagami (1992), Dynamic interaction between strategy and technology. Strategic management Journal, 13, pp Jakopin, E. et al. (2003 i 2008), Srpske gazele, Republički zavod za razvoj, Beograd. Jakopin, E. (2011), Održivost srpskih gazela Tiha voda, Biznis i finansije, 82/83: 43 44, Beograd. Jakopin, E. i Tontić, S. (2012), Trasition Effects on the Development of Dynamic Entrepreneurship The Case of Serbia, Revija Mednarodno inovativno poslovanje, Doba fakultet, Maribor. Jakopin, E. i Bajec, J. (2012), Structural transformations a development imperative, Ekonomika preduzeća, 1-2: Kor, Y.Y. & Mahoney, J.T. (2000), Penrose s resource-based approach: The process and product of research creativity, Journal of Management Studies, 37(1): Mahoney, J.T. (1995), The management of resources and the resource of management, Journal of Business Research, 33: Martin, R. & Martin, D. (2010), The Risk Takers: 16 Women and Men Who Built Great Businesses Share Their Entrepreneurial Strategies For Success, Vanguard Press, Philadelphia. Nonaka, I. (1994), A dynamic theory of organisational knowledge creation, Organisation Science, 5 (1):

69 Penrose, E.T. (1959), The Theory of the Growth of the Firm, Oxford University Press, Oxford. Porter, M. E. (1996), What Is Strategy, Harvard Business Review, November December, str Prahalad, C.K. & Hamel, G. (1990), The core competence of the corporation, Harvard Business Review (Vol. 68, No. 3), pp Pšeničny, V. (2008), 5000 hitro rastočih podjetij je ustvarilo velik del rasti, Ljubljana, Dnevnik, Special edition, Gazela. Roure, J. (1999), Europe s Most Dynamic Entrepreneurs: The 1998 Job Creators, Brussels: Europe s 500. Stenholm, P. & J. Toivonen (2009), The attributes of firm growth why and not a firm does grow, Frontiers of Entrepreneurship Research: Vol. 29: Iss. 13, Article 4. Szerb, L., R. Aidis & Ács, Z. J. (2012), Entrepreneurship in Hungary in the time period, MEB 2012, 10th International Conference, Budapest (June 1 2, 2012). Sveiby, K.E. (2001), A knowledge- based theory of the firm to guide in strategy formulation, Journal of Intellectual Capital, Vol. 2 No. 4, pp The World Bank Group (2012), Doing business WEF (2012), Global Competitiveness Report 2012/2013. Wernerfelt, B. (1984), A Resource-based View of the Firm, Strategic Management Journal 5, No. 2, pp Williamson, O. (1996), The Mechanisms of Governance, Oxford University Press. Winkelen, V. & McKenzie, J. (2011), Knowledge Works, New York: Wiley & Sons. Yasemin, Y. et al. (2005), Resources, Capabilities and Entrepreneurial Perceptions, pdf 69

70

71 Agrarna politika Srbije: Reforme i strateška opredeljenja Žaklina Stojanović* 1. Od tradicionalne do savremene agrarne politike teorijski osvrt (a) Ciljna usmerenost savremene agrarne politike Svesno usmerena akcija vlade u prehrambenom sektoru kako bi bili ostvareni rezultati proizvodnje koji su u skladu sa društvenim uverenjem šta bi trebalo da bude jeste osnovna definicija na kojoj se zasniva vođenje savremene agrarne politike (Knutson, 2007). U odnosu na ranije definicije, ključna razlika se odnosi na delokrug sprovođenja agrarne politike. Novi pojam na kome se insistira jeste prehrambeni sistem. U odnosu na tradicionalnu, savremena agrarna politika ima širi delokrug nadležnosti budući da pokriva pored primarne poljoprivredne proizvodnje i sekundarni sektor (prehrambenu industriju). Idealni prehrambeni sistem treba da obezbedi: (1) adekvatnu hranu za sve; (2) jeftinu hranu; (3) dostupnost hrane u toku godine; (4) zdravstveno bezbednu hranu; (5) odgovarajući način života za poljoprivrednike. Uporedo sa promenama u definisanju nadležnosti mera agrarne politike dolazi i do preusmeravanja ciljne orijentisanosti. U razvijenim ekonomijama agrarna politika je doživela značajnije revidiranje (tabela 1). U centar interesovanja kreatora savremene agrarne politike stavljen je tržišno-usmereni poljoprivredni proizvođač, dok su osnovni instrumenti pomoći vezani za obezbeđenje kontinuiteta poslovanja u uslovima rizika. Tabela 1. Ciljevi agrarne politike Tradicionalna agrarna politika Savremena agrarna politika Institucionalno rešavanje problema Adekvatna hrana za sve kontinuiteta poslovanja poljoprivrednika u uslovima rizika Jeftina hrana Jačanje konkurentnosti i otvaranje tržišta Prilagođavanje promenjenim zahtevima Dostupna hrana u toku godine tražnje Nacionalna prehrambena sigurnost i Zdravstveno bezbedna hrana bezbednost Zaštita dohotka poljoprivrednih Održivi razvoj poljoprivrede proizvođača Društveni cilj koji se odnosi na ostvarenje socijalne pravde za porodične farme preformulisan je u ekonomski unapređenje poslovanja tržišno-orijentisanih poljoprivrednih * Ekonomski fakultet, Beograd. 71

72 proizvođača. Agrarna politika je usmerena ka proizvođačima koji koriste efekte ekonomije obima, specijalizovani su i tehnološki adekvatno opremljeni. Drugim rečima, proizvođači koji nisu efikasni u proizvodnji i efektivni u marketingu i menadžmentu ne treba više da očekuju bilo kakvu pomoć u okviru mera savremene agrarne politike. S druge strane, prilagođavanje poljoprivredne proizvodnje zahtevima tržišta je kao cilj modifikovano u proširenje tražnje i jačanje konkurentnosti. Nova agrarna politika usmerena je na dostizanje nacionalne strateške prehrambene sigurnosti i bezbednosti. Istovremeno, na strani upravljanja tražnjom na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda uočavaju se bitne promene. Umesto podrške merama pukog širenja tražnje, danas se više govori o suptilnim merama kojima se promovišu proizvodi više dodate vrednosti. S jedne strane, razlog ovakvoj promeni traži se u porastu javne potrošnje u sferi zdravstvene i socijalne zaštite (rast troškova kao posledica porasta neprenosivih bolesti uzrokovanih nepravilnom ishranom stanovništva). Radi pružanja adekvatnog odgovora na promenjene uslove tražnje uključuju se različiti programi edukacije potrošača i poljoprivrednih proizvođača o savremenim metodama proizvodnje i obezbeđenju kvaliteta. Ciljevi savremene agrarne politike su prošireni, tako da pokrivaju integrisano područje agroprivrede i prirodnog okruženja. Zemljišna politika je i u okviru tradicionalne agrarne politike zauzimala značajno mesto. Danas se primenjuje šira politika održivog razvoja poljoprivrede koja podrazumeva racionalno korišćenje prirodnih resursa zemljišta kao objektivnog uslova poljoprivredne proizvodnje, vode i fosilnih energetika. Analizira se uticaj eksternih efekata poljoprivredne proizvodnje na stanje prirodnog okruženja i globalne promene uslova života na planeti Zemlji (emisija štetnih gasova, gubitak površina pod šumom radi proširenja obradivih površina, zagađenje podzemnih voda i dr.). Na osnovu ciljeva, jasno se može uočiti, da je savremena agrarna politika sačinjena od mnoštva mera koje pokrivaju ekonomsku, socijalnu i prirodno-zaštitnu sferu. Nastala po principu politike zaštite ciljeva svih interesnih grupa, ona je danas svojevrsni omnibus raznorodnih mera. Jedno je, međutim, sigurno: kako bi bilo obezbeđeno njeno efikasno funkcionisanje, ona je nužno morala biti podeljena u dve komponente agrarnu i ruralnu politiku. U mnogim zemljama, gde su pojmovi poljoprivredno i ruralno definitivno razdvojeni, politika ruralnog razvoja je jasno izdvojena i naglašena. Kao primeri mogu se navesti sledeće zemlje: UK Departman za okruženje, hranu i ruralne poslove; Izrael Ministarstvo za poljoprivredu i ruralni razvoj; Mađarska Ministarstvo za poljoprivredu i regionalni razvoj. U nekim zemljama ruralnu politiku vode ministarstva koja nemaju direktnu vezu sa poljoprivredom. Na primer, u Danskoj to je Ministarstvo unutrašnjih poslova i zdravlja; u Švedskoj to je Ministarstvo industrije, okruženja i komunikacija; u Češkoj to je Ministarstvo za regionalni razvoj i regionalne zajednice. U nekim zemljama regionalne vlade su igrale glavnu ulogu u razvoju i implementaciji ruralne politike (na primer u Nemačkoj i Holandiji). Iako su u teoriji termini agrarna i ruralna politika jasno razgraničeni, u našoj praksi se još uvek nije dovoljno uradilo na suštinskom podvajanju njihovog područja delovanja (Zakić i Stojanović, 2005). Otuda se ni delokrug rada poslanika agrarne i ruralne poli- 72

73 tike kod nas još uvek ne razlikuje. Nedovoljno razdvajanje agrarne od ruralne politike izaziva i određene zabune u našoj praksi. Tako se vrlo često postavlja pitanje šta je agrarna politika uradila za malog (tržišno marginalnog) poljoprivrednog proizvođača. Kako ekonomiju preživljavanja ne karakteriše visoka zavisnost od tržišta, uvek postoji i mogućnost delimičnog bavljenja poljoprivredom kao dopunskom delatnošću. U definiciji tzv. seljačke ekonomije (engl. peasent economy) insistira se na osnovnoj jedinici njene proizvodnje koja je opisana na sledeći način: seljak je odrasli član domaćinstva koji ima pristup zemljištu kao osnovnom izvoru obezbeđenja egzistencije, čije gazdinstvo je uvek locirano unutar većeg ekonomskog sistema, a zadržava fundamentalne karakteristike po kojima je samo delimično uključeno u tržište koje je obično nedovoljno razvijeno (Zakić i Stojanović, 2008). Manja zainteresovanost agrarne politike za poljoprivredne proizvođače iz reda seljačke ekonomije ne zabrinjava puno, budući da se razvoj agrarnog sektora ne može bazirati na aktivnostima ovih subjekata. Ono što zabrinjava jeste suštinsko nerazumevanje koncepta razvoja ruralne ekonomije pozicioniranog u sklopu šireg okvira vezanog za ravnomerni regionalni razvoj koji bi ovoj socijalnoj grupi pružio šansu da dostojno živi od delatnosti oko poljoprivrede u manje razvijenim područjima (Zakić, 1997). (b) Kratak osvrt na razvojne faze i mehanizme agrarne podrške Na putu transformisanja agrarne politike praktikovane su različite mere. Za različite razvojne etape vezuju se različiti instrumenti. U eri produktivizma praktikuju se mere unapređenja i modernizacije poljoprivredne proizvodnje (rast produktivnosti na farmi i investicije). Prelaznu fazu od produktivizma ka postproduktivizmu karakterišu mere zaštite dohotka proizvođača (zaštitne cene, ciljne cene, kreditiranje zaliha i subvencionisanje izvoza), kao i paralelna primena mera kontrole ponude (kvotiranje proizvodnje, programi izvlačenja resursa iz poljoprivrede, konzervacija, podsticanje alternativne organske proizvodnje) (Knutson, 2007). Aktuelna faza u vođenju agrarne politike (u doba postproduktivizma) prepoznatljiva je po početku primene različitih programa širenja tržišta poljoprivrednih proizvoda i mnogo očiglednijem prerastanju agrarne politike u integrisanu politiku agro-ruralnog razvoja (Zakić i Stojanović, 2008). U okviru programa ekspanzije tražnje na domaćem tržištu, veća pažnja se poklanja institucionalnim potrošačima (obdaništa, škole, bolnice, domovi za stara lica, vojska i dr.), kao i marginalnim grupama, kako bi se rešio problem gladi i adekvatne ishrane stanovništva pozicioniranog u specifičnim kategorijama odojčad, deca, trudnice, starija lica, siromašni i dr. S druge strane, stimulišu se novi vidovi alternativne upotrebe poljoprivrednih proizvoda. Evidentno je da poljoprivredni proizvodi više nemaju samo tradicionalnu upotrebu (nisu namenjeni isključivo ishrani), već predstavljaju osnovu za doprinos poljoprivrede proizvodnji energenata (bioetanol, biogas i dr.). Tako se stvara nova konkurencija u okviru upotrebe osnovnog resursa i objektivnog uslova poljoprivredne proizvodnje zemljišta. Ujedno, širenje tržišta se vezuje i za međunarodnu razmenu u kojoj se potencira razlika između elastičnosti tražnje za hranom na domaćem (razvijenom) i inostranom (manje razvijenom) tržištu. Na kraju, ne treba ispustiti iz vida da različiti programi širenja tražnje za poljoprivrednim proizvodima, pitanje produktivizma i dalje modernizacije agrosektora mogu ponovo izbaciti u prvi plan, utičući tako na stvaranje novog impulsa za snažnije tehničko-tehnološko inoviranje. S druge strane, počev od 1990-ih godina mere ruralnog razvoja su potpuno diferencirane i aktivnije utiču na poljoprivredu i poslove oko poljoprivrede u ruralnim područjima. Za 73

74 bolje razumevanje razvojnog puta domaće poljoprivrede i njenog uklapanja u savremen način vođenja agrarne politike, najkorisnija razmatranja odnose se na reforme Zajedničke agrarne politike (ZAP) i strateška opredeljenja ove politike, koja će biti u fokusu posle godine. 2. Osvrt na reforme Zajedničke agrarne politike (ili putokaz za podvajanje agrarne od ruralne komponente) Od dve razvojne faze koje karakterišu ZAP, prva je definisana formulisanjem Rimskog ugovora (1957) i osnovnih ciljeva agrarne politike ujedinjenog evropskog prostora. U članu 33 primarni cilj ZAP je definisan kao povećanje produktivnosti u poljoprivredi tako da se: (1) osigura fer životni standard za poljoprivrednike; (2) obezbedi održiva tržišna stabilnost; (3) osigura raspoloživost ponude poljoprivrednih proizvoda; (4) održe razumne cene za potrošače. Osim toga, pri ostvarenju navedenih ciljeva treba da se vodi računa i o sledećim temama: (1) socijalnoj strukturi u poljoprivredi (porodični model); (2) regionalnim disparitetima; (3) bliskim vezama između poljoprivrede i ostatka ekonomije. Tek je Berlinskim sporazumom iz godine početni cilj modifikovan: umesto povećanja produktivnosti ugrađuje se nova ciljna usmerenost ka povećanju agrokonkurentnosti evropskog modela poljoprivrede. Druga faza (počinje od 1990-ih) označava kompletno novu strukturnu politiku i reformske zahvate u domenu proizvodnih kapaciteta, multifunkcionalnosti poljoprivrede i zaštite životne sredine. Podržan merama nacionalnih agrarnih politika, a posebno ZAP, proces restrukturiranja je usmeravan na koncentraciju u sektoru poljoprivrede i projektovanje novih mogućnosti u okviru kompleksno shvaćene ruralne ekonomije u kojoj je poljoprivreda samo jedna od povezanih delatnosti na ruralnim prostorima (Zakić i Stojanović, 2007). Iako postoje mišljenja da su reforme agrarne politike u Evropi rezultat trenutnih reakcija na različite šokove ekonomske prirode (Daugbjerg, 1999; Serger, 2001), novije analize pokazuju da postoji uzročno-posledična povezanost. Svaki reformski zahvat ima korene u prethodno sprovedenim promenama. Na primer, reforma stabilizacije agrarnog budžeta iz godine uslovila je čitav niz rešenja u okviru Mekšerijevih reformi godine (Kay, 2003). I Fouilleux (2004) je, takođe, ukazao na vezu koja postoji između osnovnih zahvata Mekšerijeve reforme (1992) i Fišlerovih reformi (2003). Danas se sve više govori o prilagođavanjima, koja su neophodna u smislu pomoći porodičnom modelu poljoprivrede (na primer kroz Šemu pomoći malim farmerima Small Farmers Scheme SFS, pokrenutu godine). Ovo pitanje posebno dobija na značaju nakon prvog velikog proširenja Evropske Unije na istok. Prilikom razmatranja reformskih zahvata unutar agrarne politike EU, treba imati u vidu, i internacionalizaciju problema podrške poljoprivredi kao nerazdvojivu komponentu. Upravo najznačajnije reforme (Mekšerijeve reforme), koje su pokrenule čitav niz promena u primenjivanim merama podrške razvoju agrosektora u EU, bile su povezane sa pritiskom Urugvajske runde pregovora ( ). U prvi plan stavljena je potreba da se svetska trgovina poljoprivrednim proizvodima liberalizuje i oslobodi od mera koje imaju distorzivan efekat. Na osnovu uspešnih reformi ZAP počev od 1990-ih godina, a naročito na osnovu reforme godine (Agenda 2000), stvorena je baza za konsolidovanje finansijskog okvira 74

75 pomoći agrarnom i ruralnom razvoju do kraja Prema Agendi 2000, ZAP je strukturirana u dva komplementarna stuba. Prvi stub čine direktna plaćanja i tržišne mere, a drugi stub obuhvata mere ruralnog razvoja. Mere prvog stuba se planiraju na godišnjem nivou, dok se mere ruralnog razvoja programiraju za duži vremenski period. Na ovaj način značajno su promenjeni instrumenti kojima se ostvaruju ciljevi reformisane politike, tako što se pod zajednički kišobran smeštaju različite strukturne i teritorijalne mere u cilju podrške zapostavljenim područjima. Iako je aktuelna ZAP dobro utemeljena, ipak su potrebne dalje promene kako bi se reagovalo na nove izazove (Zakić i Stojanović, 2012). Najvažniji razlozi za novu reformu ZAP vezuju se za formulisanje potpuno nove platforme koja treba da obezbedi ostvarenje održivog, pametnog i inkluzivnog rasta. U osnovne uzroke savremenog reformisanja ubrajaju se: (1) prioritet podizanja konkurentnosti evropske poljoprivrede; (2) efikasnije korišćenje sredstava poreskih obveznika; (3) izgradnja javne politike koju građani očekuju u pogledu prehrambene sigurnosti, zaštite životne sredine, klimatskih promena, kao i uravnoteženog socijalnog i teritorijalnog razvoja Unije. Da bi ostvarila postavljene ciljeve (ograničene raspoloživim budžetskim sredstvima tokom surove ekonomske krize u poljoprivredi) buduća ZAP (sve više tržišno-orijentisana) nužno je usmerena na zeleniju i ravnomerniju raspodelu sredstava podrške u okviru prvog stuba. Istovremeno drugi stub se fokusira više na konkurentnost i inovacije, te na klimatske promene i životnu sredinu. To bi omogućilo poljoprivredi EU da iskoristi svoje proizvodne potencijale, naročito u zemljama novim članicama, i na taj način da doprinese ostvarenju reformskostrateških ciljeva EU do godine. Usvajanje osnovnih principa zelenog rasta podržava trostruku usmerenost (COM 647, 2009). Održivi rast podrazumeva promociju efikasnosti resursa, održivost proizvodnje hrane i obnove proizvodne osnove, povećanje konkurentnosti, obezbeđenje javnih dobara unutar životne sredine, borbu sa klimatskim promenama i gubicima u biodiverzitetu. Inkluzivni rast se ostvaruje pomoću lokalnih potencijala diverzifikovane ruralne ekonomije, razvoja lokalnih tržišta i stvaranja alternativnih mogućnosti za restrukturiranje poljoprivrede. Na kraju, pametni rast se odnosi na podršku inovacijama, tehnologiji i veštinama, poboljšanom korišćenju rezultata naučnog istraživanja, te razvoju kvalitetnih proizvoda visoke dodate vrednosti. Uočavaju se i različiti scenariji regulisanja buduće ZAP u okviru Strategije EU Prvi scenario uključuje nastavak postepene adaptacije postojećeg pravca politike. Ostala dva scenarija (integraciono-anticipativni i refokusni) predviđaju veći napor za ispunjenje ciljeva pomoću pametnog, održivog i inkluzivnog rasta, ili njihovog inkorporiranja u prvi stub (anticipativni scenario), ili skoncentrisanih napora na jačanje drugog stuba (refokusni scenario). Sve ovo još jednom potvrđuje da se mogu predvideti osnovni pravci i prioriteti promene buduće podrške poljoprivredi unutar EU, i da se saglasno tome, mogu definisati prioriteti u razvoju agroprivrede i ruralne ekonomije u našoj zemlji na putu njenog reformisanja ka evropskom modelu rasta i razvoja. 3. Da li je srpska poljoprivreda izašla iz faze produktivizma? Ključno pitanje u izgradnji strategije poljoprivredne proizvodnje odnosi se na izbor prioriteta i mera agrarne politike. Izbor prioriteta prethodno podrazumeva tačno utvrđivanje 75

76 etape u kojoj se trenutno naša poljoprivreda nalazi. Otuda se postavlja legitimno pitanje: da li je srpska poljoprivreda izašla iz faze produktivizma i da li se prioriteti razvoja mogu ofanzivnije pomerati ka modelu razvoja konkurentnosti po ugledu na EU. U cilju pružanja odgovora na pokrenuto pitanje u ovom radu, predstavljena je analiza bazirana na tri karakteristična primarna poljoprivredna proizvoda. Prvi je poljoprivredni proizvod dominantno zastupljen u tradicionalno orijentisanim agrarnim sistemima pšenica. Drugi primer se bazira na analizi sektora mlekarstva čija proizvodnja je izuzetno značajna za razvoj porodičnog modela poljoprivrede. Treći izabrani proizvod je šećerna repa koja je uključena zbog preferencijalnog tretmana koji Srbija ima u domenu izvoza šećera na evropsko tržište. Uočava se da su izabrani proizvodi primarne poljoprivredne proizvodnje, te da se stoga analiza u prvom redu odnosi na sektor koji se posmatra kao srce agroprivrednog sistema zemlje. Na osnovu ove analize može se skicirati pojednostavljena slika srpskog agrara i ujedno pružiti pomoć u razrešenju sledećih strateških pitanja: (1) da li je Srbiji potrebno dinamičko inoviranje globalno utemeljene strukture proizvodnje; (2) kako podvojiti ciljnu usmerenost i mere agrarne i ruralne politike u Srbiji; (3) kako iskoristiti razvojnu šansu za povećanje učešća agrara u strukturi ukupnog izvoza iz Srbije. (a) Da li Srbiji predstoji inoviranje globalno utemeljene strukture poljoprivredne proizvodnje? Pšenica je tradicionalno zastupljen proizvod u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje na našim prostorima. Produktivnost ove proizvodnje meri se prinosima pšenice po hektaru zasejane/požnjevene površine. Grafikon 1 pruža prikaz požnjevenih površina i prinosa pšenice po hektaru u Srbiji. Grafikon 1. Požnjevena površina (ha) pod pšenicom i prinosi po jedinici (kg) u Srbiji u periodu godina (Izvor: Republički zavod za statistiku, Baza poljoprivrede, 76

77 Najdinamičniji period razvoja u proizvodnji pšenice, Srbija je imala od do godine kada su zasejane površine opadale uz istovremeni porast produktivnosti mereno porastom ostvarenih prinosa po jedinici. Tokom devedesetih je zabeležen snažan pad efikasnosti upotrebe zemljišta u proizvodnji pšenice prinosi su drastično pali usled nedovoljnog korišćenja inputa savremene poljoprivredne proizvodnje. Nakon godine ukupne površine pod pšenicom su smanjene, a prinosi, iako povećani u odnosu na prethodni period, još uvek ispod očekivanog. Istovremeno se uočava jak uticaj vremenskih rizika na ovu proizvodnju, što samo svedoči o nedovoljnoj tehničko-tehnološkoj osposobljenosti proizvođača da kontrolišu rizik promene vremenskih okolnosti. Ovome treba dodati i agrarnu politiku koja vrlo često u cilju pojednostavljenja osiguranja prehrambene sigurnosti pribegava merama zabrane izvoza, i to u trenutku kada cena ovog baznog poljoprivrednog proizvoda na svetskom tržištu raste. S druge strane, posebno zabrinjava drastičan pad produktivnosti proizvodnje pšenice u Vojvodini koja bi trebalo da prednjači u porastu konkurentnosti srpske poljoprivrede, a posebno u domenu proizvodnje ratarskih kultura (grafikon 2). Poređenja radi, prinosi pšenice u Vojvodini ostvarivani tokom 1980-ih bili su veći od prosečnog prinosa u EU27 u godini. Ukupno posmatrano, prinosi pšenice u Srbiji u godini u odnosu na isti podatak za EU27 niži su za 16%. Grafikon 2. Prinosi pšenice po hektaru u Centralnoj Srbiji i Vojvodini ( ) i u EU godine (u kg) (Izvor: Republički zavod za statistiku, Baza poljoprivrede, i Eurostat, Agricutlure database, Unapređenje ratarske proizvodnje moguće je uvođenjem nove, savremenije tehnologije i upotrebom inputa moderne poljoprivredne proizvodnje. Potencijali za porast produktivnosti iznad evropskog proseka postoje, imajući u vidu da Srbija, a posebno Vojvodina, 77

78 ima sve predispozicije za uspešnu proizvodnju ratarskih kultura. Dodatno, svako povećanje prinosa doprinosi i oslobađanju određenih površina za neku drugu vrstu proizvodnje. Pri tome, prednost treba dati onim kulturama u čijoj proizvodnji postoji komparativna prednost i čiji su projektovani odnosi razmene na svetskom tržištu zadovoljavajući. Pšenica je odavno izgubila primat u strukturi izvoza primarnih proizvoda visokorazvijenih zemalja. Umesto izvozne orijentisanosti, vodi se računa o svestranijoj upotrebi ovog inputa u daljoj industrijskoj proizvodnji unutar nacionalne agroprivrede. U tom smislu, Srbiji predstoji globalno inoviranje utemeljene strukture proizvodnje u kojoj će neki proizvodi biti svrstani u kategoriju prehrambene samodovoljnosti, dok će drugi dobiti prioritet u definisanju nove izvozne strategije. Pri tome se misli na proizvode višeg stepena prerade u dugom roku, ili na one primarne poljoprivredne proizvode u čijoj proizvodnji Srbija ostvaruje komparativnu prednost (nivo prinosa je viši od evropskog proseka na primer u proizvodnji suncokreta). (b) Kako podvojiti ciljnu usmerenost i mere agrarne i ruralne politike u Srbiji? Sektor mlekarstva se vrlo često u Srbiji uzima kao primer neodvojive povezanosti poljoprivredne proizvodnje i individualnih gazdinstava. Da su dominantni nosioci proizvodnje mleka u Srbiji mala porodična gazdinstva, potvrđuje činjenica o visokoj zastupljenosti interne potrošnje ovog poljoprivrednog proizvoda. Prema navodima Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Republike Srbije, oko polovine ukupne proizvodnje mleka u Srbiji završi u preradi organizovanoj u kućnoj radinosti (Nacionalni program za poljoprivredu od do godine, 2010). Mala poljoprivredna gazdinstva su po pravilu locirana u ruralnim sredinama klasifikovanim kao područja sa otežanim uslovima proizvodnje. U ovim područjima se proizvode prepoznatljivi proizvodi od mleka sa mogućnošću geografske zaštite porekla (na primer, poput sjeničkog sira ili pirotskog kačkavalja), što daje šansu za promociju novog pristupa prodaji proizvoda više dodate vrednosti svrstanih u kategoriju tradicionalnih proizvoda. Evropski model razvoja poljoprivrede insistira na razvoju mogućnosti za podsticanje veće tržišnosti proizvodnje upravo ovakvih proizvoda. 78

79 Grafikon 3. Proizvodnja mleka (mil. l) i prinos po grlu (l) u Srbiji u periodu i prinos po grlu u EU godine (Izvor: RZS, Baza poljoprivrede, i Agriculture, fishery and forestry statistics Main results , Eurostat 2012, p. 111) Proizvodnja mleka u Srbiji danas se nalazi na nivou proizvodnje ostvarene tokom i godina (grafikon 3). Međutim, zabrinjava vidan pad ukupne proizvodnje mleka nakon godine. Imajući u vidu ovu činjenicu, kreatori agrarne politike treba da uključe u posmatranje ne samo primarnu poljoprivrednu proizvodnju, već i sve aktivnosti unutar lanca snabdevanja tržišta mlekom. Ova tema neizostavno pokreće potrebu šireg poimanja poljoprivrede. U najmanjem, neophodno je uz poljoprivredu uključiti i analizu dešavanja u sekundarnom sektoru (primarna poljoprivredna proizvodnja zajedno sa prerađivačkom industrijom čini prehrambeni sistem). Mlekare u Srbiji danas koriste nešto oko 60% instaliranih kapaciteta (Nacionalni program za poljoprivredu od do godine, 2010). U analizu treba da bude uključen i sektor trgovine. Praktično, trebalo bi insistirati na integralnom posmatranju poslova u i oko poljoprivrede u sektoru mlekarstva, što se u teorijskom smislu označava terminom agroprivreda. Otuda i potreba za nerazdvojivim posmatranjem uloge koju sekundarni i tercijarni sektor mogu imati u razvoju određene primarne poljoprivredne proizvodnje. O ovim pitanjima nije se vodilo dovoljno računa u prethodnom periodu. Osim navedenog, svakako ne treba gubiti iz vida da se mala ruralna gazdinstva u Srbiji gase, što može dalje, pri nepromenjenim ostalim okolnostima, uticati na smanjenje proizvodnje mleka. 79

80 Grafikon 5. Broj farmi koje mleko daju u otkup i prosečna proizvodnja mleka u Srbiji ( ) (Izvor: Nacionalni program za poljoprivredu godine, Sl. glasnik RS 83/10) Podaci o tržišno-orijentisanim poljoprivrednim proizvođačima mleka kod nas ne postoje u elektronskoj bazi Republičkog zavoda za statistiku. Ipak, određeni podaci su poznati. Znatno veće količine mleka se u Srbiji otkupljuju u ravničarskom nego u brdsko-planinskom području. Broj poljoprivrednih proizvođača koji mleko daje u otkup se više nego duplo smanjio u periodu od do godine (grafikon 5). Istovremeno, prosečna proizvodnja po farmi se u istom periodu duplo povećala, što jasno ukazuje na trend razvoja tržišno- -usmerenih poljoprivrednih gazdinstava koja se bave mlekarstvom u Srbiji. U regionalnom smislu, proizvodnja mleka je više tržišno-usmerena u severnoj pokrajini Srbije u odnosu na centralni deo (grafikon 6). Jasno je da manji broj grla visokokvalitetne rase ima veće prinose u mlekarstvu u Vojvodini. S druge strane, počev od godine uočava se trend pada proizvodnje mleka u Vojvodini uz istovremeno smanjenje prinosa, što neizostavno upućuje na niz problema u sektoru mlekarstva koji traže urgentno rešavanje. Otuda i potreba da se jasno razgraniče mere koje su usmerene ka velikim tržišnim igračima i malim ruralnim domaćinstvima u sektoru mlekarstva. Prvi mesto svakako nalaze u sklopu agrarne politike, dok bi drugima trebalo naći mesto u okviru ruralne politike i skupa specifičnih mera za razvoj tradicionalnih proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom. 80

81 Grafikon 6. Regionalna raspodela proizvodnje mleka i prinos po grlu u Srbiji ( ) (Izvor: Republički zavod za statistiku, Baza poljoprivrede, Ipak, treba imati u vidu, da se veoma mali broj tradicionalnih proizvoda realizuje van nacionalnih granica (Giraud, 2008). Uglavnom je reč o proizvodima koji zadovoljavaju kriterijum standardizovane proizvodnje u velikim količinama koje je moguće ponuditi na svetskoj pijaci. Većina tradicionalnih proizvoda je usmerena na lokalno ili regionalno tržište, a samo određeni broj proizvoda iz ove kategorije uspeva da bude prepoznatljiv na nacionalnom nivou ili širem tržištu regiona. (c) Kako iskoristiti razvojnu šansu za povećanje učešća agrara u strukturi ukupnog izvoza iz Srbije? U svrhu analize mogućnosti povećanja izvoza indikativan je primer proizvodnje šećerne repe usled preferencijalnog tretmana konzumnog proizvoda koji se dobija iz ove sirovine šećera, u trgovini Srbije sa EU. Naši prinosi u proizvodnji ove kulture još uvek su daleko od evropskog proseka. U godini prosečan prinos šećerne repe po hektaru bio je ispod 30 tona. Treba napomenuti da je u trenutku odobrenja preferencijalnog tretmana ovaj pokazatelj bio na nivou od oko 35 t/ha. Indikativno je da je povećanje površina pod šećernom repom poslednjih godina u Srbiji praćeno padom produktivnosti. Proširenje ove strateški značajne proizvodnje bazirano je na ekstenzivnom modelu. Zasejane površine rastu, u proizvodnju se uključuju marginalni proizvođači, što u suštini ne doprinosi pravilnom iskorišćavanju razvojne šanse za povećanje konkurentnosti srpske poljoprivrede (grafikon 7). Umesto računanja dobiti od preferencijalnog tretmana sa EU, trebalo bi računati oportunitetne troškove u vezi sa gubitkom ukupnih količina zbog pada produktivnosti i neadekvatnog upravljanja promenama unutar agrosektora. Podizanjem produktivnosti u proizvodnji šećerne repe samo do nivoa proseka EU27 iz sada obrađivanih površina, bilo bi isključeno blizu trećine zemljišta koja se upotrebljava u ovu svrhu, a da se istovremeno ne nastane nikakav gubitak proizvodnje. Drugim rečima, na istim površinama mogli bismo da proizvedemo za trećinu više ovog dragocenog proizvoda. 81

82 Grafikon 7. Požnjevena površina (ha) i prinos po jedinici (kg) šećerne repe u Srbiji u periodu (Izvor: Republički zavod za statistiku, Baza poljoprivrede, Za našu zemlju su interesantna iskustva Poljske i Rumunije u domenu proizvodnje šećerne repe (Eurostat, Baza podataka za poljoprivredu, kod apro_cpp_crop). Poljska je godine bila treća zemlja po obimu proizvodnje ovog proizvoda na tlu Evrope, sa prosečnim prinosom od 37,87 t/ha. Danas su prosečni prinosi ove kulture u Poljskoj povećani na 53,5 t/ha, dok su ukupne površine namenjene proizvodnji šećerne repe (kao rezultat specijalizacije u poljoprivredi Poljske) prepolovljene smanjene su za 50,47%. Rumunija je gotovo napustila proizvodnju šećerne repe smanjujući površine pod ovom kulturom za 81,44%, istovremeno povećavajući prinose, istina još uvek nezadovoljavajuće, za blizu 50% (prinos šećerne repe u Rumuniji u godini iznosi 26,2 t/ha). S druge strane, najveći proizvođači šećerne repe u EU su Nemačka i Francuska. Nemačka, na primer, u periodu ostvaruje prosečan prinos od 60,5 t/ha, a Francuska u istom periodu na nivou od 79,8 t/ha. Radi komparacije, prosečan prinos šećerne repe po hektaru zasejane površine na nivou EU27 u posmatranom periodu iznosi oko 57 tona. Tako se na nivou EU, kao značajani tržišni igrači pojavljuju svi proizvođači šećerne repe koji ostvaruju prinose veće od evropskog proseka (na primer, Grčka sa 58,9 t/ha, iako je ukupna proizvodnja šećerne repe u ovoj zemlji formirana na nivou nešto višem od 1% ukupne proizvodnje EU27). U suštini, prednosti u izvoznoj orijentaciji treba, prema osnovnim postavkama specijalizacije, tražiti upravo u onoj vrsti proizvodnje u kojoj se ostvaruju veći prinosi od evropskog proseka. 82

83 4. Osnovne preporuke za vođenje agrarne politike u Srbiji Rezimirajući prethodna izlaganja, mogu se izvući neki značajni zaključci iz razvoja agro- -ruralne Evrope, koji mogu dati smernice za vođenje agrarne i ruralne politike u Srbiji. Prvo, buduća ZAP će ostati i dalje čvrsta zajednička politika strukturirana oko njena dva komplementarna stuba. Prvi stub će sadržati podršku plaćanja svim farmerima na godišnjoj bazi, dok će Drugi stub zadržati sredstva za ostvarenje ciljeva Unije dajući zemljama- -članicama dodatnu fleksibilnost u pogledu reagovanja na njihove specifičnosti i to na bazi ugovornih višegodišnjih programa. Drugo, strategiju društvenog i ekonomskog razvoja Srbije u narednih deset godina treba porediti sa evropskim modelom pametnog, inkluzivnog i održivog rasta. Istovremeno, dalja razrada strateškog koncepta koji je definisan kod nas, podrazumeva, za sada, samo izradu sektorskih strategija razvoja. Posebna pažnja je u tom smislu posvećena poljoprivredi kao jednom od nosećih stubova srpskog privrednog rasta i izvoza (pored industrije i energetskog sektora). Treće, rast poljoprivredne proizvodnje treba da bude zasnovan na povećanju prinosa primenom savremenih tehnologija. Tako dometi strateških opredeljenja mogu biti shvaćeni kao deo daljeg ubrzanja strukturnih reformi agrosektora Srbije (Stojanović 2010). Istovremeno se predviđa redizajniranje uloge srpske poljoprivrede u regionalnom smislu (na teritoriji Balkana). Neka strateška rešenja (Srbija 2020, Plan strategije ruralnog razvoja i Nacionalni program razvoja poljoprivrede ) polaze od specifičnih rešenja koja treba da obezbede porast kapaciteta kako bi poljoprivrednici iz Srbije mogli da se takmiče sa širim okruženjem. Prvi korak u povećanju konkurentnosti jeste upravo orijentacija na bliža inostrana tržišta, koja po svojoj strukturi više odgovaraju izvoznim mogućnostima našeg agrara. Četvrto, na osnovu uvida u osnovna strateška opredeljenja u Srbiji, u predmetnom domenu ovog rada, stiče se utisak da se na agro-ruralnu privredu još uvek ne gleda kao na sistem funkcionalno povezanih delatnosti (primarnih, sekundarnih i tercijarnih aktivnosti) određenog područja. Evropa je odavno napustila sektorski pristup razvoju, pa umesto toga praktikuje teritorijalni, multisektorski i dinamički pristup. Tako se kreatori strategije agrarnog i ruralnog razvoja u EU bave čitavim nizom demografskih, ekonomskih i socijalnih problema, kao i problemima životne sredine ruralnih regiona. U našim strateškim opredeljenima to još uvek nije slučaj. Peto, iako u Srbiji još uvek ne postoje zvanično usvojena dokumenta o post strategiji poljoprivrednog i ruralnog razvoja, na osnovu postojećih strateških opredeljenja mogu se izvući određeni zaključci. Istovremeno, oni mogu poslužiti kao smernice za redefinisanje razvojnog pravca agro-ruralne ekonomije na našem prostoru i to po modelu EU Post Šesto, ključna reč u svim strateškim dokumentima koji tretiraju oblast agrarnog i ruralnog razvoja Srbije je podizanje konkurentnosti izvozno-orijentisanih aktivnosti. U tom smislu se navode sledeća dva prioriteta: (1) povećanje produktivnosti upotrebom novih tehnologija kako bi srpska poljoprivreda postala lider u regionu; (2) promocija tradicio- 83

84 nalnih proizvoda sa zaštićenim geografskim poreklom koji mogu doprineti rastu izvoza na globalnom/svetskom tržištu. Ocena je da se razvojne šanse još uvek tretiraju samo u sklopu poljoprivrede, ali ne i oko poljoprivrede. Istovremeno, ciljna usmerenost na povećanje produktivnosti pokazuje da Srbija još uvek nije spremna da u većoj meri koristi mere karakteristične za fazu evropskog postproduktivizma. Dodatno, u radovima novijeg datuma koji tretiraju oblast tradicionalne hrane, jasno je identifikovano da ovi proizvodi imaju izraziti lokalni karakter (samo u izuzetnim situacijama mogu prerasti u regionalno ili nacionalno prepoznatljive proizvode). Sedmo, analiza agrokonkurentnosti srpske poljoprivrede (u smislu identifikovanja sektora u kojima Srbija može u relativno kratkom roku dostići evropski prosek uz istovremeno sagledavanje odnosa razmene na svetskom tržištu poljoprivrednih proizvoda) vodila bi dinamičkom inoviranju globalno utemeljene strukture proizvodnje. To istovremeno podrazumeva potpunu evaluaciju svih aktera unutar vertikalno integrisanih lanaca za proizvodnju i distribuciju hrane u Srbiji. I ne samo to. U redefinisanim osnovama za vođenje politike u domenu razvoja agrosektora, neophodno je pronalaženje adekvatnog mesta u okviru praktikovanih mera agrarne politike za tržišno-usmerene proizvođače, ali i mala ruralna domaćinstva, koja mogućnosti za dobijanje podsticaja različite vrste mogu tražiti samo u domenu ruralne politike. Prva politika je sektorski-orijentisana, dok je politika ruralnog razvoja definisana na teritorijalnom principu. Rezime U ovom radu su prvo razmatrane teorijske osnove za vođenje savremene agrarne politike. Dat je prikaz reformulisanih ciljeva i mehanizama na kojima se zasniva podrška agrarnom i ruralnom razvoju. Mere su razdvojene na one koje se primenjuju u periodu produktivizma, zatim od produktivizma ka postproduktivizmu, kao i u savremenoj fazi širenja tržišta. Poseban osvrt je stavljen na reforme Zajedničke agrarne politike Post 2013 i prilagođavanja u domenu vođenja agrarne i ruralne politike u Srbiji kako bi se agrosektor bolje pripremio za nastup na integrisanom evropskom tržištu hrane. Srbiji predstoji dinamičko inoviranje globalno utemeljene strukture proizvodnje i redefinisanje mera podrške od sektorskog ka teritorijalnom pristupu razvoju. Ocena je da se razvojne šanse još uvek tretiraju samo u sklopu poljoprivrede, ali ne i oko poljoprivrede. Istovremeno, ciljna usmerenost na povećanje produktivnosti pokazuje da Srbija još uvek nije spremna da u većoj meri koristi mere karakteristične za fazu evropskog postproduktivizma. Ključne reči: agrarna politika, strategija, ciljevi, mere, razvoj. Abstract The theoretical basis for contemporary agricultural policy governing is analyzed in this paper firstly. Reformulated goals and mechanisms for agricultural and rural development were presented. Measures were separated in three groups: measures applied in the period of productive phase, following by measures characteristic for the intermediate phase (from productive to post productive agricultural sector), to contemporary phase of market expansion. The Common Agricultural Policy reform - Post 2013, was specifically addressed, followed by the agricultural and rural policy adjustments in Serbia which requested for better preparation for our agricultural sector activity in integrated European food market. 84

85 Serbia is faced both with request for a dynamic innovation of traditionally based agricultural production and redesigning of subsidies - from sartorial to territorial development approach. Opportunities for development are still treated only in the area of agriculture, without any call for its widening to the integrated activities around agricultural production. The strategic orientation on productivity growth shows specific position of Serbia still not fully prepared for application of the European post productive agricultural policy measures. Key words: Agricultural Policy, Strategy, Goals, Measures, Development. Literatura Daugbjerg, C. (1999), Reforming the CAP: policy networks and broader institutional structures, Journal of Common Market Studies 37(3), pp Fouilleux, E. (2004), CAP reforms and multilateral trade negotiations: another view on discourse efficiency, West European Policy 27(2), pp Kay, A. (2003), Path dependencz and the CAP, Journal of European Public Policy 10(3), pp Knutson, R.D. et al. (2007), Agricultural and Food Policy, VI ed., Pearson Prentice Hall. Serger, S.S. (2001), Negotiating CAP Reform in the European Union Agenda 2000, Report 2001: 4, Lund: Swedich Institute for Food and Agricultural Economics. Stojanović, Ž. (2010), Efekti strukturnog prilagođavanja agrosektora Srbije, u: Arandarenko, M., A. Praščević & B. Cerović (urs), Ekonomsko-socijalna struktura Srbije: Učinak prve decenije tranzicije, Ekonomski fakultet, Beograd. Stojanović, Z., G. Ognjanov & J. Filipovic (2010), Traditional food and its implications for development of rural tourism in Serbia, Ekonomika poljoprivrede, 57(SI 2), pp Stojanović, Ž. (2010), Efekti strukturnog prilagođavanja agrosektora Srbije, u: Arandarenko, M., A. Praščević & B. Cerović (urs), Ekonomsko-socijalna struktura Sribje: Učinak prve decenije tranzicije, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z. (1997), Koncept ruralnog razvoja u uslovima tranzicije, u: Marsenić, D. & G. Rikalović (urs), Ekonomska politika između stabilizacije i rasta, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z. & Stojanović, Ž. (2005), Osnove za izradu modela ruralnog razvoja u Srbiji, u: Zakić, Z., G. Rikalović & Ž. Stojanović (urs), Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Srbiji sveska 4, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z. & Stojanović, Ž. (2007), Pregled mesta poljoprivrede u teoriji privrednog razvoja, u: Rikalović, G. & S. Devetaković (urs), Ekonomska politika i razvoj, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z. & Stojanović, Ž. (2008), Ekonomika agrara, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z., G. Rikalović & Ž. Stojanović (2010), Ruralni razvoj u fokusu nove industrijalizacije, Ekonomski vidici 15(2), str Zakić, Z. & Ž. Stojanović (2012), Strategija ruralnog razvoja: Poređenje EU i Srbije, Ekonomski vidici 16(2), str Strateška dokumenta: COM (2009), 647 Final, The consultation on the future of EU 2020 strategy, Working document. 85

86 European Commission (2010), The Reform of the CAP towards 2020, Doc 1049, Brussels. Republika Srbija Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2009), Plan strategije ruralnog razvoja Republika Srbija Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2011), Nacionalni program ruralnog razvoja Nacionalni program za poljoprivredu godine, Sl. glasnik RS 83/10. Statistički podaci/internet adrese: Agriculture, fishery and forestry statistics Main results , Eurostat Eurostat, Agricutlure database, Republički zavod za statistiku, Baza poljoprivrede, 86

87 Izgledi svetske privrede i mogućnosti izvoza Srbije* Radovan Kovačević** Uvod Svetska finansijska kriza iz perioda godine dovela je do pada svetske trgovine i BDP-a u godini. Posle kratkotrajnog uspona privrede i svetske trgovine u 2010, u godini ponovo su usporeni kako privredni rast tako i svetska trgovina. Očekivanja su da će privredni rast i svetska trgovina u imati niže stope rasta nego u godini. Oživljavanje se predviđa za godinu, ali po stopama koje su neznatno veće u odnosu na godinu. Posledice kako svetske finansijske krize tako i krize državnih dugova, najviše se osećaju u zemljama evrozone. Slične prognoze usporenog privrednog rasta i rasta obima uvoza robe i usluga odnose se i na Evropsku uniju (EU). Pošto je EU vodeći trgovinski partner Srbije (oko 60% našeg izvoza i 60% našeg uvoza ostvaruje se u razmeni s ovim područjem), usporavanje privrednog rasta i volumena uvoza ovog regiona umanjuje izvozne mogućnosti privrede Srbije u godini. Posebnu zabrinutost izazvala je činjenica znatno većeg pada svetske trgovine nego što je iznosio pad svetskog BDP-a u godini, i usporeno oživljavanje svetske privrede posle toga. U takvom ambijentu nameće se potreba povećanja izvoza privrede Srbije u godini. Ovaj rad sastoji se iz četiri dela. U prvom delu analiziraju se trendovi u međunarodnom okruženju i perspektive svetske trgovine. Zatim se, u drugom delu, ukazuje na pouke finansijske krize iz godine za budućnost. U trećem delu se istražuje otvorenost Srbije ka međunarodnoj trgovini, dok se spoljna zaduženost i izvozne perspektive Srbije ispituju u četvrtom delu ovog rada. 1. Međunarodno okruženje i perspektive svetske trgovine Tendencije svetske trgovine u velikoj meri zavise od kretanja svetske konjunkture. Svetska finansijska kriza iz perioda godine, kao i kriza državnih dugova pojedinih članica evrozone, još uvek otežavaju privredni rast u svetu, a utiču i na dinamiku svteske trgovine. Zemlje koje su više otvorene trgovini (imaju veći odnos između izvoza robe i usluga i BDP-a), osetljivije su na osciliranje svetske uvozne tražnje u poređenju sa zamljama kod kojih posmatrani odnos ima manju vrednost. Tokom jeseni godine, relevantne međunarodne finansijske institucije su u svojim prognozama umanjile stope privrednog rasta i rasta svetske trgovine za godinu. Međunarodni monetarni fond (MMF) je u svojoj publikaciji World Economic Outlook iz oktobra godine saopštio najnovije procene privrednih kretanja u svetu za i izložio projekcije za godinu. Pokazatelji prognoziranog privrednog rasta i rasta svetske trgovine za izabrane zemlje i regione dati su u tabeli 1. * Ovaj rad je deo istraživanja na projektu Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije (179065), kod Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. ** Ekonomski fakultet, Beograd. 87

88 Prema tabeli 1, zapaža se da su oktobarske projekcije rasta BDP-a i svetske trgovine umanjene u odnosu na julske projekcije MMF-a, objavljene u istoimenoj publikaciji iz jula godine (poslednje dve kolone u tabeli). Smanjenje privrednog rasta za 0,5% u godini, u odnosu na julske projekcije, predviđeno je za evrozonu, koja je najznačajnije izvozno tržište Srbije. Smanjen je i očekivani rast obima uvoza robe i usluga razvijenih zemalja za 0,9% u odnosu na julske projekcije. Prema ovako korigovanim oktobarskim projekcijama za i godinu, uočava se da je MMF procenio rast svetskog BDP-a za po stopi od 3,3%, što je manje od realizovanog rasta u po stopi od 3,8%. Pri tome se za godinu projektuje stopa rasta BDP-a od 3,6%. Rast BDP-a najrazvijenije privrede sveta, SAD, u procenjen je na 2,2%, dok se za predviđa stopa rasta od 2,1%. Niža očekivana stopa privrednog rasta u SAD za godinu posledica je još uvek neprevladane finansijske krize. Za razliku od privrede SAD, za koju se predviđa pozitivna stopa rasta BDP-a, MMF je u navedenom izvoru ocenio da će evrozona završiti godinu sa negativnom stopom privrednog rasta od -0,4%, dok se u očekuje skroman privredni rast od 0,2%. Ocenjen negativni privredni rast EU od -0,2% u i predvidjen rast od 0,5% u godini pokazuje da se evropske zemlje bore sa problemom državnih dugova, čije razrešenje još uvek nije na vidiku. Može se videti u tabeli 1, da MMF i za Nemačku predviđa umeren privredni rast u godini od samo 0,9%, a ista stopa rasta se očekuje u godini 1. Tabela 1. Projekcije rasta BDP-a i uvoza (u procentima) Bruto domaći proizvod Projekcije Razlika u odnosu na projekcije iz jula Svet 5,1 3,8 3,3 3,6-0,2-0,3 Razvijene zemlje 3,0 1,6 1,3 1,5-0,1-0,3 Evropska unija 2,1 1,6-0,2 0,5-0,2-0,5 Evrozona 2,0 1,4-0,4 0,2-0,1-0,5 Nemačka 4,0 3,1 0,9 0,9 0,0-0,5 Francuska 1,7 1,7 0,1 0,4-0,2-0,5 Italija 1,8 0,4-2,3-0,7-0,4-0,4 Španija -0,3 0,4-1,5-1,3-0,1-0,7 SAD 2,4 1,8 2,2 2,1 0,1-0,1 Ujedinjeno Kraljevstvo 1,8 0,8-0,4 1,1-0,6-0,3 Japan 4,5-0,8 2,2 1,2-0,2-0,3 Kanada 3,2 2,4 1,9 2,0-0,2-0,2 1 Postepeno oživljavanje privrednog rasta u usloviće, po oceni Evropske komisije (European Commision, 2012, str. 2) nisku godišnju stopu rasta BDP-a EU od ½% u godini, dok će BDP evrozone ostati nepromenjen. Tek se, prema ovom izvoru, u očekuje privredni rast oko 1,5% u EU i evrozoni (Ibid., str. 3). 88

89 Ostale razvijene privrede 1 5,9 3,2 2,1 3,0-0,4-0,4 Novoindustrijalizovane azijske privrede 8,5 4,0 2,1 3,6-0,6-0,6 ZUR i zemlje sa tržištem u nastajanju 7,4 6,2 5,3 5,6-0,3-0,2 Uvoz robe i usluga (volumen) Projekcije Razlika u odnosu na projekcije iz jula Razvijene zemlje 11,4 4,4 1,7 3,3-0,2-0,9 ZUR i zemlje sa tržištem u nastajanju 14,9 8,8 7,0 6,6-0,8-0,4 Napomene: 1 Ne obuhvata zemlje članice G7 (Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) i zemlje članice evrozone. Izvor: IMF (2012), World Economic Outlook: Coping with High Debt and Sluggish Growth (oktobar 2012), str. 2, tabela 1.1. Washington, DC: International Monetary Fund. Za razliku od razvijenih zemalja, prema istom izvoru, u ZUR i zemljama sa tržištem u nastajanju očekuje se dinamičniji privredi rast u po stopi od 5,3%, odnosno po stopi od 5,6% u godini. Posebno se mora skrenuti pažnja na činjenicu nižih projektovanih stopa rasta volumena uvoza robe i usluga u razvijenim zemljama (1,7% u i 3,3% u godini). Uočljivo je da su obe navedene stope rasta u projekcijama iz oktobra umanjene u odnosu na julske projekcije iz iste godine. To zapravo znači da su projekcije rasta obima svetske trgovine u i godini znatno niže u odnosu na dugoročni prosek od 6% godišnjeg rasta između i godine. Revizija julskih procena stopa rasta svetske trgovine duguje se, pre svega, smanjenom optimizmu u pogledu privrednog rasta evrozone, a posebno krizom pogođenih zemalja (u se očekuje pad BDP-a evrozone za 0,4%, i neznatan rast od 0,2% u godini). Ni u SAD se ne očekuje snažniji privredi rast (2,1% u 2013), usled restriktivne fiskalne politike i zbog velike zaduženosti privatnog i javnog sektora. Uvoz razvijenih zemalja u godini je porastao za 4,4%, dok se za procenjuje rast od samo 1,7%, odnosno 3,3% u godini. Smanjivanje uvoza je posledica usporavanja privredne aktivnosti posle podstaknutog oživljavanja u i godini. Dugoročne posledice pada privredne aktivnosti iz perioda godine, u vidu visoke nezaposlenosti i rastuće zaduženosti privatnog i javnog sektora, još uvek se osećaju. Kontrakcija privredne aktivnosti u evrozoni u godini povlači smanjivanje uvoza, uz blaži oporavak koji se očekuje godine. Pad uvoza u posebno je naglašen kod zemalja evrozone koje su pogođene krizom. Nešto jači porast uvoza jedino se očekuju u Nemačkoj i Holandiji, koje imaju stabilne stope rasta unutrašnje tražnje. I u godini se očekuje pad uvoza kod većine članica evrozone, pri čemu su projektovane stope kontrakcije manje nego u godini. U Italiji i Irskoj se očekuju neznatne pozitivne stope rasta uvoza. Za zemlje sa tržištem u nastajanju projektuju se manje stope 89

90 rasta nego u godini, ali su one znatno iznad očekivanog rasta uvoza u razvijenim zemljama (Fichtner and Jess, 2012, str. 12). Veća dinamika privrednog rasta u ZUR i zemljama sa tržištem u nastajanju utiče na rast njihovog uvoza robe i usluga, koji se, prema MMF-u, procenjuje na oko 7% u i 6,6% u godini. Usporavanje svetskog uvoza umanjuje izvozne mogućnosti ZUR. Ispoljene tendencije svetske privrede u i projekcije MMF-a o privrednim kretanjima u godini pokazuju da se još uvek osećaju posledice globalne finansijske krize, koje su, sem nižeg privrednog rasta, dovele i do porasta nezaposlenosti u mnogim zemljama. Pad kupovne moći stanovništva utiče na smanjivanje uvoza, što se nepovoljno odražava na zemlje koje imaju veći izvozni sadržaj domaće proizvodnje. Ovaj trend posebno pogađa ZUR koje su prilično zadužene u inostranstvu. Snažnija ekspanzija privredne aktivnosti u razvijenim zemljama još uvek nije na vidiku, pre svega u onim zemljama koje sprovode restriktivnu fiskalnu politiku u cilju konsolidacije javnog duga. To se, uglavnom, odnosi na evrozonu, ali i na SAD. Rizici sistemske krize u evrozoni još uvek su visoki, prvenstveno zbog nestabilnosti bankarskih sistema pojedinih članica. U publikaciji OECD Economic Outlook iz oktobra godine prognozira se rast svetske trgovine (roba i usluge) u i godini po stopama od 4,7% i 6,8%, respektivno (aritmetički prosek uvoznih i izvoznih volumena). Očekivane stope rasta su više od procenjenog rasta svetske trgovine od 2,8% u godini. Najveće stope rasta trgovine očekuju se u Kini (9,9% u i 11,8% u 2014), dok bi agregatni rast u zemljama OECD-a iznosio 3,5% u i 5,8% u godini. Rast trgovine u evropskim zemljama, članicama OECD-a, bio bi nešto manji od očekivanog rasta svetske trgovine, i iznosio bi 2,9% i 5,1%, respektivno. Rast trgovine u američkim članicama ove organizacije bio bi veći od očekivanog rasta evropske trgovine, i iznosio bi 4,0% u i 6,1% u godini. Primetno je očekivanje OECD-a da bi najviše stope rasta trgovine u i godini, posle Kine, imale ostale industrijalizovane zemlje Azije, Brazil i ostali proizvođači nafte. U međusobnom poređenju po pojedinim regionima, najniže stope rasta trgovine se projektuju u evropskim zemaljama. Ova očekivanja su opredeljena još uvek nerešenom krizom u evrozoni. Rezultirajuća neravnoteža tekućeg računa po pojedinim grupama zemalja odražava očekivanu dinamiku rasta izvoza i uvoza. U SAD se očekuje zadržavanje deficita tekućeg računa od 3% BDP-a u (isto kao u 2012), odnosno manji porast na 3,2% BDP-a u godini. Kao celina OECD bi u i zadržao deficit tekućeg računa na nivou od 0,6% u svakoj godini, što je zapravo nivo deficita koji se očekuje u godini. Kina bi, kao i ranijih godina, imala suficit tekućeg računa, s tim što bi on u iznosio 2,9% (isto kao u 2012), dok bi u godini on opao na 2,2% BDP-a. Sem Japana, kod koga se očekuje postepen rast suficita, isti trend se predviđa i za evropske članice OECD-a (1,9% i 2,2% BDP-a u i 2014, respektivno). Pregled projektovanog rasta trgovine u i godini, prema navedenom izvoru OECD-a, daje se u tabeli 2. 90

91 Tabela 2. Dinamika svetske trgovine Obim trgovine robom i uslugama (volumen) Procentualne promene u odnosu na prethodnu godinu Svetska trgovina 1 12,8 6,0 2,8 4,7 6,8 Od čega: OECD 11,3 5,3 2,2 3,5 5,8 Članice OECD u Americi 12,6 5,8 3,3 4,0 6,1 Azijsko-pacifičke OECD 15,9 5,0 3,8 5,0 8,1 Evropske OECD 9,8 5,2 1,4 2,9 5,1 Kina 24,4 9,2 5,9 9,9 11,8 Ostale industrijalizovane zemlje Azije 2 18,3 7,7 3,1 6,3 8,0 Rusija 14,6 9,3 2,9 6,6 6,6 Brazil 24,5 7,7 2,6 6,6 8,2 Ostali proizvođači nafte 3,3 2,5 3,8 5,9 8,1 Ostatak sveta 9,2 7,1 2,6 3,8 5,9 OECD izvoz 11,3 5,7 2,8 3,6 6,0 OECD uvoz 11,3 4,9 1,7 3,4 5,6 Tekući račun U procentima BDP-a SAD -3,0-3,1-3,0-3,0-3,2 Japan 3,7 2,1 1,1 1,2 1,5 Evrozona 0,5 0,5 1,4 1,9 2,2 OECD -0,4-0,7-0,6-0,6-0,6 Kina 4,0 2,8 2,9 2,9 2,2 Napomene: Grupisanje zemalja po regionima uključuje trgovinu u okviru dotičnog regiona (intraregionalna trgovina). 1 Stope rasta su izračunate kao aritmetički prosek obima (volumena) izvoza i uvoza. 2 Kineski Tajpej, Hong Kong, Kina, Malezija, Filipini, Singapur, Vijetnam, Tajland, Indija i Indonezija. Izvor: OECD, OECD Economic Outlook, Vol. 2, 2012, str. 38, tabela 1.4. Projektovano zadržavanje deficita tekućeg računa zemalja OECD na nivou od 0,6% BDP-a u i godini (iznos ovog deficita je znatno manji u odnosu na nivo posle izbijanja svetske finansijske krize), duguje se snažnom rastu uvozne tražnje Kine i odloženim efektima ranijeg kretanja efektivnog deviznog kursa američkog dolara, japanskog jena i kineskog juana. Rast suficita tekućeg računa evrozone u i godini izveden je iz očekivanog usporenog rasta tražnje u ovim zemljama. Zapravo, umeren rast tražnje u perifernim članicama evrozone neće biti neutralisan snažnijim rastom tražnje u zemljama jezgra ove integracije. Brži napredak u fiskalnoj konsolidaciji evrozone omogućio bi više stope rasta trgovine. Smanjivanje neravnoteže tekućeg računa u zemljama OECD zahteva preduzimanje strukturnih reformi i odgovarajuća fiskalna prilagođavanja. Zemlje sa suficitom tekućeg 91

92 računa (Kina, Japan, Nemačka) trebalo bi da povećaju uvoznu tražnju, dok bi zemlje sa deficitom trebalo da povećaju izvoznu ponudu. 2. Finansijska kriza iz godine i pad svetske trgovine pouke za budućnost Sve do izbijanja aktuelne svetske finansijske krize, rast svetskog izvoza i svetskog BDPa imao je usklađene tendencije. Rast svetske trgovine tokom protekle dve decenije u velikoj meri se duguje procesu liberalizacije kretanja robe, usluga i faktora proizvodnje. U mirnim vremenima, liberalizacija trgovine i globalizacija svetske privrede doprinose rastu izvoza i svetske proizvodnje. Međutim, visoka liberalizacija i isprepletanost tokova svetske trgovine olakšali su i pogodovali prenošenju skorašnje finansijske krize, koja se pojavila u SAD, na ceo svet. Prema podacima Svetske trgovinske organizacije (WTO, 2012, str. 21, tabela I.1), svetski izvoz industrijskih proizvoda godine opao je za 15% po obimu, posle ostvarenog skromnog rasta od 2% u u odnosu na godinu. (Svetski izvoz usluga, prema podacima Svetske trgovinske organizacije, u istoj godini je po vrednosti opao za 11% u odnosu na godinu.) Vrednost svetskog izvoza industrijskih proizvoda, iskazana u tekućim dolarima, opala je godine, prema podacima STO, za 22%. Ovaj pad u velikoj meri se duguje padu svetskih cena posmatranih proizvoda, jer su kompanije nastojale da na taj način sačuvaju tržišne pozicije i preduprede eventualno preusmeravanje potrošača ka jeftinijim proizvodima. Na grafikonu 1 je prikazano kretanje svetskog BDP-a i svetskog izvoza. Podaci na grafikonu 1 pokazuju da je godine došlo do znatno većeg pada svetskog izvoza industrijskih proizvoda u odnosu na pad svetskog BDP-a. U literaturi su učinjeni pokušaji da se oštar pad svetske trgovine, izazvan finansijskom krizom, objasni iz različitih uglova. Baldwin (2009) je ukazao na moguće uzroke velikog pada trgovine, posmatrajući geografsku i sektorsku strukturu trgovinskih tokova. Takođe je izneo tezu da je ovako oštar pad svetskog izvoza nastao zbog izuzetno visokog pada svetske uvozne tražnje. Ujedno je istakao da je pad svetske trgovine doprineo smanjivanju deficita tekućeg računa brojnih zemalja. Kruger (2009) je ukazala na to da je ovako dubok pad trgovine skrenuo pažnju na njen značaj, što je trebalo da posluži kao podstrek da se okonča Doha runda trgovinskih pregovora, jer bi njenim završetkom ojačao međunarodni trgovinski sistem. Yi (2009) je ocenio da je vertikalna specijalizacija proizvodnje predstavljala transmisioni mehanizam čijim posredstvom je došlo do sinhronozovanog pada svetske trgovine u svetu. O visokom stepenu sinhronizacije ovog pada svedoče i nalazi koje su saopštili Martins i Araújo (2009), prema kojima je više od 90% zemalja OECD zabeležilo simultani pad izvoza i uvoza preko 10%. Na kraju prvog kvartala godine, prema ovim autorima, skoro sve zemlje OECD su ostvarile kolektivni pad izvoza veći od 10%. Obimna empirijska istraživanja ponudila su više razloga zbog kojih je došlo do velikog pada svetske trgovine, pod naletom svetske finansijske krize. Među tim razlozima ističu se: umanjeni izvori za finansiranje trgovine (Amiti i Weinstein, 2011), istaknuta uloga uvoznih poluproizvoda (Levchenko et al., 2010), prilagođavanje zaliha (Alessandria et al., 2010), i složeni efekat podele trgovine na trajne i netrajne proizvode (Eaton et al., 92

93 2011) 2. Raskorak između manjeg pada BDP-a i većeg pada svetskog izvoza može se dovesti u vezu sa nejednakim udelom pojedinih kategorija proizvoda u svetskoj trgovini i BDP-u, i različitom tražnjom za tim grupama proizvoda. Manja tražnja za proizvodima, čije je učešće u svetskoj trgovini veće nego u BDP-u, dovodi do većeg pada trgovine nego proizvodnje. Slično je i sa uslugama koje su zabeležile manji pad trgovine od industrijskih proizvoda, pri čemu je udeo usluga u kreiranju BDP-a veći od njihovog učešća u svetskoj trgovini. Proizvodi trajne potrošnje čine veći deo ukupne trgovine u poređenju sa njihovim učešćem u BDP-u (De Santis, 2012, str. 10). Isti autor smatra da kompozitni efekat može da objasni veći pad trgovine nego što je bio pad BDP-a tokom skorašnje finansijske krize. Visok uvozni sadržaj izvoza može se objasniti internacionalizacijom proizvodnje (di Giovanni and Levchenko, 2009). Grafikon 1. Volumeni svetskog robnog izvoza, svetske proizvodnje i svetskog BDP-a u periodu godine procentualne promene Izvor: WTO, International Trade Statistics 2012, podaci tabele A1 u Dodatku, str. 20. Smanjivanje kreditnog potencijala banaka, usled finansijske krize, umanjilo je finansiranje trgovine, što je uticalo na njen pad. Otežano dobijanje kredita ujedno je znači- 2 Za ovu sistematizaciju videti Bussiére at al. (2011) i de Santis (2012, str. 9). Bussiére at al. (2011, str. 2) izvode zaključak da je oštar pad globalne tražnje i posebno investicija doveo do pada svetske trgovine. Ovom padu je doprineo i visok uvozni sadržaj izvoza (oko 23% za grupu zemalja G7 u godini), uz rastuću internacionalizaciju proizvodnje i porast zavisnosti sektora razmenljivih dobara od uvoznih inputa. 93

94 lo manje uvoza, odnosno manju agregatnu tražnju (Abiad, Dell Ariccia, and Li, 2011). Nestašica kredita, posmatrano na agregatnom nivou, može podstaći rast sektora koji su manje zavisni od spoljnog finansiranja, što može dovesti do suboptimalne strukture rasta autputa. Ukoliko smanjeni obim kredita bude plasiran u najproduktivnije sektore to, po oceni koju iznose Abiad, Dell Ariccia i Li (2011, str. 3), može dovesti do rasta autputa, čak i u odsustvu agregatnog rasta kredita. Kannan (2009) je utvrdio da industrijske grane, visokozavisne od spoljnih izvora finansiranja, pokazuju relativno slabije performanse tokom oživljavanja posle recesije. Jedan od dodatnih razloga zbog kojih je došlo do velikog pada svetskog izvoza posle izbijanja svetske finansijske krize iz godine je delimično oživljavanje protekcionizma, ali ne u vidu porasta carinske zaštite, već pomoću necarinskih mera. Veće oscilacije deviznih kurseva takođe mogu nepovoljno delovati na svetsku trgovinu. Spoljna pozicija evrozone je blizu ravnoteže, iako u okviru zone postoje značajne razlike. Nemačka danas ima drugi po veličini suficit tekućeg računa u svetu, dok Španija, i u određenoj meri Italija, imaju deficit. Ove neravnoteže uglavnom se finansiraju u okviru zone i zahtevaju značajno realno i finansijsko usklađivanje u okviru ove oblasti, ali i usklađivanje celog bloka ovih zemalja sa ostatkom sveta (IMF, 2012a, str. 4). Znatni suficiti tekućeg računa Nemačke zahtevaju povećavanje unutrašnje tražnje, ali je ovaj proces napredovao u manjoj meri nego kod Japana i Kine, takođe suficitnih zemalja (IMF, 2012, str. 25) 3. Neravnoteže u evrozoni su, u poređenju sa ranijim stanjem, smanjene uglavnom zbog slabljenja tražnje u perifernim zemljama ovog područja, koje karakteriše deficit tekućeg računa. Velika prilagođavanja su potrebna u zemljama sa deficitom tekućeg računa, posebno u Grčkoj i Portugalu, kako bi se njihove neto inostrane obaveze svele na oko 35% BDP-a (IMF, 2012, str. 25). Smanjivanje neravnoteža trgovinskog i tekućeg računa, ne samo u evrozoni već i u svetu, je značajno i zbog toga što su ove neravnoteže, prema nekim istraživanjima, doprinele izbijanju skorašnje finansijske krize (videti npr. Obstfeld i Rogoff, 2009). Upravo zbog rizika da izazovu novu finansijsku krizu, mnogi autori predlažu smanjivanje ovih neravnoteža (Blanchard i Milesi-Ferretti, 2011) (navedeno prema Marchetti, Ruta i Teh, 2012, str. 3). 3. Otvorenost Srbije prema međunarodnoj trgovini i mogućnosti povećanja izvoza u godini 3.1. Značaj spoljne trgovine za Srbiju i okolne zemlje Snažnije otvaranje privrede Srbije prema inostranstvu posle godine praćeno je porastom odnosa između izvoza robe i usluga i BDP-a. Prema podacima tabele 3, uočava 3 Mada se za svaku neravnotežu tekućeg računa može reći da nastaje usled tržišnih poremećaja ili zbog posledica ekonomske politike koje izazivaju ove poremećaje, suficit tekućeg računa Nemačke posledica je jakih izvoznih performansi ove zemlje i konkurentske moći njenih kompanija. Veća domaća štednja od investicija omogućava formiranje suficita tekućeg računa. Na takav zaključak upućuje činjenica da je Nemačka u periodu godine imala najmanji odnos između neto investicija i neto domaćeg proizvoda od svih zemalja OECD (Sinn et al., 2011). Pad domaćih investicija u prvoj polovini 2000-ih omogućio je, preko suficita tekućeg računa, izvoz kapitala iz Nemačke (OECD, 2010). 94

95 se da je u periodu godine kod većine posmatranih zemalja zabeležen porast odnosa između izvoza robe i usluga i njihovog BDP-a. Izuzetak je Hrvatska, kod koje je ovaj odnos bio veći u nego u godini. Sličan trend je ispoljen i u Rumuniji, u kojoj je posmatrani odnos smanjen sa 33% u na 22% u godini. Za razliku od Rumunije, u slučaju Bugarske ovaj odnos je porastao od 50% iz na 63% u godini. Ova zemlja ujedno ima najveću vrednost datog pokazatelja u celom analiziranom periodu. Posmatrajući kretanje ovog pokazatelja za Srbiju, zapaža se da je on postepeno rastao od 24% u na 37% u godini. Uprkos ispoljenom rastu, Srbija se, prema ovom pokazatelju, godine nalazila iza većine posmatranih zemalja. Manju vrednost istog pokazatelja imale su samo Rumunija i Albanija (22% i 30%, respektivno). Najveću vrednost posmatranog odnosa među novim državama, koje su nastale raspadom bivše SFRJ, u imala je Makedonija. Tabela 3. Odnos između izvoza robe i usluga i BDP-a Srbije i okolnih zemalja u periodu godine (u procentima) Albanija Hrvatska Bosna i Hercegovina Bugarska Makedonija Crna Gora Rumunija Srbija Izvor: World Bank, [Pristup:09/12/12] U poređenju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, članicama EU, Srbija i okolne zemlje (sem Bugarske) pokazuju znatno zaostajanje u pogledu odnosa između izvoza robe i usluga i BDP-a. Usporene strukturne promene realnog sektora uslovile su sporiju dinamiku rasta posmatranog odnosa. Ovaj trend je iznedrio rastuću dinamiku trgovinskog deficita kod svih suseda Srbije, što se prenelo i na povećanje deficita tekućeg računa. Rastući deficiti tekućeg računa zemalja Zapadnog Balkana finansirani su zaduživanjem u inostranstvu. Mada je većina zemalja ovog regiona znatno liberalizovala spoljnu trgovinu, ovaj proces nije bio praćen razgradnjom tradicionalne izvozne strukture, što predstavlja ozbiljno ograničenje za realizaciju većeg dela BDP-a izvozom. Drugu karakteristiku spoljne trgovine ovog regiona čini preovlađujuća usmerenost ka tržištu EU. Usporavanje tražnje u zemljama EU, kako zbog uticaja svetske finansijske krize, tako i zbog krize državnih dugova evrozone, otežalo je izvoz zemalja Zapadnog Balkana na ovo tržište. Razgranati kanali međunarodne trgovine omogućili su prenošenje kriznih impulsa širom sveta, tako da je godine došlo do znatnog smanjivanja izvoza ostalih zemalja na tržište EU. Produženo delovanje krize državnih dugova u perifernim članicama evrozone obara njenu uvoznu dinamiku, sa negativnim posledicama na izvoz zemalja Zapadnog Balkana. Zbog toga se može očekivati da će negativna stopa privred- 95

96 nog rasta evrozone koja se očekuje u godinu, i skroman rast projektovan za godinu, dodatno otežati robni izvoz zemalja Zapadnog Balkana u i godini. Većina kandidata za članstvo u EU se pre izbijanja finansijske krize suočila sa porastom troškova rada, koji nisu bili pokriveni povećanjem produktivnosti (videti tabelu 4). Porast domaćih cena kod nekih zemalja doveo je do aprecijacije realnog efektivnog deviznog kursa, kao što je to bilo u Srbiji 4. Uprkos tome, većina kandidata je u pretkriznom periodu uspela da poveća svoj udeo u svetskom izvozu (ECB, 2012, str. 102). Zemlje-kandidati za stupanje u EU moraju da povećaju ulogu spoljnog sektora, odnosno izvoza, kao pokretača privrednog rasta. Ovaj zahtev je utoliko opravdaniji ako se ima u vidu otežano povlačenje dodatnog kapitala sa inostranog tržišta. Snažna konkurencija na tržištu EU koja očekuje nove članice, dodatni je razlog da se veći akcenat stavi na povećanje konkurentnosti domaće privrede. Tabela 4. Kretanje cena, troškova i učešća na inostranom tržištu zemalja-kandidata indeksi, 2007=100 Realni efektivni devizni kurs Jedinični troškovi rada Udeo u svetskom izvozu Hrvatska 97,4 99,3 94,0 107,4 101,9 79,5 Makedonija 100,1 102,2 90,9 121,0 82,0 104,6 Island 103,0 67,3 81,6 112,3 98,0 90,2 Crna Gora - 101,0 72,9 144,0 1 83,5 91,0 Srbija 83,3 104,8 82,4 103,8 74,6 107,0 Turska 85,5 112,0 86,0 104,8 98,0 99,0 EU12 92,6 104,1 89,2 110,5 88,2 101,7 EU15 98,8 95,9 96,6 108,9 102,0 86,4 Napomene: EU12 čine: Bugarska, Kipar, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija. EU15 čine: Austrija, Belgija, Danska, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugal, Španija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo. 1 Podaci se odnose na godinu. Primarni izvori: BIS, European Commission, IMF, Haver Analytics, nacionalne statistike i proračuni ECB. Sekundarni izvor: ECB (2012), Recent Economic and Financial Developments in EU Candidate Countries, Monthly Bulletin (novembar), str. 103, tabela 5. Glavni problem za sve zemlje-kandidate je kako da se vrate na stazu dinamičnog privrednog rasta, i povećaju odnos između izvoza i BDP-a. Značajnu ulogu u tom procesu treba da odigra finansijska stabilnost u zemlji. Veliki izazov za većinu kandidata je kako da održe finansijsku stabilnost kad je veći deo zajmova koje odobravaju domaće banke denominiran u stranim valutama, uglavnom evrima. Po tome se posebno ističu 4 Devizni kursevi utiču na tokove trgovine posredstvom dva kanala: putem neusklađenosti deviznog kursa i preko velikih fluktuacija kursa. Mada nisu bez posledica, smatra se da oscilacije deviznog kursa u manjoj meri pogađaju trgovinu, sem u slučajevima zemalja ili proizvođača koji imaju probleme sa hedžingom protiv deviznog kursa (Auboin & Ruta, 2012). 96

97 Hrvatska, Makedinija i Srbija. Svi koji koriste ove zajmove, bez obzira da li se radi o domaćinstvima ili preduzećima, izloženi su riziku deviznog kursa ako pozajmice nisu hedžirane. Ukoliko korisnici zajmova nisu u mogućnosti da ih uredno otplaćuju zbog deprecijacije nacionalne valute, rizik deviznog kursa se pretvara u kreditni rizik banaka. Problemi banaka se pojačavaju ako zajmove odobravaju iz sredstava koja pribavljaju u inostranstvu. Niže kamatne stope na strane valute mogu podstaći kreditnu ekspanziju u zemlji koja odobrava zajmove denominirane u stranoj valuti (ECB, 2012, str. 101). Porast loših plasmana (engl. non-performing loans NPL), koji se registruje poslednjih godina, dodatno ugrožava finansijsku stabilnost kandidata Izvozne mogućnosti Srbije u godini Strukturne karakteristike izvoza Srbije mogu se sagledati prema podacima standardne međunarodne trgovinske klasifikacije (SMTK) (tabela 5). Prema podacima tabele 5, uočava se da su preovlađujući deo izvoza Srbije u godini činili proizvodi koji se svrstavaju u sledeća četiri sektora SMTK: Izrađeni proizvodi svrstani po materijalu, Hrana i žive životinje, Mašine i transportni uređaji i Razni gotovi proizvodi. Na ova četiri sektora odnosilo se 77% robnog izvoza Srbije u godini. Većinu izvoznih proizvoda iz posmatranih sektora, sem mašina i transportnih uređaja, čine proizvodi nižih faza prerade, koje odlikuje manji sadržaj dodate vrednosti. Prema učešću u ukupnom robnom izvozu, na prvom mestu se nalaze Izrađeni proizvodi svrstani po materijalu. Drugo mesto po vrednosti izvoza pripada proizvodima koji se svrstavaju u sektor 0 Hrana i žive životinje pri čemu se uglavnom radi o proizvodima nižih faza prerade. Najzastupljeniji proizvodi ovog sektora u izvozu su žitarice, povrće i voće. Odmah iza hrane i živih životinja, po vrednosti izvoza nalaze se mašine i transportni uređaji. Tabela 5. Izvoz Srbije po sektorima SMTK u i godini (u milionima evra i procentima) I X I X Vrednost U procentima u evrima Vrednost u evrima Ukupno 8439, ,2 7244,3 0 Hrana i žive životinje 1503,2 17,8 1204,4 1384,1 1 Pića i duvan 196,0 2,3 159,3 183,3 2 Sirove materije, nejestive, osim goriva 469,3 5,6 394,3 386,5 3 Mineralna goriva, maziva i srodni proizvodi 353,2 4,2 306,4 247,3 4 Životinjska i biljna ulja, masti i voskovi 143,8 1,7 116,3 132,5 5 Hemijski i slični proizvodi, nigde nepomenuti 717,6 8,5 593,7 604,4 6 Izrađeni proizvodi svrstani po materijalu 2491,4 29,5 2139,8 1743,4 7 Mašine i transportni uređaji 1404,8 16,6 1139,1 1503,4 8 Razni gotovi proizvodi 1082,7 12,8 897,6 994,5 9 Proizvodi nepomenuti u SMTK Rev. 4 77,2 0,9 52,2 64,9 Izvor: RZS, Saopštenje br. 26. od godine (podaci za godinu). Preuzeto sa stat.gov.rs/objavljenepublikacije/g2012/pdf/g pdf [Pristup: 10/12/12]; Saopštenje br od (podaci za prvih 10 meseci i godine). documents/00/00/86/04/st pdf [Pristup: 10/12/12] 97

98 Struktura robnog izvoza Srbije, prikazana u tabeli 5, potvrđuje ocene da veći deo vrednosti izvoza čine proizvodi nižih faza prerade. Posledica ovakve strukture izvoza su manji izvozni prihodi nego u slučaju izvoza proizvoda viših faza prerade. Izrazitu slabost domaće izvozne strukture čini oprema, koja i po nekoliko tehnoloških ciklusa kasni u odnosu na razvijene zemlje. Zbog toga su devizni prihodi zemlje u srazmeri sa ovakvim tehničko-tehnološkim karakteristikama domaće privrede. Usporen proces strukturnih promena domaćeg realnog sektora u znatnoj meri je posledica nedovoljnog investiranja u ranijem periodu. Zbog toga se restrukturiranje realnog sektora nameće kao prioritet u procesu pojačanog uključivanja Srbije u međunarodnu trgovinu. Povećanje izvoza zahteva prethodno investiranje zasnovano na uvozu savremene opreme i tehnologije, kako bi dobijena proizvodnja mogla da zadovolji strandarde svetskog tržišta. Preovlađujući značaj tržišta EU za domaći izvoz zahteva veće prilagođavanje uvoznoj tražnji ovih zemalja u cilju povećanja izvoza na ovo tržište. Podsticanje stranih direktnih investicija (SDI), posebno grinfild investicija, u izvozno-usmerene projekte trebalo bi da bude sastavni deo politike njihovog privlačenja. Pregled mesečnih vrednosti robnog izvoza i uvoza Srbije, izložen u grafikonu 2, pruža mogućnost da se oceni njihova dinamika u narednom periodu. Grafikon 2. Robni izvoz i uvoz Srbije po mesecima u periodu oktobar 2011 oktobar godine (u milionima evra) okt 2011 Nov-11 Dec-11 Jan-12 feb mart apr maj jun jul avg sep okt Izvoz Uvoz Napomena: Izvoz robe je prikazan po f.o.b. paritetu, a uvoz robe po c.i.f. paritetu. Podaci za godinu su preliminarni. Izvor: NBS, [Pristup: 10/12/12] 98

99 Mesečne vrednosti izvoza pokazuju priličnu ujednačenost, s izuzetkom januara i februra, koji sadrže sezonsku i kalendarsku komponentu. Dakle, u proteklih 12 meseci nije došlo do bitnijih odstupanja u odnosu na ustaljenu dinamiku izvoza Srbije. Neznatno mesečno povećanje izvoza u u odnosu na godinu primećuje se u oktobru godine, pre svega kao rezultat povećanog izvoza automobila. Prema vrednostima robnog izvoza i uvoza Srbije u prvih deset meseci godine zapaža se da je izvoz porastao za 3,4% u odnosu na isti period godine, dok je uvoz porastao za 5,2%. Rezultat ovih kretanja je deficit robne razmene u iznosu od 4.870,6 miliona evra u prvih deset meseci godine, što predstavlja povećanje od 7,8% u odnosu na deficit ostvaren u prvih deset mesece godine. Na osnovu ovih rezultata može se očekivati porast mesečne vrednosti izvoza i uvoza tokom novembra i decembra godine, što bi u bilansu razmene moglo da poveća trgovinski deficit na nivou cele godine za oko 9% u odnosu na iznos deficita u godini. Povećanje vrednosti izvoza zasnovano na izvozu automobila podrazumeva povećanje uvoza komponenti i delova za montiranje finalnih proizvoda, što umanjuje neto izvozni efekat (vrednost izvoza umanjena za vrednost uvoza inputa za datu proizvodnju). Za konačnu ocenu efekata izvoza automobila na trgovinski bilans treba uzeti u obzir i koji deo proizvodnje će biti realizovan na inostranom tržištu, a koji deo u zemlji, zbog zastupljenosti uvozne komponente u svakom automobilu. Jedno je sigurno, očekivani izvoz automobila u godini će doprineti porastu ukupne vrednosti robnog izvoza Srbije i povećanju odnosa između izvoza robe i usluga i BDP-a. Na grafikonu 3 dat je uporedni pregled najvažnijih grupa proizvoda u izvozu i uvozu Srbije. Podaci na grafikonu 3 pokazuju da su Žitarice i proizvodi od njih bili najvažnija proizvodna grupa u izvozu Srbije u prvih deset meseci godine, a zatim Električne mašine i aparati. Obojeni metali, Povrće i voće i Proizvodi od metala su sledeće tri kategorije proizvoda po vrednosti izvoza u prvih deset meseci godine. Osam posmatranih grupa proizvoda je činilo 42% ukupnog izvoza Srbije u prvih deset meseci godine. Izvoz gvoždja i čelika nalazi se tek na osmom mestu po vrednosti, mada je donedavno to bila vodeća proizvodna grupa u izvozu. Vrednost izvoza Drumskih vozila u istom periodu iznosila je 272 miliona evra. Prema očekivanjima, izvoz automobila u godini mogao bi da postane vodeći izvozni proizvod. 99

100 Grafikon 3. Izvoz i uvoz najvažnijih proizvodnih grupa rangiranih po odsecima SMTK, revizija 4, u prvih deset meseci godine (u milionima evra) Žitarice i proizvodi Gvoždje i čelik Električne mašine i aparati Obojeni metali Obojeni metali Povrće i voće Proizvodi od metala Odevni predmeti i pribor za odevanje Drumska vozila Industrijske mašine Medicinski i farmaceutski proizvodi Električne mašine i aparati Drumska vozila Prirodni gas Gvoždje i čelik Nafta i naftni derivati Izvoz Uvoz Izvor: RZS, Saopštenje br od (podaci za prvih 10 meseci i godine), stat.gov.rs/website/repository/documents/00/00/86/04/st pdf [Pristup: 10/12/12] Vodeći uvozni proizvodi su energenti, tako da je vrednost uvoza nafte i gasa u prvih deset meseci godine iznosila 1,8 milijardi evra, što je nešto manje u poređenju sa prvih deset meseci godine. Osam najznačajnijih grupa proizvoda po vrednosti uvoza, prikazanih na grafikonu 3, činilo je 39% ukupnog uvoza Srbije u prvih deset meseci godine. Polazeći od procenjene vrednosti izvoza Srbije za novembar i decembar godine, i uzimajući u obzir prognozirani rast svetske uvozne tražnje, a posebno uvozne tražnje zemalja EU, mogao bi se očekivati rast robnog izvoza Srbije u godini između 10% i 15%. Imajući u vidu uvoznu zavisnost domaće proizvodnje, moglo bi se očekivati da uvoz u poraste za dodatnih 10%. Uz ove pretpostavke, konstantnu vrednost evra sa kraja godine, i nepromenjene izvozno-uvozne cene, vrednost izvoza u bi, uz porast od 15%, mogla da dostigne 10,3 milijarde evra (u godini se procenjuje na 9,0 milijardi evra), a vrednost uvoza 16,6 milijardi evra (u se procenjuje na 15,1 milijardi evra). Time bi robni deficit porastao sa očekivanih 6,1 milijardu evra iz na najmanje 6,3 milijarde evra u godini (grafikon 4). Rast uvoza, sve do izbijanja svetske ekonomske krize, imao je jači ritam od rasta robnog izvoza. Zbog toga je ubrzano rastao trgovinski deficit, kao i deficit bilansa tekućih transakcija. Uprkos dinamičnom rastu ukupnog uvoza, uvoz opreme i nove tehnologije bio 100

101 je nedovoljan da bi se u realnom sektoru privrede izvele značajnije strukturne promene. Tome nije pomogao ni ostvareni priliv SDI, jer su investitori uglavnom bili zainteresovani za prodaju na domaćem tržištu, a ne za izvoz. Sem toga, neke investicije su pojačale uvoz repromaterijala i sirovina, umesto da se koriste odgovarajući domaći proizvodi. Grafikon 4. Trgovinski bilans i bilans tekućeg računa Srbije (u milionima evra) Robni deficit Bilans tekućeg računa Napomena: izvoz i uvoz su prikazani po f.o.b. paritetu, tako da se javlja razlika između trgovinskog deficita, koji se dobija kao razlika između izvoza, koji se iskazuje po paritetu f.o.b., i uvoza po paritetu c.i.f., kao u grafikonu 2. Izvor: NBS, (podaci za period godine). [Pristup: 11/12/12] Godišnje vrednosti trgovinskog bilansa za i godinu su projekcije autora zasnovane na ostvarenoj vrednosti deficita robnog bilansa za prvih deset meseci godine (prema podacima Republičkog zavoda sa statistiku izvor naveden uz tabelu 4), dok je projekcija salda tekućeg računa za godinu izračunata prema ostvarenom deficitu ovog računa u prvih devet meseci godine (podaci NBS iz izvora za ovu tabelu). Prema grafikonu 4, zapaža se uzlazni rastući trend trgovinskog deficita Srbije sve do godine. Usled smanjivanja uvozne tražnje razvijenih zemalja, došlo je do naglog pada spoljne trgovine Srbije godine, što je obuzdalo trend rasta trgovinskog deficita. Usporavanje kako uvoza tako i izvoza posle godine dovelo je do smanjivanja trgovinskog deficita sa oko 8,5 milijardi evra u na oko 4,9 milijardi evra u godini. Od ponovo raste trgovinski deficit, tako da se, kao što smo već naveli, može proceniti da će on godine iznositi oko 6,2 milijarde evra, odnosno najmanje 6,3 milijarde evra u godini. Polazeći od ovih procena robnog izvoza, uvoza i trgovinskog deficita za godinu, u tabeli 6 se daje projekcija mogućeg platnog bilansa za godinu. 101

102 Tabela 6. Platni bilans Srbije za 2011, i procene za godinu (u milionima evra) Realizacija Projekcije za godinu Realistična stička b Optimi- (I IX) 1. Roba , Usluge +163, Roba i usluge (1+2) , , Dohodak -757,9-595, Tekući transferi , , I. TEKUĆI RAČUN (3+4+5) , , II. KAPITALNI RAČUN -2,5-8,4-10,0-10,0 III. FINANSIJSKI RAČUN , , Direktne investicije neto ,9-21,2 2. Portfolio investicije neto ,1 96,5 3. Ostale investicije neto +964,6-242,3 4. Sredstva rezervi neto promena , ,3 IV. GREŠKE I PROPUSTI-neto +169,3 279, Bruto devizne rezerve Stanje neto deviznih rezervi Minimalni iznos neto deviznih rezervi Stanje neto deviznih rezervi umanjeno za minimalni iznos neto deviznih rezervi (raspoloživ iznos za intervencije) Napomene: a Polazi se od procenjene vrednosti robnog izvoza za u iznosu od miliona evra i uvoza u iznosu od miliona evra, odnosno trgovinskog deficita od miliona evra. U okviru realističkog pristupa očekuje se da robni izvoz po vrednosti poraste u za 15% i dostigne iznos od miliona evra; uvoz bi porastao za 10% i dostigao iznos od milion evra, a trgovinski deficit bi iznosio miliona evra. Ostale pozicije u tekućem delu platnog bilansa su procenjene prema tekućem stanju za prvih devet meseci godine, kao i prema ostvarenim kretanjima u poslednjih nekoliko godina; b Optimistička projek Stanje krajem novembra godine, html?id=6189&konverzija=no [Pristup: 11/12/12] Neto devizne rezerve predstavljaju bruto devizne rezerve umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve i sredstva povučena od MMF-a (NBS, Godišnji izveštaj o monetarnoj politici, 2011, str. 14), [Pristup: 11/12/12] Podatak se odnosi na kraj novembra i preuzet je godine iz istog izvora, kao u fusnoti 4. Dogovoren tehničkim memorandumom o razumevanju s MMF-om. Preračunato po programskom kursu (Kursna lista NBS br. 143 od 29. jula godine), po kome se pratilo izvršenje programa MMF-a, neto devizne rezerve su 31. decembra godine iznosile 6.456,0 mil. evra, što je bilo za 1.956,0 mil. evra iznad kriterijuma za kraj decembra te godine, određenog programom s MMF-om (4.500 mil. evra). Podaci su preuzeti iz istog izvora, kao u fusnoti 5. Minimalni iznos neto deviznih rezervi je isti kao i za kraj godine, jer se ne raspolaže novijim podatkom. 102

103 cija se zasniva na pretpostavci da će robni izvoz u da poraste za 30% i dostigne iznos od miliona evra, dok bi robni uvoz porastao za 15% i dostigao iznos od miliona evra, čime bi se formirao robni defict u iznosu od miliona evra, što je manje nego u realističnoj projekciji. Ostale stavke tekućeg računa u optimističkoj varijanti tekućeg bilansa imaju istu projektovanu vrednost, kao i u realističnoj projekciji; Projekcije autora. 3 Predznak - znači povećanje deviznih rezervi, a znak + znači smanjenje deviznih rezervi. Izvor: NBS, [Pristup: 11/12/12] (podaci za i prvih devet meseci godine) Projekcije za godinu su proračuni autora. U tabeli 6 su zapravo date dve projekcije platnog bilansa za godinu. Razlika između realističkog scenarija i optimističke prognoze je u veličini trgovinskog deficita, koji u realističnoj varijanti iznosi 6,3 milijarde evra, a u optimističkoj 5,6 milijardi evra. Ostale stavke u tekućem računu imaju ista salda u obe varijente, što važi i za kapitalni račun i greške i propuste. Za pokriće deficita tekućeg računa od miliona evra u realističkoj varijanti, potrebno je obezbediti suficit finansijskog računa u iznosu od miliona evra. To zapravo znači, da u finansijskom računu treba obezbediti neto priliv sredstava u ovom iznosu. Ako se ima u vidu, da u godini dospevaju i otplate nekih kredita, neće biti jednostavno da se obezbedi neto priliv finansijskih sredstava u navedenom iznosu. Mogući neto priliv SDI u iznosu od jedne milijarde evra, olakšao bi zadatak da se na finansijskom tržištu prikupe preostala sredstva. Međutim, treba imati u vidu, da je u prvih devet meseci godini ostvaren priliv SDI u iznosu od 921 miliona evra, ali i da je zbog otkupa akcijskog kapitala stranaca u iznosu od 911 miliona evra, neto promena SDI bila samo 21 milion evra, i to sa negativnim predznakom. Praktično znači da je došlo do neto odliva SDI u navedenom iznosu. Upravo zbog mogućnosti povlačenja nekih investicija, neizvesno je koliki neto priliv SDI je moguće obezbediti u godini. Prema stanju platnog bilansa za prvih devet meseci 2012 (tabela 6) zapaža se da je suficit u finansijskom računu od miliona evra obezbeđen smanjivanjem deviznih rezervi za miliona evra. Na tržištu kapitala je ostvaren manji suficit portfolio investicija (96,5 miliona evra), dok je kod kategorije ostale investicije, u koju spadaju sve vrste kredita i zajmova, osim emisije obveznica koje spadaju u portfolio investicije, zabeležen negativan saldo od 242 miliona evra. Dakle, uprkos značajnom dodatnom zaduživanju u prvih devet meseci godine, zbog dospelih otplata, neto priliv po ovom osnovu je imao negativan predznak. Mada je NBS značajnim intervencijama na deviznom tržištu u godini u suštini branila devizni kurs dinara od veće deprecijacije, sumarni efekat je da je upravo smanjivanje deviznih rezervi u navedenom iznosu omogućilo pokrivanje deficita tekućeg računa. Ako bi se Srbija u našla u sličnoj situaciju u finansijskom računu kao u 2012, zbog otplata inostranih kredita koje dospevaju u toj godini, moglo bi se desiti da teret pokrivanja deficita tekućeg računa opet padne na devizne rezerve. S toga se nameće pitanje u kojoj meri one mogu da budu rezervoar za finansiranje deficita tekućeg računa. Stanje deviznih rezervi krajem je iznosilo miliona evra, od čega je samo miliona evra predstavljalo neto devizne rezerve NBS. (Kao što smo videli, neto devizne rezerve predstavljaju bruto devizne rezerve umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve i sredstva povučena od MMF-a.) Istovremeno je minimalni iznos neto deviznih rezervi krajem godine, dogovoren s MMF-om, iznosio miliona evra (reč je o stalnim deviznim rezervama koje se moraju održavati na dogovorenom nivou). Dakle, raspoloživ iznos deviznih rezervi za intervencije na deviznom 103

104 tržištu, kao i za servisiranje države u otplati stranih kredita, bio je sveden na samo miliona evra. Stanje deviznih rezervi krajem novembra godine, prema podacima tabele 6, iznosilo je miliona evra, što je za miliona evra manje nego krajem godine. Neto devizne rezerve su iznosile miliona evra. Uz pretpostavku da je minimalni iznos deviznih rezervi isti kao i krajem godine (4.500 miliona evra), raspoložive devizne rezerve su iznosile miliona evra. Na okvirno taj iznos (koji je podložan tekućim promenama) bi se moglo računati kao na podršku za pokriće deficita tekućeg računa u godini, ako izostanu drugi vidovi neto priliva kapitala. Zapravo, ovaj iznos ne bi bio dovoljan za pokriće projektovanog deficita tekućeg računa od miliona evra u godini (realistična projekcija), ako bi u finansijskom računu izostao neto priliv kapitala. U okviru optimističke projekcije platnog bilansa za godinu, projektovan je deficit tekućeg računa od miliona evra, koji bi zahtevao suficit u finansijskom računu u iznosu od miliona evra. Iste ocene koje su iznete za realističnu varijantu važe i za optimistički pristup, s tim da bi manji iznos deficita tekućeg računa zahtevao nešto manja naprezanja za prikupljanje dodatnog kapitala, kako bi se pokrio očekivani deficit tekućeg računa. Izložene projekcije platnog bilansa za godini nisu razlog za optimizam, jer podrazumevaju dodatno pribavljanje kapitala radi finansiranja deficita tekućeg računa. Ako izostane značajniji priliv SDI i neto priliv inostranih kredita za privatni sektor (preduzeća i banke), država će biti prinuđena da se dodatno zadužuje na međunarodnom tržištu kapitala, kako bi se osigurala sredstva za finansiranje deficita tekućeg računa. To bi praktično značilo, da se uzimaju različiti krediti za razne namene (od banaka, međunarodnih finansijskih institucija i dr.), kako bi se obezbedili potrebni finansijski resursi. To bi se svakako odrazilo i na spoljnu solventnost i likvidnost zemlje. Mada priliv SDI ne povećava dug zemlje prema inostranstvu, ostvareni profit koji se ne zadrži u zemlji dodatno opterećuje platni bilans. Za razliku od SDI, koje vremenom povećavaju odliv sredstava po osnovu repatrijacije profita, tekući transferi u slučaju Srbije godinama imaju pozitivan saldo, i umanjuju deficit tekućeg računa. Na grafikonu 5, dat je uporedni pregled kretanja salda računa dohotka i računa tekućih transfera u platnom bilansu Srbije. 104

105 Grafikon 5. Bilans računa dohotka i računa tekućih transfera u platnom bilansu Srbije u periodu godine (u milionima evra) (I-IX) Račun dohotka Tekući transferi Izvor: NBS, [Pristup: 11/12/12] Prema grafikonu 5, zapaža se da je račun tekućih transfera imao trend rasta do godine, zahvaljujući vraćanju transfera doznaka naših građana iz inostranstva u regularne bankarske kanale. Posle te godine se uočavaju oscilacije salda ovog računa, pri čemu je maksimum dostignut godine, a zatim se registruje manji pad pozitivnog salda ovog računa. Preovlađujuću stavku na prihodnoj strani ovog računa čine doznake naših građana iz inostranstva (oko 60%), tako da bi njihova veća motivisanost da ulažu u domaće projekte mogla da poveća priliv ovih sredstava. Danas je to uglavnom pomoć porodicama i rođacima koji su ostali u zemlji. To bi olakšalo finansiranje deficita tekućeg računa. Za razliku od računa tekućih transfera, u računu dohotka se beleže negativna salda. (Podsetimo da ovaj račun obuhvata plaćanje i naplatu kamata po osnovu kredita, kao i saldo dohotka po osnovu faktora proizvodnje). Negativan saldo ovog računa je premašio iznos od 500 miliona evra u godini, i uglavnom se posle toga (izuzetak je 2009) kretao u zoni između 500 miliona i jedne milijarde evra. S obzirom na porast inostranog duga Srbije, kao i zbog potencijalne repatrijacije profita stranih investitora, u narednim godinama može se očekivati porast negativnog salda računa dohotka. Time će ovaj račun davati kontinuiran doprinos povećanju deficita tekućeg računa Srbije. U pogledu strukture deviznih rezervi interesantno je da su na kraju godine, inostrane hartije od vrednosti (HoV) činile 71,3% deviznih rezervi, dok se 21,9% rezervi 105

106 odnosilo na sredstva na računima u inostranstvu (depoziti i tekući računi NBS), na efektivni strani novac je otpalo 2,1% rezervi, dok se na SDR odnosilo 4,7% rezervi 10. Preovlađujući deo spoljnotrgovinske razmene Srbije ostvaruje se sa zemljama EU (oko 60% u izvozu i isto toliko u uvozu). Najveći deo trgovinskog deficita Srbije odnosi se upravo na ove zemlje (3,2 milijarde evra u % ukupnog deficita u toj godini, i 2,9 milijardi evra u prvih deset meseci godine 60% ukupnog deficita u istom periodu ) 11. Ovi podaci ukazuju na to, da se smanjivanje trgovinskog deficita Srbije ne može postići bez smanjivanja deficta u razmeni sa zemljama EU. Glavni pravac njegovog smanjivanja je povećanje izvoza u ove zemlje, jer se na uvoznoj strani ne mogu, bez većih posledica, ostvariti značajnije redukcije, pre svega zbog visoke uvozne zavisnosti domaće proizvodnje od uvoza sirovina, repromaterijala, delova, komponenti i opreme sa ovog područja. Dostignut nivo trgovinskog deficita Srbije u razmeni s zemljama EU u znatnom iznosu je finansiran zaduživanjem u inostranstvu. Priliv deviznih sredstava po osnovu privatizacije nije bio dovoljan za finansiranje trgovinskog deficita, pa se pristupilo kontinuiranom zaduživanju na međunarodnom tržištu kapitala. Ograničene mogućnosti daljeg zaduživanja u inostranstvu i neizvesnost u pogledu deviznog priliva po osnovu SDI, otvara pitanje prilagođavanja trgovinskog bilansa, odnosno nameće potrebu smanjivanja trgovinskog deficita. Povećanje izvoza se javlja kao neizbežan način za postizanje ovog cilja, jer je eventualno ograničavanje uvoza sve manje verovatno, kako zbog dostignutog nivoa liberalizacije domaćeg tržišta, tako i zbog jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) s EU. Naime, prema dinamici liberalizacije domaćeg tržišta, koja je difinisana u ovom sporazumu, za većinu proizvoda EU već u godini se ukidaju carine. One će biti zadržane samo za meso, klanične proizvode, voće, povrće i još nekoliko proizvoda. To zapravo znači da se može očekivati povećanje uvoza u godini, koji će biti snažna konkurencija domaćim proizvođačima. Za mnoge će to biti pitanje opstanka na domaćem tržištu. Ako se uz to, ima u vidu, da se ukidaju domaće carine i za neke proizvode koji imaju značajne subvencije u zemljama EU, može se očekivati da će ovi proizvodi potisnuti domaće proizvođače i otežati njihov položaj na domaćem tržištu. S obzirom na to, da još uvek nije poznat ni datum otpočinjanja pregovora za ulazak u EU, danas je teško čak i nazreti kad bi Srbija mogla da postane članica EU. Zbog toga ima osnova da se razmotri mogućnost revizije Prelaznog trgovinskog sporazuma s EU, čime bi domaći proizvođači dobili dodatni predah da se prilagode uslovima pojačane konkurencije na domaćem tržištu. Trgovinski deficit Srbije u razmeni s Ruskom Federacijom se uvećava, tako da je pretekao po vrednosti deficit koji se formira u razmeni s zemljama EU. Uvoz energenata iz Ruske Federacije opredeljuje rastući robni deficit. Skromni izvozni rezultati na ovom tržištu, na drugoj strani, ne uspevaju da spreče širenje deficita. Zbog toga je potrebna koordinirana državna akcija u cilju objedinjenog nastupa domaćih proizvođača na tržištu Ruske Federacije. Grupisanjem robne ponude namenjene tržištu Ruske Federacije, 10 NBS, Godišnji izveštaj o monetarnoj politici, 2011, str. 14, internet/latinica/90/90_7/monetarna_politika_2011.pdf [Pristup: 11/12/12] 11 Podaci su preuzeti iz RZS, Saopštenje br. 26 od godine (podaci za godinu) i Saopštenje br. 326 od godine (podaci za prvih deset meseci godine). 106

107 kroz klastere ili druge forme povezivanja proizvođača, umanjili bi se troškovi izvoza na ovo tržište. Takođe, potpunije bi se koristile pogodnosti olakšanog pristupa ovom tržištu. Zona slobodne trgovine u Regionu (CEFTA) pruža značajne mogućnosti za povećanje izvoza Srbije, mada se u praksi nailazi i na teškoće u trgovini zbog primene necarinskih mera. Otklanjanje ovih prepreka i međusobna koordinacija članica u cilju sprečavanja primene novih vidova ograničenja, otvara prostor za povećanje izvoza svih članica. Sa nekoliko zemalja ovog regiona (Crna Gora, BiH i Makedonija), Srbija ostvaruje trgovinske suficite. Značaj ovog područja za izvoz Srbije potvrđuje i podatak da je 27% njenog izvoza u godini realizovano u zemljama ove integracije, odnosno 25,8% u prvih deset meseci godine 12. Porast izvoza u zemlje regiona zavisi i od mogućnosti odobravanja trgovinskih kredita Spoljna zaduženost Srbije i perspektive izvoza Rezultat dinamičnog zaduživanja Srbije u inostranstvu od godine je porast spoljnog duga na 25,5 milijardi evra krajem oktobra godine. U ukupnom iznosu duga, javni dug iznosi 11,6 milijardi evra, ili 45% ukupnog spoljnog duga 14. Da bismo sagledali stvarni stepen opterećenja domaće privrede navedenim iznosom spoljnog duga, prikazaćemo kretanje relevantnih pokazatelja spoljne solventnosti i likvidnosti (tabela 7). Ocena spoljne solventnosti zemlje izvodi se prema kretanju nekoliko pokazatelja. Uglavnom se posmatra odnos između nivoa spoljnog duga i BDP-a posmatrane zemlje. Ovaj pokazatelj za Srbiju, prema podacima tabele 7, pokazuje tendenciju rasta od godine. Njegova maksimalna vrednost od 84,9% dostignuta je godine. Ako se ima u vidu, da se vrednost navedenog odnosa od 80% uglavnom smatra pragom preko koga se stupa u područje visoke zaduženosti, moglo bi se zaključiti da je godine Srbija bila prešla taj prag. Međutim, posmatrani odnos je godine opao na 77,5%, što je bilo veoma značajno za stav međunarodnog tržišta kapitala u pogledu ocene spoljne solventnosti zemlje. Međutim, isti pokazatelj je u prva dva kvartala godine nastavio da raste, da bi u trećem kvartalu iznosio 83,7%, što je ponovo iznad praga od 80%. Kretanje posmatranog pokazatelja u poslednje tri godine zapravo pokazuje da se Srbija nalazi na gornjoj granici visoke zaduženosti, i da to može biti razlog za pogoršanje njenog rejtinga na međunarodnom tržištu kapitala. Ako bi se to desilo, došlo bi do porasta troškova novog zaduživanja u inostranstvu. 12 Podaci su preuzeti sa sajta NBS: [Pristup: 11/12/12] 13 Koliko su značajni izvozni krediti za izvoz pokazalo je i iskustvo preduzeća iz EU tokom skorašnje finansijske krize. Empirijska istraživanja koja su sproveli Ferrando i Mulier (2012) ukazuju na povećano korišćenje trgovinskih kredita od sredine godine, da bi se nadoknadio oštar pad bankarskih zajmova. Nalazi do kojih su došli Boissay i Gropp (2007) pokazuju da su preduzeća suočena sa nestašicom likvidnih sredstava ovaj problem pokušala da reše prebacujući ¼ eksternih udara na prodavce od kojih kupuju robu većim korišćenjem trgovinskih kredita. 14 Podaci su preuzeti sa: [Pristup: 11/12/12] Spoljni javni dug obuhvata obeveze po javnom dugu prema metodologiji MMF-a, u koje spadaju reprogramirani stari dugovi i nova zaduženja države, obaveze Narodne banke Srbije uključujući klirinški dug, kao i deo duga lokalne samouprave i državnih agencija bez garancija države. 107

108 Tabela 7. Pokazatelji spoljne solventnosti i likvidnosti Srbije u periodu godine (I kv.) (u procentima) (II kv.) (III kv.) Pokazatelji spoljne solventnosti Spoljni dug/bdp 60,1 60,9 60,2 64,6 77,7 84,9 77,5 77,4 79,2 83,7 Kratkoročni dug/bdp 4,7 4,1 3,7 6,8 6,9 6,5 2,1 1,0 1,1 1,2 Spoljni dug/izvoz robe i usluga 228,9 204,1 197,3 207,8 265,3 236,2 210,3 211,0 208,5 213,2 Pokazatelji spoljne likvidnosti Otplata duga/bdp 4,7 7,0 10,1 10,6 11,5 12,3 13,1 12,3 14,5 10,6 Otplata duga/izvoz robe i usluga 17,7 23,5 33,2 34,0 39,1 33,8 35,5 33,7, 34,3 25,0 Devizne rezerve/uvoz robe i usluga 6,1 9,0 7,2 5,2 9,4 8,1 8,7 7,9 7,1 6,9 (u mesecima) Tekući račun kao % BDP-a -8,8-10,1-17,7-21,6-7,2-7,4-8,9-17,0-10,3-7,5 Izvor: NBS, Izveštaj o inflaciji, str , tabele A i B, novembar 2012, [Pristup: 11/12/12] Drugi značajan pokazatelj spoljne solventnosti zemlje je odnos između kratkoročnog duga i BDP-a. Promenljive vrednosti ovog pokazatelja obeležile su period do godine, pri čemu je njegova maksimalna vrednost od 6,9% postignuta godine. Do naglog pada ovog odnosa na 2,1% došlo je u godini, a opadajući trend nastavljen je i tokom godine. Smanjivanje kratkoročnog duga zemlje praktično znači da iznos kratkoročne zaduženosti ne ugrožava njenu spoljnu solventnost. To pokazuje da sa te strane ne preti opasnost udara na devizno tržište, usled bekstva kratkoročnog kapitala. Kao treći pokazatelj spoljne solventnosti zemlje, u tabeli 7 se prikazuje odnos između spoljnog duga i izvoza robe i usluga. Prema kretanju ovog pokazatelja može se videti da je njegova maksimalna vrednost od 265,3% dostignuta godine. Već u sledećoj, godini došlo je do pada posmatranog odnosa na 236,2%, odnosno na 210,3% krajem godine. Krajem trećeg kvartala godine ovaj odnos je neznatno porastao na 213,2%. Porast vrednosti izvoza projektovan za godinu mogao bi dovesti do smanjivanja ovog količnika na oko 200%. Ovaj pokazatelj spoljne solventnosti otkriva da su solventnije one zemlje koje imaju manju vrednost količnika spoljnog duga i izvoza. Ima, međutim, zemalja koje u računu tekućih transfera platnog bilansa imaju pozitivan saldo. Srbija je jedna od njih, jer godinama ostvaruje značajan devizni priliv po osnovu doznaka iseljenika, zbog čega bi vrednost izvoza robe i usluga trebalo uvećati za neto priliv doznaka, što bi automatski smanjilo količnik spoljnog duga i izvoza. U tom slučaju, ocena spoljne solventnosti zemlje, izvedena na osnovu ovog pokazatelja, bila bi povoljnija. Uslovi novog zaduživanja zemalja na međunarodnom tržištu kapitala, kao i ocena kreditnog rizika zemlje, zasniva se na setu pokazatelja kojima se meri njena spoljna likvidnost. Količnik između otplate duga i BDP-a jedan je od ovih pokazatelja. Tabela 7 poka- 108

109 zuje kontinuiranu tendenciju rasta ovog odnosa za Srbiju, pri čemu je njegova vrednost od godine prešla u zonu preko 10%. Krajem godine, ovaj odnos je dostigao 13,1%, ukazujući na sve veći teret otplate dospelog spoljnog duga. Očekivana negativna stopa rasta BDP-a Srbije od oko 2% u godini znači da bi ovaj odnos krajem mogao dostići 15%. Što je ovoj odnos veći, veći je i rizik pogoršanja spoljne likvidnosti. Sledeći pokazatelj kojim se meri spoljna likvidnost zemlje je odnos između otplate spoljnog duga i izvoza robe i usluga. Vrednost ovog pokazatelja za Srbiju od godine prešla je iznos od 30%, što takođe govori o rastućem teretu servisiranja stranih kredita. U kriznoj godini, ovaj količnik je dostigao maksimalnu vrednost od 39,1%, ali je krajem njegova vrednost oborena na 35,5%. Smatra se da je vrednost ovog pokazatelja od 25% gornja granica ili prag preko koga se ulazi u područje visoke spoljne zaduženosti. Očigledno je da, prema ovom pokazatelju, Srbija ispunjava uslove za svrstavanje u visokozadužene zemlje. Međutim, i u ovom slučaju važi ista napomena u vezi sa doznakama iz inostranstva, jer bi njihovo uključivanje u obračun ovog odnosa dovelo do smanjivanja posmatranog količnika. Time bi se dobila povoljnija slika spoljne likvidnosti Srbije. Odnos između deviznih rezervi i uvoza robe i usluga sledeći je pokazatelj spoljne likvidnosti zemlje. On pokazuje koliko se meseci uvoza robe i usluga može pokriti raspoloživim iznosom deviznih rezervi. Prema kriterijumima Svetske banke, minimalni iznos deviznih rezervi je onaj koji omogućava plaćanje tromesečnog uvoza robe i usluga. Rastući trend deviznih rezervi Srbije od godine, zasnovan na prihodima iz privatizacije, novim inostranim kreditima i sredstvima inostrane pomoći, povećavao je vrednost posmatranog količnika. U obračun ovog pokazatelja u tabeli 7 uzete su u obzir ukupne devizne rezerve NBS, mada one obuhvataju i kredite kod MMF-a i obavezne devizne rezerve komercijalnih banaka. Ako bi se u izračunavanje navedenog odnosa uzele neto devizne rezerve, koje ne obuhvataju poslednje dve spomenute stavke, ovako izračunat količnik imao bi manje vrednosti u odnosu na one date u tabeli 7. Nezavisno od obuhvata agregata deviznih rezervi, Srbija do godine nije imala problema sa održavanjem spoljne likvidnosti. Jedno upozorenje za održivost spoljne likvidnosti Srbije dovodi se u vezu sa kretanjem tekućeg računa platnog bilansa. Ustvari, već smo ranije u ovom tekstu videli, da se u odsustvu drugih izvora, za pokriće deficita tekućeg bilansa koriste devizne rezerve. Trošenje većeg iznosa deviznih rezervi za ovu namenu moglo bi da ugrozi spoljnu likvidnost zemlje. Da bi se to izbeglo, MMF dogovara sa zemljom minimalni iznos deviznih rezervi, koji predstavlja tzv. stalne devizne rezerve, koje se ne mogu trošiti za pokriće deficita tekućeg računa. Rastuće prisustvo SDI u privredi Srbije nameće potrebu držanja većeg iznosa deviznih rezervi, delom i zbog moguće repatrijacije profita stranih investitora. Konačno, stepen izloženosti banaka sa preovlađujućim stranim kapitalom prema Srbiji može se, na primer, smanjiti usled povećanog rizika poslovanja, što bi bilo praćeno bekstvom kapitala. Devizne rezerve i u tom slučaju služe kao amortizer za usklađivanje ponude i tražnje na deviznom tržištu. Imajući u vidu ove napomene, moglo bi se zaključiti da je i po kretanju ovog pokazatelja Srbija imala zadovoljavajuću spoljnu likvidnost. 109

110 5. Zaključak Nalazi u radu pokazuju da se svetska privreda još uvek oporavlja od posledica svetske finansijske krize. Mada su vodeće međunarodne finansijske institucije (MMF, Svetska banka), kao i međunarodne organizacije (npr. OECD) predviđale kontinuiran uspon svetske privrede i svetske trgovine u narednim godinama, stope očekivanog rasta su tokom oktobra korigovane nadole, pre svega zbog krize koja još uvek potresa privredu zemalja evrozone. To je razlog zbog koga se u ovoj integraciji očekuje negativna stopa privrednog rasta u 2012, i skroman pozitivan rast u godini. Očekivana privredna kretanja u evrozoni u godini opredeljuju i mogućnosti robnog izvoza Srbije na ovo tržište, jer se oko 60% našeg izvoza i takođe oko 60% našeg uvoza realizuje u razmeni sa ovom grupacijom zemalja. Struktura robnog izvoza Srbije otkriva da izvoz proizvoda koji se svrstavaju u osam odseka Standardne međunarodne trgovinske klasifikacije, čini oko 40% njenog ukupnog robnog izvoza. Mogućnosti značajnijeg povećanja robnog izvoza Srbije u godini treba tražiti među ovim odsecima SMTK. Pre svega se misli na mogućnost povećanja izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, voća i povrća. Ove mogućnosti se velikim delom zasnivaju na očekivanju povoljnijih klimatskih preduslova u u poređenju sa sušnom godinom. Drugi izvozni adut su automobili, pri čemu će porast njihovog izvoza u velikoj meri zavisiti od daljeg razvoja konjunkture u EU. Izvoz gvoždja i čelika ranijih godina je bio glavni izvozni proizvod Srbije, posmatrano po vrednosti izvoza, tako da se može očekivati obnavljanje izvoznog ritma ovih proizvoda, ako se povoljno okončaju napori države u nalaženju novog strateškog partnera. Uzimajući u obzir mogućnosti povećanja robnog izvoza Srbije u godini, uvoznu zavisnost privrede, kao i tekuće stanje platnog bilansa, u radu je projektovano stanje platnog bilansa u godini. Očekivani deficit bilansa tekućih transakcija mora se pokriti suficitom u finansijskom računu. Mogućnosti formiranja ovog suficita zavise od neto priliva SDI, dodatnog neto zaduženja države, preduzeća i banaka u inostranstvu, i rasploživih deviznih rezervi za finansiranje neravnoteže. Kombinovanjem neto priliva sredstava iz ovih izvora pokriće se očekivani deficit tekućeg računa. Dostignut stepen spoljne zaduženosti Srbije u inostranstvu pokazuje da se zemlja nalazi na granici stupanja u zonu visoke zaduženosti. Zbog toga je veoma važno da se u narednim godinama povećava robni izvoz, kao izvor porasta deviznog priliva. Time bi se popravila slika spoljne solventnosti i likvidnosti Srbije. Ujedno je to put za smanjivanje deficita trgovinskog bilansa, mada se mora imati u vidu uvozna zavisnost domaće proizvodnje. To zapravo znači da neto izvoznici (preduzeća koja više izvoze nego što uvoze) mogu doprineti neto povećanju izvoza Srbije. Na drugoj strani, neto uvoznici direktno povećavaju trgovinski deficit zemlje. Smanjivanjem trgovinskog deficita kroz povećanje robnog izvoza umanjuje se pritisak na bilans tekućih transakcija. Mere stimulisanja priliva SDI treba povezati sa njihovim doprinosom izvozu zemlje. Cilj je da se favorizovanjem izvoza, kao osnovne poluge privrednog rasta u narednim godinama, popravi stanje kako u trgovinskom bilansu tako i u bilansu tekućih transakcija. To je preduslov za postizanje održivog nivoa spoljnog duga. U protivnom bi se mogli javiti problemi prevelike spoljne zaduženosti, koji bi doveli do pogoršanja kreditnog rejtinga zemlje, uz otežano dodatno zaduživanje u inostranstvu. 110

111 Abstract Serbian merchandise export structure reveals that products classified into eight sections of the Standard International Trade Classification represents about 40% of its total exports. The significant increase in merchandise exports from Serbia in 2013 can be obtained by these products. First of all, there are the possibility to increase the exports of agricultural and food products, fruits and vegetables. These opportunities are largely based on the expectation of favorable climate conditions in compared with the dry 2012th year. Another potential source of exporting products is automotive industry, and in that case the increase export depend on the further development of business cycle, particularly in the euro area. Taking into account the potential opportunities to increase exports in 2013, import-dependent economy, and the current balance of payments of Serbia, the potential current account deficit in 2013 is projected in the paper. The expected current account deficit has to be covered by the surplus in the financial account. The creation of financial surplus depends on net FDI inflows, net additional external soverenity debt, debt of enterprises and banks, and foreign exchange reserves available for funding imbalance. The current level of external indebtedness of Serbia shows that the country is near the entry to a zone of high indebtedness. Therefore it is very important to increase exports as a source of foreign exchange earnings. This would improve the performance of external solvency and liquidity of the Serbia. Key words: The Exports, Imports, External Debt, GDP, Foreign Exchange Reserves. Rezime Struktura izvoza Srbije otkriva da proizvodi koji se svrstavaju u osam odseka Standardne međunarodne trgovinske klasifikacije, čine oko 40% njenog ukupnog robnog izvoza. Mogućnosti znatnijeg povećanja robnog izvoza Srbije u godini treba tražiti u ovim odsecima. Pre svega se misli na mogućnost povećanja izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, voća i povrća. Ove mogućnosti velikim delom se zasnivaju na očekivanju povoljnijih klimatskih preduslova u u poređenju sa sušnom godinom. Drugi adut su automobili, pri čemu će porast njihovog izvoza u velikoj meri zavisiti od daljeg razvoja konjunkture u EU. Gvoždje i čelik ranijih godina bili su glavni izvozni proizvod Srbije, posmatrano prema vrednosti izvoza, pa se može očekivati obnavljanje izvoznog ritma ovih proizvoda, ako se povoljno okončaju napori države u nalaženju novog strateškog partnera. Uzimajući u obzir mogućnosti povećanja robnog izvoza Srbije u godini, uvoznu zavisnost privrede, kao i tekuće stanje platnog bilansa, u radu je projektovano stanje platnog bilansa u godini. Očekivani deficit bilansa tekućih transakcija mora se pokriti suficitom u finansijskom računu. Mogućnosti formiranja ovog suficita zavise od neto priliva SDI, dodatnog neto zaduženja države, preduzeća i banaka u inostranstvu, i rasploživih deviznih rezervi za finansiranje neravnoteže. Kombinovanjem neto priliva sredstava iz ovih izvora pokriće se očekivani deficit tekućeg računa. Literatura Abiad, A., G. Dell Ariccia & B. Li (2011), Creditless Recoveries, IMF Working Paper No. 58, [Pristup: 06/12/12] Alessandria, G., J.P. Kaboski & V. Midrigan (2010), The Great Trade Collapse of : An Inventory Adjustment?, IMF Economic Review, 58: Amity, M. & DE Weinstein (2011), Exports and Financial Shocks, Quarterly Journal of Economics, 126:

112 Auboin, M. & M. Ruta (2012), The Relationship between Exchange Rates and International Trade: A Literature Review, CESifo Working Paper No. 3868, cesifo-group.de/portal/pls/portal/docs/1/ pdf [Pristup: 08/12/12] Baldwin (2009), The great trade collapse and trade imbalances, 27. novembar 2009, [Pristup: 08/12/12] Blanchard, O. & G.M. Milesi-Ferretti (2011), Why Should Current Account Imbalances be Reduced, IMF Staff Discussion Note SDN/11/03, Washington, DC: International Monetary Fund. Boissay, F. & R. Gropp (2007), Trade credit defaults and liquidity provision by firms, European Central Bank Working Paper Series No. 753 (maj 2007), Frankfurt am Main: European Central Bank. Bussière, M. et al. (2011), Estimating Trade Elasticities: Demand Composition and the Trade Collapse of , NBER Working Paper 17712, [Pristup: 07/12/12] De Santis, R. (2012), Some notes on the great trade collapse, u: Fichtner, F. & N. Jess (eds), World Trade and Commodity Prices in , Association d instituts européens de conjoncture économique (AIECE), Working Group on Commodity Prices and Foreign Trade, Izveštaj podnet na jesenjem generalnom zasedanju AIECE u Briselu novembra godine. Di Giovani, J. & A. Levchenko (2009), International Trade, Vertical Production Linkages, and the Transmission of Shocks, 11. novembar, international-trade-vertical-production-linkages-and-transmission-shocks [Pristup: 10/12/12] Eaton, J. et al. (2011), Trade and the Global Recession, NBER Working Paper 16666, [Pristup: 11/12/12] ECB (2012), Recent Economic and Financial Developments in EU Candidate Countries, Monthly Bulletin (novembar), str European Commission (2012), European Economic Forecast, jesen 2012, European Economy 7/2012, Bruseles, EC. Ferrando, A. & K. Mulier (2012), Do Firms Use the Trade Credit Channel to Manage Growth?, ECB Working Paper No (decembar 2012), Frankfurt am Main: European Central Bank. Fichtner, F. & N. Jess (2012), World Trade and Commodity Prices in , Association d instituts européens de conjoncture économique (AIECE), Working Group on Commodity Prices and Foreign Trade, Izveštaj podnet na jesenjem generalnom zasedanju AIECE u Briselu novembra godine. IMF (2012), World Economic Outlook: Coping with High Debt and Sluggish Growth (oktobar 2012). Washington, DC: International Monetary Fund. IMF (2012a), Pilot External Sector Report, Washington, D.C.: International Monetary Fund. [Pristup: 08/12/12] Kannan, P. (2010), Credit Conditions and Recoveries from Recessions Associated with Financial Crises, IMF Working Paper No. 83, Washington, DC: The International Monetary Fund. Krueger (2009), Prospects for the global trading system, 27. novembar voxeu.org/article/prospects-global-trading-system [Pristup: 08/12/12] 112

113 Levchenko, A., L.T. Lewis & L. Tesar (2010), The Collapse of International Trade during the Crisis: In Search of the Smoking Gun, IMF Economic Review, 58: Marchetti, J., M. Ruta & R. The (2012), Trade Imbalances and Multilateral Trade Cooperation, World Trade Organization Staff Working Paper ERSD (novembar 2012). Geneva, Switzerland: World Trade Organization. Martins, J.O. & S. Araújo (2009), The Great Synchronisation: tracking the trade collapse with high-frequency data, 27. novembar 2009, [Pristup: godine.] NBS (2012), Izveštaj o inflaciji, novembar, [Pristup: 10/12/12] Obstfeld, M. & K. Rogoff (2009), Global Imbalances and the Financial Crisis: Products of Common Causes, Centre for Economic Policy Research Discussion Paper No London: Centre for Economic Policy Research. OECD (2010), OECD Economic Surveys: Germany, Paris: OECD. OECD (2012), OECD Economic Outlook, Vol. 2/2012, Paris: OECD. Sinn, H.W., T. Buchen & T. Wollmershauser (2011), Trade Imbalances: Causes, Consequences, and Policy Measures, u: J.T. Boorman &A. Icard (eds), Reform of the International Monetary System, The Palais Royal Initiative: Emerging Markets Forum. WTO (2012), International Trade Statistics 2012, Geneva: WTO. Yi, Kei-Mu (2009), The Collapse of Global Trade: The Role of Vertical Specialisation, u: R. Baldwin & S. Evenett (eds), The Collapse of Global Trade, Murky Protectionism, and the Crisis: Recommendations for the G20, mart, str

114

115 Finansijsko-strukturno nasleđe kao ograničenje za izlazak privrede iz krize* Slučaj Republike Srbije Dejan Malinić** i Vlade Milićević*** Uvod Velike ekonomske krize uvek primoravaju ekonomiste da se ozbiljnije bave problemima makroekonomske stabilizacije, efikasnosti privrednog i finansijskog sektora, preispitivanjem modela rasta, povećanjem privredne aktivnosti, rešavanjem problema nedovoljne zaposlenosti i sl. U takvim okolnostima pojavljuju se različite projekcije povećanja privredne aktivnosti i stopa rasta bruto domaćeg proizvoda. Kreatori ekonomskih politika često nedovoljno kritički prihvataju optimističke scenarije ne ulazeći dovoljno ozbiljno u probleme mogućnosti njihove operacionalizacije. Svaka krizna situacija je, po pravilu, praćena ozbiljnim finansijsko-strukturnim poremećajima. Oni su naročito prisutni u nacionalnim ekonomijama koje nisu izašle iz procesa tranzicije, gde strukturne reforme nisu završene i u kojima zbog nerazvijenih tržišta kapitala nema mogućnosti za diferenciranjem izvora finansiranja i smanjenjem troškova finansiranja. Logično, ovakve privrede je ekonomska kriza zatekla potpuno nespremne, što i izlazak iz krize čini mnogo kompleksnijim. Činjenica je da se pri projektovanju ekonomskih mera koje bi vodile izlasku iz krize nikako ne može prenebregnuti finansijsko-strukturno nasleđe u vezi sa nivoom zaduženosti, nelikvidnost, tehničko-tehnološku zastarelost, prisutne poslovne i finansijske rizike, mogućnost održivog rasta i sl. Ignorisanje ovih problema i zapostavljanje analize uzroka takvog stanja dovode u sumnju mogućnost efikasnog rešavanja finansijsko-strukturnih problema privrede. Kreiranje strategije izlaska iz krize i oporavak posrnulih privreda nisu mogući bez ocene postojećeg stanja. Sagledavanje postojećih performansi treba da otkrije ozbiljnost finansijsko-strukturnih poremećaja i uzroke takvog stanja. Jedna produbljenija analiza trebalo bi da pokaže šta su kritični problemi, u kojoj meri je nasleđena situacija opterećujuća za buduće uspešnije poslovanje i da uputi, ili bar nagovesti pravce mogućih aktivnosti. Namera nam je da u ovom radu prikažemo bar deo moćne analitičke aparature finansijske analize koja se može uspešno primeniti za sagledavanje performansi nacionalne privrede. Pri tome, analitički instrumentarijum je primenjen na primeru privrede Republike Srbije (u nastavku RS), ali su ambicije u radu veće. Osnovni cilj je prikazivanje metodologije koja se univerzalno može primeniti za procenu performansi bilo koje privrede, baš kao i za komparativnu analizu privreda različitih zemalja. * Ovaj rad je prezentovan na XVI kongresu Saveza računovođa i revizora Republike Srpske, koji je odobrio njegovo preštampavanje. ** Ekonomski fakultet u Beogradu. *** Ekonomski fakultet u Beogradu. 115

116 Za potrebe ovog rada analizirane su performanse cele privrede privredno društvo raspoređeno u dvadeset jednom sektoru, u kome je u godini bilo zaposleno 1, radnik. Analiza je vršena po sektorima, prema zvaničnoj klasifikaciji delatnosti, i za privredu kao celinu, ali su rezultati, zbog ograničenog prostora i namene rada, predstavljeni uglavnom za privredu. Analiza finansijsko-strukturne i prinosne pozicije srpske privrede zasnovana je na zbirnim finansijskim izveštajima privrednih društava za šestogodišnji vremenski period ( ). 1 Rezultate ćemo ipak prikazati za poslednji petogodišnji period, budući da se neki pokazatelji koji prate promene u bilansnim pozicijama ili zahtevaju prosečne veličine, mogu obračunati samo za pet godina. Uzimajući kao polazište zvanične bilanse stanja i uspeha, mi ćemo ih za potrebe analize donekle preurediti i prikazati u skraćenoj formi. Sve druge izveštaje, kao što su, primera radi, izveštaji o tokovima gotovine i izveštaji o stanju i razvoju neto obrtnog kapitala, kreiraćemo sami na osnovu bilansa stanja i uspeha. Na osnovu ovakve informacione osnove primenićemo odgovarajuće instrumente finansijske analize da bismo na bazi dobijenih rezultata razmotrili ozbiljnost problema likvidnosti, dugoročnu sigurnost, odnosno izloženost privrede kratkoročnim i dugoročnim finansijskim rizicima, prinosnu sposobnost, kao i mogućnosti rasta privrednih aktivnosti pri postojećim ograničenjima. 1. Struktura privrede po sektorima U cilju što boljeg upoznavanja sa privredom RS, u tabeli koja sledi date su neke informacije koje su nam se za početak učinile najzanimljivijim. Iz praktičnih razloga posebno smo predstavili deset najvećih sektora, dok smo ostale, uslovno rečeno, manje sektore zbirno prikazali. Nadalje, za ovu priliku odabrali smo da strukturu privrede predstavimo ne samo po sektorima, nego i po broju preduzeća, broju zaposlenih, vrednosti poslovne imovine, neto vrednosti vlasničkog kapitala, masi kumuliranih gubitaka i vrednosti ukupnih obaveza, verujući da će nam jedan takav prikaz biti dovoljan da otvorimo scenu na kojoj ćemo realizovati ciljeve ovog rada. Konačno, u prezentovanoj tabeli prikazana su ostvarenja po godinama kako za svaki sektor ponaosob, tako i za privredu u celini. Iako verujemo da su prikazani rezultati analize dovoljno transparentni i da u priličnoj meri otkrivaju strukturu privrede i relativni položaj pojedinih sektora u njoj, ipak ćemo se ukratko osvrnuti na neke najvažnije stvari Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije. Sektori su označeni u skladu sa Uredbom o klasifikaciji delatnosti br /2010, i to: Sektor A Poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo; B Rudarstvo; C Prerađivačka industrija; D Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija; E Snabdevanje vodom; upravljanje otpadnim vodama, kontrolisanje procesa uklanjanja otpada i slične aktivnosti; F Građevinarstvo; G Trgovina na veliko i trgovina na malo; Popravka motornih vozila i motocikala; H Saobraćaj i skladištenje; I Usluge smeštaja i ishrane; J Informisanje i komunikacije; K Finansijske delatnosti i delatnost osiguranja; L Poslovanje nekretninama; M Stručne, naučne, inovacione i tehničke delatnosti; N Administrativne i pomoćne uslužne delatnosti; O - Državna uprava i odbrana; Obavezno socijalno osiguranje; P Obrazovanje; Q Zdravstvena i socijalna zaštita; R - Umetnost; Zabava i rekreacija; S - Ostale uslužne delatnosti; T Delatnost domaćinstva kao poslodavca; Delatnost domaćinstva koja poizvode robu i usluge za sopstvene potrebe; U Delatnost eksteritorijalnih organizacija i tela. Pri tome sektori od K do U prikazani su zbirno i označeni kao OS Ostali sektori. 116

117 Tabela 1. Struktura privrede po sektorima vrednosti su date u milionima Najpre primetno je da okosnicu privrede u svim godinama čini oko preduzeća. Ona su u najvećoj meri, tačnije u proseku sa oko 60%, koncentrisana u dva sektora: u sektoru trgovine (gde ih ima i najviše, tj. oko 40%) i sektoru prerađivačke industrije, dok je preostali broj privrednih subjekata uz primetno manje razlike, raspoređen na sve ostale sektore. Slična koncentracija prisutna je i kada je reč o broju zaposlenih, samo što su 117

118 vodeći sektori zamenili mesta. Naime, sve vreme prednjači prehrambena industrija koja u proseku zapošljava više od jedne trećine ukupnog broja zaposlenih u našoj privredi. Trgovina prosečno angažuje manje od 20% od ukupnog broja zaposlenih, dok se ostali sektori nalaze znatno ispod ovih ostvarenja. Međutim, uporedo sa ovim, još važnije je da ovde konstatujemo da se sa prvim počecima krize, tj. od godine broj preduzeća i broj zaposlenih nalazi u stalnom opadanju. U odnosu na početak analiziranog perioda, privreda je ostala bez skoro preduzeća i više od zaposlenih što su svakako prve uznemiravajuće posledice. Najveći pad zaposlenosti u posmatranom periodu beležimo u prerađivačkoj industriji i poljoprivredi, dok, na primer, u trgovini, energetici, građevinarstvu i saobraćaju, broj zaposlenih neznatno raste. Ukoliko našu pažnju usmerimo na ostatak prezentovanih informacija koje su za promenu finansijske prirode, možemo zapaziti još nekoliko konkretnih razlika između sektora. Tako, kada je reč o poslovnoj imovini, skoro polovina ulaganja može se pripisati prerađivačkoj industriji i trgovini. Slede ih energetika, građevinarstvo i saobraćaj sa po 10%, dok su u ostalim sektorima ova ulaganja znatno manja. Ukupna ulaganja u poslovnu imovinu na nivou privrede su u posmatranom periodu porasla za više od 1,5 puta. Da li je to bilo dovoljno i kakvi su efekti iz takvih ulaganja proistekli, o tome možemo govoriti tek nakon dublje analize. Međutim, primetimo ovde još i to da su u preduzećima iz oblasti trgovine, poljoprivrede, rudarstva i saobraćaja ova ulaganja u relativnom smislu u konstantnom opadanju, dok učešća energetike i građevinarstva rastu. Indikativno je i to da je najveće pojedinačno posmatrano smanjenje ulaganja u poslovnu imovinu prisutno u prerađivačkoj industriji i trgovini, i to u poslednjoj posmatranoj godini. Kada je reč o neto vrednosti vlasničkog kapitala, on na nivou privrede u analiziranom periodu nakon pokrića svih gubitaka beleži porast od svega 26%. Posmatrano po sektorima, najviše vlasničkog kapitala je u proseku koncentrisano u trgovini, zatim u energetici i prerađivačkoj industriji, dok je pojedinačno učešće ostalih sektora ispod 10%. Po okončanju poslednje poslovne godine, energetika i građevinarstvo beleže najveći porast, dok prehrambena industrija, trgovina i poljoprivreda trpe najveće smanjenje vrednosti neto kapitala. Posebnu pažnju zaslužuje analiza gubitaka, koji na nivou privrede rastu prilično ujednačenim tempom iz godine u godinu. U kumulativnom izrazu gubici su u posmatranom periodu porasli za nešto više od dva puta i oni će, sasvim izvesno, predstavljati veliku prepreku na putu oporavka, rasta i razvoja privrede u nastupajućem periodu. Preko jedne trećine ukupnih gubitaka stvoreno je u prerađivačkoj industriji, sa značajnim zaostatkom slede je trgovina, energetika i saobraćaj. Napomenimo i to da je u poslednjoj godini najveći porast ostvarenih gubitaka primetan u prerađivačkoj industriji. Za kraj smo ostavili ukupne obaveze. One su u prethodnih šest godina porasle na nivou privrede za više od 1,7 puta i to nam jasno govori o prilično izraženoj tendenciji zaduživanja. Ovakav zaključak nas posebno brine, jer nismo zaboravili da se neto vrednost kapitala povećala za samo 26%. No, koliko to zaista ugrožava privredu i da li ona može da podnese dodatno zaduživanje, pokazaće dublja finansijska analiza koja nam tek predstoji. Ovome možemo dodati i to da za zaduživanjem najviše poseže prerađivačka industrija koja u proseku apsorbuje oko 30% ukupnog duga, odmah iza nje se nalazi tr- 118

119 govina sa učešćem od preko 25%, te građevinarstvo sa oko 10%. Učešće ostalih sektora u ukupnom dugu privrede je znatno manje uz prisutnu tendenciju daljeg rasta. Dakle, evidentno je da se u ovom istraživanju susrećemo sa veoma heterogenom strukturom privrede. Međutim, bez obzira na prethodno obrazložene, ali i mnoge druge različitosti koje evidentno postoje između sektora i njihovih preduzeća, za potrebe ovog napisa bilo je neophodno da ih nekako sve podvedemo pod jedinstven imenilac. Procenili smo da oslanjanje na vrednosni pristup predstavlja najbolje rešenje. Otuda smo polazeći od osnovnih finansijskih izveštaja preduzeća najpre izradili finansijske izveštaje za svaki sektor, pa smo tek onda pristupili izradi zbirnih finansijskih izveštaja za privredu u celini. U nastojanju da odobreni prostor za ovaj napis što efikasnije iskoristimo, u nastavku dajemo samo skraćene prikaze bilansa stanja i bilansa uspeha privrede RS, koji će nam poslužiti kao osnova za analizu koja sledi. Tabela 2. Skraćeni bilans stanja u milionima dinara 119

120 Tabela 3. Skraćeni bilans uspeha u milionima dinara Oslanjajući se na dobru praksu u razvijenim zemljama, u nastavku ovog napisa opredelili smo se da finansijsko-strukturalno nasleđe sagledamo kroz: otkrivanje ključnih determinanti kratkoročne finansijske sigurnosti, istraživanje dubine poremećaja dugoročne finansijske stabilnosti i višedimenzionalnu procenu prinosne pozicije srpske privrede. Sve ovo činimo ubeđeni u to da će nam rezultati ovih istraživanja obezbediti pouzdan oslonac za zaključke i prognoze onoga što privredu RS može da očekuje u bliskoj budućnosti. 2. Determinante kratkoročne finansijske sigurnosti Osvrt na finansijsko-strukturno nasleđe neminovno moramo otpočeti analizom likvidnosti, odnosno preciznije rečeno sa prepoznavanjem, praćenjem i tumačenjem kretanja ključnih determinanti koje određuju kratkoročnu finansijsku sigurnost jedne privrede. Iskustvo nas uči da su osnovne determinante od kojih zavisi položaj likvidnosti, prvenstveno finansijsko-strukturna pozicija, efikasnost upravljanja imovinom (obrt), visina i struktura neto obrtnog kapitala (u nastavku NOK) i, konačno, usklađenost novčanih tokova. Pošto smo se iz ranije navedenih razloga opredelili da predmet naše pažnje u ovom napisu bude privreda RS, u tabeli 4 najpre su data uporedna ostvarenja racia likvidnosti, racia obrta, vremena obrta i dužine gotovinskog ciklusa u posmatranom petogodišnjem periodu. 3 3 Detaljnije o teorijskoj postavci, problemima obračuna i tumačenjima pojedinih pokazatelja, koji su korišćeni u ovom radu, možete pogledati: Malinić, D., V. Milićević & N. Stevanović (2012), Upravljačko računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu. 120

121 Tabela 4. Pregled pokazatelja likvidnosti Ukoliko za početak naše interesovanje usmerimo na vrednosti racia likvidnosti odmah možemo konstatovati kako se privreda RS u celom periodu može pohvaliti prilično stabilnim ostvarenjima. Međutim, pošto su vrednosti ovih racia na izrazito niskom nivou, prethodna konstatacija neće biti dovoljna da nam obezbedi početni optimizam. Naime, ukoliko prikazane vrednosti uporedimo sa orijentacionim normalama koje već duže vreme egzistiraju u poslovnoj praksi razvijenih zemalja, možemo zaključiti da je likvidnost srpske privrede u prilično inferiornom položaju. Tačnije, zabeležene vrednosti racija tekuće i redukovane likvidnosti u celom posmatranom periodu su ujednačene, ali su one praktično prepolovljene u odnosu na orijentacione normale. Istovremeno, pokriće tekućih obaveza oslobođenim viškom gotovine iz poslovanja, u celom periodu je praktično beznačajno. Nešto kasnije videćemo da je u najvećem broju godina taj višak redovno izostajao, dok su se iz godine u godinu gomilale kratkoročne (tekuće) obaveze. Konačno, ukoliko znamo da se obračun statičkih racia likvidnosti temelji na sagledavanju odnosa između obrtne imovine i njenih delova, sa jedne, i tekućih obaveza, sa druge strane, prikazane vrednosti nam istovremeno otkrivaju posrtanje efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom. Ono se očituje sve manjom sposobnošću obrtne imovine da stvara prihode i prilive gotovine. Iz prethodne komparativne analize jasno proističe da se ova konstatacija ponajviše odnosi na zalihe i potraživanja čije se zadržavanje u preduzećima iz godine u godinu povećava. To naravno zahteva i adekvatno finansiranje, međutim ono se nažalost u slučaju naše privrede obično završava posezanjem za veoma skupim tekućim zaduživanjem pošto dugoročni krediti i svež kapital nisu dostupni velikom broju preduzeća usled izrazito visokih rizika koji vrebaju potencijalne dugoročne poverioce i investitore vlasničkog kapitala. Uporedo sa prethodnim zapažanjima ne treba prenebegnuti činjenicu, da je još na početku posmatranog perioda racio obrta obaveza prema dobavljačima beležio prilično niska ostvarenja, što nas upućuje na zaključak da nelikvidnost srpske privrede nije problem novijeg datuma, već da on predstavlja staro nasleđe. Naime, iz naše prethodne tabele vidimo, da je prosečno vreme koje protekne od nastanka pa do izmirenja obaveza prema dobavljačima najpre iznosilo 132, da bi ono danas uz manje oscilacije dostiglo 122 dana ili, možda još upečatljivije, preko 4 meseca. Na osnovu ovih zapažanja možemo već na ovom mestu zaključiti, kako naša preduzeća uporedo sa rastućem kratkoročnim zaduži- 121

122 vanjem, finansiranje gotovinskog ciklusa, a time i najveći deo tereta nelikvidnosti, faktički prevaljuju na leđa svojih dobavljača. Pošto dobar deo dobavljača u ovakvoj situaciji takođe neće biti u stanju da svoj gotovinski ciklus zatvori uobičajenim (najčešće kratkoročnim) zaduživanjem, utisak je da problem nelikvidnosti u našoj privredi poprima efekat spirale koja vuče ka dnu sva preduzeća koja se nalaze u poslovnom nizu. Drugim rečima, on se prenosi sa preduzeća na dobavljače, a onda sa dobavljača na njihove dobavljače i tako redom, pri čemu je obično najizraženiji problem nelikvidnosti kod onoga koji se sticajem okolnosti našao poslednji u tom nizu. Paralelno sa prethodnim, takođe treba zapaziti da se u posmatranom periodu odnosi između pojedinih delova imovine i izvora finansiranja dramatično menjaju i to, reklo bi se, u veoma lošem smeru. Najočiglednija potvrda za to su vrednosti NOK-a (Neto obrtni kapital). 4 Primetimo da je privreda za samo pet godina od pozitivnog NOK-a (istina skromne visine od svega 44 milijarde dinara) pala na neverovatnih 205 milijardi dinara negativnog NOK-a na kraju godine. Prvi veliki pad NOK-a usledio je na kraju godine, trend njegovog smanjenja se vrtoglavo nastavio 2009, nešto umerenija je bila 2010, a njegov novi sunovrat se odigrao u godini sa izglednim mogućnostima da se takav trend nastavi i u bliskoj budućnosti. Uporedo sa tim treba zapaziti da je u toku celog posmatranog perioda deo NOK-a koji se duguje sopstvenim izvorima takođe negativan i da se nalazi u permanentnom opadanju. Iako će o problemu NOK-a biti nešto kasnije više reči, konstatujmo ovde samo to da se njegove neuobičajeno niske, pa još i negativne vrednosti, uprkos rastućem dugoročnom i kratkoročnom zaduživanju, ponajviše duguju drastičnom urušavanju vrednosti sopstvenog kapitala i to u svim posmatranim godinama. Naime, zahvaljujući kumuliranim gubicima, privreda je ostala bez dobrog dela sopstvenog kapitala. Da nevolja bude još veća, u ranije datoj skraćenoj verziji zbirnog bilansa stanja, lako možemo uočiti da su se gubici iznad visine kapitala u posmatranom periodu povećali za čak 3,5 puta. Sva ova navedena zapažanja, kao i činjenica da naša privreda nije uspela da obezbedi dugoročno finansiranje niti jednog dela svojih zaliha, samo su dodatno opteretila stanje kratkoročne finansijske sigurnosti. Kao što to obično biva, finale analize likvidnosti rezervisano je za sagledavanje stepena usklađenosti novčanih tokova, prvenstveno tokova priliva i odliva gotovine koji proističu iz poslovne aktivnosti. Kada se zna da bi u načelu za potrebe održanja likvidnosti u dugom roku (a to svakako ovde jeste slučaj pošto naša analiza obuhvata pet vezanih poslovnih godina) ovaj deo izveštaja o novčanim tokovima trebalo da generiše viškove gotovine, prikazani rezultati srpske privrede su posebno zabrinjavajući. Ovo zbog toga što privreda praktično u svim godinama stvara negativan neto novčani tok iz poslovanja. Otuda ne treba da čude neuobičajeno niske vrednosti racia pokrića tekućih obaveza oslobođenim neto novčanim tokom iz poslovanja koje su prikazane u prethodnoj tabeli. Samo ovih nekoliko zapažanja o novčanim tokovima ostavlja veoma nepovoljan utisak o stanju likvidnosti i sposobnosti privrede da podnese teret postojećeg, a da ne govorimo o teretu budućeg zaduživanja. Radi što potpunijeg uvida u stanje likvidnosti privrede, potrebno je da se još malo detaljnije pozabavimo strukturom priliva i odliva gotovine iz poslovanja. U vezi sa tim, možemo sagledati nekoliko činjenica koje su važne za izvođenje konačnih zaključaka. Najpre, novčani tok iz bilansa uspeha, sa izuzetkom prve i poslednje godine, uglavnom 4 Pogledajte prikaz Izveštaja o stanju i razvoju NOK-a, koji je dat u nastavku napisa. 122

123 je negativan, pri čemu je naročito mala vrednost ispoljena u toku godine kada je udar ekonomske krize bio najizraženiji, a preduzeća koja su bila predmet naše analize očigledno nisu uspela da pronađu adekvatne odgovore. Unutar ovog dela izveštaja zanimljivo je zapaziti da su u celom periodu ostvarivani ujednačeni, ali skromni prilivi gotovine koji potiču iz bilansa uspeha. Tabela 5. Izveštaj o tokovima gotovine u milionima dinara Međutim, sa stanovišta konačne ocene likvidnosti privrede još više zabrinjava negativan novčani tok koji proističe po osnovu promena na obrtnoj imovini i tekućim obavezama. On se u najvećoj meri duguje povećanim ulaganjima u zalihe, koje sve teže nalaze put do kupaca, kao i finansiranju nagomilanih potraživanja, koja se teško i sa velikim kašnjenjem naplaćuju, dok se efekat navedenih promena na obrtnoj imovini ublažava svojevoljnim odlaganjem plaćanja obaveza prema dobavljačima. Priliv gotovine koji je nastavio da pritiče po osnovu prolongiranja plaćanja obaveza prema dobavljačima, radikalno je popravio ovaj segment novčanih tokova u godini, mada on suštinski govori o još većem posrtanju likvidnosti privrede. Prethodna analiza novčanih tokova iz poslovanja otkriva nam još neke detalje koji, istina, nemaju direktne veze sa likvidnošću. Naime, zahvaljujući neto odlivu gotovine iz poslovanja u toku celog perioda, privreda kao celina nije imala nikakve šanse da bar u simboličnom delu iz internih izvora finansira svoj rast. 5 Ovo naročito pada u oči ukoliko se neto novčani efekti poslovnih i investicionih aktivnosti povežu. Naime, tada možemo lako videti da se u domenu investicionih aktivnosti sve vreme ostvaruju rastući, pa još i veći negativni neto novčani odlivi, nego što su oni koji proističu sa područja poslovnih aktivnosti, tako da srpskoj privredi nažalost ne preostaje ništa drugo nego da eventual- 5 O ovom problemu više pogledati: Higgins, R. (2007), Analysis for Financial Management, McGraw-Hill, New York, pp

124 ni prosperitet i u budućnosti zasniva na eksternom zaduživanju, ma kako to apsurdno zvučalo. Sve ovo o čemu je prethodno bilo reči nesumnjivo nas dovodi do konačnog zaključka da preduzeća koja čine privredu RS imaju zaista velikih problema u vezi sa održavanjem platežne sposobnosti. Ništa manji nisu problemi finansiranja iz internih izvora, kao ni problemi servisiranja obaveza prema postojećim kreditorima i, konačno, problemi privlačenja novih investicija i isplate prinosa vlasnicima. Naravno, iz svega toga proističe visok, i što je još nepovoljnije, rastući kratkoročni i dugoročni rizik, kao i opravdana uzdržanost investitora od preduzimanja nekih značajnijih kapitalnih ulaganja na ovom području. 3. Poremećaji dugoročne finansijske sigurnosti Neki od prethodnih zaključaka već su trasirali putanju kojom se kreće privreda RS kada je reč o dugoročnoj finansijskoj sigurnosti. No, nezavisno od toga što smo prilikom analize kratkoročne finansijske sigurnosti već konstatovali probleme u vezi sa nedostatkom pozitivnog novčanog toka iz poslovanja, usporavanja obrta obrtne imovine i njenih delova, probleme urušavanja finansijske strukture putem gubitaka vlasničkog kapitala, sve veće zaduživanje i kumuliranje negativnog NOK-a, na ovom mestu želimo da sa još nekoliko detalja upotpunimo sliku o dugoročnom riziku ulaganja u našu privredu. U te svrhe poslužiće nam obračunate vrednosti odabranih pokazatelja prikazane u tabeli 6. Tabela 6. Pregled pokazatelja solventnosti i efikasnosti upravljanja Najpre, kada je reč o visini i strukturi imovine koja bitno određuje položaj dugoročne finansijske sigurnosti, možemo konstatovati da su u posmatranom periodu porasla ulaganja u poslovnu imovinu preko 1,8 puta. Unutar toga, naročito je uočljivo, primetiti da nešto brže rastu ulaganja u obrtnu nego ulaganja u stalnu imovinu, što se u dobrom delu duguje ranije uočenim i obrazloženim porastom ulaganja kapitala u zalihe i potraživanja, koje nije bilo propraćeno adekvatnim ubrzavanjem obrta i povećanjem prihodnih sposobnosti ovog dela imovine. Kada je reč o stalnoj imovini koja zbog svoje dugoročne 124

125 zauzetosti u većoj meri opredeljuje položaj dugoročne finansijske stabilnosti, možemo primetiti, da u posmatranom periodu nematerijalna ulaganja rastu za preko 2, dok ulaganja u materijalnu imovinu koja su u najvećem delu odraz investiranja u proizvodno-prodajne kapacitete, rastu oko 1,8 puta. Ukoliko ovaj porast ulaganja u materijalnu imovinu povežemo sa ostvarenjima prihoda od prodaje, možemo zaključiti kako se stepen iskorišćenosti instaliranih kapaciteta u privredi RS nalazi u permanentnom opadanju. To istovremeno ostavlja utisak skromne poslovne aktivnosti cele privrede, ali i velikih neiskorišćenih mogućnosti koje tu postoje. Uporedo sa ovim, nije na odmet da primetimo kako je pokrivenost stalne imovine neto vrednošću vlasničkog kapitala u permanentnom opadanju. Nedostatak vlasničkog kapitala za finansiranje stalne imovine, privreda sve vreme pokušava da nadoknadi dugoročnim zaduživanjem. To joj uspeva samo u prvoj posmatranoj godini, dok se u svim narednim taj jaz produbljuje i popunjava kratkoročnim izvorima finansiranja, čime se dodatno urušava dugoročna finansijska stabilnost. O posledicama porasta ulaganja u obrtnu imovinu i njene delove, kao i načinima finansiranja tih ulaganja, već je bilo reči. Vrednost i struktura izvora finansiranja, tj. odnos između vlasničkog kapitala i obaveza još neposrednije određuje dugoročnu finansijsku sigurnost. U našem slučaju, primetna je drastična tendencija smanjenja učešća vlasničkog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja, što može biti još jedan dragocen signal o sigurnosti koja očekuje dugoročne poverioce. Kada uzmemo u obzir sve kumulirane gubitke, možemo konstatovati da učešće neto vrednosti vlasničkog kapitala u ukupnom kapitalu sa skoro 55% koliko je iznosilo na početku, pada na svega 37% na kraju posmatranog perioda. Da bi upotpunili sliku o relativnoj visini vlasničkog kapitala sa kojim raspolaže naša privreda, najbolje je da pogledamo početne stavke izveštaja o stanju i razvoju NOK-a, koji je dat u tabeli 7. Tamo možemo uočiti da su kumulirani gubici sa izuzetkom godine, u svakoj narednoj godini smanjivali vlasnički kapital za više od jedne trećine. Zbog svega navedenog neto vrednost vlasničkog kapitala ni u jednoj godini nije dovoljna za pokriće dugoročnih, odnosno rizičnih ulaganja u stalnu imovinu, što je kao što smo prethodno videli, još jedan od važnijih indikatora o narušavanju dugoročne finansijske sigurnosti privrede. Da ne bi bilo zabune, napomenimo na ovom mestu, da smo u ranije datom skraćenom prikazu zbirnog bilansa stanja, na strani aktive, posebno iskazali poziciju gubitka iznad vrednosti kapitala u nameri da ukažemo na to da unutar privrede postoji priličan broj preduzeća koja su poslovanjem izgubila čitav svoj vlasnički kapital. Ranije smo zapazili da je iznos gubitaka koji prevazilazi iznos vlasničkog kapitala u posmatranom periodu porastao skoro 3,5 puta, kao i da postoje izgledi za nastavak tendencije tog povećanja. Posebnim isticanjem ovih gubitaka u aktivi samo su još više osnažene prethodne konstatacije u vezi sa apsolutnim i relativnim smanjenjem vlasničkog kapitala u kome mnogi dugoročni poverioci tradicionalno vide zaštitni jastuk za svoja potraživanja. 125

126 Tabela 7. Izveštaj o stanju i razvoju neto obrtnog kapitala u milionima dinara Kao što to u ovakvim slučajevima obično biva, smanjenje vlasničkog kapitala praćeno je povećanjem ukupne zaduženosti i o tome dosta uverljivo govore pokazatelji prikazani u prvom delu tabele 6. Naime, u čitavom posmatranom periodu zaduženost kontinuirano raste, pri čemu je kratkoročno zaduživanje daleko izraženije. Istovremeno opterećenost privrede kamatama postaje praktično nepodnošljiva. Ona se očitava kroz činjenicu da su troškovi kamata u analiziranom periodu u proseku porasli gotovo tri puta, dok za to vreme privreda nije uspela da obezbedi njihovo pokriće ni putem ostvarene zarade, tj. dobitka pre kamate i poreza (u nastavku EBIT), ali ni putem oslobođenog novčanog toka iz poslovanja. 6 Da nevolja bude još veća, pri vraćanju nagomilanih dugova privreda ne može da se osloni ni u jednom delu na interne izvore (tj. neto priliv gotovine), što samo po sebi dovoljno govori o tome koliko je položaj dugoročne finansijske sigurnosti privrede težak. Uporedo sa permanentnim urušavanjem finansijskog položaja, gubicima vlasničkog kapitala i porastom zaduženosti, možemo konstatovati da privreda u posmatranom periodu beleži smanjenje vrednosti racia obrta ukupne, poslovne i obrtne imovine, sa jedne, i obrta vlasničkog kapitala, sa druge strane. Opadanje vrednosti ovih pokazatelja nedvosmisleno govori o slabljenju efikasnosti upravljanja imovinom i kapitalom, koje je ostavilo direktne posledice na prihodnu sposobnost privrednih subjekata. Naime, uvidom u komparativni prikaz bilansa uspeha za analizirani period, možemo konstatovati da su poslovni prihodi na kraju u odnosu na početak analiziranog perioda porasli za svega 70%, što je tek za 3 4% više u odnosu na porast poslovnih rashoda. Istovremeno privreda u celom periodu beleži poslovne dobitke koji su u odnosu na inicijalne vrednosti porasli oko 2,7 puta, što svakako treba da imponuje. Međutim, usled negativnih kursnih razlika i zaduživanja po izrazito nepovoljnim uslovima, gubici na području finansiranja neutrališu poslovne dobitke i u konačnom smislu odvlače čitavu privredu u zonu gubitaka. Istina, od ovog trenda odstupa godina kada je na nivou privrede zabeležen skroman neto dobitak zahvaljujući značajnom smanjenju finansijskih rashoda u odnosu 6 Više o tome pogledati: Peterson, P. & F. Fabozzi (2006), Analysis of Financial Statements, John Wiley Finance, New Jersey, pp

127 na godinu. No, bez obzira na to, nismo ubeđeni da u godinama koje dolaze treba očekivati nastavak ovakvog trenda. Respektujući rezultate sprovedene analize, pre se može očekivati da će privreda zbog visokih rizika još teže dolaziti do svežeg kapitala, pa će neminovno morati da se dodatno zadužuje, verovatno po još nepovoljnim uslovima, tako da je u budućnosti mnogo realnije očekivati porast, a ne smanjenje finansijskih rashoda. Usporavanje obrta imovine i kapitala još više otežava i onako tešku poziciju u kojoj se privreda nalazi kada je reč o dugoročnoj finansijskoj stabilnosti. Ovo zbog toga što privreda kao celina nije u mogućnosti da koristi obrt kao polugu za povećanje zarađivačke sposobnosti (prinosne snage) od koje odlučujuće zavisi dugoročni rizik investiranja. No, kako je obrt samo jedan od mnogih faktora koji opredeljuju zarađivačku sposobnost, ostaje nam da proverimo hoće li se slika o dubini poremećaja u srpskoj privredi promeniti nakon celovitog sagledavanja njene prinosne pozicije. 4. Prinosna pozicija srpske privrede Značaj profitabilnosti kao kriterijuma uspešnosti preduzeća, dobro je poznat. Sposobnost stvaranja dobitka predstavlja glavnu pokretačku snagu u tržišno-orijentisanim ekonomijama. Dobitak, kao apsolutna mera profitabilnosti, određuje sposobnost preduzeća da funkcioniše. Pokrićem rashoda ostvarenim prihodima obezbeđuje se održanje uloženog kapitala kao minimalnog uslova opstanka preduzeća, baš kao i mogućnost rasta preduzeća putem internih izvora finansiranja. Dobitak je jedna od ključnih veličina za efikasnu alokaciju kapitala, budući da njegova visina signalizira investitorima atraktivnost preduzeća ili grane za ulaganja. Otuda ne čudi što je dobitnost preduzeća jedna od ključnih mera za procenu efikasnosti upravljanja kapitalom, odnosno jedan od glavnih indikatora poslovnog uspeha. Slična je situacija i za ukupne privredne aktivnosti na nivou nacionalnih ekonomija. Dobitak predstavlja osnovu i okvir povećanja bogatstva nacionalne ekonomije. Mogućnosti profitabilnih ulaganja određuju atraktivnost neke privrede za privlačenje stranih investicija, putem otvaranja novih ili preuzimanja postojećih preduzeća. Profitabilnost je u direktnoj vezi sa napretkom privrede, rastućim stopama rasta i povećanjem zaposlenosti, baš kao što neprofitabilnost uzrokujući probleme sa likvidnošću, sigurnošću i mogućnošću finansiranja, vodi ka propadanju preduzeća i smanjenju zaposlenosti. Otuda veliki interes i briga za stvaranjem stabilnog zakonskog i poslovno-finansijskog ambijenta kao preduslova za uspešnu poslovnu aktivnost. Nesporno je da posledice ekonomske krize trpe gotovo sve svetske privrede, s tom razlikom što ih pojedine privrede različito podnose. Dodatni problem za analitičare je kako razlučiti u kojoj meri su aktuelne privredne performanse posledica same krize, a u kojoj meri nekih drugih faktora, kao što su strukturni poremećaji, efekti ekonomskih politika, neefikasnost, ekonomske sankcije, zaostalost u tehničko-tehnološkom razvoju i sl. Imajući u vidu težak period kroz koji je prolazila srpska privreda (tranzicija, promene vlasničke strukture, sankcije, nerazvijeno tržište kapitala i sl.), svakako da raduje svako zaustavljanje negativnih poslovno-finansijskih tokova i nagoveštaji uzlaznog kretanja privrednih performansi. U tom smislu, samo letimičan pogled na bilanse uspeha za prethodni petogodišnji period otkriva da je posle trogodišnjih ozbiljnih gubitaka 127

128 ( ) srpska privreda u godini uspela da iskaže pozitivan rezultat. Naravno da ovakvu situaciju ocenjujemo kao povoljnu. Međutim, da bismo izbegli preuranjene zaključke i moguće širenje nerealnog optimizma, odmah na početku ovog dela rada moramo potražiti odgovore na bar dva pitanja. Prvo, da li su iskazana pozitivna dobitna ostvarenja u godini rezultat stvarnog povećanja efikasnosti srpske privrede ili su ona refleksija dejstva nekih faktora koji su izvan kontrole privrednih subjekata. Drugo pitanje vezano je za dovoljnost iskazanog dobitka, u smislu obezbeđenja potrebnih izvora finansiranja, i njegove atraktivnosti za postojeće i potencijalne investitore. Odgovori na oba pitanja zahtevaju produbljeniju analizu. U nastojanju da odgovorimo na prvo pitanje, pažnju ćemo usmeriti na analizu strukture rezultata kako bismo identifikovali uzroke pozitivnih dobitnih ostvarenja nakon trogodišnjih gubitaka. Pri tome iz analize ćemo izostaviti ostale prihode i rashode, ne toliko zbog njihovog manjeg materijalnog značaja, koliko zbog činjenice da oni najčešće imaju tranzitorni karakter. Analiza strukture rezultata predstavljena je tzv. mešovitim grafikonima, koji na jednoj strani prikazuju apsolutne vrednosti prihoda, rashoda i rezultata (poslovnih, na prvom, i finansijskih na drugom grafikonu), a na desnoj strani kretanje rasta poslovnih dobitaka, na prvom, i kretanje rasta finansijskih rashoda, na drugom grafikonu. Grafikon 1. Analiza strukture poslovnog rezultata 128

129 Grafikon 2. Analiza strukture finansijskog rezultata Sa priloženih grafikona mogu se izvući bar dva bitna zaključka. Prvi je sposobnost privrede da stvara poslovne dobitke iz tzv. core biznisa, dakle iz osnovnih delatnosti, odakle dolaze održivi dobici. Činjenica je da u celokupnom periodu privreda u ovom delu bilansa posluje pozitivno. Važnije od toga je, međutim, da su stope poslovnog dobitka veoma skromne i da ni u jednoj pojedinačnoj godini ne dostižu pet procenata. U tom kontekstu, analiza rasta poslovnog dobitka (linija na prvom grafikonu), pokazuje da je najveći rast zabeležen u u odnosu na (rast od 1,46), i u u odnosu na (rast od 1,5). Najveću pažnju pri tome ne privlači činjenica da je poslovni dobitak manji u godini u odnosu na godinu, jer su negativne tendencije bile prisutne i u prethodnim godinama. Veće i ujedno neprijatnije iznenađenje je da povećanje poslovnih prihoda u poslednjoj u odnosu na prethodnu godinu nije praćeno bržim povećanjem poslovnog dobitka, što bi bilo logično očekivati zbog prisustva fiksnih troškova. Umesto toga, rast poslovnih prihoda od 12% praćen je rastom poslovnog dobitka od samo 5%. Očigledno je da ne možemo govoriti o povećanju, već o smanjenju efikasnosti. Zaključak je da povećanje neto rezultata u u odnosu na godinu od 174,5 milijardi dinara nije rezultat povećanja poslovnog dobitka, koji se povećao samo za 14 milijardi dinara. Detaljnija analiza finansijskog rezultata otkriva veoma interesantne stvari. Sem očigledne činjenice da privreda u kontinuitetu beleži ozbiljne gubitke u ovom podbilansu, očigledno je da finansijski rashodi znatno fluktuiraju. Otuda na grafikonu 2, pored apsolutnih vrednosti finansijskih prihoda, rashoda i rezultata, pratimo i stopu rasta finansijskih rashoda koji su, za razliku od finansijskih prihoda, povezani sa poslovnim aktivnostima. Analiza otkriva da je u došlo do ozbiljnog smanjenja gubitaka u ovom segmentu. Gubici koji nastaju kao posledica finansijskih transakcija su se prepolovili, smanjili su se sa 286,4 milijardi dinara na 141,2 milijarde dinara. Dakle, pojava dobitka u bilansima privrede je u mnogo većoj meri odraz smanjenja finansijskih rashoda, nego što je rezultat dobrih ostvarenja u tzv. core biznisu. 129

130 Prethodna kretanja bila bi svakako dobra ako ona znače stvarno razduživanje privrede i smanjenje obaveza po osnovu kamata. Problem je, međutim, u tome, što se ni u jednoj analiziranoj godini, uključujući i godinu, dugoročne i kratkoročne finansijske obaveze nisu smanjile u odnosu na prethodnu godinu. Naprotiv, uvek su se povećavale. Otkuda onda ovako veliki pad finansijskih rashoda? Istraživanja u ovom pravcu vode nas u analizu kretanja vrednosti evra u odnosu na dinar, posmatrajući u isto vreme kretanje stope troškova pozajmljenog kapitala računate iz odnosa između finansijskih rashoda (dakle i sa rashodima kamata i negativnim kursnim razlikama) i prosečnog stanja dugoročnih i kratkoročnih finansijskih obaveza. Rezultati takve analize predstavljeni su u tabeli 8: Tabela 8. Analiza međuzavisnosti kretanja stope troškova pozajmljenog kapitala u zavisnosti od promene kursa dinara Analizirajući rezultate iz tabele 8, situacija u vezi sa dobitnim ostvarenjima postaje jasnija. Stabilan kurs dinara, što je slučaj u (u godini kurs evra bio je 79,0 dinara) i (naravno stabilnost vezujemo za dan bilansiranja, a ne za fluktuacije tokom godine), značio je uvek znatno manju stopu troškova pozajmljenog kapitala. Vidimo da je ova stopa bila gotovo ista u i kada je kurs dinara bio stabilan. Takođe, najveći rast kursa (u godini) bio je praćen najvišom stopom troškova pozajmljenog kapitala. Nakon prethodne analize nameće se odgovor na naše prvo postavljeno pitanje u ovom delu rada. Pojava dobitka u godini, što je svakako dobra vest, nije nažalost rezultat povećanja efikasnosti srpske privrede, već posledica dejstva nekontrolabilnih faktora u okviru kojih kretanje kursa ima ključnu ulogu. Valutna klauzula pri zaduživanju u kombinaciji sa nestabilnim oštrijim oscilacijama kursa uvodi privredu u ozbiljne finansijske rizike. Bez namere da se na ovom mestu dublje bavimo ovim problemom, čini nam se da učinjena analiza jasno pokazuje koliko su igre sa kursom opasne po privredu. Sa nešto manjim nivoom zaduženosti u godini finansijski rashodi su bili veći u odnosu na godinu za 104,8 milijardi dinara, dok je stopa pozajmljenog kapitala bila veća za 4,5 procentnih poena. U ovom kontekstu valjda je jasno šta znači kreirati stabilan i siguran poslovni ambijent. Nakon prethodnog, ostaje nam odgovor na pitanje, da li dobitna ostvarenja iz godine, mogu da zadovolje interese postojećih investitora i da li su dovoljno atraktivna da privuku nove ulagače. U tu svrhu poslužićemo se oprobanim i u svetu široko korišćenim merama profitabilnosti koje povezuju iskazane rezultate sa visinom angažovanog kapitala koji je učestvovao u stvaranju takvih rezultata. Naime, koristićemo stopu prinosa 130

131 na poslovnu imovinu (Return on Operating Assets ROOA), stopu prinosa na ukupnu imovinu (Return on Assets ROA) i stopu prinosa na kapital (Return od Equty ROE). Kretanja ovih stopa prinosa, zajedno sa njihovim određujućim veličinama stopa dobitka i koeficijentima obrta, u izabranom petogodišnjem periodu predsatvljena su u tabeli 9: Tabela 9. Pregled ključnih pokazatelja profitabilnosti Opredeljenje za izabrane stope prinosa sasvim je razumljivo. Prva od njih, stopa prinosa na poslovnu imovinu, neophodna je za sagledavanje profitabilnosti tzv. core biznisa, stopa prinosa na ukupnu imovinu služiće za sagledavanje prinosa koji je oslobođen uticaja načina finansiranja, dok će stopa prinosa na vlasnički kapital služiti za testiranje stepena ispunjenja vlasničkih interesa i kao mera atraktivnosti ulaganja. Generalno posmatrano, profitabilnost srpske privrede merena bilo kojom od pomenutih stopa prinosa je daleko od zadovoljavajuće. Prinos na poslovnu imovinu (ROOA) bi trebalo da bude dovoljno visok da nakon pokrića troškova pozajmljenog kapitala, ostalih rashoda i troškova poreza obezbedi zadovoljavajući prinos investitorima. U tom smislu, dovoljno je da uporedimo iskazane stope prinosa iz tabele 9 (najviši nivo je 3.62% u godini), sa iskazanim troškovima pozjamljenog kapitala iz tabele 8 (kreću se u rasponu od 12,79% do čak 22,03%) i da odmah bude jasno koliko su poslovni dobici skromni i koliko je stopa prinosa zasnovana na odnosu između poslovnog dobitka i prosečne poslovne imovine udaljena od prihvatljivog nivoa. Problem očigledno postoji na obe strane: profitabilnost core biznisa je na nedopustivo niskom nivou, ali su i troškovi kapitala nepodnošljivo visoki. Slična ocena važi i za prinos na ukupnu imovinu (ROA), kao odnosa između dobitka pre kamata i poreza (Earnings Before Interest and Tax EBIT) i prosečne ukupne imovine. ROA, kao svojevrsna mera sposobnosti vraćanja dugova, ponovo potvrđuje veliku udaljenost iskazanih stopa prinosa od troškova pozajemljenog kapitala. Razlike koje postoje između ROOA i ROA nisu velike (ROA je na nešto višem nivou) i one su posledica različitog metodološkog pristupa pri njihovom obračunu. Naime, investiciona osnova je niža pri obračunu ROOA, jer je ukupna imovina (koja se koristi pri obračunu ROA) umanjena za iznos dugoročnih i kratkoročnih finansijskih plasmana koji ne učestvuju u stvaranju poslovnog dobitka. Zbog toga bi ROOA trebalo da bude veća od ROA. Međutim, pri obračunu EBIT se uzima širi koncept prihoda u odnosu na obračun poslovnog dobitka, 131

132 što je uzrokovalo da su stope EBIT veće od stopa poslovnog dobitka, a samim tim i da stope prinosa na ukupnu imovinu budu veće od stopa prinosa na poslovnu imovinu. Nešto veći koeficijenti obrta poslovne u odnosu na ukupnu imovinu (i jedni i drugi su veoma niski i ispod su jedinice) učinili su da ove razlike budu manje. Već i do sada učinjena analiza otkriva kakva je situacija sa stopom prinosa na kapital, kao merom sposobnosti stvaranja prinosa koji pripadaju vlasnicima. Naime, u normalnim okolnostima kada je privreda profitabilna, logično je da ROA bude iznad troškova kapitala i da se taj višak prinosa preliva vlasnicima, što dalje uslovljava da ROE bude veći od ROA. U srpskoj privredi je situacija drugačija. Troškovi duga su veći od prinosa na ukupnu imovinu, pa se sada negativni efekti prelivaju na stopu prinosa na kapital stvarajući situaciju u kojoj je prinos na kapital ispod prinosa na ukupnu imovinu (ROE < ROA). Ovo je tipičan primer negativnog efekta finansijskog leveridža. 7 Da situacija bude još nepovoljnija, u tri od pet analiziranih godina stope prinosa na kapital su negativne. Imajući sve prethodno u vidu, jasan je odgovor i na ranije postavljeno drugo pitanje o dovoljnosti iskazanih dobitaka (u i godini). Odgovor je očigledno negativan. Ostaje nam samo da, u cilju još eksplicitnijeg sagledavanja uzorka nepovoljnog kratanja ROE, izvršimo dublje dekomponovanje ove stope, posmatrajući je kao četvorokomponentnu stopu prinosa na kapital, što je učinjeno na slici 1: Slika 1. Dekomponovanje stope prinosa na kapital 7 O leveridžu koji je zanovan na finansijskoj strukturi više pogledati: Stickney, C., P. Brown & J. Wahlen (2007), Financial Reporting, Financial Statement Analysis, and Valuation A Strategic Perspective, Thomson, Mason, p

133 Razložena stopa prinosa na kapital čini još očiglednijim posledice, ali i uzroke teškog stanja srpske privrede. Nizak nivo koeficijenata obrta ukupne imovine (u svakoj godini manji od 1) ukazuje na nedovoljan obim privrednih aktivnosti i nedovoljan stepen zaposlenosti. Činjenica je da se poslovna imovina u posmatranom petogodišnjem periodu povećala 1,5 puta i da takav rast nije praćen bržim rastom prihoda. Oni su veći tek 1,41 put. Ipak, nama se čini da razloge za niski obrt ne treba tražiti u rastu imovine. Bliži smo tome da učinjena ulaganja nisu dovoljna. Problem je dominantno u niskom rastu prihoda, a mogući razlozi su: prvo, da postojeća imovina zbog svoje zastarelosti nije u stanju da stvara adekvatne prihode i, drugo, da kapaciteti nisu dovoljno iskorišćeni. Stanovišta smo, da je ovde reč i o jednom i o drugom. Pomaci na ovom planu doprineli bi i rastu stopa EBIT, koje su takođe više nego skromne. Lako ćemo zapaziti sa prethodne slike da središne dve komponente stope prinosa na kapital o kojima smo prethodno govorili, predstavljaju zapravo prinos na ukupnu imovinu (ROA). Teorijski, ako bi se ukupna pasiva sastojala samo od komponenti vlasničkog kapitala tada bi prva i četvrta komponenta ROA na slici (stepen zaduženosti i teret duga) bila jednaka jedinici, te bi onda i ROA bila jednaka ROE. Međutim, stepen zaduženosti, kao odnos između prosečne imovine i prosečnog kapitala, razumljivo raste sa zaduživanjem, dok na drugoj strani teret duga, kao odnos između neto dobitka i EBIT biva manji od jedinice, jer troškovi finansiranja smanjuju neto dobitak. Samim tim, efekat zaduživanja na stopu prinosa na kapital može da bude pozitivan, ako pokazatelji zaduženosti rastu brže nego što se pokazatelji tereta duga smanjuju, ali i negativan ako je situacija obrnuta. 8 U slučaju srpske privrede, zaduženost se očigledno povećava, sa možda prihvatljivim odnosom duga i kapitala 52,6:47,4 u godini na zabrinjavajućih 59,9:40,1 u godini (u situacija je još nepovoljnija zbog iskazanih gubitaka). Međutim, prava slika efekata zaduživanja vidi se kroz visinu pokazatelja tereta duga. Pravo značenje vrednosti ovih pokazatelja biće jasnije, ako kažemo da, primera radi, u godini od 100 dinara EBIT samo 17 dinara ostane u neto dobitku. Ponovo, dolazimo do zaključka da je zaduživanje srpske privrede praćeno negativnim efektima finansijskog leveridža. Dakle, generalno možemo zaključiti da privredu Republike Srbije karakterišu nedovoljna efikasnost (niski koeficijenti obrta), nizak nivo profitabilnosti prihoda (niske stope dobitaka), rastući stepen zaduženosti (povećanje duga na račun kapitala) i neprihvatljivo visoko opterećenje finansijskim rashodima. Ipak, na ovom mestu moramo ukazati i na specifičnosti analize uspešnosti privrede na osnovu zbirnih finansijskih izveštaja i u tom kontekstu malo relativizovati prethodne zaključke. Naime, zbirna analiza svih sektora zajedno ne znači du su finansijsko-strukturni i problemi (ne)profitabilnosti jednako raspoređeni po sektorima i unutar njih po granama i preduzećima. Da bismo stekli barem opštu predstavu o performansama pojedinačnih sektora unutar privrede kao celine, u tabeli 10 dajemo kratak pregled učešća pojedinih komponenti rezultata sektora u zbirnim ostvarenjima privrede. 8 Više o ovome videti: Malinić, D., V. Milićević & N. Stevanović, op. cit., str

134 Tabela 10. Pregled učešća ključnih komponenti rezultata po sektorima Sama namena rada i ograničeni prostor ne daju mogućnosti da se detaljnije bavimo analizom pojedinačnih sektora. Zbog toga ćemo samo kratko nagovestiti nekoliko bitnih stvari. Prvo, različiti sektori različito doprinose ukupnoj profitabilnosti privrede. Mereno učešćem u poslovnim dobicima prednjače trgovina, prerađivačka industrija, rudarstvo i sektor informisanja i komunkacija. Drugo, različiti sektori su različito opterećeni finansijskim rashodima. Ukupni finansijski rashodi na nivou cele privrede u najvećoj meri se odnose na prerađivačku industriju (čak 32,23% u godini) i trgovinu (22.07% u godini). Još je nepovoljnija situacija u pogledu učešća ova dva sektora u gubicima koji nastaju kao posledica finansijskih transakcija, gde oba sektora zajedno u ukupnim gubicima učestvuju sa čak 66,44%. Ipak, između ovih sektora postoji značajna razlika. Prerađivačka industrija ne može da podnese teret ovakvih rashoda, između ostalog zbog nedovoljnog nivoa aktivnosti, što je uvodi u veoma visoke gubitke, dok sektor trgovine i sa ovakvim finansijskim rashodima ima visoko učešće u neto dobicima privrede (oko 24% u godini). Konačno, činjenica je da neki sektori, kao što su informisanje i komunikacije, rudarstvo i skup ostalih (uglavnom uslužnih) sektora, u godini imaju znatno veće učešće u neto dobicima nego u poslovnim dobicima, što ukazuje na to, da su manje opterećeni finansijskim rashodima u odnosu na druge i što je još važnije da takve rashode mogu da podnesu. Samo ovaj kratak osvrt potvrđuje da svi sektori nisu jednako profitabilni i da je, razumljivo, takva situacija i sa pojedinim granama i pojedinačnim preduzećima. Zdravi delovi privrede trebalo bi da budu nosioci rasta. 5. Procena mogućnosti rasta Nakon svega izloženog, postavlja se pitanje kakvi su izgledi za poboljšanje finansijskostrukturne i prinosne pozicije srpske privrede. Videli smo da je finansijsko-strukturno nasleđe izuzetno opterećujuće, zaduženost se u kontinuitetu povećava, neto obrtni kapital kao indikator finansijske ravnoteže je negativan, dok su prinosi takođe često negativni ili tek nešto iznad nule. U takvim uslovima identifikovanje uzroka postojećeg 134

135 stanja i prepoznavanje mogućnosti za unapređenje performansi privrede predstavljaju veliki izazov. Procena mogućnosti rasta se uobičajeno testira pomoću dva pokazatelja: interne stope rasta i održive stope rasta. Kako bi se jasnije sagledale mogućnosti uticaja na ostvarivanje većih stopa rasta ponovo ćemo predstaviti njihove dekomponovane verzije (videti tabelu 11). Tabela 11. Interna i održiva stopa rasta Interna stopa rasta, kao odnos između zadržanog dobitka i prosečne ukupne imovine preduzeća, pokazuje u kojoj meri privreda može da raste oslanjajući se samo na interne izvore finansiranja. Naziv interna označava da rast može biti održan bez dodatnih eksternih izvora finansiranja. S druge strane, održiva stopa rasta podrazumeva i upotrebu eksternih dužničkih izvora finansiranja. Reč je o rastu koji može biti održan zadržavanjem odgovarajuće strukture kapitala i to upotrebom dela dobitka koji se zadržava (reinvestira) u preduzeću i eksternih pozajmljenih izvora, pri čemu nema privlačenja dodatnog vlasničkog kapitala emisijom akcija (ili na drugačiji način u zavisnosti od pravne forme). 9 Imajući u vidu rezultate analize na prethodnim stranama, kretanje vrednosti ovih stopa ne predstavlja veće iznenađenje. Veći značaj prikazivanja stopa rasta je u tome što one ukazuju na mogućnosti uticaja na njihovu visinu. To je moguće učiniti povećanjem dobitaka, većim zadržavanjem iskazanih dobitaka u preduzeću i povećanjem prinosa. U situacijama kada nije moguć rast na prethodno opisan način, onda su kompanije prinuđene da pribavljaju dodatni kapital iz eksternih izvora, vlasničkih i dužničkih. Problem sa prvim, vlasničkim izvorima, je u nedostatku razvijenog tržišta kapitala na kome bi bilo moguće doći do kapitala na taj način. Ovi problemi su prilično složeni i u ovom napisu ih ostavljamo po strani. Još je ozbiljniji problem sa dodatnim zaduživanjem. Privreda je inače u velikoj meri opterećena dugovima, što znači izložena i visokom dejstvu finansijskih rizika, te bi svako dodatno zaduživanje značilo veće troškove finansiranja u uslovima kada su i postojeći troškovi finansiranja preterano visoki. Problem kome se svakako mora posvetiti pažnja odnosi se na profitabilnost prihoda, ili, možda je bolje reći na strukturu troškova koji određuju profitabilnost. Ranije smo već 9 Brealey, R. S. Myers & F. Allen (2006), Corporate Finance, Mc Graw Hill /Irwin, p

136 konstatovali problem u vezi sa nedovoljnim nivoom aktivnosti i neiskorišćenosti kapaciteta. Sada želimo da problem niskih stopa dobitaka u okviru poslovnih aktivnosti dodatno osvetlimo. U tom cilju, u tabeli 12 prilažemo analizu uticaja pojedinih kategorija troškova na visinu stope poslovnog dobitka. Tabela 12. Analiza strukture poslovnog dobitka Cilj prethodne analize je identifikovanje mogućnosti za unapređenje na ovom području, ali i prepoznavanje problema koji ovde postoje. Zbog niskog nivoa aktivnosti razumno je bilo očekivati da je učešće fiksnih troškova visoko, ali je situacija drugačija. Stope bruto poslovnog dobitka predstavljaju naličje učešća troškova direktnog materijala i nabavne vrednosti robe, kao tipično varijabilnih troškova, u poslovnim prihodima. To znači da razliku od stopa bruto poslovnog dobitka do 100 čine ovi troškovi i da se njihovo učešće u prihodima kreće u proseku negde oko 65%. To je, generalno posmatrano, veoma visoko opterećenje prihoda i iz razlike koja ostaje teško je očekivati povoljnije poslovne rezultate. Niski troškovi amortizacije (oko 4%) ukazuju na visok stepen zastarelosti opreme. Svojim malim učešćem oni utiču na iskazivanje povoljnijih performansi, ali zamagljuju predstavu o pravim problemima. Ovakvi kapaciteti, proizvodna i cenovna nekonkurentnost ne mogu ni da odbace visoke prihode i posledično više stope dobitka i prinosa. To ponovo upućuje na potrebu preduzimanja novih investicija, privlačenja dodatnog kapitala i podizanje konkurentnosti privrede. Naravno, ovo ne znači da u ovom segmentu ne postoji potreba za efikasnijim upravljanjem troškovima. Naprotiv, ona je preko potrebna, ali sama sigurno nije dovoljna. Očigledno je da su problemi rasta srpske privrede višestruki. Oni su kompleksni između ostalog zbog činjenice da, s jedne strane, privreda zahteva značajna kapitalna ulaganja, kako bi se povećala konkurentnost srpske privrede, dok, s druge strane, postoji ozbiljan problem finansiranja takvih investicija. Internih izvora gotovo da nema zbog malih dobitaka i visokih kumulitanih gubitaka. Mogućnosti pribavljanja dodatnih vlasničkih i 136