Analiza finansijskih izveštaja i upravljanje zalihama u farmaciji

Transcription

1 Univerzitet Singidunum Departman za postdiplomske studije Poslovna ekonomija Master studijski program Master rad Analiza finansijskih izveštaja i upravljanje zalihama u farmaciji Mentor: Prof. dr Milovan Stanišić Beograd, Kandidat: Nemanja Jotić Broj indeksa:401215/2009

2 Sadržaj Uvod... 5 I Deo Analiza finansijskih izveštaja Načela bilansiranja Načelo stalnosti Načelo zaštite poverilaca Načelo uzročnosti Načelo opreznosti Načelo realizacije Načelo impariteta Načelo najniže vrednosti Načelo dnevne vrednosti Načelo najviše vrednosti Načelo finansijske pažnje Načelo istinitosti Načelo jasnosti Načelo povezanosti bilansa Načelo identiteta bilansa Načelo kontinuiteta bilansa Načelo podudarnosti bilansa Finansijski izveštaji Bilans stanja Sadržaj bilansa stanja Bilans uspeha Prihodi Rashodi Izveštaj o tokovima gotovine Direktan metod Indirektan metod Ostali izveštaji Analiza izveštaja

3 3.1 Horizontalna analiza Vertikalna analiza Racio analiza Racija likvidnosti Racija aktivnosti Racija finansijske strukture Racija rentabilnosti Racija tržišne vrednosti Analiza izveštaja o novčanim tokovima Analiza leveridža Poslovni leveridž Finansijski leveridž Kombinovani leveridž Zaključak II Deo Upravljanje zalihama Zalihe Kategorije zaliha Troškovi zaliha Vrednovanje zaliha Periodični sistem vrednovanja zaliha Metod specifične identifikacije Metoda prosečne cene Metoda prva ulazna-prva izlazna (FIFO) Metoda poslednja ulazna-prva izlazna (LIFO) Kontinuirani sistem vrednovanja zaliha Osnovne odluke o zalihama Optimalna veličina porudžbine Optimalni momenat plasiranja porudžbine Zaključak III Deo Primena u farmaciji

4 1. Budžetiranje Vrste budžeta Planiranje budžeta Primena u farmaciji Analiza finansijskih izveštaja na primeru PHOENIX Pharma d.o.o. Beograd Upravljanje zalihama u farmaciji Nabavka lekova Proces nabavke lekova Vrednovanje zaliha u farmaciji Zaključna razmatranja Literatura

5 Uvod Osnovna uloga farmaceuta u društvu je izdavanje lekova pacijentima propisane od strane lekara, I snabdevanje građanstva proizvodima bitnim za ljudsko zdravlje. Danas farmaceuti takođe savetuju pacijente o izboru lekova, dozama, interakcijama između lekova, kao i o neželjenim efektima njihove upotrebe. Farmaceuti doprinose smanjenju grešaka prilikom upotrebe lekova, povećanju saradnje pacijenata, boljoj kontroli hroničnih bolesti, i smanjenju dugoročnih troškova zdravstvenog osiguranja. Iako je više teorijsko, ovo istraživanje ima za cilj upoznavanje sa analizom finansijskih izveštaja i upravljanjem zaliha, i njihovim uticajem na poslovanje farmaceuta. Naučni ciljevi rada su opis bilansa, njihovo sastavljanje i prikaz osnovnih metoda analiza bilansa, kao i upoznavanje sa metodama upravljanja zalihama. Operativni ciljevi pokušavaju da prikažu njihovu primenu u farmaceutsloj praksi. Osnovna hipoteza istraživanja je: Primena metoda analize finansijskih izveštaja i metoda upravljanja zalihama, omogućavaju farmaceutima da pruže maksimalnu uslugu pacijentima. Metodološki pristup radu podrazumevao je upotrebu osnovnih analitičkih metoda poput analize, apstrakcije, specijalizacije i dedukcije. Takođe u izradi su korišćene i osnovne sintetičke metode kao što su sinteza, konkretizacija i generalizacija. Od opštih naučnih metoda korišćene su analitičko deduktivne i hipotetičko deduktivne. Za potrebe istraživanja podaci su prikupljani iz više izvora stručne literature, na osnovu izvornih propisa i akata, kao i iz razgovora sa farmaceutima. Statistički podaci prikazani u radu, su podaci prikupljani i objavljeni od strane organizacija i pojedinaca koji se bave analizom finansijskih izveštaja. Rad je podeljen na tri veće celine. Prvi deo prikazuje finansijske izveštaje i metode njihove analize. Drugi deo se bavi upravljanjem zaliha. Treći deo prikazuje praktičnu primenu prikupljenih podataka. 5

6 I Deo Analiza finansijskih izveštaja Analiza finansijskih izveštaja je skup aktivnosti koje služe za ispitivanje finansijskog stanja preduzeća u proteklom periodu i sadašnjosti, u cilju ocenjivanja uspeha poslovanja kao i proceni budućih potencijala i rizika. Pored menadžmenta preduzeća analizu finansijskih izveštaja koriste i: kreditori, investitori, poreske vlasti, regulatorna tela i ostali pojedinci i organizacije koje koriste podatke iz finansijskih izveštaja u cilju donošenja ekonomskih odluka vezanih za preduzeće. Osnovni izvor podataka za analizu su eksterni finansijski izveštaji preduzeća, kao i dodatni izveštaji dostavljeni od strane menadžmenta. Analizom se uočavaju važne promene u poslovanju preduzeća, dok su finansijski izveštaji samo skup finansijskih informacija. Iako analizu finansijskih izveštaja koriste brojne, često sa različitim ciljevima, grupe, osnovne metode i sredstva finansijske analize su univerzalni i mogu biti korišćeni od strane svih interesnih grupa. Prvi deo se sastoji iz tri celine. U prvom delu prikazana su pravila koja se koriste prilikom izrade bilansa. Drugi deo daje uvid u finansijske izveštaje, njihovu podelu i strukturu. Treći deo se bavi metodama analize i prikazuje njihovu podelu, upotrebu i interpretaciju dobijenih rezultata. 6

7 1. Načela bilansiranja Načela bilansiranja predstavljaju principijelna pravila prikazivanja bilansa i utvrđivanja vrednosti (procenjivanja) bilansnih pozicija 1. Načela bilansiranja su se definisala i razvijala tokom vremena zajedno sa napredovanjem računovodstvene teorije i teorije bilansa, a pod uticajem pravila i zakona privrednog zakonodavstva. Iz tih razloga dolazi i do suprotnosti pojedinih bilansnih načela. Konflikt između načela rešava se određivanjem cilja i svrhe bilansa, i tom prilikom se koriste ona načela koja se slažu sa ciljem i svrhom bilansa. 1.1 Načelo stalnosti Načelo stalnosti odnosi se na životni vek preduzeća. Po ovom načelu preduzeće nema životni vek, već je osnovano sa ciljem večnog postojanja. Tokom postojanja preduzeća potrebno je periodično bilansiranje (najmanje jednom godišnje) u cilju određivanja finansijskog položaja i finansijskog rezultata kao osnove za upravljanje preduzećem. Pošto iz neograničenog životnog veka preduzeća proizlaze periodičnost i privremenost bilansiranja, bilansne pozicije se procenjuju po nabavnim cenama. 1.2 Načelo zaštite poverilaca Načelo zaštite poverilaca polazi od imovinskog shvatanja bilansa 2. Kroz imovinski bilans preduzeća otkriva se garantna supstanca preduzeća u formi sopstvenog kapitala, rezervi, i neraspoređene dobiti. Do garantne supstance preduzeća se dolazi razlikom aktive (imovine preduzeća) i obaveza. Što je ova razlika, garantna supstanca, veća, 1 Jovan Rodić, Gordana Vukelić, Mirko Andrić, Teorija politika i analiza bilansa, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., str Statička teorija bilansa 7

8 veća je i zaštita poverioca, pošto se u slučaju gubitka prvo gubi sopstveni kapital pa tek onda pozajmljena sredstva. Da bi se zaštitila garantna supstanca potrebno je oprezno bilansiranje finansijskog rezultata i time se sprečava prelivanje supstance u finansijski rezultat a time i u potrošnju. 1.3 Načelo uzročnosti Po načelu uzročnosti (korelacije), pri obračunu periodičnog rezlultata prihodima se dodaju svi prihodi nastali tokom obračunskog perioda, i da se rashodima dodaju svi rashodi nastali tokom istog perioda. Takođe načelo zahteva da ako se prihodi obračunavaju po sistemu fakturisane realizacije (računaju se svi prihodi bez obzira na trenutak naplate) da se rashodi obračunavaju na bazi troškova sadržanih u fakturisanoj realizaciji (bez obzira na trenutak isplate) 3. A ako se prihodi obračunavaju po sistemu naplaćene realizacije rashodi se moraju obračunavati na bazi troškova sadržanih u naplaćenoj realizaciji. Na ovaj nači se postiže korelacija između prihoda i rashoda. Načelo uzročnosti se primenjuje i prilikom alociranja troškova na nosioce dodeljuju se onom nosiocu troškova koji je te troškove prouzrokovao. Ovim se dolazi do istinite cene koštanja. Istinita cena koštanja se primenjuje prilikom procenjivanja zaliha nedovršenih proizvoda, osnovnih sredstava, poluproizvoda i gotovih proizvoda. Prilikom utvrđivanja nabavne cene takođe se koristi načelo uzročnosti. Svi troškovi nastali prilikom nabavke sredstva, poput transporta i carine, dodeljuju se sredstvu koje ih je prouzrokovalo. Na ovaj način se dobija nabavna cena koja se koristi za vrednovanje osnovnih sredstava, zaliha materijala i robe. 3 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str. 15 8

9 1.4 Načelo opreznosti Načelo opreznosti zahteva da se prihodi odmeravaju na niže a rashodi na više, bez samovolje i potcenjivanja finansijskog rezultata iz špekulatvinih razloga. Načelo opreznosti može doći u sukob sa načelom kontinuiteta u slučajevima promene metoda procenjivanja pojedinačnih bilansnih pozicija. Takođe načelo opreznosti je u sukobu sa načelom istinitosti, koje zahteva da bilans ne sadrži latentne rezerve i skrivene gubitke, a primenom načela opreznosti dolazi do stvaranja latentnih rezervi. Načelo opreznosti se ostvaruje primenom podnačela: realizacije, impariteta, dnevne vrednosti, najviše i najniže vrednosti Načelo realizacije Po načelu realizacije, dobitak se ne može iskazati ako nije tržišno potvrđen (prihodi moraju biti potvrđeni kroz akt realizacije proizvoda na tržištu). Načelo realizacije se ne primenjuje u slučaju interne realizacije po osnovu stvaranja osnovnih sredstava za sopstvene potrebe preduzeća pošto taj prihod nije realizovan na tržištu, a prilikom procene koristi se načelo najniže vrednosti Načelo impariteta Upotrebom načela impariteta gubitci se iskazuju iako nisu tržišno potvrđeni. Po načelu impariteta ako postoji verovatnoća da potraživanje neće biti naplaćeno ono se mora otpisati, nezavisno od pravnog čina otpisa. Takođe obaveze moraju biti iskazane i onda kada one nisu stvarno nastale ali postoji velika verovatnoća da će nastati, poput zateznih kamata. 4 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str. 15 9

10 1.4.3 Načelo najniže vrednosti Ovim načelom se imovinski delovi bilansa procenjuju uz pomoć nabavne cene ili cene koštanja, ali pod uslovom da ove cene nisu više od trenutnih tržišnih cena. Načelo najniže vrednosti se ne odnosi na osnovna sredstva, pošto bi njihovo stalno korigovanje sa tržišnom cenm znatno otežalo bilansiranje, i zato što je taj deo imovine namenjen sopstvenoj upotrebi preduzeća. Osnovna sredstva se iz tog razloga bilansiraju po nabavnoj vrednosti, odnosno ceni koštanja, ali se mora izvršiti njihovo otpisivanje kroz amortizaciju i dodeliti rashodima u bilansu uspeha tokom procenjenog veka trajanja. Još jedna primena načela najniže vrednosti je određivanje vrednosti zaliha i hartija od vrednosti. Prilikom određivanje vrednosti zaliha upoređuje se nabavna cena (cena koštanja) sa trenutnom tržišnom cenom i uzima se najniža. Za hartije od vrednosti se upoređuju nominalna i tržišna vrednost i opet se bira najniža Načelo dnevne vrednosti Načelo dnevne vrednosti pripada imovinskom shvatanju bilansa pošto bilansirana imovina odgovara vrednosti koja se može dobiti njenom trenutnom prodajom. Ali pošto periodični bilansi nisu imovinski bilansi, načelo se koristi u okviru načela najniže vrednosti i prilikom gašenja preduzeća kada je potrebno iskazati imovinu preduzeća Načelo najviše vrednosti Zahtev načela najviše vrednosti je da se obaveze bilansiraju najmanje u visini nominalne vrednosti, i ostavlja se mogućnost povećanja vrednosti obaveza u određenim slučajevima. Na primer, ako postoji mogućnost da će se obaveze povećati na osnovu zateznih kamata, vrednost zatezne kamate biće obračunata i stavljena na teret rashoda. Putem rezervisanja mogu se obezbediti pokrića budućih troškova poput investicionog 10

11 održavanja osnovnih sredstava, postproizvodnih troškova (servisiranje proizvoda u garantnom roku), obnavljanje prirodnog bogatstva Načelo finansijske pažnje Prilikom primene načela opreznosti u bilansiranju doći će do stvaranja latentnih rezervi. Njihovo stvaranje odgovara načelu finansijske pažnje pošto se na taj način smanjuje rizik od budućih negativnih finansijskih rezultata kao i olakšava finansiranje. Zbog upotrebe latentnih rezervi načelo finansijske pažnje je u suprotnosti sa načelom istinitosti. 1.6 Načelo istinitosti Načelom istinitosti se zahteva bilansiranje u kome se ne pojavljuju ni latentne rezerve ni skriveni gubitci. Ovim zahtevom se u proceni bilansnih pozicija odbacuje načelo opreznosti, i izrađuje se imovinski bilans, vrši se utvrđivanje objektivne vrednosti u bilansu (vrednost imovine preduzeća) što odgovara objektivnoj istini. Ako u obzir uzmemo načelo stalnosti i dinamičko shvatanje bilansa, istinitost možemo shvatiti u relativnom smislu. Relativna istinitost je obezbeđena ako se procena bilansnih pozicija zasniva na objektivnim osnovama (osnovama koje se mogu dokazati). Pod ovim uslovima moguće je primenjivati načelo opreznosti a da bilans odgovara istinitosti u relativnom smislu. Ovakav bilans može sadržati latentne rezerve, i smatrati se istinitim, osim ako su latentne rezerve odmerene iz špekulativnih razloga. Ispuštanje bilo koje bilansne pozicije, kao i unos fiktivnih pozicija u bilans je takođe u suprotnosti sa načelom istinitosti. 5 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str

12 1.7 Načelo jasnosti Načelom jasnosti se obezbeđuje da su pozicije u bilansima tačno i razumljivo nazvane. To se odnosi na raščlanjivanje bilansnih pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha, i na zabranu prebijanja (kompenzacije) pojedinih pozicija aktive i pasive, odnosno prihoda i rashoda. Prilikom raščlanjavanja pozicija aktive, po načelu jasnosti, potrebno je jasno prikazati funkciju koju određena imovina ima u poslovanju preduzeća (osnovna sredstva, obrtna imovina, dugoročni finansijski plasmani). Prilikom raščlanjavanja pozicija pasive potrebno je podeliti kapital na osnovu vlasništva, vremena raspoloživosti i po osnovu nastajanja obaveza. Svako preterano raščlanjavanje pozicija aktive i pasive smatra se u suprotnosti sa načelom jasnosti, pošto otežava čitanje bilansa i zaključivanja na osnovu finansijskog i imovinskog stanja preduzeća. U slučaju raščlanjavanja prihoda i rashoda potrebno je jasno pokazati po kom osnovu je prihod, odnosno rashod, nastao. Time se omogućuje uvid u izvore finansijskog rezultata (podela ukupnog finansijskog rezultata po izvorima) što je neophodno za ocenu uspešnosti poslovanja preduzeća. 1.8 Načelo povezanosti bilansa Prilikom primene opreznosti u bilansiranju ne obezbeđuje se istinitost bilansa u smislu tačnog prikazivanja finansijskog rezultata i imovine preduzeća. Iz ovih razloga je dinamička teorija bilansa postavila zahtev vremenske uporedivosti bilansa, i postavila ga iznad tradicionalnog zahteva zaštite poverioca 6. Razlog je taj što su u jednoj dinamičnoj privredi za uspeh preduzeća zainteresovani, pored vlasnika, i poverioci. Za poverioce, kao i za preduzeće, je od velikog značaja podatak da li se rezultat tekuće godine (u odnosu na prethodnu) smanjuje ili povećava. U slučaju povećanja finansijskog rezultata preduzeće ostvaruje napredak u poslovanju, a pripisivanjem pozitivnog finansijskog rezultata sopostvenom kapitalu dovodi do povećanja garantne supstance za poverioce. 6 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str

13 Prilikom pojave negativnog finansijskog rezultata dolazi i do smanjenja garantne supstance što umanjuje stepen zaštite poverioca. Iz ovoga se može zaključiti da poveriocima nije važna samo trenutna visina garantne supstance, već i njene promene kroz promene finansijskih rezultata. Ostvarivanje načela vremenske povezanosti bilansa ostvaruje se kroz sledeća podnačela: načelo indetiteta bilansa, kontinuiteta bilansa i podudarnosti bilansa Načelo identiteta bilansa Identitet bilansa je jednakost (istovetnost) bilansa otvaranja jednog obračunskog perioda sa zaključnim bilansom prethodnog obračunskog perioda. Poštovanjem jednakosti bilansa onemogućava se tajna promena vrednosti bilansnih pozicija. Od pravila se može odstupiti jedino u slučaju da je takav postupak naložen zakonskim propisom Načelo kontinuiteta bilansa Pod kontinuitetom bilansa se podrazumeva vremenska povezanost više uzastopnih zaključnih bilansa. Postoje formalni i materijalni kontinuitet zaključnih bilansa. Formalni kontinuitet zaključnih bilansa znači da se spoljna forma niza uzastopnih bilansa ne sme razlikovati. To znači da se u bilansima moraju nalaziti isti nazivi bilansnih pozicija, ista sadržina bilansnih pozicija i isti redosled upisivanja bilansnih pozicija u bilans. Vremenskim upoređivanjem više takvih uzastopnih bilansa dobija se informacija o razvoju preduzeća. Materijalni kontinuitet zaključnih bilansa podrazumeva da se u nizu uzastopnih bilansa koriste isti načini procenjivanja bilansnih pozicija. Pored primene istih načela prilikom procenjivanja bilansnih pozicija, pojedinačno procenjivanje bilansnih pozicija mora biti izvršeno na isti način. Osnovni cilj materijalnog kontinuiteta bilansa je obezbeđivanje vremenske uporedivosti više uzastopnih rezultata, kako bi se otkrile tendencije u poslovanju preduzeća. U određenim slučajevima je moguće da preduzeće 13

14 promeni način procenjivanja bilansnih pozicija (prelazak sa FIFO na LIFO metod procene zaliha u slučaju rasta cena), ali u tom slučaju preduzeće je dužno da u aneksu uz zaključni bilans obrazloži zašto je došlo do promene kao i da kvantitativno izrazi koliko je ta promena delovala na iskazani finansijski rezultat Načelo podudarnosti bilansa Podudarnost bilansa, ili podudarnost finansijskih rezultata, postoji ako je zbir svih periodičnih rezultata tokom života preduzeća jednak ukupnom finansijskom rezultatu koji se utvrđuje na kraju života preduzeća kao razlika između sopstvenog kapitala u likvidacionom bilansu i spostvenog kapitala iskazanog prilikom osnivanja u osnivačkom bilansu. Ova jednakost se obezbeđuje ako je bilansiranje vršeno bez latentnih rezervi i skrivenih gubitaka koje dolaze do izražaja najkasnije u likvidacionom bilansu. Iz ovih razloga podudarnost bilansa je u skladu sa načelima istinitosti i uzročnosti, ali je u suprotnosti sa načelom opreznosti. Suprotnost sa načelom opreznosti traje sve dok se latentne rezerve ne objektiviziraju. Da bi se objasnila podudarnost totalnog finansijskog rezultata i zbira periodičnih finansijskih rezultata potrebno je bolje definisati finansijski rezultat. Klasična definicija pozitivnog finansijskog rezultata je bruto dobitak koji potiče od razlike između prihoda i rashoda, i neto dobitak koji potiče od razlike bruto dobitka i poreza na finansijski rezultat 7. Ali sam neto dobitak se retko u celini akumulira za sopstveni kapital. U sopstveni kapital se akumulira samo deo neto dobitka kroz povećanje rezervnog kapitala, isplatu dividende u vidu akcija. Ostatak neto dobitka odlazi na isplatu plata zaposlenima iz rezultata, isplatom dividende akcionarima u gotovom i učešća u neto dobitku drugim vlasnicima kapitala. Iz navedenog sledi da se podudarnost totalnog finansijskog rezultata i zbir pojedinačnih periodičnih rezultata ostvaruje samo ako se periodični finansijski rezultat definiše kao deo neto dobitka akumuliranog za sopstveni kapital. 7 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str

15 2. Finansijski izveštaji Preduzeća svoje poslovanje obavljaju preko transakcija. Transakcije su prikaz ekonomskih aktivnosti kroz novčanu vrednost, evidentirane na dosledan i logičan način. Prema poreklu transakcije se mogu podeliti na eksterne, one koje nastaju usled poslovanja sa kupcima, dobavljačima i kreditorima (čine veliku većinu transakcija), i interne one koje se dešavaju isključivo unutar preduzeća (poput isplate plata zaposlenima). Kada se transakcije grupišu nastaju razni izveštaji koji pokazuju rezultate transakcija u određenim oblastima poslovanja. Tako nastaju finansijski izveštaji i oni se koriste u preduzećima za praćenje rezultata i planiranje. Tri najvažnija izveštaja su bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o novčanim tokovima. Oni se pripremaju na kraju određenog perioda i radi poređenja obično se prikazuju sa izveštajima iz prethodnih perioda. 2.1 Bilans stanja Bilans stanja je trenutna slika finansijskog položaja preduzeća na određeni dan. 8 U njemu su svi resursi preduzeća kategorizovani kao sredstva, svi dugovi preduzeća su kategorizovani kao obaveze, a sve investicije vlasnika kao kapital. 9 Preduzeće koristi svoja sredstva, zajedno sa potraživanjima, za proizvodnju, kupovinu proizvoda za prodaju ili pružanje usluga. Svoja sredstva preduzeće finansira iz obaveza (duga) i vlasničkim kapitalom (sopstveni kapital ili samo kapital). Osnovna struktura bilansa stanja se predstavlja sledećom jednačinom: Sredstva (imovina) Obaveze = Sopstveni kapital 8 Goranka Knežević, Analiza finansijskih izveštaja, Univerzitet Singidunum, (2009), Beograd, str George E. Ruth, Analiziranje finansijskih izvještaja, Daily Press d.o.o., (2006), Podgorica, str

16 Ovom jednačinom se lakše razumeju promene u finansijskoj strukturi preduzeća. Promenu na jednoj stavci mora da prati promena na drugoj da bi jednačina ostala u ravnoteži. Nova sredstva preduzeće može nabaviti prodajom ili naplatom drugih sredstava (potraživanja), stvaranjem (povećanjem) obaveza ili povećanjem kapitala. Na primer, kupovinom zaliha na odloženo stvara se dug (povećavaju se obaveze). Ako su zalihe kupljene novcem dobijenim od vlasnika ubrizgavanjem kapitala povećava se sopstveni kapital. Obaveze prema dobavljačima mogu se platiti novcem dobijenim od prodaje zaliha (smanjuju se sredstva) ili zaduživanjem kod banaka (povećavaju se obaveze). Transakciju može predstavljati svaka kombinacija povećanja i smanjenja sredstava, obaveza i kapitala sve dok je jednačina u ravnoteži. Prilikom procene finansijskog stanja preduzeća računovođa razmatra šta preduzeće poseduje sredstva, šta duguje obaveze i vlasnički kapital. Preduzeća sredstva obično evidentiraju po istorijskom trošku (tržišnoj ceni u trenutku kupovine). Evidentiranje po istorijskom trošku u periodima inflacije može prouzrokovati razlike između iznosa u knjigama i sadašnje vrednosti, zato što nije prikazano povećanje i smanjenje vrednosti usled inflacije. U proces sastavljanja bilansa stanja ulazi i procena vrednosti i likvidnosti svake pozicije aktive. Likvidnost je sposobnost preduzeća da sredstva pretvori u novac po tržišnoj, ili približno tržišnoj, ceni u cilju blagovremene otplate dospelih obaveza. Nelikvidnost je situacija u kojoj je stvarna vrednost sredstava, izražena u novčanim jedinicama, manja od dospelih obaveza. Visoka likvidnost smanjuje rizik od nemogućnosti plaćanja dospelih obaveza. Klasifikacija pozicija u bilansu stanja predstavlja razvrstavanje i grupisanje pozicija po određenom kriterijumu. Kriterijumi za razvrstavanje bilansnih pozicija mogu biti različiti, a najčešći kriterijumi za aktivu su 10 : Funkcionalnost. Po kriterijumu funkcionalnost sredstva se grupišu po funkciji koju imaju u poslovanju preduzeća: operativna sredstva (sredstva nužna za obavljanje 10 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str

17 delatnosti preduzeća), investiciona sredstva (dugoročna finansijska ulaganja), neposlovna sredstva (sredstva nepotrebna za obavljanje delatnosti preduzeća). Rok vezanosti. Sredstva se dele na tri grupe: dugoročno vezana sredstva, kratkoročno vezana sredstva i likvidna sredstva (gotovina u blagajni ili na depozitnom računu u banci) Pojavni oblik sredstva. Realna sredstva (osnovna sredstva i zalihe), monetarna sredstva (potraživanja, hartije od vrednosti i gotovina) i izgubljena sredstva (gubitak iskazan u aktivi). Stepen likvidnosti. Sredstva se grupišu po rokovima transformacije u novčani oblik. Na primer: gotovina i lako utržive hartije od vrednosti imaju prvi stepen likvidnosti, potraživanja od kupaca imaju drugi stepen likvidnost jer će se naplatiti u veoma kratkom roku, potraživanja po osnovi kratkoročnih kredita imaju likvidnost trećeg stepena, gotovi proizvodi četvrtog, nezavršena proizvodnja petog, zalihe materijala šestog, a dugoročna potraživanja i osnovna sredstva sedmog stepena likvidnosti. Pravno-ekonomski odnos sa dužnikom. Ako je preduzeće povezano sa drugim preduzećem na dugi rok u cilju zajedničke proizvodnje, prodaje ili finansiranja, sva potraživanja se grupišu i prikazuju na posebnoj poziciji (potraživanja od povezanih preduzeća) u cilju sastavljanja konsolidovanog bilansa stanja povezanih preduzeća. Lokacija dužnika. Deli se na dve grupe: potraživanja od domaćih dužnika i potraživanje od inostranih dužnika. Kriterijumi za klasifikaciju pozicija pasive su 11 : Vlasništvo. Izvori finansija se dele u dve grupe: sopstveni izvori (osnovi kapital i neraspoređena dobit) i pozajmljeni izvori (sve obaveze preduzeća) 11 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str

18 Ročnost. Po ročnosti izvori finansija se dele u tri grupe. Trajni (osnovni kapital i rezerve), dugoročni (dugoročna rezervisanja, dugoročne obaveze po osnovu zajmova i emisije dugoročnih obveznica), kratkoročni (kratkoročni zajmovi i obaveze iz poslovanja). Osnov nastanka izvora finansija. Sopstveni izvori finansiranja se dele na početni kapital, kapital iz finansijskog rezultata i kapital po osnovu revalorizacije. Pozajmljeni izvori finansiranja se klasifikuju prema pravnom osnovu nastanka obaveze: finansijski zajmovi, robni zajmovi, emisija obveznica, obaveze po osnovu nabavke robe (dobavljači), obaveze po platama, obaveze po porezima itd. Pravno-ekonomski odnos sa poveriocem. Ako je preduzeće povezano sa drugim obaveze prema tim preduzećima se prikazuju na posebnoj poziciji obaveze prema povezanim preduzećima, u cilju izrade konsolidovanih bilansa. Lokacija poverioca. Obaveze se dele na dve grupe: domaći poverioci i strani poverioci Sadržaj bilansa stanja Stalna aktiva Stalnu aktivu čine nelikvidna sredstva koja se neće pretvoriti u novac za 12 meseci 12. Najvažnija stavka stalne aktive su osnovna sredstva. U ostale stavke spadaju: novčana vrednost životnog osiguranja, unapred plaćeni troškovi, potraživanja od radnika i vlasnika, investicije u druga preduzeća, odloženi troškovi i nematerijalna ulaganja. 12 George E. Ruth, (2006), str

19 Osnovna sredstva. Osnovna sredstva su sva ona sredstva koja ulaze u proces proizvodnje celokupnom svojom vrednošću ali se ne troše u celosti, već se njihova vrednost postepeno smanjuje usled korišćenja pri čemu zadržavaju svoj prvobitni oblik. 13 U osnovna sredstva spadaju građevinski objekti, vozila, mašine i oprema. Zavisno od delatnosti preduzeća vrednost osnovnih sredstava varira. U izradi bilansa stanja osnovna sredstva se prikazuju po knjigovodstvenoj vrednosti. Knjigovodstvena vrednost se dobija kada se nabavna vrednost osnovnog sredstva umanji za akumuliranu amortizaciju do datuma bilansiranja. Za poverioce je od veće važnosti likvidaciona vrednost koja je često dosta niža od knjigovodstvene zbog ograničenog roka za prodaju sredstva. Sva osnovna sredstva, osim zemljišta, gube svoju ekonomsku vrednost tokom korisnog veka trajanja. 14 U trenutku kupovine osnovna sredstva se vrednuju po nabavnoj ceni i dalje se amortizuju tokom vremena. Prilikom obračuna amortizacije osnovnih sredstava treba razmotriti: Nabavnu vrednost osnovnih sredstava u bilansu stanja Period amortizacije Rezidualnu vrednost osnovnog sredstva Prilikom knjiženja u bilans stanja kao vrednost osnovnog sredstva ulaze svi troškovi nastali u procesu dovođenja osnovnog sredstva u stanje funkcionalne ispravnosti. Tu su uključeni troškovi prevoza, troškovi instalacije, troškovi montaže i porezi. Ovi troškovi mogu, ali ne moraju, da dodaju vrednost sredstvu. Nakon kupovine osnovno sredstvo se svake godine amortizuje deo nabavne vrednosti se prenosi kao trošak na bilans uspeha dok u bilansu stanja ostaje knjigovodstvena vrednost umanjena za taj iznos. Na kraju životnog veka sredstvo nema 13 Kata Škarić-Jovanović, Finansijsko računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2007,str George E. Ruth, (2006), str

20 nikakvu vrednost ili je dostiglo rezidualnu vrednost ispod koje ne može opasti. Amortizacija se može izračunavati vremenski ili funkcionalno. Vremenska amortizacija je zasnovana na životnom veku osnovnog sredstva tokom kojeg se smanjuje njegova vrednost. Funkcionalna amortizacija se izračunava na osnovu korišćenja osnovnog sredstva poput broja proizvedenih jedinica kod mašina ili broj pređenih kilometara kod vozila. Osnovno sredstvo koje se ne amortizuje je zemljište. Ako se koristi u redovnoj poslovnoj aktivnosti vodi se kao osnovno sredstvo, a u suprotnom smatra se investicijom. Ostala stalna aktiva Aktiva za koju se ne očekuje da se pretvori u novac u roku od 12 meseci. Nalaze se u ovoj grupi zbog nedostatka likvidnosti mada se neke stavke mogu klasifikovati kao tekuća imovina. U nju spadaju potraživanja za menice, potraživanja od zaposlenih i vlasnika, potraživanja i ulaganja u povezana pravna lica, odloženi troškovi, odloženi porezi i nematerijalna ulaganja. Tekuća aktiva Za tekuću aktivu se očekuje da će biti pretvorena u novac u roku manjem od godinu dana. Najznačajnije stavke tekuće aktive su: novac, utržive hartije od vrednosti, potraživanja i zalihe. Novčana sredstva su najlikvidniji oblik imovine. Zavisno od vrste delatnosti preduzeća mogu držati novčana sredstva u različitim oblicima. Na primer maloprodajna preduzeća moraju da imaju više gotovog novca da bi mogla normalno da posluju. 20

21 Potrebe preduzeća za gotovinom određuje vreme koje protekne između isplate i naplate gotovinom. 15 Najčešći oblik u kom se pojavljuju novčana sredstva su depoziti na računima u bankama raspoloživim za upotrebu u poslovanju preduzeća ili na privremenim kamatonosnim računima. Prilikom izbora vrste računa potrebno je obratiti pažnju na mogućnost raspolaganja novčanim sredstvima. Potraživanja. Ako prilikom prodaje robe ili pružanja usluge preduzeće omogući odloženo plaćanje u bilansu stanja javiće se stavka potraživanje iz poslovnih odnosa, dok se roba ili usuga ne naplati. Ili drugim rečima, potraživanja iz poslovnih odnosa održavaju nenaplaćena potraživanja od prodaje proizvoda ili usluga u okviru osnovne delatnosti preduzeća. 16 Iz ugla poverioca, potraživanja predstavljaju dobro sredstvo obezbeđenja kredita jer su likvidnija od zaliha. Ali potraživanja su dobro obezbeđenje samo dok preduzeće uspešno posluje. U slučaju bankrota preduzeća poverioci mogu imati velike probleme u naplati potraživnja. Na iznos i kvalitet potraživanja utiču brojni faktori. Loše stanje u privredi može izazvati sporiju naplatu potraživanja. Prilikom pada privredne aktivnosti, smanjuje se profit i likvidnost preduzeća. Kao rezultat javlja se sporija naplata od kupaca što uzrokuje sporije plaćanje dobavljačima. Sporija naplata potraživanja, pretvaranja potraživanja u novac, uzrokuje smanjenjem likvidnosti pa preduzeća imaju manje novca za poslovanje. Takođe na kvalitet potraživanja utiče i politika naplate od strane preduzeća. Ako se javlja često produžavanje roka plaćanja kupcima sa lošim bonitetom i labava politka naplate, mogu se javiti nenaplativa potraživanja. U slučaju da potraživanja ostanu nenaplaćena stvaraju se otpisana ili sumnjiva i sporna potraživanja. Preduzeća se unapred pripremaju na tu mogućnost tako što računaju procenat sumnjivih i spornih potraživanja iz prethodnih godina i na osnovu njih stvaraju rezerve za sumnjiva i sporna potraživanja. Rezerva se povećava tako što se u bilansu uspeha zaduži trošak sumnjivih i spornih potraživanja. Ako potraživanje postane 15 George E. Ruth, (2006), str George E. Ruth, (2006), str

22 nenaplativo tereti se račun rezervisanja za sumnjiva i sporna potraživanja, umesto troška u bilansu uspeha. Na ovaj nači preduzeće štiti bilans uspeha od iznenadnih gubitaka uzrokovanih lošom procenom politike prodaje na odloženo. Zalihe. Zalihe se sastoje iz tri komponente: zalihe sirovina, proizvodnje u toku i gotovih proizvoda. Ako se preduzeće bavi proizvodnjom ono mora da stvara zalihe sirovina koje se koriste u procesu proizvodnje. U knjigovodstvu se vode kao materijal, i označavaju stvari koje se troše u procesu proizvodnje. 17 Likvidnost sirovina određuje njihova krajnja svrha. Sirovine koje se mogu koristiti za različite stvari iz različitih delatnosti su likvidnije od sirovina koje se koriste u samo jednom proizvodnom procesu. Preduzeća mogu pokušati da se zaštite od gubitaka na cenama tako što će kupovati veće zalihe sirovina po nižim cenama u nadi da će ih prodati po višoj ceni ili da neće morati da kupuju nove zalihe po višim cenama. Ali time rizikuju velike gubitke u slučaju neočekivanog pada cena. Takođe držanje velikih količina zaliha negativno utiče na likvidnost preduzeća. Još jedna stavka koja se vezuje za proizvodna preduzeća je proizvodnja u toku. Iznos proizvodnje u toku zavizi najviše od dužine proizvodnog procesa. U slučaju kratkog proizvodnog procesa vrednost proizvodnje u toku je mala u odnosu na zalihe sirovina i gotovih proizvoda. U slučaju da je proces proizvodnje dug i kompleksan veći iznos sredstava biće vezan u proizvodnji u toku. Gotovi proizvodi predstavljaju robu koja se može prodati. Kod veleprodajnih i maloprodajnih preduzeća gotovi proizvodi su nabavljeni za dalju prodaju i smatraju se zalihama. Proizvodna preduzeća u zalihe gotovih proizvoda uključuju svaki gotov proizvod koji nije isporučen ili prodat. 17 Kata Škarić-Jovanović, (2007), str

23 2.2 Bilans uspeha Bilans uspeha, ili račun dobitka i gubitka, je pregled prihoda i rashoda jednog preduzeća u određenom vremenskom periodu. U pripremanju bilansa uspeha najčešće se koristi obračunska metoda, prihodi i rashodi se prikazuju u trenutku nastanka a ne u trenutku realizacije naplate 18. Bilans uspeha se može sačiniti i gotovinskom metodom po kojoj su rashodi priznati kada su plaćeni a prihodi kada su naplaćeni. Bilans uspeha se sastoji od prihoda i rashoda. Kada prihodi premašuju rashode preduzeće je profitabilno. Bilans uspeha pokazuje sposobnost preduzeća da svoje resurse pretvori u novac, zbog čega ga poverioci smatraju važnim instrumentom za procenu dugoročne profitabilnosti preduzeća. Pošto je zarada osnovna komponenta novca raspoloživog za vraćanje kredita, analiza bilansa uspeha je najvažniji faktor u odobravanju kredita. Bilans uspeha u svojoj uprošćenoj formi izgleda ovako: A. UKUPNI PRIHODI (I+II+III) I Poslovni prihodi II Finansijski prihodi III Ostali prihodi B. UKUPNI RASHODI (I+II+III) I Poslovni rashodi II Rashodi finansiranja III Ostali rashodi C. DOBITAK (A B) D. GUBITAK (B A) 18 George E. Ruth, (2006), str

24 Bilans uspeha je veza između bilansa stanja na početku računovodstvenog perioda sa bilansom stanja na njegovom kraju. Kombinacijom jednačina bilansa stanja i bilansa uspeha mogu se objasniti aktivnosti preduzeća tokom tog vremenskog perioda. Imovina = Obaveze + Vlasnički kapital + Prihodi + Rashodi Kada poslovne aktivnosti uključuju promene na bilansima stanja i uspeha data jednačina mora da prati evidentirane promene. Na primer, prilikom prodaje robe na odloženo, ona će se evidentirati na računu prihoda od prodaje (bilans uspeha) i računu kupca (bilans stanja). Takođe, potrebno je evidentirati i prateće promene na računu zaliha (bilans stanja) za prodatu robu i odgovarajuće prihode od prodaje (bilans uspeha). Upotrebom navedene jednačine razlka na bilansu uspeha pokazaće odmah dobitak, odnosno gubitak, od prodaje. Da je korišćena samo jednačina bilansa stanja bilo bi potrebno čekati kraj obračunskog perioda, da se računi zatvore, da bi posledica aktivnosti bila vidljiva. Da bi jednačina bila potpunija, da prikazuje sve transakcije preduzeća a ne samo one nastale od osnovnog poslovanja, potrebne su još dve modifikacije. Prva je ubacivanje transakcija koje prikazuju promene u vlasništvu kompanije koje utiču na promene u bilansu stanja, poput emitovanja dodatnih akcija ili otkup sopstvenih akcija od strane preduzeća. Druga modifikacija obuhvata isplatu profita vlasnicima u vidu dividendi. Uz ove modifikacije dolazimo do konačne jednačine. Imovina = Obaveze + Vlasnički kapital + Prihodi + Rashodi Dividende + Dodatni kapital od prodaje akcija Prihodi Za preduzeće prihodi perdstavljaju ukupan novac primljen na osnovu prodaje robe, ondosno pružanja uslga, u određenom vremenskom periodu. Takođe u prihode ulazi novac dobijen prodajom imovine i dobijene kamate na pozajmljena sredstva. Prihodi se iskazuju na dva načina: 24

25 Gotovinskim obračunom prihodi su prepoznati u trenutku naplate robe ili usluge Obračunskom metodom prihodi su prepoznati u trenutku prodaje robe Kriterijumi prema kojima se vrši klasifikacija prihoda jednog preduzeća zavise od toga koje se informacije o prihodima smatraju zanačajnim. Uobičajena podela prihoda je na: Poslovni prihodi prihodi nastali po osnovu obavljanja osnovne delatnosti preduzeća Finansijski prihodi prihodi nastali kao posledica upravljanja novčanim sredstvima preduzeća Ostali prihodi prihodi koji se ne mogu svrstati u navedene dve grupe prihoda Poslovni, ili redovni prihodi, su karakteristični po predvidivosti iznosa i vremenskoj dinamici, što je važna pretpostavka za finansijsko planiranje. 19 Ovi prihodi nastaju iz obavljanja osnovne delatnosti preduzeća. Tako da su prihodi od prodaje gotovih proizvoda redovni prihodi proizvodnih preduzeća, a prihodi od prodaje robe redovni prihodi trgovinskih preduzeća. Kod uslužnih preduzeća redovne prihode čine prihodi od pružanja usluga. Poslovni prihodi su usko povezani sa poslovnim rashodima pošto nastanku svakog poslovnog prihoda prethodi nastanak redovnih poslovnih rashoda. Finansijski prihodi se takođe ubrajaju u redovne prihode. Oni nastaju prilikom plasiranja finansijskih sredstava preduzeća. U finansijske prihode spadaju dividende, kamate na dugoročne plasmane, pozitivne kursne razlike, iskorišćeni kasa skonto odobren od strane dobavljača, zatezne kamate zaračunate dužnicima i sl. Za razliku od poslovnih prihoda, ne postoji uzročnost između finansijskih prihoda i finansijskih rashoda. 19 Kata Škarić-Jovanović, (2007), str

26 Ostali prihodi su prihodi koji se ostvaruju prilikom prodaje imovine preduzeća, naplati ugroženih potraživanja i slično. To su vanredni prihodi nastali van osnovne poslovne aktivnosti preduzeća. u ostale prihode spadaju 20 : Dobitak od prodaje osnovnih sredstava Dobitak od učešća u kapitalu i dugoročnih hartija od vrednosti Viškovi imovine utvrđeni popisom, osim viškova zaliha učinka Dobitak od prodaje materijala Naplaćena otpisana potraživanja Prihodi po osnovu efekta ugovorene zaštite od rizika Prihodi od smanjenja obaveza Prihodi od ukidanja dugoročnih rezervisanja Prihodi od usklađivanja vrednosti imovine sa tržišnom vrednošću Rashodi Rashodi predstavljaju smanjenje aktive tokom obračunskog perioda u formi odliva, ili trošenja sredstava, ili događaje na strani pasive koji utiču na smanjenje vlsničkog kapitala osim onih koji se odnose na raspodelu kapitala vlasnicima. 21 Rashodi se dele na poslovne rashode, finansijske rashode i ostale rashode. Poslovni rashodi su rashodi koji nastaju usled redovnog poslovanja preduzeća. U njih spadaju troškovi koji nastaju prilikom nabavke robe i materijala, troškovi prodaje robe i pružanja usluga troškovi zarada zaposlenih, troškovi amortizacija i rezervisanja, troškovi zakupa. Finansijski rashodi nastaju prilikom plasiranja finansijskih sredstava preduzeća. U finansijske rashode spadaju: zatezne kamate plaćene dobavljačima, negativne kursne razlike i sl. 20 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str International Accounting Standards Board, 26

27 Ostali rashodi obuhvataju 22 : Gubitke od rashodovanja, prodaje osnovnih sredstava Gubitak po osnovu prodaje učešća u kapitalu i dugoročnim hartijama od vrednosti Gubitke od prodaje materijala Manjkove imovine utvrđene popisom, osim manjkova zaliha učinka Rashode po osnovu ugovorene zaštite od rizika Rashode po osnovu otpisa potraživanja Rashode po osnovu otpisa zaliha materijala i robe Rashodi po osnovu usklađivanja vrednosti imovine sa tržišnom vrednošću 2.3 Izveštaj o tokovima gotovine Izveštaj o novčanim tokovima (cash flow) se definiše kao finansijski izveštaj u kome su prikazani prilivi i odlivi gotovine i gotovinskih ekvivalenata po osnovu poslovne, investicione i finansijske aktivnosti preduzeća u toku obračunskog perioda. 23 Gotovina predstavlja novac u blagajni, depozite po viđenju i kratkoročne depozite u poslovnim bankama, dok se u gotovinske ekvivalente ubrajaju kratkoročna, visoko likvidna ulaganja koja se brzo pretvaraju u gotovinu bez značajnog prisustva rizika konverzije. U gotovinske ekvivalente se ubrajaju komercijalni zapisi, obveznice, menice, čekovi i trezorske hartije od vrednosti sa rokom dospeće ispod tri meseca. Gotovinski ekvivalenti se smatraju sastavnim delom gotovine preduzeća zbog niskog rizika, brze konverzije, kao i niskih troškova konverzije. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem ulaganja sredstava u gotovinske ekvivalente su veća od stanja gotovine na računima i u blagajni. Razlog je činjenica da ulaganja u gotovinske ekvivalente donose veće prinose od kamate na deponovana sredstva u bankama. 22 J. Rodić, G. Vukelić, M. Andrić, (2007), str Goranka Knežević, 2009, str

28 Izveštaj o novčanim tokovima sadrži tri dela 24 : Tokovi gotovine iz poslovne aktivnosti Tokovi gotovine iz investicionih aktivnosti Tokovi gotovine iz finansijske aktivnosti Poslovne aktivnosti preduzeća čine glavne transakcije iz kojih proizlaze poslovni prihodi i rashodi. U poslovne aktivnosti spadaju: prodaja gotovih proizvoda, robe i usluga na eksternom tržištu, plaćanje obaveza prema dobavljačima, plaćanje troškova poslovanja i plaćanje drugih obaveza (porezi i doprinosi i sl.). Pored pomenutih u poslovnu aktivnost preduzeća spadaju i: isplate kamate na pozajmljene izvore finansiranja, naplata kamate na plasirana novčana sredstva, i kamate na obveznice drugih preduzeća. Pozitivni novčani tokovi, nastali iz pomenutih transakcija, nazivaju se primanja (prilivi) gotovine, dok se negativni tokovi nazivaju izdavanja (odlivi) gotovine. Razlika između priliva i odliva gotovine predstavlja neto novčane tokove iz poslovne aktivnosti. Investiciona aktivnost preduzeća obuhvata vrednovanje i izbor ulaganja, čiji se efekti očekuju u dugoročnom vremenskom periodu (period preko godinu dana). U investicione aktivnosti preduzeća spadaju: nabavka i prodaja nekretnina, postrojenja i opreme, i nematerijalnih sredstava. Pored pomenutih, investicione aktivnosti obuhvataju ulaganja i prodaju dugoročnih finansijskih instrumenata, poput akcija i obveznica. Razlika između primanja i izdavanja gotovine prilikom investicionih aktivnosti naziva se: neto novčani tok iz investicione aktivnosti. Finansijska aktivnost obuhvata transakcije koje određuju odnos preduzeća i njegovih partnera koji obezbeđuju izvore finansiranja (akcionari i kreditori). Posledica finansijskih aktivnosti je promena veličine i strukture izvora finansiranja. Prilive iz finansijskih aktivnosti čine: uzimanje kredita, emisije akcija i obveznica. Rashode iz finansijskih aktivnosti čine: isplata dividendi, vraćanje glavnice kredita i vraćanje nominalnog duga 24 Goranka Knežević, 2009, str

29 po osnovu obveznica. Kao i u prethodnim slučajevima, prilivi i odlivi gotovine iz finansijskih aktivnosti čine neto novčani tok iz finansijske aktivnosti. Prema MRS 7 Izveštaj o novčanim tokovima, novčani tokovi iz poslovne aktivnosti se mogu prikazivati koristeći dve osnovne metode: direktan metod i indirektan metod Direktan metod Prilikom primene direktnog metoda moraju se prikazati glavne vrste bruto gotovinskih priliva i odliva 25. Za sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima direktnom metodom potrebno je raspolagati sa sledećim podacima: dva bilansa stanja sa početka i kraja posmatranog perioda, i bilans uspeha za taj period. Sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima polazi od utvrđivanja razlika u pozicijama bilansa stanja. Razlike u pozicijama nastaju kao rezultat promena pozicija aktive i pasive tokom obračunskog perioda. Na ovaj način se sagledavaju nihovi uticaji na naovčane tokove. Promene u pozicijama aktive mogu se prevesti na novčane tokove na sledeći način: Povećanja pozicija aktive izaziva odliv gotovine. Smanjenje pozicija aktive izaziva priliv gotovine. Promene u pozicijama pasive mogu se prevesti na novčane tokove na sledeći način: Povećanje pozicija pasive izaziva priliv gotovine u preduzeće. Smanjenje pozicija pasive izaziva odliv gotovine. Nakon utvrđivanja razlika u bilansnim pozicijama i njihovim uticajem na novčane tokove potrebno je klasifikovati pozicije u jednu od tri osnovne aktivnosti. Sledeći korak, prema direktnoj metodi, je povezivanje pozicija bilansa stanja sa odgovarajućim pozicijama u bilansu uspeha. 25 Goranka Knežević, 2009, str

30 Prihodi od prodaje se korikuju sa odgovarajućom pozicijom aktive, odnosno kupcima. Prihodi se koriguju naniže na ime povećanja kupaca, ili naviše ako je došlo do smanjenja kupaca. Troškovi prodatih gotovih proizvoda se koriguju naviše na ime povećanja zaliha i smanjenja obaveza prema dobavljačima, i na naniže kada se smanjuju zalihe gotovih proizvoda i kada se povećavaju obaveze prema dobavljačima. U novčane tokove iz poslovanja čine i plaćanja ostalih troškova poslovanja (troškovi prodaje, kamata i poreza) koji se koriguju sa povezanim pozicijama bilansa stanja (AVR, PVR, obaveze po osnovu kamata, obaveze po osnvu poreza i sl.). U slučaju da jedan trošak iz bilansa uspeha nema svoj odgovarajući račun u bilansu stanja, on se unosi u svom orginalnom iznosu Indirektan metod Indirektan metod sastavljanja izveštaja o novčanim tokovima daje iste konačne rezultate u svim aktivnostima, ali je način prikazivanja pozicija priliva i odliva gotovine u poslovnoj aktivnosti različit. 26 Indirektnom metodom se utvrđuje razlika između bilansnih pozicija dva uzastopna bilansa stanja. Takođe, potrebno je obezbediti: informacije o ostvarenom neto dobitku, troškovima amortizacije, i informacije o isplaćenim i deklarisanim dividendama. Izrada izveštaja polazi od indirektnog načina utvrđivanja tokova gotovine iz poslovne aktivnosti na način da se neto dobitak i drugi nenovčani troškovi saberu i koriguju za ostale prilive i odlive gotovine iz poslovne aktivnosti. Povećanje sredstava deluje negativno na ostale novčane tokove i koriguje ostvareni dobitak i amortizaciju na niže, dok smanjenje sredstava i potraživanja koriguje dobitak naviše. Svako povećanje obaveza koriguje neto dobitak naviše, dok smanjenje obaveza koriguje neto dobitak na niže. Indirektan metod daje iste rezultate po osnovu sve tri aktivnosti, kao i direktan metod. Razlika između metoda je struktura pozicija poslovne aktivnosti. 26 Goranka Knežević, 2009, str

31 2.4 Ostali izveštaji Izveštaj o promenama na kapitalu je sastavni deo finansijskih izveštaja satavljenih u skladu sa MRS 1, i namenjen je vlasnicima kapitala. Izveštaj se sastavlja kao poseban i u njemu se kao minimum iskazuju sledeće pozicije: neto dobitak (gubitak) obračunskog perioda, stavke prihoda i rashoda koje ne ulaze u bilan uspeha već se priznaju u korist, ili na teret, kapitala, i zbirni efekti promena u računovodstvenoj politici. Takođe, izveštaj sadrži i informacije o kapitalnim transakcijama, saldo akumuliranog dobitka na početku i kraju perioda, kao i kretanje za period i promene na svakoj klasi akcijskog kapitala, emisione premije i rezervi na početku i kraju perioda. Napomene su prilozi koji idu uz finansijske izveštaje. Napomene su neophodan prateći element finansijskih izveštaja. One sadrže kvalitativne i kvantitativne informacije vezane za osnove na kojima su finansijski izveštaji sastavljeni, odnosno računovodstvene politike koje su primenjene za evidentiranje značajnih događaja. Cilj napomena je da pruže korisnicima neophodne informacije za tumačenje finansijskih izveštaja. U napomenama se daju skraćeni opisi ili detaljnije analize pozicija u bilansima. 31

32 3.Analiza izveštaja Analiza finansijskih izveštaja bavi se kvanticifiranjem i istraživanjem odnosa i veza koji postoje između pozicija u bilansima, na način da se omogući ispravna ocena finansijskog položaja uspešnosti i likvidnosti poslovanja. 27 U analizi finansijskih izveštaja koriste se sledeći instrumenti: horizontalna analiza, vertikalna analiza, racio analiza, analiza pomoću neto obrtnog fonda, i analiza leveridža. 3.1 Horizontalna analiza Horizontalna analiza je komparativna analiza pozicija u bilansu stanja, ili uspeha, između tekuće i prethodne godine. Prvi korak u analizi je izračunati razliku između bilansnih pozicija tekuće i prethodne godine. Zatim se dobijena razlika deli sa iznosom prethodne godine, pa se taj količnik množi sa 100, da bi se dobila procentualna razlika. = ć h h Vertikalna analiza Vertikalna analiza je analiza u kojoj se određene bilansne pozicije prikazuju kao 100%, pa se onda ostale pozicije iskazuju kao procenat od te osnovne pozicije. Vertikalna analiza je strukturna analiza finansijskih izveštaja, odnosno sagledavanje odnosa više pozicija u odnosu na jednu koja se tretira kao 100%. 3.3 Racio analiza Racio analiza predstavlja proizvod različitih finansijskih izveštaja, a njen zančaj se ogleda prvenstveno u tome što sumira ključne odnose i rezultate koji ukazuju na 27 Goranka Knežević, 2009, str

33 finansijske performanse preduzeća. 28 Finansijski racio (koeficijent, indikator, pokazatelj) je indeks koji povezuje dva računovodstvena broja, a dobija se deljenjem jednog broja drugim. 29 Analiza finansijskih racia obuhvata dve vrste poređenja. Na prvom mestu je unutrašnje poređenje. Prilikom unutrašnjeg poređenja analitičar može da uporedi sadašnje indekse sa indeksima iz prethodnih perioda i na taj način otkrije da li postoje promene u poslovanju preduzeća tokom vremena. Takođe može uporediti racio sa planiranim budućim vrednostima i utvrdi da li se ostvaruju planovi poslovanja. Druga vrsta poređenja je spoljno poređenje. Spoljnim poređenjem se upoređuju finansijski raciji jednog preduzeća sa pokazateljima drugih preduzeća iz iste delatnosti, ili sa industrijskim prosekom u određenom vremenskom trenutku. Ovo poređenje daje bolji uvid u relativno finansijsko stanje i uspešnost preduzeća. Takođe, spoljna poređenja pomažu u otkrivanju značajnih odstupanja od industrijskog proseka (ili standarda). Potrebno je napomenuti da se raciji industrijskog proseka trebaju koristiti samo kao vodilja, a ne kao cilj. Na osnovu izvora informacija finansijske indekse delimo na: Racija bilansa stanja Racija bilansa uspeha Racija bilansa uspeha/bilansa stanja U zavisnosti od podataka koje nam pružaju, finansijske pokazatelje možemo podeliti u sledeće grupe: Racija likvidnosti 28 Marko Ivaniš, Sandra Nešić, Poslovne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2011, str James C. Van Horne, John M. Wachowicz, JR., Osnovi finansijskog menadžmenta, Data Status, Beograd, 2007, str