Manje poznati investicioni instrumenti u bankarskom poslovanju

Transcription

1 mr Marija Jovanović Visoka škola za računovodstvo i berzansko poslovanje Manje poznati investicioni instrumenti u bankarskom poslovanju Apstrakt Uporedna praksa raspolaže sa širokim spektrom investicionih instrumenata pogotovu po pitanju dužničkih hartija od vrednosti. Značaj ovih instrumenata ističe i uporedna teorija na sledeći način: Postoje i dobre vesti, investitori imaju alat koji ublažava korodirajući efekat koji bi inače inflacija ostavila na njihove finansijske planove. Neki od investicionih instrumenata su u upotrebi bezmalo od samog institucijalizovanja bankarskog poslovanja, mada su mnogi od njih i danas u širokoj upotrebi, često se karakterišu kao klasični investicioni instrumenti. Dok su pojedini investicioni instrumenti novijeg datuma, te se stoga svrstavaju u savremene investicione instrumente. Širok spektar bankarskih poslova i usluga u savremenim uslovima, nastao je kao potreba i posledica, a pod uticajem niza različitih faktora. Jedan od bitnijih faktora je konkurencija koje su banke sredinom dvadesetog veka dobile u nizu različitih finansijskih institucija koje su nastale specijalizacijom određenih segmenata poslovanja koje su nekada banke obavljale, i agresivnijim tržišnim pristupom. Tako reći sve bankama konkurentske institucije posluju sa investicionim instrumentima. Ukoliko se fokusiramo na pitanje investicionih instrumenata, onda je sa aspekta bankarskog poslovanja značajno selektovanje i definisanje i onih koji su u domaćoj teoriji i praksi možda manje poznati a koji su već duže vreme u upotrebi u uporednoj praksi, a posebno savremenih investicionih instrumenata, odnosno, onih koji su novijeg datuma. Ključne reči:

2 Investicioni instrumenti, bankarsko poslovanje, finansijski derivati, opcije, fjučersi, korporativne obveznice, konvertibilne obveznice, obveznice indeksirane inflacijom, tipični investicioni instrumenti, investicioni instrumenti novijeg datuma... Uvod Problem investicionih instrumenata u bankarskom poslovanju prodire po dubini i u problematiku samog bankarskog poslovanja. Time se posebno sa aspekta uporedne prakse nameće pitanje definisanja bankarskog poslovanja kao i pitanje šta predstavlja njegov integralni deo. Moglo bi se reći da savremeno bankarsko poslovanje u sebi integriše sve aspekte globalnog društvenog razvoja. Čime se posledično postavlja niz pitanja kao što su: Šta je banka? Da li su i druge finansijske institucije banke? Zašto se kao takvima tretiraju? Da li je upotreba investicionih instrumenata dovela do integrisanja i ne bankarskih finansijskih sistema u bankarsko poslovanje i zašto? Da li je uticaj investicionih hartija od vrednosti ključni faktor koji je uticao na razvoj bankarskog poslovanja? Širok spektar bankarskih poslova i usluga u savremenim uslovima, nastao je kao potreba i posledica, a pod uticajem niza različitih faktora. Jedan od bitnijih faktora je konkurencija koje su banke sredinom dvadesetog veka dobile u nizu različitih finansijskih institucija koje su nastale specijalizacijom određenih segmenata poslovanja koje su nekada banke obavljale, i agresivnijim tržišnim pristupom. Tako reći sve bankama konkurentske institucije posluju sa investicionim instrumentima. Ukoliko se fokusiramo na pitanje investicionih instrumenata, onda je sa aspekta bankarskog poslovanja značajno selektovanje i definisanje i onih koji su u domaćoj teoriji i praksi možda manje poznati a koji su već duže vreme u upotrebi u uporednoj praksi, a posebno savremenih investicionih instrumenata, odnosno, onih koji su novijeg datuma. Sagledavanje iskustava i saznanja uporedne teorije i prakse je od posebnog značaja za domaću teoriju i praksu. Mora se pomenuti i to da je domaća praksa već izvesnim delom integrisana u međunarodne finansijske sisteme. Međutim, pod integracijom se u velikoj meri misli na integrativne procese domaćeg bankarskog poslovanja odnosno, tako reći samu implementaciju uporednih sistemskih rešenja. Sa

3 jedne strane posmatrano pozitivne karakteristike mogu biti reflektovane kao ubrzavanje procesa razvoja domaćeg finansijskog sistema. Sa druge strane, to može imati i negativne aspekte, ukoliko se taj proces bude odigravao brže u odnosu na domaću teoriju i misao i ukoliko joj bude nedostajao kritički aspekt. Uloga investicionih instrumenata u bankarskom poslovanju Svakako da je jedna od primarnih funkcija većine banaka i mnogih njihovih bliskih konkurenata, odobravanje zajmova preduzećima i pojedincima. Međutim sva sredstva jedne finansijske institucije ne mogu da se raspodele na zajmove. Pre svega mnogi zajmovi su nelikvidni oni se ne mogu lako prodati pre dospeća ako je banci ili drugoj instituciji zajmodavcu, hitno potreban gotov novac. 1 Zajmovi takođe, spadaju u najrizičnija sredstva i najčešće sa najvišim kamatnim stopama za neizvršene obaveze po bilo kojoj osnovi kredita. Svaki znatan pad ekonomske aktivnosti u nekom regionu utiče na kvalitet zajmovnog portfelja. Tada u mnogim zemljama prihodi po zajmu banaka podležu oporezivanju, te se stoga javlja potreba za poreskom zaštitom posebno u ovim periodima kada je stavka prihoda po zajmu na visokom nivou. Iz napred navedenog, kao i niza drugih razloga, banke kao i druge finansijske institucije prenose znatan deo svog portfelja kapitala - obično nešto između petine do trećine celokupnog kapitala u neku drugu značajnu kategoriju prihoda, odnosno investicije u hartijama od vrednosti kojima upravljaju službenici za investicije. Pored toga, uloga portfelja investicionih instrumenata je stabilizacija prihoda. 2 Zatim, poravnavanje izloženosti zajmovnog portfelja kreditnom riziku. Obezbeđivanje zagarantovanog izvora likvidnosti prodajom hartija od vrednosti ili se iste mogu koristiti kao garancija za pozajmicu dosatnih gotovinskih sredstava. Za smanjenje izloženosti porezu, posebno u slučaju pribavljanja prihoda po zajmu koji najčešće podleže oporezivanju. Služi takođe, kao garantovano obezbeđenje angažovana sredstva ( osiguranje državnih, lokalnih i vladinih depozita koje drže banke) kao i zaštita od gubitka nastalih zbog promene kamatne stope. Za razliku od mnogih zajmova investicioni instrumenti se daleko lakše mogu utržiti, odnosno kupiti ili prodati i na taj način izvršiti prestruktuiranje sredstava 1 Peter s. Rose and Sylvia C. Hudgins, Bankarski menadžment i finansijske usluge, Novi Sad, 2005., 2 Kada prihodi po zajmu opadaju - prihodi po investiciji rastu

4 ukoliko je to neophodno. Pomoću visoko kvalitetnih investicionih instrumenata može se postići jači finansijski izgled banke odnosno, usaglasiti bilans. Upravo iz napred navedenih razloga, broj investicionih instrumenata kojima raspolažu finansijske institucije kao što su između ostalih i banke je u sve većem porastu. Veliki obim različitih investicionih instrumenata sa kojima banke raspolažu omogućavaju im lakše i brže upravljanje finansijsama, što ih takođe čini konkuretnijim na finansijskom tržištu. Zato je broj investicionih instrumenata kojima raspolažu finansijske institucije kao što su između ostalih i banke u sve većem porastu. Možemo ih u širem smislu podeliti u dve osnovne grupe, (1) na instrumente tržišta novca sa dospećem u jednogodišnjem roku, niskim rizikom i visokom utrživošću, (2) na instrumente tržišta kapitala sa rokovima dospeća preko jedne godine, sa visokom očekivanom stopom prihoda i većom mogućnošću kapitalne dobiti. Investicioni računi zauzimaju veoma važanu poziciju intersekcije u bilansu zbog puno značajnih uloga koje imaju. Investicije se često evidentiraju na prolaznim računima. Relano gledano finansijska sredstva za investicije, nalaze se između gotovinskih sredstava, zajmova i depozita. Kada su gotovinska sredstva mala, neke hartije od vrednosti će se prodati kako bi se povećala gotovinska sredstva, sa druge strane ukoliko su gotovinska sredstva isuviše velika jedan deo viška tih sredstava se po pravilu plasira u investicione instrumente. Takođe, ukoliko je potražnja za zajmovima slaba, povećavaju se investicije u cilju održavanja rentabilnosti. Međutim, ukoliko je potražnja za zajmovima velika, pojedine investicije će se prodati kako bi se povećana potražnja ublažila. Tipični investicioni instrumenti Neki od investicionih instrumenata su u upotrebi bezmalo od samog institucijalizovanja bankarskog poslovanja, mada su mnogi od njih i danas u širokoj upotrebi, često se karakterišu kao klasični investicioni instrumenti. Dok su pojedini investicioni instrumenti novijeg datuma, te se stoga svrstavaju u savremene investicione instrumente.

5 Najtipičniji investicioni instrumenti tržišta novca su blagajnički zapisi. Najklasičniji među njima su zapisi blagajnički zapisi trezora predstavljaju, kratkoročni diskontovani investicioni instrument sa dospećem kraćim od jedne godine. Obzirom da su najveći izdavaoci ovih hartija od vrednosti državni trezori i da sa time u vezi uživaju punu državnu podršku, ova činjenica kombinovana sa, njihovim obimom ( kao što je na primer slučaj sa blagajničkim zapisima Trezora SAD), stavljaju ove instrumente u centralnu poziciju na tržištu novca. Trezori prema redovnoj osnovi izdaju blagajničke zapise koji zastarevaju za četiri nedelje, tri meseca ili šest meseci kao i druge blagajničke zapise sa različitim vremenom dospeća ponekad i kraćim od jednog meseca. Kao što su na primer Cash management bills 3 Trezora SAD. Slobodno preneto bi označavali blagajničke zapise trezora za upravljanje gotovinom. Ovi trezorski zapisi su u ponudi s vremena na vreme, sa različitim zastarevanjem. Vreme između saopštenja izvesnog izdanja, aukcije i izdavanja traje najčešće nedelju dana ili manje. CMB s se izdaju kako bi se premostile sezonske fluktuacije u gotovinskim pozicijama u trezoru. Trezor Sjedinjenih Država, održava i vodi redovan i unapred utvrđen respored za svoje ponuđene hartije od vrednosti. Sadašnji 4 aukcioni ciklus za trezorske zapise je na nedljenom nivou. Između saopštenja o aukciji i aktuelnog izdavanja hartija od vrednosti, trgovina trezorskim zapisima se odvija na takozvanom (when issued, po izdavanju) odnosno ovo tržište nije ništa drugo nego Foforward market 5 tj. Forvard tržište. Mnogi dileri unose na aukciju trezorskih blagajničkih zapisa krupne kratke pozicije u nadi da će pokriti ove pozicije sa zapisima koje steknu na aukciji. Dileri se obavezuju dalje da će svojim klijentima ili drugim dilerima ispostaviti zapise po unapred utvrđenoj ceni a saldiranje biti izvršeno nakon što zapisi budu izdati. Činjenica je da se sve ispostave zapisima kojima se trguje na ovaj način dogode istog dana kada su i zapisi izdati. 6 3 Ne postoji ekvivalentan naziv za ovu hartiju od vrednosti u našem jeziku, mada u praktičnoj primeni predtsvaljaju državne zapise čija je svrha ograničena na upravljanje gotovinom. 4 Kenneth D. Garbade, Fixed Income Analytics, The MIT Press, USA 1996., Tržište na kojem se dileri hartijama od vrednosti (što obuhvata i banke ovlašćene za obavljanje dilerskih poslova), ugovaraju ispostavljanje valute, robe kao i finansijskih odnosno investicionih instrumenata po ugovorenoj fiksnoj ceni uodređenog datuma u budućnosti. 6 Steven V. Mann, Ph.D. Mony market instruments, John Wiley & Sons, Inc., Hoboken, New Jersey, 2002., 92.

6 Konvencija za kotiranje odnosno određivanje licitirane i predložene vrednosti na sekundranom tržištu je različito za trezorske zapise i trezorske kuponske hartije od vrednosti. Licitirane i predložene vrednosti za trezorske zapise se određuju na poseban način. Vrednost trezorskih zapisa se određuje na bankarskoj diskontovanoj osnovi a ne na osnovu cene. Iznos na bankarskoj diskontovanoj osnovi se obračunava na sledeći način; D 360 Yd = x F t Gde je: (Yd) Godišnji prinos na bankarskoj diskontovanoj osnovi ( u decimalnom iznosu); (D) Dolarski diskont koji je jednak razlici između nominalne vrednosti i cene; (F) nominalna vrednost; (t) broj preostalih dana do dospeća. Zato je na osnovu datog godišnjeg iznosa prema bankarskoj diskontovanoj osnovi, cena trezorskog blagajničkog zapisa utvrđena prvo rešavanjem (Yd) formule a dati dolarski diskont je: D = Yd x F x (t/360). Cena se prema tome može izraziti kao razlika između nominalne vrednosti i dolarskog diskonta. Navedeni prinos po osnovu bankarskog diskonta nije ipak značajna mera za određivanje prihoda od posedovanja trezorskih blagajničkih zapisa iz dva razloga: Prvi, procena je zasnovana na nominalnoj vrednosti investicije a ne na osnovu novčane odnosno u ovom slučaju sume izražene u dolarima koja je u stvari investirana. Drugi, se odnosi na godišnju osnovu usvojenu na 360 dana a ne na 365 dana što otežava poređenje iznosa trezorskih blagajničkih zapisa i trezorskih zapisa i obveznica kod kojih se kamata zasniva na 365 oto dnevnoj godišnjoj osnovi. Uprkos ovom nedostatku ovaj metod je usvojen, mada pojedini dillleri koriste i još dve moguće metode koje omogućavaju na izvestan način upoređivanje sa ostalim investicionim instrumentima sa tržišta novca. 7 Međutim za razliku od problema upoređivanja vrednosti ovih investicionih instrumenata sa kojima se susreće uporedna ekonomska teorija i praksa, domaće tržište novca sa druge strane je još u procesu razvoja. Blagajničke zapise u Republici Srbiji izdaje Narodna banka Srbije ili poslovne banke. Prodajom blagajničkih zapisa poslovnim bankama Narodna banka Srbije povlači novac sa tržišta. Još jedan od razloga emitovanja blagajničkih zapisa, (kako je navedeno u odluci o emisiji blagajničkih zapisa NBS) je i regulisanje likvidnosti banaka, a u 7 Steven V. Mann, op. cit., 97.

7 skladu sa utvrđenim ciljevima monetarne politike. 8 Centralna, odnosno Narodna banka Srbije blagajničke zapise prodaje na primarnom tržištu aukcijonom metodom. Aukcije mogu biti po fiksnoj kamatnoj stopi (aukcije na kojima se kupuju, odnosno prodaju hartije od vrednosti po kamatnoj stopi koju je Narodna banka Srbije unapred fiksno utvrdila i saopštila učesnicima) i po varijabilnoj kamatnoj stopi (aukcije na kojima se kamatna stopa formira na bazi ponude i tražnje učesnika u kupoprodajnim transakcijama). Kupovina i prodaja blagajničkih zapisa se odvija preko posebne elektronske platforme u okviru RTGS a platnog prometa. Što znači da se ovim investicionim instrumentima kod nas ne trguje na organizovanom tržištu odnodno berzi, mada je do uvođenja sistema za elektronsko trgovanje, Narodna banka Srbije aukcijski prodavala blagajničke zapise na Beogradskoj berzi. Prodaju se po diskontnoj vrednosti izraženoj u dinarima koja važi na dan kupovine. NBS na dan dospeća zapisa vlasniku isplaćuje diskontovanu vrednost uvećanu za iznos kamate prenosom sredstava na namenski račun vlasnika. U periodu od 14. novembra do 31. januara godine Narodna banka Srbije izdavala je blagajničke zapise sa rokovima dospeća od 7, 10, 14, 15, 30, 45, 60, 90 i 180 dana. 9 Emisije blagajničkih zapisa Narodne banke Srbije sa dospećem od 360 dana od dana izdavanja odnosno jedne godine predstavljaju relativno novu hartiju od vrednosti koja će se pojaviti na tržištu novca u našoj zemlji. Uvođenje ovih hartija od vrednosti bi moglo doneti i izvesno poboljšanje 10 likvidnosti, odnosno omogućiti bankama i drugim finansijskim institucijama ostvarivanje prinosa na kratkoročnim državnim hartijama od vrednosti. Komercijalni zapisi predstavljaju po vremenskom okviru dospeća kratkoročne obligacione dužničke hartije od vrednosti. Kao i blagajnički zapisi prodaju se po diskontovanoj vrednosti a isplaćuju se u nominalnoj vrednosti na dospeću. Diskontna stopa predstavlja prihodovanu kamatnu stopu investitora do zastarevanja. Premda su pojedine emisije u registrovanoj formi, komercijalni zapisi tipično se izdaju u formi na donosioca. Kombinacija kratkoročnosti i niskog kreditnog rizika čine komercijalne 8 Odluke o uslovima i načinu na koji Narodna banka Srbije izdaje i prodaje kratkoročne hartije od vrednosti ("Službeni glasnik RS", br. 116/2006), guverner Narodne banke Srbije donosi : Odluku o drugoj emisiji blagajničkih zapisa Narodne banke Srbije u God. 9 Hartije od vrednosti kojima NBS sprovodi operacije na otvorenom: države. 10 Pored osnovnog cilja koje ove emisije imaju a to je rešavanje likvidnostnih problema

8 zapise idelane investicione instrumente za kratkoročne plasmane ili izvore sredstava. Investicioni fondovi koji su u najvećoj meri prisutni na tržištu novca predstavljaju najveće investitore u komercijalne zapise, među njima su takođe i penzioni fondovi zatim banke, kao i druge institucije zainteresovane za kratkoročne investicije. Iako komercijalni zapisi obuhvataju znatan deo tržišta novca, sekundarna trgovina ovim investicionim instrumentima je relativno mala. Razlog tome je pre svega što većina investitora prati kupi i drži strategiju. Što je u velikoj meri i očekivana strategija jer investitori kupuju one komercijalne zapise koji se poklapaju sa njihovim specifičnim zahtevima u pogledu dospeća. Ukoliko i žele utržiti komercijalne zapise iz svog portfelja investitori najčešće to čine prodajom originalnom prodavcu, bilo emitentu ili dileru. 11 U uporednoj teoriji postoji i klasifikacija komercijalnih zapisa na direktne komercijalne zapise ili dilerske komercijalne zapise. Direktni komercijalni zapisi su oni koje izdavaoc prodaje direktno investitorima bez posrednika, najčeše su to finansijke institucije jer su im neophodni konstantni izvori sredstava kako bi omogućili dobavljanje zajmovnog potencijala svojim klijentima. Dilerski komercijalni zapisi su okarakterisani prema tome što izdavaoc komercijalnih zapisa prodaju ovih hartija vrši preko posrednika specijalizovanog za hartije od vrednosti. Iako komercijalni zapisi predstavljaju kratkoročni investicioni instrument, emituju se po programu koji se dugoročno utvrđuje, kod Evropskih kompanija to je obično period od 3 do 5 godina dok su u Sjedinjenim Državama ovi programi često vremenski otvoreni. 12 Svi investitori u komercijalne zapise su izloženi kreditnom riziku. Kreditni rizik je mogućnost da investitor ne primi kamatni prinos i glavncu na dospeću. Dok pojedini institucionalni inestitori vrše samostalno kreditne analize, većina njih koristi procene nacionalnih prepoznatljivih statističkih rejting organizacija (NSRSROs). 13 Najčešći rizik kojem su investitori izloženi u pogledu komercijalnih zapisa je rizik prevaljivanja dugovanja, odnosdno psmatrano sa druge strane može se opisati i kao rizik investitora 11 Kathryn A. Wilkens, Jean L. Heck, Steven J. Cochran, The effects of mean reversion on alternative investment strategies, Managerial Finance, ISSN Vol. 32, Num. 1., 2006., Na primer: Kompanija može da uspostavi petogodišnji program komercijalnih zapisa sa limitom od 100 miliona dolara. Jednom kada je program uspostavljen kompanija može emitovati komercijalne zapise do ove sume kad god je to neophodno i na dnevnom nivou ukoliko ima potrebe. 13 Za rejting korporativnih dužničkih obligacija SEC jedino prepoznaje kao validne rejting agnecije Fitch, Moody s, Standard & Poor s

9 da zajmoprimac neće biti u mogućnosti da emituje novi komercijalni zapis. Kao obezbeđenje od takozanog rizika prevaljivanja, emitenti komercijalnih zapisa obezbeđuju podršku kreditnim linijama koje se nekad definišu i kao unapređenje likvidnosti. Mnogi izdavaoci komercijalnih zapisa drže i stoprocentno obezbeđenje jer nacionalne prepoznatljive statističke rejting organizacije koje rangiraju komercijalne zapise zahtevaju bankarsku kreditnu liniju kao prekognitiv za rejting. Ipak pojedini veliki emitenti nose manje od stopostotnog obezbeđenja. Podrška kreditnih linija tipično sadrži materijalnu obrtnu promenu odnosno odredba koja omogućava banci da otkaže kreditnu liniju ukoiko je finansijsko stanje emitenta značajno pogoršano. Postoje još neki oblici komercijalnih zapisa kao što je Asset-backed commercial paper u domaćoj teoriji nije poznat konkretan termin za ove hartije od vrednosti. Stoga ćemo se u ovom tekstu koristiti sledećim terminom komercijalni zapisi na bazi aktive. Predstavlja komercijalni zapis na bazi sekjuritizacije ili komercijalni zapis na bazi (finansijske) aktive. ABCP je komercijalni zapis izdat od strane ili kompanije ili velike investicione institucije odnosno najčešće banke kroz (special purpose vehicle-spv ili special purpose entity - SPE ) kompanije za posebne namene. Komercijalni zapisi na bazi aktive se najčešće izdaju da bi se finansirale uplate ili druga slična aktiva. Aktiva koja najčešće pokriva ove hartije od vrednosti uključuje poslovne uplate, uplate kreditnih kartica, lizing, uplate zdravstvenog osiguranja, korisničkih kredita, kao i građevinskih kredita. 14 Glavni rizik investitora u ABCP je mogućnost da dođe do erodiranja performansi portfolia finansijske aktive na kojoj počiva servisiranje obaveza po emitovanim komercijalnim zapisima, mogućeg vremenskog nepoklapanja gotovinskog toka priliva od portfolia aktive i gotovinskog toka odliva (redovne isplate kamate i glavnice po dospeću) po osnovu obaveza komercijalnih zapisa, kao i nemogućnosti SPV da emituje nove emisije komercijalnih zapisa. Emisija istih zapisa u sklopu ABCP aranžmana mora da prođe proces dobijanja odgovarajućeg investicionog rejtinga od neke renomirane agencije za procenu kreditnog rejtinga kako bi imala potrebnu atraktivnost za investitore. Ovaj oblik komercijalnih zapisa mnogo više odgovara i načinu i obliku izdavanja komercijalnih zapisa u našoj zemlji do godine. U državama iz regiona kao što su Hrvatska i Slovenija, 14 Steven V. Mann, op. cit., 105.

10 komercijalni zapisi su i dalje veoma zastupljeni, a trgovina ovim hartijama od vrednosti obavlja se preko berze. 15 Moramo svakako kao jedne od tipičnih mada, ujedno i klasičnih investicionih instrumenta sa tržišta novca napomenuti i depozitne certifikate kao i bankarske akcepte. U odnosu na investicione instrumente čiji su prinosi na diskontovanoj osnovi, prinosi na depozitne sertifikate su na kamtnoj osnovi. Predstavljaju najrasprostranjeniji investicioni instrument u bankarskom poslovanju i vrlo likvidan investicioni instrument na finansijskom tržištu. Za razliku od depozitnih sertifikata bankarski akcepti se prodaju na eskontnom nivou, baš kao I blagajnički zapisi, i komercijalni papiri. Kamata kojom banka opterećuje klijeta za izdavanje akcepta je u funkciji kamate pod kojom bi banka mogla da ga proda na sekundarnom tržištu. Provizija se dodaje na ovu kamatu. Najveći investitori u bankarske akcepte su akcijski fondovi i municipalni entiteti. Bankarskim akceptima je opala važnost proteklih godina, u prilog nekim drugim oblicima finansiranja. Postoji nekoliko razloga koji objašnjavaju ovaj pad. Prvi, rast finansijskoj deintermedijaciji je smanjilo zavisnost korporacija od bankarskih finansija, u smislu da danas imaju više pristupa širem opsegu opcija za finansiranje (npr. Komercijalni papiri). Drugi je, zlokobni ciklus niske likvidnosti koji vodi ka manjim izdavanjima. Treće, jula godine Federalne rezerve SAD-a su prestale da koriste bankarske akcepte kao dodatno osiguranje u reotkupnim ugovorima, pri sprovođenju poslova na otvorenom tržištu. 16 Ono što je tipično za investicione instrumente tržišta novca je da su oni kratkoročni, odnosno, usvojeno definisanje trajanja ovih instrumenata je do jedne godine i manje. Međutim, vrlo često se u teoriji i u praksi kao predmeti tržišta novca mogu naći i investicioni instrumenti definisani kao kratkoročne državne obveznice i menice kao i kratkoročne municipalne obveznice i menice. U osnovi radi se o klasičnim državnim i municipalnim obligacijama s tim što su zbog zastarevanja do jedne godine predmet tržišta novca. Državne menice i obveznice su instrumenti sa 15 Društvo Nexe Grupa d.d. odlučilo se za kratkoročno financiranje putem izdavanja komercijalnih zapisa. Za agenta, aranžera i dilera izdanja izabrana je Raiffeisenbank Austria. Iznos programa je ,00. HRK, pojedine tranše mogu se izdati denominirane u HRK ili EUR, a ukupno trajanje programa je 5 godina - računajući od dana izdavanja prve tranše. Dospijeće pojedinih tranši komercijalnih zapisa iznosi dana. izvor: : Veale, Stuart R., Stocks, Bonds, Options, Futures, New York Institute Of Finance, 2003., 206.

11 kuponom, što znači da se investitorima obećava fiksna stopa prihoda, mada očekivani prihod može da bude niži ili iznad obećane kuponske kamate zbog fluktuacija cena na tržištu hartija od vrednosti. Dok su s toga državne menice i obveznice osetljivije na rizik kamatnih stopa i imaju manju utrživost od blagajničkih zapisa, očekivani prihod je obično viši nego kod blagajničkih zapisa uz veći potencijal za kapitalnu dobit. Kratkoročne municipalne obligacije izdaju države, lokalne vlade uključujući i pokrajne i gradove kako bi pokrile privremeni nedostatak gotovinskih sredstava. Najuobičajenije municipalne obligacije ovog tipa su menice za predviđeni porez (Tax Anticipation Notes - TAN) koje se izdaju umesto očkivanog budućeg prihoda od poreza i menice za očekivani prihod (Revenue Anticipation Note - RAN) koje se izdaju da se pokriju troškovi specijalnih projekata u lokalnim infrastrukturama. Odnosno postoje i menice za predviđeni porez i očekivani prihod (Tax and revenue anticipation notes - TRANs), koje se na dospeću isplaćuju kombinovano i iz poreza i iz ostvarenih prihoda. Pored toga postoje i menice za predviđene obveznice (Bond anticipation notes - BANs) koje predstavljaju kratkoročne obligacije u manjem obimu kada je poznato da će ih unapred očekivana obimnija emisija obveznica pokriti. Koriste se za kratkoročno finansiranje. 17 Domaći autori su usvojili transkript koji ove hartije označava kao menice, mada se nameće pitanje korektnosti upotrebe ovakvog terminskog određenja obzirom da su u pitanju instrumenti kojima se trguje na berzi. U domaćoj teoriji i praksi ne postoje iskustva vezana za kratkoročne municipalne obligacije kao što je to u uporednoj teoriji i praksi. Prema Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata iz god. Izdavaoci hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata mogu biti Republika, autonomne pokrajne, jedinice lokalne samouprave, pravna lica korisnici budžetskih sredstava i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa zakonom. 18 Iako zakonska regulativa previđa mogućnost emitovanja municipalnih obligacionih instrumenata, ovi finansijski instrumenti ne postoje na domaćem 17 Sylvan G. Feldstain, Frank J. Fabozzi, The handbook of municipal bonds, John Wiley & Sons, Hoboken, New Jersey Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finanijskih instrumenata, Sl. Glasnik RS br. 47/006, Član 16., stav 1, tač. 2

12 finanijskom tržištu te se stoga i ne nalaze u investicionim portfeljima banaka ovlašćenim za rad u Republici Srbiji. 19 Pored navedenih najznačajnijih i najtipičnijih investicionih instrumenata tržišta novca moramo pomenuti i državne obveznice kao tipičnog predstavnika investicionih instrumenata tržišta kapitala. Svrstavaju se na tržište kapitala i izdvajaju se od ostalih investicionih instrumenata po tome što im je dospelost duža od jedne godine. Kredibilitet ovih investicionih instrumenata u potpunosti zavisi od kredibiliteta države koja ih emituje. Veliki broj država širom sveta prikuplja investicije na ovaj način. Među najvećim emitentima ovih hartija od vrednosti je Trezor Sjedinjenih Američkih Država, a kako pojedini autori u uporednoj teoriji navode hartije od vrednosti Trezora Sjedinjenih Država su u potpunosti podržane punim poverenjem i kredibilitetom vlade SAD te se stoga smatraju bezrizičnim i izuzetno likvidnim. 20 Državne obveznice čije je dospeće veće od godine se izdaju sa kamatnim kuponom. Iako smo definisali dugoročne obligacione hartije od vrednosti kao predmet tržišta kapitala i kao obveznice, u Sjedinjenim Državama i obveznice čije je odspeće duže od jedne godine a kraće od deset godina, se često još karakterišu kao državni zapisi. 21 Uporedna praksa raspolaže sa širokim spektrom investicionih instrumenata pogotovu po pitanju dužničkih hartija od vrednosti. Značaj ovih instrumenata ističe i uporedna teorija na sledeći način: Postoje i dobre vesti, investitori imaju alat koji ublažava korodirajući efekat koji bi inače inflacija ostavila na njihove finansijske planove. Taj alat su trezorske inflacione zaštitne hartije od vrednosti (Treasury Inflation Protection Securities) ili skraćeno TIPS. 22 TIPS su obveznice koje ugovorno garantuju zaštitu i rast kupovne moći. To je omogućeno tako što trezor podešava glavnivnicu ovih obveznica u odnosu na promene potrošačkog indeksa na dnevnom nivou tako da u vreme dospeća investitori zadržavaju originalnu kupovnu moć. Dodatno Trezor kalkuliše polugodišnju kuponsku isplatu na osnosvu indeksirane glavnice tako da investitori mogu održati kupovnu moć od prihoda koji aktiva generiše. 19 Nedostatak ovih hartija od vrednosti na domaćem tržištu novca značajno utiče na privredne razvojne mogućnosti lokalnih samouprava. Međutim, u osnovi ovog problema stoji veoma uzak zakonski okvir po pitanju samostalnosti budžeta lokalnih samouprava i zajednica. 20 Michael J. Fleming, Handbook of finance, volume I, Financial Markets and Instruments, JohnWiley & Sons, Inc., Hoboken, New Jersey, pub , Barclay, M. J., Hendershott, T., & Kotz, K., Automation versus intermediation: Evidence from treasuries going off the run, Journal of Finance, LX1 ( 5), October, Frank J. Fabozzi, PhD, CFA, CPA, Handbook of finance, volume I, Financial Markets and Instruments, JohnWiley & Sons, Inc., Hoboken, New Jersey, pub , 215.

13 Trezor Sjedinjenih Država je lansirao program ovih obveznica godine. Podaci sa kraja godine Trezora SAD govore da ukupna emisija ovih obveznica iznosi preko 145 milijardi dolara, a da se na dnevnom nivou na sekundarnom finansijskom tržištu trguje ovim obveznicama u obimu od dve milijarde dolara. Od 1940 godine na ovamo više od 15 država je izdalo slične investicione instrumente a bezbroj različitih korporacija takođe izdaje na sličan način struktuirane instrumente. U Velikoj britaniji 20% od ukupno izdatih obveznica čine upravo trezorske obveznice za zaštitu od inflacije. Prema uporednoj teoriji za investitore su ove obveznice taktički privlačne zbog mogućnosti za špekulisanje u odnosu na inflacione promene i relane kamatne stope. Strateški posmatrano individualnim i institucionalnim investitorima sa dugoročnim ciljevima ovi invsticioni instrumenti su privlačni zbog visokih realnih prinosa, smirenija promenljivost cena i njihova niska li negativna korelacija sa ostalim vezanim klasnim faktorima. 23 U domaćoj praksi ne postoje slični investicioni instrumenti što može biti jedan od osnovnih razloga za vrlo malu zainteresovanost domaće naučne teorije za ovaj investicioni instrument kao i mogućim benefitom koji ovakav investicioni instrument može imati za domnaću privredu. Pored državnih obveznica na tržištu kapitala vrlo atraktivan investicioni instrument predstavljaju i korporativne obveznice. Korporativne obveznice u uporednoj praksi čine vrlo značajan investicioni instrument na finansijskom tržištu. Privredni subjekti se u finansiranju svog poslovanja vrlo često odlučuju za investiranje direktno sa tržišta. One su posebno interesatne ukoliko su klkasifikovane kao konvertibilne obveznice. Mogućnost konvertovanja obveznica omogućava nosiocu obveznica da ih konvertuje u prethodno ugovoreni broj akcija izdavaoca. Investicioni instrumenti novijeg datuma Hartije od vrednosti pokrivene aktivom i imovinom (asset backed securities) Izdavanje hartija od vrednosti pokrivenih aktivom je proces kojim je tradicionalna bankarska aktiva (kao na primer hipoteke) prodata od strane banke fondu ili korporaciji koja pak obratno prodaje pomenutu aktivu kao hartije od vrednosti. Banka može izdati obveznicu sa objedinjenom aktivom kao kolateralom, ali kreditnom rejtingu banke je pripisana nova hartija od vrednosti, prihod od obveznice je podređen zahtevanim 23 Michael J. Fleming, op. cit., 75.

14 rezervama, a aktiva je uračunata u bančin kapitalni racio. Banka može da izbegne ovo ograničenje ukoliko je uspostavljen odvojeni entitet u uporednoj teoriji definisano kao sredstvo posebne namene (SPV special purpose vehicle) ili fond. Banka u tom slučaju prodaje objedinjenu aktivu SPV-u, koje plaćanje pomenute aktive vrši iz prihoda od prodaje hartija od vrednosti. Efektivno, dok proces započinje na nezvaničnom tržištu (banka locira zajmoprimce i pravi zajmove), što znači da sekjuritizacija pokrivena aktivom predstavlja veliki broj različitih homogenih zajmova (u ročnim tekućim prihodima, dospeću, u kreditnim i kamatnim rizičnim stopama)koji su zajedno upakovani i prodati kao hartije od vrednosti na formalnom tržištu. Ovaj proces uključuje sledeće korake: Pokretanje/ Lociranje klijenta najčešće preko banke; Kreditnu analizu/ Procenjivanje verovatnoće potencijalnog zajmoprimca u isplati zajma; Servisiranje zajma; Osiguravanje da se isplata duga i kamate odvija u dogovorenom roku i vremenu kao i rasporedu 24 ; Kreditna podrška/ U slučaju da se dužnik susretne sa teškoćama, odlučivanje o pozivanju dužnika ili o davanju grejs perioda do mogućnosti isplate; Investiranje Fondovi/ Sami zajmovi moraju biti finansirani, najčešće kroz oslanjanje na maloprodaju ili velikoprodaju depozita ili u slučaju finansijskih kompanija koje se tada kreditiraju od banaka; Skladištenje/ Osigravanje zajmova sa sličnim karakteristikama ( rizik, tekućih prihoda) su u istom portfelju. Mnoge od gore pomenutih funkcija nastavljaju da sprovode banke. Kako god, portfolio zajmova je prodat sredstvu za specijalne namene (SPV) odnosno fondu ili korporaciji, koji je uključen kao investicioni bankar (za nadoknadu) da ih proda kao hartije od vrednosti. Pomenuta aktiva je pomerena iz bilansng stanja, obezbeđujući treću stranu za preuzimanje kreditnog rizika. Takođe i proizvodne firme sa svojim finansijskim kompanijama 25 nude zajmove koje one obezbeđuju. Neke od banaka su odustale od samozajmovnog tržišta jer nisu mogle da postignu dovoljno visoke kamate da bi ostale u poslovanju. Banke pribegavaju prenosu dela aktive u hartije od vrednosti koje su takoreći izvedene iz napred pomenute aktive iz više razloga. Na taj način mogu smanjiti broj 24 i. e., Sprovođenje odnosno potpisivanje ugovorao zajmu 25 e. g. Dženeral motors, Dženeral elektrik, Ford idr..

15 aktive na svom bilansnom stanju i tako podići svoj racio rizika aktive ili Bazelaki kapitalni racio 26, obezbeđujući prenos kreditnog rizika na treću stranu. Problem bi mogao nastati ukoliko bi banke prenosile u hartije od vrednosti aktivu sa niskim rizikom, što bi povratno smanjilo kvalitet bilansa banke. Kako god bilo istraživanje bazirano na komparaciji 95 banaka koje su prenosile aktivu u hartije od vrednosti sa 105 drugih banaka koje to nisu činile, nisu donela nikakve dokaze da banke prenose najkavlitetniji deo aktive i time smanjile kvalitet knjige zajma. 27 Pored toga banke na ovaj način obezbeđuju likvidnost, što im omogućava izdavanje novih zajmova. Treba ovde napomenuti i da se u domaćoj teoriji često prenosi izraz sekjuritizacije, koji u svojoj osnovi označava prenos dela aktive u hartije od vrednosti kao prenošenje rizika na treći lice. Pomenute hartije od vrednosti su u novije vreme obveznice, međutim već smo ranije pomenuli i komercijalne zapise kao i komercijalne zapise podržane aktivom. Ono što odvaja ove investicione instrumente u odnosu na već napred pomenute i što ih karakteriše kao investicione instrumente novijeg datume jeste način i metod na koji se one prenose i izdaju. Kolateralizovane hipotekarne obligacije (Collateralized Mortgage Obligation) Kolaterateralizovane hipotekarne obligacije su u suštini nastale od hartija od vrednosti podržane hipotekama ( Mortgage Backed Securities). Pomenute hartije od vrednosti su nastale kao program podrške u posedovanju nekretnina u Sjedinjenim Državama još 1948 godine. U tom cilju Federalna Nacionalna Hipoekarna Asocijacija poznatija kao Fannie Mae je postavljena kao podrška depozitno kreditnim bankama. Otkupljujući hipoteke od banaka koje ove nisu mogle finansirati iz depozita godine ova agencija je podeljena na već pomenutu i Vladinu Nacionalnu Hipotekarnu korporaciju poznatiju kao Ginni Mae koja je u potpunosti pod okriljem države. Pored toga godine osnovana je i kao akcionarsko društvo još jedna korporacija (Federal Home Loan Mortgage Corporation ) poznatija kao Freddie Mac sa istim ciljem kao i prethodne dve. 26 Racio rizika prema Bazelu je definisan kao ( Tier1 + Tier2 capital)/aktiva, za merenje ritika. Gde je Tier1 capital imovina plus prikzane rezervea Tier 2 capital predstavlja sav ostali kapital. Internacionalne banke bi prema ovome morale da obezbede minimalni kapitalni racio od 8%. Što znači rizičnija aktiva i teže je merenje i više je kapitala neophodno da je podrži. 27 Shelagh Heffernan, Modern bankig, John Wiley & Sons Ltd, England, 2005., 196.

16 Ove takoreći državne agencije, iako tvrde da među njima postoji kompeticija na tržištu i da imaju potpuno drugačije poslovne strategije, predmet su mnogih restriktivnih mera. Jedno od osnovnih ograničenja je da hipoteke koje ove agencije pokrivaju moraju da budu namenjene rezidencijalnom cilju i ne smeju prelaziti kapitalnu vrednost od $ 28 Nakon 1970 godine i izdavanja hartija od vrednosti izvedenih iz hipoteka obim ovih hartija od vrednosti je rastao progresivno. Prema pojedinim tvrdnjama iz uporedne prakse pomenute agencije i korporacija garantuju oko polovinu od ukupnog neverovatnog broja hipoteka u SAD i imaju oko $3 triliona u pasivi. Uspele su da potstaknu veliki broj finansijskih institucija da sekjuritizuju komercijalne hipoteke, mobilne hipotekarne zajmove, zajmove po kreditnim karticama, kao i lizinge za kola, opremu i drugo. Kolateralizovane hipotekarne obligacije su nastale 1983 godine, prvi put su ih predstavile Prva Bostonska i Freddie Mac korporacije. Prolaze kroz istu metodologiju kao i prethodne vezivanjem pribavljenih kredita i njihovim smeštanjem u sredstva specijalne namene (SPV) sve dok ne stignu do investicione banke. Umesto da prodaju (MBS i ABS) 29 investitorima, investiciona banka smešta ove hartije od vrednosti u fond kao kolateral, nudeći grupama investitora serije tranši ( porcije isplata ) povezanih sa hartijama od vrednosti odnosno CMO i. e. kolateralizovane hipotekarne obligacije. Recimo da investiciona banka emituje tri tranše investicionih klasa. Svaka klasa ima fiksiran kupon, koji može biti isplaćivan mesečno, kvartalno ili polugodišnje. Investitor u stvari drži obveznicu za koju se duguje određena suma. Objedinjene hipoteke plačaju svoje mesečne rate i kamate ali uvek postoji ili neka ubrzana otplata ili neki zastoj ili obustava isplate hipoteke. Investiciona banka koja je izadavalac kolateralizovane hipotekarne obligacije će u tom slučaju isplatiti kamatu dužnu prvoj grupi plus glavnicu od hipoteka ukuljučujući i one ubrzano otplaćene. Investitorima u drugoj tranši takođe plaća fiksnu kuponsku kamatu ali glavnicu ne isplaćuje dok se ne isplate investitori prve tranše i obveznica zastari odnosno stigne period dospeća. Takođe i za treću tranšu, glavnica se ne iplaćuje dok se u potpunosti ne isplati prethodna i za nju vezana obveznica ne stigne u period dospeća. Broj tranši može da varira od 3 do Rose, Peter S., Mony and Capital Markets, Mc Graw Hill Irwin, 2003., MBS Mortgage Backed Securities ABS Assets Backed Securities odnosno Hartije izvedene iz hipoteka i hartije zvedene iz aktive

17 Kolateralizovane hipotekarne obligacije su primer takozvanih prolaznih hartija od vrednosti, tekuća gotovina, kamata i glavnica od hartije od vrednosti koja je u osnovi (odnosno hipoteke) su prenešene ili prošle do investitora. 30 Postoje i pored kolateralizovanih hipotekarnih obligacija i druge na sličan način izvedene hartije od vrednosti iz raznih dužničkih obligacija kao što su to korporativni zajmovi i struktuirane finansijske obligacije. To su kolateralizovane dužničke obligacije (CDO). One su atraktivnije za investitore jer nude veći raspon u izboru rizika odnosno prihoda u odnosu na standardne MBS i ABS. Odnos rizika i prihoda za investitora je vezan za tranše, investitor koji se odluči za prvu tranšu će se izložiti većem riziku ubrzanoj otplati ili u nekim slučajevima potpunoj otplati hipoteke za koju je hartija od vrednosti vezana ili veoma malom riziku odlučujući se za treću tranšu. Investitor u prvu tranšu može naići na situaciju da hartija dospe veoma brzo ali dug može zastareti tek za više od 20 godina. Ekspanziju napred navedenih hartija od vrednosti demonstriraju podaci koji upoređuju obim izdatih investicionih instrumenata, naime godine totalni iznos za ABS je bio $316,3 milijardi dok je godine totalni iznos bio $1543,2 milijarde dolara. Za MBS je godine obim agencijskih MBS-a bio $110,9 milijardi a godine je narastao na $3156,6 milijardi. Takođe se beleži i porast kolateralizovanih hipotekarnih obligacija CMO godine obim iznosi $187,7 milijardi dok je godine obim $926,0 milijardi. 31 U poređenju sa tržištem u Sjedinjenim Državama, tržište svih napred navedenih hartija od vrednosti u Evropi je mnogo manjeg obima. Poređenja radi sa tržištem SAD podaci iz godine pokazuju da je obim ABS a bio izraženo u Evrima 31,7 milijari; MBS takođe u Evrima 42,5 milijardi; Najveći izdavaoc ABS-a u Evropi je nemački Pfanbrief (minimum 500 miliona Evra ). Za razliku od standardnih ABS-a Pfanbrief se nalazi u bilansu institucije koja ga izdaje i nema rizika ubrzane otplate odnosno isplate, zato je opseg na obveznici utvrđen na osnovu izdatih kredita i aktive. Ključna činjenica koja objašnjava razliku u obimu već svih napred navedenih hartija od vrednosti između Američkog i Evropskog tržišta je u tome što pored. 30 Rene M. Stulz, Rich Apostolik, Readings for the financial manager, John Wiley and Sons Inc, Hoboken New Jearcy, 2004., Bond Market Association (2003), Bond Market Statistics (

18 postojećih nekoliko velikih takoreći državnih agencija SAD -a (mada to u ugovorima nikada nije eksplicitno navedeno) postoji i niz subsidijarnih finansijskih institucija. Pomenute agencije ne podležu ni državnom porezu niti imaju oporezovane prihode a takođe su izuzete od kontrole od strane Američke Komisije za hartije od vrednosti odnosno SEC-a. Obzirom na povlašćeni položaj koji imaju, agencije su u ubeđenju da mogu da obezbede mnogo jeftinije finansije, pa su određene hipoteke koje donose visok prinos ostavljale u svoj bilans umesto da ih prevedu u hartije od vrednosti i prodaju na tržištu kako već ceo sistem od osnivanja i funkcioniše. Kao rezultat u svom portfoliju imaju izuzetno obimnu sumu dugovanja, što ih ostavlja jako izloženim hipotekarnom tržištu. Pomenute agencije predstavljaju, kako je već u prethodnim delovima teksta navedeno finansijske institucije koje su postale isuviše velike da bi pale. Obzirom da ove finansijske institucije nisu banke, tako da se rizik otkupa i spašavanja prenosi na poreske obveznike. U slučaju da se bankarska institucija nađe u sličnoj situaciji i pretpostavi se da predstavlja pretnju za finansijski sistem biće spašavana ali ne preko poreskih obveznika već preko premije rizika plaćene od strane banaka. Zaključak Banke imaju dve osnovne funkcije koje ih odvajaju od ostalih finansijskih institucija: Nude posredovaničku i likvidnosnu uslugu. Nusprodukt ove dve funkcije je provizija. Obzirom da ove dve funkcije uključuju gotovinska sredstva, što znači da banke imaju i specijalnu ulogu u monetarnoj ekonomiji njihovo poslovanje može uticati na dotok gotovinskih sredstava. One u tom smislu predstavljaju posrednika između makroekonomskih i mikroekonomskih činilaca. U savrermenom ekonomskom okruženju banke predstavlaju velike korporativne organizacije koje pokrivaju veoma širok dijapazon usluga od depozitno kreditnih, osiguravajućih, brokersko dilerskih i garancijskih. Ove korporativne organizacije se po mnogo čemu razlikuju. Mnoge od funkcija koje banke obavljaju se odvijaju preko nezavisnih subsidijarnih organizacija koje su namenjene izbegavanju kontrole državnih organizacija. Naime u savremenim ekonomskim trendovima banke su se susrele sa ozbiljnim problemom pribavljanja depozita. Širenje bankarskog poslovanja na neke od

19 gore pomenutih ima veliki zanačaj za opstajanje bankarskog poslovanja i praktično se nametnulo kao naophodno. Od regulative treba očekivati da se pre svega u statusnom smislu reguilišu bankarski sistemi. Ukoliko bi sve ove funkcije bankarska instiutucija obavljala pod tako reći jednim krovom bio bi znatno olakšan regualtorni i kontrolni sistem. U tom smislu su domaća zakonska rešenja potpuno pozitivna, prepoznajući univerzalni bankarski sistem. Međunarodno regulisanje bankarskog poslovanja ja u značajnom porastu ali ga prate i određene kontraverze. Regulativa na međunarodnom nivou predstavlja značajan oslonac ne samo zbog globalizacije bankarstva već takođe zbog toga što su mnoga Bazelska pravila usvojena od Bazelskog komiteta viđena kao referentna tačka za dobro regulisanje bankarskog poslovanja i to od niza zemalja i svih tipova banaka, iako su ove direktive originalno usmerene na internacionalne banke sa centralama smeštenim u glavnim industrijalizovanim zemljama. Jednu od bitnih uloga u rešavanju pojedinih problema mogu igrati upravo investicioni instrumenti. Kako su se razvili kao potreba banka u obezbeđivanju likvidnosti a u isto vreme i u upravljanju rizicima, upotreba investicionih hartija od vrednosti se može ograničiti na tu osnovnu funkciju. Analizom i diferencijacijom svakog finansijskog instrumenta koji je u upotrebi u bankarskom poslovanju se posebno određuje i njegova funkcija u okviru bankarskog sistema a samim tim i jasnija kontrola. Vanbilansne aktivnosti banke su postale podjednako važne. Konstatan rast sekjurititizovanih sredstava i derivata daju novu dimenziju bankarskom menadžmentu finansijskog rizika. Dok se banke u praksi u prvom planu uglavnom okreću problemima koji proizilaze iz tradicionalnog upravljanja aktivom i pasivom, vanbilansne aktivnosti pozicionirane u drugom planu poslovanja banke u pojedinim slučajevima postaju značajne tek kada dođe do značajnije disproporcije. Međutim, samo pojedine finansijske institucije koriste sekjuritizovane instrumente u širem obimu. Domaća praksa čak i ne poznaje niz investicionih instrumenata novijeg datuma. Međutim neki od derivata koji čak i nisu novijeg datima već se beleže sa skoro prvim pojavama organizovanijih tržišta kao što su fjučersi, opcije i imaju krajnje pozitivnu ulogu u upravljanju različitim rizicima. Domaće finansijsko tržište je na žalost izuzetno suženo. Banke koje posluju na ovim prostorima nemaju (izuzev nekoliko državnih obligacija u jako malom obimu) izbor investicionih hartija od vrednosti koje bi im u mnogome olakšale upravljanje osnovnim rizicima sa kojima se svakodnevno susreću. Domaća regulativa je u tom

20 smislu prilično ne definisana. Jasnije definisanje regulative bi u većoj meri smanjilo emisione troškove. Veće emisije investicionih hartija od vrednosti bi uticale i na likvidinije finansijsko tržište. Na domaćem finansijskom tržištu nema za sada interesovanja za korporativne obligacije. Međutim, ovaj podatak se ne može uzeti kao reper obzirom da je izdata samo jedna korporativna obveznica. Sa druge strane mnogo je kraći proces obezbeđivanja direktnih kredita od banaka. S toga je na ovim prostorima i zastupljen takozvani retail banking odnosno u većoj meri bankarsko poslovanje sa stanovništvom. Sa druge strane nepobitna je činjenica da je domaćem finansijskom tržištu neophodan tako reći zamajac. Uvođenje jednog broja investicionih instrumenta na finansijsko tržište bi moglo smanjiti tenzije između banaka i privrednih društva jer se dotok svežih i novih investicija u privredi isključivo oslanja na banke, a banke sa druge strane su u izložene velikom riziku koncentrisanom na jednom tipu zajmoprimca. Svaki investicioni instrument je izložen i posebnom riziku, kamatne stope, valutnom ili inflatornom ili poreskom riziku. Ovim rizicima se posebno upravlja u okviru investicionog portfolija. U odnosu na pomenute rizike vezane za investicione hartije od vrednosti kao i za osnovne rizike kojima je izloženo bankarsko poslovanje određuje se i odgovarajuća strategija portfolija. Investicioni portfolio mora biti određen potrebama likvidnosti banke. Ukoliko osnovnu funnkciju banke posmatramo kao depozitno kreditnu instituciju onda će se organizovani portfolio odnositi isključivo na upravljanje likvidnošću banke. Međutim ukoliko banka zauzme drugačiju strategiju i kreira investicioni portfolijo čiji je cilj maksimiziranje profita u tom slučaju se izlaže daleko većim rizicima obzirom da su pozicije investicionih hartija od vrednosti u potrtfoliju kolebljivije kategorije. U svakom slučaju izbor investicionih instrumenata kao i upravljanje portfolijom investicija zavisiće od strategije koju zauzima bankarska institucija. U tom smislu se moramo vratiti na početak odnosno na srž bankarskog poslovanja što predstavlja posredovanje u zajmoprimanju i zamodavanju. Kao i da ta osnovna funkcija banke nesme biti ugrožena. Onda pored osnovnih propisanih pravila koje usvaja Bazelski komitet moramo usvojiti i dodatana koja se odnose na kvalitet investicionih instrumenata. Investicione hartije od vrednosti koje su prometu u bankarskom poslovanju moraju biti najvišeg kvaliteta. To su po pravilu hartije od vrednosti rangirane prema poznatim rejting agencijama zaključno sa BBB kategorijom (Standardş and Poor) i iznad. Nezavisne rejting agenciju su od izuzetnog značaja za vrednovanje tržišnog

21 kvaliteta. Činjenica je da svi potrebni delovi sistema postoje, ključni problem je neusklađena raegulativa kao i slaba kontrola i regulativa koja se u ne sprovodi u adekvatnoj meri. Obzirom na datu ekonomsku situaciju i tendencije približavanja dva sistema koja se odnose na univerzalni tip bankarstva versus odvojeni sistem investicionog i komercijalnog bankarstv kao i globalne tendencije u regulisanju i kontroli globalnog finansijskog sektora. Trebalo bi očekivati i ograničavanje pitanja sekjuritizacije sredstava kao i kvaliteta investicionih instrumenata u bankarskim portfolijima. Određene tendencije u rešavanju pomenutog problema već postoje. U uporednoj teoriji se iznose određene namere za formiranje globalnog regulatornog organa koji bi pristupom i uvidom u svetske finansijske tokove davao sveobuhvatnije zakonske odrednice što bi rezultiralo usklađivanjem regulative kao i globalnom monetarnom stabilnošću. Summary The analyses of comparative practice show wide range of investment instruments, especially in debt securities. Importance of these instruments is shown in next statement: There is good news, investors have a tool which can mitigate corrosion effect of inflation on their financial plans. Some of investment instruments are present from the very beginning of banking business and much of them are still present in some form and widely used, they are often characterized as classic investment instruments. Although some of investment instruments are new dated and therefore are usually classified as modern. Wide range of banking business and services in contemporary conditions rose as need and consequence influenced by different factors. One of main factor is competition introduced to classical banks at the middle of 20 century in wide range of different financial institutions originated from specialization of certain segments of classical banking business, with much aggressive market approach. In all of those competitive institutions investment instruments represent central point of their business. If we focus our attention on question of investment instruments, than, from aspect of banking business the main point is selecting and defining those instruments that are les known to domestic theory and practice, but are extensively used in comparative practice, which