Univerzitetska misao Časopis za nauku, kulturu i umjetnost

Transcription

1 Internacionalni Univerzitet u Novom Pazaru Univerzitetska misao Časopis za nauku, kulturu i umjetnost GODINA 2011, BROJ 10 Novi Pazar, decembar godine 1

2 UNIVERZITETSKA MISAO Časopis za nauku, kulturu i umjetnost Internacionalni - Univerzitet u Novom Pazaru Izdavač: Za izdavača: Redakcija: Uređivački odbor: Izdavački savjet: Lektor: Korice: Tiraž: Štampa: Internacionalni - Univerzitet u Novom Pazaru Mevlud Dudić, rektor Mevlud Dudić, glavni i odgovorni urednik Amela Lukač-Zoranić, zamjenik glavnog i odgovornog urednik Muzafer Saračević, sekretar redakcije Edin Korićanin, tehnički urednik Bećir Kalač Ćamil Sukić Šefket Krcić Samina Dazdarević Fehim Husković Mehmed Meta Marija Knežević Suad Bećirović Dragana Mašović Muamer Nicević Tibor Petreš Halid Kurtović Ljiljana Jovković Šemsudin Plojović Admir Muratović Tomaž Onažić Hasnija Muratagić-Tuna Lars Petter Soltvedt Rifat Redžović Adnan Hasanović Dženan Hajrović 200 primjeraka GrafiColor, Kralrjevo ISSN:

3 Adresa redakcije: Sajt časopisa: Univerzitet u Novom Pazaru Ul. Dimitrija Tucovića bb Novi Pazar Telefon: um@uninp.edu.rs 3

4 SADRŽAJ Suad Bećirović Kako se vrši usluga osiguranja prema islamskim 5 načelima? Safet Kalač Kreiranje vrednosti i satisfakcija potrošača 17 Mirsad Nuković Sistemi planiranja resursa organizacije 27 Hana Korać Nedopušteno stanje korupcije 47 Munir Rušović Investicije i investiciona politika 50 Amra Hodžić-Jejna Upotreba audiovizuelnih nastavnih sredstava u 64 nastavi engleskog jezika u obrazovnim institucijama na teritoriji Novog Pazara Živorad Milenković, Nastava početnog čitanja i pisanja u pedagoškoj 78 Ivana Radosavljević literaturi Edita Klimenta Shavian alfabet - neuspeli pokušaj reforme 88 engleskog alfabeta sredinom XX veka Aleksandar Ivanović Objektivni činioci nacionalne bezbednosti 92 Bećir Kalač, Elma Elfić Trgovinski menadžment kao naučna i poslovna disciplina 131 4

5 Suad Bećirović KAKO SE VRŠI USLUGA OSIGURANJA PREMA ISLAMSKIM NAČELIMA? Abstrakt Ovaj članak sadrži diskusiju o pitanju: kako je organizirano osiguranje prema islamski načelima. Prvo, će se diskutirati dozvoljenost klasičnih osiguravajućih ugovora prema islamskom prava. Nakon zaključka da su većina klasičnih osiguravajućih ugovora zabranjena, urađena su prijedlozi kako se može osiguranje organizovati u skladu sa islamskim pravom. Ključni riječi: osiguranje, reosiguranje, tekaful, garar, islamska ekonomija Abstract This article contains a discussion about how insurance contracts are organised according to Islamic law. First, a discussion about the legality of temporary insurance contracts is conducted. After concluding that the majority of temporary insurance contracts contradict Islamic law, proposals are made how to organise insurance contracts according to Islamic law. Key words: insurance, re-insurance, takaful, gharar, Islamic economics UVOD U današnjem svijetu susrećemo se raznim ponudama za određeni vid osiguranja. Počevši od penzijskog osiguranja, preko osiguranja za automobile do životnog osiguranja; pojedincima se nude razne vidovi sigurnosti. Nekih od ovih osiguranja su obavezni i organizirane od strane države (npr. penzijsko i zdravstveno osiguranje), dok veliki broj drugih osiguranja nude privatne kompanije. Obzirom da osiguranja mogu odstranjivati, odnosno umanjivati, materijalne štete i zbog toga sadrže određenu korist, bitno je znati za muslimana-vjernika da li su savremeni osiguravajući ugovori dozvoljeni u islamu, ili ne. Ovo pitanje je, također, bitno za osiguravajuće kompanije koji žele da ponude uslugu osiguranja muslimanskom stanovništvu. Da bi prilagodili svoju ponudu prema zahtjevima 5

6 muslimana-vjernika, oni trebaju znati ova pravila da bi bili u stanje da prošire svoje poslovanje. 1. SVRHA OSIGURANJA Kod osiguravajućeg ugovora osiguravalac garantuje osiguraniku da će u slučaju (unaprijed definisane) nesreće nadoknaditi štetu ili dobiti određenu svotu novca, ali će zato osiguranik redovno plaćati određeni iznos (premiju) osiguraocu u cilju naplate za ovu uslugu. Cilj osiguranja je da se kroz akumulacije finansijskih rezervi u jednom kolektivu omogući bolja zaštita nego kada se pojedinačno štedi za zaštitu od nesreće. Pojedinačna štednja često nije dovoljna za prikladnu zaštitu od većih ili više uzastopnih šteta. Također, štete se mogu desiti već na početku štednje, čije bi finansijske posljedice prelazile do tada ušteđenu rezervu. Da bi se spriječili nedostaci pojedinačne štednje, osiguravajuća društva akumuliraju potrebne rezerve u smislu kolektivne štednje svih osiguranika. Kroz redovno plaćanje premija od strane osiguranika osiguranje bi trebalo imati dovoljno sredstava u trenutku kada se desi neka šteta. Važno je spomenuti da osiguravajuća društva osiguravaju protiv čistog rizika, a ne protiv špekulativnih rizika. 1 Čisti rizik se razlikuje od špekulativnih rizika u tome što čisti rizik ima dva ishoda: gubitak (tj. šteta) ili nema gubitak. Suprotno tome, kod špekulativnog rizika određeni događaj može dovesti do gubitka ili zarade. Čisti rizik često nastaje zbog događaja koji su u određenoj mjeri van ljudske kontrole, naprimjer: udesi, krađe, ubistva. 2. KLASIČNA OSIGURANJA - ŠERIJATSKI STAV Sistem osiguranja bio je poznat još za vrijeme Poslanika, s.a.v.s. U Ustavu Medine ovo osiguranje je nazvano me'akil. Ovo osiguranje se koristilo kada se nije imalo dovoljno sredstava za isplaćivanje otkupa zarobljenika ili u slučaju plaćanja krvarine. Pošto su potrebne svote često bili veće nego što je dužnik mogao platiti, Poslanik, s.a.v.s., uveo je solidarno osiguranje. Kod ovog osiguranja članovi plemena su preuzeli dug za dužnika. Ukoliko pleme nije bilo u stanju platiti potrebnu svotu novca, moglo je tražiti pomoć od drugih plemena. Za vrijeme 1 Obaidullah, M., Islamic Financial Services, knjiga na: str

7 drugog halife Omera, r.a., solidarno osiguranje se organizovalo na osnovu zanatskih, građanskih ili vojnih organizacija, kao i na regionalnoj osnovi. U slučaju potrebe, ove organizacije su bile potpomognute od strane centralne ili pokrajinskih vlasti. 2 Spomenuto osiguranje bilo je organizovano od strane islamske države i nije imalo komercijalne motive. Cilj je bio isključivo solidaran, tj. potpomagati neko ugroženoj strani. Međutim, današnja osiguravajuća društva su osnovana sa ciljem zarade. Ova zarada se dijeli na dvije vrste: - zarada od investicija koje se vrše novcem od premija; - zarada od razlike između premijskih prihoda i rashoda za osiguravajuće slučajeve. Dok je prvi prihod legitiman po islamskom pravu, drugi prihod treba kritično analizirati, jer osiguranik plaća za uslugu koju možda nikada neće koristiti, jer se može desiti da nikada neće imati štetu. Ovu drugu mogućnost spomenuli su još rani islamski učenjaci u svojim djelima. Oni su nazvali ovaj ugovor muavadu-l-daman. 3 Ešhab, jedan od prvih učenika imama Malika, kaže: Nije prihvatljivo da osoba kaže drugoj: Garantuj (ili osiguraj) ovu robu za mene na određen datum, i ja ću ti platiti toliko i toliko. To je zato što (...) je to kocka i garar 4. Ako osiguravalac zna da će roba biti oštećena ili pokvarena, on neće prihvatiti osiguranje robe čak i ako bi mu se platilo duplo više nego što je on platio. I da osiguranik zna da će roba biti sigurna, on ne bi prihvatio osiguravanje robe čak ni za Dirhem. Vidiš li da ukoliko roba nije oštećena, osiguravalac bi dobio novac osiguranika ni za šta, dok je kod štete on odgovoran za njegovu vrijednost, a ne dobija ni vlasništvo niti korist od te robe? 5 Obzirom da se savremena komercijalna osiguranja zasnivaju na gore opisanom metodu, da se zaključiti da ono nije prihvatljivo sa stanovišta islama. U detalju, moderni osiguravajući ugovori sadrže slijedeće zabrane: 6 2 Vidi: Ibn Rassoul, A., Handbuch der Zakah und der islamischen Wirtschaftslehre, Islamische Bibliothek, Köln 2001., str Al-Suwailem, S., Towards an Objective Measure of Gharar in Exchange, članak na: str Garar je stručan termin iz islamskog prava. Pojam garar označava situaciju kada neko nesvjesno izlaže svoju imovinu riziku. Tako da kod transakcija koje sadrže garar, jedna ili obje stranke u ugovoru nemaju dovoljno informacija o ugovorenom predmetu ili ugovor sadrži uvjete koje izlažu jednu stranku prekomjernom riziku. 5 Citirano u: Al-Suwailem, S., Towards an Objective Measure of Gharar in Exchange, članak na: str Vidi: Zuhayli, W., Al-Fiqh Al-Islami wa-adillatuh Financial Transactions in Islamic Jurisprudence, knjiga 1, Dar al-fikr, Damascus, 2003., str

8 1. Kamata. Osiguravajući ugovor sadrži obje vrste zabranjene kamate, tj. kamatu vrijednosti i kamatu odgode. Ako osiguravalac isplaćuje osiguraniku (ili njegovim nasljednicima) veću svotu nego što je uplatio, onda se radi o kamati vrijednosti. Pošto se ovaj novac isplaćuje tek poslije određenog vremena, radi se istovremeno i o kamati odgode, jer se mijenja novac za novac koji se samo smije mijenjati iz ruke u ruku uz istu vrijednost. 2. Garar. Osiguravajući ugovor spada pod ugovor o vlasništvu, koji sadrži veliki postotak rizika i garara u sebi, jer osiguranik ne zna prilikom zaključivanja ugovora koliko novca treba investirati i koliko novca će on dobiti. S jedne strane, postoji mogućnost da će već poslije uplate prve rate imati štetu koja se mora nadoknaditi, ili se, pak, može desiti da nikada neće imati štetu. Osiguravajuća društva, zbog ove neizvjesnosti, mogu imati velike prihode bez rashoda. 3. Prevara. Osiguravajući ugovor sadrži elemenat prevare zbog nedostatka jasnoće o predmetu ugovora. Poznavanje predmeta ugovora je uvjet za ispravnost ugovora. 4. Kocka. Ovi ugovori su jedna vrsta kocke, pošto su osobe i njihov imetak izloženi nepoznatim događajima - a to je, ustvari, definicija kocke. Također, osiguranik plaća male svote novca da bi dobio velike svote, što je jedna vrsta kocke. 5. Nepoznavanje i nesigurnost. Šta osiguranik plaća - nepoznato je objema stranama. Obje strane rade na osnovu ugovora, ne znajući da li će imati zaradu ili gubitak od toga. Kakav uticaj garar ima na prihode i rashode osiguravajućih društava, pokazuje slijedeća tabela. Ovdje se tačno može vidjeti da postoji velika razlika između prihoda i rashoda ovih društava. Razlog toga je garar, koji ide u korist osiguravajućih društava, jer je rashod za osiguravajuće slučajeve mnogo manji od prihoda od premija, pogotovo kada osiguranje ima veliki broj osiguranika. Osiguranje Prihod Rashod procentualni udio rashoda na prihode Hercegovina KM 0 KM 0,0 % Sarajevo KM KM 0,4 % Helios KM KM 0,5 % Grawe KM KM 0,9 % Sunce KM KM 2,1 % Croatia KM KM 4,7 % 8

9 BiH KM KM 25,6 % Slika 1: Pregled prihoda i rashoda osiguranja u Bosni i Hercegovini Izvor: Časopis Walter, br. 32, citirano u: Ljevaković, E., Ugovor o osiguranju između zabrane i dozvole u islamskom pravu, str. 176 Kako nastaju ove brojke u gornjoj tabeli, pokazuje slijedeći primjer: jedan osiguranik zaključuje ugovor o osiguranju svojeg mobilnog telefona čija vrijednost iznosi Dinara. Osiguranik se obavezuje da plaća jedanput premiju u iznosu od 50 Dinara. Slijedeća tabela pokazuje kako se vrijednost imovine mijenja u slučaju štete, odnosno kada je nema. Šteta Nema štete Osiguranik +950 Dinara - 50 Dinara Osig. Društvo Dinara + 50 Dinara Zbir 0 Dinara 0 Dinara Slika 2: Promjena vrijednosti imovine kod osiguravajućeg ugovora Izvor: Al-Suwailem, S., Towards an Objective Measure of Gharar in Exchange, str. 81 Ako se desi šteta, osiguranik pobjeđuje, jer je plaćena premija u normalnom slučaju manja od isplaćene štete. S druge strane, ako se ne desi šteta, osiguranik gubi svoje uplaćene premije. Može se uočiti da, kada jedna strana dobija, druga strana uvijek mora izgubiti. Ko će biti u ovom ugovoru pobjednik zavisi od vjerovatnoće da li će se osiguravajući slučaj desiti. Ukoliko bi u ovom slučaju pretpostavili vjerovatnoću od 1% za štetu, onda bi osiguravalac imao od svakog osiguranika zaradu od 40 Dinara (50*99% - 950*1%). Što bi bio veći broj osiguranika, veća bi bila zarada osiguravajućeg društva. Zbog toga što osiguravajuća društva ponuđenu premiju izračunavaju na osnovu vjerovatnoće osiguravajućeg slučaja, osiguravajuća društva će imati veliki priliv novca od svojih ugovora. Ovo je objašnjenje zašto klasična osiguravajuća društva upravljaju velikom likvidnošću i zašto su osiguravajuća društva važni investitori u finansijskim sistemima. 3. ISLAMSKE ALTERNATIVE ZA OSIGURAVAJUĆE USLUGE Prethodni odjeljak pokazao je da je današnje komercijalno osiguranje zabranjeno u islamu. Zbog toga treba razviti alternative za komercijalno osiguranje privrednih učesnika prema današnjim potrebama. Prije nego što će se predstaviti 9

10 konkretna rješenja, nužno je prvo ukazati na osnovne principe na kojima se temelji osiguravanje u islamu PRINCIP SOLIDARNOSTI Kao što smo spomenuli, već za vrijeme Poslanka, s.a.v.s., praktikovalo se solidarno osiguranje, gdje bi učesnici u osiguravajućem slučaju dali određenu svotu novca da bi pomogli ugroženom osiguraniku. Za ovo solidarno osiguranje postoji konsenzus među islamskim učenjacima da je dozvoljeno. Kongres islamskih učenjaka je dozvolio solidarno osiguranje na svom Drugom i Sedmom kongresu. Ova fetva je podržana od strane Akademije islamskog prava. 7 Solidarno osiguranje nema za cilj profit, jer ne prodaje zaštitu od rizika za komercijalne ciljeve. Ovo osiguranje je ugovor između grupe ljudi koji se žele zaštititi od određene štete kroz stvaranje zajedničkog fonda. Ukoliko se desi neka šteta koja je tačno određena ugovorom o osiguranju, osiguraniku se pomaže sa sredstvima iz fonda. Na ovaj način se solidarno osiguranje bazira na solidarnosti svojih članova, a ne na profitnom motivu. Na ovu solidarnost apelira i ajet: Jedni drugima pomažite u dobročinstvu i čestitosti, a ne sudjelujte u grijehu i neprijateljstvu; i bojte se Allaha, jer Allah strašno kažnjava. (Kur an, El-Maida: 2) Sa pravne strane, solidarno osiguranje treba ispuniti slijedeće uvjete: 8 1. Svaki član uplaćuje dio novca (naprimjer: mjesečno, godišnje) kao donaciju. Iz ovih udruženih donacija dijeli se pomoć onim članovima kojima je pomoć potrebna. Zato što se radi o donaciji, nema garara u ovoj transakciji - jer se ne radi o komercijalnoj transakciji; 2. Osiguranje može koristiti dio sredstava za investicije. Investirati se može samo u, po islamu, dozvoljeni biznis; 3. Nije dopušteno nijednom članu donirati svoj dio pod uvjetom da će primiti predodređeni iznos u slučaju nepredviđene nesreće. On će dobiti ili iznos kojim će se kompenzirati njegov gubitak ili dio tog iznosa, što zavisi od udruženih sredstava koja ima osiguranje; 4. Donacija se tretira kao poklon, i zbog toga je zabranjeno tražiti ovu donaciju unazad od strane osiguranika. Međutim, moguće je da osiguravalac jednostrano vrati dio uplaćenih sredstava ako nije imalo puno štetnih slučajeva. 7 Ljevaković, E., Ugovor o osiguranju između zabrane i dozvole u islamskom pravu, str. 172, u: Takvim za 2002, El-Kalem, str , Sarajevo, Vidi: El-Karadavi, J., Halal i haram u islamu, Ljiljan (Islamica), Sarajevo, 1997., str

11 U nastavku predstavit ćemo kako se solidarna osiguranja mogu organizovati OSIGURANJE ZASNOVANO NA DONACIJAMA U ovom modelu nema zarade niti za osiguranike niti za vlasnike. Ovo osiguranje se finansira isključivo preko donacija koje se koriste za podmirenje finansijskih zahtjeva prema osiguranju u slučaju štete osiguranika. Ukoliko nema dovoljno sredstava za podmirenje zahtjeva, zahtjevi se ili samo djelimično isplaćuju ili osiguranje traži beskamatni zajam od svojih članova za privremeno finansiranje. Članovi, koji su istovremeno osiguranici i osiguravatelji, imaju također pravo na upravljanje osiguranjem. Ovaj sistem osiguranja predstavljen je kao idealni sistem, uporedivši ga sa profitnim islamskim osiguranjem 9. Ovdje imućni osiguranici pomažu manje imućnim osiguranicima u slučaju nesreće. Ali, pošto je ovaj sistem isključivo finansiran donacijama, mogućnost ekspanzije je ograničena. Ovaj sistem osiguranja može se prvenstveno koristiti za osiguravajuće programe od strane države OSIGURANJE SA ZARADOM PRINCIP FUNKCIONISANJA Gornji prijedlog ne sadrži nikakvu mogućnost zarade za osiguravaoca. Međutim, islamska osiguranja mogu se organizirati na taj način da osiguravatelj ima zaradu i da se osiguranicima vraća određeni dio njihovih donacija. U ovom modelu prvo treba praviti jasnu razliku između osiguravajućeg i investicionog dijela u osiguravajućem društvu. Osiguranje nema nikakvu zaradu od garara, tj. od razlike između prihoda i rashoda donacija. Jedini prihod za osiguranje nastaje na osnovu investiranja donacija osiguranika. Ukoliko ove investicije nose zaradu, osiguravalac dobija dio zarade, jer upravlja tim investicijama. Ovo razgraničenje je veoma važno. Ove investicije mogu se izvršiti na dva načina: 1. Prvi način je u okviru mudarebe. Mudareba je udruženje gdje jedna strana kod partnerstva isključivo daje novac a druga strana ulaže isključivo svoj rad. U najjednostavnijem slučaju mudareba se sastoji samo od investitora (rabbu-l-mal) i upravnika (mudarib). Mudarib ima isključivo pravo na 9 O profitnim islamskim osiguranjima, vidi slijedeći odjeljak. 10 Obaidullah, M., Islamic Financial Services, knjiga na: str

12 upravljanje udruženjem i na određen dio zarade, dok je investitor vlasnik udruženja, koji pored prava na zaradu snosi i odgovrnost za gubitke. Kod ovog vida osiguranja, osiguranici bi bili investitori (rabbu-l-mal), dok bi osiguravalac bio mudarib. U ovom ugovoru osiguravalac dobija određeni udio u zaradi, s tim što mora uzeti u obzir da on mora organizirati osiguravajući biznis sa isplatom i procjenjivanjem šteta. Osiguranici, kao investitori, nose troškove osiguravajućeg biznisa, kao i gubitak iz ovih investicija. Osiguravaocu bi u određenim uslovima bilo dozvoljeno da uloži sopstveni kapital u investicijski fond; 2. Druga mogućnost organizacije je putem punomoći (el-vekala 11 ). U ovom slučaju, osiguranje je opunomoćenik osiguranika i može izvršiti investicije u njihovo ime. Za ovu uslugu osiguravalac dobija fiksnu naknadu. Osiguranici dobijaju zaradu i snose troškove osiguravajućeg biznisa i gubitke ovih investicija. Ukoliko u određenim vremenskim intervalima ostaje višak od uloženih sredstava, tj. postoji razlika između plaćenih donacija (uključujući i profite od investicija) i rashoda za štete, osiguranicima se vraća višak. 12 S druge strane, osiguravalac, ovisno od vrste ugovora, ili dobija dio zarade ili fiksnu nadoknadu zbog sprovođenja investicija. Ali, on nema udio u višku donacija, jer bi to bila zarada putem zabranjenog garara. Ovakva organizacija omogućava da osiguravajući biznis ne sadrži zabranjeni profit, tj. profita iz garara. Osiguranici dobijaju željenu uslugu - s jedne strane, i ukoliko ima višak prihoda, njima kao vlasnicima se vraća taj dio. Prihod za osiguravaoca nastaje isključivo zbog izvršavanja investicija u ime osiguranika. Ovaj princip pokazuje i slika El-vekala je ugovor o zastupništvo gdje zastupnik (vakil) ima pravo na nadoknadu. 12 Obaidullah, M., Islamic Financial Services, knjiga na: str

13 Profit od investicija Profit osiguranika Profit osiguravatelja Oduzimanje rashoda za štetne slučaje od donacija i profita Višak za osiguranike Slika 3: Raspodjela profita i troškova u tekafulu sa zaradom Izvor: Lični prikaz RAZLIKA IZMEĐU OSIGURANJA SA ZARADOM I KLASIČNIM OSIGURANJIMA Glavna razlika između (islamskog) osiguranja sa zaradom i klasičnim osiguranjima je u tome što je kod prvog isključivi prihod profit od uloženih sredstava. S druge strane, klasična osiguranja imaju i prihod od razlike između premija od osiguranika i rashoda za osiguravajuće slučajeve. Zbog toga, svaki višak - kojeg islamsko osiguranje ima zbog velikih premija od osiguranika - ona bi trebala vratiti osiguranicima ili ostaviti kao rezervu za buduće rashode. Ukoliko islamsko osiguranje nije u stanju platiti zahtjeve osiguranika, njegova odgovornost je ograničena nad raspoloživim sredstvima u osiguranju. Sve troškove koji nastaju zbog osiguranja, tj. troškove sprovođenja investicija i troškove birokratije kod osiguravajućih slučajeva, snose osiguranici kao faktički vlasnici osiguranja. Osiguravalac nudi uslugu upravljanja investicijom i sprovođenja birokratije kod osiguravajućih slučajeva. Međutim, troškove osiguravaoca, koji nisu vezani za osiguranje - kao naprimjer: troškovi marketinga, sopstveni administrativni troškovi - isključivo snosi osiguravalac. Ovi troškovi se ne mogu pripisati osiguranicima, a osiguravalac ih mora prekriti svojom zaradom. 13

14 Osiguravalac ima pravo da ostavi cio prihod od investicija, odnosno višak premija, ili dio toga kao rezervu za buduće izdatke. Osiguranici nemaju pravo tražiti ovaj priliv jer je njihova premija donacija. 13 Treba imati u obzir da su osiguranici kod islamskog osiguranja i vlasnici osiguranja. Zato oni imaju pravo da nagledaju posao mudariba, tj. upravitelja osiguranja. Zbog toga osiguranje treba omogućiti osiguranicima da utiču na menadžment, naprimjer: kroz osnivanje nadzornog odbora koji će nadgledati rad menadžmenta REOSIGURANJE Reosiguranje označava zaštitu osiguravajućih društava ukoliko su zahtjevi osiguranika veći od sredstava osiguranja. Kod klasičnog reosiguranja - osiguravajuće društvo predaje dobijene premije od svojih osiguranika reosiguravajućem društvu. Za uzvrat, osiguravajuće društvo dobija naknadu u vidu provizije i plaćanja njegovih izdataka od strane reosiguranja. 14 Ovakav vid reosiguranja nije dozvoljen jer bi, u ovom slučaju, osiguranje postalo samo zastupnik reosiguravajućeg društva. Reosiguranje po islamskim principima moglo bi da izgleda ovako: za reosiguravajuće društvo važe ista pravila o osiguranju u islamu. Reosiguranje može biti finansirano isključivo donacijama ili na bazi osiguranja sa profitom. Osiguravajuće društvo kod reosiguranja je osiguranik. Zavisno od organizacije reosiguranja, osiguranje može sklopiti ugovor da isklučivo donira svoju premiju a da se ova premija ne investira u projekte. Ovakav vid ugovora mogao bi se sklopiti kada bi, naprimjer, osiguravajuća društva osnovala zajedničko reosiguranje, pa bi imala dovoljno sredstava za isplaćivanje svojih osiguranika. Drugi vid ugovora mogao bi biti na osnovu učešća u dobiti reosiguranja preko mudarebe. U ovom slučaju, jedno privatno osiguranje nudi usluge reosiguranja. Međutim, važno je i ovdje napomenuti da je odgovornost reosiguranja, suprotno klasičnom reosiguranju, ograničena. 4. ZAKLJUČAK Ova diskusija pokazala je da su klasični osiguravajući ugovori zabranjeni u islamu. Glavni uzrok ove zabrane je tzv. garar, tj. prekomjerni rizik kojem se izlaže 13 Obaidullah, M., Islamic Financial Services, knjiga na: str Ibid, str

15 osiguranik, jer on plaća za uslugu koju možda nikada neće koristit. Ova činjenica mnogo osgiuranika stavjla u iskušenje da prevari osiguravajuće društvo. Naprimjer: vlasnik automobilskog osiguranja ima ugovor koji garantira da će mu biti isplaćena određena svota novca ukoliko ima totalnu štetu, tj. ukoliko auto više ne bi bilo upotrebljivo. Ukoliko tržišna cijena auta padne ispod ove vrijednosti, u tom slučaju osiguranik može namjerno napraviti neku štetu da bi mu osiguranje isplatilo ugovorenu nadoknadu. S druge strane, islamska osiguranja zasnivaju se na solidarnoj osnovi. Svaki član osiguranja uplaćuje određenu svotu da bi pomogao drugom članu, bez komercijalnih motiva. Znači, osnovna motivacija islamskih osiguranja jeste međusobno pomaganje u šteti, prema kur'anskom ajetu: Jedni drugima pomažite u dobročinstvu i čestitosti... (Kur an, El-Maida: 2) Zbog zabrane garara i kamate, zabranjeno je i garantiranje određene fiksne svote novca kada se desi šteta. Moguća nadoknada kod štete zavisi od raspoloživih sredstava osiguranja u trenutku osiguravajućeg slučaja. Zbog toga što bi osiguranik morao preuzeti određeni dio troškova u slučaju štete, pada i moguća motivacija osiguranika za prevare. Analizirajući pojedinačne savrmene ugovore o osiguranju, da se zaključiti da su državna obavezna osiguranja (naprimjer: penzijsko i zdrastveno osiguranja) dozvoljena u islamu, jer u njima nema komercijalnih motiva, obzirom da su organizovana na principu međusobnog pomaganja. S druge strane, komercijalne osiguravajuće ugovori nisu dozvoljene u islamu, jer zarada klasičnih osiguravajućh kompanija nije dozvoljena u islamu. Međutim, treba spomenuti da pojedinac može zaključiti klasični komercijalni osiguravajući ugovor u nuždi ili ako ga država obavezuje na to (kao što je naprimjer slučaj kod osiguranja automobila). 5. BIBLIOGRAFIJA 1. Korkut, B., Prevod Kur'ana, Kompleks Hadimu-l-Haremejni-š-Šerifejni-l- Melik Fahd za štampanje Mushafi Šerifa, Medina, 1991.Zuhayli, W., Al-Fiqh Al-Islami wa-adillatuh Financial Transactions in Islamic Jurisprudence, Dar al-fikr, Damascus, Al-Dhareer, S. M., Al-Gharar in Contracts and its Effect on Contemporary Transactions, Islamic Research and Training Institute, Jeddah, 1997., knjiga na: 15

16 3. Al-Suwailem, S., Towards an Objective Measure of Gharar in Exchange u Islamic Economic Studies, Vol. 7, Nos. 1 & 2, članak na: asureofgharar.pdf 4. Billah, M. M., Beneficiaries in Family Takaful in the Global Context, članak na: 5. Billah, M. M., Legal Capacity to Contract of Takaful: an Islamic Jurisprudential Consideration, članak na: 6. Billah, M. M., Regulatory Framework of Family Takaful in the Contemporary Economic Reality, članak na: f+family+takaful+in+the+contemporary+economic+reality&hl=de&ct=cln k&cd=1&gl=de 7. Billah, M. M., Takaful (Islamic Insurance) Premium: a Suggested Regulatory Framework, članak na: 8. El-Karadavi, J., Halal i haram u islamu, Ljiljan (Islamica), Sarajevo, Ibn Rassoul, A., Handbuch der Zakah und der islamischen Wirtschaftslehre, Islamische Bibliothek, Köln, Ibn Rushd, Bidayat al-mujtahid wa Nihayat al-muqtasid The Distinguished Jurist s Primer, Garnet Publishing, Reading, Ljevaković, E., Ugovor o osiguranju između zabrane i dozvole u islamskom pravu, u: Takvim za 2002, str , El Kalem, Sarajevo, Obaidullah, M., Islamic Financial Services, Jeddah, 2005, knjiga na: 16

17 Safet Kalač KREIRANJE VREDNOSTI I SATISFAKCIJA POTROŠAČA Apstrakt: Potrošač predstavlja ključni faktor uspjeha savremenog preduzeća, jer od njegovog odnosa prema ponudi zavisi poslovni uspjeh. Odnos potrošača prema ponudi i kreiranje sistema potrošnje poznato je kao ponašanje potrošača. Potrošač je pojedinac, porodica, grupa ljudi, preduzeće, institucija ili organizacija koja koristi (upotrebljava) proizvod/uslugu. Potrošači mogu biti individualni ili kolektivni, sa ciljem da se zadovolje sopstvene potrebe ili ostvari neka proizvodnja. Oni se, prema tome, mogu razvrstati prema (1) broju i (2) namjeni potrošnje. Potrošač raspolaže određenom potrebom, koja je izraz stanja uskraćenosti nekih osnovnih zadovoljenja. Potrebe mogu biti: (1) urođene i (2) stečene. Međutim, važnije od toga je njihova hijerarhija na koju je posebno ukazao A.Maslov, polazeći od fizioloških, potreba sigurnosti, ljubavi i pripadnosti, poštovanja i samomotivacije. U uskoj vezi sa potrebama su i motivi, kao pokretači na akciju za zadovoljenje potrebe. Kupovina nije jednostavan zadatak, nego potrošač prolazi kroz određene faze procesa odlučivanja, kao što su: (1) svjesnost potrebe, (2) traženje informacija, (3) ocjena informacija, (4) odluka o kupovini, (5) kupovina i (6) ocjena poslije kupovine. Pojedinac može imati različite uloge u kupovini, kao što su: (1) inicijator, (2) uticajna osoba, (3) donosilac odluke, (4) kupac i (5) korisnik. Sve kupovine nijesu jednako složene, pa se razlikuju tri tipa kupovine, i to: rutinske, složene i kupovine sa limitiranim procesom odlučivanja. Ponašanje potrošača je pod dejstvom kompleksa dvije grupe faktora, internog i eksternog karaktera. Među eksternim uticajima posebno se izdvajaju: (1) kultura, (2) društvene klase, (3) referentne grupe, (4) porodica i (5) dohodak u kombinaciji sa ostalim ekonomskim faktorima. Među internim uticajima ponašanja potrošača su posebno bitni: (1) percepcija, (2) učenje, (3) stavovi, (4) motivacije i (5) stil života. Ponašanje organizacije kao kupca ima svoje specifičnosti. Pošto je ovo tržište takođe heterogeno, posebno je je izvršena analiza tržišta proizvođača (1), posrednika (2), državnih nabavki (3) i institucionalnih tržišta. Kupovina 17

18 je proces sa više faza od prepoznavanja potrebe od izbora dobavljača, sa različitim učesnicima u ovom procesu. Ključne riječi: potrošač, ponašanje, potrebe, motivi, želje, kupac, potrošač, korisnik, odlučivanje o kupovini lanac urednosti satisfakcija potrošača, faktori ponašanja potrošača, lojalnost potrošača Orijentacija na potrošače Orijentacija na potrošače je jedna od ključnih aspekata marketing koncepta. Kompanije koje su usvojile marketing koncept dizajniraju i prodaju proizvode i usluge koji su namenjeni zadovoljavanju potreba potrošača. Kompanije imaju tržišnu perspektivu samo ako efikasno i efektivno identifikuju potrebe i želje potrošača u uslovima sve jače konkurencije. Potrebno je shvatiti razlike između efikasnosti i efektivnosti. Efikasnost se tiče uloženih sredstava i rezultata proizvodnje. Efikasna kompanija proizvodi robu ekonomično, odnosno ona radi na pravi način. Korist je u tome što su troškovi po jedinici proizvoda niski, i stoga je prisutna mogućnost da se ponude niske cene i tako ostvari udeo na tržištu, ili da se odrede cene od srednjih ka visokih i tako ostvari profit. Efektivnost znači raditi prave stvari. Ovo podrazumeva poslovanje na atraktivnim tržištima i proizvodnju proizvoda koje potrošači žele da kupe. Kompanijekoje posluju na neatraktivnim tržištima ili ne proizvode ono što potrošači žele da kupe, bankrotiraće samo je pitanje vremena. Veza između performansi i kombinacije efikasnosti i efektivnosti data je u prikazu 9. 1 Neefektivne Efektivne Neefikasne Brzo bankrotiraju Opstaju Efikasne Polako propadaju Prikaz 9. Efikasnost i efektivnost Dobro posluju Napreduju Razlika između efikasnosti i efektivnosti se ogleda u tome što je efikasnost usredsređena na troškove, a efektivnost na potrošača. Naime, efektivna kompanija ima sposobnost da privuče i zadrži potrošače. Potrošači u kupovini procenjuju i 1 Jobber, D., Fahy, J., Osnovi marketinga, Data Status, Beograd, 2006, str

19 opredeljuju se za proizvode i usluge za koje veruju da će im pružiti najveću vrednost (korisnost). Potrošači biraju na osnovu percepcije isporučene vrednosti koje procenjuju tokom kupovine i korišćenja određenog proizvoda/usluge. 2 Orijentacija na potrošača je u srcu marketing koncepta. Pretpostavlja se da sve aktivnosti u preduzeću počinju i završavaju se sa potrošačima. Naime, potrošači kupuju proizvode i usluge verujući da će na taj način ispuniti određena očekivanja i da će od toga imati korist. Dakle, oni ne kupuju fizičke predmete ( stvari ) i obećane usluge nego koristi koje im isti mogu pružiti. Da bi potrošači bili zadovoljni, troškovi pribavljanja proizvoda/usluga moraju biti niži od vrednosti (koristi) koje su dobijene. Očekivanja potrošača u vezi proizvoda i usluga zasnivaju se i menjaju se sa prošlim iskustvom, mišljenjima i stavovima drugih (porodica, prijatelji, stručno i javno mnjenje i dr.) i marketinškim i konkurentskim informacijama i obećanjima. Potrošači formiraju očekivanja pre kupovine proizvoda i usluga. Ta očekivanja mogu se odnositi na prirodu i performanse proizvoda ili usluga, troškove i napor koji prethode neposrednim i posrednim koristima za potrošače. Iako ljudi iz marketinga ne mogu kontrolisati izbor i ponašanje potrošača, oni moraju neprekidno da nastoje da shvate, anticipiraju i utiču na proces odlučivanja potrošača o kupovini proizvoda i usluga. Povratne informacije (feedback) o potrebama i željama potrošača koje se prikupljaju marketing istraživanjima esencijalne su pri alociranju izvora preduzeća i proizvodnje da se na najbolji način zadovolje individualne potrebe i želje, s jedne i interesi i ciljevi društva, s druge strane. 3 Kreiranje vrednosti za potrošače Orijentacija na potrošače znači da poslovne aktivnosti kompanije počivaju na razumevanju i anticipiranju potreba i želja potrošača, a završavaju se isporučivanjem očekivane vrednosti, odnosno satisfakcijom potrošača. Vrednost je subjektivna kategorija i određuje je potrošač. R. Armstrong i F. Kotler definišu vrednost za potrošače kao razliku između vrednosti koju potrošači dobijaju kupovinom i konzumiranjem proizvoda i troškovima u pribavljanju tog proizvoda. Pojednostavljeno posmatrajući, vrednost za potrošače može se prikazati kao: 2 Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M., Osnovi marketinga, EF, Beograd, 2004, str Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M.,Ibid,str

20 V (vrednost) K (koristi) T (troškovi) Koristi koje potrošači dobijaju najčešće se ogledaju u dizajnu i kvalitetu proizvoda i raznovrsnosti i kvalitetu usluga. Takođe, koristi mogu proizaći iz reputacije i imidža proizvoda i proizvođača odnosno zemlje porekla. Troškovi se odnose na novčani iznos plaćen za nabavku proizvoda/usluga, fizički i psihološki napor i utrošeno vreme u njihovom pribavljanju. Ukoliko se stave u odnos ukupno nabrojane koristi i ukupno nabrojani troškovi radi se o tzv. totalnoj satisfakciji potrošača Karakteristike vrednosti za potrošače su 4 : Instrumentalnost odnosi se na to da proizvodi i usluge zadovoljavaju potrebe i želje potrošača sa određenom svrhom; Dinamičnost implicira da su one promenljive u vremenu usled promena u individualnim potrebama i željama potrošača ili zbog promena izazvanih povećanim očekivanjem celokupnog tržišta; Hijerarhija vrednosti su postavljene hijerarhijski sa bazičnim potrebama u osnovi; kada se bazične vrednosti ispune, personalne (lične) vrednosti postaju relevantne; Raznovrsnost vrednosti se povećava sa njihovom hijerarhijom, jer je tržište daleko raznovrsnije ako je usmereno na zadovoljavanje ličnih vrednosti; Sinergija znači da ispunjavanje jedne vrednosti utiče na korisnost druge vrednosti za potrošače; Specifičnost podrazumeva da su vrednosti različite u zavisnosti od uloga koje u kupovini i korišćenju proizvoda i usluga imaju korisnik, kupac i potrošač; Variranje (promenljivost) od potrošača do potrošača je razumljiva, te je dobro ako je proizvod/usluga u mogućnosti da generiše višestruke vrednosti koje zadovoljavaju različite segmente potrošača. Postupak za određivanje vrednosti za potrošače odvija se u pet faza koje treba da daju odgovor na sledeća pitanja 5 : 1. Šta je vrednost za ciljne potrošače? 2. Koja od poželjnih vrednosti je najvažnija sa stanovišta potrošača? 3. Koliko je preduzeće dobro (ili loše) u isporučivanju poželjne vrednosti? 4 Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M.,Ibid,str Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M.,Ibid,str

21 4. Zašto je preduzeće slabo (ili dobro) u vezi obezbeđivanja najpoželjnije vrednosti za potrošače? 5. Šta je verovatno da će se ciljni potrošači vrednovati u budućnosti? Orijentacija na isporučivanje superiorne vrednosti zahteva da kompanija neprekidno uči o tržištu i ciljnim segmentima potrošača. U zavisnosti od odgovora na pitanje šta potrošači stvarno vrednuju, ona treba da proceni na šta da posebno usmeri svoje poslovne aktivnosti. Isporučena vrednost i satisfakcija potrošača Opstanak i razvoj kompanija, odnosno proizvodnja i prodaja u konkurentskim tržišnim uslovima zavisni su od percepcije potrošača kakve vrednosti (koristi) im obezbeđuju ponuđeni proizvodi i usluge. Najbolji rezultat po svakom atributu proizvoda ili usluge postaju standard ili merilo savršenosti prema kojem se porede preduzeća u određenoj grani ili grupaciji delatnosti. Misija savremene kompanije mora biti kreiranje i isporučivanje vrednosti, uključujući dodatnu vrednost (vrednost plus) potrošačima. Aktivnosti su proces kojima se vrednost kreira, pri čemu te vrednosti predstavljaju suštinu i svrhu postojanja i poslovanja kompanija. Sa stanovišta potrošača, isporučena vrednost postaje dobijena vrednost i definiše se kao razlika između ukupno očekivane vrednosti (korisnosti), s jedne i ukupnih troškova koje je potrošač imao prilikom tražnje, kupovine i korišćenje tog proizvoda, s druge strane: Isporučena vrednost = Očekivana vrednost Troškovi za potrošača Ukupna očekivana vrednost je skup koristi koje potrošač očekuje od kupovine i konzumiranja proizvoda ili usluge. Faktori koji utiču na formiranje očekivanja potrošača vezani si za kvalitet, funkcionalnost i dizajn proizvoda, kvalitet usluge koja mu se pruža za vreme i posle kupovine, lični koncept i imidž preduzeća (proizvođača ili marke proizvoda). Ukupni troškovi definišu se kao skup troškova koje je potrošač imao u procenjivanju, pribavljanju i korišćenju proizvoda ili usluge. Faktori od kojih zavise troškovi jesu novčani izdatak (cena), utrošeno vreme u traženju informacija i proceni alternativa, kao i fizički i psihički napor koje je potrošač uložio u kupovini određenog proizvoda/usluge. 6 6 Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M.,Ibid,str

22 Lanac vrednosti Da bi se povećala isporučena vrednost i ostvarila dodatna vrednost, Majkl Porter sa Hardvarda predložio je lanac vrednosti kao instrument za pronalaženje načina za stvaranje veće vrednosti za potrošače, prikaz Lanac vrednosti prepoznaje devet strategijskih relevantnih aktivnosti kojima se kreiraju vrednosti i troškovi u konkretnom poslu. Ovih devet aktivnosti dele se na pet primarnih i četiri pomoćne aktivnosti (aktivnosti podrške). Prikaz 10. Generički lanac vrednosti Primarne aktivnosti pokrivaju redosled uvođenja materijala u posao (ulazna logistika), njihovo pretvaranje u finalne proizvode (proizvodnja), prevoz finalnih proizvoda (izlazna logistika), njihovo marketiranje (marketing i prodaja) i servisiranje. Aktivnosti podrške: nabavka, razvoj tehnologije, menadžment ljudskih resursa i infrastruktura preduzeća, obavljaju se u posebnim specijalizovanim odeljenjima i na drugim mestima. Zadatak kompanije je da ispita troškove i učinak u svakoj aktivnosti koja stvara vrednost i potraži načine da je poboljša. Kompanija treba da proceni troškove i učinak svojih konkurenata kao postavljanje standarda (benchmark) prema kojima će porediti sopstvene troškove i učinak. Treba da ode i još dalje i proučavaju primera najbolje prakse iz najuspešnijih svetskih kompanija. Pojedini autori veruju da je za uvođenje superiorne vrednosti proizvoda/usluge neophodno koristiti neki od sledećih metoda: kreirati dodatnu vrednost, obučavati kadrove u primeni internih tehnika merenja satisfakcije potrošača, održavati stalne 7 Kotler. P., Keler K., L.,Marketing menadžment, Data Status, Beograd, 2006, str

23 kontakte sa potrošačima, programima nagrađivanja stimulisati potrošače i formirati strategijske alijanse i partnerstvo. 8 Satisfakcija potrošača Satisfakcija je bitan element u procesu odlučivanja potrošača, posebno u ponovnoj kupovini proizvoda i usluga. U marketingu se satisfakcija povezuje sa nastojanjem da ostvare zadovoljstvo kupovinom i korišćenjem proizvoda i usluga. Potrošač je zadovoljan kada proizvod ili usluga nadmašuje njegova očekivanja. Brojni teoretičari smatraju da je satisfakcija (S) potrošača funkcija njegovih očekivanja (O) i uočljivih (testiranih) performansi proizvoda (P): S f (O, P). Ako performanse proizvoda ne zadovolje očekivanja, kupac je nezadovoljan i razočaran. Ukoliko performanse proizvoda odgovaraju njegovim očekivanjima, kupac je zadovoljan. U slučaju da osobine prevazilaze očekivanja, kupac je vrlo zadovoljan ili oduševljen. Faktori koji utiču na satisfakciju potrošača, dati su u prikazu Osoblje prijateljski nastrojeno Ljubazno osoblje Osoblje koje pomaže Brza usluga Ukupna satisfakcija kupca Osoblje koje poseduje znanje Tačnost računa Jasnost računa, plaćanja Vrednost proizvoda Uljudno osoblje Malo čekanje Povoljne cene Prikaz 11. Faktori koji utiču na satisfakciju potrošača Poslednja istraživanja u domenu marketinga u prvi plan ističu da je za poslovni uspeh potrebno postići totalnu satisfakciju potrošača. Koncept totalne satisfakcije potrošača (TCS total consumer/customer satisfaction) znači da proizvod/usluga 8 Maričić, B., Ponašanje potrošača, Savremena administracija, Beograd, 2002, str Ranđić, D., Osnovi marketinga, Štamparija Nauka i društvo, Beograd, 2008, str

24 u potpunosti ispunjava zahteve i želje potrošača. Koncept je definisan sa stanovišta potreba i interesa potrošača, odnosno izvan preduzeća. Istovremeno, koncept korespondira sa konceptom totalnog upravljanja kvalitetom (TQM total quality management) koji je nastao i za potrebe preduzeća. Zajedničko za oba koncepta je da standard ili meru tržišne uspešnosti preduzeća nalaze u najvišem mogućem stepenu zadovoljavanja i ispunjavanja zahteva i želja potrošača. Da bi kompanije ostvarile totalnu satisfakciju potrošača moraju se pridržavati i primenjivati sledeći postupak 10 : 1. identifikovati segmente potrošača i najvažnije karakteristike koje oni smatraju da proizvodi i usluge treba da poseduju; 2. identifikovati specifične zahteve potrošača za svako ciljno tržište; 3. uneti zahteve potrošača u zadatke i specifikacije marketing plana; 4. identifikovati korake u procesu sprovođenja; 5. proceniti sposobnost da se ispune zahtevi potrošača; 6. izabrati mere za kritične korake u procesu sprovođenja; 7. primeniti program ugraditi vrednosti za potrošače u proizvode i usluge; 8. proceniti rezultate i identifikovati korake za unapređivanje programa Uticaj satisfakcije potrošača na poslovne rezultate Za kompaniju zadovoljstvo potrošača kupljenim proizvodom ili uslugom rezultira u dve osnovne korisnosti: povećanju lojalnosti potrošača i pozitivnom usmenom propagandom o proizvodu/usluzi, prikaz Povećanje lojalnosti praktično znači mnogo više ponovljenih kupovina istog proizvoda/usluge od strane postojećih potrošača. Pozitivna usmena propaganda dovodi do povećanja broja novih potrošača. Naime, zadovoljni potrošači će dovesti više novih potrošača, koji će opet, ako su zadovoljni, dovesti nove potrošače. ZADOVOLJSTVO POTROŠAČA Povećanje lojalnosti potrošača Pozitivna usmena propaganda Više Više ponovljenih novih 10 Milisavljević, kupovina M., Maričić, B., Gligorijević, M., Osnovi marketinga, EF, potrošača Beograd, 2004, str Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M., Ibid, str. 47. Prikaz 12. Koristi od zadovoljstva potrošača 24

25 Stepen zadovoljstva ili nezadovoljstva potrošača obavljenom kupovinom rezultat je značaja koji pridaje tom proizvodu, problemima u vezi između alternativa, spremnosti da uči na osnovu iskustva itd. Zadovoljstvo ili nezadovoljstvo je emocionalni odgovor potrošača na iskustvo koje ima sa kupljenim proizvodom ili uslugom. Lojalnost potrošača Lojalnost potrošača je krajnji cilj koji teži da ostvari svaka marketinški orijentisanakompanija. Odnosi se na ponovnu kupovinu i preferenciju proizvoda i usluga na trajnoj osnovi koji obezbeđuju stabilnost poslovanja i profit kompanije u dužem periodu. Lojalnost potrošača se može definisati kao privrženost marki ili prodavnici ili dobavljaču, baziranoj na jakom pozitivnom stavu i ispoljava se u stalnim ponovljenim kupovinama. Lojalnost potrošača najčešće se ispoljava kroz lojalnost marki proizvoda/usluge i lojalnost prodajnom objektu. Smatra se da postoje četiri faze u procesu koje prolaze potrošači da bi postali lojalni marki proizvoda, a to su 12 : 1. spoznajna faza u kojoj potrošač na osnovu raspoloživih informacija iz internih i eksternih izvora procenjuje da se jedna marka preferira u odnosu na alternativne marke; 2. afektivna faza u kojoj dolazi do emocionalnog stava potrošača prema marki proizvoda, uglavnom na osnovu iskustva u korišćenju određenog proizvoda/usluge; 3. faza jasne orijentacije u ponašanju potrošača koja se ispoljava u ponovljenim kupovinama ili korišćenju proizvoda/usluge; 4. faza manifestacije lojalnosti odnosno opredeljenosti i preferencije potrošača da u svakoj situaciji kupuje istu marku proizvoda/usluge. Brojni autori ističu da su tri faktora ključna za stvaranje lojalnosti potrošača marki proizvoda: očekivanja u kojoj meri marka odražava performanse proizvoda, društvena i emocionalna identifikacija sa markom i navike u potrošnji u kombinaciji sa dužinom perioda u kupovini i korišćenju te marke proizvoda. Lojalnost prodajnom objektu odnosi se na izbor potrošača mesta kupovine koji je zasnovan na poželjnim stavovima i zavisi od više grupa faktora. Najvažniji faktori 12 Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M., Ibid, str

26 su šta potrošači očekuju da će naći i kupiti u prodajnom objektu i kako se taj proces kupovine uklapa u lični koncept potrošača. 13 Mr Safet Kalač Creating Value and Consumer Satisfaction Summary Consumers are a key factor in the success of modern enterprises. The relationship towards of consumers towards products and the creation of a system of consumption is known as consumer behaviour. A consumer can be a single person, a family, a group of persons, enterprises, institutions or organizations which use a products or service. Consumers can be individual or collective, who have the goal to satisfy their needs. Buying a product is not as easy as it seems. Buying a product consists of several phases: (1) identifying a need, (2) seeking information, (3) assessment of information, (4) decision about purchasing, (5) purchase and (6) assessment after purchase. A person can have different roles in purchasing, e.g. be (1) an initiator, (2) an influential person, (3) a decision maker, (4) a buyer and (5) a user. Furthermore, not all purchases are the same, we can differ between three types of purchases: routine, complex and purchases with a limited process of decision. Key words: consumer, behavior, needs, motives, desires, customer, deciding on the purchase, value chain, customer satisfaction, factors of customer behavior,customer loyalty. 13 Milisavljević, M., Maričić, B., Gligorijević, M., Ibid, str

27 Mirsad Nuković SISTEMI PLANIRANJA RESURSA ORGANIZACIJE (ENTERPRISE RESOURCE PLANNING ERP) Apstrakt: Sistem obrade transakcija se danas izgrađuje integralno i modularno i njegovu inicijalnu strukturu čine informacioni podsistemi ili informacioni moduli, koji pokrivaju pojedina funkcionalna područja preduzeća (planiranje, nabavka, prodaja, finansije, proizvodnja, skladištenje, računovodstvo, marketing, ljudski resursi,...). Na ovaj način, uvođenje informacionih tehnologija se sprovodi postepeno po funkcionlanim celinama u okviru kojih se autematizuju njima pripadajući poslovni procesi. Softverske aplikacije poslovnih funkcija obrađuju transakcije nezavisno, unutar pojedinih funkcija, i tretiraju iste odvojeno kao posebne nezavisne i sa stanovišta planiranja resursa organizacije nedovoljno integirsane aktivnosti. 1 Takve aplikacije ne zadovoljavaju zahteve savremenih organizacija i predstavljaju samo automativoane alate za obradu podataka određenog poslovnog procesa. One pružaju mogućnost korisniku da u okviru poslovne funkcije podatke čuva, obrađuje i na željeni način u odgovarajućoj formi prezentira. Onosvni i pravni problem je međutim, da između nezavisno razvijenih aplikacija koje se koriste u različitim funkcionlanim područjima organizacije ne postoji «prava» i «suštinska» veza. Da bi zaposlenima obezbedio tačne i pravovremene informacije, koje proistuču iz čvrtse povezanosti i međusobne sinhronizacije komleksnih poslovnih funkcija i optimizacije raspoloživih resursa u preduzeću, informacioni sistem odnosno njegova softverska rešenja moraju biti zasnovani na potpuno izmenjenom konceptu. Krajem prošlog veka, razvijena je stalno aktuelna i mnogo razmatrana ideja da se sa samo jednim softverskim rešenjem u realnom vremenu, kontrolišu svi relevantni poslovni procesi organizacije. Nastalo je novo integrisano softversko rešenje, nazvano ERP (Enterprise Resource Planning ERP) ili planiranje resursa preduzeća. 1 Prof.dr. Neđo Balaban, Prof.dr. Živan Ristić, Prof.dr. Jovica Đurković, Prof.dr. Jelica Trninić, Prof.dr. Pere Tumbas, Informacione tehnologije i informacioni sistemi, Subotica,

28 Ključne reči: integracija, automatizacija, procesi, podaci, planiranje, resursi, poslovna inteligencija. Uvod U vremenu u kome živimo informacija postaje presudan resurs, pa efikasnost i produktivnost direktno zavise od posedovanja i analize informacija. Informacione i telekomunikacione tehnologije (IT) zbog toga igraju veoma značajnu ulogu na globalnom tržištu. Ilustrativan je podatak da u razvijenim ekonomijama informatički radnici zauzimaju više od 70 odsto radnih mesta, što znači da se sve više radi glavom umesto rukama. Od svih oblasti IT industrije usluge i razvoj softvera postaju najznačajnije grane iz prostog razloga što je savremeni hardver nezamisliv bez aplikacija koje bi ga pokretale, a potom i zato što se unapređenjem postojećeg i projektovanjem novog softvera postižu pozitivni efekti u poslovanju u rekordnom roku i uz minamalna ulaganja. Osnovni koncept ERP sistema je da transakcije posmatra kao delove celovitog skupa poslovnih procesa koji čine poslovanje organizacije, a podaci generisani obradom ne pripadaju određenim organizacionim delovima ili segmentima preduzeća, već su integrisani i namenjeni za uporebu različitim korisnicima, za razne svrhe i na različtim lokacijama. Dakle, ERP je strateško sredstvo, koje omogućuje integraciju svih organizacionih delova i sinhronizaciju izolovanih poslovnih funkcija u organizaciji u povezane porocese jedinstvenog informacionog sistema. Na taj način ERP obezbeđuje kontrolu i optimalno korišćenje svih raspoloživih resursa u organizaciji zadovoljenje potreba svih korisnika informacionog sistema. Svesni novih i potpino izmenjenih koncepata razvoja, koji pre svega zahvaljujuću integralnost u pristupu poslovnim procesima i rešavanju problema uvođenja informacionih tehnologija, većina organizacija je odustala od uvek prisutne želje da sopstvenim resursima kreira i održava svoj informacioni sistem na takav način da zadovolji sve stalno promenljive potrebe zaposlenih i ujedno bude savremen. Svetski lideri koji se bave izradom softverskih rešenja, odgovorili su na ovakvo stanje ERP (Enterprise Resource Planning) integrisanim višemodulnim softverom za podršku svih najznačajnijih funkcija i procesa organizacije sa velikim brojem raznovrsnih funkcionlanosti. 28

29 1. Osobine ERP sistema Već iz obrazloženja pojma, može se zaključiti da ERP sistem sveobuhvatno i veoma složeno integralno softversko rešenje za podršku poslovanja organizacije. Međutim, da bi određeni sistem bio ERP, nije dovoljno samo od integriše sve poslovne procese organizacije i da ih podržava jedinstvenim softverskim rešenjem. ERP mora posedovati i druge ključne opšte karakteristike od kojih se najčešće navode: fleksibilnost, modularnost, otvorenost, nezavisnost, sveobuhvatnost, prilagodljivost i iskustvenost. Fleksibilnost ERP sistem je sposoban da pruži odgovor na svaki postavljeni korisnički zahtev u skladu sa stalnim promenama, koje nameću brojni razlozi: globalizacija, ukrupnjavanje organizacije, implementacije efektivnijih i efikasnijih polosvnih procesa, pojava sve sofisticiranijih proizvoda i tehnologija i tome slično. Modularnost ERP sistem posleduje veoma složenu strukturu, koju čine brojni moduli. Odabirom modula koje žele kosristiti, organizacije opredeljuju nivo složenosti primenjenog softvetrskog rešenja. Ova pogodnost pruža svim korisnicima mogućnost da odaberu njima primeren nivo rešenja; što znači da se i mala preduzeća mogu opredeliti i koristiti odgovarajuće ERP sisteme. Ipak, treba naglasiti da se modularnost ERP sistema razlikuje od modulatnosti tradicionlanih softverskih rešenja. Kod tradicionlanih rešenja, moduli su delovi strukture funkcionalnih podsistem i ujedno segmenti pojedinih poslovnih funkcija. Moduli ERP sistema su delovi jedinstvenog sistema kao integralne celine i u većini slučajeva ih je teško jednoznačno pridružiti određenoj poslovnoj funkciji. Oni pokrivaju poslovne procese koji su po svom karakteru mulifunkcionalni. Isto tako, modularnost ERP sistema se razlikuje i po načinu i mogućnosti odabira pojedinih modula softverskog rešenja koje će se u organizaciji primjenjivati. Moduli ERP sistema se jednostavno prilikom uvođenja biraju i odabrana celina bez potreba dodatnog prilaođavanja funkcioniše. Dodavanje ili oduzimanje modula iz rešenja ne remeti funkcionisanje odabrane celine. ERP sistem neposredno i samostalno vodi brigu konzistentnosti podataka i minimumu sadržaja koji mora ostati u odabranoj celini ukoliko se ne odaberu za korišćenje pojedinih moula, a oni poseduju podatke značajne za funkcionisanje te celine. Kod tradicionalnih rešenja, svaka izmena strukture modula zahteva dodatne aktivnosti projektanata i programera softverskog rešenja, kako bi odabranu celinu pripremili za primenu. Tek uz njihovo posredovanje rešenje je spremno za upotrebu. Otvorenost ERP sistem podržav različite hardoveske platforme obzirom na heterogenost sistema koje organizacija poseduju. Tako je jednako pogodan za 29

30 rad na velikim kao i na personalnim računarima. Istovremeno, mora obezbeđivati i vezu sa drugim softverskim aplikacijama. Ova veza je posebno značajna u odnosu na već postojeća softverska rešenja u organizaciji, koja se moraju lako integrisati u jedinstvenu celinu informacionog sistema. Nezavisnost ERP sistem je nezavisan od hardvera, operativnih sistema i sistema za upravljanje bazom podataka, a takođe i od organizacije poslovnih procesa i izgrađenih organizacionih struktura. On funkcioniše na personalnim, mini i mainfraim računarima, na Windows, Linux, Unix i drugim operativnim sistemima i sa Oracle, DC2, Informix, SQL i drugim najčešćim korišćenim bazama podataka. Takođe, potupno je nezavisan od organizacione strukture i procesura i postupaka realizcije poslovnih procesa. Sveobuhvatnost ERP sistem podržava sve vrste poslovnih funkcija i poslovne organizacije svih vrsta delatnosti. Primenjuje se u industriji, trgovini, ugostiteljstvu, turizmu, bankarstvu, osiguranju, transportu, rudarstvu, sektoru javnih službi, zdrastvu, obrazovanju i drugim delatnostima. Skoro da nema delatnosti koje neko od ERP rešenja ne pokriva u celosti. Prilagodljivost Na karakteristikama modularnosti, otvorenosti i sveobuhvatnosti, zasniva se ova veoma značajna karakteristika ERP sistema. Naime, organizacijama nisu uvek potrebni svi razvijeni moduli celovitog i integralnog ERP rešenja, već je sistem potrebno prilagoditi zahtevima bilo koje organizacije, vodeći pri tome računa o grani industrije kojom se bavi, njenoj organizacionoj strukturi, načinu na koji posluje, strukturi značajnih poslovnih procesa koje izvršava. Ova karakterstika ERP sistema je ključna za uspeh implementacije u svakom pojedinačnom slučaju. Individualizacija odnosno prilagođavanje hijerarhije modula pojedinoj organizaciji odvija se kroz tri koraka: izbor vertikalnog rešenja odnosno delatnosti koje preduzeće obavlja; izbor referentnih poslnovnih procesa bez kojih preduzeće ne može da posluje; i prilagođavanje ovih procesa stvarnim potrebama organizacije. Iskustvenot ERP sistem se razvija dugi niz godina i poseduje ugrađeno višegdišnje iskustvo najvećih eksperata iz poznatih naučno-istraživačkih insistucija i organizacija u svetu, za sve poslovne procese. Realizovana rešenja su više puta proverena i u dosadašnjoj praksi su pokazla najbolje rezultate. 2. Arhitektura ERP sistema ERP sistemom, organizacije realizuju svoje primarne poslovne ciljeve uvođenjem jedinstvene baze podataka u koju se smeštaju svi podaci potrebni za upravljanje poslovanjem organizacije i realizacijom međufunkcionalnih poslovnih procesa. 30

31 Takvih procesa je u organizaciji najviše i oni uvek zahtevaju pristup različitim podacima iz velikog broja izvora. To su procesi za čiju podršku je i namenjen ERP sistem. ERP sistem obezbeđuje procesiranje svih poslovnih transakcija u relanom vremenu (tzv. On-Line Transaction Processing), nprekidno skračujući trajanja poslovnih procesa i vršeći njihovo kontinuirano poboljšanje putem reinžinjeringa. Analizom referentne literature i implemntiranih ERP sistema, može se zaključiti da strukturu ERP sistema najčešće čine kolekcije aplikacija i njihovih funkcionalnosti. One su organizovane kao osnovni podsistemi sa nizom modula koji pružaju podršku uglavnom multifunkcionlanim poslovnim procesima. Nemaju svi ERP sistemi sve poslovne funkcije, niti uključuju uvek iste podsisteme i module. Mogu se pojaviti moduli različitih naziva, ali potpuno istog sadržaja, kao i moduli istih naziva sa potpuno različitim sadržajima aplikacija Struktura rešenja ERP sistema (SAP R/3), Strukturu rešenja ERP sistema (SAP R/3), u osnovi čine: podsistem ljudskih resursa, podsistem finansija i podsistem logistike. Funkcionlanosti svakog ovog podsistema iskazane su većim brojem informacionih modula. Podsistem ljudskih resursa Softverska podrška ovog segmenta je karakteristična i specifična, jer se tretira kao posebna celina i prevalazi po sadžaju uobičajena shvatanja o upravljanju zaposlenima. Funkcionalnosti aplikacija ovog podsistema se strukturiraju u dve osnovne grupacije: evidentiranje zaposlenih i razvoj zaposlenih. Moduli koji se nalaze u ovkru ovog podsistema su sledeći: o Administracija ljudskih resursa (Human Resource Administation) Modul omogućava evidentiranje i vođenje svih relevantnih podataka o zaposlenim u organizacijama sa potpunom zaštitom podataka od neovlašćenog korišćenja. Kreirana baza podataka predstavlja osnovu za funkcioisanje svh ostalih modula. o Upravljanje zasnovano na kompetencijama (Competency- based Managment) Modul omogućava identifikovanje i registrovanje potrebnog nivoa znanja, veština, obrazovanja, kompetencija za uspešno obavljanje poslova; merenje stepena na kom su zaposleni zavladali tražene kompetencije (različitim skalama merenja i procenjivanja); rangiranje kompetencija prema jedinstvenim zahtevima organizacije; grupisanje sličnih kvalifikacija radi uzajamne zamene; praćenje aspiracija i preferencija zaposlenih i slične procene. 31

32 o Upravljanje organizacijom (Organizational managment) - Modul omogućava da se kreira profil posla i kompetencija kojima treba da raspolažu kandidati za radna mesta; simulaciju troškova različitih scenarija rasporeda zaposlenih; izbor najboljih kandidata za pojedina radna mesta; identifikaciju potrebnih oblika obuke i treninga za pripremu zaposlenih; analizu podataka radi utvrđivanja slabosti i razvojnih mogućnosti organizacije. o Regrutovanje (Recruitmen) Modul omogućava automatizovano izvršenje celokupnog postupka od prijema molbi na konkurs za zaposlenje do izbora i prijema kandiata u radni odnos; vođenje evidencije relevantnih podataka o kandidatima za zaposlenje; izbor kandidata na osnovu upoređenja stvarnih kvalifikacija i veština kandidata sa zahtevima za dato radno mesto; prenos podataka zaposlenih po konkursu u matičnu evidenciju zaposlenih. o Upravljanje kompenzacijama (Compensation Management) Modul omogućava planiranje i administraciju kompenzacija na nivou organizacije; razvoj fiksnih i varijabilnih šema za komenzacije i njihovo stalno prilago avanje potrebama u organizaciji. o Planiranje troškova ljudskih resursa (Human Esource Cost Planning) Modul omogućuje: planiranje i praćenje troškova zarada, treninga, obuka i razvoja zaposlenih; porećenje planiranih i stvarnih troškova rada; poređenje stvarnih troškova rada sa industrijskim standardima; predviđanje zarada, satnica, bonusa; fino podešavanje zarada i platnih razreda radi ostvarenja strategije komenpzcija organizacije. o Razvoj zaposlenih (Employee Development) Modul omogućava definisanje profila radnih mesta, poslova, radnih zadataka, radnih centara; identifikovanje posebnih zahteva poslova i zadataka; međusobno poređenje kandidata po vrednostima najvažnijih atributa; upoređivanje veština i kvalifikacija zaposlenih sa onima potrebnim za radno mesto; identifikovanje nedostajućeg znanja i veština kod zaposlenih i planiranje njihovog otklanjanja putem kurseva, treninga; planiranje karijera zaposlenih i praćenje potencijalnih kandidata za određena radna mesta; izradu individualnih razvojnih planova zaposlenih, planova permanentnog obrazovanja, treninga, rotacije poslova; identifikaciju perioda zastarevanja znanja i veština. o Upravljanje treningom i događajima (Training and Event Managment) Modul omogućava planiranje, upravljanje i evaluaciju eksternih i internih trening aktivnosti; koordiniranje resursa potrebnih za realizaciju treninga (prostor, oprema, materijal i dr.); evidntiranje i praćenje polaznika kursa i 32

33 njihovih rezultata, kao i transfer posginurih rezultata u bazu podataka zaposlenih; praćenje troškova treninga i obuke i njihovo prosleđivanje u finansijsko knjigovodstvo. o Administracija putovanja (Travel administration) Modul omogućava planiranje i praćenje službenih putovanja i njihov obračun sa prosleđivanjem informacija o troškovima u finansijsko knjigovodstvo. Podsistem finansija Strukturu ovog podsistema čine moduli koji obuhvataju finanzije, računovodstvo, poslovno planiranje, kontroling i upravljanje investicijama. Moduli su integrisani u jedinstvenu celinu unutar podsistema, ali takođe su u bliskoj i uskoj vezi sa druga dva podsistema. Moduli koji se nalaze u okviru ovog podsistema su sledeći: o Finansijsko računovodstvo (Financial Accounting) Modul podržava evidentiranje i praćenje svih računovodstvenih podataka za više nezavisnih preduzeća, po različitim valutama i kontnim planovima; vođenje svih analitičkih računovodstvenih evidencija po međunarodnim standradima i lokalnim zakonima o računovodstvu; izradu bilansa stanja i bilansa uspeha, kao i izradu raznih vrsta finansijskih izveštaja. o Upravljanje investicijama (Investment Management) Modul omogućava izradu investicionih panova i budžeta za investicije; evidentiranje i praćenje investicija; prosleđivanje informacija u analitičku evidenciju osnovnih sredstava. o Kontroling (Controlling) Modul omogućava praćenje svih internih troškova organizacije; praćenje fiksnih i varijabilnih troškova po nosiocima. Praćenje troškova po poslovnim procesima; analizu profitabilnosti poslovanja. o Novčana sredstva (Treasury) Modul omogućava praćene svih novčanih tokova organizacije; predviđanje priliva i odliva novca (na osnovu uvida u analitičke evidencije kupaca i dobavljača); planiranje i praćenje likvidnosti organizacije. o Kontroling preduzeća (Enterprise Controlling) Modul omogućuje: realizaciju kontrolne funkcije putem informacionog sistema za izvršni nivo upravljanja; izradu biznis planova i budžeta; vođenje računovodstva profitnih centra; konsolidaciju izveštaja na nivou preduzeća; računanje racio brojeva na osnovu elemenata bilansa. 33

34 Podsistem logistike Ovaj podsistem čine modul koji omogućava upravljanje lancem snabdevanja od nabavke, preko prizvodnje, prodaje i distribucije, do postprodajnog servisa. Moduli koji se nalaze u strukturi ovog podsistema su sledeći: o Upravljanje podacima o proizvodima (Product Data Management) Modul omogućava upravljanje podacima o proizvodima i sirovinama; upravljanje dizajnom i izmenama proizvoda; vođenje normativna i strukture proizvoda; upravljanje projektima razvoja proizvoda. o Upravljanje materijalima (Materials Managment) Modul omogućava upravljanje nabavkom; planiranje nabavke i njeno terminiranje, upravljanje zalihama svih vrsta sirovina, materijala, poluproizvoda, robe, gotovoih proizvoda; optimizaciju procesa nabavke kako bi se na vreme i u odgovarajućim kontigentima sprovodila nabavka sa ciljem realizacije kontinuiteta proizvodnje i optimizacije zaliha; upravljanje skladištima; kontroling zaliha; vrednovanje zaliha različitim tehnikama kao što su LIFO, FIFO, planske cene. o Planiranje i upravljanje proizvodnjom (Production Planning) Modul omogućava praćenje procesa proizvodnje od kreiranja osnovnih podataka o konstrukciji ili recepturi proizvoda, tehnologiji proizvodnje, preko planiranja proizvodnje do njene realizacije; upravljanje potrebama za sirovniama i materijalom; planiranje kapaciteta; upravljanje troškova,upravljanje tokom proizvodnje; evidentiranje i praćenje narudžbi; i dr. o Prodaja i dristibucija (Sales and Distribution) Modul omogućava kvantitativno i kvalitativno planiranje prodaje; analizu tržišnih uslova i odnosa sa kupcima; upravljanje porudžbinama u prodaji odnosno prijem i obradu porudžbina; proveru raspoloživosti poručenih proizvoda; otpremu i transport proizvoda kupcu; naplatu i fakturisanje prodatih proizvoda; prosleđivanje informacija finansijom računovodstvu i kontolingu. o Upravljanjem kvalitetom (Quality Managment) Modul omogu}ava upravljanje kvalitetom sa me unarodnim standrdima kvaliteta; planiranje, ispitivanje i kontrolu kvaliteta; serifikaciju kvaliteta. o Održavanje pogona (Plant Management) Modul omogućava planiranje i praćenje realizacije svih aktivnosti u vezi održavanja u preduzeću; planiranje potrebnih resursa za održavanje; vođenje tehničkih podataka i podataka o troškovima u održavanju. 34

35 o Upravljanje servisiranjem (Service Managment) Modul omogućava upravljanje servisom odnosno svim ostalim postprodajnim aktivnostima; evidentiranje i praćenje baze korisnika usluga odnosno kupaca proizvoda; upravljanje ugovorima o servisiranju proizvoda; evidentiranje i praćenje svih poziva servisu; naplatu i fakturisanje izvršenih srvisnih usluga. Pored opisanih podsistema, strukturu ERP sistema najčešće čine i određeni samostalni moduli. Dva najčešća uključena nezavisna modula su: upravljanje projektima i upravljanje tokovima posla. Oba predstavljaju kvalitativno nadgradnju podisistema jer ih međusobno još čvršće povezuju i značajno pospešuju. Ovakvo izgrađenoj strukturi se obavezno pridružuje podsistem sa modulima koji su specifični za delatnost neke organizacije. On nije manje važan od napred opisana tri podsistema, ali je veoma specifičan i služi za podršku onih poslovnih procesa koji čine osnovnu delatnost konkretne organizacije (industrija automobila, proizvodnja i prerada mesa, fabrika lekova, banka, osiguravajuće društvo...), pa zbog raznovrsnosti ovde ne opisuje. Po ovom podsistemu koji se najčešće naziva alternativom za određenu delatnost se implementirana rešenja ERP sistema najviše razlikuju. Međutim, zbog sveobuhvatnosti i složenosti softverskih rešenja, organizacije se uobičajeno opredeljuju samo za one module koji odgovaraju njihovim potrebama. Prilagođavanje ERP sistema potrebama pojedinačnih organizacija je proces kastamizacije (customizing). U sprovođenju ove aktivnosti neophodno je opšte i sa stanovništva prakse najbolje softversko rešenje prilagoditi organizaciji, vodeći računa o delatnosti i načinu poslovanja, organizacionoj strukturi, strukturi poslovnih procesa, kao i organizacionim tehničkim, finansijskim i drugim mogućnostima organizacije. 3. ERP vrednosti: razlozi uvođenja, prednosti i nedostaci Ukoliko se na osnovu prethodno izloženih osnovnih karakteristika ERP sistema žele ukratko i taksativno navesti razlozi zbog kojih se organizacije opredeljuju za njihovo uvođenje, tada se oni mogu strukturirati u dve grupe: tehnološki i organizacioni razlozi. Tehnološki razlozi koji se najčešće navode su sledeći: zamena posotjećeg informacionog sistema nepovezanih aplikacija, unapređenje kvaliteta i raspoloživosti informacija, integracija poslovnih procesa i informacionog sistema i obezbeđenje informacionog sistema koji podržava dalji razvoj poslovanja organizacije. Organizacioni razlozi uvođenja su: snižavanje i izmena strukture troškova, unapređenje odnosa sa poslovnim partenrima, pojednostavljenje neefikasnih poslovnih procesa, podrška novim poslovnim 35

36 strategijama, globani razvoj poslovanja i standardizovanje poslovnih procesa u organizaciji. Implementacijom ERP sistema, organizacije generalno uanpređuju i savremenjuju softver koji koriste za upravljanje svojim resursima, ali postižu i druge empirijski potvrđene prednosti: o ERP sistem uvodi jedno multifunkcionalno i integrisano softversko rešenje sa jedinstvenom bazom podataka i zajedničkim interfejsom, umesto velikog broja tradicionlanih i nefleksibilnih softverskih rešenja, koja pružaju podršku pojedinim poslovnim funkcijama, koje međusobno slabo komuniciraju i nemaju zajednički interfejs. Na taj način se posredno rešava veoma izraženi problem stalnog usklađivanja velikog broja aplikacija i posebno velikog broja njihovih verzija. Takođe, smanjuje se broj potrebnih specijalista za dalji razvoj i održavanje svih separatno uvedenih softverskih rešenja. o ERP sistem obezbeđuje organizacijama kontrolu kritičnih poslovnih procesa u svim njihovim funkcionalnim područjima kao što su proizvodnja, prodaja i distribucija, skladištenje, nabavka, računovodstvo, ljudski resursi, finansije i dr. o ERP sistem pored standardne podrške izvođenju aktivnosti, posebno razvija različite servise kupcima i tako podižu imidž organizacije. o ERP sistem integralnim pristupom premošćava informacioni gep i obezbeđuje potpunu integraciju podataka, ne samo unutar organizacionih delova jedne organizacije, već i na nivou više organizacija, ukoliko su ona pod jednom upravom i bez obzira na njihovu lokaciju. o ERP sistem kao skelet koji obezbeđuje punu back office podršku informacionog sistema organizacije, ujedno predstavlja i ključno sredstvo za integraciju front ofice rešenje. Bez ERP sistema, integracija Customer Relationship Management (CRM), Supply Chain Managemnt (SCM) i drugih savremenih rešenja bi bila veoma složena, a njihova korist sporodična. o ERP sistem sprečava pojavu takvih poslovnih problema preduzeća kao što su: nedostatak sirovina i materijala za kontinuirani proces proizvodnje, podizanje nivoa produktivnosti, upravljanje gotovinom, upravljanje zalihama i skladištenjem, upravljanje kvalitetom, pravovremena isporuka robe i gotovih proizvoda, kvalitetan servis kupcima i dr. o ERP sistem omogućava uvođenje najsavremnijih informacionih tehnologija u organizaciju: EDI, Video conferencing, e-commerce i drugih. 36

37 o Zaposleni, kaoji koriste aplikacije ERP sistema, raspolažu sa povećanim mogućnostima pristupa sveobuhvatnim i uvek ažurnim podacima za donošenje stateških, taktičkih i operativnih upravljačkih odluka. o ERP sistem obezbeđuje neophodnim podacima i sredsvima poslovne inteligencije (Decision Support Systems, Executive Information System, Data Mining i dr.), pružajući mogućnost zaposlenima da donose bolje odluke i tako unaprede poslovne procese. o ERP sistem obezbeđuje kontinuirano unapređenje i redefinisanje poslovnih procesa u cilju povećanja njihove efikasnosti. Ujedno, pruža priliku za uvođenje provereno najbolje prakse u ralizaciji poslovnih procesa, zasnovane na dugogodišnjem iskustvu angažovanih eksperata u nastanku softverskih rešenja ERP sistema. o ERP sistem rešava problem jedinstvene i sigurne zaštite podataka. Mada je mnogo prednosti, uvođenje ERP sistema poseduje i dosta nedostataka. Većina od nedostataka je posledica neadekvatnog obima investicija u obliku i trening zaposlenih, manjka politike preduzeća u zaštiti integirteta podataka i njihove upotrebe. Najčešće isticani nedostaci ERP sistema: o Troškovi su prva i najznačajnija kategorija uvođenja ERP sistema, koja se mora detaljno razmotriti u odlučivanju, jer su troškovi implementacije i prilagođavanja ERP sistema visoki. Visoki troškovi uvođenja (prosečno oko 100 miliona dolara za velike kompanije), strukturiraju se na direktne troškove (npr. hardver, softver, angažovani na projektu, zaposleni), indirektne troškove (npr. povećane plate korisnika, održavanje i unapređivanje) i tzv. skrivene troškove (npr. trening zaposlenih integracija i testiranje, prilagođavanje zahtevima korisnika, koverzija podataka, konsultanske usluge). Konsultantske usluge su posebno značajne jer je odnos hardver: softer: konsultanske usluge 1:1:7, što znači hardver i softver su samo 2/9 ukupog ulaganja. o Troškovi vlasništva uključuju hardver, softver, usluge i zaposlene u organizaciji. Prosečni ukupni troškovi vlasništva iznose 15 miliona dolara, a kreću se u intervalu od do 300 miliona dolara. Prosečni troškovi po uslovnom korisniku iznose dolara. ROI ili povrat investicija je mesec nakon implementacije. Prosečna godišnja ušteda po uvođenju ERP je 1,6 miliona dolara. o Vreme predstavlja drugu kategoriju, koja se mora uzeri u razmatranje jer je uvođenje ERP sistema veoma dugo (prosečno meseci neposredno 37

38 imlpementacije i 1-3 godine stvarne transformacije rganizacije) i pored toga što direktno troši resurse na uvođenju, istovremeno usporava izvršenje rutinskih svakodnevnih operacija. Sledeća kategorija koja se mora razmatrati je privatnost i zaštita podataka u integrisanom ERP sistemu. Uvek se postavlja pitanje ko sve ima pravo pristupa ovom sistemu, ko može menjati i koje podatke u sistemu. Uspeh implementacije ERP sistema zavisi od veštine i iskustva zaposlenih, kao i dodatne obuke koje se sprovodi pred implementaciju sistema radi njegovog korektnog uvođenja. Kod mnogih organizacija se čine pokušaji smanjenja troškova uvođenje ERP sistema putem umanjenja ili ukidanja namenskih sredstava za obuku i trening. U manjim organizacijama, to često označava da ERP sistemi funkcionišu sa zaposlenima koji nemaju dovoljno znanja o ovoim sistemima uopšte, a posebno o pojedinačnim rešenjima koja se konkretno implemntiraju. Fluktuacija radne snage može dovesti do zapošljavanja novih menadžera kojima nedostaje znanje o ERP sistemima, a koji mogu predlagati promene poslovne prakse (u realizaciji poslovnih procesa) koja nije u skladu sa rešenjem u implementiranom ERP sistemu. Prilagođavanje ERP softverskih rešenja je ograničeno i nije ga moguće izvesti na način da se promeni struktura postojećeg ERP rešenja. Reinženjering poslovnih procesa, koji se sprovodi u cilju zadovaljavanja industrijskih standarda uključenih u ERP sistem, može izazvati ili može dovesti do gubitka kompetitivnih prednosti organizacije. ERP sistemi mogu biti veoma skupi za održavanje. Dobavljači softvera mogu naplaćivati velike sume novca za godišnju obnovu licenci. ERP sistemi su veoma rigidni i teški za prilagođavanje specifičnim tokovima posla ili poslovima procesima preduzeća. Pojedine organizacione jedinice mogu pružati otpor u podeli osetljivih informacija, što može dovesti do smanjenja efektivnosti celokuopnog softvera. ERP sistemi mogu biti veoma teški za upotrebu. Većina integirsanih veza ERP sistema zahteva visoku tačnost ostalih aplikacija da bi radile efektivno. Organizacija mora postići 38

39 minimum standarda, da prljavi podaci ne smanje pouzdanost drugih aplikacija. ERP sistem može biti veoma lako i često predimenzionisan u odnosu na aktuelne potrebe. Postoji stalan problem kompatibilnosti ERP sistema sa brojnim tradiconalnim softverskim rešenjima partnera. 4. ERP implementacija Implementacija ERP sistema uključuje brojne faze, velike projektne timove, kao i značajne troškove. Za uspeh projekta važna je adekvatna kombinacija kvalifikovanih ljudi i sprovođenje odgovarajućih faza implementacije pravim redosledom. Ovo je bitno naglasiti iz razloga što bi pokušaj istovremene implementacije svih modula ERP sistema kroz sve faze poslovanja organizacije mogao da dovede do gubitka kontrole nad projektom uz značajno probijanje budžeta i vremena pordviđenog za implementaciju. Iz tog razloga mnoge organizacije uvode ERP sistem postupno u fazama (koracima). Tipičan ERP projekat se razvija u šest koraka prikazanih na slici 1. Slika 1.Tipičan ERP projekat Korak 1: Priprema pojekata U fazi pripreme projekta organizacija odlučuje koji će resursi biti potrebni da bi se proces implementacije završio do određenog vremena i u okviru planiranog budžeta. Formira se projektni tim i razmatra se potreba unajmljivanja konsultanata. Nakon formiranja tima, sledi sagledavanje osnovnih elemenata sistema koje organizacija namerava da uvede, odnosno preliminarni trening tima i formalno startovanje projekta. Korak 2: Snimanje procesa organizacije, specifikacija poslovnih zahteva i dokumentovanje procesa Tokom ove faze ERP tim određuje način na koji će se odvijati poslovanje nakon početka korišćenja ERP sistema, kao i način funkcionisanja samog ERP sistema. Provajder ERP softvera definiše fazu modelovanja: ko, kada i kako će 39

40 organizacija proučavati svoje poslovne procese, zatim najbolja dosadašnja iskustva u indusriji i model procesa ERP sistema, i kombinuju ova tri pristupa radi dizajniranja novog modela poslovnog procesa. Faza modelovanja poslovnih procesa je nepohodna za uspeh ERP projekta. Tehničke funkcije sistema modeluju se u skladu sa potrebama poslovanja organizacije. Projektni tim dobija ideju o načinu na koji se mora ostvariti međusobno funkcionisanje različitih aplikacija ERP sistema. Da bi se dobila potpuna i jasna slika o načinu funkcionisanja svakog pojedinog poslovnog procesa ERP tim postavlja na hiljade pitanja vlasnicima i ključnim korisnicima procesa. Kroz odgovore na ova pitanja ERP tim saznaje detalje o svakoj transakciji svakog dela poslovanja, pa je u ovoj fazi učešće svih poslovnih eksperata u timu od izuzetnog značaja. Svi poslovni procesi su povezani i odluke donešene u okviru jednog poslovnog procesa mogu u velikoj meri uticati i na druge poslovne procese u organizaciji. Ovaj se korak često u praksi zove «Business Blueprint.» Prikupljanju poslovnih zahteva treba pristupiti pažljivo i sistematično. Iako doprinosi potpunijem shvatanju poslovanja organizacije, ova aktivnost nosi sa sobom i određene opasnosti. U želji da stvori sistem koji će zadovoljiti potrebe svakog pojedinca, projektnni tim često rizikuje da bude pretpran gomilom detalja. U svakom slučaju neko idealno bi bilo da to bude vođa poslovnog procesa mora odlučiti o načinu na koji će softver raditi, odnosno koje poslovne zahteve ispuniti, a koje odbaciti. Korak 3: Konfigurisanje sistema Konfiguracija ERP softvera jeste posavljanje informacionog sistema naspram rezultata dobijenih u prethodnom koraku, naspram potreba korisnika. Što su suštinske, konfiguracione izmene manje to će implementacija biti efektivnija i efikasnija. Projektni timovi modifikuju sistem da bi prilagodili pojedine delove ERP sistema potrebama korisnika. Ni po koju cenu ne treba prihvatiti promene koje nemaju opravdanja ili su zahtevane zbog navike i «potrebe fleksibilnog rada» korisnika. Promene usaglašavaju menadžeri projekta, a usvaja ih tim. Konfigurisnje ERP sistema može dugo trajati i može biti izuzetno komplikovano, čega organizacije moraju biti svesne. Međutim, uspešno konfirurisanje sistema u velikoj meri zavisi od uspešnosti prethodnog koraka modelovanja poslovnih procesa i prikupljanja poslovnih zahteva. Organizacije koje ovaj korak nisu na pravi način sprovele se suočavaju sa mnoštvom nerazjašnjenih pitanja pri konfigurisanju sistema. Potrebe, suština, obim i struktura promena i konfigurisanja sistema, kao i vrme i resursi potrebni za konfiguraciju, utvrđuju se zapisnički. 40

41 Korak 4: Testiranje i validacija sistema Pre nego što se sistem pusti u upotrebu, neohodno je izvršiti njegovo testiranje i validaciju, da bi se otklonili eventualni nedostaci i osigurala pouzdanost sistema. U suprotnom, korišćenje nepouzdanog sistema bi moglo prouzrokovati značajne finansijske izdatke. Da bi se osiguralo temeljno testiranje sistema, projektni timovi često angažuju krajnje korisnike u procesu testiranja. Testiranje ERP sistema uključuje nekoliko osnovnih aspekata: planiranje testova, postavljanje okruženja za testiranje (priprema test sistema), testiranje interfejsa između ERP softvera i ostalih sistema, testiranje mogućnosti i tehničkih performansi sistema, planiranje i sprovođenje testova prihvatljivosti za korisnike ili eskpermintalnih konferencijskih soba, trening korisnika i kreiranje materijala za trening. Korak 5: Konačne pripreme Svi eventualni problemi sa projektom, koji su nastali tokom testiranja, rešavaju se i ponovo testiraju. Utvrđuje se validnost interfejsa između ERP sistema i drugih aplikacija. Svi podaci koji će se uneti u ERP sistem iz već postojećih aplikacija moraju biti u odgovarajućem obliku i spremni za upotrebu. Preostali zaposleni moraju biti obučeni da koriste sistem. Dakle, veoma važni, čak i kritični delovi unošenja ERP sistema su trening i obuka krajnjih korisnika. Instaliranje ERP sistema bez adekvatne obuke može dovesti do drastičnih posledica. Zbog toga je bitno odrediti člana ERP tima koji će biti odgovoran za trening i obuku krajnih korisnika, kao i za upravljanje promenama u poslovanju koje će neminovno nastupiti kao posledica uvođenja ERP sistema. Ova uloga je veoma značajna zbog toga što podrazumeva prirpremu organizacije za novi sistem i ne bi se smela zanemariti. Treba insistirati da treneri mahom budu ključni korisnici koji bi se regrutovali iz pojedinačnih poslovnih procesa kao vrli znalci procesa i to su ljudi koji su prošli sve faze implementacije, prethodnu obuku i izneli su testiranje sistema na svojim plećima. Korak 6: Oživljavanje (početak rada) Ovo je poslednja faza ERP implementacije i sadrži dva glavna koraka: sktiviranje sistema i prelazak sa starih na nove aplikacije. Mnogi projektni timovi sprovode ovu fazu tokom vikenda, praznika ili u vreme godišnjih odmora, kada je prisutan manji broj zaposlenih. Ovakva strategija je korisna jer projektni tim ima na raspolaganju nekoliko dana da prati način rada sistema pri smanjenom obimu poslovanja i osigura pravilan rad sistema sledećeg radnog dana. 41

42 5. Integracija ERP i aplikacija elektronskog poslovanja Danas se u organizacijama sve više razume i prihvata snaga integrisanih aplikacija. Upravo zbog toga je njihova transformacija u pravcu povezivanja raznovrsnih procesa veoma učestala. Takva razmišljanja su prvo primenjena u proizvodnji i realizaciji procesa nabavke, a u poslednje vreme i u oblasti procesa prodaje i servisiranje kupaca. Integrisani poslovni procesi ERP sistema čine osnovu svih integracija u organizacijama. Njihova modularna gradnja sa brojnim podsistemima je iskorišćena konceptualno i za razvoj softverskih aplikacija elektronskog poslovanja. ERP sistemi su osnova svih integracija, ali treba napomenuti da su zbog složenosti i nefleksibilnosti oni istovremeno i prepreka u pogledu postizanja jednostavnosti, ravnomernosti i efikasnosti integracije. Na putu realizacije integralne predstave, koja se prikazuje na slici 19, postoji mnogo problema. Dok su se nekad od istog dobavljača mogla nabaviti sva neophodna rešenja u jednoj integrisanoj arhitekturi aplikacija, u uslovima elektronskog poslovanja je to sve teže. Naime, skoro je i nezamislivo da se svi moduli aplikacija elektronskog poslovanja nabave od istog dobavljača. Stoga je težnja postići što šire integirsane procese, kako bi se ukupni broj aplikacija u organizaciji smanjio. Zbog složenosti ukupnog procesa integracije svih aplikacija od kupaca do dobavljača, neophodno je sprovesti etapno odnosno postpuno integrisanje. Integracijom ERP, SCM, CRM i svih aplikacija elektronskog poslovanja, obezbeđuje se jedan model podataka za sve, što omogućuje da se postigne njihova velika operativna efikasnost. DOBAVLJAČI SCM Supply Chain Management Upravljanje lancem snabdevanja Logistika Proizvodnja Distribucija ERP 42

43 CRM Marketing Prodaja Servis DCM Distribution Chain Management Upravljanje lancem distribucije KUPCI 6. Enterprise Resource Planning rešenja Kada pričamo o komercijalnim ERP rešenjima, kao glavni globalni igrači su: SAP (28.7% tržišta), ORACLE Applications (10.2% tržišta), The Sage Group (7.4% tržišta), Microsoft Dynamics (3.7% tržišta) i Infor Global Solution (2.8% tržišta). Podaci su dati prema istraživanju kompanije Gartner i vezani su za godinu. Da bi imali uvid u to koliko je tržište u pitanju, po prihodima, ovih prvih 5 kompanija su 2006.godine ostvarile promet od više desetina milijardi dolara. Kompanija SAP je osnovana godine kao Systemanalyse und Programmentwicklung od strane 5 bivših IBM inženjera, a SAP uskoro postaje skraćenica za Systeme, Anwendungen und Produkte in der Datenverarbeitung ("Systems, Applications And Products in Data Processing"). SAP je najveća softverska kompanije u Evropi i treća u svetu (posle Microsoft-a i IBM-a). Na tržištu, SAP je najveća kompanija koja nudi ERP rešenja sa 9.4 milijarde dolara prihoda i zaposlenih. Glavni proizvod SAP-a je MySAP ERP koji se razvio iz SAP R/3 rešenja. R je oznaka znači da se podaci obrađuju u realnom vremenu (realtime), a 3 se odnosi na 3 slojnu arhitekturu: baza podataka, server za aplikacije i klijent. Drugi bitni prozvodi SAP-a su Advanced Planner and Optimizer (APO) koji je spojen sa SCM-om, Business Information Warehouse (BW) koji je uključen u SAP NetWeaver BI (Business Intelligence) rešenje, Customer Relationship 43

44 Management (CRM), Supply Chain Management (SCM), Supplier Relationship Management (SRM), Human Resource Management Systems (HRMS), Product Lifecycle Management (PLM), Exchange Infrastructure (XI), Enterprise Portal (EP) i SAP Knowledge Warehouse (KW). U ovom trenutku, kompanija nudi i platformu koja je bazirana na novoj tehnologiji SAP NetWeaver. Iako SAP-ova rešenja uglavnom koriste velike kompanije (većina njih spadaju u 500 najvećih Američkih i svetskih kompanija), sve više se akcenat baca na mala i srednja preduzeća kroz SAP Business One i SAP All-in-One pakete. Prema podacima koje daje SAP, postoji preko SAP instalacija koje rade u preko kompanija, a SAP-ove proizvode koristi preko 12 miliona ljudi u preko 120 zemalja. U našoj zemlji, neki od korisnika SAP-a su: NIS, Hemofarm Koncern, Zdravlje Leskovac, JP PTT Srbije, Elektroprivreda Srbije, Dijamant Zrenjanin, Apatinska pivara, Calsberg Srbija, Blic Press, DELTA M, Coca - Cola Hellenic Bottling Company - Srbija kao i mnoge druge kompanije. Kompanija ORACLE je osnovana godine i danas je jedna od najvećih softverskih kompanija u svetu, a bavi se razvojom sistema za upravljanje bazama podataka (DBMS), alatima za razvoj baza podataka, ERP softverom, softver za odnose sa klijentima (CRM) i upravljanje lancima snabdevanja (SCM). Oracle E- Business Suite ili Oracle Applications predstavlja jednu od najkompletnijih ORACLE ERP sistema sa brojnim modulima koji se nalaze u ERP, CRM i SCM paketima. Aktuelna verzija nosi oznaku 12 i sadrži u sebi proizvode kao što su Oracle Financials, Oracle Logistics, Oracle HR, Oracle Sales i mnoge druge, a svaki proizvod u sebi sadrži dodatne module koji se mogu licencirati. najbitnije tehnologije inkorporirane u ove aplikacijame su Oracle database technologies, (RDBMS, PL/SQL, java, html, xml, engines), Oracle Forms Server, Reports Server, Apache Web Server, Discoverer, Jinitiator and (Sun Java). Zanimljivo je i pomenuti sukob SAP-a i ORACLE-a koji je rezultirao i sudskom tužbom ORACLE-a za nelojalnu konkurenciju i nelegalno poslovanje. Ove dve kompanije povezuje decenijska uska saradnja koja je počela godine kada je SAP počeo da koristi ORACLE rešenja za relacione baze podataka. Uprkos trenutnoj SAPovoj saradnji sa Microsoft-om i sve većoj integraciji Microsoft rešenja (SQL Server koji je direktni konkurent ORACLE bazama podataka), ORACLE i SAP su nastavili saradnju a prema ORACLE izvorima, većina SAP-ovih klijenata koristi ORACLE baze podataka. Ipak, u poslednje vreme, odnosi su zahladneli da bi na kraju rezultirali pomenutom sudskom tužbom. Oracle je poznat po svojim akvizicijama drugih kompanija (obično su u pitanju sume od stotine miliona dolara), a pomenućemo samo neke: Hyperinion Solutions, PeopleSoft, Siebel 44

45 Systems i mnoge druge. Na ovaj način, ORACLE je dolazio do već razvijenih rešenja a onda ih dorađivao, usklađivao sa svojom tehnologijom a zatim nudio u okviru svojih proizvoda. Microsoft Dynamics je naslednik Microsoft Business Solutions softvera i predstavlja ERP softver koji se sastoji od Microsoft Dynamics CRM-a, Microsoft Dynamics AX (bivšeg Microsoft Axapta), Microsoft Dynamics CRM (bivšeg Microsoft CRM), Microsoft Dynamics GP (bivšeg Microsoft Great Plains), Microsoft Dynamics NAV (bivšeg Microsoft Navision), Microsoft Dynamics Point of Sale, Microsoft Dynamics Retail Management System (RMS), Microsoft Dynamics SL (bivšeg Microsoft Solomon) i Microsoft Dynamics Snap modula. Ono što Microsoft nudi je integrisani sistem koji je baziran na Microsoft MySQL bazama podataka, blisko sarađuje sa ostalim Microsoft programima kao što su Microsoft Office sistemi i Microsoft.Net. Iako nije nov na tržištu ERP sistema, Microsoft svoju šansu vidi u približavanju korisnicima koji već koriste Microsoft platforme, pa će prelazak i implementacija ERP sistema biti lakša i brža. Kao 3 glavna razloga za prednost Microsoft Dynamics-a u odnosu na konkurente, navode se lakoća prilagođavanja i skalabilnost u zavisnosti od razvijanja posla, povoljnija cenovna politika i veoma razvijena ponuda za sve vrste industrije i biznisa. Zaključak Povezivanje web rešenja sa informacionim sistemima i bazama podataka zahteva primenu softverske arhitekture koja dozvoljava i podržava primenu web servisa i povezanih nezavisnih komponenti gde god je to potrebno. Naravno, razvoj softvera bitno zavisi i od aktuelnih trendova u proizvodnji hardvera, a za naredni period posebno će biti zanimljiva eksploaacija mogućnosti novih procesora sa više jezgara i još neka dešavanja. Ne smemo zaboraviti da postije i trendovi koji nisu direktno vezani za tehnologiju, a koje oni koji se bave razvojem softvera jednako moraju da imaju na umu. Primer su novine u definisanju cena, načinima licenciranja i dstribucije softvera, a sve kao rezultat brzine promena u informističkom dobu. Literatura 1. Prof.dr. Neđo Balaban, Prof.dr. Živan Ristić, Prof.dr. Jovica Đurković, Prof.dr. Jelica Trninić, Prof.dr. Pere Tumbas, Informacione tehnologije i informacioni sistemi, Subotica,

46 2. Prof. dr Neđo Balaban, INFORMACIONI SISTEMI I TEHNOLOGIJE, N. Sad, Prof. Dr Velimir Sotirović, Prof. Dr Branislav Egić, ELEKTRONSKO POSLOVANJE, Novi Sad,

47 Doc.dr. Hana Korać NEDOPUŠTENO STANJE KORUPCIJE Korupcija je simptom, da je nešto zakazalo u državnoj upravi, a institucije koje su kreirane s ciljem povezivanja građana i države, koristi se za privatno bogaćenje javnih službenika i beneficije korumpirane javne administracije. 1 Korupcija podrazumijeva ostvarivanje svake koristi koja nije zakonita, u zamjenu za postupak kojim se krši zakoni, principi i integritet službe. Kao krizni fenomen korupcija se pojavila u jugoistočnoj Evropi u posljednoj deceniji prošlog stoljeća. Korupcija je prisutna u čitavom svijetu. Najčešće se javlja u zemljama tranzicije i posttranzicije, u zemljama gdje ima malo društvene stabilnosti, slabog funkcionisanja institucija. Korupciju posmatramo kao sitnu, srednju i krupnu. Sitna korupcija, svakodnevno je prisutna i građani se najčešće sreću sa njom (uključuje manje prekršaje, npr.vozači zbog nepoštivanja saobraćajnih propisa izloženi su od strane korumpirane policije da daju novac; ekonomska krivična djela). Srednja korupcija, često uključuje trgovinu informacijama, poslovnim tajnama u većim privrednim subjektima, ne poštujući poslovnu etiku. Krupna korupcija, podrazumijeva ugrožavanje nacionalne ekonomije ili velike privredne subjekte, gdje država nije uspjela da obezbjedi uslove za rad, pravičnu i odgovarajuću naknadu. Korupcija je relativizirana što ne bi smjelo biti, da je skoro nevjerovatno, samim tim teško rješiva u kratkom vremenskom periodu. Činjenica je da korupcije ima u svim segmentima društva, nažalost, svaki građanin može da svedoći o tome, a svakako najviše pogađa niže slojeve, jer distribuira javne prihode u korist bogatih i moćnih. Ono što zabrinjava je činjenica da polako sve manje građanina nešto može iznenaditi kada je korupcija u pitanju i da je kod običnog građanina strpljenju kraj. Korupcija direktno utiče na ekonomski razvoj svake zemlje, smanjuje mogućnost za strana ulaganja i investicije, jer uspješne kompanije i ozbiljni privrednici nemaju interesa da ulažu u zemlje gdje ima mita, korupcije, gdje vlada nepotizam, netržišni faktori, kada je nestabilna država (posebno negativan uticaj u tržnoj ekonomiji, kupovina državne imovine, privatizacija javnih preduzeća, namješteni tenderi, posebno interesantna carinska i poreska administracija). 1 CorruptionandGoodGovernenceUvodipoglavlje 1, str.4, Box 1, UNDP, NY, 1997, grupaautora 47

48 Korupcija naročito tzv.krupna je prisutnija u državama gdje je veća sprega korumpiranih političara i kriminalnih krugova. Koriste se uhodani ilegalni kanali za obezbjeđivanje prohodnosti na tržištu isključujući mogućnost ravnopravne utrke (gdje korumpirani političari, uz odobravanje vođstva političkih stranki dobijaju veliku naknadu za učinjenu uslugu, a koji vremenom postaju ovisni od onih koji ih podmićuju). Kako se boriti protiv korupcije? U borbi protiv korupcije, najvažniju ulogu ima pravosuđe, policija, javna i državna administracija, nevladine organizacije, međunarodne institucije, mediji. Također značaj udeo ima nivo svijesti građana, stanje građanskih prava i sloboda. Uticaj pravosuđa, podrazumijevapooštravanje kazni, jer je enormno blaga kaznena politika; izmjena propisa, reforme pravosudnog sistema,koji bi trebao biti prvi društveni sektor koji je neovisan od ostalih društvenih sektora. Reforma policije ima pozitivnog uticaja na borbu protiv korupcije i organiziranog kriminala. Reforma treba da se odvija u skladu sa politikom decentralizacije; većina policijskih snaga trebaju biti u službi građana, tj.pod kontrolom grada i općina, što bi smanjilo na najmanju mjeru uticaj politike i različitih političkih ideologija na rad policije a povećalo profesionalzam i transparentnost u radu policije. U većini država su uključene posebne policijske jedinice, obzirom na činjenicu da počinioci ovih krivičnih djela su najčešće lica sa privilegijama i mogućnostima za prikrivanje i izbjegavanje gonjenja; otvorenost i saradnja građana i policije bi svakako pomoglo u borbi protiv korupcije. Reforma javne i državne administracije na svim nivoima vlasti, rad inspekcijskih službi ali i drugih institucija. Donošenje novih antikorupcijskih mjera, analiza korupcije (od tzv. ulične korupcije do vrha), koje trebaju biti plod uske saradnje sudova,tužilaštva, policije, carinske uprave, uprave za indirektno oporezivanje. Potrebno je obezbjeđivanje uslova za nesmetani rad istraživačkih centara u regiji koji bi bili podržani od Evropske unije, Savjeta Evrope, Svjetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda (stim što Svjetska banka i Monetarni fond rade po prioritetima), Međunarodne organizacije u okviru Pakta za stabilnost; Glavnog tajništva Vijeća za regionalnu saradnju jugoistočne Evrope (RCC, koji je preuzelo nadležnosti i obaveze Pakta za stabilnost, čije je sjedište u Sarajevu od jesene 2007.godine), podrške Medija (slobode štampe i rada medija bez cenzure), nevladinih organizacija (koje mogu i trebaju imati savjetničku ali i kontrolnu ulogu) i dr. Upozorenja Evropske komisije za korupciju i OLAF-a (tijelo za borbu 48

49 protiv prijevara) bi trebalo biti konačno shvaćeno ozbiljno, i od kojih treba tražiti eventualno pomoć. U borbi protiv korupcije, je važna politička klima, posvećenost političkih lidera u toj borbi, kao i sprovođenje kontrole od strane međunarodnih organizacija. Potrebno je identifikovanje državnih aktivnosti, gdje postoji najširi prostor za korupciju. Obezbjeđivanje uslova da plate uposlenih u javnoj upravi i administraciji, svim organima i institucijama koje rade na sprovedbi zakonitosti budu adekvatne i ne niže od plata u privatnom sektoru. Prevencija korupcije može biti važan segment na kojoj treba insistirati više nego na represivnom dijelu. Transparentnost u radu, profesionalizam, stepen prisutnosti korupcije ovisi će od poštivanje ljudskih prava. Vijeće Evrope i UN Međunarodni instrumenti za sprečavanje korupcije: Građanska Konvencija o korupciji, god Krivičnopravna Konvencija o korupciji, 27.januar god Dodatni Protokol uz krivičnopravnu Konvenciju o korupciji Strategija borbe protiv prekograničnog kriminala (Souhest European Co- Operative Initiative SECI), Beč,1995, - Konvencija UN protiv korupcije Zaključak Činjenica je da korupcija je rasprostranjena u svim porama društva i ne samo u zemljama jugoistočne Evrope već i šire. Korupcija se smanjuje uvođenjem mjera stabilizacije, funkcionisanjem državnih institucija, implementacijom Strategije borbe protiv korupcije, Međunarodnim instrumentima kao i kvalitetnom upotrebom represivno transparentnih mehanizama za kontrolu korupcije. Kontrola korupcije se postiže Nacionalnim sistemom integriteta, materijalnom, političkom i finansijskom neovisnošću od vladajuće strukture. Udržavama tranzicije korupcija predstavlja veliku mogućnost obogaćivanja.u državama sa stabilnim i ekonomskim okolnostima postoji veća mogućnost da se savjesni građanin može zaštititi, a to se sprovodi reformskim procesima, neovisnim tijelima ikontrolnim mehanizmima međunarodnih organizacija. 49

50 Munir Rušović INVESTICIJE I INVESTICIONA POLITIKA Abstrakt: U ovom radu biće reči o problemima upotrebe akumulacije koji su u stvari vezani za investicionu politiku, za obim, strukturu i ekonomske efekte investicija. Akumulacija je izdvajanje u namenskoj raspodeli sredstava za investicije, a investiranje je proces proizvodnog trošenja tih sredstava putem kojih se ona transformišu u poslovna sredstva, odnosno u osnovne i obrtne fondove. Investicionom politikom se stvaraju uslovi za pravilan izbor ekonomskih prioriteta i takvu kombinaciju proizvodnih faktora koja pruža najveće izglede za povećanje proizvodnje. Što se tiče obima i strukture investicija, potrebno je vrlo precizno naznačiti da je pitanje obima akumulacije vrlo značajno za privredni razvoj ali da vrlo često i veći značaj ima pitanje njene racionalne upotrebe. I najzad, efikasnost investicija. Čini nam se da je to suštinsko ekonomsko pitanje. Naime, relativno malo procentualno poboljšanje ili pogoršanje efikasnosti može da pruži osetne društvene uštede ili da prouzrokuje isto tako osetne gubitke koji će se reflektovati na nivo proizvodnje i nivo životnog standarda stanovništva. Ključne reči: Akumulacije,Investicije,struktura investicija,efikasnos investicija, 2. Investicije i investiciona politika Investicije se najčešće definisu kao deo tekućeg društvenog proizvoda koji se ulaže u sredstva za rad, za zamenu istrošenih i dotrajalih ili pak nabavku novih sredstava za rad. Kriterijum za takvo određenje investicija je njihova namena, odnosno vrsta upotrebe dela društvenog proizvoda. U literaturi se sreću i druge definicije investicija. Jedna od njih investicije određuje kao deo društvenog proizvoda koji u toku posmatranog perioda nije potrošen. Slabost ove definicije je sadržana u negativnom određenju investicija, govori o tome šta investicije nisu a ne šta one jesu. Druga definicija investicije predstavlja kao deo društvenog proizvoda upotrebljen za zamenu utrošenih i dotrajalih kao i za izgradnju novih kapaciteta. Definicija je tačna ali je neprecizna, jer je u njoj kritična reč kapaciteti koja u odnosu na osnovne 50

51 pojmove označava činioce proizvodnje (radnu snagu, sredstva za rad, predmete rada). Ukoliko se pojam kapaciteti shvati kao sinonim za sredstva za rad, onda se ova definicija poklapa sa onom prvom koju smo prezentirali. Investicije predstavljaju onaj deo društvenog proizvoda koji se u procesu reprodukcije nije proširio niti na opštu (zajedničku) niti na ličnu potrošnju, već je upotrebljen za zanemu dotrajalih, istrošenih i rashodovanih postojećih i izgradnju novih kapaciteta na području tržišne privrede. Inveseticije možemo definisati i sa još jednog stanovišta, a to je njihov odnos preko akumulaciji.»poznato nam je da je akumulacija namenjena proširenoj reprodukciji.«akumulacija je kategorija raspodele proizvoda, međutim, investicije predstavljaju kategoriju upotrebe proizvoda, tako da se taj raspodeljeni proizvod koristi kao investicija za proširenu reprodukciju. Investicije su veoma bitne za razvoj naše tržišne privrede. Značaju investicija pogoduje razvoj multinacionalnih kompanija, banaka i finansijskih tržišta. Vrsta sredstava za rad nije od značaja za određenje opšteg pojma investicija. Sredstva za rad su tu shvaćena u najširem smislu reči, dakle kao svi materijalni činioci koji po svojoj prirodi treba da budu korišćeni u toku dužeg vremenskog perioda. Sredstva utrošena za opravku i održavanje postojećih sredstava za rad - tzv. investiciono održavanje - se ne smatraju investicijama. U ekonomskoj teoriji i praksi postoji veći broj klasifikacija investicija, a među najvažnijima navode se: (1) Prema poreklu sredstava investicije se dele na bruto, neto i nove. Bruto investicije predstavljaju ukupna ulaganja u sredstva za rad u toku posmatranog perioda, najčešće godine. Kao kategoriju raspodele društvenog proizvoda, možemo ih izraziti na sledeći način: Ib = In + Am. Neto - investicije potiču iz akumulacije, odnosno nacionalnog dohotka i jednake su akumulaciji (A). Bruto investicije čine zbir neto investicija i amortizatije umanjenih za ulaganja u zamenu (Z), što bi se moglo predstaviti na sledeći način: In = A Z. Nove investicije predstavljaju razliku između bruto investicija (Ib) i zamene (Z) i jednake su: Ino = Ib - Z. (2) Prema vrsti sredstava za rad u koja se ulažu, investicije se dele na one koje idu u osnovna sredstva i investicije u obrtna sredstva. Investicije u osnovna sredstva predstavljaju ulaganja u sredstva za rad (zgrade, postrojenja, opremu i sl.). Investicije u obrtna sredstva su ulaganja učinjena u predmete rada i novčana sredstva koja predstavljaju uslov normalnog i kontinuiranog procesa reprodukcije. (3) Prema tehničkoj strukturi, investicije se obično dele u tri grupe: Investicije u građevinske objekte, najšire shvaćene, predstavljaju ulaganja u zgrade i prostor u okviru kojih će se odvijati proces proizvodnje. Investicije u opremu su investicije u 51

52 mašine i druga sredstva za rad. Ostale investicije su ulaganja specifične vrste (zasadi u ratarstvu, osnovno stado u stočarstvu i sl.). (4) Prema vrsti delatnosti u kojima se ostvaruju, investicije se dele na privredne i neprivredne. Prve obuhvataju ulaganja u sredstva rada privrednih delatnosti, a druge ulaganja u sredstva rada neprivrednih i društvenih delatnosti. Privredne investicije se dalje mogu deliti prema osnovnim oblastima (industrija, poljoprivreda, šumarstvo, građevinarstvo i td.) pa čak i dalje može ići rasčlanjavanje po granama (proizvodnja električne energije, proizvodnja i prerada uglja, crna metalurgija, obojena metalurgija itd.). I neprivredne investicije se dalje mogu deliti (investicije u oblasti obrazovanja i kulture, investicije u oblasti zdravstva i socijalne zaštite i investicije društveno-političkih zajednica i organizacija) (5) Prema uticaju na obim proizvodnje ili masu osnovnih sredstava po stanovniku, privredne investicije se obično dele na demografske i ekonomske. Demografske investicije predstavljaju ulaganja u sredstva za rad čiji je cilj da se održi postojeći nivo drušvenog proizvoda ili osovnih sredstava po stanovniku imajući u vidu prirodni priraštaj stanovništva. Ekonomske investicije su ulaganja u sredstva za rad čiji je cilj povećanje nivoa društvenog proizvoda ili osnovnih sredstava po stanovniku. Da bi smo razumeli neka suštinska pitanja iz oblasti investicija, ukazaćemo prethodno na osnovnu podelu i vrste investicija. Po svojoj nameni razlikuju se privredne i neprivredne investicije. Privredne investicije služe neposrednom uvećanju proizvodnog potencijala privrede, a njihov materijalni oblik predstavljaju sredstva rada i predmeti rada. Neprivredne investicije obuhvataju investiciona ulaganja namenjena podizanju objekata društvenog standarda ili administracije. Ne učestvuju neposredno u proizvodnji materijalnih dobara, ali predstavljaju svojevrstan uslov proizvodnje, te posebno utiču na njen obim, kvalitet i efektivnost (investicije u prosvetu, kulturu, zdravstvo, stambenu izgranju i si.). Materijalni oblik ovih investicija sačinjavaju trajna i kapitalna potrošna dobra.»za pravilno vođenje investicione politike važno je odrediti pravilan odnos između privrednih i neprivrednih investicija.«privredne investicije imaju odlučujući značaj za razvoj proizvodnih snaga, za prodor nove tehnike i tehnologije, za rast produktivnosti rada i si. Neprivredne investicije direktno utiču na društveni i lični standard čoveka i na taj način posredno i na privredni razvoj. Investicije, kojima se održava nepromenjeni nivo materijalne proizvodnje, odnosno ostvaruje samo redovna zamena postojećeg kapitala, predstavljaju deo privrednih investicija namenjen za prostu reprodukciju. U stacionarnoj privredi investicije se 52

53 zato izjednačavaju sa visinom amortizacije. Investicije u proširenu reprodukciju predstavljaju one privredne investicije koje uvećavaju proizvodni kapital i razmere proizvodnje i zato one pretpostavljaju postojanje određenog viška sredstava iznad normalne obnove postojećih proizvodnih fondova. Privredne investicije se dalje dele na investicije u osnovna i investicije u obrtna sredstva. Pretežniji deo investicija koja se ulažu u sredstva za rad su investicije u osnovne fondove, a drugi deo je namenjen ulaganjima u predmete rada (povećanje zaliha sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda). "Obe ove vrste investicija su nužne za povećanje proizvodnje, a njihove zajedničke karakteristike sastoje se u tome što služe stvaranju materijalnih usiova proizvodnje. Predstavljaju jednokratne troškove izvršene pre otpočinjanja proizvodnje, i čine najzad neutrošeni deo društvenog proizvoda. Važne razlike koje, međutim, između njih postoje, proističu iz nejednakog načina funkcionisanja (trošenja) osnovnih i obrtnih fondova. Osnovni fondovi se troše postupno u dužem periodu njihovog trajanja, tokom koga oni postupno prenose deo svoje vrednosti na nove proizvode. Za razliku od njih, obrtni fondovi se troše ođednom, u jednom proizvodnom ciklusu, te celokupnom svojom vrednošću ulaze u novoproizvedena dobra. Sa gledišta društvene reprodukcije, privredne investicije u osnovna sredstva se dele na bruto i neto investicije. Neto fiksne investicije neposredno potiču iz nacionalnog dohotka i ravne su akumulaciji umanjenoj za ulaganja u zalihe. Bruto privredne investicije u osnovne fondove sadrže neto fiksne investicije i amortizacije. Bruto investicije su, dakle, ukupna društvena ulaganja kako za održavanje i obnavljanje starih objekata, tako i za podizanje novih. Prema uticaju na rast nacionalnog dohotka, privredne investicije se dele na demografske i ekonomske. Demografske investicije su onaj deo neto investicija koji obezbeđuje ravnomeran rast dohotka uporedo sa porastom stanovništva. Taj deo privrednih investicija nema, dakle, namenu da povećava nacionaini dohodak po stanovniku. Povećanje nacionalnog dohotka po stanovniku nastaje zbog ekonomskih investicija koje su zapravo višak neto investicija iznad demografskih. Govoreći o amortizaciji kao dodajnom izvoru akumulacije naglasili smo da amortizacija u dinamičnoj privredi jednim delom služi potrebama zamene, a drugim delom predstavlja dopunski fond akumulacije. Imajući to u vidu možemo izdvojiti još jednu vrstu investicija. Radi se o novim investicijama. One predstavljaju razliku između bruto investicija i zamene. Praveći podelu investicija značajno je da spomenemo i podelu investicija prema tehničkoj strukturi. Prema tehničkoj strukturi investicije delimo na: a) ulaganja u građevinske objekte, 53

54 b) ulaganja u kapitalnu opremu i c) ostalo. Ova podela je posebno značajna kada su u pitanju ulaganja nerazvijene zemlje, imajući u vidu da su ulaganja u kapitalnu opremu ulaganja u aktivan deo proizvodnih fondova. Problematika izbora investicija u jednom najopštijem pristupu ima svoje dve strane i dva različita nivoa posmatranja. Prva se tiče izbora globalne strukture investicija pod kojom podrazumevamo alokaciju inesticija između proizvodnih sektora, grana i različitih proizvodnih delatnosti, kao i njihov celishodan regionalni razmeštaj. Prvom vrstom izbora određuje se proizvodna struktura privrede, a drugom se traže najpovoljnija rešenja za ostvarivanje određenih proizvodnih zadataka. U oba područja se srećemo sa brojnim problemima i različitim metodološkim pristupima. Zato ćemo naša izlaganja, radi veće preglednosti, podeliti na ova dva nivoa posmatranja, ne gubeći iz vida njihovu povezanost i zajedničku osnovu opštih kriterija izbora. Drugu stranu sačinjava izbor investicija u okviru jedne homogene vrste proizvodnje, to jest izbor između različitih investicionih varijanata koje se odnose na istorodnu proizvodnju, na proizvodnju istih upotrebnih vrednosti. Kako ostvariti optimalni raspored investicija između proizvodnih sektora i grana predstavlja bez sumnje najsloženije područje politike privrednog razvoja. Ono s pravom zauzima centralno mesto, jer se tim izborom rešavaju strateška pitanja svake privrede. Neophodno je stoga ukazati na svu kompleksnost ove vrste ekonomskog izbora, polazeći od razližitih aspekata u kojima se ona javlja. Tim izborom valja opredeliti pre svega glavne proizvodne komplekse koji privrednom razvoju daju najveće podsticajne efekte i u kojima se postiže najracionalnije iskorišćavanje proizvodnih resursa i drugih preimućstava kojima jedna zemlja raspolaže. Za važnije industrijske grane i komplekse neophodno je iznaći optimalni regionalni razmeštaj s obzirom na opšte pogodnosti koje njihovom razvoju pružaju određena ekonomskogeografska područja i gde se u teritorijalnom spajanju proizvodnih faktora postižu najveći ekonomski efekti. Važno pitanje čini dalje izbor nivoa tehnike za privredu kao celinu, a posebno za one proizvodne komplekse što treba da sačinjavaju osnovu privredne ekspanzije zemlje. Taj izbor mora biti rešen u skladu sa datom etapom razvoja i datom strukturom proizvodnih faktora, kako bi tehnološka rešenja u narodnoprivrednom mgrilu vodila računa o različitom stepenu zastupljenosti pojedinih proizvodnih faktora, o njihovoj optimalnoj supstituciji, o štednji jednih na račun drugih itd. Pri donošenju investicionih oduka potrebno je imati u vidu i kakva će dejstva izazvati na tržištu nove grane proizvodnje, i to kako svojom tražnjom sredstava za 54

55 proizvodnju i radne snage, tako i svojom ponudom gotovih proizvoda. Različite mogućnosti izbora u svim navedenim pravcima valjalo bi posmatrati sa gledišta narodne privrede kao celine, pošto se na torn nivou pružaju mogućnosti štednje i postizanja takvih efekata koji se ne stiču na nivou pojedinačnog preduzeća ili čak i čitave proizvodne grane. Nacionalna privreda ne predstavlja zatvoreni sistem, već je deo svetske privrede i mora se razvijati kao deo svetske privrede. Proizvodna struktura se prema tome ne može da izrađuje autarhično, već u osloncu na tendencije razvoja međunarodne podele rada i ekonomske kriterije koji uplivišu tu podelu. Izbor proizvodnih prioriteta nužno je stoga povezivati sa zahtevima međunarodne podele rada i traženjem što povoljnijeg mesta u svetskoj razmeni dobara. Ta značajna komponenta razvoja proizvodnih snaga čini sa svoje strane veoma složenim izbor strukture investicija. Raspodela investicija zavisiće u velikoj meri od izbora grana ili nekoliko većih proizvodnih kompleksa koji nacionalnoj privredi pružaju najveće prednosti u spoljnoj trgovini. Tim izborom rešava se pitanje šta izvoziti a šta uvoziti, gde vršiti supstituciju uvoza, a gde razvojem propulzivnih izvoznih grana dolaziti do potrebnog uvoznog ekvivalenta. Ukoliko je zemlja manja i vise zavisna od spoljne trgovine, utoliko će i ovaj aspekt problema biti dominantnije izražen u takvom slučaju Izbor strukture investicija Sama činjenica da se izbor strukture investicija mora posmatrati kako sa gledišta kratkog tako i sa gledišta dugog roka, unosi velike teškoće u vršenju tog izbora. Ako bi se dejstva investieija posmatrala samo na kraći rok, tada bi neizbežno bio zanemaren razvoj nekih ključnih sektora čiji puni ekonomski efekti sazrevaju u nešto dužem vremenskom razdoblju, a prioritet bi dobile grane gde je obrt sredstava daleko brži, ali čiji rezultati nemaju ona velika i trajnija dejstva na privredu kakva se postižu u granama koje sire proizvodnu bazu zemlje. Na sličan način se problem postavlja i kad se radi o regionalnom razmeštaju investicija. Posmatrano na kratak rok, investicije u razvijena područja imale bi uvek prednost pred investicijama nerazvijenih područja, s obzirom na višu kvalifikacionu strukturu radne snage u razvijenim područjima, veća proizvodna iskustva, veću zastupljenost elemenata eksterne ekonomije i slično. Međutim, na duži rok može se pokazati da nove investicije u nerazvijenim područjima, zbog dalekosežnih strukturnih promena koje u tim područjima izazivaju, daju veće i korisnije efekte za privredu kao celinu. 55

56 Više puta je bilo naglašavano da su investicije sredstvo za optimalno zadovoljavanje ličnih i opštedruštvenih potreba kao osnovnog cilja proizvodnje. Tu se, međutim, suočavamo sa nedovoljno istraženim problemom merenja važnosti pojedinih potreba i njihove društvene korisnosti, sa utvrđivanjem odgovarajuće skale vrednosti u toj oblasti. Izbor struktura investieija pretpostavlja pružanje odgovora na pitanje šta je na svakom nivou razvoja jednog konkretnog društvenog sistema optimalna struktura životnog standarda, uzetog u veoma širokom značenju te reči; koji njegovi element! postaju dinamični i preovlađujući, a koji od njih gube svoj raniji značaj. Od toga zavise pravci razvoja proizvodnje i promene njene strukture, a samim tim i uspostavljanje optimalnih odnosa u raspodeli investieija između proizvodne i neproizvodne sfere. Izbor globalne strukture investieija ne ograničava se samo na grane materijalne proizvodnje, već se njime rešavaju proporcije razvoja i drugih sistema i podsisterna sa kojima je privreda povezana neposredno ili posredno. Složenost izbora strukture investicija pokazuje se i u tome što on ima svoje različite aspekte, što se u taj izbor ugrađuju ne samo ekonomski nego i drugi kriteriji, politički, socijalni, strateško odbrambeni. Mada su ekonomski kriteriji važni i bitni, oni ne mogu zaobići uticaj drugih snaga i faktora, uticaj protivurečnih interesa različitih društvenih grupa, regija itd.»u vršenju ekonomskog izbora mora se, sem toga, voditi računa o svim objektivnim ograničenjima.«sloboda izbora je omeđena nizom objektivnih uslova, stupnjem ekonomskog razvoja, napretkom nauke i tehnike, političkom i društvenom strukturom, spoljnim položajem zemlje. Bitno pitanje politike razvoja sastoji se upravo u tome da postavljanje vrednosnih eiljeva bude usklađeno sa objektivnim mogućnostima i objektivnim ekonomskim zakonima. Iz toga proizilazi nužnost poznavanja Ovih zakona i njihovog korišćenja kao sredstva, kao algoritma, za ostvarenje postavljenih eiljeva društvenog napretka. Na ovu mnogostranost posmatranja i složenost izbora strukture investicija bilo je potrebno ukazati radi toga da bi se dovoljno jasno istakla činjenica da se taj izbor ne može podređivati nekom jednostavnom opštem pravilu. Ne može se rešavati upotrebom samo nekog jedinstvenog kriterija, izraženog ovom ili onom prostom matematičkom formulom. Naravno, u osnovi svakog ekonomskog izbora mora ležati princip maksimalne ekonomije društvenog rada, to jest princip da se pod datim objektivnim uslovima sa najmanjim utroškom ukupnog društvenog rada postigne maksimalni proizvodni rezultat. Međutim, taj princip je toliko opšti da ne daje odgovor na sva složena pitanja izbora što ih srećemo u raspodeli investicija na različite sfere proizvodnje i društvenog života. Do tog izbora se može doći primenom složenih naučnih analitičkih postupaka, polazeći najpre od određenih apstrakcija i uprošćavanja i postepenim približavanjem realnim ekonomskim 56

57 procesima, to jest, postupnim uvođenjem u ekonomsku analizu pojedinih relevantnih momenata, ekonomskih i društvenih varijabila, vodeći računa o mnogostranim povezanostima koje postoje u privredi i van nje. Tim pitanjima ćemo se ukratko pozabaviti u sledećim paragrafima Kriteriji u izboru strukture investicija Izbor globalne strukture investicija treba posmatrati naravno u čvrstoj povezanosti s posrednim i neposrednim faktorima privrednog rasta o kojima je bib reči u našim ranijim poglavljima. Izbor investicija je sledeći korak u bližem određivanju tempa i strukture privrednog razvoja. Pod torn povezanošću podrazumevamo naročito činjenicu da je utvrđivanje optimalne strukture investicija moguće samo uz pretpostavku postojanja opštih polaznih modela ekonomskog rasta, kao što se i verifikacija ovih opštih modela i njihovih pretpostavki mora stalno da vrši putem iznalaženja optimalnih varijanata strukture investicija. Tu povezanost treba shvatiti kao različite faze istraživanja i postupnog približavanja stvarnoj složenosti ekonomskih procesa, kao neophodne karike u pripremanju određenih varijanata privrednog razvoja. Prvi problem pri utvrđivanju globalne strukture investicija tiče se iznalaženja načina i kriterija za jedinstveno izražavanje brojnih aspekata koje taj izbor involvira. Problem se sastoji u tome kako na zajednički imenitelj svesti po svojoj prirodi tako različite aspekte, čineći ih među sobom količinski uporedivim. Takav zajednički imenitelj koji omogućuje uporedivost različitih aspekata i koji ih istovremeno povezuje u jedinstvenu celinu, predstavlja globaini kapitaini koeficijent, kapitaini koeficijent za narodnu privredu kao celinu. Tako se neki put polazi od potrebe minimalnih ulaganja, te se ovaj odnos izražava kapitalnim koeficijentom; drugi put se težište stavlja na efekte ulaganja, izražavajući ih koeficijentom efektivnost ti, ili se ponekad pokušava spajanje ova dva koeficijenta na bazi principa da se minimalnim inputima postigne maksimalni autput (tzv. minimaks princip). Ovaj bazični princip utvrđivanja globalne strukture investicija, bez obzira na pomenute različite načine njegovog izražavanja, dobija svoju punu vrednost samo ako posmatramo privredu kao jedinstvenu celinu, a svaku granu i preduzeće kao delove te celine. Ako ne dolazi do ovih podudaranja, očito se moraju uzeti u obzir i drugi kriteriji koji će sa gledišta preduzeća ili grane delovati kao korektiv, kako bi upravo u razmerama narodne privrede opšti princip bio sačuvan. U saobraćaju, proizvodnji električne energije i slično, izolovana primena ovog kriterija kao sredstva granske alokacije investicija davala bi pogrešne predstave i orijentacije, pošto se efekti 57

58 ulaganja u te grane ne izražavaju samo u okviru njih, već mnogo vise u drugim granama i privredi kao celini. Njihov razvoj stvara velike spoljne ekonomije kojima se pod iže efektivnost i smanjuju troškovi drugih sektora i čitave nacionalne proizvodnje. Sličnu situaciju imamo i u svim onim granama čija su dejstva široko dispersirana u privredi. Prema tome, princip minimalnih ulaganja radi dobijanja maksimalnog efekta treba shvatiti kao i svaki drugi opšti princip i opšti zakon, kao generalnu liniju prema kojoj treba da se usmeravaju investicije, uz mnoga pojedinačna nužna odstupanja Opšti i prošireni obrazac za izbor globalne strukture investicija Različite mogućnosti izbora u svim navedenim pravcima valjalo bi posmatrati sa gledišta narodne privrede kao celine, pošto se na torn nivou pružaju mogućnosti štednje i postizanja takvih efekata koji se ne stiču na nivou pojedinačnog preduzeća ili čak i čitave proizvodne grane. Nacionalna privreda ne predstavlja zatvoreni sistem, već je deo svetske privrede i mora se razvijati kao deo svetske privrede. Proizvodna struktura se prema tome ne može da izrađuje autarhično, već u osloncu na tendencije razvoja međunarodne podele rada i ekonomske kriterije koji uplivišu tu podelu. Izbor proizvodnih prioriteta nužno je stoga povezivati sa zahtevima međunarodne podele rada i traženjem što povoljnijeg mesta u svetskoj razmeni dobara. Ta značajna komponenta razvoja proizvodnih snaga čini sa svoje strane veoma složenim izbor strukture investicija. Raspodela investicija zavisiće u velikoj meri od izbora grana ili nekoliko većih proizvodnih kompleksa koji nacionalnoj privredi pružaju najveće prednosti u spoljnoj trgovini. Tim izborom rešava se pitanje šta izvoziti a šta uvoziti, gde vršiti supstituciju uvoza, a gde razvojem propulzivnih izvoznih grana dolaziti do potrebnog uvoznog ekvivalenta. Između niza investicionih varijanata koje se odnose na proizvodnju istih upotrebnih vrednosti (uključujud i supstitute) treba izabrati one koje su društveno najefikasnije. Pitanje izbora se ne postavlja u slučaju kada su investicije i tekući troškovi proizvodnje manji nego u slučaju alternativne varijante. Kako je to u praksi pre izuzetak nego pravilo, problem izbora se javlja kada varijanta sa nižim troškovima proizvodnje zahteva veća investiciona ulaganja nego druga varijanta. Veće izdatke za investicije treba sada suprostaviti uštedama koje osiguravaju tekući troškovi proizvodnje. Pitanje izbora se postavlja u slučaju kada imamo situaciju da je Ii>I2, B1<B2, gde I1 i I2 označavaju visinu investicija u slučaju dva alternativna re[enja, a B1 i B2 projektovane troškove proizvodnje u periodu eksploatacije. Kao polazni kriterij 58

59 izbora uzima se tzv rok povraćaja sredstava, a on u stvari predstavlja vreme u kojem treba da bude vraćen društvu dodatni izvor investicija u "skupljoj varijanti" u obliku smanjenja tekućih troškova eksploatacije. Taj se kriterij izražava formulom: t = (I1 I2) / (B2 B1) gde je: t- rok tokom koga se ta veća ulaganja, u skluplju investicionu varijantu, vraćaju društvu preko ušteda kroz niže troškove proizvodnje. Obrnuti izraz roka povraćaja daje koeficijent relativne efektivnosti investicija (e), koji predstavlja neku vrstu stope rentabilitteta, pokazujući u kome se procentu vraća godišnje višak investicija uložen u skuplju investicionu varijantu e = (I1 I2) / (B2 B1) Ako treba napraviti izbor između dva alternativna projekta sa različitim iznosom investicija primenjuje se isti postupak kao i kod roka povraćaja sredstava. Dobijeni koeficijenat relativne efektivnosti upoređuje se sa normativnim koeficijentom en = 1/tn, a kapitalno intenzivni projekat se bira u slučaju gde je (B2 B1) / (I1 I2) > 1 / tn Opšta formula za izbor investicionih varijanti prihvata se kao polazni metod i opšti pristup ispitivanja ekonomske efektivnosti investicija. Pretpostavka da se ispitivane varijante razlikuju međusobno samo po visini direktnih investicija i visini troškova eksploatacije, su samo retki slučajevi. Javlja se potreba njenog analitičkog dopunjavanja i uključivanja drugih važnih momenata u donošenju investicionih odluka. Pri većem broju investicionih varijanata, kod kojih je pretpostavka da daju isti godišnji obim proizvodnje, biće predstavljen na sledeći način: B1 + I1 *1/tn B2 + I2 1/tn što znači da će izbor između više varijanata biti uslov da je B + I *1/tn B + Ien = min. 59

60 2.4. Donošenje odluke o investiranju Preduzeće donosi odluku da investira kapital na teret tekuće likvidnosti u cilju ostvarenja dobiti u budućnosti. Naš sud o predloženoj investiciji zavisi od očekivanog povraćaja, međutim, pravo pitanje je: koliko će taj povraćaj biti u odnosu na povraćaj koji traži investitor? Odgovor na ovo pitanje usko je povezan sa uticajem investicione odluke na cene deonica. Pretpostavićemo da je tražena stopa povraćaja investicionog projekta unapred zadata i da je ista za sve projekte. Ova pretpostavka podrazumeva da finansiranje i odluke o dividendama preduzeća moraju biti konstantne. U tom pravcu, zadržaćemo se na objašnjenju nekih pitanja u vezi sa uspešnošću upravljanjem investiranja kapitala nekog preduzeća, kako sledi: administrativni okvir, procena tokova novca, odluka o zameni i amortizacija, metode procene, indeks profitabilnosti, inflacija i određivanje potrebnog kapitala, pristrasnost i procena tokova novca, inflacija kao faktor pristrasnosti, informacije koje se analiziraju prilikom kupovine vlasništva nad preduzećem. Uspešno upravljanje investiranjem kapitala nekog preduzeća obuhvata pet faza: 1. sastavljanje investicionog projekta; 2. procena FCF-a za odabrani investicioni predlog; 3. vrednovanje tokova novca, 4. izbor projekta prema prihvatljivim kriterijumima; 5. ponovno vrednovanje investicionog projekta posle njegovog prihvatanja. Investicioni predlozi mogu doći iz različitih izvora, a za analizu projekti mogu biti smešteni u jednu od pet kategorija: Novi proizvod ili proširenje postojećeg asortimana; Zamena opreme; Istraživanje i razvoj; Ispitivanje; Ostalo; Proces odlučivanja, dakle, nije moguće generalizovati zato što se procedura odlučivanja o izboru investicionog predloga razlikuje od preduzeća do preduzeća. 60

61 Nivo i tip kapitalnih ulaganja važni su za investitore u onoj meri u kojoj oni dobijaju informacije o očekivanom budućem rastu zarada. U svemu tome veliki značaj ima metoda diskontovanja koja investitorima omogućava da vrednost akcija shvate kao sadašnju vrednost očekujućih ulaganja u budućnosti. Odluka o investiranju je najznačajnija odluka prilikom stvaranja vrednosti. Kapitalne investicije predstavljaju alokaciju kapitala čija će se korist realizovati u budućnosti. Investiciona ulaganja, čija se korist očekuje u budućnosti, nose sa sobom i određeni rizik. To znači da investicije, odnosno investicioni predlozi, moraju da se procenjuju u odnosu na njihov očekivani prinos i rizik. Ovo stoga što su to osnovni faktori koji utiču na određivanje tržišne vrednosti preduzeća. U investicionu odluku uključena je i odluka o promeni namene kapitala ako više nema ekonomskog opravdanja za uloženi kapital. Prema tome, odluka o investiranju određuje ukupan iznos efektivne imovine preduzeća, sastav te imovine kao i prirodu poslovnog rizika preduzeća prema shvatanju investitora. 3. Zaključak Investiciona ulaganje predstavljaju ukupna ulaganja u proizvodne faktore trajnog karaktera. Zbog toga se investiciona ulaganja tretiraju kao sadašnja ulaganja čiji se efekti očekuju u budućnosti. Ostvarivanje mogućih efekata u budućnosti zavisi od raznih faktora ekonomske i tehničke prirode, troškova proizvodnje, tržišne situacije i sl. Investiciona ulaganja mogu dati efekte primarnog i sekundarnog karaktera. Primarni efekti se očekuju izgradnjom investicionog objekta i njegovim proizvodnim programom. Sekundarni efekti se očekuju izgradnjom investicionih ulaganja na rezultate u drugim preduzećima. Oni mogu biti i pozitivni i negativni. Prema izvoru iz kog se vrši investiciono ulaganja, investicije se dele na: 1) neto investicije; 2) bruto investicije; 3) nove investicije. Neto investicije se dobijaju ako se od bruto investicija odbije uplaćeni iznos amortizacije. Bruto investicije predstavljaju ukupna finansijska ulaganja iz amortizacije i akumulacije preduzeća. Nove investicije su ulaganja usmerena na izgradnju novih osnovnih sredstava i povećanje fonda stalnih obrtnih sredstava. Ako se investicije posmatraju u odnosu na proizvodni proces, onda se razlikuju tri vrste investicionih ulaganja: 1) ulaganja u zamenu osnovnih sredstava; 2) ulaganja u razionalizaciju investicija; 3) ulaganja u proširenje proizvodnje. Ulaganje u zamenu osnovnih sredstava vrši se zbog izmene dotrajalih sredstava rada, kako bi se održao kontinuitet proizvodnje. Ulaganja u racionalizaciju osnovnih sredstava vrše se zbog ostvarivanja kvaliteta i kvantiteta proizvoda. 61

62 Ulaganje u proširenje proizvodnje vrši se sa ciljem izgradnje novih kapaciteta i povećanja proizvodnje. Složenost izbora strukture investicija pokazuje se i u tome što on ima svoje različite aspekte, što se u taj izbor ugrađuju ne samo ekonomski nego i drugi kriteriji, politički, socijalni, streteškoodbrambeni. Mada su ekonomski kriteriji važni i bitni, oni ne mogu zaobići uticaj drugih snaga i faktora, uticaj protivurečnih interesa različitih društvenih grupa, regija itd.»u vršenju ekonomskog izbora mora se, sem toga, voditi računa o svim objektivnim ograničenjima.«sloboda izbora je omeđena nizom objektivnih uslova, stupnjem ekonomskog razvoja, napretkom nauke i tehnike, političkom i društvenom strukturom, spoljnim položajem zemlje. Bitno pitanje politike razvoja sastoji se upravo u tome da postavljanje vrednosnih eiljeva bude usklađeno sa objektivnim mogućnostima i objektivnim ekonomskim zakonima. Iz toga proizilazi nužnost poznavanja Ovih zakona i njihovog korišćenja kao sredstva, kao algoritma, za ostvarenje postavljenih eiljeva društvenog napretka. Literatura 1. Prof. dr Ilija Rosić: Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Komino Trade, Kraljevo godina 2. Prof. dr Branislav Šoškić: Ekonomska misao, Beograd, godina 3. Prof. dr Dragutin Marsenić: Ekonomika Jugoslavije, Ekonomika, Beograd, godina 4. Prof. dr Stevan Devetaković: Ekonomika Jugoslavije, Ekonomika, Beograd, godina Rušović Munir, PhD Investments and Investment Policy Abstract: This paper discussed the problems of the use of reservoirs that are in fact related to investment policy, the scope, structure and economic effects of investments. Accumulation of the separation of distribution dedicated investment funds, and investment spending is the process of manufacturing the means through which it is transformed into business assets, or in primary and revolving funds. Investment policy to create conditions for a proper choice of economic priorities, and this combination of production factors that offer the greatest prospects for increasing production. As for the scope and structure of investment, it is very accurately indicate that the question of the scope of the reservoir is very important 62

63 for economic development but very often there are more important issues is its rational use. Finally, the efficiency of investment. It seems to us that this is a fundamental economic issue. Namely, a relatively small percentage of improvement or deterioration in efficiency can provide tangible savings or social cause also tangible losses that will be reflected in the level of production and the level of standard of living. Key words: accumulation, investment, investment structure, investment effective. 63

64 Amra Hodžić Jejna 1 UPOTREBA AUDIOVIZUELNIH NASTAVNIH SREDSTAVA U NASTAVI ENGLESKOG JEZIKA U OBRAZOVNIM INSTITUCIJAMA NA TERITORIJI NOVOG PAZARA Apstrakt: Ovaj rad se bavi pitanjem stepena upotrebe audiovizuelnih nastavnih sredstava u nastavi engleskog jezika u obrazovnim institucijama na teritioriji Novog Pazara. Cilj ovog istraživanja je da prikupi činjenice o uticaju pojedinih faktora (pol nastavnika, starost, radno iskustvo koje nastavnik poseduje, institucija u kojoj nastavnik radi itd.) na stepen upotrebe audiovizuelnih sredstava i da se predlože pravci poboljšanja. Ključne reči: audiovizuelna nastavna sredstava, poboljšanje nastave, obrazovne institucije, motivacija, primenjivo znanje engleskog jezika, napredak, učenik, nastavnik. UVOD Svedoci smo sve šire upotrebe engleskog jezika u svim sferama društva. Međutim da bi se učenici odlučili za savladavanje ovako zahtevnog zadatka, neophodno je da ih nastavnik zainteresuje za nastavu i da im učenje jezika predstavi kao izazov, a ne napornu obavezu. Postoje nebrojene metode i pristupi u pokušaju da se strani jezik približi mladim učenicima, i u tim pokušajima otkrivene su optimalne metode i tehnike za učenje i podučavanje u nastavi jezika.većina tih metoda i pristupa pokušava da obuhvati mešavinu aktivnosti u učenju koje imaju za cilj da pokrenu interesovanje učenika, motivišu ga, ohrabre i stimulišu u daljem usvajanju znanja iz jezika. Razvoj sposobnosti da se komunicira na engleskom je osnovni i glavni zadatak u svakom od efektivnih kurseva.mnoge institucije i nastavnici imaju reputaciju da su zaista uspešni u izvođenju nastave, dok drugi ne uspevaju u tome.tako imamo primere da neki učenici kažu da su mnogo naučili u školi iz engleskog, dok drugi kažu da su učili tri, četiri ili pet godina a da nisu skoro ništa naučili. Glavni test za pravo znanje jezika jeste u tome da li ta osoba može da komunicira, da li razume uputstva na času, pitanja u intervjuu, ili govor na konferenciji. Da li ume da pita za pravac na ulici, da kaže nešto o sebi ili objasni poslovni ugovor, da li razume proste članke iz novina, da popuni formular ili 1 Univerzitet u Novom Pazaru 64

65 napiše pismo ili izveštaj. Na kraju, da li ta osoba može da položi priznate ispite engleskog kao npr.toefl? Dakle, cilj učenja engleskog jezika je komunikacija i pismenost tj.pravilna upotreba reči u pisanoj i usmenoj komunikaciji. Stalno ponavljanje, memorisanje dugačkih lista reči, zahtevne gramatičke vežbe, vrlo brzo postanu neefektivne. Međutim, korišćenje raznovrsnih novih metoda i pristupa, upotreba audio-vizuelnih sredstava i računara u savremenoj nastavi engleskog jezika doveli su do razvijanja želje za učenjem jezika, kako kod mlađe dece, tako i kod odraslih. Naročito uz upotrebu audiovizuelnih predstava reči, naučeni sadržaj je trajniji i mnogo efektivniji nego što je to slučaj sa tradicionalnim učenjem. Škola i univerzitet, kao značajan deo toga društva, imaju obavezu da budu u toku sa upotrebom novijih audiovizuelnih sredstava kao što su računar i video bim, ali i sa što češćom upotrebom nešto starijih oblika av sredstava, npr. televizije. Na osnovu dosadašnjih istraživanja pokazalo se da je nastava engleskog jezika mnogo interesantnija kada nastavnici upotrebljavaju av sredstva, tako da je problem našeg istraživanja bio da se utvrdi stepen zastupljenosti upotrebe audiovizuelnih nastavnih sredstava u nastavi engleskog jezika u obrazovnim institucijama na teritoriji Novog Pazara. POPULACIJA I UZORAK ISTRAŽIVANJA Osnovni skup istraživanja su cinili nastavnici engleskog jezika u svim obrazovnim institucijama u Novom Pazaru.Za istraživanje smo odabrali uzorak od 51 nastavnika. Reč je o namernom uzorku čiju strukturu prikazuje Tabela 1. Tabela 1.Struktura nastavnika engleskog jezika Vrsta obrazovne institucije Broj ispitanih nastavnika Osnovne škole 19 Srednje škole 22 Privatne škole engleskog 5 jezika Visokoškolske ustanove 5 ukupno 51 65

66 Grafikon 1 STEPEN UPOTREBE AV NASTAVNIH SREDSTAVA S OBZIROM NA INSTITUCIJU U KOJOJ NASTAVNICI RADE Naš prvi zadatak istraživanja je glasio: Utvrditi da li institucija u kojoj nastavnik radi statistički značajno utiče na stepen upotrebe av sredstava u nastavi engleskog jezika. Anketiranjem je bilo obuhvaćeno x nastavnika engleskog jezika. Rezultate istraživanja prikazuje Tabela 2. Tabela 2. Stepen upotrebe AV nastavnih sredstava s obzirom na instituciju u kojoj nastavnici rade Vrsta institucije Strepen upotrebe AV nastavnih sredstava nizak osrednji visok f f% f f% f f% ukup no Osnovna škola 14 27,5 4 7,8 1 2,0 19 Srednja škola 11 21, , Privatna škola engleskog 3 5,9 2 3, Visokoškolska ustanova 1 2,0 1 2,0 3 5,9 5 ukupno x 2 = 24,755C = 0,572 66