Mirjana Ðurðeviæ.. Èas anatomije na Graðevinskom fakultetu

Transcription

1 Mirjana Ðurðeviæ. Èas anatomije na Graðevinskom fakultetu

2 Epilog 1

3 E, stvarno odlično počinje. Samo što sam prošla pasošku kontrolu i počela da se osvrćem po aerodromskoj čekaonici, tražeći zgodno mesto da se posadim, biće iz razglasa saopštava da je noćni let za Amsterdam odložen za jutro, iz tehničkih razloga. Sad mi to kažeš! Mogla sam još ovu noć da prespavam u svojoj kući, sa svojim momcima, u svom krevetu, u svojoj spavaćici... Preterujem, ponela sam svoju spavaćicu. Čekaj... ne, ne vredi, policajci koji su mi malopre zapečatili pasoš već su nestali netragom, ljudi, pa mi smo noćas ovde zarobljeni! Jedini izlaz Amsterdam. Ali, malo sutra. Mora prvo da svane. Kad je tako, da sednem ja. Sednem. Da pripalim? Ili da počnem sa štednjom? Ako želim da mi ona tri boksa sakrivena u koferu potraju mesec dana, moram da počnem odmah. Posle videćemo. Cigare su, kažu, tamo jako skupe. Ono što su me zezali, da ću tamo za svaki coffee-break na tanjiriću, uz šećer, da dobijem i po džoint gratis, duhovito je, ali mi nije smešno. Ne sad. Tada sam odgovorila: Ja pijem bez šećera. Hoće li onda meni da daju dva? Da se javim kući, mojim momcima? Da im kažem da još ovu noć provodimo u istom gradu (i okolini)? Mreža u prekidu. Iz tehničkih razloga? Probaću kasnije. Gledam ženu koja sedi preko puta. Frizura nikakva, u stvari, frizura joj je nice try, nego, kosa joj je nikakva. Beznadežan slučaj. Respektabilni tamni podočnjaci. Usta opuštena, čini mi se da im to nije prirodan oblik, pre će biti uticaj vedrog raspoloženja. Ako se sada rasplače, a blizu je

4 ružna je kad plače. Figura neprovaljiva, u svakom slučaju napunila je stolicu. Obučena kao službenica neke bolje firme na podužem prinudnom odmoru. Solidno, ali pomalo pohabano. I previše tamno. Pod veštačkim svetlom to joj ističe bledilo, o crnilu oko očiju da ne govorimo. Kada je ova poslednji put spavala? Jedino što u prizoru preko puta deluje svetski je lap-top, pristojan model, koji ona grli desnom rukom. Ne grli, skoro da je legla na njega. Uostalom, otkud ja znam šta je pristojan lap-top? I kako to izgleda svetski? Ajde, videćemo i to. Malo sutra, u Amsterdamu. Da me bolje poznajete, odmah biste ukapirale da je ta žena u koju gledam ja. Prvo, samo meni može da padne na pamet da u polupraznoj aerodromskoj čekaonici sednem naspram velikog ogledala na ulazu u toalet, ne bih li celu noć provela zagledana u jedno od svojih lošijih psihofizičkih izdanja. Drugo, ovo na meni je moja standardna odeća za izlazak među ljude. Treće, lap-top. Pozajmljen. Morala sam da obećam da ću da ga čuvam ko oči u glavi. Inače se ne grlim sa mašinama na javnom mestu. Četvrto, podočnjaci... Mogućnost da odem na tri meseca u Holandiju, na neku specijalizaciju, iskrsnula je pre samo par nedelja, pred njihov Božić. Nisam sebi mogla da dopustim ni luksuz da se premišljam hoću li ili neću, trebalo je obezbediti stotine papira, napraviti hiljadu dogovora, spakovati se. Sve to da bih se još malo školovala.

5 Oduvek sam mrzela školu a volela da učim. Nije dobro rečeno. Da probamo ponovo: oduvek sam mrzela institucije, a institucije sa kojima sam u životu, silom prilika, imala najviše posla su upravo škole raznih vrsta. Pri tom sam nepopravljivo radoznala. Sve me zanima, sve bih da naučim, da probam... Mačku je ubila radoznalost. Na stolicama pored mene se sklupčao mlađi par, ovi mi baš deluju amsterdamski. Bili malo kod kuće, da o trošku holandskog socijalnog obiđu roditelje za Novu godinu. I na kraću detoksikaciju. Noćni let za Amsterdam se odlaže do jutra, iz tehničkih razloga evo je opet, ponavlja teta iz razglasa. Kakvi tehnički razlozi, neću da se vozim pokvarenim avionom, ni sad ni ujutru! devojka je baš nervozna. Bez brige, draga, to može biti i svašta i ništa, pijani pilot koji ne ume da ubode dugme u liftu i pojavi se na radnom mestu. Pista u mraku, zbog restrikcije struje. Do koje je, opet, došlo zbog katastrofalne hidrološke situacije u zemlji. Koja je, rekla bih, prirodna pojava. A prirodne pojave su ulazni podaci pri projektovanju elektroenergetskih sistema. Dobro, možda si donekle u pravu, možda je i pukla guma na avionu, a vulkanizeri noćas zatvoreni, pa sve na ovom svetu se događa iz tehničkih razloga. Avion leti iz tehničkih razloga, avion ne leti iz tehničkih razloga. Evo, i ja ću sutra u tom avionu biti iz tehničkih razloga. Iz tehničkih razloga (novogodišnji kalendari, rokovnici i slična

6 konfekcija) kasni i štampanje mog romana. Zato će prve primerke umesto mene podići moja prijateljica i poslati jedan gospodinu... Dosta filozofiranja, preda mnom je cela noć, hajde nešto da se radi, vidiš da je bilo pametno što sam insistirala na lap-topu. Počeću da pišem to pismo odmah: Poštovani gospodine Ministre prosvete, Kada budete čitali ovo pismo... Šta sad sledi? Da Ministru prosvete najavim samoubistvo ili da mu saopštim da sam otperjala za Holandiju? Ma ne, šta ga briga, u oba slučaja. A slučaj je, u stvari, treći: Poštovani gospodine Ministre prosvete, Kada budete čitali ovo pismo, moja doktorska disertacija će već mesecima skupljati prašinu u Arhivi Građevinskog fakulteta, zajedno sa nekoliko uredno zavedenih dokumenata - dva izveštaja Komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije i mojim izveštajem o jednom od ovih izveštaja. Zašto, kada je zakonska procedura jasno vremenski determinisana? Teško mi je da Vam na ovo pitanje jednostavno odgovorim. Mnogo je aktera ove priče kojima razne stvari ne odgovaraju, iz čega proizilazi očekivani logičan zaključak da im odgovara da se ne dogodi baš ništa: Hranislav, humanoid starije generacije, projektovan za sva vremena kao rigidna simplifikacija intelektualca. Ne odgovara mu aktivnost mislećih živih bića.

7 Del boy, naučno-tehnički šibicer i mali privrednik. Ne odgovara mu konkurencija na tržištu. Čika Lole, radikal bez ličnog stava. Nemam predstavu šta sve takvima može da ne odgovara. Sofronije, gluvonemi umetnik komunikacije. Ne odgovara mu da se ikome zamera. Krizni Dekan, čovek u nebranom grožđu. Ne odgovara mu produbljivanje kriza. Na drugoj strani je Kandidatkinja, obična žena srednjih godina. Ne odgovara joj da ostane bez titule doktora tehničkih nauka samo zato što svima njima po nešto besmisleno ne odgovara. A građani Srbije, poznata sorta, nije im odgovarao režim Slobodana Miloševića, pa baš sad našli da ga obaraju. Tek da priča dobije na napetosti. Pitate se zašto Vam se obraćam, šta od Vas očekujem? Pravo da Vam kažem - ne znam. Ni šta je tačno posao, a šta ingerencije Ministra prosvete. Nadam se samo da volite da čitate tragikomične psihološke trilere, smeštene u Vaš resor. Zato Vam šaljem svoj prvi roman. Ako zaključite da bih pre mogla biti pisac lake literature nego doktor tehničkih nauka, molim Vas, prosledite moju knjigu Ministru kulture. S poštovanjem, 10. januar Autorka

8 Èas anatomije na Graðevinskom fakultetu

9 KRATKA ISTORIJA MANJE-VIŠE TRAGIČNIH SLUČAJNOSTI KOJE PRATE MOJE PERMANENTNO ŠKOLOVANJE Kada je došlo vreme da me upišu u osnovnu školu ispostavilo se da na oba ćoška naše ulice postoji po jedna. Sklona sam da poverujem da su se slučajno opredelili za onu levu, gledano s vrata. Nekoliko godina kasnije, na povratku iz te leve škole, udario me je autobus, Lejland, linija 20, Kalemegdan-Šumice, u glavu. Upis u gimnaziju slučajno je koincidirao sa mojim inaćenjem roditeljima. Taman se moja majka pomirila sa sudbinom da ću postati novinar, pisac ili neka slična budala. - ja sam otišla i upisala se u Matematičku gimnaziju. Završivši gimnaziju zavšila sam, valjda, i sa pubertetom. Imala sam tada sasvim ozbiljnu nameru da upišem dramaturgiju. Kuku, ona hoće da postane glumica, kurva! sa razumevanjem su čupali kosu moji roditelji, deda i baba, ujak i ujna, stričevi i strine. Slučajno, baš tih meseci je moja majka ušla u klimakterijum, pre vremena. Jedino nekontrolisanom navalom hormona mogu da objasnim njen poriv da prekorači ogradu na balkonu i zapreti kako će skočiti ako se ne upišem na Građevinski fakultet. Istini za volju, nije me ostavila bez ikakve mogućnosti izbora - vratila bi se ona na sigurno i ako pristanem da se upišem na Elektrotehniku... a ako te baš toliko mrzi da učiš možeš i 1

10 na Prava ili Ekonomiju. Balkon je bio na drugom spratu - stvarno nisam mogla da dopustim da slomi nogu i upisala sam se na prokletu Građevinu. To je bio jedini put u životu da sam pristala na neki od bezbrojnih majčinih pokušaja ucenjivanja, valjda je zato ispao toliko tragičan po mene. Prve dve godine fakulteta završile su se same, slučajno, za četiri. Položene ispite uglavnom mogu da zahvalim znanju koje sam stekla u Matematičkoj gimnaziji i činjenici da ponekad nisam imala pametnija posla pa sam navraćala i do škole. Te godine bile su značajne, u obrazovnom smislu, utoliko što su mi prašnjava beogradska amaterska pozorišta razbila iluziju da bih u pozorištu mogla da nađem zanimanje svog života. A Građevinu sam mrzela sve više i više 1. Na trećoj godini fakulteta opredeljivali smo se za smer. Ja sam izabrala hidrotehnički. Voda mi je bila čistija od prašine, betona, cigala na gradilištu. Slava Graditeljima, slučajno nisam nasledila taj gen od majke, ujaka, dede. Fakultet sam zatim završila očas posla, tri dana pre roka, to jest tadašnjeg sedmogodišnjeg proseka studiranja na Građevinskom fakultetu, i to kao viđeniji đak, opet posredstvom nekoliko slučajnosti. Jedna od njih bio je asistent, kasnije profesor, Miša, zaljubljenik u numeričku hidrauliku. Oslobođen svake sujete, gurnuo me je u svet matematičkog modeliranja. Mislila sam da je sva nauka ovog sveta moja i čeka da je progutam. Umro je mlad i to je jedna od najtužnijih smrti 1 Evo konačno i javnog priznaja svima onima koji već dvadeset godina sumnjičavo tvrde da ja nekako nisam njihova. 2

11 meni bliskih ljudi koju nikad nisam prebolela. Nekako u to isto vreme slučajno sam se udala. Kažem slučajno jer je Sava, moj momak, u šali obećao da će se oženiti sa mnom čim položi Radiotehniku, kod Ace Pijanca. Slučajno je izvukao neku traljavu šesticu već u sledećem ispitnom roku i venčali smo se mesec dana kasnije. Da kucnem u drvo, ta slučajnost traje već dvadeset godina. Brak, iako studentski i o trošku roditelja, doneo nam je i neku novu ozbiljnost i odgovornost, vrlo brzo smo oboje diplomirali. Pokazalo se da je balkonska trgovina moje majke konačno urodila i to dvostrukim plodom: umesto jednog, isposlovala je dva inženjera, građevinca i elektroničara. Doduše, ja se i dalje nisam osećala kao građevinac, ali šta da se radi, nobody s perfect. Posle diplomiranja nisam ostala na fakultetu kao asistent. U Americi je skoro rađeno istraživanje koje je pokazalo da je svaka četvrta generacija univerzitetskih profesora sjajna. Objašnjenje je jednostavno - svaki profesor, po prirodi stvari, za asistenta i naslednika bira nekog ko je gluplji i nesposobniji od njega, valjda da bi dao na značaju sopstvenom liku i delu. Treća generacija već toliko retardira da ne može ni pravilno da zaključi ko bi to bio gluplji i nesposobniji od njih, pa im nesmotreno promakne neki novi genije. (Avaj, kod nas na Orijentu ništa ne ide tako brzo, samo u četiri generacije. Polako bato, uvek ima neko gori.) Ova pričica nije imala za cilj da podrži moj stav da nisam postala asistent samo zato što u tom trenutku na Građevinskom fakultetu slučajno nije bilo profesora od koga 3

12 bih ja bila gluplja. Nije bilo tako prosto, nego, ja nisam bila formalno dovoljno dobar đak 2, niko me nije hteo, a nisam ni ja njih. End of the story, mislila sam tad o školovanju. Sava je u tom trenutku bio u vojsci i nije ga čekao posao kada se vrati. Osećala sam se iscrpljeno od finiša, i dalje mrzela fakultet koji završavam i u šali pričala okolo da je sad dosta - odlazim ko gospođa(!) da predajem u nekoj srednjoj školi, gde ću imati veliki raspust i nikada neću videti gradilište. Kako drugačije objasniti nego kao slučajnost činjenicu da je nekoliko dana pre nego što ću diplomirati izašao konkurs u čuvenoj Brodarskoj školi, za profesora hidrotehničke grupe predmeta? U petak sam diplomirala, u ponedeljak sam sa dnevnikom u ruci ušla u učionicu. Ta školska 1982/83 u Brodarskoj školi na prvi pogled i nema neke velike veze sa mojim daljim obrazovanjem. Ipak, tu sam naučila sve o deci iz razorenih brakova, delinkventima, narkomanima, mladim part-time prostitutkama, pretečama današnjih sponzoruša, deci intelektualaca koja ne znaju tablicu množenja... Pomagala sam maloletnom saučesniku u ubistvu, u nekoj tuči u kojoj su radili kuhinjski noževi, da pre suđenja završi treći razred srednje škole kako bi umesto u zatvor za odrasle, gde bi izgubio svaku životnu perspektivu, otišao samo u popravni dom i tamo mogao da maturira. Objašnjavala majkama kako su njihove devojčice u dokolenicama slučajno zatrudnele na velikom odmoru. Umesto roditelja odlazila na lečenje sa šesnaestogodišnjim 2 Vidi sve prethodne slučajnosti. 4

13 alkoholičarom. Imala sam nadimak Bundevin Cvetak 3.Volela sam tu decu i živela sa njima u njihovim unapred uništenim životima. Uspela sam da eskiviram gradilište ali sam upala do guše u blato socijalne patologije, koja tada, početkom osamdesetih, ovde zvanično nije postojala. Poslednje mrvice nagona za samoodržanjem naterale su me da bežim, dala sam otkaz. I to je bila neka škola, bez formalne diplome. Sada je Sava radio, a ja sedela u kući i čitala oglase za posao. Za oko mi je zapao konkurs u Urbanističkom zavodu - tražili su inženjera hidrotehnike ali i programera. Ne bih to nazvala slučajnošću, pre bi bilo da sam ja tada bila slučaj, i to za psihijatra, pošto sam iz oglasa iskonstruisala da firma kojoj treba i programer sigurno radi nešto ozbiljno. A nije ni građevinska! (Kasnije se ispostavilo da sam ja bila prva osoba u toj ustanovi koja je, teškom mukom, doprla do kompjutera, a da je nesrećna programerka dobila da radi kao sekretarica Lepom Ciletu, direktoru.) Elem, odlučila sam da ja moram tu da se zaposlim. Išlo je malo teže, na kraju je morao da interveniše i jedan bivši gradonačelnik, ali ja sam isterala svoje. Šta sam tražila, to sam i dobila. Zgrada na uglu Palmotićeve i 29. novembra je mesto mračno do bola. Često bi se dešavalo da pacijenti zalutaju do petog sprata a da ne shvate da nisu u Zavodu za mentalno zdravlje koji se nalazi preko puta. Valjda su ih zbunjivali naši beli mantili i atmosfera. Nažalost, nismo mogli da im ponudimo špric smirenja. Ali je alkohola bilo u izobilju. Ja 3 Zašto Cvetak, pitam se i dan danas? 5

14 sam zaglavila Odeljenje za tehničku infrastrukturu - kako to ludo zvuči! U stvari, to je bila grupa od desetak inženjera različitih struka, hidrotehničari, električari, mašinci, saobraćajci, čiji je posao bio da planiraju različite gradske instalacije. Da proizvode planske dokumente!? Tako su mi objasnili. Brzo sam naučila i kako se to radi - ovo nacrtaj ovde, ono napiši tamo, izračunaj, idi na sastanak i posvađaj se sa neprijateljima, idi na teren i pravi se da znaš zašto si tu... Ostalo mi je, međutim, zadugo nejasno šta mi to u stvari radimo, još manje zašto. Izgledalo mi je da to nikog drugog sem mene i ne zanima. Jedina svetla tačka na mom novom poslu (i ujedno najtragičnija profesionalna slučajnost mog zivota) bio je moj šef Kiki. Par godina stariji od mene a već Šef! Jedino sam ja bila mlađa od njega u našem odeljenju, što i nije bilo na prvi pogled očigledno. Naime, na Kikiju se oduvek videlo da je imao težak život. Mislim, nije on neko ratno siroče, prosto momak sa previše ambicija koje je ispunjavao tako što je prolazio kroz radioaktivne zidove. Eto, nije imao sreće, niti je a priori simpatičan, niti je posezao za onim što su drugi mislili da mu pripada. Nema veze, živ bio svojoj majci. Vratimo se za trenutak meni. Ja sam jedna energična osoba koja je u isto vreme operisana od svake želje za gazdovanjem. Od koje se može napraviti koristan a pri tom bezopasan saradnik, ukoliko možeš da trpiš moju svojeglavost. Kako Kiki nije glup čovek, bacio me je na specijalan trening. Umeo je po deset puta da mi pocepa ili 6

15 vrati službeno pismo koje se sastoji od samo dve rečenice. Ludela sam od toga, svađala se, ali sam i kapirala da sam na kursu za poslovnog skota. Dobro mi je išlo, prirodan talenat. Zatim je počeo da me gura u ozbiljne poslove, u sukobe i pregovore sa nekim važnim facama, ostali su zabezeknuto gledali šta ta mala sve radi. Velikom brzinom sam pekla zanat planera komunalne infrastrukture, a šta je to - tada mi je bilo jasno koliko i vama sad. Onda je Kiki odlučio da se bavi teorijom planiranja infrastrukture i proizveo me u svoju desnu ruku. Znajući čime se on sve u životu bavi, odgovorno tvrdim da je i to bila čista slučajnost, tako mu tad prdnulo. To je bilo mnogo smešno i naivno, sve smo izmišljali na licu mesta. Kada se setim naših prvih naučnih radova koje smo prezentirali stručnoj javnosti na nekim simpozijumina ne znam šta je tu bilo komičnije - sami ti radovi ili ozbiljnost i strahopoštovanje sa kojom smo prihvatani. Taj strah od nepoznatog nam je u stvari obezbedio prolaz, eh, da je kojom slučajnošću tada bilo ikog ko je o tome znao više od nas pa da nas rastera ko šumar, kako bi mi život sada bio lakši i lepši. Podela posla u našem istraživačkom timu bila je spontana: Kiki je bio zadužen za filozofiranje a ja za matematiku. Mislim da je bila kada se radio Dugoročni program stambene izgradnje u Beogradu. Zvuči odvratno glupo i dosadno, priznaćete. Jednostavno, radilo se o tome da je od planiranih lokacija za stambenu izgradnju trebalo odabrati 7

16 one na kojima će se u narednih deset godina izgraditi stanova. (Obrati pažnju, je četiri puta više od , smandrljanih u Direkciji za obnovu i razvoj zemlje ovih dana. Ali mi smo imali deset godina na raspolaganju, ništa obnova zemlje, navrat-nanos, nego čist lagani kontinualni razvoj.) Koga je Kiki lagao i mazao, s kim se ubeđivao? Najpre će biti da niko normalan nije hteo da se petlja u ta ćorava posla, tek, on je ubedio tadašnju Gradsku vladu da ćemo taj posao obaviti mi - na optimizacionom modelu. Čuj, optimizacioni model! I ja tebi! Da skratim priču, napravih ja optimizacioni model. Čitav projekat bio je neviđeni uspeh, imali smo prezentacije u Starom dvoru, pisalo se o nama po novinama (Stanovi iz kompjutera, pisala je Politika ekspres, u kojoj, inače, slučajno radi Kikijeva žena). Definitivi rezultati našeg projekta bili su i predmet prave industrijske špijunaže. Sedim ja u pekari i jedem burek, sedi pored mene neki debeli i zaviruje u papire koje sam spustila na pult, onda ih slučajno obori, počne da se izvinjava i polako da ih skuplja, sve tražeći spisak. Nepoznati ljudi u liftu me sateruju u ćošak i pogledom skeniraju kompjuterske listinge koje držim u ruci. Moj pisaći sto vazdan ispreturan kad uđem u kancelariju a neki kolega, koga jedva poznajem, istrčava jer je pogrešio vrata. Radilo se, naime, o špijunima iz tadašnjih stambenih zadruga i građevinskih firmi za koje je od životne važnosti bilo da baš njihove lokacije budu odabrane u kompjuteru i da to saznaju unapred. O ljudska gluposti, domovina ti je Srbija. 8

17 Na lovorikama ovog uspeha mene je nešto žuljilo. Famozni optimizacioni model, to sam samo ja znala, bio je neko užasno voluntarističko petljanje sa brojevima, sumama, matricama. Meni je prosto nedostajalo znanja! Kakvog znanja, to nisam znala. Da me tada malo više ponela sujeta, valjda bi konačno prestala da se školujem! Stvarno sam naopaka. U to vreme se moja najbolja drugarica Đurđa slučajno zabavljala sa Milanom Božićem, a Milan Božić slučajno još nije poznavao Vuka Draškovića pa je bio u stanju da razgovara i sa prizemnijim svetom. I tako, znajući Milana kao čoveka nenormalne inteligencije i pripadnika tajnog bratstva bivših učenika Matematičke gimnazije, na nekom žuru mu se požalim na svoj problem - fali mi neko znanje, ne znam iz čega, radi se o tome-i-tome... On me iz topa posla u Centar za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu. Preporučeno, učinjeno i Planer komunalne infarstrukture postade Magistrant u Centru za multidisciplinarne studije na smeru za Sistemologiju i logistiku. Koliko psovki u jednoj rečenici. Ako vam kažem da se taj smer, koji je moj muž zvao škola za vojskovođe a mene Napoleonka, sada zove Smer za veštačku inteligenciju, sigurno će vam sve biti jasnije. Generalno nesrećni slučaj, da se nađem sa Milanom Božićem u istoj kujni u isto vreme, imao je za posledicu dve vrlo srećne godine koje sam provela sarađujući sa mentorom Radivojem. Ne samo da me je uveo u svet operacionih 9

18 istraživanja (to je bilo to znanje koje mi je nedostajalo, ma šta to bilo za vas), imala sam prilike da radim sa jednim čovekom koji zaista multidisciplinarno misli. Ispostavlo se da i meni te granične oblasti, u kojima se različite nauke mešaju i prepliću, najviše leže. Takva sam ja, odgovor na svako pitanje meni otvara nova pitanja koja beže na sve strane, u neke nove prostore. Tragičan mentalni sklop za nekoga ko se opredelio da se bavi naukom u ovoj zemlji. I, rekla bih, opet slučajan a ne nasleđen. Magistrirala sam za okruglo dve godine, sa temom Višekriterijumska optimizacija lokacija za stambenu izgradnju. Mogla sam i onda da kažem dosta, da povremeno napišem sa Kikijem neki naučni rad, prošetam do nekog simpozijuma i gledam svoja posla. Međutim, sa ovim sam postala stučnjak, kadar. Najgore je kada te za to proglase mediokriteti, koji onda od tebe očekuju da stručno oblikuješ njihove noćne more. Nisam više mogla da se krijem u Kikijevoj senci, bili smo za njih - dvoje. Slatke moje, bile su to definitivno najteže godine u mojoj karijeri, morala sam da se borim da ne radim gluposti a nisam uspevala da se izborim da mi se dâ da radim išta pametno. Kiki i ja odlazimo na Kongres operacionih istraživača u Herceg Novi sa jednim simpatičnim radom. Na pola kongresa Kikija hitno zovu da se vrati na posao i mala ostaje sama sa stotinak potpuno nepoznatih ljudi. Ipak, privalim se na neku žurku. Pevale su se, sećam se, neke ruske romanse, kada mi se obratio jedan gospodin. Govorio 10

19 je dalmatinskim narečjem sa teškim engleskim naglaskom. Čuo je moje izlaganje (da ne poveruješ?!) i jako mu je zanimljiva moja primena optimizacionih metoda u urbanom planiranju. I gle, kakva slučajnost, on zna jednog jedinog čoveka na svetu koji se teorijski bavi baš takvim primenama, Brajana Masama sa York Univerziteta u Torontu. Ma kakva slučajnost, to je bila Slučajnost, u kući sam imala knjigu koju je napisao taj Masam! Uz posredovanje mog žurskog poznanika, počela je moja prepiska sa Brajanom koja je trajala dve godine. Odlučujem da napustim Urbanistički zavod umorna od preganjanja sa sitnim gradskim političarima, direktno ili preko indiga, mog tadašnjeg direktora Lepog Cileta. Lepi Cile je lik. Tada je već trebalo da bude u penziji, mada se to po njegovoj imalin-crnoj ofarbanoj kosi i crvenim džemperićima ne bi moglo reći. Gledala sam Titovu sliku u njegovoj kancelariji, ona najgroznija, šerpa-plava uniforma a iza njega šerpa-plavo nebo. Onda, na prvim talasima velikosrpskog, bla, bla, bla zamenjuje Tita - Vukom Karadžićem! U Urbanistički zavod u posetu dolazi kubanski ambasador i poklanja Ciletu zastavu. Cile pomera Vuka (Karadžića) na suprotni zid a iza leđa postavlja kubansku zastavu! Ej, mora da je Tuđman od njega skinuo tu scenografiju, samo mu je lenta falila. Negde pred moje napuštanje Zavoda izduvali su ga i Vuk (Karadžić) i Kastro, na zid se besi Sloba lično. Možete li zamisliti moju zabezeknutost kada sam pre par godina na televiziji videla 11

20 Lepog Cileta kako stoji pored Vuka (sada Draškovića) na Ravnoj gori i krsti se u teškom religioznom zanosu. Lepi Cile, iliti Cile Feniks, trenutno je istaknuti član SPO-a i član gradske vlade. Gde će dalje, imate pravo tri puta da pogađate. Tog leta, na Ohridu slučajno otvorim Politiku (koju nikada ne čitam, prosto nije bilo drugih novina) i u njoj nađem oglas u kome Viša tehnička škola traži profesora, hidrotehničara sa magistraturom. Pišem molbu, šaljem za Beograd i moja majka je sa dokumentima nosi u školu. A tamo, slučajno radi baš Ceca, mamina mlađa koleginica koja mi je na studijama radila grafičke radove iz statike. I to ne bilo kako, sve mi je i krasnopisom prepisivala, moje je bilo samo da ih odnesem na fakultet. Eto, tako sam postala profesor u Višoj tehničkoj školi. Istini za volju, i nije bilo drugih kandidata. Nisam se baš usrećila, ali sam makar na posao išla jednom nedeljno i tamo provodila onih nekoliko časova koliko sam imala. Išla bi ja i češće, ali su me upozorili da neće biti popularno među kolegama ako se u školi pojavljujem i kad nemam nastavu. Prosto, nije običaj. Kraj osamdesetih bio je i početak masovnog pionirskog osvajanja Kanade od strane srpske obrazovane mladeži. A ja se slučajno već dve godine dopisujem sa jednim kanadskim profesorom koji tvrdi da ceni moj rad! Moji i Savini razlozi da se iselimo u Kanadu bili su potpuno isti oni koji se već više od deset godina mogu čuti od hiljada mladih ljudi, novokomponovanih Kanađana. (Razloge zbog kojih smo se 12

21 vratili teško da će iko od njih izgovoriti glasno, makar i sam, pred ogledalom, ali to je tema za neku drugu knjigu.) Kao sigurnu varijantu biramo iseljeničke vize, a ja ću pride tražiti stipendiju od Brajana za izradu doktorata. Tako i bi. Sava je brzo našao posao na kanadskoj televiziji, ja sam se muvala po fakultetu. U odnosu na ostale mlade emigrante mi smo imali sjajan početak. Sa malom otežavajućom okolnošću - ja sam tu zemlju, ma kakvu zemlju, kontinent, mrzela od prvog dana kada sam na njega kročila. Zvuči iracionalno, možda i jeste iracionalno, ali mi od toga nije bilo ništa lakše. Izdržali smo godinu dana, ja Kanadu a Sava mene, i vratili se kući, pravo na bombardovanje Ljubljane. Avion Njujork-Beograd bio je potpuno prazan. Tih dana su svi ko ludi bežali iz zemlje a mi smo se vraćali. Sada ćete vi reći da je za sve kriva ona prva slučajnost, odnosno onaj autobus koji me je u detinjstvu udario u glavu. Možda ste u pravu, šta ja sad tu mogu, bili smo kod kuće a ratovi su tek počinjali. Boravak u zemlji Kanadi je za moje permanentno školovanje bio od značaja utoliko što sam prikupila mnogo literature koja mi je ovde bila (i ostala) potpuno nepristupačna. Razgovore i saradnju sa Brajanom ponela sam u sebi, knjige u koferima. U Kanadi sam završila i jedan veoma važan kurs Velike životne škole, diplomirala sam u tom avionu za kući, sa temom Svako treba da živi u sebi prirodnoj životnoj sredini. A prirodna životna sredina ne mora da znači da je ona i miroljubiva, da hrana visi sa drveća, da nema smene godišnjih i istorijskih doba 13

22 već je večno proleće i spokoj, znači samo da je tebi ona prirodna. Rat u Hrvatskoj za mene je obeležila ponovo jedna slučajnost. Počinjale su nestašice, narod je ko mahnit razvlačio hranu po ulicama. Jednoga dana komšinica je saopštila Savi da je na pijacu stiglo brašno, 10 maraka džak. I sada, kako njen muž nije tu, da li bi Sava hteo kolima da pođe i donese joj jedan? Sava, domaćin čovek, donese i nama 30 kila brašna. Prvo sam bila očajna kada sam ugledala tu papirnu svinju nasred sobe a onda sam zaključila da je to jedinstvena prilika da konačno izučim kiselo testo, znanja nikad dosta. Tako sam ja rat u Hrvatskoj provela u suzama, pored televizora, žvaćući svoje, prvo neuspešne, pa sve bolje i bolje, kiflice, pogačice, lepinjice, pice, pancerote... Epilog - izgubili smo rat u Hrvatskoj a ja sam dobila 30 kila! A postala sam i ekspert za dizana testa. Pa još nek neko kaže da nismo svi ratni profiteri. Negde između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni zaključujem da moram da se čupam iz tog ludila i odlučujem da prijavim doktorat ovde, u čisto terapeutske svrhe. Kratak i ubitačan pokušaj. Taman započnem pregovore oko teme sa Sofronijem, koji će kasnije postati značajan lik u ovoj knjizi, a čovek ode na Floridu, na šest meseci. Vratio se za dve-tri godine i našao me u dilemi da li da sa kiselih pređem na lisnata testa ili da počnem da držim dijetu. Koji crni doktorat, baš su u to vreme bombardovali onog vola na ražnju u okolini Sarajeva. 14

23 Odlučujem se za dijetu jedne nedelje u rano proleće Bilo je to ovako: dolazimo iz posete prijateljima (slučajno smo navratili) gde sam u farmerkama, broj 36, sedela na nekoj jako niskoj fotelji. Skidam farmerke i otkrivam da mi je pojas napravio krvave tragove po stomaku. Dosta, stoko! Gladujem tri, šest, osam meseci, godinu dana. Leto dočekujem sa 52 kile, toliko nisam imala ni u osnovnoj školi. Komentari se kreću od Koja riba postade! do Od čega si bolesna? Tako sva puna sebe, prvi put u kratkim haljinama, izlazim konačno poslom iz kuće posle nekoliko godina, odlazim u Obrenovac da završim staru tezgu, Generalni plan. Ulazim u kancelariju nekog opštinara i s vrata me uhvati nesvestica sa porivom na povraćanje. Stariji brižni kolega skače: Lepo sam ja govorio da ne smeš toliko da gladuješ, vidi šta si napravila, dajte šećer i vodu... Razlog je bio mnogo jednostavniji: čovek je u kancelariji sa Ktitor nameštajem imao SPS zidni sat, SPS kalendar, SPS blokove, olovke, piksle, mahinalno sam oborila pogled i ugledala SPS-Dijana tepih! Vuneni crveno-plavo-beli bilbord. Bog te, šta su ovi radili dok sam se ja u samoći prvo gojila a onda gladovala godinama! Sigurno nisu gledali televiziju. Jedva sam se oporavila od estetsko - ideološkog šoka. Ovu anegdotu opisujem samo zbog slučajnosti koja je usledila na našem povratku u Beograd. Na zadnjem sedištu auta sedela sam sa Gavrilom, jednim krvavim tipom, profesorom na Arhitektonskom fakultetu. Ispitivao me gde sam, što me nema, a ja njemu pošteno, eto red žderem, red se 15

24 žderem, teško mi padaju ratovi. On mi održa kraće predavanje, od Bariča pa do Čukarice, o tome kako je to glupo i nekonstruktivno bačeno vreme. On, eto, uopšte ne gleda televiziju, zatvori se u sobu i piše. Za ovih šest godina napisao je šest knjiga. Da li ih je i objavio, nisam pitala, bilo me sramota. Sve u svemu, tako mršava, lepa i naduta ko žaba, odlučim da je vreme da okrenem novi list. Prijaviću ipak doktorat! U to ime dolazim kući, ispohujem kilo mesa i pojedem ga skoro sama. Prijavljivanje doktorata, koje je samo po sebi jedna mučna i dosadna procedura, koincidira sa krađom glasova na lokalnim izborima u oktobru Možda i nije nebitna slučajnost, pokazaće se. Eto me na ulici, radim duplu smenu. Na građanskim protestima sam sa građanima. Rodbina, kumovi, prijatelji, nikad se toliko nismo družili. Malo je komplikovanije sa studentskim protestima, u kojima bih ja, kao profesor tamo nekim studentima, takođe da imam udela - a ne mogu. Naime, moja direktorka Spasenija, od milja Cana, je diplomatski genije - kad god je neka frka ona proglasi raspust i razbije nam koncepciju. Mnoge moje kolege sam viđala u šetnjama (mnoge, bogami, i nisam) ali zajedno nismo nastupali. Tako sam se spontano priključila građevincima, koji su nekim čudom tada imali krila (kako naprasno izrasla, tako i otpala). Moram da priznam da su to moje najjače emotivne veze koje sam ikada ostvarila sa Građevinskim fakultetom. Maltene sam bila ponosna i na njih i na sebe što sam jedna od njih?! Glupača. 16

25 Za sve to vreme natežem se sa komisijom koja treba da mi odobri temu. Priznajem da ja nisam imala previše vremena da se time bavim, bila sam na ulici. Nasuprot tome, oni su imali sve vreme ovog sveta da se mojom temom zabavljaju, stotine hiljada ljudi šetalo je mimo njih. Bilo kako bilo, Sloba je na kraju doneo lex specialis a meni komisija odobrila temu. Niti je naslov mog doktorata bio onaj koji sam želela, niti mi je komisija bila po volji, šta da se radi, u ovoj zemlji smo naviknuti da prihvatamo i traljave uspehe. Dakle, drage moje, pred vama je jedna planerka komunalne infrastrukture, magistarka sistemologije i logistike i kandidatkinja za doktorku tehničkih nauka. Tragikomični triler pod radnim naslovom Kako nisam doktorirala na Građevinskom fakultetu može da počne. Uzgred, ponovo sam debela ko svinja, toliko da znate unapred. A nisam se ni predstavila: Scott. My name is Scott, Romi Scott. To je ime pod kojim me znaju najbliži prijatelji i rođaci mlađe generacije, a donela sam ga iz Kanade, gde je nastalo iz zezanja. 17

26 MENTORI, K O-MENTORI I OSTALI ČLANOVI KOMISIJE Likove od značaja za letalni ishod mog doktorata poznajem, sa dugim pauzama, više od dvadeset godina. Upoznavala sam ih jednog po jednog, redom kojim sam na fakultetu dobijala predmete koje su oni predavali. Ovde ću ih predstaviti po hijerarhiji zločina, koji manje-više korespondira i sa hijerarhijom koju zauzimaju na fakultetu. Pa ipak sam ja neki sistemolog i logističar. Hranislav. Godina početak semestra. U učionicu uleće tip neodređenih godina, visok, piksle na očima, i ruke i noge mu lete na sve strane, nevezano. U uniformi rezervnog vojnog starešine! Bluza preširoka ali zato pantalone prekratke, uprtači na voljno sam!. Zipa ga njega, Tito riknuo još lane a on tek sad dolazi kući iz partizana! kaže zgranuto moj drug Mića Požarevac. Ne možemo da verujemo očima. A tek ušima: zemljom haraju katastrofalne poplave i dotično uniformisano lice nalazi se na braniku otadžbine, forsira nasipe, bori se sa stihijom, ko Zoro osvetnik jaše na džaku s peskom i mačem skraćuje za glavu poplavni talas... i sve to crta na tabli! Trapavo, doduše, ali mi moj neizmerni talenat za vizuelizaciju nesebično pomaže da zamislim prizor. Ludilo, ljudi, lu-di-lo! Imam jednu odvratnu osobinu - u najneprikladnijim mogućim momentima počinjem da se zacenjujem od smeha i 18

27 ne mogu da se zaustavim. Čista histerija. Sto puta sam u životu zbog toga nagrabusila. Privremeno, doduše. Hranislav nam je predavao Hidrocentrale. To su neke mašine i turbine, dosadno dozlaboga. Kao, voda pada na neke lopate, one se okreću i pravi se struja. Neka se pravi, od volje joj. Nisam slušala ni manje konfuzna predavanja, tako da gospodina nisam baš često viđala. Ipak sam odmah ukapirala da je multipotentan - držao je tri predmeta. Sledeći, Navodnjavanje (i odvodnjavanje), samo je potpisivao. Ša te briga, broji se. I predavanja i vežbe držao je zapravo oficijelni asistent, Vakuum. I to je jedan čudesan lik, ali iz neke potpuno druge priče. Iz priče o vakuumima. Treći predmet, neke Optimizacije, naš je Hranislav upravo izmislio i mi smo imali čast da mu budemo prva, eksperimentalna generacija. Šta sam, kog đavola, baš na tim predavanjima imala da tražim, nikad mi neće biti jasno. A posebno šta sam tražila na tom poslednjem predavanju, dva dana pre ispita. Možda je baš to ona kobna slučajnost za fatalni epilog moje naučne karijere, ali završili smo sa slučajnostima u uvodu, ostalo je sve čista namera. Predavanje je bilo iz teorije informacija, tako nam je bar bilo predstavljeno. Guši se čovek sa nekim verovatnoćama, skraćuje razlomke uzduž i popreko i - greši. Ništa strašno, greši u računu, čista omaška. Ja sam već bila zrela, bolelo me uvo da se trtim i ispravljam ga, a tako bi i ostalo da mu nešto nije prdnulo na njegovu pedagošku pamet pa je baš 19

28 mene izveo na tablu da ponovim šta je pričao. Šta ću, ponovim, ali skratim razlomke kako treba i dobijem tačan rezultat. Nije tako, jeste, nije, jeste evo zašto, nije, jeste, nije... mislim, nije izgledalo napeto, više obostrano tvrdoglavo. Završilo se akademskim predlogom (ne sa moje strane, keve mi) da pozovemo nekog profesora matematike i da mu izložimo moju zanimljivu teoriju. Možda se iz toga izrodi i neki okrugli sto, kaže. O skraćivanju razlomaka, čoveče božiji! Položim ja taj ispit odmah, posle dva dana, sa dve ocene manje nego što sam zaslužila i bez simpozijuma o razlomcima. Doduše, natrljao je nos mom omiljenom profesoru kako njegovi puleni daju sebi za pravo.... Jak Hiron, što bi rekli astrolozi. Položim i drugi njegov ispit iz prve, one mašine i turbine, sa malo više gnjecanja na usmenom, ali položim. Ali sam zato kod Vakuuma padala pet puta na najneverovatnije moguće načine, osveta malog Indijanca preko još manjeg Indijanca. (Neverovatno je kako se mali ljudi uvek kriju iza još manjih ljudi. Mali ljudi, mala pamet, paravan misli da je od toga veći a onaj što se krije ne kapira da izviruje na sve strane.) Šta ćeš, primim to sportski i zakunem se sebi da više nikada neću ispravljati profesore. A i svi su me tešili da sam odlično prošla. Onda sam na volšeban način izgubila posao demonstratora na Hidromehanici. A bio je to i odličan studentski džeparac i zabavan posao - ja sam, u stvari, sa 20

29 asistentom držala vežbe sledećoj generaciji. Ispostavilo se da je Hranislav, nevezano, hteo da malo uredi stvari po fakultetu, te je isposlovao propis po kome demonstrator mora da ima prosek veći od osam, koji ja nisam mogla da stvorim ni za osam hiljada godina. Ajde što sam zbog ovog zavođenja vladavine prava ja izduvala, nego posle nisu uzeli nikog drugog, izduvali su ga i studenti jer im je ostao samo jedan asistent, i to čika Lole, na grupu od njih osamdeset. Posle mog diplomiranja nismo se videli petnaestak godina. Slušala sam kako je postao važan i opak, doktor Moriarti Hidro-smera. A nigde Šerloka Holmsa da ga rastera, iz avanture u avanturu. Opet studentski protesti 1996/97. Profesori potpisuju podršku studentima. Na moje zaprepašćenje, čitam i njegovo ime u Našoj borbi, šta će on tu, stari partizanovac? Kako si ti naivna, lako će to on srediti sa svojima, uostalom, njemu je najvažnije šta studenti misle o njemu kaže mi prijateljica Duca koja radi na fakultetu. Jedne noći ga srećem kako šeta Kolarčevom, pored gužve. Naivna, pomislim kako moja prijateljica greši, kako je naš, pa ljudi se mogu menjati i nabolje, i veselo ga pozdravim. Posle sat vremena, kada je došao na nas red da stanemo pred kordon, njega nema. Možda je samo bio po zadatku? Ili da ga vide studenti? Zamislite moju sreću kada sam saznala da je izabran u Komisiju za ocenu moje doktorske disertacije! 21

30 Na tim istim protestima upoznajem Milenu, prijateljicu moje prijateljice, koja momentalno postaje moj omiljeni lik. Milena ima prijatno lice, nosi naočari i dugu debelu pletenicu puštenu niz leđa. Ozbiljna je, hoda malo pogrbljeno i sa šalom i kapom izgleda kao neka bakica. Predaje filozofiju u gimnaziji, kad nije u štrajku. Prve dve stvari koje o Mileni saznajem jesu da obožava Antonija Banderasa i igru semafora. Sa posla dođe na demonstracije, šljapkamo po vlažnom snegu sat-dva, a onda ona pozove sina telefonom da mu kaže kako ima Nastavno veće i ode u bioskop da gleda Desperadosa, deseti put. Usput naiđe na semafor i ne može da se uzdrži, zaigra se malko. (To je ona igra koja je izmišljena kada nam je policija zabranila da hodamo kolovozom - kad je zeleno svetlo, masa istrči na pešački prelaz, skače i urla: Zeleno, zeleno! Kad se promeni svetlo, svi se poslušno vrate na trotoar i viču: Crveno, crveno! ) Jedno veče je nasred Terazija zamalo izbegla batine od pandura u civilu koji su tukli ljude dok su se igrali. Sledeće što o Mileni saznajem jeste da je proganja manijak. Tip koga je upoznala na Durmitoru, dok je letos bila sa sinom. Planinar. Stariji je, dosadan kao udav i profesor je na Građevinkom fakultetu, zove se Hranislav! Hvata me moje poslovično zacenjivanje od smeha: Šta ti, bre, radi, udvara ti se? Kako? gušim se. Zamišljam ga u onoj rasparenoj uniformi od pre Hrista. U mašti mu dodajem na glavu još jedan modni detalj, Kekec- 22

31 šeširić sa percetom i značkama. Zamišljam njegov nežni osmeh, tipa facijalis, dok pruža Mileni runolist. Haj-li-li, haj-lo! brani se Milena. Jurle-i-hi-hi! insistira Hranislav. Ma ne znam, čoveče, šta mi radi očajnim će glasom Milena. Stalno šalje detetu neke pesme i opise prirode koje piše, poštom. Onda proverava da l smo dobili, jesam li mu čitala, svisnuću od muke. Ne možeš da zamisliš te užase. Ne, ne, nije nepristojan, samo me uguši načisto. Znači, ovaj nesimpatični lik i ja otkidamo na sve potpuno iste stvari: teoriju informacija, Milenu i lepu književnost koju samostalno proizvodimo! Ovo me momentalno navodi na pomisao da sam i ja možda nesimpatičan lik. Stresam se od te mogućnosti. Srećom, ja sam ravničarski tip, mrzim i stepenice, a u nepoznate gradove ne putujem bez overene geodetske podloge, da me ne iznenadi neka uzbrdica. Dakle, ipak smo različiti, dobro je. Milena mi je obećala da će mi doneti inkriminisane spise, ali smo obe posle zaboravile. Svoju bolesnu znatiželju sam zadovoljila na neočekivanom mestu, u uvodu knjige Vodoprivredna računanja, koju je ovaj naš renesansni stvaralac u međuvremenu sastavio. Na zahtev čitateljki prilažem kopiju 4, pa ko se razneži može i da plače. I suze su voda. 4 Zezam se, gde da priložim kopiju. Hranislav bi me, sa svojim već antologijskim smislom za humor, još i tužio za pirateriju. Nego, ja sam u mladosti otkidala na Vinavera. Razumete? Inače, u Pogovoru, Hranislav smerno poziva drage čitaoce, koji samo njima znanim strpljenjem stigoše do kraja knjige, da mu, na njima 23

32 Hvala vodama Drage vode, vode. Nevidljive i očigledne, podzemne i površinske, u dubokim špiljama skrajnute, u potocima gorskim raspomamljene. Vode Ohrida pozlaćene suncem na umoru i Peričnik bučni, što vazdan drži budnim usnule šume tutnjavom svojom. Vode, koje se na izvoru planinskom živahno kikoću kao mlade devojke, vode zanemele u tajanstvenim dubokim kladencima, vode iz česama i šedrvana što razigrano hrle starim mahalama. Plava, zelena ili siva ogledala mirnih površina voda Triglavsikih jezera, u njima vrhovi Tičarice, usamljene macesne i snegom i vetrom oglodane stene, začuđene jer su naglavačke postavljene. Iz pene vremena vaskrsle vodenice, hitate da ih probudite vragolastim skakutanjem po sedrenim pregradama, vi vode Plive. I vi vode, naslage stoleća po prelepim zelenim zadužbinama srpskih voždova, zapljuskujete ih žustro šapućući predanja o postojanstvu, ljudskim patnjama i nadanjima. Vi vode od čudesnih kapi, što nam nudite svoje odrane dlanove, čiji jedva čujni pljesak po pobožnoj tišini osluškujemo u Ledenoj pećini, u srcu Durmitora. Plahe vode letnje kiše spasenja, koje dočekasmo nakon nesnosne jare skriveni u staroj naherenoj crkvi, zagledani u maločas sažvakano vreme, iskašljano po našim glavama iz ravnomernog zvonika. Vi vode iz kanalića u oazi Tozer, što u samo svitanje donosiste životno osveženje najpogodniji način, daju sugestije za poboljšanja. Hvala mu na predlogu. 24

33 džinovskim palmama oblivajući im korenje, a mi opčinjeni pratismo. A u smiraj dana, krčazi - oreoli nad glavama žena zabačenih po selima Indije. Hitaju kući, uspravne od poštenih misli, dubokih kao kult vode, kao kult svake nežne kapljice, a mi ih ponovo opčinjeni posmatramo i sve nam je jasno da jasnije ne može biti. Bronzani vojnici, za večnost uspravljeni, žubor vode u gradskim fontanama, oni ga pažljivo prate. Opet suton, brodimo Dolinom kraljeva, vodama Nila, dakako, razmišljamo o trajanju ljudi i prolaznosti njihovih dela. S ribarima, ljudima koji žive samo od svog čestitog rada, pričamo rukama i slušamo njihove pesme, a sve na obalama lenje bratske Iravadi. Bezbrojne reke prebrojah, moje reke. Prvo mi se u naručje zalećete žustro, kao ptica prhnula ispred lovca, lomeći se o stene i oblutke. Kasnije, nizvodno, podajete mi se mirno, milujući pesak mojih pustih žala, mirite moje neodlučne misli spokojnim žuborom svojim. Sa obale curim u vas, kap po kap, sazreli časovi života da nečujno oteku u tajanstveno more. Od žeđi posustala svaka čestica hlorofila, šćućurena u svakom naboru kore posustalih biljaka, dobija nadu - da li to čuje tihi romor jesenje kiše? I sami smo ohrabreni, ta još se može osluškivati pod ovom kapom nebeskom veseli žubor mnogih oluka, prelepih naših Bistrica i njihovog kotrljajućeg kamenja. Čiste vode, i vi zaprljane, drage vode, od pranja svega što je zemaljsko i nebesko, i svega što je čovečije. Vaskolike svete vode, kapljice svete vode, reke svete vode, debela mora svete vode. Ostajem vam večni dužnik što sam se ovoliko naputovao. Vaš tekući Hranislav 25

34 Del boy. Del boy mi je na fakultetu bio asistent na predmetu Sanitarije. Slabo ga se sećam iz škole pošto je deda Miloje, profesor, bio mnogo upečatljivija faca. I deda Miloje je jednom imao mamu, kao i ja, koja mu nije dala da studira biologiju, pa je on svoju strast prema bakterijama iskaljivao na nama. Umesto projektovanja vodovoda i kanalizacije, a to je ono čime se najveći broj hidrotehničara u praksi bavi, mi smo bar pola godine sadili, zalivali i negovali neke bakterije iz govana. Čujem da je tako ostalo i danas, iako je deda Miloje odavno u zasluženoj penziji. Iako gospođa Smeška drži njihovu laboratoriju urednom, uvek se osećam neugodno kad u nju uđem i počinjem da njuškam. Ne bih rekla da fekalne bakterije same po sebi smrde, ali, znate, nos je na glavi, pa iz lude glave do nosa čoveku svakakve misli lako promaknu. Deda Miloje je na predavanja i vežbe dolazio u braon odelu ispod koga je umesto košulje nosio plavi Adidas dres. Uvek je mirisao na bugarsko ružino ulje, što mi je posebno teško padalo jer imam zdrave sinuse. Del boya, njegovog asistenta, pamtim jedino kao zdepastog đilkoša u jakni od ispucalog skaja. Očigledno, bili su manekeni iste modne kuće. Lako sam završila s njima i nestali su iz mog života. Deda Miloje zauvek. Iako sam mnogo puta naglas izrekla da mi se do doktorata putevi sa Del boyem nikad nisu ukrstili, moram da priznam da sam na neki način lagala. 26

35 Na primer, ja sam kod Del boya diplomirala jedno petšest puta. Sa ponosom mogu da kažem da mi je uvek davao desetke. (Naravno, ja sam moj pravi diplomski rad radila iz numeričke hidraulike, moje neostvarene studentske ljubavi, kod pokojnog Miše.) Počelo je slučajno, s mojim mlađim bratom, koji je, uzgred, bio mnogo bolji đak od mene, ali eto prosto čovek nije naročito efikasan pa sam malo htela da ga poguram. On sedi i radi, ja čitam novine i dirigujem. Diplomirasmo tako za nedelju dana. Fora je u tome što je Del boy jedan mrzovoljan tip kome nije do baktanja sa diplomcima (i uopšte ljudima od kojih nema nikakve koristi) pa siroti studenti obično ne znaju šta zapravo treba da rade, a nemaju koga da pitaju. Posle prvog uspeha počeli su da dolaze i neki drugovi mog brata. I tako sam ja umesto Del boya (besplatno) radila njegov mentorski posao ali je on za uzvrat potpisivao moje projekte. Pri tom se uopšte nismo poznavali. Priča je malo blesava i ne baš pohvalna po mene. Del boya bije glas da mnogo tezgari i da ne bira previše poslove. Ja sam, doduše, uvek bila probirljiva ali sam svojevremeno mnogo radila. Negde krajem osamdesetih bilo je toliko posla da je došlo dotle da je malo falilo da platim porez na prihod, seća li se neko tih srećnih vremena? Spas sam našla u kolegi moga muža koji je imao troje dece i stoga bio daleko ispod cenzusa za plaćanje poreza. Bio je inženjer (elektrotehnike, ali ko te pita), pa prema tome kompetentan da potpisuje moje projekte a još kompetentniji da prima moje honorare na 27

36 svoj žiro račun. Ironija je bila u tome što je lažni hidraš imao isto ime i prezime kao naš Del boy, tada već profesor na Građevinskom fakultetu. Nije bilo namerno, mame mi, ove koincidencije sam se setila posle desetog projekta i jako se razveselila. Practical joke, tezgario si, burazeru, mnogo više nego što i sanjaš, a kintu vid o nisi. Najluđa priča koju sam o njemu privatno čula je ta da svira harmoniku i peva novokomponovanu narodnu muziku. Njegov komšiluk to baš i ne raduje, s obzirom da voli da vežba noću i uz širom otvorene prozore. Sam mi se, kasnije, pohvalio da uživa i u meksičkim serijama na Pinku, pa ako ste pomislili da se radi o kontroverznom liku - eto grešite. I njegov život je scenario s greškom i viškom likova. Ako su lagali mene i ja lažem vas, ali prva žena ga je ostavila zbog taksiste i on od onda vuče traumu, jednu od mnogih. Sad, postavlja se pitanje da li je ona zbog taksiste ostavila profesora univerziteta ili amaterskog folk-pevača? Kad zrelo razmislim i ja bih na njenom mestu svejedno izabrala taksistu. Najgore što od taksiste možeš da očekuješ jeste da ima šuljeve, ali bar uvek imaš prevoz. Što se Del boyevih političkih ubeđenja tiče, on ih jednostavno nema. Em ih, prirodno, nema u meksičkim serijama, em od političkih ubeđenja nikada niko nije imao vajde. Možeš samo da nagrabusiš. Opet se prisećam studentskih protesta, samog početka onog teatra apsurda koji se zvao kordonom protiv kordona. Studenti su već ne znam koliko dugo stajali u Kolarčevoj, na Građevinskom 28

37 fakultetu je trajala sednica Naučno-nastavnog veća, strasti su se uzburkale, neko od profesora je zgrabio zastavu fakulteta staru sto godina i bukvalno svi su krenuli pred kordon. Atmosfera je bila takva da bi se, čini mi se, i Bane Ivković pridružio, samo da je kojim čudom bio među svojim kolegama. Ali ne i naš Del boy. Na Ducin poziv on odgovara sa Jesi li ti normalna, pa da me neko slika! Čuj, njega da slika, pored onako lepe stare zastave! Sa tom zastavom su počela profesorska dežurstva u sendviču između studenata i policije. Gde je sada ta zastava? Za profesore i da ne pitam. Moj prvi susret sa njim oko doktorata, oči u oči, prošao je traumatično za oboje. Ali to je već deo zapleta koji tek predstoji. Čika Lole. Zajeban lik, ne možeš ga opisati ni kao karikaturu. Sa studija pamtim da je mrzeo matematiku, a posebno kompjutere. Nevolja je bila u tome što je bio asistent, a kasnije postao i profesor, iz osnovnog teorijskog predmeta, Hidromehanike. Posle su zbog njega morali da podele predmet na Numeričku hidromehaniku i, valjda, Narativnu hidromehaniku, jer se uvek slabo snalazio sa tim formulama. Priča se da je inženjerčina, ja to ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem, poznato je da sam ja nikakva inženjerčina. Previše fantaziram za tehničko lice. Hidromehanika je bila predmet koji sam na fakultetu najviše volela. Ne zato što me je posebno impresioniralo kako voda teče, curi, skače, udara, talasa... prosto zato što je 29

38 tu bilo puno matematike a bio je tu i Miša, mlađi asistent, koji mi je davao da pišem programe. Na fakultetu smo imali stari IBM, smešten u nekoliko prostorija u koje ja, kao student, naravno nisam imala pristup. Mišu nije mrzelo da moje žvrljotine po papiru satima buši, odnosi u računski centar i pušta program (i onda se to radilo sa RUN ali je procedura uključivala i čekanje na red, podmićivanje ljudi iz računskog centra kafom...) i vraća mi na popravku. Pazi, a to mu nije bilo ni u opisu radnog mesta, niti u našem školskom programu da ja pišem te programe. To je bio profesor! Nikada nisam postala takav profesor, ali ja sam i tako profesor otprilike koliko sam i građevinac. Uspešno markiram. Da skratim, Miša je bio moj ljubimac. Ali sam ja zato bila ljubimica našeg profesora Hidromehanike, Ozrena, ne svojom krivicom. On je namerno negovao imidž rasejanog naučnika, koji se uglavnom sastojao u tome što je stalno grešio u izvođenju formula. Na samom početku semestra nas je najlepše zamolio da ga kontrolišemo i ispravljamo, što sam ja prihvatila kao jedini podnošljiv način da izdržim u sopstvenoj koži na njegovim predavanjima i ne zbrišem kroz zatvorena vrata. Sednem lepo u prvu klupu, skoncentrišemo se oboje, on piše a ja pilotiram - ne tu, skratite te kvadrate, pazi nije plus, minus, ne tuuuuuu!... vozimo dva časa. Postavlja se logično pitanje zašto nisam zbrisala još dok su vrata bila otvorena - e pa tad sam rešila da završim školu, pa sam malo htela da se samokažnjavam. Na kraju mi je postalo 30

39 malo neprijatno, počeli da me gledaju ko šlihtaru, ali bilo je kasno, postala sam ljubimica. Sve dok nije otkrio strašnu istinu o meni, da pušim! I dok me Hranislav nije druknuo kod njega, da prekonosiram profesorima. Dakle, ja sam otkidala na Mišu, Ozren na mene, a čika Lole me je gledao popreko jer sam oličavala sve ono što se njemu u nauci gadi kod prethodne dvojice - matematičarka sa tendencijom da sve to primeni na kompjuterima. Fuj, i sve to u inženjerskim naukama! Na kraju sam desetku iz Hidromehanike dobila baš kod njega. Bila sam sva raznežena, eto, postoje ljudi koji, iako im nisi baš simpatičan, postupaju po savesti. Bilo je to Samo dvadeset godina mi je trebalo da ukapiram da je i onda, kao i sada, samo postupao po naređenju, tada Ozrenovom. A pazi, čovek nije ni vojnik ni pandur, već dostojanstveni profesor Beogradskog univerziteta u nevidljivoj uniformi - te su mi najdraže. Čika Lole u stvari i nije od prevelikog značaja za ovu priču. Kao u lošim kriminalističkim romanima, iz poglavlja u poglavlje pratiš zaplet, kombinuješ, batler je ubica, svastika je imala motiv, ker nema alibi... a onda se dve stranice pre kraja pojavi neki čika Lole i razreši misteriju, i tebi i piscu. Ruku na srce, ne mogu jedino čika Loleta da optužim za ubistvo mog doktorata sa predumišljajem. On se samo odjednom pojavio kao Treći čovek u delu Komisije. Tu svaka sličnost između njega i Orsona Velsa i počinje i završava. 31

40 Sofronije. Moj famozni mentor. Na fakultet je stigao kao Hranislavljev asistent iz Optimizacija, iako bi se moglo reći da su sličnih godina. Vežbe koje je držao bile su u najmanju ruku neobične. Uđe neki čovek, mazne kredu i počne da žvrlja po tabli mrmljajući nešto sebi u bradu. Povremeno se okrene, zastane i značajno nas pogleda, što je trebalo da znači Je l vam jasno? Ma u redu je, vozi ortak, radi ti svoje a mi ćemo svoje. Znali smo da je inženjer elektrotehnike, da se zabavno zove i ništa više. Kada su mi ga predložili za člana komisije za odbranu magistarskog rada rekli su mi da je stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju, a to sam se spremala da postanem i ja. Da probam da vam objasnim, drage moje, šta je to: Odlaziš u samoposlugu da kupiš nešto za ručak, neko meso na primer. A kad tamo - a ima svega, i ribe! Staneš i gledaš - ne pamtiš kad si poslednji put jela jagnjetinu, ali oni nisu normalni da za ovolike pare prodaju pokvareno meso, bože, pa ovde je pola namirnica pokvareno! A cene, da kupim jedno tri pileta dok i oni ne poskupe? Ona mačka je gladna, i njoj treba nešto, mogla bih gulaš da kuvam... Polako, hajde da sredimo misli: junetina ti je prilično skupa ali ti se jede, jela bi i maca, ali ti je boja malo sumnjiva svinjsko skoro isto košta, umereno ti se jede, međutim ako je kupiš nemaš onda šta da daš mački 32

41 jagnjetina je definitivno najskuplja, a jede ti se onoliko, doduše, baš ne znaš da l bi je i mačka jela, čekaj, ovo jagnje je garant u samiški od lane piletina još nije poskupela, ali jeli smo je i juče i prekjuče i ja i mačka, bar je sveža riba umereno košta, rado bih je jela a maca bi definitivno otkinula, samo, da se ne potrujemo, vidi na šta liči. Ili da sve to složimo u tabelu: Kriterijum Alternativa Cena Jede ti se? Voli i tvoja mačka? Boja (din/kg) Junetina 205 da jede sumnjiva Svinjsko 187 onako ne u redu Jagnjeće 270 jako ne znam zelenkasta Piletina 98 ne može u redu Riba 168 prilično obožava sumnjiv a Dakle, kada si razmotrila alternative (krava, svinja, jagnje, kokoška, riba), definisala kriterijume za odlučivanje (lova, šta ti se jede, šta se jede mački, mogućnost trovanja), jasno zadala ocene alternativama po svim kriterijumima (ispunila tabelu u glavi) - ti si u stvari formirala matricu 33

42 evaluacije. Molim da se ovaj izraz trajno zapamti i redovno koristi u muškom društvu u cilju idenja na živce istima. I ono sa alternativama i kriterijumima za odlučivanje pali, naročito kada se pravi razlika između kvantitativnih kriterijumima, onih sa brojevima, i kvalitativnih, to su oni sa slovima. Međutim, matrica evaluacije definitivno deluje ko piksla zafrljačena među njihove pametne oči. Iz ovakve tabele jedan stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju lako će ti odgovoriti šta je najbolje da kupiš. Trebaće mu, doduše, kompjuter, malo softvera, možda će ti postaviti i neko dodatno glupo pitanje, na primer: Da li ti je važnije da se ne otruješ ili da što jeftinije prođeš? ili: Koga više voliš, sebe ili mačku? ali će ti nakon toga definitivno rešiti problem. (Sad ću ja da ti kažem šta da radiš - kupi mešano mleveno, mačka neće primetiti. Mislim, ovo ne govorim kao stručnjak za višekriterijumsku optimizaciju već kao mačkarka i domaćica od iskustva.) Dakle, taj Sofronije je bio čovek broj dva za tu višekriterijumsku optimizaciju u staroj Jugoslaviji, te mu je pripala čast da bude čovek broj tri u mojoj komisiji za odbranu magistarskog. Čovek broj jedan (po svakom osnovu) bio je Radivoje kojeg sam već pomenula na početku. Čovek broj dva Mišel, moj tadašnji direktor a sadašnji profesor na arhitekturi. Sa odbrane Sofronija pamtim uglavnom po pitanju I, koja je po vama lokacija najbolja? Šta reći, zavisi gde voliš da stanuješ. I naravno sa ručka posle odbrane, gde je moj kum Gile, svršeni vanredni đak srednje 34

43 turističke škole, pripit držao govore u moju čast i objašnjavao komisiji koliko sam ja pametna. Morao je neko da im objasni. Sofronije je, inače, jedna introvertna audio-vizuelna istočnosrbijanska varijanta Herkula Poaroa, mislim na onu englesku seriju i glumca Martina Gaisforda koji ga igra. Znam da treba dosta mašte za zamisliti taj prizor, ali šta ću, ne umem bolje da ga iskomplimentiram. O Sofronijevim političkim ubeđenjima Duca i ja smo raspredale danima. Naravno, u vreme studentskih protesta, kada nam je prebrojavanje naših i njihovih bilo pitanje života i smrti. (Nadraži žene na politiku pa sedi pa plači.) Svi su već nekako bili provaljeni, neki od ranije, neki počeli da se ističu tih dana, ovako ili onako. Samo Sofronije u sred sve frke svako jutro uzme aktn-tašnu i krene polako tramvajem iz bloka 45 do fakulteta. Zatvori se u kabinet i radi. Ljudi oko njega se pobiše, čika Lole krenuo da se upisuje u radikale, drugi opet kreću da obese bivšeg dekana o mesingane kandelabre po auli (on ih zeznuo pa dobio infarkt sam), Del boy se sakriva po sterilizatoru u laboratoriji da ga ne stignu pozivari na proteste, a moj Sofronije - reko u Komitetu da je na demonstracijama, demonstrantima da je u Komitetu, a on se zatvorio u kabinet i uči, uči, uči. A onda, jednog dana - grom iz vedra neba, Duca dotrčava u svoj svojoj visini (0,00192 km) sa šokantnom vešću: sedeli su kod Sofronija u kabinetu i svađali se oko potpisivanja podrške studentima jedno dva sata, kad je on u 35

44 jednom momentu digao pogled sa papira na kojima je radio, tresnuo šakom o sto i dreknuo: Kakve su to gluposti sa tim potpisima, mi prosto treba da stupimo u generalni štrajk! I, normalno, vratio se svojim papirima. Duci i meni laknu što smo konačno uspele da završimo diferencijaciju i ostavismo ga na miru. Jedino što sam tada zaboravila da je pitam nije li se tog trenutka po stolu šetala neka muva, mislim, to bi moglo biti neko razumno objašnjenje za taj dramatičan gest. Šta ćeš, čovek se uči dok je živ. Ja sam tada, u svojoj četrdesetoj godini, još mislila da normalan čovek uvek lupi šakom o sto kad treba da se lupi šakom o sto. Ispostavilo se da je taj udarac bio jedinstven hepening. Jer, nit je Sofronije stupio samostalno u generalni štrajk, niti je ikada više lupio šakom o sto. (Možda mi je samo muva falila pa da doktoriram na Građevinskom fakultetu?) Kiki. Moj bivši šef, zatim guru mog naučno-istraživačkog rada, paralelno drugar, zatim naručilac poslova iz oblasti nauke, tehnike i prevodilaštva, i dalje drugar, diplomatski savetnik koga retko poslušam, kendo borac, glas razuma koji slušam još ređe... Najteže je pisati o ljudima koje najduže i najbolje poznaješ. Ako sa nekim preguraš dvadeset godina, i još guraš, tu je sigurno bilo i sranja i dobrog. U tom optimizacionom modelu ja sam zadužena za 36

45 maksimizaciju emocija a Kiki za minimizaciju sranja. Ženski i muški princip. Ono što me kod Kikija kompletno izluđuje jeste njegova korektnost. Od njega nikada ne možeš očekivati da za tebe pogine ali ni da te gurne pod voz. Ja prijatelja zamišljam kao nekog sa kim se uhvatiš za ruke i pogineš, pa se posle, opet držeći se za ruke, međusobno gurnete pod voz. Šta ćeš, od ljudi možeš da dobiješ samo ono što su spremni da ti daju. U Kikijevom slučaju to je - korektnost. Usvajajući ovom prilikom njegov princip, probaću da ga koliko je god moguće mimoiđem u ovoj priči. Uostalom, njemu sam uvek u lice i mogla da govorim šta mislim, u šali, polušali, poluzbilji i zbilji. A i Kiki ne čita beletristiku. 37

46 KAKO ONI NISU ZNALI S KIM SU SE DOHVATILI Legenda, koja se prepričavala po Građevinskom fakultetu godinama, polako je zamrla pošto sam ja diplomirala, zajedno sa prestankom neposredne opasnosti. Ranije opisani likovi ili je nisu čuli ili su je zaboravili. Naime, pričalo se da sam ja ubila čoveka. Nisam, mame mi. Istina je da su mi se par puta u životu dogodile paranormalne stvari. Pardon, nisu se meni dogodile. Ne znam koliko to može biti od interesa za ovu priču, ali zarad spisateljske objektivnosti moram malo i sebe da prikažem u ružnom svetlu. Nisam uvek baš samo ja žrtva. Dakle, bio jednom davno jedan profesor na Građevinskom fakultetu i predavao jedan predmet. O mrtvima sve najbolje. A ako to niste u stanju, onda bar pokušajte da im ne pominjete imena. Možda je i njih neko voleo. Slatke moje, koliko puta ste od svojih prijatelja, dece, čuli izgovor mrzi ga/me profesor. Ukoliko ste i same ikada izgovorile tu rečenicu možda znate o čemu pričam. Ukoliko niste, sa pozicija permanentnog đaka ( permanentna edukacija, od kolevke pa do groba, nalazi se i u agendi Evropske unije za treći milenijum, pa vi vidite koje su to ozbiljne pozicije) i trinaestogodišnjeg profesorovanja na Višoj tehničkoj školi, odgovorno tvrdim da takve situacije mogu da postoje. I sama sam mrzela jednog studentskog 38

47 kretena, da ne gustiramo ovde, položio je ispit iz drugog puta da ga ne gledam više. NN sa početka drugog pasusa mene je mrzeo strasno. Kao posredan dokaz da je ta mržnja bila nepravedna i ničim izazvana (osim možda mojim izrazom lica) navodim i činjenicu da uopšte nisam bila jedina. Pošto ja uvek moram da budem specijalna, popila sam i specijalan tretman. Oborio me je, na potpuno besmislenom ispitu, ravno deset puta. I drugi su padali. Zamislite da vam profesor na ispitu postavi pitanje: Ti si šef gradilišta i radnici te mrze (a što?). Da bi ti se osvetili (za šta, bre, čoveče?!) sipaju ti kilo šećera u svežu betonsku masu. Šta ćeš da radiš? Iskusni polagač već zna da su fifti-fifti šanse da on, u stvari, očekuje jedan od dva odgovora: Varijanta 1: Treba da izvedeš neku složenu hemijsku analizu i njome dokažeš da ćeš, na primer, ako sipaš kilo praška za pecivo (lupetam) u zašećereni beton popraviti stvar. Varijanta 2: Ispravan odgovor je Jebaću im majku! I tako deset puta! Ženo božija, jednom sam pala na drugom pitanju: Kakve betone pravimo u Bengalu? Na prvo pitanje: Koja je tvoja omiljena životinja? ispravno (i iskreno) sam odgovorila: Mačka! 39

48 Odlično. Maca. Mačka. Veeelika mačka. Tigar! Bengalski tigar. Dobro, kakve betone pravimo u Bengalu? Onda ja počnem da fantaziram o monsunima (Ispravan pristup, dalje koleginice.), vlazi (Može.), tajfunima (Ladno, ladno...), Sandokanu... i ode sve u očin. Posebno je uživao u maltretiranju crnaca. Pardon, kolega sa drugačijom boje kože, kojih je u to vreme još bilo na Beogradskom univerzitetu. Sećam se jednog jadnika koji je dobio pitanje: Kamerunski pucolani? (Pucolani su inače neke gluposti koje se dodaju u cement, zaboravila sam zašto.) Momku, koji je NN-ove knjige prvo prevodio na francuski, učio, a zatim naučeno prevodio na srpski, beonjače su pozelenele od izbezumljenja. Normalno, ne samo da je bio izbačen kroz zadnja vrata, nego je prethodno morao da sasluša tiradu o tome kako je on...došao u ovu zemlju da nauči nešto i vrati se da gradi rodni Kamerun... pa neće on valjda iz Srbije da vuče sutra pucolan u Kamerun... on jednostavno mora da zna sve o kamerunskim pucolanima da bi svoju zaostalu zemlju izgradio i doveo u red civilizovanih država... Ne sećam se zašto sam pala (njegov) zadnji put. U aprilu padam zbog zemljotresa u Crnoj Gori. Bila je nedelja, rano jutro, ja krećem da maltene jubilarni deveti put izađem manijaku na dvoboj. U predsoblju počinje da mi se ljulja, što zanemarujem kao predispitnu groznicu. Sedam u maminu peglicu (jeste li znali da Bugari peglicu zovu sapunjerka?) i hitam u dvorište fakulteta. Zašto u dvorište? Pa lepo, 40

49 fakultet je nedeljom bio zaključan. Ne samo da rezultati pismenog dela ispita nisu bili prethodno isticani, oni su isticani na vratima plehane garaže u dvorištu i usmeni je počinjao odmah, po grupama od po deset studenata. Kroz tu garažu i odgovarajući prozor bilo je moguće i nedeljom ući u fakultet i NN-ov kabinet. (Kad zrelo razmislim, sa ove vremenske distance NN mi je na neki način simpatičan. Anarhista.) U dvorištu zatičem omanje demonstracije oko garaže. Bolje informisani studenti koji su položili pismeni deo ispita, a zapala im je nesreća da su sa mnom u grupi za polaganje usmenog, pragmatično se okreću i idu kući da nastave kuntaru. Jer, kad padam ja - pada i cela grupa. Kolektivno počinjemo da mu idemo na živce. I ne tražeći svoje ime na spisku (uvek sam polagala taj pismeni, i to sa prilično visokim ocenama) rutinirano ulazim u garažu, preskačem ragastov i zauzimam svoje mesto. Nešto se ipak zbiva tog dana. Zvone telefoni, NN sikće, onda on zove i sikće dalje... Dakle, koleginice, zašto se jutros u katastrofalnom zemljotresu koji je pogodio Crnu Goru srušio hotel taj-i-taj, tu-i-tu? U, bog te, koji sad zemljotres? Ipak povezujem moju jutarnju slabost sa pokretima tla. Idemo dalje, borim se, cedim glavu, izmišljam, konstruišem... Eto, nisam znala da je nekoliko godina pre toga bila nestašica cementa, pa su veseli graditelji patos na nekoj terasi izbetonirali ekspanzivnim 41

50 cementom (koga je bilo u prodaji), onda se nešto raširilo, zalepilo, kruto vezalo, zadrmusalo... to je već bilo i van mojih imaginativnih moći. Izbaci me čovek kroz prozor jer mu se srušio hotel. Ja, besna ko ris, iskolačim oči na njega i dreknem: Sadisto!!! upišao se od smeha. I sad, kad dolazimo do najdramatičnijih događaja, u junskom ispitnom roku, ja uopšte ne mogu da se setim zašto sam pala. Kako god bilo, deseti put je ipak deseti put, što je mnogo mnogo je. U očekivanom napadu histerije izreknem (kobnu) rečenicu: Ili Vi sa ovog fakulteta ili ja! I zalupim vratima. Sa moje strane vrata, tj. u laboratoriji, ostade i prestravljeni asistent. Ti nisi normalna reče isti i ode da kupi kartu za Južnu Ameriku. Ispalo je ne samo da sam normalna nego i da sam paranormalna. Pazi sad: dva dana kasnije, subota pre podne. Dolazim do KST-a 5 nekim poslom i još sa ulice vidim crnu zastavu na fakultetu, opet neki oladio. Ja na vrata, a na sva tri komada spoljnih, pa na tri komada unutrašnjih, po umrlica. Vidi ko me gleda! E, ljudi, zamislite čoveka kome su studenti u roku od pola sata ukrasili sve umrlice prigodnim crtežima i komentarima. Ili mi zaista u poslednjih pedeset godina 5 Klub studenata tehnike. 42

51 nismo odgajani u duhu pravoslavlja ili s tim čovekom ipak nešto nije bilo u redu. Ili oboje. Silazim u KST, a tamo frka. Fakultet traži ozvučenje za sahranu a Klub ne može da im izađe u susret jer šef tehnike sprema ispit. Zaboravila sam da vam kažem da smo u to vreme i moj momak Sava i ja radili u KST-u. Ja sam bila organizator programa a on taj šef tehnike. Od sveg srca predložim da odvolontiram na tom tužnom skupu, strpam miksetu, mikrofone, pojačalo... u peglicu, pa juriš na Zvezdaru da budim Savu koji sprema ispit. To je bilo čudo od sahrane. Oni što drže govore nemaju šta da kažu pa čitaju delove iz naučnih radova pokojnika. Jedan naš čuveni prevodilac, koga prepoznajem ispred sebe, šapuće: Sve, sve, ali bio je pravi gad. Od studenata ja, svi crnci i jedan registrovani narkoman. Sad, zašto smo ja i nesvrstani bili tamo bilo je potpuno jasno, morali smo da se uverimo da to nije opet neka neslana šala na naš račun. Ali ovaj izbodeni pa šta je mislio, da će na sarani da dele za dž. nešto za smirenje ožalošćenima? Sava me i dan danas zavitlava što nisam imala hrabrosti da uđem u kapelu i pogledam ga u lice. Ispred kapele, u dubokoj crnini, saučešće prima i asistent, onaj što je bio svedok mog ili-ti-ili-ja ekscesnog ponašanja. Ja mu prilazim a on sve uvlači glavu u crnu rolku: 43

52 Ijao, od prekjuče samo mislim na tebe. Prekjuče, kad si ti izletela, on je završio ispit za petnaest minuta. Krenuo kući i cap. Na ulici. Infarkt. Nije baš da mi je bilo prijatno, ali ja sam praktična osoba, zamolim asistenta da tu buvu pusti po fakultetu, ne bih li ja malo brže diplomirala. Tako nekako i bi. 6 Druga paranormalna pojava u kojoj sam bila učesnik malo manje je morbidna. Nekoliko godina kasnije, u Urbanističkom zavodu, imali smo neku šefovicu Zinku. Nije baš bila moja šefovica ali to je nije sprečavalo da mi užasno ide po ganglijama. Muški glupa a bezobrazna. Jednog dana, iz čistog zezanja, ja je nacrtam, običan dečiji crtež tetka-gliše, zalepim je selotejpom za orman i zabodem joj čiodu u predelu srca. Još svoje vudu-pokušaje prokomentarišem sa Nikolom, koji je kod nas radio preko studentske zadruge. Sutra ujutro, nema Zinke na poslu!? Dan, dva, tri, javila težak grip. Taman sam se uozbiljila kad eto ti nje, orne za iživljavanje kao i obično. Kažem Nikoli: Auh, dobro je, taman sam mislila da mi je proradila vradžbina, pa sam se usrala. Srećom nisam baš tolka veštica. Jes nisi, nego sam joj ja ugradio pejs-mejker! Pogledam onaj crtež a Nikola na špenadlu obesio ceo starter za neonku! Posle sam ga predstavljala strankama kao kardio-hirurga preko studentske zadruge. Na kraju, pošteno da kažem, ja i nisam nešto sujeverna. U svoje veštičije kvalitete još manje verujem. U krajnjoj liniji, 6 Vidi Appendix I, nešto se ludo dogodilo. 44

53 mnogo ih je više koji su mi naudili još na ovom nego na onom svetu. Ili samo čekam pogodan trenutak, ha, ha, ha, ha, ha... (ovaj smeh treba zamisliti kao u crtanom filmu, sa fijukanjem vetra i ostalim prigodnim zvučnim i svetlosnim efektima). 45

54 MOJE AMBICIJE Znam da ste nestrpljive da saznate o čemu se zapravo radi u tom istorijskom doktoratu. Još samo malo, i on će doći na red. Da budem iskrena, ovaj triler u suštini nema nikakav zaplet i to mi stavara spisateljske probleme. Imamo leš, imamo ubice, bilo je i napeto (meni), i zapleteno (opet meni), ali nema detektivke koja bi se od početka bavila slučajem i istančanim ž. instiktom povezivala konce i zločince dugom vijugavom stazom kroz poglavlja romana izvela pred lice pravde. Svesna sam da je većina ikad napisanih knjiga rezultat obične skribomanije, pa i ova. (Kao i Izvešataj komisije za pregled i ocenu doktorske disertacije uostalom, da je sreće da je to bila jedina aplicirana manija, ali opet vam otkrivam tajne pre vremena.) Dakle, pošto nemam zaplet, kao i većina pisaca baviću se malo sobom. Onih nekoliko anegdota iz mog studentskog i profesionalnog života mogle su samo da vas zavaraju. Ja sam u stvari jedna srećna žena koja je kroz život prolazila bez većih problema. Izeš tužnu činjenicu da nemam decu, imam Savu, i mi se volimo i nije nam dosadno zajedno. Bednih dvadeset dve godine. Koliko li bi samohranih (i dohranjivanih) majki menjale svoju izgladnelu decu za nekog muškarca koji ih voli i koga one vole? Da se razumemo, prethodna konstatacija je čisto statistička, nikada nisam imala (hvala 46

55 bogu!) priliku da budem u dilemi muškarac ili dete, pa ne bih ni da presuđujem. Čisto posmatram i brojim. Imamo mi i mačka Medu (znak teškog oštećenja uma). Imamo stan, knjige, kompjuter, zarđali Yugo. Nismo ni gladni. Puno se smejemo, na sopstveni, međusobni i tuđi račun. Izeš pogrešan fakultet koji sam završila, do sada sam uspevala da se bavim stvarima koje me zabavljaju. Sa uredno popunjenom radnom knjižicom, važna stavka, reći će optimisti koji očekuju da će ikada stići do penzije. Moj posao u Urbanističkom zavodu nije bio samo zanimljiv, bio je do te mere uzbudljiv da sam sa manje od trideset fasovala svoj infarkt. U mom slučaju to je bila neuralgija trigeminusa, lekarke i/ili pacijentkinje među vama znaju koliko to boli. Pa pošto ja ipak nisam Marija na Prkosima već nežni ženski cvetak 7, zahvalim se lepo malim gradskim političarima (i političarkama), privatnim preduzetnicima (s muštiklom i ostalim priborom za pušenje), saradnji sa naukom i privredom, Lepom Ciletu i ekipi i odem u Višu tehničku školu. Ne bih se zadržavala na svom pedagoškom radu, ni studenti ne vole da se zadržavaju u školi pa što bih se ja zadržavala na njoj. Recimo da obitavamo u (relativno) miroljubivoj koegzistenciji. Imam divne koleginice i kolege koje jako retko viđam. U tome je tajna harmoničnih odnosa u našem kolektivu u kome caruju žene. Žene koje su u životu 7 Tako me zove moja kuma La Mar kad raspustim svoju poganu jezičinu. 47

56 mogle da postignu mnogo više ali su jednostavno bile dovoljno mudre da zbog toga ne slome vrat. Šta u našoj školi rade muškarci (koje sve mnogo volim i ovim putem im šaljem veliki poljubac), morate pitati njih. Možda su i njihovi razlozi slični. Dosta o tome, s obzirom na vreme koje u školi provodim i platu koju mi za to daju, ona spada u domen humanitarnih aktivnosti, kojima i treba da se bavi svaka fina dama koja drži do sebe. Volim ujutro duže da spavam. Ustanem, nahranim mačku, prikačim se na Internet, pijem kafu, odlazim na pijacu, kompjuter je uključen dok kuvam, pišem, čitam, popijem sa Savom vinjak pre ručka, ručamo dugo. Predveče Sava i Meda zadremaju, ja čitam pored njih. Ponekad zadremam i ja. Uveče je sve po kući popaljeno - televizor, pegla, kompjuter, rerna, osciloskop, šivaća mašina, skener, mikser, lemilica... Kasno iza ponoći prvo se primiri Sava, za njim Meda, ja još malo čitam... pa ujutro iz početka. Ja sam privremeno izdržavano lice. (Svaka emotivna sličnost sa pojmom privremeno raseljeno lice potpuno je namerna.) Ovaj privremeni status imam već desetak godina, s obzirom da svoju profesorsku platu popušim, a ako je tržište cigareta stabilno uspem da kupim i koju konzervu za mačku. Nije da se žalim (još manje bih se žalila kada bih bila kvalitetno izdržavano lice, ali šta ćeš, ovo je Srbija, moja dežela). U životu sam zaradila vazdan para, znam kako se to radi u normalnim okolnostima, znam i kako se troše. Ali ovo nisu normalne okolnosti i nije red da se jedna pristojna žena 48

57 eksponira u njima. Zezam se. Delimično, jer istina je da barabe nisu što su nekad bile, a da ja nisam orna za saradnju ni sa kim gorim od običnih bezazlenih mangupa. E, ovo moram da vam ispričam, kako sam se jedan dan pre izvesnog vremena po ko zna koji put zaljubila u sopstvenog muža. Dolazi Sava kući i sve se nešto smejulji. Ja mislim, raduje se što nas vidi. Sednemo da popijemo piće pre ručka. Sava se i dalje smejulji i počinje da priča. Uzgred, Sava je zaposlen u jednoj maloj privatnoj firmi. Vlasnici firme su njegova dvojica drugara sa fakulteta, i ostali zaposleni su takođe drugari iz škole. Razlika između njih je, koliko ja shvatam, što neki vole da budu vlasnici (bilo čega) a neki ne, mada i tu postoje nijanse. Svi su manje-više srećno i manje-više oženjeni. Dakle, tog su dana momci malo ogovarali žene kako mnogo troše. Jedna je kupila cipele od sto pedeset maraka, druga šumske jagode, već prema afinitetima ali preko mogućnosti. U celoj priči Savi bezveze, pošto ja nisam iz te džezve. U našoj kući ja sam stipsa, ipak vučem neku manju traumu iz tog statusa privremeno izdržavanog lica. (Poenta traume je naravno na reči privremeno.) Kako je Sava društveno biće, uključuje se u razgovor nekom buđavom žvakom kako sam i ja, ne-znamni-ja-šta kupila, razbila, prosula... Na to će njegov ortak, Borjan, potpuno ozbiljno: Pusti Savo to, mogu da mislim kako ti je. Tebi je ipak najgore, tvoja je žena pametna. 49

58 I kako da se ne zaljubiš u čoveka koji dođe kući i to ti mrtav ladan s vrata samoinicijativno ispriča? A i žene vole hrabre momke. I sad se vi pitate, kad mi je tako sve maltene potaman u životu, kog ću ja đavola još i sa tim doktoratom? Pa ja neću ništa. Ništa!!! Ama baš ništa!!! U tome je najcrnji fazon. Zašto to niko ne može da ukapira? 8 8 Vidi Appendix II, obavezno! 50

59 O ČEMU SE ZAPRAVO RADI U TOM ISTORIJSKOM DOKTORATU 9 Zamisli da si primila platu 10. OK, sedi za sto, stavi lovu na levu stranu stola a na desnu spisak svih potrepština za narednih mesec dana 11. Šta ćeš sad? Nemoj samo da mi kažeš da ćeš odmah odlučnim pokretima da počneš da treskaš glavom o sto, u predelu između love i spiska. Nemoj ni da mi kažeš da ćeš odmah za sve pare da kupiš pilule za spavanje i probudiš se na nekom mestu gde je zauvek sve za dž. a nisi ni gladna. Postupaj analitično: 1. Zapiši pored svake stavke na spisku koliko košta. 2. Saberi. 3. Prebroj lovu i zapiši koliko imaš. 4. Uporedi ta dva broja i stvarno nemoj da iskazuješ nikakve suicidalne nagone, smiri se. 5. Jedino razumno rešenje je da za sve pare kupiš ono najneophodnije. 9 Važna napomena: Primeri u narednom poglavlju su strogo ilustrativni. Ne odgovaram za svađe po kućama izazvane primenom prezentiranih metoda. 10 Dobro počinje, je l da? A sad za kaznu odmah ideš na Appendix III. Tako je to uvek kad počneš da fantaziraš. 11 Ako si levakinja, zameni mesto love i spiska. 51

60 E mnogo sam ti pomogla! Na spisku je sva hrana, kalodonti i sapuni, čarape (počinje jesen), drvene bojice, tvojoj ćerki je ovog meseca rođendan, ventilator za TA peć, krš božiji, deset plata te ne bi izvadilo. Pa, draga moja, moraš da uspostaviš prioritete! Sad mi ti psuješ mater i meni i prioritetima, još da spomenem komparativne prednosti pa da se nosim i ja i moja glupa knjiga. Onda se setiš kako smo sa Sofronijem kupovali meso u jednom od prethodnih poglavlja pomoću famozne matrice evaluacije. Imamo alternative, tj. spisak potrepština, uspostavićemo kriterijume, popuniti matricu evaluacije i zvati Sofronija, tj. primeniti neku od matematičkih metoda višekriterijumske evaluacije. Nije više tako prosto, u samoposluzi si bila, sećaš se, sama. A sad ti je za vratom ćerka koju boli uvo šta će da se jede narednih nedelja, ali hoće svoje bojice i neku kintu pride. A i rođendan joj jeeeeeeee, kmezi se. Stara-majka bi da se pita o hrani, a navija i za svoje lekove. Čemu tvoj muž daje na težini to ti znaš, sama si ga birala. To su ti, draga moja, interesne grupe, koje treba da se dogovore oko relativnih važnosti kriterijumima za odlučivanje. Neke od njih, već prema odnosu snaga, možeš da išamaraš i pošalješ u ćošak, i time pojednostaviš proces dogovaranja. Dobro, bar je u našim uslovima sve jasno, hrana je najvažnija a ni za nju nemaš dovoljno. Ipak, mogli bi se i umiti ponekad, oprati zube, a i taj kreten treba da popravi TA peć sada, a ne da čeka da padne sneg. 52

61 Da skratim gnjavažu, imaš spisak, nemaš para, znaš i koji su vam kriterijumi za odlučivanje i koliko vam je koji važan. Nemoj da zoveš Sofronija, na putu je, nego mene, i ja ću da ti napravim listu, za tebe i tvoje ukućane, najvažnijih stvari sa spiska, koje možeš da kupiš za sve pare koje imaš. Nije baš jednostavno ko što na prvi pogled izgleda. Hajde, veruj mi na reč da smo nekako napravili rang listu na kojoj su stvari sa spiska poređane po (sveopštem kućnom) redosledu važnosti i da je ta važnost ocenjena nekim brojevima. Na primer, poenima od 1 do 100. Sad pretpostavi da je nekim čudom prvi na toj rang listi bicikl za tvoju ćerku. (U stvari, nema tu velikog čuda, ova interesna grupa vršila je neviđeni pritisak a i vi ostali ste se raznežili, pošlo dete u školu, sva deca već imaju bicikl, rođendan joj je. Kad smo sve to kvantifikovali, bicikl popio maksimalnih 100 poena.) Nego, da vidimo na šta liči taj spisak. 53

62 Br. Alternative Broj poena Cena 1. Bicikl Hleb 30 kg Meso 10 kg Povrće 15 kg Sapuni i šampon Mleko i sir Slanina Ulošci Novine Treba ti: 6610 A ti imaš samo 3050 dinara, i ni dinara više! Jupiii, vrišti naslednica, njen bicikl je prvi na rang listi i ima para za njega. Tu se i otac ovog razumnog i pametnog deteta trgne i krene da računa (površno ko i svaki muškarac) = 100, super, od kusura ima i za njegove novine (80 dinara). Na kusurov kusur ( = 20 dinara) baba bacila oko, biće za neku participaciju, kad već njene lekove niste ni stavili na spisak, pa mora da ide u Dom zdravlja da čeka državne lekove. A ti ih sad gledaš belo, sve tri interesne grupe su ti zadovoljne, samo se pitaš šta će da bude ujutro, kad otvore frižider. Vidi ovako: 54

63 Br. Alternative Broj poena Cena 1. Bicikl Hleb 30 kg Meso 10 kg Povrće 15 kg Sapuni i šampon Mleko i sir Slanina Ulošci Novine Zbir poena Dakle, ako kupiš najprioritetniji bicikl i za kusur mužu novine, za 3030 dinara si zadovoljila = 144 poena vaših prioriteta. A ako postupiš ovako: 55

64 Br. Alternative Broj poena Cena 1. Bicikl Hleb 30 kg Meso 10 kg Povrće 15 kg Sapuni i šampon Mleko i sir Slanina Ulošci Novine Zbir poena Prioritete si zadovoljila sa 431 poena, dakle skoro četiri puta više, a babi je ostalo čak 50 dinara za participacije. (Istini za volju, ovo sa kusurom za babu je ispalo slučajno, poenta je na maksimalnom broju poena koje možeš da izvučeš za sve pare, ali nemoj to da joj kažeš, iskoristi ovu slučajnost da je privoliš za ulazak u koaliciju pri objašnjavanju detetu zašto nije dobilo bicikl.) OK, dete je malo plakalo, vi ste davali slabo utemeljena obećanja da će bicikl biti kupljen već idućeg meseca, gospodin muž i otac je između unapred izgubljene bitke na strani jedinice i novina izabrao novine i slaninu i tako se ovaj proces višekriterijumskog kompromisnog odlučivanja u prisustvu ograničenih resursa priveo kraju. Kompromisno. Sada imaš svoj mesečni program trošenja para. Oćeš vraga, idi sad pa kupi 30 kila hleba i 10 kila mesa. Pri tome ti 56

65 ni zamrzivač ne radi. (Ha, ha, onom ludaku za informacijama bi i trebalo kupiti deset primeraka Sportskog žurnala od prošlog petka. Za inat.) I zašto, na primer, da kupiš uloške sada, kad će ti trebati tek za tri nedelje, a tada će možda biti na rasprodaji 12. A ti bi malo i da muvaš sa čekovima. Sve u svemu, tebi očigledno treba i optimalna dinamika realizacije programa. Tu se sad sve dalje komplikuje, kupovinu hleba vršićeš fazno, svaki dan, meso svaki treći (problem zamrzivač + problem nema za svaki dan ). U račun ulaze i praznici u tvom mesečnom ciklusu. Mužu daješ pare odmah, pa nek se brine sam o svojim novinama. Povrće kupuješ jednom nedeljno, na pijaci. Nema šanse da ti ovo nacrtam, poenta je u tome: da ti se ništa od klope ne pokvari da ti optimalna dinamika realizacije" neće pomoći da ti na kraju meseca ostane koja kinta više nego što si očekivala, neću da te lažem ali pouzdano nećeš ostati ni kratka. Eto, to je ukratko i veoma otprilike to. Za samu računicu se koristi matematički model koji sam napravila. Sad samo još zamisli da ti nisi ti nego, na primer, gradonačelnica sa velikim ovlašćenjima. (U duši, žena pomirenja.) Pred sobom imaš mandat od pet godina. Umesto hale za ping-pong sa sedišta, ili bicikla za sve pare, ti bi, kao spomenik samoj sebi, htela da ostaviš 12 Ovo važi samo za čitateljke koje žive u nekim normalnim zemljama. 57

66 sređeno stanje u podzemlju tj. komunalnoj infrastrukturi. Na stolu (levo) ti nije tvoja plata, nego gradski budžet. Desno ti je spisak potrebnih objekata vodovoda i kanalizacije. Sad zovi mene pa da počnemo da radimo. Ne brini, ti si šef, ja samo obavljam potrebne računske operacije i ostajem anonimna. 58

67 DEL BOY I JA, PRVO ISKUSTVO Kao što rekoh ranije, moj se doktorat prijavio skoro sam, s obzirom da sam ja u vreme procedure za usvajanje teme imala probleme sa krađom glasova na lokalnim izborima. Sve u svemu, prihvatiše oni moj predlog teme, nešto stručnije obrazložen nego što sam ono čime se bavim malopre objasnila vama. Kako su ga shvatili to će za sve nas ostati večita tajna. Najverovatnije nikako, imaju oni pametniju literaturu za čitanje. OK, čista administracija, mislim se ja nad zvaničnim obaveštenjem da sam ponovo formalno đak. Gle, gle, ali ja nemam jednog mentora, nego dva! I to k o-mentora. Osim Sofronija uvalili mi i Del boya?! Šta ću s njim? Pa valjda ćemo morati da komuniciramo. Obučem se pristojno, kako i priliči gospođi u godinama, i zapucam na fakultet, u omiljenu fekalnu laboratoriju. Predstavim se, poklonim i počnem sa objašnjavanjem šta hoću da radim: Zamislite da ste gradonačelnik... Izraz neverice na Del boyevom licu je za nezaborav. Postavlja mi ključna pitanja od interesa za temu: da li sam ja sigurno završila Građevinski fakultet jesam li sigurna da sam jutros sela u dobar tramvaj ako jesam, da li bih još jednom razmotrila izbor linije GSB-a hoću li kafu i vinjak 59

68 gde stvarno radim šta me, bre, boli uvo na šta političari troše lovu, njihov problem je l može za to da se ide u zatvor je l ima neka tezga za njega u tom mom biznisu. Malko iznervirana, odgovaram da imam ja i rezervnu temu, o uticaju sunčevih pega na vrenje fekalnih bakterija, ako mu je milije i draže. E, nemoj da me zajebavaš, ozbiljno te pitam. I da znaš da ću da idem u sekretarijat da vidim tvoj dosije, kakav si bila đak kaže. Pre skoro dvadeset godina, tek da se notira. Nikakav, čoveče, učila sam posle. Šta mi se učilo! Ali pazi ovo, sad smo i na jebi si mater, ti. I mean, moj odnos prema ti-vi problemu prilično je konfuzan. Nemam neke jasne kriterijume. Kod mene postoji i prezrivo ti, i drugarsko ti, i prezrivo vi, i drugarsko vi, i vi s poštovanjem, i sve ih udeljujem spontano, iz malog mozga, bez veze sa uzrastom i statusom sagovornika. Del boy je samo šestsedam godina stariji od mene, prema tome ne pripada mu obavezno vi. Sa druge strane, ovo nije i ne može biti moj pajtos, dapače, dođe mi k o-mentor. Ja, naime, biram društvo. Odgovaram sa dramatičnim vi. On bi ipak ti. Kao žena od kompromisa, odgovaram da ćemo postati ti čim doktoriram. Prihvata, prilično bukvalno - ja sam od onda ti a on je zauvek vi. Da overimo ovu spontanost u komunikaciji, priča mi anegdotu iz života: Neki naš kolega, čuveni projektant i 60

69 pijanac, ima problem. Mazne ribu (tim rečima je mazne), onda mu, međutim, treba tri vinjaka da mu se digne, ali kad popije tri, on više ne može da se uzdrži pa popije i četvrti, peti, šesti, i - pogađate: onda mu se ne digne! Sreća u nesreći je što u međuvremenu zaboravio šta je hteo 13. I Del boy se slatko iskida od smeha sopstvenoj duhovitosti. Treba li da napomenem da sam tom prilikom odbila ponuđeni vinjak, ali da sam pažljivo prebrojala koliko je Del boy popio? Samo jedan. Ako sada očekujete neke pikanterije moram da vas razočaram iz najmanje dva razloga: 1. Ja i nisam neka riba, za maznuti a i uopšte. 2. Kladim se da je Del boyu i jedan vinjak čist višak. Tačnije, nije u pitanju bio nikakav sexual harassment nego klasična balkanska frustracija. Kuvam u sebi, hoću da kažem, nisam se identifikovala sa tom nesrećnicom koja je ostala uskraćena za nezapamćeni seks sa alkosom, nego kuvam zato što ćutim! Jedna od retkih veza sa matičnom građevinskom strukom koju mi niko živi ne može poreći je dirty language. Naučila sam od majke, po gradilištima gde me je čuvala kad sam bila mala. Posle sam i sama vežbala. I ja sad ćutim ko govedo i menjam farbe pred ovim rasnim građevincem. Na zdravlje, Romi, sestro! Pustim ga da svrši i pokušam da se vratim na temu. Doktorata, naravno. Vidi čovek da sam uporna pa se uključi, objasni mi da je njemu sve to naravno poznato, ali se ne bavi 13 Uzgred, čoveka u životu nisam srela, tj. ne poznajem ga dovoljno intimno da bih potvrdila istinitost navoda. 61

70 tim glupostima. Ima, doduše, malo problema sa osnovnim pojmovima, brka mi GUP i DUP 14, što je otprilike kao kad bi pomešala pun orman sa rasparenom čarapom u donjoj fioci. Ima i konstruktivne predloge, da zajebem to društvo tamo i ta sranja i da dođem kod njega da radim pravi doktorat. Merkam onu razlupanu laboratorijsku opremu, prava sredina u kojoj bih se osećala ko riba u vodi. Idi bre, čoveče! Nego, šta će meni uopšte taj doktorat, šta planiram sa njim? Pa naravno, da ti zakucam na vrata od ovog velelepnog zdanja i kažem marš napolje, šta drugo? Idi bre, čoveče, begaj, još jedanput. Odem kući i isečem vene. Posle nekoliko nedelja poveri mi se Cana, moja direktorka: Del boy je na studijama bio zaljubljen u nju. Možete vi sada da mislite da se radi o nekom prvorazrednom traču, ali grešite. U Canu su svi bili (jesu ili će biti) zaljubljeni. I ja bih bila, samo da sam muško, volim jake žene, što nije posledica čiste narcisoidnosti. Verovatno Del boy još gaji kakva nežna osećanja prema njoj pa joj se javio onomad. Da je upozori. Stvar je potpuno jasna, ja pokvareno imam nameru da doktoriram i odmah zatim odjurim na fakultet i zaposednem sve postojeće katedre i dekanat. Time će, naravno, Viša tehnička ostati bez nezamenljivih kadrova, Cana neće imati s kim da pije kafu 14 GUP - Generalni urbanistički plan; DUP - Detaljni urbanistički plan. 62

71 sredom, studenti će izvršiti kolektivno samoubistvo udaranjem indeksima u glavu... opšta katastrofa. Čoveku mnogo nije dobro, složimo se. A kad ne možeš/nećeš da im pomogneš, zaboravi ih. Tako ja Del boya stavim privremeno ad acta i odem da pišem svoj doktorat. 63

72 PRVA VERZIJA, NEKOLIKO MESECI KASNIJE, PA DO DRUGE Pretpostavljam da nije potrebno da ovde analiziram sva moguća kontroverzna psihička stanja koja su se u svima nama smenjivala poslednjih godina bez reda i vidljive logike 15. Tek, Del boy lično i profesionalno, raspad koalicije Zajedno ( zbog koje smo, tra, la, la, la... ), težak materijalni položaj prosvete koji sam doživljavala prilično lično... sve to u miljeu koji nam je uporno heklao Sloba a štirkala Mira, bio je verovatno razlog da ja tog proleća zapadnem u stanje konstruktivnog autizma. Takva, za nekoliko meseci postigla sam neviđene rezultate u Obnovi i rekonstrukciji sopstvene biografije: započela pisanje svoje prve knjige zaradila spondilozu pored kompjutera spičila prvu verziju doktorata ugojila se ponovo pet kila. Pred letnji raspust odnosim Sofroniju tri primerka prve verzije doktorata 16. Za njega, Del boya i Hranislava 17. Posle 15 Što ni vama ne preporučujem, da ne biste zapale i u neko novo, još nevi eno. 16 Meki povez, 5 dinara tadašnjih, pravi okazion, htela sam posle da ukoričim sve papire po kući i napravim red. 64

73 nekoliko dana Sofronije me, dok smo prelazili preko dvorišta iza fakulteta, u predelu kapije prema Grobljanskoj, stidljivo i u pola glasa upita: Je l te, a zašto oni vas ne vole? Pamtim mesto ovog razgovora po tome što sam se zagledala u pomenutu kapiju i zastala. Stvarno, zašto? Mislim, ni oni meni nisu naročito simpatični. (Sava me stalno grdi da se na mom licu suviše jasno vidi kad nekoga ne mirišem. Srećom, bar sam odavno prestala da lajem.) Zašto bih bila ja njima? Ali baš da me oni ne vole? Znam da često đaci ne vole profesore, dešava se i obrnuto. Ali da profesori organizovano (u grupama od dvojice) ne vole studenta / kandidata, zvuči mi prilično blesavo. Paranoik u meni se budi i podseća me na moje studentske nevolje sa Hranislavom. Ne, ljudi to nije moguće, budi se i zdrav razum. Pa to je bilo pre skoro dvadeset godina, čovek nije toliki hidrocefalus da bi u aktivna sećanja mogao da strpa i besmislenu raspravu o skraćivanju razlomaka sa još besmislenijom studentkinjom. Valjda sam malo i ostarila, promenila sam prezime, nikako nije moguće. Uostalom, šta ja imam sa Del boyem na emotivnom planu? Odgovaram da stvarno nemam pojma o čemu se radi. Sofronije mi, i dalje stidljivo, dade i dopunske informacije. Ne zna za Del boya, ali je Hranislav moj 17 Hranislav mi u tom stadijumu formalno dođe ništa, međutim, neformalno, on je njihov Sloba, nisam ni ja osoba bez političkog razuma. Tako i gazda dobi laku literaturu za po plaži. 65

74 povoljno ukoričeni ponos i diku odložio na hladno i mračno mesto, nema on sada šta tu da čita, meni je rano da doktoriram. I šta ja u stvari sebi zamišljam? Pa njihovi asistenti se muče godinama i jedva doktoriraju, a ja sam se pojavila niotkuda i sad bih da doktoriram za tri meseca. Na to potpuno podivljam, što nije lepo, al mi se povremeno dešava. Prvo, zato što ja nisam njihovi asistenti, imam četrdeset godina i petnaest godina se bavim onime što u toj disertaciji piše. Ko onda može da prosuđuje koliko meni vremena treba da petnaest godina pljunem iz niotkuda na papir? Sofronije sa odobravanjem slegnu ramenima, nakon što sam ovo iskazala naglas. Drugi razlog za podivljavanje, koji sam zadržala za sebe, bio je status njihovih asistenata koji se muče. Da nije zato što su idioti pa ne mogu da zadovlje elementarne kriterijume za doktorirati? A ne zato što godinama rade poslove koji su u opisu radnog mesta njihovih profesora? Smišljaju i pregledaju pismene zadatke, ponekad drže i predavanja, kompletne ispite. Bave se naukom u zemlji u kojoj je nauci i bog odavno rekao laku noć, pišu radove i nude ih na potpis svojim profesorima 18. Skupljaju 18 Moram da vam ispričam malu pakost koju sam napravila - na jednom simpozijumu neki nebitni lik izlaže naučni rad koji je pisao njegov asistent a potpisali obojica. (Za dečka naravno nije bilo para da provede nedelju dana na moru.) Čovek je, potpuno neinformisan o sadržaju svog rada, mucao, štucao, zapetljavao se, znojio, i kad je na kraju pomislio da je njegovim mukama 66

75 najsitnije mrvice sa nekada prebogate trpeze tezgi, od kojih se lepo živelo na Građevinskom fakultetu, ne bi li se bukvalno prehranili. I to se zove - oni se muče jer moraju da se muče?! Ne znam na koga sam više ljuta, na kreatore ove večite univerzitetske politike ili na žrtve koje pristaju da neko proždire najkreativnije godine njihovih života i iz njih crpe snagu da se još malo zadrži na površini naše naučne baruštine. Kao žabokrečina, doduše. To je igra koje ja nikada nisam htela da se igram, niti ću. Zašto? Zato što iz čistog snobizma neću da budem univerzitetski profesor, recimo. This is a free country, svakavi snobizmi su OK. Da skratim, svi odosmo na letovanje, a Sofronije zaboravi moj doktorat kod kuće. U septembru, frke-panike oko ispitnog roka (u tom periodu nastavno osoblje je strašno osetljivo i neobično zauzeto), Sofronije nikako da postigne da se bavi mnome 19. Srećom, pred nama se, krajem septembra, ispreči Kongres operacionih istraživača u Bečićima. Cana ispravno zaključi da bi moja pojava, sa još par kolega iz škole, koji na kongresu imaju radove, mogla ozbiljno da naruši ugled ove više-školske ustanove. Te i ona došao kraj, skot u obličju Romi Scotta poče da postavlja pitanja iz publike. Mrcvarila sam ga sledećih petnaest minuta. Kad zrelo razmislim, možda i njie čudo što me organizovano ne vole. I možda ih nije samo dvojica. Ono što me je zaprepastilo tom prilikom bili su izrazi lica par prisutnih asistenata. Na njima je bio strah. 19 Neka se kiseli, Hranislav je tako naredio. 67

76 krenu sa nama, da izvadi stvar. I ekipa hidraša sa Građevinskog fakulteta je impozantna 20. Fali im, doduše, Del boy, što mi je posebno bilo krivo, mogli smo zajedno da mažnjavamo ribe po opustelom Crnogorskom primorju, na primer. Ili da uz vinjak analiziramo kome se posrećio kongresni turizam. Mislim, nemam baš pouzdane informacije šta od to dvoje Del boy preferira. Dakle, tu je Hranislav sa svitom, u sastavu Vakuum, čika Lole, Sofronije, par pripuštenih asistenata, kao i pomoćna ekipa obožavalaca iz Više tehničke. Da nije strašno smešno, bilo bi samo komično. Mi smo se, u stvari, relativno lepo zabavljali sami sa sobom. Uglavnom sedeli po holu i ofucavali. Po hiljaditi put - žene su alapače amateri prema muškarcima. Sve ti znaju i sve ih zanima. Kad se, u oblaku ledenog vazduha, koji samostalno proizvodi i pušta na uši, pojavi Hranislav sa svojom ukočenom facom i ostalim vitalnim organima, svaki spontani razgovor prestaje. Ali, on je ipak socijalan tip, da ne preterujem. Pazi situaciju: jedno veče vidim dve poznate siluete u mraku kako nose stolice i ređaju ih uz ogradu velike hotelske terase. Prvi red balkona, na sceni more i nebo. Šta je bre ovo? pitam Canu. 20 Kad nas čovek vidi sve zajedno, odmah da pomisli da građevinci (na svim nivoima) ništa drugo ne rade, već samo optimiziraju. 68

77 Posle večere ćemo sa Hranislavom da gledamo zvezde ej, ljudi, uopšte se ne zezam! To mi je odgovorila, mrtva ladna. I stvarno, posle večere se nas desetak radnika u višem i visokom obrazovanju naređa na te stolice s pogledom u vedro nebo. Ko velim, kad se šlihtam - šlihtam se, i ludo hrabro zauzmem poziciju do glavnog. Mrtva tišina, tek svakih pet minuta popijemo po neko kratko objašnjenje o poretku stvari u kosmosu. I odsjaju tog poretka po debelom moru. Uzvraćamo nemim odobravanjem. Kad, odjednom, shvatam da se glava, zamrznuta u položaju napred-gore, obraća upravo meni, iz čista mira: Da li ste čitali Alhemičara, Paola Kuelja? Ha, dočekah i ja svojih pet minuta da ga impresioniram: Jesam, i nije mi se naročito dopala. Sva ta fama oko te knjige je prilično preterana. Bla, bla, bla. Čujem da je prevedena još jedna njegova knjiga, Sedela sam pored reke i plakala. Jeste li je čitali, je li ona bolja? Odgovor nije tačan, popila sam minus od šest kilometara i po. Ne samo da mi nije odgovorio, već na njegovom profilu (obasjanom zvezdama i mesečinom) razaznajem i laku prezrivu grimasu. Pogrešan pristup, Romi sestro, nisi ti tu da analiziraš, iskazuješ svoje mišljenje, pitaš. Kad ne umeš da se diviš, ćuti. (Jedino što ja ni dan danas ne znam da li je trebalo da se divim Kuelju ili njegovom VIP čitaocu, ili zvezdama na nebu a vezano za Kuelja i čitaoca, ili je samo trebalo da smerno kažem Da. i saslušam nastavak.) Kako 69

78 mi je u tom momentu nedostajala humana nota Del boyevih priča kom-se-diže-kom-se-ne-diže! Bečići 97 ostaće upamćeni u mojim profesionalnim analima po još dva momenta: Sofronije je iskoristio dva slobodna popodneva da pročita moj Doktorat/1. S obzirom da sam ga, radeći matematički model, stalno konsultovala, sada na celinu nije imao šta specijalno da mi kaže, sem da skratim sve ono čime se on u životu ne bavi. Dakle, tri četvrtine teksta. Ono što baš insistiram da ostavim - da ispremeštam: pola prve glave u četvrtu, drugu i treću da spojim u prvu (i ponovo skratim), peta postaje druga, umesto druge koja nije više u prvoj nego je u prilogu... Trepćem kao da mi Omar Šarif meša karte pod nosom i na kraju pita: Gde je sedmica pik? Čekaj da zapišemo, u stvari bolje da nacrtamo šta Sofronije hoće. Valjda čovek zna? Drugi momenat, prilikom mog izlaganja na Kongresu, bacio me je u potpunu depresiju. Moram malo u digresiju da biste me razumele: u vreme dok sam radila u Urbanističkom zavodu u proceduri za usvajanje planskih dokumenata postojalo je i nešto što se zove javna rasprava. U praksi se javna rasprava svodila na to da svaki Detaljni urbanistički plan, ili drugi dokument, pre usvajanja moramo da prezentiramo penzionerima i sl. koji se skupljaju po odgovarajućim mesnim zajednicama i da nam oni daju saglasnost. Mene su na kraju prestali da šalju na te kulturnozabavne priredbe, zato što nisam imala sluha. A šta reći 70

79 vremešnoj stanovnici Dedinja koja ne dâ da se grade stanovi solidarnosti kod Sajma, dok njoj grad ne izgradi kanalizaciju? I ona ima pravo da ne dâ, jer je ona Dedinje oslobodila! Pa, samo sam je pitala kako se odlučila da oslobađa baš Dedinje a ne, na primer, rodni Skender Vakuf? (Posle me direktor otpuštao tri dana, dok se SUBNOR nije smirio.) Drugi put neka baba na Banjici nije htela da dâ saglasnost na budžet Beograda za narednu godinu dok joj mi (moj nesrećni kolega i ja) ne rešimo problem koša ispod prozora. Naime, klinci lupaju loptom pod njenim prozorom do pola noći, zvala je sto puta miliciju i ništa, sad je došlo njenih pet minuta da ona malo ucenjuje! U to vreme sam već bila rukovodeći kadar, te, diplomatski potkovana, pokušavam da joj objasnim da je sport dobar za zdravlje naše omladine, bolje da igraju košarku nego da se drogiraju... Ma nek idu bestraga i nek se drogiraju majci pod prozorom, a ne meni da lupaju i tako ostadosmo bez saglasnosti na gradski budžet od MZ Banjica 26, javna rasprava moje dupe. Na sličan način je i moj rad na Kongresu operacionih istraživača doživeo javnu raspravu. Prezentirala sam im studiju koja se bavila dinamikom realizacije više od 200 gradskih blokova uz i oko Bulevara revolucije (pardon, Kralja Aleksandra). Sve od Glavne pošte do Velikog Mokrog Luga. Već ste sve naučile - alternative, kriterijumi, interesne grupe, relativne važnosti... veliki posao sa doista 71

80 jednostavnim, ali dokazanim, zaključkom 21 - treba krenuti uzbrdo, uz Bulevar. Na đavola, kao iskusni urbanista pripremila sam im i lepe šarene slike. (Da toga nije bilo sigurno bi i moje izlaganje prespavali kao i ostala.) Na još većeg đavola, čika Lole u toj tamnoj zmiji okruženoj raznobojnim kvadratićima - Bulevar sa okolnim blokovima - prepoznaje Vukov spomenik i blok u kome se nalazi Građevinski fakultet. I eksplodira! Sve su to budalaštine, zna on te urbaniste, dolazili su oni i obećavali garažu iza fakulteta, posle od toga nije bilo ništa, svi oni samo lažu i zamlaćuju ljude, i kakve su to uopšte gluposti, šta tu ima da nema struje a ima vode, kad ni grejanje ne radi, a Mirijevo nema ni telefone. I šta je uopšte sa tom garažom, i kad će Elektrotehnički fakultet da se iseli iz naše zgrade kad su već deset puta polagali kamen temeljac za svoju, i gde su te pare, kako ja uopšte mislim to da rešim. Radikalno. Moram da priznam da sam 97 bila već prilično zarđala za takve žvake. A preda mnom i nije sedela neka baba, već profesor univerziteta, koga izuzetno cenim u njegovoj struci. Strpljivo pokušam da mu objasnim da je promašio red veličine mog istraživanja, tu se radi o celim gradskim blokovima a ne o garažama. Zatim, da se Mirijevo nalazi podaleko van granice Regulacionog plana Bulevara revolucije. Da urbanisti prave urbanističke planove, pa su ga tako napravili i za blok u kome će se nalaziti novi Elektrotehnički fakultet, uradili, 21 U zemlji nedokazanih građana i nedokazanih političara, svaki dokaz je neviđeni uspeh. 72

81 dakle, svoj posao, a posle ih niko nije zvao na polaganje nijednog kamena temeljca. Ovu igru pokvarenih telefona na kraju je prekinuo predsedavajući, Hranislav, ko bi drugi bio, sa odlučnim: Sledeći rad, molim! žurili smo, naime, na ručak. Par nedelja kasnije, nagutam se bensedina 22 pa skoknem i do Del boya da vidim da nije nekim čudom on pogledao moj Doktorat/1. Nekim čudom jeste. Normalno, prvo sam morala ponovo da saslušam priču o tri vinjaka i maznutoj ribi i dva-tri vica o Muji i Hasi na gomilu sa Fatom. U (intimni) zapisnik sa ovog sastanka unosim sledeće zaključke: Del boy je čovek sa najvećim koeficijentom inteligencije koji trenutno luta hodnicima Građevinskog fakulteta. Ili makar hidro-smerom, pošto ostale slabije poznajem. Šokantno ali istinito. Čovek kapira u letu, impresivno povezuje rečenice koje se nalaze u sredini, uvodu i na kraju doktorata, na preskok, onako kako ga je i prelistavao. Postavlja prava pitanja 23. Del boy svoju nenormalnu inteligenciju može da obesi mački o rep. Nikakve vajde od nje on nema, naprotiv, s obzirom da je koristi u potpuno pogrešne svrhe. Čovek je, naime, teško opsednut zavišću. Sve što su ljudi oko njega postigli (ili bi da postignu) - jednostavno nije fer. 22 Još nisam bila otkrila leksilijum. Čovek se uči dok je živ. 23 Nažalost, ne čeka odgovore, ne zanimaju ga. 73

82 Isti ti ga, prirodno, vitalno ugrožavaju. I tako on sedi u svojoj fekalnoj laboratoriji, konta i kombinuje, spletkari, pokušava da se izvuče?! U svoj svojoj inteligenciji najčešće se prekombinuje, pa ispadne, hm, rekla bih smešno glup, da nije opasan 24. Del boy je u svakoj komunikaciji tako bolno otvoren i iskren. Obostrano bolno. Mora da je strašno usamljen, mada, ruku na srce, ne čudim se zašto. Moram da priznam da padam na hiperinteligentne tipove, makar bili ružni ko greh 25. Mogu da im oprostim i neke sitnije karakterne nedostatke, lenjost na primer. Odsustvo ambicije mi je čak intimno simpatično, to ume da bude samo društveno nekorisno ali ponekad lično korisno, mirnije se živi. Ali kad te obuzme zavist, to poništava apsolutno svaki IQ koji poseduješ. Zato što je glupo zavideti. Zamisli, na primer, da si infantkinja i smrtno i legitimno zavidiš malom Marku na Bambilendu. Ali pazi, uz Bambilend idu i odgovarajući roditelju! Znam da odustaješ 24 U svim normalnim krimi-pričama ključan je motiv. Zločinac bez logičnog motiva je najopasniji, i za žrtvu i za detektive. 25 Streotip da su te dve stvari uzročno posledično povezane - ne priznajem. Naprotiv, čini mi se da preterani fizički nedostaci nepovoljno utiču na pamet. Ovo se ne odnosi na Del boya, on je, recimo, fizički običan i njegovi problemi su znatno komplikovaniji. Neki drugi junaci ove knjige, rekla bih, svom neprijatnom odrazu u ogledalu (između ostalog) imaju zahvaliti permanentna nepametna ponašanja. 74

83 od Bambilenda, primer mi je mnogo strašan. Zavidiš zgodnim i preplaćenim foto-modelima? Prvo, uglavnom su zgodne samo za slikanje, često imaju ogromne čukljeve i spondilozu, što ume da boli. Drugo, stalno su na ivici anoreksije. Hoću da kažem, šta će mi život bez sarme 26! Uz svaku stvar, koja je tebi tako nepravedno i ničim izazvano uskraćena, a podarena po istim principima objektu tvoje zavisti, ide i puna kofa njegovih govana koja nisu za štampu. U brlogu u kome se ti daviš, mora da ima i svega i svačega što baš nikom ne bi dala. Mislim, možda bi uz dijamante Liz Tejlor i njene ljubičaste oči ti prihvatila i onog pijanca Ričarda Bartona, i za uzvrat joj ponudila svog muža i svu bižuteriju, ali da li bi joj dala i svog kanarinca i knjižicu sa receptima za kolače svoje bake? Ako ipak postoji neko na ovome svetu sa kim bi se ti menjala skroz na skroz, onda priznajem da kenjam i zavidi mu koliko god hoćeš. (Mada je i u tom slučaju nekonstruktivno, taj se neće menjati sa tobom.) Ako te i nisam sasvim ubedila, zamisli situaciju u kojoj zavidiš svima na svemu, a tom prilikom ti se čini da svi ti kojima zavidiš hoće da uzmu sve što imaš (a nije za zavideti). Pri tom ti mozak radi na više GHz. Gospode, koja li je frka u kojoj živi Del boy?! Sve je to lepo i krasno, sažaljevam ja njegov slučaj i ne vidim kako mogu da mu pomognem. Ali, dođavola, on je 26 Zapečene u rerni, vruća proja se podrazumeva. Sava uz to jede još i klot beli luk i pije kiselu vodu! Odvratno! Al šta ću, moj je. 75

84 moj k o-mentor, moram sa njim da odradim 27 posao. E, to će već teže ići, čovek se naime brani od mog doktorata svim sredstvima. Pokušavam da zanemarim sve izjave tipa: Šta ti je, bre, ovo, čemu to služi? Šta se petljaš sa političarima, nek oni gledaju svoja posla a mi, hidraši, ćemo svoja. Ovo ti je sve neka idi-mi-dođi-mi žvaka što si pokupila od Onog 28 preko puta? i tako u beskraj, i da isteram stvar na čistinu: Šta, bre, čoveče ti oćeš? On oće da prepozna sebe 29 u mom doktoratu...nema tu nikakve hidrotehnike, hidraulike, šta ti ga ja znam, daj mi tu nešto poznato. Nezgodan zahtev. Odlazim kući i ponovo isečem vene. Čim sam se oporavila od smrti, krenem da mućkam glavom, toliko intenzivno da se u istoj ubrzo napravio kompletan haos. Ha, haos! Entropija! Entropija - redundansa! Redundansa - verovatnoće stanja sistema! Kojih stanja? Kog sistema? Pouzdanost vodovodnih sistema! 27 Posebno odvratan izraz koji je u politički žargon uveo Nebojša Čović, u vreme dok je još odrađivao za Gotov je!-og. Kao istaknuti simpatizer opozicije zahtevam da se u novi Ustav unese zabrana korišćenja ove reči, ever. 28 Misli na Sofronija. Uzgred, ništa ja tu nisam pokupila od Sofronija. 29 Baš tim rečima. 76

85 Jupiii! Eto hidraulike za Del boya a pride i teorije informacija za Hranislava. Načisto ću da ih raspametim. O čemu se ovde radi, već mi je malo teže da objasnim na primerima iz života i samoposluge, pa vas molim da mi verujete da je bilo strašno uzbudljivo za izvesti. Prvo sam pročitala dve stare ruske knjige, teškom mukom, jer ruski znam jedino iz zbirki iz matematike. Onda sam pročitala dva potpuno sveža članka na zadatu temu iz nekog časopisa koji prima Urbanistički zavod te dakle i ja 30. Naručila sve članke koji su bili u navodu literature u prethodna dva. Sačekala da ih Neša pošalje iz Amerike. Sve proučila pa ponovila postupak sa novim člancima... i tako u krug dok autori nisu počeli da se citiraju između sebe, unakrst. Imala sam i znala, dakle, sve što mi je potrebno za rad na projektu nazvanom Del boyev ego trip. Kako god da se zvao, moram da priznam da je i meni prijalo da se za promenu bavim malo nečim različitim. Na kraju sam demontirala neki stari Mišin hidraulički model 31, potrebne delove ugradila u svoj softver, na momente je bilo i dirljivo, kao da je Miša bio ponovo živ. A ja jedno dvadeset godina mlađa. 30 Jedina vajda koju sam lično videla od SPO gradskih vlasti je to što je Kiki uspeo da iskamči lovu za strane časopise za Zavod. Hvala ti, Pajo, bio si drug. 31 Uz pomoć moga malog bate, koga nije mrzelo da stari Mišin Fortranski program prepiše u VB. 77

86 Na kraju sam sela, cut-paste-delete u raznim pravcima i napravila onu papazjaniju koju je hteo Sofronije. I, naravno, dodala poglavlje o redundansi, u kojoj je Del boy trebalo da prepozna sebe. Nisam baš očekivala da ću izmamiti osmeh na Hranislavljevom licu, ne težim nemogućem, ali da će bar raširiti nozdrve u znak odobravanja, toliko jesam. Istini za volju, u mom nesrećnom doktoratu to je poglavlje stajalo ko treće oko na kolenu, ali je, samo za sebe, to bilo jedno vrlo lepo oko. Doktorat/2 bio je predat ovoj trojici negde u januaru - februaru

87 SPLET PRIRODNIH I INDUKOVANIH KATASTROFA U PROLEĆE 98 Negde u to vreme, moja majka odlazi u Gradsku bolnicu, na ispitivanje. Prvih nedelju dana zdušno tj. standardno nas je maltretirala, posebno mog oca, donesi, prinesi, raznesi... a onda su lekari na njenom debelom crevu našli nešto. Svašta ili ništa, rekoše poslovično taktični, saosećajni i zainteresovani. Čekao se rezultat biopsije. U familiji je tih dana vladao uobičajeni haos. Moja ujna, i sama teško bolesna, otišla je u Nemačku, kod brata, da se odmori. Moj ujak je to loše vario, nije imao koga da šikanira po kući pa se preorijentisao na telefon i baku. Njihova deca, moji brat i sestra, pokrila se jastukom po glavi, bez uspeha. Baka, već stara i onemoćala, sve je to doživljavala jako teško, a kako bi? Tek, u noći koja je prethodila dobijanju rezultata biopsije, baka je dobila težak moždani udar. U gotovo bezizlaznom stanju preneli smo je u bolnicu Sveti Sava, odakle smo otišli u Gradsku bolnicu da saznamo da je nešto - pozitivno. Maligno u prevodu, ne razumem kako to može da se zove pozitivan nalaz. Valjda zato što će oni imati šta da rade? Potrebna je hitna operacija. A moja majka je dobila grip! Moj otac ne samo da je dobio grip, nego i temperaturu 40 0 C, na nervnoj bazi, garantujem. Dečije familijarno veće je odjednom bilo in charge! Mislim, svi smo mi već bili matore konjine, između 25 i 42 godine, ali to je bio prvi put da je nas 79

88 neko nešto pitao o family matters. I to ne da nas je pitao, morali smo i da odlučujemo i da radimo! Da ne gustiram priču od koje mi, pri prisećanju, samo stane knedla u grlu, i ostane tu nedeljama, situacija je tog dana bila komplikovana: 1. Moja majka nije znala koliko je bolesna, imala je grip i htela je prvo kući - da se opravi i spremi za tu glupu operaciju polipa. 2. Baka je ležala u Savi i bilo je neizvesno da li će dočekati jutro. Zaključak: Moja majka ne sme da sazna za baku i mora da ostane u bolnici. Inače je u bolnicu vratiti nećemo. Posle, videćemo. Kako se polulaži najlakše gutaju, odlučujemo da kažemo mami da baka jeste u bolnici, ali zbog nekog bezazlenog lutajućeg pritiska. Nisam vam do sada rekla koliko smo svi mi bili vezani za baku. Posebno moji brat i sestra, koje je ona odgajila. To veče, u bolnici kod moje majke, nas šestoro, moj brat sa devojkom, sestra Ana sa momkom, Sava i ja. Smejemo se, zadirkujemo je kako je kukavica... a svako malo neko od nas troje, bakinih, istrči iz sobe i plače. Ono posle videćemo razvuklo se danima. Posete u Svetom Savi su u dva, odatle trčim u Gradsku bolnicu, u tri, uvek je još neko sa mnom, pomažu mi u laganju o lutajućem pritisku. Onda kući, kod tate. On neće da jede a temperatura mu ne spada. Grip moje majke se ne povlači, 80

89 baka je nepromenjeno, zatvaraju bolnice za posete zbog epidemije gripa. U Gradsku bolnicu ipak nekako ulazim, u belom mantilu na kome piše ATŠ 32 sa džepovima punim sitnih maraka. Sava je zadužen za flašu za portira, a ja za slučajne prolaznike po službenom liftu 33. Onog dana kada je mama trebalo da pređe na Hirurgiju bilo je posebno opasno. Htela je da nam furne kući u pižami, na prelazu iz zgrade u zgradu. Onda sam je našla spakovanu kako sedi na svom novom krevetu ode ona, sa mnom ili taksijem, svejedno. I doktori su se složili, šta će im luda žena. Sat vremena sam urlala po bolničkoj sobi, pretila, ucenjivala da je više u životu neću videti, ne sećam se više kakve sve gadosti nisam izgovorila. Tek, slomila sam je, a ostale bolesnice u sobi su joj posle rekle da je rodila reinkarnaciju Gebelsa. One su, inače, ovo prijateljsko ubeđivanje provele pokrivene preko glave a svo bolničko osoblje se povuklo u nepoznatom pravcu, toliko sam se drala. Mamu su operisali jednog petka ujutro, baki je baš tog jutra isticalo dozvoljenih četrnaest dana u Savi i prebacili su je, u pratnji mog brata i sestre, u Slankamen. Nama su rekli na oporavak. Sutradan sam prvo obišla 32 Arhitektonska tehnička škola. Mantil pozajmljen, još ga nisam vratila. 33 Ništa ne pitajte, ako se ko ikada gadio na uzimanje mita, posebno od strane zakletih Hipokritu, to sam ja. Pa, eto, priznajem, delila sam i šakom i kapom, u pitanju je bila moja majka. 81

90 mamu u šok sobi (ne pitajte kako, u stvari, ne pitajte ništa, samo ću da vam kažem da je to stvarno šok soba). Odatle smo otišli u Slankamen. I pored karantina zbog gripa, puštaju me da vidim baku, u stvari da se oprostim od nje. Umrla je narednog jutra. Bilo mi je jasano da moja majka to ne sme da sazna još koji dan. Posebno pošto sam videla onaj šav od učkura do bijela grla, koji se, bez ikakvog zezanja, zove Muratov rez. Ako mi tamo skoči, prosuće joj se ono malo creva što joj je ostalo. Lekari su se složili i rekli da će da krenu da je kokaju bensedinom kroz infuziju, unapred. Međutim, psiholog, i to smo našli, je rekao da moramo da joj kažemo pre sahrane. To je kao neka psihološka fora, to nam ne bi nikad oprostila. I tako je sirota baka čekala do četvrka da je sahranimo, a ja sam u sredu morala da saopštim mami. Najgore je bilo što sam tada u bolnicu ulazila samo ja, zbog smrdljive epidemije. Čitavo pozorište je palo na mene. U ponedeljak je baki pozlilo, u utorak joj je već bilo prilično loše a u sredu sam samo došla, stala na vrata od sobe i počela da plačem ko provala oblaka. Mislim, nije bila nameštaljka, u svoj toj tuzi i užasu to su bile suze olakšanja, već danima sam se u sebi zaklinjala dragome bogu (u koga ne verujem) da više u životu nikada neću slagati. Sutradan smo sahranili baku, a mama je jako, jako polako počela da se oporavlja. Nastupio je jedan mučan period za familiju, međusobna optuživanja, nerazumevanja tuđih osećanja, napetost... 82

91 nisam se ni ja baš proslavila ali ni mene niko nije shvatao. A kao najstariji član Dečijeg familijarnog veća i dalje sam se osećala kao Broj jedan, uloga od koje se gnušam. Moja majka je još bila rekovalescent, posebno emotivno, a moj ujak i tako nikad nije bio od prevelike vajde. Osećala sam se kao da svi oni hoće nešto od mene, a ja samo hoću da se sve već jednom završi. Trajalo je mesecima, ma kakvi, skoro godinu dana. U maju smo ispraznili bakin stan, okrečili ga i doneli kampopremu. Sava i ja smo došli da živimo tu sa mojom sestrom od ujaka, Anom i Medom. Medina majka Živka otišla je kod mog ujaka, tamo su joj bila i ostala deca i unuci. U tom praznom stanu smo proslavili i Medin prvi rođendan, grlila sam ga i ljubila, govorila mu da je on moja lepa maca, da sam oduvek znala da će on biti moj. Živka je, naime, omacila tri mačeta. Meda je bio najmanji i nije htela da ga oliže. Život mu je spasla Ana i on je nekako ostao najdraži od svih bakinih mačaka. Prodavali smo bakin stan i nije išlo. Za to vreme u našoj kući, na Novom Beogradu, zapatili se pauci i moljci. I u toj promenjenoj scenografiji, dogodilo mi se ono što nikako nisam želela ja sam postala naša baka. Brinula o Ani i Medi i držala svratište na koje su decenijama navučeni ostali članovi porodice. I meni i Ani je prijalo što smo zajedno, ali ja sam pucala po svim ostalim šavovima više nisam imala svoj život. Perem jednog jutra terasu i shvatim da klečim u bakinoj staroj kućnoj haljini. Sednem u onu baru i bez glasa 83

92 počnem da se tresem. Tata me našao da spavam na pločicama, sa mokrom krpom i Medom. Možda će vam delovati da sam ovu priču ispričala potpuno bezosećajno. Biću iskrena, ja sam je preživala na baterije. Plakat ću sutra što bi rekla Skarlet O Hara, u hrvatskom prevodu. Tako i jeste, i dan danas. Ispričala sam je samo iz dva razloga: prvi je da biste znali da sam Del boyu, sticajem ovih katastrofičnih okolnosti, dala više nego dovoljno vremena da prouči Doktorat/2. Ako baš imate nezadrž da saznate i drugi, skoknite na trenutak, preko reda, u Appendix XIV i odmah se vratite. 84

93 OPET NEKE VEROVATNOĆE I SRANJA Na terapiju kod Del boya zaputila sam se, ako se dobro sećam, tek negde u oktobru 98. Još uvek sam izgledala kao saučešće, osećala se kao saučešće i ponašala se kao saučešće. To je valjda bio razlog što sam na Del boyevo razdragano: Ej, di si? Nema te. imala za potrebu da mu, doduše u dve rečenice, ispričam svoju tužnu sudbinu. (Ponekad sam i ja bolno otvorena i ne pazim ko je s druge strane.) Ko mrtav, ko mrtav bolestan, ko mrtav pijan, a ja mrtva umorna. Kad je počeo da se valja od smeha, samo sam opustila vilicu i izbečila se na njega. Ma daj, bre, koji ti je! Riknula ti baba. Gluposti. Jesi li ti svesna kolko imaš sreće? I poveri on meni svoju priču, sa sve životnom filozofijom. Njemu su, naime, u kratkom vremenu umrla oba roditelja i brat. Zbog toga je on bio neizmerno srećan kada se po drugi put ženio jer će dobiti taštu. I tako neće biti više prvi na waiting listi! Brrr, naježila sam se od pomisli da bih tako nekom mogla da budem tašta. Ili bilo šta. Hoću da kažem, ja znam da mene uvek više boli moje dupe nego što tebe boli moje dupe 34, i obrnuto, ali pod smehom ovog čoveka ja sam 34 Ovu mudrost sam ispalila jednoj gospođi, ogrnutoj besnom bundom, u tramvaju. Vraćala sam se posle šest časova u školi, ona je ušla kod Sava centra, pravo iz reda za Dafiment banku i tražila da ustanem jer nju bole noge. Gospođo, mene mnogo više bole moje noge nego što me bole vaše noge. 85

94 pucala kao šoferšajbna. Krc, krc, krc, na milione sićušnih komada. I danas ne znam gde sam u tom trenutku našla nerava da ovog jebenog manijaka podsetim na onaj jebeni Doktorat/2. On se smejao i smejao, trtljao dalje o taštama i sahranama, ja sam šacovala prozor, drugi sprat, visoko je, put do hodnika zakrčen stolicama, stolovima, pritvorenim vratima... onda sam se okrenula i hladno upitala: Dobro, kako Vam se čini poglavlje o pouzdanosti vodovodnih sistema? Nikako mu se nije činilo: To nije vodovod. (Ma idi?) To su neke matematike, verovatnoće i ta sranja... (Dobro je da si prepoznao bar verovatnoće!) Mi se ni time ne bavimo. (A čime se vi zapravo bavite?) Opet petljaš sa onima iz kabineta preko puta. (Petljala ti se keva sa babunom.) Ja ovde ne vidim sebe i tačka. (Kako li bi se iznenadio kad bi zaista video sebe?) Ovo ne postoji. (A ti postojiš?) Nikad čuo... Melje on tako u beskraj, a ja izgovaram u sebi gornje rečenice u zagradama i buljim u orman sa knjigama. Stara staklena vitrina, setim se kako Sava celog života želi da imamo ormane za knjige sa staklenim vratima, a ne obične police. Zbog prašine koju niko ne briše. Lepa mu je vitrina... opa! Na drugoj polici jedna od one dve ruske knjige sa kojima sam počela da petljam po pouzdanosti. Ponovo sastavljena, kao da sam prošla kroz Glass servis, skačem i počinjem ja tiradu. Od toga da knjige koje poseduješ služe za čitanje, pa ne znam gde sam završila. Jedno mu se mora priznati, nije mi nalupao šamare iako sam bila potpuno 86

95 histerična i prilično odvratna. Kavaljer čovek. (Ili se isprepadao od ludače?) Sofroniju se u principu dopalo to što sam uradila, ali mu se činilo pomalo radikalno. Njemu je sve na ovom svetu radikalno. Na kraju me je dokusurio Hranislav. Sve je pročitao, na svakoj stranici ostavio duhovite komentare običnom olovkom (koje nije hteo da mi pokaže). Njemu je sve to manje-više poznato! Vrlo neobična izjava za preko dvesta stranica potpuno originalnog teksta na potpuno originalnu temu 35. A odakle mu je poznato? Pa iz prakse i života. Koje prakse, crni čoveče, kad si se ti ičim sličnim bavio? Svime se on bavio. Pa što ne reče ranije Kiki i ja petnaest godina izigravamo pionire na Divljem zapadu, a ti tu sediš i mudro ćutiš da sve to već znaš?! Idi, bre, čoveče, bestraga, ne lupaj! Ali mora da prizna da je uložen ogroman rad. Veliko hvala na priznanju. I gde je tu taj naučni doprinos, kad je (njemu) to poznato. Uostalom, to uopšte ne može tako da se radi sa beogradskim postrojenjima za prečišćavanje otpadne vode. Možda za neki DUP. Gospode bože i svi anđeli s krilima, kakav DUP 36, pa ovaj uopšte nije shvatio ni šta je predmet mog rada! 35 Doduše, koristila sam samo trideset slova (ako ne računamo grčki alfabet), sklopljenih u reči koje jesu manje-više uobičajene. 36 Ako se sećate kada sam vam pričala o čemu se radi u tom doktoratu, spiska namirnica, od kojih treba da napravimo optimalan izbor onoga što treba kupiti, za sve pare koje imamo. 87

96 Batalim ja objašnjavanje o doprinosu u urbanizmu, koji mu je manje-više poznat, mrzi me da ovde opet vodim javnu raspravu: Pa evo, ovo sa redundansom kao indikatorom... Ih, i to je poznato, kad sam ja još o tome pisao! Pisao moju guzicu. U svojoj knjižurini Vodoprivredna računanja, u kojoj fale samo od popa uši, mrtav ladan je, legitimno, doduše, u dva-tri reda prepisao opštu standardnu definiciju redundanse i rekao da se ona koristi i u vodoprivredi. Pazi, ne u vodovodu, u celoj vodoprivredi, komplet. Kad, kako, gde...? Mnogo pitam, čovek je očigledno svojevremeno imao viziju, sad što nije imao vremena (i potrebe, nije mu Del boy bio k o-mentor) da je razrađuje kao ja, šta ćemo. Ko prvi redundansi - njegova redundansa. A šta je sa matematičkim modelom? To nije doprinos? kažem ja. Tu sam ga čekala, model sam te godine prezentirala u Herceg Novom, na sledećem Kongresu operacionih istraživača 37. Sofronije je bio chairman, u publici su sem On je otprilike izjavio da se moja metodologija može primeniti na tehnologiju za izradu sira, koji je bio, ako se ne varam, pod rednim brojem šest na spisku namirnica, zajedno sa mlekom. Toliko mu je bilo manje-više poznato i kristalno jasno o čemu se radi. 37 Te 98 u Herceg Novom nismo gledali zvezde ali se otkrila još jedna kobna sličnost između Hranislava i mene. Oboje smo mačkari. I šta se sad ja ovde zaprepašćujem bolje znam matematiku od njega, Milena me više voli, bolji sam skriboman- 88

97 Hranislava sedele i neke važne face sa FON-a. Mislim da je baš zbog sumnjičavog Hranislava Sofronije započeo diskusiju sa njima o mom radu. Ne mogu da kažem da su baš popadali na teme ćelavo 38, ali su se svi složili da sam to uradila odlično, i da je to jedini mogući način za rešavanje postavljenog problema. No, Hranislav ima kratko pamćenje, kad mu to odgovara: Pa dobro, ali taj model je tanak. Mislim kao doprinos. Uspeo je da iznervira i Sofronija, da mu se suprotstavi u cele četiri rečenice. A šta sam ja radila? Skoro ništa. Problem sa Hranislavom nije samo u tome što ne sluša druge ljude. On im ne dopušta da otvore usta. Jednostavno, na svaku tvoju reč on povišava ton, ubrzava i dodaje mu ga po agresiji. U redu, dogovoriću se sa Sofronijem da ugojimo model. Odem kući i po treći put isečem vene. amater, mlađa sam i pouzdano lepša (ajde da i ja od nekog budem lepša), zajedljivija, a i mačka mi je živa i zdrava. Njegov siroma Marko je, naime, uginuo. Pa ovaj čovek ima gomilu razloga ne da me ne voli, nego da me mrzi ko Nemca. Naročito jer je sklon mržnji. 38 Ipak je to njihov resor, a ne moj. 89

98 KLJUKANJE MODELA PRED PUT NA TAJVAN Sofronije je pun nutricionističkih ideja po pitanju novog matematičkog modela. Gledam ga i mislim se kako je to lepo imati jedan predmet interesovanja. Uzmeš, pa se baviš. Ne gledaš ni levo ni desno, ša te bole čemu to služi. Malo me podseća na Savine pacijente, HI-FI manijake. Sećam se jedne spiritualističke seanse na kojoj sam bila sa njim: šest uzbuđenih tipova je dva sata sa pažnjom preslušavalo neke ekstra specijalne zvučne kutije. Na repertoaru je bilo lomljenje metala, škripa stiroporom po staklu, ispaljivanje raketa, bzzz, pfff... šta da kažem, sedela sam u najdaljem uglu terase, držala se za uši i proklinjala dan, čas i minut kada mi je palo na pamet da izađem iz kuće. A šta od muzike inače slušaju ove dileje? pitam Savu kasnije. Ništa, verovatno ništa reče nezainteresovano moj profesionalac. Eto, na to mi liči Sofronijev plan kako da se zakomplikuje model i ostvari naučni doprinos po merilima lokalnog genija opšte prakse, Hranislava. Nevolja je u tome što nemam kome da objašnjavam zašto je stari model bolji. Kikiju, koji se na dnevnoj bazi davi sa gradskim političarima sve je to tehnologija za trijesprvi vek u majčici Srbiji. On to zove profesionalni pragmatizam, po meni je to (njegova) depresija. Šta ću mu. 90

99 Sofronije moje korisnike modela zna uglavnom sa televizije, kad pritegnu čvor na kravati, pljucnu pola čačkalice koju ceo dan valjaju među zubima i ponašaju se kompetentno. Kako to u životu izgleda, odlično znam. Koliko puta sam samo Lepom Ciletu unapred odgovarala na pitanja koja će mu predveče biti postavljena na televiziji. On i to uvek pobrka, jednom je ozbiljnim i mirnim glasom na kanti ispalio da metar dužni vodovodne cevi košta duplo više u Kaluđerici nego na Slaviji 39! Celu noć nisam spavala od blamaže, da bi me ujutro na stolu dočekala čokolada u znak zahvalnosti za režiju ovog estradnog nastupa. Niti on sluša samog sebe, niti voditeljka sluša gosta, pa šta onda očekivati od miliona Sofronija koji dremaju uz Beogradski program? 40 Kako ja mom mentoru da objasnim da je model sa promenljivom strategijom u našim uslovima od koristi koliko bi i meni bila amfibija parkirana u šumici iza kuće? Međutim, ja bih ipak da doktoriram, te u tom cilju odlučim da ne smaram dalje ni Sofronija pričama koje ga ne zanimaju, ni sebe profesionalnim dilemama o primenljivosti 39 Pa što onda ne kupimo cevi u radnji na Slaviji, ne pita voditeljka. Ne radi se ovde o slobodnom tržištu, radi se, naime, o činjenici da je specifična dužina sekundarne vodovodne mreže (na primer, metara po stanovniku) duplo veća u retko naseljenim delovima grada nego u centralnoj zoni. Lepi Cile je problem malko pojednostavio pučanstvu. 40 Uzgred, Cile je Dom kulture sa 4500 sedišta u odnosu na većinu političara sa kojima sam imala nesreću da sarađujem. 91

100 novog modela u rodnoj Srbiji, veliki je svet, već da skinem Hranislava s vrata. Neću sad ni vas da smaram pričama o realizaciji ovog plana, trajalo je to nekoliko meseci. Još uvek smo bili u bakinom stanu, koji niko nije hteo da kupi. Spavali na dušeku na podu, kuvali na plinskom rešou, odeću držali po najlonskim kesama, jer, svakog dana će se pojaviti neko i razrešiti nam zauvek stambene probleme. Živce lečim uz kompjuter, i mali debeli mi lepo napreduje. Krajem novembra iznenada upadoše neki ljudi i u roku od nekoliko sati oslobodismo se nepokretne imovine. Rok za iseljenje do 15. januara 1999, dakle, sada mi pod hitno kupujemo stan. Ni to baš nije išlo, te se privremeno vraćamo na Novi Beograd. Sada nas je u jednosobnom stanu troje, i Meda je sa nama. Sa nama su i kutije i delovi bakinog nameštaja koje sam htela da zadržim. A ja ko manita, ujutro kad ustanem prvo preskočim dve-tri nahtkasne i osam kutija, upalim kompjuter da se greje, pa tek onda perem zube i kuvam kafu. Proizvodnja ne sme da stoji, pitaj boga zašto, valjda je to bio beg iz haosa u kome sam živela, eto, već godinu dana, zanemarimo ono šire. Iz popodneva u popodne razgledamo stanove i ja zapadam u sve veći očaj, nikada se nećemo skrasiti. Završne radove na modelu prati vest da Sofronije odlazi na Tajvan. Na koliko? Na šest meseci. Užžžas, tu priču znam, tako mi je pre skoro deset godina zbrisao na Floridu i ostao tri godine. A kad? Za nedelju dana! Najveći crnjak je to 92

101 što mi ovu vest ne saopštava moj dragi mentor lično, koga viđam bar jednom nedeljno, već Cana, koja me u njegovo ime poziva na njegovu promociju u zvanje redovnog profesora! Pa jes, kako čovek da mi saopšti da odlazi dve nedelje pre nego što ću završiti doktorat. Neprijatno je. Zovem ga u panici, tek da saznam da u pitanju nije trač nego istina, i da, naravno, ne treba ništa da se sekiram, sada, u eri Interneta. Taman ću ja to lepo da sredim do leta i eto njega na odbrani. Promocija vanrednog Sofronija u redovnog Sofronija prošla je u ružičasto-zeleno-sivim tonovima. Sofronije je bio sav ružičast od sreće, da l zbog zvanja ili zbog putovanja, vrag će ga znati. Zelen je bio Del boy, od zavisti, naravno. Sedi sa mnom na pristupnom predavanju i iskreno, kako samo on to zna, privija mi melem na rane: Eto, kolko puta sam ti govorio. Neće on tebi uopšte da završi taj poso. Samo si mu trebala da ima i doktoranta za izbor u zvanje i sad će da te ostavi na cedilu. Da si lepo došla kod mene, ja te nikad ne bih tako izjebo... Del boy, naime, Sofroniju nikako ne može da oprosti onu Floridu. Jer, Sofronije je na Floridi, na državnom univerzitetu, predavao vodovod i kanalizaciju! Sad vi možete da se zapitate kako je to moguće, pa Sofronije je elektroinženjer? Ali to je Amerika. Lepo im je čovek rekao da ume, a oni su mu poverovali. Nije, doduše, Sofronije neki šarlatan, i sam pošteno kaže da je to bio cirkus od fakulteta na kome država plaća Hispano-Amerikance da se školuju 93

102 umesto da diluju drogu po ulici. Šta se uči ništa, bitno je da ih držiš zatvorene u učionicama do prvog mraka. Nedopustivo, sa Del Boyevog stanovišta, Sofronije mu je zašao u struku i oteo lebac, u konvertibilnoj valuti. Sad, što Del boy nije kupio loz, tj. mrdnuo guzicu iz svoje laboratorije i potražio sličan posao ne menja na stvari. Njegov profesionalni ponos smrtno je povređen. Za sive tonove na ovom skupu bila sam zadužena ja. To mi je, naime, bila boja lica. Vidim da zbog ovog putovanja više očajavam ja nego Sofronijeva supruga, kojoj muž odlazi u međunarodno nepriznatu zemlju sa odvratnom klimom 41. Silazimo svi u hidrauličku laboratoriju, da pojedemo i popijemo u to ime. Del boy stalno tu negde oko mene, da mi se nađe u ovim kriznim trenucima. Tek da nešto pitam: Je l to uvek tako? Šta? Pa to da je za doktoranta uvek manji posao sam doktorat a veći gnjecanje sa mentorima i komisijama, njihovim mušicama i privatnim tripovima svake vrste. Moje rame za plakanje ponaša se nepogrešivo, kao i uvek, počinje da mi se smeje. I ispriča mi svoju Tužnu priču/2: deda Miloje njemu tako nije dao da doktorira sedam godina. Svom rođenom asistentu, koga je, pretpostavljam, sam odabrao! Na kraju se Del boy pokupio i otišao u Zagreb. Još je i pride istom deda Miloju platio voznu kartu i hotel, i poveo ga da mu bude član komisije za 41 Koju će nedugo zatim pogoditi i katastrofalan zemljotres. 94

103 odbranu rada! (Pazi, nije ga čak ni oterao u majčinu, još manje zadavio, nego je posle uredno još godinama bio njegov asistent i čekao da deda Miloje ode u penziju a on nasledi katedru?!) Del boy ovu gnusnu svinjariju prepričava sa istim veseljem kao i sticanje Tašte Broj Dva. U sebi, uz špricer iz plastične čaše o Sofronijevom trošku, razvijam teoriju da se ljudi koji su bili u stanju da bez reči podnesu takva poniženja ne bi li postigli zamišljeni cilj verovatno nakupe tolikog jeda da se posle prirodno ponašaju isto kao njihovi mučitelji. Možda je prirodno, ali je i odvratno. Moja averzija prema pravljenju univerzitetske karijere ne može se baš tako prosto definisati kao kiselo grožđe. Ja jednostavo nisam čovek koji bi zarad bilo kakvog višeg cilja, posebno u domenu sticanja respektabilnih zvanja, podnosio šikaniranje nekog frustriranog tipa. Izeš respektabilno zvanje uz koje fasuješ i predmetnu frustraciju! Prisećam se Savine priče iz vojske, kako je gledao običnu, svakodnevnu, jutarnju fiskulturu Vojne policije. Momci trče u krug i svaki mlati opasačem onoga ispred sebe! Ovi na Univerzitetu ne trče u krug, u tome je jedina razlika. Ovo mu dođe kao neka linijska struktura. Na čelu trči asistent pripravnik, sa isukanim opasačem i čeka sledeći konkurs, da i on zamahne. Na začelju kolone je valjda kakav gospodin Akademik 42. Za to vreme Del boy, uz isti špricer iz druge plastične čaše o Sofronijevom trošku, naglas razvija svoju teoriju da su 42 Ko njega juri? Smrt sama? 95

104 najveće zlo na Univerzitetu, a i u Univerzumu, ljudi koji nemaju decu. Nemaju obavezu da bilo kome bilo šta ostave, pa misle da će živeti i vladati sto pedeset godina. Neopisivo su sebični. Teoriju započinje da ilustruje sa deda Milojem, pa ide dalje ka aktuelnim childless besmrtnicima i sitnijim anonimnim skotovima koji mu ne daju da se razmahne i rade mu o njegovoj pametnoj glavi... e, ako trenutno ne začepi šutnuću ga kolenom među noge. Umesto toga promrsim: Hajde da sednemo i pojedemo nešto. Sedamo sa kolegom Jocom i Del boyevim asistentima koji pričaju viceve. Političke, a kakve bi? No, to Del boyu ne odgovara i prelazi na omiljeni mu verbalni seks. Opet je tu i priča o tri vinjaka. Ali zna on još takvih anegdota, koje su samo njemu smešne. Vidim da je Joci nelagodno zbog mog prisustva. Dakle, ipak ja nisam kreten, postoji neki problem u načinu kako on to izgovara. Joca i ja se dobro poznajemo, nismo baš najbolji ortaci ali nemamo ni potrebu da biramo reči jedno pred drugim. To zvuči potpuno drugačije. U Del boyevom načinu se oseća namera da me istera iz takta. Uspeva mu, što da krijem. Izvinjavam se, žurim, odlazim. U hodniku srećem mladu asistentkinju kojoj ne znam ime. Kaže mi da ima nešto moje, našla je zaglavljeno između fijoke i bočne stranice pisaćeg stola koji je nasledila?! Donosi mi razglednicu s mora, avgust 82: 96

105 Setio sam se: U liniji 162 glavnog programa, u matrici M0, zamenite mesta indeksima i i j. Sigurno je tu greška. Pozdrav Vama i Drašku, Miša PS. Izgoreo sam. Jedva čekam da se ovaj odmor završi. Imam neke ideje oko potprograma Gauss3. Miša, moj mentor, leto 82, radim diplomski. Trebalo je da se vrati sa tog mora jednog ponedeljka. U nedelju kasno uveče, otključavam vrata Zavoda za hidrotehniku, idem da radim, noću je računar slobodan. Malo je scarry, cela zgrada je u mraku. U hodniku se sapletem o putne torbe i uplašim! Krenem put upaljenog svetla, za računarom sedi Miša i sa zanimanjem gleda šta sam radila u njegovom odsustvu. Ali ovo nije 82, i Miše davno nema. Ne pozdravljam se sa Sofronijem, izlazim i na tramvajskoj stanici malo plačem. Žurim kući da po četvrti put isečem vene. Na kraju se predomislim istupio mi se više žilet. 97

106 I KONAČNO, PRVI PUT ZA VAŠEG ŽIVOTA, U VAŠEM GRADU NASTUPA... Bombardovanje. Doduše, nije počelo baš sutradan po Sofronijevom odlasku. Sutradan po Sofronijevom odlasku ja sam odlučila da se ne dam. Ionako mi, pošto doktoriram, sleduje objavljivanje knjige, takav je red, ionako mi je Sofronije do te mere masakrirao doktorat da materijala imam u izobilju ( Izbacite sve te delove koji liče na knjigu. A?!), ionako Cana trenutno ima nekih para u školi, biće valjda za štampu... zašto da dangubim i žderem se, uradiću to odmah. Uvek živnem kad imam neki plan, izlaz (u bilo kom pravcu). Moja rođena knjiga, sa naslovom kakav ja hoću, sa sadržajem kakav ja hoću, sa slikama koje se meni dopadaju, nosite se svi. Dopisujem, kombinujem, crtam, uživam, naručujem nove članke... radim. Milanče misli da, za svaki slučaj, ne treba da objavim i model. Naime, na Beogradskom univerzitetu nije jasno da li doprinos mora ili ne sme da bude objavljen pre odbrane doktorata. A šta je pa u ovoj zemlji ikada bilo jasno, naročito da li se jedna te ista stvar mora ili ne sme? Čak mi i razgledanje stanova lakše pada. Nije više lapavica, dan je duži, stanovi u koje ulazimo nisu ledeni. Krajem februara u jednoj poluruini, ispunjenoj nekim posvađanim ljudima, prepoznajemo naš budući stan. Gleda u gustu šumu. Meda i ja ćemo uživati a Sava dobija svoju 98

107 radnu sobu. Samo treba da pričekamo da se bivši vlasnici sudski dogovore oko podele plena. Dobro. Tih dana se naveliko priča o nastupajućem bombardovanju. I Sava i ja imamo retku sreću da ne provodimo dane po klasičnim kancelarijama u kojima je histerija dostigla kulminaciju. Ja sam zatvorena u kući i pišem knjigu, kod Save se, prosto, radi. Iskreno da kažem, na pamet nam nije padalo da bi do toga zaista moglo da dođe. Uostalom, mi se za nekoliko dana selimo, imamo druga posla. One večeri sam gledala neki film na televiziji, Sava je čitao, kada je pozvala moja sestra Ana: Kako ste? Dobro, Sava je došao malo kasnije kući pa smo kasno i ručali, Meda opet neće onu konzervu sa ribom... Ama, ženo, kako ste? Ama, pile, dobro smo, kažem ti... Bombardovanje, bre, kozo, jeste li silazili u sklonište? Koje bombardovanje, saznali smo tek pola sata kasnije, kad je završen film. Sirenu nismo čuli, a možda i jesmo al nismo obratili pažnju. Stanje duboke rezignacije, u kome živimo već desetak godina, ima veliku inerciju, tako da se i nismo nešto uplašili. Još jedno sranje po našim glavama. Kako mi se čini, većina ljudi oko nas delila je ova osećanja. Sledeće noći Sava je radio bioskop Kozaru. Pošla sam sa njim, da se ne razdvajamo u ratu i miru, i celu noć presedela po bioskopskim stolicama. U svanuće, pošto još 99

108 nisu bili gotovi, sela sam u prvi autobus, otišla kući i spavala do podne. Ko top. Bombe me ne bi probudile, ha, ovaj put izistinski. Počela su i noćna dežurstva u Savinoj firmi, njemu je zapadalo svako treće veče. Kako tamo postoje televizori, sateliti, kompjuteri... a i moj muž, dežurala sam i ja. Selidbu smo, logično, odložili do daljnjeg. Šta će nam dva nepokretna cilja za NATO bombardere. A kada ne možeš prirodno da se uzbudiš od ratnih strahota, napravi sebi uzbuđenja sam. Oduvek sam tvrdila da poslovi od 7 do 3 nepovoljno utiču na zdrav razum i dobro raspoloženje. Dva dana pošto je srušen prvi novosadski most, Sava panično zove sa posla: da momentalno spakujem Medu u kućicu, jednu torbu najneophodnijih stvari i da zovem oca da nas vozi kod njih, na desnu obalu, tj. u Beograd. Jer, Sava ima pouzdanu informaciju da su iz Avijana upravo krenuli teški bombarderi na beogradske mostove. A onda ćemo mi ostati odsečeni sa pogrešne strane reke. Ne delim baš njegov entuzijazam, ipak zovem tatu, on dolazi i cvrc, sirena! Prva dnevna od početka bombardovanja. Da baš ne čačkamo mečku po Gazeli, tata i ja odlučimo da sačekamo da prođe, šta god bilo. Vraga, Sava zove još pet puta, sve izbezumljeniji, otprilike: Avioni su već iznad Obrenovca a vi još niste na mostu! Ispalio ga neko ko majmuna, a ja još veća majmunica pa ga poslušala. Preselili smo se kod mojih roditelja i rat je za nas zaista mogao da počne. I to ne jedan, nego dva, ne 100

109 računajući društvo iz vazduha. Prvo, moja majka i ja se jako volimo ali se slabije podnosimo u zatvorenom prostoru. Drugo, u stanu su sada bila dva mačora, Meda i njegov otac Cane. Ne-pod-noš-lji-vo! Kretali smo se po stanu ko po podmornici. Otvoriš vrata od prazne prostorije, uđeš, zatvoriš, proveriš da za tobom nije šmugnula neka mačka, pa ideš dalje, iz tampon zone u tampon zonu. Nepažljiva je bila, naravno, moja majka, te su se momci sreli i bacili jedan na drugog. Epilog, mali je mom ocu, koji je pokušao da ih razdvoji, tako zubima raščerečio petu da nije mogao sledećih mesec dana da obuje cipelu. Mamu je Meda ugrizao sutradan. Htela je samo da ga mazi. Što u njenoj interpretaciji izgleda tako što mirno ležeću mačku ščepa za zadnju nogu ko prase i digne u krilo. A onda je njoj buknula ruka od nečega što se stručno zove mačiji ujed. Uzbuna je tih dana trajala preko 36 sati bez prekida i veselo osoblje Doma zdravlja nije htelo da radi u tako stresnim okolnostima. Kada su ih konačno primili i shvatili da treba da im daju tetanus usred rata jer ih je oboje ujela mačka, i to njihovo unuče 43, mogu samo da zamislim kako su ih nagrdili! Onda se pokvario jedan od dva televizora i oni su se nagurali u (našu) dnevnu sobu. Izvor sukoba bilo je i sklonište. Naime, svako veče se Sava, tata i ja poskidamo u pižame i poležemo u krevete a moja majka se spakuje i krene 43 Onaj debeli Cane je meni brat! Tako kaže moja majka. Bakina mačka Živka mi onda dođe snajka, a Meda nećak? 101

110 u podrum. Posle pola sata pošalje neko dete i naruči dvadeset kafa za dole. Pošaljem kafe, dolazi sledeće dete da piški. Onda dolazi neko da vrati šoljice i traži džemper. Na kraju, iza ponoći, kad mojoj majci dosadi da se sklanja po skloništu i ona se vrati i legne da spava. Ujutro nas budi: Celu noć sam stajala na terasi i gledala preko Voždovca jednu raketu koja je išla pravo na nas. Pa dobro, kad je već bilo tako opasno, što i nas nisi probudila? Nije išla u vašu sobu, nego u našu. Jedno veče je insistirala da odnesemo rakiju vojnicima koji su na krovu susedne zgrade dežurali sa Strelama i Iglama. Jesi li, ženo, normalna, samo im fali da popiju pa da okrenu te raketle u naše prozore. Eto, tako smo se provodili po kući. Dežurstva u Savinoj firmi su bila podnošljiviji deo rata, ako se izuzme činjenica da se njihove prostorije nalaze na dvadesetak metara od Ulice Kneza Miloša. Propustili smo Savezni SUP i jedan Generalštab, ali smo u ostalim ključnim noćima, od interesa za redekoraciju ove lepe ulice, bili na licu mesta. Ja sam uglavnom visila na Interenetu, pošto je moj kompjuter ostao na Novom Beogradu. Tako sam i upoznala Erika. Priča je malo komplikovanija i zahteva povratak u Kanadu. Mi smo u Kanadi bili u vreme rata u Zalivu. Tamo sam naučila šta stvarno znači medijska manipulacija. Preparirali su one isprane američke i kanadske mozgove, mesecima unapred, takvom gomilom budalaština 102

111 da posle toga i Drugi dnevnik RTS-a izgleda potpuno razumno. (Preterujem, ne izgleda.) Pazi TV priloga: dvadesetdvogodišnja vojna medicinska sestra, volu rep da iščupa, odlazi u Saudijsku Arabiju, a odatle, samo ako Sadam prdne... Kod kuće ostavlja dvomesečnu bebu, ali tako treba, otadžbina je ugrožena, ona to upravo radi za svoje dete... (Da raste u iračkoj slobodi and demokratiji, negde u Arizoni, šta li?). Zig hajl! Kamera prelazi na patriotkinjinog muža koji u rukama drži bebu, prilično nevešto, skoro naglavačke. Beba se dere a i on samo što ne zaplače, i sam je tek prešao dvadesetu takvima u Srbiji još majke čitaju bajke pred spavanje. Kaže, snaći će se sa detetom, mora, zbog Amerike. Sadam prdnu, tikva puče i krenu Zalivski rat. Svaki vatreni zagovornik civilnog društva, koji verbalnim ognjem i mačem zahteva denacifikaciju srpskog naroda zbog mahanja tenkovima koji su krenuli na Vukovar 44, morao bi prethodno da pogleda malo TV izveštaje o ispraćaju i dočeku američkih vojnika u i iz Zaliva. Kakav slet za Dan mladosti, kakav rođendan Kim Il Sunga, to je malo dete. Bog te molovo, a oni su išli na drugi kontinent! Mislim, problem je malo složeniji od denacifikacije pojednih militantnih malih naroda na brdovitom Balkanu. Elem, ne znam da li sam više popizdela na rat u Zalivu ili na činjenicu da sam na prste jedne ruke 44 Kojima ja nisam mahala ni pijana, niti bih ikada mahala bilo kakvom oružju. O averziji prema bilo kakvim uniformisanim licima neću ni da pričam. 103

112 mogla da izbrojim ljude koji su, kao i ja, bili protiv američkog mešanja u arapska posla. Dakle, Sava, Đurđa 45, ja i jedan irački student koji je na uglu Bloora i Yongea skupljao potpise na peticiju protiv rata. Krenem u grad i potpišem mu se. Prođem sutra i potpišem se ispod sebe same... Moj profesor Brajan dolazi na večeru. Brajan je šezdesetosmaš i politički (tako kaže!) emigrant u Kanadu iz rodne mu Engleske, kolevke parlamentarne demokratije. Te 90-te je to čovek u najboljim godinama, koji ne jede masno i slano, pije samo po čašu crnog vina, zbog srca, i proždire vence belog luka koji ima čudesna terapeutska dejstva. Ne puši, brzim hodom prelazi kilometre dnevno, rano leže, još ranije ustaje, ma čudo jedno. Međutim, kad dođe kod nas greškom počisti sa stola sve što se na njemu nađe. Sufle od sira, u prevodu masnu gibanicu, prati u razvoju preko monitora: uzme stolicu, sedne pored šporeta i bleji u staklo od rerne ne trepćući, ne može da dočeka. Tek kad slisti tepsiju pihtija, pita šta je to bilo. Ja mu na namerno trapavom engleskom objasnim da je to ohlađena supa od svinjskih zglobova i ušiju, on se malo zgadi pa traži još. Večeras Brajan uopšte ne pita šta ima za klopu, upalio televizor i pomno prati oslobađanje bratskog Kuvajta. Aman čoveče, ajde da jedemo, jok. Naši momci su u ratu, ginu za pravu stvar, ti to ne možeš da razumeš, kaže. Zabrinut je za njih. Koji, bre, crni dobri momci, koja, bre, prava stvar? Grdno 45 Tada u Lafajetu, Ilinois. 104

113 smo se dohvatili te večeri, on meni da ja ne razumem demokratiju i obavezu velikih nacija da je štiti diljem Univerzuma, a ja njemu da on ne razume baš ništa 46. Preganjali smo se na tu temu sve do spektakularne pobede saveznika. Uživala sam u tim čarima demokratije: ja kenjam ko foka, njemu se puše uši a mora da mi prizna pravo na drugačije mišljenje. Jer on je registrovani demokrata, a ne ja. Ako mi je i priznavao pravo na mišljenje, nikad mi nije priznao da sam bila u pravu, čak ni kad je pukla bruka da je silovana Kuvajćanka u stvari ćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu, koji nije napuštala godinama. I da iza celog pohoda ne stoji čak ni nafta, već recesija u američkoj građevinskoj industriji. Nekako sam osetila potrebu da ga na ove rasprave podsetim om iz bombama okupanog Beograda. Da li i sada sedi ispred televizora i navija za dobre momke koji trenutno rade o glavi njegovoj prijateljici? Kladim se da sedi, viši ciljevi. Nije mi odgovorio ali mi je posle par dana stiglo pismo od nekakvog Erika. Ispostavilo se da je Brajanu pismo stiglo istoga dana kada je putovao na Novi Zeland, na godinu dana, i nije stigao da mi odgovori. Ali ga je, kao svaki uredni anglosaksonski demokrata, prosledio gde treba svom prijatelju Eriku iz mirovnog pokreta kanadskih univerziteta Science for Piece. Erika se moje pismo dojmilo, pa 46 Mislim, možemo mi doveka da vičemo Slobo-Sadame! ili Sadame-Slobo!, depending on the viewpoint, oni jadni Iračani, obični ljudi, nagrabusiše ko Srbi. 105

114 kako je i sam uredni Anglosaksonac, nije hteo bez moje autorizacije da ga prosledi ostalim članovima. Dozvolila sam. U trećem pismu se izvinio zato što nije neki čupavi četrdesetogodišnjak, u košulji na lišće marihuane, sa naočarima sa tankim metalnim okvirom i indijskim narukvicama, već sedamdeset sedmogodišnji bivši dekan York Univerziteta na kome sam i ja boravila. Prihvatila sam izvinjenje i javila mu šta ima novo. U petom pismu je nabavio dva šteneta Jack-Russel terijera, koje je prozvao Sloba i Bil, jer su se stalno međusobno glodali. U šestom ja njemu pisala o prvoj civilnoj žrtvi u Beogradu, trogodišnjoj devojčici ubijenoj na noši... Već godinu i po dana moj deda Erik i ja razmenjujemo po nekoliko dugačkih ova nedeljno, knjige, slike. Deda mi je za prošlu Novu godinu recitovao Šekspirove sonete, snimio i poslao kasetu. Ja sam njemu onomad poslala teglu ajvara, po majci naših prijatelja. Nikad se nismo sreli i teško da ćemo. Uzgred, pravnici iz Dedinog i mog 47 mirovnog pokreta su oni tipovi za Univerziteta Toronto koji su tužili NATO sudu u Hagu. Ljudi su sasvim OK, jedno me nisu pitali da li da se slikaju za RTS ili ne. Pa se jedan slikao. 47 Učlanili su i mene, sami. Kažu, za zasluge za specijalno izveštavanje iz Beograda. Kad je ono puklo na Timoru, ja sam se ponudila da me pošalju i tamo kao izveštača, ali su mislili da se šalim. 106

115 Eto tako sam ja provela bombardovanje: svađala se sa majkom i mačkama, čuvala Savinu firmu i dopisivala se sa Erikom. Negde u maju zaključimo da bombe i dalje padaju a nama vreme prolazi, te da bismo mogli i da se uselimo u onaj novi stan. Koji je prethodno trebalo renovirati. Zid između kuhinje i dnevne sobe smo rušili danju, oni su rušili noću. Parket nam je postavljao pošteni Albanac koji se kleo da je Goranac i da Slobu voli više nego oči svoje. Malo je falilo da ga bacim s terase, iz čisto ideoloških pobuda. Šta da vam kažem, za nas je drug Mrka pravi amater, uselili smo se u obnovljeni objekat mnogo pre roka za Oslobođenje, koje je došlo. Negde u leto, nakon istorijske and katastrofalne pobede nad NATO paktom, pojavljuje se i Sofronije. Tek da mi saopšti da je dobio produženje još jedan semestar. Vidimo se na zimu. E, do mojega Idi na Appendix VIII pa se vrati. 107

116 JOŠ JEDNA GODINA, GONE WITH THE WIND Moja Interenet komunikacija sa Sofronijem, na relaciji Beograd - Tajpej, mogla je slobodno da se odvija i preko skakavca-pismonoše. Naime, na svaki moj on odgovara za, brat-bratu, mesec dana. Kapiram ja da čovek odugovlači, neprijatno mu što mu kandidatkinja tako visi zbog njegovih dalekoistočnih avantura, pa da zamažemo ako se može. Pravo da vam kažem, nešto se i nisam uzbuđivala. Nije da me je najednom obuzelo strpljenje 49, nego... Kada čelnici SPS/JUL-a žele u nešto da ubede široke narodne mase, potežu svoj najjači argument: Opšte je poznato da... (Upravo mi pade na pamet da je to i Hranislavljev najjači argument, ever. Svaka sličnost...?) Evo, i ja ću u nedostatku boljeg iskoristiti isti: Opšte je poznato na šta su ličili meseci posle bombardovanja. Svi smo bili zblanuti i slabo sposobni da se dohvatimo realnosti. Valjda sam zato bez veće nervoze primila vest da je Sofroniju na Tajvanu baš krenulo. U prve post war nadrealne momente ubrajam i ženidbu moga brata. Bez veze, reći ćete, zašto se dvoje ljudi koji su prešli tridesetu, završili školu, rade, žive zajedno, imaju stan... ne bi venčali? Pa, isto smo se pitali svi, poslednjih deset od dvadeset godina, koliko su se moj brat od ujaka i 49 Strpljenje je omiljena reč moga mentora Sofronija. 108

117 njegova žena prethodno zabavljali. Super, njihove tri mačke više neće biti vanbračne, ako ništa drugo. U događaje od opšteg značaja za leto 99 ubrajam jedino katastrofalno pomračenje sunca. Verujem da je to bio jedan od testova RTS-a do koje mere mogu da idu u zaluđivanju Srpstva. Boga mi, mogu daleko da idu, proba uspela, sve radnje zatvorene, stao prevoz, ljudi ponovo po podrumina. Sava doneo neke zatamnjene filmove, pa smo išli na travnjak ispred kuće da gledamo. Sami samcijati, u krugu koliko mi pogled dopire, samo na jednom udaljenom balkonu vidim spodobu sa maskom za varenje. Vratimo se kući, kad posle sat-dva javiše da se sunce odmračilo - poče sveopšta pucnjava po kraju. U, bre, brate, ko je dao gol? Sava i ja se čitave jeseni 99 uglavnom bavimo svojim novim domom. Tačnije, finansijskim dubiozama u koje smo zapali oko svijanja novog gnezda. Što se svodi na to da je Sava rintao kao magarac, a ja besnela što ne mogu ničim da doprinesem ozdravljenju kućnog budžeta 50. U savršenoj organizaciji obnove zemlje nije bilo mesta i vremena za planiranje i planere. Sve funkcioniše po sistemu ćuti i betoniraj. Planirat ćemo posle. (A i ne brojim se u patriotske snage, što da se foliramo.) Dopisujem se sa Erikom, šijem quilt za naš prvi pravi veliki krevet u životu, kuvam, perem, zalivam cveće... dobro, idem i na posao. Žalosna situacija, studenti razlepljeni, 50 Tu čak ni višekriterijumska optimizacija nije bila od pomoći. 109

118 profesori ne primaju plate, opet nemamo nafte za grejanje a kalorifere je neko ukrao. Kao i telefon u zbornici. Krajem jeseni pročitam oglas u Danasu. Neka nevladina organizacija organizuje postdiplomski program sa temom Lokalna i javna politika, uprava i upravljanje. Pročitam pažljivo, predavači sve važne face, meni poznate iz (nezavisnih) medija. Teme, pa... recimo da bih mogla naučiti kako grad politički funkcioniše u teoriji, ako je savremena praksa već toliko zastrašujuća, everywhere. A, da prostite, sve to ima velike veze sa mojom nesrećnom infrastrukturom i njenim finansiranjem. Potegnem veze bez veze, već na prvom susretu sa budućim školskim drugovima vidim da mi nisu ni potrebne. Naime, za obrazovno zapuštenu srpsku mladež i starež mnogo su atraktivniji alternativni programi iz ekologije, ili ženske studije, izeš lokalnu politiku. Prijavilo se nas dvanaest, i od toga skoro pola neke bledunjave dečurlije koja je u školici videla samo lak prolaz do postdiplomskih studija negde u inostranstvu. S vezom, bez veze, formalno je ipak trebalo imati dve preporuke. Pišem Sofroniju da mi preporuka za to i to treba za dva dana, hitno. Odgovara već za dve nedelje, da pita kakva je to škola, nije čuo o njoj?! Odlazim kod Kikija, njemu je sve jasno, ima razumevanja i za to što je meni dosadno, ali to je ipak nevladina organizacija, nije zgodno, ne želi čovek dosije. Sa njim, srećom, vredi pregovarati posle pola sata ubeđivanja na temu to može biti mala mrlja u tvom dosijeu, ali možda i čamac za spasavanje u izmenjenim 110

119 okolnostima... naškraba on jednu kraću pohvalu samom sebi na mom formularu. Zlu ne trebalo. Šta ću sad, da idem na fakultet ne dolazi u obzir, Hranislav bi me brzom prugom transportovao u Sibir. Da mi preporuku piše najbolja drugarica, malo mi bljak. Drugu preporuku sam na kraju dobila od Milančeta, momka koji na dnevnoj bazi komunicira sa režimskim ministrima. Donesem mu papir i kažem: Potpiši. Je l ovo menica? Ne. Drugi oblici krivične odgovornosti? Ne! za sada, mislim se. Evo ti. Opet sam đak! Kad nisi za bolje, uzmi pa se školuj. Predavanja počinju negde posle dočeka lažnog Trećeg milenijuma. A i Sofronije samo što opet nije stigao. Pa stigao je, na zimski raspust. Videli smo se, uzeo je finalnu verziju doktorata. Pogađate, da je ponese na Tajvan, dobio je još jedan semestar. Još samo malo strpljenja, kaže. Dva puta nedeljno odlazim u ispostavu stranih agentura, od milja nazvanu Omladinska politička škola Ivo Lola Kenedi, na predavanja. Dvanaest žigosanih (stranih plaćenika) oko konferencijskog stola. Svaki put se na dva mesta potpisujemo na platni spisak. Prvo da smo prisutni, zatim 111

120 da odaberemo i overimo svojeručno hoćemo li čaj ili kafu 51. Boga mi nas svašta tamo uče, između ostalog i anonimnim dojavama. Naime, posle svakog bloka predavanja anonimno ocenjujemo profesora. Ja im, za inat, uvek dajem sve petice, čisto da zbunim analitičare u sedištu CIA-e za Balkan. Da shvate da je moj komunistički duh teško slomiti. Zezam se, u školici mi je bilo lepo. Upoznala sam nekoliko pametnih i zanimljivih ljudi, u neke estradne opozicionare se malo razočarala. Isprva me izbezumljuje mir sa kojim svi objašnjavaju i analiziraju autoritarni režim, koji mal nije prešao u totalitarni a ni otvorena diktatura nije daleko?! Razumem ja njih, oni su se raznih čuda o društvenim uređenjima u životu načitali, pa im u poređenju sa nekim ljudožderom Sloba dođe eto malko autoritaran, a imamo i sve institucije, pa i zakone, doduše malko ih ne primenjujemo. A da li vi, gospodo, živite u ovoj zemlji ili u njoj samo čitate novine? Na kraju je njihov mir prešao i na mene, u pravu su ljudi, uvek je nekako bilo. Bori se kako znaš ali nemoj da se ždereš, nema vajde. Neka pitanja su se otvorila, neka zatvorila. Pročitala nekoliko interesantnih knjiga koje inače ne bih i desetine i desetine članaka različitog stepena zanimljivosti. Pisala eseje! Neko je to čitao i ocenjivao! Upoređivala se sa drugima, koji imaju background potpuno različit od moga. Nije loše, ipak još nisam postala zarđala sredovečna domaćica. 51 Nepoćudni Srbi su uskoro uspeli da se izbore i za treću mogućnost - običnu vodu. 112

121 Događaj sezone proleće-leto ipak je bila udaja moje drugarice Đurđe. Nije mala stvar udati se po prvi put na svoj četrdeset treći rođendan. Kada mi je najavila venčanje prolupala sam zajedno sa njom. Nedeljama smo se zabavljale krojevima i bojom haljine, sandalama, željenim i najavljenim poklonima, organizacijom svečanog ručka. Buketić? Pa naravno! Sećam se sopstvenog intimnog venčanja i žurke iznenađenja za prijatelje. Ritala sam se protiv duge haljine, insistirala na belim radama iz babine bašte, ništa nisam htela. Tebi kao da je sada žao što pre dvadeset godina ti nisi htela svadbu komentariše Sava naše žensko naklapanje, koje tako ne liči na nas dve. Razmišljam, ne, onda je moglo samo onako, kao što sada Đurđa može da se uda samo ovako. Nije to ni razlika između mene i nje, ni istorijska razlika od dvadeset godina u svakoj ponaosob, jednostavno sve je nekako na svom mestu. Sa te svadbe za budućnost treba da ostane zabeležen moj razgovor sa mladinim ocem, na večernjoj zabavi za mlade, na kojoj je on, naravno, najmlađi. Zaboravila sam da vam kažem, Đurđin tata je jedan od Osamnaestorice 52. Poznajem ga skoro trideset godina, maltene sam rasla u njegovoj kući, on je krivac za moja prva dečija razmišljanja o politici. Istini za volju, njegova ćerka i ja nismo baš spadale u ekipu njegovih vernih obožavalaca / studenata / slušalaca. Nas su 52 Lidera DOS-a. 113

122 u to vreme mnogo više zanimali dečaci i gledale kako da uhvatimo krivinu sa moralno-političke nastave. Nešto nam se, ipak, uz put, izgleda primilo. U Đurđinom slučaju to je bilo prirodno. Za moje sazrevanje je, valjda, bilo od nekakvog značaja to što poznajem i nekog različitog od sveopšte ćuti-i-kenjaj sredine. Ono što mi je kod Profesora 53 uvek najviše išlo na živce je njegov nepopravljivi optimizam. Evo ga, opet počinje: Pazi da ti kažem, Sloba pada do kraja godine! Idite molim vas, neću više da Vas slušam, to ste tvrdili i lane i preklane, i pre deset godina... dobro, za Tita ste bili u pravu još sedamdeset pete, ali on je umro od noge... Ma slušaj, stvarno, ove godine sigurno... Neću da slušam, nemojte da me palite. Ej, ima pet-šest mogućih scenarija, možda bude i neki sedmi ili osmi, ali je ove godine gotovo s njim. Evo, gledaj, znaš ti kad sam ja izgubio svaku nadu da će se Đurđa ikada udati? I vidi sad. Da nam je to neko rekao pre tri meseca svi bi mu rekli da je blesav... Vidiš da je sve moguće. Dakle to je! Tata je i dalje ljubomoran! Ova sitna zloća je njegov način da to pokaže: Znate, kad sam se ja udavala moj tata je toliko plakao da su mu se zapalili sinusi, pa mu je to sišlo na zub i na kraju je išao na operaciju vilice. Ali nije raspuštao Centralni komitet zbog toga. 53 Ja ga tako nikad nisam zvala. Za inat. 114

123 Razumeli smo se, i manuli politike za to veče 54. U aprilu i Sofronije postaje aktivniji u prepisci sa mnom. Vidim ja, oteraše ga Tajvanijanci. Poslao mi je spisak od ravno 126 primedbi: smanji sliku, izbaci sliku, skrati pasus, proveri formulu - ništa suštinski, ali me je naterao da još jednom pažljivo pročitam tekst 55. Slovne greške i dalje izviru. Iza mene čita i Sava i pronalazi još. Dogovor je da rad predam sredinom maja. Taman će proći sve sednice Nastavno-naučnog veća, kada se Sofronije vrati početkom jula i prione na pisanje izveštaja. Čekanje na uvidu javnosti će proći u avgustu i ja u septembru branim rad! Ne mogu da verujem. U to vreme završna verzija je već više od mesec dana na čitanju i kod Hranislava. Na čitanju, kad bi se gađali trolejbusima. Prvo mi kaže da se javim za nedelju dana, posle nedelju dana da dođem za dve, i tako redom. Objašnjava mi kako je strašno zauzet u nekim komisijama, rešavaju, valjda, neka važna državna pitanja vezana za vodoprivredu 56. Recimo, kako uneti zaštitu od cunamija i monsuna u srpsku pozitivnu zakonsku regulativu. Svako 54 Na ovu temu ćemo se vratiti u Appendixu XVI. 55 Uzgred, sadržaj i raspored po poglavljima je ponovo isti kao i u prvoj verziji. Izgleda da je mešanje karata iz verzije u verziju bilo samo u funkciji što boljeg i dužeg kišeljenja. 56 Sve ostale privredne grane nam naprosto cvetaju, samo još tu da se poradi na nekim detaljima. 115

124 odlaganje primam sa najljubaznijim osmehom, neću sada da napravim sranje. Prisećam se dramatičnih okolnosti pod kojima zamalo nije diplomirao moj drug Buda, pre skoro dvadeset godina. Buda i Maca su se venčali pred kraj studija, i dobili bebu. Požurio tata-buda sa školovanjem, i uzeo siguran diplomski kod Hranislava. Zaboravila sam da vam kažem, kod Hranislava su diplomirali gotovo svi iz moje generacije. Izuzimajući mene, naravno, i još par ludaka. U to vreme je on imao zadatak ( odozgo?) da sredi sliv Tare. Genijalna ideja bila je u tome da se reka ispregrađuje na osamdeset osam mesta 57 i izgradi isto toliko hidrocentrala. (Zezam se, ne znam koliko je hidrocentrala Hranislav hteo da ostavi iza sebe, ali sigurno previše čak i za stručnjaka takvog formata kao što je on.) Sliv su, naravno, sređivali diplomci, za dž. Sasvim zgodno, tipski posao, koji se pod Hranislavljevom dirigentskom palicom mogao obaviti brzo. Jer, žurilo se i njemu koliko i diplomcima, proizvodnja ne sme da stoji. U stvari, sećanje me nešto izdaje (a nije me to nikad ni preterano zanimalo), možda i nije bila baš Tara. Tek, megalomanski projekat je najverovatnije propao jer Hranislav nije uspeo da navata osamdeset osam diplomaca. Da skratim, Maca je posle porođaja dugo bila kenjkava pa je Buda radio diplomski i čuvao bebu. Svaki put kad dođe kod Hransilava na konsultacije, u dogovoreno vreme, čeka, 57 Za druga Tita, tih godina još su svi bili u žalosti i broj 88 bio je nezaobilazan u svim malim i velikim projektima. 116

125 petnaest minuta, sat, dva. Uvek se ispreči neki važan sastanak na još važnijem mestu, umesto izvinjenja Hranislav uvek iskoristi priliku da se i sam malo pravi važan. Budimir se kune da uopšte nije bio neprijatan, a nemam razloga da mu ne verujem, znam čoveka. Kaže, najljubaznije je izložio svoju situaciju, da zbog bolesne žene i premale bebe ne može da sedi po hodniku satima i čeka. Da moli da Hranislav konsultacije zakaže kad god hoće, ali da onda bude tu u dogovoreno vreme. Pričaju ljudi da su stakla pucala koliko je Hranislav urlao na ovaj bezobrazuluk. A Buda ne samo da je saslušao sve moguće uvrede na sopstveni račun već je malo falilo da ostane i bez diplome inženjera 58. Ova pričica, koju Buda sa neskrivenim besom i dan danas često prepričava, bila je jedan od razloga što sam iskazivala iskreno saosećanje sa Hranislavljevom poslovičnom zauzetošću i nisam ga požurivala da pročita izmene u doktoratu koji je jednom već pročitao. Take your time, ta nećemo valjda da nam i u vodoprivredi zariba zbog jednog doktorata. Na kraju se i njemu smučilo da me gleda pa kaže: Ja trenutno stvarno nemam vremena to da čitam... (Tirada/1 o tekućim neodložnim poslovima), ako se Sofronije slaže da je to gotovo slažem se i ja. Sofronije se slaže. 58 Koristim ovu priliku da pozdravim drage prijatelje Macu, Budu i njihovog sina Baneta, studenta, u dalekoj Kanadi. Uzgred, Buda u Kanadi ne gradi hidrocentrale, prodaje kompjutere. 117

126 Moram da mu pošaljem i pitam ga. Ali (ni) to ne mogu odmah... (Tirada/2, nastupajući neodložni poslovi), dođi za desetak dana kao, ja sad valjda njega lažem, šta li? Eto mene i za desetak dana, da čujem da su se ovi napisali i da nisam izmislila da je rad gotov i po Sofronijevom mišljenju. I što se Hranislava tiče, mogu da predam doktorat. Uh, ovo je bila teška stepenica, hajde da navratim i do Del boya, da vidim da li diše. O, gde si ti? Baš sam neki dan pričao sa nekim o tebi ne sumnjam da jeste. Sa kim, jeste me opet ogovarali ili je za promenu nešto pohvalno? Del Boy se smeje, valjda je pohvalno. Sa Markom, iz Kanalizacije. Marko je moj stariji kolega i mlađi kolega moje majke. Jedan od nekolicine koje sam dobila u nasleđe, jer je moja majka otišla u penziju baš kada sam ja počela da radim. Mislim, nas dve nikada nismo radile ni u istoj firmi, ni slične poslove, prosto su se neki ljudi preklopili. Kada sam počela da se povremeno srećem sa njima na sastancima, isprva su mi davali popust. U našoj struci ima mnogo dece, moram da priznam često smotane dece uspešnih roditelja. Nisam od tih 59, to je brzo postalo jasno, i ovi ljudi su to umeli da cene. U nekoj normalnoj zemlji Marko i ja bismo, po 59 Niti je moja majka, građevinski tehničar u penziji, bar po ustaljenim merilima, bila žena od karijere. 118

127 prirodi posla, sarađivali 60. U domaćim okolnostima, Marko i ja bi, po prirodi posla, bili najljući neprijatelji. A Marko i ja smo ipak uvek sjajno sarađivali. Između ostalog, zato ja mnogo volim Marka. Nego, znaš gde idem? Kod Branka u firmu. Nove prostorije su mu tu, iza fakulteta nastavlja Del boy. Branko je isto stariji kolega, njega sam upoznala sama. Jao, je l mogu i ja? Nisam videla Branka deset godina. Neću da smetam, samo da ga pozdravim. Ma naravo, ajdemo! i Del boy i ja se zaputismo preko Bulevara. Negde na tramvajskim šinama, ko o čemu - Del boy o Sofroniju na Floridi, o tome kako se ja ne bavim našim poslom, šta mi je sve to trebalo... prosto mu se izvinjavam što sam sticajem okolnosti upala među urbaniste, ali sada je malo kasno da menjam struku, posle osamnaest godina. Opet on o Sofronijevoj nekompetentnosti za vodosnabdevanje Majamija, malo i ja dokačim njegovu za pljuvanje urbanizma, slatko se napričasmo. Ulazimo u jedan stan, Brankovu firmu. S vrata, u kafekujni, vidim svoju koleginicu sa studija, kuva kafu za goste. Lepa perspektiva za pamenu i sposobnu inženjerku na polovini radnog veka. A gosti, niko drugi nego Marko i čika Velja 61. Branko se prvo strašno iznenadio, pa onda još 60 Urbanistički zavod i Gradski vodovod i kanalizacija imaju mnogo zajedničkog posla. 61 Jao, što je ostario! I njega znam iz detinjstva. Mog. 119

128 strašnije raznežio što me vidi. Grlimo se, ljubimo. Izljubim i drugu dvojicu, što mi nije baš običaj jer ih češće viđam, ali ajde, dirljiv momenat. Del boy gleda scenu, poprilično zbunjeno. Njemu, naime, već tri godine, koliko traje ovo mrcvarenje sa doktoratom, nikako ne polazi za rukom da dokuči ko sam ja. Kakva je to ta moja karijera, koje sam ja to ime, kako sam mu promakla? A možda sam mu i neku tezgu maznula ispred nosa? Mislim se, ma čoveče, nikakva mi je karijera, nikakvo sam ime, živim, raduckam, gledam svoja posla. Gledaj i ti svoja 62. Zato se on tako zdušno raspituje okolo, pokušava da poveže konce. Ne uspeva mu najbolje, a sad još prisustvuje i sceni kako se ljubim sa tri njegova bliska poslovna partnera. Grozno! Njega, naime, nisu izljubili. Podnosi to muški, mada vidno nervozan - možda radim za UDB-u, ili još gore, možda spavam na lovi (koja je mogla biti njegova). Aha, evo ga stiže i vinjak, eto prilike za Del Boya da preuzme kontrolu: Da vam ispričam, kad smo na vinjaku, taj-i-taj mazne ribu, onda mu, međutim, treba tri vinjaka da mu se digne, ali... znate nastavak. Ovaj put je stvarno izuzetno izabrao mesto za ovu žvaku: čika Velja pocrveni do poslednje bore na licu, Branku se 62 A za po neku tezgu ne znam, svakako nije mogla biti njegova, potpuno različite poslove radimo. Kad se setim Sofronija u Majamiju, možda Del boy ima drugačiji pogled na ovaj problem. 120

129 trenutno zgrče prsti oko čaše a Marko, kao najvitalniji i najprisebniji, zavapi: Aman, čoveče, šta to pričaš, pred devojkom! Znam da mora da svrši (sa pošalicom), te ova devojka pred klimakterijumom nezainteresovano sleže ramenima i okreće se da priča sa nekim Brankovim rođakom, psihijatrom iz Trebinja. Naime, ovo je radni sastanak i neću da smetam. Takozvano projektovanje našte srca, vade neku malu podlogu, čini mi se da je razmera 1:50.000, loša kopija. Imaju i lenjir i flomaster. Mrdaju neki rezervoar sa brda na brdo oko gradića na granici sa Sandžakom, lenjirom mere odgovarajući dovod vode, našao se tu i digitron... Tolko stotina metara puta tolko stotina maraka, plus za rezervoar milion maraka, neka bude dva, da se nađemo na milion i po, dete, je l pišeš? (To se obraćaju starijem tridesetogodišnjaku, po zanimanju mlađem inženjeru u firmi, zaduženom za kompjuterizaciju poslovanja, koji stoji pored stola i lupa po digitronu. Piše dete, piše.) A pazi, ako u prvoj fazi ponudimo... hop, rezervoar skoči na susedno brdo i idemo ispočetka. Kako psihijatar, sa kojim razgovaram, nije naporan kao raznorazni ludaci sa kojima inače komuniciram, uspevam da delujem na svim frontovima - sa njim razmatram pravilnu ishranu, pratim kretanje rezervoara po izohipsama i pride se mislim: A koji će andrak ovoj trojici Del boy? Svaki od njih može žmurećki levom nogom da šutne onaj rezervoar na 121

130 ispravno brdo, a posle, ono-puta-ono, možda bi mogli i dečka da angažuju da obavi ceo posao. Oni bi mogli mirno da se prepuste vinjaku i strategiji kako da za posao obrlate predsednika predmetne opštine. Ali niko ovde nije naivan, sa potpisom profesora univerziteta ova ponuda ima mnogo više šanse za uspeh. Vidiš kako reketiranje može da se izvodi i na drugarskoj osnovi, a ja uvek mislila da je to neki prljav poso. Ipak ostajem sumnjičava prema uspehu ove logističke operacije, moje iskustvo sa političarima je da oni padaju na te Dr-Mr-Fr fore samo do trenutka dok se ne pomene lova. A i situacija u društvu je sve složenija, poizbacivani sa fakulteta i državnih instituta, mnogi su se okrenuli politici, pa je sva prilika da je predsednik opštine na kojeg natrčiš i sam neki Dr-Mr-Fr. Kud ćemo ovako pametni i školovani? 63 Del boy žuri na predavanja, Marko na redovan posao, te nas troje napuštamo face of the place. Na ulici se pohvalim Del boyu da pakujem doktorat, Sofronije dao zeleno svetlo, kod Hranislava sam htela da prođem na žuto ali je insistirao da sačekamo zeleno, i to je u redu... E, zabole ga đoka, to je otprilike bila Del boyeva reakcija (pogledom, bez reči). Srdačno se rastajemo na autobuskoj stanici preko puta fakulteta. Odlazim kući, bez ikakve namere da i ovaj put isečem vene. Naime, ceo dan sam srećna. Ne samo zato što sam srela svoje stare starije drugare, posle toliko vremena. Već 63 Ravno u dupe, što bi otpevao Džoni Štulić. 122

131 upravo zato što ih dugo nisam sretala na redovnoj bazi. Mislim, oko posla. Znate, tokom ovih deset godina, kako sam se povukla u školu, povremeno sam zapadala u ozbiljne dileme da li sam pogrešila ili nisam. Najčešće kad smo švorc. Ili kad počnem da razmišljam koliko je moje bavljenje naukom, sada i ovde, čist larpurlartizam. Ali ja sam ove ljude danas zatekla na istom mestu gde sam ih ostavila pre deset godina, kada sam dirigovanje politikom građenja ovoga grada prepustila drugima 64. Ista mala loše kopirana podloga, izgrebani lenjir, digitron sa četiri računske operacije, flomaster valjda kupuju na redovnoj bazi, kao i vinjak. Drugi gradić (na granici sa...), druga brda i doline, naš posao. Jedan je u penziji i radi za mlađeg, mlađi (šezdesetogodišnjak) je stekao svoju firmu u iznajmljenom stanu, treći juri između državnog i privatnog posla da nahrani familiju, a četvrtog neću ni da pominjem, da ne kvarim dobro raspoloženje. Možda meni ipak nisu sasvim ukrali prethodnih deset godina? Ako je tako, to mogu da zahvalim samo sebi i (ipak) ispravnoj odluci da se manem našeg posla. I imam pravo da budem samozadovoljna ceo dan, na stranu što Del boya, naučnotehničkog šibicara i malog privrednika svetske klase, bole... šta god ga već bole. 64 Šipak, ako se dobro sećam, posle mog odlaska opet je bila neka reorganizacija u Zavodu i to su odeljenje ukinuli ili pripojili nekom drugom. Toliko ikome treba politika građenja, sa mnom i bez mene. 123

132 U SOROSOVOM KUMROVCU Predala sam doktorat u maju 2000, tačno po dogovoru. Krajem juna sam diplomirala Javnu i lokalnu politiku, upravu i upravljanje, u NGO školici. Sve ko pravo, radila sam i završni rad. Već znate o alternativama, kriterijumima, interesnim grupama i finansijskim ograničenjima, pa ne bih da gnjavim. Ne bih ovo ni pominjala da u maloj školi nisam dobila i malog mentora, koji je ispao mentorčina i po. Ajde što ima skoro dva metra, to je nevažno. Napišem jedne večeri potpuno nepoznatom čoveku e- mail, ja sam ta-i-ta, sa programa tog-i-tog, radila bih završni rad sa temom tom-i-tom, u njemu bih dala to-i-to. Pazi sad: Igor mi odgovori odmah ujutru! Obeća da će mi se javiti telefonom sledećeg ponedeljka, kad dođe s puta, između šest i osam. Javi mi se tog sledećeg ponedeljka, u sedam-nula-nula, što je, rekla bih, tačno između šest i osam. Zakaže mi sudar, sutra u podne u Irish pubu. Dođe u zakazano vreme, izvadi naočari i moj predlog teme, uredno ispodvlačen (dok je bio na putu) zelenim mastilom i sa komentarima ispisanim po marginama. Dogovorimo se uz dve cigare, treću popušimo onako, da dovršimo kafu i fucnemo malo stanje u komunalnoj delatnosti. Rad ću mu predati za dve nedelje, njemu zatim treba još nedelju dana da ga pročita. Između ostalog kaže: 124

133 Ja se u višekriterijumsku optimizaciju uopšte ne razumem. Onoliko malo koliko sam o tome čitao, čini mi se... I ispali nekoliko pasusa potpuno ispravnih teorijskih principa mojih metoda, odlično opaža slaba mesta u primenama, diskutuje kako bi se ona mogla izbeći. Ovaj čovek, koji se u sve to, po sopstvenim rečima, ne razume, ne samo da je savršeno informisan i vlada terminologijom već kapira filozofiju višekriterijumske evaluacije! Dobro, on zaista ne poznaje odgovarajuće matematičke metode, i ne mora da ih poznaje. Moj Sofronije, koji metode ne samo da poznaje nego ih i izmišlja, nema taj redak dar koji se zove širokougaoni pogled na svet. Koliko je samo sati i sati razgovora gluvih između nas dvoje zbog toga protraćeno. A tek Hranislav, koga ama baš nikako ne bih mogla nazvati mojim, na stranu teorija informacija, Milena, mačke i ostale redundanse, koji je do perfekcije izreklamirao sopstvenu rigidnu simplifikaciju širine. Dokle će prodavanje muda za bubrege biti najuspešnija trgovina na Beogradskom univerzitetu? Za Igora, naime, u našem visokoškolskom obrazovanju, po važećem Zakonu o univerzitetu, mesta nema. Rečeno-učinjeno, sve po unapred utvrđenoj dinamici. Da budem iskrena, taj završni rad je bio poprilična reciklaža mojih starih radova, i pri tom nisam bila baš preterano pedantna, kao što, uostalom, nikad i nisam. Ali ima ko jeste: Igor je bez frke rasporedio sva nedostajuća slova, skratio par podnaslova, pronašao neku rečenicu bez glave i repa, 125

134 izmenio ime jednom kriterijumu u preciznije, preporučio mi Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica da proučim pravila o upotrebi zareza, dao mi dve-tri zanimljive Internet adrese na kojima mogu naći ono čime se ja bavim, saopštio da ćemo od jeseni zajedno raditi na jednom projektu... Ostajem zahvalna stranim donatorima školice i odgovorno tvrdim da nisu bacili ni jednu jedinu kintu, bar što se tiče Igorovog angažmana i mog povratka u verujuće 65. No, najveći šok sam doživela na odbrani rada, kada mi je, popunjavajući zapisnik, rekao: Znate, ja se uopšte ne slažem sa višekriterijumskim pristupom ovom problemu, ali ovo je izvrsno urađen rad. Naravno da se ne slaže, Igor je urbo-ekonomista, pri tom ljuti zagovornik tržišne ekonomije. Danima sam okolo prepričavala ovu SF izjavu, u životu ništa slično nisam doživela uključujući i demokratu Brajana. Evo, ne slažem se ni ja uopšte sa njegovim jednokriterijumskim, ekonomskim, pogledom na svet, ali bih sa ovakvim profesionalcem pristala da radim uvek, pa čak i po cenu pristajanja na njegov perfekcionizam, što mi nije baš najjača karakterna osobina 66. Šta sve alternativno raste po ovoj varoši dok ja sedim u kući! E, promrdaćeš sestro, kažem sebi. Ne mogu da se uzdržim i da vam ne ispričam nešto što nema baš nikakve veze sa ovom pričom ali mi je osvežilo bar 65 Mislim na veru u profesionalizam, koju sam davno izgubila. 66 Proučila Klajna, pomirila se sa sopstvenim nedoumicama oko zareza. 126

135 jedno nedelju od tih dana kada sam upoznala Igora. U stvari, i ima veze, jer ovo je i knjiga o muškarcima. Ja Igorovo ime znam već nekoliko godina, čula sam ga od Kikija. Izgleda da smo Igor i ja jednom čak i radili na istom projektu ali se nikad nismo sreli. Rekla sam vam, u Kikijevom i mom timu on je zadužen za filozofiranje a ja za računanje. A kako je računanje jedna skaredna intimna radnja, koja se ne obavlja na javnim mestima, na sastanke je išao Kiki. Elem, prisetim se ja da mi je ime poznato, te temeljna kao i uvek okrenem Kikija pre prvog sastanka sa Igorom: Onako. Frajer je OK, ali ima problem kaže moj naučni guru kroz nos. Ima kraću nogu? Nema. Nego, on je onako, XL, ali zamišlja da je XXXL. I još? ispitujem dalje. Nema dalje. Ako nema dalje onda nema ni frke. Bar sam se nadutih tipova u životu nagledala. Na tom prvom viđenju sa Igorom, spomenem Kikija. Objašnjavam sa kim ja to u životu radim. Da, znam ga da li sad ovaj malo pušta paru na uši? Uvek smo lepo sarađivali, uspevamo da podelimo posao... to sam ja uporna da iščačkam nešto. Šta ja znam, zavisi od ukusa, ja sa takvim ljudima ne umem da radim vidim da je bolje da umuknem, a nije ni red, čoveka prvi put u životu vidim. 127

136 E, sad, u čemu je poenta? U tome što je Igor stvarno XXXL. Doduše, nije ni Kiki baš bez osećaja, Igor se ponaša kao da je XXXXXL. Sve je samo pomereno za red veličine, naviše. Tolerišem, prvo zato što je dečko, to im je u prirodi, drugo, ja još nisam upoznala nekog ko je stvrano XXXL u svojoj struci. Hoću da kažem, ovaj čovek nije folirant baz pokrića. A i Kiki je sujetan do bola, obično to uspešno krije, ali ovaj put se odao. Da na pravdi boga ukine čoveku dva X- a na intelektualnom planu! Mora malo u mašinu: Alo, Kiki, ljuta sam. Ko je tvoja najbolja drugarica? tajac. Samo mi lepo reci ko je tvoja najbolja drugarica? frkćem. Dobro, ti, ako baš mora. I na šta to liči da mi takve stvari radiš? Da me dovedeš u tako neprijatnu situaciju. Ajde da te ništa nisam pitala, nego ti vadim reči prstima iz usta pola sata a ti mi ne kažeš osnovno. O čemu ti uopšte pričaš, šta histerišeš? Juče sam upoznala Igora. Pa šta? Pa ništa, samo mi nisi rekao koliko je dobar frajer pauza od jedno trideset sekundi, kad će već da uvedu te video-telefone, propade mi provod. Ne znam, meni se on ne sviđa, nisam peder Kiki Samurajac štekće na japanskom. 128

137 Ne moraš da budeš peder da bi znao šta je dobar frajer. Čoveče, u životu mi nije bilo neprijatnije. Da si mi samo rekao, da se malo uljudim, isfeniram kosu, našminkam se, ma, da se bar pristojno obučem, a ne ko za pijacu. Kad je ušao u onu kafanu mal nisam skliznula sa stolice. U kakvu kafanu? ovo je kanda bilo previše. Čujem kako guta knedlu, kunem vam se. U Irish pub, tamo mi je zakazao. Je l shvataš ti u kakvu si ti mene situaciju doveo, da napravim budalu od sebe? Ja nisam mogla pola sata da se sastavim. Ja, ja! Čovek mi pali cigaru a meni drhti ruka. Ne mogu prostu rečenicu da složim. Povlačim suknju. Mucam. Mislim, stvarno, uopšte nije bilo fer od tebe. Sledeća pauza je trajala oko minut i po, a rolling stones po Kikijevom grlu se baš glasno kotrljalo. Dobro, a šta je bilo oko tog rada? Jeste se dogovorili? hini istočnjački mir, neuspešno. Otkud znam, nešto smo se valjda dogovorili, ma ne znam ni šta smo pričali. Otfurala sam kući ko besna da držim dijetu. Kunem ti se, usta više ništa staviti neću, doživotno. Ako je tako, dobro. I srećno. Iznenađen sam da padaš na te fore, sa snobovskim kafanama, ali ako je tako... Srećno. I tebi. Ubila sam ga. Dokusurila. Pazi, ni reči o intelektualnim XXXL kvalitetima! Garant se samospalio! Vama mogu da odam tajnu, Igor jeste zgodan čovek, po svim standardnim merilima. Ali nije moj tip. I mean, kako 129

138 može da bude moj tip neko kome bi najbolje pristajala Barbikina keva? Ja sam, sa svojih sedamdeset kila, žena dobro fundirana u realnosti. Bez veze, posle smo mi sujetne. A popiće i Igor od mene što mi ne voli Kikija, samo da mu nađem slabu tačku. Iz čistog sporta. Nedugo nakon završetka školice, stiže mi poziv za međunarodnu letnju školu Modernizacija lokalne samouprave u jugoistočnoj Evropi, u avgustu, na Paliću. Tri nedelje?! Mora da vam zvuči sjajno. Meni je zvučalo napola sjajno a napola strašno. Sjajno je bilo to što je moja čvrsta namera da se aktiviram očigledno podržana i sa druge strane. Eto, zvali su me, valjda su znali šta ću im tamo. Strašno u ovom pozivu je bilo to što se Sava i ja nismo razdvajali na duže od nekoliko dana već skoro dvadeset godina, od kada je on došao iz vojske. Možete da se smejete koliko hoćete, ali tako je. Ja ne umem da spavam sama, ja ne umem da jedem sama, ja moram da pričam sa njim. Osim Save i Mede (koji jede, spava i priča sa nama) tu su i zidovi. Moja kuća. Iz koje ja tako retko izlazim poslednjih deset godina i u kojoj se jedino dobro osećam. Opet smo pred dvokriterijumskim problemom odlučivanja, ma kako to kretenski zvučalo. A kako je višekriterijumsko odlučivanje kompromisno, pronalazimo ga: Sava će srednju od one tri nedelje provesti sa mnom, na Paliću. Penzionerski odmor će mu dobro doći. Nikad dva bez tri, nikad tri bez četiri, nikad... kriterijuma za odlučivanje. Sranja počinju nedelju dana pred moj put. Vratio se Sofronije, pokupio doktorat i sastav Komisije za 130

139 pregled i ocenu doktorata (osim njega tu su i Kiki, Hranislav, Del boy i čika Lole, koji će on tu?). Kaže, sad će da sedne da piše izveštaj, samo da razreši neke manje nesuglasice sa članovima komisije. Kakve crne nesuglasice? Pa, Hranislav kaže, što se njega tiče u redu, ali ne može da se pređe preko toga što profesor matičnog predmeta, ima neke primedbe. Molim? Kojeg matičnog predmeta? Del boy ima primedbe. Na šta, moliću, on ima primedbe? I po kom osnovu su Sanitarije postale matične za programiranje realizacije gradskih investicija? Jako ste ih naljutili prvom rečenicom, stvarno, zašto ste morali tako radikalno... kao što rekoh, za Sofronija je sve na ovom svetu radikalno. Ja sam im rekao, dobro, izbacićemo prvu rečenicu... Dok pričam sa njim, a pritisak mi skače, listam doktorat. Počinje: Ovaj rad se bavi planiranjem komunalne hidrotehničke infrastrukture. Je l vidite Vi šta tu piše? Da zamenimo sa Ovaj rad se ne bavi planiranjem komunalne hidrotehničke infrastrukture, ili je i to radikalno? Možda je najumerenije ne bavi se ničim? Polako, smirite se, nije to, nego ste tamo nešto napisali da se to ne uči, pa ispada da Del boy to ne zna

140 A on, inače, zna?! uzgred, ja sam u prvom pasusu napisala da se planiranje ne izučava na dodiplomskoj nastavi na tehničkim fakultetima. Uzgred još jednom, a zašto bih ja uopšte radila taj doktorat da se sve to negde već uči? Ma znam da ne zna, nego, ne zvuči lepo, kao Vi tu njima nešto zamerate. Šta im koji moj zameram već sam kompletno prolupala pa to se ne uči nigde, a ne kod Del boya, ni u Americi se ne uči, grrrrr... Nemojte da se nervirate, sve će biti u redu, prepustite sve meni, samo mirno, rekao sam im, ako treba izbacićemo prvu stranu i gotovo. Vidim ja da im je skresao, u svom tradicionalnom maniru. A vidim i koliko je sati. Del boy bi malo njega da drka i zbog Floride i zbog Tajvana. Hranislav, pravedan i strog, takođe neće propustiti priliku da malo arbitrira. Ma nek se nose, svi zajedno. Sad ću ja još zbog njihovih gluposti da zamazujem moj lepi doktorat belilom. O, bezobrazluka, o, gluposti! Ja se usuđujem da njima zameram što ne uče decu planiranje! A ne zameram im to što ni sami o tome pojma nemaju? Pa i ne zameram im, samo nek me ostave na miru i neka se preganjaju preko nekog drugog. Uostalom, boli me uvo, tu je sad Sofronije, pa nek on ispravlja svoje krive Drine sa njima, nisam ja išla u Majami. Moja nervoza prelazi i na Medu. Šetamo ko zveri po kući, sudaramo se, ja kuvam i pušim se, njemu rep ko u veverice. Nekako skuvam i kafu, ali poslednjim tračkom razuma 132

141 odlučujem da je ne pijem srce mi lupa kao ludo a stomak mi je zgrčen, od besa. Zvono na vratima, super, ubiću poštara i smiriću se. Ulaze moji roditelji, tata plače a mama je siva u licu. Kod nas u familiji je sve naopačke, to ste već ukapirali. Sedaju, malo ćute, mama pretura po svojoj fascikli koja se zove Dokumentacija, pruža mi jedan papirić sa prikačenim snimkom: Imam metastaze na jetri. Moram hitno na operaciju. Tata istrčava na terasu, meni srce prestaje da lupa potpuno, ali se zato stomak zgrči još jače. Nije istina! Meda joj skače u krilo, ja ga nervozno oteram, pojma nemam zašto, i mama počinje da plače. Moram da priznam da ovo nije bio baš grom iz vedra neba. Serem, uvek je grom iz vedra neba. Mami su posle bombardovanja počele da se povećavaju vrednosti kancer markera u krvi. Stres, osiromašeni uranijum, bolest sama, nikad nećemo saznati. Već više od šest meseci živimo u jednoj svojevrsnoj rašomonijadi: markeri skaču, na ultra zvuku jetre postoji senka, na skeneru je, međutim, nema. Senka se pri tome, ne povećava u vremenu. Sve, apsolutno sve lekare koje poznajem, ili sam ih slučajno srela, ispitujem, molim ih da razmisle: šta može da se vidi na ultra zvuku a ne može na skeneru? Ne znaju, ljubim ih u pametnu glavu, sa sve njihovom prosečnom ocenom deset, sve su oni tamo lepo napamet naučili, a posebno famoznu rečenicu: To može da bude svašta i ništa, od slučaja do slučaja. Šta kaže njen doktor? njen doktor ne kaže ništa, to je jedna 133

142 mlada žena, onkolog, koja se posvetila nauci. U prevodu, statistici. Kolko ćeš da izdržiš borbu sa tom životinjom, po proceduri za lečenje. Moju majku je jednom utešila rečima da je i njena umrla od raka. Leba ti? Ne umem da prepričam osećanja koja su mi se tog dana pomešala u stomaku. Fizički mi je nemoguće da ih rekonstruišem a još manje artikulišem rečima. Od interesa za priču o doktoratu jedino je to da te večeri nije dolazilo u obzir da ja bilo gde putujem, a posebno ne na tri nedelje: Ne mogu da ostavim mamu da čeka nož sama. Ne mogu ja da sedim negde sama i čekam šta će biti sa njom. Ne mogu da ostavim Sofronija i komisiju bez kontrole, zasraće se nešto. Počinje ubeđivanje, prvo Sava, pa prijatelji, Sofronije... svi tvrde da, naprotiv, moram da otputujem. Da se smirim, odmorim, pripremim, opustim... Od čega da se odmorim kad deset godina ništa ne radim, bar po sopstvenim merilima? Za šta da se pripremim, ako boga znate, u stvari bolje da mi na ovo pitanje niko ne odgovara. Kako, bre, da se opustim? Na kraju presuđuje mama. Ona putuje. Na dve nedelje, na planinu, kod prijateljice. Kaže, lekari su joj preporučili 134

143 planinski vazduh 67. Ima i ona svoje svetle trenutke, razložno je objasnila da svi sada treba da budemo malo sami i razmislimo. Ništa joj nisam verovala, naravno, ali je prosto bilo besmisleno da ostanem da sedim u Beogradu, a ona nije tu. I krenem na Palić. Vesna, tehnički sekretar letnje škole, još ranije mi je dopustila da biram sa kim ću deliti sobu. Odabrala sam Pavlinu, Bugarku, jednokriterijumski. Bila je skoro mojih godina. Mislim, šta da radim u sobi sa nekom mladom devojkom koja je pošla u zezanje? U autobusu razgledam ekipu: sve devojke izgledaju mi kao da su ih navatali na radnom mestu, na štajgi. Ispostaviće se da je u pitanju samo međugeneracijski jaz. I moje desetogodišnje sedenje u kući, pa ja uopšte ne znam šta se nosi po letnjim školama. I gde je ta Pavlina? Ovde niko sem mene nema četrdeset (i kusur) godina, a i ja sam stavila naočari za sunce. Mladići su, nasuprot devojkama, ozbiljni. A i samo ih je trojica 68. Jedan od njih je Boban, jedini koga znam od ranije. On je, kao i obično, zabrinut. Kao i obično, ne kapiram zašto je zabrinut, iako provodimo tri sata u autobusu ćaskajući. Dočekuje nas Vesna. Ona nije zabrinuta, ljuta je ko ris. Opet ne kapiram zašto, jedino razumno objašnjenje je da sam ja ovde pala s Marsa, pa zato ništa ne kapiram. Vesna nešto smuva na recepciji i ja dobijam sobu sama. Kao što 67 Planina je u stvari neko selo iznad Čačka, gde se ona penjala po drveću i brala šljive! Pripremala se za operaciju! 68 Ostali dolaze direktno na Palić. 135

144 rekoh, u mom rečniku je sama ružna reč, ali ja sam se malo prepala od ove zoološke bašte. Ipak bih da sam sama, hvala ti buduća prijateljice. Na svečanom otvaranju govori i Profesor, Đurđin otac. Šta će on ovde? Zatim idemo na koktel, pa na večeru. Sačekuju nas na vratima zadnje terase restorana, gde ćemo se, inače, hraniti sledeće tri nedelje, sa zaleđenim čašicama sa kajsijevačom i dunjevačom. Lepo piće. Oba. Svi stojimo, osim Profesora i još dvoje-troje predebelih, mogli su vala i meni jednu stolicu da ostave. Stajem pored njega, Vesna je zauzeta, Boban je u nekom ćošku i dalje zabrinut, a ja nikog drugog ovde ne poznajem. Da nas sad vidi neki nemački radnik na traci, koji svoju teško stečenu dnevnicu izdvaja za razvoj demokratije u jugoistočnoj Evropi! Nazdravlje! smeje se Profesor. Nazdravlje! održavam konverzaciju. I nema razloga za brigu, sve je na svom mestu. Mi smo ovako navikli i glupo bi bilo da je drugačije. Nego, izvini ako sam te ja uvukao u sve ovo. Ma jok, taman posla, može da vam zvuči kako god hoće, ali mene ovo stvarno zanima. Zvuči mu kao da ga zavitlavam, vidim mu na licu. I okreće se Debelom pored sebe, koji je, sva je prilika, čovek za vezu između onog nemačkog radnika i jugoistočne Evrope. Predstavnik donatora. Uzgred, sledeću zaleđenu čašicu pića popili smo na svečanom zatvaranju. Ipak je to gospodin Nemac, za njegove 136

145 pare ima da se šljaka. Predavanja, work-shopovi, fakultativne posete... trajali su bukvalno po ceo dan. A šta smo tamo učili, pa to nije zanimalo skoro polovinu polaznika, ne verujem da bi zanimalo vas. Meni je, lično, bilo interesantno, uključujući i neka predavanja koja sam već slušala u školici nekoliko meseci pre toga. Naime, nastava se, kao i diskusije, odvijala na engleskom. Hoću reći, taj engleski je povremeno umeo da bude jako interesantan. Vannastavne aktivnosti su se odvijale na bugarskom, ispostavilo se da je to jezik koji svi najbolje znamo. Dobro, pokušaću da sredim misli i ispričam vam par crtica iz života naše letnje škole, sistematizovanih u tri kratka eseja, kako su nas tamo učili 69 : Velikosrpski nacionalizam i njegov uticaj na zagađenje odnosa u jugoistočnoj Evropi Pretpostavljate da smo svi tamo bili na neki način odabrani. Ljudi skloni globalizaciji ili makar regionalizaciji, otvoreni za otvoreno društvo, govorimo bar tri svetska jezika (svoj, engleski, i naravno bugarski), demokrate u duši i telu... Da mi je da znam na šta li liče oni koji nisu odabrani? Rumunka je moja imenjakinja, otac Srbin, majka Mađarica, jedna baba Nemica. Jedna Moldavka ima ruske roditelje, druga moldavske. Na prvom work-shopu se njih tri načisto počupaše oko najvećeg pesnika na svetu, ne znam kog, te 69 U stvari, uopšte nas nisu tako učili, šeguvam se, na bugarskom. 137

146 rođen je u Rumuniji, te pisao je na moldavskom, nije nego je rođen u Moldaviji i pisao na rumunskom, ma sve se dešavalo u Rumuniji na rumunskom, jok nego u Moldaviji na moldavskom, zapenile žene pa zaboravile na nas i prešle na taj jezik, koji je da je. Kad su se osvestile, stanu da se izvinjavaju mi to ne razumemo. Mislim se, drage moje, kad bi vi znale koliko vas dobro razumemo. Bugarska delegacija ide i korak dalje u mirenju nepomirljivog: njihova predstavnica Tanja objašnjava da im je diskusija bezvezna, jer je sve to, ta Rumunija sa Moldavijom, u stvari Velika Bugarska, a ostale dve Bugarke sa razumevanjem klimaju glavom, na engleskom. Nesrećni direktor škole se izbezumio, pa sve zvera levo-desno da se u žbunju ne krije neki Donator i hvata beleške. Ali to nije sve, Velika Bugarska u dve reči objašnjenja proguta i Crnu Goru, to je bar logično, Crno more, Crna Gora, isti koren istog geografskog pojma. Naš siroma predstavnik Crne Gore, po zanimanju Kandidat za predsednika Mladih liberala, ne može da veruje ušima: pa nije valjda džaba trošio juče onolike engleske riječi da nas uputi u autohtonost crnogorskog jezika. Ipak se ne da, poteže zadnji adut, Kraljevića Marka, Crnogorca, a šta bi bio. Mala Bugarka vrišti, oće da se bije! Ne mogu da se uzdržim: Pozdravili vas Makedonci! Marko je Makedonac i žrtvujem najjačeg Srbina svih vremena, od kojeg mi je, intimno, mnogo draži Šarac, za nastavak ove uzbudljive diskusije. Uspelo je. 138

147 Mi Srbi, isprva smo se držali dostojanstveno. Ko da bude tolerantan ako ne domaćini? A bilo nam je i zabavno da registrujemo nova potencijalna žarišta sukoba. Naravno, dok nije stigao i naš pacijent: nekoliko predavanja o regionalizaciji trebalo je da održi neki čuveni hrvatski mirovnjak, a od kad im je predsednik FK Partizan riknuo, i saborski zastupnik. Da vidimo i to čudo. Stiže pravo na kafu, u bašti kuće na čijem su se tremu održavala predavanja. Tu mi, dva puta dnevno, stojimo oko stola petnaestak minuta i uglavnom izboljšavamo stranu donaciju kesicama nes kafe koje smo kupili u samoposluzi. Novi razgovara sa hrvatskim predstavnikom, Ivanom, znaju se odavno, ne slušamo baš pažljivo jer je neko opet popio svo mleko i raspravljamo na koga je demokratski red da skokne do kuće, do frižidera. U jednom momentu čujem: A slušaj stari, kaj ti vrijedi Srbima pričat o kulturi! bar pet pari ušiju je čulo što i ja, i isto toliko očiju se okrenulo u njihovom pravcu. Novi se smije, bila je šala, tek da se razbije led. Razbio je. Prvo predavanje o regionalizaciji počinje historijskim dokazima da Herceg Novi pripada Hrvatskoj i nikome drugome. Bugarke dremaju, hrvatski student histerično pokušava da novinom ubije muvu koja šeta po stolu. Muva polako, peške, odlazi i smešta se na svesku Kandidata za predsednika Mladih liberala. Ako, mala, sedi tu, tu si sigurna kažem joj ja glasno, s obzirom da je i Kandidat u stanju blaženog dremeža, iako su 139

148 granice njegove domovine direktno ugrožene od strane mlade hrvatske demokracije. Ne, no ću je ja mučit! odgovara liberal letargično. Već na sledećem času saznajemo da bi Hrvatska i Bosna lako nekim bilateralnim sporazumom rešile nesmetani prolazak hrvatskih turista kroz Neum, ali je nezgodno to što bi onda i Srbiji i Republici srpskoj moglo nešto slično da padne na pamet. Stvarno nezgodno. I dalje niko ne reaguje. Na kraju je ipak preterao, za jednog mirovnjaka, I mean: saznajemo da Hrvatska, krivicom Srba, postaje ekološka država. Nakon što su Srbi (sami) otišli iz Krajine, Krajina je potpuno opustela, žive duše nema: Tamo sad samo rastu šume i ostalo rastinje, caruju medvedi, silaze i do Knina, potoci puni ribe... Pa naselite Krajinu Kinezima, to kod nas ima uspeha savetujem ja, pošto mi je već prešlo preko nosa. Ma ne, nije važno, Krajina je i tako u nacionalnom dohotku Hrvatske i ranije učestvovala sa tričavih pet posto! nije ni ovaj mutav, uteši me u dve reči. A možete i Irancima čujem Bobanov glas, prvi put od kada su diskusije počele. Vrag je odnio šalu, čak i on reaguje. Sjajna ideja, oni su stočari, u Krajini ima pašnjaka, možda bismo ipak tom praznom prostoru mogli nać neku namenu i pomoći gospodarstvo Hrvatske ovaj je od zajebanijih tipova u tom njihovom Saboru. Ili amebama dodaje Boban, ustaje i odlazi. Boli ga noga, na bugarskom krakata, i ne može više da sedi. 140

149 Uticaj tranzicije and regionalnih sukoba na društveni život mladeži u jugoistočnoj Evropi Glavni društveni život odvija se tokom ručka i večere. Imamo par slobodnih sati posle ručka, tačnije sat i po. Neki odu na plažu, većina da dremne. Tek posle nedelju dana navikavamo se na ritam i ostaje nam snage da posle večere odemo na kafu. Nekoliko puta smo sedeli i malo duže, jednom pravili party (bugarska reč za žurku), uglavnom sedeli na obali sa flašom vina i pričali političke viceve (opet na bugarskom 70 ). Toliko rano, pre ponoći, nisam odlazila u krevet vekovima. Fine with me, almost with everybody, but not i za bugarsku delegaciju, odnosno njen mlađi deo. Dve dvadesetpetogodišnje devojke, advokati u nekim nevladinim organizacijama. Lepe, pametne, sposobne i mlade. Leto je, one su u inostranstvu (makar to bio i Palić), hajde da se provodimo. Na raspolaganju imaju četiri zgodna momka. U stvari samo jednog: Lajoš je iz Subotice i svake večeri ide kući. Boban i Boris su potpuno nezainteresovani, njih dvojica više vole da posle večere piju kafu sa mnom i Vesnom, koje možemo da im budemo mame. Ja maltene bukvalno, Vesna mentalno. Da ne pomislite da drnjkam 70 Uzgred, svi ti vicevi, pričani na različitim jezicima, su identični, pojavljuje se jedino raličit treći lik, Voze se avionom Klinton, Putin i.... Treći je Sloba, Delčo, Franjo... Toliko o otuđenim centrima moći i njihovoj moći da nas zasmejavaju. 141

150 gluposti 71, uglavnom vodimo ozbiljne, polumračne razgovore, umereno ogovaramo i posle ture pića se razilazimo. Vesna radi, umorna je. Bobana boli noga, mora da leži. Boris bi da čita. Nemam baš neke pametne ideje šta bih radila, pa se povlačim i ja. Na raspolaganju je dakle naš Mladi liberal. Čuj na raspolaganju, više je nego raspoložen. To devojke odbija, normalno. Interesne sfere su se iskristalisale u drugom pravcu, prema Bobanu i Borisu. Ljudi moji, to u životu nisam videla, dubile su na glavi, presvlačile se po pet puta dnevno 72, dolazile kompletno našminkane na jutarnja predavanja, zabacivale kosu, prekrštale noge oko vrata, upadale im u sobe u po noći da traže nešto bezveze, divlje 71 Drnjkanje gluposti je lupanje gluposti, na bugarskom. Drnjkanje nije nikakav prostakluk, ali gluposti mogu da budu, zavisi od smisla rečenice. 72 Svi eksponati sa sofijskog buvljaka su doputovali na Palić. Stotine nevidljivih bretela, zatezača, potezača, koji ti pomžu da hodaš okolo gola, sa minijaturnim krpicama (užasnih boja) prilepljenim na najintimnijim delovima tela. Na jednom ručku komentarišem najnoviju kolekciju, koju još nismo imali prilike da vidimo: Gospode, kako će se ove spakovati? Ta nema da brigaš kaže Lajoš u tradicionalnom dramatičnom panonskom maniru sve te njine aljine mogu da se spakuju na, ovako, zapreminu ovih mojih bermuda, u malo veći šlajpik. 142

151 igrale u kafiću u kome niko ne igra, a ova dvojica ko seoske mlade. Na kraju su počeli direktno da ih izbegavaju. Batali bre ti srbski smotanci ljuti se na njih najstarija, Pavlina, u pola glasa, misli, ne znam ja bugarski dovoljno dobro i ne razumem se u smotanci. Naljutila je ona mene. Odaću vam jednu tajnu. U stvari tri 73 : Lajoš, Subotičanin, bio je vojnik JNA u Sloveniji Povlačio se s vojskom gotovo osam meseci, prvo iz Slovenije, zatim iz Hrvatske. Neće da priča. Boban, Beograđanin, malo je mlađi. Taman toliko da redovni vojni rok, kao osamnaestogodišnjak, odsluži negde u Slavoniji. Dve i po ratne godine. Neće da priča, a i boli ga noga. Boris nije bio u ratu, samo ga je proveo u Banja Luci. Tri godine, udaljen desetak kilometara od prve linije fronta. Neće da priča. Eto drage moje zašto je regionalna saradnja, makar na planu neobaveznog seksa, propala. Dok su se one radovale prvim kontingentima jeftine šarene kineske i turske robe koja je pristizala u njihovu zemlju u tranziciji, neko je ovde našu mladež motao po šumama, gorama i ostalom blatu. Toliko da smo svi postali smotanci, da nam nije ni do čega. Nadam se privremeno, makar za generaciju ovih divnih, 73 Mladi liberal bio je suviše mlad za vojsku, uostalom njega zanima politika a ne ratovanje. 143

152 pametnih momaka i njihovih domaćih devojaka, koje, koliko sam videla, još nose crno, sivo i dronjavo, i usred leta. Posledice života u totalitarnim režimima po zdravlje ljudi srednjih godina u jugoistočnoj Evropi Ivan, naš Hrvat. Znali smo da na Palić dolazi i predsednik najveće hrvatske mirovne nevladine organizacije, iz Osijeka. Ivan je najstariji polazinik škole, ima preko pedeset godina, profesor je na Ekonomskom fakultetu, planinar... Na prvim predavanjima, svaku malo oštriju diskusiju smiruje rečima: Ma ljudi, lakše, Hrvati smo, dogovorit ćemo se! gledamo ga prigodno izrečenom. Nepatvoreni hrvatski mirovnjak! Za ručkom saznajem da je Srbin iz Smedereva, otac military face, pa je tako na kraju u životu zaglavio Osijek. Majka mu je Hrvatica, ali su, izgleda, i on i otac raskrstili sa njom još pre Maspoka. Ivan je veliko pedesetogodišnje dete. Šali se, organizuje nas, sa njim ova letnja škola počinje da liči na stajaću ekskurziju, a on na pionirskog rukovodioca. Razveden je, ima odraslu ćerku pred udajom, upravo je u potrazi za majkom za svoje drugo, buduće, dete 74, sina. Moja i Savina ideja o njegovoj nedelji na Paliću propala je zbog maminog odlaska na planinu. Nema ko da čuva Medu. 74 Time su pale u vodu ideje koje smo imale Lili, Moldavka, i ja da udamo svoje vremešne drugarice u Osijek. Šteta. 144

153 Zato ja za prvi vikend idem u Beograd, da vidim moje mačore i brata koji dolazi iz Francuske na odmor. Ivan će isti vikend provesti u Novom Sadu. Hoće da iskoristi teško stečenu vizu i obiđe prijatelje. Čekamo autobus na C, sat vremena. Svi koji su me ubeđivali da treba da putujem bili su, izgleda, u pravu. Sranja koja sam u Beogradu ostavila mi se u svom punom obliku vraćaju u svest tek na toj autobuskoj stanici. Pričam Ivanu o (svim) ratnim godinama, gnjavaži sa doktoratom, koja, eto, nikako da prestane, maminoj bolesti, operaciji. Ima i Ivan pun kufer: sa dolaskom predsednika FK Partizan na vlast svi Srbi intelektualci u Osijeku su izgubili posao. Manje-više izgubili. U njegovom slučaju to je bilo manje, samo isključenje iz nastavnog procesa. Ostao mu je minimalc i kabinet u kome je morao da provodi, zatvoren, osam sati dnevno. Zarad narečenog minimalca. Nije smeo da kontaktira sa studentima. I tako već deset godina. I onda si ti našao smisao života među decom cveća? sa razumevanjem ću ja malo da ironišem. Smisao njegovo dupe. Objašnjava da je njihova mirovnjačka NGO u suštini humanitarna organizacija za osiječke Srbe koji su ostali bez posla u lijepoj njihovoj. Dobiju stranu donaciju, onda smišljaju akcije dele sugrađanima cveće, pevaju po ulici, crtaju po pločnicima, pozivaju na mir. Kada imaju projekat svi su prijavljeni u redovan radni odnos, plaćaju socijalno i penziono osiguranje, država reketira belosvetske zadribande koje nemaju druga posla 145

154 nego da ulažu lovu u te peace-brother-peace gluposti. Njihova NGO nema nijednog stalno zaposlenog. Kad potroše donaciju, solidarno svi pokupe svoje radne knjižice, idu na biro rada i čekaju sledeći. Ne bi li makar na taj način ovi sredovečni lekari, profesori, inženjeri, advokati... nekako dočekali državnu penziju. Kad već za njih, kao Srbe, normalnog posla nema. Pa dobro, ti bar imaš nešto što se zove posao. Makar bio i minimalac. Ih, za popušit! tu ga već odlično razumem. Od čega živiš 75, kad nemate projekat? Snalazim se. Vozim taksi na divlje. Bog te, ti ko da živiš u Americi, brzo napredujete vi Hrvati. Po povratku iz Novog Sada mi kaže: E, stvarno sam u Novom Sadu bio ko Amerikanac u Parizu. Vozikao sam se taksijem od ćoška do ćoška i vodio društvo u odličan francuski restoran! onda nastavlja u pola glasa: U poverenju, osećao sam se kao poslednja svinja. Meni sve jeftino, a ovi moji, kruha u kući nemaju. Ma nema veze, u Hrvatskoj ja često nemam kruha. Pa i nema veze. Nema veze s mozgom sve to što nam se dešava. Ako i pođemo od optimističkog stanovišta da će mladi jugoistočne Evrope kad-tad doći na normalu 76, moja 75 Doktore ekonomskih znanosti i umjetnosti. 146

155 generacija ga je trajno izduvala. Ne mislim samo na Ivana, nego... Pavlina, moja nesuđena sobna koleginica. Lepa žena, uredna, doterana. Na svoj način, koji nije moj način, ali ja nikada nisam živela iza gvozdene zavese, pa nešto i ne žudim za slobodnim bojama. Pavlina se udala rano, u osamnaestoj, i rodila ćerku. Ona i muž su studirali u Sofiji i podizali dete. Pavlina je hemičar, šta će ona ovde? E, duga je to priča. Posle završenih studija oboje su dobili posao u Sofiji. Njen muž lako, njegov otac je bio načelnik neke južne bugarske oblasti, koliko shvatam mnogo važna faca. Sa snajkom je išlo malo teže, Pavlinin deda je bio Rus, belogardejac. Pa iako Pavlina nikada nije upoznala dedu, koji je umro u nekom zatvoru odmah posle drugog svetskog rata i dolaska crvenih Rusa, svekar nikako nije uspevao da očisti ovu fleku na njenom poreklu. Zaposlio ju je jedva, na održavanju laboratorijske opreme, pranju flašica i epruveta u nekom institutu. Da je Pavlina pametna i sposobna žena, shvatili su ubrzo i njeni šefovi: radila je kao istraživač ali je zvanično i dalje bila zadužena za higijenu. I primala odgovarajuću platu. Stanovali su u predgrađu, vraćali se kući po mraku, dete je raslo po jaslicama i obdaništima, a oni su želeli još jedno. Vraćaju se u rodni grad, tamo su babe i dede, pomoći će. Ali u rodnom gradu je njen davno olađeni deda još veća smetnja nikakvog posla za nju nema. Rađa i drugo dete, uči jezike, kaže, ne zna kako 76 Uključujući i moje drage srbske smotance i preveselu bugarsku delegaciju. 147

156 je preživela te godine, misli na svoju glavu, ne na stomak. Sedi u parku, devojčica se igra, a ona se u sebi preslišava organsku hemiju, ne sme ništa da zaboravi. Onda i kod njih stiže demokratija. Njen svekar pada u nemilost, sada i muž gubi posao. Ispostavlja se da Pavlina sve te godine nije uzalud radila na sebi, ona dobija posao u nekoj bugarskoameričkoj agenciji za pomoć maloj privredi. Izdržava muža i decu, pomaže muževljeve roditelje. Nekadašnji važni čovek ima penziju 40 maraka. Imaju veliki stan, ostao iz starih vremena, otkupljen za dž. kao i ovde, koji nemaju čime da greju. Babu i dedu su iselili u vikendicu, da kopaju neki vinograd. Ma, sad mi je najveći problem da u septembru diplomiram. Šta bre da diplomiraš? Pa ekonomiju. Pre četiri godine, kad sam počela da radim za Amerikance, upisala sam ekonomiju. Znaš, u našoj zemlji ništa drugo više nije potrebno sem pravnika i ekonomista. Treba mi ta diploma zbog posla. Kad si učila, crna ženo? Usput, ma nije to ništa, običan ekonomski fakultet. Luk i voda. Ti si potpuno luda! gledam je onako lepu, mirnu. Nego, mnogo ti je lepa kosa. Uvek sam želela tu crvenu boju, ali to izgleda može samo prirodno, i tako dugačku. Nikada nisam imala dugačku kosu, slaba mi je. 148

157 Koj moj prirodan, kana smeje se. Daj, ja sam bela ko ovca, od dvadesete godine. I ova iskusna hemičarka mi dade neki komplikovani recept za stavljanje kane, sa jajima, pikavcima, kafom, petrolejom, limunom, sto bogova, nema šanse da zapamtim. Napisaće mi. Odosmo na piće, ja na vinjak, ona na Ballantine s, samo to pije, ipak su oni u tranziciji. Lažem, pije i rakiju, kad je dobra, kaže. Stomaklija joj se sviđa. Poslednjih dana na Paliću svi smo se već unervozili, malo nam je dosta. I lokalne samouprave, a i jednih drugima. Mene dodatno hvata panika od svega što me čeka. U međuvremenu se ispostavilo da hirurg, koji treba da operiše moju majku, dolazi iz Italije, sa neke konferencije, tek sredinom septembra. Specijalan neki hirurg, reći ćete. Pa da znate da i jeste, s obzirom da u desetomilionskoj zemlji jedini radi operacije jetre 77. Dakle, hitna operacija će malo pričekati, baš se svi radujemo daljoj neizvesnosti! Ali ima i boljih vesti: Savi posle više godina isplaćuju dug za neki posao, od koga smo davno digli ruke. Odlučujemo da ovaj novac pametno spiskamo, i odemo na letovanje, posle tri godine. U Tursku. Pošto se vratim sa Palića, ostaje mi deset dana da operem i ispeglam sve po kući, pa na more! Samo da znate da sam na kraju dobila knjigu, kao najbolji đak. Profesionalac. 77 O procentu alkoholičara i prigodnom broju obolelih od ciroze da ne govorimo. A možda i po neko trezan ima žešće probleme sa jetrom? 149

158 DESET DANA KOJI SU PROMENILI SVET 78 Znam da vam naslov ovog poglavlja zvuči pretenciozno, ali meni se stvarno nebo sručilo na glavu a tlo izmaklo ispod nogu. I tom prilikom se napravila tolika zbrka da, na nesreću po ovu priču, nema šanse da sačinim suvislu rekonstrukciju događaja koji su usledili. Pošteno, nit su bili suvisli, nit su bili događaji, ako mi je to neko opravdanje. Tek, po povratku sa Palića, pravo s vrata zovem Sofronija: Dobar dan, profesore, ja stigla. Lepo sam se provela, bili ste u pravu, promena mi je... to ja godinama pokušavam sa njim da uspostavim prijateljski kontakt. Ne očekujem prigodan respond, zašto bi meni pošlo za rukom nešto što nikome nije? Prelazim na stvar: Nego, jeste li napisali izveštaj, šta je novo? Pa nisam još, ima nekih komplikacija počinje da zamuckuje nešto mi se oni tu, ne znam kako da kažem... Sofronije nije baš tip viđen za portparola, ali ovaj put stvarno previše secka reči. Šta je bilo? Još ništa, znate oni mnogo nešto zatežu... Ko zateže, šta zateže, o čemu se uopšte radi, šta pričate? sad već i ja počinjem da mucam i levom rukom tražim iza sebe stolicu da sednem. Hidrotehničari. 78 Moj svet, da ne preterujemo. 150

159 Koji hidrotehničari, mi pričamo o izveštaju komisije? njemu je izgleda udarila vrućina u glavu. Znam, Hranislav, Del boy i Lole, u stvari ne Lole, on je nekako neutralan, ali je hidrotehničar. Poznato mi je da je Lole hidrotehničar, kao i ostali, ali hoćete mi napokon reći to što imate da mi kažete! U stvari nemam ništa da Vam kažem, oni se mnogo ljute. Na koga? Pa na Vas. Zašto, zbog prve rečenice? već počinjem da besnim i po peti put objašnjavam Sofroniju sav besmisao ove situacije. On nije čovek sa kojim bi se moglo tračariti, sada me najednom i za to zabole. Znate, meni se sve čini da svo to zamešateljstvo uopšte nema nikakve veze ni sa mnom ni sa mojim radom. Da su to tamo neka vaša fakultetska neraščišćena posla. Pa jeste, dešava se i to ponekad da kandidat nastrada zbog... šta ja znam. Znate li ili ne znate? Ja takve stvari uopšte ne slušam i ne volim njima da se bavim. Neću da znam... a ja baš volim da se bavim takvim stvarima, naročito tuđim, po svojim leđima, ma daj čoveče! Koleginice, mene politika uopšte ne zanima i neću u nju da se petljam! Koja politika? Kakva politika? Fakultetska kadrovska politika? Pa ovaj čovek je redovni profesor, on je završio sa 151

160 kadrovskim politikama na fakultetu, mogu da mu ga duvaju, sa Del boyem na čelu! Ništa mi nije jasno. Mora da sam od silnog demokratisanja po Paliću naglo postala naivna, pa najednom slabo kapiram šta to rade otuđeni centri moći po Građevinskom fakultetu. Dobro, pokušajte sada polako da mi kažete šta se desilo. Ništa, Hranislav je na putu, kada se vrati ponudiću im kompromis, da se uvaže neke od njihovih primedbi... Kakvih primedbi? Ma to nije važno, važno je da pristanu. Kako nije važno, kakve primedbe oni mogu da daju, kad pojma nemaju o čemu se radi? Jeste li se uopšte konsultovali sa Kikijem? Ako Vi ne umete da branite planerski deo rada, on će Vam pomoći. Naravno da je važno kakve su primedbe, ako su besmislice, što se od Del boya može očekivati, onda je lako... Samo se Vi ništa ne sekirajte, prepustite sve meni kao da sam ovu rečenicu već čula, pre skoro mesec dana? Jedino što su onda imali samo manje nesuglasice, a sada su već na kompromisima. E, na zdravlje! Panično zovem Kikija. Nas dvoje se nismo čuli duže od dva meseca. Prvo je on otišao na odmor, pa ja na letnju školu. Ćao, čujem da te veseli Sofronije nije zvao oko doktorata, a da li si bar ti pročitao poslednju verziju? Je l ti se sviđaju korice? 152

161 Kog doktorata? Pa mog. Znam da je tvog, ali otkud meni tvoj doktorat? Kako otkud, ti si član Komisije za pregled i ocenu. Od kad? Od pre dva meseca. Prvi put čujem. Ma daj, ne izvodi, prave probleme, a ti sad našao da treniraš duhovitost. Ko izvodi, ozbiljno. Niti sam dobio rešenje, niti sam dobio rad, a za probleme sam čuo, tražio te Marko. Nije imao tvoj novi broj telefona pa sam mu dao. Marko? Marko. I šta kaže Marko o problemima sa mojim doktoratom? ovo već ozbiljno počinje da liči na šetala ti se keva po krovu. Ništa, u stvari hteo je da priča ali sam ja rekao da razgovara sa tobom. Nisam hteo da se mešam, reći ćeš mi ti ako hoćeš. Ne zezaš se to za komisiju? Zvaću odmah fakultet da proverim i javljam ti se. Sva isprepadana zovem Marka: Halo, Romi je, kaže mi Kiki da ste me nešto tražili? sad se ja pravim luda, kao, tako ću čuti nešto lepo. Jeste, znate, nije za telefon, možete li da dođete sutra do mene? 153

162 Naravno, a o čemu se radi? sad već ne mogu više da se foliram da sam nezainteresovana. Oko doktorata? Toliko mi je Kiki rekao. Je l neka katastrofa u pitanju? Ali Romi, pa ništa na ovom svetu nije katastrofa. U stvari i jeste i nije, nemojte da se sekirate, ništa nije vredno toga. E, stvarno si diplomata, a ja u kući nemam ni tabletu leksilijuma. U to zvoni i Kiki, tek da me potpuno dotuče za danas. Zvao je sekretarijat Građevinskog fakulteta, gde mu je rečeno da se oni ne sećaju da li je on u Komisiji za pregled tog problematičnog doktorata. Tim rečima. Kikija je teško iznervirati, ali je plavuša uspela: Da li biste ipak proverili. Jer ako je doktorat problematičan, a ja član komisije, možda bih da se upoznam sa problematikom. Nakon dva meseca. Proverili su, jeste član, i rešenje i rad su mu poslati tad-itad. O, gle čuda, o, gle zabave - nikada nije stiglo. Potpuno pomahnitam, ovo više nije nikakvo zezanje. Mogu samo da zamislim Del boya kako u Hranislavljevom odsustvu obilazi kabinete, sekretarijat, računovodstvo, foto-kopirnicu, i melje. O problematičnim redovnim profesorima na Floridi and Tajvanu, koji su elektroinženjeri (sramne li profesije) i njihovim problematičnim kandidatima koji se bave glupostima i sad njemu daju da se na to potpisuje. Ne bih se čudila i da je ovaj neobični gubitak pošte njegovo maslo. Samo ga je činjenica da je bilo već popodne, tj. laboratorija verovatno zaključana, spasila da mu ne odem tamo i 154

163 razlupam sve one pelcere sa bakterijama o glavu. Smiri se, budalo, ideš prvo ujutro kod Marka. Smiriću se kad se izvrnem, zauvek. Ujutro se zaputim u Beogradsku kanalizaciju, pravo mesto za klozetske priče o mom doktoratu. Marko se sav smotao, pita za mamino zdravlje, ja pričam, hoću kafu, neću sok... Putovao sam neki dan sa Del boyem, u stvari bio je ovde, nije nego smo se slučajno videli ajde čoveče počinji, šlogiraću ti se ovde na sred stola, boli me uvo gde vi putujete pa smo pričali, u stvari on je pričao... Šta je bilo, šta vam je svima? Oni su se dogovorili da je najbolje da Vi povučete doktorat i odnesete ga negde drugde, gde se to uči! Čekajte, polako, šta je rekao? Ko se dogovorio? potpuno, ali potpuno sam se oladila u trenutku. Hranislav, Del boy i Lole su seli, kao hidrotehničari... Kao šta su seli? Pa kao hidrotehničari, i analizirali, da ste Vi to nešto radili što nije iz naše struke, i da bi najbezbolnije bilo da tiho povučete doktorat. Mogu da zamislim Del boya, kako brižno, ortački, poverava Marku kako su se oni dogovorili. Za moje dobro, naravno. Eto, ja tiho povučem doktorat, a oni mi, za uzvrat, valjda onda neće ništa! Bezobrazluka li! U mojoj viziji Del boy je u onoj ispucaloj jakni od skaja, od pre dvadeset godina, jedino ne vidim gde sedi. U kolima, na putu za 155

164 Tezgu? Ovde? Kod Branka u firmi, u nekoj kafani? Što, naravno, i nije važno. Važno je da se ništa oni nisu dogovorili, ovo sam ja na probi?! Uvlači i Marka, pa zna li taj čovek za granice? Prvo, recite Vašem prijatelju da ja ništa ne povlačim. Neka stave primedbe, ako umeju da ih stave. Drugo, da znate, ja sam u doktoratu radila... i obavestim Marka šta sam ja to radila. Budala, mislim na Del boya, baš je našao kome da dođe sa ovom žvakom. Marko i ja smo zajedno radili bar na pet različitih programa razvoja beogradske kanalizacije, on ispred svoje firme, ja ispred svoje. On zna kako se to ovde radi. Na moju priču Marko počinje nervozno da se smeje: To je on meni rekao da ja već trideset godina ne radim u struci?! Jeste, ni Vi, ni ja, toliko on zna šta je njegova struka. Pa to je stvarno originalna tema, i stvarno se niko do sada njome nije teorijski bavio, a trebalo je... I čiji je to posao ako nije naš? Hvala na podršci, ali ovo je stvarno svinjarija. Nego, jeste li se Vi konsultovali oko teme sa Kikijem, zašto niste radili doktorat kod njega? Šta imam kog đavola da se konsultujem sa Kikijem oko teme, pa mi to radimo zajedno već petnaest godina!? Uzgred, ja jesam htela da radim doktorat kod Kikija. Ali Kiki predaje na Prostornom planiranju, koje je smerpodstanar na Geografskom fakultetu. Kiki je još pre pet 156

165 godina otišao sa predlogom moje teme kod tamošnjeg dekana, obazriv čovek, da pita je l može. Može, što se dekana tiče, ukoliko Kiki ima moć da izlobira za temu na matičnoj Geografiji. A matična Geografija obično osporava sve teme smeru za Prostorno planiranje, ispali dekan celog fakulteta, bez blama?! Je l čujete vi njih, ko da si došao da im tražiš stambeni kredit bez učešća, treba ti veza, kakva veza, ceo lobi, da prijaviš temu za doktorat! Ko da se prijavljuješ na konkurs za Velikog majstora masonske lože! Ne pitajte zašto, pojma nemam, nema ni Kiki, a, znajući ga, nije ni pitao. Ako ste sada načisto zbunjeni prostorno planiranje, kanalizacija, geografija, stambeni krediti, optimizacija, građevinarstvo i ostali slobodni zidari, manje ili više matični smerovi, eto i vama dokaza da se ja očigledno bavim nekim potpuno nebuloznim stvarima. A čime se bavi Beogradski univerzitet, to je već za čisto strahopoštovanje, bez dodatnih pitanja. Bilo kako bilo, nismo imali moć za lobiranje na fakultetu M. Marković, bogu hvala. Eto, tako sam ja napravila profesionalno logičniji izbor da doktorat radim na svom fakultetu. A ne kod mentora koji bi, eto, slučajno, znao čime ću se ja to baviti. Glupo mi je da sve ovo objašnjavam Marku. Neverovatno je kakve mistifikacije oko tih magistarskih i doktorskih diploma postoje u glavama ljudi, pa makar bili i vrsni stručnjaci kao Marko. Ubiće nas negativna selekcija, za te mistifikacije imamo zahvaliti onima koji su titule stekli prešavši preko svojih objektivnih mogućnosti. Sećam se nekog malog gradskog oca, više kao 157

166 gradskog teče, bog da mu dušu prosti, po osnovnom zanimanju molera, koji je posle završio dopisni Ekonomski fakultet na Rijeci 79 i postao budža. Ulazio je kod Kikija i mene u kancelariju sa rečima: Gde ste, moji doktori i magistri? a tu smo, radimo za tebe. Napisali mu posle magistarski, pa sam ja ispala iz konkurencije za jutarnju smotru. Počeli da mu pišu i doktorat, ali ga izdalo srce. To je bilo u davna vremena, kad su naši političari još umirali od viška holesterola, a ne od metka ili teške mehanizacije. No, vratimo se Marku, on je drugar, hoće da pomogne: Razgovarao sam sa Del boyem dugo. Sve sam mu rekao. Podsetio ga i ko je sve doktorirao e, divno, tu priču najviše volim i kako je njega deda Miloje oterao u Zagreb, pa neće valjda on sad da bude takav idiot... nemoj više da me braniš, molim te! Kad smo već kod toga, Zagreb više nije u Jugoslaviji, pa ja ne mogu tamo da idem da doktoriram. Ali ću vašeg prijatelja, zbog ovog bezobrazluka, transportovati tamo bez vize. On se tamo očigledno dobro snalazi, za njegovo dobro, koliko i on za moje preporučuje da ja povlačim doktorat zato 79 To je ono - platiš, pošalju ti pitanja, ti odgovoriš, zakuneš se nad brojem svoje osobne karte da nisi prepisivao, i vratiš poštom na Rijeku. Pre petnaestak godina bilo je vazdan gradskih funkcionera sa baš tom diplomom. 158

167 što on o tome ne zna ništa! A i zato da bi malo drkao Sofronija. Ruku na srce, ova tirada mi je bila potpuno bezvezna, mislim, pun Zagreb, smrdi na kilometre, sve od onih koje sam ja tamo deportovala. Oprostite, bivša braćo, ovaj nije ni za bolje ni za gore od onoga gde već jeste, da fermentira u svojoj laboratoriji. Vidim, Marko se uznemirio od moje burne reakcije, pa spuštam loptu. Doneću mu za neki dan jednu kratku verziju doktorata, čisto da vidi čime se mi to ne bavimo. Kaže, zvaće Del boya, razgovaraće s njim opet. Bolje ne zamolim ja, bojim se da ga nisam ubedila, on je moja dušica. Na izlazu iz Markove kancelarije sretnem u hodniku jednog kolegu, koga baš ne mirišem najviše: O, de si lutko? Imaš cigaru? Šta pušiš? od grebatora su mi najmiliji oni što biraju. Classic i vadim pljuge. Ja sam mislio da vas tamo kod Sorosa bolje plaćaju, bar marlboro ipak uzima. Jok, službena pljuga nam je Lucky Strike. Al sam trenutno undercover i krenem prema izlazu, čekaj, čekaj, šta bre ovaj sere? Je li, bre, šta pričaš ti? Ne pričam ja, ceo grad priča da si se privalila kod Sorosa. Da si celo leto predavala na nekom kursu za strane plaćenike. Ha, ha, ha. Nešto oko izbora sigurno? Je l ima nešto i za mene? Ko bi reko, sve mala naivna

168 Ej, ne pričaj gluposti, nego reci ko šta tačno priča. Malo mi je problema na fakultetu. Pa to, na fakultetu, neki treskaju vratima i preporučuju da ti Soros potpisuje pozitivne izveštaje na doktorat. Ko to treska vratima? He, mnogo me pitaš, sve i da znam, nije zgodno da prenosim takve stvari... Ma nosi se u pizdu materinu! i ja tresnem vratima, koja uopšte ne tresnu jer imaju hidrauliku. Kući sam stigla ko furija. Zovem Sofronija, nigde ga nema. A šta uopšte da mu kažem, zvučaću ko ludak? Mirna sestro, kako smo učili, hajde prvo da razložimo problem na alternative: Alternativa 1: Hranislav je Sofroniju rekao da ne može da se pređe preko Del boyevih primedbi 80, eto, jedan mali kolegijalni flić i sa njegove strane, ništa strašno, i otputovao da osvaja kakve planinske visove. A Del boya onda poneo žar: baš bi bilo lepo da se Sofroniju kandidat povuče! Mala ćuška za Sofronija, a za mene, ko te pita. Što jes-jes, ja se sve vreme ponašam tunjavo, verovatno mu delujem zastrašljivo. Da su se oni nešto stvarno dogovorili, valjda bi to rekli Sofroniju. Ili bi zvali mene, pa rekli meni? A ne ovi pokvareni telefoni preko Marka. Uostalom, 80 Čitaj, sitnog zvocanja koje slušamo svi već tri godine. 160

169 Hranislav i Marko se jedva poznaju, ako se uopšte poznaju. Alternativa 2: Ko to tamo lupa vratima, i o Sorosu? Možda sam onog soma pre vremena poslala na ono mesto, možda bih iščačkala nešto više? Iz ovog ugla Sofronijevo pominjanje sopstvene rezolutne apolitičnosti može da ima sasvim drugačiji smisao. Znate, ja uopšte nisam paranoik, makar ne koliki bih mogla biti, živeći u ovoj zemlji. Ovo mi se ipak ne sviđa. Zovem Đurđu, prepričavam joj razgovor u hodniku. Razne mi stvari nisu jasne: Niko na fakultetu nije znao da idem na Palić. Sem Sofronija, ali on je to, zarad lične sigurnosti, momentalno zaboravio, garant. Nema šanse da je o tome glasno govorio, posebno ne u onoj twilight zoni od njihovog kabineta. Oni, naime, tamo skoro da ne otvaraju usta. Ja nešto i nisam krila gde idem i šta radim. Pričala sam sa prijateljima, ali su svi pouzdano znali da idem kao student, a ne kao predavač. Uzgred, ne vidim nikakvu vezu između mojih prijatelja i Građevinskog fakulteta. Sofronije iz gornje stavke, takođe je bio pravilno informisan. Ako smestimo lupanje vratima u realno vreme neko lupa dok sam ja još na Paliću?! Moja draga drugarica, kojoj sam se ja još od davne sedamdeset treće smejala kad počne da psuje majku 161

170 prisluškivačku na svako krckanje u telefonskoj slušalici, sada se smeje meni. Đurđa, naime, ima značajno iskustvo sa Sorosovim Kumrovcem, gde predaje svakog leta na nekoj drugoj školi, a i šire, sa krckanjima svake vrste. Koja si ti ćurka, otkud znaju, pa šta misliš šta radi šest miliona policajaca zemlje Srbije?! Ajd ne seri, keve ti. Prvo i prvo, da li ti misliš da na Paliću, gde se održava po dvadeset sličnih skupova godišnje, niko ne radi za policiju? Pa, verovatno neko i radi, ali... ne dam se ja da me ubaci u tripčinu. Za početak, radi onaj mali plavi kelner, koji voli da melje s gostima... pazi, pazi, može biti, mali je mnogo glup za kelnera, može biti da je tajni agent, sad se i Romi češka po glavi. Onda velika, krupna recepcionerka, što obično radi noćnu smenu. A ona zgodna? Ma jok, ona je prirodna plavuša. Onda onaj njihov šef, i on mi je sumnjiv. Pa vlasnik kafića... A kad si tako pametna, otkud njima ideja da sam ja predavač a ne student? Lepo, tu onda otpada turistička agencija, koja mi je isto bila sumnjiva, oni su znali kako je počela sad ću joj još i ja biti sumnjiva! Prvo, bila si sama u sobi, sve vreme. 162

171 Jesam, pa šta? Pa ništa, profesori su imali jednokrevetne sobe. Onda, jesi li se vucarala okolo sa mojim ocem? Ne bih rekla da smo se baš vucarali, više smo, kao, par puta sedeli u holu i restoranu... Je l vidiš! Ali, tu su bili i drugi! Profesori! U stvari, jeste, ne misliš valjda da sam jurila sojke sa Bugarkama. Onda je sve jasno. Šta je bre jasno? Bila si u jednokrevetnoj sobi, vidno starija od ostalih riba hvala na komplimentu, draga sedela sa matorcima koji su stalno pod prismotrom, šta ćeš više? Slušaj, ja stvarno nemam ništa protiv da mi neko pravi policijski dosije, ako baš nema druga posla. Ali me strašno ljute dezinformacije. Oću da mi ga daju da ispravim sve što nije tačno, a reći ću im jasno i glasno mnogo više nego što... Donesi i meni moj, kad već ideš u kancelariju smeje se. Đurđa baš ume da uteši čoveka. Sedim i zamišljam ogromnu recepcionerku i malog plavog kelnera, u uniformama saobraćajaca, imaju ono belo na rukavima. Dolaze na fakultet, pitaju portira gde sedi moja komisija. Vode ih kod Hranislava, on u omiljenoj uniformi rezervnog vojnog starešine. Dolazi čika Lole u uniformi Vojvode od 163

172 Karlovca, Karlobaga i Virovitice (preterujem), Del boy čuo za frku pa visi sa simsa u svetlarnik, da ga ne umešaju. On je u uniformi od skaja, naravno. Dugo, tiho i ozbiljno razgovaraju, ne znam šta, mnogo gledam filmove, ali ne toliko. Ne, ona je luda, onaj som iz kanalizacije je lud, ovo nije istina. Te noći sam, u snu, na glavi imala beretku, na nogama bele čarapice. Sva tako doterana, kao u Alo, alo, satima sam se skrivala po polumračnim amfiteatrima onog američkog univerziteta gde su snimali O jagodama i krvi. Ujutro sam zaključila da je sve to bezveze, i da samo treba da skratim Del boya za glavu. I tako mu je čist višak. Akcija, idemo kod Cane da časkom završimo sa njim. Cana će lepo da pozove Peru, dekana 81, on će da kaže Hranislavu da veže kuče, i gotovo. Gotovo, malo manjana. Cana će prvo da se dogovori sa Milančetom, onda će Milanče da se dogovori sa njom oko strategije, onda će njih dvoje da naprave simpozijum na temu kako obraditi Peru... važno je da se ja ništa ne sekiram. Cana mi otkriva i tajnu Del boyevog ponašanja: Znaš, on tebe tretira kao konkurenciju. Izvini, a kakva ja njemu mogu da budem konkurencija? Pa, kad doktoriraš. 81 Cani, naravno, ne pominjem Sorosa, ako već nije zavirivala u taj moj dosije - ostavimo joj nešto za lektiru. Zezam se. Jeste da ona nije član nijedne partije, ali ona sinoćnja priča sa Đurđom nije mi baš potpuno izvetrila. 164

173 Pa šta kad doktoriram? Ali on svakoga vidi kao konkurenciju, ako dođeš na fakultet. Ma jebo vas sve Građevinski fakultet, ženo, bre, mrzim tu zgradu od septembra Nesmanjenom žestinom. Znam, al znaš i kakav je on... I poveri mi po šesti put kako je Del boy još onomad, pre tri-četiri godine zvao da je upozori... Ispostavilo se da imam zašto da se sekiram, i da Canino i Milančetovo ispitivanje terena nije bilo baš bez smisla. Naime, izokola saznaju da se Pera, dekan, posvađao sa Hranislavom. Zvuči malo neverovatno, pre će biti da se Hranislav posvađao sa njim. Zašto, moliću fino? Kompletno ludilo: zato što je dekan Elektrotehničkog fakulteta na ulaz postavio bilmeze koji pretresaju studente i ne dozvoljavaju odstranjenim, tj. amputiranim, profesorima da uđu u ovaj javni objekat. A to je, ako niste znali, isti ulaz za tri fakulteta. Da ne bi mnogo talasao međ radikalskim dekanima, Pera se dogovori sa dekanom Arhitekture da za njihove studente i slučajne prolaznike otvore bočni ulaz. To je strašno zasmetalo Hranislavu?! Tolerantan je do bola. I tako, sad njih dvojica ili ne govore ili jedva govore, nema šanse da Pera smiri Del boya preko Hranislava. Pa dobro, zašto Pera to ne uradi izravno, on je dekan? Šipak, di sme! Zna se kome Del boy pripada. Ništa vam nije jasno? Nije ni meni, osim zašto mrzim ovu visokoškolsku instituciju. Niko se ne leči. 165

174 Da se ja ipak javim Sofroniju? To što on ne voli da sluša šta se okolo priča je njegov problem, ovo je definitivno moj. Opet, ako počnem da mu pričam Janko, Marko, Cana, Pera, Žika... kakva sam sva razlepljena, ništa mu neće biti jasno. Kao što ni meni nije. Napisaću mu ! Evo, sad sam htela da ga priložim u originalu, ali ću imati milosti. Ja sam definitivno nepopravljiva skribomanka. Ukratko, izložila sam mu Del boyev pakleni plan da me isprepada preko trećih lica da povučem doktorat. Kao i da to ne dolazi u obzir. Podsetila ga da postoji i peti član komisije, Kiki. I da, za promenu, jedini poznaje problematiku iz mog rada. Pa neka to iskoristi, u moju korist, ako mu nije teško. Posle malo i pričamo telefonom, spominje mi da postoji nekakva skica nekog njihovog negativnog izveštaja, ali već pogađate, samo da se ja ništa ne sekiram, da ne dižem galamu. Samo da ja mirno odem u Tursku, već će on njima ponuditi kompromisni izveštaj i sve će biti u redu. Kakav sad kompromisni izveštaj, pobogu profesore? Pa, staviću u izveštaj nešto od onoga što oni tu hoće, pa ćete Vi to da uradite. A šta oni tu hoće? Ništa. Pa onda je sve u redu. Ne moram ništa da uradim to sam ja malo zajedljiva. Nije ne prima se Sofronije na šalu. Ozbiljno, šta tu piše? Ništa, nije važno, prepustite sve meni. 166

175 A da odem ja da se prijavim u Hag sama, dok je još vreme? Možda mi priznaju kao olakšavajuću okolnost što sam do sada sve prepuštala Sofroniju? Bar mi je obećao da će se konsultovati sa Kikijem. Ali mojih deset dana je isteklo, sutra putujemo u Tursku. Ne samo da se nisam spakovala, ništa nije bilo ni ispeglano. Mami, ne bih li joj prekratila vreme pred odlazak u bolnicu, zadajem gomilu besmislenih domaćih zadataka. Uglavnom vezanih za zimnicu. A u Turskoj žive Turci, turskim načinom života. I prilično ih ima. Hotel je bio praktično na auto-putu, kojim su po celu noć fijukali kamioni, avioni i ostala sredstva za proizvodnju buke. U onoj panici nisam ponela ama baš ništa za čitanje. Srećom, trećeg dana sam se tako strašno otrovala nekom ribom, pa sam narednih par dana imala šta da radim - crkavala sam. Bili smo u Efesu i Smirni, celo putovanje je zbog toga dobilo smisao. Umrla je moja ujna. Pokušali su to da sakriju od mene, na naš tradicionalni familijarni način, ne bih li momentalno ukapirala da nešto strašno nije u redu i sledećih pet sati provela istražujući istinu. Sve iz turske telefonske govornice, postavljene u pustom prašnjavom turskom sokaku, negde oko ponoći. Divno jedno letovanje, provela sam ga u groznici stotine malih Sorosa lupaju nekim ogromnim vratima od operacionih sala, žure na nečiju sahranu; Del boy u dvorištu fakulteta meša katran u velikom kazanu, a čika Lole čerupa još živu gusku; Sofronije na moje oči počeo da se smanjuje, do veličine mrava, na 167

176 kraju mi nestao iz vidnog polja. Na javi, Sava ljut što sam neraspoložena, toliko sam želela na odmor i jedva smo skupili lovu. Šta predlaže? Da tražim nadoknadu materijalne štete od Građevinskog fakulteta? Ili bolje od Sorosa, on ima više love? 168

177 TRAGEDIJA ZABUNE - NASTAVAK Po povratku kući saznajem da je Hranislav još na putu, da je na putu sada i Sofronije, kraćem od par godina, iskreno se nadam. Sve ovo saznajem od Kikija: Dakle, ništa se u međuvremenu nije dogodilo? Mogla sam mirno da ostanem u Turskoj još jedno petsto godina? I jeste i nije. Upoznao sam se sa Sofronijem. Keve ti, je l ti se đajsvi? uzgred, upoznali su se odavno, na mojoj odbrani magistarskog, al su obojica očigledno posenilili. Vodi ga kući. Poslao mi je taj njihov izveštaj i svoj predlog kompromisa. Na šta to liči? Smrdi. Pa verovatno smrdi, čim je njihov. Mislim na kompromis. Ma koji će mi kompromis, daj šalji mi taj njihov izveštaj. Ne mogu, obećao sam Sofroniju. A i bolje da ti ne skače šećer bez potrebe, u pravu je čovek, džabe ćeš da se nerviraš, a i ovako ćeš da se nerviraš. E, ne trabunjaj, govori šta piše... Kako da ti kažem, ja u životu nešto odvratnije nisam pročitao. Uh, dobro je, ti stvarno umeš da zadovoljiš čoveku radoznalost, jesi bre normalan, šta piše? 169

178 To ti je, ovako... pauza dugačko. Ne zezaj me, ko boga te molim, nego pričaj! Ma ne zezam te, nego ne znam kako da ti kažem, na prvi pogled to su neke ozbiljne primedbe, tako, napisane... Šta su primedbe? E, luda ženo, nije važno šta su primedbe nego ko ih je napisao. Pa ko ih je napisao? Tri člana komisije. Je li bre, koji ti je? Mani me se danas. Nosi se. Otkud ja znam ko je pisao. Napisano je, ali još nije potpisano, to je važno. Kao, tu nema nikakve hidraulike, pa se stavlja pod znak pitanja koncept višekriterijumske optimizacije... Del boy, magarčina. Pazi, to su sve budalaštine, kao zavijene u neke stručne oblande, međutim to tako odiše jednom netrpeljivošću, patološkom mržnjom, šta ja znam, je li, bre, ti, koga si ti, bre, njima ubila? Mržnjom, kažeš? Pa znaš, ja još nikad nisam pročitao da je kandidat iskompleksiran a doktorat mu pri tom subverzivan, na primer. Makar ne u zvaničnom izveštaju komisije, možda piše u nekim policijsko-psihijatrijskim spisima... i tu mi Kiki izdeklemova jednu rečenicu koju sam posle danima naglas ponavljala, ne bih li je dobro zapamtila. Od silnog 170

179 ponavljanja sam je zaboravila, toliko je bila suvisla i melodična. Subverzivan? A da se ne pominju i strane agenture? Ne baš tim rečima. A kojim se rečima pominju? Ostavi me, obećao sam čoveku da neću da pričam sa kandidatom pazi, sad sam ja Kikiju kandidat i dosta. Nemoj da se ždereš unapred. A da se malo i ti nosiš, sa sve svojim nevladinim organizacijama, šta si koji moj njih imala da trpaš? Šta da vam kažem, ponekad i ja ostanem speechless. Naime, nemam pojma o čemu ovaj govori. Vidim da od Kikija više ništa neću saznati, pa skratismo priču. Sofronije s puta dolazi kod njega da porade na kompromisnom izveštaju. Postavim razumno pitanje: Izvini, a ako već postoji negativan izveštaj, zašto vi ne izađete sa pozitivnim, đonom? Meni to zvuči logično, naročito ako kažeš da ti taj kompromis smrdi. To nemoj mene da pitaš, nisam ti ja mentor. Valjda on bolje zna te ljude, ja ih u životu nisam video. Valjda zna kako s njima treba. Valjda rekoh naglas, više da sebe ubedim. Prvo što sam posle ovog razgovora uradila bilo je da nađem nevladine organizacije u doktoratu. Pogađajte triput gde su bile: Nigde! I šta sad Kiki lupeta? Da nisu i do njega stigle priče o Sorosu? Mislim, znao je on gde ja idem i šta radim, ali ne i da se od toga pravi frka. Taman posla, pa da 171

180 mi još jedan član komisije zbriše u apolitični mikro-kosmos. No, bar sam ovu misteriju ubrzo razrešila, zahvaljujući svojoj upornosti (čitaj histeriji). Panično sam ispreturala sve papire koje imam i našla nesrećne nevladine organizacije, na jednoj šemi, u kućici 3x1 cm. Pod rednim brojem dva. Inicijatori višekriterijumske evaluacije mogu biti: 1. Državne institucije; 2. Nevladine organizacije; 3. Građani. Eto, to je bilo nacrtano. Najveći crnjak je što dotična šema postoji u prethodnim verzijama doktorata, ali ne u definitivnoj. Ko to tamo luduje nad nevladinim organizacijama u nevažećim verzijama rada? Pa ja sam taj crtež izbacila, kao višak, mnogo pre nego što su nevladine organizacije postale registrovane ispostave stranih agentura?! Ovo je već za kompletnu paranoju! Neko se mnome bavi mnogo detaljnije nego što se ja bavim samom sobom 82. Druga, i mnogo važnija, nedoumica bila je ko je autor tog nesrećnog izveštaja. Od toga zavisi rasplet ove drame. (Treba li uopšte da vam kažem, drage moje, da smo već u sredini septembra 2000, duboko zašli u drugi mesec od kada ne spavam; manijačim po kući i šire; vodim unutrašnje dijaloge sa komisijom, ponaosob i grupno; ne kuvam, ali 82 Uzgred, nikada nisam saznala kome su tačno zasmetale NGO. Moraću da pitam Kikija, kad se skine embargo sa ove priče. Za jedno dvesta godina? 172

181 zato prekomerno žderem; sikćem na sve što mrda, uključujući i mačku... je l treba još da nabrajam?) Dakle, da vidimo šta su ključne reči iz izveštaja koje sam od Kikija izvukla: mržnja subverzivno nema hidraulike sporan koncept višekriterijumske evaluacije. Ajde što je kretenski, nego je i kontradiktorno: Prvo otkačim čika Loleta, on nikoga ne mrzi, subverzivno je za njega komplikovana reč, a ostale dve keywords već zalaze u domen sadržaja doktorata, sa kojim on nema baš ništa. Pošteno, nisam sasvim sigurna ni da je pismen, s obzirom na to koliko je usmen. Hranislav ume da mrzi. Subverzivne reči liče na njega. Čini mi se da mu se za hidrauliku, generalno, jebe u životu, time se on ne bavi. On je višekriterijumsku optimizaciju, u Sofronijevom obličju, doveo na Građevinski fakultet, da nije sada u sporu sa samim sobom? Zvuči mi blesavo. Del boy? On već tri godine tandrče kako njega u mom doktoratu nema, doduše ne znam po kom osnovu je sebe poistovetio sa hidraulikom, ali ajde, kad kaže. Koncept VE mu jeste sporan. U stvari, sporan mu je Sofronije, kao živo biće s pravom na vazduh i rad, ali Sofronije je za njega isto što i VE. Pošto već sebe vezuje s hidraulikom, tek ovo zvuči (njemu) logično. Međutim, upotreba reči subverzivno u Del boyevom rečniku više je nego subverzivna. Onda ona 173

182 mržnja: Del boy nije hladan, mržnja je hladna, ma to je Kiki malo preterao u interpretaciji. Da vidimo šta nam je još poznato: Hranislav je sve vreme na putu, Del boy se bavi zastrašivanjem preko Marka. Na osnovu skromnih informacija, koje sam i vama prenela, i ovog genijalnog samostalnog rasuđivanja dolazim do glavnog osumnjičenog za ubistvo mog doktorata, za sada u pokušaju - to je Del boy i niko drugi. Potvrde ove teze pljušte jedna za drugom: Posredna potvrda 1: Odlazim u školu i čujem da sam se za svega nekoliko dana mimoišla sa Del boyem. Šta je njega poteralo da se zaputi u zvezdarske šume, da nije mene lično tražio? Jok, upisuje neko dete u srednju zidarsku školu u našoj ulici, pa svratio do Cane da pita da l zna komšije, i to: Da nije opet nekog zapošljavao na moje mesto? To dete na primer? ja bih bila malo maliciozna, ako nemate ništa protiv. Nije, ali mi se žalio. Ima problem. On kaže Cana, vidim da se i njoj više smučio. Ma keve ti? Jesi ga ponudila vinjakom, dobar je za probleme te vrste? Jok, on ima problem sa tvojim doktoratom. Pa je l mu pretežak problem? Može lako da ga reši, žilet, pilule, kanap, vatreno oružje, nameštena saobraćajka

183 bistar je on dečko, smisliće već sam kako će meni je, naime, sasvim svejedno. Izgleda da on tu ništa nije kriv. Tako kaže. On se ne bi u to mešao ali mora. Kaže, Hranislav ne dâ da doktoriraš. Prvo, on se meša još od prvog vagona, i to zdušno, a ne pod moranje. Drugo, Hranislav je Sofroniju rekao potpuno obrnuto. I, molim te, koje moranje da drkaš nekog u zdrav mozak! Zbog zvanja. Kog sad zvanja? Da nije sad i Hranislav u tripu da ću, kad doktoriram, da tražim da predajem i Hidrocentrale, zajedno sa Sanitarijama, a ujedno ću im se useliti i u stanove, vikendice, tucati njihove žene, konfiskovati pokretnu imovinu, sahraniti se u grobove njihovih predaka... Ma jok, zbog njegovog zvanja. Za nekoliko godina treba da dobije zvanje redovnog profesora, pa ne bi dotle da se zamera Hranislavu, znaš ga kakav je. Jeste, pa će i narednih nekoliko godina, kao i nekoliko prethodnih decenija, morati da glumi Hranislavljevog majmuna. Zvuči logično, ispravno i dostojanstveno. Sere, bre. Tvrdi pazar. Pošto mu je propao pokušaj da me, preko Marka, poplaši da povučem rad, sad pravi odstupnicu. Kao, on to samo izvršava naređenja, pušta plin. Ne znam baš, insistirao je da Hranislavu nipošto ne kažemo da nam je rekao ko stoji iza svega. Što je znak više da sam u pravu za sve što ti pričam, i da Hranislav to obavezno mora da sazna. 175

184 Kako? Ja ću da mu kažem kad poludim, ako Sofronije neće. A mora, ovo je sve ipak spletka protiv njega, a ne protiv mene. Nemoj samo mene da mešaš, obećala sam mu. Nemaš brige sestro, ja sam tu priču od njega lično čula bar deset puta za ove tri godine. Ne poverava se on samo tebi. To mi je, doduše, pričao mnogo pre nego što je počeo da pravi ovolika sranja, ej, da piše falš izveštaje i cenka se sa isprepadanim Sofronijem! Ali poslužiće. Posredna potvrda 2: Dolazi moj brat sa snajkom na večeru, dan ili dva pošto mi je Cana prenela Del boyevu ispovest da mu je redovna profesorska glava ucenjena od strane zlog Hranislava. Mislim, ovo je nažalost čista istina, Del boyeva tužna sudbina, koju je, uzgred, sam odabrao. Što, na primer, nije otišao da bude redovni profesor negde drugde, gde su pitomiji, gde nema nikakvih Hranislava 83? Ali da će Hranislav da se smara oko jednog pišljivog doktorata, to mi je prilično neverovatno. Njegove su igre veće. Nego, dođe moj bata i prepričava mi nebulozan razgovor koji je tog dana vodio sa svojim direktorom. Uzgred, nemam pojma ko je taj čovek, taj njegov direktor. Je li, kako se zove ona tvoja sestra? 83 Ovo sam ja opet maliciozna. Koliko sam samo puta od njih čula pitanje zašto ja nisam otišla sa svojim doktoratom negde drugde, negde gde se to uči. 176

185 Romi Scott. Je l ona ono beše doktorirala na našem fakultetu 84? Nije, ali sad će. Zamisli šta mi se danas desilo. Odem nekim poslom kod Loleta na fakultet i na stolu vidim jednu knjigu, sa super koricama. Njen doktorat. Nećeš mi verovati, u trenutku pomislim na tebe, nešto tako lepo, te korice, samo si ti mogao da napraviš. Ali ti nisi bio tu... Pa rod smo, šta da vam kažem, mala je talentovana na mene zeza se moj osam godina mlađi brat od ujaka. Pitam Loleta šta je to, a on mi kaže da je to doktorat jedne njihove kandidatkinje, Ducine drugarice 85. I sad, on je tu, kao, pao s Marsa, to je ona radila nešto sa onim Sofronijem, pitaj boga šta, a baš ga i briga. Nego, imaju problem, Del boy se zainatio ko junac, ne zna Lole koji mu je đavo. Oko čega? Ne zna Lole to, a i više ga zanima zašto eh, da je bar Sofronije takva tračara, on bi ukapirao zašto i svima bi nam bilo lakše. Sad još samo da krenem po pijaci, da oslušnem šta nakupci i dileri znaju o mom doktoratu, a ja ne znam, pa da budem kompletno informisana. 84 Očigledno, taj fakultet je svačiji, samo ne moj! 85 Pazi tek ovu referencu za doktorirati! 177

186 Posredna potvrda 3: Javlja se i Marko. Pročitao je moju kratku verziju doktorata i sviđa mu se. Prava reč za jedan naučni rad, sviđa ti se ili ti se ne sviđa. Ali dobro, Marko je na mojoj strani, šta sad i ja cepidlačim. Kao, to je novo, korisno, zanimljivo, originalno... i sve je on to objasnio Del boyu. Jao, pa jesam li mu rekla da ga ne zove! Ali ima još, i Del boy je, po Marku, malo pažljivije pogledao doktorat, i u principu ga je Marko ubedio. Trt. Menja stav. Trt, trt. Ali ima jedan mnogo veći problem. Hranislav, pogađate. Trt, trt, trt. Del boy preporučuje da se nađe neka veza za Hranislava, ali da mu nipošto ne kažemo da je on to preporučio. Jer... redovna profesura, i znate već. Mali se opet prekombinovao. Ima, međutim, Marko i jednu malu primedbu na moj rad, skoro stidljivu: Znate, ali ja se bojim da to kod nas trenutno ne bi moglo da se primeni. Znate, potpuno ste u pravu. A, hajde, nabrojte mi tri stara, dobra, poznata pronalaska koja trenutno ovde mogu da se primene. Uzmimo na primer, stari dobri motor sa unutrašnjim sagorevanjem 86, ovde nema goriva za njega. Da ne gušim, na sve strane Del boyevi tragovi, i svi smrde nečovještvom. Voleo ne voleo Sofronije tračeve, 86 Da ne pomislite da ja poredim moj izum sa pronalaskom motora sa unutrašnjim sagorevanjem, samo sam nešto to jutro bila nadrndana jer je moj otac proveo u redu za benzin pet sati, a za to vreme majka iskaljivala nervni slom na meni. 178

187 moraće da čuje i sam smisli kako i koliko da kaže glavnom gazdi. Da mu ja ne bih rekla. Sofronije me sluša i na kraju dolazi do samostalne ingeniozne konstatacije: Pa da, možda je sve to zato što Cana nije htela da otpusti Vas i zaposli tu njegovu prijateljicu, hm, to nisam znao! e, stvarno je nikakva tračara, a tek što je poznavalac ljudskih duša. Koja, bre, crna prijateljica, to je Del boy samo probao, ispitivao teren, da mi snimi pozicije. Mislim, on je to stvarno pokušao, čak su mi i pokazali tu ribu. Uzgred, običan dreš. No, ja naravno ne treba ništa da se brinem, on i Kiki samo što nisu sredili taj kompromisni izveštaj i postigli isti. Kompromis. Ujutro zovem Kikija: Ćao devojčice, baš mi je tu tvoj mentor, radimo na tekstu... to moj drugar hini neku veselost. Koja baš nije primerena situaciji. Slušaj i ti, a reci i njemu, zajebite te kopromise, sedite i napišite pošten izveštaj, pa tras oni, tras vi. Dosta, bre, tog zavitlavanja... Hmfmfhrfr.. Šta kažeš? I ona je dobro, pre neki dan je došla sa odmora. Ehej! Važi, čućemo se, ćao! Sedim na balkonu i buljim u slušalicu. Da l da odem pravo da se bacim pod prevoz ili da prvo skoknem do 179

188 Zavoda da ih podavim obojicu? Kiki je korektan, Kiki je korektan, Kiki je korektan... ponavljam ko mantru. A šta mi to vredi? Javlja se posle pola sata: Napravili smo te pomije više nije onako razdragan, pre rezigniran. Dobro, bar mi objasni šta je taj kopromis, samo vešanje, bez dodatnih sto godina robije? Otprilike. Kao, mi smo tu napisali kako je to OK, bez neke veće euforije, ali da njih trojica imaju neku primedbu, pa da onda nas dvojica predlažemo da ti se da rok od godinu dana da ispraviš tu primedbu. Kakvu bre primedbu? Ma nešto bez veze. I kako ja to da ispravim ako je bez veze? Teško. I kako vi mislite da ja još godinu dana gledam Del boya posle svega što je napravio i postupam po njegovoj bezveznoj primedbi? Nemam pojma. Pa šta je onda tu kompromis? Da dobiješ na vremenu. Jeste, samo mi vreme u životu fali, malo su me kinjili, malo su mi vremena pojeli, pa ajde još malo. Prvo mi je bilo rano da doktoriram, brže od njihovih asistenata, jedna godina čekanja; posle smo malko putovali na Tajvan, godina i po čekanja; sad imamo šatro primedbu, još godina čekanja; šta će onda da izmisle? Ne sviđaju im se fontovi? Ma dosta 180

189 mi je, bre, neću više očima da ih vidim, a ne da im postupam po bezveznim primedbama na nešto o čemu pojma nemaju! Ajde, zamisli optimističku varijantu, naduvaju se sva trojica noćas smejavca, dođu sutra svi veseli i potpišete pozitivan izveštaj. Koji, uzgred, vas dvojica niste ni napisali. Kako zamišljaš da ja branim taj rad pred tim tipovima? Možda treba da mi čestitaju? Što se mene tiče možeš još, ako ti je lakše. Ti si sve u pravu, ali je ovo najviše što se može postići. Misliš najviše što vas dvojica pokušavate? Ne misliš valjda da ja preko tvog mentora mogu da pokušam nešto više. Da uzmem sutra katanu i posečem glave trojici ljudi koje prvi put u životu vidim? Da si neki samuraj... Nikakav sam samuraj. I to znam i onda smo se još malo svađali, krajnje privatno, pustio me da sikćem dok se ne prizovem razumu. Nego, je l tamo sigurno piše da je ta glupost njihova primedba, a ne vaša? Sigurno, toliko sam uspeo, kod tvog mentora, ti-i-ti imaju primedbu, citirano, u italiku. I kažeš to je sutra, ti pregovori? U deset. Javi mi se posle odmah, molim te. Nema frke, drži se, ćaos. Bolje se drži ti, to je važnije. Ćaos i ja tebi. 181

190 SURPRISE PARTY Cele noći se prevrćem i molim se svim đavolima na nebesima da izvrše jednu malu, malecku, privremenu korekciju Sofronijevog nepokolebljivog, antispletkaroškog karaktera. Na pet minuta, samo da Hranislavu natukne da sve to Del boy radi njemu, a da sam ja indigo. I da uvlači i Hranislava. Da se krije iza njega. Zgaziće ga Zli Hrane kao buba švabu. Neće moći, Sofronije je anđeo, a anđeli se ne daju đavolima. Osim toga su i bića bez polnih organa, glavnih i pomoćnih. Da ludilo bude kompletno, ujutro je sreda, 20. septembar 2000, imam ispit. Umesto da to odsudno pre podne provedem pokrivena preko glave, ispod kreveta, skembana u ormanu, veš mašini, na tri leksilijuma... ja moram da smestim sto dvadeset studenata u amfiteatar koji ima sto stolica, da im podelim zadatke i tri sata gledam u njih, kao, da ne prepisuju. Gore je to što će oni gledati mene. A ja se osećam ko puž golać na pločniku, usred dobro posećenog mitinga ujedinjene opozicije. Ispostavilo se da mi je taj ispit dobro došao, uključila sam automatskog pilota i tako prefurala jutro. Istini za volju, ja sam već nekoliko dana unazad osećala da od tog buđavog dogovora neće biti ništa. Tog jutra sam znala da neće biti ništa. Ono što nisam znala bilo je da li ja uopšte želim da se oni dogovore. Mislim, šta posle? Dalje mrcvarenje? Ne želim i tačka. Sa druge strane, a šta ako se ne dogovore? Tu već nemam nikakve ideje, a kad nemam ideje ja sam u panici. 182

191 Vraćam se kući iz škole i zovem Kikija da mi kaže da su pregovori propali. Kiki se, međutim, još nije vratio. Telefon zvoni posle pola sata: Ćao devojčice, je l sediš? ne volim kad me zove devojčice, tako me zove samo prilikom prirodnih i protivprirodnih katastrofa, no, ja sam već velika devojčica, velike devojčice ne plaču. Samo momenat da siđem sa dvovisinskog razboja, naravno da sedim. Slušam. Shit! Nije bilo šanse. Znala sam. Ajde sad polako, iz početka. Pa ništa, kažem ti, nije bilo šanse. Onaj stariji je samo par puta nešto pitao, onako neutralno, da se informiše. Lole. Jeste, mislim da je taj. Onaj mlađi je Del boy, on je kao nešto prikenjavao, onako mušičavo, ali nije bitno. Nego ledeni. On nije bio spreman ni na kakav razgovor. Održao je jedno dva monologa, on je zapravo nas tu doveo da mi potpišemo njegov negativni izveštaj. Zvučalo je kao da preti. Mislim, mene boli uvo, može da mi ga duva, ali... Ja sam nešto pokušao... Ti ili vas dvojica? Pa, dobro, kao nas dvojica, nemoj ništa da me pitaš. Čoveče, ti mu nešto pričaš, a on gleda kroz tebe, ukočen, ne trepće, grozno, ti znaš da sam ja u životu mnogo neprijatnih razgovora vodio jeste, Kiki ima tapiju na sve neprijatnosti na kugli zemaljskoj. I ume sa njima da se nosi. Ali ovo 183

192 nisam doživeo. Kao u zid. I onda je, na kraju, kad je postalo jasno da mi nećemo da se potpišemo na njegov papir, pogledao na sat, rekao nam da neće više da troši naše dragoceno vreme i otpustio nas! I šta ste onda uradili? Šta je Sofronije uradio? Ništa, izašli smo napolje. Pa šta kaže? osećam se... ne znam kako se osećam. On ništa, ja mu kažem da ti se javi, da čekaš. A on da ti javim ja! Ja njemu da bi ipak bio red da ti on saopšti. Kaže, ne može, sramota ga je. Kao, ja sam ti bliži, lakše ćeš podneti. Za razliku od Sofronija, Kiki isto nije sklon ogovaranju. Mogu da se kladim da me je poštedeo bar dve trećine bljuvotina koje je su se tamo dogodile ili izrekle. To što mi je ispričao o Sofronijevoj dostojanstvenoj reakciji samo znači da je zgađen do bola. A njega je baš teško zgaditi. Pa i mene nije lako, ako ćemo pravo. Elem, pošto više stvarno ne treba da brinem za taj kompromis, pošto je sve odigrano baš kako treba, Kiki će mi sutra dati tekstove izveštaja. Ne znam zašto, pitam unapred: Dakle, doktorat mi je subverzivan. Ne, samo je opasan dakle taj kompromis jeste postignut. U čiju korist? Ispostave stranih agentura? Nema. Je l mi neko pominjao kevu i Sorosa, pojedinačno ili kombinovano? 184

193 Jok, bre. Uostalom, videćeš sutra. E, umoran sam, isceđen sam ko opirača, pričaćemo. Opusti se, ništa ne možeš da uradiš. Jeste da! Krajnje sam opuštena. Ništa ne mogu da uradim. Dakle, Hranislav je prvi put u životu preuzeo ulogu egzekutora, javno? Nešto se čudno događa, progresivno čudno. Ako on toliko stoji iza Del boya da je čak stao ispred njega, pa Del boy je na konju! Srediće mu Zli i mesto akademika, promptno i prekoredno 87. A Sofronije? Pući ću od muke. Sramota ga je. Zašto? Zato što je pogrešio u proceni ili zato što me je svo vreme zavlačio? To će za nas ostati večita tajna, budući da isti ne voli da se bavi takvim stvarima kao što su izgovaranje reči na usta. U cilju iznošenja istine, mislim. Iskulirala sam ostatak dana. Do te mere da sam mirno otišla na predizborni miting DOS-a, pred Skupštinu, i urlala Gotov je!, Gotov je!, Gotov je!, kao da na taj način mogu da zgotovim i mog bolesnika, a ne samo našeg, koji sam što nije Puko je! Išli smo u kumovsko-kumašijskoj varijanti. Usput pričam Janji šta se dogodilo: Čoveče, ne mogu da verujem! zgražava se moja prijateljica, koja radi u gorepomenutoj SANU, i smatra da je tamo videla i doživela baš sve. Što su stariji - to su gori, 87 Neće moći! Ni sebi nije uspeo da sredi. Pa se, čujem, upisao u neku paralelnu Akademiju, koju su izmislili oni što imaju jaku želju al nemaju prolaz u SANU. Svako ti u ovoj zemlji ima alternativu, pa i besmrtnici. 185

194 njeno omiljeno objašnjenje. Pa nisu ni moji ludaci baš u prvoj mladosti. Mislim, kako koji, neki su mi, prosto, prerano sazreli. Kod JAT-a naiđemo na mog učitelja Jovu. Stvarno, učitelja-učitelja, iz osnovne škole. Stoji sav nešto izgubljen, sa mojom školskom drugaricom Gocom. Pomislim kako je to tužno, njegova rođena deca, moji vršnjaci i drugari, odavno su u inostranstvu. A on, eto, uličari sa svojim bivšim đacima, sam. Prilazim, Goca mu kaže, kao detetu: Vidite ko je ovo, Romi kao da se boji da me on neće prepoznati. Mila moja, već tri dana mislim na tebe grlimo se, da li moj učitelj to ima suzu u oku a ovi još nisu ni bacili suzavac? Jova i ja se mnogo volimo. Retko se viđamo, ponekad prođu godine. Ako me krene sa ovim pisanjem, on će dobiti bar jedan roman, iako Jove ima za sabrana dela. Ja u ovom susretu vidim znak. Drugi po redu. Prekjuče sam, naime, na studentskim demonstracijama srela ginekologa koji me je rodio. Ja to tako volim da kažem, čika Željko je porodio moju mamu, nije mi on tata. A kad sretnete prvo ginekologa koji je porodio vašu mamu, pa zatim svog jedinog učitelja, i sve to na demonstracijama, čini mi se da se neprijatelju ne piše dobro. Dobro, bio je to veličanstven skup, mene su posle veličanstveno bolele noge, osećala sam se veličanstveno prazno, uključujući i naredno jutro, kada sam krenula kod Kikija po inkriminisani tekst. Bolid na ulazu u Zavod me 186

195 pita gde sam pošla! Ko zna kako sam ga pogledala, samo je trepnuo: Izvolite! Ulazim kod sekretarice, pre nego što sam joj poželela dobar dan: Izvolite na šta li im ličim? Ako mi sad i Kiki kaže da izvolim, idem pravo preko puta da se prijavim sama. Preko puta je Zavod za mentalno zdravlje, ako ste zaboravile. No, moj bosonogi psihoterapeut mi bez reči daje nekoliko listova papira i izlazi, ima neka posla, vratiće se za petnaestak minuta. Šta da vam kažem, Kiki je pametan momak, to ste već ukapirale, sa zdravim nagonom za samoodržanje. Da je nesmotreno ostao u prostoriji, garant bi mu već posle par prvih pročitanih rečenica skočila u krilo, u svoj svojoj tonaži, čvrsto ga zagrlila i počela da vrištim. Jer, preda mnom je stajao, drage moje, tekst koji je napisao Hanibal Lektor lično! Manite se vizualizacije, Hranislav 88 liči na Entoni Hopkinsa koliko i ja na Džodi Foster, nije u tome stvar, nego, opasan manijak je after me! A ja sama u sobi. Dobro, tu je kerber ispred vrata, sad će i Kiki, ali ja ne smem sama kući! Smiri se budalo, ovo nije istina, ovo ne piše ovde, ti sanjaš, uštini se, polako, šta bi Džodi Foster uradila na tvom mestu... E, to je problem: ja mrzim 88 Kapirate? Koji sam ja kreten! Del boy je sve vreme bio Hranislavljev mentalni veselin! Da me izmori i pripremi za Hranislavljev završni udarac. Glupača, koja sam ja glupača! 187

196 trilere! Od početka do kraja svakog trilera koji gledam ja se samo nerviram. Ono što mi posebno ide na živce su ženske troublemakerke koje, umesto da pozovu policiju, odlaze same u mrak da ganjaju manijaka. A pri tom su sve vreme načisto isprepadane. U svakom filmu glavni muški lik više vremena potroši spasavajući kokošku od njene samoinicijative nego na regularni detektivski posao. Nego, koju, bre, policiju ja ovde da zovem? A ne držim ni da sam kokoška. Moram da skratim ovaj opis svog psihološkog stanja, evo, opet sam se uznemirila. Tek, kući sam otišla taksijem, za poslednju lovu u novčaniku, uredno sedela na zadnjem sedištu i nisam dražila taksistu na žvaku, izašla na ćošku, proverila da li me neko prati, uz stepenice se popela sa klinkom iz komšiluka, uskočila u gajbu, zaključala obe brave, navukla trokrilni orman na vrata, u dve reči ponela sam se pametno i odgovorno. Dobro, sad smo na sigurnom, hajde da polako vidimo šta tu tačno piše. Tu je i čaša ladne vode, zlu ne trebalo. Da li zbog promene scenografije (ja sam, naime, sada u svom toplom domu), da li zbog ponovnog čitanja socalled izveštaja, zapadam u sledeći film. Ne, ovo nije Kad jaganjci utihnu, ovo nije Hanibal Lektor, ovo je Fatalna privlačnost. Ja mu dođem kao ona prevarena žena koju proganja muževljeva luda bivša švalerka! Hranislav kao Glen Klouz. Uh, dobro je, lude švalerke su bar gluplje od Hanibala Lektora, ali čekaj, ko meni ovde dođe muž koji je skrivio 188

197 sranje? Sofronije? Ali lude švalerke su ipak lude, jao, gde mi je Meda! Evo ga, spava na monitoru, ma da odem ja ipak do kupatila da vidim da nema tamo nešto zaklano? Zajebi filmove, kažem sebi, razloži problem, ti to umeš: E, pa nema šta da se razlaže. Pred sobom imam pet stranica teksta koje su zavedene u Arhivi Građevinskog fakulteta pod brojem /8-96, sa datumom 21. septembar koji je, dakle, od danas na uvidu javnosti, a ja od njegovog sadržaja hoću da dobijem nervni slom. I šta se onda radi? Pa ukloni se razlog nervnog sloma! Kako? Da bacim papir u đubre? Neće ići, on je na uvidu javnosti. Da zapalim fakultet? Možda to i nije bilo loše rešenje, ali mi u tom trenutku, je l te, još nismo imali nikakva iskustva sa potpaljivanjem javnih objekata, pa sam olako prešla preko ove alternative. Jedino legitimno, iako ne baš sasvim legalno, rešenje učinilo mi se da pokušam da smuvam nešto kroz institucije sistema. Jedina institucija koja mi pada na pamet jeste Pera, dekan. Zovem Spaseniju Canu, objašnjavam joj situaciju, verovatno potpuno razluđeno, s obzirom da mi momentalno odaje broj Milančetovog mobilnog telefona, jednu od čuvanijih tajni. Zatim zovem i njega, očigledno i na njega uspevam da prenesem frku jer me posle deset minuta obaveštava: 89 Broj sam saznala kasnije, ali što da vas sad držim u neizvesnosti i oko toga. 189

198 Imaš zakazano kod Pere u ponedeljak, između osam i devet ujutro. I da si se pristojno obukla, uz vrat 90, da se ponašaš smerno i da slučajno nisi upalila cigaru. Dobro, neću, hvala što si mi rekao. Nemoj ti meni dobro, znam te, i tebe i onu moju ženu, samo zaglabate tu cigaru gde god smestite guzicu. I nemoj tamo da prekrštaš noge. A kad ja to, inače, prekrštam noge? Otkud znam, al nemoj. Ćao, žurim, čujemo se. Interesantno u ovom dogovoru je to što ja kod Pere treba da idem, ako ste pratile datume, 25. septembra, dan posle izbora. Hoće li u ponedeljak uopšte postojati fakultet, o Peri da ne govorimo? Jer, ako se sećate, već se osećalo u vazduhu. Na svu muku, ova mi je pomisao bila zabavna. Samo meni tako nešto može da se desi, da u ovaj horor upadnem baš sada. Mislim, biti toliki baksuz zapravo je strašno zabavno! Znam da ste znatiželjne šta zapravo piše u dokumentu /8-96, šta je tu toliko strašno. Polako, doći će na red. Uzgred, ni ja tih dana nisam znala šta zapravo piše, moja reakcija je bila kao kad ti se očišćen šaran, bez glave, još trza u tiganju sa vrelim uljem. Glavu sam uključila kasnije. Subotu, 23. septembar, provela sam prilično unezvereno. Bilo je i veselih trenutaka, ali zakratko 91. Sava stalno sklanja onaj papir sa stola, on ne može očima da ga vidi. Papir opet nekako izranja. A ja? Pa ne znam, ponedeljak mi se činio 90 Slušaj njega, uz vrat! A ja obično po dekanatima šetam bez leđa. 91 Čitali ste Appendix I? 190

199 vekovima daleko, sad, kao, preko vikenda, otegao se red, tri kruga oko fakulteta, svi došli da čitaju onu gomilu gadosti. Moram nešto da preduzmem odmah. Uveče zovem Sofronija, da vidim da l se još stidi. Javlja se mlađi muški glas, sad će (tata?), kratka stanka pa neko muvanje i onda na kraju, gotovo kao devojčica: Dobro veče, koleginice stidi se. Dobro veče, profesore. Kako ste? i s ove strane žice je devojčica, najrazdraganija verzija koju sam uspela da odglumim. Eto, gledam ove vesti, oko ovih izbora... osećam vidno olakšanje u glasu, čak je i dublji, muškiji. Šta se to desilo prekjuče? Ne znam, pravo da Vam kažem. Uopšte mi nije jasno šta ih je spopalo. Potpuno sam iznenađen izgovara tonom kao da, na primer, priča kako je Saša Đorđević promašio trojku u poslednjoj sekundi utakmice i mi izgubili. Na dobrotvornom turniru. Dobro, nećemo o tome, nego, dao mi je Kiki onaj izveštaj, tek juče. Jeste, sad može, ja sam ga zamolio da Vam ne daje ranije, znate, nije bilo kolegijalno prema Hranislavu... ovaj je dakle sve vreme znao da je u pitanju Hranislav!? Nije istina! Ipak je, izgleda, istina. Lepo je čuti kako ste vi svi kolegijalni jedni prema drugima. Međuljudski odnosi za svaku pohvalu. Ali, zar Vam se ne čini da je taj tekst odvratan? 191

200 Pa jeste. Zato Vas zovem, u ponedeljak idem kod Pere, dekana, tražiću da oni povuku taj izveštaj a ja ću povući doktorat. To je skaredno! Pa jeste. Super što se sve sa mnom slažete! Ali ja nemam živaca da čekam do ponedeljka. Insistiram da odmah zovete Hranislava i tražite to od njega. Neće ići. A što? Da nije opet otišao da planinari? Svratio samo na par dana da kolegijalno učestvuje u radu komisije... Ma ne, već sam ga pitao. Molim? Kad ste ga pitali, ko Vas je ovlastio! tu se sad ludača budi u meni. Nije važno, važno je da se slažemo ko se bre, keve ti, slaže, i u čemu? Ali neće. Kaže, kada ste predali rad, sve ima da ide po proceduri. Pa meni je taj manijak odobrio da predam rad! Nemojte tako, tim rečima a kojim ću rečima? Svejedno, što se njega tiče to ne dolazi u obzir. Ali pokušajte, možda nešto uradite sa Perom. Jok, nego ćeš ti da mi postižeš kompromise! Ipak povremeno imam dobre živce, ako uopšte imam još koji: Hoću. I hvala vam. Čućemo se. Laku noć izgovaram opet najslađim glasom. Laku noć. I čuvajte se, nemojte da se sekirate. 192

201 Ma neću. A što bih? Lepo spavajte, dragi profesore, jer, sutra je novi dan. Izbori. Izbori, a ja venem. Je l to iz one pesme Kad mlidijah umreti? 193

202 DREMKA NA KANABETU Izbore smo odradili sportski. O tome kako smo narednu noć proveli na Terazijama već ste čitale u Appendixu III. Ako ste čitale 92. Ono što vam nisam pričala je kako smo proveli veče. Na svadbi! U stvari, na žurci povodom venčanja Savine sekretarice. Cela firma sa familijama, plus mladoženja, plus mama-tašta, plus baba-tašta. To je bio provod! Da sam imala padobran, skočila bih sa sedamnaestog sprata. Toliko mi se te večeri 24. septembra sedelo za svečano postavljenim stolom, uz krkanluke, i pričalo o promaji. (Uzgred, mene je ta promaja tukla u leđa a oni su raspredali: daj, zatvori ovo, otvori ono, jao izluftiraj.) O izborima - ni reči. Savina firma je jedna zdrava sredina, mislim na odnos prema našoj veseloj stvarnosti, ali su razni, eto, iznad politike! Pušenje, kao, ja sam gospodin čovek, ne priliči mi da zviždim po ulici, ili, kao, rado bih malo protestvovala sa vama ali imam zakazano kod kozmetičarke. Dalje, imali smo tu mladence, namerne da odrade pošteno 92 Čisto sumnjam. Ni ja nikad ne uvažavam preporuke pisca, ono, čitaj knjigu malo spreda, malo straga, muška knjiga, ženska knjiga. Meni uopšte nije bila namera, kao tim piscima, da vas zbunjujem. Ja sam zaista, pišući ovu priču, živela paralelno u skorašnjem prošlom vremenu i prezentu, i to nisam umela baš najbolje da regulišem. Ni privatno, ni umetnički. Snaći ćete se vi, ne sekiram se ja. Uostalom, uskoro će prošlost da se sastavi sa sadašnjošću, i vreme će leći na svoje mesto. I hope so. 194

203 još jednu turu gostiju. Onda, šuška se da je baba banda crvena, izgleda ne bez osnova. Baka je, naime, sa Vladišom, najvećim detetom iz naše firme (40), kao hipnotisana gledala trke Formule I u svojoj sobi i, kao, nije se mešala sa mladima. Sumnjivo. Sve u svemu, trudili smo se da se ponašamo pristojno, a ne navijački, od čega sam ja dobila gliste. Pola večere sam provela na terasi, na pomenutom sedamnaestom spratu, primajući preko mobilnog izveštaje. Đurđa zove iz Tajnog Izbornog Štaba - Dejan se javljao iz Kruševca, posle prebrojanih 10% glasova Koštunica vodi sa 3:1. Pih, 10%, jak mi pa uzorak, reći ćete vi, kao što sam i ja rekla, ali Đurđa je čula nešto što mi ne znamo: šta se dogodi u Kruševcu na 10%, to je uvek konačan rezultat za celu Srbiju! Istraživali statističari, znaju! Eto meni razloga za euforiju. Posle pola sata javlja da na jednom glasačkom mestu u Bačkoj imamo spektakularni rezultat 953:11. Za Slobu? E, oš šipak, Sloboda-neee! Kad nisam dobila upalu pluća na toj terasi, nikad neću. Da skratim, sasuh svadbenu tortu za vrat, šutnuh i namignuh ženi Savinog kolege, te žene narediše poletanje (liftom, bezbednije je) i nas četvoro ostavismo žurku da se zabavlja sama sa sobom. Koristim ovu priliku da razjasnim kolegama demonstrantima, koji su se te noći našli u popriličnoj zabuni, da smo bili svečano obučeni zato što nam se udala sekretarica, a ne zbog toga što smo nešto znali unapred. The rest is history. 195

204 A meni ranom zorom sleduje poseta Perinom kanabetu. Na kome treba da ne pušim, budem uz vrat, neprekrštena 93, rečju da se ponašam audio-vizuelno pristojno. Dok me Sava sprovodi zombiranu put vrata, usput ćapim jednu pilulu-zali-lu-lu, zlu ne trebalo, da mi ne skoči žila ludača, ako ne daj bože, na primer, sretnem Hranislava na stepeništu. A i da smirim sopstveni rečnik žargona. U kolima sam bistra, kako samo čovek može da bude bistar posle potpuno neprospavane noći, dakle, potpuno. U dekanatu se tek bude, tu je i Milanče, kao, slučajno, pozdravlja me ko da me treći put u životu vidi. I Pera hini surprise, ja sam, kao, slučajno naišla, a on se, kao, prijatno iznenadio, pa normalno je da me primi odmah, služimo narodu i kandidatima. Da li je to bila igranka za sekretarice ili je Pera kompletan Marsovac, nikada nećemo saznati. Ulazim u kancelariju. Ili je kanabe jedna obična tesna fotelja ili sam se ja stvarno u međuvremenu nagojila, sedam i nema šanse da prekrstim noge, sve i da nisam sasvim prisebna. Pera nema pojma o čemu se radi, verovali ili ne. Ja ne, al to mu je to divansko pregovaranje. Blago i razložno, pričam svoju tužnu priču. Odjednom me prekida: Da li ste za nešto? jesam, za to da se Hranislav obesi na Terazijama, uzdržavam se od odgovora. Čaj, kafa, sokovi? Može kese za povraćanje, mislim se ja. Ne, hvala Vam on ipak poziva kafe kuvaricu, tek da mi razbije koncepciju. 93 U predelu nogu. 196

205 Neće moći. Nema je. Nešto ipak nije u redu sa tim stručnim službama, Pera izlazi da traži kafe kuvaricu i kafu. Ja odlutam negde između praznog i ništa. Odjednom, zuuum! otvoriše se vrata, i na njima se, kao čupavac iz kutije, pojavi Milančetova glava: Nemoj da pušiš! Ma puši ti, neću da pušim, ajde, beži odatle mislim, hvala mu na brizi, ali zar mu delujem toliko raspamećeno da ne mogu da zapamtim gde se puši a gde se ne puši. Vraća se i Pera, stiže i kafa, nes, s mlekom, kisela voda, mala flaša, domaćinska kuća. Opuštena atmosfera. Jedno lenjo jutro koje provodim u lakoj konverzaciji s dekanom. Jesam li poludela? Ma jok, vi znate da celu noć nisam spavala. Ono što vam nisam rekla jeste da je Pera retko trezan čovek. I ta retka situacija mu ovog jutra prija, relaksira se uz kafu i kiselu, u smernom ženskom društvu. Lagano stižemo i do zaključaka, rado bi mi izašao u susret, ali je procedura procedura. A on je tu samo da bi poštovao proceduru. Ja ću, nažalost, na taj neprijatni tekst onda morati da reagujem, jer se osećam nelagodno. Pa naravno, i to je u skladu sa procedurom. I važećim Zakonom o univerzitetu, Biblijom ovog Hrama nauke i tehnike. Pa, lepo, hvala mu na razumevanju i pažnji, ja sam i tako samo želela da zaštitim dotični Hram od potencijalnih neprijatnosti, koje će biti prouzrokovane privatnim nesimpatijama nekih profesora prema meni, sa kojima ja moram da se nosim. Šta ćete, Hram 197

206 je već umešan, srećom, imamo proceduru. Nosićemo se zajedno. Hvala. Hvala Vama. Doviđenja. Prijatno. Izlazim u prohladno, sunčano jutro. Idem Molerovom do trolejbusa. U piljarnici kupim Danas od noćas, sa bajatim prvim izbornim rezultatima. Vidi, kafić u Molerovoj! Ovo nije ulica za kafiće, ne priliče?! Momak ređa piksle po stolovima. Ovde se i puši. A da izvedemo sami sebe na jutarnju kafu i prelistamo novine? Kafić u Molerovoj, bože me oprosti, to bi bilo kao da sedim u nekom potpuno nepoznatom gradu, zemlji, gospođa je na proputovanju. Mislim da je to sasvim u redu. Prvo, već vekovima nisam sedela u kafani, posebno ne sama, turistički. Drugo, zaslužila sam. Isterala sam stvar na čistinu. Sedam, naručujem kafu, ne otvaram novine. Stavljam naočari za sunce, tek da bih mogla da žmurim. Ne prekrštam noge, naprotiv, pružam ih, upola ležim u stolici. Sunčam se na zubatom suncu. Ovo nije sunce, ovo je sâmo svetlo. I šta si to isterala na čistinu, pitam ovu lenju spodobu. Pa to, da me je Hranislav saterao u ćošak. I šta ćeš sad, lepotice? Ništa, skočiću mu u oči. Kafa je bila dobra, produženi espresso, ne pamtim dobro put do kuće. Ni kako sam se strpala u krevet. Probudila sam se rano popodne, istuširala, izeš ručak, skoknuću posle do samiške, gde je taj pakleni papir? Preturam po drangulijama na stolu i odjednom se smrznem: ja sam jutros umesto svog dečijeg leksilijuma od 1.5 mg progutala demetrin od 5 mg, koji sam nabavila za majku! Mislim, obe kutije su kupljene juče, a demetrin je sada otvoren i fali jedna pilula! Koliko 198

207 znam, mi u kući drugih tabletomana sem mene nemamo. Gledam Medu sumnjičavo, spava, deluje prirodno, uobičajeno. Bog te mazo, koji sam ja šlogirani bolid, pa mene je sam usud spasao da onom čoveku ne zahrčem u fotelji! Milanče će biti zadovoljan mojim nastupom, I mean, ja sam izgleda tamo bila zaista smirena. 199

208 IZVEŠTAJ O IZVEŠTAJU KOMISIJE ZA PREGLED I OCENU DOKTORSKE DISERTACIJE Osećam se preporođeno. Imam zadatak. Ono, da mu skočim u oči, rekla sam vam. Mislim, to nije bio nekakav dobro razrađeni plan iskusnog planera podzemne infrastrukture, za kakvog se izdajem. Dakle, mrcinjala sam na tom suncu, svetlu, žmurila skrivena naočarima za sunce i sanjivo se zapitala: gde sad, sa leđima prilepljenim za ćoravi kraj ćorsokaka. Pa i nije bio težak odgovor. Dakle, akcija, draga. Ima neki glupi vic, šumski, koji sam odavno zaboravila, samo se sećam da na kraju zeka kaže: Ja kad se jurim - jurim se, a kad se kupam - kupam se. Kažem, ne sećam se šta je zeku nagnalo da ispali ovu mudrost, ali i ja uvek tako nekako funkcionišem. Kad sam u akciji, ja sam u pet akcija odjednom. I fantastično mi uspeva. Kad nisam u akciji - nisam ni u jednoj, pa i to mi uspeva. U pravcu bedaka, doduše. U narednim danima vredno radim na tri fronta: 1. Građanka Scott brani svoju izbornu volju po trgovima i ulicama. 2. Umetnica Scott stvara svoj drugi roman, koji će biti objavljen prvi. 3. Kandidatkinja Scott oštri nokte. A u ovom poglavlju bavimo se stavkom pod tri. 200

209 Pravo da vam kažem, najteže mi je pao, kao i uvek, početak. U planerskim terminima Analiza postojećeg stanja. Morala sam, naime, prethodno da se mazohistički familijarizujem sa onom strahotom od zvaničnog dokumenta. Što da krijem, bilo je još malo grčeva u želucu, nisam se ja, prosto, najednom okamenila. Zatim se, obično, prelazi na Projektovano stanje. Razrađujem dve varijante: Varijanta 1: U Biblioteku Građevinskog fakulteta dolazi horda žena, sve doktorki raznoraznih nauka. Javnost dolazi da izvrši uvid u izloženu dokumentaciju. Svaka od njih piše Izveštaj o izveštaju komisije... iz sopstvene struke. Da vidimo šta imamo na raspolaganju: Đurđa obrađuje politički aspekt sukoba; Janja masakrira pismenost komisije 94 ; La Mar se bavi infantilijom u izveštaju 95 ; Ivana, doktor Sinologije, može, na primer, da napiše samo jednu haiku recitaciju, na srpskom ali obavezno i na kineskom, nešto u fazonu - kad nemaš ništa suvislo da kažeš, drži jezik za zubima; Eva, doktor Meteorologije, obradiće jonizaciona zračenja u periodu kada je Hranislav pisao izveštaj i izvesti stručan zaključak da je tada zasigurno imao meteopatske tegobe; fali mi dramaturg da sve ovo uobliči, 94 Čuj, komisije! A pisac je tu još najpismeniji, Hrane, nesreća! 95 La Mar je pedijatar, to vam nisam rekla. 201

210 čekaj, da li neko poznaje Borku Pavićević?; Vera još sigurno dobro vlada Marksovom političkom ekonomijom, žena je u godinama; mogla bi i mojoj majci nešto da poturim da potpiše, ona, doduše, nije doktor ničega, ali valjda i materinsko srce ima neka građanska prava na odbrani čeda od zlotvora... Tu je naravno i moj odgovor, red je da se tu pomene i moja struka, ako je komisiji nebitna - meni nešto i nije. Varijanta 2: Idem sama. Jedno dva dana sam se zabavljala scenarijem za ovaj kalambur iz Varijante 1. Da budem iskrena, ideju mi je dao niko drugi nego Sofronije. U našem poslednjem razgovoru rekao mi je sledeće, keve mi, ljudi, ne zezam se, ovo je potpuno autobiografski: Možda ne bi bilo loše ako bi neko mogao da napiše neku lepu reč o Vašem radu, pa da se i to pojavi na sednici, možda bi to pomoglo da se eventualno usvoji moj i Kikijev izveštaj. A onda biste dobili šansu da posle mirno povučete rad i odnesete ga negde drugde ej, on to meni bez blama! Verovatno bi to bilo čemu pomoglo, pošto već moj mentor nije imao petlje da skreše neku lepu reč. A što, na primer, ne bi Hranislav popio neku ružnu reč o svom radu, za promenu? Onako, višekriterijumski, sa različitih aspekata. Ne vidim, doduše, da će to ičemu da pomogne, osim ozdravljenju moje džigerice. Ja se, naime, najbolje lečim smehom. 202

211 Pravim spiskove, kombinujem, nekih nauka imam u višku, neke mi doktorke fale. Ne poznajem, na primer, dovoljno blesavog ženskog psihijatra 96, a ta bi bila zvezda ove predstave. Za glavnu epizodu trebalo bi pronaći neku babu, redovnu članicu SANU, dovoljno podetinjilu da bi se igrala sa nama. Janja nema ideje, tamo su, naime, uglavnom posenilile dede. Zamišljam izraz lica nesrećnog Pere koji treba da vodi tu sednicu, po proceduri, garant bi se preventivno patosirao, pa bi ludilo bilo kompletno. Pune ruke dokumenata, uredno zavedenih u Arhivi, proceduralno čisto. Da l da se prvo maši za haiku, ili za psihološki profil lika? Ili procedura nalaže da se drži delovodnih brojeva iz Arhive? Kad sam se tako lepo izigrala sama sa sobom, najednom shvatim strašnu istinu - pa kruti tehnički umovi uopšte ne bi shvatili! Pomislili bi da sam luda, a ne da se zajebavam. Istini za volju, ovo nije ništa između mene i fakulteta, već između mene i Hranislava, a on bi shvatio. Sa druge strane, prisećam se Ducine teorije, koja se u praksi više puta potvrdila: Hranislavu je najvažnije šta drugi misle o njemu 97. Prema tome, to, što bi samo on shvatio, bio bi čist promašaj. I tako propade vesela Varijanta 1, baš mi je žao što mi ne osporavaju doktorat na nekom lepršavijem fakultetu, koji bi to bio provod! 96 A možda bi bilo i kažnjivo, zbog odavanja profesionalne tajne. 97 Šta li tek taj misli sam o sebi, onako stvarno, podsvesno, da mi je znati? Mora da je bolno. 203

212 Dakle, draga, moraćeš sama. A i ne ide da se upisuješ u feministkinje onda kad to tebi treba. I još da vrbuješ poštene žene. Slušaj, poštene žene, pa sve ne samo da su pristale, nego su se ispalile i još bi i da kreairaju. Bilo kako bilo, usvajam Varijantu 2. Nikakav sam ja planer. Znate šta sam zaboravila da uradim? Tehno-ekonomsku analizu. Najvažniju stvar u svakom projektu. Lažem, uopšte nisam zaboravila. Nego, furija, nisam htela time da se bavim. Da vas ne zamaram kako sam ja taj odgovor pisala, išlo je tečno. Pre nego što vam prezentiram dokument zaveden u Arhivi Građevinskog fakulteta 9. oktobra pod brojem /9-96 moram ipak da vam dam izvesna uputstva za čitanje. Opet postoje dve alternative, zavisno od toga da li moj roman doživljavate isključivo kao zabavno štivo, ili biste, iz samo vama znanih mazohističkih razloga, želele da se dublje identifikujete sa mojim osećanjima: Alternativa 1: Za lake čitaoce lake literature - lakši postupak. Čitaj dalje, i ne okreći se sine. Trči prema kraju. Alternativa 2: Ozbiljnost se ne isplati. Em će duže da traje, em ti neće biti toliko smešno. Jedini način da se, makar mestimično i privremeno, naseliš u moju kožu jeste da postupiš na sledeći način: Prvo iz Izveštaja o izveštaju pročitaj redom samo one delove koji su ispisani sa uvučenim marginama, kurzivom. To je, naime, integralni tekst originalnog Hranislavljevog Izveštaja, 204

213 Evo ga, /9-96: dokumenta /8-96 od 21. septembra Nemoj da ga čitaš ni previše brzo, ni previše polako, čitaj sa uobičajenom pažnjom. Važno je da budeš disciplinovana i da preskačeš moj tekst bez da viriš. Ako na kraju osetiš slabost, mučninu ili slične psihofizičke tegobe, ne brini, seti se, to je on meni napisao, a ne tebi. I evo me, živa sam. Sada se malo opusti, pa se vrati na početak, i pročitaj sve što piše. Sa jednakom pažnjom za novo i za ono što si već čitala. 205

214 VAZNO OBAVEŠTENJE, OBJAŠNJENJE I IZVINJENJE! Po preporuci recenzenta, urednika i mnogobrojnih pilot čitalaca moj Izveštaj o izveštaju je odleteo na kraj knjige, u prilog. Kao, to prekida nit priče, davi, guši, smara. Kao, previše je stručno za širu čitalačku publiku. Jes stučno, do mačijega, koliko i Hranislavljev dopis meni! A i oni bi što pre da saznaju kako smo završili sa Gotov je!-im. Kao da ne znaju. I kao da ne znaju da sa Gotov je!-im nikada nećemo završiti ako usput ne završimo i sa svim Hranislavima i njihovim družinama zemlje Srbije. Ova gospoda i gospođe nikako da se uozbilje. Pa pošto ja nisam tvrdoglava, ili bar to ne želim da budem, ja sam ih ovom prilikom poslušala. Izvinjavam vam se, dragi moji čitaoci, bez obzira na sex, i najlepše vas molim da sad stvarno skoknete na kraj knjige. Uostalom, kako hoćete. Romi Scott 206

215 KO NE UME D EDE GOVNA - NE TREBA DA SE BAVI S POLITIKU! Dajem tekst Savi na čitanje. Zgrozio se. Kaže, ta gospoda izgleda imaju veoma ograničena iskustva sa ženama. Naročito sa rospijetinama, to je, kao, bilo na moj račun. Vidim, sve mu nešto fali sa mnom. Poziva se na svoju prerano osedelu kosu. Makar ima kosu, a to što je sed to mu je nasledno, da se ne foliramo. A nije ni on cica-maca, život je večna borba. Slušaj, ako je meni zapalo u istorijski zadatak da Hranislavu skinem mrak, po različitim osnovama, šta ću? i dalje besnim, kapirate. Neću da se svađam, ne vredi. Ja bih te samo zamolio da se prethodno sa nekim konsultuješ polupomirljivo će moj muž. A ja sam, je l te, jedna žena koja, osim što dobro kuva, šije, mesi, štrika, veze sluša muža. Ne bežim. Ali postavlja se pitanje sa kim ja to da se konsultujem. Naročito pošto sam ja ovako već rešila. Da ga dam bilo kome na fakultetu i pitam za savet? Ma daj, ne postoji niko ko bi podržao ovako radikalan potez. Ha, ha, ha, najbolje da se oko teksta konsultujem sa Sofronijem i 98 Slaba sam sa heklicom. Mislim, može teorijski, s navijutkom, bez navijutkom. Naučiću, ima vremena. 207

216 smestim ga tom prilikom na koronarnu jedinicu? Nisam baš toliko ljuta na njega. A i treba mi živ. Naravno, ti bi da se konsultuješ, ali sa nekim ko će da ti duva pod rep. Gluposti, zaboravi da sam bilo šta rekao. Ozbiljno, s kim da se konsultujem? Sa Kikijem pa da, jedina stvar oko koje Kiki i Sava u životu mogu da se slože jeste kako da meni smrse konce. Dobro, i još? S Erikom. Erik je u Engleskoj, a osim toga sa njim sam se već konsultovala. I šta kaže? Stick to it. Možeš da odeš i do Centra to je, ako niste znale, moja NGO. Ja sam tamo, doduše, u funkciji slučajnog prolaznika, ali razni vole da me predstavljaju kao Romi Scott iz Centra, pa ajde, da ne kvarim sebi imidž. To može, i tako su mi oni skrivili onog Sorosa. Idemo unatraške, sutradan svraćam u Centar. Tu je izbor sagovornika poveliki, razni imaju iskustva sa Zakonom o univerzitetu, ako ne sa gorim stvarima. Pričam sa bivšim profesorom Fakulteta političkih nauka. Kaže, imam dve alternative, he, izgleda da sam i njih tu zarazila: Alternativa 1: Prijavi doktorat odmah na drugom mestu i pod drugim naslovom. Na primer u Crnoj Gori. Doktoriraćeš uz pompu i slavu (valjda i uz 208

217 gusle) u ekspresnom roku. Ili ga prevodi na engleski, pa da vidimo gde bi. Alternativa 2: Bori se. Trebaju ti živci ko konopci a izgledi za uspeh su nikakvi. Šta da kažem sem da pri pomisli na gusle gubim i poslednje mrvice životne radosti koje su mi još preostale. Živaca odavno nemam, al šta ću? Idemo dalje. Moja pričao o Sorosu i lupanju vratima nije ga se naročito dojmila. Lako smo se složili da je na ovim prostorima petljanje politike u sve i svašta 99 samo jedan uobičajeni simptom, nuspojava, veoma opasna, doduše, i da je nama nepsihijatrima nemoguće da postavimo pravu dijagnozu. Sem toga, čovek je minut pre mog dolaska ispratio finansijske inspektore. Uzgred, ovi finansijski stručnjaci su bili malo neobično obučeni i nafrizirani crne kožne jakne i gotovo obrijane glave. A i hteli su pajserom da vade hard disk iz računara, da prekontrolišu poslovanje. Stvarno su pred takvim problemima moji negativni izveštaji dečije radosti. Neću da gnjavim dalje, sve ovo se događa par dana pred 5. oktobar i svi su u potpunom beznađu. Odlazim da se nađem sa Đurđom na Platou. Mi smo, kao, studentkinje. Što se Erika tiče, on je podrobno informisan o mojim problemima. Sad, delimično zbog mog engleskog, koji zariba kad se uzbudim, a ja sam već dva meseca ne uzbuđena nego 99 Kao i petljanje u politiku raznoraznih, uostalom. 209

218 razluđena, delimično zbog kulturoloških razlika, nisam sigurna da Erik uopšte razume suštinu sukoba. On se u životu sit načitao Kundere, Škvoreckog i ostalih budalaština, što i nije najbolja pomoćna literatura za razumevanje trenutne srpske stvarnosti. Sa jedne strane, mi mu delujemo onako romantično (ono, čim čujem za neku tuču, sednem u taksi, pa na demonstracije), sa druge blesavo (a što ne glasamo na izborima protiv tih idiota koji nas bukvalno ubijaju poslednjih deset godina?). Pa kao da je meni jasno? Kad se ta zbrka iz njegove glave prenese na univerzitetski milje, jedan penzionisani dekan Univerziteta York, koji izgleda otprilike kao Muzej savremene umetnosti na Ušću (mir, tišina, profesori obešeni ko slike na zidu - na raspolaganju studentima, zelene livade okolo i na njima kljuca po neka divlja guska), ostaje potpuno bez teksta. Od sve frke njemu je najjasniji problem Del boyeva priča o tri vinjaka. Jak mi problem. Kao, profesor koji bi se usudio da pred studentom (bez obzira na pol, sexual equities) izgovori i jednu jedinu reč koja bi imala seksualnu konotaciju za pet minuta bi mogao samo da pokupi svoje stvari. I samo da sanja da bi ikada igde ponovo mogao da dobije posao u nastavi. E, moj deda, kako sad ja njemu da objasnim da meni tu ne smeta seksualna konotacija, serem mu se u konotaciju, nego prostakluk. A da mi ne smeta toliko ni prostakluk, na to smo navikli, nego što njega ne mrzi da se tri godine prostači sa mnom, i to sve u nameri da mi ide na živce, a mrzi ga da se bavi mojim radom. To da mentor ne radi 210

219 profesionalno sa kandidatom Eriku već zvuči potpuno nestvarno: pa kako mu nisu odbili od plate? Pa zašto sam mu potpisivala zapisnike o obavljenim konsultacijama? Koje, bre, zapisnike? Ja njemu? Kako je Hranislav mogao da mi kaže da predam rad a da ga prethodno nije pročitao? Zašto sam njemu potpisala papir da je obavio svoj posao, umesto da odmah odem u studentsku službu i tužim ga? Cyber šašavilo, kad vam kažem, na relaciji Erik i ja, a po pitanju kako se to tamo a kako ovde radi. No, Erik je ipak moj dobri deda. I zato mi savetuje stick to it. Ne predaj se. Ima nešto i u tom protestantskom duhu, prema kome, inače, obično imam averziju. Nije mi padalo na pamet da Kikiju dajem u ruke pismo Nastavno-naučnom veću na čitanje pre nego što ga zasigurno uvalim u Arhivu Građevinskog fakulteta. Zašto? Zato što bismo se gušili šest sati i što bi na kraju možda uspeo da me pokoleba. Teško. Ali bi uspeo da mi ubaci crva u glavu, da pismo predam ali nastavim da se žderem da li je to bilo pametno. Ovako, informisala sam ga da sam odgovorila i da sam tražila to-i-to. Normalno, tvrdi da sam pogrešila, da ne može šut sa rogatim, da vrana vrani oči ne vadi i ostale narodne mudrosti... Devojčice, uopšte nije pitanje da li si ti u pravu ili ne. Mi znamo da si ti u pravu... Koji vi? Ma, ne. Ja i ti. 211

220 Uteši me onoliko, pa da mi onda meni napišemo jednu diplomu i zalepimo na nju pečat kućnog saveta? E, ne majmuniši se, i nemaš ništa od toga da ti sad, kao, njima dokazuješ da nisu u pravu... Pa i ne dokazujem njima, zabole me, bre, više za njih, nego fakultetu. To su ti sve oni evo ga, znala sam, što me podseća? Ako su svi isti, neka, neka to potvrde. Demokratski. Glasanjem. Tolko-i-tolko nas, al više od pola, glasa za to da je Hranislav jedan fini gospodin od naučnog i moralnog integriteta i teritorijalnog suvereniteta na Građevinskom fakultetu, a gospođa Scott je jedna obična frustrirana žaba. I šta ti imaš od toga? Da znam. Pa znaš i ovako. Nije u tome poenta. Poenta je da vidimo šta sad da radiš sa tim radom i gde da doktoriraš. U tom cilju je najbolje da ne talasaš, da te što manje zapamte, ali ludoj ženi ne vredi govoriti, ti moraš da isteruješ svoje. Protiv nekoga protiv koga nemaš apsolutno nikakve šanse. Osim da praviš samo gore. E, pa moram. A ti mi, onako, najviše ličiš na Danila Ž. Markovića. Što? Ma nije važno, ajde čućemo se kad bude nešto novo. Evo, vama ću da kažem: Da li se sećate vremena kada je veliki sociolog, i mentor još većeg sociologa, Danilo Ž. bio Ministar prosvete? Sredina devedesetih, ako se dobro sećam. 212

221 Tek, maturanti su pravili neke demonstracije, ekskurzije, matura, tako nešto, traže ostavku ili ništa. A on ne dâ pa ne dâ. Zagradili Nemanjinu, stoje tramvaji, pridružili se i roditelji. Trajalo je par dana. I jednog od tih dana, ukeba kamera Studija B ministra Danila Ž, bezobzirna novinarka pita: Gospodine Ministre, da li Vam je imalo neprijatno što zbog Vas, eto, stoje i deca i tramvaji i roditelji...? Devojko, ko ne ume d ede govna, ne treba da se bavi s politiku šeretski odgovori Danilo Ž. i produži svojim putem. Keve mi rođene, videla svojim očima na kanti! Bilo u Vestima u 5 i posle više nikad. Nakon izvesnog vremena, verovatno zbog ovog pragmatičnog pristupa, Danilo Ž. ode za ambasadora u Moskvu. E, pa nešto i ne umem d edem govna, još manje da se posle toga oblizujem, jednom rečju izgubljena sam za politiku. Dakle, Građanka Scott je predala svoj papir, u tri primerka, u ponedeljak, 9. oktobra Prvi radni dan za institucije sistema posle Gotov je!-og. I otišla da mirno živi svoj život. Sad, da li baš mirno, manje-više je poznato, što bi rekao Hranislav. Ukoliko ste igrale po pravilima, sada idete na Appendix IX i zajedno čekamo da vidimo kako se stvari dalje odvijaju. Ako niste, nego volite da čitate knjige redom, kao i ja uostalom, nastavite, na redu su Appendixi, pobrkaće vam se jedno dve nedelje mog života, šta ima veze, ja sam sva pobrkana već mesecima - pa šta mi fali? 213

222 Appendix

223 Appendix 1 APPENDIX I Nešto se šašavo dogodilo. Danas je 23. septembar 2000, crveno slovo, Sveta Predizborna Ćutnja. A kako je meni najlakše da ćutim dok spavam, ja spavam. Subota je, Sava je u kući, on i Meda nešto rade. Čujem telefon i neku halabuku i smejanje, te ustajem da se pridružim, šta god bilo. Zove Anđa, tašta mog brata i gazdarica Debele Duce sa Banovog Brda, vrišti od radosti. Meda izašao u novinama, u rubrici INFOUDAR dvobroja Danasa za septembar 2000!!! Što da krijem, imam i ja u tome udela. Malu tajnu znao je samo moj gorepomenuti bata, koji nije u Jugoslaviji, a ja nisam mogla da se uzdržim i morala sam nekome da se poverim... Bilo je to ovako: Odlazimo na koncert koji organizuje G17+, usput iz autobusa s pažnjom pratim duhovitosti i pismenost narodne milicije, prezentiranu po bilbordima nelevaka. Na Slaviji novost levog marketinga 1 - male nalepnice, crvene i plave, na kojima piše Šic!. Koštunica istapetiran nalepnicama od čela do nosa, u svoj svojoj veličini - pa ti mladi socijalisti su visoki najmanje pet metara, koji će u 1 Iz pouzdanih izvora, bliskih čitaocima lista Danas, kasnije saznajemo da je ovo bilo maslo mladih Vukovaca! Bljak.

224 Appendix 2 kampanji, što nisu na Olimpijadi? Podivljam! Ko svaka poštena mačkarka. Držalo me do iza ponoći, dok nisam presavila Word i poslala u INFOUDAR. Kupovala sam Danas do četvrtka - ništa. U petak propustim. A kad ono, a oni Medenog sačuvali za ćutnju! Šta da vam kažem, ispravna odluka, tiraž im je planuo. Samo sam ja kupila tri komada. O ostalim Medinim obožavaocima da i ne pričamo. Moju lepu i pametnu mačku možete upoznati u slici i reči: Zovem se Meda, imam tri godine, živim u Beogradu i po zanimanju sam obična domaća mačka. Volim sve što vole mačke, a u slobodno vreme se zanimam za kompjutere. Imam zdrave i lepo vaspitane roditelje, Živku i Caneta. Od rodbine imam još Bisu, Senku i Cigu, Debelu Ducu sa Banovog brda, a u familiju ubrajam i psa Tutu iz Pančeva - tek da se zna da mi mačke i nismo neki nacionalisti. O nama se brine jedanaest divnih ljudi sa pravom glasa koji su takođe međusobno u rodu. Da vam nešto objasnim: ljudi koji vole mačke su smireni i svoji, odgovorni prema drugima. Ne dotrče kad ih pozoveš sa mac niti ih možeš uplašiti običnim šic. Što je najvažnije - ne vole da vladaju drugima niti je njima moguće vladati.

225 Appendix 3 E, da je moj deda živ! U četvrtom osnovne, pokaže mu mama moj pismeni zadatak sa temom Lenjin je živeo, Lenjin je živ i živ će Lenjin biti, koji je dobio neke grdne nagrade, opštinske, a i šire. Deda pažljivo pročita pa kaže: Fuj, ni nos još ne ume da obriše, a ovoliki demagog. APPENDIX II Lažem da neću baš ništa, hoću da padne Sloba. Što i ima i nema veze sa ovom pričom. Ovo pišem 24. septembra u 18:44, upravo su objavili da je odziv na izborima nenormalnih 60%. Da li će mi se želja ispuniti, saznaćemo za nekoliko sati, a možda i nikad.

226 Appendix 4 APPENDIX III Danas je 25. septembar leta gospodnjeg dvehiljaditog. Neđe pre podne. Vratila sam se kući sa razgovora sa dekanom Građevinskog fakulteta, ali o tome ćete čitati (ili ste čitali) u main stream-u ove priče. Za Appendix je od značaja to što sam sva izbečena i u polusvesnom stanju od blejanja po Terazijama do pred zoru, što mi je opet pomoglo da pred gosn Perom izgledam smerno i utučeno. Odoh da spavam. Pa se i probudih. U vreme kada sam bila najdeblja često sam se uspavljivala sledećim sanjarenjem: sada ću ja lepo da zaspim, sanjam tulipane, a ujutro kad se probudim - HOROR!!! Pipnem svoju debelu stomačinu - rupa! Maznem se za dupe, kad ono koske. Pipnem krevet a on šljapka. Sve oko mene lepljivo i grozno, nešto kaplje po podu. Laka kao pero zauzimam sedeći položaj, širim oči (dobro je da još imam oči!) i shvatam da ležim u bari od 30 litara svog sopstvenog zejtina. Krevet svinjac, soba svinjac, samo ja više nisam svinja! Sad će se svaka od vas, koja je ikada imala probleme sa težinom i sanjala slične snove, zapitati čemu još odozgo i sve te gadosti u jednom tako legitimnom malom ženskom snu. Pa lepo, kao svaka žena imam pravo da

227 Appendix 5 sanjam, ali kao hidrauličarka od integriteta ja i u snu živim u skladu sa zakonom o održanju mase. Kud bi sav taj zejtin nestao preko noći? Zvuči logično, zar ne? Tako nekako se osećam i danas, kada su rezultati predsedničkih izbora potpuno jasni. Jer, češće i duže nego što sanjarim o ničim izazvanoj vitkoj liniji, ja sanjarim o buđenju u kome nema Slobodana Miloševića. Seo u ogroman avion, leteći tanjir, u šta bilo, samo da je što veće da ih više stane, i da odu što dalje. Pod okriljem noći, dok sam ja sa ekipom od sapatnika kuntala - nestao u nepoznatom pravcu. (Pazi momenat realnosti i u ovom snu, ne sanjam da nikad nije postojao, kako, tolika sranja oko nas morao je neko da napravi. Pa nisu se valjda sama napravila? Možda sam ih ja napravila?) I, eto, danas ga odjednom nema. Mislim, još nije seo u avion, a da l će, pisaćemo i čitati u Appendixu IV, V, VI... Bitno je da ga nema. Iz prostog razloga: da je car go svi znamo odavno. Možda i on sam. Ali mu od juče svi prstom upiremo u onu (malu, golu) stvar. Eto, tako ga nema. Umorna hidrauličarka u meni sada se pita ko će da iscedi čaršave, baci i njih i dušek (ma i krevet, ako treba), prebriše patos, pozove ekipe za odnošenje kabastog đubreta i polako počne da uživa u svojoj novoj, čistoj kući. Tolko sam svesna da znam da će da bude naporno i da će trajati. Spadam u one žene koje nikad nisu uzimale ženu da im sprema kuću. Nije da sam ja neka

228 Appendix 6 bolesna higijeničarka, naprotiv, prosto ne volim da iko pretura po mojim stvarima, pa i po cenu kohabitacije sa malo prašine i neopranih sudova. (A nikad nisam ni imala para za tako nešto, da se ne foliramo.) Zato glasam da kuću sada pospremimo sami. Sve drugo je i skupo i glupo. Ipak, mnogo sam dobre volje od jutros (uključujući i razgovor sa dekanom). Malopre sam napravila kraću pauzu u svom spisateljskom radu da odem do samiške po hleb. Usput se setim lude scene sa komšinicom moje majke, Rosom. Bila je negde sredina devedesetih, svraćam kod mame i zatičem komišinicu u suzama. Razvodi se od muža posle trideset godina braka. Muž joj je kreten, to znamo, ne mora mnogo da objašnjava, ali red je da saslušamo. Ronza li Rosa, ronza, te ovakav je, onakav je, mi klimamo glavom saosećajno, kad će ona: Je l znaš, bre, ti da je on mene poslednji put poljubio kad je Tito umro? Opet moje neprikladno zacenjivanje od smeha, istrčavam na terasu i ne stižem da pitam da li je poljubac bio posledica neizmerne tuge ili radosti. Isto sam se tako zacenila malopre, sama sa sobom, na sred ulice, tu negde oko kontejnera, kad sam se setila tog događaja. (Mislim Rose, ne Titove smrti.) U to ime kupujem Savi u samiški čokoladne napolitanke. Danas častim. Jer, Sava i ja se ljubimo svaki dan ali mu ja nikada ne kupujem

229 Appendix 7 slatkiše. Nije da neću (što bi moglo voditi i razvodu braka), prosto uvek zaboravim. On će za uzvrat mene voditi večeras na ulicu, gde bi drugde. Ajde da se nadamo da nećemo još dugo, možda uskoro u grad za promenu pođem u cipelama i suknji, sednemo u kafanu i ne moramo da se deremo ko ludaci Spasi Srbiju i ubij se!!!. Idi pravo na Appendix IV i ne vraćaj se u knjigu dok se ne skoncentrišem. APPENDIX IV Jebem ti Appendixe i zemlju u kojoj ne možeš s mirom ni knjige da pišeš. Sreda, 26. septembar, Dan treći. Počelo je sasvim dobro. Sinoć rešim da častim i studente, svi će, kao, da polože. Prilična lumperajka, preko stotinu ih je ušlo u drugi krug na testu, a šac-metodom procenjujem da bi drugi deo ispita realno položilo njih deset-petnaest. I to kad sam ekstremno dobre volje. Daleko od toga da sam trenutno uopšte dobre volje, al red je da bar deca vide neku vajdicu od istorijske pobede - odmah. (A mrzelo me i da pregledam te škrabotine.) Dakle, prepišem ja njihove ocene sa testova u Zapisnik (pozdravila me Savezna izborna komisija, pa i ja sam neko dete komunizma), fotokopiram isti, probijem se kroz gužvu i zalepim ga na glasačkom mestu, tj. u moju vitrinu. I sva zadovoljna sobom odem u

230 Appendix 8 kabinet da sačekam da oni svi zadovoljni mnome dođu da im upišem ocene. E, al ovo je Srbija! Prvo troje koje je upalo u kabinet htelo je da vidi zadatke - mala im ocena! Sad ćete vi reći Tako ti i treba! da je to ta nova, demokratska Srbija, sve pošteno i po zakonu, da će nas mladost Srbije naučiti da se ponašamo ko civilizovani i odgovorni ljudi. Jok sestro, niko od njih stotinu nije ni primetio da su svi položili. Niko od onih koji su predali prazan papir nije došao da pita kako je to moguće on meni prazno a ja njemu šest. Nego, nešto me je drugo zabavilo u školi. Lili Radikalka priznala nam je pobedu u prvom krugu i čestitala. Kaže: Ma ne verujem ja njima ništa 2, onom nemačkom špijunu još manje, al kad su moji Radikali rekli da ste pobedili pobedili ste i čestitam i ode da gleda serije na televiziji. Sima Komunista, jedini autohtoni primerak koga sam u životu upoznala, zatvorio se u kabinet i ne prima izjave saučešća. Ulazim kod Cane, jedinog Direktora makar čega koja nije Član bilo čega, citiram istu. E, nju je zahvatila potpuna euforija, majku, oca, koji crni drugi krug...sad ćemo mi svi patike na noge pa na ulicuuuuuuuu!!! Toša i ja, registrovani uličari, u narečenim patikama, cipelama, nanulama, čizmama, bosi, u kaljačama, na rukama, mokri, promrzli, znojavi, s vetrom u kosi... gledamo je s 2 Ona nije ni ulazila u koaliciju.

231 Appendix 9 dostojanstvenim razumevanjem stvarno je sranje kad ti neko otme glas! (I to njen, apolitični.) OK sestro, povešćemo i tebe. Važi, ali mora prvo da skokne do Ministarstva da im se zahvali što su nam uplatili aprilsku platu. Kaže, treba usput da kupi cveće pomoćnici ministra tim povodom. Lepo joj kažem da zaboravi cveće danas, ženo, bre, pomisliće da ih zajebavaš kad se pojaviš danas sa buketom u Ministarstvu! Jok, tvrdoglavo žensko. Ja se grebem za taksi o trošku škole, do Slavije. Sedam na zadnje sedište, gazdarica napred, i sa taksistom započinje aktuelnu javnu raspravu - da l je Gotov je! il je Puk o je ko zvečka! je. Ja pozadi, ćutim, ko poraženi kandidat JUL-a na lokalnim izborima. Kod Cvetka dobijemo saputnika - cveće. Ogromnu suzu od precvetalih belih ruža sa još većom ljubičastom mašnom. (Možda ta žena ima više smisla za humor nego što sam ikada pretpostavljala.) Gledam onu mašnu i sve me draži da izvadim flomaster i napravim diverziju: Poslednji pozdrav od VTŠ! Uzdržavam se, ruku na srce, Cana mi nikad nije pravila probleme, što bih ja njoj? Odlazim u NGO gde se još slavi. Pozdravljaju me sa: Gotov je! Vaistinu Gotov je! odgovaram u tradicionalnom maniru. Zatim svraćam do Akademije nauka (tamo sam privatno, da ne pomisli opet neko da imam pretenzije), stanje redovno,

232 Appendix 10 pije se kafa i grickaju integralni štapići za zdravlje, ako oni ne povedu računa o sopstvenom zdravlju, ko će? Na povratku kući kupujem opet Savi napolitanke. Ovaj put je to čist mito, večeras opet moramo na ulicu, opet slavimo. Kad sam čula da su nepoznata lica, po naređenju još nepoznatijih lica, demontirala binu ispred Skupštine, kapiram da će se na pomoćnoj proslavi na Trgu pojaviti premalo ljudi. I da zato mora da se ide. Kad mi tamo a ono Nova godina. Previše ljudi pomislilo da će biti premalo ljudi. Petsto miliona hiljada Beograđana hini radost, peva, viče, zviždi, njače, vršimo pritisak. Peva se Spasi Srbiju i ubij seee... a jedna gospođa pored mene, mrtva ozbiljna kaže mužu: Znaš, zvuči blesavo, al stvarno bi bilo najbolje da se on sad obesi. Opet me hvata histerična smejavica, zamišljam Slobu kao u onoj reklami za Kosmodisk. Popeo se na hoklicu, namiče omču oko vrata i u stilu onih pomoćnih glumaca iz EPP-a ravno u kameru izgovori onim svojim ozbiljnim glasom: Izgleda blesavo, ali mene više glava ne boli. Ni nas. 27. septembar Bilo kako bilo, vraćamo se kući i palimo radio. Uspevam i da se okačim na Internet, da malo smirim dijasporične. (E, stvarno mi se više smučilo, celo bombardovanje sam provela na Internetu tešeći ja njih.

233 Appendix 11 Stvarno i nisu bili za ovde kad imaju tako slabe živce.) Oko keca jave da je Savezna izborna komisija sačekala da se raziđemo pa objavila da je Koštunici dodala još koji glas (logično), Slobi skinula neki (takođe logično, jednačina kontinuiteta), ukinula nekoliko stotina miliona hiljada birača (mrtvih, živih, vitalno ugroženih, nepravedno raseljenih, duplih i multipliciranih), i eto ti drugog kruga! (Tu već ni psihoanaliza ne pomaže, a ne jednačina kontinuiteta.) Ma nema veze, ubiće ga Bili ko zeca. Nipošto ne mislim na Bilija Saksofonistu, tek da se razumemo. Odoh ja sad da kupim Savi napolitanke, treće za redom. Nema mi druge. P.S. Odlučujem da Savi povećam dozu: sklanjam fen za kosu koji već danima leži na stolu i nervira mi muža. A baciću i pocepane zelene mokasine - to me Sava moli već mesec dana, svaki put kad ih obujem. Pothranjujući sopstvenu iluziju da još uvek pripadam (nekom) srednjem staležu, nežno spuštam svoje zelene ljubimice pored kontejnera, možda će ih još malo neko voleti kao ja. Ispred samoposluge besni građanski rat. Penzioneri neće da nas puste u samoposlugu da im ne bismo oteli ono-što-već-čekaju. Što, uzgred, nije ni stiglo. E, dabogda ti Toni Montano pevao na zlatnoj svadbi! kažem jednoj

234 Appendix 12 posebno agresivnoj skojevki i prelazim u bakalnicu preko puta. Na povratku vidim da moje mokasine još leže pored kontejnera. Da li je to ovom narodu krenulo već za ova tri dana ili su stvarno bile zrele za otpis? Mal ih nisam pokupila i vratila kući. Idi pravo na Appendix V, ovde se zakuvava. APPENDIX V Evo samo kratko da vam se odjavim za danas, 28. septembar, petak (2x13+2). Moram da idem da blokiram Beograd. To smo saznali sinoć. Baš me zanima na šta će to da liči. Da ne bude kao obično - evo, sad ću odmah da blokiram, čekaj samo da skoknem u red za šećer. Sinoć smo debatovali sa mamom šta će ona da blokira. Sava i ona su se dvoglasno složili da to mora da bude Mostarska petlja, objekat koji je gradila. (Ja, doduše, mislim da bi trebalo da blokira KBC Dedinje, zbog svog ovog cirkusa hirurzima se tresu ruke i njena operacija čeka da se Gotov je! ubije.) Ostalo je da se smisli šta Sava i ja da blokiramo. Nismo ništa izgradili. Možda neku kafanu, tu smo se dobro (i davno) ugradili. Jedino što nam je izbor preveliki. A biće i gužva. Dobro, neću unapred da defetiziram. A kako, opet, da ne defetiziram, juče ispali košarkaši iz borbe za medalju na

235 Appendix 13 Olimpijadi. Tako je propao moj optimistički scenario - košarkaši maznu srebro (da ne preterujemo) a u isto vreme Gotov je! prizna da je gotov. Onda mi izađemo na ulice i od sreće srušimo Beograd gore nego NATO. Moram sad da idem, da uhvatim prevoz dok još radi i stignem na blokadu na vreme. Idi odmah na Appendix VI APPENDIX VI Petak + 1 = subota, (2x13 + 3) = 29. septembar Juče smo blokirali: Depandans picerije Mama Mia, na pet minuta, dva parčeta pice (2 x 24 = 48 din.). Akcija pristalica demokratske opozicije (u sastavu Sava i ja) potpuno promašila, pica bila hladna i prazna. Pekabetu u Srpskih vladara, na kratko, dve male kisele Vrnjci (2 x 13 = 26 din.), mlake, fuj. Terazije, dok smo prošli od RK Beograd do Albanije. Ulaz u Buhu, nebitno, to radimo od 96, tu smo verzirani, a i niko ne prolazi. Kad smo se vratili pred Savinu firmu ustanovili da nam je neki majmun sa džipom blokirao kola. I otišao u kafić

236 Appendix 14 na piće. Malo trubili pa se sklonio, dakle, izvršili i jednu uspešnu deblokadu. Sava predveče blokirao krevet i nije bilo šanse da ga ubedim da idemo na novi radni dogovor na Trg. Ja kao kontra meru blokirala kompjuter i pišem protestno pismo Naučno-nastavnom veću Građevinskog fakulteta. To radim i danas, ceo dan. Dobro istrenirana za sve stresne situacije u poslednjih deset godina, ne dam se omesti. Ako smo u sred bombardovanja mogli da renoviramo stan, mogu sad da pišem jednu običnu protestnu notu između obavljanja građanskih dužnosti. Naročito kad je građanska dužnost građanska neposlušnost, to mi obaška leži. Pazi situaciju, ja pišem, Sava usisava a meni ne smeta usisivač!!! (Najtopliji pozdravi svim radnicama fabrike Alkaloid, Skoplje, posebno onima na traci gde se pakuju moje li-lu-le.) Uveče smo bili na Trgu, generacija 96/97 se spontano okuplja ispred Buhe. Gospode, što su neke žene ostarile! (I posenilile, moja kuma La Mar i Janjina drugarica Biljka se upoznaju ponovo, uredno, već četiri godine.) Nije ni muškarcima bolje, Janjin ortak Aca me pozdravlja sa: Zdravo Milena! (Mileni i meni je jedina dodirna tačka Janja i to što se međusobno obožavamo. Inače se ne viđamo. Da, i Hranislav, zaboravila sam. Pa ja njega počinjem da

237 Appendix 15 zaboravljam?! Triput ura za mene - ura!, ura!, ura!) Strašno, ovi iz opozicije očito ne znaju šta će, ni sa pobedom ni sa zapisnicima. Pred ponoć zovem Đurđu i teramo politiku čuku vremena. Ona smestila Crnu Goru gde joj je mesto, ukinula im 80% mandata u Saveznoj skupštini, sve u inat Vidi Ognjenović?! Tako kaže. Sandžaku dala potpunu nezavisnost, boli je uvo, ne nosi farmerke. Vojvođanima porušila sve novoizgrađene mostove, kaže, oni su sad za drugi krug a ona ne zna koji im je. Ja joj nežno, genetska autonomašica, objašnjavam o čemu se radi, iako je spoljna politika njen resor nisam ja džabe provela mesece na treningu u ispostavama stranih agentura. Poznajem izborna pravila bolje i od takmičara. Ja, opet, šizim u svom resoru, Sistemologije i logistike. Uglavnom na blokadu. Boli onog Gotov je! sve i da svi blokiramo sami sebi oba plućna krila, a ne Ibarsku magistralu. Ja sam za radikalne metode, od zatvaranja vode po (određenim) šahtovima do spuštanja lopti na naduvavanje u (određene) kanalizacione cevi. (Pazi što sam praktična, to se posle, kad se Puko je! i izduva, lako probuši i takoće izduva. I otekne niz vodu.) Sad Đurđa mene ladi zakonskim minimumom rada komunalnih službi. Mojim resorom! Stvarno me nervira, luda krava. Podseća me na gosn Goatija, čija sam predavanja o izbornim zakonima i prevarama slušala proletos.

238 Appendix 16 Najljubaznije ga pitam, kad se tako lepo razume, da mi objasni kako ja da glasam tri puta. Za koga hoću. I da mi objasni šta rade hakeri u opozicionim redovima. Pa ne može da me ubedi da oni koji uspevaju da skenjaju sajt NATO pakta u sred bombardovanja ne mogu da uđu u bazu podataka o građanima MUP-a Srbije i da dobijemo tačne biračke spiskove?! Čovek me belo gleda, izbori još nisu ni raspisani a luda žena ima ideje... (Eto šta će nas dotući, strategiju nemamo a taktički smo u čabru.) Ali to nisu legalne metode! kaže. Idi, majke ti, oni nama sasvim legalno krv piju na slamke raznih debljina već deset godina a mi ćemo na njima da treniramo finoću. Sve to pričam Đurđi i obavestim je da je DOS naredio da prvo sutra ujuto ima da idemo u crkvu a posle u blokadu. I tako nam diskusija pređe u religiozne vode, tj. splasne, pošto Sava, naš Ministar za saradnju sa SPC, nije zainteresovan, igra kineski šah s kompjuterom. Odoh da spavam, a vi pravo na Appendix VII, kako da se vratim u prošlost kad mi sadašnjost krade priču. APPENDIX VII Vest dana, 30. septembra 2000, jeste da su odbojkaši osvojili zlato na Olimpijadi u Sidneju. Uspavane lepotice

239 Appendix 17 koje su postale zveri, kaže onaj moron u televizoru. Trojni blok ko Petrovaradinska tvrđava, šta dodati? Aha, evo ga ipak, dodaje da će svaka kuća u Srbiji pljuštati od šampanjca, vina i rakije. Posle priprema na Kopaoniku. A znate ko je, po RTS-u, doneo zlato? Smena generacija! Tako čovek kaže. Ja sam tu utakmicu prespavala, inače volim da ih gledam, i njih i košarkaše. Sava jutros zaboravio da mi kaže za zlato. Da mi ćale nije rekao da mama spava jer je gledala odbojku sabajle, bila bih u neznanju do podne. Malo je falilo da pre čujem da ih je Gotov je! odlikovao nego zašto ih je odlikovao. Ajde, videćemo, koliko se ja sećam, njemu je Vanja Grbić jednom već skresao u brk. (O tome možete čitati u mom prethodnom romanu koji će biti objavljen naknadno.) Išli smo na pijacu da kupimo malo mesa, zamrzivač mi pun bele džigerice za mačku i pečenih paprika. Oćeš đavola, kasapnice prazne ko tramvajske šupe. (U špicu.) Na kraju pitam jednu kasirku jesu li meso razvukli od jutros ili ga nije ni bilo. Ona škrguće zubima: Nisu ga razvukli. Vrati se u glavnu priču.

240 Appendix 18 APPENDIX VIII 2. oktobar Juče sam se ceo dan bavila prečitavanjem Izveštaja o izveštaju. Ne znam samo kako da ga predam, fakultet zaključan iznutra. A ja zakasnila da sa studentima, naoružanim petardama, upadnem kroz prozor. No, šta će s tim pisanijem biti, to ćemo videti u nastavku, koji se još nije dogodio. Sava isto ceo dan proveo u Generalnom štrajku, zavlačio se u svoju sobu, donosio papire u kuhinju, pet puta pitao hoću li kafu, vidim da se mota bez veze pa rešim da ga nahranim i pošaljem na popodnevno spavanje. Tek što smo seli da ručamo, zove moja majka. (Ona obavezno zove uvek kad sednemo da ručamo.) Ovaj put se za promenu cereka ko blesava i pita hoću li ja da budem njen prevodilac. Ništa ne kapiram, pa mi objasni da se Gotov je! pojavio u maniru Saksofoniste, onako za govornicom sa grbom, zastave svih federalnih jedinica, tj. obe, i fudbalskih klubova savezne lige iza njega, i objasnio podmetnutom narodu da je podmetnut i da će ga to koštati ubrzanog učenja engleskog. (Lukavo, zna se šta Srbi najviše mrze - školu, ma kakva bila.) Objasnim onda ja njoj da imam želudačne probleme koji mi ne

241 Appendix 19 dopuštaju da slušam njeno prepričavanje, a još manje integralni tekst obraćanja, i prekratim priču. Malo posle, Sava već uredno spava u regularnom krevetu, a ja okrenem TV Studio B da vidim ko to tamo štrajkuje. Niko. Ja tamo, a tamo Gotov je! Inače nisam sklona mazohizmu, al reko ajde da čujem to za taj engleski, možda bude neka tezga za mene, i ovako od doktorata nema ništa. Ja pod ćebencetom, on stojećki, ja slušam, on čita. I tu se desi nešto potpuno sumanuto - zaspim u pola njegove govorancije! Mislim, obično se iznerviram, i u najboljem slučaju samo ugasim televizor, zato što je moj. Televizor. Kad sam srednje iznervirana gađam ga nezavisnom štampom. A kad se jako iznerviram potežem i papuču. Čoveče, koji sam ja kreten, znala sam da u odsudnim trenucima počinjem da se kliberim, ali da zaspim! I time propustim šansu da aktivno učestvujem u telefonskoj diskusiji koja je posle trajala celo veče. Izgleda da je od tog govora zavladala kolektivna šizofrenija. Svako je čuo i video nešto drugo. Zove La Mar i kaže da u mračnoj budućnosti možemo da se pozdravimo sa emancipacijom. Miki je svojim očima video da Gotov je! iza one govornice u stvari stoji na hoklici i da senka u gornjem delu ekrana ima oblik omče a ne pecaljke za mikrofon. Moja majka zapela s onim engleskim, dok nisam obećala da ću da prevodim čak i njihovim glasačima. Pakosnici javljaju da sa

242 Appendix 20 doktoratom mogu da se pozdravim trajno, jer će Ameri (lično) ograničiti stvaralačke domete mog naučnoistraživačkog rada (takođe lično). Nervozni tvrde da je on to objavio vanredno stanje. Čuju se i teorije da se on nije ni obraćao podmetnutom narodu, nego je dovedenom narodu objašnjavao da su oni drugi podvedeni. Svi se slažu samo u jednom - taj pismeni sastav sastavila je žena njegovog života i u tom trenutku joj je drhtala ruka, jer se drukčije ne mogu objasniti onolike poteškoće pri čitanju. Kad sam to čula, objavila sam Savi da će on javno čitati moj odgovor Komisiji za pregled i ocenu doktorata, sve sedeći u krilu Tesli ispred fakulteta. Kad može njen njoj, može i meni moj - da čita govore! Sava me poslao u majčinu. Na kraju me dokusurila Janja, neđe iza ponoći. Ona je u govoru čula o nekim kalodontima koji će nositi imena kosovskih junaka. Idite bre ljudi bestraga, i vi i Gotov je! Ne znam ni šta ću sa svojom paranojom, još mi i vaša i njegova fali. Jutros se Janja opet javlja, pragmatično je isukala osam dinara i kupila Politiku. Hoće sve da mi čita, ja se ritam, i na kraju se nagodimo da mi rastumači samo one kalodonte. Dakle, dogodiće nam se potpuno poništavanje identiteta, preostaće nam samo nekoliko nacionalnih jela, poneka pesma i kolo i imena nacionalnih heroja nadenuta

243 Appendix 21 prehrambenim proizvodima i kozmetičkim sredstvima. Pokajnički zamišljam: dimljene ukljeve marke Gorica losion za rast i negu kose Heroj Šaja griz za bebe M.Milutinović - Mlekce hrana za kućne ljubimce, rinfuz, Savezna izborna komisija bordo imalin Kurir Ivica (pa ko se prepozna - prepozna se) itd. a sve to tolerantno, kao što i treba u otvorenom društvu, proizvodi, pod zaštićenim imenima, multinacionalni Proctor & Gamble. Jebi ga, Gotov je!-si, kasno si se setio da nam otvoriš oči. Danas nisam išla da šetam sa studentima. Sava odbio, on to zove čuvamo snagu za odlučujuće trenutke, ja sam prosto nervozna. Uvek se iznerviram kad počnemo da delujemo po sekcijama, radnici, seljaci i poštena inteligencija. Što se oni nikad ne podele na divlje i pitome pandure? Strah je očigledno jače koheziono sredstvo nego odvažnost. E, sad sam nešto mnogo pametno rekla. Oću da kažem, to me nervira! Sećam se, prošle godine, Savez za promene mitinguje na Trgu, studenti nevezano šetaju, povod abitan, a ja, u potpuno istom raspoloženju kao danas, ostanem kod kuće. Čujem na radiju da kod Markove crkve

244 Appendix 22 panduri mlate decu i podivljam, istrčim iz kuće i uletim u prvi taksi: Vozite me na demonstracije! Na koje ćete, gospođo? Na dečije ili za odrasle? mrtav ozbiljan (i dobro obavešten) će taksista. Ama, ne znam ni ja više čoveče. Tamo gde se biju. Jedino što sam pametno danas uradila je što sam se malo svađala sa Spasenijom. (Canu zovem pravim imenom samo kad sam ljuta ili kad hoću nju da naljutim.) Posle one tirade o patikama, pre neki dan, ona je juče držala ispit! Kaže, došla deca, šta će, ne može da ih ošteti. (Malo li su oštećeni, ometeni u razvoju, retarditali, podebilili... zajedno sa nama u poslednjih deset godina.) I, normalno, počne mene da ubeđuje da moram zbog dece da držim ispit u petak. Ako oni neće štrajk - nema štrajka. Ja sam bre, ženo, u štrajku, ja, ja sam zaposlena u toj školi, o mom neizvršavanju radnih obaveza se radi! Dokle će više đaci da uče profesore i ostala sranja iza kojih se skrivamo već godinama. Mi malo šetamo sa onima koji nas uče, a malo sedimo u učionicama sa onima koji bi da uče (školu). Kapiram ja šta je njen najveći problem, briga nju da l ću ja da držim ispit ili ne, ko je u štrajku, ko nije, čija keva nema uslov za peti semestar, njoj je samo frka da ona mora to nekome glasno da saopšti. OK, sva sam za kompromis ko i uvek, dolazim u petak i pišem deci šestice ispred škole. Ispita nema i tačka! Uh,

245 Appendix 23 vidim laknulo joj: radi kako hoćeš, ali dođi. Ma dolazim sestro, zabole me toranj na Avali za diferencijaciju funkcija tipa e x, objasniću deci sama. Posle mi beše malo krivo, svi mi pored nje uvek možemo da držimo nastavu i na banderi, uz gusle, u majcama Otpor!-a, učlanjujemo studente u Jehovine svedoke... šta sam imala da je secam. Malo joj njene muke, ma šta to bilo. Evo, ovim putem pozivam pobednike saveznih i lokalnih izbora, a i buduće pobednike svih budućih republičkih izbora da Samospaseniju Canu drže na mestu direktora doživotno, kad voli. Samo nemoj da joj to neko kaže, da ne shvati mnogo bukvalno. APPENDIX IX Da me neko pita šta sam radila poslednja tri dana, do danas, 5. oktobra - pojma nemam. Jedan sam pouzdano provela sa Đurđom na ulici, udarnički, 11 sati. Nismo forsirale baš Studentski grad ali smo bile na Platou, a onda u Demokra..., jednoj od osamnaest, i odatle malo koordinirale kreativni haos. Pazi, prvi put u životu ulazim u sedište jedne političke partije i to u trenutku kad se bar šest kolona demonstranata sudara po ulicama, sva sreća da su na istoj strani, i ovako hoće da se poubijaju zbog krkljanca koji prave. Na Terazijama se igra utakmica, Otpor!

246 Appendix 24 protiv Otpor!-a, u timu jednog Otpor!-a sve same poznate ličnosti 3. Dinkićevi obožavaoci, na čelu sa istim, obilaze ih na putu za Tužilaštvo. Studenti u suprotnom pravcu krenuli put Brankovog mosta. Psi lutalice prate kolone ali tu i tamo zastanu da malo preturaju po brdima đubreta u novoosvojenoj pešačkoj zoni. Beograd je konačno javno priznao da je svinjac! kaže jedan momak i zafrljači konzervu od piva na sred fudbalskog terena. Dakle, u sedištu jednog od koalicionih partnera doživim kompletan šok. Sekretarica, naoružana maritimnim strpljenjem, prebrojava bedževe, jedan potpredsednik se vajka: Kad će već da pohapse ove lidere, da i mi malo dajemo izjave za štampu? Drugom, malko mnogo starijem, bezuspešno pokušavaju da objasne ko ga je pozdravio. On, doduše, zna zašto su ga pozdravili, ali mu je slabo šta drugo jasno. Kafu i sokove dobijamo promptno i svi se vraćaju u blaženi mir. Ja pala u fras, pa ovi treba da su u opsadnom stanju?! Pokušavam da suzbijem moju večitu idiotsku potrebu da organizujem i umesto toga se posvetim kafi. Sava mi javlja da je majstor 3 Inteligentniji primerci koji su shvatili da je Gotov je! gotov i pre nego što je bio gotov.

247 Appendix 25 Dale ispred Energoprojekta natrčao na horde SPS-ovaca (uključujući i autobuse) i logističarka urbanističke provinijencije u meni kapira da će doći do bliskog susreta sa studentima u predelu Bulevara Nikole Tesle. Dojavljujem isto aktivistima a oni me gledaju sa uzbuđenjem ko da sam im rekla da je upravo poskupeo benzin za dinar. Lu-di-lo!!! Sva sreća, bila je patka. Dale je njih stvarno video, ali su oni otišli u Sava centar, valjda da im saopšte da su pukli. Dobro, nema veze, to veče sam malo plakala, sve mi je delovalo potpuno beznadno. Entropija bliska kecu! Fora je u tome da se ja sad ne sećam ni kog je to dana bilo. Juče ili prekjuče? Slušam Index, čekam da krenem kod Save u firmu, pa na demonstracije. Čujem kako se po Srbiji probijaju blokade, prvi i pristižu u Beograd, pred Skupštinu, kad ono pljas! - tear gas. Užžžas, odoh ja na lice mesta. APPENDIX X Subota, 7. oktobar, drugi dan kako ne izlazim iz kuće. Ratnici su umorni, a moraju i da vežbaju da rade sa daljincem. Odvikla sam se poslednjih godina. Upravo nam se zakleo novi predsednik. Prethodno smo imali prilike da uživamo sa poslanicima u njihovom prvom bliskom susretu pred kamerama posle dužeg vremena Kušuj stoko,

248 Appendix 26 zapamtiću te dobro., Jok, nego će s tebe da se dogovaramo., Ajde mali, lani jednu rečenicu kad baš moraš.... Na kraju smo se Sava i ja kladili da će Šešelj da mjauče dok Koštunica bude polagao zakletvu. Pa, il su ga držali ili se Nova RTS Srbije uspešno konsolidovala i našla trake za pokrivanje aplauzom. Evo, sad puštaju onoga Gotov je!-og kako drži govore na Kosovu pre trinaest godina. Auh, što je propao od onda, pa nije ni čudo što je Puk o je! (ko zvečka). Dobro, vratimo se na prekjuče, kad sam izletela iz kuće. Znam da ste u međuvremenu pročitale vazdan memoarske literature na temu Kako sam lično sjebo Slobu 5.oktobra i da vam je više bljak, ali moram i ja da se pridružim. Prinudna radnja. Dakle, istrčim iz kuće, krenem da se bacakam pod kola, koja na moje stopiranje odgovaraju trubljenjem i veselim mahanjem sa tri prsta. I odlaze. Pa gde si krenuo dilejo smederevska, bolje da me povezeš da ti pokažem put. Na kraju navatam neki taksi koji me Nebojšinom doveze do Hrama ne može da pređe Bulevar JNA, isprečila se kolona. Čuj, kolonica, smrzla sam se. Nekako se provučem do Savine firme, tamo pokupim specijalne jedinice pa krenemo i mi. U životu nisam videla toliko ljudi, mada Sava tvrdi da ih je bilo slično na Uhapsite Vlasija! Mi, doduše, nismo bili tamo, ali smo gledali na kanti. Ajde da ne davim sad ja, kao što smo

249 Appendix 27 se davili u gužvi do prvog suzavca. Sve u svemu počne bežanija, izgubismo vojsku a Sava i ja zauzesmo rezervne položaje kod turske ambasade. Ko velim, ako stvar propadne ima da tražim azil na eksteritoriji, bolje još petsto godina pod Turcima nego još pola sata pod ovim. A kako mi ni Turci nisu po volji, pridružim se Savi u samoinicijativi da organizuje demonstrante: Gde ćeš, bre, stoko, stani, šta sad, šta smo dolazili ako sad odemo kući! Po mojoj proceni ipak je bar dve trećine demonstranata završilo sa učešćem u revoluciji već sa prvim patronama suzavca. Tada sam bila besna, kasnije sam shvatila da je to bilo više nego korisno, inače bismo se polomili jedni o druge u gužvi. U to stiže iz Miloša Velikog nova kolona, Duvanska industrija Niš, ovi još nemaju suzne oči. Predvodi ih kordon od jedno osam tipova visokih po tri metra i teških po petsto kila, svaki od njih drži po dršku od lopate. A drška od lopate mu ćuti u ruci ko penkalo. Kuku!!! Odoše pravo u onaj oblak suzavca (već u rasejanju ), kad ono opet bum-bum!!! Narod u pratnji međeda (u najpozitivnijem smislu, moliću lepo) poče da beži unazad, ali ne i oni. Na to se i mi ohrabrimo pa za njima. Da skratim, taktika nam je bila potrči napred, nagutaj se suzavca, beži nazad. I tako bezbroj puta. Bili smo, dakle, od neviđene koristi, naročito po sopstvene disajne organe i oči. Vidimo, (savezna) kuhinjica gori, malo spreda, malo straga, klinci razvlače delove nameštaja, bacaju se papiri

250 Appendix 28 kroz prozore, sa Gradske skupštine viču da idemo do televizije jer policija potiskuje demonstrante. Trč tamo, dok smo stigli više niko nikog nije potiskivao a i lepa televizija je lepo gorela. Znam da kao jedna civilizovana građanka treba da se gadim na ovaj vandalski čin, ali ne mogu!!! Kad bi mene neko pitao, ja bih to zgarište ostavila takvim, zauvek, i mlade novinare dovodila tu da polažu zakletvu pre stupanja na prvi posao. Ne bi bilo baš dostojanstveno, al bi bilo vaspitno. A sad ću drage moje da vam odam tajnu: televiziju je zapalila žena! (Da izvine Čačani, Delije i Bager.) R. prizemljena stjuardesa JAT-a. Mislim, nije ona bacala Molotovljeve koktele, ta ipak je to jedna dama, nego je skoknula kući i donela pet litara petroleja, flaše i krpe. A šta radi jedna dama sa tolikim petrolejom u kući, to je već jedna od priča koje živimo deset godina. JAT je švercovao neke kineske grejalice na petrolej i u istima isplaćivao radnike u posebno kriznim vremenima. Kad ti je grejalica plata, valjda ti je onda petrolej topli obrok. Naša drugarica je još bila sva izbezumljena kad smo se sreli. I žurila je ponovo kući, u komšiluk, po još avionskih vlažnih maramica za demonstrante. Kaže da su one efikasnije i od luka protiv suzavca. Daj bože da polako zaboravimo sve gluposti koje smo morali da naučimo u ovoj kretenskoj zemlji, pred sam

251 Appendix 29 kraj drugog milenijuma. Crni luk protiv suzavca! A nije kora od limuna u šne-nokle? To smo zaboravili. Posle smo se još muvali tamo-vamo ali više niko ništa nije bacao na nas. Stacionirali se kod Gradske skupštine i čekali da čujemo šta je bilo. Potpuno bezvezna situacija, tri sata smo se jurili, oplakivali ga pod moranje, palili javne kuće (nisam ja, mame mi, al se i zato kajem) i šta sad? Pred mrak je na bojnom polju bilo možda tek deset posto naših i nijedan njihov. Oni sa skupštine urlaju: Još nije gotovo, budite oprezni! Pa pobogu morončino, znam i ja da nije gotovo. Oprezna sam odavno. Ali šta ti znači to još? Šta je uopšte bilo? Po izrazima lica ljudi okolo, vidim da dele moju zbunjenost. U neka doba počinje da govori i Koštunica, koji sad moj drži politički govor, nek nam kaže šta se zbiva. Ljudi skandiraju: Vojo, Vojo! što mi ekstremno ide na živce. Razmišljam o tome kako ne postoje harizmatske ličnosti, kako i noga od stola dobija harizmu kad je proglasiš za cara. Mislim, nije Koštunica noga od stola, on je moj predsednik, koji može da me pogleda u oči, samo ako hoće, i obrnuto, tako sam bar pročitala na bilbordu, ali koji mu andrak sad uvaljuju harizmu? Nije im dosta? Dok sam to (pametno) mislila, ukapiram da mi se užasno piški. Šta je partizanka Mara radila kad joj se pripiški usred bitke za ranjenike?

252 Appendix 30 Ajdemo, Savo, do firme, moram u WC odmah! Telefoniraćemo, videti šta se zbiva i vratiti se. Tamo nađemo našu rasturenu vojsku i flašu neke užasno smrdljive rakije, Sava kaže da se već tri dana vuče po kancelariji i niko nije hteo da je pogleda do sada. Što ne piju vodu, budale, posle onolikog suzavca, nego rakiju? Kad sam shvatila zašto, i ja otmem flašu - oni gledaju televiziju!!! Menjaju kanale, na svima makljaža, dim, vatra, jurnjava, mi pobedili!!! Kako bre? Zovem milu majku, pretpostavljam da je u predinfarktnom stanju od brige za decu, tj. nas. Šipak, gospođa je u komšiluku, gleda ceo dan preko satelita direktan prenos na CNN-u, piju metaksu a ćale im pravi kiflice sa sirom. Neko im na televiziji javio da bi i mi nešto pregrizli, pa su podmesili novi kvasac za još jednu turu. Komšija Toša se odrekao poslednje dve kiflice za borce. A mi? Jaki ste mi vi, kad niste uspeli da se slikate za CNN jebala ih globalizacija. Prihvatim zbunjujuću istinu da smo pobedili ( al ne još ) i ubedim Savu da odemo kući, nahranimo mačku, popalimo i frižider od viška klope (kad smo već u revolucionarnom zaletu), malo se odmorimo pa da se vraćamo. I bez domunđavanja sa onim nemačkim špijunom znamo i sami da noćas mora da se džedži ispred Skupštine. Ako su oni

253 Appendix 31 unutra upola umorni kao ja, može lako na legalu da ih prikolje pet šalterskih službenica iz bilo koje opštinske panduracije. Posebno što ama ič ne verujem u ono ljubljenje sa policijom, za slikanje i spasavanje žive (uniformisane) glave. Rečeno-učinjeno. Usput svratili do mojih po famozne kiflice za demonstrante. Nisu se pretrgli sa količinom. (Tamo se diže i treći kvasac, treća tura je za poražene komišije.) Našli se i sa oba kuma i jednim kumašinom i onda je, posle najluđeg dana, počela najduža noć. U gradu cirkus, ko da su košarkaši retroaktivno osvojili nešto na Olimpijadi. Kinezi u majcama Otpor!-a priključili se rejvu na kraju Knez Mihajlove. (Kad omašiš Tjen Anmen, a zatim i Marksa i Engelsa, ukapiraš da imaš sreće iako si Kinez. Pa onda, udri kume zezanje.) Moskva puna ko oko a nijednog Crnogorca?! Opšta zbrka i gungula, jedino mi ona ekipa u parku ispred Skupštine grada deluje malo ozbiljnije. Vucaramo se okolo, gledamo decu kako skaču, pitam se na čemu li su, mogli bi da daju i nama malo. I onda odjednom, iza trojke, Knez Mihajlova i Vasina potpuno prazne. Ne baš potpuno. Potpuno je prazna prodavnica Soko Štarka, prijelo se nekom nešto slatko. Radnja s farmerkama, na izvolte. Ostali samo mali brojevi. Iz malog Centrotekstila izneli i police. Dva pitomca vaspitnopopravnog doma Vasa Stajić pokušavaju da izvuku iz

254 Appendix 32 izloga neku pomadu od strogo prirodnih preparata. Još nisu izgubljeni za naše novo demokratsko društvo, kad smo naišli ispravljaju se i prave se da nisu odatle. Tri klinca, cenim ih na šesti razred, razvlače crnu plastičnu lutku iz izloga, teraju je da pije vode na Delijskoj česmi. Kažu, nagutala se suzavca. Nazdravlje, deco, imali ste stvarno uspešnu noć, skenjali ste Slobu a maznuli ste i ribu. I to egzotičnu. Zanemeli se vraćamo pred Skupštinu grada, među nekoliko stotina zombija sličnih nama. Od umora, mislim. Sledećih par sati se ne sećam najbolje, neki su nešto govorili, bodrili nas da ne odemo kući, dočepao se mikrofona i neki ludak koji je do pre neki dan rasterivao đavole po Tasmaniji, pa došao da pripomogne, otkud znam šta je bilo, tako je rekao. Onima unutra je, pretpostavljam, bila veća frka nego nama. Što se mene tiče, ja bih u tom momentu pristala i da me pregazi tenk, samo da me malo ugreje. Odvukli smo se u svitanje, kada smo videli da su počeli da stižu neki novi, ispavani ratnici. Nismo odmah legli, popili smo po vinjak, doručkovali uz oslobođeni televizor koji je prenosio kako Velja Ilić ide lajkovačkom prugom (sa više nego jednim drugom). Bacaju avione i kamione na sve strane, čupaju drveće golim rukama, a panduri bi malko da se biju a malko da se ljube. Prosto jedan strastan odnos između organa javnog reda i naroda.

255 Appendix 33 Nismo spavali ni dva sata kad Sava skoči, sanjao je pucnje, uplašio se da je počelo. Ništa drugo nismo mogli nego da blejimo u ekran i sa zebnjom gledamo na sat, kako prolazi vreme a oni tamo još slave pobedu. Oko podne, u kadi, otkrijem da sam sva u modricama po nogama. Ništa mi nije jasno, niti me je neko udario, niti sam se saplitala. Upalu mišića imamo oboje, a nemamo aspirina. Nismo išli na moleban ispred Hrama, em ja nisam religiozna, em me bole noge, em neću da kvarim kulturnoumetnički program za otmeno društvo svojom revolucionarnom (nadrkanom) pojavom. Gledam onog Đinđića, ozbiljan i lep ko da je živ, tik uz Patrijarha, samo što se nije prihvatio da pridrži svećnjake. Čoveče, pa ne bi mogao da me nateraš da se bavim politikom za sva blaga ovog sveta. Zamisli šta on mora da radi, pet sati posle onakvog dana i noći! U šest popodne mi otac javlja da se Ustavni sud oglasio i u pismenoj formi i da je objašnjenje malo drukčije od onoga što je juče ujutro rečeno. Ma idi, čim im zapališ Saveznu izbornu komisiju odmah sve priznaju. I dalje ne znamo hoćemo li i noćas morati da čuvamo Skupštinu grada, zato se slabo pomeramo, skupljamo snagu. Onda Koštunica provali da se video sa Gotov je!-im i da mu je ovaj čestitao. Nedugo zatim i sam Gotov je! prijavi da je gotov i da ide malo da ljulja Marka. Između njih dvojice opet puštaju Velju

256 Appendix 34 sa ekipom. (Je l znate kako se zove onaj ogromni Veljin čovek u crnom? Mačak. Rekao nam jedan deda iz Čačka, dok nas je pred zoru bodrio da izdržimo još malo.) Čoveče, meni ovo sve nešto smrdi. Opraštam im za večeras, srećna što mogu da idem da legnem. Opraštam im i danas, 7. oktobra, ceo dan. Mogli su makar, kao osobi od poverenja, da mi kažu da ću da statiram u tom filmu, bar bih se malo našminkala. APPENDIX XI Nedelja, 8. oktobar, drugi krug u Vojvodini, mi spavamo do 11, s obzirom da smo danas slobodni. Spavali bismo i duže, ali Meda kaže da on ništa nije potpisao sa Udruženjem učesnika oktobarske revolucije 2000, te da ima i dalje da ga hranimo kad god mjauče, čupa krevet, obara budilnike... i sve ostalo što je na njegovom mačijem repertoaru za buđenje neodgovornih gazda. Sava i moja sestra Ana bi izvoljevali da pojedu nešto kašikom za ručak, pa idemo i na pijacu. Marka 20 dinara, ne znam da li to dileri prave practical joke ili šta je, tek, dok se ne informišem, gospoda farmeri mogu da dobiju samo dinare od mene. Ja se, za uzvrat, vratim kući sa kesama

257 Appendix 35 punim razne trave i korenja. I jednom koskom za supu, pa nek jedu kašikom. Pogađate, kratki smo s dinarima. Ana i ja smo se pre ručka oblačile u gradsku gerilu, ona stavljala svoju maskirnu maramu preko lica, ja moju kaubojsku, pokazivale jedna drugoj na šta smo nakjuče ličile. Složile se da protiv suzavca najbolje rade plivačke naočari (koje nemamo), smejale se i jurile po kući ko deca. Komentarisale kako je u toj demokratiji sve moguće moj ujak (a Anin otac) bio juče kod svoje sestre (a moje majke) na ručku i nisu se posvađali zauvek, što redovno rade?! I još joj priznao da je njen Cane (Medin otac, 7.5 kg.) najveći mačor u familiji, veći čak i od njegovog pokojnog Matorog Ljube, Canetovog oca. Posle smo klopali, preživali, Sava otišao da spava, Ana kući, a ja evo me ovde. Bože što je dosadno u ovoj slobodi! Al prija kostima. Nego, jesam li vam ja uopšte rekla da imam skoro 44 godine? Danas konačno uspevam i da se prikačim na Internet, da skinem poštu. A tamo svašta, namnožilo se za ova tri dana, čestitke, slavlja, ludila... Sve me to manje zanima, stigla su mi i dva pisma od Erika. Moj kanadski deda se vratio kući i piše mi. Mislim, malo mi je glupo da kažem da se vratio kući, jer je prošle dve nedelje proveo kod kuće. U majčici Engleskoj. A sad se vratio kući, u Kanadu. Mnogo mi je nedostajao. Po datumu vidim da je prvo pismo pisao onog

258 Appendix 36 dana dok smo se mi jurcali po Trgu Marksa i Engelsa, suznih očiju. Dakle, u njemu mi neće čestitati? Čitam, Erik i ja se stalno zezamo na račun različitosti svetova u kojima živimo. Ovo pismo nije stiglo iz drugog sveta, ovo pismo je stiglo iz druge galaksije: My dear, I m back. A great visit to the UK and not an hour wasted. What is surprising to all is that I have brought back all the clothing that I took away. I usually leave it strewn about marking the progress of my journey. I also took all my pills though Dorothy suspects that I threw them away on the airplane before I disembarked. You won t be interested in my perambulations but I must tell you that the poetry festival in Kings Lynn was in itself worth the trip. I was able to hear the best of English poetry read by its authors in the company of a critical audience. It is something that I do not get here. I can t easily say why but I am not moved by Canadian poets and I don t go out of my way to hear them. Listening as part of a audience is so much more valuable than reading a book alone and, I confess, often falling asleep over it. It s my first significant encounter with English poetry for many years.

259 Appendix 37 They have a high standard and I was pleased to measure my own work against it. I would have fitted in quite well. I didn t read anything myself. It s very clubby and they all know one another. I was the only one from overseas and I preferred to keep to myself. I was asked a couple of times what I did and my reply was that I had a small publishing company (common enough among poets) and that I published classical Chinese poems. All of that is true though it is smaller than even my modest claims would suggest. That had the effect of preventing further questioning and I was left pretty much alone. I came back ready to write and find that there are several chores awaiting me. I am the only one among my friends that is really comfortable with the computer and they all need little jobs doing - programs for plays, invitations for shows and such. Simple enough but quite diverting. I met my old school friend and spent a couple of days in Oxford, drinking and eating with him. I helped my sister find a new appartment and I saw a production of Shakespeare s Henry IV part II at Stratford. There is no better place to see his plays than Stratford. The acting is so convincing it brings the play right to the audience making the experience effortlessly enjoyable. From time to time I heard news or read the paper and so caught a few snatches of the events in Jugoslavia.

260 Appendix 38 Now that I m back the events in your country are eclipsed to some degree by events in Israel and to a far greater degree by the death and funeral of Pierre Trudeau. He was an outstanding politician - dandy, intellectual, womanizer but above all a statesman with a will far greater that the ordinary run of politicians. He managed to change the course of Canadian politics away from the almost complete separateness of two nations warring in the bosom of a single state to a general condition of tolerance, a fair degree of acceptance of what we call multiculturalism and a bilingual federal civil service. The funeral, which was held today, is well covered by the CBC and will clearly be one of the canonical events of the decade. As I write I can hear the news of the general strike in your country and a commentator saying the best thing would be for the Russians to send a plane and spirit him away. Maybe they will. In the meantime keep yourself safe. Love Eric Ukratko, za neupućene, proveo je nekoliko dana u Oksfordu, sa prijateljem iz mladosti. Jeli, pili i razgovarali, po pravim engleskim muškim klubovima, pretpostavljam. Ova dvojica Professors Emeriti su kao dečaci, u Hallu, sanjali da postanu mornari, da oplove svet. Eriku se želja i ostvarila,

261 Appendix 39 na neki apsurdan način Drugi svetski rat je proveo na brodu. Izgubio je nogu. Ali to je neka druga priča, iz nekog drugog pisma. Bio na festivalu poezije. Svratio do Stratforda, da pogleda Henrija IV. Jer, Šekspir nije Šekspir, sem u Stratfordu. Moguće. Mislim, ovo je jedno legitimno englesko pismo. Ali pokušajmo da uporedimo naše prethodne dane: Dva uvažena profesora u penziji sede u klubu uz čašu dobrog vina i, recimo, jokrširski puding 4, pričaju o svojim mornarskim maštarijama i Erikovoj poemi The Last Captain, posvećenoj prijatelju. Za to vreme, Sava i ja kao razbojnici upadamo u piceriju, na po parče s nogu, žurimo u blokadu. Erik na festivalu poezije u Kings Lynnu. Polulažno se predstavlja kao mali izdavač savremene kineske poezije. Sava nervozno razvlači neke žice i aluminijumske folije po kući, ne bismo li uspeli da uhvatimo vesti na Slobodnoj Evropi. Erik u Sratfordu, uživeo se u Henrija IV. Sava i ja na stepenicama Narodnog muzeja, zveramo Konju pod rep i 4 Uopšte ne mogu da zamislim uživanje u jorkširskom pudingu, iako mi je Erik poslao bar tri prava, starinska recepta. Kad pročitam recept, mene odmah želja mine da pokušam da ga napravim.

262 Appendix 40 pevamo Spasi Srbiju i ubij seee..., ne bi li nas čuo i poslušao. Erik ponovo u svojoj staroj fotelji, sa prekrivačem od cvetnog kretona, koju su izgrizli njegovi terijeri. Gleda na CBC-u sahranu Pjera Tridoa 5. On gleda sahranu a mi plačemo u Pionirskom parku. Ova je zemlja prokleta. Drugo Erikovo pismo je već bliže pameti. Kratko. U (engleskoj) panici je jer se ne javljam. Kako smo prošli? Jesam li u komadu? Čestita pobedu. APPENDIX XII Utorak, 10. oktobar. Već danima pokušavam da povežem konce i otkrijem ko je zaista skenjao Slobu. Izgleda da je Cana potegla svoje veze u vojnom vrhu i poslala neke generale da mu prislone ono metalno uz ono što pulsira. I to je jedna od verzija u opticaju. Po drugim verzijama, iako sa rukavima zavezanim na leđima, nije hteo da se smiri dok ga Koštunica nije pogladio po glavi i staloženo mu izdiktirao 5 By the way, posle sam danima ispitivala ljude da li iko zna da je Pjer Trido umro. Svi su odrečno odgovorili. Većina i ne zna ko je to. Pa bivši švaler Bjanke Džeger, tada zaposlen kao kanadski premijer.

263 Appendix 41 govor koji je posle trebalo da pročita. (U ovu verziju slabije verujem, mislim, gde bi Koštunici palo na pamet ono za ljuljanje Marka, pre bi mu rekao da ide malo da mazi mačora.) Treća verzija je da je njega svojim ubojitim perom proburazio Aleksandar Tijanić. (U ovu verziju ne veruje niko, uključujući i Tijanića, ali ga to ne sprečava da se ljuti zbog sveopšte neverice.) Ima i četvrta, Vuk je u svom skromnom stanu u Budvi uz gusle opevavao kuršume koji su ga skoro lišili njegovog života. Pa kakve to veze ima? Jao što ste glupe, pa nadaleko se čulo! Do bunkera, slomio ga je psihički, kad je već Gotov je! njega hteo fizički. Itd. Evo, ja javno priznajem da je moj angažman bio veliki (fizički) napor za mene ali mali doprinos za opštu stvar. Nisam član nijedne članice DOS-a, niti sam član bilo čega, uključujući i Klub obožavateljki Sergija Trifunovića, mada je mali zgodan do bola, i ovu ekscentričnost imam nameru da i dalje negujem. Kao partijski nepovezana, dakle, nisam delila letke 6, vrbovala novo članstvo, nosila zastave, nisam ni hapšena tučena i mučena, niko nije prisluškivao mene 7... Jedino što sam ikada (samo) organizovano radila bilo je da me ima uvek i na svakom mestu gde se urla, govori, 6 Možda tek poneki, odabranim komšijama u sanduče, za inat. 7 Pa, sad, kad pomislim na ono lupanje vratima po fakultetu, u ovo se više ne bih zaklela. Potražiću ja taj dosije, kad-tad.

264 Appendix 42 šapuće... Bando crvena! Ni to ne doživljavam kao političko delovanje, više kao individualni javni otpor 8 izostanku elementarnog zdravog razuma u zemlji u kojoj živimo. Prilično benigno po bilo koji režim, priznaćete. Pored mene same, Gotov je! je mogao da ne bude gotov još sto godina. Pa čak i to je mnogim ljudima oko mene izgledalo kao luda hrabrost, što nikada nisam mogla da razumem: naravno da realan strah 9 postoji, ali nikakav strah ne sme da te spreči da se ponašaš normalno. (Da ne koristimo patetične reči.) Što sad sve ovo pišem? Zato što mi je muka od onih koji su se pre pet dana oslobodili, pa sad slobodno kenjaju ko foke po vasceli dan po svim oslobođenim televizijama, oslobođenim kuhinjama i kancelarijama uz kafu... Da smo mi (koji mi?) samo znali kakvu podršku imamo, zapalili bismo bre tu Skupštinu još četres pete. Kaže jedna pevaljka ona je još pre tri meseca, kad su je pitali, rekla da je za promene. A to je verovatno mislila i pre četiri meseca, samo je nisu pitali. 8 Svaka sličnost sa organizacijom Otpor! je obična koincidencija. 9 Na primer da će te ubiti. Strah da ćeš izgubiti posao je realan jedino ako ništa pod milim bogom ne znaš da radiš, uključujući i taj bedni posao na kome te ko zna zašto drže i udeljuju ti socijalu. Za to baš i nemam razumevanja.

265 Appendix 43 I opet meni ispade bolje, ja sad ne moram ni da pričam, ni da objašnjavam, ni da se osećam oslobođeno 10, ama baš ništa ne moram da radim, samo da ih gledam i slušam. Tako iznenada i ničim izazvano slobodne, sudije, lekare, penzionere, šalterske službenike, umetnike, profesore... Meni je samo malo muka, a oni se i dalje nekog andraka plaše. Nije im lako, zove me danas jedan oslobođeni da me pita hoćemo li da osnivamo Krizni štab i rušimo Canu. (Uz moju poslovičnu hrabrost i njegovu genijalnu ideju, pukla bi ko zvečka.) Beži, bre, majmune. Drugi oslobođeni pra-pra kolega bi pažljivo da se raspita da li će mene da im dovedu za direktora, pa da se preporuči da zadrži radno mesto. Zezam se, mrtva ozbiljna: Jok, odbila sam, znaš da ne trpim te poslove od 7 do 3. Ja ostajem samo part-time savetnik. Ipak, imam neke informacije za tebe dovešće vam najstrašniju taštu u gradu 11. Nije još rešeno, ali mi to izgleda najverovatnije. Ne znam šta će s tobom biti, iskoristiću sav uticaj. Znaš, profesionalci su uvek potrebni. Sestro slatka, moron bi ukapirao da se zavitlavam, a ovaj mi odgovara da smatra da 10 Od čega da se oslobodim? Ja sam uvek i bila slobodna. Sad sam se samo ratosiljala. Dobro, priznajem, i to je neko olakšanje. 11 Tu sam somnabulnu buvu pustila na sve strane. Razbiće me taštin zet ko kengura, kad mu budem rekla.

266 Appendix 44 mi je odluka ispravna. Sada, u demokratiji, gradske vlasti će se menjati svaki čas, pa mi je pametno da se ne eksponiram i tako zadržim svoj uticaj iz senke. Kunem se, tim rečima je rekao, a ja zaglabala jastuče da ne čuje kako se valjam od smeja. Moj uticaj iz senke na lokalnom nivou, o kome on govori, zaista postoji i zasniva se na otprilike ukupno 150 godina manje-više površnog druženja sa pojedinim (pretpostavljenim) budućim članovima gradske vlade. Ne mogu da se pravdam, ja u ovom gradu živim. Oduvek 12. Imam ja i uticaj na saveznom nivou, uticaj u nevladinom sektoru, jedino mi se trenutno uticaj na republičkom nivou nešto slabije drži. Ali i to ćemo da sredimo, raspisaćemo prevremene izbore za republičku skupštinu i popuniti i ovu zonu uticaja. Šta sad ja ovde lupetam? Ma ne lupetam ja ništa, lupetaju oslobođeni. Mora da je gadna frka kad ceo život živiš u mišjoj rupi a onda dođe neko i izvrne ti sobu up-side-down. Ti i dalje u rupi, a rupa na plafonu. (Ovo ja mislim na urušavanje starog paralelno sa gradnjom novog sistema, ako me niste razumele.) 12 A šta ja zapravo mislim o njihovim sposobnostima da vode ovaj grad - znate, i papir ima svoje granice izdržljivosti. Samo bi im još ja falila. Ajde, neću da budem negativna unapred, dobri su to momci i želim im svaku sreću.

267 Appendix 45 APPENDIX XIII Sreda, 11. oktobar. Pravim grdne probleme, samoj sebi. Imaću milion studenata u petom semestru, sopstvenom krivicom. Onaj ispit, koji je trebalo da držim 6. oktobra i koji sam dramatično otkazala Cani, jer sam generalno u štrajku, na kraju nisam održala jer sam spavala, posle cupkanja pred Gradskom skupštinom cele prethodne noći. A kako su u ovoj zemlji studenti relevantna politička snaga, bivše vlasti im se vazdan ulizuju izmišljanjem bezbrojnih ispitnih rokova, i škola je postala ko narodna lutrija. (Očekujem da će nove vlasti otići i korak dalje, te će umesto uobičajenih Oktobra I, II i III, uvesti i IV, V i VI, pa ćemo svi veseli polagati ispite u cilju sticanja uslova za narednu godinu svaki dan, negde do Božića. A onda zna se - raspust. Letnji, naravno.) Kako sam ja uvek bila avangarda, odlučim da pomognem napaćenim studentima i da svi koji su u taj veseli petak, 6. oktobra, došli na ispit mogu da biraju između šestice i Oktobra II. Računam, od pre neki dan je Đinđić - Pošteno! pa će se prijaviti jedno dva manijaka kojima je uopšte palo na pamet da se tog istorijskog jutra zapute na Zvezdaru. Malo manjana, kao, svih pedeset upisanih u birački spisak ih je dolazilo u petak. (Potrir se kune da je tog jutra u školi bio samo Sima Komunista a i on zaključan u

268 Appendix 46 kabinetu.) Napraviše klinci red za namirnice iz robnih rezervi, guraju indekse preko veze, svađaju se, da pošandrcaš. Al je najluđi bio jedan, koji nije ni prijavio ispit za petak, čuo da se deli nešto džabe pa skoknuo i prijavio ga danas! Gura indeks i prijavu, samo da ga dopišem na spisak od prošlog petka. Pa dobro, brate, što nisi zvao i rođake i komšije, i društvo iz kraja, mogu ja šestice s autogramom da pišem i po vanrednom izdanju Politike od 6. oktobra, ako je to narodna volja. A on me gleda, što sam pokvarena, kaže, propašće mu ovako ispitni rok. E, mali, briši mi s očiju. Izlazim iz učionice sva raščerupana, a jedan momak pita: Je l te, hoće sad ovako svi profesori? Ne znam, boga mi. A Dule? To moraš njega da pitaš, stvarno ne bih znala. Ma, znate, mi smo i za njega čuli. Mislim ono, kako da kažem, da je fleksibilan. Dakle, klinci su moj gest skapirali kao DOS časti!. I oni su mi se oslobodili, kao i matorci, polovično. Nije deco, ja častim, al vam je zadnji put. Zaputim se pravo kod Cane, a tamo, i firma časti, dobili smo Predsednika, ispoštovana volja građana. Cana i njen pomoćnik Milanče piju viski. S ledom! Kad je s ledom nije zezanje. Nazdravimo u to ime, kad naiđe i Boba, koja je davno i sama bila direktorka ali se takođe davno i (pravilno)

269 Appendix 47 izdiferencirala. Čantramo nešto bez veze, kao, ko je šta čuo, suzavac i zagušljivac, državna bezbednost i te gluposti. Kad će Cana iz čista mira, ko je sve od školskih opozicionara dolazio da joj iskaže lojalnost sa podrškom. Toša rekao da će on, ako treba, dan i noć da sedi u njenoj kancelariji da joj brani fotelju. (Dogod ima tog viskija, mislim se ja.) Neko drugi joj rekao da mu je kum prvi čovek do Koštunice, nema da brine. Od trećeg sam se već zagrcnula, to je onaj što je juče zvao mene! Ćuti, bre, ženo, ko te šta pita! Jok, tvrdoglavo nastavlja. Spasenija, da se nisi nešto zabunila, je l ti ne kapiraš da upravo sediš sa Kriznim štabom i piješ svoje poslednje piće u ovoj kancelariji sa te strane stola? krenem ja da se zezam ne bi li prekinula ovu buđavu žvaku. Vidiš, bre, da smo doveli i bivšu direktorku, da te zameni i Milanče mi brzo kapira. Na to će Boba, u ulozi Mikija Savićevića: Nemojte deco, nismo se tako dogovorili, ja ću to samo formalno, vi preuzimate stvar. Izdržali smo bez vazduha jedno deset sekundi, pa počeli da se kliberimo. Ona je bez vazduha bila malo duže, al se pridružila. Dobra je za direktora, voli šalu na svoj račun, neće da je menjamo. Prepričavam ja popodne Savi veseli događaj, a on ima još luđu priču:

270 Appendix 48 Jedan naš drugar, civilno lice na službi u JA, kreće u četvrtak, 5. oktobra, na demonstracije. Napunio kola klincima, njegov sin sa tri drugara, svi osamnaestogodišnjaci, lepo izrasli. Tek što su odmakli od kuće, zvrči mobilni, zove ga dežurni pukovnik u ustanovi u kojoj radi, da dođe da im namesti satelitsku antenu, da gledaju CNN, ne znaju ljudi šta se zbiva a nešto se očigledno zbiva. Stiže on na radno mesto, vidi da je nestrpljivi pukovnik na vratima pa kaže ekipi: Ajde sa mnom! i svi napuste prevozno sredstvo. Prilaze pukovniku, koji već pruža ruku, a naš će ortak: Gospodine pukovniče, došao sam sa momcima iz Otpor!-a da preuzmemo ustanovu! Ovo je istorijski trenutak, čestitam Vam. Kaže da je čovek bio u takvom zabezeku, levom rukom vraća desnu, koja je već u vazduhu, dvoumi se da l trenutno da dobije infarkt ili da se šlogira. Morao je odmah da ga potapše po ramenu, prizna da se šalio i odvede ga da nameštaju antenu. Ali najluđe dolazi sutra: stiže ortak na posao a zastavnik, koji je posmatrao celu scenu i, verovatno, momentalno zalegao u zaklon, ozbiljno ga pita: Je li, od kad si, bre, u Otpor!-u, nisam znao. Mogu li i ja? Sledeća priča je ipak najveselija: EPS, u Kumodražu, par dana posle oslobođenja. Čovek srednjih godina, po

271 Appendix 49 zanimanju elektroinženjer, a po vokaciji mangup beogradski, upada kod svog Šefa pravne službe (došao from the jungles of Central Bosnia pre nekoliko godina i još nije skinuo zečiji rep sa antene na kolima). Prvo mu ozbiljno naredi da crvenim voskom momentalno zapečati sve metalne ormane sa dokumentacijom i fijoke (što ovaj, unezveren, i započinje). Zatim da sutradan hoće da vidi sva službena kola, oko trideset komada, priča se donacije Brace Kertesa, oprana i na parkingu uredno poređana po rastućim brojevima registarskih tablica i sa svim papirima o nabavci i saobraćajnim dozvolama na prednjim desnim sedištima. Kad sve zapečati da ode do direktora, saopšti mu da je smenjen, isprati ga, zaključa za njim i dostavi ključeve kabineta. Na kraju da ode i kupi našem poznaniku pljeskavicu. Tek tu je isprepadani progovorio. Znate šta mu je rekao? Joj, imam samo pedeset dinara!!! Kompletno šizenje na sve strane, kad vam kažem. APPENDIX XIV Petak, 13. (oktobar). Koje li će nebo danas da mi se sruči na glavu? Neša mi je iz Amerike poslao sledeće sadržine:

272 Appendix 50 Ljudi apsurdno umiru i u revolucionarnim vremenima. Brat Vladan iz Jagodine je u Grčkoj pregažen na pešačkom prelazu, sutra mu je sahrana. Ne pamtim dobro Nešinog brata od tetke, Vladana, znam da je par godina stariji od nas. Da je radio kao šofer (eto još jednog apsurda u ovoj kratkoj poruci bez potpisa, koja tako liči na mog druga Nešu). Šta je radio u Grčkoj? Sedim i buljim u ekran. Odgovaram na isti način: Sedim i buljim u ekran, ne mogu da smislim ni jednu jedinu utešnu reč. Ono što vam do sada nisam rekla, u Appendixima a i šire, jeste da moja majka u ponedeljak konačno ide na operaciju jetre. Teši me da su lekari sami predložili operaciju, oni ne vole da rade ćorava posla. To, ovako, spada u domen logičkog rasuđivanja. U svim ostalim domenima smo svi na ivici nervnog rasula. Sutra je mojoj ujni četrdeset dana, izlazi se na groblje, mama sprema žito, mesi neku pogaču, zašto u ovoj jebenoj familiji sve mora da bude morbidno da morbidnije ne može biti? Poučena iskustvima iz 98, pažljivo posmatram ostale članove porodice, proveravam da li svi redovno mere

273 Appendix 51 pritisak, temperaturu (uzgred, moj otac opet ima grip). A ni ja se nešto ne osećam najbolje. Neću sutra na groblje, moram da čuvam snagu. Petak, trinaesti kad Sava dođe kući definitivno isključujem telefon za danas. APPENDIX XV Utorak, 18. oktobar 2000, počeo pre sat i po. Mama je u bolnici, Sava je u Skoplju, Meda je na TA peći a ja pijem kafu u pola dva ujutro. Da l ću noćas da perem prozore ili da letim na metli oko lustera, još ćemo videti. Danas sam bila kod mame u poseti, u famoznoj Klinici za kardio-vaskularne bolesti Dedinje. Svašta sam slušala o ovoj ustanovi, njen (bivši) direktor Bojić mi je opasno drag čovek 13, otprilike koliko i virusi ili crevni paraziti, ali ovo je prevazišlo sva moja očekivanja. Livrejisani portir, lift od rostfraja, trpezarija ratan dizajn, u svakoj sobi televizor i bežični telefon, direktna linija. Osoblje u raznobojnim uniformama, prema činovima. Ljubazno me zamole da izađem da bi presvukli pacijentkinju. Izlazim i izvinjavam se što smetam. Ne, oni se meni izvinjavaju što me ometaju pri 13 Da li se, po još važećem Zakonu o informisanju, može odgovarati za iskazivanje osećanja?

274 Appendix 52 poseti?! Čekaj, polako, gde sam ja ovo upala, ovo smrdi na neku tešku prevaru! Ajmo kevo odavde, ovo nije bolnica, ovo nije pravo osoblje, ili je ludara ili se ovde snima neki film. Mamine cimer koleginice su impresionirane mnogo prizemnijim stvarima, jedna mlada žena mi se hvali da je za ručak dobila krmenadlu! Pa jeste, to je izvanredno odgovaram kada je mama bila u Gradskoj bolnici nosili smo joj i doručak i ručak i večeru. Čujem da i sad nije bolje, uopšte nemaju šta da daju pacijentima za jelo... Ma ne razumeš, ja ne pamtim kad sam kod kuće pojela krmenadlu. Sramota me što lupam. Posle sam se u bambus trpezariji malo posvađala sa majkom, tek da se oseti prirodno. Zagovarala je, naime, teoriju po kojoj svi koji tvrde da u toj bolnici nešto nije u redu seru. A ja, opet, da bih se složila sa njom kada bi sve bolnice ovako izgledale. I da bolnice nisu igračke koje se daju partijskim drugovima da se zabavljaju. Makar iskazivali i ovako zavidnu kreativnost. Hoću da kažem da bih i ja, sa konačnom količinom love, očas posla od Više tehničke napravila engleski koledž. Obukla devojke u karo suknjice i teget blejzere sa grbom, ako treba. A moje bi kolege za englesku platu držale predavanja na tečnom engleskom ko bele lale, kunem se. Jedino što meni niko ne daje tu lovu, i ne

275 Appendix 53 treba da mi je dâ, i niko nikom ne treba da dâ, ma sve je to kretenizam. Da su imali malo mozga u glavi, ovako bi sredili sami sebi apartmane u Lazi, odavno otišli i prijavili se na tretman. A ne da se lečimo Molotovljevim koktelima. APPENDIX XVI Kad zrelo razmislim, možda je Sloba stvarno pukao zato što se Đurđa udala. Od svih nebuloznih teorija meni ova najveselije zvuči. U našem bližem kumovsko-prijateljskom okruženju u opticaju je još jedna zanimljiva mogućnost: Gotov je! je puko zato što je naš drug Žuki odlučio da u middle četrdesetim po prvi put u životu glasa. (Zajedno sa starijim sinom, kome je isto bilo prvi put.) Da ne shvatite pogrešno, Žuki karakterno uopšte ne pripada mrtvom moru koje nas je tako puno koštalo na raznim izborima u proteklih deset godina. On je prosto baksuz 14. A kad se baksuz za trenutak 14 Iskreno, za po kući češće koristimo lepu srpsku reč drkadžija. Kad god počnem da analiziram ko je veći drkadžija, kum Vanja ili kumašin Dragoslav, Sava me upozori da ja ubedljivo vodim u ženskoj konkurenciji, a da me u generalnom plasmanu zaista malo deli od borbe za medalju. Onda mu ja pomenem Žukija, na šta

276 Appendix 54 odrekne svoga baksuzluka, onda je to ogroman korak i za njega i za Srbiju. Žuki je svoju istorijsku odluku shvatio onako kako joj i dolikuje i nije hteo da se igra sa sopstvenim glasom noć između 24. i 25. septembra proveo je na Terazijama, dok nije proverio da su ispravno prebrojali njegov listić. Mnoga padanja u nesvest, te noći na Terazijama, uopšte nisu bila posledica popijenog piva, kako se isprva mislilo, već šokova poznanika i prijatelja kada su u gužvi ugledali i Žukija. Posle je branio svoj glas toliko zdušno da su se svi demonstranti već navikli na njega. Promenu svesti srpskog biračkog tela ja sam prvo zapazila na sopstvenom ocu. Tata je i na nekoliko prethodnih izbora glasao za opoziciju, što je, istini za volju, bila posledica težih povreda tajnosti glasanja koje je sprovodila moja majka. Stajala sam mu nad glavom i zadavila bi ga ko pile na licu mesta, samo da je pokušao nešto pogrešno da zaokruži! hvalila se posle tašta, četnički Vojvoda, kako Sava voli da je zove kad se odgovarajuće krvoločno ponaša. Za razliku od Žukija, moj otac jeste pripadao mrtvom moru. Kad god u okviru nekog okruglog stola počnemo da se svađamo sa televizorom, on samo kaže: Sava odbija svaku dalju diskusiju o ljudima koji su van konkurencije.

277 Appendix 55 Maco, nemoj da se nerviraš! meni ili mami, koja mu je bliža, i prebaci na neki kanal na kome je fudbal. (Ne bismo li se nervirale još žešće.) Da ipak nije bio potpuno apolitičan, mogli su da primete samo oni koji ga dobro poznaju i sa kojima uopšte hoće ponekad da komunicira. Moj otac u životu ima tri strasti - sport, kuvanje i kartanje. Ovu treću mu je Vojvoda (ko piletu) odavno uskratio. Retko, sasvim retko, ona izbije na površinu tako što tata počne da nam objašnjava svoje viđenje zakulisnih političkih igara kao da su neka jako komplikovana partija preferansa. Kako iver ne pada daleko od klade, te i mi pomalo igramo preferans i poker 15, uspevamo da primetimo kako maše repom. Loše blefira, ipak taj navija za Vlast?! Nekoliko nedelja pre izbora zove Vojvoda u panici: Tvoj otac! Šta moj otac? Malopre je neko zvonio na vratima, on je otvorio, posle nekoliko trenutaka je strašno opsovao i zalupio vratima... postaje stvarno ozbiljno, za mog oca je najlepši zvuk tišina a zezanje nedopustivo nepristojna reč. 15 Sava i ja. Vojvoda je kockarski pismena na nivou igre Magaraca, isto kao i politički, uostalom.

278 Appendix 56 Bio je to neki komšija iz susedne zgrade nastavlja preplašeni četnički Vojvoda skuplja potpise za Slobinu kandidaturu i kaže da se, eto, malo prebrojavaju. Odlično! kažem i shvatam da je vrag odneo šalu. Za Slobu, mislim. Na dan izbora, oko podne opet zove Vojvoda, urla: Ja sam spavala a on mi je šmugnuo sam na glasanje! Zaklaću ga kad se vrati, tebe mi. Ma nek ide bestraga. I ti sa njim besno spuštam slušalicu i odlazim u krpice, da kunjam još malo. A i zašto uvek mene-mi? Kad eto ti i njega, posle desetak minuta: Maco, hteo je tata samo da ti kaže, bio sam i sve sam zaokružio one, zbog tebe. Znaš, ni za koga ja ne bih glasao, dobro, možda za Koštunicu, zbog mačaka, ali ostale, ni jedne ni druge, al ko velim, kad moja ćerka kaže... vidim ja da se na Dedinju sprema kataklizma! Čujem kako Vojvoda u pozadini rida od sreće i juri mačku da je ljubi. Mog oca ovih dana čovek ne može da prepozna: zdušno kibicuje ovu veliku partiju mešovitih igara sa nepoznatim pravilima, komentariše i navija za Đinđića! On mu, kao kolega gambler, najviše imponuje! Juče mi, dok se vozimo kod mame u bolnicu, objašnjava zašto je dobar blef to što je Svilanović dao ostavku na mesto u Kriznom štabu! A onda pita je l Svilanović iz one Pešićkine partije. Ne znam da l da

279 Appendix 57 plačem il da se smejem, to je ono što se u ovoj zemlji nikada ne menja. APPENDIX XVII Danas je 23. oktobar, rođendan moga brata. 11 i 30, što znači da je moja majka trenutno na operacionom stolu. Usrala sam se. Metaforički i bukvalno. Od svih psihosomatskih reakcija, kojima sam ponekad sklona, ovu doživljavam prvi put. Od juče pre podne ja sam non-stop na putu ili u kupatilo ili iz kupatila. Dešavanja između ovih putovanja bih vas poštedela. Nešto duže, dva-tri dana, traje, kako sam definisala Savi, površinska zima. Hladno mi je samo po površini kože i nema načina da se ugrejem. Oblačim na sebe trista čuda, peglam, punim kadu vrelom vodom i - ježim se. Možda bi ipak mogli da puste grejanje? Sumnjam. Meda leži na monitoru i gleda me, ozbiljan je. Nisam vam rekla da je Meda jedina mačka koja se smeje? Hoću da kažem, ne cereka se, ne hihoće se, ne zacenjuje se, prosto ponekad ima nasmejan izraz lica. Sada je ozbiljan i neće ni da zadrema (i spusti šapu ili rep preko ekrana). SF bolnica ili ne, ovo je Srbija. Nema sobe u kojoj bismo mi sedeli i čekali da izađe hirurg i kaže nam... Previše

280 Appendix 58 gledam Chicago Hope. Dobili smo broj telefona na koji možemo da zovemo, ali ne pre jedan. Kada sam rekla da bismo mi ipak došli, mlada lekarka me pogledala sa čuđenjem: A što? Udobnije vam je da sedite i čekate kod kuće. Tati je juče, na povratku iz bolnice, pukao kaiš na kolima. Onda je mama sinoć zvala jedno pet puta, pokušavala da nas organizuje, sva potpuno pobrkana. Bilo je od životne važnosti da dođemo i pokupimo njene stvari, da joj neko ne ukrade NIN, ostalo joj je još pola nepročitano! Svaki put se opraštala, tešila me da ne brinem, da ona hoće da živi za mene. Aman, može li jednom neko od njih da nešto ne radi za mene nego za sebe? Kao što i ne radi, samo da to prestane da priča. Moj otac se priključio histeriji ispalama da će u pet ujutro da ode da kupi kaiš i popravi kola do sedam... Dragi moji ludaci. Na kraju sam uspela da im zadam domaće zadatke, tačnije tati. Po kaiš ide u osam, kada se otvore radnje, popravlja kola i ide po taj dragoceni NIN. Onda dolazi kod mene. Mislila sam da mi sedi ovde, pod kontrolom. Bio je poslušan, delimično kao i uvek. Međutim, dok je on popravljao kola, javljala se mama u komšiluk, s infuzijom u ruci, zove ga da hitno dođe u bolnicu. Odjurio je, tek da čuje da su je u međuvremenu odveli u operacionu salu. Da ne brinete, doneo je i NIN. Došao je ovde u deset, sav

281 Appendix 59 usplahiren - zašto ga je zvala da dođe hitno? Pobogu čoveče, pa živiš sa njom 46 godina i još se primaš! I šta uostalom sada može da bude hitno? Toliko me je izbacio iz ravnoteže (u kojoj, uzgred, nisam ni bila) da sam ga na kraju pustila kući. Jer, nisam ni ja sva svoja. Sad sam zvala bolnicu, sat ranije nego što su kazali. Mama je pre pet minuta izašla iz operacione sale. Na aparatima je, tako mora jer je to velika operacija, za sada je sve u redu. Trenutno su mi oduzeti laktovi. Za razliku i od Save i od ostatka familije, ja se u kriznim situacijama ponašam racionalno i hladno. Zgodna sam, dakle, za Krizne štabove. Prema jednačini kontinuiteta, kolko ušlo - tolko izašlo, tek kada frka prođe postajem nesnosna, sebi i okolini. Sećam se, pre nekoliko godina, sedimo Sava i ja na splavu i ručamo. Primetimo malu komšinicu, sa splava pored našeg, kako nešto viče, kleči na daskama, maše rukama. Njen šestogodišnji brat se davi. Počinjemo da dozivamo odgovorne roditelje, koji u šumi na obali igraju karte. Otac, vaterpolista, skače u vodu. Sa njim i dečakov stric. Hoće da skače i Sava, ja ne dam, samo im još on fali ispod splava u onoj kaljavoj vodi. Umesto toga dozivamo doktor Duleta 16, nekoliko splavova nizvodno. 16 Umro je od raka prostate, godinu dana kasnije. Nije hteo da se leči.

282 Appendix 60 Dule nas prvo nezainteresovano gleda, na reci stalno neko urla, kažem Savi da trči po njega, uto i Dule shvati da se nešto dešava, izvadiše modro dete, trči i on. Ja opet zaustavljam Savu, hoće da ide tamo, da ne pravi gužvu. Sava se sav trese, promenio mu se glas, sipam mu rakiju i pomažem mu da potrefi usta. Gledamo šta Dule radi, uzgred, nikada nemojte da pokušate da povratite davljenika onako kako ste naučili u Čuvarima plaže, ubićete ga zasigurno. Treba da sednete, sa savijenim kolenima, davljenika grudima presamitite preko svojih kolena i pesnicom udarate po leđima. Valjda u nekom ritmu, valjda se tu pluća nađu u sendviču između kolena i pesnice... ma otkud znam, pitajte nekog ko stvarno zna, ja sam ovo samo gledala, mrtva ladna. Tek, dečak je preživeo, odveli su ga kolima u bolnicu, a moj muž je počeo da se smiruje. Na povratku kući razmišljam da sam sigurno neviđena skotina (kao što i moje prezime lepo kaže) kad mogu da iskuliram davljenje deteta. Ali ne zadugo, Savu je te noći iz blaženog sna, koji je nastupio posle opuštanja, probudilo moje ječanje, bila sam u groznici, bunilu, nisam se smirila do zore. Uzgred, ja još ne osećam da je frka prošla. Dogovorila sam se sa Savom da u tri, u vreme posete, pokušamo da prodremo u bolnicu i ulovimo nekog doktora ili kakav drugi živi jezik.

283 Appendix 61 APPENDIX XVIII 24. oktobar, još jedan Dan posle u mom životu. Iako smo se lepo dogovorili da sedi kod kuće, juče u tri sata na parkingu bolnice nalazimo mog oca kako plače i maše rukama. Šta se desilo? Dobro je! Aman čoveče, šta mi radiš! Ja ću im na kraju prekratiti muke! Nisam vam rekla da je moj otac u mladosti bio bokser, i to dobar? To da mu suze krenu očas posla, već ste shvatile. Mislim, on je prilično nekomunikativan, osim sa mnom, pa i tu ne pretruje, svojeglav, ali eto, ima problem sa tim suznim žlezdama. Moja pokojna baka, njegova tašta, imala je običaj da ovu neobičnu pojavu 17 objašnjava sa: Šta ćeš, previše su ga udarali u glavu. On je, doduše, u životu popio samo jedan nokaut, juče je malo falilo da popije još jedan, od mene. Precrkla sam kad sam ga videla onakvog. Dokle ćete, bre, da me secate?! On je, kao što rekoh, iako smo se lepo dogovorili da sedi kod kuće, upao u šok sobu pre nego što smo Sava i ja stigli u 17 I još neke, vezane sa njim. Na primer, to što je prekjuče, usred sveopšte predoperativne frke, kuvao sebi škembiće u saftu.

284 Appendix 62 bolnicu. A on je poslednja osoba kojoj je mesto u šok sobi, sem ako bi i sam bio dobro uspavan. Dakle, mama još spava, kažu probudiće se za par sati, sve je normalno. Meni se to uopšte ne sviđa. Vraćamo se u sedam, ja u svom čuvenom ATŠ belom mantilu. Tata je dobio zeleni, on je, kao, hirurg. Da ne sladim, iz majke mi viri jedno deset cevi i cevčica, još toliko žica. Dve cevi (za usta i nos) su joj prilepljene preko lica, za kosu! Najsvetliji prizor u šok sobi je medicinski brat, bata, klinac. Sasvim dobro bi mu stajao neki moćni džip, kratko je ošišan, prigodno nabildovan, ima i par debelih zlatnih lanaca. Kad vidim kako nežno miluje moju majku po licu, pažljivo odlepljuje one flastere (i psuje mater kozi koja ih je tako zalepila), budi je, sva se raspilavim. Mama je malo kombrljila očima, prepoznala nas je, suvislo je mrdala ustima ali nikakav glas nije izlazio, valjda ne može na suvo. Bata kaže da je sve u redu, a meni nekako lakše što će on noćas da mi čuva mamu, razbiće svakog ko pokuša da je dirne. Joj, što je strašno kaže tata na izlazu noćas ću ovo da sanjam. Ma sanjaj, bre, šta hoćeš, samo nemoj još ti da mi staješ na muku. Razilazimo se po kućama, ja posle čitam onaj famozni NIN, u kome, uzgred, nema ništa. Noćas sam i spavala, dva leksilijuma su ovaj put uradila posao, a i mrtva sam ko kuče.

285 Appendix 63 Jutros zovem da vidim kako je protekla noć. Sestra se smeje i pita da li hoću mamu na telefon. Ma hoću ja, al tek što ona hoće, ne znaš ti, ženo, s kim imaš posla. Mama ne zna da smo sinoć dolazili, glas joj škripi, ali već u trećoj rečenici izdaje naređenja. Proverava i da li smo uzeli njene stvari. Smatra da ona sutra ide u normalnu sobu i odbija da nas danas vidi. Sutra će biti - zašto juče niste dolazili, znam. Ipak ću je poslušati, mislim da je stvarno nepristojno da se šetamo po šok sobama, hvala im i za ono juče. Ovo, doduše, ne znači da moj otac predveče neće da se spusti nekim olukom i zakuca joj na prozor, čisto da bi i noćas imao šta da sanja, ali ja tu ne mogu ništa, oni definitivno nisu pod mojom kontrolom, džabe se samo nerviram. Meni je bolje. To zaključujem iz činjenice da sam malopre čula vesti na radiju (koji je, inače, stalno upaljen, ali mi se prosto nisu primale reči na uši). Skupština nema kvorum! SPO se nešto dogovara! Radikali napustili objekat! JUL se razbežao. Tamo su izgleda samo ovi što su im svi organi u procepu, Baki Anđelković i ekipa. Jao, kad smo već kod Bakija, moram da vam ispričam jedan bajat trač. Moja kuma La Mar, koja je popriličan Marsovac, do pre neki dan uopšte nije znala ko je Baki. Notirala ga je tek kad je postao Gorica i počela da se valja od smeha. U stvari, zna čoveka već vekovima! Na njenom spratu postoji neka garsonjera, koja je bila Bakijev prvi

286 Appendix 64 kadrovski stan, kada je, ko zna odakle, zapucao za Beograd. U komšiluku je bio poznat po tome što je sve vreme uredno ostavljao cipele ispred vrata, u hodniku. Pa bio mu mali stan, i ti si pokvarena kažem ja La Mari. Verovatno slaže se ova žena i humanistkinja. Stalno je išao kod komšinice Ranke da gleda televiziju. Jednom su, kaže, gledali Love story i on je plakao ko kiša. Šta reći, ili je čovek osećajniji nego što se da zaključiti na prvi pogled, ili je i on boksovao u mladosti, ko moj otac. APPENDIX XIX 27. oktobar, mrtva sam bolesna od utorka. Curim na nos, oči, uši, krljam, kašljem, škripim. Čas mi je hladno, čas vruće. Ona moja majka, koju izgleda još drže na nečem jačem, smatra da sam se razbolela namerno. I da ja to u stvari neću da je obilazim. Lepo bi bilo da i meni neko dâ malo, pa da bulaznim. APPENDIX XX Kako je nastupio 28. oktobar, odmah iza ponoći, nestade struje. Upalimo sveću, šteta što smo već klopali pa ne

287 Appendix 65 možemo da organizujemo romantiku komplet. Možemo bar da popijemo piće pred spavanje. Komentarišem kako to nije u redu, taman nam je oboma bilo malo bolje, imali smo razne ideje šta da radimo noćas, svako svoje. Tako ti je to kad Sveta Petka padne na Halloween kaže Sava, a ja se kao i obično zamislim: kako to da mu glava nije ko bundeva za pomenutu Noć veštica, kad u njoj drži tolike gluposti? A nisam ni sigurna da je u pravu. Nema veze, dobro zvuči. Veštice ili svetice, završismo na sakralnim temama. Krajnje privremeno. Ceo dan premišljam kako da se postavim u vezi sa događajima kojima se bavi ova knjiga. Pod okriljem mraka, glasno zaključujem: Ma nisam ja sa njima uopšte završila, niti ću skoro. Kad može Biljana Srbljanović da ispali kako će ona lično da se bavi Ivicom Dačićem personalno, ja stvarno imam mnogo više razloga da se bavim svojom komisijom. Sava se sa mnom dramatično ne slaže. Treba da oprostim ali ne i da zaboravim, ili da zaboravim ali ne i oprostim, tako nešto, što mi zvuči podjednako idiotski. Planem u sred mraka (kao zvezda petokraka), te kako on mene ne podržava, te da mu nije stalo, te da on baš voli što su oni meni to napravili... naravno da lupam gluposti, ali je čoveku zaista ponekad neophodno govoriti da je u pravu i kad se ne slažeš potpuno, čisto da mu pokažeš da ga voliš, da se oseti

288 Appendix 66 sigurnijim. Žene to rade uvek, iz malog mozga, i jedne drugima, i svojim muškarcima. Zašto muškarci nikada ne uključe makar veliki mozak, ako im je mali - mali? 18 Dobro, nije Sava najgori, vadi se, kao, duhovit je: Predsednik je rekao da revanšizma neće biti. A jeste li ti i tvoj predsednik ikada čitali Zločin i kaznu? Ili makar gledali krajnje legalistički film Gasna komora? Sećaš se ono, Džinu Hekmanu sude jedno dvajes godina jer je skenjao neke grdne Crnce u Luizijani, a onda mu na kraju filma ipak malko puste plin 19. Je l znaš ti onu staru američku - nice twice? Bila sam ja sa njima nice mnogo više puta nego twice i vidiš šta je ispalo. E, pa nema više nice! 18 Meni je ovo, u stvari, trauma iz detinjstva. Znate ono, kad se deca počupaju, ni oko čega. Pa odu da zovu mamu da pokaže drugoj deci. Sećam se tako nekih kretenki sa papilotnama, koje su istrčavale na ulicu da zaštite svoje piliće. Par puta sam i ja, u bezizlazu, pokušala nešto slično, sa mamom ili dedom. Završilo se tako što ja u kući dobijem po guzici. Jer, sigurno sam bila nešto kriva, kad sam se posvađala sa drugom decom. Eto, tako su me vaspitavali. Zato sam tako osetljiva kad i Sava krene da od mene pravi čoveka. 19 Ruku na srce, ovo je bio film protiv smrtne kazne. Kad zrelo razmislim, ipak, višenamenski. Zavisi da l se osećaš kao crnac ili kao belac dok ga gledaš.

289 Appendix 67 Nisi me razumela, ja to više posmatram kao Patrijarh Pavle... E, pa pošto si ti Patrijarh Pavle, ja sam Atanasije Jeftić, i tačka. Što ne budeš bar Amfilohije Radović? Atanasije! Kako se sa Atanasijem nije zezati, a posebno ne u mraku, dok ti grupa ima isključenje, menja temu. Pričamo šta ćemo raditi u boljoj budućnosti koju nam donose demokratske promene, kao da nas neko pita šta ćemo mi raditi. Atanasije ženski bi se ipak malo svađao: Ja hoću da postanem pisac. A kako ja da postanem pisac kad nemam podršku, mislim, svi vi mnogo volite da čitate moje skriboreje, ali ko meni pruža podršku? Šta, ja kao pišem da bih zabavljala šačicu obožavalaca po službenoj prijateljskoj dužnosti? Žene stvaraoci... tu sad ja počinjem da se zavitlavam, nastavak nebitan Đavola nebitan, pazi, sedim i stvaram ove redove, u isto vreme kuvam ručak i prostirem veš, odgovaram na telefonske pozive za Savu, dok on baca Medi loptice od staniola! Mali jurca po celoj kući, uključujući i tastaturu, a Sava se nervira: Jebem te glupog, samo voliš da zašamutiš tu lopticu pod krevet, kako sad da je izvadim sreća da se mačka brzo umori, baciću ih s balkona u

290 Appendix 68 Ti nikada ne možeš da postaneš pisac. Pošto si ti tako naprasno postao profesionalni književni kritičar, uzgred, šta si poslednje čitao, možda i za mene ima malo nade. Hoću da kažem, ti si uvek živela lepo, nikada nisi spoznala svu dubinu ljudske nesreće, pa ne možeš ni da pišeš o tome, da budeš pravi pisac. Otkud tebi ideja da ja hoću da pišem nesrećne knjige? Kod tebe je sve zajebancija. A je l nije? Sve na ovom svetu je čista zajebancija! Pitanje samo kako je podnosiš. I stvarno izvini što nisam siroče, mada mi ni to ne gine, kad-tad. Tek onda ću da pišem Olivera Tvista II. A Jadnike II neću baš nikad, za inat. Prave knjige... znate, moj muž čita samo prave knjige, kojih je, naravno, malo. Ja čitam svakakve, jedino od čega sam digla ruke su knjige koje gnjave, makar bile i prave 21. Ja hoću da budem laki pisac, pošto mi je život s tobom lak, za lake čitaoce, kojima je takođe sve lako. Pokušaj da to ne shvatiš olako ton mi je već preteći. šumu, mame mi, nek se igraju s vevericom, samo meni da se skinu. 21 A da probam sa poezijom, vidi kako ispaljujem rime iz čista mira? Ne, tržišna ekonomija nam ne gine, možda je isplatljivije da to budu tekstovi na muziku abitnog žanra.

291 Appendix 69 E, to može, ako si tako rešila, to ti priznajem da možeš i umeš. S olakšanjem, obostranim, pošto smo se na kraju razumeli, odosmo na spavanje. Ujutro me budi moja majka, zove iz bolnice. Čujem joj po glasu da je od jutros devojčica: Mamica doručkovala! Lepo, a šta je mamica doručkovala? Dve viršlice sa senfom i parče hleba. Momentalno podivljam: Znaš, pošto su ti pre pet dana odfikarili pola jetre, zar ne misliš da je bilo malo pametnije da si za početak pojela jednu viršilcu, bez senfa? Ili da uopšte nisi jela viršlice? Ali ja sam prvo pitala mazi se moja devojčica od 68 godina. Koga si, bre, pitala? Glavnu sestru sam pitala, i rekla mi je da jedem šta god hoću. Da ne ispadne da sam neopravdano zadavila bolesnu majku, za svaki slučaj zovem La Mar, da pitam šta će ona zapravo u buduće smeti da jede. Tu i La Mar, potpuno nekolegijalno, podivlja i izjavi da su svi ti bolnički lekari i osoblje kretenčine. To se podrazumeva, ali ona je kretenka kad joj je tako nešto uopšte palo na pamet. Skinu je s infuzije, a ona se baci

292 Appendix 70 pravo na viršle! to sad ja sprovodim iste vaspitne metode kojima i mene podvrgavaju. Ne, ona je tvoja lakonski će La Mar. Sa neviđenom lakoćom prepustih se još jednom veselom danu svog lepog života. Razmišljam šta ću čuti popodne: da je mamica ručala pohovane teleće nogice, a ujkica joj je u bolnicu prošvercovao i pivce, da zaliju što se uspešno oporavlja. Oni će mene dokusuriti! APPENDIX XXI Uzbuna na Brodu ludaka prenosi se i na moj topli dom. Slušaj pažljivo: Poverljivi izvori 22 za danas, isti onaj 28. oktobar iz prethodnog Appendixa, samo kasnije popodne, javljaju da je do narečene uzbune došlo prekjuče, na Građevinskom fakultetu. Samo dan nakon što je moje (i njihovo) vreme isteklo, tj. svi spisi se sa uvida javnosti vratili u proceduru, zakazano je Nastavno-naučno veće. Sa bezbroj tačaka dnevnog reda, od kojih mnoge mogu voditi aktere i put bajboka 23. Nažalost, ne i aktere moje tačke dnevnog reda, koja se takođe nalazi na programu. Mislim, tu će od aktera 22 Koji će iz razumljivih razloga ostati poverljivi zauvek. 23 Fakultet krizira, kao i sve unaokolo, kapirate, imate kalendar.

293 Appendix 71 neko zaglaviti Lazu, garantujem, sad da li po sekcijama, ili će nas strpati zajedno, time will tell. Ali baš bajbok, sumnjam, ne budimo toliko agresivni. Pak, međutim, na put slave mu se iznenada ispreči Veliko veće, sa tačkom dnevnog reda Manijakalni Hrane Protiv Razjarene Ženetine and Vice Versa. Moj izvor ne zna baš kako je do toga tačno došlo, međutim Hranislav je uleteo u dekanat i krenuo da zapomaže, urla i moli (cvili, klekne, legne, malo gmiže, previja se po podu, čupa ćelu, guta veštačku vilicu zub po zub... mogu valjda nešto i da dodam za sopstveni plezir, ipak je ovo moja knjiga, pri tom fiction) da se ova tačka nipošto ne pojavi na sednici. Što? Pa kako što, sem one njegove splačine i moj se odgovor na 1500 stranica (30 stranica x 50 članova veća=1500 stranica članovima veća) onda tamo deli i raspravlja o njemu. Hranislav sad ima nešto protiv toga? Protiv procedure? Ili protiv mog viđenja problema? Joj, da mi je da sam nešto bila prašina u tom dekanatu, pa da to vidim i sva se nadignem od zadovoljstva. Dobro, nije bilo na sednici, one thing at a time, imaju valjda ljudi sad važnija posla, prvo apsana, onda ludara. Nešto je počelo da se dešava. I to nešto što Hraneta dovodi do besnila. A meni se opet zavezala creva, uznemirila sam se ponovo. Elem, prvo je bilo Malo veće, na Hidro smeru, gde je Krizni štab smenjivao Hranislava sa šefovskog mesta.

294 Appendix 72 Protivkandidat je bio jedan Gospodin, što izgleda nije poželjna moralno-politička referenca ni za krizna, kao ni za stabilna (Slobina) vremena. Ma ovde never! Smena je obavljana po proceduri. A procedura kaže da smenjivač treba da dobije apsolutnu većinu. Njih je tamo 20, Gospodin je dobio 10 glasova, 6 uzdžanih 24 i 4 za Hranislava. Od toga jedan njegov sopstveni, onda Del boy, Lole i e, otkud znam, najverovatnije je od njih trojice jedan glasao sa dve ruke, to mi je jedino logično objašnjenje za četvrti glas. Mislim, moj izvor nije hidraš, nije bio prisutan, ali zna čovek sve abrove, ipak taj četvrti glas ostaje misterija. Manje je misteriozno kako je Hranislav ostao Šef katedre. Pa, po ovoj demokratskoj proceduri, koja nema druga posla nego da poštuje volju apsolutne većine. Ovenčan ovom proceduralnom slavom, u četiri ruke, Hranislav sada vitla hodnicima fakulteta i lažno se predstavlja kao Novi Krizni Šef, koji će zaštiti intelektualnu i ostalu pokretnu i nepokretnu imovinu Hidro-smera od ostataka prošlosti, sa kojima naše mlado, demokratsko društvo treba da raskrsti 24 Ljubim ih uzdržane! Od čega se uzdržavaju? Čekaju decembarske izbore da steknu mišljenje o Hranislavu? Trećina Univerziteta nam uzdržana! E, jeste intelektualna elita, da jebe oca.

295 Appendix 73 po kratkom postupku. On koji tamo vlada decenijama, kompletna šizofrenija. Ne znaš da li da plačeš ili da ridaš 25. APPENDIX XXII Želela bih ovim putem, javno, da pozovem Jovicu Stanišića da se upozna sa mnom. Makar i tajno. Ja sam, naime, fascinirana ovim tipom. Ne znam, doduše, da li sam pozitivno ili negativno fascinirana, zato i želim da se upoznam sa njim. Šta mi je naspelo? Da nisam prolupala? Ma jok, kud bih. Nego, gledali smo sinoć na kanti Kapetana Dragana u gostima kod Vanje Bulića. Kakve veze to sad ima sa Jovicom? Ama baš nikakve, besmislena asocijacija. Dakle, Kapetan Dragan nam je poverio kako je oslobodio Beograd. Ako niste gledale BK TV, vezni čovek između DOS-a i Kapetana bio je Milan Stevanović, Šef službe marketinga Demokratske stranke. Pa šta? Ništa, Sava i ja poznajemo dva Milančeta Stevanovića. Jedan Milanče ide u drugi razred osnovne škole, ćale mu je pandur, i zgazio bi ga ko vašku da je samo pokušao da se učlani makar u Pionirsku 25 Tako je samo još Gotov je! uspevao da vlada, uz podršku 20% prebrojanih ruku. Ne bih se čudila da se Gotov je! kandiduje za predsednika Srbije, na listi DOS-a. Kao, SPS je bio boljševički, najednom je shvatio.

296 Appendix 74 organizaciju DS-a, da ne govorimo o prihvatanju nekih odgovornih funkcija u Službi marketinga. Drugi je naš kum Milanče, vočić od trideset osam godina, malo manje od dva metra, malo više od sto kila. Ovo luče kumino smo registrovali u Sabornoj crkvi i sa nevestom spakovali za San Francisko još sredinom jula. Prema tome, nije ni kum Milanče. Znači, postoji i Milan Stevanović/3. Slušam Dragančeta, koji, pod komandom Milančeta, razdružuje pandure od oružja; sprovodi ih kroz grupe Delija, sve bez frke i nasilja; zatim preko noći 5. na 6. oktobra čuva Skupštinu grada, s heklerima, iznutra (što nije reko, da ne moram ja da se smrzavam, nenaoružana, spolja); oko sedmice (kad smo i Sava i ja polegali, vidiš, imamo nos za prestanak neposredne građanskoratne opasnosti) razdruži od heklera i sebe sama, sa prijateljima, i ode na kuntaru. Kad, nije ga ni prvi dremež uvatio, evo ga opet Milanče, iz Marketinga, sa novim zadatkom: svesni demonstranti se spremaju da spasu Carinu od Brace Kertesa! Al bi, možda, eto, bili malo nasilni, nedopustivo, pa... (Lupeta, ozbiljniji demonstranti u to vreme spavaju ko topovi, a otmeniji modeli se spremaju na moleban, ispred Hrama.) Ništa od zasluženog odmora, budućnost je u opasnosti. Action, Kapetane! Ajde, da ne tupim. Nego, mene danas, 29. oktobra 2000, muči nerešiv logički problem. Kako da elegantno eliminišem

297 Appendix 75 Ludog Hraneta iz svog života, a da pri tom ostavim i jednu jedinu mogućnost da sa Beogradskim univerzitetom razmenim doktorat za odgovarajuću diplomu? Neće se taj skinuti sa mene, ever. Razglabam sa Savom staru Kikijevu samurajsku teoriju, da neprijatelja ne smeš samo da raniš, moraš da ga ubiješ. Jebi ga, kad nemamo keša. Da izdamo plaćenom ubici gajbu na Novom Beogradu unapred, ono, nek sedi dok ne otplatimo manijaka. Važi. Daj oglas u novine. Jok, setila sam se, zvaću Milančeta Stevanovića, Služba marketinga DS-a, i naručiću Kapetana Dragana na čuku vremena, da sa ortacima neutrališe Hranislava, bez nasilja. Mislim, ima elemenata: I meni su kao i našoj državi, vitalne funkcije ugrožene, od bivšeg štetočinskog režima i njegovih još prisutnih eksponenata, kao što je mentalna štetočina Hranislav. Da li ti zvuči kao dovoljno dobro argumentovan zahtev za Marketing DS-a? I tako se mi zezamo od muke. A meni jeste muka. Ima li ovome kraja? Nemam novih informacija sa fakulteta.

298 Appendix 76 APPENDIX XXIII 1. novembar Drage moje, izgleda da ću vam uraditi ono najgore što jedan pisac može da uradi čitaocu: svisnuću pre kraja knjige. Iz veoma raznolikih razloga. Najgluplji mogući kraj romana - sahranili pisca. Po treći put ove nedelje idem u školu. Sramno, reći ćete. Jeste. Prvo sam u ponedeljak imala svoje normalne časove, zatim sam u utorak držala Tošine, s obzirom da je on prošlog ponedeljka držao moje, za vreme mamine operacije. Danas je bio Dan škole. Juče ujutro, Sava me budi i luduje. Standardna situacija kada je potrebno probuditi mene. Za petnaest minuta mi počinju časovi, on je potpuno obučen a ja odbijam da otvorim oči. I tako u beskraj. Ustaj iz tog kreveta momentalno! Upozoravam te! Nemam neko logično objašnjenje za svoje postupke, prvo sanjiva sam, a i generalno. Sedam u krevetu, spuštam noge na pod i počinjem neutešno da plačem. Ustajem i grcajući krenem u kupatilo. Sava, prvo zbunjen, pa onda uplašen, presretne me na vratima, zagrli, pokušava da me smiri. Tek delimično uspeva. Umivam se, oblačim, ulazim u sobu, još pomalo ronzam...

299 Appendix 77 Šta ti je bilo, jesi ružno sanjala? pita Sava. Ti-si-meni-pretio! Ne-moj-da-mi pretiš-ni-kad-za-daviću-te! Ko ti je, bre, pretio, šta ti je ženo? Rekao-si-upo-zo-ravam-te! Ko ti je rekao da te upozorava, šta lupaš? Možda sam ti rekao nešto drugo, obaveštavam te? Informišem te? Dobro, bre, ko sad lupa, je l čuješ ti sebe šta pričaš? dolazim ja k sebi. Informišeš me da treba da ustanem, daj, obaveštavaš me, nisam luda ako su mi živci na ivici... Ma otkud znam šta sam ti rekao, budim te pola sata, ali, nemoj, molim te, šta ti je, ti me stvarno brineš. Nije važno, izvini. Bez komentara. U školi saznajem da danas imamo tu proslavu. Mnogo mi je do proslave, ali dvoje mojih kolega, koji su mi jako dragi, odlaze u penziju, red je. Roštilj će praviti Zoki domar, na spratu, nezavršenoj kompenzacionoj aktivnosti starih vlasti. Omeo ih NATO. Super, najbolje obožavam prašnjave ćevape. Sloba je bio bolji! ja moram da budem u nekoj opoziciji, najčešće sebi samoj. Seća li se neko Danova škole u Hajduku, Simonidi, Tihoj noći, a sada ni pečenje iz Zabludelog jagnjeta, na kilo, piće vaše - ribe naše, nego će Zoki na

300 Appendix 78 zarđaloj mreži za armaturu da nam dimi po školi. Raspustite, bre, bar studente. Ili im ostavite moču. E, leba ti, ne počinji opet kaže Cana, i potpuno je u pravu otkud mi pare za kafanu, a i oćemo ljudima da kupimo pristojne poklone. Drnjkam gluposti, ne obaziri se, šta ste mislili? Minja će da dobije trenerku i patike... dobro, to je OK, Minja već godinama drži vežbe Joge za ženski deo kolektiva, u Caninoj kancelariji zaključanoj iznutra, dva puta nedeljno. Uzgred, Minja je predavala fiziku, a ne fizičko, al to je slično. Kupiću joj Reebok parike i Ellesse trenerku kaže naša mala šefovica računovodstva, zadužena za ovu novčanu transakciju. Daj mala, to ti je glupo, ako joj kupiš tako nešto, maznuće joj unuke iz taka. Ma nemoj, nego da joj kupim na buvljaku? uzvraća devojka, jedan od najvernijih članova Jogi-letača naše škole. Zezam se, nisu letele, samo su se teglile, za zdravlje, što bi rekle moje bugarske prijateljice 26. A šta ćete Radetu? brinem i za budućeg muškog penzionera. 26 Moram da kupim maratonjke, da trčim za zdravlje tako moja prijateljica Pavlina, Bugarka, objašnjava da treba da kupi patike jer hoće da džogira.

301 Appendix 79 Kofere. Budi bog s nama. Pa da bude da smo ga izbacili iz škole ko kufer! to sam ja juče baš čangrizava. Ne, putuje kod sina u Kanadu, u decembru. Mislili smo da bi bilo praktično, ko zna kad je čovek poslednji put putovao, da l ima kofere... u tolerantnoj, demokratskoj atmosferi mi objašnjava Cana. Znam ja kad je putovao. Pre Hrista je putovao. Ko i svi. Raznežim se na Radeta i kofere. Radetov sin je bio student generacije na Elektrotehničkom fakultetu, zatim asistent pripravnik na istom, a već par godina je odlično plaćeni službenik neke kanadske kompanije za telekomunikacije ili tako nešto. Nema ni trideset godina. Lepo je što će častiti oca viđenjem, za odlazak u penziju. Uzgred, ja imam jednu malo drugačiju teoriju o odlivenim mozgovima, od uobičajene. Iz sopstvenog kanadskog iskustva. Prvo, da su ti odliveni mozgovi stvarno bili mozgovi komplet, I mean, s karakterom, ne bismo mi stigli gde smo. Trebalo je ovde upotrebiti te mozgove za borbu protiv bezumnika koji su kreirali naše sudbine. Većina iseljenih je, u stvari, odlila svoje guzice, a ko je od njih imao i mozak, poneo je i njega. Dakle, mi govorimo o velikom broju odlivenih dupeta, sa nešto manjim brojem odlivenih mozgova. Od tog broja mozgova jedan veliki deo sada su već zarđali mozgovi, s obzirom da njihovi vlasnici tamo

302 Appendix 80 hrane svoja dupeta radeći poslove za koje im mozak i ne treba. Prema tome, za prosutim mlekom ne treba žaliti, nego ajdemo da muzemo kravu ispočetka. (A da je prethodno malo nahranimo?) Koliko znam Radetovog sina, on je jedan od retkih, onih najređih, koji su zaista previše dobri za ovde. Ever, sa Slobom i bez njega. Takvi i treba da budu tamo gde imaju najbolje uslove za rad, čisto, u cilju razvoja nauke i tehnike, što ja, izvinićete, i dalje smatram za legitiman planetarni cilj, a ne srpski. I tako, krenem ja danas na Dan škole, spremam se da Radetu izdam kraća uputstva za upotrebu zemlje Kanade u turističke svrhe, mislim, sin ide na posao, pa da preporučim ocu kako da prekrati penzionersku dokolicu... Prvo upadnem kod Cane u kancelariju, da je pitam da li je slučajnost ili nameštaljka to što nam Dan škole pada na katolički Dan mrtvih i ujedno na Svetski dan homoseksualaca. Kad ja tamo, a sapletem se na gomilu kofera nasred sobe. Vi ste stvarno nezajažljivi! Ili su to i studenti dali doprinos ekspedovanju Radeta preko okeana? nisam vam rekla, Rade je jedan od najstrožih profesora u školi. Jok, oni su mu kupili kartu prihvata Milanče. Pa trebaju im koferi. Znaš koliko imaju stvari tu je i Cana.

303 Appendix 81 Koliko imaju stvari? preganjala bih se ja, ali usput skapiram da Cana govori u množini. Koji oni? Ide sa ženom? Ide i detetova mama? Divno, a što sad idu, u zimu...? Idu svi. I ćerka. Iseljavaju se začujem drhtavi glas iza leđa. Sima Komunista, Radetov venčani kum i najbolji prijatelj, eto, već pedesetak godina. I otrči da se zaključa u kabinet. Ovo nije istina! Ovo mene neko zeza! Ipak ne. Imam neviđeni poriv da zalupam Simi na vrata, da me primi da plačemo zajedno. Niste razumele, Rade nije moj najbolji prijatelj, eto, samo drag kolega kojeg izuzetno poštujem. Ne znam da li smo za ovih trinaest godina deset kafa zajedno popili i isto toliko puta pričali. Ali... Rade je arhitekta i zaljubljenik u predmet koji predaje. Nacrtnu geometriju!!! Lično ne mogu da shvatim strasti prema lepoti prodora zarubljene kupe kroz pentagonalni dodekaedar, ali pustite mene, ja ni svoje strasti ne kapiram najbolje. Radetova strast je ogromna. Tolika da je njoj potpuno podredio karijeru arhitekte i završio u našoj školi. Nikada nije doktorirao, nije imao kod koga, mislim, toliko je predmet njegovog obožavanja ekskluzivan. Njegov posao u školi materijalno je pogađao porodicu, ženu i dvoje dece, prvo đake, pa studente... Zato je Rade održao milione

304 Appendix 82 privatnih časova u životu 27. Vaspitao i othranio jednog đaka generacije Elektrotehničkog fakulteta. I mlađu ćerku, koja je žarko želela da studira arhitekturu. Ne poznajem je, ali, ako je imalo ćerka svoga oca, žarko je bleda reč. Nisu je primili na Arhitektonski fakultet, one godine kada je tamo na volšeban način primljeno pola maturanata neke abitne srednjotehničke škole iz provincije, povoljno i softverski. Ojađena je otišla na Šumarski, na pejzažnu arhitekturu. Završava ga, prosek deset, blago kanadskim šumama. I sad će on, u šezdeset petoj godini, pošto je odradio svoje za zemlju Srbiju, da se spakuje u Canine poklon-kofere, uzme za ruku ženu i ćerku, i iseli se u Kanadu? Rade i žena ne govore engleski. Pobogu, da li se seća da sam mu pričala da u Kanadi ne može da se kupi trougao, šestar? Kako će da 27 Privatni časovi jesu jedan dobar, pristojno plaćen honorarni posao, uvek bili i uvek će biti, ali ne za svakoga. To može da se radi samo bez emocija, i prema sopstvenoj profesiji, i prema pacijentu. Probala sam i priznajem da ja to nisam u stanju. Od poriva da zadavim odgovorne roditelje, vaspitno zapuštenog mališu, sebe. Kako li je bilo Radetu, sa svim njegovim idolopoklonstvom prema NJ.V. Nacrtnoj Geometriji? Valjda, kao da tri puta dnevno odlazi u Zavod za transfuziju, da dobrovoljno dâ krv, ne bi li ga nagradili sendvičima sa parizerom i sokom na razblaživanje?

305 Appendix 83 crta svoje kupe i piramide u samoći, zatvoren na dvadesetom spratu nekog solitera u Misisagi? Ili je, beše, spominjao Skarboro? Strašno, to je ono što je strašno. Ne to što su njegova deca otišla tamo da žive, nego što on odlazi za decom, da pored njih živ umre. Ova porodica je odlučila da bude zajedno, da tako svi budu malo manje nesrećni. A šta će kumovi Sima Komunista i Rade, monarhista po ubeđenju, jedan bez drugog? Posle pedeset godina. I Sima ide u penziju za koji mesec. Da sam hrani golubove po Kalimegdanu? O tome mi moramo da govorimo, o stotinama hiljada nesrećnih, razdvojenih ljudi, a ne o jebenom odlivu mozgova. O nesreći koju su nam ti idioti napravili, a ne o nazadovanju srpske nauke i tehnike. Koja, bre, nauka? Nebeski narod je, valjda, imao nebesku nauku? Zlo mi je. Toliko mi je zlo da sam se danas izvukla sa proslave a da se nisam pozdravila sa Radetom. Kod kuće zatičem pismo od Erika. Već danima se kanim da mu pišem, da tražim savet od njega kako da se postavim u odnosu na nastavak ove zbrke. On međutim traži savet od mene. Ponovo putuje u Englesku. Bratičina, koju jedva poznaje, javila je da je Erikov brat u bolnici, ima masivni tumor na mozgu. Trenutno je svestan i pita za njega. Stanje je stabilno, ali lekari ne veruju da će još dugo. I sada, moj sedamdesetsedmogodišnji prijatelj pita mene: Da li da sedne u prvi avion; da li da putuje za tri dana, čarterom i tako plati

306 Appendix 84 kartu četiri puta jeftinije; da li da prvo sačeka nedelju i otvaranje Dorotine izložbe. Doroti je Erikova žena, njen artritis se pogoršava i ovo je najverovatnije njena poslednja izložba, neće više moći da šije svoje slike od krpica. Otkud ja znam šta da radi? Ja nemam bratičine koje ne poznajem. To nije moj brat, jezik pregrizla, to je engleski brat. Gde se ja razumem u engleske bratske relacije? Posavetovala sam ga kako najbolje znam, da posluša svoj stomak. Ja uvek tako radim, a grešim, pa, fifti-fifti. Setim se Radeta, budućeg Kanađanina. Ima li brata? Emigrantski život ti je proklet. Uvek, u svakoj kombinaciji. APPENDIX XXIV 2. novembar, četvrtak. Ovo postaje ozbiljno, pa ja ovo pišem dnevnik? Ja više nikoga nemam na fakultetu, svi moji su negde otišli. Umrli, penzionisani, raseljeni. Raseljenih je najviše. Reći će ne svojom krivicom. Nisu mogli da se nose s uzdržanima. Pa otišli, da im dignu procenat? Koga da pitam šta se zbiva? U utorak ujutro, posle onih scena sa pretnjama i plakanjem, Sava me vozi u školu. Izlazim iz zgrade, preko travnjaka vidim da ulicom prolazi Del boyev kovrdžavi asistent!? Šta će on u ovoj zabačenoj uličici u osam ujutro?

307 Appendix 85 Bolje je pitanje šta ću ja na ulici u osam ujutro, hoću da kažem, možda čovek stanuje u susednoj kući. I mogao bi tako sto godina, a da ja to ne saznam. S obzirom da ja retko izlazim iz kuće ranom zorom, a i uopšte. Spazi i on mene, osmeh od uva do uva, maše. Koja neobična srdačnost od momka koga sam pet puta u životu videla i ne znam mu ime. Ili on to meni rukom pokazuje da sam luda? Preti? Kezi se? Milanče mi je juče rekao da je od jednog asistenta pripravnika sa Konstruktivnog smera, na kome ja, uzgred, ne poznajem nijednog profesora, a kamoli asistente pripravnike, čuo da imam odličnu čitanost. Nazdravlje! Ne sme mnogo da se raspituje, kaže, opšta situacija je smutna, mislim, ne zbog mog slučaja, nego zato što kriziraju. Javi sve što čuješ. Odmah. Hoću nisam sasvim sigurna da hoće. Niko mi ništa ne govori. Na izlazu iz škole srećem dvojicu kolega, geodeta. Uh, što si mu ga dala! kaže jedan. Kome sam mu ga dala? Nego, vas dvojica kasnite, sve smo pojeli. Nema veze, ići ćemo posle da se dohranimo, po principu samofinan-siranja. Mislio sam na Memorandum. Koji Memorandum? Pa tvoj.

308 Appendix 86 Ko ti reko? Ko mi reko, pa moji geodeti sa fakulteta, dali mi kopiju. Kuku! E, ajde zdravo. Bolje da ćutim. Geodetski odsek je sastavni deo Građevinskog fakulteta, onako, ko Kosovo-je-deo-Srbije at the moment. Ako sam i tamo čitana, onda... Pravo da vam kažem, ne znam da li su ovo dobre ili loše vesti. Uznemirujuće u svakom slučaju. APPENDIX XXV 5. novembar, mesec dana od popaljivanja Gotov je!-og. Velja Ilić se ne skida s kante celo veče. A ja? Pa, drage moje, moram vas izvestiti da je preda mnom izgleda, velika internacionalna karijera 28. Počela da stižu pisma podrške. Za sada samo iz Škotske i Kanade. Pazi formulaciju: Ti si prvorazredan trač u Edinburgu. Drži se, uz tebe smo. E baš mi je drago što sam prvorazredan trač u Edinburgu, dragi moji bivši asistenti i docenti na Hidrosmeru Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ništa mi drugo i nije bila namera nego da vas zabavim, da 28 Ne znam, doduše, u kojoj oblasti?

309 Appendix 87 vam prekratim vlažne škotske noći. Bolje da čitate moje protestne note nego da duvate u gajde. Right? Nego, pokušala sam i ja da uživam u dotičnom traču, pa sam ih pitala šta se zapravo zbiva. Internet je jedno čudo od mogućnosti, da se, na primer, preko Škotske informišeš o tome šta ti se sprema tri trolejbuske stanice od kuće. Avaj, ne znaju ništa 29, truba im da pitaju, a nemaju ni kad, Univerzitet u Edinburgu radi ko dragstor, non-stop. Ma nema veze, i hvala na podršci. Držite se i vi tamo, nisu Hranislavi srpska izmišljotina, da ne ispadne na kraju da ste džaba ostavljali stare roditelje po beogradskim naseljima. Zbrišeš pred domaćim Hranislavima a sačekaju te škotski Hranislavi. By the way, kako se na engleskom kaže Hranislav? Fed by the Glory? A tek moji znani i neznani beogradski Kanađani, nekadašnje kolege s fakulteta! Oni ne pripadaju univerzitetskom miljeu, to su pošteni kanadski trudbenici, znaju svoja sindikalna prava: ljuti na mene! Kako sam mogla da im pošaljem dokument bez fajla sa YU-fontovima? Morali da prepravljaju i dodaju č-ove, š-ove i ostala slova iz starog kraja. U slobodno vreme. Najveći crnjak je to što im ja taj dokument uopšte nisam poslala. Ko je? A milo mi je što se slažu s navodima iz istog. Vidim, trebalo je da napravim i 29 Sem prvorazrednog trača.

310 Appendix 88 englesku verziju, pa da imaju da pokažu svojim prijateljima, orginalnim Kanađanima (ako ih imaju), u kakvom su oni totalitarnom režimu živeli. Jedva živu glavu izvukoše pred Hranislavima. A ako se dobro organizuju, možda mogu da isposluju sebi i neku penzijcu, za pretrpljenu torturu. Ono, iz fonda za razvoj demokratije u jugoistočnoj Evropi, oporezovanu, dakako. Uopšte, danas sam, valjda zbog proslave prvog meseca slobode, načisto u bager-raspoloženju. Šeguvam se, nije to, nego me ubi ova neizvesnost, pa se kurčim da je rasteram. Pijem kafu sa La Mar, telefonom: Šta ćeš sad, kad se ne oglašavaju? pita moj lični pedijatar brižnim glasom. E, upaliću bager, mame mi. Ja ću lično da ga smestim u kašiku od bagera i odnesem u Palmotićevu 30. A ovi s fakulteta, ma zabole me, ili će da mi ga izvedu ispred zgrade, ili će sami biti krivi za oštećenje zidova a, al sam opasna? Možda sam ja, u stvari, oduvek bila skandal majstor, samo mi nije odgovarala klima. Publika. Bila mi preplašena publika. Sad mi se potencijalni navijači oslobodili, pa imam za koga da pravim performanse. 30 Pazi ko je sad ovde šizofreničar, nikako da odlučim sama sa sobom gde ću s njim, u Lazu ili u Palmotićevu. Može on i na oba mesta odjedanput, što se mene tiče.

311 Appendix 89 Lako je tebi, kad možeš da se zazaš na svoj račun, a ja... naravno, uvek je meni lako, a njoj je najteže. Mislim, ponekad pokušavam da joj olakšam život, zezajući se i na njen račun. Ali u takvim prigodama La Mar ima sasvim drugu logiku. Zezam je da bi joj bilo teže.... poludeću na poslu. Znaš kako su me SPSbelomantijašice po Domu zdravlja godinama kinjile? Ali ovo što mi sad rade, nije za ljude! Juče nam uplatili platu, a ona, došla i maše mi odsečkom Vidi, stigla demokratska platica, vidi kolicka je. Došlo mi da je... Zvekneš slušalicama snažno. Ali La Mar, nemoj tako, pa ti si humanitarni radnik! Ne znam, jesam ti ja pričala kad smo nas dve dežurale 6. oktobra pričala mi je bar šest puta a ona meni u šest popodne, kad smo čule na radiju da je Ustavni sud priznao, Ništa to ne znači, videćemo u nedelju, posle drugog kruga, kog drugog kruga, idiotkinja, grozno, ne mogu više. Ne brini draga, čim isporučim Hraneta na odmor od intelektualnog rada u ustanovu zatvorenog tipa, okrećem bager, i, pardon, redom, vozim prvo kod mojih roditelja. Je l znaš ti, bre, šta ta žena meni radi? Oće da jede pečurke, oće jogurt na točenje, iz one smrdljive prčvarnice, samo taj joj nije, kao, kiseo, jede joj se kačkavalj, a ni iz narkoze se još nije probudila kako treba. Ma bagerom ću dijetu da joj uteram kunem ti se... ova tirada na račun moje majke, koja

312 Appendix 90 će me u groblje oterati jer ne može ama baš ništa da posluša, nešto je potrajala, ali sam se na kraju ipak prizvala temi. Budi spokojna, La Mar, samo još i nju da sredim i stižem bagerom u tvoj Dom zdravlja. A posle ćeš da ga parkiraš ovde, u dnevnoj sobi umeša se i Sava, koji strašno voli da priča sa mnom dok ja pričam sa svojim drugaricama telefonom. Bilo je, doduše, danas i sadržajnijih razgovora. Zove Đurđa i, bez ćao da kaže, pita: Šta trenutno čitaš? Theories of Urban Politics. Što pitaš? Umobolnice. Mislila sam na nešto normalno. Imam jednu knjigu, odlična je, bla, bla, bla, ali treba da je vratim za tri-četiri dana, pa ako hoćeš, dok sam u Banji, na brzaka. Rado, ali sada ne mogu da čitam knjigu, sada moram da pišem knjigu Ovo i nije moja originalna duhovitost. Pre desetak godina je jedna moja poznanica predavala filozofiju u 13. gimnaziji, na novinarskom smeru. Zadala je đacima da pročitaju neki članak iz NIN-a, pa da popričaju o njemu. Niko ga nije pročitao, dve nedelje. Na kraju je iznervirana pitala - kakvi će to oni novinari biti, kada ni novine ne čitaju. Ali profesorka, mi se školujemo za novinare da pišemo, a ne da čitamo odgovorila je jedna devojka ozbiljno. Danas je novinar.

313 Appendix 91 Kakvu knjigu? Pa onu knjigu. A, da, zaboravila sam, Kiš pa ti. Što Kiš pa ja? Pišete Čas anatomije. Ijao, jeste, vidiš, nikad mi ne bi palo na pamet istina, kad neko pomene Kiša ja odmah pomislim na Rane jade. Knjigu za decu i preosetljive. Šta ja pišem? Knjigu za gadljive, da se zgade još više? Eto, tako smo danas dobili i naslov. A Đurđa otputovala na neki kongres filozofa u Niškoj Banji. Nego, kakva je, mogla je ona i da kaže: Krleža pa ti pa da posle knjiga treba da mi se zove Moj obračun sa njima na Građevinskom fakultetu. Više nego bljak. Jadni mrtvi pisci, jadni živi čitaoci, kad zrelo razmislim, jedini pošteđeni su oni koji ništa nit čitaju nit pišu. Posle opet zovem La Mar, oko neke surutke i kozjeg sira, dijeta za bolesti jetre, pogađate, još kad bi samo znala kako da to mojoj majci strpam u usta. Jao, pa to vam nisam kazala Đurđa mu dođe, kao, svekrva La Mari. Preko mog druga iz detinjstva, Gileta, Đurđinog prvog momka a La Marinog drugog muža. Bivšeg u oba slučaja. U prvoj vezi ja sam bila nevenčana kuma, u drugoj venčani kum, a obe sam ih upozoravala, samo da se notira. Šta da im radim, kad vole anonimne harizmatične likove. Bilo kako bilo, Gile se

314 Appendix 92 odavno izgubio iz naših života, u pravcu Sremčice, preko Austrije i Kipra, a zatim iz Sremčice put Dominikanske republike. Tako se bar priča, kao što se pričalo da je, in the meantime, malo ordinirao i po Konjarniku, sa jednom udatom gospođom. A moje su prijateljice trajno ostale u ovim nezgodnim relacijama. Ništa strašno, La Mar je malko ljubomorna a Đurđa malko zajedljiva, svaka prema karakteru. Elem, razglabamo nas dve o toj surutki, a mene najednom stiže umor: Ej, ženo, ne mogu više. Ja sam zrela za banju. Nema sad ti šta da ne možeš, navij se i furaj. Sve to mora da se pregura... to je La Mar laka na ugrađivanju kugl-lagera meni, što ih sebi ne ugradi? Neću da čujem te gluposti, kakve banje, kakvi bakrači. Što, trebalo je lepo da odem sa Đurđom u Nišku Banju, da se lepo odmorim, tri dana - tri dana. Ne pričaj, molim te, da ostaviš bolesnu majku... prima se iz odma. A šta bi mi falilo, da putujem Mercedesom, u hotel sa podnim grejanjem 32, da šetam tri dana i ne mislim ni na šta? Jesi, bre, ti normalna, kakvo podno grejanje, pa da ti oteknu noge. To je najgore što možeš sebi da uradiš. I slušaj, 32 Gde mi podno grejanje pade na pamet?

315 Appendix 93 ako ikada budeš sela u bilo kakav Mercedes, neću više da čujem za tebe! Ni za tebe ni za tvoju Đurđu. Da sam je palila još malo čula bih i čuveno Jesmo mi zato šetali?, mislim, da li se La Mar šetala da bi se ja sad vozala Mercedesima, kabriolet, po Niškoj banji, sa Đurđom, naravno. U pravu si, neću da se trpam, naročito ne o trošku poreskih obveznika ipak moram još malo. Za čije pare te zvala? Za tvoje, od demokratske ti platice ne bih da ponavljam šta sam tek na ovo čula, znate, ti lekari jako drže do pristojnog rečnika, pa ne bih da ih raskrinkavam. E, pa kad sa mnom ne možeš ni u bioskop da odeš, ne dozvoljavam da ideš sa Đurđom nigde! Ni za čije pare. Ljudi moji, koja je ona paljevina, ni kad sam prestala da se kliberim nisam uspela da je ubedim da nit me je Đurđa zvala u Nišku Banju, nit je otišla kolima, nit hotel ima podno grejanje, nit bih ja u bilo kojoj varijanti imala šta da tražim na kongresu filozofa. Blesava. Posle, što joj se muževi ne drže. I kakve sad sve ovo ima veze sa našom pričom? Skoro nikakve. La Marina sitna ženska ljubomora me vraća na misli koje me muče od dana kada sam shvatila da je Hranislav taj koji je sve vreme držao konce u svojim rukama. Povlačio ih obazrivo, tako da mi pažnja stalno bude skrenuta

316 Appendix 94 na Del boyevo zamajavanje 33. Doveo na scenu čika Loleta, za koga nikada ne bih pomislila da bi mi ma šta nažao učinio, što bi, a i za čiji račun? Zamlaćivao onog nesrećnika, Sofronija. Posle ga načisto isprepadao mojom političkom nepodobnošću. Da bi iz potaje seo i uskladbio svoju smrtnu presudu mom doktoratu, a meni javnu sramotu. Pazi, dok nisam videla taj papir svojim očima meni ništa nije bilo jasno 34. Zašto? Biće da su u pitanju neke strašne strasti. Jebi ga, Hranislave, od strasti se izgori. Posebno od destruktivnih. Zato ja tebe ne mrzim strasno, šta više, uopšte te ne mrzim. Samo primenjujem jedinu u praksi potvrđenu odbranu od egzibicioniste koji je razgrnuo mantil. Ne bežiš, staneš i smeješ se. Ne plašiš se prikazanog mizernog čvarka. Nije ti, iskreno, ni smešan, jadan ti je, ali ti hoćeš da manijak pobegne. Kažu da uvek pobegne, ajde, videćemo. 33 E, moj Del boy, možda je tebi uloga veselina delovala veselo, ali veselin je ipak konj. Konju jedan! 34 Sva sreća što sam prethodno imala prilike da se sretnem sa njegovim esejom o vodama, inače mi ni tada ne bi postalo jasno. Stil čini čoveka, to hoću da kažem. Šeguvam se, again.

317 Appendix 95 APPENDIX XXVI Čoveče, koji je ovo Svilajinac! Iz izvora bliskih Rudarsko geološkom fakultetu saznajemo još jedan prvorazredan trač o sebi. Odsek za skamenjene bube, dinosauruse i šta-ti-ga-jaznam, smešten u zgradi Ekonomskog fakulteta, informaciju je dobio iz centralne zgrade, u Đušinoj. Putem kurirke, koja je prenosila lovu za topli obrok. Slušaj pažljivo: Ja imam tajnu saveznicu, na veoma odgovornom položaju. A da pri tom ženu uopšte ne poznajem, dapače, prvi put čujem! Izvor kaže da je dekanu Građevinskog fakulteta zaprećeno da ništa više čorbasto kašikom pojesti neće, ever, ukoliko se ne ponese viteški, tj. ne zaštiti moj lik i delo od Hranislava 35. Šašavilo! Kurirka, doduše, nije znala kakav je bio odgovor na ultimatum, iako se moj izvor pomno raspitivao. Proveriće. Sad vi mislite da ste povezale konce, da se nadigla Perina gospođa, ali grešite. Iz najmanje dva razloga prvi je taj što Peri žena vekovima nije skuvala ručak, a drugi, i važniji, što Pera više nije dekan. 35 Sad, za lik ću se snaći i sama, ali ovo za delo, dobro bi mi došlo malo fer-pleja od strane institucija sistema.

318 Appendix 96 Usred krize, Perino kanabe, što mu ga je deda ostavio, čuva Krizni dekan! Koji je u stvari Stari dekan, Protestni dekan, iz 96/97. Po teoriji, pozitivan lik. Al znam ja mnoge na fakultetu koji se nisu plašili od Gotov je!-og, ali su itekako cvikali od Hranislava. Prosto, neposrednija opasnost je u pitanju. Otkud znam, ne znam čoveka. Ne znam ni koliko je navučen na čorbasto. Jedino što znam jeste da se dobro oženio, mislim, da je dobro odabrao. Hvala, draga nepoznata prijateljice, imaš od mene recepte po izboru. APPENDIX XXVII 7. novembar U nedostatku novih prvorazrednih tračeva na sopstveni račun, od jutros me najbolje zabavljaju vesti o pobunama po zatvorima. KPD Mitrovica, svestan svoje večite istorijske uloge, pobunio se protiv otuđenih centara moći u vidu bivšeg upravnika i njegove ekipe, koja iz senke i dalje muči, glađu i batinama, a sa komunjarskih pozicija. Zapalili celo krilo, ako ne i više snimanje zabranjeno. Pravo da vam kažem, paranoik kakav sam postala poslednjih meseci, ja i u ovom njušim dalekovidu ujdurmu naslednika najslavnijih mitrovičkih robijaša. Vidim SPS- JUL-ovce kako pale Mitrovicu, da nemaju posle gde da leže.

319 Appendix 97 Zatim se pridružio i niški zatvor. I oni malo palili-gasili, bez većih materijalnih šteta 36, ali i proširili zahteve hoće pomilovanje i za nepolitičke zatvorenike. Što su oni gori od nekih kvazi-terorista? Na neki način se slažem, doduše, ne na gornji. Mislim, šta su oni gori od ovih što još šetaju slobodno, a kako vidim i šetaće malo duže, sve da Srbi ne bi stekli još jednu negativnu karakternu crtu, revanšizam. Po teoriji zavere, sad bi ta pobuna u niškom zatvoru mogla da bude tajni kontraudar novih demokratskih vlasti. Kao, ono, vi zapaleli Mitrovicu da nema de da ve zatvaramo, a mi će vi izpraznimo Niš. Eve vi ga! Danas se javlja i Zabela. Umereno, bez paljevine. Podržali kolege robije u oba nadignuta KPD-a, sve zahteve i predsednika Koštunicu. Zaključak iz personalnog ludila iza treće pobune stoji predsednik lično, da smiri loptu, da pomiri. U mekšoj varijanti šašavila, to je ideja šefovice njegovog kabineta, žene nesklone senzacionalizmu 37, šta sad ima pobunjenici da se 36 Zapalili biblioteku, ne sviđa im se lektira? 37 Vidi tekst iz Danasa u kome se ona ljuti zbog objavljivanja senzacionalističkih vesti da je Koštunica nasledio Slobine kerove iz obezbeđenja. Kao, sad imamo važnija posla nego da se bavimo time ko nam čuva predsednika koga smo teškom mukom izvojevali.

320 Appendix 98 veru po krovovima zatvora, da se deru i mašu kašikama, kad u demokratiji mogu tiho i mirno da sednu za kompjuter i pišu pisma podrške kome god hoće. Najbolje svima. E, šipak, propade mi teorija sad gori i Zabela, i to poprilično, javlja B92. Ili se zatvorio krug? Ili je zbrka kompletna Zabelijanci sad traže da im se obrati Đinđić i niko drugi. Sukobi u DOS-u? Ovako načisto zabavljena odem u školu. Kod Cane u kancelariji sedi Bo-Bo, stariji prijateljski muški primerak. Teraju kadrovsku politiku na Građevinskom fakultetu. Te Pera je bio čovek pomirenja, te sad će revanšisti neće revanšisti, bravar je bio bolji, zaposleni moraju da shvate zasluge prethodne uprave na renoviranju svečane sale... ne kapiram poentu, mislim Bo-Boovu, pošto je Canina jasna: ženama kad zadaš zadatak one ga obavljaju temeljno i odgovorno i onda nema šta tu ko da ih smenjuje. Mislim, u to nas sve ubeđuje već nedeljama, pojedinačno i po grupama, što bi eventualno imalo neke logike da iko pokušava da je smenjuje. Ali to sam vam već pričala. Danas me iznervirao Bo-Bo. Upoznat je sa mojim slučajem, i želi da pomogne savetom. Sad, sa Bo-Boom postoji manji problem, teško zatvara usta, pa ću morati ukratko da prepričam ovaj savet: da sada nekako gledam da postignem kompromis sa Hranislavom, da me pusti da povučem doktorat a da on povuče izveštaj. I onda da tiho uradim ono

321 Appendix 99 što je najbolje za mene, da doktoriram, na nekom drugom mestu. A zatim da se na mala vrata ušunjam na Građevinski fakultet. Jer, takvi ljudi kao ja su im sada potrebni. (A-ha-haha-ha!!! Ikada su im potrebni.) Izgleda da svi muškarci koje poznajem imaju slične karijerističke maštarije i sprovode ih na identičan način, ja sam ovu priču već čula. Ali svaki pojedinačan ima i originalne provale, Bo-Bo: Ja shvatam da si ti sad ojađena, povređena, uvređena, ali moraš da misliš šta je najracionalnije za tebe. Ne možeš ti protiv njih... Znaš šta, to što sam ja uvređena, povređena, kako god to zoveš, to je nešto sa čim ja moram i mogu sama da izađem na kraj. Izvređala sam i ja njega, mnogo gore, s obzirom da su moje uvrede bile suvisle, pa mirna Bačka. Ali ja ostajem oštećena u celoj toj priči. To je ono što ne mogu da dopustim bez borbe. Veruj mi, ti si klinka, stariji sam mnogo od tebe, šta sam sve prošao... Bo-Bo je mlađi pedesetogodišnjak, da li to znači da ću u narednih deset godina od klinke da izrastem u pomirljivu babu? Ti si pogrešila na početku. Sofronije nije jak na fakultetu. Trebalo je da odeš kod Hranislava, da radiš doktorat kod njega. Evo, ja sam sad prijavio doktorat, dogovorio sam ga.

322 Appendix 100 Je l čuješ ti sebe šta pričaš? Sofronije je jak u višekriterijumskoj optimizaciji, nije li ti logičnije da je to važnije za izbor mentora, a ne njegova jačina na fakultetu? Šta ti je uopšte to - jačina na fakultetu? Nije logičnije, nažalost, šta se praviš blesava? Misliš običajna logika je logičnija od zdrave logike? Moraš da se ohladiš i postupaš racionalno. Za svoje dobro. Što se ne konsultuješ sa Savom? Mogu i sa mojim Medom da se konsultujem, i on je muško, dakle zna šta je za mene bolje. Hranislav je autoritet, ime, šta ti možeš protiv njega? Da mu kažem glasno da je kurac od ovce od autoriteta tu Bo-Bo pocrveni u svoj svojoj zrelosti, nije lepo da se klinke tako izražavaju. Ne smeš tako da pričaš, nigde, evo ovde smo naši... Kako, bre, ne razumeš? Evo, zamisli da idem mračnom ulicom, iz nekog ulaza iskoči manijak i mazne me za sisu ovo bih ja sad njega malo namerno sablažnjavala. Ja se prvo izbezumim, međutim saberem se i šutnem ga u muda. Šta je po tebi naredni potez? Da bežim? Da bežiš. Nego šta. Vidim da te nikad niko nije drpio za sisu. Iz mraka. I odem na ispit. Jeste, opet smo imali ispit. Dosta je spisateljskog rada za danas.

323 Appendix 101 Ipak ne. Večeras saznajem da sam ja najgore obaveštena osoba u ovom gradu. Od koga? Pa od zidova. Koji imaju uši: I Hranislav se konsolidovao, prestrojio je svoje jedinice, održao im brifing i danas ih odmarširao kod dekana. Komisija u punom sastavu 38, bez Kikija, doduše. Održao kraću tiradu na temu kako se slaže sam sa sobom u pogledu mog doktorata i naveo ključni argument, koji je do sada držao u štekari: u doktoratu nema dovoljno formula! 39 Pa ljubim te u oko moronsko, je l znaš ti koliko ja formula znam? Mogu da ti ih deklamujem, napamet, do smrti. Tvoje, naravno, računajmo sa optimističkom varijantom da ćemo bogu na istinu redom. Kao dodatni argument naveo tragikomičnu izmišljotinu kako je Del boy tražio da nešto ispravim, a ja ga nisam poslušala. Je l tako, kaži čika-dekanu. Jeste, tražio sam 38 Eto nama, možda, i razrešenja tajne četvrtog glasa koji je Hranislava održao na funkciji Šefa katedre. Sofronije? Vadi fleke kod gazde, zato što se usudio da se ne potpiše na negativan izveštaj, svom kandidatu? 39 Ovo moj izvor prepričava zacenjujući se od zmeha. Kad se pribrao, kaže: Izvini, ne smejem se tebi, znaš. Ma znam. Važno je da je smešno.

324 Appendix 102 nešto. To je bio Del boyev doprinos ovoj sadržajnoj diskusiji. Lole, suspected as Radical, oštro izjavio da je on već bio u komisijama koje su pisale negativne izveštaje, pa šta, šta mu fali? Ostao je živ. I da se njega sve to ne tiče. E, stvarno je radikalno glup. Sofronije ćuti. Dekan im izloži svoje mišljenje kako je sve to: Jako neprijatno (Stvarno?) Ružno (Sa čije strane?) Da njemu moj odgovor deluje vrlo argumentovano (S ovim se slažem.) Da je sramota da se to nađe na Nastavno-naučnom veću (A nije sramota što ovakvi tipovi dišu vazduh po Građevinskom fakultetu, a i uopšte?) Da je po njemu za sve kriv mentor, Sofronije (Sa ovim se baš ne bih složila, za sve je kriv sistem, oni su samo isprdci tog sistema.) Da je posao mentora da brani kandidata, a ne da mora da se brani sam (E, kad bi u ovoj zemlji svako radio svoj posao.) Sofronije ćuti i dalje.

325 Appendix 103 I, dobro, što su oni sada došli? Šta predlažu? Pa predlažu da se moje pismo ne iznosi na sednicu Nastavno-naučnog veća. Nemoj da pričaš! Ne znam da li pod pretnjom kuhinjske ucene, ili je i Krizni dekan u stvari Čovek od Procedure, tek, on odlučno reče: Ako ide na sednicu - ide u kompletu! Na to se Del boy, kao najinteligentniji, sećate da sam vam pričala da je on stvarno vispren momak, namah doseti: A da ona povuče doktorat a mi izveštaj? Evo, mi bi se i sa tim složili leba ti? Sećate se, to je ono isto što sam ja, očajna, 22. septembra predložila i Peri i Hranislavu, preko Sofronija, pre nego što sam presavila tabak. I pre nego što su poslali izveštaj na uvid javnosti. I za šta Hranislav nije hteo ni da čuje. On kad nekome zvanično napiše da je iskompleksiran, površan i dosadan, javnost sa tim obavezno mora da bude upoznata. Kad njemu neko zvanično dokaže da je nekompetentan, nepismen i zao, time javnost, je l te, ne bismo smarali. Makar mu propale i stilske figure o mnogokrakim hidrama. Zidovi kažu da će mi ovaj džentlmenski predlog biti upućen narednih dana zvanično, od strane dekana. Ono što zidovi ne znaju jeste da sam ja ovo rešenje, doduše, u formi neobaveznih saveta kako da se postavim u hipotetičnoj situaciji, poslednjih dana čula više puta. Da li sam samo ja luda u ovoj priči?

326 Appendix 104 Ništa, moraću zaista da se smirim, razložim problem, da vidim šta su mi alternative... otkud znam, ako treba da performiram višekriterijumsku optimizaciju i na sopstveni život to mi je. Samo prvo da se smirim. Kako da se smirim kad mi je Sava već rešio problem odlučivanja, napamet. Kaže: Sva tri moguća ishoda su grozna pri tome je i sam uznemiren kao leptir. APPENDIX XXVIII 8. novembar Stigli rezultati biopsije. Ipak je bila metastaza. APPENDIX XXIX 9. novembar Još nisam ni počela da razmišljam šta ću. Sinoć sam na trikove mamu izvlačila iz depresije. Delimično mi je uspelo prešla na mene. Pokušavala da okupiram njenu pažnju mojim problemima na fakultetu, za koje ona ima samo feeling za osećaj 40, ali ga suštinski ne 40 Izraz koji sam naučila od jedne narodne pevaljke i mnogo mi se đajsvi.

327 Appendix 105 razume. A i kako bi, ona je prema profesorima univerziteta postala sumnjičava tek kad su i Šešelja proizveli u to zvanje. Na stranu ona uobičajena roditeljska vaspitna crta oni su profesori, ja sam đak, mora da sam ja negde pogrešila. Ali ona je, rekoh vam, povremeno i četnički Vojvoda, poslaćemo tatu (70 godina, perolaka) da ih nokautira, ona to ozbiljno. Ideološki sukob? Pa da ih tužim DOS-u. Ali ja nisam u DOSu, uostalom pre će se Hranislav prišljamčiti DOS-u nego ja, to mu je karakteno, šlihtanje višim organima, a meni i nije. Na kraju Trodon u krvi dolazi na spasonosnu ideju: Slušaj, ti njih treba da tužiš sudu časti. Kome, bre? Sudu časti, imaju valjda sud časti. Pa šusteri imaju sud časti, valjda i profesori imaju sud časti. Greška, njima to ne treba, oni su genetski časni ljudi. Njima se to podrazumeva. Posisali s majčinim mlekom svu čast ovog sveta, ni za koga drugog nije ostalo. Evo, uzmi Sofronija, časno je ćutati kad nemaš šta da kažeš u svoju odbranu. Nećeš valjda da lažeš da se ne stidiš? Ne zajebavaj me od mame sam naučila da psujem, sećate se boli me rana. Ko te zajebava, mene boli mozak. A mene boli duša, zbog tebe ne opet zbog mene, please! Bezvezna nam je žvaka, idem kući, moram da radim.

328 Appendix 106 Pa da, idi, idi radi. Kao što si i poslednjih pet godina radila taj glupi doktorat. Samo ti radi. Izvini, a šta je trebalo da radim poslednjih pet godina? Da uživaš. Dobro, važi, idem da uživam. I evo me, uživam još od sinoć, slušam mamu. Do mojega. Prvo me jutros Sava odvezao do pošte na Dušanovcu, da platim zaostale račune za kiriju, najnovijim gradskim vlastima, red je, konačno. U pošti sam uživala u činjenici da je na šalteru radila moja komšinica Tijana, pa je naglas insistirala da mi naplati račune i dâ malo para preko reda (od jedno dvadeset ljudi). Ja sam se gicala da nema frke, sačekaću, ali je ona bila uporna, objašnjavajući strankama da mi je majka teško bolesna. I da zato baš ja treba da dobijem poslednju kintu iz fijoke. Ustala, došla do kraja reda i otela mi priznanice. Pred nosom svim onim ljudima, koji ćute. Uživanje, radost prava, najbolje uživam kad mi je neprijatno. Onda sam ušla u novootvorenu robnu kuću za cipele. Mislim, nije da mi ne trebaju cipele, ali ovde se prodaju isključivo italijanske. Mnoge moje prijateljice uživaju u tome da ulaze u Jugoeksporte, Benetone, butike... i isprobavaju haljine za koje u šašavilu nemaju para. Ajde da probam i ja, možda mi se dopadne. Da li ste snimile onaj momenat kada u radnji probaš novu cipelu a pored nje stoji izuvena tvoja stara i razglavljena. Uporedni pogled na te dve

329 Appendix 107 cipele uvek učini da se osećam bedno 41. Makar i kupila te nove cipele. E, pa pošto sam danas tri puta izvršila spontanu uporednu analizu nekih modela svojih snova sa nosećom izobličenom teget mokasinom, italijanskom doduše, ali četiri godine starom i više puta pendžetiranom, bilo mi je nešto dosta ove uživancije. Kidnula sam iz radnje kad je prodavačica otišla da donese četvrti par. Idem, brate, na pijacu, tamo povremeno stvarno uživam. Oćeš đavola: jedan ljakse se posvađao sa nekom babom, valjda oko nekog kusura, cene, šta ja znam, pa je ona njega gađala sa dva dinara da se najede, a on nju sa dve vezice peršuna da se ona najede. Otišla u ribarnicu, kupila pola kile girica, videćemo za koga, i filete oslića. Ne znam da li ću tri ili četiri. Razgledam. Dobro, dosta je tri. 210 gr. Ajde, daj i četvrti. Jeste, gospođo, ova tri su dovoljna za jednu osobu. Ja znam jednu osobu koja može da pojede mnogo više. Jeste, najvažnije je koliko ko od ukućana voli da jede ribu. Ma jok dečko, nije to najvažnije. Sa osobitim uživanjem na pijaci odaberem crni Fa dezodorans, koji Sava i ja možemo da koristimo oboje. Jedino stvarno uživanje bilo je to što je Meda pojeo šest girica. Dobiće skorbut od kuvane bele džigerice, kreten 41 Od ovoga mi je grozniji jedino osećaj kad u tesnoj kabini probam kupaći kostim, ovolika.

330 Appendix 108 razmaženi. Moje srce mačkine mame je uzbuđeno zakucalo jer je pristao na ovu malu promenu jelovnika. Znam, džabe se radujem, ovo mi je učinio sad, pa ko zna kad. Ipak ima još nešto. Odaću vam tajnu, ja sam izgleda trajno otrovana politikom, ono, ko muškarci fudbalom, pa gledaju sve prenose šeste španske lige na BK TV. Zato, ne mogu da kažem da baš strašno uživam, ali me iskreno zabavlja ovo treće prebrojavanje glasova na američkim predsedničkim izborima, na Floridi. Pa oni su u frci, idibegaj-beži! Imam ja i rešenje, uvek. Da im izvezemo malo Džoa bageristu, ako ne može da potera i svoju mašinu, ne brinem, snašao bi se on i sa nekim njihovim modelom, Caterpillar automatik? Naravno i par Delija, i R. u ulozi nosilice petroleja. Što, kao iz Bele kuće nema šta da se iznese za uspomenu? A zamisli i vizuelnog momenta - Bela kuća, a sva garava. Sve za očuvanje američke demokratije and demokrata. Velju Ilića im ne bih slala, planeta je sigurnija dok je on u Čačku. Čekaj, kako to sad ide, to bi sad Svilanović trebalo da ponudi Medlin Olbrajt? Može, može, jedino ne znam da li je i Svilanoviću danas do uživanja i šegačenja kao meni. Šeguvanje za šeguvanje, ali kako ja da dezintegrišem Hranislava iz svog života? Laserom?

331 Appendix 109 APPENDIX XXX 10. novembar, petak. Otkud znam? Pa, rekla mi moja majka, koja je u ozbiljnoj depresiji (izistinski). Uglavnom leži i bulji u prazno, odmahuje rukom kad joj se obratiš. Danas sam donela ručak, insistirala da ga pojede za stolom i gledala je u oči dok nije ispraznila dve trećine tanjira. Onda sam malo glumila majmuna, pričala joj pričice iz detinjstva kojih se ona više ne seća, smišljala koju tortu hoću da mi pravi za rođendan, raspravljala sama sa sobom na temu koji TV kanal vredi gledati 42. Ona ćuti. U jednom trenutku kažem: Sutra... šta je sutra? Koji je danas uopšte dan? Petak, 10. novembar reče ona i vrati se u ništa. Nećemo o tome, inače ću sad i ja ovde da počnem da vam odmahujem rukom, umesto da pišem. Drugo sam nešto htela da vam kažem: Za ovu zemlju nema šanse dokle god ne počnu da se koriste stvarni ljudski potencijali, bez obzira na stranačku pripadnost. Uzmimo moj slučaj: sećate se mojih ideja o tome 42 Lepo bi bilo da sad stvarno sve postane Đinđić - Pošteno!, ali da baš i TV program mora da bude Koštunica - Dosadno!, malo mi previše od te demokratije.

332 Appendix 110 ko/šta stoji iza pobuna po zatvorima. Čuj, sećate se, malopre ste o njima čitale. To je bilo pre tri dana, taman kad su zapalili Zabelu. Kad danas, na sve strane, što papirni što elektronski mediji, drndaju to isto. Javljaju se razni stručnjaci koji, zavisno od sopstvene političke opcije, za pobune optužuju one druge, sve unakrst. U čemu je fora? Pa u tome što sam ja sve varijante sagledala još pre tri dana. I još ih dovela u logičke veze, što, kao što vidim i čujem, još niko nije. Prema tome, u jednoj ozbiljnoj, sređenoj državi ja bi trebalo da nosim zvanje Službenog Državnog Paranoika, nezavisnog, dakako. U cilju smanjenja obima javne administracije, kao i bolje kontrole rada državnih organa, bila bih odgovorna i Službi državne bezbednosti i Ministarstvu za informacije, odnosno resornim ministrima. Ovakav državni činovnik, tj. ja, bio bi od neviđenog interesa za Službu države bezbednosti zarad prevremenog do pravovremenog otkrivanja potencijalnih zavera raznih vrsta, dok bi mojim angažmanom Ministarstvo za informacije uštedelo neviđene količine novinske hartije, sa kojom naša zemlja, poznato je, kuburi. Kao i minutaže na radio i TV programima, koja u tržišnim ekonomijama, kakva će naša kad-tad biti, ima vrednost suvoga zlata. Pazi, ostvarila bi se i transparentnost rada javnih službi, o kojoj i mnogo razvijenije demokratije mogu samo da sanjaju, pošto ja, kakva sam, u životu ništa ne bih uspela da sakrijem

333 Appendix 111 pomenutim medijima i špijunima. Trtljam preko mere, to ste već skapirale. Pa sad vi vidite šta sve ova država propušta, puštajući me da zaludna lupam po ovom kompjuteru. Da budem iskrena, kada bih dobila ovo zaposlenje i odgovarajuću platicu, imala bih je zahvaliti jedino Hranislavu. On me navukao na paranoju. Ajde da mi i on u nečemu bude profesor. (Hm, više kondicioni trener.) APPENDIX XXXI Ako je prekjuče bio petak, onda je valjda danas nedelja, 12. novembar. Kako zidovi dekanata imaju ne samo uši nego i jezik, poslali su mi najnoviji aber. Krizni dekan odlučio da Sofroniju čuje glas, što mu nije pošlo za rukom pre neki dan pri onoj masovki s Hranislavom na čelu. Ko velim, u redu je, čovek-dekan postupa odgovorno u odnosu na svoju novonastalu funkciju. Šta ako se Sofronije na Tajvanu priključio nekoj verskoj sekti i položio zavet ćutanja? Ili ako ga je Hrane za kaznu naterao da počupa sopstvene glasne žice prljavim prstima? Šta će dekanu onda profesor koji ne može da drži predavanja, bilo iz principa, bilo zbog fizičkog hendikepa? Glupa mi je teorija, kad je pa bilo važno da l profesori mogu da drže predavanja, i ja imam prevelika očekivanja od ove demokratije. Kad međutim, nije nastava

334 Appendix 112 bila u pitanju nego ja. Hteo čovek-dekan da sazna da l ja još imam mentora, tj. da li Sofronije još uvek stoji na sopstvenom (kompromisnom, ljubio sam sebe u kompromisni, dabogda) stanovištu ili je i on naprasno postao hidrotehničar. Nije saznao, ovaj ćuti ko zaliven. Zamišljam: Da li Vi, Sofronije, i dalje smatrate sebe za mentora doktorata kandidatkinje Scott? tišina. Da li Vi, Sofronije, imate nameru da na bilo kakav način stanete iza Vaše kandidatkinje na sednici? ništa. Da li Vi, Sofronije, ostajete pri sopstvenom potpisu na onom buđavom kompromisnom izveštaju? niks. Da li Vi, Sofronije, premeštate svoj potpis ispod Hranislavljevog pamfleta? dead silence. Da li Vi, Sofronije, imate možda nameru da napišete sopstveni pamflet u korist Hranislavljevog pamfleta? bzzzzz, čuje se se samo dekanatski komarac u letu. Da li Vi, Sofronije, imate jezik ili Vam ga je pojela maca? kanda ga je pojela. Da li Vi, Sofronije, uopšte čujete šta ja Vama govorim, klimnite glavom ako čujete? ne klima. Sofronije, kažite AAAAA! dekan vadi spatulu za pregled grla iz emajlirane posude na stolu, na kojoj piše Čisto, pa i dekan je neki doktor i ima opremu. Rezignirano je baca natrag u Čisto, s obzirom da Sofronije ne otvara usta.

335 Appendix 113 Lupiću Vam šamar, Sofronije! ma možeš i klince pod nokte da mu zabijaš, i Hajkunu đevojku da dovedeš. E, ovo je stvarno kao u onom vicu u kome Mujo donosi naučni zaključak: Kad muvi otkineš sve noge, muva više ništa ne ćuje. Mislim, mogu ja da se zezam ovde sa vama koliko hoću, ali ovo je mnogo gadno. Ne po mene, za mene je, uglavnom, sve svejedno. Odavno je meni jasno da ja od Sofronija od samog početka imam više štete nego koristi, tako da mi je i bolje što je onemeo. Šta misliš, progovori, i u moje ime se izvini Hranislavu? Za moje dobro. Gospode bože! Puj, puj, pomeri se s mesta. Ej, žene, šta ja da radim, izeš Sofronija, neka ga, neka odgmiže niz hodnik, pa ispod vrata onog njihovog Sabirnog centra od kabineta, uz nogu od stola, na dlan, uz podlakticu, nadlakticu, pa polako u džepić na Hranislavljevoj košulji. Da mu bude bliže srcu, koje je Hranetu uvek na pravoj strani, kod džepića, da im obojici bude toplije, sad kad su se pomirili. Crni Sofronije, koji si ti naivac, skoro će ti Hranislav oprostiti, kad i meni što ne grešim dok skraćujem razlomke. Kako li ćeš se samo iznenaditi, opustiš se a ono... Nema veze, podnesi i to muški, ćutke. Ko zna zašto je dobro ćutati. Nego, ima još. Saznajem danas, iz nezavisnih izvora, koji iz razumljivih razloga insistiraju da ostanu anonimni, da čika Lole ne samo da je Treći čovek u delu komisije, nego i

336 Appendix 114 da je na to mesto došao kao Treći kandidat za člana. To mesto je, po običajnom pravu, pripadalo Petom članu Komisije za ocenu teme. Jednom osvedočenom uličaru, poput mene, mislim na demonstracije, razumete. E, pa njega je neko, naprosto, iz komisije izbrisao. Zatim se za člana ponudio jedan koji, za razliku od Del boya, nema averziju prema matematikama, verovatnoćama i tim sranjima, al nije sanitarac. A nije ni iz ekipe. Njega je neko ladno odbio. A ko je taj neko ko je napravio onaj fenomenalni izbor zvani 3:2? Ne znam. A vi? A kako su brisanje i odbijanje gornja dvojica primila? Zbunjeno. Baš su se iznenadili. Sad tako kažu. I još: Hranislav se na nekoj slavi 43 žalio kako nikako nije mogao da se potpiše na pozitivan izveštaj. Pa je, valjda, zato morao da napiše ono i onako. Pravdao se čovek da je, prosto, principijelan. Znam i ja da je principijelan, jedino su mu principi malo neobični. Kad vidiš nekog da slobodno diše, 43 Jeste, odavno taj ide i po slavama. Ja da sam nešto SPC, ja bih slavljenje slava zabranila preventivno. Još će nam se tu zapatiti neki novi JUL. Skoro sam bila na jednoj gde su gosti imali, u zbiru, jedno osam maršalskih činova. I na kraju zapevali Druže Tito, naše rosno cvijeće.... Pesmu je poveo domaćin, kako i dolikuje. Slava je bila posna, ali im je zato prase bilo užasno masno, posle me boleo stomak celu noć.

337 Appendix 115 prvo mu prdni pod nos. Ako se već od toga ne uguši, ščepaj ga i za nos i za usta i ne puštaj. Kad vidiš da neko misli, udri ga mnogokrakom hidrom u glavu, dok mu lobanja ne prsne na tri polovine. Neće oni nama tu da misle, zna se ko je za to zadužen, zauvek, kao i za principe, uostalom. Nisam vam rekla, kad god se bavimo politikom u kućnoj radinosti ja sam zagovornik pragmatizma. Ono, finta telom, varka mišićima, pa pljas među oči čornije. Zato me Đurđa stalno optužuje da sam u potaji član DS-a. Ma nisam. Kad god u životu treba da postupim pragmatično ja, naprotiv, dovatim pa izigravam ono: Pucajte ja i sad držim čas! Budaletina Scott. Evo, na primer, ja znam da je trenutno jedino pragmatično rešenje da povučem taj doktorat. I ja sam, onako pola-pola, sklona da to i učinim. Iz pragmatizma? Ma jok, nego muka mi je više da se njima bavim. Hoću da završim ovu knjigu pa da nešto radim, da je objavljujem, na primer, to je posao. Ona druga polovina, koja me vuče da teram do kraja, opet nije kvazi-razumna, ja se, kao, nadam da bi oni mogli glasati protiv svojih, u korist ženskog Scotta sa ulice, ni za sedamsto godina demokratije, no chance at all. Ili iz principa? Nije ni to, ja nisam principijelna, nego čista radoznalost, drage moje, Sava kaže bolesna radoznalost. Šta će tamo da se desi? Koliko će Hranislav da cvrči? Na koje principe će da se pozove on a na koje ostali?

338 Appendix 116 Da će se drati, to znam. Mislim, da postoje bilo kakve šanse da i ja budem prisutna, da vidim i čujem, makar mi i ne dali da govorim, nikakve dileme ne bi bilo. Ovako, morala bih da čekam prepričavanja, a nije to to. APPENDIX XXXII Utorak, 14. novembar. Sedele smo sinoć kod Đurđe, ona, Kaća i ja, do neka doba. Sveži muž je na (kraćem, pravom) službenom putu, a za mog i Kaćinog, bajate, ko te pita. Umotale se u ćebiće, nakuvale pun lonac kafe i čekale da nestane struje. Nije nestala. Pretponoćna jadikovka se pretvorila u osnivačku sednicu Kluba zajebanih žena ili nečeg još goreg. Moje kuknjave vam je sigurno već pun kufer, pa da pređemo i na ostale: Đurđa je usred oštre elektronske svađe sa v.d. direktorom Instituta za južni vetar i teoriju u kome radi. Ona više neće da organizuje i vodi neku tribinu, u prevodu da iz nedelje u nedelju vuče za nogavice sve ljude koje poznaje, ili poznaje nekog ko ih poznaje, a za koje postoji opravdana sumnja da su dovoljno blesavi da bi došli u njen Institut da zabavljaju gospodu naučnike pričama na potpuno abitne teme. Možete misliti, čak je i mene navlačila, kao, što, pa to posle pišem u reference, kako držim predavanja po

339 Appendix 117 institutima za južni vetar. Idi-begaj, i ovako me svi gledaju ko bolesnog majmuna. Kaća joj je učinila, ona je jedna pitoma žena, i to je bio complete disaster. Kaća je u Americi doktorirala španski jezik i književnost, malo tamo predavala i pre pet godina se vratila kući. Dakle, tako sva pitoma, ali i ozbiljna i odgovorna prema prijateljici i Tribini, pripremila je predavanje izistinski, na primer Uticaj levih pokreta na hispano-američku književnost (izmišljam, ne znam tačno 44 ), ispričala šta je htela i očekivala u nastavku ono zbog čega se tribina, valjda, i zove tribina, a ne monodrama - diskusiju. Umesto toga, onih nekoliko filozofa koji su tog dana navratili na posao da vide da nije stigla lova za markice, pa tako uhvaćeni u klopku, ladno su napustili prostoriju bez zbogom da kažu. Ostale su samo Kaća, Đurđa i jedna starija naučnica i društveno-politička radnica. Gospođa je prišla stolu i stidljivo upitala: Izvinite, hoćete molim Vas da mi kažete šta će biti sa Ljovisnom na kraju? Kada će se konačno udati za Hoze...? Trebalo bi samo da vidite kako Đurđa imitira Kaćin izraz lica kada prepričava ovu veselu zgodu. Kaže, inače bleda, Kaća je u trenutku postala potpuno providna ko čovečija ribica. Da, nisam vam rekla, Kaćina plata na fakultetu je ista 44 Šta bi bila moja tema, da sam i ja pitoma? Uticaj levo-desnih pokreta na divlju gradnju?

340 Appendix 118 kao i moja i Đurđina, ali za razliku od nas dve ovo je njeno vreme : prevodi meksičke serije na kilo, od toga zapravo živi. Anonimno, naravno. Ne znam da li sam se više uplašila ili me je više bilo sramota kaže. Otkud baba zna? Kako otkud zna, pa u ovom gradu svi rade za UDB-u uteši je očas posla Đurđa kojoj je ovo smešno. Znaš šta je najgore? Uopšte nisam mogla ženi da odgovorim. Nemam pojma za koga bi uopšte ta Ljovisna trebalo da se uda. Za Rosu Salvahe to sam ja obaveštena. Nego, što ne napraviš kulturnu diverziju? Znaš ono, u Ljosinoj Tetka Huliji, kad se svi likovi i događaji iz deset radio-sapunjara pomešaju, i konačno nastane pravi zaplet. Uopšte ne moram da pravim diverzije, to će uskoro da mi se desi spontano. Ovaj razgovor vodile smo davno, još dok se Ljovisna nije udala. Hoću da kažem, Đurđa je nastavila da organizuje tribinu, ali je posle ovoga izbegavala da zove bar najbliže prijatelje. A sad joj se, eto, baš smučilo, pa je u poslednjem e- mailu poručila v.d.-u: Predlažem ti da me otpustiš. Grdno bi me zajebo! A on njoj, pošto nije prostak i ne psuje pred ženama:

341 Appendix 119 Nemam komentara. Kaćin akutni problem od pre neki dan više uopšte nije problem. Rešen je. Imala je reizbor. Dakle, oni su priznali da je Kaća u prethodnih pet godina objavila (više nego) dovoljan broj naučnih radova, da je objavila knjigu, doduše nisu sigurni da li je to stvarno udžbenik (a kako da budu sigurni kad ne znaju španski? 45 ), i da je sa te strane sve u redu, međutim ona je mlada (40) da postane vanredni profesor. Uostalom, da ne brine, ne moraju oni da čekaju sledeći reizbor (45), mogu oni da je unaprede za godinu-dve (41-42), prekoredno, ako se pokaže. Da prekoredno brzo stari? Meni se čini da je, otkad sam je poslednji put videla, pre par meseci, ostarila jedno deset godina, s te tačke gledišta mogla bi pravo i u redovne profesore. Usred ovog neobaveznog, veselog žeskog ćeretanja zvono na vratima. I zvono je veselo, optimistično. Pogađam da je to gospodin otac, jer čujem Đurđu dok otvara vrata: Oho, dobro došao u Klub zajebanih žena, nepozvan. 45 Možda je i njima sve to manje-više poznato, ko Hranislavu u mom doktoratu. Kad svi ili gledaju meksičke serije pa manje-više znaju španski, ili rade za UDB-u, pa sve znaju, ili i jedno i drugo.

342 Appendix 120 Prvo, nemoj da psuješ, ko te ja tako vaspitao energičan kao i uvek, večiti opozicionar, a odskora visoka savezna vlast, već je na vratima sobe. A vas tri ste, vidim, baš životno ugrožene. Nema ko da vam opere šoljice a pije vam se još neka kafa. A ne umete ni peć da upalite. Smrzavate se. Gde su vam muževi? Ne, nego štedimo struju. Mi smo svesne građanke. Pomažemo novoj vlasti da se malo nosi sa opstrukcijama u EPS-u to ja opet prelazim u opoziciju, najnovijem režimu, i pomeram jedno ćebe da čovek sedne. Jezičaro, kako te onaj čovek trpi? Ajde, šta je bilo? ovaj ton se na engleskom zove patronizing. Ako baš hoćeš da znaš šta je bilo, a nisam htela da ti kažem... njegova bi se jedinica svađala... i onda sam ja tom kretenu rekla da mi da otkaz, i baš me briga, ti me sad izdržavaj, i nek me muž izdržava, kad je hteo da ima ženu, neću, bre, više da se nerviram, ništa više neću, neću. I na šta ovo liči, ceo dan te jurim, isključio si mobilni, nisi dostupan, šta bi bilo da mi stvarno nešto treba? A sad upadaš u ponoć ko vampir, malo si mi se krvi napio, jesi li danas popio sve lekove koje si dobio? Ja, za razliku od tebe, brinem, zato te tražim. Osnovni Đurđin problem je to što, kad padne u vatru, počne previše brzo da priča pa preskače argumente. Tata ne

343 Appendix 121 odgovara ali mu je sad izraz lica patronizing. Okreće se meni: A ti? Ja sam, kao, staložena, počinjem ispočetka, blago i razložno... Đurđa i ne bi opet da sluša moje Stilske vežbe, skuplja šoljice da ih opere i odlazi da skuva ocu kafu. Može i nama još po jedna. Ako niste znale, moja tužna priča može da se ispriča i za deset minuta. Kaća? to bi vlast da rešava žensko pitanje u paketu. Kaći se, izgleda, sav ovaj nepotizam kosi sa moralnim načelima, pa bi radije da ćuti zavijena u ćebe. (Da, papa nam je upalio kvarcnu peć, šta bismo mi bez njih.) Ali se zato Đurđa vratila sa kafom i zastupa prijateljicu. Malo se, kao, smirila u kujni. Hajdemo redom pogodila sam, idemo u paketu ti ćeš njih najbolje da pređeš ako sad nastaviš da vodiš tu tribinu kao da ništa nje bilo. Ja ću da ti šaljem goste, ako ti je i to toliko teško da radiš. Videćeš, svisnuće od muke. Vidim ja, svisnuće Đurđa. Ona ostala bez teksta. Tebi moram da postavim neka pitanja znala sam ja da je moj slučaj najkomplikovaniji! Je l ima na tom fakultetu uopšte naših? Ima, naravno. Sad ih ima svuda. Koliko? prelazi preko male malicioznosti.

344 Appendix 122 Realno, mnogo manje od pola. A ako ih neko pita, jedno osamdeset posto. Uključujući, verovatno, i ove manijake o kojima sam vam pričala. Kakva si ti sa njima? Kako kakva sam? I sa kim, sa pravima ili sa onima za prebrojavanje? Nije važno, jesi li njihova? Šta ja imam da budem njihova? Ja uopšte ne radim tamo. OK, simpatičniji su mi, oni iz manje od pola. Uostalom, otkud Vam ideja da slična, šatro, politička ubeđenja neke grupe ljudi znače da svi oni imaju i slične karakterne osobine? Da među njima nema stoke, pokvarenjaka... kao ceo DOS pošten i principijelan u pizdu materinu, do poslednjeg glasača? to sad ja, kao, njemu treba nešto da objašnjavam. Ne psuj, od tebe je naučila da psuje! njegova mala devojčica. Ne pitam te da l su oni tebi simpatični, to nije važno, nego da li si njihova? Ako je to pitanje, onda nisam njihova. Onda nema šanse, pogrešila si na početku. Kako ti je uopšte palo na pamet da možeš nešto da uradiš sama? Neorganizovano. Trebalo je da se udružiš sa drugom stranom. Sad je kasno. Uradi šta ti dekan kaže. A posle?

345 Appendix 123 Posle polako razmisli evo, odma ću da počnem polako da razmišljam. Sa kim da se udružujem a sa kim da se razdružujem. Hvala na savetu. Stvarno si ortak. Vama trebalo samo deset godina da ukapirate da morate da se udružite, pa sad prodajete tu foru i šakom i kapom, na sve strane. Za dž. Šta Kaća da radi? javlja se i Đurđa, šišti. Da počne da piše tekstove za pesme Nikoli Karoviću, na španskom, i da ih potpisuje? To će se, izgleda, opet rado slušati. Vaskrso Tito!? Pa da joj to bude glavni adut za prekoredni reizbor? Jao, bre, na koga si takva? Na poštara uzgred, nije na poštara, užasno liče. Kaća, ti si, za razliku od ove dve, fina devojka. Stvarno si mlada okruglo četiri banke, rekla sam vam. Biti vanredni profesor je velika odgovornost. Moraš da sazriš, da ojačaš, da naučiš da se nosiš s mangupima. Vidiš da ni ove dve alapače ne znaju šta rade to izgovara kao da alapače nisu tu. Sačekaj, šta ti fali, imaš vremena za sve. Možeš, na primer, da počneš da uživaš, to je opšta preporuka moje majke moje, sećate se. Ali ne i moje, ja bi, po mojoj, trebalo da počnem nešto da radim Đurđina majka ima raketne motore u guzici, to vam nisam pričala. Moja majka misli da sam ja nedovoljno posvećena mužu konačno da čujemo i Kaćin glas.

346 Appendix 124 Eto, žene su u pravu, sve tri treba da poslušate sve tri majke. Ne vidim razlog za toliku sekiraciju ni oko čega da izvršimo sintezu: da se sa uživanjem posvetimo radu na sopstvenim muževima. Ti stvarno nemaš baš nikakav razlog za sekiraciju. Jesi li gledao, reci mi samo jesi li gledao, sastanak Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope koji je bio večeras na televiziji... Nije na televiziji nego u Sava Centru. Prenosila ga je televizija. Precizno se izražavaj kaže vaspitač. Ne prekidaj me! Ono, Koštunica drži govor iz buketa cveća? Srbija se opet saginjati neće? Gledala ja pre nego što sam krenula kod tebe i ja sam informisana. Ni ti me ne prekidaj. Hoću da kažem, puna sala ružnih tipova sa slušalicama i nijedna žena. Lažeš, bila jedna, izvirivala i ona iz onog cveća dok je Koštunica govorio, pridržavala gajtan. I to, pazi, doterana do jaja, frizura, šminka... ja sam baš pratila Dnevnik Novog RTS-a. Ćuti, s njim razgovaram. Je l znaš ti da si ti meni glavna kočnica u životu. Šta god uradim, uradila je tvoja ćerka. Šta ne uradim - tvoja ćerka nije uradila. Uzmi sam pa drži tribinu na mom poslu, možda im dođu i novinari. Ja,

347 Appendix 125 bre, zbog tebe ne mogu ni politički da se angažujem, da se tvoja ćerka ne bi angažovala! Zašto nisi promenila prezime kad si se udala? 46 Uostalom, osnuj svoju partiju, ko ti brani. Prijem u DOS je završen pa ne moraš da se brineš, ni ti, ni Nikola Milošević, da će vam neko pokupiti kajmak oni su stvarno otac i ćerka. Da znaš i da hoću, Partiju zajebanih žena Kaća i ja nemamo ovakvih porodičnih problema, pa smo se, moram da priznam, prilično zabavljale. Ako već mora tako ružno da se zove, od volje ti. Zato mi je tata izborio demokratiju, da može da se zove ružno koliko ja hoću. Tačno, ali moram nešto da te upozorim, kao iskusniji političar. Članstvo, biće ga, ali pridružiće ti se stotine hiljada žena koje su zajebali, kako ti to ljupko kažeš, muževi, svekrve, švaleri... odnosno u startu će doći do nerazumevanja između rukovodstva i baze oko osnovnih ciljeva, što nije dobar početak. Pretpostavljam da ja ovde sedim sa Glavnim zajebanim odborom? Hoću da kažem da ti ne poznaješ srpsko biračko telo šalu na stranu, potpuno je 46 Ovo je bilo nisko! Uzgred, Đurđin muž sasvim slučajno ima isto prezime kao jedan drugi Opozicionar, sa kojim tek ona ne bi da bude dovedena u vezu, ni greškom.

348 Appendix 126 u pravu, evo, La Mar bi se odmah privalila, pošto je nju, po sopstvenom ubeđenju, zajebao život. Odlično poznajem srpsko biračko telo. I svaka zajebancija je zajebancija, a ovo što ti meni radiš je najgora moguća. I da znaš imaćemo ogroman Glavni odbor. A nas tri ćemo da budemo kopredsednice! Ne možeš sa mnom tim rečima da razgovaraš! Kako hoćeš? Lepo? Dobro, sad lepo, pošto je prošla ponoć, tatica, koji je stariji čovek, ide kući, da popije lek za pritisak. I da se naspava jer ga sutra čekaju važni državnički poslovi. I idem, umoran sam, mrzi me da se svađam, samo moram nešto ozbiljno da ti kažem. Kao što znaš, u mojoj stranci ima trideset posto žena i sve te žene izuzetno poštujem. A to sam i potpisao. Nemoj mene da trpaš u muške šoviniste, to ne dopuštam. Samo nemoj da se pređeš i primiš još neku, pa da ti slučajno pređu zacrtanih trideset posto, muški feministo. Ne vredi, devojke, idem ja i prijatno, srećan rad. I pazite da vam ćebe ne padne na peć, zapalićete kuću. Laku noć i ode iznenada kako je i stigao. Đurđa se vraća, nakon što je dvaput zaključala vrata i kaže: Ubio me bog ako on sad ode kući. Ni lek neće popiti a i grozno izgleda. Užasno se žderem zbog njega, ne spava, jede

349 Appendix 127 sve što mu dođe pod ruku, ne pazi, ne pije lekove... A i nervira me! Eto, drage moje, tako je propala i naša iznenadna i ničim izazvana konsultativna sednica sa rukovodstvom DOS-a. Odbile smo Đurđinu ponudu da prespavamo kod nje. Došla sam kući posle tri, Sava je spavao na kauču u dnevnoj sobi, obučen, uz upaljen televizor u kome su se neki klali i vrištali, Meda na televizoru jer greje. Kako je prošao ženski žur? pita Sava sanjivo i seli se u krevet. Prošao bi tužno, ko i svaki ženski žur, da nismo privele jednog frajera. I šta ste mu radile? Valjda treba da pitaš šta je on nama radio nema veze, zaspao je tu negde oko mog valjda. Razrešenje svih mojih problema stiglo je iznenada, malopre, dok sam, pišući ove redove, kreativno provodila vreme 47. Nećete verovati odakle: iz Pinka, hiljaduosamstota epizoda neke Palomite ili tako nečega. Kreativni vrat mi se 47 Ovo je današnja Savina provala, za vreme ručka. Ja sam srećna jer uvek kreativno provodim vreme. Šta ću kad sam rođena pod srećnom zvezdom? Blago si ga meni!

350 Appendix 128 ukočio pa sam okrenula glavu ka televizoru 48. Tamo, u krupnom planu, jedna doterana i uplakana starija gospođa informiše stotine miliona Meksikanaca, Srba i Bugara 49 da joj je ćerka izgubila pamćenje: La perdida de la memoria! Eto šta mi treba, jedan selektivni la perdida de la memoria. Radiću na tome, kreativno. APPENDIX XXXIII Ništa od mog la perdida de la memoria, nemam vremena ni glavom o zid da lupam u tom cilju. Posle trodnevnog izleta u normalu, majka mi se vratila u depresiju. Ništa me ne pitajte, jako je infektivno i na sve načine pokušavam da se zaštitim. Ne bi li bar neko u familiji ostao u voznom stanju i realnom vremenu. U to ime, mislim na realno vreme, kupila sam danas Danas, tek da saznam da je 16. novembar Kod nas je uvek sve uključeno a niko ništa nit gleda, nit sluša, nit menja kanale, onako, šta se zateklo, drnda. Pa šta ti se usput zakači. Ako imaš sreće kao ja Kažu moje Bugarke da su meksičke sapunjare tek tamo manija. Tranzicijo, i bogu si teška.

351 Appendix 129 U to ime sam juče učinila i znatno više, isfenirala kosu, aplicirala maskaru i minđuše, iskombinovala novu suknju sa prastarim blejzerom, cipele ću ipak morati da pribavim pod hitno, ove nisu za prostorije sa jakim osvetljenjem, i otišla da primim diplomu alternativne škole koju sam završila proletos. Kad ja tamo, a tamo Srbija, moja domovina. Diplome se štampale tri godine, pa ih primaju sve tri generacije odjednom, nas stotinak. U pozdravnom govoru saznajemo sledeće: Uprava se nada da će nam novi Zakon o univerzitetu iste diplome nostrifikovati kao magistarske. Sa mojom pravom i onom koju mi je tako milostivo dodelio Hranislav u svom negativnom izveštaju, to bih ja bila trostruki magistar. Čudo od žene. Ma, pušenje. Dalje, ovo je elitna škola, zato što smo mi elita. Razgledam i osluškujem elitne polaznike. Mlađe predstavnice elite jedva furnule sa Sajma nameštaja, gde kuvaju kafu i dele prospekte po štandovima, da dođu da prime elitne, maltene magistarske, diplome. Starija elita je, nalik meni, učinila nadčovečanske napore da se prizove u pristojno stanje ja se našminkala a jedan moj poznanik je oprao kosu, raspustio svoj prosedi konjski rep i stavio rajf. Picnuli smo se, elitno.

352 Appendix 130 Za polaznike je, ove godine, obezbeđena i skromna stipendija, od 150 maraka mesečno 50, što nije dovoljno za život, ali eto, sitnica... Težak uzdah u publici. Šta je to prema mojih 100 maraka plate? Ko me šiša kad uvek trčim pred rudu, oslobađam se pre vremena. Mogla sam bar ponavljač da budem. Usput čujem da neki polaznici mog programa, koji ga, uzgred, nisu završili, ove godine studiraju nešto drugo alternativno. Pa još nek neko kaže da nam je mladež nesnalažljiva. A, da, na kraju, izvinjenjce. Diplome je potpisala samo škola ali ne i mentori završnih radova - diplome su stigle sa popunjavanja jutros, just in time! Pa sad elita nek se snađe i potraži svoje mentore negde po gradu or planeti. Počinje prozivka, svaki peti nije tu, ili su ga zadržali na Sajmu, prekovremeno, ili je već negde u inostranstvu, pile mamino. To traje, pa koristim priliku da osmotrim i predavački kadar. Bog te mazo, u proseku imaju po sto sedamdeset godina! Mi smo predavanja imali u Centru, a ne u Centrali, tako da dosad nisam stekla opštu sliku. Kad zrelo razmislim, i od mojih deset predavača samo se dvoje ne uklapaju u prosek. Igor i jedna mlada žena. Ali njih, naravno, ne vidim. Podeliše i poslednju diplomu, konačno 50 I donatori se oslobodili?

353 Appendix 131 koktel 51! Stariji navališe na korpice 52, mlađi u hodnik da puše. Šetam okolo, zagledam ljudima u lica, tražim jednog daljeg rođaka koga nisam videla vekovima, nadam se da on sada liči na svoju babu koliko i ja na svoju, pa ćemo se prepoznati. Čujem da neko viče moje ime. Igor?! Utrčava, prilično unezvereno, što i ne liči na njega. Šta je, opet ste u frci? klima glavom. To je već tradicionalna mala šala sa elementima zbilje i ironije između nas, on, kao, nikada nema vremena, a sve stiže, a ja sam, kao, mrtva umorna od toga što imam previše vremena. Saznajem da jeste u frci, radi za Saveznu vladu, pregovara sa međunarodnim bankama sa obnove i razvoje ovakvih kao mi, sinoć je stigao kući u dva, ustao u šest... i evo, malopre su mu javili da treba da dođe i potpiše meni diplomu, žuri, ajde, imamo vremena za po jedne cigaru... Uz tu cigaru, kažem: Nadala sam se da ćemo se uskoro videti. Sumnjam, projekat će se verovatno raditi, ali ne vidim da ću imati kad da učestvujem u njemu. Ne znam ko će me zameniti. Ali biće sledećih, kad prođe ova gužva. Vidimo se, 51 To da nas obeštete što smo ispušili stipendije. 52 Zejtin se u potpunosti idejno razišao sa ostatkom ruske salate, tužno za pogledati. Za staviti u usta - potencijalno smrtonosno.

354 Appendix 132 ako ne pre, ono kad se Crna Gora ocepi pa ukinu Saveznu vladu i ode u oblaku poslednjeg dima iz te jedne cigare. Drage moje, da li da idem pred Saveznu vladu, organizujem demonstracije i vičem: Dole vlada! ne bi li mi vratili Igora na projekat, ili da odem da studiram, ko moja Bugarka Pavlina, sad tu makro-ekonomiju, šta li je, pa da probam da se infiltriram? Užas, rekla sam vam, ja bih da radim, da obrišem Hranislava iz mozga, a taj šantavi projekat je bio nešto čemu sam se zaista radovala. Mislim, ne samom projektu, već da radim sa nekim ko radi. Ne mlati ale. Vraćam se na koktel, prisluškujem šta gospoda profesori pričaju između sebe, naravno. Nove vlasti ih uopšte ne konsultuju, moraće da pozovu te političare da dođu, da im sede glave objasne šta im je činiti, gde greše, i da ne može to tako, da njih niko ništa ne pita. Pijuckaju donaciju i na pamet im ne pada da se razilaze. Za to vreme Igor je verovatno stigao na sledeći sastanak ili bar pripalio kompjuter. Prilazi mi školski drug, advokat, uspeo da nam se izbori za po piće: Je l ti potpisao mentor diplomu? pitam. Jok. Što, pa sad je bio ovde? Zašto nisi tražio? ko velim, bar je on odrastao, advokat čovek, sme da pita, ako se već ovi klinci snebivaju.

355 Appendix 133 Jesam. Prvo je otišao da priča sa onima tamo, onda sa nekima otišao u neku kancelariju na piće pravo piće, ovde su samo sokići a malopre sam ga video kod lifta, u kaputu. Eto, drage moje, od svih elitnih studenata validnu diplomu danas imam samo ja! Niko nikome ništa nije potpisao, ima vremena. Znam ja da smo svi mi deca komunizma, i ja, naravno, i da će mnogo vremena proći pre nego što se oslobodimo ružnih navika. Ali, bojim se da su manji problem deca komunizma, mnogo su veći problem braća i sestre komunizma, tetke i ujke komunizma... makar sa tim komunizmom i ceo vek bili u svađi, a nisu baš uvek bili. Ipak su te rođačke veze jače, te po generacijskoj osnovi. Gerontokratija je najgora od svih kratija. Sad bi, kao, oni bili jedini pravi specijalni savetnici novih vlasti, kao da njihovih malo drčnijih ispisnika u toj vlasti nema već previše, a ne mogu ni ovaj slatki, alternativni, penzionerski, honorarni poslić da završe kako treba. Da budu makar praktični. Da izvade olovku i potpišu se klincima na diplome, na primer. Uzgred, po strogim pravilima stranog donatora, svaki od njih ima najviše dva kandidata. Pa i nije neki posao, a? Dr Taj-i-Taj, Dr Taj-i-Taj. Gotovo. Meni je ovo njihovo pozno koprcanje intimno simpatično, jako je važno da stari ljudi nešto rade, posebno glavom, duže će živeti svojim unucima. Ali što ne počnu da pišu pesme, ko moj deda Erik, da uče mandarinski, uključe

356 Appendix 134 se u Pokret za zaštitu malih foka, pa valjda postoji nešto što su u životu želeli da rade a nisu imali vremena? Nek pišu memoare, ako već moraju da ostanu u struci. Aman ljudi, sa četrdeset četiri ja znam da je moj vrhunac prošao. Nažalost, prošao mi je uz televizor, pun zbegova, krvi... ko mi je kriv što sam se rodila baš ovde, ali je prošao. Moje koprcanje nije posledica puštanja filmova da ću ja sada da nastavim da gradim karijeru tamo gde su mi je ludaci zaustavili pre deset godina. Prošao voz. Ja bih samo narednih dvadeset godina, koliko još moram da radim, da budem elementarno korisna, i sebi i drugima. Zato se ja koprcam. Pričam ovo Savi a on me zeza: Šta hoćeš, sve je na svom mestu. Pošto su im đaci četrdesetogodišnjaci, normalno je da oni imaju po dvesta. Čoveče, pa za njih je i Hranislav, koji ima najviše par godina do penzije, dete Grujica. Mislim na energiju koju ulaže u otpor mlađima koji mogu da ga ugroze, po njegovom. Na primer, šta ja njemu smetam? ko o čemu, baba o uštipcima. Grešiš, otpor raste sa godinama. Otkud ti znaš? Pa eto, sve me više nervira što si tako nepristojno dve godine mlađa od mene. I što se bolje ne daš. Pa povećavaš razliku. Ofarbaj kosu.

357 Appendix 135 A ti jedi govna. Posle zovem Đurđu da joj kažem da sam na koktelu videla i njenu omiljenu koleginicu s posla, koja se od pozivara u penziju krije ko đavo od krsta, već vekovima. Pusti, molim te, znaš li šta je bilo? Otkud znam šta je bilo. Znaš ono dopisivanje sa v.d. kretenom? Naravno da sve znam ali ne i ovo: Dakle, Đurđa je u svojoj elektronsko-epistolarnoj svađi sa v.d.-om između ostalog naglasila kako ona više ne može da sluša trućanje pomenute simpatične bakice na temu Mogućnosti veštačkog osemenjivanja demokratije u Srba, ili čime se već oni tamo bave. V.d. dovatio pa pokazao bakuti pismo! A ona dovatila pa tužila Đurđu tati! A on joj onda za kaznu nije dao kintu za doručak! Žužu i to što već tamani evo ga i Sava, koji po običaju aktivno učestvuje u mojim telefonskim razgovorima. Reci svom mužu da je bezobrazan koliko je težak, ja uopšte ne jedem žu-žu. Trpa, trpa, nemoj da se folira. U najboljem slučaju puter-kifle ne dâ se Sava, a ja prenosim tamo-vamo. Je li, stvarno, jesi klečala posle na kukuruzu? Ne, trebalo je da se izrazim biranim rečima. Ne moram njemu da pravim neprijatelje, ako već ona truća.

358 Appendix 136 Uzgred, Erik se vratio iz Engleske, gde je pomogao bratičini da objasni ocu da on sad, sa svojim tumorom na mozgu, s obzirom da bolnica neće više da ga drži, ide u starački dom sa posebnom negom. I Erik i Doroti, pretpostavljam, svako za sebe, boga mole da umru prvi, jer će preživeli promptno popiti starački dom. Kad je umeo bratu, koji više ne kapira skoro ništa, da objasni some facts of life, valjda je i njemu jasno. I meni je poslao koristan savet vezan za doktorat: Dear, First things first: Drop the thesis. I say that knowing from the inside how there is a tightening of the bonds among members of an institution when there are threats from without. None of the people there will be free of obligations to the others, often they are debts of long standing or simply anxieties about the consequences of conflict. People simply cannot work together without that happening. It is a natural thing for them to pull together and it is very probable that much of their action has motives which even they do not fully recognize. These are situations where reason only deepens the divisions. Reason too often offends against dignity and arguments too often lead to infinite regress...

359 Appendix 137 Dalje vas ne zanima. APPENDIX XXXIV Dragi dnevniče, danas je 20. novembar a ja sam već sama sebi smešna i sa ovim pisanijem, i sa Hranislavom, i sa doktoratom. Mislim, ne baš smešna smešna, nego, brate, kretenišem se. Đurđa mi je još pre mesec dana rekla: Slušaj, ako si ti tom ludaku iz ko zna kojih razloga fiksacija, ne smeš da dopustiš da postane i on tvoja. Ludilo udvoje je mnogo opasnije. Za divno čudo, saglasila sam se. Kako da se ne saglasim kad mi to kaže jedina osoba koju znam a koja je još impulsivnija od mene. Šta ta žena radi kad joj padne mrak na oči, to nije ni za ovu knjigu, a kamoli za ljude. Dakle, složila sam se i trudila da živim saglasno sa tim: Hranislav je prosto jedna ružna i bolesna priča, koja se, na nesreću, dogodila baš meni. Pa, sad, ako je i za priču, dosta je. Da probamo da privodimo kraju. Ono što vam nisam rekla je da me je pre neki dan zvao dekan. Nisam vam rekla jer mi je bilo bez veze. Onako, official žvaka, bez spektakularnih novosti. Slatko smo se ispričali, odnosno, on je uglavnom ponovio ono što sam već saznala od zidova sa ušima. Doduše, biranim rečima, što bi

360 Appendix 138 preporučio i Đurđin tata: Sofronije nije ćutao kao mulac nego je bio uzdržan, čika Lole se nije ponašao radikalno moronski nego nezainteresovano, Del boy nije pokušavao da se iskobelja nego je imao konstruktivne predloge. Sve dopuštam, budući da je Hranislav bio jako nervozan. Po dekanu, nagodbu koju nude bi trebalo da prihvatim zbog... Ha, imate pravo tri puta da pogađate. Zbog uzdržanih. Kao, kad dođe do glasanja, većina će biti uzdržana. Takvi su ljudi. Ali to ne može, po proceduri kobeljam se ja. Nema veze, sredićemo. Ništa Vi za to ne brinite eto vidiš kako je to super kad si pristalica (nove) vlasti. Nema šta da brineš, ne moraš ni da apliciraš, sami ti srede. Da povučeš doktorat! A da ti srede, budući da tu očigledno ima nešto sporno, recimo, ljudsku komisiju, koja će, na daj bože, malo da se bavi i tvojim radom, a i radom prethodne komisije, e to ne može. Na pamet nam ne pada. Pa Srbi smo, nismo revanšisti! A ni radikalne metode nisu više u modi. Ma nemojte Vi sad zbog mene tu da kršite propise. Za mene je i tako svejedno, a vi tamo i tako trenutno imate mnogo važnije probleme. Kako Vam je sve jedno? Pa zar hoćete da ceo fakultet stane iza onog izveštaja? Ovako, ako povučete, to ostaje jedan njihov privatan tekst, kao da ga nije ni bilo aha, uopšte ga nije bilo. Kao ni mog doktorata, uostalom.

361 Appendix 139 I Vi stvarno mislite da će ceo fakultet da stane iza toga? to ja dajem još jednu šansu moralnom preporodu našeg društva sa Univerzitetom na čelu. Neće, biće i galame, ali će onda presuditi uzdržani. Oni koji sada sve u šesnaest kopiraju Vaš odgovor, slade se i smeju Hranislavu iza leđa. Ti će na sednici biti uzdržani, verujte, znam te ljude, ceo vek sa njima radim. I onda ćete, za glas ili dva, uz osamdeset posto uzdržanih izgubiti nije mi baš jasno šta ja tu imam da izgubim? Sa moje tačke gledišta, u tom slučaju ne gubim ja nego fakultet. Kako god hoćete, ja sam Vam rekao svoje mišljenje, a verujte da sam na Vašoj strani. Na Vama je da odlučite. Vidim ja, i dekan bi se rado rešio bede. Sad, po mom mišljenju, ako i želi da se reši bede, ne vidim da sam ta beda baš ja. A ove tri bede i nisu jedina beda sa kojom on tamo ima posla. Tako i on ide u transformaciju univerziteta lakšim putem. Da pokupimo i bacimo polupane lončiće i boga molimo da će nosioci lončića sledeći put malo paziti. Ma uživajte, braćo. Tako vam i treba. Dabogda zajedno trunuli i u SANU. Ipak, kažem mu da ću razmisliti i da ću javiti šta sam odlučila. Odlučila sam da mi je već dosadno i danas sam ga pozvala: Dobar dan, ta-i-ta. O, dobar dan. Kako ste?

362 Appendix 140 Odlično, koliko se može biti. Ima li nečeg novog? I da i ne. U stvari, ne. Obavestio sam Hranislava da sam Vas kontaktirao i da je odluka na Vama da li prihvatate predlog ili ne. Zaista ne želim da vršim pritisak na Vas, ali sednica je u četvrtak. Jeste li razmišljali? Evo, ja sam udavila pola grada pitajući za savet šta da učinim. Nažalost, svi se slažu sa Vama. Valjda je ljudima lakše da odustaju od tuđe borbe. Pa, jeste, obično je tako. Nevolja je što za Vas nema pozitivnog rešenja. Oba su loša. Pitanje je jedino šta je manje zlo, verujte... Verujem. Za kraj sam ostavila jednog profesora pravnog fakulteta, koji, na sopstvenu žalost, ima prilike da vodi nekoliko sudskih sporova po Zakonu o univerzitetu. Nećete valjda... Neću. Čak i on misli da je to gubitak vremena i živaca. Od njega to nisam očekivala, da znate samo sa kakvim tek on ludacima ima posla dekan mi bar ne zamera na čašćavanju njegovih kolega, gospode univerzitetskih profesora, ko Sofronije. Naravno, u pravu je čovek. Zalud trošite energiju. Ne znam, kad sam već ovoliko potrošila. Tek, ima jedna druga stvar na koju mi je on skrenuo pažnju. A to je činjenica da moj eventualni dopis fakultetu, kojim bih odustala od izrade doktorata, ne bi imao nikakvu pravnu

363 Appendix 141 važnost. Što znači da, ako bi se takav dopis našao na sednici Nastavno-naučnog veća, svako ko je upućen u problem može da postavi pitanje. Vi znate da ipak ima dovoljno ljudi koji bi želeli da se o Hranislavu malo razgovara naglas. I da Vam onda propadne projekat zataškavanja. Neće niko, ne brinite otkud zna? Ne brinem ja zbog toga. Ja brinem zbog nečeg drugog. Zbog Hranislava, isto tako može i on za tri meseca, kada se ja pojavim sa tim doktoratom na drugom mestu, da izvadi svoj izveštaj i da tvrdi da je on pravno validan. Taman posla, neće. Tražiću da mi obeća a on će da ti obeća. I da ti ispuni obećanje. Znate, meni se ovo uopšte ne bi desilo da sam bila dovoljan paranoik. A sad jesam. I znam sa kim imam posla. Nego, evo šta kaže profesor: da bi ja legalno mogla da povučem rad, moraju da se povuku svi dopisi unazad, obrnutim redom kojim su podnošeni u Arhivu. Prvo da oni povuku izveštaje, pa da ja povučem rad sa pregleda, pa je tek onda moj rad u istom statusu u kom je bio početkom maja. Kao, radi se, nije predat, i onda može da se povuče. Kako to mislite? Lepo, profesor je rekao da će se tačno konsultovati i sa svojim advokatom, koji ga zastupa u tim sporovima. To je bilo u četvrtak, juče smo se ponovo čuli. Advokat kaže da je ta procedura u redu, ostaje samo sporno što je Nastavno-

364 Appendix 142 naučno veće formiralo komisiju. Da bi sve bilo pravno valjano i Veće bi trebalo da povuče komisiju, između povlačenja izveštaja i povlačenja rada sa pregleda. Ne, ne, ne, kakvo Veće. Nećemo Veće, nipošto. To i advokat kaže, mislim, on ne kaže nipošto, nego da bi to bilo cepanje dlake, misli da sam ovako dovoljno zaštićena. Aha, dobro, evo, Vi meni donesite dopis da povlačite rad, bez datuma prevede me žednu i blesavu preko vode a ja ću ga zavesti u Arhivi pošto oni povuku izveštaj. Nema žurbe, kad oni povuku izveštaj, javite se, i doneću dopis odmah sutradan. Zašto se brinete, pa Vaš će dopis biti kod mene u fijoci? Pa onda nema nikakve razlike, da li je kod Vas u fijoci ili kod mene u fijoci. Razmenićemo lepo papire, Vi meni njihov, sa ranijim datumom, a ja Vama moj. Dobro, neka bude tako. Javiću Vam se. Čekamo da se javi. Vama je ovaj razgovor garantovano bio dosadan. Nije. Evo šta ja hoću: Hoću da se Hranislav povuče prvi i da toga bude svestan. Hoću da sam napiše da ona splačina više ne postoji. I da sačeka da ja onda povučem rad. Nemojte sad da puštate filmove da onda ja neću odneti svoje pismo dekanu, mislim, moglo bi i to, ali rekla sam vam da su mi se već svi smučili i neću više njima da se bavim, zarad ličnog vedrog raspoloženja.

365 Appendix 143 Nije ni dekan mutav, hteo moje pismo, da ga pokaže Hranislavu, da ga ohrabri, da mu bude lakše da odustane od mnogokrakih hidri. Sorry boys, hoću da mu bude najteže. I još hoću da mi donese u dekanat svih deset primeraka rada. Uključujući i onaj koji je Del boy proneverio, da ga Kiki ne bi dobio. Još će i Sofronije morati da prošeta do Kikija da mu ovaj potpiše odustajanje od kompromisa, ljubim ih u diplomatiju, obojicu. Moram da vam odam jednu malu tajnu. Poznajem jednog profesora Pravnog fakulteta koji se sudi po Zakonu o univerzitetu. Verovatno uz pomoć advokata. Videla sam ga u četvrtak. Razgovarali smo. Ispričala sam mu da je naša mala Bugarka sa Palića u drugom stanju. Malo smo opleli i zajedničke poznanike. Šta on kaže o ovom zamešateljstvu? Ništa, doktorat mu nisam ni spominjala. Sve sam izmislila. APPENDIX XXXV Nedelja, 27. novembar. Ako pratite datume, može vam se učiniti da se skidam i sa pisanja. C! Nego je Meda sredio monitor. Odkad je onomad, 23. septembra, postao slavan, tj. izašla mu slika u novini, mali se instalirao na monitor i nije se skinuo dok ga nije pregrejao i napunio dlakama. U prošli ponedeljak uveče, dolazi jedan drugar da štampamo nešto

366 Appendix 144 strašno važno, kad monitor - ge-crk! Cela se slika sastavila u jednu tanku belu liniju. OK, uspeli smo da završimo posao, na udaranje, ali je Sava zabranio upotrebu računara do daljeg. Da mi monitor ne implodira u krilo, dok ga mlatim. Juče je sa posla doneo naš stari, crno-beli, i eto mene opet. U iščekivanju vesti od dekana, prošle nedelje sam se aktivno uključila u feministički pokret i ostala u njemu dan i po. Đurđa je odavno bila recenzent nekih feminističkih svezaka, koje su konačno odštampane, i pozvala me da joj budem šaperona na promociji, u petak, a zatim i juče na odgovarajućem jednodnevnom simpozijumu u Novom Sadu. U petak popodne sam bila na ivici da je ispalim, ko će sad da se oblači i izlazi iz kuće, al valjda je poenta baš u tome da se obučem i izađem, pa ko velim, kad je poenta da je se držimo. U prostoriji prepunoj autorki i njihovih prijateljica, meni su prvo u oči pali muškarci. Par privedenih, par po službenoj dužnosti i par slučajnih prolaznika. Privedeni su se ponašali privedeno, službeni službeno, dok se jedan od slučajnih glasno zgražavao nad primerima omalovažavanja žena i krstio! Onda mu je zazvonio mobilni pa nas je napustio. Prisutne pripadnice moga pola vizuelno je bilo moguće podeliti u dve kategorije. One koje su se dobro potrudile da izgledaju što muškobanjastije i one koje su takođe mnogo energije utrošile da deluju što ženstvenije. Kako njihovi napori uglavnom ne korespondiraju sa

367 Appendix 145 prirodnim hormonalnim statusima, meni je, da prostite, malko ličilo da sam upala na maskenbal. Dobro, ljudska potreba da budu nešto drugo, a ne ono što jesu, ako i jeste blesava, toliko je uobičajena da i ne zaslužuje neko posebno iščuđavanje. Prosto, možda to može i malo suptilnije nego visećim loknama i muškim cipelama. Iskreno, jedino su me malo brinule one sa visećim loknama obogaćenim ukrasima od štrasa, a u muškim cipelama. No, ako su se tako sa sobom dogovorile, fine with me. O korespodenciji outfita sa unutrašnjim životom ne bih vam mogla govoriti. Ja, naime, sedeći u desetom redu, i sa svojih 1.62 m, prosto nisam videla koja je od njih šta govorila. OK, trajalo je kraće od sata, a sveske sam listala te noći, u krevetu. Uzgred, ima se šta i pročitati. Na putu kući, taman zinem da slažem Đurđu kako sutra imam neka važna posla, a ona me preduhitri informacijom da su karte za autobus već kupljene. Te ja, iz poštovanja prema dobrim namerama švedskih časnih sestara, tj. donatora, ipak juče odoh u Novi Sad. Od nas šest, samo jedna nije uspela da ubode beogradsku autobusku stanicu, u autobusu je, dakle, pet žena. Jednoj je muka, drugu boli glava, treća drema, četvrtoj autobus smrdi, peta (ja) pažljivo analizira pojavu, na nervnoj bazi. Srećom, Novi Sad je blizu. Stižemo gotovo dva sata pre vremena i odlučujemo (4:1, Đurđa je mudro insistirala da odmah

368 Appendix 146 sednemo u taksi, zna ih od ranije) da prošetamo do centra i popijemo kafu. Ali avaj, gde je centar? Od tri moguće ulice šacnem najširu, iz koje dolazi najveći broj gradskih autobusa koji tu okreću. Centar je, dakle, tamo. Idemo. Na razumnoj razdaljini vidim i zvonik katedrale, možemo peške, bratbratu dvadeset minuta. Trajalo je sat i po: prvo je jedna, ne rekavši nikom ništa, ušla u pekaru da kupi pogačice s čvarcima, tražili smo je petnaest minuta; onda su, sve dve po dve, i u svim kombinacijama, zaostajale na semaforima. Zapričaju se na crveno, pa propuste dva-tri zelena, okreneš se i dvesta metara iza sebe vidiš dve spodobe koje mašu rukama u konstruktivnoj diskusiji i ne primećuju svet oko sebe. Vratimo se po njih, pa krenemo dalje. I tako u beskraj. Na kraju sam potpuno popizdela i počela da se derem i prestrojavam ih u hodu. Jedna mi zgranuto objasni da su one žene, da ne može sa njima tako da se razgovara, da one hodaju ulicama ženski i niko nema prava da im to uskrati. Ma je l, a ja mislila da hodate kretenski! Uostalom, i ja sam popizdela kompletno ženski. Da ne dužim, zamalo nismo zakasnile, a kafu popile nismo. Opšti zaključak bole ih noge zbog loše organizacije. U sali gde se održava simpozijum, prvo se predstavljamo. Sve imaju ozbiljne funkcije u ženskim organizacijama, malo mi bi neprijatno kad je na mene došao red. Da izmislim da sam mali izdavač savremene kineske

369 Appendix 147 feminističke poezije, ko Erik na festivalu u Engleskoj? Ma jok, žene ne lažu, bar ne mnogo: Romi Scott, Beograd, profesor u Višoj tehničkoj školi, ovde sam sa prijateljicama osmesi koji su propratili moje predstavljanje bili su u najmanju ruku blagonakloni. Čekaj, polako, gde su muškarci? Ovde nije bilo privedenih, ipak je subota pre podne. Po službenoj dužnosti bio je predstavnik Otpor!-a, jedan zet... U slučajne prolaznike mogao bi se ubrojati jedan deda, model VI lička. Verovatno nije ni on sasvim slučajan, mislim, subota je, veliko spremanje po kući, isterali ga, a napolju vetar... On se predstavio kao neko ko pruža podršku ženama. Ludilo, neko je ovde more desperate than me. Ajde sad da ne zanovetam, ja se sa koleginicama feministkinjama u opštim crtama slažem. Istini za volju, bilo je tu i sasvim ozbiljnih radova koje sam sa zanimanjem slušala. Na primer, o feminizmu u Vojvodini u XIX veku 53. Da vidimo šta smo još naučili: Kad psuješ nekom majku ti vređaš svoj pol u celini. Ili ga vređaju oni, ako nam oni psuju majku. Kad popizdim ja sam izdajica roda svoga, kao i kad se kurčim negativna i pozitivna identifikacija s felerom. Ja ovo ne doživljavam baš tako. Mislim, ja samo mnogo psujem. A da li mi 53 Evo je opet autonomašica u meni. Ta genetika ti je čudo.

370 Appendix 148 psuješ oca ili mater, potpuno mi je svejedno. Obraćam pažnju na ton, a ne na vrstu roditelja. Toliko-i-toliko žena su žrtve kućnog nasilja. I onda im mi napravimo safe houses, gde će prespavati dok se idiot ne smiri!? A u safe houses im brišemo suze, umesto da tamo izučavaju borilačke veštine? Umesto da se borimo (i lopatom, jer ne vozimo bager) za zakone koji će skota strpati u bajbok, gde stanuju još hrabriji skotovi koji bi se rado iživljavali i na muškarčinama? Umesto da one među nama u muškim cipelama odu i ugaze ga istima, kad već vole da nose gojzerice? 54 Pazi, ovo je ozbiljna računica: od sve zaposlene svetske populacije 3/5 su žene. 60%, ako tako više volite. Za to dobijaju 10% iz belosvetskog platnog fonda. Ako gospoda/đe istraživači/ce ove pojave poznaju procentni račun do tančina, to bi onda, prema iznetim tvrdnjama, prosečna svetska muška plata bila 13.5 puta veća od ženske. Na zapadu poslovne žene troše 1/4 prihoda na beauty work. Odeću, šminku, masere, estetske hirurge... Pošto one meni na kanti, sve tako montirane i sa četvrt plate uložene u lepotu, deluju idi-mi-dođi-mi, biće da su u 54 Nisam ja rođena za pravnu državu, pa to ti je.

371 Appendix 149 prirodi neopisivi gabori. Hvala bogu da mi je mala plata, a njena četvrtina još manja (oko četiri puta, ili 25% ako su vam draži procenti), inače bi moglo da se desi da prevarim okolinu da sam nepojamno dobra riba. Koja je ovo self-mizoginija! Bljak, samostidim se. Do pauze sam se još uzdržavala. Nisam odavde, pa bolje da ćutim, mogu nekog slučajno opet da izvređam po polnoj osnovi, a nije mi namera. U pauzi naklapam nešto bez veze sa Đurđom, etnički radio programi u Torontu. U nekoj abitnoj rečenici izgovorim kursevi heklanja za devojčice, ama ljudi, bez ikakve veze sa bilo čime. Prosto, slikovito se izražavam, što bi rekao Hranislav. Na to će jedna filozofkinja i borkinja za ženska prava 55 : Ah, nemoj, molim te. Za to se borimo, da nikada više ne bude kurseva heklanja za devojčice. Moramo pobediti! gledam je belo, o čemu ona to? Sad, ja i kad gledam belo ipak gledam. Imam šta i da vidim: žena ispod strogog, muškog svetlo-sivog odela nosi neki ukrasno-odevni predmet 56 sačinjen od miliona 55 Ne ironišem, nego brzo učim novu terminologiju. 56 Rekla bih ipak samo ukrasni. Odevni momenat na njemu čine samo dugački rukavi, ako su to rukavi a ne narukvice, od ramena do članaka.

372 Appendix 150 najsitnijih perlica inkorporiranih u gustu, ljubičastu, svilenkastu, heklanu čipku! Je li, sestro, a to na tebi je verovatno heklalo stotinu Crnaca, seksualnih manijaka, na izdržavanju kazne u Sing- Singu, jedno tri godine društveno-korisnog rada? pardon, skapiram da sam preterala, nismo ovde da se pljujemo po bilo kojoj manjinskoj osnovi. Pardon, ne Crnaca, nego Belaca, Anglosaksonaca, takođe seksualnih manijaka? Pobeže žena zgranuto, glavom bez obzira. Đurđa se iskidala od smeha: Misliš da je uopšte razumela šta joj govoriš? Kako? Sing-Sing je odavno zatvoren. A i ja, dovodim ljude u zabunu da sam neobaveštena, pa se posle čudim što me izbegavaju. Nego, hoće li biti nešto od moje teget šustikle? Hoće, odnela sam mami konac. Samo da je još poteramo iz depresije, a i ti si mi kooperativna po tom pitanju, onoliko, mogla si, vala, i neku veseliju boju da kupiš rekoh vam već, štrikam, vezem al ne heklam, nisam ni ja savršena. Na popodnevnoj sesiji saznajem i za najperfidniji oblik mizoginije, osmišljen specijalno da bi srpskoj lezbejskoj populaciji sjebo život: Nama je 90% žena nepristupačno! zbog njihove heteroseksualnosti, ako niste ukapirale o kakvom se obliku

373 Appendix 151 terora tu radi. Pazi, same žene protiv žena! Pa gde je tu solidarnost? Stvarno grozno! Slažem se! stvarno se slažem i odjednom dolazim u centar pažnje. Ne samo da se slažem, nego se i zalažem da procenti budu potpuno obrnuti. Tebi 90% žena na raspolaganje, a meni sve ono viška muškaraca što ostane da visi u toj preraspodeli žena. Vidiš, nije sve u pukoj ženskoj solidarnosti, moramo da nađemo i zajedničke interese. Da nismo bile na javnom mestu predviđenom za tolerantnu atmosferu, ja bi još ovde i batina dobila od gorepomenute govornice. Ne bih da me pogrešno shvatite, vas 10%, žive mi, zdrave i vesele bile. Nego, nisam na raspolaganju za prepadanje ni nepoznatim tipovima po prevozu, ulici i plaži, šefovima, profesorima, kolegama... pa ni vama drage moje. Generalno sam nepristupačna za prepadanje, pa sad ako vam to svima kvari procentni račun, šta ću? A pazi, keve ti, meni je, kao, 90% muškaraca pristupačno! Na čelu sa Borisom Tadićem, na primer. Sve se svaki dan vozimo liftom zajedno, pa ako nestane struje na raspolaganju mi je da ga startujem u mraku Šeguvam se, on bi sa mnom u liftu bio potpuno bezbedan. Nego, ajde da ga pomenem, da učinim nekim prijateljicama.

374 Appendix 152 Ako ste sad pomislile da je meni u životu najveći problem 58 da se otresem hordi napadnih udvarača i udvaračica - nije. Niti su horde ikada bile u pitanju, niti sam ja ikada bila bespomoćna. Dakle, mene gornja ispala nije previše pogodila lično. Više me nervira zloupotreba procentnog računa u društvenim naukama, pravo da vam kažem. Kad se dogovore prvo šta je 100%, šta je jedno celo, nek ga posle slobodno dele na procente. Elem, Đurđa i ja smo furnule kući glavačke, odbile smo i onu kafu od pre podne da popijemo popodne, kao i čekanje voza do devet uveče (sećate se, autobus smrdi, voz neizostavno miriše). Bojim se da će te sledeći put zamoliti da ne dovodiš uljeze kažem kad smo odmakle na sigurno. Bojim se da će i mene slabije da nagovore da im opet dođem. Što jes - jes, pametnije su dok pišu. A tek i da ne pišu! Preteruješ, ima tu i pametnog sveta, mislim u sveskama. Ima, a i isplati se. Biti feministkinja u praksi, mislim se ja. Hoću da kažem, meni je Sava, kada sam došla kući, izgladnela i umorna, 58 Ili makar bio, dok sam bila mlađa, i čemu.

375 Appendix 153 skuvao viršle i sipao jogurt. Zezam se, naravno, iako sam stvarno dobila viršle. A, da, i još jednom je ustvrdio da ja kreativno provodim vreme. APPENDIX XXXVI 13. decembar 2000, od dekana nit a nit razglednice, evo, već tri nedelje. Od Cane čujem da tamo nikakvog Nastavno-naučnog veća nije bilo i da niko ne zna kada će ga biti. Uzgred, imali su pre neki dan proslavu godišnjice fakulteta, na kojoj je Krizni dekan, kaže Cana, držao politički govor. Nije mi nešto oduševljena: Nije trebalo, ko da su oni, pribogu, Pravni, Filozofski, ili tako nešto političko, a ne zdrava inženjerska sredina. Pera je sve to ipak bio odradio kako treba, svi su bili potpisali ugovore, niko nije otpušten... Vidim, ni našima nije bilo prijatno, a kamoli bivšima. Samo su neki, eto, malo rasterani, ali nema veze, uzmimo da su se rasterali sami, nego, jesi li tamo videla one? I jesu li oni sada naši ili bivši? Jesam, Sofronije je sedeo baš tu dva reda ispred mene aha, sad se i foliramo, ako Sofronije nije sedeo tik pored nje, onda nije ni sedeo a Hranislav ti dobro izgleda. Prošli put

376 Appendix 154 kada sam ga videla sav je bio ubledeo i nervozan, sad puca od zdravlja. Oće to tako tri dana pred smrt. Ili tri dana pošto si se uvalio u Komisiju za vodoprivredu i čudoređe najnovije vlasti. I, šta kažu? Ništa laže, pretpostavimo za moje dobro, da se ne uzbuđujem. Dame i gospođe, drage čitateljke i zaludni muškarci, tu kraja nema! Za pročitati, a i uopšte. Da sad počnem da vam pišem celo Zlatno runo na Građevinskom fakultetu, da vodim beskrajnu simeonovsku parnicu s njima, niti sam toliko neskromna, niti su zaslužili. Nisam ja ko Đurđa, sinoć je insistirala da nju u filmskoj verziji ove knjige igra ni manje ni više nego Žilijet Binoš. Neka joj bude. Hranislava će igrati Stevo Žigon, bez alternative, a Del boya Aca Berček. Savi smo nudile da ga glumi Gaga Nikolić - odbio, mator mu je!? Kaže, može Segi- Gegi, u prevodu Sergije Trifunović. Na ovu nekritičnost mogla sam samo da zaključim da ću onda ja igrati sebe, ali tek pošto dodam i nekoliko nezapamćenih erotskih scena sa sopstvenim mužem u knjigu snimanja. Nismo dalje dogurali u raspodeli uloga, za sada. A film će biti realizovan, da ne brinete. Čim zaposednemo i Ministarstvo kulture. Dosta zezanja, stvarno, šta sad? Zaglavljen u procepu između sopstvene tvrdoglavosti (on baš neće da odustane

377 Appendix 155 od svog mišljenja o meni) i sujete (on nikako ne bi da se o mojem mišljenju o njegovom mišljenju javno razglaba), Hranislav je pribegao staroj univerzitetskoj taktici za krizne situacije - umudrio se, pritajio i čeka da prođe voz. Šta više, svi su oni izgleda sa mnom završili. Prošao voz. Izgleda da sam i ja sa njima završila: grč u želucu pri pomisli na njih je popustio. Ostao je samo blagi, bezazleni ukus gađenja. Poznat ukus, kao kad popušim paklo loših cigara našte srca. Što mi se u poslednje vreme često dešava. I ko je onda na kraju ostao zajeban u ovoj priči? Moje čitateljke? E, pa ne može to tako! Ne znam kakva sam spisateljica, ali moram da budem odgovorna prema čitateljkama. Prevrni list, mora nekako da se završi.

378 Epilog 2

379 TREĆI MILENIJUM, DOBAR POČETAK Tra-la-la-la-la-la! Tra-la-la-la-la-la! Zamislite muziku iz serije Grlom u jagode 1. Zamišljajte tako sve do kraja, tra-la-lala-la-la: Od Hranislava su se oprostili jednog januarskog jutra Po pokojnikovoj poslednjoj želji, trebalo je da njegov pepeo prospu u vode Dunava, negde u predelu Ritopeka. Međutim: Nikome nije bilo do klackanja smederevskim drumom usred zime, pa su kao optimalnu varijantu odabrali, svima najbliže, u stručnom i fizičkom smislu, regulisano korito Topčiderske reke. Zbog nepovoljne hidrološke situacije u zemlji, u ovom značajnom vodoprivrednom objektu nije bilo vode. Ceremonijal majstoru je u odsudnom trenutku zadrhtala ruka, pa se urna-komplet strmopizdila u neku staru, plavu plastičnu kofu, nakrivo zaglavljenu u blatu. Tako je naš Hranislav, ne svojom krivicom, ostao jedinstven i u večnosti. Meni su, da budem iskrena, ovo samo prepričali. Ja nisam bila tamo. Prvo, pepeo nije nikakav dokaz ni za šta, 1 Bez brige, ovaj vid citiranja muzike Z. Simjanovića nije kažnjiv ni po kakvim zakonima. Proverila ja.

380 drugo, fizički sam bila isuviše daleko. Ni kako je tačno skončao Hranislav ne znam sasvim pouzdano. U opticaju su dva abera, od kojih nijedan nije baš bez zdravog rezona: Varijanta 1: Varijanta 2: Januar je bio strašno vlažan. A Hranislav kobno nepažljiv i samopouzdan, te je nekoliko dana za redom propustio da aplicira WD 40 intravenozno, što mu je odavno prepisano kao redovna terapija na Katedri za robotiku Mašinskog fakulteta. Nije se opasuljio čak ni kada je pri kretanju počeo da škripi, a zatim i da iskašljava sitne čestice rđe. Pogađate, drage moje, Hranislav je jednostavno nepovratno zarđao. Na opšti užas novih gradskih vlasti zaduženih za daljinsko grejanje glasačkog tela, januar je bio leden 2. A neobazrivi Hranislav nije otišao u Servis da mu stave antifriz! Ovog obožavaoca prirode (i društva) ni debeli minus nije mogao da zadrži u kući, izašao je u svoju, već antologijsku, šetnju pored reke. Abitno koje. Zastao je na obali, duboko se zamislio, kao što samo on zna, sa pogledom nizvodno. I 2 Sad, da l je bio vlažan ili leden ili i jedno i drugo, vrag će ga znati. Ali nije valjalo.

381 zaledio se! A nikome nije palo na pamet da je on to u stvari prirodno hiberniran, te da bi ga mogli spakovati za buduća pokoljenja, već su ga olako proglasili gotovim. Šta god bilo, evidentno je da izvesnu krivicu za ovu tragediju, sem samog Hranislava, snose i katedre za Robotiku i Termodinamiku Mašinskog fakulteta. Kog su đavola imali da se prihvataju tekućeg održavanja ovog kiborga, kad ne drže korak sa svetskom naukom? Voluntarizam će nam na kraju svima doći glave. Da nisam u poslu, rado bih potegla istragu preko Službe za uterivanje istine Otpor!-a i isterala krivce pred lice pravde. Naše mlado demokratsko društvo ne može više sebi olako da dopušta ovakve štete. Al sam u poslu, šta ću. Del boy takođe tog januarskog dana nije bio na obaloutvrdi Topčiderske reke. Iz sasvim opravdanih razloga. Bio je na promociji svog prvog nosača zvuka, u izdanju kuće Town Records. 3 Udarna numera na ovom CD-u, koji se, čujem, prodaje ko blesav, nosi naziv Zašto si me ostavila zbog 3 Po nekim naklapanjima, na ubacivanju Hranislavljeve urne u kofu nije bilo nikakvih govora jer su ožalošćeni žurili na tu promociju, koja em je bila na zatvorenom, em su najavljeni džabe piće i ribe. Pod pitanje se stavlja čak i to da li je ceremonijal majstoru stvarno zadrhtala ruka ili je samo bio nestrpljiv.

382 nje 4. Sada vama skače pritisak, drage moje, gde je tu pravda, zar posle svega što je učinio jadnoj spisateljici... Pa nije baš tako. Priča je malo komplikovana, kao i sve priče vezane sa njim, sećate se: Oko novogodišnjih praznika vladao je uobičajeni haos u javnom prevozu. Del boyeva žena/2, ćerka ranije pominjane tašte/2, cupka nervozno po Slaviji, trolejbusa niotkuda, a na taksi ne sme ni da pomisli, najstrože joj je zabranjeno. Možda sme da stopira? Stvarno žuri, opravdano je. Istrčava na kolovoz, diže ruku, i, kao u petparačkim filmovima, prvo vozilo koje elegantno ulazi u kružni tok pažljivo se zaustavlja, bez da je isprska bljuzgom sa beogradskih ulica. Ogroman crni džip sa tamnim staklima, oladi se stoperka. Ali ovo nije petparački film, ovo je sâm život, odahnu netom, vrata joj otvara jedna lepo negovana pedesetogodišnja gospođa u jako dlakavoj i jako skupoj bundi: Izvolite, draga, ako idete prema Crvenom krstu. Čak i ako ne idete, nema veze, biće mi usput. Samo proviđenje vas je poslalo najednom relaksirana cvrkuće mlada žena penjući se na prednje sedište moram do tri da podignem muževljeve pantalone sa hemijskog čišćenja, za doček, sav se izmastio, fleka do fleke,... Vozačica se osmehuje sadržajno, sa dubokim razumevanjem za sve masne fleke ovog sveta, i njih dve se 4 A dalje tekst ide:...i odnela iz kuće stvari sveeeeee!!!! Samo toliko sam uspela da zapamtim.

383 odvezoše uz Makenzijevu ulicu. Ravno u sreću. Nećete mi verovati, ali ove dve su se jedna u drugu ludo zaljubile, ko zna kako i zašto! Sad žive zajedno u duplexu, vlasništvu starije, u Bloku 12 na Novom Beogradu, a Del boyeva, još malo pa bivša, supruga je već za Božić na poklon dobila mali crveni auto, mazdu miatu, da ne stopira više. Tako je i Del boyeva fol(k)-kuknjava kako mu je preljubnica odnela iz kuće stvari sveeee!!! opet bez osnova. Ako i dalje niste zadovoljne time što se, naizgled, Del boy lako i lepo oporavlja od još jednog ničim izazvanog udarca sudbine, čula sam ja još: Zaštitnica njegove žene, pokazalo se, nije niko drugi do glavna producentkinja kuće Town Records! Kao poslovna žena od integriteta, ona je odlučila da svoju novu ljubavnicu otkupi, samo nije znala kako. Ideja joj je sinula dok joj je brisala suze na jastuku, slušajući priče o ponoćnim solističkim koncertima siroma Del boya. Eto, narezaćemo mu nosač zvuka! Budimo iskreni, nije to bilo samo puko pitanje (ženskog) poslovnog morala, bilo joj ga je pomalo i žao. Kažu, lako je pristao na ponudu, po sistemu daj-šta-daš. Kažu, međutim, da se producentkinja kune i da mu je to poslednje. Pre neku noć im je, naoružan harmonikom, gostovao pod prozorom! Ova priča malo je bolje proverena nego ona rašomonijada sa uzrocima Hranislavljevog tragičnog kraja. Sa dve strane. Prvo, Del boy je opet svraćao do Spasenije. Drugo, poznato

384 je da ja imam veze i u feminističkim krugovima. A vesela producentkinja je poznata po tome što za sobom ostavlja ucveljene mlade devojke, pa se pretposlednja požalila jednoj, koja zna jednu drugu, koja poznaje Đurđinu poznanicu, koja opet... pa i feministkinje su samo ljudi, dođavola. Vole da ogovaraju. Čika Loletu se nije dogodilo ništa uzbudljivo. Ostao živ, kako on to voli da kaže. Jedina posledica tračeva o mom slučaju po njega je to što studenti od pre izvesnog vremena odbijaju da od njega uzimaju potpis za overu semestra, iako im on više ne traži ni paraf od asistenta. Prvo je jedan naučio da falsifikuje njegov potpis, iz principa, pa je uslugu naplaćivao deset dinara, veoma povoljno, rekla bih. Onda su naučili još neki, pa je pala cena. Na kraju su svi ukapirali da u studentskoj službi, pri overi semestra, kao čika Loletov potpis prihvataju baš sve, ćirilicu, latinicu, štampano, pisano, od volje ti. Možeš i da se ne potpišeš, to se valjda onda tretira kao nevidljivo mastilo. Sofronije, lutka moja stidljiva. Nije sedeo skrštenih ruku, nego je sad isposlovao jedan semestar kao visiting professor na nekom univerzitetu u South Dakoti. Pošto se meni Del Boy više ne žali, ne bih vam znala kasti šta će on ovaj put tamo predavati. Ispalio se preko okeana još početkom januara 2001, tako da je i on propustio p(r)osipanje (s) pepelom. Ispostaviće se kasnije, neće predavati ništa. Evo kako:

385 sedi Sofronije u nekoj američkoj univerzitetskoj vukojebini, kojoj je i Divlji Bil Hikok davno rekao laku noć, i čita časopis koji je neko zaboravio. Pažnju mu privuče ništa drugo nego turistički oglas nekog zen manastira, u kome se za sasvim pristupačnu svotu nudi - zen vikend! Dvodnevna ubrzana meditacija sa relaksacijom i dalekoistočnjačkim pedikirom. Sad, da li je oglas nečim zračio, ili je u Sofroniju spontano puklo, to ne znam. Tek, on je u trenutku odlučio da mu je dosta kompromisa svake vrste, makar preko vikenda, i uplatio jedan. Ne lezi vraže, kad jednom odustaneš od kompromisa nema natrag! Samo što je stigao, saznaje da je sveštenstvo manastira u kompletnoj panici, na njihov način, naravno. Koji ja, uz najbolju volju, ne mogu ni da zamislim. Dakle, od presudne važnosti za svaki regularan zen budistički manastir jeste da ima pogled na vodu. A ovim nesrećnicima je, dok su meditirali, u predelu između manastira i obližnjeg jezera izrasla gusta šuma. I zaklonila im view! Šta sad, ako promptno ne obezbede propisani vidik, ode sve u Budinu mater. Da seku drveće ne ide, a izgleda da je i kažnjivo. Tu na scenu stupa novopečeni zen turista, Sofronije, i nudi im višekriterijumski optimalan projekat multinamenskog 5 akumulacionog jezera, na travnjaku ispred manastirskog zdanja. Kao prvu fazu predlaže da se iz onog oglasa izbriše 5 Možeš da ga gledaš, možeš u njemu da kvasiš noge, a možeš da pustiš i (ukrasnu) patku da pliva. Ako te to smiruje.

386 pedikir, a umesto njega stavi kopanje rupe. Njemu se, pogađate, ovde jako dopalo i beskompromisno je odlučio da tu provede ostatak života. Jedinstveno mesto na kome možeš da ćutiš do mile volje i ujedno gradiš karijericu, doduše budističku. Bez da se stidiš, s obzirom da se tu ćutanje podrazumeva. Ovo sa Sofronijem je živa istina, bez ikakve sumnje. Jezik mi se sparušio ako lažem: ne bih sad da se hvalim i svojim vezama među zen budistima, ali jedan moj dragi prijatelj još iz srednjoškolskih dana je, čudne li koincidencije, već godinama vikend sveštenik u istom manastiru. Ne samo da je Sofronija tamo video svojim očima, već je odabran i u Upravni odbor za kopanje rupe, odnosno potpuno je upoznat sa detaljima projekta. , u kome mi je rasvetlio tajnu Sofronijevog naglog nestanka iz svetskih univerzitetskih krugova, poslao mi je jednog radnog dana, naravno. Sa Internet adrese američke Uprave prihoda, u kojoj radi kad ne meditira, ne kopa rupe i ne nadgleda Sofronija. Kiki Samurajac nije otišao ni u kakav zen manastir. Odaću vam tajnu, iako je Samurajac, Kiki je više naklonjen pravoslavlju. Dalekovid kao i uvek, on je Hilandar pohodio još lane, s nekim tipovima iz Elektrodistribucije, muška sindikalna ekskurzija. Tako da sad ne mora nigde da ide, navrat-nanos. Naprotiv, zadržao je sve svoje funkcije i zvanja, budući da ga i najnovije vlasti drže za korektnog.

387 A ja? Ja sam 10. januara te godine otišla u Holandiju, da se još malo školujem. Dobila sam stipendiju tulipanske vlade, ovaj put je na programu Rehabilitacija centralnog gradskog jezgra u ekonomijama u tranziciji. Obećali su mi još jednu magistarsku diplomu, četvrtu po redu, ako umem da brojim, samo ako budem dobar đak. Samo to? E, onda nema frke. Tra-la-la-la-la-la!

388 Izveštaj o izveštaju

389 Izveštaj o izveštaju 1 NASTAVNO NAUČNOM VEĆU GRAĐEVINSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU Predmet: Izveštaj o izveštaju o pregledu i oceni doktorske disertacije mr. Romi Scott Prilog metodologiji planiranja komunalne hidrotehničke infrastrukture dela Komisije za pregled i ocenu u sastavu Prof. dr. Hranislav dipl.inž.građ. i Ostali 1. 1 Ne bih želela da se reč Ostali shvati kao nepoštovanje sa moje strane. Radi se, naime, o odsustvu elementarnog samopoštovanja ostalih članova Komisije. Svoj problem prof. Del boy jasno artikuliše u brojnim javnim izjavama da on sa svim tim nema ništa, ali da mora da radi kako prof. Hranislav kaže jer mu predstoji izbor za zvanje Redovnog profesora, a onda zna se od koga to zavisi. Sjajna etička referenca za zvanje Redovnog profesora Beogradskog univerziteta. Pitanje je šta je sve ovo trebalo prof. Loletu, pa on je već redovni profesor? Potpuno sam svesna da se on nikada problematikom koju tretira moj rad nije bavio i da je za očekivanje njegovo poverenje u sud kolega hidrotehničara. Ali, dragi Profesore, zar Vam makar ton ovog