Vesna Dedić Milojević Sunce meni, sunce tebi

Transcription

1

2 Vesna Dedić Milojević Sunce meni, sunce tebi Drugo izdanje 2

3 Lenki i onima koji su me učinili boljom... Zauvek u srcu, časna reč 3

4 Roman Sunce meni, sunce tebi nastavak je melodrame Zauvek u srcu, koja je bila apsolutni bestseler Vesna Dedić Milojević sa prepoznatljivom emotivnošću, duhovitošću i ironijom u novom romanu suočava svoje junake sa čežnjom za večitom ljubavlju, borbom protiv steriliteta, spoznajom o biseksualnosti partnera, agresijom u braku, ne odustajući od ideje iz prethodnog romana da se tragedije u životu dešavaju, a sreća se gradi. Inspiracija za naslov i ovu predivnu ljubavnu priču, koju ćete pročitati u jednom dahu, krije se u pesmi Miladina Šobića Sunce tebi, sunce meni. Sunce tebi, sunce meni, tebi jedan, meni drugi put. Ja bih s tobom, a ti samnom ne bi, pa drhtim kao usred polja prut. Zalud suze, zalud obećanja, zalud usne, sve nas noćas dijeli, moram dalje, za nas nema lijeka, a bez tebe sam k'o pola čovjeka. I zato ne, nemoj nikad, ne, nemoj više doći tu, i ne, nemoj nikad, ne, nemoj više doći tu. Sunce tebi, sunce meni. 4

5 1. 2. januar Pržno, Crna Gora Od svega ružnog što mi se dogodilo u životu, napravila sam veliku ogradu sećanja. Bila sam uverena da na taj način sprečavam novo zlo da dopre do mene. Prvi put sam podigla tu ogradu posle smrti majke. Imala sam devet godina. Sećam se da sam dan posle sahrane krenula u školu u crvenoj jakni na koju je bilo zašiveno crno dugme. Ovo ćeš nositi četrdeset dana. A možeš i godinu. Kako ti tata kaže, rekla je komšinica zašivajući crno dugme. I sad, Nadežda, mogu da dozovem u sećanje miris lavande koji sam osetila kada se sagla da zubima otkine konac. U kaputima koje su vadili iz ormara samo za sahrane i svadbe, svi su na sahrani mirisali na naftalin i lavandu. U školi, nastavnica je saopštila odeljenju da je Smiljanićeva ostala bez majke i zamolila je đake da budu fini prema meni. Fini?! Osećala sam se gore nego kada bi me prozvala, a ja jedina u razredu nisam naučila pesmicu napamet. Zamolila je Gorana Mijovića, predsednika odeljenske zajednice, da mi pomogne oko gradiva koje sam propustila. Iako je klimnuo glavom, znala sam da pomoć neću dobiti. Kada bi neko propustio gradivo mame učenika su se dogovarale telefonom, a ja nisam imala ni mamu ni telefon. 5

6 Za vreme velikog odmora stajala sam ispod koša na školskom igralištu. Svi su prolazili pored mene i odlazili do gelendera na kom se obično jela užina. Nikada nisam imala hrabrosti da zauzmem mesto na gelenderu. Nisam je imala ni pre ni posle mamine smrti. Kada je, skidajući salvetu sa sendviča, do koša došao Goran Mijović, pružio mi je ruku i izustio: Primi moje saučešće. Stajao je ispred mene u farmerkama i teksas jakni koju su u Smederevu imali samo on i jedan iz osmog razreda. Osećala sam miris šunkarice i margarina dok sam gledala u njegove crne oči u kojima se video ponos zbog toga što ga je mama lepo vaspitala i što je skupio hrabrosti da, ma kako se neprijatno osećao, izusti rečenicu o saučešću. Kada sam htela da se zahvalim, Vanja ga je povukla za ruku i rekla: Šta stojiš sa tom auto-mehaničarkom? Primi moje saučešće. Ajde, Gogili. Goran Mijović se nasmejao osmehom paženog deteta, pustio moju ruku i otrčao u svoj klub popularnih devojčica i dečaka. Ispod tog koša osnovne škole u Smederevu ja sam se prvi put zaljubila - osetila sam kakav emotivni tango može da izazove dodir muške ruke i kakva pustoš ostaje na dlanu kada se prsti razdvoje. Niko nije mogao da primeti tugu u mojim očima jer mi je pogled uvek bio tužan. Tada sam, Nadežda, posle smrti majke i zaljubljivanja u nedostižnog Gorana Mijovića, prvi put podigla veliku ogradu ružnih sećanja preko koje neće moći da preskoči novo zlo. Podigla sam veliku branu da nova poplava tuge ne bi odnela onu snagu za novi početak koja se pojavljuje posle velikog bola. Tako sam se čuvala tokom gimnazijskih dana i studija glume, ali i kasnije kad zbog svoje porcelanske lepote i kovrdžave kose nisam mogla da dobijem uloge u pozorištu. Brana mi je pomagala kada sam frajerima izbegavala da kažem volim te i onda kada su Marka prvi put sa kockanja doveli neki kojima je predao ključeve pa smo iz našeg velikog stana morali da se preselimo u garsonjeru u centru grada. Velika brana izgrađena od sećanja na ružne stvari dugo me je štitila 6

7 od novog zla. Srušena je onog dana kada te je na odeljenju intenzivne nege Aleksandar Mandić poslednji put poljubio i kada sam gledala Grubog kako, nespreman da se susretne sa prvim velikim gubitkom u životu, beži sa istog tog odeljenja. Ja sam mislila da me je smrt majke pripremila na sve. Ali, znaš... mamu sam imala devet godina, a tebe od prve godine fakulteta do svoje trideset devete. Dugo sam te imala... Od kada sam, bespomoćno gledajući u doktora koji je konstatovao smrt, spustila tvoju ruku na bolnički krevet, ja znam da ću imati snage da podnesem svaki novi gubitak. Sećaš li se kada sam se zabavljala sa Markom i kada mi je prvi put rekao da raskida jer ne može da trpi moju posesivnost? Sećaš li se kada mi je to rekao preko zelenog fiksnog telefona marke EI Niš? I kada ceo dan nije dizao slušalicu? I kada sam ti rekla da idem da zakucam na vrata njegovog stana i da mu se najebem majke i odmah sve da raščistimo? Tamara, to rade paćenice! Nemoj slučajno da si otišla! To je ispod dostojanstva jedne dame. On je tako odlučio i svaka rasprava će te staviti u položaj one koja moli. Dno. Idi, Tamara, u krevet umesto do njegove zgrade. I prespavaj dan, rekla si svojim dubokim glasom koji je činio da te ljudi doživljavaju ozbiljnijom i jačom nego što si zaista bila. Ali, tako mi neće biti lakše! Lakše će mi biti ako odem kod njega i odmah sve raspravim!, vrištala sam tonom koji si ti nazivala mojom tankom, tankom srpskom varijantom glasa Merilin Monro. Tamara, ne možeš u životu uvek da radiš baš ono od čega će ti biti bolje, rekla si hladno i prekinula vezu. Zureći kao ludak u garnišne, ponavljala sam naglas: Ne možeš, Tamara, uvek da činiš ono posle čega će ti biti lakše, moraš ponekad i da patiš... Iz kupatila je dopirao zvuk vešmašine koja je centrifugirala i šetala po prostoriji. Još uvek se sećam te noći. Izmučena nesanicom i bolom zbog raskida sa Markom, sedela sam na wc šolji i pušila nalivajući se Badelovim konjakom koji je zaostao sa prethodne žurke. Bilo je dva sata posle ponoći. Kada je šetajuća veš-mašina stala, vratila sam se u krevet 7

8 nadajući se da ću konačno zaspati. Međutim, čim sam zatvorila oči počela sam da tonem u mračni vrtlog. Povraćala sam na Politiku u kojoj je prethodnog dana izašla reportaža o predstavi u kojoj smo igrale. Pričala sam ti ujutro o traumi zbog ovog brzog pijanstva, zasmejavala sam sve prisutne. Opisivala sam kako mi ormar šeta i seli se na stranu terase, a ja tonem ne znajući da li umirem ili padam u san. I tako sam se, Nadežda, ipak probudila. Zaključila sam da sam živa i odmah pozvala Marka. Najebala sam mu se majke što me je svojim nadrkanim fazonom naterao da se napijem, rekla mu da je on kriv zbog toga što mi zbog konjaka sve po stanu šeta i što sam natekla od silnog povraćanja i stavljanja kažiprsta u usta, zaključila sam tad svoj komični monolog, ugasila pikavac u žardinjeri i krenula za tobom i Marinelom na čas scenskog pokreta. Sećam se svega dok ležim sa laptopom na stomaku i kroz prozor uživam u prizoru puste plaže. Na obali je samo lokalni slikar koji pravi ram i nikuda ne žuri. Nisi bila u pravu... Ja sam te mnogo puta poslušala, ali sada znam da bi čovek uvek trebalo da radi ono od čega će mu biti lakše. Najlakše je biti dostojanstven, principijelan, govoriti ja neću, ovo je ispod mog nivoa, biću cool. Neću, bre, više! Zbog koga? Zbog onih koji će reći: Vau, kakva dama! Kakvo dostojanstvo! Kakva principijelnost! Zabole me. Od tvoje smrti činim samo stvari od kojih će mi biti lakše i boli me za to šta drugi misle o tome. Posle tvoje sahrane sam poslednji put vodila ljubav sa Markom, plakala i napila se nekog Gorkog lista. Dok sam kao nekad tonula pitajući se da li umirem ili spavam, pomešali su mi se miris naftalina sa sahrane moje majke, miris tamjana sa tvog ispraćaja u svet mrtvih i miris narandže iz bočice parfema koju si ostavila u pozorišnoj garderobi. Novu smo dočekali u Budvi. Sve do zore smo u Sidru puštali Gibonija, pili i lomili crvene ukrasne kuglice sa jelke. Snažno smo ih stiskali rukama, baš kao što je Bekim Fehmiu činio sa čašama u filmu Skupljači perja. Umro je i Bekim. Bila si sa nama. Ispijala si u našem sećanju flašice vranca i vikala 8

9 bravooo posle svake pesme. Otkucala si Mandiću poruku posle pesme Projdi vilo. Marinela je, kada smo u ponoć nazdravljali za tvoju dušu koja je lebdela među nama, rekla: Možda bi njih dvoje noćas bili zajedno i on bi je ljubio u onu njenu smešnu francusku kapu. Samo on joj je govorio da je divna sa tom kapom. Ja sam joj lepo rekla da sa njom na glavi izgleda kao dete kreten. Tako nešto je napisao i onaj stilista iz Sveta. Dobila je ocenu jedan i još je popljuvao sve glumice kako nemaju stila. I u pravu je. Ja sam jedina koja zna šta je moderno i jedina kupujem markiranu garderobu, dok vi ostale i dalje skidate krojeve kod šnajderki. Nadežda, ja znam da bi se Mandić sigurno javio iz Francuske i napisao ti: Srećna i tebi Nova, vilo! Ti bi mi onda pokazala poruku i uz širok osmeh stegla mobilni. Nasmejala bi se šankeru, dala mu znak da donese novu turu pića i nazdravila: Da budete svi u Novoj godini zdravi, voljeni i poštovani. To si volela, poput pijanaca u pijačnoj kafani, na svakih pet minuta da se kucaš i govoriš živeli. To je bio tvoj način da kažeš da ti je dobro, da ceniš što smo zajedno. Za razliku od mene i Marinele, umela si da kažeš: Ulepšali ste mi dan. Lepo mi je sa vama. Nije trebalo nikada ni da se kucaš ni da kažeš da je lepo. Uvek smo u tvojim očima videli kako ti je. To nisi uspevala da sakriješ. I danas po pozorištu prepričavaju kako si jedina, kada bi se završilo snimanje serije, umela da sa rediteljem popiješ rakiju u lokalnoj kafani i da ćutiš. I danas se smejemo tvojoj navici da kada objašnjavaš nešto nekome ko ti je drag tu blizinu potcrtaš tako što tu osobu povučeš za rukav, košulju ili pramen kose. Kao one domaćice koje mužu stalno skidaju nešto sa revera. Da, naredna tri dana pevala bi Projdi vilo i pričala isključivo o Mandiću. Tačnije, draga Nadežda, ti bi me ubijala pričom o Mandiću! Gledam kroz prozor sobe na pučinu. Sunce polako zalazi. Najlepše 9

10 doba dana u Pržnu. Marinela mi se javila i kaže da ne može da zaspi na jahti jer je u toku tonska proba za večerašnji koncert na Trgu slikara. Tamara, ide mi na živce ovaj polusvet, ti roditelji koji šetaju bebe u kolicima. Blenu u mene i u jahtu i viču: 'Marinela! Marinela! Može li jedna slika sa nama?' Odlepiću. Kao da sam onaj magarac s kojim se deca slikaju na plaži. Marinela jede govna. Voli ona popularnost. Mogla je da se smesti kod mene u Pržnu da je htela mir. Jutros smo u Sidru pili lozu i evo me u pidžami u kasno popodne. Motam pršutu oko krekera i uživam. Hoću da ti otkucam ovo pismo i da odspavam. Večeras ćemo sigurno opet zaginuti u Sidru. Nedostaješ mi. Iz konobe ispod moje kuće čuje se Nedostaje mi naša ljubav Đorđa Balaševića... I meni nedostaje ljubav, nedostaje mi dok čekam da se raskrči gužva na Autokomandi kada se vraćam sa probe, nedostaje mi ona ljubav koju bih stvorila po meri svoje samoće. Zašto mi se uvek dešava da se za ljubav borim dok veza traje, dok muškarci počinju za nju da se bore tek kada me izgube? Još mogu da te vidim kako se po ovoj plaži juriš sa Petrom kada je imao pet godina. Još mogu da te vidim kako posle zalaska sunca ležiš na ligeštulu i sa ljubičastim tragovima vina na usnama govoriš: Tamara, život je sveža roba. Još uvek imam one fotografije na kojima ti, Marinela i ja ležimo potrbuške na plaži ispod mog prozora. Sećaš li se, noge u moru, vinske čaše u rukama, Marinelin kralj mesa nam iz lokalne kafane prinosi veliki tanjir sa ruštulama, pršutom i sirom, a moj Marko psuje turistu koji je u prolazu komentarisao moju guzu? U pozadini se vidi Petar kako u bademantilu jede deveti sladoled toga dana. Počela sam da ti pišem one noći kada si posle predstave Tri sestre doživela moždani udar i u danima kada smo čekali da se probudiš iz kome. Dugo ti nisam pisala, a onda sam odlučila da objavim roman Zauvek u srcu. Posle duge pauze, nastavila sam da ti pišem jedne noći kada sam se vraćala sa predstave iz Pirota. Već dugo igram onu tvoju monodramu. 10

11 Pokrivena ćebetom i bundom ponovo sam počela da ti pišem i odlučila da objavim roman Zauvek u srcu iz dva dela - prvi će govoriti o onome što se u našim životima dešavalo pre tvoje smrti, a drugi o onome što se desilo posle. Nadežda, publika te se i dalje seća! Aplaudiraju mi po petnaest minuta posle izvođenja monodrame koju si ti napisala! I dalje te obožavaju. Je l' ti drago? Po povratku iz Pirota počeo je da pada sneg i nisam smela dalje da vozim jer sam imala letnje gume, a znaš da se bojim noćne vožnje i leda. Odsela sam u prvom kurvarskom kršu od motela i ušla u memljivu sobu a u glavi su mi još odzvanjali aplauzi. Prvo sam pozvala Marka koji se nije javljao na telefon, a onda Pavla Đukića. Promrzla i uplakana, kukala sam u slušalicu: Pavle, neću bre više da putujem sama i da vozim po ovim srpskim putevima! Da li znaš da u ovom motelu ispod cene ćevapa i mešanog mesa, odnosno ispod cene šopske salate piše cena iznajmljivanja sobe na sat? Košta šest stotina dinara! A meni su za noćenje uzeli osamdeset evra, kao da sam u Parizu. Bolje bi bilo da sam kurva. Jeftinije bih prošla, a imala bih i nekog da me greje. Nekog kamiondžiju! Džaba mi aplauzi kada nema ni kamiondžije da me ugreje. Pavle, ako sada ne dođeš otići ću na parking da izvučem nekog kamiondžiju iz kabine ukoliko mu već neka kurva ne puši! Pavle mi je rekao da bi došao po mene, ali da sa raspadom od svojih kola ne sme ni do Obrenovca. Dakle, Nadežda, jasno ti je da imam nedostupnog muža i neupotrebljivog ljubavnika. Kada bismo nas troje seli za sto, ukupno bismo imali sto evra u džepu - ja sto, a oni ništa. Lepo je govorila tvoja Senka: Nađite, devojke, momka iz svog dvorišta. Idem da spavam, Nadežda. Možda ću noćas da sretnem nekog crnogorskog Ahila na ulicama Budve, pa da budem zanosna i sveža. 11

12 februar Beograd Vratili smo se iz Budve u Beograd. Sutra monodramu igram u Bijeljini. Opet ću voziti sama. Bila sam danas kod tebe na groblju, došla sam sa Marinelom i Grubim. Odneli smo ti orhideje za Dan zaljubljenih. Grubi me je nagovorio, zna da ne volim da idem na groblje. Tamo tebe nema. Još mogu da vidim sebe kako ti, obuvajući cipele sa visokim potpeticama pred izlazak sa novim ljubavnikom, u pozorišnoj garderobi šapućem: Uvek je potrebno da imaš logistiku. Ne javljaj se noćas na telefon. Nikom. Možda Marko pozove sa nepoznatog broja. Ne daj bože, ali ako Marko sutra nešto bude pitao - ja sam posle predstave ostala s tobom. Znaš li kako je ovaj novi sladak? Nije neki baja, ali je sladak, onako baš, baš... Marko nikada nije pozvao ni tebe ni Marinelu da proveri gde sam. Nikada mu ništa nije bilo sumnjivo. Nikada ga nije interesovalo kuda idem posle predstave. U poslednje vreme mi se čini da, kao pubertetlija koji jedva čeka da ostane sam kod kuće, Marko s nestrpljenjem iščekuje trenutak kada ću zatvoriti vrata za sobom. Od kada tebe nema, nemam ni logistiku. Iako mi realno ne treba, volim da je imam. Jebeš greh ako njegovu slast nemaš sa kim da podeliš. Sa Marinelom sam pokušavala, ali ona uvek reaguje poluhisterično: 12

13 Jao, Tamarice, pa stvarno ne mogu. Šta ako pozove? Znaš da ja ne mogu da lažem. Mislim da ona ne odobrava moja neverstva jer u meni vidi sve ljubavnice svog bivšeg supruga. Gospodin Savić, srpski kralj mesa! Još uvek ga tako zovu, iako je u međuvremenu postao kralj tržnih centara, kralj vojvođanskih suncokreta i crnogorskih hotela. Kada si otišla, ja sam izgubila jedinu osobu kojoj sam verovala i kada mi kaže da i kada mi kaže ne. Kada si umrla, tabloidi su se mesecima bavili tvojom smrću i intervjuisali nas koji smo te voleli. Izjave i sećanja snimali su i oni koji te nisu podnosili. Ubrzo je temu tvog odlaska zamenila tema drugog razvoda Aleksandra Mandića. Ostavio je i onu Francuskinju sa kojom je dobio drugog sina. Posle onog dana kada je, poljubivši te poslednji put, pobegao sa odeljenja intenzivne nege, više ga nisam videla. Iskreno, tabloidi su se najviše bavili spektakularnom informacijom da se Marinela prvi put pojavila u javnosti sa svojim šesnaest godina mlađim dečkom Željkom Kopiclom. U medije nikada nije procurila informacija da je srpski kralj mesa u međuvremenu sa onom Ljiljom koja mu je bila prevodilac u Hongkongu dobio i kćerku. To je neka fer zavera ćutanja među političarima i biznismenima u Srbiji - pljuju se, ali ljubavnice i žene ne diraju. Rispekt! Petar ide u drugi razred i baš je lep. Nemoj da se ljutiš, ali moram da ti kažem da deca danas odrastaju brže bez obzira na to da li imaju majku ili ne. Petar luduje iako i dalje sanja da će biti pilot kao što ti je obećao. Sa dvojkom iz matematike i nema šanse da bude neki letač. Više ne uči muziku, ali zato trenira košarku. Često idemo na utakmice da navijamo za njega. Nedavno me je baš iznervirao kada mi je tražio da mu kupim ajfon kao novogodišnji poklon. Tamara, kada sam bio u sportskom kampu svi osim mene su imali ajfone. A ovi iz dijaspore i Turci su imali četvorke i to crne. Ajde, Taco, najlepša kumo ovoga sveta, napunila si se lovom od kada igraš tu monodramu, pa kad već pitaš šta da mi kupiš, ja ti lepo kažem. Otvorila sam profil na Fejsbuku pod lažnim imenom, napravila sam 13

14 ga da bih kontrolisala tvog Petra. Ja sam mu prijateljica Lela. Stavila sam fotku lepuškaste devojčice iz nekog kataloga. Petar ima devojku. Juče je napisao u statusu da je u vezi. Stavio je tri srca pored fotke njega i dotične devojčice. Drže se za ruke i ližu sladoled. Slatka neka mala. Ja ponekad svratim do Vladana i Petra sa kojima je do pre mesec dana živela i Senka - sve dok se Vladan nije oženio. Ženu mu ne znaš, pa ti ništa ne bi značilo ni da ti kažem njeno ime. Petar je voli jer je posle tri godine Vladan zbog nje ponovo počeo da se smeje. Sve je to normalno, Nadežda. Moj psihijatar kaže da ljude koji dobiju milione na igrama na sreću za godinu dana prođe euforija pa se vrate u pređašnje emotivno stanje, a oni koji ostanu invalidi posle saobraćajne nesreće za dve godine izađu iz agonije i vrate se normalnom raspoloženju. Ljudi, Nadežda, idu dalje i kada su zavijeni u crno - žive i kada zašiju crno dugme na jaknu i kada odbiju da nose znak žalosti na sebi. Znam da se nerviraš zbog toga što neka druga žena sad Petru izigrava majku, ali tako je bolje. I deca su koristoljubiva! Kada sam pitala Petra kako mu je sa novom Vladanovom ženom, rekao je: Volim što se oženio. Manje psuje, a i u kući je sve čistije. Ova me manje guši od baka Senke. Možda mi rodi i brata. Dosadilo mi je da budem jedinac. Svi samo čekaju da porastem i postanem narkoman. 'Em jedinac, em dete razvedenih roditelja, pa još bez majke...', kažu. Ajde, bar da imam brata. A da se drogiram neću nikad, majke mi. To rade propalice. Marinelu sam jedno vreme viđala retko. Sinovi su joj u švajcarskim internatima, a ona je sa liftbojem Željkom Kopiclom putovala svetom. Sad je viđam češće nego što bih htela. Mnogo pije. Cepa votku od ranog jutra. Kad je depresivna miksuje bromazepame i smirnof i na pet minuta šalje poruke Kopiclu ako se ovaj slučajno ne javi kada ona poželi. Pošto se već neko vreme ne pojavljuje ni na Guglu ni u gradu, odlučila sam da nađem Mandića. Uverena sam da je otišao u ono selo na granici Španije i Portugala u koje je hteo da te vodi kada sve dođe na svoje mesto. 14

15 Da nije izvršio samoubistvo?! To bi bilo logično za tipa koji je čitavog života u fazonu - sve dajem, sve uzimam, pa i svoj život. Od kada si otišla, kada se setim tebe i Mandića koji je čekao da sve dođe na svoje mesto, ne izlazim ni na izbore. Nerviraju me političari koji još uvek, kao i Mandić, kada si mu govorila da bi vaša ljubav trebalo da bude krunisana njegovim razvodom i zajedničkim životom, govore: Kada se steknu uslovi. Jebo te... kada se steknu uslovi! Koji jebeni uslovi? Ceo život mi prođe čekajući da se steknu uslovi! Draga moja Nadežda, ti si otišla sa ovog sveta verujući da sve za čim juriš, baš to ti beži. I verovala si da ti se sve važne stvari u trideset devetoj godini života još nisu desile. Sad bi imala četrdeset godina. Više te nema i sada je svima jasno da ti u životu više i nisi morala ništa da postigneš. Da si na vreme rekla od mene dovoljno, bila bi sada u Pržnu i nervirala se što je Petar izašao bez kape. Ginula si za svaku ulogu, za svaki Petrov sekund... U želji da ti svaki dan bude pun ljubavi i nežnosti, mirisa kuhinje i mirisa strasti, umela si da juriš kroz život ali i da se okreneš za sobom kad treba. Ni pored koga nisi prošla a da ga nisi pogledala u oči, uvek si gledala ispred sebe i umela da skuješ strašan plan koji će nekog učiniti srećnim. Sad te više nema i jasno ti je da od ljubavi za koju si se borila nema ništa. Još neki dragi ljudi su nas napustili, neki su preživeli hemoterapije i šlogove pa sad shvataju da ništa važno ne bi trebalo da im se desi. Ništa više ne moraju da stvore ni za sebe ni za druge. Neka se dešava običan život, deco. - Tako kaže šankerica Mira koja nas u pozorištu godinama posmatra dok se nerviramo zbog nadrkanih upravnika, jurimo za tezgama, honorarima i što lepšim letovanjima, a onda se vraćamo nasmejani sa hemoterapija i operacija i postajemo blaženo srećni što smo živi i što su nam deca zdrava. Na to sam pomislila nedavno kada smo Marinela i ja izašle u restoran sa još nekoliko glumica iz predstave koju spremamo ovih dana. Baje sa roleksima koji su sedeli za susednim stolom nekoliko puta su izgovorili: Devojke, morate da pređete za naš sto. Marinela je ka njima okrenula svoje sveže zategnuto lice, uzela čašu i 15

16 prošetala do njihovog stola u crnoj uskoj haljini Dolce i Gabana. Muzičari su svirali Harisov hit A šta bi ti sad od mene još, jedan baja je mahnuo muzičarima da priđu njihovom stolu i raširio obe ruke iznad violiniste. U jednoj je držao novčanicu od sto evra, a drugom je pokazivao kelneru na flašu vina. Marinela je nadglasala grleni tenor pevača koji je tripovao da je skinuo Džinovićeve trilere i počela da drži monolog teatralno mašući čašom sa belim vinom: Rekli ste da moramo da pređemo za vaš sto?! E, pa vidite, ove žene ništa više u životu ne moraju. Imamo po četrdeset godina i sve što se moralo mi smo uradile! Završile škole, zaposlile se, karijeru napravile, decu rodile, muževe ljubavnicama ispratile, neke i srećno oženile... Sada, sve što radimo, radimo ne zato što se mora, već zato što nam je gušt. Znate li šta je gušt? Potom je prišla pevačici koja je sedela čekajući svoj blok pesama i naručila tvoj Zlatni dan. Dok je išao instrumental Marinela je recitovala pesmu slovenačkog pesnika koju smo kao studentkinje volele:...zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... mogu poći levo, mogu poći desno, ali ja sam pomerila onaj kamen u sredini... zašto... zato što sam bila pijana, zato što sam želela nekog da volim, zato što je duvao južni vetar... na radiju pevaju ljubavne pesme muškarci sa glasom drolja... Aplaudirali smo Marineli i vikali bravooo pevačici na prve stihove Zlatnog dana. Atmosferu su mračile samo debele žene za susednim stolom koje su izgleda došle iz Čigote da proslave skidanje prvih osam kilograma. Smejuljile su se kao seoske mlade kada je Marinela zakačila štiklom tepih restorana i malo se zateturala. Eto, tako to izgleda od kada te nema. Predstava Tri sestre i dalje se igra. Grubi je i dalje briljantan u ulozi Tuzenbaha. Tvoju ulogu igra Jana, prva dobitnica nagrade nazvane po tebi. Ona sada govori sa scene: Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, ljudi će nas zaboraviti, zaboraviće nam lica, glasove, neće znati koliko nas je bilo, ali će se naše patnje pretvoriti u radost za one koji će živeti posle nas, sreća i mir zavladaće 16

17 na zemlji i ljudi će pomenuti lepom rečju i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre naš život nije završen... Hajde da živimo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i čini mi se, još malo... i mi ćemo znati zašto živimo, zašto patimo... 1 Kada ona to govori uvek me obuzme jeza jer preko Janinog čujem tvoj glas iz vremena kada si govorila monolog i Marinelin kako ga govori dok u Aleji velikana spuštaju tvoj kovčeg... Na Novom groblju je tada bilo hladno i ja sam psovala život dok je Marinela završavala monolog bez ijedne suze, a orkestar koji je doveo upravnikov dečko počinjao da svira Zlatni dan. Mala Jana je odlična glumica i već neko vreme je u šemi sa Grubim. Ema? Ona i dalje ima prazan pogled i ide korak iza, bilo kao žena popularnog supruga, bilo kao mlađa sestra glamurozne Marinele. Mrzim što sutra moram da vozim do Bijeljine, ali od nečeg mora da se živi. Kriza je u zemlji, plata u pozorištu mala, serije snimam, ali dok izvučem honorare sve mi ode na pokrivanje minusa koje sam napravila u međuvremenu. Ti sad sigurno umireš od smeha pri pomisli da ja, osrednja glumica, punim sale! Eto, Nadežda, tvoja drugarica, kraljica površnosti, kako si me zvala, sad čak piše i roman. Zvaće se Zauvek u srcu... sećaš li se kada je Mandić izašao iz tvog stana pred put u Francusku, rekao zauvek u srcu i potapšao se tri puta po levoj strani grudi? Biće bestseler! 17

18 3. mart Beograd Smrt... moj psihijatar kaže da je, kada u kontaktu sa nepoznatim situacijama osećam napetost i pritisak, u stvari reč o osećaju da sam izložena opasnosti od povređivanja jer sam nešto slično već nekad doživela. Tamara, tebe su godinama mučili osećaji straha i nesigurnosti. Ti osećaji te prate još od kada si kao dete ostala bez majke, kaže psihijatar koji je počeo da me muva na neku frojdovsku foru, pa sam prešla na terapiju kod njegove asistentkinje s kojom je on ubrzo dobio vanbračno dete. Pošto ona sada gaji dete, ja sam ponovo kod frojdovca. Ali više me ne muva. Sa vanbračnim se mnogo opekao pa sad apstinira. Može da mu se pojavi i Ketrin Zita Džons, on bi u njoj, svejedno, video neku koja će ga u'vatiti na bebu! Vidiš da su svi ludi? Što bi rekao moj aktuelni ljubavnik Pavle Đukić: Oko mene su samo pederi, lezbijke i udavače. Osećaj nesigurnosti koji me je gušio, ma koliko da sam ga uspešno potiskivala celog života, skoro sam bila izlečila družeći se sa tobom dve decenije. A onda si i ti nestala. Osećaj nesigurnosti zamenila je napetost. Bila sam trideset i nešto godina starija od one devojčice u crvenoj jakni 18

19 sa crnim dugmetom, ali sam kada je lekar konstatovao tvoju smrt osetila isto ono podrhtavanje butina praćeno višemesečnim stezanjem u grudima za vreme onih dana u kojima si od jutra do mraka koračala sa mnom nedodirljiva i nema. Kada sam posle tvoje sahrane prošla kapiju Novog groblja i ušla u gradsku gužvu, odlučila sam da se nikada više ni za koga neću vezati. Znam, ti si umrla mimo svoje volje. Baš kao moja mama. Ali, to su za mene bih hiroviti odlasci. Osećala sam se odbačenom i onda sa crnim dugmetom na velikom odmoru i pre tri godine sa crnim zamagljenim Pradinim naočarima kada je pop pomilovao po glavi tvog Petra u Aleji velikana. Kada ti nestane samopouzdanja, tada sabotiraš dobre stvari u životu. I kada ti se smeši sreća ne umeš da je prihvatiš. I to mi je rekao psihijatar. Jebi ga, Nadežda, pošto tebe nema sada moram da plaćam psihijatra. Marinela nikada nije mogla da te zameni jer ona govori isključivo u prvom licu jednine i svi tuđi problemi potpuno su nevažni u odnosu na njene. Čeznem da ponovo sretnem nekog kome ću do neba verovati i kada mi kaže da i kada mi kaže ne. Taj neko više ne može biti drugarica, može da bude samo muškarac. Možda ću da ga sretnem na nekom od ovih silnih puteva po kojima jurim stideći se kada pumpadžije na zadnjem sedištu kola ugledaju razbacane haljine, cipele, brushaltere i viklere. Kao da sam prostitutka, a ne glumica. Da sam u Holivudu, imala bih ličnu asistentkinju. Ovako posle predstave jedem sendviče sa hladnom ćuretinom kupljene na pumpi, ali ipak u retrovizoru vidim osmeh koji mi posle aplauza dugo stoji na licu. Recimo, šta bi mi falilo da se zaljubim u vlasnika fabrike za prozorske okvire u Kragujevcu? Kada bih pored njega bila srećna, napustila bih Beograd i preselila se u Kragujevac. Da se zaljubim u lokalnog pesnika iz Priboja? Napustila bih Beograd i ostatak života preležala s njim u krevetu. Monodramu igram po Srbiji i inostranstvu. Razmenjujem brojeve 19

20 telefona sa nekom intelektualnom elitom malih gradova, idem na večere i uvek se osećam usamljeno kada se vraćam kući. Vozim i pevam Traži me Masima Savića. Noću Srbija izgleda prilično tužno. Baš je grdna, što bi rekao Pavle Đukić. Svetle samo table sa natpisima pečenjara, svinjsko pečenje, roštilj na ćumur, jagnje na ražnju i reklame za građevinski materijal! Da, i reklame za časopise o zdravom životu. Znaš li koliko je tih časopisa o zdravom životu? Marinela ih sve kupuje i čita od korice do korice. Kupuje i neke časopise za uređenje stana, jahte i bašte. Marinela sve hoće da uredi. Oko sebe i na sebi. Da je vidiš kada se u marini u Budvi usidri neka jahta veća i lepša od ove koju joj je ostavio srpski kralj mesa! Razrogači oči kao da nam se približava nuklearna podmornica, a ne nova uglačana jahta! Srećom, uteši se činjenicom da je Željko Kopicl neviđeno zgodan i da se na fotkama u novinama posle foto-šopa razlika od šesnaest godina ni ne vidi. Kada u kolima pustim Nedostaje mi naša ljubav Đorđa Balaševića, moj ljubavnik za razbibrigu Pavle Đukić cinično kaže: Koji ti je kurac? Promijeni to. Kakva ljiga. I časti ti, pušti nešto normalno. Masimo i može da prođe. I promijeni naslov tog romana što pišeš: Zauvijek u srcu. Ne valja, brate! Lepo je vreme u Beogradu i kada se, zbog mirisa proleća koje dolazi, osećam odbačenom volim da deo večeri provedem sa Pavlom. Nikada ne bih mogla pored njega da se probudim, da s njim odem na pijacu ili da ga negujem kada je bolestan, ali volim da s njim vodim ljubav i razgovaram o fenomenu emotivnog vezivanja posle treće loze. Ljepota, pamet i bezuslovna lojalnost. To traže od žene dobri frajeri, koji su zgodni, pametni i uspješni. Verujem Pavle, ali ti nisi uspešan. Zgodan jesi. Draga, da te častim generalnim stavom. Muškarci, samosvjesni i egoistični kao ja, vole! Umiju da vole! Oni ostaju pored žena koje mogu da kontrolišu dobrim seksom, novcem, emotivnom zavisnošću. I što je više navedenih faktora, to su veće šanse da muškarac ostane dugo uz takvu, o njemu zavisnu ženu! Draga, nama ne odgovaraju žene koje imaju 20

21 svoj put i svoju karijeru. Pravi muškarac želi da ona prati njegov put i žrtvuje svoj! Ovo ti je istina, ali neka ostane među nama. Pavle, znaš li kako bih rado žrtvovala svoj put i svoju karijeru, samo da naleti neki takav? Pavle i ja smo na tankoj ivici kada malo fali da dvoje postanu najbolji prijatelji ili da se venčaju. Ja svima pričam da mi odgovara što je Pavle moj povremeni ljubavnik, a ubeđena sam da je istina da me on ne voli dovoljno da bismo bili u pravoj vezi. Mislim da njemu smeta što sam udata, iako zna da Marko i ja ne spavamo u istom krevetu. A možda misli i da sam promiskuitetna, finansijski jača, prevrtljiva, sujetna, nepouzdana? Možda nisam dovoljno strasna? Možda smatra da sam previše stara da bih mu rodila decu? Ni ja sa njim ne želim vezu, ali bi mi sujeta bila namirenija kada bi mi skidao zvezde sa neba, a ja se femkala. 21

22 jul Budva Dugo ti nisam pisala. Imali smo premijeru, jurila sam po tezgama, snimala seriju u Bosni, svađala se s Markom, povremeno se kresala s Pavlom... Ma, ništa. Brojala sam dane do polaska u Budvu. Pila sam kafu sa Grubim na Ričardovoj glavi, ubeđivao me je da kiša neće pasti i da ću održati najavljenu budvansku premijeru tvoje monodrame. Volela bih da makar delom bude uspešna kao što je bila onog leta kada si je ti igrala. Grubi je pokušavao da stiša buru mojih psovki zbog oblaka koji su dolazili sa mora zabavljajući me pričom o novoj glumičici iz serije. Pa, hoćeš li uspeti da je smuvaš? Ne brini, Tamara, znaš da odokativnom metodom odlično umem da ocenim koja je lako obradiva. Ova baš jeste. Iz kafića su pustili You are innocent when you dream Toma Vejtsa pa smo kulirali i gledali u uzburkano more. Pojačajte, momci, ovu pesmu!, povikala sam i konobar, kome sam pre toga poklonila dve karte za predstavu, mi je uslišio želju. Znaš, kada si umrla, kada si tek tako otišla, mesecima sam se kajala zbog svega onog što ti nisam rekla, bilo mi je krivo što sam te slagala... Dok sam obilazila gradove igrajući monodramu, često sam sedala za kompjuter sa namerom da ti ispišem sve ono što sam ti ponekad zbog 22

23 blama prećutala, sve što se dešava u životima onih kojima si ostala, što bi rekao tvoj Mandić, zauvek u srcu. Valjda u tim hotelskim sobama, posle silnih aplauza koje doživljavam pričajući tvoju životnu priču, imam i osećaj kajanja. Eto, ja primam honorare i aplauze, ljudi plaču na kraju predstave, pitaju me da li si zaista postojala tako savršena u svojoj dobroti... Posmatrajući u ogledalu podočnjake koji se pojavljuju dok tupferom skidam tešku šminku, glasno govorim: Ti si sad, Tamarice, srećna, sa vidno pojačanim bankovnim računom, popularnija si nego ikad zahvaljujući činjenici da je Nadežda umrla mlada i slavna. Kada na predstavu dođe manje ljudi nego što sam očekivala, onda kasnije u kolima naglas psujem i ne vidim razliku između sebe i onih što rade stranu sa čituljama u Politici. Što mlađi čovek umre, to je više čitulja i eto para niotkuda! Sećaš li se kada nam je u vreme sankcija vlasnik neke pogrebne firme koji se napunio lovom za vreme rata u Bosni rekao: Potpisali u Dejtonu i meni je stao posao. Kad će, ljudi, neka đačka ekskurzija da se strmekne na Ibarskoj, pa da se izvadim iz ove bule? Kada si umrla, ja sam imala love za najmanju čitulju, a Marinela je objavila onu preko cele strane. Pozorište je stavilo malo veću od moje, ali su zato oni iz spa centra u koji si išla dali čitulju na pola strane. Jeftinije su prošli nego da su platili reklamu. Posle tvoje sahrane velnes im se napunio kao da masiraju za džabe! Kada ja umrem ima da daš čitulju preko cele strane. Pozajmi lovu ako je ne budeš imala, rekla mi je Marinela, precizno mereći veličine čitulja koje su danima izlazile. Najviše ju je iznervirao Mandić. Povodom prve godišnjice tvog odlaska dao je malu čitulju sa tvojom fotografijom iz indeksa, ispod koje je pisalo: Bebičice, zauvek u srcu. Ja sam plakala, a Marinela je ispijala votkice i psovala: Pička i stipsa. Ne sme da se potpiše?! A otvorio se za čitavih hiljadu dinara! 23

24 Imam osećaj straha pred budvansku premijeru. Smestila sam se u hotel Mogren. Sećaš li se onog plavog nameštaja i prekrivača? U Budvu je došla i Marinela sa Grubim, Emom i naravno liftbojem. Liftboj i Marinela se stalno ljube i tepaju jedro drugom kao bebe. Smara me ta njihova ljubav, pa sam se izolovala. Znaš šta primjećujem i u Beograd i ođe u Budvu, a i kada čitam o dešavanjima u svjetskom džet-setu? Sve lijepe žene bez zanimanja navataju neke moćne ugledne muškarce, a sve lijepe i uspješne neke duhovite luzere, ka ti mene, kaže Pavle Đukić. Možda Pavlu Đukiću stvarno i jeste svaka na mjestu, kako već tvrdi. Eto, pored Marinele koja izgleda kao grom i svih onih misica koje su ga muvale na sastancima za sponzorstvo, srpski kralj mesa je odlepršao i napravio dete ćoravoj Ljilji. Ima i izuzetaka, naravno. Ja sam odlučila da budem izuzetak. Videćeš! Sad sam stvarno odlučila da prizovem u život nekog muškarca. Muškarca koji će biti čovek u jednom komadu. Dosta mi je više ovih rasparčanih. Ili mu fali lova, ili kosa, ili potencija, ili vreme, ili samopouzdanje, ili sve to zajedno! Treba mi neko za koga ću uvek znati da me voli, da brine o meni, da ne moram da mislim da li je propustio da dođe po mene zbog toga što nema para za taksi ili se negde razvalio od alkohola i kreše neku drugu. Potreban mi je okupan frajer, zdrav u telu i u glavi i koji je u jednom komadu. Lepota žene iščezava u braku i dugim vezama. Zato su ove singl energičnije i lepše, rekla je naša Ema koja konstantno vreba mobilni svog Grubog ne bi li pročitala poruke. Tačno, sestro. Deca i muž oduzimaju ženi ženstvenost. Evo, ja sam posle razvoda procvetala, ali ne zahvaljujući botoksu već zbog toga što sam energiju usmerila na sebe. I na Kopicla, naravno, rekla je Marinela i stavila glavu na sveže izdepilirane grudi Željka Kopicla. Marinelin liftboj Željko Kopicl je u međuvremenu postao vlasnik agencije za popravku liftova. Baš te briga, znam. I dalje je od nje mlađi šesnaest godina a ta razlika se sad baš vidi iako je Marinela sve zategla. Ipak, u intervjuima kao tajnu svog dobrog izgleda pominje samo zdravu 24

25 ishranu i ponavlja da lepota žene dolazi iz glave. Nadežda, da li vi na onom svetu još uvek volite nas koji smo ostali živi? Da li tek odatle čovek može da vidi i pronađe lepotu u prizoru devojke koja pije jutarnju kafu očajna što ju je dragi prevario, mladiću koji iznosi smeće pred zgradu i tuguje što nema love da ode u diskoteku, roditeljima koji ljube svoje dete pod temperaturom dok čekaju red u Domu zdravlja, izbeglicama koje na ulicama stranog grada uplašene počinju novi život, bakici koja izlazi iz bolnice sa štapom pridržavajući se za ruku snahe koju ne voli, glumcu koji je sanjao Romea a u decembru radi kao Deda Mraz, majci koja se nervira što opet pravi palačinke sa vodom i jednim jajetom dok deca i ne primećuju razliku, zlatnom retriveru kog osiromašene gazde izbacuju na ulicu a on sa čoporom nastavlja dalje ka Košutnjaku, studentu koji iz kutijice istresa metalne dinare da izbroji ima li dovoljno za cigarete, četvrt hleba i jogurt? Marinela je od kada se razvela od srpskog kralja mesa počela da ulaže u svoje obrazovanje. Smešno ti je? I menije. Marinela Savić odnedavno jednom mesečno ide u nabavku knjiga i petkom, dok piše poruke i zakazuje kod kozmetičarke, frizera i masera, uvek gleda emisiju Da, možda, ne Olivere Kovačević. Na Oliverino pitanje o tome kako da u Srbiji bude bolje, Basara je večeras odgovorio: Osnovni uslov je da prekinemo sa fiks-idejama. Odmah me je pozvala i rekla mi: Gledaš? Moja fiks-ideja je da, pošto ti nameravaš da napišeš roman Zauvek u srcu, roman napišem i ja. Želim da pišem. Pisaću o fiksidejama. Koliko smo pokojna Nadežda, ti i ja imale fiks-ideja... Možda zbog toga nismo uspele da napravimo ništa kvalitativno drugačije u svojim životima. Ovako ću da počnem, isto kao ti: Moje ime je Marinela. Marinela S. Znate me pre svega kao suprugu srpskog kralja mesa. Bivšu, naravno. Moji Užičani me i danas pominju kao fatalnu ljubav Belog K. Njega su odavno roknuli. A možda ga je uklonio i moj Savić kako bi imao bezbedan prolaz do mog srca? Nebitno. Posetioci pozorišta me cene kao vrhunsku glumicu, mada se to u novinama retko spominje. Novinarima je interesantnija moja garderoba, kuća, moja letovanja i 25

26 skijanja. Imam tri sina. Sva trojica su na školovanju u Švajcarskoj. Imaju i devojke. Dvojica se zabavljaju sa Ukrajinkama koje se školuju zajedno sa njima, a treći održava vezu sa jednom našom folk pevačicom. I neka! Nemam ništa protiv! Neće da je ženi. Nek je izdrnda i ostavi, što bi rekla moja majka u Užicu. Znate li šta je moj kralj mesa u odnosu na očeve ovih Ukrajinki? Beda. Njih ne smemo ni da pozovemo u vilu na Senjaku jer bismo se posramili koliko je bedna u odnosu na njihove. Oca ove folk pevačice nećemo nikada ni zvati. Videla sam u Ilustrovanoj da živi na selu i kuva u dnevnoj sobi na šporetu na drva. Ponosna sam i što sam zahvaljujući Željku posle razvoda ostala mlada. Željko je onaj koga Tamara u romanu Zauvek u srcu naziva liftbojem. Tačno, Željko je bio liftboj, a sada je uz moju pomoć postao vlasnik najjače agencije za ugradnju liftova. Ne uz moju materijalnu pomoć. Pa, ja svom bivšem mužu apanažu pravdam u evro. Zahvaljujući naletu samopouzdanja koje je dobio kresnuvši mene i mojim taktikama za jačanje ega muškarca, Željko je danas imućan, zgodan i mlađi od mene. Mlađi... šesnaest godina. Da, uskoro ću imati četrdeset jednu, a on tek puni dvadeset pet godina. Pretpostavljaš dok ovo čitaš da je Marinela počela mnogo da pije. Ljuti se kada joj kažem da bi trebalo da prestane da pije preko dana. Već od deset sati ujutro počinje da drami. Ugojila sam se, malo. Noge su mi i dalje super, ali ovde oko stomaka je počelo da mi se lepi. Probala sam sve tablete za mršavljenje. Neviđeno su sranje. Kada sam Marineli objasnila da sam protiv toga da ona piše roman o nama, rekla mi je: U knjizi ću sve da napišem! Iznajmila sam i jednu novinarku da mi dosoli dramaturgiju. Napisaću, bre, u inat svima, neka crknu... 'Imam četrdeset godina, troje dece, stalnog frajera, imam novac, uloge... I nisam se od osamnaeste godine do danas ugojila ni gram. Moj bivši muž je i dalje u Hongkongu sa onom kurvetinom koja i dalje više brine o njemu nego o detetu. I posle rođenja deteta i posle venčanja i dalje je doživljava kao ljubavnicu. Doduše, duže mu je bila ljubavnica nego što je učila 26

27 kineski na Filološkom. A moja drugarica Tamara je u tripu da postane druga srpska Mir-Jam! Piše roman Zauvek u srcu. Kakva ljiga od naslova.' Kako ti zvuči, Taco, ovako da napišem u svom romanu?, izgovarala je Marinela u četvrtoj brzini zaplićući jezikom kao i svake večeri kada bi dan završavala dokrajčivši flašu votke. Zaista mi nije palo na pamet da je ozbiljna i da je dok je pripremala rođendanski parti nervozu oko detalja medijske propraćenosti spržila pisanjem romana. Izlazi ovih dana. Srećom, novinarka kojoj je platila da joj uobliči roman ubedila ju je da zbog veće intelektualne težine izbaci konkretna imena. Ja nikada nikog nisam volela, osim svoje dece. Ali sam uvek sve poštovala, rekla je Marinela na promociji svoje knjige minut pre nego što će početi koktel na kojem je sve brujalo od priče o tome koju je od stvarnih ličnosti popljuvala. Marinela se u svojoj četrdeset prvoj svetila svima koji joj na vreme nisu priznali talenat i veštinu glume. I pamet. I uspeh. Svi su joj uvek priznavali lepotu i smatrali su da joj je to dovoljno. Eto, Nadežda, tako je Marinela napisala knjigu s namerom da sa svoje biografije skine etiketu zgodne supruge srpskog kralja mesa koja se rekreativno bavi glumom. Negde sam shvatala Marinelu, ali mi je posle dvadeset godina druženja dosadila njena sumnjičavost prema tuđim dobrim namerama. Marinela, ti uvek sumnjaš u nečije dobre namere. Evo, ja tebe volim i poštujem. Volim te uvek, a poštujem ponekad. A ti ne poštuješ nikoga, a ne voliš ni svoju decu. Zašto si sinove poslala u švajcarski internat umesto da ih sačekuješ sa pohovanim šniclama i pire krompirom? I domaćom supom koju preziru? Da bih ih sklonila od sebe i svoje ljubavi. Kada me je kreten napustio zbog ćorave Ljilje znala sam da bih sinove ugušila svojom ljubavlju. Ovako je svima dobro. Samo ja znam koliko lakše bi bilo da su mi tu pred očima, da ih gledam kako jedu pohovane šnicle i da im govorim 'ako ne pojedete supu, nećete dobiti keks-tortu'. Marinela, kada pređemo četrdesetu, vreme je da počnemo lakše da se prepuštamo i da imamo više poverenja. 27

28 Ne, što si stariji sve si sumnjičaviji zato što shvataš koliko su ljudi zli, rekla je Marinela. Ja sam, Nadežda, tek posle četrdesete shvatila da mi je lakše da u svakog imam poverenja jer i kada se razočaram, nema veze. Bar mi je ostalo sećanje na lepe trenutke pre razočaranja. Godine su me naučile da je lakše da podnosim razočaranja nego da mi vreme prolazi u sumnjičavosti. Marinelinu knjigu sam pročitala dopola. To je neki roman u kom su junaci besni i razjareni. Gostuje u svim emisijama i slika se sa liftbojem za naslovne strane. Pošto odgovori na klasično pitanje o tajni njene uspešne i skladne veze sa šesnaest godina mlađim muškarcem, ona govori o svom romanu koji je omaž srpskoj uvredljivosti, ozlojeđenosti i ogorčenosti. Možeš misliti?! Priča kako je roman nastao kao rezultat njene uznemirenosti izazvane onim što nam donosi ulazak u Evropu i pokoravanje evropskom lažnom moralu i licemerju. Čak je bila i gost Dnevnika - pričala je o zlovolji i netolerantnosti, o tome kako su joj odbojni seljaci koji ne znaju kako se drži vinska čaša i o patološkoj mržnji prema nasilju. Ovih dana, na svim naslovnim stranama su ona i Željko Kopicl, izdepiliran i mišićav. Marinela na fotkama izgleda vrhunski. Pred godišnji odmor, pored bazena su snimili fenomenalan editorijal za Story. 28

29 jul Budva Sinoć sam imala crnogorsku premijeru monodrame na sceni između crkava budvanskog Starog grada. Nije pala kiša. Predstava je najavljena u svim medijima, a cela Budva oblepljena plakatima. Prilazile su mi obožavateljke, a novine su čitave strane posvetile sećanjima na tvoje uloge, život, ljubavi... Pre predstave sam sa Marinelom sedela na jahti i ispijala belo vino. U podne, već standardno pijana, rekla je: A šta ako mi je u životu ostalo vremena za još samo jedan godišnji odmor? Ha, Marinela je čak i zaplakala. Ali, Nadežda, to su suze alkoholičarke, a ne naše Marinele. Ema mi je radila dizajn scene i haljinu za monodramu. Nas dve se ne gotivimo od kada joj je Mirče šankerica prenela da sam ja pričala kako je Grubi istinski voleo samo tebe. Jebi ga, omaklo mi se. Na premijeri je bila nasmejana i zbog fotoreportera držala Grubog za ruku. Ali, znala sam da će u momentu kada sa scene zapevam Udalji lagano tijelo od tijela... dobiti napad besa. Ona zna da je to pesma uz koju Grubi uvek ćuti. Doživela sam ovacije! Svi su bili na nogama, aplaudirali su i plakali. Većina je pre nekoliko godina gledala tebe na istoj ovoj sceni. A i tekst je 29

30 tvoj! Kada je pred kraj predstave, u trenutku kada su se začula zvona sa crkve u Starom gradu, sa mora dunuo topao vetar, svi smo imali osećaj da si došla. Bože, kada bi ljudi znali da si tekst za ovu monodramu napisala samo zato što ti je falilo love za letovanje jer je Vladan dobio otkaz na RTS-u. Klanjala sam se publici i u momentu shvatila da je moja moralna dilema o tome da li bi sledećeg leta uopšte trebalo da objavim roman Zauvek u srcu, nastao na osnovu nečega što sam pisala u danima dok smo čekali da se probudiš iz kome, nestala. Na budvanskoj sceni između crkava bila si ti. Ema mi je dizajnirala haljinu sličnu onoj koju si ti nosila na Mandićevoj izložbi kada ste se sreli deceniju i više posle raskida. Senka mi je dala tvoje sandalice Kavali koje još uvek čuva u škrinji koju si kupila na Kaleniću onog jutra kada smo nameravajući da se obavljenom nabavkom iskupimo kod Senke za dolazak kući sa prvim suncem iz diskoteke prvo otišle na pijacu. Pred premijeru poruku mi je preko Fejsbuka poslao i tvoj Petar. Ispisao je na Zidu: Tamara, srećno! Pokaži publici da nisi slučajno moja kuma! I od honorara kupi neki gedžet kumčetu. Ljubac. Nakačio je na Zid i jednu sliku na kojoj smo ti, on i ja na proslavi njegovog petog rođendana, prvog koji je slavio posle tvog i Vladanovog razvoda. Na koktelu posle premijere stotine ljudi su mi prilazile da čestitaju i kažu kako jedva čekaju da izađe moj roman o tebi. Kada sam završila sa davanjem autograma i slikanjem sa celim porodicama, povukla sam Marinelu u stranu i rekla joj: U trećem redu je sedeo Goran Mijović. Videla sam ga. Dobro izgleda, rekla je Marinela, koja je znala za moju platonsku ljubav iz osnovne škole u Smederevu. U stvari, malo mi se nekako smanjio i osušio. Meni se čini da je on nekada bio krupniji, rekla sam i vratila se za barski sto ispred kog je još tridesetak gledalaca čekalo na fotkanje. Sećaš li se ti, Nadežda, kada sam ti kod tebe na kafi prvi put pričala 30

31 o Goranu Mijoviću? Sećaš li se? Išli smo zajedno u školu, ali kao da nismo. On - sin smederevskog lekara i profesorke engleskog, ja - kćerka majstora alkoholičara koja je ostala bez majke. Godinama sam se pržila na tog Gorana. Otkud on ovde?, upitala me je Marinela. Nemam pojma. Znam da trenira neki vaterpolo klub u, na primer, Francuskoj. Tako nešto, bez veze. Prišao mi je malopre dok sam davala autograme. Gospodine, ne može preko reda. Svi čekamo na slikanje sa gospođom Smiljanić, čula sam jednu svoju obožavateljku. Onda sam ugledala njega. Valjda drugari iz razreda mogu preko reda, rekao je obgrlivši me oko struka. Jako me je zagrlio i kroz poljubac mi prošaputao u kosu: Čestitam, generacijo! Šta kažeš? Eno ga, još je tu. Ona bela lanena košulja i farmerke mu odlično stoje, šaputala sam Marineli osmehujući se publici koja je konačno napuštala koktel. Malo se zeznuo kod onih patičica s pertlama, ali ajde..., rekla je Marinela a ja sam strepela da Mijović ne primeti kako ga odmeravamo. Nadežda, Mijović uopšte ne izgleda kao čovek-čovek već kao čovek-frajer! Marinela kaže da, kada sretnem nekog iz generacije posle mnogo godina, ja tripujem kako su svi propali osim mene. Šta da radim? Uvek sam zatečena. Znam da Marinelu nervira kada posle takvih susreta počnem sa onim svojim kao deda je, jaooo kako je sed, čiča, čiča, čikica, bre. Marinela mi je posmatrajući njegove užasne patičice rekla i da je u nekom časopisu pročitala da je posle trideset pete godine života povratak ljubavima iz škole česta pojava i kako to označava ulazak u krizu srednjih godina. Lupeta, je l' da? Tamarice, povratak starim ljubavima je strah od budućnosti. Zicer varijanta, rekla je Marinela. Ja bar imam kome da se vratim. Svi moji bivši frajeri su em živi, em u Beogradu. Tebi je Beli K. odavno nestao u raljama podzemlja, a bivši muž ti sigurno jebe Azijatkinje pošto mu ćorava Ljilja sigurno više ne puši, odgovorila sam, sve više se nervirajući što mi je bogata alkoholičarka drugarica iz mladosti. 31

32 Tamara, ja sam bar uvek bila prva. Prva riba u Užicu, prva riba na Senjaku, prva u Beogradu, prva koja je javno prošetala mlađeg frajera. Ti se vraćaj starim ljubavima, ali gledaj da bar mogu da te izvedu na veliku kesu kokica. A ne i kokice da plaćaš kao Pavlu Đukiću. I tripuj se da izgledaš mlađe. Ja sam negde pročitala da je ovaj Mijović dobio otkaz u tom francuskom klubu. Taj ti je opet neka beda. Dosta, Marinela. Eto, počeću da se bavim politikom, obogatiću se i postaću ti ravna. Politikom? Draga, pare više nisu kod političara. I tu si zakasnila. Šteta što Nadežda nije tu da te otrezni. Da, znam da bi me ti otreznila toliko da bih sa četrdeset sama sebi uplatila starački dom. Ali, baš me briga. Kada u restoranu zapevaju Bolje biti pijan nego star ili neku od Dina Dvornika, ja i dalje ćutim i pravim se da ne znam tekst. Pevam samo ove na koje se prže tridesetogodišnjaci. Gledam, bre, Nadežda, kako vam deca rastu, žalim što nisam rodila kćerku, ali tešim se time što tuđe kćerke i ja vodimo isti život. Izlazimo na ista mesta, jure nas isti frajeri. Ne tvrdim da je to dobro, ali tako se lakše živi. Moja najveća iluzija je da živim srećno i ne dam nikome da me razuveri. Goran Mijović i ja smo razmenili brojeve telefona. Gde pališ posle koktela?, kao kroz san sam čula Mijovića, jer sam više razmišljala o njegovoj ruci na mojim golim leđima. Bilo mi je drago što me Marinela posmatra i znala sam da će mi ubrzo reći: Konačno si od nekog frajera niža za glavu i na svojim ružnim štiklama od šesnaest centimetara. Sve u njima izgledate kao da ste izašle iz pornića. Nadežda, naša Marinela je ozbiljno odlučila da deluje pametno i decentno. Ne samo da gleda emisije Olivere Kovačević i Dnevnik RTS-a u 19.30, već izbegava dekolte i miniće, nosi štiklice od tri centimetra, počela je da se šminka u varijanti puder, sjaj i that's it. Dajem neki intervju, pa posle idem na protokolarnu večeru. Možda kasnije sa Marinelom i društvom završim u Trokaderu na narodnjacima, 32