Naslov originala J. D. Salinger FRANNY AND ZOOEY. Copyright 1961 by J. D. Salinger "All rights reserved" Urednik izdanja Flavio Rigonat

Transcription

1

2 Naslov originala J. D. Salinger FRANNY AND ZOOEY Copyright 1961 by J. D. Salinger "All rights reserved" Urednik izdanja Flavio Rigonat

3 Koliko god je moguće u duhu jednogodišnjeg Metjua Selindžera dok za ručkom saleće svog drugara da uzme hladan meksički pasulj, salećem svog izdavača, mentora i (nek mu je nebo u pomoći) najboljeg prijatelja, Vilijama Šouna, geniusa domusa Njujorkera, ljubitelja onih koji tek obećavaju, zaštitnika neplodnih duhova, branioca beznadežno kitnjastih, najbezumnije skromnog od svih rođenih velikih umetnika-izdavača, da prihvati ovu na izgled prilično kusu knjigu.

4 Uprkos bleštavom suncu, vreme je u subotu pre podne bilo za zimski kaput, a ne samo za mantil, kakvo je inače bilo cele nedelje i kakvo su se svi nadali da će ostati za taj veliki vikend - vikend u znaku utakmice sa Jejlom. Od dvadesetak mladića koji su na stanici čekali da vozom u deset i pedeset dva stignu njihove devojke, samo je šest ili sedam bilo na hladnom, otvorenom peronu. Ostali su, u grupicama po dvojica, trojica i četvorica, gologlavi stajali u zagrejanoj čekaonici, pušili i razgovarali tonom koji je, gotovo bez izuzetka, zvučao studentski važno, kao da je svaki od tih mladića, čim se uključi u taj zaglušni razgovor, jednom zauvek rešavao neko krajnje problematično pitanje, oko kojeg se ostali, neakademski svet, inspirativno ili ne, već vekovima muči. Lejn Kotel, u Barberi-mantilu na koji je iznutra bila prikačena vunena postava, bio je jedan od tih šest ili sedam mladića na peronu. Ili, bolje reći, bio je i nije bio jedan od njih. Već deset minuta, pa i više, namerno je stajao van dometa glasova ostalih mladića, leđima oslonjen na stalak sa besplatnim brošurama Hrišćanske nauke, dok je ruke bez rukavica zavukao u džepove mantila. Tamnocrveni kašmirski šal samo mu je visio oko vrata i gotovo ga nije ni štitio od zime. Naglo i prilično odsutno izvukao je desnu ruku iz džepa da namesti šal, ali se u međuvremenu predomislio, pa je istu ruku zavukao pod mantil, da bi izvadio neko pismo iz unutrašnjeg džepa na sakou. Poluotvorenih usta, odmah je počeo da ga čita. Pismo je bilo napisano - otkucano - na bledoplavoj hartiji. Izgledalo je pomalo izgužvano, kao da je već nekoliko puta vađeno iz koverta i čitano.

5 Najdraži Lejne, Utorak mislim pojma nemam da li ćeš ovo moći da dešifruješ jer je večeras buka u spavaonici apsolutno nemoguća pa jedva čujem i svoje misli. Ako zato nešto napišem pogrešno, budi molim te ljubazan da pređeš preko toga. Slučajno sam poslušala tvoj savet i odnedavno sve češće pribegavam rečniku, a ukoliko mi to sputava stil sam si kriv. Sve u svemu, baš sam dobila tvoje divno pismo i volim te nenormalno, do ludila itd. i jedva čekam vikend. Šteta što nisi mogao da me smestiš u Kroft Haus, ali mi je ustvari svejedno gde sam, samo ako je toplo i nema stenica i vidim te ponekad, tj. svaki čas. U poslednje vreme sam tj. odlepila. Apsolutno obožavam tvoje pismo, pogotovo onaj deo o Eliotu. Mislim da ću početi da prezirem sve pesnike osim Sapfo. Čitala sam je kao sumanuta, i uzdrži se od prostačkih opaski, molim. Možda čak i napišem seminarski rad o njoj ako rešim da krenem na lovorike i ako mi to dozvoli onaj moron koga su mi postavili za tutora. Izdiše nežni Adonis... šta da činimo, Afrodito? Udarajte se u grudi, device, i hitone svoje pokidajte. Zar to nije čudesno? A ona to i radi. Voliš li me? Nisi to nijednom rekao u tvom užasnom pismu. Mrzim te kad si - beznadežno mačo i tako suzdržljiv (pravopis?). Nije baš da te mrzim, ali organski sam protiv jakih i ćutljivih muškaraca. Nije da ti nisi jak, mada znaš šta hoću da kažem. Ovde postaje toliko bučno da jedva čujem svoje misli. U svakom slučaju te volim i hoću da ovo pošaljem ekspresno tako da ga dobiješ na

6 vreme, samo ako u ovoj ludnici nađem marku. Volim te volim te volim te. Znaš li uopšte da sam samo dvaput igrala s tobom za jedanaest meseci? Ne računam ono u Vangardu kad si bio pripit. Verovatno ću biti beznadežno sputana. Slučajno ću da te ubijem ako dobijem ikakav komentar na ovo. Do subote, moj cvete!! Mnogo te voli Freni xxxxxxxx xxxxxxxx P. S. Tata je dobio rendgenske snimke iz bolnice i svima nam je laknulo. Tumor je, ali nije zloćudni. Sinoć sam razgovarala s mamom preko telefona. Slučajno te pozdravila, pa možeš da se opustiš što se tiče one noći u petak. Mislim da nisu čak ni čuli kad smo ušli. P. P. S. Zvučim tako neinteligentno i tupavo kad ti pišem. Zašto? Dozvoljavam ti da to analiziraš. Samo da nam bude fenomenalno za ovaj vikend. Mislim, ne moramo baš sve da analiziramo, ako je moguće, pogotovo ne mene. Volim te. Frensis (njen znak) Lejn je bio negde na pola pisma kad ga je prekinuo - nametnuo se, upao - zdepasti mladić po imenu Rej Sorenson, kojeg je zanimalo da li Lejn zna o čemu tupi

7 taj mamlaz od Rilkea. Lejn i Sorenson su pohađali tečaj 251 modeme evropske književnosti (namenjen samo apsolventima i postdiplomcima), i dobili su Četvrtu Rilkeovu Devinsku elegiju za ponedeljak. Lejn, koji je samo površno znao Sorensona, ali je osećao neku neodređenu, kategoričku odbojnost prema njegovom licu i ponašanju, ostavio je pismo i rekao da ne zna, ali misli da ga je uglavnom shvatio. Blago tebi, reče Sorenson. Srećan si ti čovek. Glas mu je bio krajnje beživotan, kao da se obratio Lejnu iz dosade ili nervoze, a ne iz potrebe za nekim normalnim ljudskim razgovorom. Isuse, ala je hladno, rekao je i izvadio paklo cigareta iz džepa. Lejn je primetio izbledeli, ali dovoljno upadljiv trag karmina na reveru Sorensonovog kaputa od kamilhara. Činilo se da je tu već nedeljama, možda i mesecima, ali nije bio tako blizak sa Sorensonom da bi to pomenuo, niti je uopšte mario za to. Osim toga, pojavio se voz. Oba mladića se okrenuše polulevo, ka lokomotivi koja se približavala. U istom trenutku se vrata čekaonice s treskom otvoriše, i mladići koji su se unutra grejali počeše da izlaze pred voz. Većina je delovala kao da u svakoj ruci drži bar po tri upaljene cigarete. I Lejn je pripalio cigaretu kada je voz stao. Onda se, kao i mnogi ljudi kojima bi trebalo dati samo kratkoročnu dozvolu za sačekivanje vozova, potrudio da sa lica izbriše svaki izraz koji bi vrlo jednostavno, možda čak i lepo, otkrio njegova osećanja prema osobi koja stiže. Freni je bila među prvim devojkama koje su sišle s voza, iz vagona na udaljenom, sevemom kraju perona. Lejn ju je odmah video i, uprkos naporu da ostane

8 hladan, njegova je ruka, koja se naglo podigla, otkrila pravu istinu. Freni je videla tu ruku, zatim i njega, i upadljivo mu odmahnula. Na sebi je imala kaput od striženog rakuna, pa je Lejn, dok je ravnodušnog lica brzo išao ka njoj, s prigušenim uzbuđenjem zaključio da samo on na tom peronu zaista poznaje Frenin kaput. Setio se kako je jednom, pošto je bar pola sata ljubio Freni u jednom pozajmljenom automobilu, poljubio rever njenog kaputa, kao da je to savršeno poželjan, organski nastavak njene ličnosti.,,lejne! radosno ga pozdravi Freni, koja nije bila od onih što brišu osećanja s lica. Bacila mu se oko vrata i poljubila ga. Bio je to peronski poljubac - dovoljno spontan u početku, ali prilično suzdržan u nastavku, pomalo nalik sudaranju čela. Jesi li dobio moje pismo? upitala je i gotovo u istom dahu dodala:,,pa ti si se smrznuo, siroti čoveče! Zašto nisi čekao unutra? Jesi li dobio moje pismo? Koje pismo? upita Lejn, dižući njenu tamnoplavu torbu obrubljenu belom kožom, nalik na niz drugih torbi koje su iznete iz voza. Nisi ga dobio? Poslala sam ga u sredu. O, bože! Čak sam ga lično odnela na poštu...,,a, to. Jesam. Ovo je sav tvoj prtljag? Koja je to knjiga? Freni pogleda u svoju levu ruku. Držala je neku malu knjigu povezanu u zeleno platno boje graška. Ova? Ma ništa, rekla je. Otvorila je ručnu torbicu, strpala knjigu unutra i pošla za Lejnom duž perona, prema taksi-stanici. Uhvatila ga je ispod ruke i sve vreme pričala. Prvo nešto o haljini u torbi, koju treba

9 ispeglati. Rekla je da je kupila vrlo slatku malu peglicu, kao za lutkinu kućicu, ali je zaboravila da je ponese. Rekla je kako misli da su u vozu bile samo tri devojke koje zna - Marta Ferar, Tipi Tibet i neka Elinor, koju je upoznala pre nekoliko godina, dok je još bila u Eksiteru ili negde. Sve su devojke u vozu, rekla je Freni, izgledale baš Smitovski, osim dve koje kao da su iz Vasara, i jedne koja mora da je iz Beningtona ili Sare Lorens. i Ta Benington-Sara Lorens izgledala je kao da sve vreme u vozu provodi u toaletu, gde vaja, slika ili nešto, ili kao da ispod haljine nosi gimnastički triko. Lejn, koji je malo prebrzo hodao, rekao je da mu je žao što nije mogao da je smesti u Kroft Haus - nije bilo nikakve šanse, naravno - ali je zato našao jako lep i prijatan smeštaj za nju. Malo, ali čisto i sve. Dopašće joj se, rekao je, i Freni odmah zamisli belu drvenu kuću sa sobama za izdavanje. Tri devojke koje se prvi put vide, smeštene u istoj sobi. Ona koja stigne prva zauzeće kvrgavi kauč, dok će druge dve spavati na bračnom krevetu sa fenomenalnim madracem. Baš lepo, ushićeno je rekia. Ponekad joj je bilo užasno teško da sakrije netrpeljivost prema opštoj brljivosti muškog roda, pogotovo Lejnovoj. Prisetila se jedne kišne noći u Njujorku, kada je Lejn, baš kad su izašli iz pozorišta, sa sumnjivim izlivom trotoarskog milosrda dozvolio da mu taj zaista užasni čovek u smokingu preotme taksi. Nije mu to zamerila - jer, bože moj, grozno je biti muškarac i ganjati taksije po kiši - ali upamtila je Lejnov strašan, neprijateljski pogled koji joj je uputio kad se vraćao na ivičnjak. Sad se osetila čudno krivom što je mislila o tome i o nekim drugim stvarima, pa je blago stisnula Lejnovu ruku, izigravajući nežnost.

10 Oboje su ušli u taksi. Tamnoplava torba obrubljena belom kožom stavljena je napred, pored vozača. Ostavićemo tvoje stvari tamo gde si smeštena - samo ćemo da ih ubacimo unutra - i onda idemo negde na ručak, reče Lejn. Umirem od gladi. Nagnuo se napred i dao vozaču adresu. O, kako je divno što te vidim! uzviknu Freni kad je taksi krenuo. Nedostajao si mi. Nije još ni izrekla te reči kad je shvatila da tako uopšte ne misli. Ponovo se osetila krivom, pa je uzela Lejnovu ruku i čvrsto, s toplinom ukrstila svoje prste s njegovim. Nakon sat vremena, oboje su sedeli za relativno odvojenim stolom kod Siklera, u centru grada, omiljenom lokalu intelektualne studentske elite koledža uglavnom istih studenata koji bi, da su sa Jejla ili Harvarda, verovatno previše spontano odveli svoje devojke što dalje od Morija ili Kronina. Moglo bi se reći da je Siklerov restoran bio jedini u gradu gde šnicle nisu bile ovako debele - puna dva santimetra od palca do kažiprsta. Sikler je bio poznat po puževima. Kod Siklera bi student i njegova devojka uzeli salatu za dvoje, ili je obično ne bi poručili, zbog belog luka kojim je bila začinjena. Freni i Lejn su pili martini. Kad im je pre petnaestak minuta stiglo piće, Lejn je otpio malo, zavalio se na stolici i pogledao naokolo, s gotovo opipljivim osećanjem zadovoljstva što se nalazi (a mora da je bio siguran kako to niko ne može da ospori) na pravom mestu, s devojkom besprekornog izgleda - devojkom koja nije samo izuzetno lepa, već i više od toga, jer nije u trendu kašmirskih džempera i flanelskih suknji. Freni je

11 primetila ovo trenutno eksponiranje i prihvatila ga kao takvo, ni više ni manje od toga. Međutim, po nekom starom, već utvrđenom sporazumu sa svojom psihom, rešila je da se oseti krivom što je to videla i shvatila, pa je osudila sebe da sve što Lejn bude rekao sluša kao da je to izuzetno zanima. Lejn je sada govorio kao neko ko je već dvadeset minuta monopolisao razgovor, pa veruje da je došao do tačke kada njegov glas apsolutno ne može da škodi. Mislim da bi se, grubo rečeno, govorio je, moglo reći da mu u suštini nedostaje testikulamost. Znaš našta mislim? Nagnuo se u govomičkoj pozi prema Freni, svojoj zahvalnoj publici, s martinijem izmedu laktova kojima se oslonio o sto. Šta mu nedostaje? upita Freni. Već dugo ništa nije rekla, pa je morala da se nakašlje kako bi pročistila grlo pre nego što progovori. Lejn je oklevao.,,muškost, reče. Čula sam te prvi put. U svakom slučaju, to je lajtmotiv čitave priče, da se tako izrazim - ono što sam pokušao da iznesem na dovoljno diskretan način, reče Lejn, pažljivo prateći tok sopstvenog izlaganja. Kako da kažem? Najozbiljnije sam mislio da je sve to apsolutni promašaj, a kad mi se vratio s tom suludom desetkom od dva metra, malo je falilo da se obeznanim. Freni se ponovo nakašlja. Bilo je očigledno kako se strogo pridržava sopstvene osude da bude nepristrasno pažljiv slušalac.,,zašto? upitala je. Lejn kao da se zbunio. Šta zašto?

12 Zašto si mislio da je promašaj?" Pa sad sam ti rekao. O tome ti i pričam. Taj Bragman je veliki stručnjak za Flobera. Ili sam bar ja tako mislio. A, reče Freni. Nasmešila se. Otpila je martini. Fenomenalan je, dodala je, gledajući u čašu. Baš lepo što nisu preterali s džinom. Mrzim kad je sve sam džin. Lejn klimnu glavom.,,u svakom slučaju, mislim da mi je taj prokleti esej u sobi. Pročitaću ti ga ako stignem tokom vikenda. Fenomenalno. Baš bih volela da ga čujem. Lejn je opet klimnuo.,,ne mislim da sam rekao nešto što će da uzdrma svet ili šta ti ja znam. Promenio je položaj na stolici. Ali... ne znam - mislim da nije loše što sam insistirao na tome zašto ga je tako neurotično privlačila mot juste. Mislim, u svetlu onog što danas znamo. Ne govorim samo o psihoanalizi i ostalim glupostima, ali ima i toga. Znaš o čemu pričam. Nisam neki frojdovac ili nešto, ali preko nekih stvari ne možeš da pređeš tek tako što ćeš reći da su Frojdizam sa velikim F i gotovo. Mislim da sam donekle bio sasvim u pravu kad sam istakao da nijedan od zaista velikih likova - Tolstoj, Dostojevski, Šekspir - nije tako suludo cepidlačio s rečima. Jednostavno su pisali. Znaš o čemu pričam? Lejn pogleda Freni kao da nešto očekuje. Izgledalo mu je da ga sluša sa izuzetnom pažnjom. Hoćeš li da pojedeš tu maslinku? Lejn pogleda u svoju čašu martinija, zatim ponovo u Freni.,,Neću, hladno je rekao.,,hoćeš li je?

13 Ako ti nećeš, reče Freni. Shvatila je po izrazu Lejnovog lica da je postavila pogrešno pitanje. Da bude još gore, odjednom joj uopšte nije bilo do maslinke, i pitala se zašto li je uopšte i tražila. Ali Lejn joj je već pružio čašu, pa je mogla samo da uzme maslinku i prividno je u slast pojede. Uzela je zatim cigaretu iz Lejnove paklice na stolu; on joj pripali, a onda i sebi. Nakon tog prekida zbog maslinke, za stolom je nastalo kratko ćutanje. Prekinuo ga je Lejn, jer nije bio čovek koji bi zadržao za sebe poentu čitave priče. Taj Bragman misli kako bi trebalo da negde objavim prokleti esej, reče. Ali ne znam. Zatim, kao da je odjednom sasvim iznemogao - ili su ga, u suštini, iscrpli zahtevi koje mu postavlja svet, pohlepan na plodove njegovog intelekta - počeo je dlanom da trlja jednu stranu lica, uklanjajući trunku sna iz jednog oka, neotesanim, ali potpuno nesvesnim pokretom. Mislim da kritički eseji o Floberu i ostalim facama ne vrede ni pet para. Zamislio se, pomalo zlovoljno.,,u suštini, sumnjam da je o njemu napisano bilo šta istinski značajno u poslednjih... Govoriš kao neki sekcijaš. Identično.,,Molim? sa usiljenom mirnoćom upita Lejn. Govoriš baš kao neki sekcijaš. Izvini, ali tako je. Zaista je tako. Ozbiljno? A kako to sekcijaš govori, ako smem da pitam? Freni je videla da je iznerviran, i do koje mere, ali sad joj se, s jednakom dozom samoprebacivanja i pakosti, prohtelo da kaže ono što misli.

14 ,,Pa, ja ne znam kakvi su ovde, ali u mom koledžu sekcijaš je osoba koja uskače kad profesor nije tu, ili kad ima slom živaca, ili je kod zubara ili negde. Obično je neki postdiplomac ili nešto. Sve u svemu, ako recimo vodi tečaj iz ruske književnosti, on ulazi u svojoj košuljici sa zakopčanom kragnom i prugastom kravatom, i počne da sakati Turgenjeva, bar jedno pola sata. A onda, kad završi i totalno ti ogadi Turgenjeva za sva vremena, prelazi na Stendala ili nekog o kome je pisao svoj magistarski rad. Kod mene, odsek za engleski ima bar deset sekcijaša koji samo jurcaju naokolo da ljudima ogade sve živo, i svi su tako neviđeno bistri da jedva i otvaraju usta - izvini za ovu protivrečnost. Mislim, ako se upustiš u neku raspravu s njima, samo navuku taj jezivi benigni izraz na... Danas te nešto gadno spopalo - znaš? Šta se kog đavola dešava s tobom? Freni je naglo otresla pepeo s cigarete, zatim neznatno primakla pepeljaru svojoj strani stola. Izvini. Odvratna sam, reče. Cele nedelje sam destruktivno nastrojena. To je stvarno odvratno. Grozna sam. Tvoje pismo nije zvučalo tako destruktivno. Freni svečano klimnu glavom. Gledala je u malu toplu sunčanu mrlju na stolnjaku, ne veću od žetona za poker. Pomučila sam se da ga napišem, rekla je. Lejn je hteo da nešto kaže, ali se odjednom pojavio kelner da odnese prazne čaše od martinija. Hoćeš li još jedan? upita je on. Nije dobio odgovor. Freni se s izuzetnom upomošću zagledala u sunčanu mrljicu, kao da razmatra mogućnost da prilegne u nju.

15 ,,Freni, strpljivo reče Lejn, sve zbog kelnera.,,hoćeš li još jedan martini ili nešto? Pogledala je ka njemu.,,izvini. Onda je pogledala u prazne čaše koje je kelner držao u ruci. Neću. Hoću. Ne znam. Lejn se nasmeja, pogledavši u kelnera. Opredeli se - da ili ne, reče. Da, molim, rekla je, i kao da je malo živnula. Kelner se udaljio. Lejn ga je gledao kako izlazi iz sale, onda pogleda u Freni. Poluotvorenih usta, skupljala je pepeo od cigarete u kraj čiste pepeljare koju je doneo kelner. Lejn ju je posmatrao s razdraženošću koja je sve više rasla. Verovatno nije podnosio, a i bojao se ikakvog znaka ravnodušnosti kod devojke s kojom ozbiljno izlazi. U svakom slučaju, mora da ga je brinulo što bi te njene mušice mogle da upropaste ceo vikend. Naglo se nagnuo napred i stavio ruke na sto kao da hoće da izgladi čitavu stvar, ali je Freni progovorila pre njega. Grozna sam danas, rekla je. Nisam normalna. Uhvatila je sebe kako gleda Lejna kao nekog stranca, ili kao reklamni plakat za novu marku linoleuma na suprotnom zidu vagona u metrou. Ponovo je štrecnulo osećanje izdaje i krivice, koje kao da je bilo tema dana, pa je reagovala tako što je pružila ruku i spustila je preko Lejnove. Gotovo je odmah povukla da uzme cigaretu iz pepeljare. Srediću se za minut, rekla je. Časna reč. Nasmešila se Lejnu - na neki način iskreno - i, da joj je u tom trenutku osmeh uzvraćen, možda bi to ublažilo izvesne događaje koji će uslediti, ali je Lejn bio obuzet izigravanjem sebi svojstvene nezainteresovanosti, i nije joj se nasmešio. Freni je povukla dim.,,da nije već

16 kasno i sve, rekla je, i da nisam kao budala krenula na lovorike, mislim da bih napustila engleski. Ne znam. Otresla je pepeo. Toliko mi je muka od cepidlaka i umišljenih ogađivača književnosti, da mi dođe da vrištim. Pogledala je Lejna. Izvini. Prestaću. Časna reč... Da sam imala i trunku hrabrosti, ne bih se ove godine vratila u koledž. Ne znam. Mislim da je sve to najneverovatnija farsa. Sjajno! To je zaista sjajno! Freni je prihvatila ovaj sarkazam kao nešto što je i zaslužila.,,izvini, reče. Prestani više da se izvinjavaš, molim te. Tebi kao da nije doprlo do svesti kako stravično uopštavaš stvari. Da su svi na katedri za engleski tako strašni ogađivači, bila bi to sasvim druga... Freni ga prekide, ali gotovo nečujno. Gledala je preko njegovog tamnomrkog flanelskog ramena u nešto neodređeno na drugom kraju sale.,,šta? upita Lejn. Rekla sam da znam. U pravu si. Nisam normalna. Ne obraćaj pažnju na mene. Ali Lejn nije mogao da odustane od rasprave dok ne bude rešena u njegovu korist.,,mislim, šta sad, reče. Nesposobnih ljudi ima u svim sferama. Mislim, to je činjenica. Ostavimo sad te proklete sekcijaše. Pogledao je Freni. Slušaš li ti mene, ili šta?,,slušam.,,na tom tvom prokletom odseku za engleski imaš dva najbolja čoveka u zemlji. Manlius. Espozito. Bože, šta bih dao da su ovde. Oni su bar pesnici.

17 ,,Nisu, reče Freni.,,I to je, između ostalog, ono što je odvratno. Mislim, nisu pravi pesnici. Oni su samo ljudi koji pišu pesme koje se štampaju i trpaju u sve moguće antologije, ali nisu pesnici. Ućutala je i ugasila cigaretu. Već nekoliko minuta izgledalo je da joj lice postaje sve bleđe. Odjednom se činilo da joj je i karmin na usnama pobledeo za nijansu-dve, kao da ga je otrla papimom maramicom. Nemojmo o tome, tiho je rekla, gnječeći opušak u pepeljari. Nisam normalna. Upropastiću ceo vikend. Zašto se ne otvori neki kapak ispod moje stolice, pa da samo nestanem. Kelner je hitro prišao, donoseći još po jedan martini. Lejn je obuhvatio prstima - koji su bili dugi i tanki, i skoro uvek u centru pažnje - dršku svoje čaše. Ništa ti nećeš upropastiti, prigušeno je rekao. Samo bih voleo da otkrijem šta se kog đavola dešava. Mislim, mora li čovek da bude neki boem, ili mrtav, da bi bio pravi pesnik? Šta bi ti - nekog mamlaza sa uvojcima? Ne. Zar ne možemo da promenimo temu? Molim te. Osećam se kao totalni kreten i počinje strašno da me boli... Bio bih veoma srećan da promenimo temu - bio bih oduševljen. Samo mi prvo reci šta je pravi pesnik. Biću ti zahvalan. Najozbiljnije. Visoko na Freninom čelu zasvetlucale su jedva vidljive kapljice znoja. To je moglo da znači kako je unutra pretoplo, da je boli stomak, ili da su martiniji bili prejaki; u svakom slučaju, Lejn kao da ništa nije primetio.,,ja ne znam šta je pravi pesnik. Volela bih da prestaneš, Lejne. Ozbiljno ti kažem. Nekako se čudno osećam, i ne mogu...

18 Dobro, dobro - opusti se, reče Lejn. Samo sam hteo... Sve što znam je ovo, reče Freni. Ako si pesnik, radiš nešto lepo. Mislim, od tebe se očekuje da ostaviš nešto lepo iza sebe i sve. Oni o kojima ti govoriš ne ostavljaju iza sebe ništa lepo, ama baš ništa. Ako su možda za nijansu bolji, najviše što mogu da postignu je da ti nekako uđu u glavu i tu ostave nešto, ali samo zato što to čine, samo zato što znaju kako da ostave nešto, to ne mora da bude pesma. To može da bude i neka stravično fascinantna sintaktička balega - izvini za izraz. Kao kod Manliusa i Espozita i svih tih nesrećnika. Pre nego što je išta rekao, Lejn je polako pripalio cigaretu. Mislio sam da ti se sviđa Manlius. U suštini si, pre samo mesec dana, ako se dobro sećam, rekla da je divan i da bi...,,pa i sviđa mi se. Ali muka mi je toga da mi se ljudi samo sviđaju. Strašno bih volela da upoznam nekog koga bih mogla da poštujem... Izvini, ali moram da odem na minut. Freni je naglo ustala s torbicom u ruci. Bila je veoma bleda. Lejn odgumu stolicu i ustade, malo otvorenih usta. Šta ti je? upita.,,je 1 ti dobro? Nešto nije u redu ili šta? Odmah se vraćam. Izašla je iz sale ne pitajući nikog ništa, kao da je na osnovu pređašnjih ručkova kod Siklera znala kuda treba da ide. Sam za stolom, Lejn je pušio i škrto pijuckao martini, da bi mu potrajao dok se Freni ne vrati. Bilo je očigledno da je njegovo zadovoljstvo od pre pola sata,

19 zato što je na pravom mestu s pravom devojkom, ili koja tako izgleda, totalno iščezlo. Gledao je u kaput od rakuna koji je bio malo ukoso prebačen preko naslona Frenine prazne stolice - isti onaj kaput koji ga je uzbudio na stanici jer ga samo on tako prisno poznaje - i proučavao ga s gotovo opipljivom odbojnošću. Činilo se da ga, ko zna zašto, nerviraju nabori na svilenoj postavi. Prestao je da ga posmatra i zagledao se u dršku svoje čaše s martinijem, zabrinutog izraza, kao neko protiv koga, bez određenog razloga, nepravedno kuju neku zaveru. Jedno je bilo sigurno - vikend je prokleto čudno počeo. Onda je slučajno pogledao u stranu i na drugom kraju sale video poznato lice - jednog školskog druga sa devojkom. Lejn se malo ispravi na stolici i promeni izraz zabrinutosti i nezadovoljstva u izraz čoveka čija je devojka jednostavno otišla u toalet i ostavila ga samog, kao što devojke obično rade, tako da u međuvremenu nema drugog posla osim da puši i izgleda kao da se dosađuje, i to prijatno dosađuje, kad već može da bira. Ženski toalet kod Siklera bio je skoro iste veličine kao sala za ručavanje i, na svoj način, ništa manje udoban. Bio je bez nadzora i činilo se da nikog nema unutra kad je Freni ušla. Zastala je na trenutak nasred popločanog poda, kao da je na tom mestu ugovoren neki sastanak. Sad joj se čelo orosilo znojem, usta joj se mlitavo rastvorila, i bila je još bleđa nego u sali za ručavanje. Onda je naglo i veoma žustro otišla u najdalju i najmanje upadljivu od sedam ili osam kabina - za koju,

20 srećom, nije bio potreban novčić da bi se ušlo - zatvorila vrata za sobom i, uz malo natezanja, namakla rezu. Sela je, ne obraćajući pažnju na ambijent u kome se našla. Čvrsto je skupila kolena, kao da hoće da bude što manja, što zbijenija. Onda je šakama vertikalno poklopila oči, i čvrsto ih pritisla krajem dlanova, kao u nameri da parališe očni živac i potisne sve slike u crnu prazninu. Iako su drhtali, ili možda baš zato što su drhtali, njeni ispruženi prsti izgledali su neobično dražesno i lepo. Kratko je ostala u tom napetom, gotovo fetusnom položaju - a onda briznula u plač. Plakala je punih pet minuta. Plakala je i ne pokušavajući da priguši nijedan od bučnijih izraza tuge i izgubljenosti, uz iste grčevite grlene glasove unezverenog deteta, kad mu se dah bori da prođe kroz gotovo zatvoreni dušnik. Pa ipak, kad je najzad prestala, prestala je sasvim, bez onog bolnog udisanja što seče kao nož, koje obično prati snažnu provalu emocija. Kad je prestala, u njenoj svesti kao da je došlo do neke značajne promene polariteta, koja joj je trenutno umirila čitavo telo. Lice, na kome su ostali tragovi suza, bilo je bez ikakvog izraza, gotovo tupo. Uzela je torbicu s poda, otvorila je i izvadila malu knjigu povezanu u zeleno platno boje graška. Stavila je na krilo - ustvari na kolena - i zagledala se u nju, kao da na celom svetu nema boljeg mesta za njenu zelenkastu knjižicu. Trenutak kasnije podigla ju je u visinu grudi, i pritisla je uza se - čvrsto, ali sasvim kratko. Onda je vratila u torbicu, ustala i izašla iz kabine. Umila se hladnom vodom, obrisala se čistim peškirom iznad lavaboa, stavila nov karmin na usne, očešljala se i napustila toalet. Izgledala je zaista čarobno dok je prolazila kroz salu, kao devojka koja je spremna za ludu zabavu tokom

21 studentskog vikenda. Kad je, smešeći se, živahno prišla svojoj stolici, Lejn je polako ustao, držeći salvetu u levoj ruci. Izvini, molim te, reče Freni. Jesi li pomislio da sam umrla? Nisam pomislio da si umrla, reče Lejn, privukavši joj stolicu. Samo nisam znao šta se kog đavola dešava. Obišao je oko stola do svoje stolice. Nemamo baš ne znam koliko vremena, znaš već. Seo je. Kako si? Oči su ti malo krvave." Pogledao je pažljivije u nju. Jesi li sad dobro, ili šta? Freni je pripalila cigaretu. Sad sam fenomenalno. Ali nikad se u životu nisam osećala tako malaksalo. Jesi li naručio? Čekao sam tebe, reče Lejn, koji je i dalje pažljivo posmatrao.,,u čemu je uopšte bio problem? Stomak? Nije. I jeste i nije. Ne znam, reče Freni. Pogledala je jelovnik na svom tanjiru i proučila ga, ne uzimajući ga u ruke. Uzeću samo sendvič s piletinom. Možda i čašu mleka... Ali ti naruči šta god hoćeš. Mislim, uzmi puževe i sipe i sve to. Hobotnice. Ja zaista nisam gladna. Lejn je pogleda, zatim ispusti tanak, više nego značajan dim na svoj tanjir. Ovo će stvarno biti bombonica od vikenda, reče. Sendvič sa piletinom, Isuse. Freni se naljuti. Nisam gladna, Lejne - žao mi je. Ali samo izvoli, molim te. Naruči ono što želiš, zašto da ne, a ja ću jesti kad i ti budeš jeo. Stvarno ne mogu da stvorim apetit samo zato što bi ti tako hteo. Dobro, dobro. Lejn je iskrivio vrat i skrenuo pažnju kelnera. Naručio je sendvič od piletine i čašu

22 mleka za Freni, a puževe, žablje batake i salatu za sebe. Kad se kelner udaljio, pogledao je na svoj ručni sat i rekao: Uzgred, trebalo bi da budemo u Tenbridžu do jedan i petnaest, pola dva. Ne kasnije. Rekao sam Voliju da ćemo verovatno svratiti na piće, i onda bi možda mogli svi zajedno njegovim kolima na stadion. Je 1 to nije problem? Voli ti se dopao. Ne znam čak ni ko je to. Videla si ga bar dvadeset puta! Voli Kembel. Isuse. Ako si ga videla jednom, videla si ga...,,a, sećam se... Slušaj, nemoj da me mrziš zato što ne mogu odmah da se setim nekog. Pogotovu kad izgleda kao bilo ko drugi, i govori, oblači se i ponaša kao bilo ko drugi. Freni je naterala sebe da ućuti, jer joj se sopstveni glas učinio tako svadljiv i neprijatan da je zahvatio talas mržnje prema samoj sebi, od koga joj je, bukvalno, ponovo izbio znoj na čelu. Međutim, glas je i protiv njene volje terao dalje:,,ne mislim da je on u bilo kom pogledu odvratan ili nešto. Problem je što već pune četiri godine na svakom koraku viđam sve same Volije Kembele. Već unapred znam kad će biti šarmantni, znam kad će početi da pričaju neki odvratan trač za neku devojku iz tvoje spavaonice, znam kad će da me pitaju šta sam radila preko leta, znam kad će da uzmu stolicu, opkorače je tako da naslon bude napred, i počnu da se hvale tim stravično tihim glasom - ili se razbacuju imenima, istim stravično tihim, ležernim glasom. Postoji nepisani zakon da ljudi iz određene društvene ili finansijske kategorije mogu da se do mile volje razbacuju poznatim imenima, dokle god mogu da ređaju svakojake gadosti - kako je neko skot, ili nimfomanka, ili se drogira od ujutru, ili bilo šta odvratno. Ponovo je

23 ućutala, okrećući pepeljaru i trudeći se da ne gleda u Lejna, kako ne bi videla izraz njegovog lica.,,izvini, rekla je. Nije to samo Voli Kembel. Uhvatila sam se za njega samo zato što si ga pomenuo. I zato što izgleda baš kao neko ko je proveo leto u Italiji ili negde. On je letos bio u Francuskoj, ako te baš zanima, reče Lejn. Znam o čemu pričaš, brzo je dodao,,,ali stravično si ne...,,dobro, umorno reče Freni.,,U Francuskoj. Izvadila je cigaretu iz paklice na stolu. Nije to samo Voli. To bi mogla da bude i neka devojka. Mislim, da je on devojka - neka iz mog koledža, na primer - onda bi celog leta slikao dekor u nekoj glumačkoj ekipi. Ili vozio bicikl po Velsu. Ili iznajmio stan u Njujorku i radio za neki časopis ili za neku reklamnu agenciju. Mislim, svi su to. Sve što svako radi je tako - ne znam - nije loše, ili čak zlo, nije čak ni obavezno glupo. Samo je nekako sitno i besmisleno i - deprimira. Što je najgore, ako si neki boem ili tako nešto suludo, prilagođavaš se kao i svi ostali, samo na drugi način. Ućutala je. Kratko je odmahnula glavom, prilično bleda u licu, i na trenutak opipala čelo - manje, činilo se, da bi videla znoji li se, a više da bi proverila, kao da je sama sebi roditelj, ima li temperaturu. Tako se čudno osećam, reče. Kao da ludim. Možda već i jesam luda. Lejn ju je gledao istinski zabrinut - više zabrinut nego radoznao. Bleda si kao smrt. Stvarno si bleda, znaš? Freni odmahnu glavom. Nije to ništa. Brzo će mi biti bolje. Pogledala je u kelnera koji je doneo jelo. O, baš lepo izgledaju ti tvoji puževi. Prinela je cigaretu

24 usnama, ali joj se ugasila. Šta si radio sa šibicama? upita. Kad se kelner udaljio, Lejn joj pripali cigaretu. Mnogo pušiš, reče. Uzeo je posebnu viljuškicu pored svog tanjira s puževima, ali je ponovo pogledao u Freni pre nego što je počeo da jede. Zabrinut sam za tebe. Najozbiljnije. Šta se uopšte desilo s tobom za poslednje dve nedelje? Freni ga pogleda, zatim u isti mah slegnu ramenima i odmahnu glavom. Ništa. Baš ništa, reče. Jedi. Jedi te puževe. Grozni su kad se ohlade. Ti jedi. Freni klimnu glavom i pogleda u sendvič s piletinom. Osetila je blagu mučninu, pa je odmah pogledala naviše i povukla dim. Šta je s tvojim komadom? upita Lejn, prihvativši se puževa.,,ne znam. Ne igram u njemu. Odustala sam.,,odustala? pogleda je Lejn. Mislio sam da si luda za tom ulogom. Šta se desilo? Dali su je drugom?,,ne, nisu. Bila je samo za mene. To je odvratno. O, to je stvarno odvratno. Ali šta se desilo? Nisi valjda napustila i celu dramsku sekciju? Freni klimnu glavom i otpi gutljaj mleka. Lejn pričeka dok nije sažvakao i progutao zalogaj, a onda reče: Ali zašto? Mislio sam da si luda za tim pozorištem. To je valjda jedina stvar za koju si mi... Samo sam odustala, to je sve, reče Freni. Postalo mi je neprijatno. Počela sam da se osećam kao odvratan

25 mali egocentrik. Razmišljala je.,,ne znam. Učinilo mi se kao neki loš ukus ili nešto, što uopšte želim da glumim. Mislim, sav taj ego. A i mrzela sam sebe kad glumim u nekom komadu, pa se posle predstave nađem iza kulisa. Svi ti egoi što jurcaju naokolo i osećaju se stravično plemenito i srdačno. To ljubljenje sa svima i paradiranje sa šminkom na licu, a onda se trudiš da budeš stravično prirodna i ljubazna kad ti prijatelji dođu iza scene da te vide. Jednostavno sam mrzela sebe... Što je najgore, obično sam se nekako stidela što glumim u komadima u kojima sam igrala. Pogotovo u letnjem repertoaru. Pogledala je Lejna.,,A imala sam lepe uloge, zato nemoj tako da me gledaš! Ne radi se o tome. Jednostavno bih se stidela da, recimo, neko koga cenim - moja braća, na primer - dođe i čuje kako izgovaram neke replike koje sam morala da kažem. Često sam pisala izvesnim ljudima da ne dolaze. Ponovo se zamislila. Osim Pidžin u Vilenjaku, prošlog leta. Mislim, to je zaista moglo da bude lepo, samo da onaj klipan koji je igrao Vilenjaka nije sve upropastio. Bio je tako poetičan. Isuse, kako je bio poetičan! Lejn je pojeo svoje puževe. Sedeo je namerno ravnodušnog lica. Dobio je sjajne kritike, reče. Poslala si mi te kritike, ako se sećaš. Freni uzdahnu. Dobro. U redu, Lejne.,,Ne. Mislim, govoriš već pola sata kao da si jedina osoba na svetu koja uopšte ima smisla i sposobnosti za kritiku. Mislim, ako neki od najboljih kritičara smatraju da je taj čovek bio sjajan u tom komadu, onda je možda i bio, možda ti grešiš. Da li ti je to ikad palo na pamet? Znaš, nisi ti još toliko zrela, toliko stara da...

26 Bio je sjajan za nekog ko ima samo talenat. Ali da dobro odigra Vilenjaka, glumac mora da bude genije. Mora i gotovo - šta ja tu mogu, reče Freni. Malo se skupila i, neznatno rastvorenih usta, stavila ruku na teme. Baš se čudno osećam, sva sam nešto omamljena. Ne znam šta mi je. Misliš da si ti genije? Freni je spustila ruku s glave. Nemoj, Lejne. Molim te. Nemoj tako sa mnom. Ništa ja tebi ne... Ja očigledno gubim razum, reče Freni. Muka mi je više od tog ja-pa ja. I mojeg i tuđeg. Muka mi je od svakog ko hoće da postigne nešto, da se istakne i sve, da bude interesantan. To je odvratno jeste, odvratno je. Baš me briga šta bilo ko kaže! Lejn uzdignu obrve i zavali se na stolici, da što ubedljivije iznese svoje mišljenje. Jesi li sigurna da se u stvari ne bojiš konkurencije? upita je s promišljenom mirnoćom.,,ja ne znam previše o tome, ali kladim se da bi jedan dobar psihoanalitičar mislim, neki stvarno merodavan - to verovatno protumačio kao...,,ne bojim se ja nikakvog nadmetanja. Baš naprotiv. Zar ti to nije jasno? Bojim se da baš to i želim - to je ono što me plaši. Zato sam i napustila dramsku sekciju. Samo zato što sam užasno sklona da prihvatam vrednosti drugih, zato što volim aplauz i da svet luduje za mnom. Stidim se toga. Muka mi je od toga. Muka mi je od toga što nemam hrabrosti da budem niko i ništa. Muka mi je od sebe i svih drugih koji bi da se nekako istaknu. Ućutala je, onda uzela čašu s mlekom i prinela je usnama. Znala sam, rekla je, spustivši čašu.,,to je

27 nešto novo. Sad me i zubi zezaju. Cvokoću. Prekjuče samo što nisam pregrizla čašu. Možda sam luda, totalno luda, a da to i ne znam. Kelner im je prišao i doneo Lejnu žablje batake i salatu. Freni ga pogleda. On za uzvrat pogleda njen nedirnuti sendvič. Upitao je da bi li mlada dama možda želela nešto drugo. Freni mu zahvali i reče da ne bi.,,ja sam samo vrlo spora, dodala je. Kelner, koji nije bio mlad čovek, kao da je u trenutku uočio njeno bledilo i vlažno čelo, zatim se naklonio i udaljio.,,da li ti je možda potrebna? naglo upita Lejn. U ruci je držao presavijenu belu maramicu. Glas mu je zvučao saosećajno i nežno, uprkos nekog neprirodnog truda da mu da prizvuk ravnodušnosti. Zašto? Zar mi je potrebna? Znojiš se. Nije da se znojiš, ali čelo ti je dosta vlažno. Stvarno? Pa to je užas. Izvini... Freni je prinela svoju torbicu do nivoa stola, otvorila je i počela da pretura po njoj. Imam negde papirne maramice.,,ma uzmi moju maramicu. U čemu je prokleta razlika?,,ne... Volim tu maramicu i neću da je ukvasim znojem, reče Freni. Torbica joj je bila prepuna. Da se bolje snađe, počela je da vadi stvari iz nje i stavlja ih na stolnjak, levo od netaknutog sendviča. Evo ih, reče. Pogledala se u ogledalu na puderijeri i brzo, ovlaš prešla preko čela papimom maramicom. Isuse. Izgledam kao avet. Kako me samo trpiš? Kakva je to knjiga? upita Lejn.

28 Freni bukvalno poskoči. Gledala je u zbrkanu gomilicu koju je istresla iz torbice na stolnjak. Koja knjiga? upita. Misliš ova? Uzela je malu knjigu u platnenom povezu i vratila je u torbicu.,,to je samo nešto što sam ponela da čitam u vozu. Daj da vidim. O čemu je? Freni kao da ga nije čula. Ponovo je otvorila puderijeru i još jednom se brzo pogledala u ogledalu.,,isuse, rekla je. Onda je sve - puderijeru, novčanik, potvrdu perionice rublja, četkicu za zube, tubu aspirina, pozlaćeni štapić za mešanje koktela - strpala natrag u torbicu.,,ne znam zašto nosim taj suludi štapić naokolo, rekla je. Dobila sam ga za rođendan od jednog šašavog lika kad sam bila na drugoj godini. Mislio je da je to vrlo lep i inspirativan poklon, i samo je gledao u mene dok sam otvarala paketić. Često mi dođe da ga bacim, ali jednostavno ne mogu. U grob ću ga odneti. Zamislila se. Samo se kezio i govorio mi da će me uvek pratiti sreća ako ga budem stalno nosila sa sobom. Lejn se prihvatio žabljih bataka. Akakva je to uopšte knjiga? Ili je to neka prokleta tajna, šta li? Knjižica u mojoj torbi? reče Freni. Posmatrala ga je kako rastavlja par žabljih bataka. Onda je izvadila cigaretu iz paklice na stolu i sama je pripalila. Ma ne znam, reče. Neki Put jednog hodočasnika. Gledala je Lejna kako jede. Uzela sam je iz biblioteke. Pomenuo je taj čovek što nam predaje Opšti pregled religija, koji sam upisala ovog semestra. Povukla je dim. Već je

29 nedeljama držim kod sebe. Stalno zaboravljam da je vratim.,,ko je to napisao?,,ne znam, nehajno reče Freni. Sigurno neki ruski seljak. I dalje je posmatrala kako Lejn jede žablje batake. Nigde ne kaže svoje ime. Ne pominje ga nigde u celoj priči. Kaže samo da je seljak, da ima trideset i tri godine, i da mu se jedna ruka osušila. I da mu je žena umrla. Sve se dešava u devetnaestom veku. Lejn je u tom trenutku skrenuo pažnju sa žabljih bataka na salatu. Vredi li nešto? rekao je. O čemu se radi?,,ne znam. Neobična je. Mislim, to je pre svega religiozna knjiga. U neku ruku, moglo bi se reći da je krajnje fanatična, ali i nije, u suštini. Mislim, počinje kako taj seljak - hodočasnik - želi da otkrije što znači ono u Bibliji da se treba neprestano moliti. Znaš već. Bez prestanka. To je u jednoj od poslanica Solunjanima ili negde. I tako on kreće peške po celoj Rusiji, tražeći nekog ko bi mogao da mu kaže kako da se moli bez prestanka. I šta bi trebalo govoriti u toj molitvi. Freni kao je bila strašno zaintrigirana kako Lejn čereči žablje batake. Dok je govorila, pogled joj je bio prikovan za njegov tanjir. Usput nosi samo jednu torbu punu hleba i soli. Onda upoznaje tog čoveka koga zovu starec -neku neviđeno posvećenu religioznu osobu - i starec mu priča o nekoj knjizi koja se zove Filokalija. Napisala ju je, očigledno, grupa neviđeno posvećenih monaha, koji manje-više praktikuju taj zaista neverovatan način molitve.,,ne mrdaj, reče Lejn paru žabljih bataka.

30 Sve u svemu, hodočasnik nauči da se moli na taj način koji savetuju ti mistični ljudi - mislim, on se pridržava toga dok se ne usavrši i sve. Onda nastavi da pešači po celoj Rusiji, gde upoznaje raznorazne totalno fenomenalne ljude i govori im kako da se mole na taj zaista neverovatan način. Mislim, o tome je u suštini cela knjiga. Mrzim što to moram da ti kažem, ali bazdiću na beli luk, reče Lejn.,,Na jednom od tih putovanja on sretne taj bračni par koji volim više od bilo koga o kome sam ikad čitala u celom životu, reče Freni. Ide on tako putem negde, sa torbakom na leđima, kad ta dva malecna deteta potrče za njim, vičući: Dragi prosjačiću! Dragi prosjačiću! Dođi kod mamice. Ona voli prosjake. I tako on pođe s dečicom njihovoj kući, a ta zaista divna žena, njihova majka, uzbuđeno izađe iz kuće i hoće da mu po svaku cenu pomogne da skine prljave stare čizme i skuva mu čaj. Onda kući dolazi otac, a očigledno je da i on voli prosjake i hodočasnike, pa svi sednu da večeraju. I dok tako večeraju, hodočasnik pita ko su sve te žene što sede za stolom, a otac mu kaže da su sve to sluškinje, ali da one uvek sede za stolom s njim i njegovom ženom, jer su im one sestre po Hristu. Freni se najednom malo ispravi na stolici, kao da joj je neprijatno. Mislim, sviđa mi se kako je hodočasnika zanimalo ko su sve te žene. Posmatrala je Lejna kako maže puter na hleb.,,i tako hodočasnik ostaje da prenoći kod njih, pa on i otac sede do kasno u noć, razgovarajući o neprekidnoj molitvi. Hodočasnik mu objasni kako se to radi. Onda on ujutru odlazi u susret novim doživljajima. Upoznaje svakojake

31 ljude - mislim, o tome je cela knjiga, zaista - i svima govori kako da se mole na taj poseban način. Lejn je klimnuo glavom. Zabio je viljušku u salatu. Nadam se da ćemo ugrabiti malo vremena preko vikenda da na brzinu pogledaš taj prokleti esej o kome sam ti pričao, reče.,,ne znam. Možda ništa ne uradim s njim - mislim, da ga eventualno negde objavim ili nešto - ali voleo bih da malo baciš pogled dok si ovde. Baš bih volela, reče Freni. Gledala ga je kako maže puterom drugo parče hleba. Možda bi ti se i dopala ta knjiga, najednom je rekla. Tako je jednostavna, mislim. Interesantno zvuči. Ti nećeš tvoj puter? Neću, uzmi ga. Ne mogu da ti je dam, jer je već odavno prošao rok da je vratim, ali verovatno možeš da je nađeš i ovde u biblioteci. Ubeđena sam da je imaju. Nisi ni pipnula tvoj prokleti sendvič, iznenada reče Lejn. Jesi li uopšte svesna? Freni pogleda u svoj tanjir kao da je tek stavljen pred nju. Sad ću, reče. Mirno je sedela, s cigaretom u levoj ruci, ali nije pušila, dok je desnom rukom čvrsto držala čašu s mlekom. Hoćeš li da čuješ kakav je taj poseban način molitve o kome mu je starec pričao? upita.,,to je prilično zanimljivo. Lejn je zasekao u poslednji par žabljih bataka. Klimnuo je glavom.,,naravno, rekao je.,,naravno. Eto, kao što sam ti rekla, hodočasnik - taj obični seljak - uputio se na hodočašće da otkrije što znači ono u Bibliji da se treba moliti bez prestanka. I onda je sreo stareca - tog vrlo učenog čoveka kad je reč o veri, koga sam ti već pomenula, koji je godinama i godinama proučavao Filokaliju. Freni je najednom ućutala, da

32 malo razmisli. Eto, starec mu prvo kaže za Molitvu Isusu. Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Mislim, tako se kaže. I objasni mu da su to najbolje reči za molitvu. Pogotovo reč pomiluj, jer to je tako ogromna reč i može značiti mnogo toga. Mislim, ne mora da znači samo milost. Freni je zastala da ponovo razmisli. Nije više gledala u Lejnov tanjir, već preko njegovog ramena.,,i tako, nastavila je, starec govori hodočasniku da, ukoliko stalno ponavljaš tu molitvu - u početku je treba samo izgovarati usnama - onda na kraju molitva počne da se razvija sama od sebe. Posle izvesnog vremena nešto se desi. Ne znam šta, ali nešto se desi, reči se usklade s otkucajima čovekovog srca, i onda se u suštini moliš bez prestanka. A to zaista ima strahovito mistično dejstvo na čitav tvoj pogled na svet. Mislim, to je, manje-više, suština toga. Tako se moliš da bi pročistio čitav svoj pogled na svet i stekao totalno novu koncepciju svega oko sebe. Lejn je završio s jelom. Sada, kad je Freni ponovo ućutala, zavalio se na stolici, pripalio cigaretu i posmatrao njeno lice. I dalje je neodređeno gledala ispred sebe, preko njegovog ramena, kao da je jedva svesna njegovog prisustva. Ali šta je ono glavno, ono što je fenomenalno - kad počneš s tim, ne moraš čak ni da veruješ u to što radiš. Mislim, ništa ne smeta čak i ako te sve to užasno zbunjuje. Mislim, time nikoga i ništa ne vređaš. Drugim rečima, niko od tebe ne traži da bilo šta veruješ na samom početku. Ne moraš čak ni da misliš o onom što govoriš, kazao je starec. U početku ti je potreban samo kvantitet. Koji zatim, kasnije, sam po sebi prelazi u kvalitet. Sopstvenom snagom ili nečim. On kaže da

33 svako Božje ime - bilo koje ime - ima tu posebnu, pokretačku snagu, koja počne da deluje kada je na neki način aktiviraš. Lejn je sedeo prilično pogrbljeno, pušio i, zažmirivši, pažljivo posmatrao Frenino lice. Ono je bilo i dalje bledo, mada je u nekim trenucima otkako su seli kod Siklera bilo i bleđe.,,u suštini, to apsolutno ima smisla, reče Freni,,jer sledbenici budističke sekte Nembucu bez prestanka ponavljaju Namu Amida Bucu - što znači Slava Budi ili tako nešto... i dešava se ista stvar. Potpuno ista... Stani malo. Stani, prekide je Lejn. Kao prvo, samo što nisi opekla prste. Freni letimično pogleda svoju levu ruku i ispusti u pepeljaru opušak cigarete koji je još goreo. Isto se dešava i u Oblaku nespoznaje. Baš sa rečju Bog. Mislim, samo ponavljaš reč Bog. Gledala je u Lejna direktnije nego pre nekoliko minuta. Evo šta je poenta: jesi li ikad u životu čuo nešto tako fascinantno? Mislim, teško je reći da je sve to puka slučajnost i onda jednostavno ne misliti više o tome - to je ono što me fascinira. Ili je bar strahovito... Naglo je ućutala. Lejn se nemirno vrteo na stoiici, a na licu mu se - uglavnom zbog uzdignutih obrva - ogledao izraz koji je jako dobro poznavala. Šta je sad? upita ona.,,ti stvarno veruješ u te priče, ili šta? Freni dohvati paklo cigareta i izvadi jednu. Nisam rekla da verujem ili ne verujem, reče i pogledom po traži šibice na stolu. Rekla sam da je fascinantno.

34 Dopustila je da joj Lejn pripali cigaretu. Samo mislim da je strahovito čudna slučajnost, reče, izbacivši dim, što stalno nalećeš na takvu vrstu saveta mislim na sve te zaista velike i totalno istinite religiozne ljude koji ti stalno govore da će se, ako bez prestanka ponavljaš Božje ime, nešto dogoditi. Čak i u Indiji. U Indiji ti kažu da meditiraš o reči Om, što ustvari znači isto, a očekuje se i potpuno isti rezultat. Zato mislim da to ne možeš tek tako odbaciti suvim razumom, a da nisi čak ni... Šta je rezultat? kratko upita Lejn.,,Molim? Mislim, šta bi trebalo da bude rezultat? Sve to usklađivanje otkucaja i šta ti ja znam. Strada li od toga srce? Ne znam da li je tebi poznato, ali ti bi mogla sebi, neko bi mogao sebi da napravi zaista veliku... Na kraju vidiš Boga. Nešto se dogodi u nekom totalno bestelesnom delu srca - gde boravi Atman, kako kažu Indusi, ako si se ikad bavio istorijom religija - i vidiš Boga, to je sve. Rasejano je otresla pepeo s cigarete, promašivši pepeljaru. Pokupila je pepeo prstima i stavila ga u nju.,,i ne pitaj me ko je ili šta je Bog. Mislim, čak i ne znam da li On uopšte postoji. Kad sam bila mala, mislila sam... Ućutala je. Kelner je prišao da odnese tanjire i primi nove porudžbine. Jesi li za nešto slatko, ili za kafu? upita Lejn. Samo ću da popijem ovo mleko. Ali uzmi ti sebi, reče Freni. Kelner je baš sklanjao njen tanjir s nedirnutim sendvičem. Nije se usudila da ga pogleda. Lejn je bacio pogled na svoj ručni sat.,isuse. Nemamo više vremena. Bićemo srećni ako uopšte stignemo na taj meč. Onda se obratio kelneru: Samo

35 kafu za mene, molim. Posmatrao je kelnera kako se udaljava, zatim se nagnuo napred, s rukama na stolu, sasvim opušten, punog stomaka, očekujući da svakog trenutka stigne kafa, i rekao:,,pa zanimljivo je, u svakom slučaju. Cela ta priča... Ipak, čini mi se da ne ostavljaš ni najmanje prostora za najelementarniju psihologiju. Mislim, sva ta religiozna iskustva imaju vrlo očiglednu psihološku podlogu - znaš o čemu pričam... Ali zanimljivo je, nema šta. Mislim, to ne može da se negira. Pogledao je Freni i nasmešio joj se. Uzgred, možda sam slučajno zaboravio da ti kažem. Volim te. Da li sam to uopšte pomenuo?" Lejne, hoćeš li da me izviniš još jednom za trenutak, reče Freni. Ustala je pre nego što je do kraja izgovorila ove reči. I Lejn je ustao, polako, gledajući je. Šta ti je? upita.,,je l ti opet loše ili nešto? Samo mi je malo čudno. Odmah se vraćam. Žustro je prošla kroz salu za ručavanje, istim putem kao i ranije. Ali onda je zastala kod malog koktel-bara u dnu sale. Barmen, koji je brisao čašu za šeri, pogledao je u nju. Oslonila se desnom rukom o šank, onda oborila glavu, i levu ruku prinela čelu, samo ga dodirnuvši vrhovima prstiju. Malo se zaljuljala, a onda izgubila svest i pala na pod. Prošlo je gotovo pet minuta pre nego što je Freni došla sebi. Ležala je na kauču u kancelariji šefa restorana, a Lejn sedeo pored nje. Njegovo zabrinuto

36 lice, nadneto nad njenim, sada je i samo bilo upadljivo bledo. Kako si? upitao ju je glasom kakvim se govori u bolničkim sobama.,,je 1 ti malo bolje? Freni je klimnula. Zažmurila je da bi se odbranila od svetla iznad glave, onda ponovo otvorila oči. Treba li da pitam gde sam? reče. Gde sam? Lejn se nasmeja.,,u kancelariji šefa restorana. Svi su se razleteli da nađu amonijak i lekare i sve živo. Izgleda da im je ponestalo amonijaka. Kako se osećaš? Ozbiljno te pitam. Fino. Glupo, ali fino. Zar sam se istinski onesvestila? Nego šta si. Baš si zveknula, reče Lejn. Onda je uzeo za ruku. Šta misliš da se uopšte dešava s tobom? Mislim, zvučala si tako - znaš već - tako normalno kad smo razgovarali telefonom prošle nedelje. Možda nisi doručkovala ili nešto? Freni je slegnula ramenima. Gledala je naokolo po sobi.,,to je baš neprijatno, reče.,,da li je neko morao da me nosi ovamo? Barmen i ja. Dovukli smo te nekako. Gadno si me isprepadala, najozbiljnije ti kažem. Freni je zamišljeno gledala u plafon, dok joj je on držao ruku. Onda se okrenula i izvela neki pokret slobodnom rukom, kao da će da podvme manžetnu na Lejnovoj košulji. Koliko je sati? upita. Nije važno, reče Lejn. Nigde ne žurimo. Hteo si da ideš na taj koktel.

37 Dođavola s njim.,,je 1 i za utakmicu prekasno? upita Freni. Slušaj, rekao sam dođavola s tim. Sad ćeš lepo u svoju sobu, u kako se ono zvaše - Plave žaluzine - i malo se odmoriš, to je najvažnije, reče Lejn. Seo je malo bliže, nagnuo se i kratko je poljubio. Onda se okrenuo i pogledao u vrata, pa opet u Freni. Samo ćeš da se odmaraš popodne. Samo ćeš to da radiš. Pogladio joj je ruku.,,a kasnije, možda, ako se pristojno odmoriš, nekako ću da se popnem gore. Mislim da postoje neke proklete pomoćne stepenice. Proveriću. Freni ništa nije rekla. Gledala je u plafon. Znaš li koliko je već prošlo odonda? reče Lejn. Kada je bio onaj petak veče? Tamo negde početkom prošlog meseca, je 1 da? Klimnuo je glavom. Ništa to ne valja. Prokleto duga pauza između dva pića, da se grubo izrazim. Pažljivije je pogledao Freni.,,Je 1 ti stvarno bolje? Klimnula je i okrenula glavu ka njemu. Samo sam užasno žedna. Misliš da bih mogla da dobijem malo vode? Možda je to preveliki problem?,,ma šta pričaš! Ne smeta ako te ostavim na sekund? Znaš šta sam smislio?" Freni odmahnu glavom na drugo pitanje. Naći ću nekog da ti donese vode. Onda ću da nađem glavnog konobara i otkažem amonijak - i usput platim račun. Onda ću da nađem taksi, da ne moramo da ga jurimo kad izađemo. To će možda potrajati nekoliko minuta, jer sad većina njih kruži naokolo i vozi ljude na

38 utakmicu. Pustio je Freninu ruku i ustao.,,važi? rekao je.,,važi. Dobro, odmah se vraćam. Ne mrdaj. Izašao je iz sobe. Sama, Freni je mirno ležala i gledala u plafon. Usne počeše da joj se miču, oblikujući bezglasne reči, i tako nastaviše.

39

40 Činjenice koje slede verovatno govore same za sebe, ali nešto vulgarnije nego što obično govore. Zato ćemo, u cilju protivteže, početi s onom uvek svežom i uzbudljivom grozotom: formalnim piščevim uvodom. Uvod na koji se pripremam ne samo da svojom rečitošću i nagoveštajima prevazilazi moja najluđa maštanja, već je uz to i nekako mučno ličan. Ukoliko me posluži sreća da ispadne kako valja, mogao bi po svom dejstvu da se uporedi s obaveznim razgledanjem mašinskog odeljenja, pri čemu ja, u starom jednodelnom Jancenovom kupaćem kostimu, služim kao vodič. Da odmah predemo na najgore - ono što nudim nije ustvari nikakva pripovetka, već neka vrsta kućnog filma u prozi, a oni koji su videli materijal, ozbiljno su mi preporučili da se ne trudim oko bilo kakvih planova za njegovu distribuciju. Razjedinjena grupica ljudi koju mi je čast i glavobolja da predstavim, sastoji se baš od troje glumaca iz tog filma, dva ženska i jednog muškog. Prvo ćemo se pozabaviti glavnom glumicom, koja bi, verujem, najviše volela da je ukratko predstavim kao neki klonuli, suptilni lik. Ona smatra da bi sve ispalo sasvim pristojno, samo da sam nešto preduzeo u vezi sa scenom od petnaest ili dvadeset minuta, u kojoj ona nekoliko puta izduvava nos - da sam je izbacio, pretpostavljam. Kaže da je odvratno gledati kako neko stalno izduvava nos. Druga dama ekipe, vitka i nežna subreta, zamera mi što sam je, da se tako izrazim, snimio u staroj kućnoj haljini. Nijedna od ove dve lepotice (kako su nagovestile da bi volele da budu nazvane) nije se posebno suprotstavila mojim namerama za eksploataciju filma. Iz užasno prostog razloga, zaista,

41 mada moram malo da pocrvenim zbog toga. Naime, one iz iskustva znaju da na prvu oštru reč ili prigovor odmah zaplačem. Međutim, glavni glumac me vrlo elokventno nagovarao da odustanem od produkcije. On smatra da se radnja oslanja na misticizam ili religioznu mistifikaciju - u svakom slučaju, otvoreno mi je rekao, na neki suviše očigledan transcendentni elemenat, a to bi, boji se on, moglo samo da ubrza, približi dan i čas mog profesionalnog sunovrata. Ljudi već vrte glavom nada mnom, pa bi svaka moja dalja upotreba reči Bog, osim u svrhu uobičajene, zdrave američke uzrečice, bila shvaćena - ili čak potvrđena - kao najgora vrsta razmetanja poznatim imenima, i siguran znak moje propasti. A tako nešto bi, naravno, pokolebalo svakog normalnog malodušnog čoveka, pogotovo pisca. I pokoiebalo je. Ali samo pokolebalo. Jer neki prigovor, ma koliko elokventan, vredi samo onoliko koliko je primenljiv. A činjenica je da još od svoje petnaeste godine povremeno proizvodim kućne filmove u prozi. Negde u Velikom Getzbiju (koji je bio moj Tom Sojer kad mi je bilo dvanaest godina), mladi pripovedač primećuje da svako zamišlja kako ima bar jednu od osnovnih vrlina, pa nastavlja time što misli da je njegova, Bog ga blagoslovio, poštenje. Moja je, mislim, u tome što znam razliku između mistične i ljubavne priče. To što ovde nudim nije nikakva mistična priča ili religiozna mistifikacija. Ja tvrdim da je to jedna složena ili mnogostruka ljubavna priča, čista i komplikovana. I na kraju, sama radnja je uglavnom rezultat prilično profanog zajedničkog napora. Skoro sve činjenice koje slede (polako i mirno) prethodno su mi iznela, u stravično dugim vremenskim razmacima i na,

42 za mene pomalo srceparajućim porodičnim sedeljkama, sama tri lika ove priče. Niko od njih, mogu slobodno da kažem, nije pokazao ni najmanje dara za kratkoću detalja ili sažetost događaja. A taj će nedostatak, bojim se, biti prisutan i u ovoj konačnoj, snimljenoj verziji. Na žalost, ne mogu da se izvinem za to, ali insistiram na pokušaju da to objasnim. Mi smo, svg četvoro, krvni srodnici, i govorimo nekim ezoteričnim porodičnim jezikom, nekom vrstom semantičke geometrije, u kojoj najkraći razmak između ma koje dve tačke čini pun krug. Još jedna, poslednja napomena: naše porodično prezime je Glas. Za koji trenutak ukazaće se najmlađi muški član porodice Glas dok čita jedno izuzetno dugo pismo (ono će ovde, svečano obećavam, biti preneto od reči do reči), koje mu je poslao njegov najstariji živi brat, Badi Glas. Stil tog pisma, rekli su mi, ima daleko više od površne sličnosti sa stilom, ili manirizmom, pisca ovih redova, pa sam siguran da će prosečan čitalac brzopleto zaključiti kako smo pisac tog pisma i ja ista osoba. Brzopleto, ali bojim se i tačno. Mi ćemo, ipak, i dalje ostaviti ovog Badija Glasa u trećem licu. Ja bar ne vidim neki ozbiljan razlog da mu uskratim tu ulogu. U deset i trideset jednog ponedeljka pre podne, u novembru 1955, Zui Glas, mladić od dvadeset pet godina, sedeo je kadi punoj do vrha i čitao pismo staro četiri godine. Pismo, koje je izgledalo kao da nema kraja, bilo je otkucano pisaćom mašinom na nekoliko stranica žućkastog pelira, i on se pomalo mučio da ga drži oslonjenog na dva suva ostrvca svojih kolena. S njegove

43 desne strane, na ivici uzidanog keramičkog otvora za sapun, balansirala je cigareta ovlaženog izgleda, gde je očigledno dobro gorela, jer je on svaki čas uzimao i povlačio dim ili dva, gotovo ne odvajajući pogled s pisma. Pepeo je neizbežno padao u kadu, pravo ili niz neku od stranica pisma, ali on kao da toga nije bio svestan. Ipak, činilo se da oseća, mada tek neodređeno, kako postepeno dehidrira u vrućoj vodi. Što je duže sedeo i čitao - ili iščitavao delove pisma - sve češće je i sve svesnije dizao nadlanicu da obriše znoj sa čela i gomje usne. Kad smo kod Zuia, da to kažemo na vreme, suočavamo se sa složenim bićem, u kome se mnogo štošta preklapa i udvaja, pa je ovde neophodno umetnuti bar dva pasusa, kao neki zvanični dosije. To je pre svega bio mladić omanjeg rasta i izrazito krhkog tela. S leđa - pogotovo kad mu se vide kičmeni pršljenovi - mogao je gotovo da prođe kao neko od one slabunjave velegradske dece koju svakog leta šalju u dobrotvome kampove da se malo ugoje i uhvate malo sunca. U krupnom planu, bilo s lica ili iz profila, bio je iznenađujuće, čak natprosečno lep. Njegova najstarija sestra (koja iz skromnosti više voli da ovde bude pomenuta samo kao domaćica iz Tjukehoa) zamolila me da ga opišem kao plavookog jevrejsko-irskog izviđača iz plemena Mohikanaca koji vam je umro na rukama za ruletom u Monte Karlu. Po širem i svakako manje subjektivnom gledištu, njegovo je lice ipak bilo neznatno pošteđeno prevelike lepote, time što mu je jedno uvo stajalo malo više od drugog. Ja gajim sasvim drukčije mišljenje od ova dva. Slažem se da je Zuijevo lice bilo skoro savršeno lepo. Kao takvo, bilo je, naravno, izloženo čitavom nizu brbljivih i

44 najčešće samo prividno tačnih sudova, kao i svako pravo umetničko delo. Mislim da bi trebalo reći još samo to da bi ma koja od stotinu opasnosti koje nam svakodnevno prete - automobilska nesreća, prehlada, laž pre doručka - lako mogla da u jednom danu ili jednoj sekundi izobliči ili ogrubi njegovu raskošnu lepotu. Ali ono što se nije moglo izgubiti, i što je, kako je već nagovešteno, uvek iznova oduševljavalo kod njega, bio je autentični esprit kojim mu je bilo ozareno celo lice - posebno oči, odakle je često privlačio kao Harlekinova maska, ali ponekad i daleko više zbunjivao od nje. Zui je bio glumac, i već nešto duže od tri godine nosilac glavnih uloga na televiziji. Bio je, u suštini, toliko tražen (i, po nekim maglovitim izveštajima iz druge ruke, koji su doprli do njegove porodice, isto tako dobro plaćen), koliko to uopšte može da bude uspešni mladi glumac na televiziji, koji istovremeno nije holivudska ili brodvejska zvezda sa stečenim ugledom u čitavoj zemlji. Međutim, moguće je da ma koja od ovih tvrdnji, ako se ne obrazloži, navede na suviše uprošćene zaključke. Kako stvari stoje, Zui je zvanično i ozbiljno debitovao kad mu je bilo sedam godina. Bio je pretposlednji od sedmoro braće i sestara, koliko ih je u početku bilo ii - pet dečaka i dve devojčice - koji su, svi redom, u prilično povoljnim vremenskim razmacima tokom svog detinjstva, redovno nastupali na radiju, u dečjem kvizu pod nazivom,,to je pametno dete. Razlika od gotovo osamnaest godina između najstarijeg deteta porodice Glas - Simora, i najmlađeg - Freni, u mnogome je pomogla porodici da sebi osigura neku vrstu dinastičkog prava na mikrofone u kvizu,,to je pametno dete, koji je emitovan nešto duže od šesnaest

45 godina - od do pred kraj godine, u vremenskom rasponu koji povezuje eru čarlstona sa erom bombardera B-17. (Svi ovi podaci su, po meni, u izvesnoj meri važni za celu priču.) Uprkos svim prekidima i godinama između njihovih pojedinačnih nastupa u programu, može se reći (uz nekoliko manje važnih izuzetaka) da su sva deca, njih sedmoro, uspela da preko etera odgovore na neverovatan broj ili ubitačno-knjiških ili ubitačno-prepredenih pitanja - upućenih od slušalaca - sa svežinom i samopouzdanjem koji su smatrani jedinstvenim na komercijalnom radiju. Publika je najčešće bumo reagovala na decu, nikad mlako. Slušaoci su uglavnom bili podeljeni u dva retko tvrdoglava tabora: na one koji su smatrali da su Glasovi obična banda nesnosno umišljenih klinaca koje je trebalo podaviti ili pogušiti plinom čim su se rodili, i na one što gledali na njih kao na prave maloletne lucidne mudrace, od one izuzetne sorte kojoj ne vredi zavideti. Dok ovo pišem (1957), još ima nekadašnjih slušalaca emisije,,to je pametno dete koji se, sa u osnovi zapanjujućom tačnošću, sećaju mnogih pojedinačnih nastupa svakog od sedmoro dece. U istom, sve malobrojnijem, ali još uvek neobično čvrstom taboru, vlada jednodušno mišljenje da je, od sve dece porodice Glas, najstariji dečak, Simor, negde krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina, bio najbolji za slušanje, da je najviše davao. Posle Simora, Zui, najmlađi dečak u porodici, obično zauzima drugo mesto po bistrini ili dopadljivosti. A kako nas ovde pre svega zanima Zui, moglo bi se dodati da se on, kao bivši učesnik, emisije,,to je pametno dete, izdvajao među (ili nad) svojom braćom i sestrama nečim što je vredno da se zabeleži.

46 Tokom tolikih godina nastupanja na radiju, svo sedmoro dece često je predstavljalo lak plen za onu vrstu dečjih psihologa ili profesionalnih pedagoga koje posebno interesuju prerano sazrela deca. U tu svrhu, ili u ime tog časnog zadatka, Zui je od svih Glasovih bio najčešća žrtva nezasitih ispitivanja, proučavanja i čeprkanja po njegovoj ličnosti. Njegova iskustva na očigledno divergentnim poljima kliničke, socijalne i popularne psihologije sasvim su ga sigurno, bez ijednog izuzetka za koji bih ja znao, vrlo skupo koštala, kao da su sva mesta gde je podvrgavan ispitivanjima bila zagađena stravično zaraznim traumama ili najobičnijim staromodnim mikrobima. Na primer, (uprkos izrazitom protivljenju njegova dva najstarija brata, koji su u to vreme bili u vojsci) u Bostonu ga je podvrgla testovima jedna istraživačka grupa, i to u pet zasebnih navrata. (U vreme tih ispitivanja bilo mu je dvanaest godina i nije isključeno da su ta putovanja vozom - ukupno deset - bila donekle privlačna za njega, bar u početku.) Čini se da je osnovni cilj ovih testova bio da se utvrdi i prouči, ukoliko je to moguće, izvor Zuijeve bogate mašte i prerano sazrelih duhovnih sposobnosti. Nakon petog testa, ispitivani objekat vraćen je kući u Njujork sa tričetiri aspirina u službenom kovertu, da izleči kijavicu za koju se kasnije ispostavilo da je bronhijalna upala pluća. Posle nekih šest nedelja, u pola dvanaest noću, usledio je telefonski poziv iz Bostona, praćen ubacivanjem gomile sitnog novca u običan javni telefon, a jedan neidentifikovani glas - verovatno bez ikakve namere da bude preterano duhovit - obavestio je gospodina i gospođu Glas da njihov sin Zui u dvanaestoj godini barata identičnim rečnikom engleskog jezika kao što je

47 rečnik Meri Bejker Edi, samo ako ga neko podstakne da ga i upotrebi. Da se vratimo na priču: dugačko, četiri godine staro pismo, otkucano pisaćom mašinom, koje je Zui čitao u kadi tog ponedeljka ujutro u novembru 1955, očigledno je bilo vađeno iz koverta, otvarano i ponovo savijano u isuviše brojnim intimnim prilikama, tako da je sad izgledalo ne samo krajnje unappetitlich, već je bilo čak i pocepano na nekoliko mesta, uglavnom na prevojima. Autor tog pisma, kao što je već pomenuto, bio je Zuijev najstariji živi brat, Badi. Samo pismo bilo je zaista beskrajno dugačko, logoreično, didaktično, puno ponavljanja, krutih stavova, prebacivanja, pokroviteljsko, neprijatao i - prepuno ljubavi. Ukratko, spadalo je baš u ona pisma koja primalac, hteo-ne hteo, nosi neko vreme u zadnjem džepu pantalona. I koja izvesni profesionalni pisci rado prenose od reči do reči: 18. marta Dragi Zui, upravo sam dešifrovao dugačko pismo koje sam jutros primio od Majke, sve o tebi, osmehu generala Ajzenhauera i dečacima u Dejli Njuzu koji propadaju u otvore za lift, i o tome kad ću da odjavim moj telefon u Njujorku i uvedem ga ovde na selu, gde mi je zaista neophodan. Ona je sigurno jedina žena na svetu koja ume da napiše pismo nevidljivim kurzivom. Draga Besi. Svaka tri meseca, tačno kao sat, dobijam od nje petsto reči na temu mog sirotog starog telefona i kako je glupo

48 svakog meseca plaćati Lepe Pare za nešto čime niko živ ne može više da se koristi. A to je zaista debela masna laž. Kad god sam u gradu, redovno satima razgovaram sa svojim starim prijateljem Jamom, Bogom Smrti, a telefon je imperativ za naša mala ćaskanja. U svakom slučaju reci joj, molim te, da se nisam predomislio. Strasno sam zaljubljen u taj stari telefon. On je bio jedina stvarno lična imovina koju smo Simor i ja ikad posedovali u čitavom Besinom kibucu. Osim toga, suštinski je važno za moj unutrašnji mir da svake godine u prokletom telefonskom imeniku vidim Simorovo ime. Volim da u potaji češljam slovo G. Budi tako dobar i prenesi ovu poruku umesto mene. Ne mora baš do detalja, ali lepo. Budi ljubazniji prema Besi, Zui, kad god možeš. Nije da ti ovo govorim zato što je ona naša majka, već zato što je umoma. Bićeš ljubazniji posle tridesete, kad svi malo uspore (možda čak i ti), ali potrudi se već sad. Nije dovoljno da prema njoj postupaš sa detinjastom brutalnošću kao zacopani apaški igrač prema svojoj partnerki - što ona slučajno razume, verovao ti to ili ne. Zaboravljaš da Besi živi od sentimentalnosti, gotovo isto kao i Les. Ako zaboravimo problem mog telefona, poslednje Besino pismo ustvari je pismo o Zuiju. Od mene se očekuje da ti pišem i kažem ti kako je Ceo Život Pred Tobom i kako je Zločin ako ne doktoriraš pre nego se što se prepustiš glumačkom životu. Ne kaže šta bi volela da doktoriraš, ali pretpostavljam da je to pre matematika nego grčki, mali moj knjiški moljče. Sve u svemu, shvatio sam kako želi da imaš nešto sigurno na šta bi jednom Mogao Da Se Osloniš ako iz nekog razloga propadneš kao glumac. A to je možda vrlo trezveno, i

49 verovatno jeste, ali nisam nešto raspoložen da to i kažem. Danas je slučajno jedan od onih dana kada sve u našoj porodici, pa i sebe, vidim s pogrešnog kraja teleskopa. U suštini, jutros mi je baš trebalo vremena da se setim ko je uopšte Besi, kad sam iz poštanskog sandučeta uzeo njeno pismo sa povratnom adresom na poleđini. Iz opravdanog razloga, jer me Viši tečaj za Literarne sastave 24-A natovario sa trideset osam kratkih priča da ih u suzama oteglim kući i pročitam preko vikenda. Trideset sedam priča biće o nekoj stidljivoj, povučenoj lezbejki, Holanđanki iz Pensilvanije koja Želi Da Piše, a sve to napisano u prvom licu, razvratnom rukom plaćenika. I to u dijalektu. Podrazumevam da znaš kako za sve ove godine koje sam proveo prostituišući svoj literami poziv iz koledža u koledž, još nisam polagao diplomski ispit. Čini se da je bilo pre sto godina, ali mislim da u osnovi postoje dva razloga zašto nisam diplomirao. (Samo ti mirno sedi, molim te. Ovo je prvi put da ti pišem posle toliko godina.) Kao prvo, u koledžu sam bio pravi pravcati snob, kako samo može da bude jedno bivše Pametno Dete i budući doživotni student engleskog jezika i književnosti, i nisam hteo nikakve diplome, kad ih već na kamare imaju svi ti pogrešno pročitani nazovipisci, spikeri na radiju i lažni pedagozi. Kao drugo, Simor je svoj doktorat stekao u godinama kad većina mladih Amerikanaca tek izlazi iz srednje škole, a kako je za mene već bilo kasno da držim korak s njim, odustao sam od svega. Osim toga, naravno, u tvojim godinama sam bio siguran da nikad neću morati da budem nastavnik, jer ću, ako me Muze iznevere, uvek moći da odem negde i glačam sočiva, kao Buker T. Vašington.

50 Ipak, ni u kom pogledu ne žalim zbog tih akademskih propusta. U nekim posebno crnim danima kažem sebi kako bih, da sam se na vreme obezbedio titulama, bio pošteđen nastave na tako akademsko beznadežnim tečajevima kao što je 24-A. Ali to su samo prazne priče. Karte su podeljene (sasvim ispravno, čini mi se) protiv svih profesionalnih esteta, i nema nikakve sumnje da svi mi zaslužujemo mračnu, frazersku, akademsku smrt, kojom ćemo kad-tad umreti. Ozbiljno mislim da je tvoj slučaj bitno drukčiji od mog. U svakom slučaju, ne verujem da sam zaista na Besinoj strani. Ako već tražiš Sigurnost, ili je Besi želi za tebe, tvoj će ti magistrat uvek omogućiti da bar deliš logaritamske tablice dečacima ma koje srednje škole intematskog tipa u zemlji, kao i na većini koledža. Drugo, tvoje savršeno znanje grčkog skoro ništa ti neće vredeti bez doktorata na bilo kom većem univerzitetu, jer živimo u svetu koji ceni samo titule i odore. (Naravno, uvek možeš da se preseliš u Atinu. Sunčanu staru Atinu.) Ali što više razmišljam o tome, sve mi se više čini da ti ne trebaju nikakve nove diplome. U suštini, ako baš hoćeš da znaš, ubeđen sam da bi se ti daleko bolje prilagodio glumačkom pozivu, da Simor i ja, kad si bio mali, nismo u tvoju obaveznu lektiru ubacili Upanišade, Dijamantsku Sutru, Ekarta i ostale naše stare ljubavi. Po pravilu, glumac bi trebalo da putuje s prilično lakim prtljagom. Kad smo bili deca, S. i ja smo jednom bili na fenomenalnom ručku sa Džonom Barimurom. Bio je neviđeno bistar, pun svakojakog znanja, ali ni najmanje opterećen ikakvim glomaznim prtljagom previše formalnog obrazovanja. Ovo pominjem zato što sam u toku vikenda razgovarao s jednim prilično nadobudnim

51 orijentalistom, i u jednom trenutku, tokom dubokog metafizičkog predaha u razgovoru, rekao sam mu da imam mlađeg brata koji je svojevremeno preboleo nesrećnu ljubav tako što je pokušao da prevede Mundaka upanišadu na starogrčki. (Gromko se nasmejao - znaš već kako se smeju orijentalisti.) Sve bih dao da saznam šta će biti s tobom kao glumcem. Ti si rođeni glumac, apsolutno. To zna čak i naša Besi. A fakat je da ste ti i Freni jedini lepotani u familiji. Ali gde ćeš da glumiš? Jesi li razmišljao o tome? Na filmu? U tom slučaju ozbiljno se plašim da će te, ako se ikad imalo ugojiš, žrtvovati da kao još jedan mladi glumac učestvuješ u oprobanom holivudskom amalgamu boksera i mistika, revolveraša i obespravljenog deteta, kauboja i Savesti Čovečanstva, itd. Hoćeš li se zadovoljiti tim standardnim komercijalnim limunadama? Ili ćeš maštati o nečemu malo više kosmičkom - zum Beispiel, da igraš Pjera ili Andreja u tehnikolor verziji Rata i mira, sa fascinantnim prizorima bitki, bez ikakvog nijansiranja likova (pod izgovorom da su knjiški i nefotogenični), u kome bi Ani Manjani hrabro dali ulogu Nataše (samo da bi film bio gala i na visini), uz veličanstvenu prateću muziku Dmitrija Popkina, i gde svi glavni muški glumci povremeno stežu vilične mišiće, da pokažu kako su pod velikim emotivnim stresom, a čija će Svetska Premijera biti u Vinter Gardenu, pod svetlošću reflektora, dok Molotov, Milton Berl i guvemer Djui predstavljaju slavne ličnosti čim neka od njih uđe u salu. (Pod slavnim ličnostima mislitn, naravno, na stare ljubitelje Tolstoja - senatora Dirksena, Zazu Gabor, Gejlorda Hauzera, Džordžija Džesela, Čarlsa od Rica.) Kako ti to zvuči?

52 Ukoliko se odlučiš za pozorište, hoćeš li o tome gajiti iluzije? Jesi li ikad video neku zaista lepu predstavu Višnjika, na primer. Nemoj reći da jesi. Niko je nije video. Možda si video nadahnutu predstavu, merodavnu' predstavu, ali nikad zaista lepu. Nikad predstavu u kojoj bi svi glumci na sceni bili na visini Čehovljevog talenta, u svakoj nijansi, svakom detalju. Gadno sam zabrinut zbog tebe, Zui. Oprosti na pesimizmu, da ne kažem popovanju. Ali znam koliko si zahtevan. Stekao sam pakleno iskustvo sedeći pored tebe u pozorištu. Već vidim kako od pozorišne umetnosti tražiš nešto čega u njoj jednostavno nema. Molim te pripazi šta radiš. Danas sam dozvoljeno mračan. Kao pravi neurotičar, vodim računa o datumima, a baš na današnji dan pre tri godine Simor je izvršio samoubistvo. Jesam li ti ikad pričao šta se dogodilo kad sam otišao dole na Floridu po njegovo telo? U avionu sam punih pet sati plakao kao sumanut. Povremeno sam pažljivo nameštao zavesicu da me ne vide s druge strane prolaza - hvala bogu što niko nije sedeo pored mene. Oko pet minuta pred sletanje postao sam svestan da ljudi iza mene razgovaraju. Jedan ženski glas, s jakim naglaskom bostonskog Bek Beja i dosta primesa Harvard Skvera, rekao je:... a sutradan ujutro, zamisli, izvukli su pola litre gnoja iz njenog prekrasnog mladog tela. To je sve čega se sećam, ali kad sam nekoliko minuta kasnije izašao iz aviona i video kako mi u susret dolazi Ucveljena Udovica, sva u Bergdorf Gudmenovoj crnini, na licu mi je bio Pogrešan Izraz. Cerio sam se. Baš mi je tako i danas, bez ikakvog pravog razloga. Potpuno iracionalno osećam da tu negde u blizini - možda već u

53 prvoj kući niz put - umire jedan dobar pesnik, ali da isto tako negde u blizini nekom vade razdraganih pola litre gnoja iz njenog prekrasnog mladog tela, a ja ne mogu doveka da jurcam tamo-amo između patnje i krajnjeg ushićenja. Prošlog meseca, dekan Šiter (Freni obično pada u trans kad pomenem njegovo prezime) prišao mi je s onim svojim dražesnim osmehom i bičem za bikove, tako da ja sad svakog petka držim predavanja o zenu i mahajana budizmu, i to profesorima, njihovim ženama i nekolicini opsesivno dubokoumnih studenata. Podvig koji će mi, ubeđen sam, na kraju obezbediti Katedru za Filozofiju Istoka u Paklu. Poenta je u tome što sad u koledžu provodim pet dana u nedelji umesto četiri, pa uz moj posao noću i preko vikenda gotovo i nemam više vremena za ikakvo neobavezno razmišljanje. Ato je moj tugaljivi način da ti kažem kako zaista brinem za tebe i Freni kad god mi se pruži prilika, ali ni izdaleka tako često koliko bih želeo. U suštini, ono što pokušavam da ti kažem je da Besino pismo nema baš mnogo veze s tim što sam danas seo u more pepeljara da ti pišem. Ona me svake nedelje bombarduje nekim važnim vestima o tebi i Freni, a ja nikad ništa ne preduzimam, tako da nije reč o tome. Pravi povod je nešto što mi se danas desilo u lokalnoj samoposluzi. (Bez novog pasusa. Poštedeću te toga.) Stajao sam ispred tezge s mesom i čekao da mi iseku jagnjeće kotlete. Tu je čekala i neka mlada majka sa svojom devojčicom. Devojčica je imala oko četiri godine i, da skrati vreme, naslonila se leđima na staklenu vitrinu i gledala u moje neobrijano lice. Rekao sam joj da je verovatno najlepša devojčica koju sam tog dana video. To joj se učinilo sasvim na svom mestu; klimnula

54 je glavom. Rekao sam kako sam ubeđen da ima mnogo malih drugara. Ponovo mi je klimnula. Upitao sam koliko ima takvih obožavalaca. Podigla je uvis dva prsta.,,dva! rekao sam.,,to je mnogo drugara. A kako se zovu, dušo? Odgovorila je piskavim glasićem: Bobi i Doroti. Pokupio sam moje kotlete i zbrisao. Ali to je baš ono što je dovelo do ovog pisma - mnogo više nego Besino navaljivanje da ti pišem o doktoratu i glumi. To, i jedna pesmica u haiku stilu, koju sam našao u hotelskoj sobi gde se Simor ubio. Bila je napisana olovkom na upijaču sa pisaćeg stola. Devojčica u avionu / koja okreće glavu svoje lutke / da gleda u mene. Mislio sam na te dve stvari dok sam vozio kući iz samoposluge, i shvatio da najzad mogu da ti pišem i objasnim ti zašto smo S. i ja tako rano i revnosno preuzeli na sebe tvoje i Frenino obrazovanje. Nikad vam nismo govorili o tome, i mislim da je krajnje vreme da jedan od nas to učini. Ali sada nisam siguran da sam sposoban za to. Devojčica ispred tezge s mesom je otišla, a učtivo lice lutkice u avionu ne vidim baš jasno. Osim toga, onaj stari užas zbog toga što sam profesionalni pisac, kao i uobičajeni smrad reči koji ide uz to, počinje da me tera sa stolice. Ipak, čini mi se strahovito važno da bar pokušam. Izgleda da su nam razlike u godinama u okviru porodice uvek nepotrebno i neprirodno pravile probleme. Ne baš između S. i blizanaca, Bu Bu i mene, nego između dva para - tebe i Freni, i S. i mene. Simor i ja bili smo već odrasli - on je čak davno izašao iz koledža - kad ste vas dvoje, ti i Freni, naučili da čitate. U toj fazi nismo osećali nikakvu stvamu potrebu čak ni da vam naturamo naše omiljene klasike - bar ne sa onim uživanjem kojim smo ih servirali blizancima ili Bu Bu. Znali smo da se

55 onaj koji je rođen za znanje ne sme držati u neznanju, i mislim da to, u dubini duše, nismo ustvari ni želeli, ali bili smo nervozni, čak uplašeni statistikama o starmaloj štreberskoj deci, akademskim sveznalicama, koja vremenom postaju visoki stručnjaci u rekreativnim prostorijama univerziteta. Ipak, daleko važnije bilo je to što je Simor već počeo da veruje (a ja sam se složio s njim, bar u onoj meri koliko sam to uopšte mogao da shvatim) da bi obrazovanje ma koje vrste bilo isto tako privlačno, ako ne i privlačnije, kad uopšte ne bi počelo traženjem znanja, već, po zenu, traženjem neznanja. Dr Suzuki negde kaže da biti u stanju pune svesti - satori - znači biti s Bogom pre nego što je rekao Neka bude svetlost. Simor i ja smo mislili da bi možda bilo dobro, koliko god je u našoj moći, držati to svetlo što dalje od tebe i Freni, kao i mnogobrojne niže, pomodnije svetlosne efekte - umetnost, nauku, klasike, jezike - sve dok oboje ne budete mogli da bar zamislite stanje bića u kome duh zna izvor sveg svetla. Smatrali smo da bi bilo izuzetno konstruktivno kad bismo vam bar (to jest, ako nam to dozvole sopstvena ograničenja ) rekli onoliko koliko znamo o tim ljudima - svecima, arhatima, bodisatvama, dživanmuktama - koji su znali nešto ili sve o tom stanju bića. Ustvari, hteli smo da oboje znate ko su i šta su bili Isus, Gautama, Lao Ce, Šankaračarja, Huineng, Šri Ramakrišna itd, pre nego što saznate previše ili bilo šta o Homeru, Šekspiru ili čak Blejku ili Vitmenu, da ne govorim o Džordžu Vašingtonu i njegovoj trešnji, ili defmiciji poluostrva, ili gramatičkoj analizi rečenice. Sve u svemu, to je bila suština te velike ideje. Čini mi se da uz sve ovo pokušavam da ti kažem kako znam s koliko se gorčine sećaš onih godina kad

56 smo S. i ja redovno držali kućne seminare, pogotovo metafizičke seanse. Ali nadam se da ćemo jednog dana - najbolje kad smo obojica pijani kao majke - moći da razgovaramo o tome. (Dotle mogu da ti kažem samo to da ni Simor ni ja nismo u ono vreme ni pomišljali da će od tebe postati glumac. Nesumnjivo je trebalo da pomislimo, ali nismo. Da jesmo, ubeđen sam da bi S. pokušao da preduzme nešto konstruktivno u vezi s tim. Mora da negde postoji neki poseban pripremni kurs za Nirvanu i uputstva koja je Istok namenio isključivo glumcima, i mislim da bi S. to pronašao.) Trebalo bi okončati ovaj pasus, ali ne mogu da prestanem s lamentima. Lecnućeš se od onog što sledi, ali uslediti mora. Mislim da znaš kako sam, isključivo u najboljoj nameri, posle S-ove smrti s vremena na vreme proveravao kako se držite ti i Freni. Bilo ti je osamnaest godina, i nisam preterano brinuo za tebe. Čak ni kad sam čuo od neke male tračare s jedne od mojih klasa da te u koledžu bije glas kako se povlačiš i meditiraš po čitavih deset sati, mada sam se tu ipak malo zamislio. Ali Freni je imala trinaest godina u to vreme. Međutim, jednostavno nisam mogao da se pokrenem. Plašio sam se da dođem kući. Nisam se plašio da ćete oboje u suzama zauzeti položaj preko puta mene i gađati me kompletnim izdanjem, komad po komad, Svetih knjiga Istoka Maksa Milera. (Što bi me verovatno bacilo u mazohistički zanos.) Ali jesam se plašio pitanja (mnogo više nego optužbi) koja biste mogli da mi postavite. Vrlo se dobro sećam kako sam posle sahrane pustio da prođe čitavih godinu dana pre nego što sam se uopšte vratio u Njujork. Posle toga je bilo dovoljno lako dolaziti na rođendane i praznike, i biti razumno uveren da će se pitanja

57 ograničiti na to kad ću završiti najnoviju knjigu, jesam li bio na skijanju, itd. Oboje ste čak proveli mnoge vikende ovde u poslednje dve godine, i mada smo pričali i pričali i pričali, svi smo bili složni da ne kažemo ni reči. Danas sam prvi put iskreno poželeo da progovorim. Što dublje zalazim u ovo prokleto pismo, sve više gubim hrabrost da iznesem svoje stavove. Ali kunem ti se da mi se ukazala savršeno jasna mala vizija istine (deo o jagnjećim kotletima) ovog popodneva, u trenutku kad mi je to dete saopštilo da se njeni drugari zovu Bobi i Doroti. Simor mi je jednom rekao - i to baš u gradskom autobusu - da sva prava verska izučavanja moraju dovesti do toga da zaboravimo ono što smo naučili o razlikama, iluzomim razlikama između dečaka i devojčica, životinja i kamenja, dana i noći, toplote i hladnoće. To mi je naglo sinulo pored tezge s mesom i učinilo mi se pitanjem života i smrti da brzinom od sto na sat i napišem ti pismo. O, bože, što nisam pokupio neku olovku odmah u samoposluzi umesto da se uzdam u puteve do kuće. Ali možda je i ovako dobro. Ponekad mislim da si ti oprostio S. potpunije nego bilo ko od nas. Vejker mi je jednom rekao nešto vrlo zanimljivo u vezi s tim - u stvari, ja samo papagajišem njegove reči. Rekao je da si jedino ti bio ogorčen Simorovim samoubistvom, i jedini koji si mu zaista oprostio. Mi ostali, rekao je, bili smo spolja neogorčeni, a u sebi mu nismo praštali. To je možda više nego istina. Otkud znam? Ono što pouzdano znam je da sam hteo nešto radosno i uzbudljivo da ti kažem - i to samo na jednoj strani papira, s duplim proredom - a sve je to uglavnom ili potpuno iščezlo kad sam došao kući, pa mi je preostalo samo da otaljam čitavu stvar. Da ti održim predavanje o doktoratima i

58 glumačkom životu. Kako je to smušeno, kako je komično, i kako bi se sam Simor smešio i smešio - i verovatno me ubedio, kao i sve nas, da ne treba da brinemo zbog toga. Dosta. Glumi, Zahari Martine Glase, kad god i gde god želiš, kad već osećaš da moraš, ali radi to svim srcem. Ako uradiš išta lepo na pozomici, bilo šta neizrecivo što donosi radost, bilo šta što prevazilazi puke zahteve glumačke veštine, S. i ja ćemo iznajmiti smokinge i cilindre i svečano doći iza scene s buketima zevalica. U svakom slučaju, koliko god to malo vredelo, molim te računaj na moju ljubav i podršku, bez obzira na razdaljinu. Badi Kao i uvek, apsurdan sam kad hoću da budem sveznajući, ali bi ti, ako niko drugi, mogao da ispoštuješ onaj deo mene koji je koliko-toliko bistar. Pre mnogo godina, u svojim najranijim i najbrljivijim danima nazovi-pisca, jednom sam naglas čitao neku novu priču Su i Bu Bu. Kad sam završio, Bu Bu je odsečno (ali pogledavši u Simora) rekla da je priča preterano bistra. S. je odmahnuo glavom, ozareno mi se nasmešio i rekao da hronično patim od bistrine, da je to moja drvena noga, i da je skretanje pažnje na nju krajnje neukusno. Kao kljakav prema kljakavom, dragi moj Zui, budimo nežni i ljubazni jedan prema drugom. Mnogo te voli, B.

59 Poslednja, najdonja stranica tog četiri godine starog pisma, dobila je neke mrlje u boji kordovske kože i bila pocepana na dva mesta duž prevoja. Pročitavši pismo, Zui je s izvesnom pažnjom složio stranice po redosledu. Poravnao ih je o svoja suva kolena. Namrštio se. Onda je žustro, kao da ga je čitao poslednji put u životu, strpao pismo u njegov koverat. Stavio je debeli koverat na ivicu kade i započeo malu igru s njim. Gurkao je prstom otežali koverat duž ivice kade, očigledno se trudeći da ga održi u pokretu, a da pri tom ne upadne u vodu. Posle punih pet minuta ove zabave, nezgodno je gumuo koverat, pa je morao brzo da ga uhvati. Time je igri bio kraj. Držeći spaseni koverat, zaseo je dublje u vodu i pustio da mu utonu i kolena. Minut-dva je odsutno gledao u pločice na zidu iznad donjeg dela kade, onda bacio pogled na cigaretu u otvoru za sapun, uzeo je i nekoliko puta probao da povuče dim, ali bila je ugašena. Najednom je ponovo seo uspravno, uz snažno pljuskanje vode, i opružio suvu levu ruku preko ivice kade. Rukopis otkucan pisaćom mašinom ležao je na prostirci ispred kade, licem okrenut nagore. Podigao ga je i bukvalno ukrcao u kadu. Kratko se zagledao u njega, onda ubacio svoje četiri godine staro pismo u sredinu rukopisa, tamo gde su spojnice najčvršće držale. Oslonio je zatim rukopis o svoja sad mokra kolena, samo dva-tri santimetra iznad vode, i počeo da ga lista. Kad je stigao do stranice 9, presavio ga je kao časopis i počeo da ga čita ili iščitava. Uloga Rika bila je debelo podvučena mekom olovkom.

60 Tina (turobno): O, dragi moj, dragi, dragi. Ja sam ti samo teret, zar ne? Rik: Ne govori to. Da to nikad više nisi rekla, čuješ li? Tina: Ipak je istina. Ja sam baksuz. Užasan baksuz. Da nije mene, Skot Kinkejd bi te već odavno premestio u filijalu u Buenos Airesu. Ja sam sve pokvarila. (Prilazi prozoru.) Ja sam jedna od onih malih lisica što kvare grožđe. Osećam se kao lik u stravično suptilnoj drami. A komično je što ja uopšte nisam suptilna. Ja sam ništa. Ja sam samo ja. (Okrene se.) O, Rik, Rik, bojim se. Šta se dogodilo s nama? Kao da nas više ne vidim. Tražim i tražim oko sebe, ali nigde nas nema. Uplašena sam. Ja sam uplašeno dete. (Gleda kroz prozor.) Mrzim ovu kišu. Ponekad vidim sebe kako mrtva ležim na kiši. Rik (mirno): Dušo moja draga, zar to nije citat iz Zbogom oružje 1? Tina (okreće se, besno): Gubi se odavde! Gubi se pre nego što skočim kroz ovaj prozor. Čuješ li šta ti govorim? Rik (zagrli je): Slušaj me sad. Ti divna mala budalo. Ti obožavano, detinjasto, teatralno... Zuijevo čitanje naglo prekide glas njegove majke - nametljiv, kvazi-konstruktivan - obraćajući mu se iza vrata kupatila: Zui? Jesi li još u kadi?,,da, još sam u kadi. Zašto? Htela bih da uđem na sekund. Imam nešto za tebe. U kadi sam, zaboga. Samo na sekund, molim te. Navuci zavesu.

61 Zui je bacio poslednji pogled na stranicu koju je čitao, zatim sklopio rukopis i spustio ga pored kade. Svevišnji Isuse, reče. Ponekad vidim sebe kako mrtav ležim na kiši. Najlonska zavesa za kadu, jarko-crvena sa dezenom žutih povisilica, snizilica i violinskih ključeva, bila je skupljena pri donjem delu kade, i plastičnim alkama okačena o hromiranu šipku. Zui se ispruži i povuče je duž cele kade, zaklonivši se od pogleda.,,u redu. Isuse. Uđi kad si zapela, reče. U njegovom glasu nije se osećao neki glumački manirizam, ali je preterano podrhtavao; neumoljivo se dizao kad se nije trudio da ga kontroliše. Pre mnogo godina, dok je još kao mali učestvovao u emisiji,,to je pametno dete, stalno su mu govorili da se drži dalje od mikrofona. Vrata se otvoriše i gđa Glas, osrednje punija žena s mrežicom za kosu na glavi, ušla je u kupatilo. Uvek je bilo vrlo teško odrediti njene godine, ali nikad teže nego kad ima mrežicu na glavi. Njeni ulasci u prostorije bili su obično verbalni koliko i fizički.,,ne znam kako možeš toliko da sediš u kadi. Munjevito je zatvorila vrata za sobom, kao neko ko već godinama vodi beskrajan rat braneći svoje potomstvo od promaje posle kupanja. To nije čak ni zdravo, rekla je. Znaš li koliko si već u toj kadi? Tačno četrdeset i pet...,,ne govori mi! Molim te, ne govori mi, Besi. Kako to misliš da ti ne govorim? Baš to što sam rekao. Ostavi mi iluziju da nisi stajala napolju i brojala minute koje sam... Niko nije brojao nikakve minute, mladiću, reče gđa Glas. Bila je već u poslu. U kupatilo je unela duguljasti paketić umotan u belu hartiju i vezan zlatnom

62 trakom. Izgledalo je kao da je u njemu predmet veličine Houpovog dijamanta ili priključka za irigator. Gđa Glas je zažmirila gledajući ga, i prstima potegla traku. Kako čvor nije popustio, prinela ga je zubima. Na sebi je imala uobičajenu kućnu haljinu - koju je njen sin Badi (pisac i, prema tome, kako nam je rekao niko drugi nego Kafka, neprijatan čovek) nazvao njenom uniformom koja nagoveštava smrt. To je manje-više bio prastari ponoćnoplavi japanski kimono koji je preko dana skoro uvek nosila po kući. Zahvaljujući mnogobrojnim naborima okultnog izgleda, služio je i kao ostava za pribor teškog pušača i majstora-amatera; u dva naknadno dodata džepa sa strane obično su bile dvetri pakle cigareta, nekoliko kartončića šibica, šrafciger, čekić za izvlačenje eksera, skautski nož koji je nekad pripadao jednom od njenih sinova, jedna ili dve emajlirane ručke za slavinu, plus čitava zbirka šrafova, eksera, šarki i točkića za nožice na nameštaju - tako da je gđa Glas tiho zveckala dok se kreće po svom prostranom stanu. Već deset ili više godina obe njene kćerke često su, mada bezuspešno, kovale zavere kako da bace taj veteranski kimono. (Njena udata kćerka, Bu Bu, pomenula je da bi ga možda trebalo dokrajčiti nekim tupim predmetom pre nego što ode u kantu.) Ma koliko orijentalno dizajniran, taj kimono ni najmanje nije umanjivao jedinstven, upečatljiv utisak koji je gđa Glas, chez elle, ostavljala na određeni tip posmatrača. Glasovi su živeli u staroj, ali ni najmanje neotmenoj stambenoj zgradi u bloku između Sedamdesete i Osamdesete istočne ulice, gde su možda dve trećine postarijih stanarki nosile bundu, i koje ste, kad u vedra prepodneva radnih dana izađu iz zgrade, mogli da zamislite kako

63 nakon pola sata ulaze i izlaze iz liftova kod Lorda i Tejlora, Saksa ili Bonvit Telera. U toj izrazito menhetenskoj sredini, gđa Glas je (s nepobitno pubertetskog stanovišta) bila prilično osvežavajući tm u oku. Kao prvo, izgledala je kao da nikada, baš nikada ne izlazi iz kuće, ali ukoliko ipak izađe, onda će biti ogmuta crnim šalom i uputiće se u pravcu ulice O Konel, da zatraži telo jednog od svojih poluirskih, polujevrejskih sinova, koga su, nekom administrativnom greškom, ubili Blek-en-Tens. iii Iznenada, Zui se javio podozrivim glasom: Majko? Šta uopšte radiš tamo? Gđa Glas je već otvorila paketić, i sad stajala čitajući sitna slova na poleđini kartonske kutijice od paste za zube. Ćuti, molim te, rekla je, pomalo odsutno. Prišla je ormariću s lekovima koji je bio pričvršćen na zid iznad lavaboa. Otvorila je vratanca sa ogledalom i bacila pogled na pretrpane police - ili, bolje rečeno, stručno ih odmerila okom posvećene baštovanke kućne apoteke. Pred njom se u raskošno bujnim lejama pružalo, da se tako izrazimo, obilje zlatnih farmaceutskih plodova, kao i nekoliko tehnički manje odredivih koještarija. Na policama je bio jod, živin hromat, vitaminske kapsule, voštani konac za čišćenje zuba, aspirin, anacin, buferin, argirol, masterol, ekslaks, magnezijumovo mleko, soli za jetru, aspergam, dva žileta marke Žilet i jedan marke Šik, dve tube kreme za brijanje, jedna savijena polupocepana fotografija debele crno-bele mačke koja spava na ogradi neke verande, tri češlja, dve četke za kosu, bočica Vajldrutovog briljantina, bočica Fičove vodice protiv peruti, mala kutija bez nalepnice sa glicerinskim čepićima, Viksove

64 kapi za nos, Viksova mast, šest toaletnih sapuna, tri iskorišćene karte za muzičku komediju (Zovi me gospodin) iz 1946, tuba pomade za depilaciju, kutija Klineksovih papimih maramica, dve morske školjke, nekoliko različitih komada naizgled upotrebljenog šmirgl-papira, dve teglice krema za skidanje šminke, tri para makazica, turpijica za nokte, jedan providan plavi kliker (poznat među klikerašima, bar onim iz dvadesetih godina, kao vodenac ), krem za skupljanje proširenih pora, jedna pinceta, okvir za zlatni ženski ručni sat bez kaiša, kutija sode bikarbone, prsten devojačkog intemata s oštećenim oniksom, bočica Stopete - i, verovali ili ne, još mnogo drugih stvari. Gđa Glas je žustro uzela neki predmet s najdonje police i bacila ga u korpu za otpatke, gde je pao uz prigušen metalni zvuk. Staviću ti ovde tu novu pastu za zube koju svi toliko hvale, objavila je i, ne okrenuvši se, prešla s reči na delo. Volela bih da baciš taj sumanuti prašak. Skinuće ti svu tu prekrasnu gleđ sa zuba. Imaš divne zube. Ako ništa drugo, mogao bi da povedeš računa...,,ko to kaže? Iza zavese se začuo šum uzburkane vode u kadi.,,ko dođavola kaže da će mi skinuti svu tu prekrasnu gleđ sa zuba?,,ja kažem. Gđa Glas je bacila poslednji kritički pogled na svoju baštu. Molim te da je upotrebiš. Ispruženim prstima je ovlaš ćušnula neotvorenu kutiju soli za jetru, da je poravna sa ostalim zimzelenima, a onda zatvorila vratanca. Pustila je hladnu vodu u lavabo. Baš bih volela da znam ko to pere ruke a onda ne opere lavabo, strogo je rekla. Ovo je navodno porodica u kojoj su svi odrasli. Pojačala je mlaz vode i jednom rukom brzo i temeljno oprala lavabo. Pretpostavljam da

65 još nisi razgovarao sa sestricom, rekla je i okrenula se prema zavesi.,,ne, još nisam razgovarao sa sestricom. Kako bi bilo da sad nestaneš odavde? Zašto nisi? upita gđa Glas. Mislim da to nije lepo, Zui. Mislim da to uopšte nije lepo od tebe. A posebno sam te molila da vidiš ima li nešto... Kao prvo, Besi, ustao sam tek pre sat vremena. A drugo, sinoć sam razgovarao puna dva sata s njom, i mislim da ona danas najiskrenije ne želi da razgovara s bilo kim od nas. A treće, ako ne izađeš iz kupatila, zapaliću ovaj užas od zavese. Najozbiljnije ti govorim. Negde usred ove tri ubedljive tačke, gđa Glas je prestala da sluša i sela. Ponekad bih takoreći ubila Badija što nema telefon, rekla je.,,to je tako besmisleno. Kako jedan odrastao čovek uopšte može tako da živi - bez telefona, bez ičega? Niko ne namerava da remeti njegov mir, ako je to ono što on želi, ali ja zaista mislim da nije neophodno da živi kao pustinjak. Ljutito se pomerila na stolici i prekrstila noge. Nije čak ni bezbedno, pobogu! Šta da slomi nogu ili nešto. Čak tamo u tim šumama. Stalno brinem zbog toga. Brineš, a? Zašto ti ustvari brineš? Da ne slomi nogu ili što nema telefon kad ti ustreba? Brinem zbog obe stvari, mladiću, ako te baš zanima. Dobro onda nemoj. Nemoj da gubiš vreme. Glupa si, Besi. Zašto si tako glupa? Pa ti poznaješ Badija. Kad bi se našao dvadeset milja duboko u šumi, s obe slomljene noge i sa prokletom strelom u leđima, dopuzao bi natrag do svoje pećine samo da se uveri nije li se

66 možda neko ušunjao da isproba njegove kaljače. Iza zavese se začuo njegov kratak i prijatan, mada pomalo demonski grohot. Veruj mi na reč. Suviše mu je stalo do njegovog prokletog mira da bi umro u bilo kakvoj šumi. Niko ne govori o umiranju, rekla je gđa Glas. Bez ikakve potrebe namestila je malo mrežicu na glavi. Već celo bogovetno jutro pokušavam da dobijem one ljude što žive negde u njegovom kraju. Uopšte se ne javljaju. To je da poludiš kad ne možeš da dopreš do njega. Koliko sam ga puta molila da odjavi taj glupi telefon iz svoje i Simorove bivše sobe. To nije čak ni normalno. Kad se zbilja nešto dogodi i neko mu zatreba... To je da poludiš. Sinoć sam pokušala dvaput i valjda četiri puta... O kakvom to ludilu pričaš? Pre svega, zašto bi neki nepoznati ljudi u njegovom kraju čekali kad ćemo da se javimo? Niko ne kaže da neko treba da čeka kad ćemo da se javimo, Zui. Ne budi tako drzak, molim te. Ako baš hoćeš da znaš, jako sam zabrinuta zbog tog deteta. I mislim da bi Badiju trebalo ispričati čitavu stvar. Znaš, mislim da mi on nikad ne bi oprostio ako ga ne bih na vreme obavestila kad se ovako nešto desi.,,u redu onda! Zašto ne zoveš koledž umesto što mu gnjaviš susede? U ovo doba dana ionako nije u svojoj rupi - to ti je valjda poznato. Ljubazno te molim da malo obuzdaš glasne žice, mladiću. Niko nije gluv. I da znaš, pozvala sam koledž. Iz iskustva mi je poznato da to ničemu ne vodi. Oni samo ostave poruke na njegov pisaći sto, a ja mislim da

67 on ionako nikad i ne zaviruje u kancelariju. Gđa Glas se, ne ustajući, iznenada nagnula napred, pružila ruku i uzela nešto s vrha pletene korpe za prljavi veš. Imaš li neku krpu za kupanje tamo? upitala je. Kaže se rukavica, a ne krpa za kupanje, i dođavola, Besi, želim da ostanem sam u kupatilu. To mi je jedina želja. Da sam želeo da mi ovamo nagmu sve debele irske ruže u prolazu, onda bih to i rekao. Hajde sad. Izađi.,,Zui, strpljivo reče gđa Glas. Držim čistu krpu za kupanje u ruci. Treba li ti ili ti ne treba? Samo da ili ne, molim te. O, bože! Da. Da. Da. Više od svega na svetu. Baci je ovamo. Neću da je bacim tamo, dodaću ti je. U ovoj porodici uvek se sve baca. Gđa Glas ustade, napravi tri koraka do zavese i pričeka da se pojavi ruka bez tela i uzme rukavicu za kupanje.,,do neba ti hvala. A sad se čisti odavde, molim te. Izgubio sam već pet kila. Nije ni čudo! Sediš u toj kadi dok bukvalno ne poplaviš, a onda... Šta je ovo? S neizmernim interesovanjem sagla se i uzela rukopis koji je Zui čitao pre nego što je ušla u kupatilo.,,to je ta nova drama koju je poslao gospodin LeSaž? upita.,,na podu? Nije dobila odgovor. Kao da je Eva upitala Kaina da li to njegova lepa nova motika leži napolju na kiši. Prekrasno mesto za jedan rukopis, nema šta. Prenela je rukopis do prozora i pažljivo ga stavila na radijator. Zagledala se u njega kao da proverava da li se ovlažio. Roletna je bila spuštena - Zui je svoje čitanje u kadi

68 obavio pri svetlosti tri sijalice na plafonu - ali tračak dnevnog svetla probio se ispod roletne na naslovnu stranicu rukopisa. Gđa Glas je nakrivila glavu da bolje pročita naslov, a istovremeno iz džepa svog kimona izvadila paklo dugačkih cigareta. Srce je jesenji lovac, naglas je pročitala. Neobičan naslov. Odgovor iza zavese nije usledio odmah, ali zato razdragano: Šta si rekla? Kakav je naslov? Gđa Glas je već bila na oprezu. Povukla se i ponovo sela, s upaljenom cigaretom u ruci. Neobičan, rekla sam. Nisam rekla da je divan ili nešto, zato molim te... Aaa, tu smo znači. Čovek mora ujutru prilično rano da ustane ako hoće da od tebe nešto sakrije, mala moja Besi. Znaš li ti šta je tvoje srce? Da li bi volela da čuješ šta je tvoje srce? Tvoje srce, Besi, je jesenja garaža. Šta kažeš za taj naslov, a? Bože, toliki ljudi - toliki neobavešteni ljudi - misle da su Simor i Badi jedini pisci u ovoj familiji. Kad bolje razmislim, kad malo sednem i razmislim o senzibilnoj prozi i garažama, odbacujem svaki dan svog... Dobro, dobro, mladiću, reče gđa Glas. Kakav god bio njen ukus kad je reč o naslovima televizijskih drama, ili njen opšti smisao za estetiku, u očima joj blesnu iskra - samo iskra, ali ipak iskra - znalačkog, mada i nastranog uživanja u izazivačkom stilu njenog najmlađeg i jedinog lepog sina. Na delić sekunde izgubio se izraz sveopšteg umora i vidne brige koji joj je bio na licu otkako je ušla u kupatilo. Međutim, odmah se vratila u defanzivu. Šta fali tom naslovu? On jeste neobičan.

69 Ti! Ti misliš da ništa na ovom svetu nije neobično ili lepo! Nisam te još nikad čula... Šta? Ko to misli? Šta ja to tačno mislim da nije lepo? Iza zavese se začulo tiho talasanje vode, kao da se odjednom zaigrao neki obestan delfm. Slušaj, Debela, baš me briga šta misliš o mojoj rasnoj pripadnosti, ubeđenjima ili veri, ali ne govori mi da sam neosetljiv na lepotu. To je moja Ahilova peta, ne zaboravi takve stvari. Meni je sve lepo. Pokaži mi ružičasti zalaz sunca i ja sam gotov. Bilo šta. Petra Pana. Kad se daje Petar Pan, pretvorim se u prokletu poplavu suza pre nego što se zavesa uopšte digne. I ti se usuđuješ da mi kažeš kako sam...,,ma ućuti više, odsutno reče gđa Glas. Duboko je uzdahnula. A onda, s nervoznim izrazom na licu, snažno je povukla dim iz cigarete i, ispuštajući ga kroz nos, rekla - ili, bolje reći, iz nje je provalilo: O, da mi je znati šta da radim sa tim detetom! Opet je duboko uzdahnula. Totalno sam na ivici. Uputila je rentgenski pogled ka zavesi oko kade. Niko od vas nije mi ni od kakve pomoći. Baš niko! Tvoj otac ne voli čak ni da govori o ovakvim stvarima. To ti je već poznato! I on je zabrinut, naravno - vidim mu to na licu - ali jednostavno ne želi da se suoči ni sa čim. Usta gđe Glas se stisnuše.,nikad se ni sa čim nije suočio otkako ga znam. On misli da će sve neuobičajeno ili neprijatno jednostavno nestati čim uključi radio i neki dripac zapeva. Iza zavese se začuo bučan smeh nevidljivog Zuia. Taj smeh se jedva razlikovao od njegovog uobičajenog grohota, ali je ipak bilo razlike.

70 ,,Da, takav je on! ozbiljno je insistirala gđa Glas. Pomerila se napred na stolici. Hoćeš li da ti kažem šta stvarno mislim? upitala je.,,hoćeš? Besi. Molim te. Ionako ćeš mi reći, čemu onda...,,ja stvarno mislim - a ovo ti najozbiljnije kažem - stvarno mislim da se on neprekidno nada da će sve vas decu ponovo čuti na radiju. Najozbiljnije ti kažem. Gđa Glas opet duboko uzdahnu. Kad god tvoj otac uključi radio, stvarno mislim kako očekuje da će naići na emisiju To je pametno dete i čuti sve vas decu, jedno po jedno, kako ponovo odgovarate na pitanja. Stisla je usne i nesvesno zastala, da pojača utisak. I tu mislim na sve vas, rekla je i najednom se malo uspravila. Što znači i na Simora i Volta. Povukla je kratak, ali ogroman dim iz cigarete.,,on totalno živi u prošlosti. Ali totalno. Čak jedva da uopšte gleda televiziju, osim ako si ti na programu. I ne smej se, Zui. To nije smešno.,,ko se uopšte smeje? Ali to je istina! On pojma nema da se sa Freni nešto ozbilino dešava. Poima nema! Sinoć, odmah posle vesti u jedanaest, znaš li šta me pitao? Šta mislim, da li bi Freni možda htela mandarinu! To dete leži tamo i satima se ubija od plača ako joj samo kažeš bu! i bog bi ga znao šta to u sebi bunca, a tvoj se otac pita da li bi htela mandarinu. Došlo mi da ga ubijem. Kad sledeći put... Gđa Glas je ućutala. Zagledala se u zavesu. Šta je toliko smešno? upita. Ništa. Baš ništa. Ja volim mandarine. U redu, ko ti još nije ni od kakve pomoći? Ja. Les. Badi. Ko još? Izjadaj se, Besi. Nemoj da se ustručavaš. To je glavni

71 problem u našoj familiji - svi smo suviše zatvoreni, samo ćutimo. Nisi preterano duhovit, mladiću, reče gda Glas. Predahnula je da gume čuperak kose pod lastiš svoje mrežice. O, kako bih volela da dobijem Badija na taj glupi telefon. On je jedina osoba koja bi trebalo da nešto zna o ovoj nemogućoj situaciji. Zamislila se, vidno ogorčena. Nevolja nikad ne dolazi sama. Otresla je pepeo cigarete u skupljeni dlan leve ruke. Bu Bu se neće vratiti do desetog. Vejkeru ne bih smela ni da pričam o tome, čak i kad bih znala kako da ga ulovim. Nikad u životu nisam videla takvu porodicu. Najozbiljnije. Svi ste navodno jako inteligentni i sve, sva deca, ali niko od vas nije ni od kakve pomoći kad zagusti. Niko od vas. Već mi je pomalo muka od... Šta ti je tu gusto, zaboga? Šta je zagustilo? Šta bi uopšte htela da uradimo, Besi? Da odemo kod Freni i živimo njen život umesto nje? Prekini više! Niko nije rekao da bi neko morao da živi njen iivofumesto nje. Volela bih samo da neko ode u tu dnevnu sobu i otkrije o čemu se radi, eto šta bih volela. Volela bih samo da znam kad to dete namerava da se vrati u koledž i završi godinu. Volela bih da znam kad namerava da u sebe unese nešto iole hranljivo. Otkako se u subotu uveče vratila kući, nije bukvalno ništa stavila u usta - ali ništa! Pokušala sam - nema ni pola sata - da je nagovorim da uzme šolju pileće supe. Popila je tačno dva gutljaja i ništa više. Povratila je bukvalno sve što sam joj juče dala da pojede. Njen glas je ućutao tek toliko da se ponovo javi. Rekla je da će možda kasnije pojesti sendvič sa sirom. Ali šta znači taj sendvič sa sirom? Koliko sam shvatila, ona je bukvalno

72 ceo semestar živela na sendvičima sa sirom i koka-koli. Zar time danas hrane mlade devojke po koledžima? Znam samo jedno. Ja sigurno neću hraniti devojku koja je tako iznemogla kao to dete, hranom koja nije čak ni...,,to je to! Ili pileća supa ili ništa. Samo strogo. Kad je već rešila da ima nervni slom, onda se bar pobrinimo da ga ne uživa na miru.,,ne budi tako drzak, mladiću - o, taj tvoj jezik! Ako baš hoćeš da znaš, uopšte nije isključeno da hrana koju to dete unosi u sebe ima i te kakve veze sa čitavom nemogućom situacijom. Još dok je bila mala, neko je uvek morao da joj sedi na glavi kako bi bar pipnula povrće ili bilo šta od onog što je dobro za nju. Ne možeš beskonačno zloupotrebljavati svoje telo, godinu za godinom - šta god ti mislio o tome. Apsolutno si u pravu. Apsolutno u pravu. Neverovatno kako odmah pogađaš u srž problema. Sav sam se naježio... Isuse, kako me inspirišeš. Stvarno me rasturaš, Besi. Znaš li šta si uradila? Shvataš li šta si uradila? Ti si čitavoj stvari dala svež, nov, biblijski vid. U koledžu sam pisao četiri sastava o Raspeću - ustvari pet - i svaki me izludeo, jer sam osećao da mu nešto nedostaje. Sad znam što je to. Sad mi je sve jasno. Sad vidim Hrista u totalno drugom svetlu. Njegov nezdravi fanatizam. Njegovu grubost prema onim finim, trezvenim, konzervativnim Farizejima što uredno plaćaju porez. O, kako je to uzbudljivo! Ti si na svoj jednostavan, neposredan, zadrti način, Besi, formulisala ključ za razumevanje čitavog Novog zaveta. Pogrešna ishrana. Hrist je živeo od sendviča sa sirom i koka-kole. Prema onom što znamo, verovatno je nahranio i mno...

73 Dosta više, prekide ga gđa Glas, tihim, ali pretećim glasom. O, kako bih ti nabila krpu u ta tvoja usta! Nije valjda. Ali ja samo pokušavam da održim pristojan kupatilski razgovor." Baš si duhovit. O, kako si duhovit! Vidiš, mladiću, ja slučajno ne vidim tvoju sestricu baš u identičnom svetlu u kojem vidim Gospoda. Možda sam čudna, ali šta ću. I slučajno ne vidim kako se uopšte može porediti Gospod i jedna jadna, premorena devojčica iz koledža koja čita previše religioznih knjiga i ne znam šta! Ti svakako poznaješ svoju sestru isto tako dobro kao i ja - ili bi bar trebalo da je tako. Ona je užasno prijemčiva na ovo ili ono, i oduvek je bila takva, a ti to odlično znaš! U kupatilu je za trenutak bilo neobično tiho. Majko? Sediš li još tu? Neki stravičan osećaj govori mi da sediš i pušiš bar pet cigareta odjednom. Jesam li u pravu? Pričekao je. Ali gđa Glas nije odgovorila. Neću da sediš tamo, Besi. Hteo bih da izađem iz proklete kade... Besi? Čuješ li me? Čujem te, čujem, reče gđa Glas. Preko lica joj je prešao novi talas zabrinutosti. Nervozno se ispravila na stolici. Odnela je onog blentavog Blumberga da spava s njom na kauču. To nije čak ni zdravo. Snažno je uzdahnula. Već nekoliko minuta držala je pepeo od cigarete u skupljenom dlanu leve ruke. Ne dižući se sasvim sa stolice, istresla ga je u korpu za otpatke. Ne znam šta bi trebalo da uradim, izjavi. Jednostavno ne znam, i gotovo. Cela je kuća izvmuta naopako. Moleri su skoro gotovi s njenom sobom, i posle ručka bi da odmah

74 pređu u dnevnu sobu. Ne znam da li da je budim, šta da radim. Ona skoro uopšte nije spavala. Jednostavno nisam više pametna. Znaš li koliko već ima otkako mi je poslednji put omogućeno da dovedem molere u ovaj stan? Gotovo dvade... Moleri! A, sad mi je sinulo. Totalno sam zaboravio na molere. Slušaj, zašto ih nisi dovela ovamo? Ima mesta koliko god hoćeš. Šta će uopšte misliti o meni, kakav sam ja domaćin kad ih ne zovem u kupatilo dok se... Ućuti sad malo, mladiću. Razmišljam. Kao na zapovest, Zui je naglo aktivirao rukavicu za kupanje. Jedva čujno trljanje je nakratko bio jedini zvuk koji se čuo u kupatilu. Gđa Glas, koja je sedela dva-tri metra od zavese, zagledala se preko popločanog poda u plavu prostirku ispred kade. Cigareta koju je držala vrhovima dva prsta desne ruke, dogorela je do poslednjeg santimetra. Način na koji ju je držala bukvalno je slao u neku vrstu literamog pakla onaj prvi, snažan (i dalje nimalo oslabljen) utisak da su joj ramena ogmuta nevidljivim dablinskim šalom. Prsti su joj bili ne samo izuzetno dugi i lepo oblikovani - kakvi se, krajnje uopšteno govoreći, ne bi očekivali kod jedne osrednje punije žene - već ih je odlikovalo i izvesno kraljevsko podrhtavanje; ruke svrgnute balkanske kraljice ili nekadašnje omiljene dvorske kurtizane mogle su da podrhtavaju na tako elegantan način. A to nije bila jedina protivrečnost motivu crnog dablinskog šala. Postojao je momenat iznenađenja pri pogledu na noge Besi Glas, koje su, po svim merilima, bile savršene. To su bile noge nekad nadaleko poznate lepotice, igračice u varijeteu, igračice izuzetno lakih pokreta. Sada su, dok je sedela

75 gledajući u prostirku, bile prekrštene, leva preko desne, a iznošena papuča od belog frotira izgledala je kao da će svakog trenutka spasti s prebačene noge. Stopala su joj bila neobično mala, gležnjevi još uvek tanki i, što je možda najčudnije, listovi su joj bili čvrsti, i na njima očigledno nikad nije bilo proširenih vena. Uzdah, mnogo dublji od običnog - koji kao da je bio deo same životne snage - najednom je dopro iz grudi gđe Glas. Ustala je sa cigaretom do lavaboa, pustila hladnu vodu na nju, bacila opušak u korpu za otpatke i ponovo sela. Zanesenost u koju je utonula ostala je nepomućena, kao da nije ni ustala sa stolice.,,za tri sekunde izlazim odavde, Besi! Pošteno te opominjem. Nemoj da kvarimo gostoprimstvo. Gđa Glas, koja se ponovo zagledala u plavu prostirku, odsutno je klimnula glavom na tu poštenu opomenu. Da je u tom trenutku (što ne pominjemo uzgred) Zui video njeno lice, pogotovo oči, možda bi osetio snažnu potrebu, prolaznu ili ne, da opozove, preokrene ili izmeni veći deo svog udela u njihovom razgovoru - da ga ublaži, smekša. A opet, možda i ne bi. Vrlo je teško bilo, godine, pročitati nešto jasno i pouzdano s lica gđe Glas, pogotovo iz njenih ogromnih plavih očiju. Dok su nekad, do pre nekoliko godina, same njene oči mogle da otkriju (ljudima ili prostirkama) da su dvojica njenih sinova mrtvi, jedan zato što je izvršio samoubistvo (njen ljubimac, njen najsloženije obdaren, njen najnežniji sin), a drugi zato što je poginuo u Drugom svetskom ratu (njen jedini zaista veseli sin) - dok su nekad same oči Besi Glas bile dovoljne da saopšte ove činjenice, tako rečito i s naizgled takvom ljubavlju za detalje, da ni njen muž, niti ma koje od

76 njene preživele odrasle dece nisu mogli da pogledaju u njih, a kamoli da izdrže njihov pogled, sada je, godine, bila sposobna da upotrebi isti taj strašni keltski dar da bi saopštila, obično na kućnom pragu, kako novi dostavljač nije na vreme doneo jagnjeći but za večeru, ili kako je brak neke beznačajne holivudske starlete u ozbiljnoj krizi. Naglo je pripalila novu dugačku cigaretu, povukla dim, zatim ustala, izbacivši ga. Odmah se vraćam, rekla je. Ta izjava je zazvučala nevino, kao neko obećanje.,,i molim te stani na prostirku kad izlaziš iz kade, dodala je. Zato je tu. Izašla je iz kupatila, čvrsto zatvorivši vrata za sobom. Bilo je kao da je Kvin Meri, pošto je danima stajala na pomoćnom doku, upravo isplovila iz, recimo, Volden Ponda, isto tako iznenadno i neobično kao što je i uplovila. Iza zavese, Zui je na nekoliko sekundi zatvorio oči, kao da se njegov mali brodić opasno nagnuo na bok u njenoj brazdi. Onda je uklonio zavesu i zagledao se u zatvorena vrata. Njegov dugi pogled nije odavao baš preveliko olakšanje. Više od svega, i ne toliko paradoksalno, to je bio pogled čoveka koji voli mir, i kome, kada je taj mir narušen, nije baš pravo što je uljez jednostavno ustao i otišao, tek tako, kao da ništa nije bilo. Nije prošlo ni pet minuta kad je Zui, mokre ali očešljane kose, stao bos ispred lavaboa, u tamnosivom donjem delu trenerke od gabardena, s peškirom za lice preko golih ramena. Ritual pred brijanje bio je već

77 obavljen. Roletna na prozoru bila je upola podignuta; vrata kupatila odškrinuta da izađe para i razbistre se ogledala; cigareta pripaljena, dim povučen, a ona stavljena nadohvat ruke, na policu od mutnog stakla ispod ogledala na ormariću s lekovima. Zui je istisnuo krem za brijanje na vrh četkice. Ostavio je tubu s kremom, ne zatvorivši je, negde na lavabou. Dlanom je škripeći prešao tamo-amo preko ogledala na ormariću da ga odmagli. Onda je počeo da sapunja lice. Njegova tehnika bila je pri tom dosta neuobičajena, mada po duhu identična s načinom na koji se brijao. Naime, iako je gledao u ogledalo dok nanosi krem, nije pogledom pratio četkicu, već je umesto toga gledao pravo u svoje oči, kao da su one neutralna teritorija, ničija zemlja u jednom privatnom ratu protiv narcizma, protiv koga se bori već od svoje sedme ili osme godine. Sada, u dvadeset i petoj, to malo ratno lukavstvo postalo je uglavnom refleksna radnja, kao kad iskusni igrač bezbola na terenu lupka palicom po kramponima svojih kopački, bez obzira da li je to potrebno ili ne. Isto tako, kad se nekoliko minula pre toga češljao, gotovo da nije ni gledao u ogledalo. A još ranije se obrisao pred velikim ogledalom, ne bacivši ni jedan jedini pogled na njega. Tek što je nasapunjao lice, kad se u ogledalu najednom pojavila njegova majka. Stajala je na pragu, ni inetar iza njega, s jednom rukom na kvaki - slika i prilika prividnog ustručavanja da još jednom uđe u kupatilo. O, kakvo ljupko i prijatno iznenađenje! reče Zui u ogledalo. Uđi, uđi. Bučno se nasmejao, a onda otvorio ormarić i izvadio brijač.

78 Gđa Glas je zamišljeno prišla.,,zui... rekla je. Razmišljala sam. Njeno uobičajeno mesto bilo je baš sa leve strane Zuija. Sagla se da sedne,,,ne sedaj! Dozvoli da te se nagledam, reče Zui. Izlaženje iz kade, oblačenje pantalona i češljanje kose očigledno mu je popravilo raspoloženje. Nemamo baš često posetioce u našoj maloj kapelici, pa kad navrate, trudimo se im bude kao... Smiri se malo, odlučno reče gđa Glas. Sela je i prekrstila noge. Razmišljala sam. Šta misliš, ima li ikakve svrhe da potražimo Vejkera? Ja lično ne verajem, ali šta ti misliš? Po meni, tom detetu treba dobar psihijatar, a ne sveštenik ili ne znam ko, ali možda grešim. O, ne. Ne, ne. Ne grešiš. Ne sećam se da si ikad pogrešila, Besi. Tvoje činjenice su uvek neistinite ili preterane, ali ti nikad ne grešiš - ne, ne. Razdragano, Zui pokvasi brijač i poče da se brije. Zui, lepo te pitam - i prestani više sa tim zavitlavanjem, molim te. Misliš li ili ne misliš da bi trebalo da potražim Vejkera? Mogla bih da zovnem onog biskupa Penšoa, ili kako se već zove, i on bi verovatno mogao da mi kaže gde bar da mu pošaljem telegram, ako je još na nekom suludom brodu. Gđa Glas je pružila ruku i privukla metalnu korpu za otpatke kao pepeljaru za upaljenu cigaretu s kojom je ušla u kupatilo. Pitala sam Freni da li bi volela da popriča telefonom s njim. Samo ako ga nađem. Zui je kratko isprao brijač.,,i šta je ona rekla? upita. Gđa Glas se pomeri na stolici, s malo

79 izbegavajućim pokretom udesno. Rekla je da ne želi da razgovara ni sa kim.,,ah. Ali mi znamo bolje, zar ne? Nećemo olako prihvatiti jedan tako određen odgovor, zar ne? Ako baš hoćeš da znas, mladiću, ja danas ne nameravam da prihvatim nikakav odgovor ma koje vrste od tog deteta, reče gđa Glas, živnuvši. Onda se obrati Zuijevom nasapunjanom profilu. Kad neka mlada devojka već četrdeset i osam sati leži i plače u sobi, i mrmlja nešto sebi u bradu, od nje ne tražiš nikakve odgovore." Zui je, bez komentara, nastavio brijanje. Odgovori mi, molim te. Misliš li ili ne misliš da bi trebalo da potražim Vejkera? Bojim se, iskreno ti kažem. Toliko je emotivan, bio on sveštenik ili ne. Ako Vejkeru kažeš da se sprema kiša, oči su mu već pune suza. Zui je podelio svoje veselje ovom primedbom sa odrazom svojih očiju u ogledalu. Ima još nade za tebe, Besi, reče.,,pa dobro, ako već ne mogu da dobijem Badija telefonom, a čak ni ti nećeš da pomogneš, moraću sama nešto da preduzmem, reče gđa Glas. Izgledajući krajnje zabrinuto, sedela je neko vreme i pušila. Onda je produžila:,,da je nešto strogo katoličko ili slično, možda bih i sama mogla da joj pomognem. Nisam baš sve zaboravila. Ali nijedno od vas dece nije odgajano u katoličkom duhu, i ja zaista ne znam... Zui je prekide.,,ti grešiš, reče, okrenuvši nasapunjano lice prema njoj. Grešiš. Potpuno si omašila. Već sam ti sinoć rekao. To sa Freni nema

80 nikakve veze s religijom. Isprao je brijač i nastavio brijanje. Veruj mi na reč. Gđa Glas je dugo i upomo gledala u njegov profil, kao da će još nešto da joj kaže, ali to je izostalo. Na kraju uzdahnu i reče: Mislim da bih se privremeno čak i zadovoljila kad bih mogla da sklonim onog odvratnog Blumberga s kauča. To nije čak ni zdravo. Povukla je dim. Osim toga, ne znam šta da radim s molerima. Sad su manje-više gotovi s njenom sobom, pa će navaliti da pređu u dnevnu sobu. Znaš, jedini ja u ovoj porodici nemam nikakve probleme, reče Zui.,A znaš li zašto? Kad god sam nešto neraspoložen ili sam zbunjen, šta uradim - samo zovnem par ljudi da me posete u kupatilu i eto - mi tu lepo raščistimo sve probleme. Činilo se da je gđa Glas na putu da se zabavi Zuijevim načinom rešavanja problema, ali bio je dan kad joj nije ni do kakve zabave. Gledala je za trenutak u njega, a onda joj se, postepeno, javio nov izraz u očima - dovitljiv, prepreden i pomalo očajnički. Znaš, nisam ja tako glupa kao što ti možda misliš, mladiću, reče. Svi ste vi tako zatvoreni, sva moja deca. Ako baš hoćeš da znaš, slučajno sam mnogo više upućena u ono što se krije iza svega ovog nego što ti misliš. Da naglasi ovu izjavu, stisnula je usne i odstranila neke nepostojeće trunke duvana s krila svog kimona. Osim toga, slučajno mi je poznato da je ona mala knjižica koju je juče nosila po čitavoj kući osnovni faktor čitave ove priče. Zui se okrete i pogleda je. Smeškao se. Kako si to otkrila? reče.

81 Nije bitno kako sam to otkrila, reče gđa Glas. Ali ako si baš zapeo, Lejn je zvao nekoliko puta. Strašnojs zabrinut zbog Freni. Zui isplaknu brijač.,,ko ti je sad taj Lejn? upita. To je nesumnjivo bilo pitanje jednog još uvek vrlo mladog čoveka, koji tu i lamo nije sklon da prizna kako su mu poznata imena nckih ljudi. Znaš ti vrlo dobro ko je to, mladiću, značajno reče gđa Glas. Lejn Kotel. To je Frenin drugar, koji je ick godinu dana s njom. Video si ga bar pet-šest puta koliko je meai poznato, i zato nemoj da se praviš da ne znaš ko je. Zui prasnu u grohotan smeh, kao da iskreno uživa u tome što je otkriveno neko prenemaganje, makar i njegovo. Nastavio je da se brije, i dalje razdragan. Kaže sc Frenin dečko, reče,,,a ne njen drugar. Zašto si tako zaostala, Besi? Zašto? A? Nije važno zašto sam tako zaostala. Možda će te zanimati da je već pet-šest puta zvao otkako se Freni vratila kući - od toga dvaput danas ujutro pre nego što si uopšte ustao. Bio je jako zlatan, i strašno je zabrinut za Freni.,,A ne kao neki koje znamo, je l? Dobro, ne bih voleo da ti razbijem iluzije, ali sedeo sam oko sat vremena s njim i uopšte nije zlatan. On je šarmer i folirant. Uzgred, neko je ovde brijao pazuha ili svoje proklete noge mojim brijačem. Ili mu je pao. Gomji deo je sasvim... Niko nije dirao tvoj brijač, mladiću. Zašto je on Sarmer i folirant, ako smem da pitam?

82 Zašto? Zato što je takav i gotovo. Možda zato što mu se to isplati. Mogu ti reći samo jedno. Ako je uopšte i zabrinut za Freni, kladim se da je to iz najmizemijih razloga. Verovatno je zabrinut jer je mu je bilo krivo što mora da ode s prokletog ragbi-meča - zabrinut zbog toga što je verovatno pokazao da mu je to krivo, a zna da je Freni dovoljno bistra da to primeti. Lepo mogu da zamislim tog malog skota kako je trpa u taksi i onda na voz, pitajući se sve vreme da li će stići da se vrati na stadion pre kraja poluvremena.,,ah, s tobom je nemoguće razgovarati! Ali apsolutno nemoguće. Ne znam zašto sam uopšte pokušala. Isti si kao Badi. Misliš da svako nešto radi iz nekih ličnih razloga. Misliš da niko ne može nikog da nazove bez nekog gadnog, sebičnog razloga za to. Tačno - u devet od deset slučajevaj. I budi sigurna da taj mrak od Lejna nije nikakav izuzetak. Slušaj, razgovarao sam s njim prokletih dvadeset minuta jedne večeri dok se Freni spremala za izlazak, i mogu ti reći da je on jedna velika nula. Zamislio se, prekinuvši potez brijača. Šta mi je ono kog đavola pričao? Nešto vrlo zgodno. Šta to beše?... A, da. Da. Pričao mi je kako je kao klinac svake nedelje slušao mene i Freni - i znaš li što je taj mali skot radio? Uzdizao je mene na račun Freni. I to bez ikakvog razloga osim da mi se dodvori i producira se svojim sitnim akademskim intelektom. Zui isplazi jezik, uz prigušen navijački poklik.,,fuj, reče i nastavi s brijanjem. Kažem fuj, svim tim umišljenim studentima koji na svojim koledžima izdaju književne časopise. Više volim časnog prevaranta, u svako doba dana i noći.

83 Gđa Glas uputi jedan dugi pogled, čudno pun razumevanja, u njegov profil.,,on je dečko koji još nije izašao iz koledža. A ti činiš ljude nervoznima, mladiću, reče ona - za nju neuobičajeno pomirljivim tonom. Tebi se neko sviđa ili se ne sviđa. Ako ti se sviđa, onda samo ti melješ i niko ne može da dođe do reči. Ako ti se neko ne sviđa - što je mnogo češće - onda samo sediš kao neka smrt i pustiš da čovek priča dok se ne izblamira. Videla sam te na delu. Zui se okrete celim telom da pogleda svoju majku. Okrenuo se i pogledao je na apsolutno isti način kako su se, tu ili tamo, ove ili one godine, okretala prema njoj i gledala je sva njegova braća i sestre (pogotovo braća). Ne samo sa iskrenim čuđenjem što se jedna istina, makar i delimična, probila kroz naizgled neprobojnu masu predrasuda, klišea i otrcanih fraza, već sa divljenjem, ljubavlju i, što nije najmanje važno, sa zahvalnošću. Bilo to čudno ili ne, gđa Glas je uvek sasvim prirodno prihvatala tu čast. Dobrodušno i skromno uzvratila bi pogled onom svom detetu, sinu ili kćeri, koje bi je tako pogledalo. Sada je taj dobrodušni i skromni pogled uputila Zuiju. Takav si, rekla je, bez imalo optužbe u glasu.,,ni ti ni Badi ne umete da razgovarate s ljudima koji vam se ne sviđaju. Razmislila je. Koje ustvari ne volite, ispravila se. A Zui je samo gledao u nju, ne brijući se.,,to nije u redu, rekla je - ozbiljno i tužno. Postaješ sve sličniji Badiju kad je bio u tvojim godinama. To je čak i tvoj otac primetio. Ako li se neko ne dopadne u prva dva minuta, otpisuješ ga zauvek. Gđa Glas odsutno pogleda preko popločanog poda u plavu prostirku pred kadom. Zui je stajao što je mirnije mogao, da ne poremeti njeno raspoloženje.,,ne možeš

84 živeti u svetu s tako snažno izraženim simpatijama i antipatijama, reče gđa Glas prostirki, zatim se ponovo okrete ka Zuiju, dugo ga posmatrajući pogledom u kome je bilo vrlo malo ili nimalo prebacivanja. Bez obzira šta ti mislio o tome, mladiću. Zui joj spokojno uzvrati pogled, a onda se nasmeši i okrete da proveri svoju bradu u ogledalu. Gđa Glas uzdahnu, gledajući ga. Sagla se i ugasila cigaretu o unutrašnju stranu limene korpe za otpatke. Gotovo je odmah pripalila novu cigaretu i, koliko god je mogla važnije, rekla:,,u svakom slučaju, tvoja sestra kaže da je on vrlo pametan dečko. Taj Lejn.,,To samo seks govori iz nje, Besi, reče Zui.,,Poznajem taj glas. O, kako poznajem taj glas! Poslednji trag sapunice bio je izbrijan s njegovog lica i vrata. Kritički je opipao jeđnom rukom vrat, a drugom uzeo četkicu za brijanje i ponovo naneo krem na strateške delove lica.,,pa dobro, šta je to Lejn poručio telefonom? upita. Šta je, po Lejnu, uzrok Freninih problema? Gđa Glas se željno pomeri malo napred i reče: Eto, Lejn kaže da je sve to - čitava ova stvar - povezana s onom knjižicom koju ona stalno nosi. Znaš. Ona knjižica koju je juče čitala ceo dan i vukla je gde god... Znam tu knjižicu. Nastavi. Eto, on kaže, Lejn kaže da je to totalno religiozna knjižica - fanatična i ostalo - i da ju je uzela iz biblioteke na koledžu, i kako ona sada misli da je možda... Gđa Glas ućuta. Zui se prethodno okrenuo prema njoj s nekom pomalo pretećom hitrinom. Šta je sad? upita ona.

85 Šta je rekao, odakle je uzela knjigu?,,iz biblioteke. Na koledžu. Zašto? Zui odmahnu glavom i ponovo se okrete ka lavabou. Spustio je četkicu i otvorio ormarić s lekovima. Šta je sad? upita gđa Glas. Šta tu ne valja? Čemu taj pogled, mladiću? Zui otvori nov paketić žileta. Zatim, rasklapajući brijač, reče: Tako si glupa, Besi. Izbacio je stari žilet iz brijača. Zašto sam glupa? Samo da znaš, baš si juče stavio novi žilet. Zui je, bez ikakvog izraza na licu, stavio nov žilet u brijač i počeo da se izbrijava. Pitala sam te nešto, mladiću. Zašto sam glupa? Da li to znači da nije uzela tu knjižicu iz biblioteke na koledžu, ili šta?,,ne, nije, Besi, reče Zui, brijući se. Ta knjižica se zove Dalja putovanja jednog hodočasnika, i nastavak je jedne druge knjižice pod naslovom Put jednog hodočasnika, koju ona takođe šeta naokolo, a obe knjige uzela je iz Simorove i Badijeve stare sobe, gde su ležale na Simorovom pisaćem stolu otkad znam za sebe. Svevišnji Isuse! Dobro, pa šta sad! Zar je toliko strašno ako neko misli da ih je možda uzela iz biblioteke na koledžu i jednostavno ih donela...,,da! Strašno je. Strašno je, zato što su obe knjige godinama ležale na tom prokletom Simorovom stolu. To je ono što deprimira.

86 U glasu gđe Glas osetio se neočekivan, sasvim neratoboran prizvuk.,,ja ne odlazim u tu sobu ako već ne moram, i tebi je to poznato, reče.,,ja ne gledam Simorove stare... njegove stvari. Zui hitro reče: Dobro, izvini. I, ne gledajući u nju, mada nije dovršio izbrijavanje, smaknuo je peškir sa ramena i obrisao preostalu penu s lica. Ostavimo sad to, reče, bacivši peškir na radijator, pravo na naslovnu stranicu rukopisa o Riku i Tini. Rasklopio je brijač i stavio ga pod hladnu vodu. Njegovo izvinjenje je bilo iskreno, i gđa Glas je to znala, ali očigledno nije odolela da iskoristi priliku, možda zato što se suviše retko ukazivala. Nisi baš ljubazan, reče, gledajući ga kako ispira brijač. Nisi ni najmanje ljubazan, Zui. Dovoljno si star da bar pokušaš da budeš malo ljubazniji kad osećaš da si zao. Kad se Badi tako oseća, on bar... Istovremeno je udahnula i snažno se trgla kad je Zuijev brijač, sa sve novim žiletom, tresnuo u metalnu korpu za otpatke. Zui najverovatnije nije nameravao da baci svoj brijač u korpu, već je samo naglo i besno spustio levu ruku, tako da mu je brijač ispao iz nje. U svakom slučaju, sigurno nije namerno udario zglavkom o ivicu lavaboa i povredio se. Badi, Badi, Badi, reče. Simor, Simor, Simor. Okrenuo se prema majci koja se štrecnula od treska brijača, ali ne istinski uplašila. Toliko mi se smučilo od njihovih imena da bih se najradije preklao. Lice inu je bilo bledo, ali gotovo bez ikakvog izraza. Cela ova suluda kuća zaudara na duhove. Ne smeta mi toliko da me proganja mrtvi duh, ali stravično mrzim da me proganja jedan polumrtav. Molim boga da se Badi već jednom odluči. Ionako radi

87 sve ono što je Simor radio - ili bar pokušava. Zašto se kog đavola ne ubije i okonča čitavu stvar? Gđa Glas žmirnu očima, samo jednom, i Zui istog trenutka ukloni pogled s njenog lica. Sagnuo se i izvadio brijač iz korpe za otpatke.,,mi smo dva bolida, Freni i ja, izjavi, uspravivši se.,,ja sam bolid star dvadeset pet godina, a ona je bolid star dvadeset godina, i sve su kriva ona dva idiota. Spustio je brijač na ivicu lavaboa, ali on samovoljno skliznu unutra. Zui ga brzo izvadi i ovog puta čvrsto zadrža u ruci. Kod Freni su se simptomi pokazali nešto kasnije nego kod mene, ali i ona je bolid, samo da znaš. Kunem ti se, obojicu bih mogao da ubijem, tek tako. Veliki učitelji. Veliki emancipatori. Isuse. Ne mogu čak više ni sa kim da sednem na ručak i izguram neki pristojan razgovor. Ili se gadno đosađujem, ili držim takve proklete pridike da bi čovek, ako uopšte ima mozga, trebalo da mi slomi stolicu o glavu. Naglo je otvorio ormarić s lekovima. Nekoliko sekundi je prilično tupo gledao unutra, kao da je zaboravio zašto ga je otvorio, zatim ostavi još vlažan brijač na jednu od polica. Gđa Glas je vrlo mirno sedela i posmatrala ga, dok joj je cigareta dogorevala među prstima. Gledala ga je kako stavlja kapicu na tubu s kremom za brijanje. Malo se mučio da pogodi navoj. Znam da to nikog ne zanima, ali ja ni dan-danas ne mogu da sednem za ma koji idiotski obrok a da prethodno ne kažem u sebi Četiri velika zaveta, a kladim se u šta god hoćeš da to ne može ni Freni. Tako su nas gadno izdresirali da..

88 Četiri velika šta? prekide ga gđa Glas, ali oprezno. Zui se osloni rukama na obe strane lavaboa i malo se nagnu grudima napred, zagledavši se u jednoličnu keramičku pozadinu. Uprkos svom krhkom telu, u tom trenutku je izgledalo da je spreman i sposoban da probije lavoboom pod. Četiri Velika Zaveta, reče i gnevno zatvori oči.,,ma koliko bezbrojna da su bića, zavetujem se da ću ih spasti; ma koliko neiscrpne da su strasti, zavetujem se da ću ih iskoreniti; ma koliko neizmerne da su darme, zavetujem se da ću ih savladati; ma koliko nedostižna da je Budina istina, zavetujem se da ću je dostići. Tako je, ljudi. Mogu ja to. Samo vi mene ubacite u tim, treneru. Oči su mu i dalje bile zatvorene. Isuse, mrmljam to sebi u bradu svakog božjeg dana, pri svakom od tri obroka, još od desete godine. Ne mogu da jedem dok to ne izgovorim. Jednom sam pokušao da to preskočim, za vreme ručka sa LeSažom. Skoro sam se udavio košticom od trešnje. Otvorio je oči, uzdigao obrve, ali nije promenio neobičan položaj tela. Kako bi bilo da sad izađeš odavde, Besi? rekao je. Ozbiljno ti kažem. Da na miru okončam prokleto umivanje, molim te. Oči mu se ponovo zatvoriše i kao da se opet spremao da lavaboom probije pod. Mada mu je glava bila malo pognuta, skoro sva krv povukla mu se iz lica. Volela bih da se oženiš, odjednom setno reče gđa Glas. Svi u porodjci Glas - Zui ništa manje od ostalih - odavno su navikli na tu vrstu misaonih nedoslednosti gđe Glas. Najbujnije su cvetale baš usred ovakvih emotivnih izliva. Ipak, Zui je ovog puta bio prilično zatečen. Praskavo je frknuo, uglavnom kroz nos, ili od smeha, ili

89 suprotno od smeha. Gđa Glas se hitro i radoznalo nagnula napred da proveri šta je u pitanju. Bio je manjeviše smeh, i ona se, odahnuvši, zavali unazad.,,da, zaista bih volela, insistirala je. Zašto se ne oženiš? Opustivši se malo, Zui izvadi presavijenu lanenu maramicu iz zadnjeg džepa, raširi je i poče da izduvava nos, jednom, dvaput, triput. Vratio je maramicu i rekao: Mnogo volim da putujem vozom. Kad si oženjen, nikad više ne možeš da sediš do prozora.,,i to mi je razlog!,,to je savršen razlog. Idi sad, Besi. Ostavi me ma lo na miru ovde. Zašto se lepo ne provozaš liftom? Uzgred, oprljićeš prste ako ne baciš tu glupu cigaretu. Gđa Glas ponovo ugasi cigaretu o unutrašnju stranu korpe za otpatke. Onda je kratko vreme mirno sedela, ne hvatajući se za cigarete i šibice. Gledala je kako Zui uzima češalj i pravi razdeljak na kosi.,,ne bi ti škodilo da se podšišaš, mladiću, reče. Sve više ličiš na jednog od onih šašavih Mađara, ili na nekog ko je izašao iz bazena. Zui se upadljivo nasmeši. Češljao se još nekoliko sekundi, a onda se naglo okrete i uperi češalj prema majci. Još nešto. Pre nego što zaboravim. I sad me dobro slušaj, Besi, reče. Ako opet dođeš na ideju, kao sinoć, da zoveš onog idiotskog psihoanalitičara Filija Bajmsa zbog Freni, učini mi samo jednu uslugu - to je sve što tražim. Seti se šta je psihoanaliza uradila Simoru. Zastao je da što bolje naglasi svoje reči.,,čuješ li me? Hoćeš li me poslušati? Gđa Glas smesta i sasvim nepotrebno popravi svoju mrežicu za kosu, zatim izvadi cigarete i šibice, ali

90 ih na irenutak samo zadrža u ruci. Ako baš hoćeš da znaš, nisam ni rekla da ću zvati Filija Bajmsa, samo sam kazala da razmišljam o tome. Kao prvo, on i nije običan psihoanalitičar. On je slučajno veoma posvećen katolički psihoanalitičar, i mislila sam da je možda i to bolje nego da samo sedim i gledam kako to dete... Besi, ozbiljno te opominjem. Što se mene tiče, mogao bi da bude i vrlo posvećen budistički veterinar. Ako pozoveš nekog... Nije potrebno da budeš zajedljiv, mladiću. Znam Filija Bajmsa još kad je bio dete. Tvoj otac i ja godinama smo nastupali u istom programu s njegovim roditeljima. A slučajno znam i to da je odlazak kod psihoanalitičara napravio totalno novu i divnu osobu od tog dečaka. Razgovarala sam s njegovom... Zui tresnu češalj u ormarić i onda razdraženo zalupi vratanca. O, kako si glupa, Besi, reče. Fili Bajms. Fili Bajms je impotentni mali znojavi jadnik koji je prešao četrdesetu i već godinama spava s krunicom i primerkom Verajetija pod jastukom. Mi govorimo o dve stvari koje se razlikuju kao dan i noć. Slušaj me sad, Besi. Zui se sasvim okrete prema majci i pažljivo je pogleda, oduprevši se dlanom o pločice na zidu, kao da traži oslonac. Slušaš li me? Gđa Glas pripali novu cigaretu pre nego što se izjasnila. Zatim, izbacivši dim i otresavši nepostojeće trunke duvana s krila, zlovoljno reče: Slušam te. Dobro. Sada sam krajnje ozbiljan. Ako ti... slušaj me sad. Ako ti ne možeš ili nećeš da misliš na Simora, onda samo napred - zovi nekog glupog psihoanalitičara. Samo izvoli. Zovi nekog psihoanalitičara koji ima iskustva u

91 prilagođavanju ljudi radostima televizije, časopisu Lajf svake srede, putovanju po Evropi, hidrogenskoj bombi, predsedničkim izborima, naslovnoj stranici Tajmsa, odgovornostima Udruženja doma i škole Vestport i Ojster Bej, i ko zna čemu što je apsolutno normalno - samo napred, i kunem ti se da će Freni za manje od godinu dana biti u ludnici, ili će odlutati u neku prokletu pustinju s plamenim krstom u rukama." Gđa Glas otrese još nekoliko nepostojećih trunki duvana. Dobro, dobro... nemoj samo toliko da se uzbuđuješ, reče. Gospode bože. Niko još nikog nije zvao. Zui naglo otvori ormarić, zagleda se unutra, onda izvadi turpiju za nokte i zatvori vratanca. Uzeo je cigaretu koju je ostavio na ivici police od mutnog stakla i povukao dim, ali bila je ugašena.,,evo, reče njegova majka i pruži mu svoje paklo cigareta i šibice. Zui uze cigaretu iz paklice, stavi je među usne i kresnu šibicu, ali ga je navala misli sprečila da pripali, pa ugasi šibicu i izvadi cigaretu iz usta. Nestrpljivo je odmahnuo glavom.,,ne znam, reče. Mislim da bi negde u ovom gradu morao da postoji neki psihoanalitičar koji bi bio dobar za Freni - mislio sam noćas o tome. Napravio je grimasu. Ali ja slučajno ne znam nijednog. Da bi psihoanalitičar uopšte bio od ikakve koristi za Freni, morao bi da bude prilično neobičan tip. Ne znam. Pre svega, morao bi da veruje kako ga je milost božja nadahnula da se posveti psihoanalizi. Morao bi da veruje kako ga samo milošću božjom nije pregazio neki prokleti kamion pre nego što je dobio dozvolu za praksu. Morao bi da veruje kako mu je milošću božjom data urođena inteligencija koja mu

92 omogućuje da uopšte može da pomogne svojim prokletim pacijentima. Ne znam ni jednog dobrog psihoanalitičara koji tako razmišlja. Ali samo bi takav psihoanalitičar možda mogao da pomogne Freni. Ukoliko bi zapala kod nekog ko je totalno frojdovski nastrojen, ili je totalni eklektičar, ili je samo totalno prosečan - neko ko čak ni najmanje ne oseća neku suludu, misterioznu zahvalnost zbog svoje urođene pronicljivosti i inteligencije - ona bi iz te analize izašla u još gorem stanju od Simora. Dođe mi da izludim kad samo pomislim na to. Nemojmo više o tome, ako nemaš ništa protiv. Zastao je da pripali cigaretu. Onda je, izbacivši dim, stavio cigaretu na policu od mutnog stakla, pored stare, ugašene cigarete, i zauzeo nešto opušteniji stav. Počeo je da turpijom čisti nokte - koji su već bili savršeno čisti. Ako ne budeš upadala, rekao je nakon izvesne pauze, kazaću ti o čemu su one dve knjižice kod Freni. Zanima li te ili ne? Ako te ne zanima, nisam raspoložen da...,,da, zanima me! Naravno da me zanima! Pa šta misliš da ja...,,u redu, samo nemoj da upadaš, reče Zui i osloni se donjim delom leđa o ivicu lavaboa. I dalje se bavio turpijom. Obe knjige govore o jednom ruskom seljaku, negde s kraja prošlog veka, rekao je prilično narativnim tonom, s obzirom na svoj inače strogo činjenični glas.,,on je vrlo jednostavan, vrlo drag mali čovek s jednom osušenom rukom. Čime je, naravno, odmah osvojio Freni s njenim prokleto milosrdnim srcem. Okrenuo se, uzeo cigaretu s police, povukao dim i počeo da turpija nokte.,,na početku, taj mali seljak govori kako je imao ženu i imanje. Ali imao je i jednog ludog brata koji je

93 spalio imanje - a onda, kasnije mislim, umrla mu je žena. Sve u svemu, on polazi na hodočašće. I muči ga jedan problem. Celog života čitao je Sveto pismo i hteo bi da zna šta znači ono u Poslanici Solunjanima: Molite se neprestano. Ta rečenica ga neprestano proganja. Zui je ponovo uzeo cigaretu, povukao dim i onda rekao: Ima još jedna, slična rečenica u Poslanici Timoteju: Hoću zato da se ljudi mole na svakome mestu. I sam Hrist ustvari kaže: Ljudi treba uvek da se mole i ne posustaju. Zui je nekoliko trenutaka ćutke turpijao nokte, dok mu se na licu ogledao neuobičajeno ozbiljan izraz.,,i tako on polazi na hodočašće da pronađe učitelja, reče. Nekog ko može da ga nauči kako i zašto da se neprestano moli. Ide on tako, ide i ide, od jedne crkve do druge, od jednog svetog mesta do drugog, i razgovara s ovim i onim sveštenikom. Sve dok najzad ne naiđe na jednostavnog starog monaha koji očigledno zna o čemu se radi. Stari monah mu kaže da je jedina molitva koja je Bogu u svako doba ugodna i koju Bog želi', sledeća Molitva Isusu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. U suštini, cela ta molitva glasi: Gospode Isuse Hriste, pomiluj mene, bednog grešnika ali ni u jednoj od obe knjige niko od posvećenih ne naglašava taj deo o bednom grešniku. Sve u svemu, stari monah mu objasni šta će se dogoditi ako se molitva neprestano izgovara. On održi nekoliko vežbi s njim i pošalje ga kući. I tako - da skratimo priču - posle izvesnog vremena mali hodočasnik dobro uvežba molitvu. Savlada je. Presrećan je svojim novim duhovnim životom i krstari po celoj Rusiji - kroz guste šume, kroz gradove, sela i tako dalje - moleći svoju molitvu i kazujući svima koje slučajno sretne kako se treba moliti. Zui oštro pogleda majku.

94 Slušaš li ti ovo? Ti debela stara druidko? reče. Ili samo bleneš u moje prelepo lice? Gđa Glas ljutito reče: Naravno da slušam! Dobro - neću ovde nikakve rasturače zabava. Zui se bučno nasmeja, onda potegnu dim iz cigarete. Zadržao je među prstima i nastavio da turpija nokte.,,u prvoj od te dve knjižice Put jednog hodočasnika reče on, uglavnom se opisuju doživljaji malog hodočasnika na njegovom putu. Na kakve ljude nailazi, šta im govori, šta oni govore njemu - slučajno nailazi na neke zaista divne ljude. Druga knjižica - Dalja putovanja jednog hodočasnika, je manje-više učena rasprava u obliku dijaloga o tome zašto i čemu Molitva Isusu. Hodočasnik, profesor, monah i neki pustinjak sastaju se i naklapaju o tome. I to bi zaista bilo sve. Zui kratko pogleda majku, onda prebaci turpijicu u levu ruku. Cilj obe knjižice, ako te baš zanima, reče, je da u svakom probudi potrebu i svest o blagodeti neprestanog izgovaranja Molitve Isusu. Prvo pod nadzorom iskusnog učitelja - neke vrste hrišćanskog gurua - a zatim, kad ovladaš tehnikom do određene mere, nastavljaš dalje sam. A osnovna ideja je da to nije samo za neke bogomoljce i fanatike. Možeš spokojno da pljačkaš prokletu kutiju s prilozima za hendikepirane, samo izgovaraj molitvu dok to radiš. Prosvetljenje bi trebalo da se javi u toku molitve, ne pre nje. Zui profesorski uzdignu obrve.,,u suštini, ideja je da pre ili kasnije, i to potpuno samostalno, molitva prelazi sa usana i iz i glave do jednog centra u srcu, i postaje automatska funkcija u čoveku, usklađena s otkucajima srca. A onda, posle nekog vremena, kad je molitva usađena u srce, čovek navodno stupa u takozvanu realnost stvari. To se, u

95 suštini, ne pominje ni u jednoj od tih knjižica, ali, po istočnoj terminologiji, u telu postoji sedam suptilnih centara koji se zovu čakre, a centar koji je tesno povezan sa srcem zove se anahata, i navodno je neverovatno snažan i osetljiv. Kad se taj centar aktivira, on povratno aktivira drugi od tih centara, onaj između obrva, koji se zove adžna - što je ustvari epifiza ili, bolje rečeno, aura oko epifize - i tras! Otvara se ono što mistici zovu treće oko. Ali to nije ništa novo. Mislim, nije to počelo s malim hodočasnikom i njegovom ekipom. U Indiji, već ko zna koliko vekova, to je poznato kao đapam. Đapam je samo ponavljanje bilo kog imena koje su ljudi dali Bogu. Ili imena njegovih inkarnacija - njegovih avatara, da se stručno izrazim. Osnovna ideja je da ako dovoljno dugo i redovno zazivaš to ime, i to bukvalno iz srca, pre ili kasnije dobićeš odgovor. Ne baš odgovor. Objavu. Zui se okrete i otvori ormarić, vrati turpijicu i uze upadljivo oglodan štapić od narandžinog drveta. Ko je jeo moj štapić? upita. Nadlanicom je kratko obrisao znoj sa gornje usne, onda počeo da štapićem potiskuje zanoktice. Posmatrajući ga, gđa Glas duboko povuče dim iz cigarete, zatim prekrsti noge i strogo upita:,,da li je to ono što bi sad Freni trebalo da radi? Mislim, da li je to ono što ona sada radi? Pretpostavljam. Ne pitaj mene, pitaj nju. Nastala je kraća, neodlučna pauza. A onda, prilično odvažno, gđa Glas najednom upita: Koliko dugo treba to raditi? Zuijevo lice se ozari od zadovoljstva. Okrenuo se ka njoj. Koliko dugo? reče. O, ne tako dugo. Samo

96 dok moleri požele da uđu u tvoju sobu. Onda stupa povorka svetaca i bodisatvi, noseći činije s pilećom supom. Iz pozadine se javlja hor Hola Džonsona, a kamere zumiraju simpatičnog starog džentlmena s parčetom tkanine oko bokova, koji stoji ispred planina, plavog neba i belih oblaka, i mir se spušta na sva...,,u redu, prekini više, reče gđa Glas. Isuse! Samo se trudim da pomognem. Imaj milosti. Ne želim da odeš pod utiskom da su - znaš već - neke neprilike povezane s religioznim životom. Mislim, mnogi se ljudi ne odlučuju za religiozni život samo zato što misle da će im to doneti određene neprijatne zahteve i odricanja - znaš našta mislim. Bilo je jasno da se govomik, s neskrivenim zadovoljstvom, primakao poenti svog izlaganja. Svečano je mahnuo štapićem prema njoj. Čim izađemo iz ove kapelice, nadam se da ćeš primiti od mene jedno malo autorsko delo kome sam se oduvek divio. Verujem da ono dodiruje neka od najsuptilnijih pitanja o kojima smo jutros raspravljali. Bog je moja razonoda. Od doktora Homera Vinsenta Kloda Pirsona mlađeg. U toj knjižici, kao što ćeš videti, doktor Pirson nam jasno izlaže kako je u dvadeset prvoj godini počeo svakog dana da odvaja malo vremena - dva minuta ujutru i dva uveče, ako se dobro sećam - pa je na kraju prve godine, zahvaljujući samo tim kratkim neformalnim susretima s Bogom, povećao svoj godišnji prihod za sedamdeset i četiri posto. Mislim da imam jedan duplikat, pa ako budeš tako dobra... O, stvarno si nemoguć, reče gđa Glas. Ali nekako rasejano. Očima je opet tražila starog prijatelja - plavu prostirku na drugom kraju kupatila. Sedela je, zagledana u nju, dok se Zui - kezeći se, ali se i obilno

97 znojeći po gornjoj usni - i dalje bavio svojim štapićem od narandžinog drveta. Posle nekog vremena gđa Glas izvede jedan od svojih čuvenih uzdaha i ponovo obrati pažnju na Zuija, koji se, potiskujući zanoktice, upola okrenuo prema dnevnom svetlu s prozora. Pošto je odmerila linije i površine njegovih neobično suvonjavih golih leđa, u očima postepeno poče da joj se gubi odsutan izraz. U stvari, kao da su u samo nekoliko sekundi odbacile sve što je mračno i teško, i zablistale sjajem vatrenog navijača. Tako si se lepo razvio i prolepšao, glasno je rekla i pružila ruku da mu dodirne leđa. Plašila sam se da će ti sve one sumanute vežbe s tegovima naško... Nemoj, molim te, prilično oštro reče Zui, izvivši se. Šta nemoj? Zui otvori ormarić s lekovima i ostavi štapić na njegovo mesto. Samo nemoj i gotovo. Nemoj da se diviš mojim idiotskim leđima, reče i zatvori ormarić. Uzeo je par kratkih crnih svilenih čarapa sa držača za peškire i odneo ih do radijatora. Uprkos vrelini - ili baš zbog nje - seo je na radijator i počeo da navlači čarape. Gđa Glas frknu sa izvesnim zakašnjenjem.,,da se ne divim tvojim leđima - e to mi se sviđa! reče. Ali bila je uvređena i pomalo bolno dirnuta. Gledala ga je kako navlači čarape, s pomešanim izrazom povređenosti i nesavladivog interesovanja nekog ko već godinama pregleda tek oprane čarape da vidi nemaju li nekih rupa. Onda je, najednom, uz jedan od svojih najglasnijih uzdaha, ustala i s namrštenim izrazom osobe koju zove dužnost pošla prema lavabou odakle se Zui uklonio.

98 Njen prvi, napadno mučenički potez, bio je da odvme slavinu za hladnu vodu. Volela bih kad bi naučio da ljudski zavrneš kapice kad nešto upotrebiš, rekla je, glasom kome je namerno dala svadljivi prizvuk. S radijatora na kome je sedeo i stavljao podvezice na čarape, Zui pogleda ka njoj.,,a ja bih voleo kad bi ti naučila da odeš kad je prokletoj zabavi kraj, reče. Najozbiljnije ti kažem, Besi. Hteo bih bar minut samoće ovde - ma koliko to tebi grubo zvučalo. Kao prvo, žurim. U pola tri treba da budem u LeSažovoj kancelariji, a baš bih voleo da pre toga obavim neke stvari u gradu. Izađi sad - ako nemaš ništa protiv. Gđa Glas se ostavi svog spremanja da ga pogleda i postavi mu jedno od onih pitanja koja su godinama nervirala svu njenu decu: Valjda ćeš nešto i da ručaš pre nego odeš? Poješću nešto u gradu... Gde mi je kog đavola druga cipela? Gđa Glas se namerno zagleda u njega. Hoćeš li ili nećeš da razgovaraš sa svojom sestrom pre nego što odeš? upita. Ne znam, Besi, odgovori Zui, posle upadljivog oklevanja. Ne pitaj me više, molim te. Da sam jutros imao nešto zaista važno da joj kažem, to bih joj i rekao. Samo nemoj više da me pitaš. S jednom obuvenom i zavezanom cipelom, a bez druge, najednom se spustio na kolena i prešao rukom tamo-amo ispod radijatora. A tu si, gadurice, reče. Pored radijatora je stajala mala vaga za kupatilo. Seo je na nju, s pronađenom cipelom u ruci. Gđa Glas ga je posmatrala kako je obuva. Ali nije ostala da vidi kako vezuje pertlu, već je pošla napolje.

99 Ali polako. Kretala se s izvesnom neuobičajenom tromošću - vukla se, u suštini - čime je skrenula Zuijevu pažnju. Pažljivo je odmerio od glave do pete. Uopšte mi više nije jasno što se desilo sa svima vama, odsutno reče gđa Glas, ne okrenuvši se. Zastala je kod šipki za peškire i namestila rukavicu za kupanje.,,u ona stara vremena radija, kad ste svi bili mali i sve, bili ste tako pametni i srećni - i jednostavno divni. Ujutro, u podne, uveče. Sagnula se i s pločica podigla nešto što se pokazalo kao duga, misteriozno plava ljudska vlas. Izvela je mali zaokret prema korpi za otpatke, govoreći:,,ne znam samo čemu toliko znanje i pamet i sve ostalo, ako vas to ne čini srećnim. Bila je leđima okrenuta Zuiju kad se ponovo uputila ka vratima. Ako ništa drugo, reče,,,svi ste bili međusobno tako dragi i puni ljubavi jedno prema drugom, da je bila prava radost gledati vas. Otvorila je vrata klimajući glavom. Prava radost, ponovila je i zatvorila vrata za sobom. Zui je, gledajući u zatvorena vrata, duboko udahnuo i polako ispustio dah. Znaš ti kako se odlazi sa scene, curo! viknuo je za njom - ali tek kad je bio siguran da njegov glas neće dopreti do nje u hodnik. * Dnevna soba porodice Glas nije mogla biti manje spremna za malanje zidova nego što je bila. Freni je spavala na kauču, pokrivena kašmirskim ćebetom; tepih od zida do zida nije bio dignut, čak ni urolan na krajevima, a nameštaj - naizgled čitavo malo skladište - stajao u svom uobičajenom statičko-dinamičkom

100 rasporedu. Soba nije bila preterano velika, čak ni po standardima stambenih zgrada na Menhetnu, ali bi sav taj nameštaj solidno popunio salu za bankete u Valhali. Tu je bio koncertni klavir marke Stenvej (uvek otvoren), tri radio-aparata (Frešmen iz 1927, Stromberg-Karlson iz 1932, i R.C.A. iz 1941), televizor sa ekranom 54, četiri gramofona (među njima i jedna Viktrola iz 1920, s očuvanom trubom okrenutom naviše), mnogobrojni stočići za pušački pribor i časopise, jedan ping-pong sto regularne veličine (na svu sreću polomljenih nogu i sklonjen iza klavira), četiri udobne stolice, osam neudobnih stolica, akvarijum od pedeset litara za tropske ribice (pun do vrha i osvetljen sa dve sijalice od po četrdeset vati), kanabe za dvoje, kauč na kome je ležala Freni, dva prazna kaveza za ptice, pisaći sto od trešnjevog drveta, i čitava zbirka stajaćih, stonih i bridž lampi, koje su nicale kao korov svuda u toj pretrpanoj sredini. Tri zida sobe bila su do visine pojasa opasana policama koje su bile tako krcate da su se bukvalno krivile pod teretom knjiga - dečje knjige, udžbenici, antikvame knjige, knjige iz Kluba čitalaca, kao i poplava još raznorodnije literature iz manje zajedničkih aneksa u stanu. (Drakula je sada stajao pored Početnice za jezik pali, Mladi saveznici na Somi pored Venca melodija, Zločin skarabej i Idiot bili su zajedno, Nensi Dru i skriveno stepenište ležala je na Strahu i drhtanju.) Čak i kad bi neka odlučna i izuzetno hrabra ekipa molera bila u stanju da se prihvati tih polica za knjige, sami zidovi, odmah iza njih, mogli bi da nateraju svakog majstora koji drži do sebe da se odrekne svoje sindikalne karte. Od polica za knjige pa gotovo do samog plafona, gipsana zidna obloga - ispucane vedžvud-plave boje, tamo gde se

101 uopšte videla - bila je skoro sasvim prekrivena onim što bi se uopšteno moglo nazvati zidnim ukrasima, tj. kolekcijom uramljenih fotografija, požutelim ličnim i predsedničkim pismima, bronzanim i srebmim plaketama, i raštrkanom zbirkom raznoraznih dokumenata nalik na službene pohvale, kao i trofejima raznih oblika i veličina, koji su, na ovaj ili onaj način, svedočili o strahopoštovanja vrednoj činjenici da je od pa gotovo do kraja radio-emisija,,to je pametno dete vrlo retko otišla u etar a da u njoj nije učestvovalo jedno (ili češće dvoje) od sedmoro dece porodice Glas. (Badi Glas, koji je sa svojih trideset šest godina bio najstariji živi učesnik tog programa, često se pozivao na zidove u stanu svojih roditelja kao na neku vrstu vizuelne himne komercijalizovanom američkom detinjstvu i ranom pubertetu. Često je izražavao žaljenje što su njegove posete iz unutrašnjosti tako retke, ističući pri tom, obično nadugačko i naširoko, koliko su srećnija njegova braća i sestre, jer većina živi u samom Njujorku ili njegovoj okolini.) Zamisao o dekoraciji zidova bila je ustvari plod uma gdina Lesa Glasa - uz bezrezervnu duhovnu podršku, ali ne i formalnu saglasnost gđe Glas - oca te dece, bivšeg intemacionalnog zabavljača i, nesumnjivo, okorelo nostalgičnog obožavaoca zidnih dekoracija u Sardijevom pozorišnom restoranu. Možda najnadahnutiji potez gdina Glasa kao dekoratera bio je vidljiv baš iza i iznad kauča na kome je spavala mlada Freni Glas. Tu je, u jednom takoreći rodoskrvno bliskom dodiru, sedam albuma sa zalepljenim isečcima iz novina bilo prikucano, kroz povez, pravo u gipsani zid. Očigledno su svih sedam albuma godinama stajali na raspolaganju starim bliskim porodičnim prijateljima, kao

102 i slučajnim posetiocima, da ih listaju i proučavaju, što je verovatno radila i žena koja je povremeno dolazila da čisti stan. Treba napomenuti da je gđa Glas ranije tog jutra uspela da izvede dva simbolična gesta dobrodošlice očekivanim molerima. U sobu je moglo da se uđe ili iz hodnika, ili iz trpezarije, i to kroz dvostruka staklena vrata. Odmah posle doračka skinula je nabrane svilene zavese sa vrata. A kasnije, u pogodnom trenutku, dok se Freni pravila da proba pileću supu, gđa Glas se, okretno kao brdska koza, popela na prozorski ispust i sa sva tri prozora skinula teške zavese od damasta. Svi prozori u sobi gledali su na jug. Na dragoj strani bočne ulice bila je privatna devojačka škola - četvorospratna zgrada posebno bezličnog izgleda, koja bi retko oživela pre pola četiri popodne, kad su učenici javnih škola sa Treće i Druge avenije dolazili da se igraju na njenom kamenom stepeništu. Porodica Glas je živela na petom spratu, sprat više od školske zgrade, i sada je sunce sijalo preko školskog krova kroz ogolela stakla na prozorima pravo u dnevnu sobu. Sunčevi zraci su bili vrlo bezobzirni prema sobi. Ne samo što je nameštaj bio star, u suštini odbojan i prožet nostalgičnim uspomenama, već je i sama soba u minulim godinama služila kao poprište bezbrojnih hokejaških i ragbimečeva, tako da je bilo teško uopšte naći nogu na bilo kom delu nameštaja koja nije bila jako oguljena ili oštećena. Bilo je i upadljivijih ogrebotina bliže visini očiju, nanetih prilično zastrašujućim nizom letećih objekata - kesicama s pasuljem, loptama za bezbol, klikerima, ključevima za klizaljke, strugačima za sapun i, jednom nezaboravnom prilikom početkom tridesetih

103 godina, čak i letećom porcelanskom lutkom bez glave. Sunce je bilo možda najbezobzirnije prema tepihu. On je prvobitno bio boje crvenog portovina - što je, bar pod svetlošću lampe, još uvek i bio - ali sada su se ukazale mnoge izbledele mrlje u obliku pankreasa, nesentimentalni spomenar mnogobrojnih kućnih ljubimaca. Sunce je u tom trenutku sijalo daleko, duboko i nemilosrdno u sobu, sve do televizora, bijući pravo u njegovo ugašeno kiklopsko oko. Gđa Glas, koja je najinspirativnitije i najdirektnije razmišljala pred otvorenim ormanima za rublje, bila je smestila svoje najmlađe dete na kauč, u ružičaste čaršave od perkala, i pokrila je bledoplavim kašmirskim ćebetom. Freni je sad spavala na levoj strani, licem okrenuta zidu i zadnjoj strani kauča, dok joj je brada samo ovlaš dodirivala jedan od nekoliko ukrasnih jastučića razbacanih oko nje. Usta su joj bila zatvorena, ali jedva. Zato joj je desna šaka, na prekrivaču, bila ne samo zatvorena, već stisnuta u pesnicu, i prsti grčevito stegnuti oko palca - kao da je u dvadesetoj godini opet potražila zaštitu u nemom odbrambenom stezanju pesnice iz vremena kad je bila beba. A tu na kauču, treba pomenuti, sunce se, uprkos svojoj neumoljivosti prema ostalom delu sobe, veoma lepo ponelo. Obasjavalo je punim sjajem Freninu kosu, zift-crnu i vrlo lepo podšišanu, koja je u tri dana bila isto toliko puta oprana. Ustvari je čitav prekrivač bio okupan suncem, pa je igra tople, blistave svetlosti na bledoplavoj vuni bila sama po sebi predivan prizor. Zui, koji je došao pravo iz kupatila, s upaljenom cigarom u ustima, stajao je prilično dugo ispred kauča, u početku zauzet ubacivanjem krajeva bele košulje u

104 pantalone, zatim zakopčavanjem manžetni, da bi na kraju samo stajao i gledao. Lice iza cigare bilo mu je namršteno, kao da je te fascinantne svetlosne efekte kreirao' neki scenograf u čiji ukus on uglavnom sumnja. I pored izuzetne lepote njegovog lica, njegove mladoste i celokupne pojave - ovako odeven lako je mogao da prođe kao mladi, perolaki danseur - cigara mu nije loše stajala. Pre svega zato što mu nos uopšte nije bio kratak. A i zato što kod Zuija cigara nije predstavljala nikakvo mladalačko afektiranje. Pušio je cigare još od svoje šesnaeste godine, a redovno od osamnaeste, i to tuce dnevno - uglavnom skupe panatelase. Jedan stočić za kafu s pločom od vermontskog mermera, pravougaon i prilično dugačak, bio je primaknut kauču, paralelno s njim. Zui mu je najednom prišao, uklonio pepeljam, srebmu tabakera i primerak Harpers bazara, da bi seo pravo na uski slobodni prostor hladne mermeme ploče, okrenut prema Freni - gotovo se nadnevši nad njeno lice i ramena. Kratko je pogledao stisnutu šaku na plavom ćebetu, a onda je, vrlo nežno, s cigarom u ruci, dodirnuo Frenino rame.,,freni, rekao je. Frensis. Hajde, mala. Nemoj da ovde straćimo najlepši deo dana... Hajde, mala. Freni se s trzajem probudila - ustvari je odskočila, kao da je kauč prešao preko neke rupetine. Onda se pridigla na jednu ruku i rekla:,,uh! Žmirkala je na suncu. Otkud toliko sunca? Još nije bila sasvim svesna Zuijevog prisustva. Otkud toliko sunca?" ponovila je. Zui je pažljivo posmatrao.,,ja donosim sunce kud god krenem, mala, rekao je.

105 Freni se zagleda u njega, i dalje žmirkajući. Zašto si me probudio? upita. Bila je još uvek omamljena od sna da bi joj glas zvučao zlovoljno, ali bilo je očigledno da oseća neku nepravdu u vazduhu.,,ah... evo šta je. Bratu Anselmu i meni ponuđena je nova parohija. Na Labradoru, znaš. Pa smo se nešto pitali da li bi nam možda dala svoj blagoslov pre nego što... Uh! ponovi Freni i stavi ruku na teme. Njenoj kratkoj, moderno podšišanoj kosi, spavanje uopšte nije naudilo. Nosila ju je - pravo uživanje za onog ko je gleda - s razdeljkom na sredini. Sanjala sam grozomoran san, reče. Pridigla se malo i jednom rukom skupila revere kućne haljine od kravatne svile, šivene po meri, bež boje, s lepim dezenom od sitnih ružičastih cvetova.,,pričaj, reče Zui, povukavši dim cigare. Razjasniću ti ga. Ona uzdrhta. Bio je jednostavno grozan. Tako paučast. Nikad u životu nisam sanjala tako paučast košmar. Pauci, a? Jako zanimljivo. Veoma značajno. Pre nekoliko godina imao sam u Cirihu jako zanimljiv slučaj - jednu mladu osobu u suštini vrlo sličnu tebi... Ućuti malo, zaboraviću ga, reče Freni. Napeto je zurila u prazno, kao oni koji pokušavaju da se prisete svojih noćnih mora. Imala je tamne podočnjake, a bilo je i drugih, neupadljivijih znakova, koji su ukazivali na mladu devojku u akutnoj krizi, ali nikome i pored toga ne bi promakla njena izuzetna lepota. Koža joj je bila divna, a crte lica nežne i vrlo izražajne. Oči su joj imale istu fascinantnu nijansu plave boje kao i Zuijeve, samo

106 što su bile razmaknutije, kakve bi oči jedne sestre svakako i morale da budu - i nije bio potreban, da se tako izrazimo, ceo dan da bi čovek proniknuo u njih, kao kod Zuija. Neke četiri godine ranije, na proslavi mature u njenom koledžu, njen brat Badi je u sebi morbidno prorekao, dok mu se smeškala s podijuma na kome su delili maturske diplome, da će se ona jednog dana najverovatnije udati za čoveka koji pati od hroničnog suvog kašlja. Čak se i to moglo pročitati s njenog lica. O, bože, sad se sećam! rekla je. Bilo je zaista strašno. Bila sam negde u bazenu, i čitava gomiia ljudi terala me da ronim po limenku kafe Medalja d Oro koja je ležala na dnu. Kada god izronim na površinu, terali su me da ponovno zaronim. Plakala sam i svima ponavljala: I vi ste u kupaćim kostimima. Zašto i vi malo ne zaronite? ali oni su se samo smejali i dobacivali mi neke odvratno potuljene primedbice, pa sam opet morala da ronimponovo je uzdrhtala.,,tamo su bile i dve devojke iz mog koledža. Stefani Logan i jedna koju jedva poznajem - neka koju sam ustvari oduvek užasno žalila, jer ima tako grozno ime. Šarmon Šerman. Obe su držale veliko veslo, i stalno se trudile da me lupe njim, kad god izronim na površinu." Freni je rukama prekrila oči.,,uh! Odmahnula je glavom i zamislila se. Jedina osoba koja je u tom snu imala nekog smisla bio je profesor Tuper. Mislim, on je bio jedina osoba tamo za koju znam da me zaista mrzi. Mrzi te, a? Vrlo zanimljivo. Cigara je bila u Zuijevim ustima. Polako ju je okretao između prstiju, kao tumač snova koji ne dobija sve podatke za konkretan slučaj. Izgledao je vrlo zadovoljno. Zašto te on mrzi? upita. Ako nisi potpuno iskrena, shvataš, ruke su nu...

107 Mrzi me zato što pohađam onaj suludi seminar o religijama koji on vodi, i što nikako nisam u stanju da mu uzvratim smeškanje kad se ponaša šarmantno i oksfordski. Došao je iz Oksforda u okviru razmene profesora ili nečeg, i samo je žalosni stari, samozadovoljni folirant raščupane vunaste sede kose. Mislim da uvek prvo ode u muški toalet i tamo se razbaruši pre nego što uđe na predavanje - najozbiljnije. Nema ni najmanje entuzijazma za svoj predmet. Umišljenosti, da. Entuzijazma ne. To bi još bilo u redu - mislim, ne bi bilo ništa čudno - ali on stalno izvaljuje neke idiotske aluzije kako je Realizovan Čovek i kako bi trebalo da budemo više nego srećne što je došao kod nas. Freni napravi grimasu. Jedino što radi s nekim žarom, osim kad se hvali, je kad ispravlja nekog ko je za nešto rekao da je sanskrit, a ustvari je pali. On tačno zna da ga ne podnosim! Trebalo bi da vidiš kakve mu grimase upućujem kad ne gleda. Šta je on radio na bazenu?,,e to je ono! Ništa! Baš ništa! Samo je stajao, smeškao se i buljio. Bio je najgori. Gledajući je kroz dim cigare, Zui je nehajno rekao: Grozno izgledaš. Jesi li svesna? Freni je piljila u njega. Mogao si i da me poštediš toga, reče. Onda naglašeno dodade: Nemoj opet da me napadaš od ujutru, Zui, molim te. Ozbiljno ti kažem. Niko tebe ne napada, mala, reče Zui, istim nehajnim glasom. Samo grozno izgledaš, to je sve. Zašto ne pojedeš nešto? Besi kaže da tamo ima pileće supe koju je... Ako mi neko samo još jednom pomene pileću supu...

108 Zuijevu pažnju je, međutim, privuklo nešto drugo. Gledao je u suncem okupano kašmirsko ćebe, baš tamo gde je pokrivalo Frenine listove i članke na nogama. Šta je to? upita.,,blumberg? Ispružio je prst i nežno čušnuo prilično veliko i čudno pokretljivo ispupčenje pod ćebetom. Blumberže? Jesi li to ti? Ispupčenje se pokrenulo. Sad je i Freni gledala.,,ne mogu da ga se otarasim, reče. Odjednom je totalno poludeo za mnom. Podstaknut Zuijevim ispitivačkim prstom, Blumberg se naglo protegnuo i lagano počeo da krči tunel ka otvorenom prostoru na Freninom krilu. Čim se njegova neprivlačna glava pojavila na dnevnom, sunčevom svetlu, Freni ga uhvati ispod prednjih nogu i podiže ka sebi na blisku pozdravnu razdaljinu. Dobro jutro, dragi Blumberže! reče i toplo ga poljubi između očiju. On zlovoljno žmirnu. Dobro jutro, stari, debeli, smrdljivi mačore. Dobro jutro, dobro jutro, dobro jutro! Ljubila ga je i ljubila, ali on ničim nije pokazao da uzvraća tu ljubav. Neumesno i pomalo divlje pokušao je da skoči na Freninu ključnu kost. Bio je vrlo krupan, sivo prošaran kastrirani mačak. Zar nije drag? divila se Freni. Nikad nije bio tako drag. Ona pogleda Zuija, očekujući možda potvrdu, ali Zuijev izraz iza cigare ništa nije govorio. Pomazi ga, Zui! Vidi kako je sladak. Pomazi ga. Zui ispruži ruku i pogladi Blumbergova izvijena leda, jednom, dvaput, a onda ustade sa stočića i priđe klaviru, koji je stajao u profilu, širom otvoren, tako crn i stenvejski ogroman, prekoputa kauča, dok mu je klupica

109 bila gotovo u pravoj liniji naspram Freni. Zui sede na klupicu kao da je oprobava, zatim se s vidnim interesovanjem zagleda u note na stalku. Tako je pun buva da nije više ni zabavno, reče Freni. Kratko se porvala s Blumbergom, trudeći se da ga skrasi u svom krilu. Sinoć sam otkrila četmaest buva na njemu. Lupila je Blumberga otpozadi, zatim pogleda u Zuija.,,I kakav je taj scenario? upita. Je 1 na kraju stigao sinoć ili nije? Zui joj ne odgovori.,,isuse, reče, i dalje gledajući note na stalku.,ko je ovo iskopao?" Note su nosile naslov Ne budi tako zla, mala. Bile su bar četrdeset godina stare. Na naslovnoj stranici bila je u sepiji otisnuta fotografija gospodina i gospođe Glas. On je bio u fraku i cilindru, isto kao i gđa Glas. Prilično su se blistavo osmehivali u kameru, oboje široko razmaknutih nogu i nagnuti napred, oslonjeni o svoje štapove za veče. Šta je to? upita Freni.,,Ne vidim odavde. Besi i Les. Ne budi tako zla, mala.,,a. Freni se zakikota. Les se juče prepuštao uspomenama. Za moje dobro. Misli da me boli stomak. Povadio je sve moguće note iz klupice.,,baš bih voleo da znam kako smo uopšte sleteli u ovu idiotsku džunglu, krenuvši čak od Ne budi tako zla, mala. Otkrij mi to. Ne mogu. Već sam pokušala, reče Freni. Kakav je scenario? Je l stigao? Rekao si da će ga onaj - gospodin LeSaž ili kako se već zove - ostaviti kod portira pre nego što...

110 Stigao je, stigao, reče Zui.,,Ne priča mi se sad o tome. Izvadio je cigaru iz usta i desnom rukom zasvirao po visokim notama, u oktavama, melodiju pesme Kinkadžu, koja je iz prilične popularnosti vrlo brzo pala u zaborav, još pre nego što se on i rodio.,,ne samo da je stigao, reče, nego me noćas u jedan nazvao Dik Hes - neposredno posle našeg malog okršaja - i pozvao me na piće, mamlaz. Pa još u San Remo. Čovek otkriva Vilidž. Svevišnji Isuse! Ne lupaj tako po dirkama, reče Freni gledajući ga. Ja ću da ti režiram ako ćeš i dalje da sediš tu. To je moje prvo uputstvo. Ne lupaj tako po dirkama. Kao prvo, on zna da ne pijem. Drugo, zna da sam rođen u Njujorku i da, ako nešto ne podnosim, to je njegova atmosfera. Treće, zna da stanujem bar sedamdeset prokletih blokova od Vilidža. I četvrto, triput sam mu rekao da sam već u pidžami i papučama.,,ne lupaj po dirkama, ponovi Freni, gladeći Blumberga. Ali ne, to nije moglo da čeka. Morao je odmah da me vidi. Nešto jako važno. Ovog puta ozbiljno. Budi jednom u životu dobar dečko, skokni u taksi i dođi ovamo.,,i, jesi li otišao? Ne lupaj ni poklopcem. To je moje drugo...,,ma naravno da jesam! Ja nemam ni najbedniju snagu volje, reče Zui. Nervozno je zatvorio klavijaturu, ali nije lupio poklopcem. Problem je što ne verujem nikom ko nije iz Njujorka, ma koliko taj dugo živeo ovde. Uvek se bojim da će da ga zgazi auto, ili da će da dobije batine dok se bavi otkrivanjem nekog jermenskog

111 restorančića na Drugoj aveniji, ili već ne znam šta. On mrzovoljno dunu dim cigare preko nota Ne budi tako zla, mala'. Sve u svemu, odem ja tamo i nađem starog Dika. Tako slomljenog, tako depresivnog i tako punog važnih novosti koje nisu mogle da čekaju do ovog popodneva. Sedeo je za jednim stolom u plavim farmerkama i nekoj odvratnoj sportskoj jakni. Emigrant iz DeMoana u Njujorku. Došlo mi da ga ubijem, kunem ti se. Kakva noć! Sedeo sam tamo puna dva sata dok mi je on pričao kakav sam ja umišljeni kreten, i iz kakve porodice psihotičara i psihopatskih vunderkinda potičem. Onda, kad me skroz izanalizirao - i Badija, i Simora, koje nikad nije ni video - i kad je zapao u dilemu da li da do kraja večeri izigrava neku muževnu Kolet ili neku vrstu sažetog Tomasa Vulfa, odjednom je ispod stola iskopao tu neviđenu diplomatsku tašnu s monogramom i uvalio mi novi scenario od sat vremena. Odmahnuo je rukom, kao da prekida dalji razgovor o tome. Ali suviše je nervozno ustao sa klupice da bi taj gest značio stvaran prekid razgovora na tu temu. Cigara mu je bila u ustima, a ruke u zadnjim džepovima pantalona. Godinama sam slušao Badija kako filozofira o glumcima, reče. Isuse, šta sve ne bih mogao da mu napričam o piscima koje sam upoznao. Besciljno je počeo da šeta naokolo. Zastao je pred Viktrolom iz 1920, ravnodušno je pogledao i, za sopstvenu zabavu, dvaput zalajao u njenu trubu. Freni se zakikota gledajući ga, ali se on namršti i nastavi šetnju. Kod akvarijuma za tropske ribice, koji je bio postavljen na radio-aparat marke Frešmen iz 1927, naglo je stao i izvadio cigaru iz usta. Sve moje crne ljubimice izumiru, reče. Spontano se mašio za kutiju s ribljom hranom iza akvarijuma.

112 Besi ih je jutros nahranila, reče Freni. I dalje je mazila Blumberga, prinudno ga mamila da navikne na tajanstven i težak svet izvan toplog kašmira. Izgladnelo deluju, reče Zui, ali ne uze riblju hranu. Ovaj mali izgleda vrlo izmučeno. Kucnuo je noktom po staklu. Treba ti malo pileće supe, braco.,,zui, reče Freni da privuče njegovu pažnju. Kako sad stoji stvar? Imaš dva nova scenarija. Kakav je onaj koji je LeSaž poslao taksijem? Zui je još trenutak gledao u ribu. Onda je, podstaknut iznenadnim, ali očigledno neodoljivim nagonom, legao na tepih.,,u onom koji je poslao LeSaž, reče, prekrstivši noge, trebalo bi da budem Rik Čalmers, i to, kunem ti se, u jednoj salonskoj komediji iz 1928, koja je uzeta direktno iz francuskog kataloga. Jedina je razlika u tome što je maksimalno modemizovana, tako što je obogaćena žargonom o kompleksima, potiskivanju i sublimaciji, koji je autor pokupio od svog psihoanalitičara. Freni pogleda u ono što je mogla videti od njega. S kauča su bili vidljivi samo đonovi njegove obuće. A šta je taj Dikov? upita. Jesi li ga već pročitao?,,u Dikovom bih bio Bemi, osećajan mladi čuvar metroa, u najhrabrijem, prokleto nekonformističkom televizijskom komadu koji si ikad pročitala. Ozbiljno? Je 1 stvarno dobar? Nisam rekao dobar, rekao sam hrabar. Ostanimo na zemlji, mala. Sutradan po prikazivanju svi će se u zgradi međusobno lupati po ramenu u pravoj orgiji uzajamnog čestitanja. LeSaž. Hes. Pomroj. Sponzori. Čitava junačka brigada. Apočeće danas popodne.

113 Ukoliko već nije počelo. Hes će ući u LeSažovu sobu i reći mu: Gospodine LeSaž, imam novi scenario o osećajnom mladom čuvam metroa koji bukvalno bazdi od hrabrosti i poštenja. A ja znam, gospodine, da vi, odmah posle scenarija koji su Nežni i Dirljivi, najviše volite scenarije u kojima ima Hrabrosti i Poštenja. Ovaj, gospodine, kao što rekoh, bazdi na oboje. Prepun je svih mogućih tipova i rasa. Sentimentalan. Žestok na pravim mestima. I baš kad osećajni mladi čuvar ne može više da izađe na kraj sa problemima koji prete da unište njegovu vem u Čovečanstvo i Malog čoveka, iz škole se vraća njegova devetogodišnja nećaka i donosi mu malo one lepe, prikladne šovinističke filozofije, koja je doprla do nas preko potomstva i državne škole 564, čak od žene Endrua Džeksona, odrasle u vukojebini. Nema šanse da omane! Komad je neposredan, jednostavan, neistinit, dovoljno običan i dovoljno trivijalan da ga shvate i zavole naši gramzivi, nervozni, nepismeni sponzori. Zui je naglo seo. Tek sam se okupao, a sad se znojim kao svinja, izjavi. Ustao je i pri tom kratko, gotovo nesvesno, pogledao Freni. Onda je pažljivije osmotrio. Glava joj je bila oborena, a ona gledala u Blumberga kojeg je držala u krilu i još uvek mazila. Ali bilo je neke promene.,,ah, reče Zui i priđe kauču, očigledno tražeći nevolju. Madam pomera usne. Molitva je u punom jeku. Freni nije reagovala. Šta kog đavola radiš? upita on. Tražiš utočište od mog nehrišćanskog stava prema popularnoj umetnosti? Freni ga pogleda i žmirkajući odmahnu glavom. Nasmešila mu se. Zaista je pomerala usne, ne prestajući. Nemoj samo da mi se smeškaš, molim te, mirno reče Zui i udalji se od nje.,,to mi je Simor uvek radio.

114 Ova prokleta kuća vrvi od smeškala. Ćušnuo je palcem neku knjigu koja je malo štrčala na jednoj od polica i nastavio put. Prišao je srednjem prozoru u sobi, koji je bio ispred pisaćeg stola od trešnjevog drveta za kojim je gđa Glas plaćala račune i pisala pisma. Stajao je i gledao kroz prozor, ledima okrenut Freni, s rukama opet u zadnjim džepovima pantalona, i cigarom u ustima. Jesi li znala da ću možda ovog leta u Francusku, da snimam neki film? nervozno upita., Jesam li ti rekao? Freni zainteresovano pogleda u njegova leđa.,,ne, nisi, reče. Ozbiljno pričaš? Kakav film? Gledajući preko makadamom nasutog krova školske zgrade na drugoj strani ulice, Zui reče: Duga je to priča. Tu je neki Francuz koji je čuo onaj album koji sam uradio s Filipom. Bio sam na ručku pre dve nedelje s njim. Tipičan grebator, ali inače simpatičan i očigledno je tamo u trendu. Stavio je nogu na nizak prozorski prag. Ništa nije konačno - kod tih ljudi nikad ništa nije konačno - ali mislim da sam ga upola zaludeo za ideju da snimi film po onom Lenormandovom romanu. Onom koji sam ti poslao.,,da! O, to je baš uzbudljivo, Zui. Ako ideš, kad misliš da ćeš ići? Nije uzbudljivo. U tome je poenta. Uživao bih u tom poslu, da. Itekako. Ali stravično mrzim da napuštam Njujork. Ako baš hoćeš da znaš, muka mi je od svih tih nazovi-kreativnih likova koji jedva čekaju da uđu na bilo koji brod. Uopšte me ne zanimaju njihovi motivi. Rođen sam ovde. U školu sam išao ovde. Pregažen sam ovde - dvaput, i to u istoj idiotskoj ulici. Šta ću ja uopšte kao glumac u Evropi?

115 Freni je zamišljeno gledala u bela leđa njegove puplinske košulje. Ausne su joj i dalje oblikovale bezglasne reči. Zašto onda ideš? upita. Ako već tako osećaš. Zašto idem? reče Zui, ne okrenuvši se. Idem uglavnom zato što mi je stravično dojadilo da besan ustajem svakog jutra i besan ležem svake noći. Idem zato što ovde osuđujem svakog bednog čiraša kojeg znam. Mada me to, samo po sebi, uopšte ne uzbuđuje. Kad sudim, sudim bar pravo iz utrobe, i znam da ću, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, skupo platiti svaku osudu. Nije to ono što me muči. Ali ima nešto - Isuse - ima nešto čime utičem na moral ljudi u ovom gradu, i što ne mogu više da gledam. Mogu tačno da ti kažem šta ja radim. Uspeva mi da svakoga ubedim kako u stvari ne želi dobro da uradi svoj posao, već samo želi da obavi posao koji će svako koga on zna - kritičari, sponzori, javnost, čak i učitelji njegove dece smatrati dobrim. To je ono što radim. To je ono što je najgore. Namrštio se prema školskom krovu; onda je vrhovima prstiju uklonio nešto znoja s čela. Naglo se okrenuo prema Freni kad je čuo da je nešto rekla. Šta? reče. Nisam te čuo. Ništa. Rekla sam: O, bože. Zašto O, bože? upita Zui. Ništa. Ne skači odmah na mene, molim te. Samo sam razmišljala, to je sve. Krivo mi je što me nisi video u subotu. Ti pričaš o potkopavanju morala drugim ljudima! A ja sam totalno uništila ceo Lejnov dan. Ne samo što sam mu se onesvešćivala na svaki sat vremena, već sam se, mada sam čitav taj put prešla radi jednog lepog, prijateljskog, normalnog, društvenog, po svoj

116 prilici veselog ragbi-meča, ili napadala apsolutno sve što je govorio, ili mu protivrečila, ili - ne znam - sve živo kvarila. Freni odmahnu glavom. Još je mazila Blumberga, ali odsutno. Sad je gledala samo u klavir. Jednostavno nisam mogla da zadržim nijedno mišljenje za sebe, reče. Bilo je užasno. Gotovo od prvog trenutka kad me dočekao na stanici počela sam da kljucam, kljucam i kljucam po svim njegovim mišljenjima i vrednostima i - po svemu živom. Ali svemu. Napisao je neki totalno bezazlen epruvetski esej o Floberu, na koji je bio tako ponosan i hteo da ga pročitam, a mene je to samo asociralo na katedru za engleski i neko popovanje i studentsko lupetanje, pa sam samo... Ućutala je. Ponovo je odmahnula glavom, a Zui, još upola okrenut ka njoj, pogleda je, zažmirivši. Sad je izgledala još bleđa i sličnija pacijentu posle operacije nego kad se probudila. Čudo me nije ubio, reče ona. Apsolutno bih mu čestitala da je to učinio. Sinoć si mi pričala o tome. Nisam raspoložen za bajate uspomene, mala, reče Zui i ponovo se zagleda kroz prozor.,,ti pre svega grešiš kad pljuješ stvari i ljude umesto samu sebe. Oboje grešimo. Ja isto radim s televizijom - svestan sam toga. Ali to je pogrešno. To smo mi. Stalno ti to ponavljam. Zašto si toliko ograničena i nećeš da shvatiš? Ja nisam toliko ograničena, ali ti stalno...,,to smo mi, ponovi Zui, ignorišući je.,jmi smo bolidi, to je sve. Ona dva idiota lepo su nas od malih nogu uzeli pod svoje i pretvorili nas u bolide s bolidskim merilima. Mi smo Tetovirana Dama i nećemo do kraja života imati ni trenutka mira ni spokoja, sve dok i svi ostali ne budu tetovirani. Zlovoljno je prineo cigaru

117 ustima i povukao, ali bila je ugašena.,,a povrh svega, odmah je dodao, imamo i komplekse Pametnog deteta. Nikad se ustvari nismo ni makli iz tog radija. Niko od nas. Mi ne govorimo, mi držimo govore. Mi ne razgovaramo, mi dajemo objašnjenja. Bar ja. Čim se nađem u sobi s nekim ko ima uobičajen broj ušiju, pretvaram se u prokletog proroka, ili u ljudsku čiodu. Kralj Smarača. Sinoć, na primer. Tamo, u San Remu. Samo sam se molio da mi Hes ne ispriča radnju svog novog scenarija. Prokleto sam dobro znao da ga ima. I znao sam da neću izaći s tog mesta bez novog scenarija za poneti. Ali molio sam se da me poštedi usmene pretpremijere. Nije on glup. On zna da nema šanse da obuzdam jezičinu. Zui se oštro okrete, ne skinuvši nogu s prozorskog praga, i uze, dograbi, kartončić šibica s majčinog pisaćeg stola. Zatim se opet posvetio pogledu na školski krov i vratio cigaru u usta, da bi je odmah izvadio.,,ma dođavola s njim, reče. Toliko je glup da ti se srce para. Isti je kao i svi na televiziji. I u Holivudu. I na Brodveju. Sve što je sentimentalno njemu je nežno, sve što je brutalno njemu je deo stvarnosti, a sve što prelazi u fizičko nasilje logični je klimaks nečeg što nije čak ni... Jesi li mu to rekao? Naravno da sam mu rekao! Pa sad sam ti pričao kako ne mogu da obuzdam jezik. Naravno da sam mu rekao! Ostao je da sedi tamo želeći da je mrtav. Ili da je jedan od nas dvojice mrtav - iskreno se nadam da je mislio na mene. U svakom slučaju, bio je to pravi sanremovski izlazak sa scene. Zui je skinuo nogu s prozorskog praga. Okrenuo se, izgledajući u isto vreme napeto i uznemireno. Izvukao je stolicu ispod majčinog

118 pisaćeg stola i seo. Pripalio je cigaru, a onda se nervozno povio napred, spustivši obe ruke na sto. Pored mastionice je bio neki predmet koji je njegova majka koristila kao pritiskivač za papire: mala staklena kugla na postolju od crne plastike, i u njoj Sneško sa cilindrom na glavi. Zui podiže kuglu, zatrese je i ostade da sedi, zagiedan u kovitlac snežnih pahulja. Freni ga je sad gledaia s rukom iznad očiju. Zui je sedeo usred najjačeg sunčevog svetla u sobi. Mogla je da se premesti na kauču ako je htela da ga i dalje gleda, ali bi to uznemirilo Blumberga koji je zaspao u njenom krilu.,,je 1 ti stvarno imaš čir? iznenada upita. Mama kaže da imaš čir.,,da, imam čir, Isuse. Ovo je kali-juga, mala, gvozdeno doba. Svako ko je prešao šesnaestu a nema čir, prokleti je špijun. Ponovo je, još snažnije, zatresao Sneška. Najsmešnije je, reče,,,što ja volim Hesa. Ili ga bar volim kad me ne kljuka svojim umetničkim siromaštvom. On bar nosi te jezive kravate i smešna odela s vatiranim ramenima usred ove zastrašujuće superkonzervativne, superkonformističke ludnice. A volim i njegovu sujetu. Taj klipan je toliko sujetan da je u suštini ponizan. Mislim, on očigledno smatra da je televizija dovoljno dobra da zaslužuje i njega i njegov veliki, pseudohrabri, nekonvencionalni talenat - što je neki suludi oblik poniznosti, ako ti se baš razmišlja o tome. Gledao je u staklenu kuglu dok snežna vejavica nije malo popustila.,,na neki način volim i LeSaža. Sve što on ima je najbolje - njegov kaput, njegova jahta s dve kabine, ocene njegovog sina na Harvardu, njegov električni aparat za brijanje, sve. Jednom me odveo kući na večeru i stao na stazi ispred kuće da me pita sećam li

119 se poznije Kerol Lombard, u filmovima. Upozorio me da ću doživeti šok kad vidim njegovu ženu, jer je pljunuta Kerol Lombard. Verovatno ću ga doživotno voleti zbog toga. Ispalo je da mu je žena jako umoma prsata plavuša, persijskog tipa. Zui se naglo okrete ka Freni koja je nešto rekla.,,molim? reče.,,da! ponovi Freni - bleda ali ozarena. Očigledno je i njoj bilo suđeno da doživotno voli g. LeSaža. Zui je za trenutak nemo pušio cigaru. Ono što toliko deprimira kod Dik Hesa, reče,,,što me čini tako tužnim, ili besnim, ili šta god bilo, je činjenica da je prvi scenario koji je napisao za LeSaža bio prilično dobar. U suštini, bio je maltene dobar. To je bio prvi po kome smo snimili film - mislim da ga nisi gledala, bila si tada u školi ili negde. U njemu sam igrao mladog farmera koji živi sam sa ocem. Mladić negde shvata da mrzi farmerski posao, i on i njegov otac oduvek su užasno teško živeli, pa kad mu otac umre, on proda svu stoku i kuje velike planove da ode i živi u velegradu. Zui je opet uzeo Sneška, ali nije ga zatresao - samo ga je okretao, držeći ga za postolje. Bilo je nekoliko lepih scena, reče. Kad rasprodam sve krave, stalno idem na pašnjak i tražim ih. A kad polazim s devojkom na oproštajnu šetnju, neposredno pred odlazak u veliki grad, stalno je vodim ka praznom pašnjaku. Onda, kad stignem u grad i nađem posao, sve slobodno vreme provodim lutajući po stočnim pijacama. Na kraju, u gustom saobraćaju glavne gradske ulice, jedan auto skrene ulevo i pretvara se u kravu. Ja potrčim za njim, baš kad se na semaforu pali crveno svetlo, i budem pregažen - stampediran. Zatresao je Sneška.,,To verovatno nije bilo nešto što ne može da se gleda dok sečeš nokte na

120 nogama, ali se bar nisi osećao kao smrad dok se vraćaš kući posle probe. Ako ništa drugo, bilo je prilično originalno, nešto njegovo, nije se svodilo na trend prežvakavanja starih scenarija. Užasno bih voleo da ode kući i napuni baterije. Užasno bih voleo da svi odu kući. Smučilo mi se da budem negativac u svačijem životu. Bože, trebalo bi da vidiš Hesa i LeSaža kad razgovaraju o novoj predstavi. Ili o bilo čemu novom. Srećni su kao prasići dok se ja ne pojavim. Osećam se kao oni nesrećnici na koje upozorava Simorov omiljeni Čuangce. Čuvajte se kad se takozvani mudraci ćopajući pojave pred vama. Mirno je sedeo i gledao kovitlanje pahuljica. Ponekad bih mogao srećno da legnem i umrem, reče. Freni se u tom trenutku zagledala u suncem obasjanu izbledelu mrlju na tepihu, odmah pored klavira, dok su joj se usne upadljivo pomerale.,,ne možeš ni da zamisliš kako je sve to smešno, rekla je. Glas joj je neznatno podrhtavao, i Zui je pogleda. Bledilo njenog lica još se jače isticalo zato što nije imala karmin na usnama. Sve što govoriš podseća me na ono što sam i sama pokušavala da kažem Lejnu u subotu kad je počeo da me provocira. Usred martinija i puževa i svega. Nas ne muče baš iste stvari, ali od iste vrste, mislim, i iz istih razloga. Bar tako izgleda. Blumberg se u tom trenutku digao na njenom krilu i uzvrteo se, više kao pas nego kao mačka, da nađe zgodniji položaj za spavanje. Freni mu rasejano, ali kao neki vodič, nežno stavi ruke na leđa i nastavi:,,na kraju sam stigla do tačke da samoj sebi kažem, i to glasno, kao da sam luda: Freni Glas, ako od tebe čujem još jednu jedinu zajedljivu, cepidlačku, destruktivnu reč, ti i ja smo

121 raskrstile - ali jednom zauvek. I neko vreme uopšte nisam bila loša. Čitavih mesec dana, kad god neko kaže nešto studentski umišljeno ili isfolirano, ili nešto što do neba zaudara na ego, bar sam ćutala. Išla sam u bioskop, ili satima sedela u biblioteci, ili kao luda pisala eseje o komediji obnove i takvim stvarima - ali sam bar imala to zadovoljstvo da neko vreme ne čujem svoj glas. Ona odmahnu glavom.,,a onda, jednog jutra - bum, tras, opet sam počela. Iz nekog razloga nisam spavala cele te noći, a u osam sam imala predavanje iz francuske književnosti, pa sam najzad ustala, obukla se, skuvala kafu i prošetala po studentskom parku. Ustvari sam htela da odem na maksimalno dugu vožnju biciklom, ali plašila sam se da će svi čuti kad budem skidala bicikl sa stalka - uvek nešto pada - pa sam otišla pravo u amfiteatar i sela. Sedela sam i sedela, i na kraju ustala i počela da pišem Epiktetove izreke na tabli. Ispisala sam čitavu tablu - nisam ni znala da mi je toliko ostalo u sećanju. Sve sam to izbrisala - hvala bogu! - pre nego što su ostali počeli da dolaze. Ali to je ipak bilo detinjasto - Epitekt bi me apsolutno zamrzeo zbog toga - mada... Freni je oklevala.,,ne znam. Mislim da sam samo htela da vidim ime nekog koga volim na tabli. U svakom slučaju, tako je opet počelo. Čitavog sam dana samo napadala. Napala sam profesora Folona. Napala sam Lejna preko telefona. Napala sam profesora Tupera. Postajalo je sve gore i gore. Počela sam čak da napadam i moju cimerku. O bože, sirota Bev! Uočila sam kako me gleda kao da se nada da ću rešiti da se iselim iz sobe i pustim da se useli neko koliko-toliko prijatan i normalan, da je malo ostavi na miru. Bilo je užasno! Ali najgore je bilo što sam znala koliko sam dosadna, znala sam koliko

122 deprimiram ljude i kako ih čak vređam - ali jednostavno nisam mogla da se zaustavim! Jednostavno nisam mogla da prestanem. Delujući više nego donekle odsutna, zastala je tek toliko da potisne Blumbergov nemiran zadnji deo.,,a najgore je bilo na tom predavanju, reče. Šta je bilo - uvrtela sam u glavu i nisam mogla da se toga oslobodim - kako je ceo koledž samo još jedno od onih glupih, ništavnih mesta na svetu za zgrtanje zemaljskih blaga i ostalog. Mislim, blago je blago. Kakva ie razlika da li je to blago novac, nekretnine, ili čak kultura, ili samo obično znanje? Meni je sve to izgledalo sasvim isto, ako samo skineš omot - a i sad mi tako izgleda. Ponekad mislim da je znanje bar kad je samo sebi cilj - najgore od svega. U svakom slučaju najteže ga je opravdati. Nervozno i bez ikakve stvarne potrebe, Freni zagladi kosu unazad.,,ne verujem da bi me sve toliko dotuklo kad bih samo ponekad - samo ponekad - čula bar neku pristojnu nemarnu primedbicu kako znanje treba da vodi mudrosti i, ukoliko ne vodi, onda je samo odvratno traćenje vremena! Ali nikad to nisam čula! Ni u jednom koledžu nikada nećeš čuti čak ni uzgrednu aluziju da bi mudrost trebalo da bude svrha znanja. Teško da ćeš ikad uopšte čuti da neko pomene reč mudrost! Hoćeš li da čuješ nešto smešno? Hoćeš li da čuješ nešto zaista smešno? Za skoro četiri godine koledža - a to je apsolutna istina - za skoro četiri godine koledža, pamtim da sam samo jedan jedini put čula izraz mudar čovek, i to još na prvoj godini, na predavanju iz političkih doktrina! I znaš li na koga se odnosio? Bio je upotrebljen za nekog simpatičnog starog izlapelog člana senata koji se obogatio na berzi, a onda otišao u Vašington i postao savetnik predsednika Ruzvelta.

123 Časna reč! Za skoro četiri godine koledža! Ne kažem da se to svakom dešava, ali tako izludim kad pomislim na to, da mi dođe da umrem. Ućutala je i očigledno se ponovo posvetila Blumbergovim interesima. Sad su joj usne imale jedva nešto više boje nego lice. A bile su i pomalo ispucale. Zui je sve vreme netremice gledao u nju. Hteo bih da te nešto pitam, Freni, odjednom je rekao. Ponovo se okrenuo ka pisaćem stolu, namrštio se i zatresao Sneška. Šta uopšte hoćeš sa tom Molitvom Isusu? upita.,,to sam još sinoć pokušao da dokučim. Pre nego što si mi rekla da se nosim. Ti govoriš o zgrtanju blaga - novca, nekretnina, kulture, znanja, i tako dalje, i tako dalje. A sa tom Molitvom Isusu - dozvoli sad da završim, molim te - sa tom Molitvom Isusu, zar se i ti ne trudiš da zgrneš neku vrstu blaga? Nešto čiji je svaki prokleti delić isto tako komercijalan kao i sve te ostale, materijalnije stvari? Ili je to nešto sasvim drugo, s obzirom da je reč o molitvi? Šta hoću da kažem: da li je za tebe sva razlika na ovom svetu u tome na koju stranu čovek zgrće svoje blago - na ovu, ili na onu drugu? Na onu gde ne mogu da provale lopovi, i tako dalje? Da li je u tome razlika? Čekaj malo - samo pričekaj da završim, molim te. Nekoliko trenutaka je sedeo i posmatrao malu snežnu mećavu u staklenoj kugli, a onda rekao:,,ima nešto u tvom pristupu toj molitvi od čega se ježim, ako baš hoćeš da znaš. Ti misliš kako ja hoću da te sprečim da je izgovaraš. Ni sam ne znam hoću li to ili ne o tome bi moglo ozbiljno da se raspravlja ali voleo bih da mi objasniš šta te kog đavola tera da se moliš. Oklevao je, ali ne toliko dugo da bi pružio Freni priliku da mu upadne u reč. Ako pođemo od najjednostavnije logike,

124 nema nikakve razlike, bar koliko ja vidim, između čoveka koji je pohlepan za materijalnim blagom ili čak intelektualnim i čoveka koji je pohlepan za duhovnim blagom. Kao što si i sama rekla, blago je blago, prokleto bilo, i meni se čini da je devedeset posto mizantropskih svetaca u storiji bilo isto tako gramzivo i neprivlačno, u suštini, kao što smo i svi mi ostali. Freni reče, što je mogla hladnije i s neznatnim podrhtavanjem u glasu: Smem li da te sada prekinem, Zui? Zui ostavi Sneška i uze olovku da se poigra njom.,,da, da. Prekini me, reče.,,ja znam sve što ti sad pričaš. Ne govoriš mi ništa o čemu nisam i sama razmišljala. Ti kažeš da ja nešto hoću sa tom Molitvom Isusu - što me čini gramzivom, da upotrebim tvoju reč, isto kao što neko hoće bundu od samura, ili da bude slavan, ili da se tovi nekim suludim prestižom. Sve ja to znam! Isuse, kakvim me ti imbecilom smatraš? Podrhtavanje u njenom glasu naraslo je gotovo do zamuckivanja. Dobro, dobro, smiri se malo.,,ne mogu da se smirim! Izludeo si me! Šta misliš da ja radim u ovoj suludoj sobi - gubim na težini kao sumanuta, idiotski bacam u brigu Besi i Lesa, uznemiravam celu kuću i sve? Zar ne misliš da imam dovoljno zdrave pameti da se i sama zabrinem nad razlozima koji me teraju da izgovaram tu molitvu? To je baš ono što me toliko muči. Samo zato što sam tako izbirljiva u pogledu onog što hoću u ovom slučaju prosvetljenje, ili mir, umesto novca, ugleda, slave ili bilo čega sličnog ne znači da nisam sebični egocentrik kao

125 i svi ostali. Pa čak i više od njih! Ne treba mi čuveni Zahari Glas da mi to saopšti! Jasno se osetilo kako joj je pukao glas, i ona ponovo posveti svu pažnju Blumbergu. Suze samo što joj nisu navrle na oči. Za pisaćim stolom, Zui je, snažno pritiskajući olovkom, ispunjavao praznine u slovima o na reklamnoj stranici malog upijača. Nastavio je nakratko s tim, onda odbacio olovku prema mastionici. Uzeo je cigaru s ivice bakame pepeljare, gde je prethodno ostavio. Sad je bila duga samo oko pet santimetara, ali još je gorela. Snažno je povukao dim, kao da je ona neki aparat za disanje u svetu gde nema kiseonika. Onda je, gotovo na silu, opet pogledao Freni., Jloćeš li da pokušam večeras da nađem telefonom Badija, da popričaš s njim? upita. Mislim da bi trebalo da popričaš s nekim - ja uopšte nisam za to. Pričekao je, gledajući u nju. Freni. Reci nešto. Freni je oborila glavu. Činilo se da traži buve u Blumbergovom krznu, jer je prstima vredno izvrtala čuperke dlaka. Sad je zaista plakala, ali na jedan takoreći veoma lokalizovan način; bilo je suza, ali nije bilo zvuka. Zui je posmatrao čitav minut i više, a onda rekao, ne baš sasvim ljubazno, ali ne i nametljivo: Freni. Šta kažeš na to? Da pokušam da nađem Badija telefonom? Odmahnula je glavom, ne podigavši je. I dalje je tražila buve. Onda je, posle izvesnog vremena, ipak odgovorila na Zuijevo pitanje, ali nedovoljno glasno.,,molim? upita Zui. Freni ponovi ono što je rekla.,,hoću da pričam sa Simorom.

126 Zui je još trenutak gledao u nju, uglavnom bez ikakvog izraza na licu - ako se izuzme trag znoja na prilično dugoj i izrazito irskoj gornjoj usni. Onda se, s karakterističnom naglošću, okrenuo i nastavio da popunjava praznine u slovima o. Ali je gotovo odmah ostavio olovku. Ustao je od pisaćeg stola - prilično sporo, kad je reč o njemu - i, uzevši ostatak cigare, ponovo zauzeo stari položaj s jednom nogom na prozorskom pragu. Viši čovek s dužim nogama - ma koji od njegove braće, na primer - lakše bi podigao nogu gore. S tom nogom na prozoru, činilo se kao da je zauzeo stav za igru. U početku postepeno, a onda naglo, pažnju mu je privukla mala scena koja se slobodno, neometana od pisaca, režisera i producenata, odigravala na drugoj strani ulice, pet spratova ispod njegovog prozora. Ispred privatne devojačke škole uzdizao se prilično veliki javor - jedno od četiri ili pet stabala na toj srećnoj strani ulice - i u tom trenutku se jedno dete od sedam-osam godina, devojčica, skrivalo iza njega. Na sebi je imala marinskoplavi kaputić i beretku gotovo iste nijanse crvene boje kao i ćebe na krevetu Van Gogove sobe u Arlu. Sa Zuijeve osmatračnice njena beretka je i bila nalik na premaz boje. Nekoliko metara od devojčice, njen pas - mladi jazavičar, sa zelenom kožnom ogrlicom i remenom - njuškao je da je pronađe, vrteći se u mahnitim krugovima i vukući remen za sobom. Očigledno je teško podnosio razdvojenost i, kad je najzad nanjušio njen miris, nije bilo ni sekundu prerano. Radost ponovnog susreta bila je za oboje neizmerna. Jazavičar je zakevtao i šćućurio se, dršćući od zanosa, dok njegova gospodarica, doviknuvši mu nešto, nije

127 hitro stupila preko žičane ogradice oko drveta i podigla ga. Uputila mu je raznorazne pohvale na privatnom žargonu njihove igre, da bi ga onda spustila na zemlju, uzela remen, pa se oboje veselo uputiše ka Petoj aveniji i Parku, izgubivši se Zuiju iz vida. Zui je spontano stavio ruku na prečku između dva okna, kao da hoće da podigne prozor i nagne se napolje ne bi li video kako to dvoje iščezavaju. Ali to je bila ruka u kojoj je držao cigaru, pa je sekundu predugo oklevao. Povukao je dim.,,k vragu život, rekao je,,,ima još lepih stvari na ovom svetu - i to zaista lepih. Teški smo idioti što dozvoljavamo da budemo zavedeni na pogrešan kolosek. Uvek, uvek i uvek povezujemo svaku prokletu sitnicu koja se dogodi sa našim bednim malim egom. Iza njega, baš u tom trenutku, Freni je s bezazlenom neusiljenošću izduvala nos; taj zvuk je bio znatno glasniji nego što bi se očekivalo od organa tako lepog i suptilnog izgleda. Zui se okrete i pogleda je, pomalo kritički. Freni, zauzeta s nekoliko papirnih maramica, uzvrati mu pogled. Dobro, izvini, reče. Zar ne smem da izduvam nos? Jesi li završila?,,da, završila sam! Isuse, kakva familija! Čovek se izlaže životnoj opasnosti ako samo izduva nos. Zui se ponovo okrenuo prozoru. Kratko je povukao dim, dok je pogledom pratio šare betonskih blokova na školskoj zgradi. Badi mi je jednom rekao nešto prilično razumno, pre nekoliko godina, reče. Kad bih se samo setio šta to beše. Zastao je u nedoumici. A Freni, mada se i dalje bavila papimim maramicama, pogleda ka njemu. Kad god bi Zui najavio da ne može da se nečeg

128 seti, njegova nedoumica redovno bi zainteresovala svu njegovu braću i sestre, čak ih je i zabavljala. To njegovo oklevanje bilo je skoro uvek namešteno. Uglavnom su to bili direktni repovi onih nesumnjivo prijemčivih pet godina, kada je bio redovan učesnik emisija To je pametno dete, i kada je, da se ne bi stekao utisak kako se razmeće svojom donekle apsurdnom sposobnošću da citira, istog trenutka i obično od reči do reči, sve što je ikad pročitao, ili makar zainteresovano čuo, razvio naviku da namršti čelo kao da razmišlja da bi dobio u vremenu, kako su već radila ostala deca u emisiji. I sad je nabrao čelo, ali je ipak progovorio brže nego što je bilo uobičajeno u takvim prilikama, kao da je osetio kako ga je Freni, njegova stara saučesnica u programu, ulovila na delu. Rekao je da bi čovek, ležeći u podnožju nekog brda, prerezanog vrata i polako krvareći na smrt, morao biti sposoban, ukoliko prođe neka lepa devojka ili starica sa predivnim krčagom koji joj savršeno balansira na glavi, da bi morao biti sposoban da se pridigne na jednu ruku i pogledom isprati krčag dok bezbedno ne iščezne s druge strane brda. Razmislio je o tome, zatim blago frknuo. Voleo bih da ga vidim kako to radi, stoka. Povukao je dim iz cigare. Svako u ovoj porodici dobija svoju prokletu religiju u drugoj ambalaži, prokomentarisao je, s primetnim odsustvom strahopoštovanja u glasu. Volt je bio zanesenjak. Volt i Bu Bu su zagovarali najžešće religiozne filozofije u familiji. Volt je jednom rekao Vejkeru da je svako u ovoj kući verovatno zgmuo masu loših karmi u ranijim inkarnacijama. Imao je teoriju po kojoj je religiozni život i sva patnja koja ga prati, samo nešto čime Bog kažnjava

129 ljude koji imaju petlje da Ga optuže zato što je stvorio jedan ružan svet. S kauča je dopro kikot zahvalne publike.,,to još nisam čula, reče Freni.,,A kakvu je religioznu filozofiju gajila Bu Bu? Mislila sam da nema nikakvu. Zui je u prvi mah ćutao, a onda reče:,,bu Bu? Bu Bu je ubeđena da je gospodin Eš stvorio svet. To je pokupila iz Kilvertovog Dnevnika'. U Kilvertovoj parohiji su pitali učenike ko je stvorio svet, i jedno je dete odgovorilo: Gospodin Eš. Freni je glasno izrazila svoje oduševljenje. Zui se okrete, pogleda je i - onako nepredvidiv kakav je bio - nabaci vrlo strog izraz, kao da se odjednom odrekao svake lakoumnosti. Skinuo je nogu s prozorskog praga, bacio opušak cigare u bakamu pepeljam na pisaćem stolu i udaljio se od prozora. Polako je išao preko sobe, s rukama u zadnjim džepovima, ali ne bez određenog cilja. Trebalo bi da se pod hitno pokupim odavde. Imam ugovoren ručak, rekao je i naglo se sagnuo da natenane i sopstvenički ispita unutrašnjost akvarijuma. Noktom je nametljivo kucnuo po staklu. Okrenem leđa na pet minuta i svi dozvole da pomru moje crne ribice. Trebalo je da ih ponesem u koledž. Znao sam to.,,oh, Zui. To već pet godina pričaš. Zašto ne odeš i kupiš nekoliko novih? On je i dalje kuckao po staklu. Sve ste vi koleške mace iste. Tvrde kao ekseri. To nisu bile ma koje ribice, mala. Bili smo veoma bliski. Opet je legao na tepih, smestivši svoje vitko telo u prilično tesan prostor između stočića s radio-aparatom marke Stromberg-Karlson iz i stalka prepunog časopisa. I opet je Freni videla

130 samo đonove njegovih patika. Ali tek što se ispružio, već je uspravno seo, tako da mu se glava i ramena odjednom pojaviše u vidnom polju, izazvavši donekle sablasnokomičan utisak leša koji je ispao iz ormana. Molitva još traje, a? reče. Onda je ponovo legao i nestao iz vidokruga. Mirovao je za trenutak, pa je, s gotovo nerazumljivim muklim mejferskim naglaskom rekao: Rado bih popričao dvetri reči s vama, gospođice Glas, ako imate malo vremena. Kao odgovor, na kauču je zavladala izrazito zloslutna tišina. Moli se ako hoćeš, ili se igraj s Blumbergom, ili puši ako ti se puši, ali me samo pet minuta ne prekidaj, mala. I, ako je moguće, bez ijedne suze. Važi? Čuješ li me? Freni nije odmah odgovorila. Skupila je noge pod ćebetom. A privukla je i usnulog Blumberga nešto bliže sebi. Čujem te, rekla je i još više skupila noge, kao što se pred opsadu diže most na tvrđavi. Malo je oklevala, onda opet progovori: Kaži šta god hoćeš, samo nemoj da vređaš. Nisam spremna ni za kakva iskušenja jutros. Najozbiljnije. Nema nikakvih iskušenja, nikakvih iskušenja, mala. A ukoliko postoji nešto što nikad ne radim, onda je to vređanje. Govomikove ruke bile su blagorodno prekrštene na gmdima. O, da sam ponekad malo oštar, jesam, kad je takva situacija. Ali da vređam, nikad. Što se mene tiče, oduvek sam smatrao da možeš uloviti više muva sa... Najozbiljnije ti kažem, Zui, reče Freni, obraćajući se manje-više njegovim patikama.,i usput bih volelan da sedneš. Kad god se ovde galami, baš mi je čudno što to uvek dolazi tačno s mesta gde sad ležiš. I uvek si ti tamo. Hajde sad. Sedi malo, molim te.

131 Zui zatvori oči. Sva sreća je što znam da ne misliš tako. Bar ne iz samog srca. Oboje znamo, duboko u svom srcu, da je to jedino posvećeno mesto u ovoj prokletoj kući duhova. Slučajno sam baš tu držao svoje kuniće. A oba su bili sveci. U suštini to su bila jedina dva kunića u celibatu na... O, ućuti više, nervozno reče Freni. Počni već jednom, ako si baš zapeo. Samo te molim da budeš malo taktičniji, s obzirom kako se sad osećam to je sve. Ti si apsolutno najnetaktičnija osoba koju sam ikad srela u životu. Netaktičan! Nikad. Otvoren, da. Euforičan, da. Borben. Žestok, možda i previše. Ali niko mi još nikada... Rekla sam netaktičan! preseče ga Freni prilično gnevno, ali se ipak trudeći da se ne nasmeje. Samo se jednom razboli i obiđi sam sebe, pa ćeš videti koliko si netaktičan! Nikad u životu nisam srela osobu koja bi bila tako nemoguće društvo nekom ko se ne oseća dobro. Znaš li šta ti radiš ako je neko samo prehlađen? Ružno ga pogledaš kad god ga vidiš. Ti si apsolutno najmanje saosećajna osoba koju sam ikad upoznala. To si ti! Dobro, dobro, dobro, reče Zui, i dalje zatvorenih očiju. Niko nije savršen, mala. Ublaživši i utanjivši glas, bez prelaženja u falset, bez napora je izveo Freni dobro poznatu i uvek vemu imitaciju smirujućeg glasa njihove majke: Mnogo štošta kažemo u žestini, mlada damo, iako to ustvari ne mislimo i zbog čega nam je sutradan veoma žao. Onda se namrštio, otvorio oči i nekoliko sekundi gledao u plafon. Pre svega, reče,,ja mislim da ti misliš kako ja hoću da ti oduzmem tvoju

132 molitvu ili nešto. Neću. Neću. Što se mene tiče, možeš da ležiš na tom kauču i do kraja života recituješ osnovne odredbe Ustava, ali ono što ja pokušavam.. Divan početak. Predivan. Molim? Ma nije bitno. Samo ti nastavi, nastavi. Hteo sam da kažem kako nemam ništa protiv te molitve. Šta god ti mislila o tome. Nisi ti prva, znaš, kojoj je palo na pamet da je izgovara. Jednom sam obišao sve vojno-momaričke radnje u Njujorku, da pronađem neki zgodan hodočasnički ranac. Hteo sam da ga napunim mrvicama hleba i uputim se peške po čitavoj prokletoj zemlji. Moleći se usput. Šireći Reč. Sve to. Zui je oklevao.,,a to ne pominjem da bih ti pokazao kako sam i ja jednom bio Emotivna Mlada Osoba Kao Ti.,,A zašto onda to pominješ? Zašto to pominjem? Zato što bih hteo da ti kažem nekoliko stvari, a lako je moguće da nisam pozvan za to. Pogotovo što sam jednom i sam osećao jaku želju da izgovaram tu molitvu, ali nisam je ostvario. Nije isključeno da sam možda i pomalo ljubomoran što ti to pokušavaš. Vrlo verovatno, u suštini. Ja sam ipak sujetni glumac. Lako je moguće da užasno mrzim da glumim Martu nečijoj Mariji. Ko bi to dođavola znao? Freni je rešila da ne odgovori. Ali privukla je Blumberga bliže sebi i čudno ga, dvosmisleno zagrlila. Onda pogleda ka svom bratu i reče:,,ti si dobra vila. Jesi li to znao?,,ne razbacuj se komplimentima, mala - možda ćeš ih ubrzo povući. Nisam odustao od toga da ti kažem šta mi se ne sviđa u tvom pristupu ovom poslu. Bio ja ili ne

133 bio pozvan za to. Zui je desetak sekundi neodređeno gledao u gipsani plafon, a onda ponovo zatvorio oči. Kao prvo, rekao je,,,ne sviđa mi se to izigravanje Dame s kamelijama. I ne prekidaj me sad. Znam da si s razlogom rastrojena, i sve to. I ne mislim da glumiš - ni u kom slučaju. I ne mislim da je to nesvesna potreba da izazoveš saosećanje. Ili bilo što slično. Ali ipak ti kažem da mi se to ne sviđa. Nije lepo prema Besi, nije lepo prema Lesu - i, ako to još ne znaš, počinješ malo da bazdiš na metanisanje. Dođavola, ni u jednoj religiji na svetu nema molitve koja bi to opravdala. Ne kažem da si ti takva - zato nemoj da se uzbuđuješ - samo kažem da je sva ta histerija maksimalno odbojna." Jesi li završio?" upita Freni i upadljivo se nagnu napred. U glasu joj se opet osetilo podrhtavanje.,,u redu, Freni. Smiri se. Rekla si da ćeš da me saslušaš. Mislim da sam najgore već rekao. Samo pokušavam da ti kažem - ne pokušavam, nego ti kažem - da to jednostavno nije pošteno prema Besi i Lesu. To je užasno za njih - i ti to odlično znaš. Da li si uopšte upoznata da je Les, pre nego što je sinoć legao u krevet, upomo hteo da ti donese mandarinu? Isuse. Čak ni Besi ne može da podnese te priče s mandarinama. A Bog mi je svedok da ne mogu ni ja. Ako si rešila da nastaviš sa tvojim nervnim slomom, onda više od svega želim da se vratiš u koledž i tamo to obaviš. Tamo gde nisi najmlađe dete u kući. I gde niko neće navaliti da ti donosi mandarine. I gde svoje proklete step-cipele ne držiš u ormanu. U tom trenutku Freni prilično naslepo, ali nečujno, posegnu za kutijom papirnih maramica na mermemom stočiću.

134 Zui je sad odsutno gledao u staru žućkastu mrlju na plafonu, koju je devetnaest ili dvadeset godina ranije napravio prskaćim pištoljem. Drugo što me muči, reče, takođe nije lepo. Ali skoro sam završio, pa izdrži još malo ako možeš. Ono što mi se uopšte ne sviđa je tvoj mali privatni život mučenice u kostreti kojim živiš tamo u koledžu - taj mali klinački krstaški rat koji zamišljaš da vodiš protiv svega živog. Ane mislim na ono što ti možda misliš da ja mislim, zato gledaj da me na trenutak ne prekidaš. Koliko ja vidim, ti se uglavnom buniš protiv sistema višeg obrazovanja. Nemoj da sad skačeš na mene - ja se uglavnom slažem s tobom. Ali uopšte mi se ne sviđa što napadaš sve bez razlike. Devedeset osam posto sam na tvojoj strani. Ali prestravljuju me ona dva posto. U koledžu sam imao jednog profesora - jednog jedinog, priznajem, ali taj je bio veliki, zaista veliki - koji se jednostavno ne uklapa ni u šta o čemu ti govoriš. On nije bio Epiktet. Ali nije bio ni egomanijak, nije bio fakultetski šarmer. Bio je veliki skromni naučnik. Osim toga, mislim da od njega nikad nisam čuo nešto, u učionici ili van nje, što mi se nije učinilo da u sebi nosi bar mrvicu - a ponekad i mnogo više - stvarne mudrosti. Šta će biti s njim kad izbije tvoja revolucija? Ne mogu ni da mislim o tome - bolje da promenimo temu. Taj profesor Tuper. I ona druga dva smora o kojima si mi sinoć pričala - Manlius i onaj drugi. Takvih sam imao na kamare, kao i svi ostali, i slažem se da nisu bezopasni. Smrtonosni su kao kuga, u suštini. Svevišnji Isuse! Sve što dotaknu pretvaraju u totalno akademsko i beskorisno. Ili, još gore, stvaraju od toga kult. Po meni, oni su najveći krivci za masu neukih bilmeza koji se s diplomama u džepu svakog juna razmile po čitavoj

135 zemlji." Tu je Zui, i dalje gledajući u plafon, istovremeno napravio grimasu i odmahnuo glavom.,,ali ono što mi se ne sviđa - i što se verovatno ne bi dopalo ni Simoru ili Badiju - je način na koji govoriš o svim tim ljudima. Mislim, ti ne samo da prezireš to što oni predstavljaju - ti prezireš njih. A. to je dozlaboga lično, Freni. Ozbiljno ti kažem. U oku ti se javi pravi mali ubilački blesak kad govoriš o tom Tuperu, na primer. Sve ono kako ide u toalet da razbaruši kosu pre nego što uđe na predavanje. Sve to. Verovatno to zaista i radi - to se uklapa u sve ostalo što si mi pričala o njemu. Ne kažem da nije tako. Ali tebe se to ne tiče, mala, šta on radi sa svojom kosom. Bilo bi čak i u redu, na neki način, kad bi na ta njegova lična prenemaganja gledala iz komičnog ugla. Ili kad bi ga bar malčice žalila što je tako nesiguran, pa sebi mora da pridaje neki glupi patetični glamur. Ali kad mi ti pričaš o tome - a sad se uopšte ne šalim - pričaš kao da je njegova kosa neki tvoj prokleti lični neprijatelj. A to nije u redu - znaš i sama. Ako već krećeš u rat protiv Sistema, onda pucaj kao pristojna, inteligentna devojka - zato što je neprijatelj tu, a ne zato što ti se ne sviđa njegova frizura ili njegova idiotska kravata. Usledilo je ćutanje od oko minut vremena, koje je prekinulo samo Frenino izduvavanje nosa - neusiljeno, otegnuto, gusto' izduvavanje, asocirajući na prehladu staru bar četiri dana.,,to je identično kao moj prokleti čir. Znaš li zašto ga imam? Ili bar devet desetina razloga zašto ga imam? Zato što onda kad ne mislim na pravi način, dozvolim da moj odnos prema televiziji i svemu ostalom postane ličan. Radim sve isto što i ti, a dovoljno sam star

136 da bih mogao i bolje. Zui ućuta. Zagledao se u fleku na plafonu i duboko udahnuo kroz nos. Prsti su mu još bili ukršteni na grudima. Ovo što na kraju moram da ti kažem, naglo je rekao, verovatno će izazvati eksploziju. Ali tu sam nemoćan. To je najvažnije od svega. Činilo se kao da na trenutak traži savet od plafona, onda je zatvorio oči.,,ne znam da li se ti sećaš, ali se ja dobro sećam kad si se na istom ovom mestu tako glasno odricala Novog zaveta da se čulo miljama naokolo. Svi su u to vreme bili u prokletoj vojsci i samo sam ja ostao da slušam. Ali sećaš li se? Da li se uopšte sećaš toga? Bilo mi je samo deset godina! reče Freni - kroz nos, prilično preteće. Znam koliko ti je bilo godina. Odlično znam koliko ti je bilo godina. Gospode - ne pominjem ti ja to u nameri da ti nešto prebacujem. Naprotiv, imam dobar razlog. Pominjem to zato što mislim da nisi razumela Isusa kad si bila dete, i mislim da ga ni sad ne razumeš. Mislim da si ga u glavi pobrkala s nekih drugih pet ili deset religijskih likova, i ne znam kako možeš da nastaviš s Molitvom Isusu dok ne raščistiš ko je ko i šta je šta. Sećaš li se ti uopšte kako je došlo do tvog malog odricanja?... Freni? Sećaš li se ili se ne sećaš? Nije dobio odgovor. Čulo se samo prilično žestoko izduvavanje nosa.,,e, pa vidiš, ja se slučajno sećam. Jevanđelje po Mateju, glava šesta. Odlično se toga sećam, mala. Sećam se čak i gde sam se nalazio. Bio sam u svojoj sobi i omotavao traku oko proklete palice za hokej, kad si banula - sva usplahirena, s otvorenom Biblijom u ruci.

137 Nisi više volela Isusa, i pitala si možeš li da nazoveš Simora u njegovu kasarnu i kažeš mu sve to. A znaš li zašto nisi više volela Isusa? Ja ću ti reći. Kao prvo, zato što nisi prihvatala njegov odlazak u sinagogu gde je isprevrtao sve stolove i idole. To je bilo vrlo grubo, vrlo nepotrebno. Bila si ubeđena da Solomon ili neko drugi ne bi nikad uradio tako nešto. I drugo, zato što nisi prihvatala - na tom mestu imala si otvorenu Bibiiju - izreku: Pogledajte ptice nebeske: jer niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a Otac vaš nebeski hrani ih. To je još bilo u redu. To je bilo divno. To si prihvatala. Ali kad Isus u istom dahu kaže: Zar vi niste mnogo vredniji od njih? - e, to je ono gde se mala Freni pobunila. Tu se mala Freni hladno odriče Biblije i prelazi pravo Budi, koji ne pravi nikakvu diskriminaciju u odnosu na sva ta divna nebeska stvorenja. Sve te slatke male piliće i guske koje smo hranili na Jezeru. I nemoj mi opet reći da si imala samo deset godina. Tvoj uzrast nema nikakve veze s onim o čemu govorim. Nema, uostalom, velikih promena između desete i dvadesete - ili desete i osamdesete godine. Ti ni sada ne možeš da voliš onoliko koliko bi to želela jednog Isusa koji je uradio i rekao nekoliko stvari za koje bar kažu da ih je rekao ili uradio - što i sama znaš. Ti si po svojoj prirodi nesposobna da voliš ili razumeš bilo kog sina Božjeg koji prevrće stolove. I po prirodi si nesposobna da voliš ili razumeš bilo kog sina Božjeg koji kaže da je neko ljudsko biće, ma koje ljudsko biće - čak i neki profesor Tuper - vrednije Bogu od ma kog nežnog, bespomoćnog uskršnjeg pilenceta. Freni je sad bila okrenuta licem prema zvuku Zuijevog glasa, sedela je sasvim uspravno, stežući

138 papirne maramice u jednoj ruci. Blumberg joj nije više bio u krilu.,,a ti jesi sposoban, gotovo je ciknula. Nebitno je da li sam ja sposoban ili nisam. Ali da, u suštini jesam. Nisam sad raspoložen da se upuštam u to, ali ja bar nikad nisam pokušavao, svesno ili drukčije, da Isusa pretvorim u svetog Franju Asiškog kako bih ga učinio vrednijim ljubavi - a to je baš ono što devedeset osam posto hrišćanskog sveta oduvek radi. Nije to neka moja zasluga. Slučajno me ne privlači tip svetog Franje Asiškog. Ali tebe privlači. A to je, po meni, jedan od razloga zašto si doživela ovaj mali nervni slom. I pogotovo je razlog zašto ga doživljavaš kod kuće. Ovo je mesto kao stvoreno za to. Odlična usluga, uz mnoštvo toplih i hladnih tekućih duhova. Postoji li išta zgodnije? Ovde možeš da moliš svoju molitvu i trpaš Isusa i svetog Franju i Simora i Hajdinog dedu sve u isti koš. Zui ućuta, samo na trenutak. Zar ti to ne vidiš? Zar ne vidiš kako nejasno, kako površno gledaš na stvari? Bože, nema ničeg desetorazrednog u tebi, pa ipak si u ovom trenutku do nosa zaglibila u desetorazredne misli. Ne samo da je sam tvoj pristup toj molitvi desetorazredna religija, već je, znala ti to ili ne, i tvoj nervni slom desetorazredan. Video sam dva-tri prava nervna sloma, i ti ljudi koji su ih doživeli nisu se trudili da izaberu i mesto gde... Prestani više, Zui! Prestani! jecajući reče Freni. Prestaću za minut, samo minut. Uostalom, zašto si sebe dovela do nervnog sloma? Mislim, ako već imaš toliko snage da sebe dovedeš do toga, zašto ne bi upotrebila istu energiju da ostaneš zdrava i čitava? U redu, sad preterujem. Sad zaista preterujem. Ali, Isuse, kako ti dovodiš u iskušenje ono malo strpljenja kojim me

139 priroda obdarila. Osvrneš se malo po svom koledžu, po svetu, politici i jednoj sezoni letnjeg repertoara, i čuješ razgovor grupice bezveznih studenata, da bi rešila kako je sve to samo ego, ego i ego, i da jedina inteligentna stvar koju može jedna devojka da uradi je da legne, obrije glavu, govori Molitvu Isusu i moli Boga za malo mističnog iskustva koje će je učiniti dobrom i srećnom. Freni ciknu: Ućuti već jednom, molim te! Samo sekund, samo još sekund. Ti neprekidno govoriš o egu. Bože, tu bi sam Hrist lično morao da reši šta je, a šta nije ego. Ovo je Božji svemir, mala, a ne tvoj, i on ima poslednju reč o tome šta je, a šta nije ego. A šta je s tvojim voljenim Epiktetom? Ili tvojom voljenom Emili Dikinson? Da li bi htela da tvoja Emili, kad god joj dođe da napiše neku pesmu, samo sedne i izgovara molitvu dok se ne izgubi taj njen sramni egoistički poriv? Ne, naravno da ne bi! Ali volela bi da tvom prijatelju profesoru Tuperu bude oduzet njegov ego. To je nešto drugo. A možda i jeste. Možda i jeste. Ali nemoj da galamiš na sve egoe u globalu. Po meni, ako baš hoćeš da znaš, polovinu svih gadosti u svetu izazivaju ljudi koji ne koriste svoj pravi ego. Tvoj profesor Tuper, recimo. Bar po onom što si mi pričala o njemu, kladio bih se u bilo šta da ono čime se on služi, ono što ti misliš da je ego, nije uopšte njegov ego, nego neka druga, mnogo sramnija, mnogo manje bazična sposobnost. Isuse, već si dovoljno dugo po školama da bi znala suštinu. Zagrebi malo po nekom nesposobnom nastavniku - ili, uostalom, profesoru univerziteta - i kod svakog drugog otkrićeš promašenog automehaničara ili prokletog kamenoresca. Uzmimo na primer LeSaža - mog prijatelja, poslodavca, moju Ružu s Medison

140 avenije. Misliš li da ga je njegov ego doveo na televiziju? Ni u ludilu! On više nema ego, ako ga je ikad uopšte imao. Rascepkao ga je u hobije. Ima bar tri hobija za koje ja znam - i svi su povezani s velikom radionicom od deset hiljada dolara u podrumu, punom raznih aparata i mengela i bog te pita čega. Niko ko stvarno koristi svoj ego, svoj pravi ego, nema vremena ni za kakve proklete hobije. Zui je naglo ućutao. I dalje je ležao zatvorenih očiju i čvrsto ukrštenih prstiju preko grudi, na prednjoj strani košulje. Ali sada je na licu imao namerno mučenički izraz - očigledno neki oblik samokritike.,,hobiji, reče. Kako sam uopšte došao na hobije? Još trenutak je mirno ležao. U sobi su se čuli samo Frenini jecaji, tek delimično prigušeni satenskim jastučetom. Blumberg je sada sedeo pod klavirom, na jednom ostrvcetu sunca, i prilično slikovito se umivao. Večiti negativac, reče Zui. Šta god kažem, uvek ispadne da potkopavam tvoju Molitvu Isusu. A to zaista ne radim. Samo sam protiv toga zašto, kako i gde je izgovaraš. Voleo bih da me ubediš - stravično bih voleo da me ubediš - da ti ona ne služi kao zamena za tvoje, ma kakve one bile, dužnosti u životu, ili bar za tvoje svakodnevne dužnosti. Ali, što je još gore, ne vidim - kunem ti se da ne vidim - kako možeš da se moliš Isusu koga čak i ne shvataš. A ono što je zaista neoprostivo, s obzirom da si kljukana skoro istom količinom religiozne filozofije kao i ja - ono što je zaista neoprostivo je da uopšte i ne pokušavaš da ga shvatiš. Možda bi se još i našlo neko izvinjenje da si neka krajnje prostodušna osoba, kao taj hodočasnik, ili da si neka krajnje očajna osoba ali ti nisi prostodušna, mala, a nisi ni tako

141 prokleto očajna. Baš u tom trenutku, prvi put otkako je legao na pod, Zui, i dalje zatvorenih očiju, stisnu usne - gotovo na isti način kao njegova majka. Svevišnji Bože, reče. Ako već govoriš Molitvu Isusu, onda se bar obraćaj Isusu, a ne svetom Franji, Simoru i Hajdinom dedi koje si sve strpala na gomilu. Misli na njega ako se već moliš, i samo na njega, i to njega kakav je zaista bio, a ne kakvog bi ti volela da je bio. Ti nećeš da se suočiš sa činjenicama. Tebe je ta prokleta navika da ne gledaš činjenicama u oči i dovela u to zbrkano stanje duha, i s njom se nikad nećeš izvući iz toga. Zui na trenutak poklopi šakama svoje već sasvim mokro lice, zatim ih ukloni. Ponovo ih je ukrstio na grudima. Glas mu je opet poprimio gotovo savršeno razgovomi ton. Ono što me zbunjuje, Što me zaista zbunjuje, je što ne vidim zašto bi neko - ukoliko nije dete, ili anđeo, ili srećna naivčina kao taj hodočasnik - uopšte želeo da se moli Isusu koji bi se i najmanje razlikovao od onog kako zvuči i izgleda u Novom zavetu. Bože! On je samo najinteligentniji čovek u Bibliji, to je sve! Koga on daleko ne nadmašuje? Koga? Oba Zaveta puna su učenih ljudi, proroka, apostola, izabranih sinova, Solomona, Isaka, Davida, Pavla - ali Bože, ko je osim Isusa zaista znao šta je šta? Niko. Ni Mojsije. Ne pominji mi Mojsija. On je bio divan čovek, i bio je u divnoj vezi sa svojim Bogom, i sve to - ali baš je u tome poenta. On je morao da bude u toj vezi. A Isus je shvatio da nema odvojenosti od Boga. Zui ovde pljesnu rukama - samo jednom, ne glasno, i najverovatnije sasvim nehotice. Šake mu se ponovo ukrstiše na grudima, takoreći pre nego što je pljesak utihnuo. O, bože, kakav um! reče. Ko bi drugi, na primer, ćutao

142 kad je Pilat tražio objašnjenje? Solomon ne bi. Nemoj mi reći da bi ćutao. Solomon bi našao nekoliko snažnih reči za tu priliku. Uostalom, nisam siguran da ih Sokrat ne bi našao. Kriton, ili neko drugi, uspeo bi da ga odvuče na stranu, dovoljno dugo da izvuče nekoliko prikladnih reči vrednih da se zabeleže. Ali, što je najvažnije, važnije od svega ostalog, ko je u Bibliji osim Isusa znao - znao - da mi svuda nosimo Carstvo Nebesko, u nama, gde ga nikad ne tražimo, jer smo prokleto glupi, sentimentalni i bez mašte? Moraš da budeš sin Božji da bi to znao. Zašto ne misliš na to? Zaista, Freni, ozbiljno ti govorim. Ako ne vidiš Isusa onakvog kakav je zaista bio, tvoja Molitva Isusu gubi svaki smisao. Ako ne shvataš Isusa, ne shvataš ni njegovu molitvu - onda to više i nije molitva, već samo neka jezička konstrukcija. Isus je bio vrhovni izabranik u jednoj užasno važnoj misiji. Nije to bio nikakav sveti Franja, koji je imao dovoljno vremena da sklepa nekoliko himni, da propoveda pticama, ili radi ma koju od onih dražesnih stvari, tako bliskih srcu Freni Glas. To ti najozbiljnije govorim. Kako možeš da to ne vidiš? Da je Bog hteo da mu posao u Novom zavetu obavi neko sa tako dosledno privlačnom ličnošću kakav je sveti Franja, on bi takvog i odabrao, u to budi sigurna. Ovako je odabrao najboljeg, najpametnijeg, najdražeg, najmanje sentimentalnog, najsamosvojnijeg učitelja kojeg je uopšte mogao da odabere. A kad to ne sagledaš, kunem ti se, promašila si sav smisao Molitve Isusu. Molitva Isusu ima jednu svrhu, jednu jedinu svrhu. Da osobu koja je izgovara učini svesnom Hrista. Ne da posluži kao neko malo, ugodno, svetije-od-tebe mesto sastanka s nekim lepljivim, divljenja vrednim božanskim likom, koji će te zagrliti i osloboditi svih obaveza, i

143 učiniti da zauvek nestanu svi tvoji odvratni Veltšmerceni i profesori Tuperi. I, zaboga, ako imaš dovoljno pameti da to vidiš - a imaš je - a ipak odbijaš da vidiš, onda zloupotrebljavaš molitvu, tražiš kroz nju svet pun lutaka i svetaca, ali bez profesora Tupera. Naglo je seo, uspravio se, s nekom gotovo akrobatskom brzinom, da pogleda Freni. Košulja mu se bukvalno cedila od znoja.,,da je Isus namenio tu molitvu.. Zui je ućutao. Zagledao se u Freni, koja je potrbuške ležala na kauču, s licem u jastuku, i čuo, verovatno prvi put, njeno delimično prigušeno, bolno jecanje. U trenutku je prebledeo - prebledeo od brige za nju, a verovatno i zato što je poraz odjednom ispunio sobu, svojim neizbežno mučnim zadahom. Njegovo bledilo bilo je neke neobično osnovne bele boje - bez ikakvih primesa zelenih i žutih tonova krivice ili skrušenog kajanja. Krv se povukla iz njegovog lica kao kod nekog dečkića koji do ludila voli životinje, sve životinje, u trenutku kad je video izraz na licu svoje najdraže sestre, obožavateljke zečića, dok otvara kutiju u kojoj je rođendanski poklon za nju - tek ulovljena mlada kobra, s crvenom trakom nevešto vezanom u mašnu oko vrata. Gledao je pun minut u Freni, a onda se uspravio, izgubivši na trenutak ravnotežu, što nimalo nije ličilo na njega. Prešao je, veoma polako, do majčinog pisaćeg stola na drugom kraju sobe. A bilo je očigledno, kad je došao do njega, da ne zna zašto je tu. Kao da su mu predmeti na stolu bili potpuno strani - upijač sa ispunjenim slovima o, pepeljara sa opuškom njegove cigare - i on se okrete i ponovo pogleda Freni. Njeno jecanje se malo smirilo, ili se bar tako činilo, ali joj je

144 telo bilo u istom žalosnom, ležećem, bespomoćnom položaju. Jedna ruka bila je savijena, zarobljena pod njom, što mora da je bilo vrlo neprijatno, ako ne i bolno. Zui pogleda u stranu, a onda, ne baš lišen hrabrosti, opet pogleda u nju. Kratkim pokretom dlana obrisao je čelo, gumuo ruku u zadnji džep pantalona da je osuši i rekao: Oprosti, Freni. Zaista mi je žao. Ali to formalno izvinjenje samo je ponovo izazvalo, pojačalo njeno jecanje. Netremice je gledao u nju, još petnaest ili dvadeset sekundi. Onda je izašao iz sobe, kroz vrata koja su vodila u hodnik, i zatvorio ih za sobom. Jak miris sveže boje osećao se čim se izađe iz dnevne sobe. Sam hodnik još nije bio omalan, ali je sav drveni pod bio prekriven novinama, i Zuijev prvi korak - neodlučan, gotovo zanesen ostavi na sportskoj stranici otisak njegove gumene pete, baš preko fotografije Stena Mjuzala, na kojoj visoko drži potočnu pastrmku od tridesetak santimetara. Pri petom ili šestom koraku jedva je izbegao sudar s majkom koja je izlazila iz svoje spavaće sobe. Mislila sam da si otišao! reče ona. Nosila je dva oprana i složena krevetska čaršava.,,učinilo mi se da sam čula ulazna... Ona prekide rečenicu da bi bolje pogledala Zuija. Šta je to? Znoj? upita. Ne sačekavši odgovor, ona uhvati Zuija za ruku i poteže ga - gotovo ga počisti, kao da nije teži od metle - na dnevno svetlo koje je dopiralo iz njene sveže okrečene spavaće sobe.,,to je stvarno znoj. U glasu joj se ne bi osetilo više čuđenja i prekora ni da je iz Zuijevih pora izbijala sirova nafta. Šta si to radio? Maločas si se okupao. Šta si radio?

145 Kasnim, Debelice. Hajde. Skloni se, reče Zui. Jedna filadelfijska komoda bila je izvučena iz spavaće sobe u hodnik, i sad je zajedno sa gđom Glas zakrčila Zuiju prolaz. Ko je dovukao tu monstrumku ovamo? upita on, pogledavši u komodu. Zašto se tako znojiš? upita gđa Glas, gledajući prvo u njegovu košulju, zatim u njega. Jesi li razgovarao sa Freni? Gde si sad bio? U dnevnoj sobi?,,da, da, u dnevnoj sobi. I da sam slučajno na tvom mestu, vimuo bih časkom tamo. Ona plače. Ili je bar plakala kad sam izlazio. Potapšao je majku po ramenu. Hajde sad. Ozbiljno ti kažem. Skloni se da... Plače? Opet? Zašto? Šta se desilo? Otkud ja znam, Isuse - sakrio sam joj Vini Pua. Hajde, Besi, miči se, molim te. Žurim. Gđa Glas ga propusti da prođe, i dalje gledajući u njega. Onda, gotovo u istom trenutku, krenu ka dnevnoj sobi, takvom brzinom da je jedva uspela da dovikne preko ramena: Presvuci košulju, mladiću! Ako je i čuo, Zui nije reagovao na to. Na kraju hodnika ušao je u sobu koju je nekada delio sa svoja dva brata blizanca, i koja je sad, godine, pripadala samo njemu. Ali nije ostao ni dva minuta unutra. Kad je izašao, na sebi je imao istu znojavu košulju. Ipak, opažala se neznatna, ali prilično upadljiva promena. Pripalio je novu cigaru. Osim toga, ko zna iz kog razloga, vezao je belu maramicu oko glave, možda zato da bi otklonio od sebe kišu, grad ili sumpor. Prešao je na drugu stranu hodnika, u sobu koju su nekada delila njegova dva najstarija brata.

146 Zui je sada prvi put posle gotovo sedam godina, da se izrazimo ovim davno skrojenim dramskim idiomom, stupio nogom u nekadašnju Simorovu i Badijevu sobu. Ovde ne računamo jedan totalno nebitan slučaj dve-tri godine ranije, kada je sistematski pretraživao ceo stan u potrazi za jednom zaturenom ili ukradenom stegom za teniski reket. Zatvorio je vrata za sobom što je čvršće mogao, s izrazom koji je odavao da mu se ne sviđa što u bravi nema ključa. Kad se našao u sobi, okrenuo se i namerno se zagledao u veliki hamer, nekad beo kao sneg, bezobzirno prikucan na unutrašnju stranu vrata. Bio je to mamutski primerak kartona, dug i širok gotovo kao i sama vrata. Nije bilo teško poverovati da su njegova belina, glatkoća i veličina svojevremeno glasno vapile za tušem i štampanim slovima. Ako je tako, nisu vapile uzalud. Četiri kolone citata iz raznoraznih dela svetske književnosti, donekle svečanog izgleda, krasile su gotovo svaki santimetar vidljive površine kartona. Slova su bila sitna, ali blistavo crna i savršeno čitka, mada tu i tamo neznatno cifrasta, ali bez ikakvih mrlja i brisanja. Preciznost kojom je obavljen čitav rad nije bila ništa manja pri dnu kartona, blizu praga, gde su dva krasnopisca očigledno morala naizmenično da leže potrbuške. Nije bilo ni najmanjeg pokušaja da se citati ili autori svrstaju u ma kakve kategorije ili grupe. Tako je čitanje tih citata odozgo nadole, kolonu po kolonu, na neki način bilo kao šetnja kroz stanicu hitne pomoći u poplavljenom podmčju, gde je, na primer, Paskal sasvim čedno smešten u isti krevet sa Emili Dikinson, i gde su, da se tako izrazimo, Bodlerova četkica za zube i četkica Tome Kempinskog visile jedna pored druge.

147 Zui, koji je sada stajao dovoljno blizu, pročita najgornji citat u levoj koloni i nastavi da čita naniže. Po izrazu njegovog lica, ili po odsustvu bilo kakvog izraza, on kao da je ubijao vreme na nekom peronu, čitajući bilbord sa reklamom medicinskih uložaka doktora Šola. Imaš pravo da radiš, ali samo zbog samog rada. Nemaš pravo na plodove rada. Želja za plodovima rada ne sme ti nikad biti motiv za rad. Ali nikad se ne prepuštaj lenjosti. Srce neka ti je pri svakom delu usmereno ka Najvišem Duhu. Odbaci privrženost plodovima. Ostani smiren (podvukao jedan od krasnopisaca) u uspehu i neuspehu; jer smirenost je cilj i svrha joge. Rad praćen brigom o njegovom ishodu daleko je manje vredan od rada obavljenog bez takve brige, u miru prepuštenosti. Potraži utočište u spoznaji Brahmana. Jadni su oni koji sebično rade, misleći na ishod. -Bhagavad Gita. Volelo je da se desi. O pužu, Popni se uz planinu Fudži, Ali polako, polako! -Marko Aurelije. - Isa.

148 Kad je reč o bogovima, ima ljudi koji odriču i samo postojanje Najvišeg bića; drugi kažu da ono postoji, ali se ne trudi, niti brine, niti unapred misli o bilo čemu. Treći mu pripisuju postojanje i predumišljaj, ali samo za velike i nebeske stvari, ni za šta zemaljsko. Četvrti priznaju njegov predumišljaj, kako na zemlji, tako i na nebu, ali samo u opštem smislu i bez posebnog obzira prema pojedincu. Peti, među kojima su Odisej i Sokrat, oni su koji viču:,,ni jedan moj pokret bez Tvog znanja! - Epiktet. Ljubav se rađa i dolazi do vrhunca kada muškarac i dama, koji se međusobno ne poznaju, započnu razgovor u vozu koji se vraća na Istok.,,I, reče gđa Krut, jer to je bila ona,,,šta mislite o Kanjonu? Kakva rupetina, odgovori njen pratilac. Baš se čudno izražavate! reče gđa Krut. A sad mi odsvirajte nešto. - Ring Lardner (Kako pisati kratke priče). Bog uči srce, ne idejama, već patnjama i protivrečnostima. - De Kosad.

149 ,,Tata! ciknu Kiti, stavivši mu šake preko usta. Dobro, neću... reče on. Mnogo, mnogo mi je drago... O, kakva sam ja budala... On zagrli Kiti, poljubi je u lice, u ruku, opet u lice i prekrsti je. I Levina obuze novo osećanje ljubavi prema tom čoveku, do tada skoro nepoznato, dok je gledao kako mu Kiti nežno ljubi mišićavu ruku. - Ana Karenjina. Gospodaru, moramo učiti ljude da nije dobro kad obožavaju kipove i slike u hramu. Ramakrišna: Takvi ste vi iz Kalkute: samo bi da učite druge i pridikujete. Vi biste da delite blaga, a sami ste prosjaci... Zar mislite da Bog ne zna da se klanjaju njegovim kipovima i slikama? Ako takav poklonik i greši, zar mislite da Bog ne zna njegove prave namere? - Pouke Šri Ramakrišne. Zar nam se nećete pridružiti? nedavno me upitao jedan poznanik, ugledavši me sasvim samog posle ponoći u kafani koja je bila gotovo prazna. Ne, neću. rekoh. - Kafka.

150 Sreća kad si zajedno s ljudima. - Kafka. Molitva svetog Franje Saleškog: Da, Oče! Da, i uvek Da! Zui-Gan je svakog dana govorio sebi:,,učitelju. Zatim je odgovarao sebi:,,da, poštovani. A onda je dodavao: Otrezni se. I ponovo je odgovarao:,,da, poštovani.,,a zatim, nastavljao je,,,ne budi zaveden od drugih.,,da, poštovani; da, poštovani, odgovarao je. - Mu-Mon-Kvan. Rukopis na hameru bio je toliko sitan da se ovaj poslednji zapis nalazio tek u gornjoj petini svoje kolone, pa je Zui mogao da nastavi sa čitanjem iste kolone još dobrih pet minuta, a da pri tom ne mora da savije kolena. Ali nije nastavio. Polako se okrenuo, prešao do pisaćeg stola svog brata Simora i seo - izvukavši ispod njega hoklicu, kao da to radi svaki dan. Cigaru je stavio na desnu ivicu stola, zapaljeni vrh spolja, oslonio se na laktove i prekrio dlanovima lice. Iza njega, s leve strane, dva prozora sa zavesama i upola spuštenim roletnama gledala su u dvorište - nimalo

151 slikovitu dolinu od cigala i betona, kojom su u svako doba dana jednolično prolazile čistačice i dostavljači namimica. Za samu prostoriju moglo se reći da je treća najbolja spavaća soba u stanu, a bila je, po manje-više tradicionalnim standardima menhetenskih stambenih zgrada, mračna i nevelika. Dva najstarija dečaka porodice Glas, Simor i Badi, ušli su u nju 1929, kad je prvom bilo dvanaest, a drugom deset godina, i napustili je kad su imali dvadeset tri, odnosno dvadeset jednu. Veći deo nameštaja pripadao je jednoj garnituri od javora: dva kreveta, jedan noćni stočić, dva školska pisaća stola o koja su udarala kolena, dve komode i dve polufotelje. Na podu su bila tri krajnje pohabana ćilima, orijentalne kućne radinosti. Sve ostalo su, bez mnogo preterivanja, bile knjige. Knjige određene za čitanje. Knjige zauvek odbačene. Rnjige za koje se ne zna šta dalje s njima. Ali knjige, knjige. Visoke police koje su prekrivale tri zida sobe, bile su pune i prepune. Ono što nije stalo, bilo je na podu, naslagano u gomile. Nije ostalo mnogo slobodnog prostora za kretanje, a kamoli za šetnju. Neki stranac sa smislom za opisnu salonsku prozu, možda bi za tu sobu rekao da na prvi pogled izgleda kao da su je nekad koristila dva borbena dvanaestogodišnja advokata ili istraživača. I zaista, osim ukoliko se čovek ne bi potrudio da ozbiljnije pregleda izloženu literaturu, bilo je malo, gotovo nimalo pouzdanih indicija da su bivši stanari dorasli do biračkog prava, u toj sobi pretežno mladalačkih dimenzija. Ipak, na Badijevom pisaćem stolu bio je telefon - taj sporni telefon. A bilo je i crnih tragova od cigareta na oba stola. Ali drugi, naglašeniji znaci punoletstva - kutijice s dugmadima za manžetne ili okovratnike, slike na zidu,

152 sve one karakteristične sitnice koje završe na komodi - bili su uklonjeni iz sobe godine, kad su se oba mladića osamostalila i uzela svoj stan. Zui je, s licem u dlanovima i maramicom koja mu je sad pala nisko na čelo, nepomičan ali budan, sedeo bar dvadeset minuta za starim Simorovim stolom. Onda je, gotovo istovremeno, uklonio šake s lica, uzeo cigaru, strpao je u usta, otvorio donju levu fioku stola i sa obe ruke izvadio debeli svežanj nečeg što je ličilo na kartone od košulja - a i bilo je. Stavio je svežanj na sto i počeo da okreće kartone, po dva-tri odjednom. Ruka mu je samo jednom zastala, i to na trenutak. Karton nad kojim se zadržao bio je ispisan plavom olovkom, februara godine, Simorovim rukopisom. Moj dvadeset prvi rođendan. Pokloni, pokloni, pokloni. Zui i mala kupovali su kao i obično na donjem Brodveju. Dali su mi lepu zalihu svrbećeg praška i kutiju sa tri smrdljive bombice. Treba da ubacim bombice u lift na Kolumbiji ili negde gde je velika gužva', čim mi se ukaže zgodna prilika. Večeras nekoliko vodviljskih tačaka u moju čast. Les i Besi izveli su divan bosonogi ples na pesku koji je Bu Bu nasula iz pepeljare u predsoblju. Kad su završili, B. i Bu Bu su prilično smešno imitirali njih. Les samo što nije zaplakao. Mala je otpevala Abdul Abulbul Amir. Z. je izveo izlazak sa scene Vila Mahonija, kojme ga je naučio Les, pri čemu je tresnuo u policu s knjigama i bio besan. Blizanci su izveli Badijevu i moju staru imitaciju Baka i Bablsa. Ali savršeno. Čudesno. Usred tačke javio se vratar preko interfona i pitao da li neko gore igra. Neki gospodin Selidžmen, sa četvrtog sprata.,.

153 Tu je Zui prekinuo čitanje. Dvaput je zvučno lupio svežnjem kartona o sto, kao što se slaže špil karata, onda ih ubacio natrag u donju fioku i zatvorio je. Ponovo se nalaktio i prekrio dlanovima lice. Ovog puta je nepomično sedeo blizu pola sata. Kad se pokrenuo, bilo je kao da su na njega pričvršćeni konci za marionete koje je neko naglo cimnuo. Kao da mu je ostavljeno tek toliko vremena da uzme svoju cigam pre nego što ga je novi trzaj nevidljivih konaca prebacio na stolicu za dmgim pisaćim stolom u sobi - Badijevim stolom - na kome je bio telefon. U tom novom položaju prvo je izvukao krajeve košulje iz pantalona. Otkopčao je celu košulju, kao da ga je taj put od tri koraka doveo u neku čudnu tropsku zonu. Onda je izvadio cigam iz usta, prebacio je u levu ruku i zadržao je u njoj. Desnom rukom skinuo je maramicu s glave i stavio je pored telefona, da mu se nađe pri ruci. Zatim je, bez ikakvog primetnog oklevanja, podigao slušalicu i okrenuo jedan lokalni broj. Jedan zaista lokalni broj. Kad je okrenuo broj, uzeo je maramicu sa stola i prebacio je preko donjeg dela slušalice, sasvim labavo i prilično odignuto. Duboko je udahnuo i čekao. Mogao je da pripali cigaru koja se već ugasila, ali nije. Nekih minut i po ranije, Freni je, izrazito drhtavim glasom, odbila četvrtu ponudu svoje majke u poslednjih petnaest minuta, da joj donese činiju divne, vruće pileće supe. Tu poslednju ponudu je gđa Glas učinila stojeći u stvari već na pola puta iz sobe u kuhinju, pomalo

154 namrštena od optimizma. Ali drhtanje koje se ponovo javilo u Freninom glasu brzo ju je vratilo na stolicu. Stolica gđe Glas bila je, naravno, na onoj strani dnevne sobe gde se nalazila Freni, kao neka osmatračnica. Petnaestak minuta ranije, kad se Freni dovoljno oporavila da sedne i potraži češalj, gđa Glas je prinela stolicu od pisaćeg stola do stočića za kafu. Sa tog mesta mogla je odlično da posmatra Freni, a i pepeljara joj je bila nadohvat ruke, na mermemoj površini stočića. Kada je ponovo sela, gđa Glas uzdahnu kao što je uvek uzdisala, u svakoj prilici kad neko odbije činiju pileće supe. Ali toliko je već godina, da se tako izrazimo, krstarila u patrolnom čamcu kroz probavne kanale svoje dece, tako da taj uzdah ni u kom slučaju nije bio znak poraza, i ona gotovo odmah reče:,,ne vidim kako misliš da povratiš snagu i sve, ako ne uneseš nešto hranljivo u organizam. Žao mi je, ali zaista ne vidim. Pojela si tačno... Mama... molim te. Već dvadeset puta sam ti rekla. Hoćeš li, molim te, da ne pominješ više pileću supu. Toliko mi se smuči od toga da bih mogla... Freni ućuta, osluškujući.,,je 1 to naš telefon? reče. Gđa Glas je već ustala sa stolice. Usne su joj se malo stegle. Zvonjava telefona, bilo kog telefona, bilo gde, neizbežno je izazivala stezanje usana gđe Glas. Odmah se vraćam, rekla je i izašla iz sobe. Zveckala je jače nego obično, kao da se u džepu njenog kimona rasula kutija raznoraznih eksera za domaćinstvo. Bila je odsutna oko pet minuta. Kad se vratila, na licu joj je bio poseban izraz, za koji je njena starija kćerka Bu Bu rekla da znači samo jednu od dve stvari:

155 da je upravo razgovarala telefonom s jednim od svojih sinova, ili je iz najpouzdanijeg izvora primila izveštaj da su creva svakog ljudskog bića na svetu podešena da besprekorno funkcionišu punih nedelju dana. Badi je na telefonu, objavila je, ulazeći u sobu. Iz navike stečene u poslednjih nekoliko godina, potisnula je i najmanji znak radosti koji bi mogao da se javi u njenom glasu. Freni nije bila vidno oduševljena zbog toga. Nervozno je delovala, u suštini. Odakle telefonira? reče. Nisam ga ni pitala. Izgleda da je strašno prehlađen. Gđa Glas nije sela. Samo je zastala. Hajde, požuri, mlada damo. On hoće s tobom da razgovara.,,on je to rekao? Naravno da je rekao! Požuri malo... Obuj papuče. Freni se izvukla iz ružičastih čaršava i svetloplavog ćebeta. Bleda i vidljivo slaba, sela je na ivicu kauča i zagledala se u majku. Nogama je tražila papuče. Šta si mu rekla? nervozno upita. Budi tako ljubazna, mlada damo, i molim te javi se na telefon, izbegla je odgovor gđa Glas. Požuri malo, za ime boga. Pretpostavljam da si mu rekla da sam na samrti ili nešto", reče Freni. Nije dobila odgovor. Ustala je s kauča, ne baš iznemoglo kao pacijent posle operacije, ali s tračkom bojažljivosti i opreza, kao da očekuje, a možda se čak i nada, da će osetiti malu vrtoglavicu. S nešto većom sigurnošću udenula je noge u papuče i pojavila se iza stočića, pomalo zbunjena, odvezujući i ponovo vezujući pojas na kućnoj haljini. Nekih godinu dana

156 ranije, u jednom neopravdano samokritičnom odlomku pisma svom bratu Badiju, opisala je svoju figuru kao besprekorno američku. Pomatrajući je, gđa Glas, koja je slučajno bila izuzetan sudija kad je reč o stasu i hodu mladih devojaka, opet je, umesto osmeha, stisla malo usne. Ali čim je Freni nestala iz vida, ona obrati pažnju na kauč. Po njenom pogledu, reklo bi se da nema mnogo stvari na svetu koje je mrzela više od kauča, dobrog kauča s perjanom postavom, namenjenog spavanju. Obišla je stočić i terapeutski počela da lupa po svim jastucima koji su joj pali pod ruku. Freni se nije ni osvrnula na telefon u hodniku. Očigledno je više volela da prošeta malo dalje, do spavaće sobe svojih roditelja, gde se nalazio popularniji telefon u stanu. Mada nije bilo ništa upadljivo čudno u njenom hodu dok je prolazila hodnikom - niti je vukla noge, niti previše žurila - ipak se pri kretanju nekako čudno promenila. Kao da je svakim korakom postajala sve mlađa. Možda zbog dužine hodnika, olakšanja nakon suza, zvonjave telefona, mirisa sveže boje, novina pod nogama - možda joj je sve to zajedno bilo kao nova kolica za lutku. U svakom slučaju, kad je stigla do vrata spavaće sobe svojih roditelja, njena lepa skrojena kućna haljina od svile za kravate - taj simbol, možda, svega što je u šik i fatale u ženskim studentskim domovima - kao da se pretvorila u bade-mantil malog deteta. Spavaća soba gdina i gđe Glas osećala se, čak zaudarala, na sveže okrečene zidove. Nameštaj je bio nagomilan nasred sobe i pokriven platnom - starim platnom koje je bilo umrljano bojom, na izgled organskog porekla. I kreveti su bili odmaknuti od zida, ali oni su bili pokriveni pamučnim krevetskim

157 pokrivačima za koje se pobrinula gđa Glas. Telefon je sad bio na jastuku, u krevetu gdina Glasa. Očigledno je i gđa Glas više volela taj telefon od onog manje intimnog u hodniku. Slušalica je bila pored telefona i čekala na Freni. Činilo se da i ona, kao ljudsko biće, čezne da bude primećena. Da bi stigla do nje, izbavila je, Freni je morala da prošušti preko gomile novina na podu, i zaobiđe jednu praznu kantu od boje. Kad je na kraju stigla do slušalice, nije je podigla, već je samo sela pored nje na krevet, pogledala je, onda pogledala u stranu i zagladila kosu. Noćni stočić koji je obično stajao uz krevet, bio je i sad blizu, pa je Freni mogla da ga ne ustajući dosegne. Podvukla je ruku pod izuzetno umrljani deo platna kojim je stočić bio pokriven, i prevukla dlanom tamo-amo dok nije napipala ono što je tražila - porcelansku tabakeru i kutiju šibica u bakamom stalku. Pripalila je cigaretu i ponovo se zagledala u telefon, veoma zabrinuto. Treba napomenuti da su sva njena braća, osim pokojnog Simora, imala preko telefona preterano zvonke, da ne kažemo bučne glasove. Sasvim je moguće da je Freni u tom trenutku duboko oklevala već pred očekivanom bojom glasa ma koga od svoje braće, a još više pred onim što bi taj glas mogao da kaže. Ipak, nervozno je povukla dim i prilično hrabro podigla slušalicu. Halo... Badi? rekla je. Zdravo, srećo. Kako si - jesi li dobro? Dobro sam. Kako si ti? Zvučiš kao da si prehlađen. Onda, kad nije odmah dobila odgovor: Pretpostavljam da te Besi već uputila u problematiku. Pa... onako. I da i ne. Znaš već. Jesi li dobro, srećo?,,ma dobro sam. Baš čudno zvučiš. Ili si grozno prehlađen ili je veza grozna. Gde si ti uopšte?

158 Gde sam? U svom sam elementu, Trapavko. U kućici duhova na kraju puta. Nije bitno. Samo ti pričaj. Freni nervozno prekrsti noge.,,ne znam tačno o čemu hoćeš da ti pričam, reče. Šta ti je Besi napričala, mislim? S druge strane je nastala tipično Badijevska pauza. To je bila baš ona vrsta pauze - s doziranim tonom razlike u godinama - koja je često, još dok su bili deca, stavljala na probu obostrano strpljenje, kako Frenino, tako i virtuoza na drugom kraju žice.,,pa, nisam baš siguran šta mi je sve napričala, srećo. Nakon određene granice pomalo je neukusno i dalje slušati Besi preko telefona. Čuo sam za dijetu na bazi sendviča sa sirom, budi ubeđena u to. I, naravno, za hodočasnikove knjige. Onda mislim da sam samo sedeo sa slušalicom na uvetu, ali nisam baš slušao. Znaš već,,aha, reče Freni. Prebacila je cigaretu u ruku kojom je držala slušalicu, a slobodnu ruku zavukla opet ispod platna na noćnom stočiću, pronašla majušnu keramičku pepeljaru i stavila je pored sebe na krevet. Čudno zvučiš, reče. Šta si, prehlađen? Uživam, srećo. Sedim ovde i pričam s tobom - jednom rečju uživam. Velika je radost čuti tvoj glas. Ne mogu da ti opišem. Freni opet zagladi kosu rukom. Ćutala je. Trapavko? Ima li nešto što je Besi možda preskočila? Jesi li uopšte raspoložena za priču? Freni prstima neznatno promeni položaj male pepeljare pored sebe. Pa, malo mi je dosta priče. U suštini, Zui mi se odjutros popeo na glavu. Zui? Kako je on?

159 Kako je on? Dobro je. On je u životnoj formi. Mogla bih prosto da ga ubijem, eto. Ubiješ? Zašto? Zašto, srećo? Zašto bi mogla da ubiješ našeg Zuija? Zašto? Zato što bih mogla i gotovo! On je totalno destruktivan. U životu nisam videla tako destruktivnu osobu! To je tako nepotrebno! Prvo krene sumanuto da agituje protiv Molitve Isusu - koja me slučajno zanima - i tera te da se osećaš kao neka neurotična budala samo zato što se interesuješ za nju, da bi dva minuta kasnije krenuo da ti baje kako je Isus jedina osoba na svetu koju je on ikad poštovao - tako čudesan um i sve. Krajnje je ekscentričan. Mislim, samo se vrti i vrti u tim užasnim krugovima. Pričaj o tome. Pričaj o tim užasnim krugovima. Freni je greškom dahnula od nestrpljenja - a tek je povukla dim iz svoje cigarete. Zakašljala se.,,da pričam o tome! Za to bi mi trebao ceo dan! Stavila je ruku na grlo i čekala da prođe neprijatan osećaj dima koji je otišao na pogrešnu stranu.,,on je pravi monstrum, rekla je.,,to je on! Ne baš monstrum, ali... ne znam. S takvom gorčinom govori o svemu. Ogorčen je na religiju. Ogorčen na televiziju. Ogorčen na tebe i Simora - stalno priča da ste ti i Simor napravili bolide od nas. Stvarno ne znam. On samo skače s jednog... Zašto bolide? Znam da on to misli. Ili bar misli da misli. Ali kaže li zašto? Šta je njegova definicija bolida? Kaže li, srećo? Baš ovde, vidljivo očajna zbog naivnosti tog pitanja, Freni se lupila rukom po čelu. A to verovatno nije učinila bar pet-šest godina - kao kad je na pola puta

160 do kuće u autobusu na Leksington aveniji primetila da je u bioskopu zaboravila šal. Šta je njegova definicija? reče. On ima bar četrdeset definicija za sve živo. Ako delujem malo rastrojeno, onda je to baš zbog toga. U jednom trenutku - kao sinoć, recimo - kaže da smo bolidi zato što smo naučeni da imamo samo jednu garnituru merila. Deset minuta kasnije kaže da je on bolid zato što nikad ne poželi da ode s nekim na piće. Jedini put... Nikad ne poželi šta? Da ode s nekim na piće. Eto, sinoć je morao da izađe i da s tim televizijskim piscem ode na piće, negde u Vilidž. Tako je sve i počelo. Kaže da su jedini liudi s kojima bi zaista voleo da ode na piće ili mrtvi ili nedostupni. Kaže da čak nikad ne poželi ni da ruča s nekim, osim ako ne misli da postoje ozbiljne šanse kako je možda dotična osoba Isus - ili Buda, ili Hui-neng, ili Šankaračarja, ili tako neko. Znaš već. Freni naglo ugasi cigaretu u maloj pepeljari - pomalo nespretno, jer joj dmga ruka nije bila slobodna da je pridrži. Znaš li šta mi je još rekao? Znaš li šta mi se još kleo? reče.,,sinoć mi je rekao da je jednom, kad mu je bilo osam godina, pio džindžerejl u kuhinji sa Isusom. Slušaš li? Slušam te, slušam, srećo. Rekao je da je - tačno je tako rekao - rekao je da je sedeo sasvim sam za kuhinjskim stolom, pio džindžerejl, jeo grisine i čitao Dombija i sina, kad je iznenada na drugu stolicu seo Isus i pitao da li bi i on mogao da dobije čašicu džindžerejla. Čašicu, zamisli... baš je tako rekao. Mislim, on govori takve stvari, a ipak misli kako je apsolutno pozvan da meni deli gomilu saveta i sve! To je ono što me izluđuje! Dođe mi da

161 pljunem! Najozbiljnije! Kao da si u ludnici, pa ti dođe drugi bolesnik preobučen u doktora, i počne da ti opipava puls ili nešto... To je stvarno užas. On priča, priča i priča. A kad ne priča, onda po celoj kući puši svoje smrdljive cigare. Toliko mi je već muka od smrada tih cigara da bih lepo mogla da legnem i umrem. Cigare su balast, zlato. Puki balast. Kad se ne bi držao za cigaru, izgubio bi tlo pod nogama. Nikad više ne bismo videli našeg Zuija. U porodici Glas bilo je nekoliko iskusnih akrobata na rečima, ali možda je samo Zui imao tu koordinaciju da ovu malu opasku uspešno prenese telefonom. Ili bar tako misli ovaj pripovedač. A kao da je i Freni osetila isto. U svakom slučaju, najednom je shvatila da je na drugom kraju žice Zui. Polako je ustala s ivice kreveta. U redu je, Zui, rekla je. Nakon kraćeg ćutanja začulo se: Molim? Rekla sam: u redu je, Zui. Zui? Šta je sad ovo?... Freni? Jesi li tu? Tu sam. Prekini sad, molim te. Znam da si ti. O čemu ti uopšte pričaš, srećo? Šta je sad? Ko je taj Zui? Zui Glas, reče Freni.,,I prekini više, molim te. Nisi nimalo duhovit. Jedva da sam počela opet da se osećam upola... Kažeš Gras? Zui Gras? Onaj Norvežanin? Krupan, plavokos, atlet...,,u redu, Zui. Dosta sad, molim te. Šta je mnogo, mnogo je. Nisi duhovit... Ako te slučajno zanima, osećam se više nego grozno. Zato, ukoliko imaš nešto

162 posebno da mi kažeš, molim te požuri, kaži i ostavi me na miru. Tu poslednju naglašenu reč izgovorila je čudno neodlučnim glasom, kao da nije nameravala toliko da je naglasi. Na drugom kraju žice bila je neobična tišina. Neobična je bila i Frenina reakcija na nju. Uznemirila se. Ponovo je sela na ivicu očevog kreveta. Neću da ti spustim slušalicu ili nešto, reče. Ali ja sam - ne znam - umorna sam, Zui. Zaista nemam snage. Osluškivala je. Ali nije bilo odgovora. Prekrstila je noge.,,ti ovako možeš po ceo dan, ali ja ne mogu, reče. Tu sam samo da slušam. A to nije baš mnogo prijatno, znaš. Ti misliš da su svi pravljeni od gvožđa ili nečeg. Osluškivala je. Htela je da još nešto kaže, ali je zastala kad je čula zvuk nakašljavanja.,,ja ne mislim da su svi pravljeni od gvožđa, mala. Ova jednostavna rečenica kao da je uzdrmala Freni više nego što bi to učinilo dalje ćutanje. Ona brzo ispruži ruku i izvadi cigaretu iz porcelanske tabakere, ali je ne pripali.,,pa, čini se kao da tako misliš, reče. Oslušnula je. Čekala. Jesi li zvao iz nekog posebnog razloga? naglo upita. Mislim, imaš li neki poseban razlog što me zoveš? Nikakav poseban razlog, mala, nikakav poseban razlog. Freni je čekala. Onda je drugi kraj žice opet progovorio. Mislim da sam manje-više zvao da ti kažem da nastaviš svoju Molitvu Isusu, ako želiš. Mislim, to je tvoja stvar. To je tvoja stvar. To je zaista lepa molitva, i nemoj da ti iko kaže nešto drugo.

163 ,,Znam, reče Freni. Nervozno je posegla za kutijom šibica.,,ne verujem da sam ikad stvarno mislio da te sprečim da je izgovaraš. Bar mislim da nisam. Ne znam. Ne znam koji mi se đavo motao po glavi. Ali jedno sigurno znam. Nemam nikakvo pravo da govorim kao neki prorok, kako sam to radio. Dovoljno je bilo prokletih proroka u ovoj familiji. Smeta mi ta uloga. Pomalo me plaši. Freni je iskoristila kratku pauzu koja je usledila da malo ispravi leđa, kao da bi joj, ko zna zašto, svakog trenutka moglo dobro doći pravilno, ili bar pravilnije držanje tela. Pomalo me plaši, ali nisam se skamenio od straha. To nek bude jasno. Nisam se skamenio. Jer ti zaboravljaš jedno, mala. Kad si prvi put osetila želju, potrebu, da se moliš, nisi odmah na sve četiri strane sveta počela da tražiš učitelja. Došla si kući. Ne samo što si došla kući, već si doživela i taj prokleti slom. Zato, ako sve to gledaš iz određenog ugla, imaš pravo samo na drugorazredni duhovni savet, kakav ti ovde možemo dati, i ništa više od toga. Ali bar znaš da u ovoj ludnici nema nikakvih prokletih zadnjih namera. Kakvi smo da smo, ali dvolični nismo, mala. Freni pokuša da pripali cigaretu samo jednom rukom. Uspešno je otvorila kutiju sa šibicama, ali jedan nespretan potez palidrvcem odbaci kutiju na pod. Ona se brzo sagnu i podiže kutiju, a rasute šibice ostavi na podu. Reći ću ti nešto, Freni. Nešto što znam. I nemoj da se uzbuđuješ. Nije to ništa loše. Ali ako već želiš da vodiš religiozni život, treba odmah da ti bude jasno kako

164 jedan za drugim propuštaš sve proklete verske obrede u ovoj kući. Nemaš čak ni toliko zdravog razuma da pojedeš činiju blagoslovene pileće supe kad ti je neko donese - a to je jedina vrsta pileće supe koju Besi ikad donosi bilo kome u ovoj ludnici. Zato mi kaži, kaži mi, mala. Čak i ako odeš i prevmeš svet da pronađeš učitelja - nekog gurua, nekog sveca - koji će ti reći kako da pravilno govoriš svoju Molitvu Isusu, šta ćeš imati od toga? Kako ćeš, dođavola, prepoznati pravog sveca kad ga vidiš, ako ne prepoznaješ čak ni činiju blagoslovene pileće supe koja ti se stavlja pod nos? Možeš li to da mi kažeš? Freni je sad sedela gotovo neprirodno uspravno. Samo te pitam. Ne želim da te iznerviram. Da li te nerviram? Freni odgovori, ali njen odgovor očigledno nije dopro do njega. Šta? Ne čujem te. Rekla sam ne. Odakle zoveš? Gde si sada? Zar je važno gde sam? U Pieru, Južna Dakota. Slušaj me, Freni - oprosti i nemoj da se ljutiš. Ali slušaj. Samo još jedna ili dve sitnice, i onda sam gotov, obećavam. Uzgred, jesi li znala da smo Badi i ja letos vozili gore da te gledamo u onom komadu? Jesi li znala da smo te jedne večeri gledali u Zapadnom Vilovnjaku? Jedne dozlaboga vruće večeri, mogu ti reći. Jesi li znala da smo bili tamo? Pitanje kao da je tražilo odgovor. Freni je ustala, zatim odmah sela. Odmakla je malo pepeljaru od sebe, kao da joj smeta.,,ne, nisam znala, reče. Niko mi nije rekao nijednu... Ne, nisam znala.

165 ,,Pa eto, bili smo. Bili smo. I reći ću ti nešto, mala. Bila si dobra. A kad kažem dobra, onda mislim dobra. Ti si nosila ceo taj prokleti cirkus. To su videli čak i svi oni kuvani rakovi u publici. A sad čujem da si zauvek raskrstila s pozorištem - čujem ja svašta, čujem. I sećam se one priče s kojom si se vratila na kraju sezone. O, kako me nerviraš, Freni! Izvini, ali tako je. Došla si do velikog, prokleto nečuvenog otkrića da je glumačka profesija puna plaćenika i kasapa. Koliko se sećam, čak si izgledala kao neko ko je sav dotučen zato što svi razvodnici nisu genijalci. Šta se to dešava s tobom, mala? Gde ti je pamet? Ako već imaš prokleto obrazovanje, onda ga bar upotrebi, upotrebi ga. Možeš da govoriš Molitvu Isusu od sad pa do sudnjeg dana, ali ako ne shvatiš da u religioznom životu vredi samo odvojenost, ne vidim kako ćeš ikad i santimetar dalje. Odvojenost, mala, i samo odvojenost. Bez ikakvih želja. Odsustvo svih žudnji. A želje su, ako baš hoćeš da znaš prokletu istinu, ono što pre svega čini glumca. Zašto me teraš da ti govorim ono što već znaš? Negde u svom razvoju - u ovoj ili onoj inkamaciji, ako hoćeš - ne samo da si osetila želju da budeš glumac ili glumica, već i da budeš dobra u tome. I sad si tu gde si. Ne možeš tek tako da ignorišeš ishod sopstvenih žudnji. Uzrok i posledica, mala, uzrok i posledica. Jedino što ti sada ostaje, jedina religiozna stvar koja ti sad ostaje, je da glumiš. Glumi za Boga, ako hoćeš - budi Božja glumica, ako hoćeš. Šta je lepše od toga? Možeš bar pokušati, ako hoćeš - nema ništa loše u pokušaju. Usledio je kratak predah. Zato bolje da požuriš, mala. Pesak ti curi kad god se okreneš. Znam o čemu pričam. Srećan si ako stigneš i da kineš u ovom suludom fenomenalnom svetu. Usledio je još

166 jedan kraći predah. Nekad sam brinuo zbog toga. Ali sad me više ne brine toliko. Bar sam i dalje zaljubljen u Jorikovu lobanju. Bar i dalje uvek imam vremena da budem zaljubljen u Jorikovu lobanju. Hoću časnu prokletu lobanju kada budem mrtav, mala. Čeznem za časnom prokletom lobanjom kao što je Jorikova. Kao i ti, Freni Glas. Kao i ti, kao i ti... Ah, Bože, čemu sva priča? Dobila si isto prokleto idiotsko vaspitanje kao i ja, pa ako ti do sada još nije jasno kakvu lobanju želiš kad budeš mrtva i šta treba da radiš kako bi je zaslužila - mislim, ako bar do sada nisi shvatila da, ako si glumica, moraš i da glumiš, čemu onda sva ova priča? Freni je sad sedela s dlanom slobodne ruke pritisnutim o obraz, kao neko koga nepodnošljivo boli zub. Još nešto. I onda je kraj. Obećavam. Ono kad si besnela zbog gluposti publike kad si došla kući. Prokleti neumesni smeh iz petog reda. A to je tačno, to je tačno - vrlo depresivna pojava. Ne kažem da nije. Ali to se tebe uopšte ništa ne tiče, u suštini. To se tebe ne tiče, Freni. Umetnik mora da misli samo kako da ostvari neku vrstu savršenstva, i to po sopstvenim merilima, a ne tuđim. Kunem ti se da nemaš prava da misliš na te stvari. U svakom slučaju, ni na kakav realan način. Znaš na šta mislim? Nastalo je ćutanje. Oboje su ga održavali bez ikakvih znakova nestrpljenja ili nelagodnosti. Freni kao da je i dalje patila od ozbiljnog bola na jednoj strani lica, pa zato nije skidala ruku s njega, ali je njen izraz upadljivo govorio da se ni na šta ne žali.

167 Ponovo se javio glas sa druge strane žice. Sećam se mog možda petog nastupa u Pametnom detetu. Uskočio sam nekoliko puta umesto Volta kad je dobio onu ulogu - sećaš se kad je dobio ulogu? Sve u svemu, počeo sam jedne večeri da pravim lom pred emisiju. Baš kad sam izlazio s Vejkerom, Simor mi je rekao da očistim cipele. Pobesneo sam. Rekao sam Simoru da je publika u studiju moronska, da je voditelj moron, sponzori su moroni, i kako mi ne pada na pamet da zbog njih čistim cipele. Rekao sam da ih oni ionako ne vide tamo gde mi sedimo. Ali on je rekao da ih ipak očistim. Rekao je da ih očistim zbog Debele Dame. Pojma nisam imao o čemu govori, ali na licu mu je bio krajnje Simorovski izraz, pa sam ga poslušao. Nikad mi nije rekao ko je Debela Dama, ali sam čistio cipele za Debelu Damu kad god sam ponovo išao u studio - sve one godine dok smo ti i ja zajedno nastupali u emisiji, ako se sećaš. Mislim da sam to propustio najviše dva-tri puta. Ta užasno jasna, jasna slika Debele Dame nije mi izbijala iz glave. Zamišljao sam je kako po ceo dan sedi na verandi ispred kuće, s teralicom za muve, dok joj radio od jutra do mraka trešti uključen do daske. Zamišljao sam da je stravična vrućina i da ona verovatno ima rak, i - ne znam. U svakom slučaju, bilo mi je prokleto jasno zašto je Simor hteo da pre svake emisije očistim cipele. Imalo je smisla. Freni je sad stajala. Uklonila je ruku s lica i s obe ruke držala slušalicu.,,i meni je rekao, kazala je. Jednom mi je rekao da budem smešna zbog Debele Dame. Na trenutak je odvojila jednu ruku od slušalice i stavila je na teme, onda ponovo sa obe ruke prihvatila slušalicu. Nikad je nisam zamišljala na verandi, ali sa

168 jako - znaš već - sa jako debelim nogama, sve u venama. Smestila sam je u neku groznu pletenu stolicu. Ali i ona je imala rak, i radio joj je treštao po ceo dan! I mojoj!,,da. Da. Da. Dobro. Samo da ti još nešto kažem, mala... Slušaš li me? Freni klimnu glavom, delujući krajnje napeto. Meni je svejedno gde glumac glumi. To može da bude u letnjoj trupi, na radiju, na televiziji, u nekom prokletom brodvejskom teatru, s najelegantnijom, najbolje uhranjenom, najpreplanulijom publikom koju možeš da zamisliš. Ali odaću ti jednu užasnu tajnu... Slušaš li me? Nema tamo nikoga ko nije Simorova Debela Dama. To podrazumeva i profesora Tupera, mala. I sve njegove proklete rođake na gomili. Nema nigde nikog ko nije Simorova Debela Dama. Nisi to znala? Nisi znala tu prokletu tajnu? I zar ne znaš - slušaj me sad zar ne znaš ko je ustvari ta Debela Dama?... O, mala. O, mala. To je lično Hrist. Lično Hrist, mala. Freni od radosti očigledno nije znala šta bi drugo nego da s obe ruke čvrsto steže slušalicu. Bar punih pola minuta nije izrečena nijedna reč, nije bilo razgovora. A onda:,,ne mogu više da pričam, mala. Zatim se čuo zvuk spuštene slušalice. Freni je lagano udahnula, ali je i dalje držala slušalicu na uhu. Posle formalnog prekida veze usledio je, naravno, signal da je linija slobodna. Ona kao da je neizmerno uživala u tom signalu, kao da je on najbolja moguća zamena za praiskonsku tišinu. Ali činilo se i da zna kada da prestane da ga sluša, kao je ono malo ili mnogo mudrosti ovog sveta odjednom postalo njeno. Kad je spustila slušalicu, činilo se da zna i šta treba dalje

169 da radi. Uklonila je sav pušački pribor, podigla krevetski pokrivač na kome je sedela, smakla papuče i uvukla se u krevet. Nekoliko minuta pre nego što je utonula u dubok san bez snova, samo je mirno ležala i smešila se plafonu.

170 Dž. D. Selindžer (1919 -) je najčitaniji američki pisac koji je istovremeno najmanje objavio. Prvi njegov roman, "Lovac u žitu" (1951), odmah je postao svetski bestseler, a glavni junak, Holden Kolfild, mitska ličnost, uzor za xxx-generacije izgubljenih tinejdžera, svuda gde je roman prevođen i objavljivan. Od ostalih Selindžerovih knjiga samo je "Freni i Zui" (1961) ponovila ogroman uspeh "Lovca u žitu". Na neki način, Freni je ženski Holden, jer je u sličnom duhovnom procepu, i mada se njena životna prekretnica razrešava na drugi način, u osnovi je ponovo ljubav u najširem smislu. Ova inovativna knjiga je istovremeno deo sage o porodici Glas, zajedno s pričom "Dobar dan za bananaribe" (iz knjige "Za Esme") i novelama "Visoko podignite krovnu gredu, tesari" i "Simor: uvod."

171