DELA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA RADOMIR KONSTANTINOVIĆ ČISTI I PRLJAVI NOLIT BEOGRAD.

Transcription

1 DELA RADOMIRA KONSTANTINOVIĆA RADOMIR KONSTANTINOVIĆ / ČISTI I PRLJAVI NOLIT BEOGRAD.

2 Prvo izdanje: Svjetlost, Sarajevo, 1958; prevod na mađarski: Tisztcik es piszkosak, forditotta Dudas Kalman, Forum konyvkiad6, Novi Sad, 196. ČISTI I PRLJAVI

3 I»Kako ti je bilo? Ne smeš da slažeš, molim te. Znaš li da krvarim? Prljava sam,od krvi. Možda ću da umrem«.»ako umrem«, šaptala je još uvek nada mnom,»nemoj nikog da zoveš. Izađi napolj e i ostavi me samu. Mrtvaci su ružni. Ne volim da me vidiš ružnu«. U sobi je bio mrak. Odnekud se čulo caktanje električnog prekidača. Dva puta, uzastopce.»obećaj«. Električna svetlost nije doprla do nas.»moj brat«, rekla je.»ali ne boj se. Sad ne smeš da se bojiš. Ne smeš ništa. Moraš samo da mi kažeš. Reci. Reci. Jesi li me čuo?«onda je tiho kriknula. Uhvatila se,rukom za lice. Pala je u krevet. Zarila je glavu II jastuk, tresla se pored mene, rukama je grčevito stezala jastuk.»lažljivče«, čuo sam njen glas.»hoćeš da me prevariš. Ti me mrziš. Ti si kao svi. Kako smeš da me lažeš?lažljivče«, govorila je,»lažljivče «. Ućutala je. Okrenula se onda na leđa. Ležala je nepomično. Zurila je u plafon. 7

4 »Uosta1om«, brzo je rekla (ponovo se branila),»to nije važno. Baš sam glupa. Ako je tebi bilo dobro, ja znam da je meni bilo gadno«.»dok si ono radio. Dok si se mučio s moj[m gaćicama«.»dahtao si«, rekla je.»isto kao on noću u krevetu. Moj brat. On misli da ga ne čujem. Ali ja ga čujem. On to radi sam sa sobom, sam sa svojom rukom koja mu je umesto žene. On grca, vrišti, i kriči. Ja ga slušam, i onda mi je strašno u krevetu, a mrak curi odozgo na mene, negde se probušila neka rupa i sada mrak curi kroz nju, i ta rupa kao da se negde u. meni probušila, pa ja curim, i sva ću da iscurim, i onda mislim:»bože«(ja mislim),»ako se ovo desi i meni. Bože«, mislim,»kad bi sad tamo bila jedna žena mesto njegove ruke. I kad bi ona ležala ispod njega, i puštala ga da on sve to radi sa njom, i još ga gledala kako je otvorio usta i kako dašće, i kako mu je lice strašno i gadno i ružno. Bože«, mislim ja, i sve više otičem u m~aku, a krevet počinje ispod mene da se rasplinjava i da se pretvara u nešto gadno vruće i gadno meko, nestaje, nema ga više, krevet ne urrne više da bude krevet;»ako se meni ovo desi. Jednom. Ili sada«, mislim. I gledam u mrak. Ustajem u krevetu. Dižem se. Sedim, a svuda oko mene je mrak, i ništa ne mogu da vidim. Ali ga očekujem da se pojavi. Ne znam lm je on. Ali postoji. Svaka žena ima jednog čoveka koji će doći po nju. To je unapred utvrđeno, i niko ne zna ko je utvrdio i kako je to uradio, ali to je tako (kad ti kažem), jer se uvek tako dešava. Zena sedi u mraku, i drži se rukama za krevet kao ja što se držim, t gleda u mrak i čeka da se on pojavi. Tek kad on dođe, i kad mu ona vidi lice, već nad sobom, dok pada natrag, pod njegovim rukama, onda ona prepozna to lice, i čudi se zašto 8 ranije nije mogla njega da se seti. Ali,onda je gotovo sve. Onda on viče i, guši se, kao da hoće da se zadavi, a niz lice mu curi prljavi smroljivi znoj, i on guta taj znoj, i ona guta smrad tog znoja, i njegovo lice koje je užasno, - oh!«uzviknula je Eva,»nikada. Ležala sam ul mraku dok je on to radio. Klela sam se danrikada neću da postanem žena. Zašto male devojčice mor:aju da postanu žene? Zavlačila sam ruke ispod jorgana. Ispod pokrivača. Pipala sam se, sa strahom. Da li mi rastu grudi? Sa užasom sam otkrivala da imam gr.udi, sasvim male i još vrio tvrde, ali. da imam, i znala sam kako će one jednoga dana da izgledaju, kako će biti velike, teške, i kako će da vise, i mislila sam kako će njegove ruke da počnu da ih stežu, i da ih gnječe, i bilo mi je strašno. I pipala sam se još.po telu, i tu mi je bilo lakše, sve dok ne bih došla donde, a tamo sam mogla da osetim kako je svršeno, pod prstima sam mogla da osetim da je gotovo i da mi nema spasa. Onda sam plakala. Bila sam besna. Da li samo veliki ljudi i velike žene imaju boga, a mi deca nemamo? Zar mi nemamo svog boga«, rekla je,»boga dece, koji bi nas štitio, i koji bi uradio da uvek ostanem dete i da mi se nikada ne desi da se on pojavi u mraku i da počne da radi ono strašno i prljavo sa mnom?«gledala je u mtak kao da očekuje da se on, bez lica, neumitan i strašan, pojavi u vratima.»on je tad prestajao«, šapnula je.»odjednom. U njegovoj sobi nastao je mir. Ništa se nije čulo. Prvi put«, rekla je,»kad mi je i bilo najstrašnije (uvek je prvi put najgore), kad sam mislila da t() nikad neće da se svrši, ali,kad se to ipak svršilo, ja sam ga čula: posle je ustao iz kreveta«.»otišao je u kupatilo. Osetila sam kako hoću da odem tamo. Znala ISam da je to strašno, da ću 9

5 da pogrešim. Da ne :smem rto da uredim. Ali već sam izašla iz sobe, i videla sam kak.o kroz vrata kupatila pr.odire električna :svetlost. Otišla sam donde na prstima, i privuk1a sam se do vreta. P.ogledala sam kroz onu osvetljenu puk.otinu. On je staja.o ispred lavaboa,a.obema rukama se držao za njega, bez kapi krvi u licu, užasno.bled, ::i. izgledao je ka.o čovek koji 'je d.oživeo nešto strašno i koji će :svakoga časa da :se sruši, samo ako pusti lavabo. Disao je spor.o i teško. Buljio je strašnim.očima u ogledalo koje :nisam mogla da vidim. 'Eada sam kriknula, suviše kasn.o pokušala sam sebe da :sprečim da ne kriknem, pred tom pojavom- u kupatilu, pred njim koji je liči.o na mog brata alii. koji više nikakve veze nije imao sa mojim bratom '(»i sada«, rekla je,»on ne može da me prevari: v:idela sam da :nije moj brat nego jedan čovek k.oji.onako strašno gleda), suviše kasn.o da se spasem od njega i da pobegnem. Jer on je nagl.o otv.orio vreta«.»video me je kako tu stojim. Bila sam izgubljena. Znala sam da samo lukavstv.om mogu da se spasem.,»2edna sam«, rekla sam ka.o da me neko davi. Promucala sam. On me je gleda.o, sumnjličav.o, i ja sam videla da sumnja i da' mi ne veruje da sam stv'arno zat.o d.ošla.ovam.o, sumnj ao j e da sam sve čula, kao što i jesam, i da sam došla da ga fuhvatim kako :nije moj br:at. Nego jedan strašan čovek. Njeg.ovo Nee još uvek je bil.o lice mog brata, ali preda mnom je stajao jedan čovek koji sam.o liči na m.og brata, sasvim :tuđi čovek u mraku. Drhtala sam. Osetila sam želju da ~aplačem. Da padnem pred njega na kolena. Da vdčem, da vr-ištim da ponovo bude moj brat, da mi se vrati. Ali ništa od svega toga nisam uradila«.»tek lposle«, rekla je,»kad sam sev.ratila u krevet, ja sam pomislila.da sam morala to da uralo dim, i da bih ga možda :spasla, da bih m.ožda sačuvala sv.og brata za sebe. OV'ako.on ::i. jeste i nije moj brat. B.ojim se njega. I.odvratan mi je,.od te noći. Ja sada znam da,tu mje imal.o šta da se spase. Onaj«, pr.ošaptala je,»ko je izgubljen, taj je zauvek izgubljen. I njemu nema spasa«.»o!«uzviknula je, i ja sam video kako diže jednu r:uku u mra:k, više sebe,»ko j'e digao mrtve iz groba? Koje diga.o podavljene sa dna mora? Ko je spasao izgubljene?«spustila je ituku. Tišina je otkucavala u sobi.»udavljeni«, šapnula je IOna iz dubine,»ostaju na dnu mora, da ih žderu ribe. Večito. Da im u ušima rastu školjke. Da im iz fusta raste treva. Ja to znam«, rekl!a je,»a1i čovek je smešan. Covek se uvek nada. Najgora je nada kad misliš da si se prevario, kad bi želeo da siviaralica i neznalica. Cuda nema. I ja ga ne priznajem više. Još samo verujem :tl jedno čudo«, kazala je,»k.oje će se desiti: ostaću dete. Nikad neću da budem žena koja ga čeka da uđe po mraku i da: radi ono sa mn.om 1. da viče i da plače. Ostaćučista. M.ogu da se zakunem. Znaš li?«zgrčila se na krevetu. Onda 'je 'grč popustio.»on me je gledao,,tamo, na vratima kupatila" a onda je naslonilo glavu na vrata, na drvo (mest.o na rame svoje žene koja ilnu je ponov.o p.okazala da je nema), i.odjednom je, ne stideći se od mene, počeo da plače. Rtdao je glasn.o, pluća su mu se cepala. Stajao je,.on, moj brat k.oji nije moj brat, IS glavom na vratima,čela prilepljenog uz njih, irruku kao mrtvac obešenih niz telo, nesposoban da se uopšte zaustavi, a možda i bez trunke želje da to učini, i glasno je plakao. Opet mi je bil.o odvratno«.»kad plače dete«, kazala 'je,»to je drugo. Cesto plačem kao dete. Slušam sebe kako plačem, i kažem 11

6 sebi, plačući:»bože, Evo. Oh, bože!«kažem sebi srećna,»ti još uvek plačeš kao dete. Još uvek si dete«.»a on je plakao kaošto plaču veliki ljudi. Ne znam da li si to nekad V1ideo. (Bolje ako nisi). To je nešto strašno što izaziva u tebi želju da umreš, odmah, i da nikad ne porasteš da bi stajao tako i plakao is glavom na vratima kalo veliki čovek. Plašila sam se. Od njega. Od sebe. Gledala sam u njemu sebe kakva ću da budem. Možda i ja, jednog dana, stajaću tako, is čelom na nekim vratima, u nekom drug.om, tuđem, j.oš strašnijem i tuđijem svetu, i plakaću, i izgledaću ovako strašn.o, da se sama od sebe uplašim. I da poželim sama od sebe da pobegnem«.»tako sam sam«, rr-ekao je on zatim u drvo vrata (kazao je drvetu, ne meni),»tako sam užasno sam!«ispovedao se drvetu. Jadao se njemu«.»0, bože dece!«uzviknula je.»vidiš li šta radi sa odraslim, starim ljudima njihov bog? Vidaš li kako ih pravi da su ružni i gadni i strašni, i da su glupi -.oni veruju da :drvo ima srce, i da drv10 nešto razume i čuje. Jeli to posao njihovog boga, da se stara da od mrtve dece napravi što je moguće ružnije mrtvace? I zar ću i ja j:ednom da budem među tim mrtvacima, i zar ćeš ti jednom da postaneš moj bog?nikada«, rekla je odlučno u mraku, i grč je ponovo potresao njeno telo. Gorela je. Ali bila je besna. Uhvaćena životinja koja se j.oš uvek otima, koja ne priznaje da je pala u klopku.»nikada (glupi, sv1irepi bože) nećeš biti moj bog. Nećeš mi napraviti lice kao što je bilo lice moga brata. Nećeš me varati kao što si njega varao one 12 noći kad nas je nejasno osvetljavala prljava svetlost iz kupatila, i kad je on,.odjednom, prestao da plače, kada je digao glavu, kad je pružio ruke, na moj užas, i uhvatio me za ~amena. Rekao je tada:»jednog dana«, rekao je, i ndje mogao da završi,»jednog dana«, ponovio je j.oš jednom, i ja sam znala šta on misli, znala sam da misli da će jednog dana to da p.restane. I daće sve da bude drukčije«.»stezao me rukama do paklenog bola. Oči su mu ludački gorele. Hteo je da mu nešto kažem. Da mu povlađujem, da mu kažem kako će, kada se svrši rat (znam da je mislio: kad se svrši ~at), sve da bude drukčije, i da onda neće biti tako pr.okleto sam«.»ah!«promrmljala je kroz zube,»kako se šegači is njima taj njihov bog, i kako mu dozvoljavaju da on radi s njima 'šta hoće. Kao sa bocom. Kao sa starom pivskom flašom. Jednom ih izvtile naglavačke, da sve iscud iz njih, da budu prazni i da plaču. Drugi put ih napuni nadom koja klokoće u njima, šumi, peni se, previre kao prljavo kuselo vino. Ioni je gutaju pohlepno. Halapljivo. Jednom, to je rat što će da se svrši. Rat, koji je za njdn sreća. Ja ti kažem. Dok traje rat, moj brat (i svi kao on), ima čemu da se nada. Onda može da kaže:»jednog dana«. Ali šta će da radi (baš bih htela da vidim, iako znam da neću) posle rata, htela bih da vidim šta će onda da radi. Svrši će se rat, i svršiće se s njegovom nadom. Sa tim njegovim prokletim jednim. danom kojeg za njega nema, i kojeg nikad neće biti. On je osuđen. Rat bude i ne bude. Ali on je osuđen, i svi su oni <osuđeni. Sam.o mi«, šapnula je divlje srećna,»mi, koji nismo oni, koji smo ostali deca. Mi«, ~ekla je,»koji!imamo drugog boga, i koje čuva naš dobri bog. Mi nismo osuđeni. Na vrata. N a drvo okome ćemo da se dspovedamo«. _e.ifj ","4.i~"., ~t..... ~. lo ~, i 13...

7 »Nikad!«zavikala sam mu,»nikad neće doći taj tvoj dan, kunem se, ja znam, nikad«.»udarala sam nogama lo daske. To je bilo bezumnq. BilQ je glupo. I naivnq. Ali nisam mogla da ISe uzdržim. Udarala sam nogama o pod, i pokušavala sam da ISe otmem iz njegovih ruku koje je on stezao sve Jače, gledajući me IOnako luda-čki, i vikala sam što sam vikala, a on me j e tad ščepalo za usta, d: njeglovo lice bilo je sasvim luz moje lice, a oči pred mojim očima, videla sam samo te ludačke oči, i tada sam ga čula kaklo mi je glovorilo dok sam pokušava,la da g,a ujedem za dlan na mojim ustima:» Hoće, hoće. Svršiće se. T sve će da bude drukčije. Svršiće se«.»uvukao me u kupatilo, valjda da ne čuju otac i majka. Zatvorio je vrata. Gurnuo me je na poklopac klozetske šolje. Znala sam da će tad sve da se desi. Da on ne mqže da ćuti, da će mi reć a. i ono što ne srne da kaže (a što sam ja' već znala), i zbog čega će posle da se kaje, i zbog čega će da se desi sve onq što će da se desi. Bila sam ulovljena. Zelela sam da ga mqlim da ćuti, da me pusti da odem, jer sam znala da sve tio ne valja, da nikako nije dobrq, ali sam ga gledala kakq srlja lu.opasnost i u propast, i osećala sam se :sve više srećna zbog toga, i želela sam istovremenq da on srlja tako sve dokle može. Počeo je da goviori, stojeći više mene, kako će OVIO da se :svrši, kako neće da traje uvek. Govoc.io je dia je tio sigurnio, da on zna. Da mu je samq :ponekad teško, ali da i onda lu stvari zna <la je tako. Gledao me je dok je to govorilo, činilo mu se da mu ne verujem. A možda d da mu se rugam. BilO mi je odvratan. UčinilIO mi se da sam osetila kako njeglova ruka miriše na :nešto kiselq i slatkq. Učinilo mi se da ga ponovo čujem kakq plače i kako viče sam u krevetu, sa ženom koje nema. Sta on 14 govori? Zar će ljudi onda p!1estati da budu ljudi? I zar će žene prestati da budu žene? Neka umre :svet koliko hqće puta!«uzviknula je Eva.»Neka ga ubiju svakog dana miliqn puta. Ljudi ostaju ljudi. Sa avetima u mraku. Sa svojom rukom u krevetu. Sa drvetlom kome se ispovedaju. Ostaju boce koje on puni i prazni. Sve mogu da ubiju«, rekla je,»iali ne mogu da ubiju tog gadnqg boga kqji se igra s njima kakq hoće i kqji im se smeje u lice. GadilQ mi se. Bilo mi je gadno da ga gledam kakq stoji preda mnom, kako se njeglovio Lice menja, kako poči:nje da dobija boju, kako se krv vraća u njega. (Bog mu je vraćao talase krvi, baš talase). Davljenik što se hv'ata za slamku. GOVOrilO je. MahalO je rukama. Čak je počeo i da se smeje.»ne verujem«, viknula sam mu odjednom, što sam jače mogla. (Da bi me IOn čuo.)»ništa ne verujem!«on je s-tao. Zapanjen. Nije me razumeo. MislilO je da ja ne verujem da i on radi da sve OVIO umre. (Sta bi on bio hez ovoga? Protiv kqga bi Qnda mqgao da se buni, koga bi mogao da ubije, koga bi mogao da okrivljuje za svoju nesreću?)»ništa?«rekao je JQŠ jedniom. SluvHa sam tada. Da smo na vrhuncu. Da će da se desi.»misliš da se pretvaram? Da sam kukavica?«pomislila sam: udariće me.»da«, ipak sam klimnula glav'om.»da«, prošaptala sam u strahu, oi kqlena 'su mi se skupila. Očekivala sam njeg'ovu šaku u lice i da -onda glavom udarim u zid od belih kaljev'ih pločica u kupati1u.»kukavico«, stegla sam pesnice.»kukavicq, kukavicq«. On se zadržao, neodlučan, još nekq gadno i dugq, mučnq v["eme pre nego što će da me udari, a onda je istrčao iz kupatila napolje, i ja sam ga čula kako je palo na krevet, i posle kako je potrčao natrag«.»s tajao j e preda mnom, i gledao me je s mržnjqm, a u ruci je držao veliki crni revolver. Poka- 15

8 zlivao mt Je rev'olver.»a sad?«upitao je daveći se i mrzeći me (kao da sam ja ovaj svet),»veruješ li sad? Vidiš li ovo?«povukao je za nastavak, za rebrasti produžetak cevi revdivera, i cev je, škljocnuvši, pokazala jednu rupu, duguljastu i usku kad mali prst, i iz te rupe je, istovremeno, izleteo žut i sjajan kuršum. PaD je na beton. Ja sam gledala. On se sagnulo i plodigad kuršum. PokazivaD mi je taj kuršum, prindsio do mdjih.očiju. Kao da je hteo da se uplašim«.»budala«, nasmejala se.»kakve su samo budale ti mrtvaci, kako su mrtva deca glupa i odvratna, deca koja više nisu deca, negd ti ljudi štd gdvore drvetu!»ovo ubija«, rrekao je prii1loseći mi još bliže sjajni žuti i okrugli kuršum, kad da ja ne vidim.»kad bi te udarilo tu«, Dn je vrhom kuršuma dodirnuo moje čelo, negde na sredini,»bila bi gotova. Razumeš li?«okretao je kuršum držeći ga između dva prsta, da bih mogla da ga vidim ddbro sa svake strane.»ovo«, gdvdrtd je gledajući i sam svoje prste sa kuršumdm,»ovd«, rekao je,»manje od maldg kamena. Ubija. Ubija«, pdnovio je.»ubija!«skdro je vikao. Hteo je sam da čuje, kao da sumnja u td; a želi da veruje.»razuiiileš li?«vratid je kuršum u cev revolvera. Držao je revolver u ruci.»veruješ li sada?«upitad je najzad, i meni je bi10 jasnd da je na kraju snage.»pa šta?«terala sam dalje, srljala sam u sami pakao,»šta onda?«svako mdže td da ima«. On je drhtao. Grizao je ddnju usnu, ljuljao se preda mnom kao da će ipak da se sruši, akd nije već maldčas ddk se držao za lavabo, pre nego što je mene zatekad kako stojd.m pred watima kupatila. Htela sam da ga vidim kako će da padne. Htela sam da vidim kako će da leži u kupatilu, oboren, pobeđen. DDsta je bi10 s tlom nadom! Dosta je 16 bild s lažima. Zašto ne priznaju da su pdbeđeni i da su već DbDreni, i što ne ostanu na zemlji? Sto dopuštaju da se onaj pakosni i strašni bog igra s njima?ti«, prdcedio je moj brat ki'loz zube,»reći ću ti nešto što ne smem da kažem. Ali,reći ću ti,čuješ li?«nisam ni trepnula.»brani se«, pomtslha sam.»p,odndsi udarce i još se drm na ndgama. Još ga drži njegov bdg«.»sedela sam ukočena na kloze!skdj šdlji i gledala sam ga kako stoji u kupatilu s revolverom u ruci, ali mi je Ddjednom hho strahovito jasnd da se ja ne bdrim s njim nego da se borim s njegovim bogom koji ga još drži, i da ću, ako njega oborim na beton kupatila, oboriti ne njega nego njegovog boga«.»jer oni«, rekla je, '»nikad nisu oni. Oni su igračke svog boga. Razbiti njih, zna,či razbiti bogu igračke. Ja sam mala«, rekla je mirno, glasom punimusredsređenosti i snage,»a1i ja imam svog bdga. Ja sam dete, i moj bog tada se tukao s njegovim bogom. Znala sam da sam vdjnik svog boga, i da me je bog moj poslao da me tako iskuša i da moja vera u njega postane još jača nego pre. Znala sam da je td presudan trenutak u mome životu, koji je život jednoga deteta što neće da umre. Znala sam da moram sve da izdržim, i kroz sve to da prođem, kao i kroz mnogo šta druge, pa li ki'loz one maločas šte 'se dogodilo. Sveti«, kazala je,»(i čisti) mogu biti samo oni koji su prošli kroz blatio i na kojima se blato nije zadržalo. Spaseni mogu da budu Samo oni koji su patili u paklu. BlatIO postoja. za mene i za mog boga zato da bih prošla kroz njega; neukaljana (blato mi služi), [ pakao postoji, još!uvek, zato da bih ja izišla iz njega spasena«. 17

9 Ućutala je. Ulicom je prošao automobi.j..»u kupatilu je sve moralo da se desi. Jesam li napravila neku grešku? Sta sam to pogrešila?ne znam«, odgovorila je.»stvar se nastavlja. Moj bog me još baca u iskušenje. Velika iskušenja tek dolaze, i j a sam spremna,«.»da«, rekla je odlučno,»spremna sam. Dočekaću 'ih«.»tada«, šapnula je II mrak, u newdljiv'll sliku svog brata,»qn je rekao. (Jesam li ti već kazala? Zar :ni sam?) Rekao je, pitajući:»znaš ko je Rajnhart?Tme mi je bilo poznato. Rarjnhart, Rajnhart. Neštosbrašno za njih. U gradu. U sobi, kad je mrak. Noću kad leže u krevetu«.»klim:nu'la sam glavom. On je bio zadovoljan što znam. Lalmulo mu je zbog toga. Oko usana zadrhtao mu je osmeh. Ispravio se.»pa lepo«, kazao je glasno, a zatim tiho ali,razgovetno, reč po reč:»rajnharta sam ja ublo«.» Ućutao Je. OdmeravaJO je po mom licu kako sam to pi!imila.»ovim revolverom«, pokazao mi je revolver ponovo.»jedan kuršum f.ali «, rekao je.»to je taj «. Nasmejao se. Tad sam se setil a da je radio govorao o ubistvu Rajnharta, 'i da je u 1liOwnama pisalo o tome. I da Je otac zgužvao novline:»8ve će nb.is uništiti«. I da sam pomislila, s očajanjem:»kad bi VB.iS stvar no uništili! 1 setila sam se: te noći ruje bio kod kuće. Vratio se tek pred zoru, sav blatnjav, mokar i uplašen. Kao da je celu noć ležao u blatu. Mama je vrisnula, a on je pogledao praz'njim pogledom. Rekao je da ide da legne, 'i da svakom kažemo da je 'bolestan. Da leži već mesec dana«. 18. "Stvarno je legao. Ali je ustajao svakičas. Posle sam ga videla kako stoji uz prozor. Bila je noć. On je ooluškivao. Lutao je po sobama kao duh. Noću je govorio glasno«.»u krevetu?«upitala sam ga sad. (Jer je pisalo da ga je ublo dok je on ležao u krevetu.)»on se trgao. Očekivao je udarac. Bio je zaprepašćen što nisam počela da vičem. Da plačem. Sto se nisam uplašila. Zašto da se uplašim? Znam ja njihove poslove. Zar je strašnije ubiti nego plakati, sam, s glavom na vratima? Zar je manje strašno ono što je radio u krev'etu? Sve Je isto. I od svega mi se gadi«. }>Da«, kazao je.»ali prvo sam ga probudio, znaš li? Ja sam ga zovnuo«. (Nije mogao da ućuti).»to je bila velika soba. Uskočio sam kroz prozor. Znao sam gde j e krevet. Cuo sam ga kako diše u mraku. Znao sam da nije sam. (On je uvek sa nekom ženom.) Na prstima sam otišao do kreveta. Tamo sam video veliku lampu. U mraku, jedva sam našao prekidač. Bilo je to ludački. Mogao sam da ga vidim dobro iz te blizine. Mogao sam da mu pucam u glavu, da prislonim flevolver uz njegovo lice i da opalim. To je sigurno, kao u vosku. ALi. odjednom mi se zgadilo. Ništa više za mene nije postojalo. Ni opasnost da se on probudi, da skoči, da možda puca u mene. Da zove, da digne uzbunu. Niti da me neko vidi spolja, kako tu :stojim. To je bila prizemna kuća s vrtom puilli:m drveća, ali drveće je ipak bilo dovoljno retko da bi neko mogao da me vidi. Ništa. Postojalo je samo to gađenje. Da mu pucam u glavu iz tolike blizine. Mislio sam da će,onda da me poprska krvlju. Da će kaša njegovog mozga sveg da me izmaže. Da me isprlja. Da nikad više neću moći da se operem. Da budem čist. I mislio sam još»2ivotinjo«(rekao sam sebi),»izgubićeš glavu zbog ove gluposti. Sve ćeš da pokvariš zbog ovog prokletog 2' 19

10 gađenja«. Ali već.sam okrenuo maji električni prekidač. Prvo sam video zid, a tek onda krevet. On je leža.o mirno, spavao je. Pored njega je bila žena,. Spavala je. 1 sada je vidim«, rekao je (zatvarajući oči da bi je bolje video),»bila je strašilo lepa dok je spavala. Nikada još u životu nisam video tako lepu ženu. Kad spava. Disala je polaim iravnomerno. Samo usne SIU joj bile blago rastavljene. Ličila je na sliku iz sna«, pl'lošaptao je moj brat u jezi,»ličila je na priviđenje,na biće iz nestvarnog sveta«.»otvor1o je.oči, a one su bile mutne i slepe. Za mene. Slepe za bilo šta oko njega. Na njihovom dnu slabo je tinjala mrtva svetlost. P.omislila sam da će tako da izgledaju kad jednog dana bude mrtav, jer i to je sigurno (kao u vosku): jednom će da ga uhvate, ako ga još nisu uhvatili. Umreće. Biće mrtav s takvim očima. Pokušavao je da me vidii.»ja ne verujem u boga«, rekao je.»1 ne verujem u anđele«, kazao je meni, ali opet pred krevetom u kome je ona valjda ležala,»a1i, ako je anđeo ikad bio na ovom svetu,.onda je morao da 1iči na nju«.»spu.stio je ruku s revolverom. Opet je izgledao kao onda s glavom na gluvom drvetu«.»drvo i anđeli!«uzviknula je prigušeno. Dotakla je moju ruku. Ali kalo slučajno i xasejano.»zamisli«(nije više pokušavala da nađe moju,ruku),»šta im sve daje njihov bog! Drvo i anđeli!«nasmejala se. Smehom prezita i gnušanja.»možda je dovodio tog anđela svake noći u svoj krevet. Zašto da ne? Tad mi jeto palo na pamet odjednom. Htela sam da viknem, da kažem da sve znam, da ga vidim kako je.pobledeo, zanemeo, kakq sam ga pribila uza zid. Pa više nema Irud. Ali on je razrogačilo oči.»tada«, rekao je,»uhvatio sam ga za rame. Zovnuo sam ga. Ti si mala. Ne znaš šta je to. Čuo sam svroj glas u toj strašnoj sobi. 20 UplašiO sam se. Uzmakao sam jedan korak. Uperio sam revolver u njega. ZovnUlO sam ga POnoVIO, i«(on je opet govorio šapatom li. sve je to video),»on je otvorio oči, i zagledao se u mene. Gledao me je, i nije još mogao da me vidi, a ja sam sebi viknuo:»plicaj, šta čekaš, pucaj, pucaj«. Ali nisam opalilo. Nisam mogao. Da li ni sad ne znam zašto nisam mogao? Strašno mi je što nisam odmah uradilo, ali onda sam znalo da neću: čekao sam da me vidi«, prošaptao je;»irazumeš Li? SamQ to: da me vidi. Kao da sam i otišao tamq jedino zbog toga, da bi me on video. 1 on me je video, najzad me je,video, znam to, znam sigurno: stajao sam pred njim, i on me je video, postojao sam, još nikada nisam toliko postojao, i kao da sam hteo samo tako da stojim, pred njim, i on da me gleda: da nije viknuo, šta misliš: da li bih još stajao tamq, pred njim? Sada, li. sutra, celu večnost? «Ponovo se nasmejala, prigušeno, kratkq.»zamisli samq«, rekla je,»zamisli: da stoji tamq, još uvek, dani prolaze, noći prolaze, meseci, godine, da, da, a.on jroš uvek tamq stoji. Vidiš li ga? Kao ne~o drvo, jesi li tam rekaq, taj moj!mat, kalo neko drvo u toj sobi, a kl'loz.onaj pl'lozor, što gleda u vrt, doleću ptice, padaju na njega, grade ptice gnezda na njemu, vidiš li?«zadržala je još malq pogled na meni, ali nije me videla. Zurila je negde, u daljinu; onda je slegnula ramenima:»eto«, rekla je,»eto. ĆutalO je JQŠ nekro vreme, i ja sam mislila da me uopšte ne vidi, da gleda sebe kako stoji tamo, li. ka~o je jqšuvek tamo (ali koliko?), i da neće brzo da se vrati, i da mogu za to vreme da se,izvučem iz sobe, ne bi me ni video ni ČUlO, da pobegnemooavde (ali gde?), ali on je tada digao glavu, polako je digalo glavu, tražio me je,»ovde si, ovde si!«, umalo što nisam viknula, 21

11 ali 1ri:sam, sreća je moja što msam;»brate moj«, htela sam da viknem,»ja sam tvoj a sestra, za~ me ne poznaješ? Tvoja sestra, tvoja sestra, ti me voliš, ja te volim, kaži da voliš tvoju sestru«, ali nisam ništa rekla; ptice nisu bile na njemu, ni ptice ni ptičija gnezda:»a1i on je viknuo«, čula sam ga ponovo,»pokuša.o je da s~oči iz kreveta. Ona je otvorila om. Zagledala se li mene. Ne znam da li me je videla. Ne, \Ile, to nikako ne znam«.»opalio sam«, ~eka.o je moj brat,»ali samo jednom. Je.r drugi put nije bilo ni potrebno. Ona je vrisnula i zarila je nokte u lice, a on je ostao još jedan ~enuta:k podbočen lo lakat desne ruke (ja sam mu stajao sa desne strane), gledalo me je očima mrtvaca, gledao me je već iz smrti, a na licu mu se pojavila široka i crna mreža krvi, sva od nekih vijugavih crvenih k.ončića i konaca«, - (»da«, rekla je,»ta'~o je baš kazao moj brat: od končića i kqnaca«), -»i.tek tad je pao natrag. Ona je jecala prigušeno i pr odužavala je, leđima pribijenllim uza zid, da kopa po svom licu (kao da nešto hoće da iskopa), i da gleda ono ispod sebe i da jeca,. Ja :sam tek onda iskočio kroz prowr u vrt«. Ućutala je. MQžda ga je videla kak.o opet iskače u nepoznati mračni vrt, možda je čula kako suvo lišće šušti dok 'on trči i beži, a možda je samo gledala on.o krva'vo lice: podbočen o lakat, pre nego što će nauznak da padne u krevet, čovek je pokušavao nešto da vidi. Ali om su mu već bile mrtve. Stresla se. Uplašeno je počela da se osvrće oko sebe: htela je da me vidi. Onda, kad me je našla, is olakšanjem je odahnula. Pokušala je čak i da mi se osmehne. Nije mogla.»onda«, rekla je,»odjednom je počeo da mi viče kako nije ~lrukavica i kako se ne bojd, kako se 22 svi (w to - svi?) varaiju ako misle da je on svršio svoje, ali da je to previ-še za jednog čoveka, i da on ne može.više da izdržđ., da hoće da ode iz grada, iz kuće. Da ne može više noću da :sluša.»dok,ti spavaš«, govorio mri. je,»ja slušam«. (Kao da i ja ne slušam,,v1di molim te! Kao da i ja ponešto ne čujem!) A onda, opet, pokušavao je da se izvadi. Govorio je da su t.o samo nervi, ništa drugo, i da će on ostati tu gde jeste, da ise to po sem TazI\.lIIIle, da se ja varam ako drukčri.je mislim. P,OnoVO me je ščepao za ramena'.»voliš li ti mene?«pitao me je, a kako sam ja ćutala, on je rekao:»opoosti mi. Ti si mala, ovo ruje za tebe«. I još je kazalo, podižući me (zašto sam se tada samo puštala?):»hajde, treba da spavaš. Ne misli na.ovo, mohm te. Ne misli na ovo«.»izveo me iz kupa'tha i 'odveo do moje sobe. Vrata su j.oš bila otvorena. Odveo me do kreveta, i j a sam ga puštala da me vodi, čaik i da mi pomogne da uđem II krevet, pa čak i da me pokrije posle toga. Za'Vijao me ti pokrivač kao dete, ututkivao me (ja i jesam dete, jesam dete), i ja sam mru dozvolila da me OIl1om istom rukqm lmjom je sve ono radi.o pre toga, i kojom je d~žao revolver i pucao u Rajnharta (jer ipa:k je pucao), još i pomiluje po licu. Mdl.ovanje te ruke, bilo mi je gr.ozno. Znala sam da sam te noći propustlla da oborim njegovog boga, i da je ta stvar ostala nesvršena. Ali sam znala (kao što i sad znam), da ću 'to tipak da ura,dim jednog dana, jer su dant preda mnom a \Ile iza mene: oni tek dolaze. I znala sam da me čekaju :strašna iskušenja koja ne mogu i ne smem da izbegnem ako hoću da se vratim tamo gde sam nekada bila i. gde, osećam, nisam sada ka.o što sam bila (ali jesam, jesam), i molija sam se svom bogu da me čuva od njihovog boga, i da me nikad ne preda njemu, mo- 23

12 l:ha sam se da tima milosti za mene, samo i ostavljeno dete u mxaku. U ovom prljavom i gadnom svetu. I još sam se moma da mi se nikad ne desi da neko od njili bude za mene anđeo ili da ja, za nekog budem takav anđeo, i da mi,se ne desi da ležim ispod njega dok on vi.če u moje lice i dok plače, i da ja ne vičem 11 njegovo lice i da ne plačem posle u neka vrata, da ne govorim vratima od drveta ka!ko sam sama. I da nikad ne budem sama jer deca nisu sama«.»ali sam sama«, zario se Evin glas u trulo meso mraka. Video sam njeno koleno, savijeno u mraku, i mrak je ponovo zamirisao na mxtvo seno; na trule biljke, zemlju i krv.»1 desilo mi se«,,rekla je mirno i očajno,»ono čega sam Se na!jviše bojala i gl1ozila: da on viče i plače u moje lice. A on«, dodala je neopozi.vo,»on si bio ti«. Pustila je moju ruku. ))Ćuti«, šapnuo :sam.» Ćuti «.»Ne«, odgovorila je.» Hoću da znaš sve. Hoću da znaš da sam to,odjednom htela, da sam pristala. Hoću da znaš da sam znala da me moj bog tera da prođem i kroz to iskušenje. Hoću da znaš da sam htela da vidi.m da li j e već i za mene to nešto, kao za 'sve njih,. ilii mi se stvarno gadi od toga, da li sam zaista postala ono što sam sumnjala, u užasu, da jesam, noću dok je ono radio i dok sam rukom pipala moje telo koje počinje da liči na telo jedne žene,. i dok je iz mračille rupe mrak CurilO na mene, i dok sam i j a sama curila, - illi: sam ostala jedno dete«. 24»Ah!«uzdalmula je u strahu.»moj bog je UZ mene! Moj bog me ne napušta. Probala sam i videla sam. Još uvek sam dete. Jedno dete,u 'svetu de<:e«. Njeno koleno skliiznulo je u mrak.»bio si mi odv.ratan«, rekla je.»znaš li to?ne znaš«, javila se iz mraka.»gledala sam te, i radio si to sa mnom. Ali bilo mi je Ikao da nisam u krevetu. Kao da sebe gledam odnekud sa strane. Ti si pokušavao, i bio si slab i smešan, a ja sam mislila:»vidi sad kako je smešan«, i.odjednom sam se setila AvgUrSta, ponovo sam ga videla kako je tu gde sam ja, kao onog dana kad je došao da se oprosti pre neg.o što ode illa front (i.de u Afl1iku, rekao je; ne, ne, nije rekao, ali znam: El Alarneiill - Tobruk - Bengazi), i porrnslila sam:»avgust bi to bolje uradio. On bi brzoo i lako uradijo«. (Avgust nije kao ti. I niko illije kao Avgu:st.)I pomislila sam, dok sam ležala (i dok sam gledala moje telo kako lem ispod tebe, moje bedno telo: ono krvavi):»ako već neko mora :toda uradi, i ako moram kroz to da saznam jesam li još uvek ili nisam, ako moram kroz taj paka.o da prođem,,onda bolje da sam izabrala Avgusta«. Htela sam da zamislim da too nisi ti, nego A vgust, da bi mil bilo lakše, i da bi onaj bol što mi je odozdo :prešao u zatilj,ak PTiOšao brže, i čak mi se pričinjavalo već da to ne radiš ti sa mnom neg'o Avgust (gde li je sada Avgust? Da li spava? Da Ii gleda kroz prozor?), ali uvek bih ugledala tvoje lice, i već mi je bilo svejedno. Samo sam ijoš mislila:»vidi šta radi os jednim detetom«. I mislila sam:»da li će da me bo1i?«opet se nasmejala.»još ;krvav'im«, rekla je.,»to moj bog hoće. Sigurno znam. Pa«, rekla je,»lepo. Sad njemu ti daješ«, mislila sam,»u petnaestoj. (Kad već ne daješ Avgustu.) Sto je drugo neg.o kad hi mu dala u dva- 25

13 desetoj. (Ili bar sedamnaestoj.) Kad bi sigurn.o već zauvek bila žena, što nećeš i zato :nikada nećeš ni biti. Jer si dete«, raddvala sam se, i bolel.o me, ali ne, nikako ne kao što sam.očekivala, iako je huo gadnq što je taj bol u samom,zatiljku,» jer si zaista dete i bolom mi to dokaruješ«, mislila.sam,»bolom i krvlju«. K'revet je zaškripad. Gleda'la je u mene.»đdkazala sam knrlju«, kazala mi je,»jer krv teče iz mene dok znam da sam dete. StalnQ teče «, rekla je.»ali ja se ne bojim. AkD moram da WllTem, neka umrem! Umreću kao dete«. PDtra2jjla je paklo s cigaretama. Kre:snula je šibicu. Mrak je biq crven kaq krv. Kao krv k.oja je curila mz Rajnhartov.o lice, dok je njen brat JDŠ jedan dugi trenutak stajao pred njim i onom ženqm, s revolverom u ruci.»a ka~o se on boji!«zgrozila se.»da si samo mogaq da ga vidiš, makar jednom, kad noću ustane iz kireveta i kad lunja pd s.obi, kad.odlazi dd vrata i prisluškuje, :tli do prozdra da vidi ima li koga na ulici. On čeka da.oni dodu«, kazala je,»i meni se pdnekad čini, kad više ne mdgu da izdržim, kad osettm da njegdva sramota prelazi i na mene, da bi bio spas da oni zaista dođu. Da, da«, kaq da se uplašila da ću nešto da kažem, da je pttam,»spas 1i za nas u kući, i za njega. l{ad bi.oni došli, sve bi se svršilo. Ubili bi ga. ImaQ bi JQŠ samq td da izdtži, da ga ubiju. Uverena sam da bi plakao, i da bi ih preklinjad da mu.oproste. A ti?«nagld se.okrenula.»da li bi plakao?«ćutao sam. Njeno!:ice izg,ledald je nestvamq.»brz.o, kaži«, stegla me za ru~.»ako bi te (razumeš) prisldnili uza zid, akd bi video da se ne šale nego da stvarnd h.oće da pucaju u tebe, da li bi plajkao?«26 Cekala je još maid. Onda jeodmahnuj.a,rukom:»baš me br.1ga«, rekla je,»da li bi plaka.o ili ne. Svejedno mi je i za njega. on bi imao JQŠ samd td da :izdrži. Bol«, raširila je oči.»je li to ka.o kad ti vade zub? Imaš li ti sve zube? Još nikad IlIiSam bila kod zubnog lekara. Ne bih ni htela da doživim taj dan kad mi se pokvare zubi. Misliš: bojim se bolova?varaš se«, odgov.orila je, iako ništa nisam rekao.»bol za bol, šta IS tim? Ali,ja neću td da doživim, shvataš li? Neću da dočekam da imam pokvarene zube u glavi. Trulež koja je u mdjim ustima, pod mojim jez!ikom. Grozno«, pustila je moju ruru,.osetio sam kako j e uzdrhtala.»a možda«, pogledala je u vrata,»možda će oni zaista da dođu? Ja - neću zubnom lekaru, ali on hoće (čini mi se) pred onaj zid. (Sve njih odvedu pred isti zid, ako :ih.odmah ne ubiju.) Nekad znam sigurno da će to da se desi. A nekad mislim: DVO će doveka da traje. Onda kao da ludjim. Očaja'Vam. Trčim pd sobi. Ili ne smem da se m8!knem sa.ovog kreveta. 2elim«, unela mi se u lice,» hoću da on umre. Jesi li čuo? Ja sam rekla: hoću da on umre«. Cekala je.opet da joj odgovor.1m.»zgrozio si se? Prezreo si me? Sad sam ti 00- vratna?«pribila 'se :uz mene.»da li te ona JDŠ muči? Kaži«, navaljivala je.»p,clznaj da je užasna«.»rugala mi se«, rekao sam.»odjednom legne na daske. Skrsti 'ruike na grudima. Sva se ukruti, jedva diše.»ja sam umrla«, kaže.»upali mi sveću«. MoliD sam j,e da mi se ne ruga«.»bio s1i lud! Ja više neću da ih 'mo1im«. 27

14 »A1i ništa niinije vredelo: gledao Saln u sveću i već sam kresao šibicu. Plamen se pojavio. Prvo je drhtao. Sveću sam zalepio više njene glave. Kosa joj je bila prosuta po daskama. (I sad vidim njenu kosu.)»mrtva sam, mrtvasam«, prošaptala je.»moli se za mene«. Pokušavao sam da se mqlim. Nisam mogao. Onda sam počinjao da vičem. Hvatao sam je za ruke. Vukao,sam je. Ona se puštala kao nekakva stvar. C1m bih pustio njene ruke, one bi pale na daske. Njeno srce pod mojim uhom kucalo je. AN kucalo je slabo. Molio sam je da ne umre. Rekao sam joj da ću da poludim«. Eva me je pogledala prezrivo.»ne pretvaraj se«, rekla je.»ko' je od vas polude o? PQgledaj me. Samo ja mogu da poludim. ~ogu da polude čisti i usamljeni. A vi«, ~ezrivo Je odmahnula rukom.»mrzi me viiše. (Staln.o moram da se svađam s tobom.) Vi ćete ostati čitavi, zdravi. Niko od vas j.oš nije polu:deo«. Zatv.orila je.oči.»samo ne znam«, rekla je,»da li da poludim ili ne? J oš nisam rešila. Ponekad, znaš, čini mi se da je to tako fin.o, biti Lud. Videla sam jedn.og ludaka: skaka.o je po ulici. Krevelji.o se. Popeo se na drvo', i čuča.o je g.ore, ljuljao se kao životinja, a lišće je šuštalo i padalo je dole na ulicu, a.oni su se svi skupili ispod drveta, i gledali su ga, a.on je stezao' grane i tresa.o ih (i lišće je sve više padalo: ne V.olim lišće), a ja sam ga gledala, i zavidela sam mu _ nisu mu m.ogli ništa. On ih se nije bojao. Molili :su ga da siđe. Pretili su mu. Ali on je svejedno ostaja.o gote, ni~ood njih isp.od drveta nije m.ogao da ga urazumi. (O, bože! Dame urazume!) Nije se mučio nije se dv.oumi.o. Ni jednqg trenutka. Znala sam d~ neće da siđe rs drveta, da ne misli na njih, da ih uopšte ne čuje. Bio je na drvetu, ali i negde još 28 dalje, užasn.o dalek.o.od svih. Oh«, šaptala je,»biti lud, biti na drvetu. Htela bih da sedim na drvetu i da tresem drv.o, i da mi oni ništa ne mogu. Uopšte, razumeš? Da se ne uplašim. Da ne poželim da siđem s drveta. (Sad nisam na drvetu nego sam s njima.) A opet,.onda«, rekla je s jez.om,»uplašlm se. Molim se bogu da nikad ne poludim. A ti?«opet je upitala.»da li bi voleo da poludiš?ja neću«, braniq sam se,»da meostawš«.»hoću li«, rekla je,»da umrem, :ili ću da poludim? Ne znam ni sama. Sta je bolje? Nisam načisto s tim. Znaš, to je kao kad ne znaš IS k.ojom igračkom da se igraš: s lutk.om ili s lopaticom za pesak«.»ali«, dodala je,»ak.o bih mogla da se igram i kad budem luda (strašno mi. se igra), zašto da ne poludim? Mrtva«, uhvatila se za usta,»ja mrtva ne mogu da se igram, zar ne? Hoću, hoću da živim. Ak.o ne mogu više da se igram, ako ću luda da budem daleko.od njih, Luda, i čista, i dete, onda hajde: odlučila sam. Ja. ću s lutkom, Ja ću da P.oludim«. Stezala je svoju g,lavu.»ponavlja6u«, šaptala je,»da sam luda. Onda ću valjda nekako da uspem. Evo«, kazala je,»počela sam. (A ti nemoj ništa da govoriš.) Ja sam luda, ja sam luda, ja sam luda«.»prestani«, molilo sam je.»ti nećeš da poluw.š«.»ali ja sam luda, ja sam luda«, ponavljala je,»luda sam. Poludela sam. Ja ludim. To je ovo sad. Sigurno. Ja ludim. Odlazim. Ludim«. Onda je prestala. Počela je da krši ruke.»ne mogu«, očajno je rekla.»hoću, ali nikak.o ne mogu. Nekako mt se izvuče. Taman pomislim:»poludela sam«, a sve je kao pre. Ništa se nije promenil.o«. 29

15 »Mo1im te«, okrenula se,»kaž.i mi kako čovek može da poludi? Kaži brzo dok se ne predomislim. Sad sam pametna. Hoću da iskoristim ovu priliku. Kako da poludim? Šta da radlim?«gledala me očajno i napeto. Bruke su joj klonule na krevet.»baš ništa ne znaš«, rekla je.»smešna sam: šta j<oš očekujem od tebe? Ne ~naš ni kako čovek može da poludi«. N aglo se udčljrila šakom po kol enu.»a zar se ne poludi«, uzviknula je obradovana,»od onoga što smo radili? Jednom je uhvatio njega. Tresao ga je za ramena.»zlnaš li ti«(sve sam čula),»da se od toga poludi? Zar hoćeš da budeš lud?«on je posle bio izgubljen. Nije mogao da se igre. Pretvarao se, kazao je:»boli me stoma:k«. A1i ja nisam htela više da ćutim.»slušaj«, pitala sam ga,»zar ćeš ti stvarno da poludiš?«pogledao me je zabezeknuto. A onda je pao u travu i počeo je da plčljče«.»ja sam to sčljd uradila«, rekla je.»od čega se poliudi. Hajde«, gurnula me je.»odla7i. Hoću da budem sama. Ka!ko mogu da poludim kad me stalno gledaš?neću da odeš«, rekao SčlJm.»Svi hoćete da poludite i da umrete, a ja da ostčljnem sam«.»svi?«začudila se.»kako - svi?posle je ustajala s poda«, :kazao sam,»a1i ja sam znao da me možda,samo još malo žali, i da će da uradi to jednom ako još nije uradila, i znao sam da će to da bude uskoro«.»1 nisi mogao da je sprečiš, ZčlJT ne?nisčljm mogao da gledam te cipele«.»cuti sad. Cuti sa:d«.»plamen se ogledao.ll njima. Plamen sveće«. 30»Šta misliš«, rekla je Eva,»da li je bolje biti mrtav u cipelama ili,bos?majka ih je posle očistila. Stajala je u kujjni i čistila je sestrine cipele. Mazala dh je irnalinom. Trljala je iglancala. Prinela bi cipelu sasvdm do usta, dunula bi u nju. U tu malu smešnu cipelu. Nije plakala. Radila je kao da uopšte n1je s nama. Kao da je negde na zvezdi. Gde ja i on ne možemo da budemo. Na tom mesecu, s cipelama koje će odsad pa zauvek SčlJmO da maže imahnom«.»on je ušao u kuj nu. Gledao je šta radi. Nije smeo ništa da kaže. Oklevao je. Onda, odjednom, ščepao je cipele. Istrgnuo ih iz njenih ruku. Potrčao je kao lopov u sobu. Ona je SčlJmo gledala. Nije se prvo ni makla s mesta. Još je držala u jednoj ruci imalin, a u drugoj ki1pu. Onda je badla imahn i krpu. Plehana kutijica poletela je niz betonski pod prema sobi u kojoj je ležala sestra i u kojoj je on, klečeći pred njen1m krevetom, očajnički pokušavao da joj navuče cipelu na mrtvu nogu. (Drugu cipelu sakrio je u košulju.) Noga je bila nwtva i ukočena. Ali nje se to nije ticalo. Sad je htela da se šali. Da leži, dok on preplašeno pokušava da navuče tu cipelu na njenu nogu. Jednom rukom stezao je nogu, a drugom rukom stalno je pokušavao«.»najzad je utrčala unutra. Bacila se na njega. Pokušala je da mu otme cipele. On se branio. Gurali su se ispod sestrinogkreveta, na podu, ispod njenih bosih nogu u belim ččljtapama. (Jedna ččljtapa bila je malo zakrpljena.)»ne dam, ne dam«, ponavljala je ona, a on je govorio:»ti si luda«. Jecala je, ali suvo, bila je to jedna strašna rešenoist i mri<nja koja nikad neće prestati. Htela je da nekako zabašuri. Da sestra bude tu. Da je ne odnesu. Da ona samo člsti dpele«. Krevet je zaškripao. Eva je gledala u plafon. 31

16 »Svi oni hoće da nas zarobe«,šapnula je.» Hoće da budemoo večiti kao ooni. Prljavi. Upl~šeni. Sebični«.»J edan dan. I noć. Mese<: dana. Celu godinu. Sve dok može. Ne bi mota'la ni da jede ni da sedne ni da spava. SamoO bi čistila cipele. TakoO da zabašurn. Ali je pala. PoOPustila je. Gledala je kako je to nemoguće. Otac je već uspeo da navuče cipelu. Lice mu je bilo samrtnički bledoo. Ali bio je srećan. PritiskivaoO je kopču. Ona je škljocnula, već zatvorena. PoOlako, gledajući u cipele na sestrinim nqgama, Dn se dizao. Lice mu je izražavalo radost pobe ~ioca. Strašnu radost, štq ipak nagrađuje onoga koji Je uporan. Drhtao je. DahtalO je i gledao li te noge sa cipelama. Sestra je bila pobeđena. (Zar je mislila da neće biti?) 0'11 se QkretnuD, potražio je majku.»tajkq«, rekao je zureći u nju, pa onda 11 zid;»tako«, poniovio je«.»ali krpa je, odjednom, opet bila u njenoj ruci. Najpre kao dase kdlebala. Kao da se dvoumila. Ipak, kliznula je nezadrživo. Hteo sam da viknem. Da je gurnem. Da je udarim. Da je vdarim za vrat, šalwm u,taj izduženi, naborani i mršavi vrat. U onu glavu sa mrtvom klosom što je već žuta. Da je bacim na pod i, dok se ona trza dole, dok se bacaka rukama i nogama, dok pokušava da se otme, da me ugrize, da joj otmem krpu«.»bila je već tamo, kod sestrinih nqgiu. Zgužvanim vrhom krpe počela je da briše vrh leve cipele. Noga se laim pomerala levo i desno. Gledao sam to. Gledam još uvek.»sčepao sam oca za ruku. Nije odgovorio.» Oče moj«, zvao sam ga;»ooče mdj «.»Odvukao sam ga, kalo mesečara, u drugu sobu.»ja znam«, kazalo sam.»ja znam«. GledalO me je.»ona se ša1i«, rekao sam.»ti ne ~aš. Ona se i pre sa mndm šalila.. A. sada i s vama. (Ma,lo sam joj samq 32 ja.) Nije mrtva. Nije mrtva«. Pao je na krevet. Cuo sam kako plače«.» UtrčaQ sam natrag u sobu. Krevet je bid prazan. Noć j e bila noć. Samo noć. Cuo se stari šum vqde. Šumelo je u noći, ispod ulice, u kloalti. Sa pijace je zaudaralo. U kujni je gdrela svetlost. (Sedeli su za stdlom.)»slušaj«, rekao sam.»dva dana je prošid. Ovo je prevdše«. OdgQvDrilo mi je ćutanje. Povukao sam krevet. Pogledao sam ispod kreveta. Tamo je nije bilq. VratioO sam krevet na mesto. Odigao sam ćilim. Otrčao sam do Drmara, zavirio sam ispdd njega. Naglo sam otvlorid vrata. Preturao sam između haljina. ZavlačilO sam ruke u njene haljine. MirisaloO je na nju. Očekivao sam da mqja ruka u mraku oormara, sa užasom, napipa njenoo lice. OČi. Usta. Sa srećom. Da li bih kriknuo? Ili bih je ščepao za ruru i izvukao napolje. Nikad nisam udario sestru. Ali tada, kad bih je najzad zatekao kako se sakrila (već dva dana) među te krpe što zaudaraju na naftalin, da li bih je tada udarilo? Zavlačio sam ruke. Očajavao sam. VidelO sam. Znao sam sve:»oh, sestro, ako te samo pronađem. Misliš da mi se igra ž,murke? Misliš da mi već njije dojadila ova igra? Mučiš me. MDlio sam te da me ne mučiš. MDlim te: ne muči me. Preklinjem te. Daću ti sve klikere. Zar ne voliš staklence? Ne VoOliš amerikance? Dobro onda. Cekaj. Daću ti kanticu za pesak. Daću ti IDpaticu za pesak. Oh, bdže. Sestro, sestro, sestro. Ovo nema smisla. OVoO njije lepo. Tužiću te. Kazniću te sam. Iščupaću ti uši. MakaT i da si bila stvarn.o mrtva na krevetu. Ščepaću te za kosu i udaraću te. Kako stignem. Nogama i rukama, udaraću te dok ne padneš na patos. DD ludila ću da te istučem, da lovio više nikad ne ponoviš. Da se Dpametiš, da ti izbijem te bube iz glave. Te proklete lutke. SestrD. Sestro«. 3 33

17 »Zatvarao sam ormar. Zverao sam po sobi. Zašto ne vikne:»uja«? Odnekud, iz mraka sobe, što ne vikne kao pre:»ovde sam, pro nađi me«, i, kad ja počnem da je tražim, kad počinem da lutam, da tumaram po sobi, onda da govori, šapatom 'UShićena ili r~z<o~v~rana:»hladno, hladno«, ili, ak~ sam joj se pnbhzl:o:»toplo, toplo«, ili, ako sam sasvim blizu nje, ako samo što je nisam uhvatio, da prošapće:»vruće, užasno vruće«. Da prošapće. I da je ja ščepam, da je u mojim 'rukama, najzad. Vruće! V,rlUće! Zašto ćuti? Zašto ne vikne da je vruće? Zverao sam. Tumarao sam po sobi, pruženjih ruku. Dodirivao sam stvari. Osluškivao sam:»sestro, je li hladno? Ili je toplo? Je ld. možda vruće? Užasno vruće? Igra1 se sada sa mnom, kada je ovo samo igra. Sto ne govoriš?«-» Neću više da se igram«, za'ustavio sam se pred njenim krevetom. Ispred tog praznog kreveta. ~auvek napuštenog. (Ne veruj da je zauvek.)»zašto Sl takva? Ne igra mi se više. Dosadno mi je. Strašno mi je dosadno«, pretvarao sam se.»glupe žmutike«, rekao sam.»1 to mi je7 pa neka i.gira! Izmisli nešto dru~o ako _znaš. Cik da te vidim«, čikao sam je.»haljde sad«, kazao sam u napušteni krevet«.»sta će prestaneš? «ti to?«uzdahnula je Eva.»Zašto ne»muči me. Svake noći dolazi da me muči. Cujem je prvo kako dolazi, bosa ili u novim cipelama. Noge su je bolele u njima.»bole me noge«, žalila se ocu.»ništa«, rekao je 0iIl.»To je uvek s novim cipelama: dok se ne razgaze«. Ona mu je verovala. Trpela je bolove. Išla je pored mene (a mi smo se drž.ali za ruke), i ja sam osećao kako je strašno boh: SItezala me za rukru. Grizla je usne da ne jaukne. Ali je išla, čekala je da prestane«. 34»Ne volim«, relkla je Eva,»nove cipele«.»a sad«, kazao sam,»kad čujem kako opet lupa tim cipelama po sobi, mislim: još uvek ide u njima, i još uvek veruje da će prestati noge da je bole, i da će da se desi ono što je on obećao. Ona korača, ali zaustavi se kod mog kreveta. Stoji tamo u mraku. Gleda me«.»mrzim je što je mrtva. I što je noge još bole. I što me uvek pita, istim glasom, šta smo uradili s njenom lopaticom za pesak. Mrzim je što se sakrila, i što igra žmurke sa mnom«.»mrtvaci igraju Žffiurke s nama«.»ali neću više da je tražim. Neću Vise da je želim. N e želim da mi opet dođe. Hoću da ostane u grobu«. Gledala me je kao da nešto pokušava da razume. A anda mi se učinilo da će da zaspi.»gle!«ipak je uzviknula ushićeno.»sta čujem? Pa ti još nisi mrtav. Nisi sasvim izgubljen! Samo deca«, s naporom se uspravila u krevetu,»govore ono što misle«.»ne«, trgla se.»ne ono što misle, nego: ono što jesu. (Kad misliš to je nešto drugo.) Odrasli ne smeju. Oni misle i lažu. Oni se pretvaraju. Kada bi neko od njih čuo ovo što sam rekla - šta misliš? Up-ario bi me. Oni 'se boje, boje, boje. Oni se boje onog što rade. Ali ipak rade. oni stalno rade i stalno se boje zbog toga. ~etvaraju se. Kriju se. Od mene? Možda i.od sebe«, odgovorila je.»je li on mrtav, je li već streljan? Jesu li došli po njega, ili će noćas to da se desi? Ne znam. Ali ne čekam samo ja. U ovoj kući čekaju to svi. On i ona. Boje se noću, znam. Jedva čekaju da se to svrši. Kad je u kući samrtnik koji dugo umire, svi čekaju da on umre što pre. Sunjaju se iza zidova. Osluškuju. Obraduju se kad im se učini da je gotovo. Ali kad onaj na 35

18 rorevehu počne da diše, da gov.ori,.oni bi.onda.skočili na njega. Zadavili bi ga«.»1 ja«, rekla je,»hoću da se svrši. Ko je mrtav neka bude mrtav. Smrt nije angina. Ili grip. Pa čak ni tifus. (Jesi bi.o bolestan od. trbušnog tifusa?) Smrt je smrt. Ali ja se ne bojim. Ja mislim: to bi bio spas za njega. Za nas. Za mene. Mislim da bih se oslobodila od svega. Nisam licemerna. Ne pretvaram se. Ja sam u stanju da odem u njegoivu SQbu, da stanem više njegoive glave i da mu kažem:»slušaj, brate. Svi čekamq da umreš, ali ti umireš strašno sporo. Nemoj više da oougovlačiš nego budi pametan i umri brzo i oslobodi nas«. (Šta misliš da ne bih smela?)»ti nam smetaš«, kazala bih mu. (U stanju sam.)»svi žele isto štq i ja, ali se boje da ti kažu. Oni su prljave kukavice. Ja nisam. Oni su ljudi. Ja sam dete. Tvoja mala sestra, je li tako? Naravno, sestra. Ali ti nisi više moj brat neg.o jedan čqvek koji noću umke i od koga se ja bojim. Ne mogu da se igram zato. Umirem. Ako moraš da umreš, onda je, mislim, bolje da umreš a ja da se opet igram. Šta vredi da umremo zajedno? Zar bi tvoja smrt bila lakša ako bi.otišao u nju zajednoi sa mnom? Vi, mrtvaci, baš ste smešni: nikad ne pristajete da odete sami. (Niko ne VOlli društvo kaq mrtvaci.) O, to je strašno! Ako si moj brat, akq si još ma10 razuman, onda uradi ono štondk.ood mrtvaca neće da uradi: lepo umri sam, i nemoj da povučeš nikoga za sqbom. Uleti naglavačke sam u tu jamu. Iskopana je«.»noć«, rekla je,»bila bi mi mirnija. I dan bolji kad ga više ne bih čula. Zašto mu onda nisam rekla? Zato«, pognula je glavu,»što me ne hi poslušao. Nijedan mrtvac neće da te posluša kad mu kažeš da treba da umre«. 36 Gužvala ječaršav.ok.o sebe. Cuo sam kako to šušti.»onda nemogu višedaležlimna krevetu; Odlazim doi prozora, i gledam na ulicu, i molim se svom bogu da je auto zaista došao (i smrt u autu), i da su oni već tu, spremni da ga odvedu i da nas spasu. Čujem kako je i otac napustio krevet. Otišao je do prozqra. I on gleda. Čeka kao ja. Ali ne sme da prizna. Svi čekamo, svi ustajemq nqću,po nekoliko puta, i odlazimoi do :prozora. N a prstima, bosi, da nas on ne čuje«.»osluškujemo. Čekamo. A on je tu, još uvek«, kazala je,»ništa se ne dešava. Izjutra, kad PQđem u kupatilo, zateknem ga kako sedi na krevetu i drži se za glavu i gleda u prazno. Onda odjednom digne glavu i zagleda se u mene, a oči su mu još uvek onakq prazne i usta su mu otvorena kaq da hoće nešto da kaže, ali nikad ništa ne kaže, kaq da se boji po danu da govori sa mnqm, nego čeka noć (kad su svi mrtvaci sigui1fii), i samo me prati tim ukočenim očima, a ja prolazim, jedva idem, saplićem se. Čini mi se: pašću, nikad neću stići do kupatila. Zaključam se u kupatilu.»zašto si se zaključala?«vikne on iz sobe. Čujem ga. Ne varam se. Dotrča.o je do vrata. Pokušao je da otvori. Nije mqgaa. Kucao je tiho, uplašeno.»nikad se pre nisi zaključavala«, rekaq je. Ležali smo s obe strane vrata. Samo je ta slaba daska bila između naših lica. Osećala.sam tqplotu njegovog tela. Čula sam ga kakq diše. Ziv, živ. Bajala sam se da ne provali vrata, možda bi Qnda uradio neštq strašno. Kad bih se ponovo našla s njim u kupatilu, on bi sigui1fiouradio nešto strašno. U mojoij sobi, je li tamo drukčije? Ne znam. Strepim. Oduvek se bojim da će nešto najgore da mi se desi baš u kupatilu. Tu gde {)lili uzalud pokušavaju da se.operu. Gde on pokušava. Kad god pogledam kadu, klozetsku šolju, lavabo, 37

19 picčice ~upatha, oh, kad god gledam te bele [ crne pločice, ja osetim strah i mislim: tu će nešto da se desi. Za'što baš tu? Ali 'One pločice! One su ša~ene, kad dugo gledam u njih, vrti mi se u glavi (molim: nemoj da gledaš te pl1očice), i ja vidim sebe kako ležlim na njima, s licem dole, a na licu već osećam kako su hladne i malo mokre i kako mirišu na sapun i na njih koji su se tu prali (samo se peru kao da to pomaže), i onda se kajem što nešto nisam urad.i:la da se to ne dog.odi, što nešto nisam učinila dok nrj e bilo kasno«.»u kupatilu«, rekla je,»tamc najbclje znam kako sam slaba, i tamo najvjše želim da budem jaka. Nigde kao u kupatilu. Ali sad mi se to dešava i u sobi. Na stolici. U krevetu«.»da sam j aka«, šapnuia je,»uradila bih to sama. Razumeš Li? Da li si poželeo nešto tako? Biti hrabar«, zanetd je rekla,»biti slebodan i 'čist, ne prljav, i uplašen i licemeran kao oni. Odgovru-i«.»Da«, rekao sam.»hteo sam njega da ubijem«. Polako se okrenula.»da ubiješ njenog muža, je li? A svog oca?«prsnula je u prig.ušeni smeh:»a što? Oh, to je glupo. To je smešilo«.»jesi li hteo tek onakd?«netremice me je gledala.»to se desi čoveku. Kao što poželiš da pljuneš s prozdra nekome na glaviu. Jesi Li pljuvao ljude is prozora?ja j esam«, kazala je brze.»pljunem. Prvo dobro odmerim pa pljunem. Onda se sakrijem iza zavese, i smejem se, a onaj dole viče«.»on hoće«, rekao sam,»da ostaneživ«.»ma nemoj«, rekla je podrugljive. 38 Podbočila se o la~at. Htela je da me vidi iz blizine. Ciga~eta joj se pušila u lice.»a ko od njih neće da ostane živ? Znaš li nekog među njima ke se odrekao?ziveti«, rekla je,»živeti, živeti«. Vratila se na krevet. Ležala je na leđima, s rukom pod glavom. Pušila je halapljivo.»ponekad ih proste ne razumem. Ja hoću da živim da bih se igrala. (Kad se igraš, to onda nije kao da si živ.) A oni? Ne igraju se više. Nadaju se u nešto za što ne znaju šta je. (Ja 2lIlam u šta se nadam.) Boje se. (Prestaću da se bojim.) Sta će im enda td: da žive? Sta imaju od toga?ona je bila mrtva«, rekae sam,»a en je jeo«. Eva je ćutala. Pomislio sam da me nije čula.»1 ja jedem«,odjednem je kazala.»svi jedemo«.»ali ne!«uzviknuo sam.»ona je ležala u sobi, a mi smo bili u kujni. Iz sobe je delazie 'Onaj miris. Mešao se sa otužnim mirisem kolenjske vode kojom je majka poškropha njene ~čene i hladne prste. A en je sedeo ponovo na svom mestu, i ja sam gledao kake pokušava da nabode meso na viljušku. Nisam verovao. Mislie sam da neće moći. Očekivae sam da odjednom baci viljušku, da odgurne tanjir. Da kaže da je svršeno. Da ne može više. Ali on, ti ne znaš«..»on je nabio meso na viljušku?da«, kaz ao sam.»ostao je po~bljen nad tanjirom. Osvetljen električnom svetlošću. Uspeo je. Meso kae da se branilo«.»mrtve meso?«reikla je Eva.»Kakvo meso?«gledala me ispitivački. Pažljd.vo.»Konjsike meso«, nisam je shvatio.»umrla je između četvrtka i petka. U jutro sam otišao da čekam mese. Još je ležala II SQbi«. 39

20 . Kao da je čekala da još nešto,kažem. '., Onđa je ot resla pepeo s cigarete.»i baš si siguran«, šapnula je,»da je to bilo konjsko meso?«naglo sam ustao. Nije ni pokušala da me zadrži.»kuda ćeš? «kazala je.»smešan si«. Okretala je cigaretu vrhovima prstiju. Zurila je u njen upa:ljeni vrh. Cuo sam pucketanje. Cigareta je polako dogorevala. Negde su se opet čuli koraci.»ja samo pitam. Govorim šta mislim. Ne pretvaram se kao ti. Cekaj. U redu«, kazala je.»ako hoćeš, pa neka ti bude: jeo je konjsko meso«.»konjsko meso«, prošaptaosam u mrak.»doneo sam ga iz kasa;pnice. Ležala je u sobi, na svom krevetu, a ja sam stajao u redu za konjsko meso. Cuješ li?on ti je rekao da ideš po meso?otkud znaš? Misl,io sam da neće. Ali ipaik je rekao«. Slegnula: je ramenima:»pa dobro«, odgovorila je.»sedi ovamo. Šta ti je odjednom? Zar sam ja nešto loše rekla?«bila je pomirljiva, popustljiva. Kao da mi prašta nešto.»smešna sam«, nije više gledala u plamen cigarete.»šta još čekam? Cemu se nadam? Za ' tebe nema spasa«. Ipak me je zovnula, ravnodušno i umorno:»daj mi ruku. Budi pametan«. Spust10 sam se pored nje. Nije me uzela za ruku. Lutala je mrzovoljno šakom po krevetu.»ja mislim«, rekla je,»aiko je ona ležala tamo, i ako je on jeo meso za to vreme, oh bože, lupni malo glavom. Priberi se, možeš Li? Cije meso je on jeo?«ćutao sam. '. SlutiQ sam da ipak.gori. Alini:je žurila:..»daj mi pepeljaru«, zatraži'la je. Prihvatila je pepeljaru otvorenim dlanom. Drugom rukom (još je ležala) ugasila je cigaretu. Blago je odgurnula moju ruku s pepelj arom.»pa zašto ga nisi ubio?«onda je podigla ruku: zagledala se II nokte. Napreza,la se da vidi u polutami sobe. Ščepao sam je za ramena. Tiho je kriknula.»boli me, boli me«, šapnula je,» šta radiš?«gušio sam se:»šta hoćeš od mene? Ne mogu više da izdržiim. Šta hoćeš? Govori«.»Pusti me«, brzo je rekla. Promuklim glasom.»jesi li čuo? Ja to ne trpim«. Kad sam je pustio, opet je podigla ruku. Ponovo je zurila u svioje nokte. Obuzdavala je bes: lice joj je bilo mirno. Cuo sam kako diše u mrtvoj tišini sobe.»ipak«, ponovila je još šapatom,»td. ga nisi ubio«.»bože mqj, bože«, sklopila je oči.»zar si toliko glup i zar ništa ne razumeš?«pustila je da jqj mka padne na krevet. Slušala je samu sebe kako diše. Onda se polako okrenula:»jesi li se ikađ upitao zašto ga nisi ubio?držao sam nož«, kazao sam.»mogao sam da ga udarim dok smio sedeli za stolom. Ona ne bi. stigla da me spreči«.» Junače «, rekla je posprdnio. Rugala mi se:»nož, nož. Misliš da sam luda? Misliš: bojim se noža? Pitam ja tebe«, izgovorila je to reč po reč, glasno,»jesi Ji ikada mislio zašto ga nisi ubio?«40

21 »Ne«, kazao sam.»ne znam. On je žvakao meso, i ja sam gledao kako žvać e, i bilo m i je strašno. Posle smo j e sahranili«.»1 nije falio komad mesa na njoj?«upitala je.»lmala je sve svoje kosti?«,.ti si luda. TI si poludela!«'>možda. Ali da sam htela nekog da ubijem, ja bih to i uradila. Vi ubijate stalno, svakog časa. Ubijate čak i kad spavate. Ruke su vam krvave. A bojite se«. Opet je uspela da se obuzda.»nisi ga ubio«, rekla je tiho,»zato što se bojiš. Zato što si kukavica. Ne znaš od,čega se bojliš. Ali bojiš se. Strah ne misli. On je samo strah. Covek je strah. Covek je čovek samo u strahu. IsprJjan strahom. Bojao si se kao i maločas kad si ono hteo (videla sam ti po očima da hoćeš), ali nisi smeo. M.orala sam da te teram. Morala sam da ti pomažem. Oh, bože! Morala sam da uzmem tvoju ruku i da radim za tebe. CaJk sam morala da ti kažem da mi skineš gaćice. Svi hoćete i ne smete, i to je blato, to je močvara u k.ojoj se davate. Bila sam mala. Otišli smo na izlet. N e volim izlete. Naišli smo na močvaru. Brat je ušao u blato, i ja sam ga videla kak.o je u blatju, i od onda ga stalno tako vidim. (Kao da uqpšte nije izašao iz tog blata.) Razumeš?1 onda«, rekla je.»kada je Avgust došao. (Sta li radi A vgust?) Zazvonio je na vrata. Brat je skočio. ZaViukao je ruku u džep. Gledao je u vrata, spreman da puca. Sav se tresao. Noge su ga jedva držale. Stajala sam pored njega.sčepao me za ruku.»ako uđu«, kazao je,»beži. Japucam«. Cekala sam. (Bože, ako uđu.) Gledala sam u vrata. Cekala sam da se otvore, i da oni uđu. Da li,bi pucao ili ne? Svejedno. Svi su oni isti, svejedno je da li pucaju. Stezao me za ruk1u, i bilo mi je i srašno i divno. Mrzela sam ga i 42 očaj avala sam zbog njega. On je ipak moj brat. To bi bilo teško. To, što je neizbežno, jer se nema kud«.»a tada«(zastala je za trenutak),»vrata su se otvorila: na njima se UJkazala majka. Učinilo mi se da je malo falilo da on puca. U nju. Ipak je prepoznao. Bila je uplašena. Zovnula me da odem u drugu sobu, a ja sam tamo.otišla, i videla sam Avgusta kako sedi u očevoj fotelji. Tad sam ga prvi put videla izbliza, pre toga samo s!prozora, kad se autom vraća kući. Pre toga slušala sam njegove korake, na stepeništju. Njegov ključ, kad otvata vrata. Na donjem spratu. A sada je on bio preda mnom, tu, stvaran i vrlo blizu. (Mogla sam rukom da ga dotaknem.) Gledala sam ga, i videla sam njegovo tvrdo, ravinodušno lice, drukčije nego lice mog oca i moje majke, lice koje nije izražavalo ništa; zadrhtala sam«.»bilo mi je jasno«, govorila je,»da sam taj čas čekala. A da nisam ni znala. Da sam čak nestrpljivo čekala da vidim A vgujsta. Još samo tog čoveka među onima koji su dole. U ovom,podzemlju. Bila sam uplašena i srećna. A on je ustao,odjednom, strašno polako (krv mi je jurnula u glavu), i ja sam znala, ponovo (kažem ti), da je slučajno među njima, da ne smem da se varam: on nije kao oni. I njihov bog nije i njegov bog. on se ne boji. Ne voli, nikoga. On ne mrzi. On je sam. (Samo ne znam da li jede meso. Zamisli, tad, dok sam ga gledala kako me gleda OnIim praznim, drukčijim pogledom, odjednom sam pomislila:»moroa jede svajko meso, pa čak i ono koje oni ne jedu. Koje? Možda mrtve pse. Možda mrtve mačke«. Ali što sam bila luda, Zad" ne? Sta me se tiče da li on jede mrtve mačke? Neću da mislim da li jede mrtve mačke.) On je sl~bodan. od svega što njih davi i u čemu se koprcaju kao u blatju. Majka se U'siljeno smejala. Pitala ga da li hoće kafu. Onda je otišla po brata. Bila je too ludost. Sta je htela? Da 43

22 spasava ono što se ne može spasti? Prošlo je mnogo vremena ~ (Nikad vreme nije bho tako ružno.) Brat je najzad ušao u sobu. S majkom. Cm kao zemlja. Onu ruku držao je u džepu. Bili su sad jedan pred drugim, licem u lice, Avgust i moj brat. Ja sam znala da je to užasino važno za mene, stajala sam sa strane i sve sam gleda.ia. GovorHa sam sebi:»ovo ne smeš da propustiš. Ništa ne srne da ti promakne«.»da si ih wdeo!«uzviknula je.»da si bio tamo i da si ih video! MQj brat biq je unezveren. Pokušavao je da se nasmeje, sa onom rukom u džepu. Znala sam da mu jerevqlver otkočen. Bio je užasnut, i Qpet je falilq malo, samo malo, pa da počne da puca. Ali to malo nije se dogodilo. NegQ se on još pokloniq (zar sumnjaš), da, lepo Se poklonio Avgustu, i Av'gust se tek pridigao u fotelji da mu o1jpozdravi, onako ravli10dušan i nestvaran, onako užasno dalek od svih njd.h, od oca i majke, pa ii od mene, a od njega da i ne govorim«.»posle«, čuo sam je,»(kad je Avgust otišao) videla sam kako stalno ide za mnom. Lovio me. Znala sam da me lovi, i bežala sam. Mučila sam ga. On je očajavao. Uživala sam što 'Očajava. Najzad, upao je u sobu kad sam bila sama. N a ovom istom krevetu, ležala sam. On je staja'o nad krevetom, evo tu«, pokazala je rukom,»siajao je, i nije m'ogao ništa da kaže, CV'Okotao je (na časnu reč), a uslne su mu se g1rčile«.»najzad je progovorio.»ti ne znaš ništa«, rekao je prigušeno. U strahu i IS mržnjom.»ti si zaboravila sve što sam ti rekao«.»outala sam. on me ščepao za ramena.» Udaviće me«, pomislila sam.»8ada je d'ošao da me udavi«. Ipak, nisam vikala. Cudila sam se što ne vičem. Svako drugo dete na mome mestu vikalo bi, zar ne? Kad neko hoće da ga udavi. (To nije nešto nerazumljivo.) 44» Ubiću te kaq psa«, govqrio je,»ako nekome kažeš. Ako pisneš samo«.»onda me je pustiq. Pokušavao je da se nasmeje. Video je da je napravio grešku.»ti si pametna«, govorio je,»jeli? Ti si moja pametna mala sestra?«pitao me, a ja sam ležala na ovom istom krevetu, i mislila sam:»bože, nirsi u stanju ni da me udaviš«, i još sam uz tq mislila:»ni onda ne bi smeo da me ubiješ, kad bih pisnula«, i pitala sam se da li ću da pisnem ili neću, da li sam zaista u stanju to da uradim, ili sam izgubljena kao svi oni«. Naglo je ustala. Video sam kako je po mraku, na pnstima, 'Otišla da upali svetlost. Električni prekidač škljocnuo je pod njenom rukom. Okrenula se. Htela je odmah da me vidi.»tu si«, kazala je vraćajući se.»h06u sve da vidim«. Bila je ponovo pored mene. Ali nije legla. Cučala je. Klečala je na koleruma. Drhtala je od hladnoće.»znaš«, kazala je klečeći uz mene,»ni sama ne verujem. Cini mi se da sanjam. Jesi li mi skinuo gaćice? Evo«, pogledala je sebi među noge,»nemam gaćice. Uradio si to. Kao da sam živela (u ovoj sobi) samo zato da ti dođeš i da mi skineš gaćice«.»bio si nevešt«, rekla je.»bojao si se«, kazala je, ali sad bez gađenja.»alli ja sam malq luda«, šapnula je.»malo ćaknuta. Boli me, evo tu«, zavukla je ruku među noge.»svaku devojčicu boli. Htela bih da vidim devojčicu koju ne bi bolelo«.»jeste, jeste«, kiimnula je glavom, s rukqm među nogama,»mene boli, vrlo me boli, ali ja sve kao da sanjam. Hoću da se probudim. A ne mogu. Je l' ti se nekad desilo da sanj aš nešto strašno, i da hoćeš da se probudiš, a ne možeš? Možda je QVQ san koji sanjam, neki ružan, odvratan san, ali ja niikako ne mogu da se probudim?«45

23 »81uša:j«, nagla se ma lo.»zn~, to nije d?bro. D~ se sutra pitam jesam li samo sanjala. Kad ti se ~esl da ne znaš šta si sail1jao a šta ti se stvarno dogodilo, onda si zaglavio. On ne ZIIla. Zivi kao u snu. A dok spava, on je s nj.im, ponovo. I ~ njim~: Ubijaju ~~, i on ostaje mrtav na nekoj mokroj zemlji (rekao ml J~), i polsle kad :ustane iz kreveta, i kad ode u kupatilo (a,u lrupatilu je uvek mrak), dok pere zube (uzaludno) on ne zna da li je mrtvac koji pere zube.»gledam se u ogledalu«, rekao mi je,»i bojim se od samog sebe. Izgledam kao neki mi"1nac koji pere zube. Odjednom ništa drugo ne postoji. ~Ništa što je pomojalo.) Ntikakav razlog. J a samo perem zube. Uhvatim tog čoveka koji je možda mrtav, a koji sam ja, koji liči na men~, uhvatim ga kako pere z wbe.»došao si«, kažem sebi,»iz groba si došao (streljali su te i polili krečom), zato da bi oprao zube«.,»onda zatvaram oči. Ne smem da mislim. Ne smem da gledam pel1lu u mojim ustima. Zelenu penu od paste za zube. Mrtvačlru penu. Smrt miriše n~ pastu za zube. Zivot miriše na PalSt~. za Z'Ub~. Je y to razlog? Zar sam se zato vratio u ZlvOt?«pltt'ao Je,»da bih prao zube?«, Iza nje je bila mračna soba; negde pored mene ležala je njena lutka.»on sanja«, rekla je;»ne ZIIla VISe ni da li je mrtav. A izgleda kao mrta'v«.»sta znaš?«okrenula mi je leđa. (Video sam kako se u mraku, iako nejasno, raspoznaju pi"šljenovi njene kičme. Stresla se.)»možda su svi oni mrtvaci«, govorila je.»on. Moj otac. Svi, svi, i ja živim među mrtvima. Možda j e A v,gust došao da se oprosti s mrtvacima? Ili je samo hteo da vidi mene?ne«, okrenula se brzo.»ne6u da mislim o tome. Sad hoću da raščistim «. Pogledala je u pepelj8ij'lu: 46»Je li da mnogo pušim?«nije mogla više da čeka. Da odlaže.»dakle tako?«ščepala me je za mišicu,»ti me voliš? I ja sam jedna srećna žena koju ti voliš? Ja sam jedna žena a ne jedno dete, jelda?«zgrčila se. Osetio sam ponovo, u talasima, bljutavi zadah krvi.»podvalio si mi«, jedva se uzdržavala da ne zaplače. Da ne zaviče.»odvratail1 si mi. Gadan si. Gadan si«. Pustila me je, počela je naglo da se ola-eće. Gledala je po sobi. Ispod kreveta. Po krevetu.»gde je moja lutka?«uhvatila se šakom za usta.»sta si uradio«, uzviknula je,»s mojom lutkom?«bacila se bez knika na krevet. V1deo sam kako se posle diže, s lutkom u rukama.»moja lutka«, očajno je rru-mljala.»moja lutjka«. Gledala je u zid. Sa pijace je dopirala nejasna vreva.»ja je imam«, ushićeno je prošaptala.»ona je sa mnom. Vidiš li je? Zar ti se ne 'Sviđa? PogledaO je«, molila je,»mo1im te, pogledaj je. (Zar nemaš oči?) Znaš, ljudi nemaju oči za lutke. Naj'lepša lutka za njih nije ništa. Oni je čak i ne primećuju. (A kako lurt;ka može da bude lepa!)ali ne, ne«, stresla se opet,»ja ne verujem da si ti čovek. Molim te«, nije popuštala, ruje htela da se pomiri,»zar ne možeš da viddb moju lutku? Zar ne da je lepa?«podigla je malo, pdbližila je svom licu.»kako si ti lepa«, promrsi1a je ushićeno.»tvoja kosa, tvoje oči, tvoja usta. Koja druga lutka ima ovakva usta? Tvoja usta lepša su od mojih. Lepša su nego usta bilo kog čov~ka. Tvoja usta ne lažu, ne 47

24 vređaju, ne plaču, ne prete. Kad sam s tobom, zar ne?, ja se ne bojim; ne plašim se da ćeš da mi pričaš nešto što ne volim. O mesu. O Rajnhartu. O ratu. O miru. Ti nemaš ništa sa tim, ti nisi čovek. Ti si lutka«, uzvikinula je,»holja si čak i od mene, priznajem. Ti si lutka, i nećeš ništa drugo negq samq da se igram'o, je li?pa lepo!«pogledala me je.»onda, šta čekamo? Igrajmo se, igrajmo se. Odmah. Odmah sada. Dosta smo gubili vreme!«oborila je glavu.»molim te«, tiho me je zovnula,»da se malo igraš sa mnom i s mojom lutkom. Nas dve te čekamq. (Kaži mu«, rekla je lutki,»da ga čekamq.) Budi dobar. Imaj srca. Zar nas ne vidiš kairo te čekamo?«ućutala je. Ali znao sam da ne sluša glasove i viku s pijace; znao sam da ne želi da ih čuje. Pognute glave, s lutkom II rukama, ona je stajala kao da je rešena tako da stoji sve dok ja ne ostavim krevet, sve dok ne učinim ono što je očekivala od mene. Nisam mogao da je gledam kako stoji, tako ukočena, skoro nestvarna, u mutnoj, prljavqj svetlosti.»evo«, rekao sam.»ali to je nemoguće. Šta hoćeš?ne,ne«, odgovorila je ne dižući glavu (a ramena su počela da joj podrhtavaju, jedva primetno),»ne smeš to da nam kažeš. Mi imamo samq tebe na ovom svetu. Samo tebe, i nikog drugog. Nas troje!«odjednom je digla glavu; zarila je pogled u mene; oči su joj grozničavo svetlucale;»nas troje, ti, ja i ona - zar to nije divno? Šta će nam drugi? Tu, sami, u ovoj sobi. Možemo da se igramo koliko hoćemo, da se igramo kao nikad! Eto«, pošla je k meni,»uzmi je ako baš hoćeš. MQžda 'Ona želi da je miluješ. Nikad je lliisi milqvao. Možda hoće da je uspavaš. Umeš li 48 da uspavljuješ lutku? Nisi mi rekao: jesi li UiSpavljivao lutke? Kad si bio mali. (Valjda je tvoja sestra imala lutku.)pa sigul'iilq«, približa'vala se, neizbežna, JQŠ tu (a vreva sa pijace postala je sve jača),»znam da umeš. Umeš čak i da pevaš. Haj de, molim te, uzmi je«. Spustila mi je pažljivo lutku u ruke. Uhvatila me za šake.»kako je to držiš«, uzviknula je šapatom.»šta ti je? Zar hoćeš da je boli glava? Ili hoćeš da povraća? Ah, polako, polako. Tako. Uzmi je pažljivo. Uzmi je nežno«.»bože«, 'Odskočila je odjednqm. Gledala me je ushićeno.»da znaš kak'o si sada lep! Drukčija.. Ne kao maločas. Bio si gadan. Sećaš se? Ali l1iišta. Ni reči o tome. To smo zaboravili, je li? To je kao neka operacija«, kazala je,»a1i sve se svršilo dobro. Lep si. Volim da te gledam. Mogla bih ovako satima da stojim i da te gledam kakq držiš moju lutku u naručju. Ja sam sad srećna«.»ne, ne govori«(uplašila se da ću nešto da kažem).»bojim se t'vog glasa, hoću samo da te gledam«.»l1i dobro, hajde«, slegnula je ramenima.»pevaj CIIko hoćeš. Možda treba da pevaš. Uspavaj je. Ali tih()«. Sklopila je oči. Čekala je. Osluškivala.»Jesi li počeo?«nestrpljivo je upitala.»ja mogu baš i da se 'Okrenem«, naglo se okrenula.»znam: sramota te je. (Ljudi su smešni: uvek ih je sramota da se igraju.) Ne gledam te sada, časnu reč ti dajem. Pevaj kao da ja nisam u sobi, kao da si sam. Oh, molim te, ne mogu više da čekam. Ona treba da spava, ona odavno nije spavala. Pevaj joj tiho. Kako hoćeš. Ako ne znaš pravu uspavanku, ako si zaboravio, a ti izmisli nešto. Ali počni već jednom. 49

25 Znaš«, govorila je okrenutih leđa,»teško je samo da se počne. (Svaki početak je težak.) A posle će već nekako da ide. Vd.dećeš! Samo počni, posle će da ti bude fino. Zar ima nešto lepše na 'svetu nego uspavijivati jednu lutku?«čekala je još malo. A onda se polako okrenula:»nemaš usta?«upitala je dršćući;»nemaš jezik? Zaboravio si da uspavljuješ lutku? IH više to ne želd.š?ah, bože, bqže mqj!«pljesnula je dlanom o dlan;»pa možda misliš da Qna neće da spava? Možda misliš: više bi volela da se vozi u kqlicima, zar ne?naravno, naravno«, počela je da se okreće, gledala je po sobi.»ona hoće da se vozi. Uvek je volela da se vozi u kolicima. Vidiš li negde moja kolica? Gde su moja kdlica?ja sam [mala kdlica«,,otišla je do. zida, gledala je tamo., zavirivala je iza ormara.»nisam luda, znam: prava dečja kolica. Sa četiri točka. (Jesam ti već rekla?) Taman za nju. TDČkDVi su malo. nepodmazani, i škripe. Vrlo. sam nemarna. Toliko. puta sam se rešavala da podmažem tdčkove, ta škripa joj možda smeta. MDžda se razbolela zato. što. točkovi škripe. Pa nisam. Ali šta sada za td? Gde su moja kdlica? Metnućemo je u kolica. Pokrićemo. je. (Da ne nazebe.) Onda ćemo da je guramoo, zar ne?misliš«, pogledala me je,»da bismo smeli da izađemo napolje?ne, ne«, uplašeno je rekla.»ne teraj me da izađem napdije. Ja se bojim. Ja ne smem. Ja neću da izađem napdlje!«d,otrčala je do. mene.»molim te«, spustila se na krevet, uhvatila me za ruke;»nemoj da me teraš da izađem napdije. Je li da nećeš? Bojim se. Ne smem da izađem iz ove. sobe. Tamo su oni. Može da se do.godi nešto. ZID, j a se bo.jim od njih, ti ne znaš kdlikoo ih se bojim«.»oh«, sva je ceptela, drhtala je, undsila se II mene,»zar si toliko surov? Ne smeš to da mi kažeš. Pa možemo da je guramo i u sobi! Ovde ima dovoljno. pmstora. Evo.«, htela je da sko.či s kreveta,»skloniću sto.. Odguraću stolice do. zida. Ako,misliš da je bqlje, mogu i ćilim da sklonim. Kaži: da sklqnim ćilim, ili nam on ne smeta? Da sklonim sto. i std1ice? «Video sam: već je htela to. da uradi. Ustala je s kreveta. Ali ščepao sam je za ruke. Ona se trgla.»sta ho.ćeš? Pusti me«. Nisam mdgao odmah da prqgovorim. Ali znao sam da mdram da joj ka,žem, da ne smem više da ćutim.»bio sam tamo«, šapnuo. sam.»jutros, pre nego. što sam došao. tebi. Nisam dobio. mesd«. Pogledala me je zbunjeno.. Onda se osmehnula. Video. sam: ugrizla se za usnu.»pa lepo.«, kazala je. JDš poomirlji!vd.»šta se too mene tiče? Jesam li ti ja rekla da ideš po. meso?. Misliš: meni treba to smrdljivo. meso?ali oni!«uzviknuo. sam.»oni hoće meso.. Oni su me čekali u kujni. Ona i on. Kad je video. da ne nosim meso, počeo je da se guši. Vikao. je i gušioo se, udarao. je šakama poo stolu. Udarao. je pesnicom o. zid više sebe. PretioO je. V1kao.«. Izvukla je ruku iz moje ruke. Pažljivo. je, kao da mi prašta, spustila na moje rame.»dragi moj«, šaplllula je mirno,»šta Dnda? Neka žderu meso ako ho.će, ili neka pocl'1kaju od gladi. Sta se to nas tiče?«50 4* 51

26 »Ne<:e umreti«, rekao sam.»sad će tek sve da počne «.. Nije spuštala ruke s mog ramena. Zagledala ml se pažljivo u oči.»tek da počne? A šta?«upitala je.»zbog mesa, je li? Sta može da počne? Ne budi smešan«, blago me je gurnula. (Kao da je htela da me dozove k sebi, da me osvesti.)»sve što je imalo da se desi, već se desilo. Istina«, dodala je dižući glavu, lutajući pogledom po plafonu više nas,»možda ne<:e da crknu. Da, da«, klimnwa je glavom,»ti sva!kako imaš pravo: neće umreti. Oni nikad neće umreti. Pa šta onda? Svejedno mi je. Ja neću više da mislim o njima, razumeš li? Neću «, ponovo se zagledala u mene, a pogled joj je bio pun,odlučnosti,»neću da slušam o njima. Gadi mi se. Odvtl'atni su mi. To njihovo meso, ta njihova smrt! Hoće li da crknu ili neće? Hoće li da lipšu od gladi, ih će da ih streljaju? Sta ja imam s tim? Dosta mi je toga. Cuješ li? Oni ne misle o meni. Niko ne plače zbog moje lutke, nilk;o ne očajava što sam izgubila moja kolica. Do juče, čini mi se; da, do juče, moja kolica bha su tu. Eno tamo. Stajala su kod zida. Kod ormara. Uvek na istom mestu. Pažljivo sam ih ostavljala pre nego što legnem u krevet da spavam. A onda, odjednom, ona su nesta,la. Izgubila su se. Bila su to fina dečja kolica. S gumenim točkovima. Farba se ponegde malo zgulila, ali to je sve. To nije ništa. Mogla bih ponovo da ih ofarbam, a možda ne bih morala ni to. N e znam kad su nestala moja kolic.a., ni kako, sve sam zaboravila, bojim se, muč im se da se setim. Dignem se. Sedim ovako u krevetu, gledam u mrak. Uhvatim se rukama za glavu. Mislim, mislim. Naprežem se. Ali ništa mi ne vredi. N e mogu više ničega da se setim. Kako se to dogodilo? Jesam li ih izgubila negde na ulici? Gde? Kada,? Je li od onda prošao 52 jedan dan, ili mesec dana, ili cela duga godina, ili se to dogodilo.pre ko zna koliko godina, možda j oš pre nego što sam Se rodila? Kako bih mogla da izgubim kolica ako ni S8Jma još nisam bila,ovde? Smešno, zar ne? (Oprosti što sam smešna.) Počinjem onda da sumnj am. To me vređa. Možda nikad nisam imala ta kolica - ja sumnjam. Možda sam malo luckasta. Malo ćaknuta, je li?, pa uobražavam da sam imala kolica. O, bože! Ne mogu da se pomirim s tim. Ne mogu da se pomirim da nikada nisam imala kolica. Bilo bi m d. strašno da ih nikad nisam imala. Kad bih tražila od mog brata da mi kupi jedna kolica, on bi mi kupio. Casnu reč bi kupio. Ali to ne vtl'edi ništa, to je dockan. Ako je nešto propušteno, onda je propušteno zauvek. Pametna sam da to znam. Pametna sam dovoljno da znam, pametna sam dovoljno da bih mogla da budem nesrećna. Htela bih da nisam ovoliko pametna, i da ne budem nesrećna. V;iše volim sreću nego pamet: Mučim se. Tešim moju lutku:»ne plači, ne plači, setiću se«, govorim ja njoj, a ona - šta misliš? Ona me 'gleda s prekorom. Gleda me očima koje ne veruju, ali koje se više i ne nadaju.»pomozi mi, pomozi mi bar ti«, preklinjem je,»jesam 1i nekad imala kolica?«ali ona ćuti, kao da me ne čuje. Kao da ja i moja lutka (znaš?) ne govorimo istim jezikom.»ali seti'se, šta ti je?«zovem je ja onda; zvala sam je;»zar se ne sećaš kako sam te gurala u k,qlicima? Zar misliš da sam ja ;ll~ka obična prokleta lažljivka, misliš da sam oduvek bila ovakva kakva sam sada? Kolica su bilabela«, pokušavam da je podsetim. Uzim8Jm je u ruke.»bela, bela, bela«, ponavljam joj.»imala su četiri točka. Točkovi su bili gumeni. Spuštala sam te u kolica. Ako je bilo sunce, pokrivala sam ti glavu. Ako je bil,q hladno, isto sam te pokt1'ivala. Imala sam male šarene krpice k oj ima sam te pokrivala. Bojala sam se uvek da n e nazebeš. Da te ne 53

27 uhvati sunčanica. Bojim se sunčanice i gripa. Bojala sam se za tvoje krajnike. Za,r sene sećaš? Govori, govori«, već sam gubila st1'pljenje; lm ne bi izgubio s njom strpljenje: ona je samo ćutala, i gledala me je kao da je luda, pogled joj je bio prazan i malouman, ne blesa'v, priznajem: gledala me je blesavo, i odjednom ponovo ravnodušno, kalo da je se više ništa ne tiču ta kolica, kao da je 'baš briga što se ovoliko mučim, što patim (ja patim, ja patim), što hoću da se setim šta je bilo s kolicima, a ne mogu; o bože moj! O bože moj, ako postojiš. Ti postojiš. Čuješ li me? Ili si i ti odjednom protiv mene, kao da nisi bog dece? Neka ljudi budu protiv mene, ali moj bog? On ne srne aa bude protiv mene. Ne srne da me ostavi na cedilu. Bog, on je bio negde tu, zar ne znaš? Moj bog bio je sa mnom. Imala sam boga. A sada? Šta sada?«'»sada ti hoćeš~<, zavikala je,»da ja slušamo njima, i da patim što će da crknu od gladi (jer 'nema mesa), i da mislim,o tvome mesu i o tvome konju koji visi u kasapnici. Sto puta si mi već pričao,o tom konju. Znam sve. Znao si i sam da će jednom da se desi ovo što se desilo: nestaće mesa. Kad uđeš u kasapnicu, odjednom, videćeš kako u njoj, 5 glavom naopačke, ali bezglav, ne visi više taj konj koga stalno čerečite, komadate, žderete. Pa šta.onda? Mogu li.oni da žrrve bez mesa koje si im uvek donosio iz ka!sapnice, čak i kad ti je sestra umrla, mogu li, da sačekaju idući petak, kad će ;ponovo (ka.o psima) da vam bacaju živo meso, ili će da crknu?neka žive«, rekla je odlučno.»ili neka crknu. Neka podivljaju bez mesa. Neka polude. Neka žderu jedni druge, - šta se to mene tiče? Jesam li ovde zato da mislim o njih.ovom mesu, o njihov.oj gladi, ili da se igram kao što sam se igrala kad sam imala kolica, jer sam ih imala, imala sam, imala«, ponav- 54 ljala je,»ne smeš i ti da kažeš da ih uopšte rusam :imala, da sam te slagala, ja ne lažem, kunem se«.»ne«, rekao sam.»ali ja se bojim. Uvek su dobija1i meso. Tek po šaku mesa. Ali ipak su ga dobijali. Videli su ga. To je bilo najva~nije. On ga je gledao. Mogao je da ga vidi. Ležalo je, golo, crveno i krvavo pred njim. Ostajao je nepomičan. Nije ga čak ni doticao rukom. Samo je gledao to meso na stolu, njegovo mes.o koje- je mogao da pojede, s kojim je mogao da uradi šta je hteo, koje je čekao i koje je dočekao. Od petka do petka čekao je meso. Nikad nije izostal.o. Njeg.ov gusti, teški i gorki miris. Ispunjavao je taj miris celu kujnu, prodiraq je i tamo u sobe; noću, pre nego što zaspim, osećao sam kako meoplwljava, kako se zavukao svuda, u daske poda, u zidove, u stvari. Miris mrtve konjetine. Cekao je uvek taj čas, kad će da vidi to meso, i kad će moći da udiše njegov zadah; uvek bi dočekao taj čas, taj petak izjutra, kad napolju tek svanjuje, kad se ptice u svanuće čuju sviuda iz nevidljđ.vog drveća oko nas. To mu je dosta. Bar zasad. To ga hrani. Tako se spasa'va. U tim časovima ukočene tišine, između dana i noći. U mrtvoj svetlosti svanuća. A sada, šta misliš - bez mesa, zar je on drukčiji od njih?oh, bože«, potražio sam Evu;»on je kao oni. Svi su oni isti. Bez mesa, on je u stanju sve da uradi. Ti ne znaš šta je on bez mesa!«odjednom se zakikotala. Smejala se!isprekidano, gušila se u smehu, zarivala je nokte u moja kolena.»meso, meso!«smejala se;»oni su kao životinje II kavezu. Oni tumaraju, oni crkavaju dok im ne bace meso, zar ne? A onda, a onda«, kikotala se,»bace se na njega, i požderu ga, odjednom, onda se smire, onda se izvale kao da su mrtvi, puni tog mesa«. U.spra,vila se. Držala me još za kolena. 55

28 Onda me je pustila, ali mi je i dalje netremice gledala u oči. Lice joj je bilo odjednom ukočeno.»moram nešto da ti priznam«, rekla je tiho, i kao da se koleba:»samo, ne znam da li da ti kažem. Bojim se da se ne ljutiš. Obećaj mi da nećeš da se ljutiš«.»šta misliš«, pitala me je,»da li da ti kažem?«opet nije sačekala da odgovorim.»pa dobro«, oborila je glavu,»reći ću ti, kad ti je već toliko stalo da ti kažem. (Ali nemoj posle da ja budem kriva.) Znaš«, rekla je zatim,»ja sam bila u zoološkom vrtu«. Ućutala je. Kao da, irpak, čeka da joj nešto kažem.»čuješ li šta sam rekla?«zovnula me je dižući glavu. Polako mi se okrenula.»bila sam u zoološkom vrtu«. Na usnama joj 'se ukazao osmeh:»a znaš li ko me je tamo odveo?avgust«, šapnula je.»avgust. Znaš valjda ko je Avgust? Ali onaj«(kao da je htela da me podseti, kao da je poverovala da sam zaboravio),»koji odlazi na front, u Afriku, zar se ne sećaš? Nikad ne bi pogodio, priznaj, da me je on odveo u zoološki vrt. P,riznaj«. Blago je dotakla moju ruku.»bože«, uzdahnula je,»kako sada opet glupo izgledaš. Pa šta s tim što me je Avgust odveo u zoološkji vrt? Šta je to strašno? Šta ti imaš protiv Avgusta? Ta bar nisi kao moj brat. Ili hoćeš da poverujem da si ti nekakav moj brat?«nasmejala se kratko.»nije me on baš odveo, onako za ruku, razumeš li? Baš si glup. Nije on bio sa mnom, otišla sam sama. Čim je on izašao iz naše kuće (pozdravio se 56 sa svima, vrlo učtivo, a mene je gledao, md.slim da me je dugo, veoma dugo gledao, - šta ti misliš? da mi se to možda samo ne čini? da ja to opet nešto ne uobražavam?) otišla sam u zoološki vrt. Ali otišla sam«(opet mi se UIllosila u lice),»zato što on ide u Afriku. El Alamein, Tobruk, Bengazi. N e razumeš? U Afriku, u Afri.ku«, samo što nije zavikala,»među lavove i hijene i pustinjske vukove. Htela sam da vidim malo tu Afriku. Bila sam vrlo uzbuđena, priznajem ti. Zbog tog mog susreta sa Afrikom, razumeš hl me? Mlislila sam da to nikada neću da ti kažem, ne znam zašto. Možda sam mislila da će ti biti žao što sam išla u Afriku bez tebe. (Je li da bi i ti hteo da ideš u Afriku sa mnom?) Ne ljutiš se zato?nhsi žalostoo? Molim te, nemoj da se ljutiš. Molim te, nemoj da budeš žalostan. Uostalom«, rekla je,»baš me briga: ljuti se, budi žalostan. Bio Je zalazak sunca (kad si poslednji put v~deo zalazak sunca?), tad ih hrane. Slušala sam te mnezverene, te besne, tepodiv- - ljale životmje kako urlaju i vrište zatvorene u svoje kaveze, pa je izgledalo kao da to ne urlaju i vrište hijene, šakali, lavovi, tigrovi i svi ostali (da ih sad ne nabrajam po redu), nego kao da to vrišti, urla i zavija sunce, da, baš sunce, u zalasku. Oh, urlaju životinje zatvorene u kaveze iz kojih baš niko neće da ihspa:se, niko i ništa, nikakvo čudo, kunem ti se. Osim«, kratko se nasmejala, grčevito,»ako to ne učinim ja. Da, da«, rekla je,»baš ja glavom, ja. pogledaj me«, unosila mi se u lice,»ne veruješ -mi? Gledaj me pravo u oči, šta ti je? Da znaš, to mi je tamo palo na pamet, u jednom trenutku (u kom trenutku? Mnogo hoćeš od mene, ne znam ja baš sve), to: da otvorim prvi kavez, da pustim prvu životinju napolje. Jedva da je bilo još nekog u zoološkom vrtu. Pa i ti, najređi, prođu POTOO mene a da me i ne pogledaju. A ako me neko od njih ipajk vidi, reci: 57

29 šta sam ja za njega? Neka tamo devojčica, dete, prosto: dete pred kavezom sa lavovima. Eto. Glupaci, neverovatno kakvi su to glupaci. Tako oni misle (ako uopšte nešto misle), znam sigurno, mogu da se zakunem. A ja?«upitala me j~;»a ta devojčica?ona otvara kavez«, unela mi :se u Lice još više, nisam je više vudeo,»ta devojčicaotvara Ajriku«, šapnula je,»pušta A:friku napolje, ramlmeš li? Ta mala, mala devojčica (to dete, u stvari) oslobađa Afriku iz kaveza, i životinje izlaze, jedna za drugom, sve redom, izlaze, izlaze, sve bih pustila" sve, neka izađu u ovaj grad, neka dođu ovamo, na pijacu (šta kažeš na to?), da, da«, zagti"cnuto se [ponovo smejala,»išla bih pred njima, ja bih vodila sav taj životinjski narod, ja bih dovela tu Afriku sa Kalemegdana na Bajlonovu pijacu, ništa meni neće te životinje, o, :ne, budi spakojan (zar se,bojiš?), one mene vole, to je moja Afrika, ja hih sedela na velikom lavu, ispred svih drugih životinja, i svibi:ste vi bežali i vrištali, i ti, i ti, da, videla sam te kako bež1iš i vrištiš, jaoj, nemoj da kažeš da nisi bežao dok sam j a dolazila na tom lavu, a taj lav je žut, taj lav je svetlo-žute boje, sasvim, sasvim svetle, i ja sam imala onaj crni džemper (:zmaš moj džemper?) i crvenu suknju, ne, ne, baš sam luda: imala sam crveni džemper i crnu suknju, i divno sam izgledala na tome žutom (svetložutom) lavu, divno su se slagale naše boje, volim kad se divno slažu boje, oh, šteta što me tad nisi video (a valjda si bio u kasapnici?), uvek propustiš ono glavno, uvek svu pti"opuste najlepše. (Da li vi to nećete lepotu, ili lepota neće vas?) N~ko me nije video, niko, jer ste bežali. (Od mog lava? Ne, od lepote.) On se valjda negde sakrio, ne znam gde, nije bio u kupatilu, moj lav i ja tražili smo ga u kupatilu, u kadi, iza klozetske šolje; ni ona me, prokletnica, nije videla, kad smo ušli u njenu :sobu, taj divni lav 58 l Ja, vrisnula je, pala je odmah u ne!svest, karte od njenog pasijansa (od sudbine) popadale su po nama, po njoj, po mome lavu i po meni: nije stigla da me vidi. Nije stigla Dd sudbine. (Stalno se došaptava ga sudbinom.) Od pasijansa. Šta mo~eš«, pustila me je najzad,»kad si najlepši onda te ne vide, nego te vide samo kad si ružan. To je veoma čudno, veoma. Ja te sada vidim: baš si ružan. Vidiš li ti mene? Jesam li i ja ružna? Ili sam lepa, lepa.kao moj lepi afrički lav? On je žut, a ja u crvenom džemperu i crnoj suknji«.»tako je to«, oborila je glavu za časak, ali me je odmah potražila:.»a on, mislim: Avgust (pogodio si, naravno?), da li me je možda on video, on jedini, samo ja ne znam, glupača prokleta?«sa pijace,.sa u1ice, još uvek se ništa nije čulo. Kao da se ponovo vratila tišina" velika, teška tišina među nas, ali tišina kojoj nemojte, molim vas, da verujete: jer odmahnula je glavom, slegnula je ramenima:»baš ne umeš više da se igraš (ako si ikada i umeo); pravo da ti kažem, ne znam zašto se toliko trudim oko tebe (jer ja se veoma trudim, ne možeš da kažeš da se ne trudim): nema za tebe nade, znaš li to? Nema nooe«.,»ali ja sam te video«, viknuo sam tad (Hi mi se samo sada ~ini da sam viknuo, a jedva da ;sam izgo-' vorio, u strahu, pa je taj strah šapat pretvorio u viku?),»wdeo sam te: bila si divna. Bila si božanstvena. Nikada pre nisi,bila taiko divna. Kao ktaljica«, rekao sam,»kao afrička kra1jica!«nije se okrenula. Nije me ni pogledala. Os,tala je oborene glave, čak nepoiriična, s rukama na kdlenima, zagledana u daske poda i!spod sebe. Koliko je to potrajalo? 59

30 »Kao kraljica?«, čuo sam je zatim (ne znam kad sam je to čuo),»rekao si: kao afričkakraljica?a gde si me video?«reida je pre nego što sam uspeo ma šta da kažem, i to je bilo kao iz neke daljine (iz velike daljine).»gde? Gde?Na Terazijama«, rekao sam (taiko sam baš rekao); kod hotela»bal:kan«. Stajao sam pred hotelom ddk si prolazha" na čelu afričkog naroda, na tom divnom lavu. Jesi li ti mene videla? Ali kako nisi? Zar nisi videla da isam ti mahao? Ja sam te zvao, zvao sam te, zar me nisi čula?«tek tad je podigla glavu. Tek tad mi je.okrenula lice:»kako te nije sramota«, njeno lice Ibilo je umorno (kao lice putnika koji je dugo putovao: kao lice koje je opet bho njen.o lice?);»kako se samo usuđuješ da lažeš, posle svega? Ti si lažov, najveći, najgoni, najpokvarenij'i lažov na svetu«.»ali video sam te«, rekao sam.»zvao sam te«.»lažeš«, rekla je.»to nisi bio ti«. Upitao sam:»ko je onda bio?«nije odmah odgovorila. Gledala me je pažljivo.»avgust«, rekla je zatim.»to je bio Avgust. Samo je Avgust mene video, i samo je on mene zvao«. Osmehnula mi se, blago:»samo on me vidi, i samo on me zove«. Cak je rukom dotakla moju ruku. U istoj blagosti, lako, gotovo nestvarno. Kao da mi prašta:»pa dobr.o«, kazala je, praštajući mi;»dajem ti još jednu šansu, ali pazi šta radi~, otvori dobro oči, ovo ti je poslednja prilika: jesam li«(izgovorila je sve to polako, jasno),»jesam li ja sada (ili nisam) još uvek na žutom lavu, u crnom džemperu?«60»kraljice«, zavika.o sam,»ti si moja afrička kraljica!«cutala je neko vreme. Ne znam kad se ;njena ruka pružila :ka meni; ne znam da li je prešla, blago (blago, svakako blago) preko mog lica, ili samo preko moje ruke, na kolenu: "Jadniče«, rekla je sažalj;ivo;»to se ja samo šalim. Malo se šalim sa lavo~ima. Ne«, rekla je,»nisam ja afrička kraljica. Jesi li žalostan zbog toga? Nisam bila na tom lavu, divnom lavu, na Terazijama. Cak ni'sam ni "vrl:dela tog lava (jesi li razočaran?); jednostavno, nisam ni stigla do njega«.»stigla sam tek do šakala«, rekla je,»samo do šakala. Hranili.su ih tada, bacali su im ogmmne komade krvavog mesa, nikad nisi video toliko mesa, vama daju manje mesa nego šakalima u zoološkom vrtu (ne cene vas ni koliko šakale?), ali.to je bilo konj!sko meso,.opet, bili su to mrtv.i konji, mrtvi raskomadani konji, mogu da se zakunem, ono isto konjsko meso koje vi čekate svakog petka. Zar nisi i sada, II petak, čekao to meso? Ne prekida,j me. Jesi li nekad video šakala (poznaješ valjda tu životinju), kako tumara po kavezu gore i dole, i dole i gore, očekujući meso? Jeli li video njegovu razvaljenu gubicu, jesi li video njegove.oči? Ako nisi video šakala" bolje da ne razgovaramo. Bio mi je odvratan, taj ranjavi polucrknuti pustinjski šakal skoro gole kože (jedva je tek poneka šaka dlake na njemu), mogla sam da pobegnem od tog šakala, ali nisam, još me je užas tamo drž,ao, užas i gađenje, dok su mu bacali komade krvavog mesa, sa kostima (sa be Um i plavim kostima: to je belo, pa tek ponegde plavo, rekla bih: plavičasto), i kad je on kidisao na njih, kao da će to meso, ul komadima, s kostima, da mu pobegne, kad je zarivao u njih svoje kandže: taj šakal i nije bio šakal, razume š li?, bio je kao bilo 61

31 ko od.onih d.ole«, pokazala je rukom prema pr.ozoru, na ulicu, na pijacu,»isti kao oni, kao tvoj.otac (još se nije obesio?), i oni isti kao on, eto, to je to«.»isti«, rekla je.»eto šta sam ja tamo našla. Ne Afriku. Da,leko je Afrika. Kosti su prštale u čeljusti tog šakala. Meso se drobilo i kidalo. Meso je grozno zauda'ralo, strašni odvratni zadah mrtv.og mesa koje je.on čerečio razvlačto se po celom zoološkom vrtu, po Kalemegdanu, po zidinama, širio se između drve-. ća, upijao se u lišće, tl travu. Sve je zaudaralo na to meso, na njegovu krv koja je još uvek tekla, razlivala se po prljavom betonu kaveza, punom i:mneta, i mokraće, odnekud su se javile kreštanjem neke ptice (ne znam kakve ptice, zašto moram da znam? Mnogo ti hoćeš od mene, mnogo), gadilo mi se, sunce je zalazilo, oh, zalazak sunca u gađenju, jer je ovo sve bilo u zalazak sunca: voliš li ti da gledaš kako sunce zalazi?ka'ko to«, upitala me je,»da ja i ti nikada ni!smo zajedno gledali zalazak sunca?«nije ni čekala moj odgovor:»pa t.o «, rekla je,»i nije baš tako daleko, mislim: t<l'j zalazak sunca«.»ali sunce«(gov.orila je već umorno, ali još je, ipak, govorila),»to sunce nije više bilo sunce koje vrišti i urla i zavija iznad zoološkog v,rta, pre mesa; bilo je to sunce u smradu: su!nce, veliki tanjir pun krvavog iusmrđenog mesa. Baš volim 'što nikad nismo zajedno gledali zal<l'z<l'k sunca«. Ućutala je. Zavladala je potpuna tišina. Niko se nije čuo sa ulice. Niko se nije čuo s druge strane vl"ata.»isti SU, listi, isti«, čuo sam je zatim;»ž!ivotinje koje skapavaju bez mesa. Urlaju, šta drugo mogu da rade nego da urlaju? CUjem ih i noću. Sunce je već odavno zašlo, a ja ih čujem. Dugo, neprekidno, 62 strašn.o i prolkleto cvilenje što ne prestaje po čitavu noć, - kako je mogućnq da to ne čuješ? Bojim se«, rekla je još, gledajući opet nekuda ispod sebe.»ja, tvoja afrička kraljica (jesi li tako rekao?), ja divna, ja božanstvena, užasno se bojim. I nemoj više da mi pričaš o njima, jesi li čuo? Stalno pričaš jedno isto. Stalno se vrtimo u istom krugu. Zar ne umeš da ispričaš nešto drugo?sakali, ljudi«, najzad me je ponovo pogledala,»oni tamo, u tvojoj kujni, oni na pijaci, - šta se to mene tiče? Otići ću«, rekla je,»zajf ne shvataš?oni u kasapnici«, rekao sam (nisam moga.o da ne kažem?); oni tamo, jutros!«zatvorila je oči.»uvek isto«, rekla, je,»uvek isto«.»kad je mesar rekao da više nema mesa, kad je rekao da se gubimo napolje, da d.ođemo idućeg petka, kad mesa zaista više nije bilo, kad.ona.odrana (znaš: ona modra) trupina dbezglavljenog konja nije više visila okačena naglavačke.o teškom gvozdenom lajncu. Lanac se njihao prazan i sam. U potpunoj tišini još samo malo, još nekoliko trenutaka«.»pa šta?«, otvorila je oči;»mislišda ne znam? Zaurlali su odjednom, je li?-. Hoćeš ja da ti to ispr,ičam bolje od tebe (jer ja bolje pričam od tebe, bolje, bolje): zveri koje su ostale bez mesa, koje su prevamli (u zalazak sunca?). Vikali su, plakali, prekhnjali?.0, ne«, kazao sam.»nisu vikali. Bila je to tišina. Ista kao ova tišina sada. Ja je još čujem«.»dostami je«, naglo je ustala s kreveta. Ponovo.»Gnjaviš me. Je li bila tišina ili su vikali, - vrlo važno. Sta se to mene tiče? Ja neću.o tome da mislim. Ja hoću drugo. Cekaj«, pružila je ruku, kao da je osetila da hoću, da moram još nešto da joj kažem; nije htela više da sluša;»ni reči da nisi rekao. Sta 63

32 sam htela? Ja sam htela nešto«, pogledala me je brzo. Nije me videla.»sta sam ono htela? Oh, bože, pomozi mi. Stalno zaboravljam. A znam da sam htela nešto. Ovde, u sobi, maločas, pre ovoga, ja sam pošla nekuda. J a sam pošla, stalno znam, osećam kako sam nekuda pošla, uvek polazim, ali uvek zaboravim kuda sam pošla; ne napravim ni nekoliko koraka, a zajboravim kuda sam to pošla; ni zašto; ni ikako. A pošla sam, pošla sam (čekaj, čekajj, ne govori), maločajs, pre nego što 'si počeo da mi govoriš o tom prokletom mesu (da znaš, nikad više nemoj da mi govoriš o mesu), ja sam bila donela neku odluku, čvrsto sam nešto rešila«.»ah, da, da«, uzviknula je,»setila sam se!«poletela je u sobu. Bacila se na stolicu. Previla se preko nje, držala je čvrsto.»misliš da sam zaiboravila?«viknuja je sva ushićena, gledala je u mene, previjena preko najslona stolice; stolica je škripala pod njenim telom.»ovo, ovo«, govorila je,»da sklonim stolicu. I onu drugu stolicu. Sto. I ormar, ako treba. (Baš ne VI01im taj ormar.) Dakle? Jesi li video? N e pomaže ti ništa. Mislio si da neću da se setim? Budalo. Baš si ludak. Ja sam se setila. Pamćenje me još služi. I 6ilim!«uzviknula je.»rekla sam ti,da mogu i ćilim da sklonim ako treba, je li?vidiš da se sećam, vidiš da još uvek mogu da se sećam«, šaptala je, nije puštala najslon stolice.»još sam ja - ja. Još mogu da se borim. Naravno. Zar si sumnjao? Ja ne. A zašto sajm htela, znaš li, možeš li da pogodiš?«;»zato«, kazala je promuklim glasom, a oči su joj bile ukočene i mračne,,»da bih mogla da guram lutku u kolicima koja nemam. U mojim finim kolicima, ipak. Guraću lutku, ko može da me spreči? Ti? Oni? Njihovo mrtvo meso? Mrtvi Rajnhart? Moj brat? Nemoj da me zajsmejavaš. N1je mi do smeha«. 64»Ubili su ga«, kazao sam dok se ona još nije uspravila, dok još nije stigla da odnese stolicu do zida i da posle ode po drugu stolicu i po sto, kad bi već sve bilo kasno;»bio sam blizu kad se to dogodilo. On je stajao kod zida, i gledao je rulju koja je ćutala. Odjednom se onaj čovek izdvojio iz gomile, a u rud je držao kalsajpsku sataru«. Ostala je nepomična. Preneražena. Naprezala se da me vidi u mra'čnoj svetlosti sobe. Prvo nije ništa kazala, samo je ostala tako nepomična, ukočena, stezala je još uvek naslon stolice ispod sebe. A onda je prošruptala,,odjednom:»0 kome govoriš? Koga su ubili?mesara«, odgcvorio sam brzo, u strahu da me opet ne preduhitri, da ne počne da govori, da me ne zaspe rečima, da opet ne prećutim;»ub'i1i su mesara zato što im nije dao meso«. Osta~ila je stolicu.»1 sijguran si da su ga ubi1i? «upitala je; možeš da se zakuneš?kunem se«, rekao sam.»on ga je udario u glavu, taj čovek, a mesar je pao na zid, i ostao je tamo da stoji, ali samo još jedan čajsak, jer su tad svi OISta1i poleteli na njega i počeli su da ga uda,raju, video sam sve; jedan čovek odvalio je odnekud dasku, i udario ga je daskom po glavi. Bio je krvav. Ali nije odmah pao«. Ućutao sam. Eva mi je pr,išla.»nego?«nadnela se nad mene.»sta je radio?/ Je li prvo seo?da«, kazao sam. Osetio sam kako me je uzela za ruku.»p,rvo je seo, 'polako, bezv,oljno. Gledao je u njih iznad: sebe. Otkud zna'š?«spustila, se na ivicu kreveta. Povukla me. za sobom. 65

33 »Znam«, prošaptala je u jezi, nestajući u mraku,»kako ne bih znala? Kad im se to desi oni prvo sednu«.»mislim«(ležala je već pored mene),»da će i on prvo da sedne, moj brat kad ga budu streljali. Kad ga kuršumi pogode, on će najpre da se spusti niza zid (jer će tamo biti zid), a onda će da sedne«. Nestajala je negde u mraku, tonula je; gubila se. Cuo sam je još :samo kako diše. Cuo sam njeno mrmljanje negde pored sebe:»a tek posle«, govorila je,»kao mesar - tek posle će da padne. Ostaće da leži na zemlji. Sam. N eće ni da ga zakopaju. Ostaviće ga tamo samog, a kad padne noć, velika prazna noć, onda će do njegovog tela da se došunjaju psi, da ga požderu. Razvlačiće njegovo telo po blatu, po zemlji, po mraku. Ostaviće jutarnjem suncu samo njegove oglodane kosti. Ja to znam. I on«, šapnula je tiše,»mislim da i on to zna, i da je već bio tamo, znaš, da je bio (razumeš li?) na tom pustom, napuštenom polju, i da je gledao svoje oglodane, razbacane kolsti. On se boji. On se ne boji samo od pasa koji će doći da ga razgra'be, da raščereče nj ega nemoćnog da se brani. (Ne može više da me vara.) On se boji i od ljudi. Biće meso, samo meso i kosti, ništa drugo, gomila mrtvog mesa i kostiju. Šta misliš? Ako ne dobiju konjsko meso, možda će ljudi (zajedno s psima) poći utu prvu noć (kad će ona da se desi? Da 1i se već desila?) da njuškaju po poljima, po dž-bunju pored jezivih drumova na mesečini, da pretražuju okolinu grada, sve šume, sve obale svih reka, sva polja, i da traže meso, pa makar to i ne bilo meso konja nego meso ljudi. Meso mrtvih ljudi. Meso je meso, ja znam da će za njih meso da bude samo meso. I kakve onda razlike ima između mesa jednog mrtvog konja i jednog mrtvog čoveka, makar se on zvao i moj brat, 66 makar on jednom bio moj brat koji je umeo da se igra sa mnom, ali više ne urne? Zar mrtav konj nije isto što i mrtav čovek? Zar oni, gladni, uplašeni od smrti bez mesa, od strašnog ropca gladnih, zar oni (zar oni) neće i to da rade? Ko ti to kaže? Otkad možeš da znaš da neće?ja neću da me žderu psi«, uzdrhtala je negde još dublje ispod mene,»ja neću da me požderu ljudi. Neću da umrem. Neću da mislim o tome. Moje meso, moje kosti! Oh, bože, zašto i ja imam meso? Zašto si dozvolio da i decu zatvore u meso i kosti? Zar ne mogu da postojim nekako bez ovog mesa? Onda ne bi bilo više nikakve opasnosti za mene. Meso, moje meso biće krivo ako mi se desi nešto strašno. Moje meso je moj neprijatelj. Pmkleto meso. Ja ga mrzim. Bože, bože, bože. Kad pomislim da sam i ja meso, da sam krvavo meso ispod kože. Oni to znaju. Oni su strašni kad nemaju mesa, zar nisi rekao? Ti ćutiš. Gde si sada? Zar si zaspao? Zar smeš sada da spavaš? Oh, molim te, molim te«, zvala me je iz mračne daljine, već nestvarne, >nemoj da spavaš, probudi se. Cuvaj me. Cuvaj stražu pored mene. Budi moj vojnik, moj anđeo, moj zaštitnik. Oni dolaze, doći će jednom,.uradiće mi nešto strašno, ja predosećam, slutim da će da urade nešto strašno. Gde si sada? Zašto si rekao ono ćutanju, o daskama? Zar misliš da mogu da se ne bojim, da bih da se igram s tim ćutanjem, s tim daskama?«pokušao sam da viknem; padao sam., Ali on je bio tu, ponovo, neuništiv, kao da hoće da se igra sa mnom, isti kao uvek, mesar koga sam viđaošvakog petka. Sad mu je samo lice bilo crno. Ali ne više krvavo. Cak i bez rane na glavi. 5* 67

34 »Mrtav si«, rekao sam.»video sam kad su te ubil.i. Zašto si došao?«pružio je ruku.k meni, kao da ho{:e da me dotakne, za lice, za ruku, za rame; ali 'Ilije me dodirnuo: zavukao je ruku ispod moje glave, i ja sam video kako j e odande izvukao veliki kasapski nož. Okrenuo se, bez žurbe, bez odgovora, i mrzovoljnoo se vratio natrag, u svetloost odjednom ukočenu i plavu, da se zaustavi tek pod oguljenoom trupinom, bez glave, koja je nepomično visila opet zakačena o gvozdeni lanac. Zagledao je tu trupinu, po navici, pre nego što počne da je kasapi. I'spod trupine bila je lokva krvi. Usred lokve ležala je, izvrnu ta na lice, Evdna lutka. Neko je počeo da kuca u zid iza mene. Kucao je polako i uporno, kao da doziva; zid je šuplje odjekivao; bio je to sad odjednom uža:sno tanak i slab, neotpoo-an zid, a kucanje je sve manje ličilo na dozivanje, pre je to bilo kao da mi Se neko ruga; meni a ne drugome, jer drugi su bili samo senke koje nisam video nego ih tek slutio.»ev10«, :zjovnuo sam u strahu;»evoo, jesi li too ti?«video sam ga kako je podigao ruku s nožem, spreman da zarije nož do drške u oguljeno meso na lancu.»to je Eva«, zavikao sam odjednom;»jesi li poludeo?«hteo sam da skočim s kreveta. Ali nisam mogao. Nisam stigaoo ni glavu da 'Okrenem: on je već zario nož u meso. Video sam kako je meso zadrhtalo, kako se zgrčilo. Cekao sam da ono krikne, odjednom crno u svetlosti, mrtv10 pokqrno meso. l1i da bar samo uzdahne. Ali nije se čulo ni'šta sem tihog prštanja mesa i kostiju u uzaludnom otporu. Zarivao je nož isve dublje. Sekao je meso. Komadao je njeno telo, a ja sam ležao, i onda sam video 68 prvu senku koja je prišla. Senku kao čoveka, ipak mogućnog. Pružila je obe ruke. Kasapin je odvalio komad mesa. Covek je uzeo meso, ČUQ sam šuštanje: zavio ga je u nowne.»zar te ne boli?«šapnuo sam. N a ulici se spuštao mrak.»a ti?«okrenuo se on odjednom, zatekao me kako još ležim na krevetu.»zar nećeš?«cutao sam.»vidi samo kakvo je«, pokazao mi je komad mesa.» Od1ično. Zar nećeš? «Držao je pruženu ruku. Onda je slegnuo ramenima.»u redu«, pružioo je meso drugoj ruci. Ona je već bila tu, spremna.»ali nemoj posle da ti bude žao. Nemoj da ja opet budem kriv za sve«. Okrenuo sam se zidu. Za<tvorio sam oči.»zašto si pustila«, rekao sam,»da ti oderu kožu?«nisam očekivao da mi nešto kaže. Bila je sad kao moja sestra: gluva. Cak i bez kože. Bez glave.»cuti«, ipak sam je čuo. Odjednom.»Zar to nije bolje?«uplašeno sam se okrenuo.»ali oni će - da jedu tvoje meso!«uzviknuo sam.»oh bože«, šapnuo sam.»zar se ne bojiš?«tad sam je ugledaoo: oguljenq telo koje je ležalo pored mene. ZgroOzio sam se. Hteo sam da skočim s kreveta. Opet nisam mogao.»zar sam ti gadna?«šapnula je.. Gledao sam njeno meso. Njene modre žile. U mesu, na jednom mestu, belela se njena kost.»ne«, rekao sam.»samo se boj'im«. Ona se pregušeno n asm ej ala.»akq me zaista vo1iš«, rekla je,»oonda treba da me voliš i bez kože. Sta je?«uzviknula je.»zar si voleo mene ili moje meso?«cuo sam je kako uzbuđeno diše. Opet je htela da se svađa.» Lažljivče«, rekla je.» Maločas sam videla sve. Kad si ono radio sa mn om. Videla sam da ne voliš 69

35 mene nego moje meso. Zar ne? Jesam li ja za tebe samo' meso? Onda evo me!«uzviknula je. Počela je da se kikoće.»hajde sada«, naređivala je,»počll'i. Ja čekam. Imam meso još uvek. Još malo mesa, pre nego što me svu razgra:be. Požuri. Ne smeš da ~kle~ vaš. Sad čak i nemam gaćice. Uradi brzo. SvrŠI taj posao. (Ako ti je toliko stalo.) Nemoj posl~ da ~~~iš. Od mene će ostati samo gomila smrskanih koscica koje niko nije hteo. Malo spužve, ne~oliko žila. To je sve. Sad sam još s tobom«, kazala Je. Nepomična. Plava,i crvena.»zair te već nisu rae;grabili?«upitao sam uplašeno.»ne«, odgovorila je.»molila sam ga da. me pusti samo pet minuta. (Valjda ti je to do~?ljno.~ Rekla sam da me čekaš. On se smilovao. NIJe bas talm rđav kao što misliš. Skinuo me s čengela, čak vrlo pažljivo. Zaista ne mogu da se ža1i~ ~a njega~ Pog-ledao je na sat, i rekao mi da pozuro.m.»jos nikome«, kazao je, >llisam dao dopust. Nijednom konju kog-a sam kasapio. Ono što okačim jednom o čeng.e1e više ne silazi sa njih. Ali tebi ću da učinim«, kazao ~i je,»zbog njega, kad me tako lepo moliš. Znam njega«, rekao mi je za tebe.»8vakog pet~a viđam se s nj:jm. Jednom je hteo da mi podvah«, kazao je (i ja sam se uplašila da se odjednom ne naljuti, pa da me ne pusti),»rekao je da mu dam meso i za njegovu sestru. Iako je ona umrla tog jutra. Mislio je da ne znam. Ali u mom spisku njeno ime je bilo precrtano, i uz njega lepo je bio nacrtan, moiom rukom, jedan krst: ko je video da se meso deli i mrtvima? Mrtvi ne jedu ništa«, nasmejao se.»ali šta ćeš?«rekao mi je.»nagledao sam se svačeg. Više ih čak i ne prezirem. N e ljutim se. Ljudski posao«, rekao je. Pustio me je, i«(šapn:ua je),»~v? me. Tu sam, pored tebe. Vreme prolazl. Ako hoces da me voliš, uradi to brzo. Ja sam mrtva, i više volim 70 da budem mrtva nego da budem sama u ovom prljavom mraku, s lutkom koja me ne čuje, j s t~bom koji me ne čuješ «.»Nije istina«, reikao sam.»uvek sam te čuo «. Pogledala me je sažaljivo. Odjednom je pvinela Ulstima ruku scigatetom. Ponovo je pušila.»nisi«, kazala je uvlačeći dim.»možeš li da mi kažeš šta sam ti rekla? Možeš li da ponoviš?ne možeš«, rekla je.»eto vidiš. Spavao si. Lice ti je bilo žuto kao,u mrtvaca. (Da si mogao da se vidiš,o, stmšno bi se uplašio.)za mene«, pipala je oko pepeljare, da bi ugasila cigaretu,»ti si svejedno mrtav. Onaj ko nije sa mnom, on je mrtav. To je bar prosto, jelda? Ne moraš mnogo da razbijaš glavu«. Ugasila je cigaretu:»bio si mrtav, a ja sam te gledala, i odjednom mi je bilo stra,šno. Osetila sam kako sam sama. Tvoje lice mi je to pokazalo. Tvoje strašno,lice. Zvala sam te.»p'robudi se«, rekla sam. (Eto vidiš da ne znaš šta sam rekla.)»t:i ispavaš a meni je strašno«. Ali ti se nisi budio. Mogla sam da umrem, ne bi se probudio. Mogli su oni da dođu. N e bi,čuo čak ni kad bih počela da vičem. Ništa.»Da umrem?«pomislila sam.»umreti, dok se ništa nije ;svršilo? Umreti ovako, prevaren, izigran? Izaći iz bioskopa, usred filma, ne sačekati njegov kraj? (Odavno nisam bila u bioskopu.) UmretJi«, rekla je,»ni dete lliižena? Mogu Li to da uradim? Imam li prava?otišla sam u kupatilo. Op:ralasam se. Oprala sam i peškire. (Da ne ostane nikakav trag.) Zaustavila sam krv. Videla sam sebe u ogledalu. Postojala sam još, bila sam tu, ja, baš ja kakva jesam. Moje lice. Moje oči«. 71

36 »Lice«, kazala je,»strašno mi je bledo. Uplašila sam se tog lica kad sam ga videla. Postalo mi je jasno, tek tamo, pred 'Ogledalom, tek u kupatilu mi je postalo jasno (a sve peškire sam 'Oprala, jesi čuo?), da sam mogla da umrem. T'O me prenerazilo. Obuzeo me strah. Moje lice, moje mrtvo (mrtvo, mrtvo) lice, odjednom je bilo kao tvoje Ike (mrtvoo ti je lice), kao lice svakog čoveka (mrtvo mu je lice), i ja sam bila kao svaki čovek, postala sam kao svi oni, prljava, uzalud sam se toliko boj ala, uzalud nisam spavala noću, uzalud sam budna gledala u V'I'ata i branila se«.»ja ne spavam«, šapnula je,u zid. U mrak je rekla.»dete sam. A ne spavam. ToO je strašno za jedno dete. Deca moraju da spavaju. (N~je zdravo da deca ne spavaju.) A sad, odjednom, sve kao da, je bilo uzaludno. Mogla sam da umrem. Da postanem kao drugi. Smem li da umrem? Htela sam da trčim, da pobegnem odatle. Bojala sam se da budem sama. Da se vratim tebi? Nikako. Spavao si. Da odem njima? Da ih molim da me čuvaju, da me spasu?grozno«, šaptala je.»odjednom sam bila sama s mojim mrtvim licem koje nije i ne sme da bude moje lice, i uplašila sam se samoće, i čak sam bila spremna da uradim i ono što ne smem da uradim, odjednom mi se učinilo da mi oni možda ne žele zlo, da je to samo noću, a ne po danu (jer je napolju još dan), učinilo mi se (ja luda, ja ludica, ja ćur:kica), da su.oni danju drukč~ji, da možda.mogu da budem s njima. Da ih molim.,da me mole. Osetila sam potrebu da ih molim da mi oproste. Šta samo?«upitala je.»za šta sam bila kriva? Ni!sam znala. Ali sam osećala užasnu potrebu da mi neko oprosti. O, moj bože! Gde si tada bio?dokle sam bila stigla!«prigušeno je uzviknula,»dokle sam stigla! Dete«(prestala je da viče),»ffikad ne želi da mu oproste. Deca nemaju potrebu za opraš- 72 tanjem. To je samo stvar ljudi. Ljudi su mrtva deca. Mrtvaci. Zeleti oprooštaj, želeti da ti oproste nešto što ne znaš šta je, što možda nisi ni uradio, kakva je to igra?je l' su i tebe zvali«, upitala je,»da se,ig!ra'š s njima?to je svršeno«, rekao sam;»to mora da se svrš:i«.»zato što se bojiš jer on nije dobio meso?ne znam. Ja neću više da ih vidim, neću da ih čuj em, neću da budem tamo. gde su oni. Zašto me teraš odavde? Ako ne umem, ako ne mogu da se igram s tobom, zar je onda za mene sve izgubljeno? Oni«, rekaoo sam,»koji više ne mogu da se igraju, da li su zauvek osuđ,eni?ali ipak«, nije popuštala;»seti se. Ako je lutka zaboravila, ti pamtiš. Svi vi imate dobro pamćenje. Ne, bogami, sad se ne rugam. Ja ti zavidim. Seti se. Možeš li? Hajde, ja ti pomažem. Uhvati ću te za ruku ako ćeš tako lakše da se setiš. Evo, ja te držim za ruku. Ja ti pomažem. Hoću da se setiš. Seti se, čega bilo, svejedno mi je. Ali ne laži. Je li da su te zvali da ne budeš sa mnom, negoo da budeš s njima, da ')e igraš (onako, znaš), kako se igraju oni?nemoj, Evro«, molioo sam je.»ne6u to«.»zvali su te, zvali su te«, ponavljala je, ustreptala, nestrpljiva,»ja znam: oni hoće da me ostaviš. Zašto kriješ?ne mogu«, kazao sam.»ja sad ne mogu«.»tvooja glava? Boli te glava? Daću ti asp~rin da se setiš. (Aspirin za sećanje.) Ali reci. Zašto me lažeš?on«, kazao sam.»otac. Rekao je da ćemo da jedemo baklavu. I da pijemo bozu. Kad se svrši rat. 73

37 (Zašto me mučiš?) On kaže da će da nas odvede u poslaističarnicu. Nju i mene. (Poveo bi i sestru, da nije mrtva.) Poručiće za nas baklave i po čašu boze. Pita nas:»volite li baklavu?«ne čeka daodgqvorimo. Ona stoji bez jedne jedine reči, kao ukleta, nestvarna.»a bozu?«okrene se njqj, iznenadno, brzo kaq da hoće da je UlO'Vi u nečemu, da nešto' zatekne Jila njenom licu, u njenom PQgledu.»VoHš li ti bqzu? Ja ne volim«, šapnula je Eva s kreveta.»boza je lepljiva. Miriše na tutkalo«.»ona ćuti. Samo ga gleda, i pok!ušava nešto da kaže, ali to je kao kad životinja cvili. Krši ruke. LO'mi prste. Oh, čini mi se da bi onda vdlela da pobegne Dd nas, iz kuće. Gde? Negde izvan grada. Da se sakrije u neki šibljak, u džbunje, II neku jamu da se zavuče, kao životinja koja oseća da treba da umre, i koja ne želi više ništa nego samo da umre«.»pa zašto' ne pobegne? Zašto ne umre?rekao je da će da joj kupi šešir. Novi crveni šešir, s nqjevim perom. I suncobran. Napolju je padala kiša. Bilo je mračno. Iz kuhinjske česme zaudaralo je na trulež i splačine. Uhvatio je za ruku, a Qna se trgla, i on je QdjednQm rekao:»kad se svrši rat, ako ostanemo' živi, kuipi<:u ti suill!cobran«. Raskolačila je oči. Razjapila usta. Zašto gledaš tako?«viknuo je on.»kupiću ti suncqbran. Zar nisi htela da ga imaš?«kumnula je glavqm.»sunco'bran«, vilmuq je on.» Čuješ li šta sam rekaq?suncobran«, PQnavljao je,»pa će lice da ti bude šareno«.» Odvešću te u kqzmetički salon«, kazao je. SčepaO' je kožu na njenom licu. Oprezno, s dva pusta. Lice mu se iskrivilo od gađenja.»vidi samo«, 74 gadio' se,»kakva ti je kqža. Oni će da te udese. A zubi«, unea jqj se u lice.»pokaži da ti vidim zu!be«.»navaljivao je:»pokaži zube, po'kaži«, i vukao' je za bradu, a ona je samo' još malo.okretala glavu od njega, gledala ga je iskosa, kao da se plaši'la da će QdjednQm da je udari po licu, ali nije više mogla: bila je već na zidu, ceptela je, a on je stajao sad ispred nje (ti nisi tq videla, a ja sam video), i naginjao se sve više nap.red, a onda, odjednom, uradio' je i ono strašno', najstrašnije, što' uqpšte nisam očekivao da će da uradi,a.ona, pod nijim na stolici, sigurno još manje: zavukao je ruku u džep. Izvadio je odande kutiju šibica. Kresnuo je šibicu, pritiskujući istom rukqm kutiju o sto, dok je drugom rukom neprestano držao njen podbradak (njena glava bila je zavalj ena), i tad se plamen pojavio. Shvatio sam sve, a tad je valjda.i Dna rekla:»nemoj, molim te«. Ali ovog puta više nije morao ponovo da joj naredi«.»držao je levqm rukqm za glavu, tako pribijenu uza zid, a desnu ruk!u s upaljenom štbicom pod/iigao je visoko. Ona je zaprepašćeno gledala u plamen koji je postajao sve veći i plav, ka.o što čovek gleda u smrt. Tad sam video ikako više nije mogla da se brani:.otvorila je usia«.»ne sasvim:»još«, video sam ga kako se pognuo.»još«, PQnovio je, i ona je tad još više otvqrila,usta, i ja nisam hteo dalje da gledam. Hteo sam da vičem«.»ali niisam vikao. Video sam njena mračna usta, i kako ih on osvetljarva upaljenom šibicom«.»skoro je gurnuo šibicu u njih. Krv se pomešala s mrakqm, a u dubini usta, tamo unutra, skoro nad samim grl.om, njen zgrčeni jezik se batrgao, izgledalo je kao da će da ga pl'oguta«.»nikad neću da zaboravim ta usta. Bez zuba. Sa.onim jezi1mm. Nikad neću da zaboravim kako ih 75

38 je posle, kad je on već ugasio širbicu, i kad se vratio na :stolicu, još uvek držala onako otvorena«.»ležala je na zidu u našqj k;ujni, i negde je muva zujala, usta su joj i dalje bila otvorena. On je gledao zaprepašćeno. Pa je pogledao u mene. Hteo j e pogledom da mi pokaže da ne razume šta se to dešava. A ja sam hteo da j'oj viknem. Odmah da zatvori usta. Ali 'Ona je i dalje sedela onako zabačene glave i sa otvorenim ustima, a u kujni je bila tišina, i tad sam video kako joj je lice mokro:,plaka;la je«. Eva me je dotakla rukom: '»Ti je žališ?ne mogu više da je gledam«, rekao sam,»kako se ponižava«.»0«, uzviknula je tiho, prelazila je dlanom po izgužvanim čaršavima postelje.»jadnimoj dečko. Ko se od njih ne ponižava?svi«, rekla je.»to si bar moga'o da naučiš. Zar misliš da se on ne ponižava? Sad je sam. Proklet. I radi ono noću u krevetu. Zar misliš da ne bi pristao da otvori usta sa istim takvim mrakom (tamo unutra), samo!kad bi mu to neko tražio, kad bi postojao neko na ovom svetu ko bi doša'o da mu kaže da otvori usta i da mu on pogleda unutra s upaljenom šibicom!«,)to«, digla je glavu, a ruka u čaršavima joj se smirila,»to je njihov posao, da budu ponižavani i da ponižavaju. Šta možemo tu da promenimo?a1i ja ne mogu da trpim«, viknuo sam.»ne mogu više da gledam. Ona je još držala onako otvorena usta, a kad je najzad oborila glavu, ikada se polako okrenula da nađe njega u toj kujni iz koje njih dvoje ne izlaze, ja sam mislio da će najzad da mu kaže nešto, nisam znao šta, da ga mrzi, da više neće da ostane s njim«. 76»Ali nije rekla. Pokušavala je čak da se osmehne. Njeno mrtvo lice ~e grčil'o. Izgledalo je da će koža da joj :se.pocepa, kao suva hartilja. Kao mrtav papir. Usne su joj rbile suve. Počela je da lih vlaži jezikom. Ponovo se mučila da nešto kaže, ja nisam znao šta je htela, ali on, 'On je znao. Naginjao se s druge strane!prema nj{)j. Sad Illeumoran.»Opraviću ti zube«, kazao je odjednom.,»imaćeš Zlube kao filmska 'glumioa. Kupiću ti suncobran. Novu haljinu. Cipele s vdisokim potpeticama. ŠešiT. Hoćeš li šešir?«pitao Je. Ali ona ga više ntje,čula«.»da li je već videla sebe s IliOvim šeširom na glavi, da Ii je!videla suncobran kako ise lako njiše nad njenom glavom? Znači Ii to nešto za nju? Da li ona veruje, da li se nada i sama, da li ;čeka? Ili je sve to Jsamo zbog njega. Ne znam. Nikad neću ni znati, mislim. Možda, rbori se samo za njega. Za njegovu nadu, ne za svoju više. Bori se pr'otiv njegovog straha, hrabri ga!kao uvek :što je radila, po nekakvoj slepoj, užasnoj navici. A htela bi (možda) zaista da ode iz kuj ne, iz kuće, negde izvan grada. Tamo je pustoš. Samo drveće, crno drveće. (Jesi li gla nekad videla, Evo? Jesiliču1a, noću, kad ne možeš da spavaš, itu PUlStoŠ!Svud oko igrada, kako zove? Tu pustoš kao rupu koja te vuče sebi?)kao da joj se učinrl.l'o da j e 'Opet došao Ted na nju (kao svakog svanuća, kad mu čita sudbinu iz šoljice IS talogom»divke«), odjednom je.ustala. Jesam li sanjao? Ne. Podigla je jednu ruku, savila je lu laktu,šaku te ruke 'Skupila je :u pesnicu. Kao da ima!suncobran. Drugom rukom prihvatila je pažljivo svoju staru suknju što miriše na 'Očajanje, na znoj i na, prljavo posuđe, kao da je to već nova haljina. Sjaj:na i raskošna. S tjm.nestvarnimsunco })ranomurllci, izdignuta na prste kao da već ima na!p!ogama dpele s visokim potpeticama koje će on 77

39 da 'joij kupi kad se swši. rat,dna je (preda mnom i pred njim) pdčela Ida kdra'ča kroz ikujnu. ZanDsila se. Sramno, bestidno je ljuljala kukovima. Išla je zatvorenih očiju, kao slepa. Kad je!sti:gla do vrata, oklevala je tek časak, a onda ije naglo pošla tamo unutra, gde 'je mrak«.»on je prebledeo. Potr'čao je za njom. Cuo sam kal{!o je stigao, još u hodniku, i kako je vukao natrag u kujnu. Ona je dolazila za njim, pocupkivala je i dalje, ldmila se u!sl(llbinama, zanqsila ISe, a lice joj je :0010 strašno. Htela je da verujemo da je srećna. Da je izbavljena. Spasena«., Jecaj je potresao njeno zgrčeno telo.»dosta«,,zavikala je;»'šta se mene tiče njihova prljavasreća,šta ise mene tiče da li ce da pdcrkaju ili da ISe spasu? Oni su 'Protiv mene,,oni me ml"ze jer neću da hudem kao ioni, 'jer sam :čista, jer ~u da ostanem 'čista. Oni hoće Ida umrem. J a znam, ja znam«. Odjednom 'se ukočila. Kao da je!ugledala nešto što je već pre tdga videla!ll mraku. Pružila je ruku. Pokazivala Ije vrata. Počela je da uzmiče na krevetu, puzala je na kollenima.» Noću«, nije spuštala ruku,»noću osetim da će vrata da se otvore i da ce da ulete!ll moju sobu i da će :ono strašno da Ulrade sa mnom, ond 'što očekujem i što oni odugovlače, zbog,čega ne smem da spavam, nego sam budna. J er 'sam čista. A samo mi se spava«. ( ~)Kad stignem tamo«, rekla je,»prvd ću da spavam. 'Ona ne srne ~bog tdga ida se Jjuti. Kao štd sam se ja ljutila na tebe. Sećaš se? Dok si maločas spavad. Ja imam pravd na ISan. Imam pravo da spavam,,pošteno da s e irspavam. Posle ću da se 78 igram. Posle više :sigurno neću ni mdrati da spavam. U pesku. KOI hi \Spavao u jpesku?«)»jednom«, ikaz'ala je. Upirala 'j,e rukom u vrata.»njihovo će da prestane. Njihov,a strpljivost. Kida se kao konac. Suviše tanak konac. I onda je gotovd s pretvaranjem. Pašće njihove maske, :videću njihova lica«.»jeste«, govorila je ikao!u hunhl:u.,»oni se ne stide. Bestidnki. Oni dolaze sa svojim 1icima«. ; Sčepala je šakama Ilke. Nuje smela da gleda.»jaoj «, 'gov'oil"ila je!ll :šake, stežu<ći ih na licu»jaoj noću kad :ih čekam da dođu«. ' Vrata se nisu otvarala. Vrata su ipak mogla da se otvore. Svakog časa. UhvatiD sam je za ruku.»ko 'će ida dođe? Ko će noću da dođe ovamo?«opirala!se. Grčevito je stezala šake na licu. Onda je razmakla prste. K:r:oz raširene zgrčene prste, sa strah Dm je igledala u v rata. ;»Svi oni«, šapnula je.»od!jednom ih uhvatim, n: oću, da me opkoljavaju. Da se kriju iza svakog z1da. 'Iza zatvoirenih :vrata. na osluškuju da li spavam. Da vrebaju pravu priliku. (Cekaju je odavno.) Da se možda i hoje tqga, ne znam zašto se boje«. v»možda«, govorila je 11 šake,»)boje ise. Svaki covek kad tr~ba da se pretvori u td. U šta će ipak?a se pretvori. U ono iprav'o. U 'ono,št'0 'čuči II njemu l samo,čeka pogodan čas. Pravo!~reme. Nikada to ne propušta pravo vreme.točuoi i :čeka. To crno«pribijala se uz mene.» Cuči unutra i čeka «. '»Z10. 'Pobediće jednoim. Dete sam. Ali znam. Ja 't'0 znam, i :čekam u krevetu, i bojim se. Gledam. Opkoljena sam,,odavno sam Dpkoljena, i ima nešto neobjašnjivo, nešto nerazumljivo, li1eki tajni razlog zašto 'Oni t'0 jdš Ddavno nilsu uradili 'sa mndm. Ce- 79

40 kam, a onda skupljam snagu, ci. sva,bez duše, sva očajna, trčim do vrata, i,guram posle isto na vrata, nosim 'jednu i drugu stolicu, da utvrdim 'v,rata, i sve što mi dođe pod ruku, trčim do ormara, da njega tamo odguram, na ta wata,,ali ormar je težak i ja sam strašno slaba, i ja sam dete, jedno dete koje su svi opkolili i koje nema ni toliko :snage (u rukama i u telu) da,odgura onaj ormar do vrata«. Grčila!Se. Sve više se prihijala uz mene.»gde si noću? Ja te onda zovem, zar me msl čuo kako te zovem?,zašto ne dođeš, ida mi pomogneš, da se zajedno ibranimo, da me spalseš, da me čuvaš? Zašto ne dođeš? «unosila se <u mene,»zašto me ostavljaš noću samu? Zar ne znaš 'da se noću bojim da oni!ne Gođu? Zar ne znaš da će doći? «Zaplakala se. Više nije mogla da se brani. Zagnjurila je glavu u moje ruke, i plakala je neutešno, kao nikad pre toga.»p<uštaš meda radim u mraku ono sa stollicama«, jeca'la je. (Njeno lice pod moj'im dlanovima, bilo.je toplo.) }>Zar su stolice zato ovde da ja to noću radim ~ njima? Zar stolice zbog toga postoje?«uspravila se. Neočekivano.»Stolice, Istolice«, govorila je, ostavljala me je opet. Nisam mogao da je sprečim. Da je dozlovem. i»gde su moje stolice? Hodi«, povukla me je s kreveta, spuštala se već dole.»evo ih, evo ih«, govorila je, i išla je preda mnom, i u sobi je opet bio mrak (ko je ugasio elektriku?,ona, kad je išla u kupatilo da se opere od krvi?).»vidi ih«, kazala je.» Čekaju me. Iste stolice, moje stolice«. Pustila me. Gledao sam kako je uzela jednu stolicu. Podigla je, a onda, oklevaju6i samo.jedan čas, položila je po podu, ispod sebe. Otrčala Je po drugu 80 stolicu. Dovukla je do mene. Položila je i nju, i sad su stolice ležale jedna ispred druge.»tako«, gledala je u stolice.» Jaću.prva da uđem. Važi? «upitala je. Ni1e čekala. Prišla je u prednjoj stolici, zakoračila je, zavukla je desnu nogu između njenih nogu. Onda je, pažljivo, uvukla unutra i drugu nogu. Stajala je tamo, još 'jedan trenutak, dršćući. Njeno telo belelo se u mraku. Nije više znala za hladnoću. Spustila se polako. Uhvatila se rukom za drvo ispred sebe. Video sam kako se sva uvukla u stolicu sedela je sada dole. '»Brzo, hrzo«, kazala je ne okrečući se sedeći. ' lzmeđu nogu stolice, na podu. Gledala je u mrak. Bila mi je okrenuta leđima.»ista čekaš? Zar hoćeš da ti voz pobegne? Zar hoćeš da odem sama? Tu-tu«, uzviknula je. Skupila je šake 'll trubu, stavila ih na usta.»tu-tu-tu«, vikala je u šake.»fu-fu«, govorila je.»lokomotiva. Još malo. Polazimo. U kola, ko ide. U kola ko putuje!«vikala je.»u kola, gospođe i dame. Ah ti«, brzo se okrenula, još s rukama na licu.»jesi li ušao? Mi ne vraćamo pare za kartu. Reklamaoije ne važe. Molim vas«, kazala je,»ako vam voz ode, ako ostanete sami na stanici (šta ćete na stanici? Ugasićemo elektriku na stanici, bićete u mraku, zar volite da budete u mraku?), mi za to ne snosimo odgovornost. Ko je ušao, taj je ušao. Vaše lice, gospodine«, rekla je,»čini mi se poznato. Vi želite da putujete, zar ne? Brzo, brzo«, kazala je. Opet se ok.renula.»fu-fu-fu«, šaptala je, duvala je u šake.»sad će lokomotiva da zazv.iždi. Jesi li ušao? Nisi? ista čekaš?«ućutala je.»molim te, uđi«, kazala je drugim glasom, svojim starim glasom.?>zar stvarno više ne urne š da se igraš?«6 81

41 »Ali,pokušaj«, molila je. Prek1injala je.»preklinjem te pokušaj još jednom. Moma možeš«, držala se rukama za stclicu,»ja ti kažem: m'ožda možeš. (Oh, ako možeš.) Molim te. H'Oćeš da umrem? Molim te«, okrenula se. Lice joj je bilo očajn'o.»zašto si surov? Zašto si rđav? Hoćeš da plačem?«onda je udarila dlan om 'o dlan. Srećna: već sam zakoračio. Ušao sam unutra, među st'olice iza nje.,»sjajno, brzo, sjajn'o«, g'ovorila je.»brzo, brz'o«. Osvrnula Ise.»Jesi li ušao? Da pođemc?«pi,tala je. Stajao sam iza nje.»ali sedi«, rekla je pčajno.»sedi ili ću' da umrem. Umrećeš i ti ako ne sedneš. Ne znaš ovaj voz. J esi li seo?«i»da«, šapnu'o sam.»evo me. Sedim«.,»Kuda putujete, gospodine?«upitala je izveštačeno. Glasom igre. Očajna ipak. Ćutao sam.»ne znate kuda putujete? Hoćete na Severni pol? Hoćete u Kinu? Ili«, šapnula je u mračni zid, u vrata ispred sebe,»mcžda hoćete u Afriku? Ovde je vrlo hladno. (Ne znam zaštc je ovde tako hladno.) U Africi je tcplo. U Africi je topao i pesak, i vruće je sunce u Africi. (Oh, gospodine! Dragi gospodine. Ne znate kako je topl'o sunce u Mrici.) Ja vam predlažem da odemo u Afriku. U strašno divnu, čistu zemlju. Ovaj voz može da nas 'Odvede kuda hoćemo. Znate li to? Zatvorite oči!dakle«, kazala je.»u Afriku. Mašinov'Ođo, šta čekaš? Kondukter j e već pregledao karte. Jesi li pošao? Fu-fu-fu«, počela je opet da šapće u šake,»mi idemo. Vozimc se. Fino mi je.,p'oncv'o se vozim. Idem u Afriku. Uskoro ćemo biti u Africi. Ne bojim se lavova. Ni hijena. Ne bojim 'Se krokodila. Ni ša- 82 se ne bojim. Lavovi su moji prijatelji. kala. Ničeg a Za slonove važi isto. Oni jedva čekaju da ja dođem, slonovi s velikim nogama i s finim mekim surlama. (Oh,što su fine! Jesi li pipnuo nekad surlu slona u zoološkcm vrtu? Jesi li davao slonu kikiriki ili kru-amele?) Ah, ah, jedva čekam da prvome slonu dam jednu karamelu! Slon'Ovi su baš nezasiti. I ;nekakc sebični, jelda? Svaki bi hteo po kilc karamela, sto kila karamela, čitave sanduke. Ah, jedva čekam da,se igram u pesku s mojom lutkcm«.,»lutko moja, lutkice«, govorila je.»da li td. je fino dok se voziš? Drži je 'čvrnto«, kazala je.»pazi da ne ispadne kr'oz prozor. Nemoj da joj daš (molim te) da se naginje krcz prczor. Znaš kakva su deca. Nepažljiva. Pao;i je, mclim te. (Sva deca su strašno nepažljiva. A ja?) Da li je čvrsto držjiš? «Okrenula se.»gde ti je lutka?«viknula je. Sčepala me je za ruke. Drvo stolice oko nje zaškripalo je.»sta si.uradio s lutk'om? Nisi je pcneo? Zar si je zaboravio kod kuće? Oh, bože«, prošaptala je u očajanju. PUlStila je moje ruke.»cekajte. Zaustavite voz. Ja neću da putujem bez moje lutke. Cekajte. Ona je ostala kod kuće. Ostala je na krevetu. (Da, da, na kirevetu.) Idem po lutku. Uzeću taksi. Brzo ću da se vratim«..»halo, taksi!«zavikala je.»ovamo, ovamo«, ma.. hala je rukom prema mračnom krevetu. Pepeljara je svetlucaia na stočiću pored kreveta.»ovde, da«, kazala je. Uhvatila se rukama za noge stclice. Počela je da se izvlači napolje, s naporom. Jedva je uspela da izađe. Potrčala je prema krevetu. Krevet je bio prazan, u mraku. Tuđe senke povlačile su se po njemu i nestajale.»stanite, šoferu«, zavikala je.»8tanite, kod kuće smo!«skočio sam IZ stolice.. Ona je.udarila iza mene. 83

42 Cuo sam,tupi udarac daske. Njena stolica prevrnula se. kosimice. Eva je uplašeno i zaprepašćeno.gledalau mračni krevet.»moja lutka, moja lutka«, čuo sam je kako govori;»gde je nestala moja lutka? Šta se desilo s mojom lutkom?«uhvatio sam je za ruke. Ona se branila.»ali O'Stanite u vozu«, govorila mi je raširenih 'Očiju, uplašena, ali boreći se još uvek. Mučila se neizrecivo.»šta ćete ovde? Vi ste ostali ill vozu. Ja sam došla taksijem po moju lutku. Vi ste u vozu, vi niste kod kuće«.»ona nije mrtva!«zavikala je odjednom, očajno;»nije istina da je Dna mrtva! Nije istina da je moja lutka mrtva, i da sam je ja ;sahranila. Ja neću da je ona mrtva! Ja ne pristajem!oh, Evo«, vukao sam je na krevet, a ona se opirala, pokušavala je da mi se otrgne iz ruku.»ja ovo više neću. Ja ne smem«. Nisam puštao njene ruke. Ona je jecala.»ali vrati se u voz«, jecala je.»vrati se u voz«, govorila je.»afrika te čeka. Zašto si takav? Zar ne umeš da odeš u Afriku? Zar ne umeš da 'Odeš sa mnom?«plakala je.»sve si pokvario«, jecala je i dalje, govorila je u moje ruke jecajući.»ti si kao oni. Krvav si. Ti si zao. Mrziš me. Pusti me«, vikala je.»1 odlazi. Ja ću sama da otputujem. Ako ti nećeš sa mnom, ja ću sama da odem odavde. Idi, idi, idi«. Pala je na pod. Klečala je na kolenima. Sklopila je ruke.»0, bože!«zatvorila je oči.»znam da si došao, i znam da si opet sa mnom. Znam da misliš na mene 84 i da me nećeš ostaviti samu, znam da,nećeš dozvoliti da umrem «.»0, bože sve dece, slušaj me«, zavapila je.»oni dolaze. Nepdjatelji moji dolaze, dolaze da me ubiju. Dolaze kao,mravi. $ao škorpije. Kao najgadnije zmije,od kojih se bojim i od kojih se gadim. Spasi me, bože, pomozi mi da ih pobedim. Spasi me za svet u koji hoću da se vratim i u koji,ću se, tvojom v~ljom, vratiti. Daj mi da pdnovo budem dete i da se igram s mojqm lutkdm koja nije mrtva jer ne srne da bude mrtva«.»oni, svli oni smeju da budu mrtvi. Oni smeju da umru. Ali jedna lutka! KakO' srne jedna lutka da umre? Znam, bdže, znam da mrtvi ne u3taju iz grdba. Znam da meso nikada ne va:skrsava. Ali?o~ digni moju lutku iz mrtvih (ako Je mrtva), UClnI da bude Dpet živa za,mene, i da ja znam samo za nju i ni za šta drugo, i da ne mislim, i da budem kao što sam,bila j kad što,ću biii«.»zalutala sam,,bdže«, prošaptala je u očajanju,»pome1i su me oni. Uplašili. Zgrabili me«.,»a1i ja ne6u!«,vikala je,» čuješ li me: neću da umrem kao što su oni lumirali. N eću da budem mrtvac. (Ah, bože, za što su bogovima toliko potrebni mrtvaci?)mdj svet, moj divni ;svet koji bi da spale i da unište. Sačuvaj i za mene taj svet. Ne zatvaraj mi vrata. Ne ostavljaj me samu. Ne napuštaj me, preklinjem te. Hoću da O'Stanem dete ~auvek. Hoć~ da :nikad ne porastem i da njihov bdg ne bude l moj bog. 0,,moj jedirni bdže«. OtvDrila je Dči, zaćutala je za trenutak. Osluškivala je tamu.»može li dete zauvek da ostane dete?«upitala je skidpljenih ruku.»ili sva deca moraju da umru? BDže sve dece, zašto dozvoljavaš da ona umiru?«85

43 Izgledalo je kao da će ničice da se prostre po podu.»a1i ja ne hu1im«, jauknula je.»0, moćnii. Molim te da me čuješ. I molim te«, rekla je,»da čuješ i da,čuvaš svu decu ovoga sveta koja su,u opasnosti. Smrt vreba decu. Znaš li to?«osluškivala je, kao da čeka odgovor. Neko je počeo da viče na ulici. Zatim se vratila tišina. Ona se okrenula, pogledala me. Sad me je videla, znao sam to. Zadrhta'O sam. Trajal'O je to dugo. Opet je zatvorila oči, lica okrenutog k meni, sklopljenih ruku.»molim te i za nj ega«, šapnula je.,»ako još ima nade, ako nije sve kasno, spasi ga. Molim te, bože dece, strašni moj,bože. Spasi,ga«. Ustala je i sela pored mene.»budi hrabar«, izgovorila je promuklim glasom. Zavukla je ruke među kolena.»izgubljeni smo ako se :uplašimo«. Zurila j e u daske poda. Tamo se ništa nije videlo.»ja mislim«, osetio sam kako je uzdrhtala, šapnula je,»da za nas ipak ima nade. Zar ne?«digla je glavu.»oh«, uzdahnula je, a n:jen pogled skliznuo.je prema prozoru,»miisliš da je sve gotovo, je li?«svetlost dana jedva je obasjavala. Ipak sam mogao dobr'o da vtdim njeno lice, njene,stisnute usne, poluotv'orene oči.»ti me voliš«, kazala je gledajući u prozor.»ja to znam. Voliš me kao što on voli ženu koje nema. Možda baš nju, koja je onda ležala i spavala u Rajnhartovom krevetu, još i ' ne sanjajući da će odmah zatim, možda :ijstog časa, da skoči i,da počne 86 sama da grebe svoje lice. To je njegov1o, to je njihovo«, vratila mi se,»a!li to nije za nas. Zar.si zabo~ I1avio? Koliko puta da,ti ponavljam jedno isto? (J e zik će da mi se ukoči od toga.) Mi smo deca. Ko je video da deca vole ka'o oni? Možda deca ne vole uopšte, ne vole nikoga. Ona su slobodna jer ne vole nikoga. Samo su deca, razumeš?«nisam odgovarao. Osmeh, iako neuhvatljiv, neizvestan, zadrhtao je 'Oko njenih usana.»ovo ti se ne sviđa«, šapnula je.»nikome od vas ne sviđa se kad ja ovako govorim. Hoćeš,da me pljuneš zato što govorim istinu, zato što hoću da sam slobodna, čhsta, da ne volim,,da ne mrzim, da ništa ne osećam? Kladim se. Zašto ćutiš ako nije tako?neću da se vratim«, ipak sam kazao.»ja ne želim da volim ni da mrzim kao oni. J a ne želim ništa. Ja znam samo da neću da se vratim«.»o!«uzviknula je, kao iznenađena" kao da joj to već nisam re'kao.»nego? Hoćeš da ostaneš ovde, uvek sa mnom, na mom krevetu, ali ne da bismo se igrali (nas t'roje, ti, ona i ja), nego da bi radio ono što ja neću, što mi je strašno, gadno, odvratno, prljavo. Imam li meso?«upitala je, raširila je ruke kao da mi pokazuje sebe.»imam«, oborila je glavu. Ali je odmah digla, vratila mi svoj pogled.»j esam li kriva zbog toga? Koješta«, odmahnula je rukom.»ja neću s mojim mesom ništa da,imam, neću da ga osećam, hoću da ga zaboravim. (Kad sam bita dete nisam osećala svoje meso, nisam znala da sam u.mesu, u kavezu od mesa.) Meso je prljavo. Ja sam ču'sta. Pa šta još hoćeš? Da se igram sa svojim mesom, sa tvojim mesom, sa prljavim mesom? Je li to ~oveš - voleti?«87

44 »A1i oni sad nisu dobili meso! «viknuo sam, hteo sam,da me najzad č uj e, da me razume;»on je u stanju sve da uradi samo zato što nije dobio meso. Kad sam mu rekao da je mesar mrtav, zavikao je da ga se.to ništa ne tiče, da neće više da misli,o mrtvima, i da mu je dosta da se mrtvi igraju s njim, da je sada sve gotovo.»ja sam nemi1ostiv«, vikao je. Sčepao je nju za ruke. Opet 'se puštala. Gurao je do zida:»surov sam. Ili nisam?«a ona je rekla, povlađivala mu (kao uvek):»surov si«, a on je zavikao:»1 jesam, i ne tiče me se više ništa!,sta treba da radim? Da se raspadnem zbog tih mrtvaca, da,se pretvorim u prah i pepeo,,da crknem isam? čime su oni to zaslužili? Sta se,mene tiče? Da sam ja umro, da su meni rascopali,glavu satarom, da li bi me neko žalio? Ti, govori«, stiskao je što je jače mogao,,»da li bi me žalila? Suzu, makar jednu jedim.catu suzu, da li bi prolila zbog mene? Lažeš. Ne gov,ori. Niko nije ni sa kim. Niko nije sa mnom. Ja sam sam, sam,.sam. Ona je umrla, nje se ništa ne tiče. Kao da,nikad nismo išli zajedno u šetnju, kao da je nisam vozio na ringišpilu. Sta? Možeš li da tvrdiš: nisi j e volzlio na ringišphu? Jesam li j e vozio ili nisam? Govori, govori«, a ona je otvarala usta, hvatala je vazduh, gutala ga,»jesi, jesi, vozio si je«, govorila je;»lilaravno«- odgurnuo je on od sebe. Pala je leđima na zid.,udarila je temenom o taj zid.»1 onda je lepo umrla, ni pet ni šest nego je legla i umrla, i pustila je da,se mučim s onom njenom cipelom. A ja?,šta ja moram da radim? Da ;mislim na sve vas, da mislim na mrtve, da mislim Illa tog prokletog mesara? Tcr-eba da skrstim ruke, je li, da se predam, jer to mrtvi hoće (a ti? Zar i ti hoćeš?), i da lipšem ovde od gladi. I sad sam ja surov, a vi ste bili uvek dobri prema meni?«nije prestajao. A ona?»salila sam se«, mucala je; 88 kršila je ruke;»ti,si dobar, ti si najbolji čovek«, pomi.vijala je.»dobar?«uzviknuo je.»nekad,ali više ne. Vi ste me naučili da ne budem dobar. Ja se branji.m. Da, ja,tek,sad počinjem!«i»cuješ li?«potražio sam EVIU, bojao sam se da ponovo vidim njega,u toj kujni;»on je rekao da će tek da počne. Kako da se vratim natrag? Oin je strašan. On će da u~adi nešto strašno«.»s!nešan čovek«, rekla je Eva mirno. 1 ravnodušno.»8vi su oni smešnji«., Ali sam video kako opet drhti kao :da joj je hladno: tresla je groznica, glasno je cvokotala.»gde je moj džemper?«čuo sam kako me pita.»hladno mi je. Uvek kad tako počneš da brbljaš, da govoriš, počlile da duva neki vetar, i meni je hladno. (Ti ne čuješ ta:j vetar. Da ga čuješ, ne bi više.govorio.) Ra'~boleću se. Daj mi džemper«, tražila je.»daj mi džemper, i prestani da mi govoriš o svima njima. Prljavi su. Slrušaj«, brzo se okrenula, pogledala je,u daske ispod kreveta, na krevet, na stolice, i meni se učinilo da ponovo traži svoju lutku.»ali šta će ti opet ta lutka?«oov1nuo sam je;»šta možeš s lutkom? Ona je mrtva za tebe. Ona je mi1tva za nas«. Nije me čula; i:li nije htela da me čuje. Slepim pogledom (neprisutna kao čovek koji govori telefonom), gleda1a je pred sebe, u mrak s nejasnim svetlucanjem stvari. Onda se otisnula, od mene, od kreveta, brzo i nečujno je otišla do ormara, priljubila je Lice uz njega, skoro!zaustavljenog disanja, kao da nešto osluškuje, kao da nešto hoće da čuje što je tamo, unutra, u tom ormaru.»sta radiš?«skočio sam s kreveta, otr,čao sam do nje.»on je rekao da ga se ne ti,ču mttvi, on je rekao da.tek sada sve počinje, a on, tvoj brat je u.susednoj ;sobi, sluša šta govorimo, čeka da ja odem, 89

45 jer dolazi noć,,opet će doći noć, i doći će onaj čas kad će da otvori vrata tvoje sobe! Je:si li zaboravila? Kako možeš? Kako smeš? «Nestrpljivo je stavha prst na usne, da mi pokaže da ćutim. S,Prstom na usnama slušala je i dalje, onako nakri1vljene glave, usredsređena, [gluva i slepa za sve što je još do maločas bho oko nje, pa čak i :za mene. Ipak, povukla me je uz sebe.»hodi«, šapnula je ne skiidajući prst sa usana. Oči su joj bile raširene i svetlucale su iskrjčavim plamenom obnovljene nade, plamenom koji je, slutio,sam, bno sagorevao, da bi ponovo buknuo, kad se najmanje tome nadam.»slušaj, slušaj«, govoi1ila je. Skoro je molila, i naređivala je istovremeno, p1oleći. Uplašio sam se p.jenog pogleda, njenog prsta na usnama, njenog rutog lica. Ali prislonio sam ipak lice,uz vrata or.mara. Daska je bila hladna i ~vl'da. Unutra se ništa nije čulo.»cuješ li nešto?«upita,la je.što je mogla tiše.»kaži. Alri samo nemoj da vičeš«.»ne«, rekao sam.»ne čujem ništa«.»slušaj bolje«, navaljrivala je..»kako ništa? Ja rujem. Mogu da se zakulilem da,čujem«. Ali opet ndisam ništa čuo. Unutra je ćutala prazna, zatvorena, valjda mračna rupa., Cak ni on, u susednoj sobi, još uvek živ i prisutan iako nevidljiv, nije više kašljao. Tišina se igrala sama sa sobom, nezasita svog neosetljivog, bučnog ćutanja. Eva je počela nešto da šapće u ODmar. Rukama Se za to vreme pridržavala za njega.sapnula bi prvo, a onda bi okrenula glavu, priljubila bi uvo uz dasku, kao da sluša. Pa bi zatim ponovo nešto promrmljala kroz zube. 90 Povukla me je natrag, bez reči..cuo sam kako je odahnula, kao da su je neke.sumnje, nekakav strah, koji su je ponovo mučili, najjzad napustili.»sad je u redu«, sela je na krevet. Izgledala je primirena i utešena, ali ja sam znao p.a je to samo kratak trenutak koji će brzo da prođe. je opet da,gleda u mrak.i da osluškuje. Jer,Počela» Osećam mrtvaca«, zagrcnula se.»u ovoj kum je mrtvac. on je negde blizu«. Uhvatila se ~a lice. Sa'V1ila se preko kolena kao daće da se sruši na pod.»kako da se igram«, šaptala je u šake,»kad je u ovoj kući mrtvac? Ko je video da se dete igra u mrtvačkoj kapeli? Ova kuća je mrtvačka kapela. Ova soba. Mrtvaci, mrtvaoi«, mrmljala je očajno.»oni mi ne daju da se igram«.»znaš 1i koliko ima mrtvaca u ovoj kući? Mrtva deca, nekadašnja deca, om kao ja što neću da budem; oni s razbijenim glavama, lm-vavi, ohlađeni, strašni; oni što tumaraju noću po sobama, po stepeništu, a ja čujem, ja čujem njihove korake, čujem ih kako kašlju, kako uzdišu, kako plaču«., Naglo je skinula šake s lica. Bila je besna i očajna.»ne mogu više da patim«, rekla je.»patn:ja nije za decu«. Mučila se ponovo. Maločašnji mir nepovratno je bio izgubljen.»zar si se i ti pomirio s pa'tnjom?«pdjtala me je;»zar je naše samo u tome - da se pomirimo?«91

46 »Mi ne možemo ništa«, pokušao sam da je smirim, da je nate ram da ućuti.»oni nas ne pitaju. Oni su svuda oko nas. Oni dolaze sami«. Nije više gledala u vrata. Zabaoila je g.}avu.,»pa lepo«, rekla je ogofičeno,»a1i ja se nisam pomirila«. Disala je sve brže i glasnije. Zarivala je nokte u krevet ispod sebe. Oči su joj bile tamne i duboke.»1 nikad neću da se pomirim. (Bojiš li se zbog toga?) Nikad, kad ti kažem. Brail'liću se«.»da se brani,š? Da se braniš?«povikao sam.»kako? Da mu kažeš da ti više ne dolazi? Misliš da ja nisam hteo da ovo prestane već jednom? Oni neće da umru; ni kad su mrtvi neće da umru. Zar misliš da je mesar zaista umro? I misliš da sestru nikad nisam molio da mi noću više ne dolazi?gluposti«, rekla je ;; gađenjem.»molio, mo'1io«, oponašala je moj govor.»kako samo govoriš? Njih ne treba moliti. (Molbe ništa ne pomažu.) Oni su gluvi. Zli. Sebični. S njima ne treba lepo«.»hoćeš li«, neodlučno sam upttao,»da ga isteraš odavde kad ti ponovo dođe?ne«,,odmahnjl.llaje glav,om,»,bože sačuvaj«. Grčevito je stegla moju ruku. Okrenula se. Video sam njene razrogačene oči.»hoću«, usne su joj zadrhtale,»da on bude mrtav«. Gledala me je. Očekivala je nešto.»ti ćutiš?«nije puštala moju ruku.»j esi li se upla'šio? Zašto ne kažeš? Ja«, kazala je ponovo, u tišini,»hoću da on bude mrtav. Jesi li sad čuo?«pomakla se na krevetu. Pribila se uz mene.»zar se il'lilsi uplašio?«podigla je levu ruku. Dotakla mi je lice.»ti si stvaran«, prelazila je rukom po mom licu.»ja ne sanjam. Ti stvarno postojd.š«. 92 Onda me je pu!stila.»toje moj<lsreća što Sl ZIV. Još nikad nisam bila tako srećna Što postojiš«.»gle!«uzviknula je.»zar to nije čudil'lo: da si srećan što je neko živ, što je pored tebe što možeš da g\ dr~š. z~. ru'~, što možeš da ga Čuj eš kako govon. Tl ~l ZIV'. ZIV«, ponavljala je.,»od kostiju i od mesa. NIkad ti se nisam ovako radovala«...»oh«, zagrli1a me je.»hoću da se radujem. Ne ~ldlm se. Ne kajem ;>e. Ova'ko se nisam radoviua ml~ome. Sa~o njoj, jadnici«, pogledala je II Ol'lmar.»Slrota p10ja lutka«, prošaptala je.»ali ona ne bi smel~?a se ljum na,mene što se,sad radujem tebi, a ne njoj, z.~ ne? Lutko, lutko«, govorila je, izvijena preko ~~Jih kol.ena,»kaži da se ne ljutiš. Nemoj da me mucls. IOVO Je zbog tebe. On će nam pomoći zar ne znaš?«' Pružila mi je lice. v»neka se ljuti«,,kazala je osmehujući ;>e, zabacen.e ~lave.»sašav~ je. Kao sva deca. (Začas se naljuti.) Ona ne moze ovo da razume.,ti ćeš da nam pomo~eš, ~e Li? Ti ćeš da je digneš iz groba«. ' NIJe ml pustala da govorim..»ni re~«, šapnula je s glavom na mojim grudim.a.»(boze, kako fino mirišeš.) Volim te kad ćutiš. Vohm. te kad si tu:. Zar ne želiš da vaskrsneš j ednu lut~u IZ groba? U ZlvotU«, kazala je,»zar nikad nisi pozeleo da budeš bog?biti bog, biti bog. Je li to oholost, ako želim da budem neko kao bog? Misliš da je to neskromno s moje str~e? Možda. Pokušala sam da budem bog. Kad sam ~:l~ mala,~opet ću da budem mala), gle ~~~a sam: hsce treperi na vetru. (Jesi li nekad gledao hs~~, na vetru? Nisi? Baš 1)i nekakav.) Onda bi rekla:»llsce, zaustavi se. Lišće, prestani«. Naređivala sam. Htela sam tog časa dase lišće ukoči, makar što 93

47 vetar duva. Hi da vetar prestane da duva. Ali ti pogađaš, je li? Naravno. Lišće je produžavalo. Auto nije naleteo na zid. Jurio je niz ulicu, a ja sam ga gledala s prozora, i govorila sam:»udari u zid, udari u zij<i«. Ali nije udario«.»bože«, šapnula je,»ve1ika dela samo su tvoja. Znam. Ali zašto nam ne dozvoliš da vršimo velika dela u tvoje ime, i da ti tako služimo?ti, ti, ti«, gledala me je ponovo,»h06u od tebe da učinim bpga. Ne da zaustaviš lišće. Ili avion. Vetar. Ne da uradiš da se auto odjednom na ulici upali. Da neki čovek umre.,da neki čovek vaskrsne. Nego da moja lutka oživi«.»ti ne znaš, ne znaš«, sve više mi je približavala lice,»kako je strašno kad je ona mrtva. Spavao si. Nisi ništa video. Ja sam uradila sama. (O, ja, večito sama.) Ali neka. Ne svađam se, časna reč. Covek u grobu«, ka:zala je s licem uz moje lice,»šta je on prema jednoj lutlki u grobu?oprosti. (I moj bog neka mi oprosti!) Varala sam se. Jesam li ti rekla da smrt jedne lutke nije tako strašna kao smrt čoveka? Oh, ne govori. Sad znam: da lakše je podići mrtvog čoveka, lakše je pogledom zajustjaviii avion na nebu (jesi li to pokušao?), naterati kišu da prestane (zar ni to nisi. pokušao?), zaustawti kišu, oterati more - nego dići iz gi10ba jednu lutku«.»ali šta s tim? Zar da se pokolebam? ZaT da odustanem? Ti.si,moj, ja se uzdam u tebe. Ti nisi kukaviica. Bogovi«, rekla je ushićeno,»mogu da postanu samo hrabri, oni koji hoće nemoguće. Ostalo je za smrtnike, ne za izaibrane. Ti si moćan, i jak. Ti si izabranik mog boga«.»bog nas gleda«, njije se odvajala od mene.,»on sve vidi i čuje. I zna. Za njega nema tajne. Kad sam ti ono rekla, maločas, znaš, ja sam se uplašila«. 94 Stezala me je grčevito.,»mislila sam da ćeš da vikmeš. Da me gurneš od sebe. Da ćeš reći da sam zver. Ne dete. Cekala sam da to uradliš«.»nisi uradio. Naravno!«uzviknula je prigušeno.»kako bi i mogao kad te je on poslao?«potražila je moje lice više sebe.»on te je poslao«, ponovila je,»da me kušaš, maločas na ~revetu. Nemoj da kažeš da te nije poslao. On ti je rekao:»idi mojoj Evi i vidi da li hoće da bude žena kao sve drugežene«. Stresla se u strahu; ugađenju.»1 rekao ti je«, govorila je,»ka:zao je, moj bog:»idi i skini joj gaćice. (One, >s plavim cvetićima. Ne, one sa crvenim cvetićima.) Uradi s njom sve što ~ade ~j:u~ sa žen~~a. Obljubi je, da vidim da li je zena Ih Je dete, JOS,uv~k moje dete«.»8hvati1a sam«, gledala je u krevet. U zid iza nas.»pristala sam. Kad bog hoće da te kuša, onda ne smeš da bežiš. On bi se naljutio. Bog te kuša jer hoće da budeš kušan. On te stavlja na probu, i ti moraš da je izdržiš. Ja sam izdržala«.»ti si se bojao, a ne ja. Kad dođe noćas bog da te pita da li sam žena, šta ćeš da mu kažeš? Molim te«, rekla je s usnama uz moje usne (osetio sam ponovo zadah k'rvi, nekošenog sena i zemlje),»reci m~:»bože, ona je dete. Obljubio sam je ja, moćni boze (o, bože sve dece), i video sam da je samo dete a ne žena, video sam da je čista«. On ti veruje. On te je poslao da me,kušaš i da mi!po'illogneš. Zar bi ti bio glasnik boga kad mi ne bi pomogao? I zar bi bog oio naš bog, ako bi nas samo kušao? Ako nam nikada ne bi pružio ruku da nas odvede u svoju divnu, divil!u, strašnu svetlost za kojom crkavam?«95

48 »Svetlost, svetlost. Umirem za njegovom svetlošću. Umirem za njim. Nijedna žena nije tako umirala za čovekom. Ljudi, ljudi! Kakvi ljudi? Zar sam ja stvorena da umirem, da se rascepljujem z,bog smrtnika? (Stvorena sam za bogove.) 0, bože moj«, p:l1ipijala se uz mene,»ka.ko si ti svetaq! Kakva je tvoja svetlost nad svetlostima! Cista i sm-ašna za one koji je ne zaslužuju! Grešni ako pogledaju u tvoju svetlost, oslepeće. A ja? A ja, bedna Erva«, sklapala je.oči,»hqću li da oslepim? Hoću li posle, slepa, da lutam po večthome mraku, kažnjena z~tq što sam, nedostojna boga, pokušala da gledam u njegovu svetlost?«otvorila je.oči, tražila je moj pogled:»ti koji si bio ~ njim, reci mi. (da se više ne mučim): hoću li izdržati oči u oči s njegovom svetlošću, ili će on da me otera kao što me je već jednom oterao?«pustila me je. Onda se zbunjeno osmehivala.»ne znam kad me je oterao. Ni odakle. Ali znam da sam jednom bila u nekom drug.om svetu, u svetlom i čistom svetu. (Nije moguće da sam uvek živela ovde!' Kako da se pomirim s tim? KaJko onda boga pa razumem?) I bila sam s njim. KaJkav je to svet?cist, čisrt;«, širila je oči.»svetlqst njegova je bezmerna, i veća od svake druge svetlosti! Bila sam jednom u toj svetlosti. Kupala sam se. ObHve~anj.egovom svetlqšću, čuvana, mi1qvana«, govorila ~e,»jednom, davno, ko zna kad. A onda«, zadrhtala J~.»To se desilo: on me isteraq. I evq me«(sada Je opet gledala po mračnoj sobi),»evo k~ko sam o~d~~ U 'OVQm mraku. Otvori oči. Pogledaj dobro. VIdiš li kako sam u mraku?«96 Ustala je. Raširila je ruke.»jesi li me video kakq sam u mraku?u ovom mraku punom prašine. I prljavštine. Punom njegovog kašljanja noću. Onda kad muca. Kad jeca, za njom, koje nema. Kad plače u drvo vrata. Da li je i on bio nekad u toj svetlosti, pa sad plače, izgnanik?jeste, jeste«, rekla je odlučilo.»svi sm'o jednom bili u svetlqsti. Svi smq sad u mraku. Zašto je to bog uradio s nama? Da nas kazni?ne«, odgovorila je.»on nas kuša. Naterao nas je da živimo u ovom mraku da bi video ko je dostojan da ponovo bude s njim,.ozaren, izlečen, spasen. Prljava sam. Umorna sam. Ali zar nisam dosta provela u mraku, i nije li vreme da odem odavde?vidi me kako sam u mraku. Nemoj posle da kažeš:»nisam te video u mraku«. Gledaj me, i zapamti kako izgledam dok stojim ovako pred tobom, sama, u ovom mraku«.»sediš sad, moj anđele, na krevetu na kom si me kušao. Još sam ja krvava dole. Još sam prljava od krvi. (Ništa nije tako prljavo kao krv.) Prala sam se. Ti si spavao,.svršio si sa mnom onaj posao koji ti je bog poveriq. Mogao si onda blaženo da spavaš. Ali ja, o ja, jadna«, gubila je dah, gušila se, ali još uporna,»u kupatilu sam se prala. (Na prstima sam otišla u kupatilo.) U kadu sam pustila vodu. Cučnula sam tamo. Ceo jedan sapun sam potrošila. (N e veruješ? Pa dobro, ako nisam ceo, onda bar pola.) Sapun je biq crven od mqje krvi. I ja sam sva.bila crvena. Voda je bila krvava u kadi. Sapunica je šumela, sva crvena od moje krvi, a ja sam, nerazu!!l1na, jadna, prala, prala, koliko sam više mogla. Pokušala sam da se operem«.»0, anđele. Posle sam pustila da oteče krvava voda iz kade. Druga voda nije bila tako crvena. Ali 7 97

49 šta?«zavikala je.»misliš da sam u.obražena kao.oni? Misliš da uobražavam da može Vloda (prosta voda) da me opere? Da mogu sama sebe da operem?samo bog dece može da me opere. Ako bi on digao ruke od mene, ostala bih prljava. Sta bi mi vredelo što sam pobedila kušanje, i što sam dokazala da sam dete? Ništa«. Pošla je k meni. Vraćala se.»ostala bih žena koja je bila s muškarcem, a ne dete. Prljava kao druge«.»oh, ti«, opet je našla moje ruke, moje lice,»lile dozvoli da umrem prljava. Pomozi da budem čista i da živim u njegovoj svetlosti. (Jer te je on poslao.) Uradi da me ozari njegova svetlost i da više ne budem u ovom mraku, i da se nikad v[še ne ponovi noć kada ću da se b.ojim od njega koji mi je došao«... Spustila se na kolena ispod mene. Obgrhla Je moje noge.»ustani«, pokušao sam da je dignem.?>sta to sada radiš, Evo?«Nije ustajala.»pusti me«, grlila mi je noge,»da klečim pred t.obom koji ćeš da me spaseš«. Zarila je glavu među moja kolena.»obećaj«, šapnula je,»da je svršeno s kušanjem, i da je blizu vreme kad ću otići odavde. Video si sam da ne mogu da odem u vozu od stolica. Ti sve zna,š, on ti je kazao. Obećaj da je blizu čas mog spasenja. Reci mi, reci da se ne nadam uzalud«. Cekala je.»jesi li najzad sa mnom? Jesi li mi.obećao? Brzo, brzo. Skini tu masku s lica. Sta će ti? Zar misliš samo na to kako si jeo meso, kako si se uplašio od krvi? Od smrti i mrtvaca. Kakve veze ima anđeo s mrtvacima? Anđeli se ne boj e krvi. Ti si njegov anđeo, on te poslao. Ne bih bila živa 98 (ni pet minuta) da ni,s i anđeo. Šta ću ja,,sama, ja sirota, među ljudima, ako moj anđeo n ije sa mnom? Zar ima smi:sla da čovek živi bez oođela? 0, anđele «, zajecala je.»8prusi 'jedno izgubljeno dete koje hoće.opet da bude dete. Ne mogu sama da se spasem. Covek može sebe da ubije,,ali ne i da spase. Je li ružno što je tako? Ne reci ni reč. Neću da hulim na njega. Ne kušaj me više. On je sve udesio kajko je najbolje. On mi je pos,lao tebe«, Ustala je, s naporom. Pala je na krevet pored mene.»ali je čudno, ipa:k«, disala je,ubrzano,»(i neka se bog zato ne ljuti na mene,,nek se ne,razbesni, reci mu to), što sve stvari ne svrši sam. Zašto ne obavi sve naše poslove,za nas? Zašto mi moramo da radimo za njega? Zašto ti moraš da ga u:biješ?«ućutala je. Nisam rae:umeo:»ja? Sta govoriš? Koga da uhijem?pa brata«, rekla je ležeći na krevetu.»zašto se praviš lud? Znaš i sam da:,ćeš to da uradiš«. Iz druge,sobe začuli su se koraci u odlasku.,ili mi se to samo učindio? On nije odlazio. Znao sam. On nije imao kud da ode. Morao je da ostane tu, uhapšen među zidovima, i da tumara kao zver u kavezu.»ti si poludela«, rekao sam.»ti ne znaš šta govloriš. Ja,neću da ga ubijem«.»ali ne«, odgovorila je mirno,»što se hvataš za reč? Dobro, znam. Nećeš baš da ga ubiješ svojom rukom. Otići ćeš u polidju. Oni će ga ubiti. Doći će ovamo. N e volim što moram da budem u drug.oj sobi dok se to dešava, ali valjda je i to suđeno «.»To bog, moj bog«, rekla je,»,traži od mene. Možda misli, bog: uplašiće se, p.okaj aće se dok on 99

50 bude vikao. M'ožda me to ponovo iskušava, da vidi jesam li spremna. Sta misliš?«digla se u krevetu. Oslonjena o ruke iza sebe, glave uvučene među ramena, gledala me je.»da li će da viče? Oh, tako bih strašno volela da ne viče. Tako bih volela da ga ne čujem kad bude vikao, kad bude plakao«.»a sve mi se čini «, kazala je,»da će da viče. Majkemi. Tako mi se čini. Sta je tebi bog rekao? Hoće Li da viče? Cutiš. Baš sam smešna. Pa ti ne smeš da izdaš tajne f3vog boga,je li? Naravno. Nemoj da me kazniš za ovu glupost. (Samo sam malo premorena, i glava me boli.) Nemoj da kažeš:»kaznio sam te za radoznalost, i neću da odem u policiju«.»sanjala sam da si otišao. Nisam videla nikakvu kuću. To je bio samo jedan dugačak, osvetljen hodnik. (Strašno, strašno dugačak. Nemaš pojma koliko je dugačak taj hodnik) U dnu, na njegovom dalekom kraju, bio je krevet. Ali bez postelje, samo goli madrac. Čovek je ležao na tom krevetu, i bio,ti je okrenut leđima, čovek za koga sam znala da od njega sve zavisi«.»a ti si išao polako prema njemu na tom golom madracu (nešto ne,volim gole madrace, bojim se od njih, a ti?), išao si strašno polalro i dugo, i meni se činilo da ćeš tako da putuješ još ko zna koliko godina. Plakala sam.u :snu. Mohla sam te da ideš brže. Preklinjala sam te da požuriš. Da potrčiš. Ako _ bog već ovo hoće, onda možemo da požurimo. Onda moramo. Bog je naredio, naše je da ~vršimo. Molila sam te. Vikala sam ti:,» Trči, trči, trči«. Ali išao si užasno sporo. Učinilo mi se da mi se rugaš, da me ismejavaš. Da me namerno mučiš.»jaoj, kako si spor«, vikala sam. Htela sam da ustanem iz kreveta, da odem u taj 'hodnik i da. te povu'čem za ruku, da te gurnem da potrčiš, da požuriš, da uradim nešto, 100 šta bilo, ah nisam mogla: u hodnik su mogao da uđeš samo ti, to je bila tvoja stvar, ne moja. Jecala sam u ovom istom krevetu, u ovom istom mraku, a ti si išao sporo, kao da se kolebaš, kao da se bojiš odjednom, kao da nisi moj anđeo koji će da me sparse«.»molim te«, rekla je već na kraju snage, iscrpljena,»ikad budeš u tom hodniku (a otići ćeš sada odmah, zar ne?), trči što brže možeš..zuri. Nemoj da oklevaš«.»u mom snu si oklevao, ali si ipak stigao najzad do golog madraca na kome je ležao onaj čovek (ali, kaži mi: zašto se bojim golih madraca?), i čovek se onda podigao. Ustao je. Videla sam: nema jedno oko. Umesto pravog imao je stakleno oko. (Baš mi još ovo treba: da ima stakleno oko.) Gledao te tim staklenim akom, a ja sam te hrabrila.»ne boj se što mu je takvo oko«, govorila sam ti.»ne boj se, ne boj se«. Ali ti se nisi više bojalo. Ili jesi? Ne govori. Tako će da bude, kao što je bilo. Čovek sa madraca nije te pitao ništa, nego je zakopčavao pantalone. Bio je sav raskopčan kad si ti došao, a ono mu je (gadno, veliko i crveno) virilo napolje. Uhvatio je to šakom i vratio u pantalone, a ja sam se zgrozila;»svi su i\sti«, mislila sam. Ali više nisam htela na takve stvari da obraćam pažnju. (Zamisli da radim ono s.tim čovekom bez oka. Kako bi to bilo? A on da me gleda staklenim okom, ukočeno.) Stresla sam se ' od gađenja. U strahu. Zadrhtala sam. Ali posle je sve išlo brzo. Čula sam kako je zakucao na vrata njegove sobe. Odande se nije ništa čulo. Ali svetlost se upalila. Moj brat skočilo je iz kreveta.»ko je?«šapnuo je. Nije stigao da puca. On je opalio prvi, ali lenj još uvek, mamuran od spa- 101

51 vanja na g.olem madracu. Lice mu je bil.o pedbule i izbrazdane 'Od žica teg madraca. Brat se zaneo.. Pogledao je u tebe. (Ne bej se što. te je pegledae.) Vrata meje sobe su se etvorila sama. I na njima sam bila j a. Videla sam ga kake se stropeštae. C.ovek ga je gledao., jedan ča;sak. A enda je pelako.otišao do njeg.ov.og tela prostrtog po podu. Sagnu.o se, detaknuo ga rukom. Uspmvie se. Vratio je revolver,u :džep. Nije te ni p.ogledao. Izašao. je napolje, bez reči. Utrčao si u meju sebu. Ja sam pon.ove sedela' na krevetu, živa. Pao si ilsped mog kreveta, ebgdie si moja kolena. M.oli.o si me da se ne bejim. Ja sam se nasmejal,a. Držala sam.opet SVo.ju lutku.»hajde sada«, šapnula sam.»8ad je živa«. Ustao si. A ja sam gledala lutku. Milovala sam je. IJjuljala sam je.»ja sam srećna«, goverila sam.»j'a li moja lutka«. ALi lutka je bila mrtva, nepomična. O, bo.že. Uzdrhtala sam.»slušaj«, rekla sam ti.»ona je ep et mi"t'va«. Gledao. si u etv.orena vrata kroz k.oja je.on nekad dolazio. On je bio tamo, mrtav. A možda nije umro, možda je još ima.o tolike snage da ustane i da ponevo dođe ovamo..»on je j.oš tu«, kazao si. Klimnula sam glavom. Ustala sam is kreveta, i onda sm.o, na prstima,.otišli u njegevu s.obu. on je ležao. na pedu, kako ga je onaj čevek bez eka ostavi.o.»ne smem da ga ptpnem«, rekao si. I drhta.o si sav. (Zašto mi još nisi doneo džemper?)»baš si smešan«, rekla sam i sagnula sam senad njegeve mirne tele.»meni to nije ništa«. Uhvatila sam ga ebema rukama, prevrnula ga na leđa. Zatveri.o si.oči.»kako 'izgleda?«upita.o si.»fine«, rekla sam.»jadnli mej brat«, šapnula sam.»najzad se smirio. Zar ne?«niisi.odgevarao.» Ubeđena sam,«rekla sam,»da je sad sve u redu. Baš je čudno«, govorila sam,»da nekad moraš da umreš da bi se sve uredilo. Te se desi nekim ljudima. To je strašno, ali manje nego 102 što možeš da misliš. Mi smo mu u stvari pemogli. Da«, kazala sam. Još sam klečala pored njega.»p.omogli smo i njemu, ne samo sebi. Mi smo srčani. Deca smo. Ne lažemo. i ne pretvaramo se, je li take? A oni, šta misliš kad bi znali za evo?«uplašio si se.»kaznili bi nas«, šapnula sam.»za ove spasenje«, kazala sam,»za eve dobre dele rekli bi da je zlečin«.»beže, beže«, šapnula sam još odozdo, od njega mrtveg,»kad pomislim same da si se dvoumio. i plašio, kad pomislim da si i ti bio. kao. eni! Kad tek pomislim da sam i ja mogla da budem takva, jednega dana!«pezvala sam te onda da mi pomegneš. Hrabrila sam te.»sta bi bilo«, pitala sam,»kad bi merao gelom rukom da uhvatiš žabu? Je l' bi megae?«uzeli smo ga, ja za ruke a ti za nege. On se puštao., nije se bunio, nije pekušavae da se brani. Bio. je to prvi mirni mrtvac koga smo uo.pšte videli. Pomiren sa svejom smrću, en čak kao. da je bio. zadovoljan. Oko usana mu je lebdeo osmeh spekojstva.»sad treba da ga sakrij emo«, kazala sam.»a enda je sve geteve«. Vraćali smo se u moju sebu. Ja sam išla unatraške, iskrenute glave: pazila sam da se ne sapletem.»polake, pelako«, epominjala sam te stalno.»zar hoćeš da nas čuju?«odvukli smo ga de mog kreveta,. Tu smo. ga spu!sthi, na daske.»cekaj«, rekla sam, '»da ga još jednem pegledam«. Klekla sam pered njega.»okreni leđa«, naredila sam ti. Nisam čekala. Skl.opila sam brzo ruke. 103

52 »Bože dece«, kazala sam vrlo tiho. Molila sam se.»oprosti mom bratu sve što je učinio. Ti si dobar i milostiv. Ne treba više da se ljutiš na njega. Uradili smo sve što si nam naredio. On je sada mrtav i spasen od svakog greha. Oprosti mu što te je izdao i što više nije umeo da se igra sa mnom. Cak i ako je hteo da me ubije (mene, tvoje dete), ja te sad molim pokorno da mu oprostiš. Maka'r i da su bili tako rđavi prema nama«, rekla sam još,»ipak mislim: moramo da im oprostimo u času kada više ne mogu ništa da nam učine. I kad nam više ne zađatu strah«. Onda sam ustala.» Hajde sada«, bila sam tronuta i nekako odsutna.»malo sam tužna,«, kazala sam uzimajući ga ponovo ispod mišica.»bio mi je brat. Umeo je da pravi zmajeve kao niko drugi. Zalim ga. Ali i to će da prestane. Ja bar mislim«. Uvukli smo ga pod krevet, on se opet nije branio, puštao je da radimo s njim šta hoćemo. Kad je najzad bio sakriven ispod kreveta, uzela sam te za ruku. Popeli smo se gore, na krevet. Opet smo bili na mom neizbežnom krevetu.»na ovom krevetu«, rekla sam ti,»htela sam da umrem. N a ovom krevetu sam se boj ala. N a ovom krevetu si ono uradio sa mnom. Znaš, mislila sam da me je bog prokleo i osudio na smrt zato što sam to uradila s tobom. Bila sam očajna. Nisam znala kako da urazumim mog boga. Mislila sam da on ne shvata, i odjednom sam se čudila - kako je on moj bog ako ne razume ništa?«osmehnula sam ti se blago (kako samo ja umem), kao da te tešim.»ali onda se ovo desi1o«, objašnjavala sam ti.»da si zakasnio samo pet minuta bilo bi sve gotovo: 104 umrla bih u zabludi o mom bogu. Umrla bih grešna. on to nije hteo«, bila sam s'rećna. I zahvalna.»on je tebe poslao da me spaseš greha, zar ne? «Uzela sam tvoje ruke i prinela sam ih licu.»zašto si me varao?«upitala sam te ushićeno.»ne igraj se više sa mnom: znam da te je bog poslao. O, glasniče moog boga!«uzviknula sam,»daj mi da ti poljubim ruke«. Onda sam podigla lutku s kreveta.»odmah«, gledala sam lutkino lice.»treba odmah da počnemo. Mnogo smo vremena propustili. (Mi smo, nas dvoje, u zaostatku za drugom decom.) Ne smemo više tako da razbacujemo vreme«.»a on?«upitao si me ti iznenadno.»ko?«digla sam glavu. Nisam razumela o kome govoriš. Nisam mogla odmah da se setim.»ko to?on je ispod kreveta«, rekao si mi.»kako možemo kad je on dole?ah!«setila sam se najzad.»misliš na mog brata? Pa šta s tim? Neka ga, neka leži dole. N ećemo valjda da mislimo na njega. Hoćeš opet sve da pokvariš, zar ne? Zar se nisi opametio?«grčevito sam stegla moju lutku.»ah, ti«, prigušeno sam se nasmejala. Ali popustljivo. (Opet sam bila spremna da ti oprostim.)»sad sam shvatila šta hoćeš!«skliznula sam s kreveta.»hajde onda«, reikia sam.»u pravu si«. tutao si. I samo si me gledao kao da me još nikad nisi video.»brzo, brzo«, rekla sam.»onimogu da uđu. Ako ga nađu, mi smo iz.gubljeni. Iako bi nam bili zahvalni što smo ovo uradili, oni bi nas kaznili. Možda bi ubili moju lutku, da me kazne. Prljavi su. Licemermi. Pretvaraju se. Sta čekaš?«105

53 »Šta hoćeš? «rekao si mi tad promuklo.»ne rarumem«.»poludeću s tobom«, viknula sam. Strpljenje me izdavalo.»zar imaš nešto od toga što me mučiš?«povukla sam te s kreveta.»!maš pravo«, nijsam pustila tvoju ruku.»odnećemo ga u ormar. To je bolje, tamo niko ne može da ga nađe. A sem toga«, rekla sam još i to što sam morala da ti,kažem (i osećala sam da su mi usne bez krvi),»tako će dostojno da se završi čitava stvar: hteo je da moja lutka bude sahranjena tamo, ali biće sahranjen on. Je li tako? Zar valja film koji se nije završio?«naterala sam te da se zavučeš pod krevet. Oprosti. Nisi smeo odmah da ga pogledaš. Bojao si se da on možda ipak nije 'Ostao živ, i da će da te pdgleda ukočenim pogledom, s prebacivanjem i mržnjdm, kad budeš pružid ruku prema njemu. Nije se branio, ipak. Pustio je da ga izvučeš napolje. Cak više nije ni bio ona:ko težak kao malopre, dok smo ga vukli prema krevetu. Pustila sam te da ga sam odvučeš do ormara. Samo sam otvorila ormar. Tapšala sam veselo rukama.»fino, fino«, govorila sam,»baš si se dobro setio«.»pomozi mi«, rekao si mi najzad. Zavrtela sam glavom. Milovala sam Ilice svoje lutke.»ne«, rekla sam.»td je tvoj posao«. (Jer je i bio samo tvoj posao. Htela sam da sve sam uradiš, dokraja. Ne znam zašto sam to htela.) A on je stajao mirno dok si ga pridržavao ispod obe miške, ali bojao si se da ga nekako ne ispustiš i da se on ne sroza na daske. Bojao si se udarca koji bi tad čuo. Priznaj. Priznaj. Plašio si se da posle toga ne 106 bi mogao uopšte više da ga di,gneš, i da bi on ostao pdred ormara,. Uspeo si da ga uneseš, UlSpravljenog, u 'Ormar. On je nestao u mraku, hladan pod tvojim rukama. (Je li da je bio hladan?) Nije važno. Sad sam ti pomogla. U času kad si brzo povukao ruke k sebi, ddk Dn,,u ormaru, još nije imao vremena da padne napolje, iz ormara, ja sam zalupila vra1a. Ležali smd oboje na vratima. Osećali smo kako ih Dn pritiska iznutra. Obrnula sam dvaput ključ u bravi.»ostavi sad«, rekla sam ti.»on ne može više ništa«. Onda sam se licem okrenula 'Ormaru. Kao da mogu da ga vidim. I kao da on može da me čuje.»šta ćeš sad?«udarila sam se šakdm po kolenu.»mislio si da sam gotova, je li? Mislio si da će ona (sirotica) da trune u ormaru? Ah«, grcala sam,»kaži mi - šta ćeš sad?«likdvala sam. Odvukla sam te natrag na kreve1. Gledao si u vrata iza kojih je on bid. Ležao je tamo lica pribijenog uz dasku. Bojao si se, znam, da on možda upire ramenom u vrata, pokušavajući da ih otvori. Nije se ništa čulo. Ali uplašio si se da svakog trenutka može da se začuje: počeće da se guši unutra, u 'Ormaru, pdčeće da grebe noktima pd dasci, da uda,ra pesnicama, kolenima, nogama. Cinilo ti se da vrata neće izdržati. (Ne pretvaraj se više.) Rasušeno, stard drvo popustiće kad se najmanje budemo nadali, zar ne, jesi li to mislid? I još: og treskom, sa strahdvitom lomnjavom, s urlikom, da će pa'sti papolje, licem na pod.»ah,~, govorila sam ti očajno. (Nikako da te dozovem.)»šta ti je? Zar se JDŠ bojiš? Zar ga žališ? Ne budi lud. Između nas i njih je rat: ili mi ili oni. J esmo li ~i započeli Dva;j rat? Ne. Pa šta onda? 107

54 Pobedili smo. Zar hoćeš da upropastirno našu pobedu? Zar hoćeš da se pomiriš s njima i da dm oprostiš kad si ih već pobediilo? Zar misliš da hi nam oni oprostili?umirem«, rekla je.» Rascepiću se sva od čekanja. Ne smem da dočekam i ovu noć, da mi on dođe. Ne smem da pustim da lutka bude mrtva i ove noći. Ako svane, ako svane bez toga«, okrenula je glavu prema prozoru, kao da se uplašila da napolju već sviće, iako se tek sl11iikavalo,»ja znam: izgubljena sam. Moja lutka ostaće zauvek mrtva. I ja više nikad neću biti dete nego samo jedna žena prljava kao sve druge žene. J oš krvavim. Osećaš li moju krv? Zaudara moja krv. Ne mogu da podnosim taj miris, taj zadah krvi. Krv nije moja. Svetlost je moja, svetlost u koju ću da odem, spasena. I ti ćeš da me spaseš. Hajde«, šapnula je.» Pođi. Sta čekaš? Ustala je, napustila je krevet. Pošla je prema vratima kojih se pre toliko bojala. Sad se nije plašila: ja sam bio s njom, još malo pre nego što odem u dugački i prazni hodnik na čijem kraju je ležao čovek koji me odavno čeka. Zaustavila se kod vrata. Iz druge sobe ništa se nije čulo. Okrenula se i gledala me odande. BHa je sasvim mala, a ruke su joj visile nemoćno niz telo. Ipak, podigla je malo jednu ruku. Pokazala je na vrata:»hajde«, zovnula me je,» nemuči me više, dovoljno si me kušao. Slušaj glas svog boga i pođi tamo kuda te on šalje. Sta čekaš?«rekla je usplahireno. (Nije spuštala ruku.)»šta još čelkaš? Ja neću to«, rekao sam odjednom.»on mi nije ništa skrivio. Neću njegovu smrt«. 108 Gledala, me je ukočeno.»pusti«, strpljivo je rekla. Još malo popustljiva.»šta će ti ljudska maska? Anđele, ne pretvaraj se više. Ne glumi. Ne igraj se sa mnom. Znam te, videla sam: nisi čovek, ti si anđeo koji će da spase mene i nju. Zar anđeli govore o smrti? Zar anđeli znaju šta je to krivica? Kad bi znali za krivicu«(nije se predavala),»ani ne bi bili anđeli. Bili bi samo ljudi. Obični ljudi kao svi ostali«.»a1i kakav anđeo?«viknuo sam.»vrati se ovamo. Ti buncaš«, hteo sam da je dozovem.»ti si luda. Ja neću to da uradim. Neću da budem kriv za njegovu smrt. Zar misliš da će njegova smrt da te spase?kriv, kriv«, gubila je strpljenje. Nesigurno je koraki!lula k meni.»jesam li čula dobro? Da se ja možda ne varam? Rekao si: kriv? Jesi li to rekao: kriv?«zaustavila se. Ostala je tako samo jedan trenutak, pa se zanela. Pala je pre nego što sam uspeo da skočim s kreveta. Udarila je glavom o daske poda. Otrčao sam do nje, pokušavao sam da je dignem. Zvao sam je, ali ona se nije odazivaila. Najzad je otvorila oči. Mutno se zagledala u mene.»anđele «, jedva je izgovorila,»ako si anđeo, ako jesi, zašto me mučiš?«drhtala je kao da će svakog trenutka da brizne u nezadrživi plač:»a ako nisi anđeo, onda zašto si došao? Ja čekam anđela, a ne ljude. Cekam anđela koji će da me spase«. Zagledala se u mene, još časak. Onda je zatvorila oči. Okrenula je glavu. 109

55 »Ostavi ~e«, rekla je u daske,»da ležim ovde. Sama. Hoću da budem sama. Niko mi ne treba. Pusti me«, molila je.»molim te pujsti me«. Pokušao sam da je dignem. Nisam mogao. Vukao sam je po daskama poda. Izmicala mi je iz r,uku, bila je odjednom užasno teška i nepokretna.»pesak«, tonula je sve dublje,»lsada vidim pesak Zašto mi smetaš? Ja sam ponovo mala, ja sam u pelsku. Molim te«, jecala je,»ostavi me da se igram u pesku. Preklinjem te. Zar si i ti protiv mene?kakav pe'sak?«viknuo sam.»ti nisi u pesku. Ovde nema nikakvog peska!ja sam u pesku«, odlazila je, napuštala me, ostavljala mi još samo svoju glavu sklopljenih očiju,»ne patim više, ne bojim se, izlečena sam od straha i od patnje, ja sam sada mala, sasvim mala (vidiš li kako sam mala?), dete sam među diiugom decom, i kopam u pesku«.»oh, što je fin ovaj pesak. Sto je mek. Sto je vruć. Ja imam lopaticu, ponovo moju staru lopaticu. Kad sam je izgubila? Gde je ona bila sve vreme? Svejedno. Ne smem više da razbijam glavu oko toga: ona je tu. Evo je, evo je«(podigla je desnu Tuku, pokazivala mi praznu šaku),»vidiš li moju lopaticu? Malo je stara. I zarđala. Ali ne bih je dala ni za koju drugu lopaticu na svetu«.»kaži da je vidiš«, molila me je.»reci da je lepa. Reci da je ovaj pesak fin. A ptice, a k!uće, a sunce«, govorila je otvarajući oči.»ja pravim kućicu u pesku. Pravim ptice. Pravim sunce«. Onda je ućutala. Izgledalo je kao da spava, ali lice joj je bilo žuto, kao sestrino lice onog dana. Uspeo sam da je dignem sa poda i da je odnesem na krevet. Tamo je otvorila oči. Gledala me je. 110»Molim te«, naginjao sam se nad nju,»nemoj da umreš. Slušaj me. Ne smeš i ti da umreš«. Kao da me je čula, kao da je razumela, ona se blago osmehnula.»drži me«, čak je rekla;»drži me čvrsto, i onda ništa neće da se desi«.»držim te«, rekao sam.»zar ne vidiš?oh, Av guste«, prošaptala je.»avgu:ste, nemoj više nikad da me ostaviš samu«. Onako široko otvorenih očiju, dok je disala s naporom, kao da se očajnički bori sa smrću, izgledalo je da umire.»ja nisam Avgust!«čuo sam kako sam viknuo.»ja nisam Avgust!Oh«, branila se,»ne brini: ne ljutim se na tebe što jedeš mrtve mačke. Možda ima dece koja mogu da jedu mrtve mačke«.»ali ja nisam Avgu'St«, ponovo sam viknuo.»pogledaj me. Zar me ne vidiš?«odigla je malo glavu sjaistuka. Lice joj je bilo unezvereno.»ti, ti«, naprezala se da me vidi,»jesi li još uvek ti?ja«, rekao sam.»ovo sam ja«. Još nije spustila glavu na jastuk.»1 stvarno«, šapnula je,»nisi moj anđeo?«pala je natrag.»zašto si onda ovo uradio?«zatvorila je oči.»8 kojim pravom? Ko ti je dozvolio da sve pokvariš, ti, plemeniti, samilosni? Coveče, čoveče«, gurala me je od sebe.»odlazi odavde. Idi napolje i tamo budi čovek. Idi na pijacu i budi čovek. Idi u tvoju kujnu i budi čovek. Idi njemu i kaži mu sve. Svejedno mi je. Sve mu reci, i budi čovek. On će ti biti zahvalan - što si ovo uradio, što si čovek«. 111

56 »Idi, idi, idi«, pdnavljala je.»mrzim te. Gadim se Gd tebe. N e smeš n!i da me pipneš. Udal'li.ću te ako' me pipneš. Ubi6u te, da znaš«. Onda je počela da plače.»jesi li već DtišaD?«Ali me je uplašeno zdvnula.»ddđi ovamo'. DDđi brzd«. Davila se sve više. Gušila se u teškom, zaguš IjivDm mraku, izgubljena na svom krevetu, očajna, nepdmirena:»nemam vazduha. Udaviću se u ovoj sobi. OtVDri prozor«. Kad sam pošao prema mračnom prdzoru, povikala je za mnom:»ne, nemoj«, čuo sam je.»molim te nemoj. JDš td ne smeš. N e smeš«. Opet je htela da ostane u mraku. Zvala me je da dođem kdd nje na krevet; primiravala se, ipak, pola!ko, uz neizrecivi napdr, vraćala se:.»sta mogu«, rekla je,»kad si mi samo ti oota'o«. Okrenula se da me bolje vidi. Snaga j'oj se vraćala. Sažaljevala me:»teško ti je, zar ne? Coveku mora da je ponekad teško što nije anđeo«. Najzad je pondvo ujednačeno disala. Prešla je otv.orenim dlanovima preko mog kolena.»ipa!k«, kazala je,»t'!'eba da me r~meš. Pokušaj. Ni meni nije lako. Ali baš ako te i nije poslao, on je sa mndm. On zahteva od mene da mislim. Traži da se borim. (Ko misli, smijsliće. Ko se bori, izbdriće.) Prevrtala sam.po' glavi. Kopala sam. Bila sam kopač koji kqpa budakom. Ali ne po zemlji. Nego po svom mesu. Po svojoj duši. Ja, dete koje 112 kopa po mraku ddk svi drugi spavaju, pre nego što se dogodi Dno (što' će da se dogodi), kad ih budem videla kako' su prdvalili u mdju sobu. Ali šta? Misliš da je moje samo da ih čekam, slepo, pokdrnd pseto', taj tvdj pokdrni kdnj što' dopustio' je da se bacite svi na njega (svi, svi) i da ga kdmadate još zivog? Gluposti!«uzviknula je.»ja znam zakdn: ako' si napadnut, Dnda se brani. (BudalO', zar zaista misliš da je tvdj konj bez glave pobegao?) Greška sve dece je u tome: deca se ne brane. Deca su pdkorni psi. Mrtvi konji koje komadaju. Ja sam prvo' dete kdje se brani. Mislila sam. Kopala sam, i to je bild strašno. TD što sam odjedndm videla, što se iskdpano otvdrilo preda mnom, to strašno jasno. To nemindvno. Gledala sam u to, zau.stavljena. Bojala sam se. RadDvala sam se. To me je držalo', ščepalo me je, sve i da.sam htela da pobegnem (čdvek se boji raddsti, vidiš li kako i tu ubijaju dete u meni, makar da je bila i ndć, makar da sam bila sama), sve i da sam htela više da ne vidim, da to ne znam, nisam mogla. Bila sam ushićena, sama u noći. U ovoj sobi«. Brzo je preletela pogledom po sobi:»zar ne? Ti znaš: u tom času strave i ludačke radosrti 'Od 'Otkrića koje me porazilo l{mada sam mogla da ga očekujem) vrata su se otvorila. Bila sam zatečena. Okrenula sam se u strahu. Zavukla sam ruke pod pokrivač, kad da je nešto bilo u njima, i kao da sam morala da ih sakrijem. Srce je htelo da mi iskoči iz utrdbe. Da li su već došli, tako neočekivano? Hoće li to najzad da se desi, ove noći? Pogledala sam, i videla sam njega, mog brata. Stajao je tamo, kao one noći (i još strašnije nego anda). Gledao je' u mene. Pogled mu je bio neuhvatljiv. Slaba noćna svetlost pravila je od njega utvaru, priviđenje u vratima. Pomislila sam da sanjam, da mi se pričis 113

57 njava, da on nije tamo. Otvorila sam oči. Ali on j e bio tu. Cak sam ga čula kako diše. Samo me j e gledao, i ćutao, i ja sam sa užasom pomishla:»on sve zna«, - pomislila sam. A moji nokti zabili su se u postelju ispod mene, i postelja je odjednom [postala vatra, živa vatra; on zna, on zna, sve je pogodio, i zma šta ja hoću i šta mislim i šta sam malopre iskopala, Dn je video kako' sam kopala u mraku (tamo gde niko drugi ne može da bude Dsim mene, osim onoga koji kopa), i sada stoji tu, još nekoliko sekundi neodlučan, a anda će da pobedi sebe, svoj strah i svdje gađenje, i poci,će ka krevetu«. -» Videću ga kako ide«, mislila Isam,»a on će ići nogu pred nogu, korafk po korak, i ovaj prokleti patos užwsno će opet da puca i kroka, a ja neću imati hrabrosti da vičem i da zovem upomoć, nego ću samo, kao omađijana, kao opsednuta njime koji mi dolazi i onim što mi nosi, samo da ga gledam, kako dolazi, i videću njegove bezizrazne oči zagledane u ono što će se desiti, tako sigurno da je on to već mogao da vidi kao da se desilo, kao da je to prošlost kdja ga, mrtva, više ne užasava i ne plaši; i još«, rekla je,»zagledana u njegove ruke. O, ruke! Nikada još nisam videla da Dn ima tako strašne ruke. (Nijedan čo\tek na svetu.) ViJsile su mu niz telo, kao oduzete, kao paraliisane i mrtve, i klatile su se kako je on već kdračao (jer sam ga videla kako korača), ali ja sam znala, (poznala sam po njima da će da se dignu, odjedndm, da ožive u onom strašnom ČWSU, u pravom času«.»njegove ruke, mrtve u životu. Sahranjene. Ali koje ipak iz groba ćutwnja, iz mrtvila se prenu, ožive, odjednom, znwš li kada?onda, kad vidi Dnog anđela izgrebandg lica kako otvara oči i ulazi u njegov krevet koji odjed- 114 nom posta:j e Rajnhartov krevet iz noći s ukdčenim senkama u vrtu, krevet u kome mrtvi Rajnhart još uvek leži, tu pored njega, koji se zavukao u taj krevet i ščepao nju, da uradi ono što nije one noći uradio. (Ja znam da se kaje što nije te ndći uradio sve sa njom, pa makar i po cenu glave. Dok je ona grebala lice, taj njegov odvratni anđeo, ja znam da je želeo, samo da je mdgao, da se nije bojao kdliko se bojao, odjednom, da se baci na nju, čak i ne ispuštajući revolver iz ruke, i da s njom na silu uradi ono što si ti sa mnom uradio, još više nego samo na silu.)i, onda«, kazala je, ono što' ih pokrene (možda baš ne obe, nego samo njegovu strašnu desnu ruku što se nemoćno' obešena ljuljala dok mi ISe približavao) je ta :stvar: kad mora da puca. Ili da me, sve bliži, dolazeći, korak po!korak, neumitan, dostižan, prosto zadavi, mene 'koja sam ga čekala. Strpljivo. Kao O\Tca što čeka da je zakolju. Kao tvoj kdnj. (O kome više nemaj da mi govoriš. Gadi mi se.)celmla sam«, uplašeno je Tekla.»A on se nije ni pomakao, i te dve njegove ruke za smrt i za kajanje, i bes i očajanje nad sobom što one noći nije imao dovoljno smelosti sve da uradi, što je ono propustio, te dve ruke visile ISU mu još uv~k DnakD niz telo, i on me je samo' gledao'. Grčila sam se. I mučila. Pokušala sam da se osmehnem. Da on td vidi. Da ga prevarim lukavstvom. Da se napravim kao da ništa ne znam. Da on posumnja da li je tačno ono što je čuo te noći dok sam ja 'kopala«.»ali mrak je bid strašno crni mrak, prokleti đavolji mrak. (Uvek sam se plašila daće najgore da mi se desi po mraku.) Nije mogao da vidi, i nije video, da se osmehujem, da mi 'se lice steže u grimasu ne osmeha nego očajanja koje zadrža\tam što više mogu, poslednjdm snagdm, da ne viknem. Tres 115

58 balo je glasno da :se nasmejem. Znala sam da to ne mogu, i da će tek onda, a'ko to pokušam, sve da bude izgubljeno. Nepovratno. Da ISam 'gotova onda. Jer moj smeh pretvorio bi ISe 'llivrisak. U krik. Ne bi čekao, ne bi se više kolebao ni trenutak. Dotrčao bi ' do kreveta, pao bi na mene, počeo bi da me davi. Stezao bi me rukama :sve dok ne izdahnem kao pas, kao poslednje smrdljivo pseto, daveći se, krkljaju.ći, iskolačenih očiju«.»ćutala sam, i opet sam osećala kako će srce da mi izleti napolje, i da mi iskoči na usta, i čvi1sto sam stezala zube uz zube, stiskala 'sam usta da mi se to ne desi (šta da radim ako ostanem Ibez srca?), a on je tamo stajao nepokretan, u vratima, i tad je odjednom rekao, promuklim i baš istinskim glasom:»hoćeš li da ti kupim lutku?0, bože!«(opet je čula kako je to reikao.)»0 moj bože. N.iJSam verovala. Bilo je strašno. Bilo je gadno. I smešno. Lutku? Sta je on znao o mojoj lutki? Zar je zbog toga ustao iz kreveta, 'll pola noći? Da li je ijpak bar naslutio nešto, da li ga je sad peklo ono što mi je kazao, o Rajnhartu u krevetu, u čiju glavu je pucao, o sebi, o svemu, pa se bojao, pa nije zbog toga mogao da spava, pa je došao ovamo da mi ponudi lutku, lutku za svoju glavu?tačno tako: lutku za glavu. Da me podmiti. Kao da ja mogu s tom lutkom nešto, sada, dok se ovo ne svrši! Oh, bože. Kao da ja ne bih bila srećna da mogu. Kao da ja mogu da se igram kao što sam se igrala :sa lutkom dok su svi oni oko mene, noću, i dok me opsedaju, dok me opkoljavaju, dok se ja bojim od njih, jer znam: hoće da me uhiju«.»hajde«, rekla mi je u lice, unoseći se opet,»pitam ja tebe: možeš li da Se igraš s lutkom dok se oni prikradaju da te :ubiju, a ti znaš da dolaze?«116»htela bih da vidim to dete«, govorila je,»ikoje to može. Ja sam dete. Još više nego druga deca. N.iJSam glupa. Ne bojim se. Ali ja hoću da se branim, baš zbog te lutke, i prvo moram da se,odbranim, pa tek posle mogu da se igram s njom. Prvo moram da svršim s njima. Sa njim, koji je blenuo IS vrata 'll mene, koji je pokušavao da me vidi 'll mraku, koji me je pitao za lutku. Obična budala, prljava prokleta budala! Mrzela sam ga: u času, brzom ludom času poželela Isam da me je stvarno zadavio, samo da ne doživim još jednom da ga gledam kako :stoji u mojim vratima, uplašen kao svi što su uplašeni (iako hoće to da sakriju), i kako pokušava da mi podvali s lutkom. ~ako hoće da me kupi za ono što mi je najsvetije, zbog čega živim, i zbog čega, kad si uradio ono sa mnom, msam pristala da umrem«.»valjda ne živim da ibi ti do beskraja radio ono sa mnom, da bi me čerečio ležeći na meni i zabijajući se unutra 'll mene, dašćući iskežen i ružan, sa strašnim licem? (Kad bi samo mogao da znaš kako onda izgledaš.) Valjda ne živim da bih stalno bila u ovom mraku i da znam sve što još moram da slušam i znam. Sada stalno. Sada uvek. J ednog dana otvoriću ovaj zatvoreni prozor. (Zaboravila sam i kad sam ga zatvorila.) Razmaknuću zavesu, da uđe sunce unutra. Odavno nisam osetila sunce na svojim rukama, njegovu toplotu. Strašno sam volela sunce pre ovoga. Izaći ću na ulicu. Mo~da više nikada neću da se vratim. Naći ću moje kestenove, u parku. Naći ću moje divne kestenove. Skupljaću opalo zrelo kestenje, koje je tako glatko i sjajno pod mojom rukom, kad 'ga izglačam i usijam duvajući u njega i brišući ga rukavom. Skupljala sam ga za lutku. Moja lutka mnogo voli divlje kestenje. Prosto je šašava za njim. Imala sam i mala :kolica sa četiri prava, velika točka. Točkovi su škripali uvek kad sam gurala lutku. 117

59 Imala sam i suncobran na kolicima, da se lutka ne razbolrl. od sunca. (Opasno je sunce.) Guraću ponovo kolica i lutku u njima«.»dođi da me vidiš!«zavikala je.»molim te, dođi tog dana da me vidiš 'kako guram kolica«. Možda je već išla ulicom ispod kestenova guste i mirišljave senke, gurala je ta kolica s lutkom. Točkovi su cvileli i škripali, ali njoj je hilo dobro što oni opet škripe. Nije primećivala ljude oko se:lbe. Iz vodoskoka je prskala voda. (Iskrila se na suncu.) A ona je išla kao da umor ne postoji za nju dok njena lutka leži ispod malog suncobrana koji se, žut i crven,!polako i tiho njihao u kliženju!kolica niz osunčal1ju stazu; negde je bila zemlja u kojoj je ležao njen mrtvi brat; iz zemlje je rasla trava, rasla je i iz njegovog tela koje se već raspadalo. Ali koračala je najzad oslobođena svega. Od ove sobe: sklopila je oči. Znao sam da se uplašila prerane radosti.»a on, a on«, ~atvar.ala je.oči pred sobom sutrašnjom,»gledao je u mene, li onda je ponovio, sad glasom na samom rubu nade:»hoćeš lutku? Hoćeš jednu vehku pravu lutku?«)} Baš tako je kazao. I :sada ga čujem ikako je to rekao«. Otvorila je oči. Našla je zatvorena vrata svoje mračne \Sobe.»A onda je strašno dugo dolazio da bi ipak došao, da bi stajao kolebajući ISe još uvek,pred mojim krevetom, i da bi se najzad spustio na njega«..»uhvatio me je za ramena. ZavU!kao 'je ruke ispod pokrivača, tražio je moje ruke. Ležala sam 118 izgubljena i obamrla. SaginjaD Ise, da!bi me bolje video.»ti drhtiš«, rekao je.»šta ti je? Je,si li bolesna?«a j a sam cvokotala, i čula Isam kako mi!zubi udaraju o 'zulbe, 1. bila :sam očajna zbog toga i besna, ali zubi su mi i dalje cvokotali, i ja ISam i dalje drhtala, kao II grozrnici,a Dn ije počeo da popravlja moj pokrivač. Uvijao ga je oko mene, i radio je td kao što je nekad radila moja majika, pre nego što se desio ovaj njihov odvratni ra,t koji se nikako ne završava«.»uvijao me je, i njegove ruke :su takođe drhtale, i ja sam ga čula kako mi šapće:»ti 'si mala«, šaptao je,»ti ništa ne 'znaš 'i ništa ne treba da znaš, ti si mala, ti si mala«, ponavljao je ikad lud,»ti ništa ine z.naš«.»odjednom njegovo lice se ukočilo. Ostao je s rukama zarivenim u imoj pokrivač. Ali sav napet. Izgubio me. Gled'<l!o je napregnuto u prozor. Osluškivao :je. Znala :sam da ga Je opet uhvatio njegov strah. Da mu se prič'injava da oni dolaze po njega. Da je čuo dole kako se automobil zaustavio. Ali svuda je bila tišina«.»pustio me 'je i, ikao da ja nisam tu, zario je glavu u šake. Ostao j e taiko nepokretan nekoliko trenutaka, s licem u šakama, a.onda je ipočeo da se trese«.»ja sam l'lld«, govorio :je u one!svoje ruke (koje me još nisu 'lldavile),»ja sam lud, meni!se pričinjava, ja vtdim aveti. Ja :sam lud, ja sam lud«. Sklonio je šake sa lica. Okrenuo je lice prema meni.»ti ne znaš«, govorio je u mraku, '»oh, ti ništa ne 12inaš. Ponekad«, kazao :je,»mislim: prošlo je. Ali prevarim se. Uvek. Kad sam ibio kod njega, on je odjednom bio čovek koji spava I(a Ija nikad ne spavam), ali je prvo Ibio samo 'čovek, Ijedan čovek, ra'zumeš li? Bez imena. Ležao je!pored mene, a ja sam ga igledao, i to je bilo isto kao ipre. Oklevao!Sam. Upalio sam 1ampu. 119

60 Oni kažu:»kockaš :se«. Ne znaju ništa. Hteo ISam da se probudi, da me vidi. Ali da je pucao pre mene?ne, ne«, zavrteo je glavom,»nebih hteo da umrem. Hoću da živim. Ali,ponekad«, šaptao je,»želim da.on puca pre mene. Niko ne bi mogao :da kaže da sam se sam ubio. Da sam umro kao kukavica. Svršilo bi se. SVIi bi mislili da sam poginuq kao heroj«.»ti«, govorio je,»dolazila bi sacvećem, ISa ostalom decom na moj grob. Dolazila bi da položiš cveće ispod mog spomenika. A moj spomenik«(zatvori.o je oči),,»bio bi veli'ki, od belog kamena, usred grada. Na Terazijama. Na Kalemegdanu. Svejedno mi je«, rekao je,»gde će biti moj spomenik. Biću to ja, od kamena, kako stojim i gledam više glava ljudi koji su sasvim sitni dole ispod mene i koji se muvaju ulicom!bezbrižno, koji prolaze tom istom ulicom kojom!sam ja mogao da prođem isamo u groznom strahu, i ne smejući čak ni da ise okrenem, uvek sa njima IZa ISvojim petama, uvek sa revolverom lu nici, IS rukom u džepu«.»oh, ti, oh ti«, govorio mi ije.on, i da sam ga videla kako raste,i!pretvara se u SV.oj sopstveni 'sutrašnji spomenik, nije bio više mali, uplašen, od krvi i mesa, nego je postajao kamen, a glava mu je nararstala, velika kao ova soba, i ruke ISU mu postajale velike, ogromne kamene ruke, i sve Ije,počelo da puca i da pršti, da se lomi u :sobi koja 'je soba za ljude i za decu, a ine za.ogromne spomenike od kamena, i ja sam ga mrzela;» đavola «, mislila ISam,,»neka se oni plaše tebe 'kamenog!spomenika, ja neću, i neka ti oni donose cveće, ja nećiu, ako ti ne treba, ako ti ne treba«.»ali poželela sam Ida umrem. Jesi li nekad poželeo da umreš kad rviše ne možeš da izdržiš is tim ljudima koji ;kao da više nikada nisu bili deca? «120»Videla lsam«, rekla je,»kako sam umrla. Ležala sam na istom mestu. On me je zovnuo. Nisam odgovorila. Bio je zaprepašćen. Tako nešto nije očekivao: da,ću da umrem sama. Umreti lsam«, 'promrsila je,»1:0 su oni zaboravili. Niko od njih ne urne više da umre bez dželata, bez konopca, bez noža. Kako da živi~ IS ljudima k.oji ne umeju više da umru kao :deca, od tifusa, od, malarije, od velikih boginja (pa makar i od kuge!), nego samo na sečivu noža, s omčom oko ~rat.a. ~ad viš~ ne '",?i bho noža, konopca, puške, Ja tl ;kazem:.om ne ibl umeli da umru. Svi bi ostali večiti, zaprepastili bi se i ISarni, valjda, jednog dana: št.o nikako ne umiru. Kad ih,gledam, koga!bilo od njih, 'ja uvek mislim.od čega će, kako li će on da umre. Kombinacije nisu!bezbrojne. Njihova mašta nije kao moja. Pogodim, ipak lako: njihove glave, njihova lica, njih.ove.oči, pa čak i ruke, prsti na rukama, sve govori o tome kako će da umru. Nije svaka glava za ;konopa,e, i nije svaki vrat za nož. Jednoj glavi odgovara 'konopac, da se iskrivi na njemu, da se okrene 'oko njega nekoliko puta, ka.o zamorena zemlja.oko poslednjeg zraka \Sunca. Drugoj glavi odgovara pucanj iz revolvera. Pogledaj bolje takvu glavu! I videće,š: :na njen.oj koži već će da se poj~vi mreža krvi,.obl~k rupe od kuršuma, njena dub1:12.a. A da umru ISami, ne, ne, oni to ne znaju, oni to ne umeju«.»a ja?«dotakla me lako i brzo;»šta misli!š - umem li to ja? Umem li, m.ogu li da umrem sama, bez tuđe pomoći? Ne bih sama 'sebi umela da izvadim zub; ne bih umela da popravim svoje dpele; ne bih umela sebi da sašijem odelo; ne bih umela da teram aut.o, pa čak ni bicikl (kao što znaš) još ne umem da V'oz;im. Ali da umrem, Q,mis1im da to umem. Još uvek. Ali ne boj se«, kao da je poverovala da treba da me uteši;» neću to da uradim. Još nisam mrtva«. 121

61 »A ležala sam kao mrtva, a on još nije Ibio spomenik od kamena, nego se tek pretvarao u njega. Ruke su počele 'da mu ISe koče. Vrat mu ise 'kočio. Sa užasom, sigurmo, osetio je kako mu se meso, još živ o, još vruće, ;pretvara.ll hladni kamen spomenika«.»jedino ja ISam znala šta će da mu se desi. Oni su tad uleteli u sobu, provalili :su vrata. I zidove. Bili su nestrpljivi da vide kako sam mrtva. Jer htela sam da budem :čista, i hoću to - a prljavi, zar misliš: oni trpe čiste? O njemu, k.oga će tek posle 'da sahrane (da bi mu nosili 'cveće kad bude spomenik), nisu ni mislili. Neoprezni. 'A on 'je 'lavuka.o ruku u džep kaputa. Napipao je revolver. Brzo, dok mu se vuka sasvim ne ukoči, ne pretvori u kamen tog sutrašnjeg spomenika, izvukao je,revolver iz džepa. Opalio je u potpun.oj tišini, nije se kolebao, nije premišljao. Ako se dvoumio pred Rajnhartom, II onoj sobi, i pred onom ženom koju neće zaboraviti nikad, i koja je njegov.o prokletstvo.od časa kad je video (kako nije njegova), pa zauvek, najgore njegovo prokletstvo, sad se nije libio, nije mi:slio, nije imao oo čemu da misli. Cak, nasmejao se. Lažem li? Misliš: izmišljam sve? Cula sam.sta će mi ove uši ako ne čujem? M.ožda, volela bih da nisam čula, ali ko te pita šta voliš, a šta ne voliš? Smejao se, na sav glas, cepao se od smeha prosto, bio je crven u licu, jednom šakom drža.o se za trbuh, a u drugoj mu je bio njeg.ov revolver što se još, posle prvog pucnja, dimilo. Lik.ovao je. Svemo se, gleda.o je sve njih, koji su ostali svaki tamo gde se zatekao pre tog pucnja, te budale sebične i 'slepe, toliko omađijane mojom :smrću, toliko srećne što sam umrla, što me mrtvu vide na krevetu (ako im ne treba), da ga nisu čak ni primeti1i. Oni;su svi 'lverali u njega, ne shvatajuci, 'spremni posle prvog talasa zaprepa'šćenja koje nisu mogli da sakriju, opet da počnu staru igru: da!se pretvaraju. Kao ona, kad!bi 122 otvorila vrata njegove sobe, a lu sobi je sumrak, i.on sedi na ivici kreveta IS,glavom u rukama, i pita ga:» Hoćeš da ti skuvam kafu?«, i pravi se kao da je zato došla, ~bog te kafe, a ne,zato da,bi nekako prikrila sve što misli, što želi, što se uplašila da je on pogodio, da je otkrio kako!svi žele da 'se s njim svrši već jednom i da nas ostavi na m'iru. Da ih ostavi na miru, njih, koji bi sve da nas sahrane (dokle će da nas sahranjuju?), pa da posle produže po :starom, sve isto, da idu na pijacu, u bioskop, na izlete nedeljom, da jedu 'meso, da se boje, da 'Se nadaju, a nas, koji smo bili strah, koji smoo billi užas, - nas da zaborave bez napora, kao da nikad nismo ni bili. Njega bi zaboravili, makar 'što ;su sad gledali, opet svaki od njih spreman da,se napravi kao da ne vidi revolver u njegovoj ruci, i da ga pita hoće li 'možda šoljicu kafe. Da li bi ponovo nestao? Da li bi sad mogli da ga 'prevare, kao ona što ga je varala, sve mislim, u sumračnoj svetlosti, kada se stara veštica, pojavljivala na vratima njegove sobe, između dva svoja pasijansa koje otvara u kujni, gata, vrača, proriče i proklinje, zla, slepa, prokleta vešti,ca koja nije u :stanju čak ni zlo da učini '- veštica u penziji?ne varaj se. Kažem ti: znao je 'Sve, video ih već kako idu k njemu, zarobljenom u kamen, njemu, sutrašnjem hladnom, mrtvom spomeniku negde usred grada, i V'Uku sa 'sobom svoje žene, decu, svoje pse, kolica, prte ogromne vence i gomile cveća da ga zasipaju, mrtvog i '.ohlađenog, strašl1iije kamenog od svakog našeg kamena u ovom svetu, zadovoljni što su živi a on mrtav. Srećni što su se izvukli, ti ljudi za koje je on verovao da 'se borio. Na kamenom svom licu je li mogao da oseti kišu koja je počela da pada? Kad su mu noge,ogromne ukočene kamene noge, počeli u tom sutrašnjem danu da 'zasipaju cvećem i vencima, dok je vojna muzika treštala, da li je mogao 123

62 da Qseti nešto., ili je već bio. neqsetljivi, nepqmlcm kamen, samo. taj kamen u kamenu, 'kameniji Qd samqga sebe? Na trgu, pod njim ogrqmnim, nemqćnim, sad ibezopasnim spomenikom, tiskale su se mase sveta sa,za!stavama, kišobrani su u ogrqmnqj rulji svud ispod njega PQčeli da se otvaraju, a Qn je bio. prinuđen (osetio. je to. valjda sada) da ih sve gleda, pod kišobranima što. su se ljuljali dqle, crni i sjajni od sve glasnije kiše, i dqk mu se kiša PQtocima slivala niz ogromnu kamenu!plqču lica, izgledalo. je kao. da je plakao.. Video. je sebe kako stqji tu, sam pod kišom, d6k su ga gađali cvećem kao kamenjem,' urlali dqle, mahali kišobranima, pokazivali mu svoju decu i klicali mu kao. zahvalni a u stvari srećni što. su se najzad spasli, što. se sve dobro svršilo. (jer zbdg njega svi su,qni mogli da zaglave); i video je valjda sebe, spqmenika, samqg posle u noći, kad je ndć dqšla, noć što je očistila, strašna, nevidljiva, bešumna metla, PQd zvezdama, sve te ljude, IDstavila dqle samo tišinu, hartije od bombqna, kqske oglodane, izgaženo. cveće, ispljuvke, - to. još jedino što je podsećalo. na njih. Je li se tad, mala, jedina verna, \pdjavila odnekud na trgu, ispod njega, ta žena čije ime, čije lice ne zna, ali bez koje je bio., i koju je želeo., kao svi drugi? I je li Dna, slepa, nerazumna i (pravo da ti kažem) nerazumljiva, PQčela da se vere uz njegovo strašno tvrdo, neosetljivo telo., gubeći se u njemu kao na nekakvom brdu, sasvim sitna, kao muva na pustoj steni, uzalud PQkušavajući da obgrli rukama njegov vrat, da zagrli tu njegovu glavu koja više nije bila njegova glava, nego glava spomenika u kqji su ga svi oni što. su bili JDŠ tuu SQbi pred njim, zaprepašćeni, zarobili«.»hqće li,biti sutra spqmenik, Qn, mqj brat? Ili zemlja, sa ghstama i crvima, blatnjava zemlja koju čak ni psi neće dqći da njuše, a kamoli oni sa cve- 124 ~em, decom i muzikom, mutava i mrtva zemlja, bez lmena?ne znam. Ali s PQslednjim Qstacima mesa i živih, ne kamenih kqstiju u sebi, još uvek ne kamen i ne zemlja, nego. strah {D, kako. se samo bdji!)od kamena i zemlje u kdje će da će pretvori makar i što. neće, sad bled u licu i raskoračen, nespqsoban da se smeje,opaliq je još jednom. ZveraQ je oko sebe«.»budala!«šapnula je Eva.»Zamisli: ja da mu nqsim cveće. Ako. mu ne treba. Svega je nestalo. Našao je mrak. I sebe. Svoje ruke na kolenima. SVQju izgubljenost. SVQj 'Strah i mene u krevetu«.»hoćeš lutku?«navaljivao je ;ponqvo. Setio se.»budi pametna. Ja sam lud«, gdvqrid je za sebe.»ja više ne znam šta gqvorim. Ali ti nemoj da me slušaš. Ti nemoj da misliš o OVDme. ZabQravi sve. MQlim te da zabqraviš sve. Ti si dete. Ja nijsam više dete«rekao. mi je; da, baš to mi je rekao.:»nisam viš~ dete«. Osmehnula se. Gadila se ponovo..»on je hteq«, rekla je, )da ja ništa ne znam. Hteo. je da se ne branim, da ništa ne vidim. On se nadao. (već osuđen, zauvek osuđen) da sam slepa.»treba da se igraš«, govqrio mi je i opet me uvijao u PQkrivač, kao. ona pre njenog odvratnqg pasijansa, uvijao. me je čvrsto kao da želi da se nikad ne izvučem iz tog kreveta, da uvek Qstanem tako. zavijena u pokrivač, zarobljena u njemu;»voliš li još lutke?«pitao me je.»kad se QVQ svrši, hoćeš li da ti kupim jednu lutku?grlio me.»ka:ži«, govqrio je,»voliiš li da ti kupim lutku koja.otvara i zatvara oči i kqja govqri»mama«? Kaži, kaži«, navaljivao je, i davio se, a ja sam osetila na svom licu suze, i mislila sam na lutku i nanjega i na 'sve to,i ne znam da li je plakao Qn 125

63 ili sam plakala ja, u njegovom zagrljaju;»kaži, kaži«, ponavljao je,»ili hoćeš nešto drugo? Možda bicikl?«pitao me, pa odmah:» Naučiću te da teraš bicikl. Onda ću imati vremena. Sad nemam. Ići ćemo nedeljom dole na Dunav. Ne boj se. Ne smeš da se bojiš. Tl'čaću pored tebe, držaću rukom.sedlo.pozadi, čvrsto ću držati. Moje ruke su jake. Ja sam jak. Sta? Ne bojiš 'se? Pa naravno. Heci šta hoćeš. Molim te kaži da hoćeš bicikl«.»mirisao je na,duvan. I na još nešto. Nisam sigurna na šta. Ali, možda na ženu koju nema u svom krevetu. Možda na onu Rajnhartovu ženu. Mirisao je na nju, na taj krevet u koji ije pokušavao da. se vrati, na Rajnhartovo razbijeno, razluipano lice. Mirisao je na mrtvace i na jednoga mrtvaca koji je bio on sam. I on među mrtvima. Među mrtvom decom. Među onima koji su nekad bili deca, a koji su sada moji neprijatelji. Mirisao je na ono što jeste, on jednom dete, iako onda viši od mene, izrastao preko noći, oh moj brat, jednom: veliki nespretni pas«.»to su bile suze o kojima govorim, jer ne krijem: tako je fino umeo da se igra. Tako fino, fino. Perfektno. Satima se igrao sa mnom. Moja lutka (znaš je), ja i on. On je bio tata. (Ja mama.) Ali tata koji nije tata. Ja mama koja nije mama. Igrali smo se s lutkom, on je,umeo da natera lutku da govori, a otac je onda vikao na njega da ije sramota što se igra s lutkama. Vikao je na njega, a on je stajao, dugačak i mršav, štrkljast, gološijan, očerupana ptica što prevrće očima, TUŽan i smešan i dobar kao!svi muškarci u tim godinama što još nisu muškarci, koji se još otimaju, kao ti sada, i nije smeo ni da progovori«.»sećam (Se: jednog dana došao je meni u sobu i zaključao je vrata za sobom, Hi je bar to pokušao da uradi, i onda se nešto nećkao, stajao je onako smešan i izdužen preda mnom, i nije smeo.da kaže, 126 nije,smeo da počne sa onim zbog čega je došao, ali je. najzad kazao. Rekao je:»daj mi da buriem ti«, a Ja sam ga zaprepašćena pogledala.»da budeš ja? Kako.ti možeš da budeš ja?«pitala sam ga, a on nije podizao glavu, nego ise 'premeštao s noge na nogu, nezgrapan i žalostan i smešan, uporan ipak, i kazao mi je:»da se obučem u tvoje«.,»smejala sam se,,a on je, sav srećan, i crven u licu, oblačio moju haljinu koja je pucala i cepala se na,leđima i tamo gde dođu pazuha, ali ja nisam tada ht~l~ da mislim o tome, samo sam ga gledala, i bio ml Je uža,sno smešan u toj haljini koja mu je bila kratka. Smejala :sam se, i udarala sam nogama o pod, i vikala sam. Pljeskala sam rukama. A on je već,bio zakopčao sva dugmeta, i stajao je preda mnom i tada je rekao: [»Još«, rekao je, a ja ga nisam ra~umela, bilo mi je hladno,»šta još?«pitala sam ga, ali onda sam se setila, i brzo sam svukla gaćice. On je uzeo moje gaćice i navukao ih je na silu, sigurno ih je,pocepao pri tom navlačenju, ali sada je bio potpuno kao ja. Svuda kao ja. U toj haljini i tamo s mojim gaćicama. Gaćice su mi bile prljave i ja sam se uplašila II jednom trenutku da on to ne vidi posle, kad ih bude skidao (o kad bi i sad bile tako či:sto prljave kao onda!), ali nisam imala vremena ni za,to, jer On de rekao, On u meni i kao ja:»hajde da se igramo. Ja da budem ti«, rekao je,»a ti da budeš ja«. Obukla sam njegove gaćice i košulju i pantalone,on mi je!pomogao da zategnem pantalone koje su mi spadale, i da malo zavrnem nogavice koje su mi ise vukle po podu i tu kojima ;sam se saplitala.»svejedno si«, rekao je posle toga,»ipak kao ja. Jesi lli ii za sebe kao ja?«pitao me je, i tada je on bio on, više on nego ikada pre i posle to~a, i ja sam mu se Ibacila oko vrata, :i volela sam ga tohko da.sam morala da,plačem «. 127

64 »Eto vidiš», rekla je.»a sad se on igra is revolverom i sa smrću, 's mrtvom decom a ne sa mnom, i ne sa lutkom koja ga zabadava čeka. Uplašio se, samo ise bio uplašio, i ~ato je rekao to što je rekao, a ne zbog toga što je još uvek onaj koji je ibio, ne zbog toga što je još dete. Nije ni pojma imao šta je uradio. Da je znao, da je samo znao šta je uradio, nikad to ne ibi rekao! Da je ~nao kako' sam tad sve shvatila. Kako sam ga mrz-ela, jer je mrtav. Kako sam ga želela nekadašnjeg, živog. U d~bunju našeg dvorišta, sa lutkom. Kako čuči pored mene i smeje se. Ali bilo je svršeno, bilo je ka:sho«, govorila je»on je rekao. Bio je osuđen. Već tada«, rekla je Eva, >>njemu je presuda pala. Znala sam to, bila sam svesna toga. Ja, isama, iponovo ja sama. Bez njega«. Pokušavala je da se smjri. Da se prtbere. Ali to je bila reka koja je nosila, ta noć sa njenim bratom na istom krevetu umesto mene:,»ponekad žalimo mrtvace. To su zablude, ali tako je. 2alimo, u stvari, one koji su oni nekad bili i više nisu. Nepovratno. Zar je tvoja sestra još uvek tvoja sestra ili je samo mrtvac?ona je mrtvac«, rekla je.»pa ipak ti je strašno zbog nje. Mrtvaci nam podvaljuju. Teraju nas.da u njima tražimo one ~ojih nema. Ali«, digla je oči prema meni,»naš zadatak je da se branimo od Jllrtvaca. Naš zadatak je da sahranimo naše mrtvace, da' ih vratimo u pravu, potpunu smrt. S nama je«, rekla je šapatom,,»n8š bog. On nam pomaže. I on nikome ne prašta ko ga je ostavio zbog drugog boga, zbog boga ljudi koji se ne igraju. Naš bog dece nam zapoveda da poubijamo sve mrtvace koji nas opkoljavaju i koji više ne umeju da ;se igraju«.»ko ne zna više da se igra«,.rekla je,»taj mora da umre«. Klimala je glavom:»sam de rekao da bi umro. Zašto da inu ne pomognemo? Ne bojim se onoga što će drugi reći za mene. Dete sam. Deca ne misle o tome šta blebeću o njima. Ne treba mi spomenik, ne tražim da mi donose cveće. N eću da budem od belog kamena koji je hladan, neću da budem mrtva i strašna za druge. Hoću samo da se igram i ništa drugo. Da budem dete,' i čista kao dete. Lutka je moja, ne više njegova. Ako još računa s njim«, govorila je za lutku,»onda je glupa. Baš je glupača. I moraću«, šapnula je,»da je izudaram zbog toga. Da. Ponekad i lutku moraš da biješ. Kao i decu što moraju da biju. Tako mislim. Istući ću je, dajem ti reč, makar što je ovoliko volim, i makar što će te batine više da bole mene nego nju. Ali treba već jednom da se opameti. Ja sam ise opametila. Zašto da ona, pored mene, ostane glupa, i da stalno misli na njega? Ako misli. Ponekad mi se čini da misli. Onda je stegnem rukama. Hoću da istisnem to iz nje. Cujem slamu kako šušti u njenim grudima. U trbuhu. Počnem da plačem. Počnem da molim da mi oprosti. Ne mogu da slušam tu slamu u njoj«. Prešla je rukama preko lica. '»A onda sam bila slaba. Dok me je on grlio na krevetu. Mrtvac koji me grlio. Ali branila sam se. Skupi.la sam svu snagu.»on hoće da ti podvali«, govorila sam sebi (a on je mirisao na duvan, na strah i očajanje),»nemoj da dozvoliš da ti podvali. Brani se«, govorila sam sebi.»evo, zar stvarno ne možeš više da se.braniš, zar ne vidiš da je mrtvac, on koji više nije on? Priljubi lice uz njegovo lice. Ne gadi se, ne toliko da to ne bi uradila. Udahni njegov miris, taj strašni miris. Sta si osetila?«pitala sam sebe i pribijala sam se sve više uz njega; a,on se tresao; -»reci mi: šta je to? Jesi li osetila prokletu nadu, strah i mržnju? Jesi li već osetila jednom, devojčice?«

65 »Osetila sam«, reče.»shvatila sam sve. Bila sam oborena. Ali sam se digla. On je mirisao. Misliš da to ne miriše? Ja sam ka'o lovački pas. Prokleti pas. Gluvi pas. Znam sve mirise. Raspoznajem ih, kao što pas raspoznaje mirise divljači koju goni. Ili«, popravila se, ;»koja ga divlje goni. -»Lutku, hoćeš li lutku?«ponovo je pitao, očajnički uporno je nasrta'o, a ja sam čula kako sam rekla:»hoću«, skoro sam viknula,»hoću lutku«. I nljsam slagala. Posle toliko vremena, te noći, kazala sam mu istinu. J ednu veliku, najveću istinu«. Ustala je s kreveta. Zakoračila u SQbu. Video sam kako je opet otišla dq ormara. Zaustavila se pred njim. Stajala je neko vreme pred njegovim zatvorenim vratima, li nedoumici. Lomila se. Oklevala je. Onda se okrenula. Izgubljena i sama, gledala je u mene. Da li je htela da vidim kako je slaba, ali se ipak bori? Isto kao što ISe borila svake noći kada je u ovoj sobi bio njen brat. Usne su joj bile zgrčene. Oči skoro zatvorene. Ipak me je videla, makar nejasno: bio sam tu, još sam bio,tu, na njenom krevetu. Pozvala me je bez reči, pokretom ruke. Kad sam 'Otišao dq nje (»polako, polako«, govorila je sa užasom dok sam joj prilazio), 'Ona je ščepala Qbe moj e ruke.»pokazaću ti«, šaptala mi je u lice, otvamjući 'Oči da je bolje vidim,»pokazaću ti. Sam'O tebi. Još nikom drugom nisam PQkazala. Znaš li? Niko neće to znati sem tebe«. ( Onda se 'Okrenula i otvorila je 'Ormar. Vrata SU za'škripala pod njenom rukqm,. iako ih je otvarala pažljivo i polako. To je uzbuđivalo, ta užasna škripa vrata. Sta će biti ako nas nekq čuje? Otac? Njen brat? 130 Ali škripa je prestala. Bili smo spaseni. Mračna rupa otvorenog ormara buljila je u nas. Kao mrak mrtvačkqg sanduka. Nije se bojala mraka:»jesi li budan?«klimnuo sam glavqm.»dajem ti«, rekla je,»ono što nikome nisam dala. Ono štq mi je najvažnije. Ne, ne«, preduhitrila me.,»ne govori. Neću da čujem ni reč. Odlučila sam se na 'Ovo. Ako se prevarim, to je moja stvar. Ne tvoja. I ti sa tim nemaš nikakve veze. Ja se JQŠ nadam u tebe«, šapnula je.»imam poverenja. Mislim da nije baš sve izgubljeno«. Njeno lice se izgubilo: sagnula se, i ja sam.ču'o kako pod njenim rukama šušte hartije. Nekakav tvrd papir. Onda :se uspravila.»eto, tu je«, rekla je. Držala je veliku kutiju. Bila je sva izvan sebe. Jedva se savlađivala.»hajde«, pozvala me je polazeći prema krevetu.»samq polalm. Brzo, ihrz'o«. Spustila je kutiju na krevet.»kad sam je zatvorila«, rekla je,»zaklela sam se da neću da je otvorim sve dok ne dođe vreme za to«. (Gledala je u kutiju.)»vreme još nije došlo. ~li h~ tebi da pokažem. To je zbog tebe«, kazala Je tlho,»kunem se. Kunem se da je zbog tebe a ne zbog mene. Sama, ja bih izdržala. Ka'Ošt'O ću i da izdržim, do tog dana koji će doći. Izdržaću«. Uzdrhtalim rukama pokušavala je daodreši kanap kojim je kutija bila vezana. Cvor je biq snažno stegnut, dvqstruko vezan. Pružio sam ruku, hteo sam da joj pomognem. Ona je brzo ščepala kutiju s kreveta, 'Odskočila je ustranu. Lice joj je dobilo divlji izraz. 9' 131

66 »Da je nisi takao!«prigušeno je uzviknula.»da je nisi takao«. Tek kad je videla da <ću da je poslušam, vratila je kutiju na krevet. Najzad je odrešila čvor. Kanap je strugao po kartonskim ivicama kutije. Podigla je poklopac i spustila ga pored kutije. Zatim je, žurno i nervozno (ruke su joj drhtale), počela da vadi neke hartije iz kutije, i to je uskoro bila čitava gomila preda mnom, u mraku. i»hodi«, uhvatila me je za ruku i sve se tresla,»ne boj se«, govorila je kao da govori sebi, a ne meni (kao što je sebi govorila uvek kad je brat bio kod nje),»ne boj se. Hodi i pogledaj. Samo«, brzo je dodala,»ne diraj rukama. Hajde, hajde. Sta čekaš? Brzo!«Vukla me je, i ja sam se nagnuo nad otvorenu kutiju kao nad provaliju. Prvo nisam smeo da pogledam.»gledaj «, čuo sam kako mi govori,»gledaj«. Otvorio sam oči, pristajući na sve,čak i na ono najgore, na to strašno što nisam znao šta je (ali je strašno), i tada sam video. Unutra, u kutiji, bila je lutka. Ista lutka koja je do malopre bila na krevetu. Lutka koju je pre toga stezala obema rukama.»moram ovo«, govorila mi je onda, stežući lutku na grudi, dok sam bio nad njom,»razumi: moram, moram«. - Sta je opet htela s lutkom? I zašto mi je pokazala? Ništa nils am razumeo. Nisam se više bojao (to je bila samo stara, prljava lutka), ali sam osećao kako me njena ruka steže sve jače i kako ona ne prestaje da gori i da drhti.»vidiš li? «pitala je gledajući 'll lutku.»imaš li oči da vidiš?«132»pa to je tvoja lutka!«odgovorio sam. (Bilo mi je svega dosta.)»to je samo tvoja lutka«. Okrenula se.»samo lutka?«ponovila je. Pustila je moju ruku.»rekao si: samo lutka?«nisam smeo više ništa da kažem.»kao oni«, kazala je s prezirom i besom,»govons isto kao oni. Pa da«, rekla je povređena, razjarenim glasom,»naravno.da je samo lutka. Moja lutka, s kojom sam se nekad igrala. S kojom se više ne igram. Ona je u ormaru,,a ne on«. I Ponovo me je uzela za ruku. Pribijala se uz mene. Htela je da,prodre negde gde je valjda mislila da se krijem.,»sad nije vreme za to«, rekla je.»sad se borim. Da se vratim. Da još više budem kao onda kad sam se 19rala s p.jom. Sad neću. N e bi to bilo ono pravo. Do pravoga još treba čekati. Ali«, šaptala je (još malo pa u zanosu?)»to će doći, kunem se. To mora da dođe. Ja hoću da JPonovo budem samo jedno dete. Sve drugo je odvratno i prljavo. Hoću da budem dete i da se istinski igram s lutkom. A dotle«, ona je,pogledala u lutku,»dotle - neka ostane tu, sakrivena. Niko ne zna da je tu. Zatvorila sam je, zaključala u ormaru. Kad mi je teško, kad mi se čini daću posustati, da ne mogu više, ja samo pogledam u ormar. To mi daje snagu, to mi vraća hrabrost«.»ah!«govorila je zagledana u lutku,»da znaš kako mi je: osetim strašnu želju da otvorim kutiju, da,uzmem lutku. Da se igram. Onda ujedam sebe za ruku. Znam: bilo bi rano. Sve,bih pokvarila. Zato zatvorim oči i brojim, da bih zaspala«. Nije odvajala oči od lutke:»ni sada neću da je diram. Neću ni da je taknem. Ne znaš ti šta je to! Nemaš pojma šta je to za mene. Borim se sama. Potpuno sama, jedno dete«, rekla je, 133

67 »koje se bori za :sebe, protiv svih. Bože, bože, koliko ih 'samo ima!«već je stavljala PQklopac na kutiju, vezivala je kanap kao onda kad je sahranila lutku u taj kartonski grob, da bi doživela čas njenog vaskrsenja iz mrtvih. Vraćala je kutiju u ormar, pažljivo i ljubomorno. Zatvorila je vrata. Okrenula :se i, oslonjena leđima o vrata ormara, kao da od strašne iscl'pljenosti ne može više da se drži na nogama, gledajući me u mraku, rekla je:»poverila sam ti svoju tajnu. Ako me izdaš, zapamti: osvetiću ti se«. Onda Se vratila krevetu. Povukla me ;l:a sobom. Ćutala je neko vreme, sabirajući se. Skupljala je snagu. Najzad je rekla, promuklim glasom:»prošle noći«,.čuo sam je,,»kad je osuda već bila izrečena, ja sam ipak rekla:»lutku«, - jedva sam izgovorila.»hoću lutku«,,privijala sam.se uz njega (znala sam da još neće da me zadavi),»hoću da mi kupiš lutku«.»on se smejao. Više nije krio da plače. Sedeo je na istom mestu gde ti sediš (tu, baš,tu), i plakao je.»veliku?«pitao je i jecao;»da«, rekla sam,,»veliku«. Brio je mrtvac koji plače nad nekadašnjim sobom. -Oh, svi su.oni mrtvaci koji žale sebe. Umeju još jedino to, da žale. Da samo još više budu mrtvaci. Dopustili su da ih ubiju. Ubijali su i sami (to je njihov zanat), mrtvaci koji ubijaju decu, a onda se nadnesu nad :svoje :sećanje kao nad ogledalo, i plaču. To je ugodno, zar ne? Svi mrtvaci vole da plaču, zar nije tako? :- Nadnosio se nad mene, kao nad taj dan o kome je govorio.»i koja govori 134»mama«, je li?«pitao je, a mem Je bilo strašno i odvratno, želela sam da se to svrši već jednom, bojala sam se da ne počnem da v1čem na njega, da ga oteram;,»da, da, da«, zavikala sam,»hoću lutku koja govori mama«. I još:»hoću lutku, kupi mi lutku«. Gurnula sam ga.»a!sad odlazi«. On me je pomilovao po licu, onda je ustao. Mislim da mu je bilo lakše, da je bio smiren. Da je čak bio i zadovoljan: već me je gledao kao devojčicu koja ništa ne zna. (O, kada bi to hilo! O, kad bih mogla što ipre opet da budem devojčica koja ništa ne zna i ništa ne oseća!)»sanjaj lutku«, prošaptao je kao da hoće da me uspava (a ja još ne smem da spavam),»!sanjaj veliku lutku koja govori»mama«. Ja ću da je donesem jecinom«, rekao je,»videćeš«.»još nije odlazio. Gledala sam ga kako je prokleti mrtvac, uspomena mog bivšeg brata koji je ubijen, ali neće da umre, i koji je došao da bi me ubio (kad je mogao.rajnharta, zašto ne može i mene?), i ponavljala sam sebi:»on je mrtav, on je mrtav«, i htela sam da verujem u to, ali njegovo lice (oh, bože, to njegovo Ike) ponovo je ličilo na njegovo nekadašnje lice, kad je bio moj bl'at, i ja sam se predavala (znala sam da to ne valja), i pomislila sam da je pajbolje da umrem kad je on, moj lbrat, već umro, i već sam bila ponovo mrtva pred njim, i.čula sam ga kako mi je opet nešto rekao za lutku«..»varao me. Ah sa uspenom«, rekla je Eva.»Oni varaju vešto. Priznajem. Skidam im kapu. Niko ne urne da se,tako pretvara kao mrtvaci koji ne pristaju da umru. (I tvoja pokojna sestra, zar ne?) Znala sam da me vara, ali bilo mi je tako dobro i strašno da više ni:sam mogla da se branim«.»ponovo,,ponovo«, bila je zadihana, kao li nekakvoj vatri koja je izgarala,»ja sam htela da umrem, zatvorila sam oči i bila sam,već mrtva pred 135

68 njim, kao da hoću da ga probam, kao da se još nadam da je on mojbr8!t, a on se nagnuo nad mene, videla sam: bio je očajan što sam umrla. Razumeš? Bio je moj brat koji je očajan što sam mrtva. Ja, njegova mala.sestra. A nad mojom glavom već je gorela prava mrtvačka sveća. U rukama (kad sam ga pogledala krišom), onda je držao lutku. Pravu pravcatu lutku kakvu sam samo mogla da poželim. Lutka je bila velika. I nova. Oči su joj bile otvorene. Zaustavio se pred mojim krevetom. Osvetljavala ga sveća. Osvetljavala ga noć puna me se čine. Puna morske pene. Stene su slepi svedoci. Zemlja je mrtvi svedok. Zemlja kojom ga još nisu zatrpali. Gledao je i čekao. Ja :sam ležala nepomično. Zatvorenih očiju.»a ja sam ti doneo lutku«, šapnuo je on.»zar si zaboravila da sam ti obećao lutku?«spustio se pored kreveta. Pružio mi je lutku. Ali ja je nisam uzimala. Nisam se okrenula da vrisnem srećna. Obradovana. (Bože, a lutka je tako velika i nova!) Onda je on počeo da je ljulja. Lutka treba da spava. Ona sada mora da spava više nego svake druge noći. Lutka ne srne ovo da vidi. ljpak, nagnuo je malo napred. Podigao je posle k sebi. Lutka je otvorila oči. Pogledala ga je stakleno. Mrtvo. On se zbunjeno nasmejao u njeno lice. Lutka je jeknula. To je hilo mrmljanje, otkinuti pleh u šupljini koja je samo šupljina. (Povraćalo mi se dok sam gledala kako to radi.) Nešto se odvalilo, dotle zapeto, u lut'ki koju je on držao nespretno. I grubo. U lutki od kaučuka, od krpe:»rekla je»mama!«uzviknuo je.»vidi kako je fina! Vidi kako je živa!«nije mogao. više. Skočio je. Otrčao je u drugu s<ybu. Cula sam ga tamo. Pa sam zatim čula škripanje što se mešalo sa njegovim uzrujanim, brzim i kratkim koracima. Pojavio se na vratima, gurajući moja nekadašnja kolica. Lutka je bila u kolicima. Kolica su bila suviše niska za njega, i on je morao da ih gura skoro sasvim 136 savijenih nogu. Kad smo bili deca, ja i on smo se tako trkali: savijenih kolena ko može bl'že, i koće duže da izdrži. Veliki i 'smešan, otvorenih usta, užasnut, on je dolamo s tim ~old:cima, vukući no.ge, pocupkujući, udarajući kolenima o dasku kolica, pa bi to uvek tvrdo i gadno odjeknulo. Išao je i znoj mu je liptio niz lice. Od straha i zamora. Dolazilo je kao da će da se zaus,tavi pred mojim krevetom, tako pocupkujući, gurajući moja mala kolica sa škripavim točkovima. Ali ipak pravio se nevešt kao da nisam na krevetu, ni u sobi (a kamoli mrtva), nego je produžio dalje, napravio je krug, zaobišao je fotelju, prošao je ispod prozora. Glava mu je kliznula niz samo dno prozora punog mesečine, nestvarna,crna glava ria mesečini. A on je išao dalje. Prošao je pored stola. Mučeći se, već glasno stenjući, dašćući, onako podvijenih kolena, skraćen užasnom voljom koja se igrala s njim i koja nije bila njegova volja, on je gurao kolica svud okolo po sobi. Ponovio je prvi krug, vukao se tako!la kolicima,savlađivao jedva užasnu potrebu da ispravi noge koje su ga izdavale, mučile u kolenima. Još se pravio nevešt. Gledala sam ga kako malaksava, kako mu se lice grči u grimasu očajanja i napora da savlada očajanje i taj umor sve jači. Gledala sam ga kako ide najzad sasvim polako, sve sporije, kako se previja preko kolica, stežući malaksalim šakama njihovu dršku, čula sam kako točkovi kolica zavijaju jasno i bezutešno. Prolazeći poslednji put pored mene, on je okrenuo glavu na drugu stranu, pustio je jednom rukom kolica i ščepao se šakom!la usta, da ne krikne. Bojao se da me vidi ispod upaljene sveće. Ali krik je, kao mumlanje poludelog, probijao kroz stisnute prste njegove šake. Ipak. Ipak. On je sada mumlao i jecao životinjski, ružno, odvratno, bauljao je već na kolenima, točkovi su se jedva okretali. Vukao je 137

69 noge za.sobom, gurao je kolica u nadi da će moći još da izdrži t ako, da ću najzad da ga vidim,.da Čl." da skočim s lrreveta, da ću poti'čati za njim, za njegovom lutkom koju mi je doneo; kolica su mu izmicala, i on je sve više pružao Iruke, a onda, odjednom. malaksao, video je kako su kolica odletela iz njego< vih ruku, oslobođena i :sama: jurnula ISU prema zidu«.»pao je na ruke. Dodirnuo je glavom pod. Dahtao je u daske patosa. U prašnjavi, prljavi ćilim. Mesečina je o.svetlila njegovu glavu. Njegova otvorena usta iz kojih je kapala i curila ;pljuvačka po podu. Gledao je kako kolica, koja su mu se izmakla, lete prema zidu, i video je, pre nego što je odjeknuo udarac daske, kako su se kolica svom snagom, u punom zaletu, zarila u taj zid. Video ih je, već zatvorenih očiju, kako su.se prevrnula. Točkovi su se okrenuli još nekoliko puta, slabo škripeći, izguibljeno, jedva čujno u vazduhu bez otpora. Lutka je ležala pored prevrnutih kolica. Ležala je na leđima, razvaljenih nogu. S ra'širenim rukama. Mesečina je počela da se presipa u njene očti. Gledao je (videla sam ga) još nekoliko trenutaka. Ležao je, prućio se sav po podu. Mumlao je ispod sebe, tako oboren, mrmljao je i jecao, :puštao je nekakve strašne nerazumljive glasove,. a onda, odjednom pokušao je da digne glavu«.» Mučio se. Glava mu je bila strašno teška, tuđa glava. (Već puna kamena i cementa.sutrašnjeg spomenika.) Mišići vrata su ga izdavali. Mišići ramena. Trzali su se valjda pod kožom koja je umirala. Već mrtva koža. Ali je ipak uspeo da digne glavu, malo ali dovoljno da bi video IU'tku kako leži ispod zida, pored prevrnutih kolica čiji točkovi su najzad mirovali. Pokušao je da se odigne na laktove. Da podvuče ponovo kolena pod sebe, da obdaulja do lutke«. 138»Nije mogao. Polako je pruzio, po daskama patosa, desnu svoju ruku. I;spružio je svu. Ispružio je i prste te ruke. Do lutke je bila samo stopa, jedna jedina stopa. Jedan pedalj. Šaka. Ali more i okean. Ogromno vreme koje je proteklo i koje više niko neće vratiti. Smrt koja je počela da se igra s nama«.»ni'je mogao da dohvati lutku, mučio se i grebao je noktima po podu. Njegovi nokti zarivali su se u daske, strugali su, lomili se, pucali u tišini u kojoj je on dahtao sve slabije, dahtanjem onoga koji će uskoro da prestane. Ruka je pala. Prsti su se skupili. Njegova glava čelom je udarila o daske poda«. Nasme'jala se uzbuđeno:»hteo je da me prevari. Kad sam otvorila OCI (ne varam se ja lako), on nije ležao na podu i sveća još nije gorela nad mojom glavom. (Još malo, kažem ti.) Nego sam ga ugledala kako krišom izlazi iz sobe. Išao je na prstima, bojao se da me ne probudi. Bio je strašna pogl'bljena senka, ne više moj brat, nego taj isti mrtvac koji se nije predavao: išao je kroz moju sobu kao kroz Rajnhartov vrt u noći. Cula sam,čak i drveće u mraku ka~o šušti i kako u džbunju, koje je raslo negde u sobi, oko mene u krevetu, kod stola, oko stolica, nešto šuška neprestano. (Kao da se mačka tamo sakrila.) On je odlazio strahovito dugo. Mislio je već da će da se izvuče, da me je uspavao, da je najzad,obavio i taj posao, da ja spavam jer on ne ubija druge kad spavaju), ali ja sam rekla:»nećeš sad,.bogami. Nećeš «. Uhvatio je rukom vrata. Bila sam luda. (Pomalo šašava. Curka. Curkica obi,čna.) Nisam mogla da ga pu'stim da ode tek tako. Zar bi ga ti PUlStiO? Ja ne. Neka se!prevrće i on u krevetu. Neka je budan kao ja što sam budna. Bojala sam se da će te noći spokojno da spava, i sad sam prvi put 139

70 poželela da ne spava, prvi put otkako se ovo dešava. Ranije, sećaš se? Htela sam da spava. Bilo mi je strašno što kao proklet tumara po sobi, što ustaje iz kreveta, gleda kroz,prozor, čeka ih da dođu. Sto otvara vrata moje sdbe. Ali bili smo već otišli daleko. Zabrazdili smo.»jesi li zaista ubio Rajnharta?«odjednom sam ga upitala. Skoro sam viknula za njim. On je stao, kao :pogođen. Likovala sam. Svetila sam mu se. Nije se odmah okrenu.o.»jesi li ubio Rajnharta u njegovoj sobi?«ponovo sam rekla. Tek tad se.okrenu.o.»ti«,kazao je besno, a njegov.o spokojs,:, tv.o (njeg'ova spokojna noć), otišlo jebestraga, i on.odj edn.om više nije bio moj brat koji je uvek samo hteo da mi donese lutku i ništa drugo, nego je bio opet ono što je uvek bio: prljavi mrtvac št.o se plaši; ja sam videla, htela sam da vidim;»šta se tebe tiče? «viknuo je. Vratio se brzo. Nije išao rna prstima. Skoro je dotrča.o do kreveta. Bio je opet nada mnom, videla sam mu lice, unakaženo strah.om, lice kakvo nemaju deca, kakvo ja nikad neću imati. (Zaklinjem se.)»jesi li ili nisi?«učinilo mi se da će da me ošamari. Ali on to nije uradio. Suviše je bio uplašen, suviše podao da bi mogao to da uradi. Ali to je potpuno svejedno: u toj noći on me nije udario samo jednom, nego me je gazio, sve vreme dok je bio kod mene gazio me. Kad me je zagrlio,on me je udario. Kad je rekao ono za lutku (makar i da nije znao.šta je rekao), on me je udarao. Svuda. Po Idou. Po srcu«.»po duši«, kazala je Eva,»moj brat me je tad udarao kao što me niko još dotle nije mogao da udari, i ja mu to neću zaboraviti, iako znam: da bih se jednog dana ponovo igrala s lutkom, moram sve da zaboravim. I da više ne mislim.»to se tebe ne tiče «, kazao mi je ponovo, ali sad mnogo glasnije,»jesi li razumela? I zaboravi«, kazao je,»zaboravi odmah«; a ja sam znala da ću zaboravit i, ali da ne mogu 140 odmah, i da je on sam kriv, da je jedini krivac što ne mogu odmah da zaboravim i št.ose tako sve produžava«.»dokle?«upitala je.»koliko još moram da čekam?«. ~)Oh, umorna sam«, naslonila se na mene, spustila Je glavu na moje rame,»i htela bih da se sve to završi što pre«. Onda se 'Prenula. Potražila mi je lice a kad me je videla, utešerna što još nisam otišao, p~.čela je da pipa rukama po malom stolu pored kreveta., Kutija sa šibicama zazvečala je pod njenom rukom. Upalila j e cigaretu.»ja ti ipak verujem«, kazala je uvlačeći guste dimove i~cigarete koja se bele la u njenoj šaci, u mraku;»lmam neko glupo poverenje u tebe. Uopšte«dodala je,»imam poverenja u sve, pa čak i u njega: na neki način.»sve dolazi na svoje mesto«, mislila sam dok je on stajao pored kreveta, zagledan u mene očima bez vida, tim očima u kojima se svet, neočekivano, sasvim smanjio, postajao je mali, majušan, nepokretan i staklen na mrtvom dnu, i samo sam ja ostala, ogledaljući se tamo, sada bez straha'»sve dođe ipak, na svoje mesto, pa ćeš i ti doći, ~akar da t~ i ne znaš«. Osmehnula sam se.»idi i spavaj«, rekla sam mu,» a ja ću da mislim na lutku. Samo idi«, rekla sam,»i spavaj«.»nisam ga prevarila. Bila je noć puna mesečlne i ja sam ležala u ovom istom krevetu (hoću li ikad da ga napustim?), okrenula sam lice 'Prema prozoru, a mes~čina me svu oblila, i ja sam pomislila, ne bez radosti:»gle, mesečina. Ja ga,nisam slagala zato što je mesečina. Baš se čudno ponašam na mesečirni «.»Sta kažeš? U redu. A maločas, zamisli: ležala sam pored tebe - pošto sam je sahranila, vratila 141

71 sam se na krevet i legla sam uz tebe - i znala sam da je napolju Još uvek dan, tek se smrkavalo, ali meni se učinilo da je noc, opet puna mesečine. Nisam htela da se svađam sa sobom. Bogami.,»Ako baš hoćeš«, rekla sam sebi,»da je mesečina, pa dobro, neka ti bude«. Ležala sam mirno, nisam htela da se probudiš pre nego što neke stvari ne raščistim u glavi, i mislila sam opet vrlo mnogo, i bi~a sa~,~ametna. (Prosto me boli glava od toga.)»boze«, mrshla sam»koliko mi je rpotrebno da izdržim da.bih se vratila jednoj lutki Imja je pre svakog dana bila sa mnom što mi se činilo tako prirodno, i na šta nisam obrać~a nikakvu pažnju. A sad mi se desilo. Coveku«mislila sam ja ležeći uz tebe zaspalog,»treba da ~e desi ovakva stvar, pa da tek onda nešto shvati. Treba da ti neko umre da bi razumeo da je bio živ. Treba da izgubiš da bi znao da si imao. Pa opet«, mislila sam pod mesečinom,»ako bi znao da nešto imaš dok imaš - ne bi u stvari ni timao. Covek!ima ~amo ne znajući, drukčije ne može. Prvi put sam stvarno videla moju lutku tek u času kad sam je izgubila. Kome to treba?«pitala sam se.»ko li je to sve zamesio, i sada nam se ruga, valjda nam se krevelji odnekud iz mraka? Kome je stalo da nas opljačka i da živimo pokradeni, isterani iz dobrog starog sveta?«bože, bože, da znaš. Bila sam neobično ljuta, i još besna, mogu baš tako da se i~r~: zim: da, baš besna, i gledala sam, polako okrecucl glavu na jastuku (da te ne probudim), u mrak sobe, sve sam se nadala: sad ću tebe, što mi se rugaš, da uhvatim.,a. onda, drži se dobro! Cuvaj se onda mene«.»ali nikog nisam videla, iako j e bila mesečina (ne ljuti se na mene zbog ove mesečine), i bilo mi je strašno teško, i još sam ponovo pomislila (njega sam ostavila, neka se ruga koliko hoce):»oni nemaju 142 pojma«, mislila sam,»kako je strašno kad ti se desi ovo što se meni desilo«.»mesečina me osvetljavala. Moja s(jba, ona je bila odjednom,puna mira i tišine kakvu još nikad nrsam čula. Samo si ti disao, a ona je bila ćutljiva, ćutala je kao da je mrtva.»lutko, lutko«, mislila sam.»nisi i ti valjda samo jedan mrtvac, među svim ostalim mrtvacima? Nećeš i ti, valjda, da me izdaš?«moj mir se mutio (iznenadni mir).»lutko, lutko«, zvala sam je,»ja ću ti doci, lutko. Lutko«, zvala sam, ja uplašena i sama u mesečevoj noci, dete koje neće ništa nego samo da bude dete, ali kome ne dozv(jljavaju, kome svi hoće to da zabrane;»lutko«, skoro sam kriknula, vriskala sam guraj ući ruku u usta, ujedajući prste, ali ta ruka više nije bila moja, i ja nisam videla lutku, niti sam uopšte sad mogla da osetim njenu blizinu: ta ruka je bila tvoja, držao si je raširenu na mom licu, kao onda kad sam ležala uz tebe. Sama sam te zvala. Cekaj, čuo si: htela sam da vidim kako je, a to je bilo samo da se još više zgadim na svet u koji ste me na silu vodili, na vaš ljudski svet; a ti si mi već zavlačio ruku dole, gde počinje moj trbuh, i tvoja ruka odjednom je bila hladna, ali ne kao životinja kako bi ti valjda pomislio, uopšte, časnu ti reč dajem (tako mi lutke koju želim više nego ovu tvoju kožu kojoj rastu nevidljivi bezbrojni zubi i na samu spomen krvavog konjskog mesa), nije to bilo nikakvo živo biće, nego samo jedna mrtva i bezočna, slepa stvar što nikad nije imala oči, koja se pela sve više gore. Tvoja ruka drhtala je. I vukla se po mom ti1buhu, a ja sam stezala lutku na grudi, stezala sam njeno malo telo (jadno telo), i počela sam već da joj pevam uspavanku u sebi, u godinama koje su bile iza mene, ali ne, valjda, zauvek propale i izgubljene, pokušavala sam da je njišem i da je uspavljujem, i da 143

72 ponovo osetim kako će ona polako da se uspava, ali sam istovremeno,počela da ti govorim:»hajde već jednom, uradi to, šta čekaš, šta gnjaviš, kukavico, kukavico«, govorila sam, i bilo mi je strašno što tako govorim. Ti si zavukao ruku pod moje gaćice, i meni je bilo smešno i odvratno, a pesak ispod mene bio je strahovito dalek i dubok, sad sam ga videla kao da sam u avionu koji se visoko zaustavio u nebu i samo lebdi, ne želeći dalje da produži svoje putovanje (da li je Avgust avijatičar, šta misliš?); i videla sam dole nekoga ko sam možda, nekad, bila ja sama, kako kopa malom dečjom lopaticom u pesku, - a ti si mi skidao gaćice, iako si bio spor. Jednom rukom stezala sam lutku uz sebe, a drugom rukom sam ti pomagala, i tada si ti bio lice užasnuto i divlje nada mnom, ne samo tvoje lice nego i lice njegovo, lice mog brata, i svakog drugog čoveka.»8ada je to, sada je to«, mislila sam da ću osetiti bol, a ti si dahtao u mene, i ja nisam osetila nikakav bol, nego odjednom želju da legnem negde još niže od tebe«.»tako sam je zakopala«, rekla je mirno iz mraka, sa svog kreveta,»tog dana (danas, ili pre godinu dana?) kad si ti uradio ono sa mnom, ja sam znala da to moram da uradim, i ja sam je sahranila. (I sad je ona sahranjena, a ne on.) Zatvorila sam je u kutiju, i zavezala sam kanap, i kuti:ju sam sakrila u ormar. Znala sam da j e to tužno, ali sam isto tako znala da je to neizbežna tuga, kao što je noć neizbežna (dok neposvršavam ove poslove), i da će posle doći i to jutro kad ću sama osetiti da je vreme da idem po svoju lutku i da je izvučem iz njenog groba«.»a sad«, Te'kla je pogruženo,» odj ednom, ti nisi anđeo. Zar to nije smešno?«uzdahnula je, pridigla se malo u krevetu, oslonila se leđima o zid. 144»Onu stvar«, kazala je,»lliikad ne bih uradila s j edrum čovekom - samo s anđelom. Jesam li prevarena? Jesam li sama pogrešila, ili je moj bog hteo za nešto da me kazni? Malo sam se ZJbunila. U glavi mi se muti. Ne znam šta sam ja uradila, a šta radi moj bog. Moji prsti«, rekla je,»i njegovi prsti nekako su se pomešajrl., pa više ne znam šta je moja krivjca a šta nije, i ne znam više šta je dobro a šta je rđavo, i zašto me on kažnjava. Moram stalno da se osvrćem u mraku, i da tražim njegovo lice, i da ga zapitkuj em, svalcič~s:»jesam li opet zgrešila?«to me muči i zbunjuje, i«, gledala je u ormar sa zakopanom lutkom,»to usporava moje putovanje«.»da, ja putujem. Ali putujem strahoviito sporo. Od mene do ormara, koliko ima? Dva metra«, odgovorila je šapatom.»tri metra najviiše. A opet, a opet!«uzviknula je.»kako se ti gadno varaš! Zar ne vidiš da je to mnogo, da je moje putovanje dugačko i strašno na:porno? Moram čitavu Afriku da pređem, da bih stigla do mog ormara. Misliš: samo jedan ružni, gadni šifonjer? Imaš pravo. Oduvek mrzim šifonjere. Još mala dok sam bila, mrzela sam šifonjere: oni mi liče na mrtvačke sanduke. (Mrzim šifonjere i madrace. Gole madrace. Šta li radi sada onaj čovek na golom madracu, ali onaj sa staklenim okom, kako si zaboravio, onaj koji će da ubije mog brata?) Nisam volela da ih gledam, bojala sam se njih, naročito kad legnem u krevet. Znala sam da nešto mora da se desi sa ovim šifonjerom. Zna'la sam da će da me sahrane u njega. Ormar u svakoj sobi samo čeka da te sahrane u njega, majke mi moje. IVIolim te, veruj mi«.»i eto«, oborila je glavu,»mene su sahranili. Nju su sahranili. I to mojim rukama. Sama sam morala da je sahranim, to je bio moj poslednji posao u ovoj sobi. Da li mi je neko pomogao? Da li

73 je neko došao na sahranu moje lutke, da li ml Je izrazio saučešće? Ne smej se. Nije vreme za viceve. Pre sam se rugala svemu što je njihovo: sahranama i vencima. Izjavama saučešća. Crnim odelima. Priznajem. Imala sam pravo kad sam im se srnejala. AH maločas, dok ISam sahranjiva:la nju, siroticu, koja nikome ništa nije nažao učinila, koja je nevina lutka, najnevinije biće na čitavom svetu, ja sam tako strašno poželela da neko dođe, u crnom odelu (makar s florom oko rukava), sa vencem u ruai, i da mi izjavi saučešće. Zelela sam da budem ucveljena rodbina, pogružena majka, ranjena rođaka, šta hoćeš. (Ja sam j'ojbila majka, guvernanta, rođaka, muško i žensko.) Pogledala sam u tebe, a ti Bi spavao sveušesnaest. Nilsi mi pomogao da on bude u ormaru a ne moja lutka, i sad ti je sve bilo svejedno, i spava:o si. Uradio si ono sa mnom, kao da te je on poslao, kao da su te oni poslali da to uradiš, a ne moj bog. Kao da ja zaista nisam dete. Mrzela sam te, mogla sam da te ubijem dok si spavao (ah s kim bih onda bila?), strašno sam te mrzela (jesi osetio?), ali sam ipak očajno poželela da se,probudiš«.»bojala sam se da ćeš da vidiš šta radim, ali sam želela ipak da se probudiš i baš da me vidiš (ako hoćeš da znaš), i da onda odjednom ustaneš s kreveta, i mumka da svira posmrtni marš, i 'ti da mi priđeš, u crnom odelu«.»bogamu, bogamu!«gledala me je s mržnjom.»ako,već nisi anđeo, zar nemaš ni crno odelo? Zar nisi mogao da nađeš negde flor i da ga vežeš oko rukava? Zar nisi mogao da ubereš jedan cvet, jednu jedinu travku, gde bilo (~ travnjaka s ulice), i da mi je pružiš. Bila bih ti. zahvalna da si mi doneo, tad, makar jednu običnu travku iz trav'njaka pred kućom (koji zapišavaju.psi), ili samo obični, prašnjavi list. Koliko ima trave u našem gradu? 0, koliko lišća 146 po ulicama. Zar nisi video lišće? t zar ni. jedan jedini list od miliona tih listova nisi mogao da mi doneseš?nekad«, šapnula je suvih usana,»potrebno je malo, tako strašno malo (malecno, ovolicko), ali ljudima je i to teško. Ne mogu ni to da izvedu. Moja glava se muti. Ja ništa ne razumem«. Uspravila se još više. Zabacila je glavu. Ostala je tako, ukočena. Kao od kamena. Bez šuma, bez gla!sa. Onda je odjednom skočila s kreveta. Potrčala je prema vratima. Pomislio sam da.više ne može da izdrži, i da je pošla njega da nađe u drugoj sobi, da mu sve kaže. Da ga mrzi. Da jedva čeka kad,će da ga ubiju. Nisam stigao da viknem za njom. Ona je već nestala u drugoj sobi. Sa strahom sam očekivao da nešto čujem iz te sobe. Možda njen.glas. Onda njegov glas, koji još nikad nilsam čuo, a možda i to kako je kriknula: on više nije mogao da čeka: počeo je da je davi, i ona će me zvati (ili neće?) dok je bude davio. AH vrata su uskoro škripnula: ušla je nečujno u sobu. Nije ih zatvorila za sobom. (Sad nije mislila na njega, nije mislila ni na kog.) U drugoj sdbi bio je mrak bez šuma i bez njegovog kašlja. Stajala je,u vratima, s cvetom u ruci. Cvet je šuštao. Onda je došla do mene, okrećući.glavu.»evo ti«, šapnula je okrenute glave,»uzela sam ovaj cvet. Ne ljuti se što je star i uveo. (Zašto bi imao da se ljutiš?) Nemoj čak ni da,se kaješ. Kasno je. Sve.cvećarnice su zatvorene. Dok bi išao da mi loe 147

74 kupiš cveće, ja bih umrla od nest11pljenja, sva gorim«.»uzmi ga«, rekla je,»i onda mi ga daj, kao da ti ga ja nisam dala, kao da si mi ga sam doneo; Daj mi taj cvet, ja ću da čekam. Praviću se )mo da sam se iznenadila.pokušaeu da se iznenadim. To mi sad treba. Brzo, brzo, šta čekaš? Ovo je samo jedan truli cvet. Daj mi ga, danas sam ucveljena, danas sam sahranila lutku, danas sam sama i ne želim da budem saina, danas želim da me neko saža. ljeva, prvi put se ne bunim protiv sažalj nja, želim ga, oh, žehm da me neko sažaljeva, makar neiskreno, nije važno, šta je meni sad stalo do iskrenosti? Ona je danas umrla po mraku, i ti valjda nisi toliko svirep da očekuješ od mene da tražim iskrenost? Kad ti je neko mrtav, ti ne možeš više da budeš ono što si bio, ne možeš reči da meriš na kantar. Iskrenost? Oh, svaka reč mi je dobrodošla. Ako nisi anđeo, budi čovek. Samo za ovaj čas. Izjavi mi sauče šće. Brzo, zar ne umeš ni to?«stajala je okrenute glave, pružala mi je cvet, i ja sam čuo kako taj cvet šušti kao da je od hartije.»zar nećeš? «okrenula se odjednom.»zar ni toliko ne možeš da mi učiilliš: da mi daš jedan- cvet koji sam ti sama donela, sama za sebe?«bacila je cvet. Ne: ispustila ga je, otvorila je samo prste, i on je pao između mene i nje. Zgazila ga je zatim nogom.»ah, shvatila sam«,,brzo je rekla,»sve sam shvatila: ti se ne miriš sa smrću moje lutke, jelda? Ti znaš da te ona čeka, i znaš da te sad, nas dve, rsahranj ene, čekamo da nas spaseš, makar i da nisi anđeo? Pa, dobro, dobro«, tešila,me; čak kao da je htela da me ohr.abi1i:»nemoj više da si žalostan zato što nisi anđeo. Ako nisi s bogom, ako ti se on pije 148 pokazao, idi i potraži ga. Idi!«viknula je odjednom.»zašto stoj.i!š kao kip? MisHš da su mi potrebni kipovi i da mogu nešto s njima? Meni je ;potreban čovek koji traži boga, ako već anđeo nije došao! (Možda moj bog nije od onih koji šalju anđele? On voli malo da ga ' moljakaju, uobražen je što je bog. Pa neka, nek mu bude.) Idi, i traži boga. Da li zaista moraš da prođeš kroz onaj hodnik? N e budi smešan«, stresla se.»to sam samo sanjala. Možda to nije hodnik. Možda je soba. A možda«, pošla je k meni,»možeš da telefoniraš. Ne znam. Nisam misiha o tome.»zašto ćutiš? Nisam valjda dužna o svemu da mislim, a ti samo da čekaš na gotovo?ako ne odeš«, šaptala je,»poludeću. Idi odmah. Neću i ove noći da ga čujem kako mi dolazi. On čeka iza vrata. Zar ne znaš?«ruke su jo'j klonule.»a, tako?«prošaptala je. Očajna i besna.»sad se gadiš, je li? Sad sam ti odvratna, i nećeš čak ni ruku da mi daš?«ličila je na zver koja se sprema da Kidiše. Grizla je usne. Ipak, pokušavala je da se obuzda.»u redu«, promrsila je. Primor,ana da se povuče. Gledala me je pravo u oči.»znam sve. Covek mrzi onu s kojom je spavao. Misliš da sam toliko za,g.lupela s lutkom da ne znam ništa? -Uradio si«(oči su joj se mutile),»da iz mene teče krv. I sad sam ti gadna. Hteo bi da pobegneš?«-»ja sam bila sama, sama«, ščepala se za glavu;»sama u mraku; sama na krevetu. Prezreni, zaboravljeni pas. Svi ;ste me zaboravili. Cak i ti. Nadala sam se da n i:si kao oni. Cekala sam. Verovala sam: doći ćeš bar na sahranu. Videla sam te kako si lep u novom crnom odelu. (Jelda bi ti lepo stajalo crno odelo?) Nosio si veliki buket ruža. Plakao si. Tešio 149

75 si me, a svuda oko nas je bila zemlja koja je fino mirisala na trulež i lišće je bilo pod mojim nogama«.»otkad«, grcala je,»nisam bila u trulom lišću«.»ja«, rekla je,»ne volim lišće na drveću. Volim ga kad je trulo i raspada se. Lišće na drveću. Lišće. Lišće. Jesi ga video nekad? Jesi li ga mrzeo? (Jaoj, nemoj da kažeš da si ga voleo.) Ono samo visi na drveću, mogla sam da crknem ispod njega, hiljadu puta dosad, mogvo je da mi se desi nešto strašno, kao sad što mi se dešava, a ono visi, samo visi, ako je vetar, malo se ljulja, malo poigrava na vetru i šušti - to je sve. Šta je sad s njim? Smrkava se. Koliko je sati? Šta radi lišće?«ipak me je šče.pala za ruke.»idi«, molila je,»idi do prozora i pogledaj.šta napolju radi lišće. Idi«, gurala me je,»i kaži mi da li 'je j10š na drveću«. Onda me je povukla natrag. Zaustavila me.»ne, ne«, molila je.»nemoj. Bojim se da ces da mi kažeš da je opet na drveću, da nije opalo, da maločas nisam gazila na gmblju po trulom lišću. V1idi:š li šta se dešava?«pitala je.»1 lišće je protiv mene. Ne samo ljudi«. Pustila me j e, znala j e da neću da odem.»a groblje, a grobllje?«šapnula je.»zar sam maločas bila sama na groblju, ja, ucveljena rodbi~ na? Moja lutka, jadnica! Nije imala nikog osim mene. Pogreb je bio siromaški. Makar i što si došao u crnom odelu. Baš ti lepo stoji to odelo«, rekla j'e polazeći unatraške, uzmičući, da bi me bolje videla.»casna reč. Ako hoćeš mene da slušaš. kažem ti: nosi samo crno odelo«. Onda joj se lice skamenilo.»pa ti nisi u crnom odelu!«viknula je:»kako je to moguće?«150 Zurila je kao da ne veruje očima, ili kao da opet ne može da se pomiri.»ah, pa da«, udarila se šakom po čelu.»seti:la sam se: ti nisi ni bio na sahrani. Baš sam smešna, ma!jkemi. Cudo jedno. Uopšte nisi došao. Ja sam je sama sahranila. I grobar«, rekla je,»i ucveljena rodbina«. Prsnula je u grčevit, iski:dan smeh. Onda je odjednom prestala da se smeje.»dobro, dobro«, kazala je.»ali ipak, nemoj da ćutiš. Kaži da nećeš. Glasno. Ne«. stresla se u strahu;»nemoj ništa da kažeš. Neću da čujem lišće koje šušti. Neću da čujem tvoj glas. (Od srca sam ti zahvalna što ćutiš.) Ako nećeš«, rekla je s naporom, ali ipak je rekla,.»a ti samo ustani, izađi odavde. Napusti ovu prokletu sobu. I ja ću znati šta još treba da uradim«. Gledala je i:skosa, iskrenute glave, u krevet.»iz mene teče krv«, klimnula je glavom,»a1i tebi je to svejedno. Naravno. Ti misliš na njegovu krv, je li?«i Okrenula se. Lice joj je bilo mračno i ukočeno.»kao da je to nešto«, promrmljala je,»što su ga udarili satarom po glavi! Mis1iš da to meni ne može da se desi?«podigla je ruku.»misliš da niko ne može da me udari satarom u glavu?ne boj se«, zaustavila se.»neću da te dotaknem. Što se plašiš? Pogledaj me, hoću dobro da me vidiš. Šta sam ja, šta si video? Mrtav si«, rekla je s prezirom. Zgadila se.»nemaš oči da vidiš. Imam li glavu? Imam li telo? Ruke i noge, vrat?pogleda:j«, rekla je savijajući glavu, zureći u daske patosa.»ovde, ovde«, dotakla se šakom za teme, pa za vrat ispod kose,»tu mogu isto tako dobro da me udare kao njega. Ne treba mnogo. P~ni me«,.pl'ošaptala je ne dižući glavu.»ako se ne bojiš, 151

76 evo, pipni me tu. Kosti su mi tako slabe. Na časnu reč. Lomljive. Mogao bi samo malo da me udari, i ja bih umrla odmah. Nećeš da pipneš?«digla je lice:»dobro. Znam: bojiš se. Strah, Te što sam od kostiju i mesa (kao tvoj prokleti mesar.) Strah te što nisam duh, što sam čovek, telo, smrtno - ako puca u mene ubiće me odmah, na licu mesta«.»sta misliš?«gledala je u krevet.»ja ležim ovde i ne sanj am ništa, ne očekuj em, a kad otvorim oči i pogledam, a on je već više mene. Kao iznad Rajnhartovog tela u onoj noći. Ne bih stigla ni da viknem. (Kao ni Rajnhart što nije viknuo.) Opalio bi.odmah, i ja bih ostala krvava na ovom krevetu, krvava, krvava, i ne bi čak imao ko ni da mi zatvori oči, a kamoli da mi upali sveću, a ti, a ti«, šaptala je besna, s mržnjom,»a ti bi opet sanjao konja bez glave, i mesara, kao da iz mene ne teče krv, i kao da je moja krv drukčija od njihove«.»zar moja krv nije krv?«skoro je uzviknula.»oh bože«, okretala se oko sebe, rzmeđu oborenih stolica i kreveta koji je uporno bio tu, ispod nje u mraku, i koji je čekao (još samo on, posle svega),»ja kao da govorim zidu a ne tebi«. Spustila se na krevet.»ja znam tajnu«, kršila je ruke.»on se izgovorio. Ubiće me ~bog toga što znam sve o njemu i što se boji da ga ne izdam, zar nisi shvatio? Zar ne razumeš da će da me ubije?«legla je zatim. Okrenula se prema zidu.»bolje je da umrem pre toga. Neću da mu dozvolim da me ubij e kao psa. Da me zadavi kao mačku. (Proklete mačke.) Uostalom«, rekla je,»makar i da neće da me ubije: zašto da se plašim smrti ako više ne mogu da se igram? Oni se više ne igraju. Za mene, oni su mrtvaci. N eću da budem mrtvac 152 kao oni. Odlazi«, šapnula je umorno. Bezvoljno.»Gubli se odavde. Zali mesara. Zali njih. Zali svog mrtvog k011ija«.»oh bože«, naglo se okrenula, oslonjena o ruke, ležeći sad potrbuške,»što bih volela da me zakolju i da mi oderu kožu, pa da onda vidiš da i j a mogu da umrem. Volela bih«, držala je glavu s naporom, spremna da svakog časa padne licem na krevet,»da dobiješ moje meso i da ga ždereš. Volela bih da vioom kako me jedeš«.»ali noćas«, još je rekla,»noćas neću da mislim da li AvgU'st jede mrtve mačke«. 153

77 II 154 Kad sam ponovo ušao u njenu sdbu zatekao sam. je kako gleda kroz prozor. Čula je moje korake.»sad će da ga odnesu, brzo, brzo«, zovnula me je, i njen glas joe ponovo bio njen.» Dođi da vidiš. Ovo moraš da vidiš. Jesi li čuo? «Okrenula se. Nisam joj v1deo lice, ali to je zaista bila ona. Stezala je zavese još uvek. Ruke su joj Učile na male zgrčene kandže. Kolena su joj bila savrjena, kao da se spremala da skoči (opet zver što se bmni), a telo joj je bilo polegnuto po proz'oru i zidu ispod prozora. Samo je lice okrenula prema meni.»stnpali 'su ga u kola«, rekla je prigušen'o,»i sada će da ga odnesu i zakopaju, ali on ne veruje da će moći da ga zakopaju, znaš, on misli: da će ipak da se izvuče nekako iz ovog sanduka i iz rupe, i da će posle da uradi ono,što je on rekao da će da uradi«. Počela je tiho da se smeje. Kikotala se i nije puštala zavesu.»ali on je lud, crknućuod smeha«, ljuljala se obešena o zavesu;»opet mi je pokazao koliko je blesav, majkemi. Ko je video da oni mogu da VaJS- krsnu? Lud si. Ne verujem u vampire kao ti. (I kao on.) Znaš li ko samo može da va'skrsne?«bila je ushićena i uplašena.»ona«, šapnula je 'Od prozora.»sad znam«.. t1dahnula je du1boko.»ako sam do juče sumnjala, više ne sumnjam ja znam«. Ostavila je prozor. Okrenula mi se čitavim telom, i onda je (dok je zavesa šuštala iza nje) kliznula po daskama poda. Uhvatila me je. Ali njene ruke još nisu bile' hladne nego tople i vlažne kao ruke bolesnika koj i je napustio krevet i luta, nep omiren sa smrću, između zidova mračne sobe.»da li me se bojiš«, rekla je,»zato što sve znam?«nije mi dozvolila da nešto kažem:»znaš«, objasnila je,»ljudi se boje onih koji znaju. Mrze ih. Otkrila sam noćas: mene mrze zato što zna~ u da Sve znam. Kad ih sretnem u h'odruiku, ili kupatilu, gledaju me sa strahom, ne smeju da me pogledaju u oči, izbegavaju me. Prave se kao da imaju neka posla. Uvek su zaposleni. Je'Si li,primetio da su ljudi uvek zaposleni? Kakva li to samo posla imaju? Baš bih htela da m~m. Staln'O su zaposleni, i :Uvek nešto traže, li :tumaraju po kući. Ali ja znam taj njihov posao: iz'begavaju me. Beže Dd mene jer sve znam«.»prvo sam se radovala«, kazala je brzo.»uži':' vala sam 'li tome da ih gledam kako beže od mene, kako sakrivaju pogled, kako odmah nešto uzmu da rade čim se pojavim. Tražila sam ih, oi to je bio lov, kakav samo lov! Lepši je lov na uplašene ljude ' nego na lavove i na tigrove. (Nikad ne bih pristala da lovim tigrove umesto uplašeruih ljudi. Tigrovi su 155

78 strašni, ali divni. A pogotovo onaj moj lav. Ali ja nisam ni stigla do lava, onog dana, nego samo do šakala.) Upadnem odjednom u kuj nu, a ona brzo sagne glavu, bulji u one svoje karte, P'Očne nešto da mrmlja, a brada joj se trese. Vidim kako je izbezumljena i kak'o jedva čeka da izađem iz kujne, da joj lakne. Ali ja samo stojim, i ništa ne govorim. Gledam je. Ona ne srne ni glavu da digne, ni da me pogleda. Kad više ne može da izdrži tako za stolom, s onim kartama koje više i ne vidi (otkad je sve ovo, ona stalno otvara pasijans), odjednom skoči d istrči iz kujne kao da se setila da ima nekog posla u sobi. A ja pođem za njom. Polako. Ne žurim se nikad. (Lovci nikada ne žure, to je prva vrlina po kojoj možeš da poznaš pravog lovca.) Uđem u sobu gde je ona. Polako, aliglasn'o, da me čuje. Zaustavim se. Stanem, i gledam je, a ona je klekla ispred ormara, i nešto pretura. Pravi se kao da nešto traži, ali ja znam da ne traži ništa, da je osetila da sam ponovo tu, iza njenih leđa, i da je samo gledam. Pobegne i odatle, 'Otrči u kupatilo, zaključa se. Pusti vodu u kadu. Povuče vodu u klozetu; A ja stojim pred vratima i čekam kad će da izađe«.»sta misliš?«pitala me je.»kako se onda oseća? Kako je njima sa mnom? Ne mogu da me podnesu«, kazala je.»bili bi srećni kad bi se meni nešto desilo i kad bih crkla. Sad mi se čini da više žele moju smrt nego njegovu«.»sjajno«, uzviknula je.»shvataš li koliko je to sjajno? Da li si nekad imao tu sreću da oni koji žive :s tobom žele tvoju smrt zato što se boje. od tebe, zato što znaju da. sve znaiš?0,. biti onaj koji sve zna«, zabacila je glavu, kao da hoće da se preda svom ushićenju; pa se odmah trgla:»ali deca«(bila je za trenutak zbunjena, Ipokolebana),»pa deca ništa ne znaju! Deca ne 156 znaju čak ni da su deca: kako da sve ovo znam i da budem dete? Znanje je protiv dece, njihovo znanje«, pokazala je rukom na svet s druge strane zida;»progoni me znanje. Hoću li sutra da zaboravim? Naravno«, to je 'Opet bila nada,»u Africi, II pesku. Afrika, ti misliš: to je kontinent. Baš si lud. Afrika, mali moj, to je zaborav. Zaborav, kao veliko sećanje dece na decu. Eto. Ali, pre Afrike, pre zabo- _:ava, baš je lepo biti onaj koji sve njihovo zna, koji Ih progoni po kući, kao avet. Kao vampir. Jesi li želeo nekad da postaneš vampir? Ilri«, rekla je s prezirom,»nikad nisi hteo da budeš ni bog ni vampir, nego samo običan čovek, jedan kao svi drugi?vampir, bože«, kikotala se, ali iprigušeno,»ne moram ni da se ogrnem čaršavom. Znam: i ovakva, bez čaršava, ja sam za njih vampir. Samo jednom prvi put«, kazala je,»ogrnula sam sečaršavom. Bil~ je noć, i ja sam se ogrnula odozgo preko glave, samo mi je lice malo virilo, i onda sam počela da se šetam po kući. Oni su ležali svaki u svom krevetu, a j a sam znala da lude od užasa, ali da ne smeju ništa da urade, a kamoli da me zaustave. Setala sam se od kreveta do kreveta, gledala sam u njih, i tada sam bila srećna. Bog neka se raduje: dovodila sam ~h do bezumlja. Sto više mrze jedno dete«, objasnila Je,»to je dete još više dete. Njihova mržnja pomaže decl (Mržnja služi čistima.) Kako da budeš dete ako ti svi na tome zavide, i ako te ne mrze zbog toga?«htela je još nešto da kaže. Ali u tom času čuo sam kako su točkovi zakloparali na ulici ispod nas. Njihovo kloparanje pomešalo se sa topotom konjskih kopita. Za trenutak zaboravljena, pijačna vreva opet je navalila na prozor. 157

79 Bio je to požar koji više ne prašta. Ljudi su Vlikali na pijaci. Ona me je držala kao da ništa nije čula i kao da nikad više neće da me pusti.»a1i ti si još živa!«viknuo sam. Odmah sam se pokajao što sam to rekao. Bilo je kasno:»budalo«, rekla je.»samo živi znaju. Mrtvi su mrtvi. Oni ne umeju ništa drugo nego da budu mrtvi«.»kola«, pokušao sam da joj objasnim.»video sam kola pred tvojom kućom. MilSlio sam da su došli da te odnesu. N a stepenicama sam ih sreo kako ndse kovčeg«.»a kovčeg?«šapnula je;»je li bio težak?«nije me puštala.»mi's1im«, rekla je,»jesu li ga s mukom nosili? Kakva su im bila lica?oh«, uzviknula je,»ako me nose, onda bar neka se muče. Volela bih da budem strašno teška i da se oni napate sa mnom. Još jednom, ali pošten'o«.»samo«, dodala je z člibrinuto,»ne znam hoću li da budem teška. N eki su teški posle smrti, a drugi nisu. Koji su teški, znaš li? Sta čovek mora da uradi da bi bio težak kao mrtvac?možda moram«, rekla je,»da se napijem vode. Kad osetim da ću umreti, a ja da se napijem. Litar, dva, tri. Ali ne, ne«, odmahnula je glavom. Bila je očajna.»mogu da popijem samo litar, na'jviše, a to je malo. Je 1i«, potražila je mdje oči.»reci: koliko vode možeš da,popiješ odjedanput?moj brat«, promrmljala je tiho,»dok je bio živ, mdgao je da popije mnogo. Jednom smo se kladili. Imala sam loptu ali nisam htela da mu dam da se igra. On me je molio, a ja nisam popuštala. 158 (Odavno me ne moli da mu dam svoju loptu.) Odjedno~ sam se setila.»sluša'j«, rekla sam onda bratu, ~haj~e da se takmi 'čuno. Ko više pdpije vode, lopta Je njegova«. On je mislio da se šalim. Ali je već zverao u loptu, a lopta je ležala u travi i svetlucaia je na suncu. Bila je fina, velika, lakovana. Uzeli smo dve čaše i z~ključali smo se u kupatilu. Vidim ga i sad: s~deo Je na klozetskoj šolji. Ja sam pustila vodu, l onda smo počeli da pijemo. Jednu čašu on jednu ja. Brojali smo. Osetila sam odjednom da viš~ ne mogu. Njegovo lice se izobličilo. Bio je samrtnički b~ed, ali je tražio još jednu ča-šu. Mrzela sam ga. NIsam mogla da napunim čašu, nego je Dn morao sam da ustane s klozetske šolje i da je napuni. Jedva je išao. Dok je prinosio tu poslednju čašu ustima ~is1ila ~am da ~.e da padne i da umre. Ali Dn j~ Ipak poceo da plje.»ne prosipaj, ti prosipaš!«viknul~ sam mu, ali.on ~ije prosipao ka'o što sam ja radila pre toga (prlznaj em), nego je ispio skoro pola čaše. Dahtao je. Nije mogao da diše. Drža'O se za lavabo (tad sam ga prvi put videla kako se drži za _!ava~o),. i najzad mi se okrenuo, a znoj m~ je ~no mz lice.»je li dosta?«upitao me je.»dosta J:«, kazala sam. Ali očajna. Bila sam gotova. IzgubIla, sam. Mrzela sam ga. Osećala sam želju da povracam.»loptu«, šapnuo je 'On.»Daj mi loptu«. Tad sam mu ja rekla:»niisam luda«, kazala sam mu,»da ti dam loptu«.»0 bože!«stresla se.»zašto mu onda nisam dal~ loptu? Mis1i1a sam: udariće me. Ali on je samo ~t~jao preda mnom i gledao me. Onda je spustio casu,polako, kao da se plašio da je ne razbije, i ja sam ~e~ htel~ da mu kažem:»salim se, uzmi loptu ~k~ ti J.e toliko sta,}o«, ali nisam mogla, odjednom Jezik ml se vezao, sve sam mogla da kažem, samo ne to što sam htela (otkud to da čovek ne može da 159

80 kaže ono što hoće?), i htela sam da me udari, ali on je otvorio vrata. Nije odmah izaša~. ~re nego što će da ine napusti, okrenuo se.»pa tl Sl me?revarila«, rekao je izgubljeno. I tiho. Dobro sam ga čula. Tek onda je izašao«.»bogami, bogami«, zaklinjala se.»ja te ne l~žem. Dok je bio živ«, čuo sam je (rekla je:»dok Je bio živ«),»on je mogao da popiije mnogo v~d;. I mocrao je mnogo da pojede. Deset baklava. (Vl cete da jedete baklave posle rata, je li?) Ali št~ des~t? _ Dvadeset baklava je mogao. I petnaest sampita. A ti? Možeš li da pojedeš petnaest šampita?on«, rekao sam brzo.»on je bio u sanduku. Zašto mi nisi odmah rekla?«trgla se. Pogledala me je zbunjeno, kao da ne razume to što sam rekao...»ja te pitam«, kazala je promuklo,»mozeš h da pojedeš petnaest šampita?«.»ali zašto kriješ?«zavikao sam.»on se UblO. On više nije mogao da izdrži. Noćas. je PUc~? u sebe, ne u drugog, je li tako? Ili se obeslo? SkOClO kroz ~r~zor? Jesi li tad spavala ili si bila budna? Da h.je dolazio da ti govori o lutki i o biciklu pre nego sto je to uradio?«.»eto«osmehnula se. Pustila je moje ruke. (Kola su već otišla.)»znala sam da ne možeš da pojedeš petnaest šampita«.. Prešla je rukom preko lica..»a1i baš sam i ja smešan«, pogledala Je u mra~.»sta se mene tiče sve to? Ako ne možeš, to je tvoja stvar. Zar ja treba stalno da se brinem za vas?a :ipak«, sagla je glavu, počela da.~a'l'a vrho~ noge po podu,»ja brinem. Mislim. On '::lse ne m~~e da pojede petnaest šampita. On ne moze da popije onoliko vode. I neće opet da mi traži loptu. Lop~a je potpuno nova u travi. Trava je visoka. Lopta Je 160 sakrivena u trarvi. Ako bi je pažljivo tražio, mogao bi da. je nađe. Ja bih mu pomogla. Ponovo bilsmo nas dvoj'e tražili moju loptu, i ja bih mu saci dala da se igra (neka se i!gra i bez mene), legla bih u travu, a trava bi mirisala na leto, i gledala bih ga kako se igra s loptom. Umeo je da baci loptu visoko, više od mene. Umeo je loptu da udara glavom. Umeo je da je šutne nogom. Daleko; Odjednom, on ne urne da udara loptu glavom (a lopta je p travi i čeka ga), i ne urne da je šutne kao pre. Ja ležim u travi (moj krevet je pun trave), i sve m1riše na leto, ali on ne trči s loptom nego kašlje u šaku, šunja se po mraku kao avet, boji se, on je mrtvac koji otvara vrata moje s(jbe, sedne mi na kreivet, a ruke su mu hladne i oči mračne (dve pećine), i u džepu mu je otkočen revolver«.»reci mi«, zatražila je slomljena,»kako se to dogodi da ljudi zaborave loptu koja ih čeka u travi?ti ga žahš«, rekao sam.»patiš. Zar ne z.fj.aš da odavno nije tvoj brat? Kad se pojavi u mraku, ona više nije moja sestra. Onda ujedam sopstvenu ruku. Grebem po zidu. Mučim se. Lebdi nad krevetom, a trbuh njen ponovo je.onako natečen, i glava joj je uvučena među ramena. Čujem je kako jedva diše. Napolju je noć. Elektrika je oda,vno ugašena. Ska'čem, palim svetlost, okrećem se da je vidim, ali to je samo moj gvozdeni krevet, pukotina na zidu, vrata moje sobe. Na ormaru porculanska Leda s labudom. Već dvadeset godina leži na tom ormaru, od onog dana kad je otac doneo kući ispod kaputa. Zagrcnut i zabezeknut. Sve ćuti.»igraš se«, kažem joj. Ali više ne mogu da ćutim.»ja te mrzim«, viknem joj.»ne dolazi više. Mrzim te, mrzim«. Alri. samo ja čujem svoj glas. Ne.ona

81 Znam da me ne čuje. Sta onda ima s tim? Kad umrem«, rekao sam,»neću nikome da dolazim«.» Bićeš pristojan mrtvac«, rekla je podrugljivo.»jedan vrlo obazriv i vaspitan mrtvac, je li tako?moja ma:jka«, kazao sam.»ni ona više nije kao što je bila«.»nema kosu, zar ne? Rekao si da je ćelava i ružna, i da joj je koža prljava?1 td. hoćeš«, podigla je ruku, zadigla je malo rukav,»da moja koža bude jednog dana prljava i stara? Hoć eš da nemam zube u glavi nego samo prazna usta u koja ćeš da gurneš upaljenu šibicu? Hoćeš da ostanem s tobom, da ostarim, da mi, zubi ispadnu iz glave, da mi glava postane ćelava?«zadigla je rukav skoro do ramena.»ja sam pelcovana«, rekla je gledajući svoju mišicu.»a ti? Jesu li i tebe pelcova1i? Ne mogu da gledam ožilj ak. Ali, ponekad ga osećam i kad ga ne gledam. Odjednom osetim taj ožiljak na svojoj koži i onda mi je strašno.»zašto ste me pelcovali?«pitala sam majku.»da ne dobiješ boginje«, rekla je ona.»a zašto da ne dobijem boginje?«pitala sam.»zato da ne umreš«. Oh, bože.»a zašto«, viknula je Eva,»zašto da ne umrem? Zato da bi mi svi zubi ispali iz glave?ne«, zavrtela je glavom. Spustila je ruku.» Hoću da umrem sa zubima u glavi«.»još nisam išla zubnom lekaru. Koža mi je glatka i fina. Umreću sa zdravim zubima i sa glat-, kom kožom«. Zadrhtala je.»je l' ti misliš da mogu da umrem?«otrčala je nekud u sobu. Hteo sam da je zadržim. Pružio sam ruku. 162»Da me nisi takao!«viknula je.»tvoja ruka će da bude mrtva, i ti ćeš ceo da budeš mrtav. Neću da me diraš tom rukom. Ja se bojim. Gadim se. N eću više da budem s vama. N eću da umrem«. Disala je napreg;nuto. Treba~o joj je dugo dok se smirila.»svi«, rekla je,»imate boginje«. Onda se nasmejala.»sa1im se«, kazala je.»ja se ne bojim smrti. Bojim se samo da budem kao ta ćelava žena. Slušaj «, zovnula me je iz mraka,»šta je radila kad si došao kući? Je l' joj on opet gledao u zube?ne«, rekao sam.»ona je stajala«.»8tajala?«nije razumela,»pa šta ako je stajala?stajala je u smradu«.»pa da«, promrmljala je,»znala sam da će već početi da se ra:spada«. Učinilo joj se da sam!pošao k njoj.»ne dolazi«, uzmakla je.»ti si bio u tom smradu, Osećam ga. Neću da mi priđeš «,»Eto«, rekla je,»sad i moja soba smrdi. Doneo si zadah mrtvaca. Otvori prozor!«kazala je s gađenj em.»brzo otvori prozor«.»ali ne«, trgla se.»ne smeš to da uradiš. Hoću da budem u mraku, pa makar se ugušila«.»zašto ćutiš? «viknula je.»zar sam ja kriva šta j e ona umrla i sad smrdi?corba od ribe«, kazao sam;» čorba od mrtve ribe«. Nasmejala se:»braniš majku. Više ti je stalo do nje nego do mene. Više voliš njena bezuba usta od mojih lepih zuba. (Zar nemam lepe zube?) Više voliš njenu ćelavu glavu, njenu mrtvu kožu, prljavu kožu. Misliš da sam luda? (Ako sam dete, nisam luda. Samo su 163

82 mrtvi ludi. A deca su pametna.) Misliš da verujem da nije smrdela ona nego ta čorba? Ja zn~m ~ak? oni zaudaraju. Znam njihov otužni, gadm, kiseli, gorki i slatki zadah koji se ~aširio po ~vo'j ~ući, po svakoj kući u gradu, po uhcama, koji kulja kroz zidove, na vrata, na prozore. Oni zaudaraju na strah, na očajanje, na slepilo, na mržnju. O?i hoće da ostanu živi, ne tiče ih se ništa drugo, Ja to znam, ja osećam nj'ihov miris, taj mi~~ prlj~ve. k~že. št~ diše, ja čujem tu kožu kako dise, nocu Je ~uj.em. nadima se, diše, ogromna pluća u mraku, noe Je,u tim plućima, zvezdana moja strašna?~, se~k:, dr~e: će moj krevet i ja u krevetu. SlusaJ, slusaj. CUJes li 'ih kalm dl1šu? Slušaj pažljivo, <i čućeš ih: djisooje, čuje se samo njihovo disanje. Nv~kad ;ni'slim d~ ću da izludim zbog toga. Stiskam USlo Necu da slusam. Ali čujem. Zašto ih braniš onda? Zašto braniš nju? Ona je disala. Priznaj. Ona je zaudarala«. Pribijala se uz mene.»priznaj da je to bila ona«..»ne«rekao sam.»bio je to zadah trule r libe koja se ;asipada, zadah blata pored Duna.va, ~~ris blata i m esa u raspadanju, i oni su, oboje, bih u tom mirisu, ona je stajala a on je sedeo za stolom, na svom stavom večitom mestu: odmah sam znao da je bila tamo gde je rekla da?ikad.a neć: dav.ode (»pre ću da umrem«, rekla je), I da Je gazi~a Z1tkO lepljivo blato zajedno s drugim ženama koje tamo traže mrtvlu, već naduvenu ribu što je VlOda ostavila na obali. Jesam li verovao da ću ih zateći drukčije, kako se više ne bore - nego su P?mireni? Jes.am li smeo da verujem da bi ikad mogli da se pomire, i da li je to bio samo on, njegova glad, njegovo očajanje? Ili je to bila i ona, koja je opet ćutala? Nisam doneo meso. Ovog puta, nisu ga dobili. Ali nisu umrli. Oni su večiti. Neuništivi. Sposobni 164 na sve. Zar ti nisam rekao da ne smem da se vratim? Bila je prvo ta strašna obala na koju je otišla. Ali zar ima te obale na koju oni ne bi otišli, i s koje se ne bi vratili? Sta može da ih zadrži? Sta može da ih spreči da žive? Po svaku cenu, samo da žive? Hteo sam sve što hoćeš. (Samo da se ne vratim.) Da napolju nije noć nego sunce. Da se više ne bojiš. Da si izašla već, i da guraš svoja stara kolica s lutkom«.»0, ne govori!«zavikala je Eva;»ne govoni o mojim kolicima; nema ih; ne govori o mojoj jadnoj lutki«.»a1i video sam te: išla si polako, i kolka su ponovo škripala kao nekad, a tvoja lutka izgledala je kao da spava«.» Ućuti «, viknula je.»ućuti «.»Ali tad se ulica strmoglavila. Uplašio sam se. Odjednom sam otkrio kuda si pošla. Hteo sam da potrčim za t6bom i da ti kažem da ne ideš tamo. Bilo je kasno. Nisam mogao da te stignem«.»nikad nisi mogao da me stigneš«.»ušla si«, kazao sam,»u onu svetlost«.»otkuda znaš tu svetlost?ušla si u mrtvu svetlost«.»lažeš«, rekla je.»to nije mrtva svetlost«.» 1zmeđu dana i noći. Mrtva ukočena svetlost na obali u blatu. Gurala si kolica kroz blato, i jedva si koračala «.»Guraj ti kolica kroz blato«, rekla je besno.,>ako možeš. Ko je video da sam ikad gurala kolica kroz blato? Ja mrzim blato. Ori() je pr1javo«.»a onda si odjednom nestala. U blatu se nisu' videli nikakvi tragovi. Kolica su ostala sama. N apuštena i nakrivljena malo na jednu stranu«.»1 tamo su?«upitala je (najpre u neverici, a zatim u strahu).»još su u tom blatu? Zašto ih nisi 165

83 dogurao ovamo, zar ne znaš da patim bez mojih kolica?lutka je bila u njima, sama, ali se nije bojala zato što je sama«.»lutka?«rekla je.»u kolicima?ležala je, a oči su joj bile ~Zibu'ljene i 'Usta 'zatvorena. Bila jepakosna«.»lažeš, lažeš«, promucaia je.»moja lutka ndkad nije bila pakosna. Kaiko smeš da kažeš da je pakosna? Zar hoćeš«, uzviknula je,»da te opet oteram?ona te je mučila. Ona je kriva za sve«. P.ogledala me je razočarano. Možda i s gađenjem.»znala sam«, šapnula je zatim,»da će jednom da bude kriva za sve. To umeš. To je vaš zanat: da svalite sve na glavu jedne lutke koja ne može da se brani. Koja ne može ništa da vam odgovori«.»ali ja ću da je branim!«zavikala je.»lutko! Pusti ga samo. Ne boj se: ja te branim. Njima su uvek nedužni krivi. Znam ja njih. Znam ja kako treba s vama«.»oh«, rekao sam.»da znaš samo! Hteo sam da je izvučem iz kolica. I da je rastrgnem. Da joj otkinem gla'vu«. Poletela je na mene.»glavu?«ščepala me za ruku;»znaš li šta si rekao? Pokušaj samo«, šaptala je.»pokušaj samo«.»ali ti nisi bila tamo«, rekao sam.»jesam«, kazala je.»uvek sam tamo gde je moja lutka«.»tražio sam te i nisam mogao da te nađem. Zvao sam te«.»ne. Samo sam ja tebe zvala«, pustila mi je ruke.»a ti si spavao kao što ljudi uvek spavaju 166 pošto urade ono sa ženom. A voda u kadi,bila je crvena, i ti nilsi bio u crnom odelu (pa čak ni sa florom oko ruke), i nisi došao iako sam te čekala: ja, ucveljena, jia, večno neutešna, opljačkana rodbina«.»ali tad sam video kako na sredini vode nešto plovi«.»neka plovi«, rekla je.»neka plovi sve što plovi«.»a negde je gorela neka vatra: pamti su đubre«.»oh, neka gori sve što gori!2ene su :išle po blartu. Cuo sam kako se klizaju. Neke od njih su padale. Druge su nastavljale. Sve su gledale među nqge, rile su blatnjavim štapovima po blatu, ispod kamenja, u džbunju, i ništa nisu primećivale još uvek, a psi su 'se (gluve ispružene senke) vukli za njima«. Ućutao sam, odjednom. Ipak nisam smeo da kažem sve. Ali ona je čekala:»a moja lutka?«upitala je kao da se već nekud strmoglavljuje.»zar si je ostavio samu u kolicima?nisam hteo da verujem«, kazao sam. (Protiv sebe samog.)»ali struja vode odjednom je zahvatila. leš koji. se uopšte nije branio, i ponela ga je vehkom brzmom prema obali. Video sam: ruke i ~avijen.a kolena plivali su odozgo po vodi, a za njima Je ostajao trag. A kosa! Kakva ti je onda bila kosa!«uhvatila se za glavu.»moja kosa«, 2lbuIl'jeno je promucala.»misliš moja kosa?«.»bojirn se«, rekao sam.»ne znaš kako se bojim«. Stresla \Se.»Izigravaš vampira«, rekla je.»ali neuspelo«.»snažan talas«, viknuo sam (i bio sam opet tamo),»izbacio je tvoje telo na obalu, a ti si bila 167

84 samo j edno telo, pola na obali, a otpala,. s glavom nadale, u vodi. Ti kao bez glave. Nisam stigao. Zene su potrčale odjednom. Video sam kako trče prema tebi. Opet su gazile po blatu, napredovale su sporo, ah su dolazile, a u rukama su imale velike štapove«.»spasi me«, promucaia je.»biće kasno kad se probudiš«.»ležala si tamo i sve ti je bilo svejedno«.»nije istina«, zavikala je.»zašto me plašiš?.ta sam ovde. Ja nisam bila tamo. Probudi se«.»jesi«, rekao sam.»jesi. Jesi. One su se otimale oko tebe, a ti nisi ništa radila, nisi se branila, nisi plakala. Gazile su IPa vodi i tukle su se, a ja vi!še nisam smeo da gledam, a kad sam okrenuo glavu, zatekao sam je kako je još tu, i kako stoji u istom onom zadahu, ali sada kao krivac. Nije smela da me pogleda. Lomila je prste. Cuo sam opet kako nešto mrmlja i muca, a on je kusao kašikom onu čorbu, bio je opet tu na svom starom poslu«.»neć u više tamo da se vratim. Ona je odjednom donela moj tanjir sa stola, a iz tanjira se širio zadah raspadanj a, ali sad to više nisu bile samo one mrtve ribe. P obegao sam u soibu. Ali pre nego što sam pobegao video sam: on je skočio da me zadrži. Otvorio je ormar (srušio je stolicu), izvukao je odande veliku konzervu. Jurio je za mnom sa tom kol).zervom, a onda je naleteo na vrata kujne. Gledao sam ga kako zuri u mene kroz prljavo staklo kuhinjskih vrata, pokazivao je konzervu. Nešto mi je govorio. Nisam ga čuo. Lice mu je bilo iz'bečeno a oči upale. Otvarao je usta, i stalno je nešto govorio. Onda je nestao. Ne' znam zaštosam se 'vratio~ Jesam li mislio da za njih još ima nade? Zelim li da se spasu? Prikrao sam se do vrata. N~sam odmah pogledao. U kujni je bila tišina. Video sam ih već kako leže nasred, kuj ne, jedno pored drugog, najzad pomireni 168 sa smrću, kao da su čisti, kao da su spaseni. Ali odmah zatim on je opet sedeo na starom mestu, a ona pred njim. Sad su njemu bila otvorena usta, a ne njoj«.»gadno«, rekla je Eva.»Sad je ona njemu gledala zube?ne«, odgovorio sam.»davala mu je onu čofbu iz mog tanjira«. Odveo sam je do kreveta. Nije odmah legla. Oslonila se laktovima o kolena, držala se za glavu. Gledala je slepo među noge:»1 tako su me pajeli?«nasmejala se. Bila je uplašena.»a ti«, kazala je,»pustio si da me pojedu. Dok su oni jeli tu čorbu, šta si radio?nisam mogao da gledam«, kazao sam.»1 neću više to da gledam. Kako ne shvataš?«pogledala je u prozor.»shvatam«, šapnula je.»sve. Tako je uvek: čoveku je prvo teško da gleda. Možda mu se i povraća. Ali posle se navikne, i sve što je bilo kao da nikad nije ni bilo. Iskustvo, znaš li šta je iskustvo?«okrenula se.»da me jedeš«, rekla je, )}i da ti se ne povraća. Da me jedeš i da ne misliš o tome, da čak i ne znaš da me jedeš. Moje meso (razumeš?) da više nije moje meso. Ne moja ruka. Komad moga tela.' Moje ' koleno. Nego samo čisto meso, bez' porekla;' Kao što ćeš jesti konja«, objasnila ' j'e : bez mržnje;'»aliviše nećeš da ga čuješ kako vrišti ni da ga vidiš kako se srušio kad su ga udal1ilisatarom. Meso u tvom tanjiru neće biti meso konja koji je imao glavu, i rep, i noge, prosto biće : meso., možda 'ni to:, 169

85 biće samo nešto što trpaš sebi u usta. Misliš: uvek ćeš da čuješ konja (tvog blesavog konja) kako vrišti dok leži jedan njegov krvavi komad u tvom tan'jiru?budalo«, rekla je gorko.»nisi prvi kome se zgadilo i koji se zakle.o da više neće natrag da se vrati. Svi su se jednom kleli kao ti. (Misliš tvoj otac.rui.je?) SV1aki čovek prvo se bujni. AH na kraju savi'je šiju«.»cela stvar, ova stvar«, počela je da pokazuje oko sebe,»u tome je: da meso u tvom tanjiru bude po'beđeno. Bez ropca. Bez krika. Kad bi pokušao ovo da im kažeš, vikali bi da si lud, da si bolestan, a da su oni normalni, i zdravi, jer zdrav si ako radiš ono što rade svi, ako si pristao, ako se više ne buniš i ne bojiš, i ako ti se ne povraća, zdrav si ako ti je stomak dovoljno zdrav da bi ~nogao da svari to grozno meso«.»oni kažu: život. Ali«, spustila je ruke, uspravila se za trenutak,»ako je to život, ja ti kažem: ne trelba mi. I neću ga. Hoću da budem čista, da ne jedem drugog, i da drugi ne jede mene«.»mrze me zbog toga«, nije me više gledala (kao da joj se učinilo da će i u mom pogledu da.otkrije mržnju).»biti čovek, zar to nije mržnja na sve što još može da krikne? Meso ne srne da ima svoju glavu. I oči. Svoj strah. Ako bi komad mesa u tanjiru tvog oca (kad bi ti bio bog) odjednom ponovo imao konjsku glavu, t> preneraženim očima; ako bi učinio dame je on video, dok je jeo čorbu, kako sam tu, moje ruke, moja kolena, moja kosa - šta misliš, da li 'hi ti oprostio?nikad«, odgovorila je umesto mene.»mrtvaci ne praštaju onima koji im kažu da su bili živi. Mrtva deca mrze.one koji im kažu da su bili deca. Prljavi jedu čiste. Postati čovek, to je: umreti kao dete. 170 Oni se žure, svi oni jedva čekaju da deca umru u njima, da se već jednom smire. (Deca im donose strah i nemir.) Mogu li da se opravdaju zbog toga? Zločinci su. Ako nisu, šta su uradili da ostanu deca? Jesu li nešto pokušali?možda, možda«, usplahireno je rekla,»to je nemoguće. Ali onda ostaje smrt. Onda je hoću. Glasam za nju. Za sve te njihove patnje i očajanje ne dajem ni dve pare. Ovde vredi da ostaneš samo da bi se poigrao, na ovom svetu (mislim) ima puno stvati za igranje, i one nas čekaju, crkle su te stvari za nama, ali mi odjednom ne znamo da se igramo, i ne znamo ništa drugo nego da patimo, da stradamo, da budemo sami, da ne budemo sami; čisti, prljavi, nevini, krivi«.»0, bože! O bože!«zavikala je.»kakva mi je pa to igra: biti kriv, igrati se čistoće i zločina? Jesam li došla ovamo zato da bih se tako ilgrala?ne«, odmahnula je glavom.»ne, ne«, odlučno je ponavljala.» Neću tako da se igram. To nije ništa. Ta igra nimalo mi se ne sviđa. (Drveće ima pravo što nam se ruga.) Ili ću biti čista zauvek, ili ću da umrem. Umreću radije kao one noći što sam bila mrtva kad je on gurao moja stara kolica. Ali, ali pre toga«, šapnula je,»pokušaću još nešto. Još nešto«, reklo je,»što niko nije pokušao«.»daj mi ruku«, zamolila me je. Uzela je moju ruku.»čuješ li me?«upitala je kao da joj se činilo da sam daleko od nje i da možda treba da viče.»da«, rekao sam.»čujem te«. Nije odmah kw;ala. Kao da je htela da tišina sve proguta pre nego što izgovori ono što je namerava1a. Digla je glavu. Opkoljena mrakom: 171

86 » Poku š aću «, kaza1a je,»da ostanem dete«.»ali to stalno govoriš«, šapnuo sam.»samo to, ništa drugo. Cuo sam već «.»Ne«, zavrtela je glavom.»ne viči. Nisi čuo. Još ništa ne shvataš. Pokušaću, zar ne razumeš?«ostavila je moju ruku.»a ja?«upitao sam je.»sta ću ja da radim? Vratićeš se«, odgovorila je bez dvoumljenja. Potražila je opet pakla s dgaretama i šibice. Kresala je dugo u mraku dok nije pripalila cigaretu.»1 ove šibice«, promrsila je kroz zube,»kakve samo šibice prave. Treba deset da kresneš dok se jedna upali«.» N e ću da se vratim natrag«, gledao sam je kako puši odsutno.»ja ne smem. Bajam se«.» Hoćeš, hoćeš«, mirno je rekla.»svi su se vratih«.»ali noćas«, pokušao sam da je dozovem.»ja sam n o ćas sve video«.»dosta. Dosta. Sta hoćeš? Malo im je bilo što su nju jeli, nego hoće i mene da pojedu, je li tako? Ali kaži im «, okrenula se, uzdrhtala je, bes je ponovo obuzimao,»reci im da se ne bojim, i kaži im da ne pristaj em, da nisam konj što ga vode na klanicu i što pristaje da ga udare sekirom među oči. Ak o m oram da umrem - umreću sama. Bez njihove pomoć i. Posle neka zabiju viljušku i nož u mene, b ić e mi svejedno. Sad prestani. Neću da poludim, ne želim to više. (Znam, ti misliš da sam luda. Cutiš? Samo ti ćut i. Svi ćutite, jedino ja moram da govorim.) Noćas, 'šta ti znaš šta je bilo noćas? Ne znaš ništa: Nikad nisi ni znao. Izgubljen si. Ostavio si me i zato si izgubljen. Moj bog je video kad si me ostavio. On nikome ne prašta. Mislila sam ponovo 172 da li da poludim, i odlučila sam da ne poludim. A ti govoriš, govoriš, govoriš kao da ti je stalo da budem luda. Ja ćutim, a ti stalno govoriš. H oć eš da poludim. Svi hoćete da ja,poludim. A ja neću «, opet je počela da viče,» neću da poludim. Jesi li razumeo? Ja neću. Ja neću«.»a čini mi se«, skrhano je rekla,»da ću baš sad da poludim. Đavo ne spava: čoveku se uvek dogodi ono što više ne želi, od čega se boji. Uvek mu to dođe sa zakašnjenjem, kao da se neko igra s njim. Ko je to? Ljudi?«pitala je.»sta sam im tako, strašno uradila? Ništa. Pljunula sam ih s prozora, to je sve. To rade sva deca. Vrlo važno, ne moram valjda zato da poludim što sam ih ponekad pljunula s prozora. I šta ti hoćeš, jesam li tebe ikad pljunula? Hajde, ne pretvaraj se. Jesam li te pljunula lili ni sam? GnjaV'ao si me. MučilO. A ja te još nikad nisam pljunula, i sada još hoćeš da ja poludim, i da čučim na nekom drvetu, a oni da me skinu s drveta i da me vežu konopcima«.»nisam ti rekla«, šapnula je.»onoga (što je poludeo) ipak su skinuli s drveta. (Ne vredi biti lud.) Nije mogao da se brani. Došla su vatro~asna kola, i počeli su da pružaju pokretne lestvice prema njemu, a on je gledao sve što rade, i još se veselio tim lestvicama, pljeskao je rukama, mislila sam da će da padne s drveta i da se razbije. A onda je jedan čovek počeo da se penje uz lestvice. Išao je kao mačka, verao se četvoronoške, a lestvice su se ljuljale pod njim, i on je svejedno išao:" Tako je išao da sam ja znala da,neće da padne, i da mi više ne vredi da želim da pa'<ine i da se molim bogu da padne. U ostalom, ništa to ne bi vredelo! Kad bi on pao, došao bi drugi, pa treći, pa hiljaditi. Njih ima bezbroj. (Ne znaš ti koliko ih ima.) Najzad bi jednom od njih pošlo za rukom da se popne uz lestvice 173

87 kao taj čovek što se već popeo, i da uhvati njega na drvetu koji još ništa nije razumeo, svakako ne odmah, nego se smejao, i da posle sve ud~se kako su hteli; a hteli su da ga ščepaju. Ljudi ne trpe one koji nisu dole, s njima; koji su više njih, pa makar samo na drvetu. (A o nečemu drugom da i ne govorim.) Taj čovek mu se već približavao, i drvo je užasno škripalo i ljuljalo se, a ja sam se sada molila za njega, još :neuhvaćenog, uzalud ludog, {la padne pre nego što ga uhvate. 2elela sam da ga ne uhvate živog. Da se razbije dole na pločniku, da im podvali.,o, bože! Kako sam samo želela dato uradi, i da im podvali. Ali on nije pao, čak ni on! Možda je hteo. Možda nije. (Možda i ludaci žele da ostanu večiti. Ako si lud, P\i to još ne znači da si čist.) Raširio je ruke u jednom trenutku, kad je shvatio opaisnost. Stajao je na grani, nije se držao uopšte, ali tad ga je onaj ščepao. Počeo je da se bacaka. Urlao je i cvileo. Ali čovek na vrhu lestvica koje su se ljuljale vezao ga je već konopcem, vešto i brzo, i pokušao je, tako vezanog, da ga spusti niz lestvice, zajedno 'sa sobom, ali kako je on urlao i dalje i kako se patrgao, on se odjednom setio, i gurnuo ga je dole s lestvica. Zatvorila sam oči da ne vidim, čekala sam pad. Ali kad sam otvorila I?či, jer ništa nisam čula, i jer nisam mogla da pove,rujem da jedno telo može toliko dugo da pada s drveta na zemlju, videla sam ga u sramoti: visio je o konopcu, i spuštao se strašno polako, s glavom okrenutom nadole. Covek s lestvica polako je odmotavao konopac, a ležao je potrbuške po lestvicama. On je još malo urlao, vezan, ali sve tiše. Kad je najzad dospeo na zemlju, među njih koji su ga nestrpljivo čekali, ostao je u krugu živih ljudskih tela, nepomičan na asvaltu, i ja sam ga čula kako pl1l'če, ali nije plakao kao čovek nego je cvilio kao životinja«. 174»1 sad, šta hoćeš još? Hoćeš da me vežu konopcima kao njega i da ja ležim nasred ulice i da plačem kao što plaču ulovljene zveri? Odmah bi me vezali. Strpali bi me u ludnicu (ludnice i zatvori su za one koji ne pristaju da budu kao oni), i ja tamo da ležim, i godine da prolaze, i da vidim, da gledam stalno kako rastem, luda sam ali rastem, i moje telo me zarobljava, opkoljava me, ja se pretvaram u nju koju sam jednom videla, ne kako otvara pasijans, moja majka, nešto kao ja starija od sebe, ćelava, dosadna, glupa, mrtv.a, nego kroz ključaonicu na vratima kupatila: bila je meso što visi, s Olbešenom kožom, i s grudima što ih je steczala obema šakama, i gledala se u ogledalu i plakala je kao da će sad odmah da rascopa sopstvenu glavu o zid. Hoćeš da gledam kako rastem, kako se samo pretvaram u meso, kako nisam više ništa, kako je lutka za mene zauvek mrtva, kako mi ništa ne bi vredelo sve i kada bi mi (zveri zatvorenoj u kavez) bacili s!presnim mesom i moju staru lutku? Zašto govoriš? Dosta mi je. Neću da me zatvore u kavez. Neću da ostarim. Neću, čuješ li?ali oni su ušli u sobu. Cekao sam da svane (da dođem tebi), a oni su odjednom ušli«.»pa šta onda?«rekla je (uplašena, ipak);»zar je to nešto novo? Zar nikad pre nisu ušli?8ad je on išao napred, s rukama obešenim niz telo, i malo povijene glave, uplašen, mislim, ali odlučan, kao da je očekivao da mu se neko ispreči na putu, ne znam ko, ali neko s kim bi se borio. Bio je spreman da se bori. Nije ličio na nekog ko će da popusti ni ko sada može da se uplaši. Evo! Zar ti to već nisam rekao? Zar ti nisam govorio da ~e 175

88 da se desi nešto strašno, i da ne smem da se vratim natrag? Nisi verovala«.»lud si. Šta strašno?«zato što je išao tako, kao lud? Mi:sliš, ja nikad nisam videla njega, mog brata, kad tako dolazi? Onda je noć, i on je samo senka; ne senka, nego utvara, sablast č ije ruke vise u mraku, i klate se dok on dolazi, a ja ležim u krevetu sama i ludim. To su oni. Sablasti u mraku. Pa šta? Z.ar ne znamo već napamet te naše sablasti? Zar smo toliko glupi?da sam doneo meso«, rekao sam,»on ne bi tako ušao. On ne bi išao tako dugo, i sporo, nogu pred nogu. Hteo sam da se branim. Pomislio sam da mi nosi konzervu, sa ostatkom mesa, konzervu koju je otvorio (jer nisam doneo meso), i k~ju m~ je posle pokazivao iz kuj ne, kad samodlaz1o. Ah njegove ruke bile su prazne, a lice mu je već bilo onakvo kakvo sam znao da će da bude, još juče, kad je viknuo da mu je dosta mrtvih i da je surov, surov, da neće više da misli o nama, da neće da crkne zbog nas. Ona je išla za njim, učinilo mi se da hoće da vikne, ali,da ne može, a kad je on ve ć bio ispred ormara, bilo je sve kasno: niko više nije mogao da gazadrži«.»pružila je ruku da ga zadrži. Dockan: u sobu je pokuljao z'adah naftalina i još miris kolonjske vode od onog dana, on je već otvorio ormar«.»hteo sam da verujem da hoće da rade ono što sam nekad radio (ali više ne radim) s njenim haljinama i cipelama što još miri:šu na nju, da hoće to bestidno da rade preda mnom, i gledao sam u nju kako stoji s ispruže.nom rukom, kao da je od gipsa, ukočena kao porculanska Leda na ormanu što tamo leži više od dvadeset godina ispod ogromnog labuda raširenih krila i razjapljenog kljuna. Leda ga drži za vrat,. Ali ne baš kao da se brani od njega, nego 176 kao da će, evo sad, ovog časa, da ga pusti na sebe, fali još malo da to uradi, još samo jedan sekund više od dvadeset godina fali da ona pusti labuda čiji razvaljeni kljun od porculana ofarbanog crno pruža s k njoj, ali se to opet ne dešava - nikad se ništa ne dešava, a sve kao tek što se ne dogodi. Ko se to igra?«-»bi1o je to srećno vreme. Vrlo srećno «.»Rekla je:» srećno «, jedno veče, noć pošto je on otišao u,varoš, odjednom, valjda je pobegao samo da ne bi bio u toj kujni u kojoj je pre mislio da nikad neće da bude, plašio se te,!rujne (rekla mi je ona), i verovao da je u njoj samo privremeno, da je to kao neka nezgoda koja se i njemu dogodila. Noću joj je rekao:»mrzim kuj nu, mrzim je«, pošto su je nosači doneli, kredenac i sto, hoklice i šporet, i dva dana jeli su unutra u sobi a ne u ;kujni, on nije pristajao, ali čovek se navikne na sve (rekla je), i on je ipak ušao u kujnu. Prvo bled. Kao da će.pasti u nesvest. Ali je ušao. A sada nije smeo da uđe, ali posle se ipak vra1io (jer je rekla da se vratio; a već je htela da se obuče, i da ode u varoš da ga traži; on nije išao u kafane; uvek je dolazio na vreme kući, i ona odjednom nije znala gde da ga traži, bilo joj je 'žao što nije išao u kafane, jer bi ga tako lakše našla, lakše je ženama čiji muževi idu u kafane, jer kad ih ostave, one mogu da ih nađu i pokorno zamole da se vrate kući); posle Se ipak vratio: ispod kaputa (da je uteši) doneo je tu Ledu s labudom. Rekao je:»vidi šta sam ti doneo«.»tad se još brijao. Sekao je nokte, pomalo je mazao kosu briljantinom, a oči mu nisu ovako strašno svetlucale niti su se prekrivale onom beliča:stom skramom ispod koje izgledaju kao oči slepca koji mrzi ceo svet zato što ne može da ga vidi«. 177

89 »1 neka je slep!«viknula je Eva.»Dao bog da oslepi! Uzeo je stolicu«.»ja ne mogu više. Ja ne mogu Vlse«..»Dao je njoj Ledu s labudom.»pazi samo«rekao je gledajući sa strahom u njene ruke«. I»Zar želiš na kolenima da te molim?«oo»u to vreme ništa joj nije verovao. Bio je onaj koji mora da vodi računa o svemu. Sad joj veruje, svakog svanuća je čeka.da uradi isto, da uzme njegovu š(~ljic~ s t~~gom»d!vke«, i da mu čita iz nje sve najbolje, ah Ipak kaze kad ona uzmešoljicu:»sta to hoćeš?«- kao da ne zna zaista šta hoće. Ili kao da mu nije pravo. Sad joj svakog svanuća (kujna je hladna) priča svoje snove, muči se da se seti 'Sna, dugo, ponekad ga zaboravli, a ponekad izgleda kao da nastavlja da ga sanja«.»sanja petla. Petao je crven. Noću ga hvata, a petao je krupan i ugojen, i on već hoće da ga zak~lje, zabio je nož u njegovu šiju, krv je šiknula, ah petao mu se izmigoljio iako ga je on stezao kole.. nima. i s?be ruke. Pobegao je. Ona tad mora da ga Ube?I da ~: ~o dobar san, taj večiti njegov san s njegovim vecitim petlom. Prvo on ne veruje, gleda je podozrivo, čeka da ga ubedi«.»ali onda joj nije verovao (pre rata nije mu tumačila snove, pre rata i nije bilo snova ali kad je došao rat došli su i snovi), i popeo se ~a stolicu ~j~ je privukao uz ormar. Prvo je oprobao 'da li Je SIgurna. Stolica je još bila čvrsta, nije ni zaškripala.. Njeno drvo još se nije rasu šilo, i politura je na.njemu crnocrveno svetlucaia. Nagnuo se, bled u hcu i pažljiv, njoj koja mu je odozdo pružala Ledu«..»Samo ~az~, za ime boga, oh«, šaptao je,»pazi, pazi«. UhvatIO Je Ledu. Sad su je oboje driali.»jesi 178 uhvatio?«pitala je ona.»da«, odgovorio je on. tr strahu.»možeš da pustiš«. Oklevala je. Bojala se. Sta ako Leda padne, ako se porculan razbije? Ko će da posle spase ono što se jednom razbilo?»ali pusti, pusti, pusti kad ti kažem«.» Pustila je. On je držao. Nije se odmah uspravio. Ona je ščepala stolicu. Uhvatila je čvrsto.»držim je«, promucaia je odozdo, lica okrenutog prema njemu.»ne boj se«. Uspravljao se polako, s Ledom dignutom visoko iznad glave. Bio je spreman da, ako se oklizne, i ako padne, zadrži ruke tako dignute nad sobom. Pao bi na lice, na glavu, ali Leda bi ostala netaknuta. Citava. Najzad se uspravio sav, i Leda je bila nad ormarom, ' još samo nekoliko trenutaka u opasnosti. Zatim je položio na ormar. Gurnuo je dalje od ivice, za svaki slučaj.»kad brišeš prašinu«, promrsio je kroz zube, ne silazeći sa stolice,»ti pazi«. Ona je klimnula glavom. Bez reči.»je li dobro?«pitao je on zureći u Ledu. Opet je klimnula glavom.»idi do zida«, naredio je on,»i kaži.da li dobro stoji«. Otišla je do zida, kao mesečar. Tamo se zaustavna, okrenula se.»0, da«, rekla je.»0, da, da«. On nije verovao.»zar ne treba malo levo?«pitao je. Ona je odmahnula glavom. Nije mogla da govori. Nije smela da otvori usta.»ili desno?«upitao je nesigurno. Sišao je sa stolice. Odvukao je stolicu na ;njeno staro mesto. Seo je s majkom na krevet. Nervoznim pokretom tražio je kutiju s cigaretama. Nije imao šibice. Kao da je jedva čekala da ode odatle. Dugo se nije vra,ćala iz kujne. On je sedeo na krevetu, s neupalj enom cigaretom u ruci. Cekao je. Gledao je u Ledu na ormaru.»sta radiš tamo?«zavikao je. Za,čuo je zatim njene korake. Ona je došla crvenih, oteklih očiju. Ruke su joj drhtale dok mu je pripaljivala cigaretu. Povukao je prvi dim.»sta ti je?«upitao je vadeći cigaretu iz usta; 179

90 »smem li da znam?«promucala je nešto. Privukao je pored sebe, na krevet. Jednom rukom je držao cigaretu, svakičas je prinosio usnama, a drugom rukom je držao njenu ruku. Sedeli su na sestrinom krevetu (pre mene i sestre), i gledali su Ledu na ormaru. On je treptao očima, nakrivio bi s vremena na vreme glavu na jednu ili drugu 'stranu, kao da će tako bolje da vidi Ledu i labuda od porculana. Porculan je.prigušeno svetlucao. Polako se uvlačio mrak u sobu, skoro praznu, pustošnu.»je li da je lepo?«upitao je on.»oh, bože, divna je«, rekla je ona. Plakala je.»hvala ti«, promucaia je spuštajući glavu na njegove grudi.»odavno sam je želela. Samo nisam smela da ti kažem. Bojim se i sada što sam ovoliko srećna. Zar to nije mnogo za nas?«a sad ga je gledala istim pogledom kao onda. Vrata ormara bila su otvorena i niko (pa ni ja) nije mogao više da ih zatvori. Miris budi i naftalina, i još nečega drugog, o čemu neću više da mislim (zašto oni ostavljaju iza sebe svoje mirise?) postajao je sve jači. Spustila je najzad ruku. Bilo je kasno: on je klečao pred ormarom. Video sam kako izbacuje odande rublje, haljine i cipele. To je šuštalo, padalo je na gomilu koja je rasla iza njegovih pogrbljenih leđa. Ko je mogao i da pomisli da je u tom ormaru blio toliko stvari? Suknjice, crvene i plave. Mali matroski kaput sa zlatnim dugmetima. Setio sam se: jedno dugme (zlatno je i s lengerom) nedostajalo je na njemu. Matroska kapa koju je nosila nedeljom, kad smo odlazili u šetnju, ja i ona napred, držeći se zaruke (on je tražio da se držimo za ruke), a njih dvoje iza nas. Njene malo isprljane cipele koje je obula jedva dvaput. 180 Ležale su daleko jedna od druge: sestra nikad nije mogla toliko da raširi noge. Sad, ona se mučila. Nije htela da se muči. Sposobna još da se seća, sećala se. Ali nije htela. Još nekoliko trenutaka, bez reči, kopao je po ormaru, a onda je prestao. Tamo više ništa nije ostalo. Ustao je s poda. Gledao je u gomilu pred sobom. Ruke su mu bile raširene.»eto«, kazao je najzad. Uzdahnuo je s olakšanjem. Kao da se zamorio, ali ne uzalud: tu je bilo sve.»eto«, ponovio je. Pogledao je u nju:»jnš uvek?«upitao je.»zar ne? Još uvek?«nije ga čula. Sad stvarno gluva, nemoćna i oduzeta, stajala je na istom mestu na kome se zadesila kad je on počeo da izbacuje stvari iz ormara. Buljila je uporno u njih, kao da još nije mogla da poveruje, ali kao da je htela, i.pored toga što se plašila, ipak da ih vidi, zavaravajući se možda: ovo je poslednji put. Kunem se. Posle neću više nikad.»još uvek?«promuklo je zovnuo.»zašto ne govoriš?«odmahnula je glavom. Uspela je to.»ali ne«, čuo sam je.» Časna reč ne više. Ne«. Otišao je do nje. Opet je hteo da ga ona uverava.»mala moja«, bio je uplašen. Ali uporan.»ne budi luda. Ovo nema više nikakvog smisla. Je li da nema? Kaži mi. Neću ništa protiv tvoje volje. Zar me ne znaš? Kaži da nećeš, i ja ću da se pomirim. Samo nemoj da ćutiš? «Okrenuo se. Video sam kako je pogledao Ledu na ormaru, još uvek s rukama obvij enim oko njenog tela. Ona mi se sad učinila strašno mala. Odjednom. Zadrhtala je pod njegovim rukama. Pokušala je nešto da kaže, pre njega. Ali on je bio brži: 181

91 »A Ledu?«piljio je.ti ono dvoje ravnodušnih na ormaru;»a našu Ledu«(jedva 'je!izgovorio),»šta misliš? Možda bismo dobili nešto za nju?«usne su mu podrhtavale. Vratio se njenom licu:»pravo da ti kažem«, promucao je, ali nasrtao je još uvek,»već mi je dosadila. (Ne mogu da je gledam.) A tebi?«nije čekao njen odgovor. Zasipao je rečima:»naravno. Dosta mi je Lede i labuda. Bilo pa prošlo, je l' se tako kaže? Sad nam više ništa ne vrede. Najzad«, dodao je, gledajući negde preko njene glave, u zid,»moram da priznam: ljudi danas umiru, bore se, očajavaju; mi trpimo, stradamo; ona nam je umrla (sirotica), a njih«(zid je bio prazan i ćutljiv),»kao da se to ne tiče ništa. Pogledaj ih samo«, zakilmtao se.»još 'Uvek ga drži za njegov isti vrat, i grle se gore, ljube se, bog zna šta rade, kao da se ni'šta nij e dogodilo. Kao da se ništa nij e promenilo. U ovoj istoj sobi. Da«, zverao je u zid.»ravnodušni, kažem. Samo porculan? Možda. (Jesi rekla nešto?) Neka ide bestraga. Bolje da ga damo za nešto (budimo pametni, zar ne?), nego da ga ja izbacim kroz prozor. Noću«, nije smeo da joj pogleda u lice,»probudim se. A ti spavaš. Svi.spavaju. Setim se: tu su. Na ormaru. Osetim ih. I onda me obuzme bes. Ne trpim ravnodušnost. Porculan? Ne budi smešna. (Niko me ne razume.) Ne trpim, i ne trpim«, ponavljao je.»dođe mi, onda, da ustanem iz kreveta, da je razbijem. Da izgazirn nogama«.»ja«, davio se, stezao je uz sebe, a ona se puštala, mlitava, nemoćna,»ja sam ponekad strašan. Ti ne znaš. Niko ne zna. Ja sam strašan, i«, zastao je za trenutak, kao da je sebe, strašnog, video na zidu,»ja se onda bojim sebe«. 182 Treptao je očima. Kao da se uplaaio onoga što je video na zidu.»ko zna«, prošaptao je jedva čujno,»šta sam sve u stanju da učinim? Znaš li da sam strašan, i da ima trenutaka kada me svako milosrđe napušta?«odjednom je pokušala da se izvuče iz njegovih ruku, da mu se otme. Ruke su joj bile slabe. Glava joj je letela s ramena na rame.»kuda ćeš?«nije hteo da je pusti.»šta radiš to?«pitao je, još uvek je gledao u zid. Najzad je otvorio šake. Ona je uzmakla. Gledala ga je bez reči. Pa je šapnula:»ledu!«(čuo sam to sasvim dobro),»ah, molim te. Ostavi mi bar nju. Molim te ostavi mi bar to, ja neću da to uradiš. Ja ne smem. Molim te, molim te. Zar si toliko svirep?«prvo kao da nije poverovao. Ili nije smeo. Nije hteo. Hvatao je vazduh. Pružio je ruke da je opet uhvati. Da je ščepa. Bila je još uvek tu, pred njim. Na svega jedan korak. Ali bila je daleko. Ruke su mu pale.»svirep?«preneražen o je razrogačio oči.»ti kažeš da sam ja svirep? Ti si posle svega smela. bila si u stanju, usudila si se da mi to kažeš?bože moj«, kazala je ona.»0, bože moj«.»ali ovog puta je svršeno«, zavikao je.»dosta mi je. Uvek se izvučeš. Svi se izvučete, a ja moram sam. Moram da mislim. Ja moram da se brinem. Moram da budem pametan, ja moram, ja«, gušio se,»da budem svirep. Tako si rekla: svirep. Cuo sam: svirep! Ne vredi ti ništa. Uzalud me uveravaš. Je l' ćutiš? Pa naravno. Misliš, strašno mi je što si mi to rekla? Varaš se, varaš se. Ja se radujem! Srećan sam. Odavno čekam da mi to kažeš. Sad sam slobodan. Svejedno mi je. Moje je svršeno«. 183

92 »Ne, ne«, odmahnuo je rukom, neumoljiv. (Iako ga ona nije molila.)»ne pokušavaj da me moliš. Neću da čujem ni reč. Tačka. Od danas počinjem nov život. Obrnuo sam list. Svršeno je«, vikao je,»nikakve molbe neće da mi razmekšaju srce. Ja više nisam budala! Nisam, nisam, nisam«. Udarao je nogama D pod. Stiskao je pesnice. Onda se ukočio, odjednom.»pošten svet«, kazao je tiho, nagnuo se prema njoj, pada'o je,»pošten svet je pod zemljom. Ne više na zemlji. Sta ću ja ovde? U grobu je moje pravo mesto. Hteo sam da umrem. Misliš da nisam? Misliš da mi se ovako živi?0«, uhvatio se za glavu!.»ja sam nasamaren, izig!fan, popljuvan. Ja sam jedan bednik koga vi mrzite. Mržnja je oko mene. Ne mogu da dišem od silne mržnje«. Naglo je 'Obori'O glavu.»hajde«, prišao je bliže.»pljuni me sada. To sam 'zaslužio. Sta 'čekaš? Neću ti ništa. Ne boj se. Hoću da me pljuneš. Hoću da vidim kako isi me pljunula!0, 'bože«, rekla je 'ona. i»o moj 'bože«.»mi'sliš «, promucao.je,»da ja nemam ništa s tim? Misliš: srce mi Je Dd kamena? Samo ti 'Osećaš «, ruga'ose.»samo je tebi teško, a meni Je fino, ja prosto cvetam kako mi je fino, kupam se u iblaženstvu, i baš me briga za sve, noću spavam kao zaklan, kao da se to nije dogodilo, i kao da ona«, pdkazao je na gomilu praznog rublja, i»ne pojavi mi se u snu, ne kaže:»tat'a, bojim se. Daj mi ruku«. Misliš«(jedva je kaza'o),»da je moj život lep? Da nemam snova, da_ nemam. strah? Sta je?_~~to. _ćtl~iš? <~_ :?:avika'o je.»zašto 'Opet 6utiš?«184»Ali da«, šapnula je Dna zatvarajući Oči, za:bacujući glavu kao da želi da je on udari.»rekla sam: da! «zavikala 'je.»zarnisam ifekla: da?sjajno!«počeo je da 'maše rukama..»ko bi ti verovao? Nisam ja blesav. Nisam kreten. Ako ti nećeš, neću ni 'ja«.»ali :da, ali da«, mucala 'je ne otvarajući oči. "Ja ti kažem: da. Oh, bože moj«. Gleda'O Ije bez reči. Hteo je da se uveri da je dobro čuo. Opet je želeo, morao da joj poveruje.»je l' to iskreno?«šapnuo je sav napregnut; nije se ni pomakao ts mesta. '»Ne varaš me?0, ne«, otvorila je 'Ona oči.,pogledala je još jednom u gomilu.»neću ništa«. Napolju se, između krovova, pomaljalo sunce. Da sam se okrenuo,.u tom ičasu video bih sunce kako se penje prema nebu. Zlatno dugme na matroskom kaputu svetlucalo je.»neću ništa«, lice joj se k,rivilo. Postajalo je crno. Dok je pažljivo i nepover1jivo gledao (kao posle popijene»divke«u k,ujni), pokušavala je da se nasmeje. Povlačila se.»1maš pravo. Ja sam luda. Krpe, krpe krpe. Naravno. To su samo krpe. 1$18 'Ću is njima?«pitala je,»šta ću s tim krpama?pa na:ravno«, odgovorila 'je sama.,»a muče me. Dabome«, pošla je k njemu;»kad 'Otvorim ormar, ne znaš. (Ti sve znaš.) Samo kažem: kad 'Otvorim ormar. 'Onda mi se priviđa. Kao ona da se krije u ormaru. Mislim: igra Se sa mnom. Ali 'je li to lepo? Je Ji to potrebno?«pitala 'je.»sve«, kazala je tiho, zaustavljajući I>e pred njim. '»1 Ledu«, šapnula je.»ledu S labudom. Sta će mi to?«gledala ga je mutnim očima.. 185

93 On se gušio.»ledu«,odgovorio je odjednom, :bez daha. '»Ledu baš možemo i da zadržimo«. Nije ga,čula. Možda Je čekala da 'On ponovo gurne stolicu do ormara i popne se!gore,!da bi skinuo Ledu s labudom. To bi Ibio kraj, Da li bi smela da gleda kako on skida Ledu sam; bez njene,pomoći? (Priredba Ije bila završena.) (Bilo Je vreme da odem.)»oprosti mi«, rekla Ije obarajući glavu,»što sam glupa. I što sam stara«. ~>Niko ne može Ida 'joj oprosti«, ~ekla je Eva.»Ali zašto moli? Kad bih 'ostarila, nehih molila da mi 'Oproste. Bila bih kriva, i znala bih da sam kriva, i tražila bih da me dotuku kamenjem, ili da me har obese«.»ali 'On 'se ipak okrenuo od ormara i video j e kako još uvek kleči na 'podu, možda još samo nekoliko kratkih trenutaka pr e nego što shvati da zaista mora da pođe na taj :put koji neće da zna 'Više ni za :kakve razloge. Sestrine stvari bile su u velikoj,pijačnoj korpi. Nije vi:še imala šta da spakuje. Tek sad možda je shvatila da je sestra zaista umrla i da 'je samo jedan običan mrtvac, kao svi mrtvaci na svetu. Moždane bi ništa uradila kada bi on bacio Ledu. Bilo ~oj 'je teško da ustane s 'dasaka, ali je znala da će da ustane. Mučila se 'još malo sa svojim nepokorenim, iscrpljenim telom koje je, još pored pijačne korpe, želelo da ostane na kolenima. Videla je, sa jezom {ili samo ja tako mislim?), razlokani.seoski put. Bio 'je 'blatrrjav, noć se spuštala na njega,,čula Je kako počinje kiša :da pada po mračnim, pustim poljima svud naokolo..odnekud su se javili noćni psi koji 186 su :jeoseti1i u mraku. Nigde se nije ;upalilo nikakvo svetlo. Stajala je nasred puta. (Videla je sebe kako stojl) A u obe raširene ruke držala je sestrinu haljinu koju je peglala pre toga bezbroj puta, ili možda njen matroski kaput na kome je još uvek falilo jedno dugme. Kiša:je padala, iona je pokušala sebe još jednom da wbedi - već na tom strav~čnom putu.u noći - da je kiša, da je noć, i da niko neće doći, da treba da se vrati natrag, ali to je bilo uzaludno; više nije mogla. Sad je samo stajala, i sa strahom je, klečeći na podu u našoj sobi, gledala sebe na tom razlokanom blatnjavom putu (blato je postajalo sve dublje, polako je propadala u njega), videla je kako tamo stoji i drži rašireni sestrin kaput, možda i matrosku kapu s crnom, dugačkom pantljikom koja se polako njiše na vetru, na kiši, i šušti, i usta su 'joj odjednom bila suva i gorka, a jezik kao oduzet: nije više mogla da šapne samoj sebi, prijateljski, da je ludost što još uvek stoji na putu i!čeka da dođe neko kome bi ponudila (za brašno i mast) taj matroski kaput i kapu koju je nekad nameštala na njenu glavu, pažljivo, u trenucima punim napetosti, kada je tako divno sve (sve, sve) zaviisilo od toga. Je li pogrešila? S kapom.u ruci, smatroskim kaputićem (prokleto zlatno dugme), možda je samo još jednom pokušala, u sve dubljem mraku (psi su dolazili po blatu, čula ih je kako 'se provlače kroz džbunje), da se seti kakvu je to grešku napravila pa se ovo događa s njom. Pokušala 'je, zarivajući nokte u kaput i kapu, dok je traka šuštala ispod nje (kao da sada izvire iz njenoga tela ta traka od.uvoštanjenog :platna, crno obojenog), da se sa nečim razračuna, da ulovi tu svoju gadnu grešku, i još valjda samo jednom ona se opet zaustavila 'pred sestrom koja je 187

94 raširila ruke i dopustila da joj POh()VOhamesti kapu na glavu. Ali onda je bilo 'Svršeno: sve je progutalo blato koje je šaputalo pod njenim nogama, šum kiše, dugački, neprekidni šum, šuškanje lišća u svetlucavom džlbunju iza nje, njeno aveti njsko lice u lokvi. Lokva 'je postajala sve veća,a onda je i njeno lice nestalo, i strah koji je osetila samo još za trenutak kad 'je ugledala u bari, usred blata, svoje lice, i kada se setila da je to baš ona, tu, na zaboravljenom putu u noći punoj kiše, pre nego što ise desi užas. Ali i taj čas je bio da bi prošao: lice je odmah nestalo u bari punoj blata, i ona nije,uspela da iskoristi to vreme da se seti sebe nekadašnje, sebe iz užasne i večne naše kujne koju je ostavila, pa da, probuđena, počne da beži kroz noć. Ostala je, pred samom sobom, ukočena na putu, i čula je kako ljoj se psi sve više približavaju. U poslednjem trenutku, pre nego što se ne svali, pod njihovim dahtavim, vrućim, vižljavim telima sunulim iz mraka u iblato puta i u lokve, stežući čvrsto uz sebe matroski kaput i kapu s istom crnom pantljikom, mokrom i otežalom od kiše, videla je kujnu u kojoj je on bezrazložno čeka, dok budilnik uporno kuca pred njim na stolu, i videla je možda mene kako sam pre t'oga ušao u kujnu da kažem da mesa nema i da.ućutim onda kad je on počeo da viče zbog tog konja koji je pobegao, odrane kože i bez glave, iako je već izgledalo da se pomirio (taj konj) s tim da ga raščerečimo i :raznesemo po pijaci i okolnim ulicama. Ostavila je daske s mukom, ali je znala da više niko i ne pokušava da je zadrži. Ali on, otac, zadržao se samo još jedan trenutak kod ormara, možda osećajući da je izigran zbog,te proklete Lede koja se gore,bestidno izležavala kao 188 da se ništa ispod nje ne dešava, a onda de, kad je ona s korpom u ruci pošla prema vratima, krenuo za njom. Išao je na prstima kao da ona, koračajući, u stvari spava, i kao da se plašio da može da je probudi u tom snu i da će onda sve da propadne. Cuosam ih, nju i njega, kako su ponovo u hodniku (opet me nisu videli) i video sam ga kako joj pridržava korpu (ona se bojala da je spusti kao da je u korpi sestra a ne samo one krpe), dok je oblačila kaput. Kad je već bila gotova, spremna za taj put u svom starom, ofucanom crvenom kaputu, i ponovo s korpom u ruci, on je prestravljeno ustuknuo. Naleteo je na zid iza sebe.»ti«, šapnuo je glasom čoveka koji je odjednom ugledao nešto što je i pre bilo rtu, pred njim (nešto strašno), ali što on na neobjašnjiv način nije uspeo da vidi.»ti, oh ti«, :rekao je još jednom. A onda sam čuo kako je, naginjući se napred, prema njoj, udario obema šakama po zidu.»ako se ne vratiš«, rekao je u hodniku opet punom tišine,»da znaš: obesiću se«. Ona je ćutala.»obećaj«, rekao je brzo.»jesi čula? Obećaj da ćeš da se vratiš«. Onda je brzo zavukao ruku u džep. Video 'sam kako je iz džepa izvukao veliki,smotani konopac o koji je ona nekad. vešala rublje na tavanu. Držao je konopac za jedan kraj i dopustio je da se on razveže i raširi u gomilu, dole, ispod njega. Ona je gledala II konopac očima koje ništa ne vide.»ovim konopcem«, prošaptao je kroz zube, ostavljajući zid i približavajući joj se, dok se konopac vukao kao nekakva zmija za njim:»ovim konopcem ću da se obesim. :Ne veruješ? Misliš da lažem, je li? Ah«, rekao je gušeći se od besa i straha,»nosim ga odavno u džepu. Odlagao sam«, govorio je u njeno 189

95 slepo, zatvoreno 1ice,»a1i sada neću više da ~mrurt milosti. Ako se ne vratiš, obesi'ću se. Tu, u hodniku. Ovde, gledaj!«pokazao je veliku kuku na zidu, više sebe, koju nikad pre toga nisam video. Kuka je bila gvozdena i iskrivljena, zarđala. Dole, ispod zida, u tami hodnika, belasao se odvaljeni ;malter.»dok si ti bila dole, na Dunavu«, 'šaptao je (i meni se činilo da se raduje dok joj to govori, da se opija svojim rečima),»i dok je on pustio da drugi razgrabe meso a da nama ne ostane ni jedna jedina mrvica, onda, 'o da«, zaptivao se od nepojmljive sreće, užag.renih.očiju,»ja sam zabio ovu kuku i spremio sam konopac. Kuka je jaka, dovoljno je jaka da me izdrži«, viknuo je.»gledaj!«' N aglo se okrenuo, podigao se na prste.( ona,ga je ukočeno posmatrala, ;ali primetio sam kako je njeno lice počelo da se trza) i ščepao je flrstima kuku. Povukao je snažno dvaputa. Malter \Se odronio. euo se njegov sla:bi šum u potpunoj tišini. Ali kuka je ostala u zidu. Nasmejao se odjednom.»gledaj!«čuo sam kako je prigušeno rekao ponovo, ali tiše,nego maločas, gušeći smehkoji je, neočekivan, zapanjujući, navalji.vao iz njega, i onda je, držeći čvrsto kuku jednom rukom, dok je konopac stezao u drugoj ruci, po(fi,gao noge s poda. Podvijenih kolena, podignutih nogu ~ iskrenute glave, sad je visio o kuki zabijenoj u zid, lica okrenutog prema nama, nepomičan. Kuka ga je stvarno držala, bila je duboko zabijena u zid, aon j~ i dalje visio tako okačen o nju, ne ispuštajući konopac i druge Tuke, kao da nije više ni nameravao da pusti kuku i da se nogama dohvati poda u hodniku.»oh bože«, šapnula je ona tada, odjednom;»oh bože«,ponovila je, ali,on je ostajao i dalje da visi na zidu;»zar misliš da se ille bih vratila?«'čuo sam kako 190 je ~pit~la. u strahu, nesposobna da viče, ali ipak valjda zeljna ponovo da vikne;»zar misliš da bih mogla da se loe vratim?«i Ruke su počele da joj se tresu. Kroz zatvorena v:~ta našeg. stana čuo sam nečije korake na stepem~tu. KoraCI su brzo nestali, na stepeništu je opet bio mir. On d e,pustio kuku. Dočekao se na noge, lako i spretno, kao gimnastičar kad skoči sa vratila.»obećala si, je li?«upitao je promuklo, vraćajući joj se ponovo;»jesi li obećala da ćeš da se vratiš? Jesi li me molila da se ne obesim?«nije sačekao da mu odgovori. Uhvatio je za ramena, drhtao je kao čovek koga su tek čas pre toga uspeli da spasu, da izvuku iz ruke ili da ga skinu s konopca o koji se obesio, još nepomiren iako sam. Halapljivo je udisao vazduh, plućima koja su bila gladna tog vazduha, radostan što ga vazduh još opkoljava, što nije u mračnoj vodi smrti, što je živ što diše, što je ponovo gladan. ',,.. Ona je puštala :da joj izbezumljeno Steže ramena ~ak. je p~eo i da je trese (pijačna karpa je očajn~ sknpala Između njih dvoje), i ' nije ga gledala, čak možda nije ~i čula kako halapljivo, srećan što je živ, kao da ga Je neko stvarno spasao od te kuke, od konopca i od smrti zadavljenog, guta i udiše vazduh samo je raskolačenim očima buljila u kuku na zidu' iza njegovih leđa..,..»zaš~o nisi obukla džemper?«, čuo sam ga kako JOJ govon dok je ona i dalje gledala 'll zid sa kukom»napolju je ' hladno. Ozepšćeš. Šta je? HoĆeš da s~ raz'boliš i da posle ne znam šta ću 's tobom bolesnom? Hoćeš da se izvrneš u krevet, i da onda sve sam radim? Zar ne Vlidiš da sam na kraju snage? Ah«promn;io je kroz zube, izgubljen, ali radostan ali v ' ocajan,»pazl da ne ozebeš. Pazi da ne ispadneš iz 191

96 voza., (J{.ako siblesava, lu stanju si i to da uradiš.) I pazi«, proš'aptao je okrećući šakama njeno lice prema sebi, želeći da ga ona i vidi, a ne,samo čuje,»da ti ne podvale.!danas su svi pokvareni. Oni podvaljuju. Nemoj da daš budzašto. Cookaj se malo. Umeš li: da se cenkaš?«,»hajde«, okretao je uporno njeno lice,ali oči su joj bežale stalno prema kuki zabijenoj,li zid,»jesi li smislila šta ćeš da kažeš?,ah, ti«, zavikao je,»pa ti i ne znaš šta ćeš da im tražiš.,jedan kaput, jedan dečji kaputić, od engleskog štofa, jesi 'me čula? On vredi koliko jedna kokoška, jesi razumela?kokoška!«viknjuo je. Udario se po čelu.»baš sam oi ja lud. Traži, traži«, šaptao je,»bar dve kokoške. Razumeš li?«ona je gledala u zid.»pogledaj me«, naređivao je.»zašto gledaš u taj zid? Uredu«, rekao je pomirljivo.»obećavam ti: neću da se obesim. Neću, neću, neću. Rekao sam. Gledaj me sad. Cuj me dobro. Dve kokoške, jesi čula? «Otvorio je vrata,gurnuo je napolje, na stepenište.»dve kokoške za kaput«, govorio je zaglavljen u vratima, dok je ona išla prema stepenicama, kao da v1še nije živa, kao nekakva avet,»dve kokoške (la kaput. Za cipele traži pet kila brašna. Onu crvenu haljinicu, znaš«, mucao je držeći se za vrata, kao da se od samog sebe plašio da će da potrči za njom,»znaš onu što je malo p rog orel a, 'sećaš se: izgorela si je kad si peglala; nju«, nije mogao da se seti, ljuljao se u vratima (ona je već silazila niz :stepenice),»nju daj za.pet kila krompira. Sta mari što je malo progorela? Reci im da to nije ništa«, viknuo je.»jesi čula?«zavikao je u prazno stepenište.»zašto ćutiš? «Cekao je još malo. Osluškivao je. Ali ona nije odgovorila, uskoro se više ni njeni koraci nisu čuli. Zatvorio je vrata polako, umoran, zgađen. 192»Budala«, okrenuo mi se.»ona je tvoja majka«, rekao je,»a.li ja ti kažem: luda je.,ponekad verujem da je maloumna, da je malo ća:knuta. Sašava. Sve će opet da pokvari, videćeš. Koliko puta sam joj govorio da pazi kad pegla rublje. Ali govorio njoj ili zidu, to je isto! Eto«, šapnuo je,,»sada je njena haljina progorela, i ona će za nju da dobije dvaput manje nego što bi dobila da je onda htela da me posluša i da je pazila«. Onda se okrenuo, kao smrvljen, kao,čovek od koga više ništa ne zavisi. I Video sam kako je, vukući konopac za sobom, otišao u kuj nu. Skinuo je budilnik s ormana, prineo ga je uhu da proveri da li radi, i onda ga odneo do stola. Stavio,ga je na sto, ispred sebe, pa se spustio na stolicu. Sedeo je tu sam, kao da ga ja ne gledam iz hodnika. Držao je ruke s lmnopcem na kolenima. Onda je počeo da skuplja konopac, radio je polako i pažljivo. Uzeo je jedan njegov kraj, i počeo da ga vezuje. Vezivao je konopac učvrsti, debeli čvor. Zatim je, vuku ć i gana,jednu i drugu stranu, proveravao da li je dovoljno snažno vezan.» Omča «, promrmljao je.tražeći drugi kraj konopca, da bi ga provukao ispod tek vezanog čvora, i da bi napravio omču;»dragi moj «, govorio je samome sebi,»napravio sam ti omču. Bojiš li se? Ne?«pitao je tiho, a stolica je zaškripala pod njegovim telom.»znao sam da nećeš da se bojiš. Oni misle: ti,se bojiš. Misle da si kukavica, da nisi u stanju to da uradiš. Ali gle!sta sad 'o njima? Baš me briga za njih. Ovo je omča. Prava pravcata,,odlična omča. Mogao bi konja da obesiš o ovu omču, i njega bi izdržala, a kamoli tebe. Lak si. Nisi odavno dobro jeo, mnogo si olakšao, zar ne? Sama kost i koža«, promrmljao je.,»ali svejedno još imaš kičmu (puknuće, puknuće), i još si pošten. Da«, zadrhtao je njegov glas, i,ruke ~

97 omčom pošle su mu nagore, prema glavi,»i dokazaćeš da si pošten. Dokazaćeš da si jedan hrabar čovek. Izgubio si bitku? Kapitulirao si? U redu«, rekao je.»ali moraš časno da izgubiš bitku. Hrabro, stari moj«, kazao je.» Hr~br'O,mladiću. Zar se od juče poznajemo?«p'olako, uzdrhtalim rukama, namakao je sebi omču oko vrata. Onda je pusti'o konopac. on mu je sad visio ispod vrata i padao mu na kolena. Ostao je da sedi ukočeno na stolici, a,budilnik je kucao i'spod njegovog mca. Di,sao je tiho, kao da je očekrl:vao da će omča svakog časa da se zategne oko njegovog vrata, i da će 'Onda početi da se davi. Ali omča se, labavo i široko vezana, nije zategla. Oprezno je okrenuo glavu. Pogledao j e po kujni. Sve stvari su bile tu. Kredenac. Sporet. Dve hoklice, na kojima smo obično sedeli majka i ja. Vrata kuhinjskog balkona. Sunce je grejalo hladni beton u kujni. Bio je j'oš živ. Ustao je rpolako, još uvek oprezan i, s omčom oko vrata, dok se konopac vukao za njim, l'\uku nemoćn'o 'Obešenih ndz tel,o, uputio se prema meni. Čekao :sam ga u hodniku, dok se primicao, neumitan, i pomislio sam da dolazi samo zato da bi se zaustavio preda mnom, bez reči, ili, odmah, da će ponovo početi nešto da mi govori, možda da će da me preklinje, da me moli 'da 'Ostanem s njim (bar ja), da ga ne ostavljam samog sa onom kukom zabij enom u zid, možda da mi oprosti :najzad što sam ovog petka došao kući bez.k'onjskog mesa. Ali on je prošao pored,mene klateći se opet.kao pijan, klecajući lu h'odu, i tek se zaustavio u sobi, kod prozora. Otvorio je pr'ozor, i onda se okll'enuo licem prema staklu. Gledao je sebe s omčom već spremnom dase zategne svakog časa. Usne su mu se zgrčile. Ipak, bio 194 je miran. Izvukao je iz malog, gornjeg džepa na kaputu stari, krnjavi češalj od kravljeg roga, i počeo je da se češlja. Češljao se polako i pažljivo,.čuo sam kako njegova kosa pucketa dok zupci č ešlja prolaze kroz nju. Češlj ajući se, s omč'om,oko,vrat a, glavu je nakrivio na desno rame: pažlji'vo je pravio razdeljak u kosi. Sad se pomagao i drugom rukom.»budi,pristojan«, kazao je sebi odjednom,zatečenom u staklu otvorenog prozora,»možeš da umreš, ali ja zahtevam da i mrtav budeš prist'ojan«. noćas.»niko od njih neće da umre«, rekla je Eva.. Nije mogla da podnese ni taj trenutak tišine:»j oš manje da umre sam«.»lažeš«, kazao sam.»zašto kriješ? On se.ubio Njega su izneli napolje«. Sažaljivo me je pogledala. J»1 još se,bojiš«, šarpnula je :s gađenjem;»još ne smeš 'ono da uradiš? Hoću«,,rekao sam,»da 'Ostanemo ovde sami i da nam niko ne smeta«..stajala je preda mnom.»budalo«, rekla je.»on je Z1V. Ziv mrtvac još uvek. Čuješ li me ili si poludeo pre mene?«,»on je živ«, ponovila je, raširila je ruke opet uvlačeći glavu među ramena,»živ, živ. Nemaš pojma koliko je živ«.»a.kola pred.kućo\l'll? «upitao sam.,»a ljudi na st epeništu? A ti? Kako si živa«, rekao 'sam,,»ako on još nije mrtav?kola?«kao da nije mogla odmah da se seti o čemltl govorim:»oh«, opustila je ramena,,»pa da: kola. I kovč eg. (Bojiš se da kažeš: miitva,čki kovčeg?) Ali u kovčegu ovog puta nije bio on. (Još ne.) Tamo je.bio tvoj mesar«. 13* 195

98 Nisam mogao dapoveru:jem:»mesar? Ko ti je rekao?on«, kazala je.bez kolebanja, ne dopuštajući više nikakvu sumnju;»došao je i noćas,kao što sam očekivala. Opet je na isti način otvorio vrata, ne ulazeći odmah u sobu: promolio je najpre glavu, i virio je kroz vrata kao da hoće da mi pokaže kako mu je ta glava j'oš uvek na ramenima, i kako je on zadovoljan zbog toga. Gledala sam tu glavu, čupav'u,žutu, samrtntčku glavu što viri kroz moja vrata, i,čije oči, još nezatvorene, bulje u mene (a ti mi, budalo, govoriš da je umro), i odjednom sam osetila, kao nikad pre, dokraja sam osetila koliko je on živ. Zaista«.»Pre, znaš, živeo je u nekakv'oj sumnjivoj svetlosti, punoj magle: dolazio je i odlazio, umirao je, vraćao se, vaskrsavao, ponekad kad dođe dolazio je kao da dolazi iz groba, mirisao je na zemlju i kreč kojim je ta zemlja bila posuta (uvek ih mrtve preliju krečom), i ja sam, majke mri. moje, tako mi. tebe budalastog i smešnog i glupog do koga mi je (gle samo! gle!) ipak još malo stalo, čini mi se; da, još malo; ja sam već osećala oštri miris meke zemlje, tek sveže iskopane, i miris njegove mrtve kože, pa čak i oštri miris, kiseli, tog kreča kojim su polivali zemlju i koji je stizao i do mrtvaca u zajedni'čkoj jami«.»dok bi sedeo pored mene, dok me je taj miris svu obavijao, širio se po sobi, uvlačio!se u moj krevet, u moje čaršave, nisam znala je li on živ ili je mrtav, pa mi samo dolazi za inat, da me muči, bio je sav nesigurno živ i neizvesno mrtav. Ali noćas, u ovoj ružnoj noći kada sam morala da umrem (nisam te ništa lagala), on je virio kroz vrata, i ja sam gledala i dalje u tu njegovu glavu koju mi je donosio (da mi se pohvali kako je,još ima), i osetila sam: bože, on je živ«. 196 Nije me m pogledala: okrenula se, otišla je,do kreveta. Pomislio sam da će opet da legne. Već sam hteo da je sprečim da to.uradi, ali ona se samo pognula, zavukla je ruku pod jastuk, i ja!sam čuo kako je nešto izvukla odande. Okrenula mi se. Spustila se illa ivicu kreveta.»hodi ovamo. Ali brzo«, zovnula me. Otišao sam ipak do nje. Video sam: u ruci je držala veliku žutu voštanu sveću.»šta je ovo?«u!pitala je. Ćutao sam.»odgovaraj«, viknula je.»hoću da kažeš sam. Ne verujem ti više m'šta, ne verujem čak ni da si u stanju dobro da vidiš. Slep si. Gluv si. I glup. Šta je ovo, 'znaš 1i?Sve6a«, rekao sam. Zurila je u mene. Držala je sveću upravljenu prema plafonu.» Sveća«, ponovila je.»a1i kakva sveća? I zašto?«cekala je da joj ponovo odgov'orim.» Pogađaj«, kazala je nestrpljivo.»brzo, brzo. Neću dugo da čekam«. Nij e mogla da izdrži.»oh, budalo«, okrenula se, počela je u :polutami da pipa po stočiću pored kreveta, najzad je napipala kutiju sa šibicama. Bio je to poznati zvuk. Ne puštajući sveću, otvorila je kutiju, izvadila je iz nje jedno lpahdrvce, kresnula ga u mraku. Plamen se odmah pojavio. Osetio sam miris sumpora. Prinela je plamen sveći, čekajući da se fitilj upali. Radila je,to kao da je sama, kao da ja nisam u sobi. Plamen je najzad počeo da se leluja, sasvim slabom svetlošću je oblivao njeno lice. Ne rekavši ništa, ni reči, okrenula se. Tražila je pogledom pogodno mesto. Najzad, zaglavila je upa- 197

99 ljenu voštanicu između zida i gvozdene ploče kreveta. Nakrivljena sveća počela je da kaplje dole na jastuk. Jasno se čulo kapanje voska. Probala je, proverav a jući sveću prstima, da li je dobro uglavljena, a kad se uverila da neće ispasti i da se neće ugasiti (nije joj smetal'o što se vosak topi li što kaplje na njen jastuk), ona se odjednom opružila po krevetu. V'Osak je kapao tačno pored njenog lica. Zatvorila je oči, sastavila je ispružene noge, ruke je prekrstila preko grudi. Skoro je i zaustavila disanje: njen dah bić> je slaib, jedva čujan.»gledaj me dobro«, govorila je ukočena kao da je zaista mrtva,»ovako ću da izgrledam ako sve bude propalo, ako vidim da za mene više nema nade. Vđ.diš Li me kako ležim ispod sveće? Jesam li ružna? (Ne volim da budem ružna posle smrti.) Uostalom, baš me briga da li ću mrtva da budem lepa ili ružna. Sveću od ovog časa neću više da ugasim..čekala sam samo tebe«, šaptala je, a vosak je uporno kapao na jastuk,»pa da upalim ovu sveću. Hoću sve da vidiš i da znaš: nema više praštanj a«..onda je polako oltvorila 'Oči. Zurila je u plafon više sebe. Moja senka nadnosi1a se nad nju, pomerajući se na plafonu, sa odjednom ogromnim rukama. Osmehnula 'se senci.»kakav si ovde.veliki«, rekla je,»kad si sen'ka. A kako si mali kad te ovako pogledam!«okrenula je glavu da bi me v~dela. Odmeravala me je pažljivim pogled'om.»pa da«, dodala je,»vrlo si mali«. Ustala je odjednom. Spustila je noge s kreveta.»još j e dnom «, kazala je,»smeš li j oš jednom da sedneš na ovaj krevet koji osvetljava moja mrtvačka sveća?«198 Nije htela da popusti i da ugasi sveću. Gledala je u nju, pa u ormar koji je žuto i crn'o svetlucao pri svetlosti upaljene sveće, u svoje noge na podu, u moje lice koje kao da je htela ponovo da vidi pored sebe, tu blizu, kao da joj se odjednom učinil'o, dok je lutala pogledom po sumračnim stvarima sobe, da joj se samo pričinil'o da,sam došao, da ja u stvari nisam s nj'om. Utešila se kad,me.je našla.»igraš se sa mnom«, rekao sam.»ja ti ne verujem. Svi umiru, ali još niko nije umro«. Ni to nije htela da čuje.,»možda je to malo smešno s moje strane«, zurila je u igru senki;»dopuštam. Šta će čoveku sveća, zar čovek ne može da umre rbez sveće? Mislim: to su njihove zablude. I on se tome ruga. Ali znam: on ipak želi da mu pripale sveću. Smešno? Pa d'obro. Neka bude nešto smešno i od mene. Živela sam s njima suviše dug'o,bog te pita koliko! Morala sam poneku naviku da primim i od njih. Najzad, malo biti luckast na način sveta u kome si toliko živeo, šta ma ri? U redu. Kazaću ti: uplašila sam se da umrem bez sveće. Mislila sam da moram da umrem, na neki način da će to da mi se desi 'Ove noći. Bila sam uverena (tako gorela kao ova sveća ako te lažem), da neću dočekati ovaj dan koji sam dočekala. Nisam mogla da se oslobodim tog straha da.ću da umrem, a da niko neće da mi zapali sveću. (Oni ne bi imali vremena za to. Zurili bi,što pre da me odnesu, kao njega. On je stanovao u mojoj kući,zar ne znaš? Sad znaš.) Najzad sam ustala.»evo, baš si smešna«, rekla sam sebi. Ali sam ustala.,otišla sam.li podrum: tamo otac drži sveću. Podrum je prazan. Svi podrumi su prazni. Gledala sam u mraku kako su svi podrumi prazni, bez jedne jedine,cepke, bez trunke drveta (a o uglju da i ne govorim), i naslađivala sam se. 199

100 »Neka pocrkaju od zime«, mislila sam.»neka pocrkaju, neka se smrznu, neka se slede«. Ali morala sam da prekrinem to uživanje. Pronašla sam sveću II jednoj korpi, srećna što je još uvek tu. Sakrila sam je ispod haljine i vratila se, neopažena, u sobu. Gurnula sam sveću pod jastuk. Rešila sam da je upalim kad budem osethla da je sve gotovo«..»dragi moj! Kad se on pojavio, očigledno živ na mojim vratima, pomislila sam:»kucnuo je tvoj poslednji čas «. Šta kažeš? Čekaj. Nisam te ništa slagala. (Nikad više neću da te lažem.) Dete sam, ipak. Još bih da živim. Ali bila sam još prisebna da zavučem ruku pod jastuk, brzo ali da on ne primeti. Napipala sam tamo sveću. Izvukla sam j e odande i zavukla među noge, stiskala sam je čvrsto (među nogama), tu moju posmrtnu sveću, i smi'slila sam,ovakav plan: kad počne da me davi, kad budem sigurna da je sad zato došao, zamoliću ga da prijpalim sveću. Valjda je ipak još toliko moj brat, da mi dozvoli da sebi upalim sveću, a onda neka nastavi što je počeo! «Ustala je. Pogledala je u sveću.»lepo gori«, rekla je zaneto,»zar ne? Zar ti ;le ne dopada kako gori?«vratila mi je lice u senci. Sveća je osvetljavala njena leđa. Njene ruke na kolenima.»a on«, rekla je mirno,»samo je,seo pored mene, tu gde sediš ti, ponovo na tvom mestu. Ništa još nije radio, čak kao da odjednom nije ni pomršljao da nešto uradi. Svi vi«, gledala me je iz senke, zaklonjena njom, bezbedna,»spuštate se s punim pravom na moj krevet. Na krevet u kome ću umreti«. Gledala me je pažljivo. Htela je da pronikne u nešto što je, valjda, i meni bf10 nepoznato.»ko vam daje to pravo?«upitala je tek nešto uzdrhtalim glasom.»baš me interesuje«. 200 Udarila se šakom po kolenu.» Čudno «, rekla je.»gledala sam ga kako tu sedi, i bulji u mene pogledom zaklane ovce, lipsalog petla (jesi mi pričao da tvoj otac stalno sanja nekakvog petla?), i nisam mogla s~be da razumem bolje nego njega.»šta je to s tobom, Evo?«Sve jače sam stezala sveću među nogama, os ećala sam kako mi se vosak lepi za kožu.»evo, Evo, o moja luda Evo. Dokle ćeš da trpi,š? Što mu već jednom ne kažeš sve?možda sam i mogla da mu kažem. Ne znam. Jer on je pre mene progovorio, odjednom je kazao, sa istim očima preklane ovce:»ubili su ga«.»rekao mi je to kao da ja ne znam, kao da mi ti nisi rekao, a j a sam odmah znala o kome se radi, i pomislila sam:» Bože, baš te više ništa ne razumem: zar ćeš da pustiš da te i on gnjavi s tim prokletim mesarom koga su tresnuli satarom u glavu?ceptela sam od mržnje, bila sam ljuta na njega kao nikad. (Tako mi moje sveće.)»dao bog«, govorila sam u sebi,»da i tebi tako rascopaju glavu satarom. Svi polupajte sebi glave, i radite šta hoćete, briga me za vaše glave, samo me jednom pusti na miru. Ne mogu više ovo da trpim, ja hoću već jednom da odem odavđe!ali njemu je glas curio iz usta, razvlačio se, lepljiv kao vosak na mojoj koži, glas mu je bio pun pljuvačke, moljakao je nešto i kad nije molio, pretio je i kada je govorio kao tobože prijateljski (bratski, znaš već njega), i bio je zbunjen tom smrću u kasapskoj radnji. (Kao da je on bio tamo, a ne ti.)»ljudi više n,e pođnose«, govorio je.»ljudi ' ne mogu da trpe«. Njegove oči zaklane ovce oživljavale su. ;Ova plamena kao dva jezička sitno su počeli da trepere u njima.»dogorelo je«, govorio je..»ja ti kažem, Kunem se«. Hteo je da mu nešto kažem, možda je o1'5ekivao svađu. Uhvatila sam ga u tome.»e, nećeš 201

101 bogami«. Naredila sam sebi, još.dovoljno snažna da naređujem i poslušna da slušam, da se pokorim:»jezik za zube«. Shvatila sam da ne smem ništa da kažem. OdjednQm sam poželela da se muči. Da govori sam. Da se koprca u tome kao u mreži. Kao neplivač u plićaku ipa!k dovoljno dubokom za njega. (Samo sam ja plivač, makar još malo. A vi? Nemoj da crknem od smeha.) Mislila sam na onoga koji je bio mrtav. Znam kad su ga doneli kući. Nisam ti rekla? Nije važno. (Zašto moram sve da ti kažem?) Doneli su ga na kolima, mislim da su to baš ista kola kojim je on vukao nekad mrtve trupine konja sa klanice. Ležao je 'sada na njima, nepokriven. Jedva su ga svukli sa kola. Bio je mrtva gomila mesa: uvukli su ga preko ulice, u kuću, ja sam s prozora mogla još samo da vidim njegove noge, a onda je istrčala žena i počela da viče i zapomaže. Nisam znala da je imao ženu. Pa šta onda? ~ije ni važno. Gledala sam je kako viče dole i kako se udara u glavu, kao da hoće da je razbije.»lu.duj, luduj«, kazala sam joj odozgo,»možeš druge da prevariš. Mene ne. Nikad ti nećeš da umreš, znam ja vas«. Sad sam mislila kako je on mrtav na gornjem spratu, više mene, i bilo mi je to pomalo čudno: da je on.živeo u istoj kući sa mnom, da smo svi ovde, na gomili, a bilo mi je još čudnije ovo: da će uskoro, možda, biti dva mrtvaca u kući: on«, rekla je glasno, pa je tiho dodala:»1 ja. Naravno, i ja. Jesi li pogodio?«,»a on, moj brat«, kazala je zamišljeno,»koji će ostati živ umesto mene (jer ti si to hteo, znam sve), bio je živ, i nije mogao da ćuti. Nije ga se baš ništa ticalo što ću ja, njegova sestra, da budem mrtva, ukoliko je to uopšte znao, a naročito ako je znao. Sad ni'je uopšte mislio o meni, još manje nego onda kada se pretvarao sa onom lutkom. Pla'šio se ćutanja«. 202»Znaš«, pogledala me je iskosa,»otkrila sam prošle noći važnu stvat: ljudi ne mogu da ćute. Za njih ćutanje kao da je smrt. Oni govore. Mašu rukama. Zatvaraju i otvaraju oči. Dižu noge. Padaju na krevet. Ustaju s kreveta. Prevrću se preko glave, slušaju sebe i gledaju sebe. Milo im je kad se uvere da su živi. Ali stalno sumnjaju. Stalno moraju da uveravaju sebe da su živi. Nikad nisu sigurni. Uvek su nekako nedovoljno živi«.»01«eva je sažaljivo odmahnula rukom.»govorio je.»bio sam tamo«, rekao mi je. (Samo da ne bi ćutao.)»otišao sam da vidim. MOTao sam da odem. Priznajem: likovao sam. On je tu«, pokazao mi je prstom više se'be,»mrtav je. A ja, zar da ga ne vidim kako je mrtav? Dok sam umirao, on je prodavao meso. Konjsko meso«, rekao mi je kao da nemam pojma o konju bez glave.»da sam mrtav«, rekao je,»on bi i dalje prodavao konjetinu kao da se ništa nije desilo. Dabome. Znaš«(šaputao je uplašen i ushićen),»sva:kog petka viđao sam ga s mog prozora. Uvek. Napolju je onda svitanje. Izlazio je. U svojoj prljavoj kecelji. U kecelji krvavoj od konjske krvi. Gledao sam ga kako se tetura ulicom, ta ljudeskara. To džin. Odvratno bure mesa i kostiju. Gledao sam ga, i već sam video kako je ponovo petak,,ali kako sam najzad dogoreo. Mrtav sam. Streljali su me. Nema me na prozoru. Ipak vidim kako me nema na prozoru«.»smešno, mala moja«, rekao je kao da se pravda.»duhovi ne postoje«, branio se.»ja to znam«, hteo je da mu verujem. (Uvek on hoće da mu verujem. Zašto mu je toliko stalo do mene, do svih drugih? Zašto toliko zavi:si od drugih ljudi? Pa čak i od dece!)»ali čovek«, odmahnuo je glavom, pri2nao je,»smešan je čovelk.vidi sebe. Kao što sam se ja video posle smrti, kako me nema. Tvoj brat«, kazao je 203

102 (hteo je da me uplaši),»ležao je na dnu zajedničke rake. Njegove ruke«, govorio je o sebi kao o drugom,»pomešale su se sa rukama drugih mrtvaca. Gomila lešina. Polivena krečom koji gori«.»tako sam bio mrtav. Tako ću hiti mrtav, poliven krečom, sa 'krečom u ustima«.»ponekad«, on je otvarao usta, kao da je kreč već u njima, i kao da hoće da mi pokaže ta bela svoja usta puna kreča,»unutra, pod jezikom«(pokazao je prstom),»osećam kreč. Sa ustima punim kreča stajao sam tamo gde me nema, i gledao sam kako on ponovo ide ulicom u svitanje, da kasapi konjsku trupinu. Da deli meso gladnima«.»uzdrhtao je. Borio se da ućuti. Da ne kaže nešto strašno što nije hteo. Ali što mu je već naviralo na usta«.»znaš, znaš«, kazao je jedva čujno, oborene glave,»oni ne kasape.samo konje. Znaš li to?«,»čekao je da ga nešto pitam. Ćutala sam.»proklet da si«, mislila sam.»sto me opet gnjaviš? Ja umirem, i biću mrtva u zoru, i sveća je već u mojoj ruci, ali se ne bojim. Zar se ne stidiš? Zar nikad ne poželiš da umreš od sramote? Zar ne vidiš koliko si prljav?on je uzalud čekao. Nije dočekao.»nas«, šapnuo je okrećući se. Doticao je šakom svoje grudi. Da pokaže da misli i na.sebe. Sutrašnjeg.»1 nas kasape. Ja znam«, približavao mi se. Bio je prestravljen.»siguran sam. Znam. Kasa'Pi dolaze po nas. Dobijadu naše leševe za male pare. U bescen'je. Mrtvo ljudsko meso je jevtino. Iskopavaju nas iz rake, ili nas dobijaju još vruće. Tnpaju nas na kola i odvlače u klanicu. Tamo nam deru kožu s leđa. Čiste nas od droba. Posle nas,odnose u kasapnice, isečene na komade. Pomešaju naše meso s konjskim mesom. Seku 204 nas oštrim noževima. Udaraju po nama, po našem mesu na panju, udaraju satarama. Sekiricom«.»Otvarao je oči.»gledao.sam tu životinju«, šaptao je nezadrživo,»t.og bika kako odlazi u zoru. Znao sam sve. Znao sam šta će da uradi sa mnom. Znao sam.da računa na mene. Znaš«, rekao je,»kad Se sretnem sa njim na stepenicama, čini mi se da on zna sve.o 'meni. Kajem se onda. Mislim kako sam morao da pobegnem. Da se više ne vraćam ovamo. On me gleda, pogledom onoga koji sve zna, i koji hoće da ti kaže da zna. Ali on ne preti. On me ne mrzi. On me uopšte ne gleda kao čoveka!«uzviknuo je.»nego me gleda stručno. Znalački. Ispituje me dok silazim niz stepenice, često se zaustavi, i ostane više mene dok se ja spuštam dole, i posmatra me. GLeda me, kao meso. Kao gomilu mesa. Možda ne najboljeg. Ali mogućeg ipa:k. On čeka kad će da dođe po mene. Noću, noću, on već.dolazi. Uzima me. Pretura između drugih lešina samo da bi mene našao. On hoće baš mene. On je bacio oko na mene«.»uhvatio me za rame. Stegao me do vriska svojom prokletom mršavom jakom rukom: "To je to. Video sam ga«, rekao je,»ka:ko me mrtvog vuče za noge. Prepoznao me je, iako sam bio mrtav,i razlujpane glave. (Jer pucali su mi u glavu.) Natovario me na leđa, uprtio me, i vukao me j e za noge (prebacio ih je sebi preko ramena), taiko da mi se mrtva glava vukla po zemlji. Psi su i'šli za nama, a on se okretao, s vremena na vreme, i VIkao je na pse. Psi su hteli moje meso. Ali bojali su se niega. Njegovih stl'ašnihručerm. (Jesi 1i V'idela nekad nj egove ruke?) Kog psa bi dohvatio nogom, taj bi na mestu bio mrtav. Bacio me na kola. Među konjske lešine. Sakrio me je pod konje. Ali nije se mnogo ni staraa. Ležao sam među konjima, glava mi je virila napolje. Nije nas čak ni pokrio ceradom, mrtve konje i mene 205

103 među njima. On ne krije. To danas oni ney k:iju. Niko ne krije da jedemo ljudsko meso. Znas II da mi jedemo ljudsko meso?«.'»0, bože p1oj! Bože sve dece!«uzviknula Je Eva.»Rekao mi je to. Hteo je da me uplaši. Lagao je«, kazala je.»ili je govorio istinu, šta misliš?«bila je puna blagosti i prašta~ja. Već mi je praštala (jednome od njih) što jedem ljudsko.meso.sto ću sutra možda jesti meso njenog brata. NJeno meso.»da li si već jeo«, upitala je radoznalo,»ljudsko meso?«stresla se od gađenja.»dh!«stresla se još jednom.»to mora da je strašno gadno. Ljud:s!ko meso mora da je gor~ od ovčjeg mesa koje otužno miriše,i koje nikad nylsam mogla da jedem. Od kozjeg mesa. Od mesa zabe. Od mesa govečeta. Najgore meso, gore od mesa zmije!«pogledala je svoje nokte. Jednu pa drugu ruku. Slegnula je ramenima, prihvatajući već i tu ilstinu. To je bilo njihovo, ne njeno:»mislio je da to,ne znam, i da ću da se upla:šim«.»znam ja to odavno«, kazala je,»pametna sam ja i znam više nego što oni misle. Nego što on misli. S~pljoglavac. Budala«, rekla je spreziron:.»bro.dolomnici se kockaju za ljudsko meso. Ona) na koga padne kocka uzalud se brani. Njega ubiju i požderu njegovo meso. Otimaju se za bolji komad. Danas su svi brodolomnici. Još ima konja«, dodala je mirno.»ali dokle? Po.nekad mislim da je nemoguće da ima toliko konjskog mesa za nas! Zar nrsmo već poj~li sve konje na ovom svetu? Pomislim da sigurno kolju ljude i kasape ljudsko meso. To je sigurno«.»dostalom«, prelazila je polako rukama po krevetu s jedne i druge strane sebe, tu same, žive, još, 206»kad bih bila na njiihovom mestu«, rekla je,»ja bih im davala meso. Njihovo sopstveno meso«, okrenula se.»da ga žderu kad već hoće da žderu. Kad heće da ostanu živi! Neka žderu meso svojih sinova i svojih kćeri. Neka se najedu. Neka pocrkaju od tog mesa«. Skupljala je oči, na trenutke ih i zatvarala, kao. da je u sobi snažna svetlost, a ne samo sumnjivo treperenje sveće koju je krila pre tega ispod pokrivača, i koju je najzad upalila.»jesi li jeo to meso?«upitala je.»meso svog brata? Svoje sestre?«, Nasmejala se.»sutra«, smejala se,»možda ćeš jesti moje meso. Sa moje ruke«, digla je desnu ruku i pdkazivala mi je,»jedan dobar kemad mesa. Ili«, spustila je ruku,»deo mog trbuha. Moju nogu. Moju butinu«.»jesi li već jeo?«šapnula je.»možeš li da se zakuneš u boga sve dece, čiste dece, jedine čiste na ovom svetu, da si još dete, da nisi jeo moje meso?bilo je strašno«, šapnuo sam.»bilo je užasno«. Opet me nije čula. Obgr1ila je rukama kolena, podi,gla je savijene noge na ivicu kreveta, priljubila je bradu uz kolena. Njihala je samu sebe.»a on«(nije me čula), «sedeo je tu, sad samo meso koje će drugi poždrati.»video sam ga«, govorio je,»i bilo mi je strašno dok me je vukao na leđima i dok me je vozio. posle na onim kolima. I bilo mi je strašno u ka:scl\pnici. 0 «, uplašio se da u noći ne krikne (jer ne srne glasno da govori, svi mi goverimo a same on šapće, mej brat, žalosni moj brat),»kake sam bio. sam i napušten. Komadao. je isekao moje meso, a ljudi su ga uzimali, ljudi za koje sam patio., zhog ~ojih sam umre! Razumeš li ti? Ili ništa ne shvataš? Ja, ja«, ponavljao. je,»umro sam za 'njih, 207

104 za njihovu sreću, a oni su jeli moje meso, i svađali su se koće da dobije bolji komad moje lešine«.»folako je. Okretao je glavu da ne vidim kako plače. Šakama je brisao svoje lice«.»ali sada je mrtav!«skočio je s kreveta. Raširio je ruke. Likovao je. Hteo je da likuje, da uveri sebe da je mesar u krvavoj i prljavoj kasa:pskoj kecelji zarstamrtav.»video sam ga. Otišao sam gore. Bila je pusta soba u kojoj je on ležao. Samo jedna žena klečala je i~od njegovog kovčega, i molila se. Njegova glava bila je uvezana krpom. Kroz krpu se videla krv. Kad sam prišao njegovom sanduku, da ga vidim kako je mrtav umesto mene, žena se nije ni okrenula. Klečala je na kole nima kao da se moli ispod tog smrdljivog mesarovog leša. Neće mu pomoći njen bog! Njihov prokleti bog koji nas je naterao da žderemo jedan drugoga. Gledao sam ga, i on je bio mrtav. Ne varam se. Ja znam danas kako izgleda mrtav čovek. Ne moram ni da ga pogledam, a ja znam, ja osetim da li je mrtav ili nije. To sam bar naučio«govorio mi je,»zar ne veruješ?veruj mi, Evo. Veruj mi«, molio je da mu verujem, ali ja znam, dragi moj, lepi moj; znam da je molio sebe, a ne mene. Hteo je da :poveruje, najzad, da je taj strašni kasapin mrtav, kasapin koji će drugim ljudima da deli njegovo meso«.»bio sam srećan. I sada sam srećan«, kazao je. Govorio je kako je srećan. On leži gore. Neće izaći više idućeg petka iz kuće.»istina«, dodao je,»ostali su drugi koji su kao.on. U krvavim keceljama«. Ostali su ljudi koji čekaju njegovu smrt kao sopstveni spas. Kao olakšanje.,i ne više samo s mrt, nego i njegovo meso.»ali jedan. manje«, govorio.mi je,»i to je nešto. Nije šala. Mislim na svakog koji je zaglavio. Jedan po jedan, jedan po jedan«, skoro je pevao, počeo je da tapše dlanom o dlan, kao što je radio kad je bio mali, nekada čisto dete koje nema ništa s tuđim mesom,»shvataš li?«vikao je, i udarao šakama tako da je pucalo u sobi;»jedan po jedan«, govorio je, i već je počinjao da igra pred mojim krevetom, preda mnom koja sam možda imala da budem mrtva (videćemo to još: da li moram),svega kroz nekoliko sati (prijatelju, moja sveća dogoreva), a ja sam ga gledala i nisam više ništa osećala u vezi sa njim«.»nisam želela čak ni da umre. Niti da ostane živ. Nisam se bojala. Ni-sam osećala sramotu. Ležala sam mirno ispod nj ega, alil. znala sam da sam visoko nad njim, strašno visoko, nad njim i nad svima ostalim koji jedu ljudsko meso kao on, i koji nisu ništa drugo nego obično ljudsko meso«.»gledala sam ga, bez volje da ga gledam, ali i bez volje da ga oteram odatle, da mu viknem da beži napolje i da me ostavi na miru, i shvatila sam da se on, kao i svi drugi ljudi, bori protiv svih i svakoga, protiv onih koji su umirali u čoporu, jedan po jedan. Protiv onih koji će ga ubiti. Protiv onih koji će da daju male pare za njegovo već ohlađeno meso poliveno krečom. Protiv onih koji će stajati u beskon ačnim redovima, satima, da dabiju po komad njegovog mesa. Ljudi žderu ljudsko meso, oni su uvek tamo gde je to meso, dave se u njemu da se nikad ne udave. Koliko ima ljudi na ovom svetu, jesi li nekad mislio o tome? Ko bi istre bio, ko bi uništio toliko meso? Zemlja je prekrivena mesom, i ljudsko meso visi iz oblaka, sa drveća, sa krovova, sa plafona«.»gledaj!«uzviknula je, pokazujući rukom VIse sebe u senke što su nečujno drhtale nad našim glavama,»gledaj, gledaj! Vidiš li kak,o komadi mesa, du g ački komadi (jedni duži, drugi kraćd.), vise!iz plafona, čak i u ovoj mojoj sobi gde smo sada ja i ti! Vidi tamo, tamo, kod vrata! Vidi baš ovde, više moje 2Q

105 glave! Ljulja se, ljulja.se. Svakog časa može da se otkači s plafona i da padne među nas, na krevet, ili na mene, na tebe«.»meso, i meso, i opet meso«, gledala je u plafon sa senkama iako se bojala, sa tim.uznemirenim krpama mesa čiji oštri zadah sam ponovo osetio;»ljudsko meso. Strašno ljudsko meso. Sta hoćeš? Da ostanem ovde i da ga žderem? Da mene,požderu, zar ne? Misliš da sam pristala ako si ti pristao, misliš da ću da ga jedem i da sam spremna jednoga dana i mene da pojedu?«video sam kako stoji preda mnom, odjednom mirna. Njeno lice je bilo ozareno nepojmljivom svetlošću. Sveća ga je jedva dohvatala, ali ono se ipak zarilo. Oči su joj bile mirne i blage. Usne se nisu osmehivale, smirene, zatvorene (kao da se rešila da više ne govori), ali još nikad je nisam video tako ispunjenu spokojstvom i blagošću. Lutka je opet bila u njenim rukama.»znaš«, rekla je pover1jivo,»morala sam da je iskopam iz groba: šta će tamo sama? Ako moram da umrem, onda volim da umrem zajedno s njom u rukama«.»ali«, doda'la je tiho i mirno,»ako još nije!sve izgubljenio, i ako si došao da me spaseš (a ne da ugasiš sveću koju sam jedva upalila: stalno je u sob'i duvao neki vetar: otkud uvek taj vetar gde sam ja?), onda ona mora da bude sa mnom, možda posle neću imati dovoljno vremena da je izvadim iz grdba«. Pogledala je u lice svoje lutke:»sta misliš«, zovnula je,»da li je ovog puta došao da nas spase?«očekivala je malo. Onda je slegnula ramenima.»sirota«, vratila mi je lice,»ona još ne može da govori. Ta smrt, ta smrt«, promrsila je kroz zube, u potpunoj tišini, pa je odmahnula glavom. Smirena.»A vetar, da znaš samo«, pribijala je lutku uz grudi,»on je bid neki strašan vetar koji je duvao u sobi, i ormar je škripao, i jedna stolica se prevrnula, a ja sam čvrsto držala sveću u ruci, plašila sam se da 'Su mi ljudi poslali taj vetar: hteli su da ne umrem 'ispod upaljene sveće. Ipak«, pogledala je u s ve ću,»ona još uvek gori. Ne varam se. Sta misliš: koliko j oš ima da gori, kad će da se ugasi?«gledala je ukočenim pogledom u sveću: _»Fino mi je i strašno kad gledam kakd dogoreva. Volim da gledam njen plamen, volim da znam: on je sada tu da bi se ugasio, da bi nestao. Kad se ugasi, zavladaće u sobi potpuni m rak posle koga nema.više nikakve svetlosti«.» Sveća gori, gori«, ponavljala je jedva č ujno, z apevajući,»gori da dogori, i ja sam s rećna zbog toga, obuzima me neka užasna radost što će da izgori, što će da dođe mrak, što više neće biti nič ega, ali se istovremeno bojim. Je li to smrt, :kojoj se ja radujem i,od koje se bojim? Zar to nije smešno i nerazumno, šta imaju zajedničko radost i strah?«ustao sam. Ona mi je preprečila put.»kuda ćeš? «uzviknula je,»zar opet hoćeš da ostanem sama u ovlom mraku i,da se desi nešto strašno? Zar misliš da smem da ostanem sama?«uhvatio sam je za ruku. Ona je kriknula.»sa mnom«, rekao sam.»ići ćeš sa mnom«. Opirala se. Pokušavala je da oslobodi ruku.»s tobom?«uzviknula je.»a1i kuda?«zastao sam. Vrata su bila zatvorena.»kuda?«upitao sam

106 Plamen sveće osvetljavao je mrtve stvari sobe koje su još bile tu. Sve je još uvek hilo tu. I ja rsam bio tu.»svejedno«, kazao sam brzo.»gde bilo. Samo da odemo odavde«. Pl'snula je u smeh. Odgurnula me je od sebe, izvukla je ruku iz moje ruke.»budalo, budalo«, šaptala je opet usplahirena;»kud možemo da odemo? Pogledaj, ako mi ne veruješ. Mućni malo tom ludom glavom. (Zar ja treba uvek da mislim za tebe?) Kuda ćemo? Tamo gde možeš da me odvedeš, svuda su oni. Naći će nas. Onda će biti svršeno s nama. Ubiće nas odmah, bez odlaganja. Ako su dosad odugovlačili, više neće morati da odugovlače : biće im lako da nas ubiju, bićemo samo dva krivca, dva begunca koje,su stigli i umlatili. Sta hoćeš? Misliš: mogli bismo da se branimo? Ti, zar ne, zar ne«, rugala mi se,»ti misliš,da možeš da me odbraniš? Ah«, ščliptala je,»jesi li spreman, jesi li se rešio da mebraniš?«.. Nisam smeo da je pogledam. (Jesam II se bojao njenog lica osvetljenog plamenom sveće?)»braniću te«, kazao sam ipak. Odgovorio sam glasno:»braniću te od svih njih«.»je li? 0«, uzviknula je,»baš sam ti zahvalna. Ne, stvarno, ne rugam se: ja sam,ti zahvalna. To je divno od tebe. To je herojski. Ja volim heroje, makar da su oni glupaci. (Osećam neku slabost za heroje.) Ali znaš li ti«, govorila je primičući mi se o:pet mačjim korakom, pogurena, dolazha je odnekud odozdo, ispod mene,»znaš li koliko je njth? Znaš li ti koliko ima ljudi na ovom malom svetu? Jesi li mislio o tome? Zar misliš da bi mogao da se boriš protiv svih?«oči su joj bile razrogačene. Kao da je već videla kako smo opkoljeni, u ovoj sobi, i kako su svuda 212 oko nas, iza zidova, ti ljudi koji su postajali sve brojniji, koji su pristizali sa svih strana. Odozdo, od pijace, ponovo Se čula vreva glasova, krikova, smeha i zapomaganja. Prozorsko staklo još je odolevalo. Iza zida neko se nakašljao kao što je pre kašljao njen brat. Da li je ponovo bio tu? Učinilo mi se da.čujem njihove korake: dolazili su. Skupljali su se i'za zidova. Druga :soba, hodnik i kujna u kojoj je njena majka otvarala pasijans (još uvek?), bili su već puni ljudi koji 'Su jedva mogli da stoje jedan uz drugog. Daske su škripale. Vrata su još samo nekoliko trenutaka bila zatvlorena.»braniću te«, čekao sam da.vrata popuste i da oni, vičući i urlajući, provale u sobu.»sve dok ne umremo. Umrećemo zajedno, bićemo mrtvi, i onda će sve da mi bude svejedno: više volim da budem mrtav s tobom, nego živ bez tebe«. Ona nije govorila.»ormar«, šapnuo sam.»možda treba da odguram ormar na vrata. Stolice. Krevet. Sto. Moći ćemo da izdržim o neko vreme. Kunem ti se. Sta čekaš sada, zašto me samo tako gledaš?«ona se opet stvorila preda mnom.»sanjaš«, šapnula je sad s mržnjom koju je jedva uspevala da prikrije.»bulazniš. Prvo, nikoga još nema, sada još nije vreme da dođu. (Razumem se ja u te stvari bolje od tebe.) A drugo, šta misliš: da je meni stalo da budem mrtva s tobom, da ja uopšte hoću da umrem? Oh, ti, prokleti šupljoglavče, kada ćeš već jednom da dođeš pameti?«sčepalame je za ruke.»svršeno je s nama«, prošaptala je onako razrogačenih očiju.»ovo su poslednji moji i tvoji časovi. Bojiš li se zbog toga?«, Još uvek sam gledao u vrata. 213

107 »Ne bojim se da umrem«, rekao sam.»bojim se da živim«. Povela me je na krevet. Branio sam se. Ona nij e popuštala. -»Da li ćeš baš da umreš«, govorila je vodeći me na krevet, 'i već se spuštala negde ispod mene,»u to nisam sigurna. Smrt«, re'kla je čeka:jući da sednem pored nje,»to je,nešto vrlo nesigurno. Jedna stra:šno prevrtljiva stvar. (Nilkad da je uhvatiš ni za glavu ni za rep.) Najzad«, šapnula je zadovoljna što sam ipak ponovo bio na njenom krevetu,»ne tvrdim: možda ćeš da umreš. Mislila sam o tome. Noćas. Odjednom mi se učinilo: umrećeš. Bila sam čak sigurna da ćeš da umreš. Ako tvoj otac neć~ da se obesi, zašto se ti ne bi obesio? S~oro u svako] k!ući obesio se bar po jedan član porodice. Sam si rekao da je kuka već zabijena u zid i da čeka, da je konopac spreman. Zar ne? Da ja to nisam sanjala?žalim te«, rekla je;»žalim te iskreno. Eto, još ne visiš obešen o kuku, i ta prljava?mč~ ~ij~ se zategla oko tvog vrata, nije te za:davlla, los Sl živ, još možeš da me čuješ i da me razumeš. Sluš~j me onda doib~o otvori uši: ja te žalim«, kazala Je ponovo; '»Žalim te iskreno, i to je poslednja moja žalost za nekim od ljudi, uopšte poslednja žalost u mome životu. (Kada bih i posle ovoga morala da se bavim poslovima žaljenja i ka:janja, prljavim poslovima ovoga sveta, to bi značilo, da se ništa ~ije svršilo, i da sam ostala ovde zarobljena. Ko bl to izdržao?) Žalim te što ćeš da umreš. Žalim te što ćeš da živiš, ako baš i ne uradiš to s tim konoipcem. Nikog drugog ne bih žalila«, dodala je (da me uteši?),»nikog od svih vas, nego samo tebe. Slaba sam prema tebi, šta li, ne znam ni sama, makar što si 214 kao drugi, makar što nisi anđeo kaji je došao da me spa:se«.»zar sam ja kriv«, uzviknuo sam,»što nisam anđeo i što nemam boga?«oštro se zagledala u mene. Učinilo mi se da su joj oči pune mržnje.»jesam li dobro čula?«otelo joj se sa usana;»ili sam se možda opet prevarila? Nisi kriv, je li? A ko je onda kriv? Misliš da možeš da budeš on, anđeo, bez patnje, bez odricanja, bez žrtvovanja, anđeo, strašni, pravi anđeo bez koga ne bih živel a više ovde ni jedan jedini časak, ni jedan minut, ja, koja sam zaslužila jednog anđela, anđela koji će da me spase, da me odbrani, da me izvede odavde, a ne anđela kao što je njegov anđeo - ona u Rajnhartovom krevetu, jedna prestravljena žena koja je spavala sa uibicom, i koja je pasle grebala svoje lice zato što je jedan obični, prljavi ubica umro? Da ti se anđeo javi, stra:šni anđeo koji će da te izvede iz ovog mraka, treba da patiš; a ja? jesam li dovoljno patila? Ko može da kaže da nisam, ko može da porekne moje patnje? Ako nisi anđeo, zašto si onda ovde, sa mnom; zašto ne patiš, zašto ne stradaš, zašto ne želiš da budeš anđeo?ljudi su krivi«, k~ala je neopozivo, sa svirepošću zveri koja ne zaboravlja svoju ranu;»oni su krivi što ih je bog,dece zaboravio. Morali su da traže njega, a ne meso. Ali znam da ne bi ubijali, da ne bi stradali, da ne bi umirali za svog boga ovako kao što umiru i ubijaju za svoje meso. Kada bi postojala jedna pijaca s božanskim darovima čistote, Je li? je li? šta misliš: da li bi i tamo urlali kao što urlaju na ovoj pijaci? Oh, i noću ne prestaju. Viču. Galame. Plaču. Cini mi se: u mraku ih vidim kako bauljaju na kolenima, u đubretu, kako prevrću gomile otpadaka, pacovi, lešinari, uplašeni da će da 215

108 crknu, da neće da prežive. A zašto? Ja,ne bih mogla da živim kad bih znala da nikad neće doći on da me izvede odavde, i kad mi se glas mog boga ne bi javio«.»bog je mrtav«, šapnuo sam.»samo mi smo živi«.»mrtav?«uzviknula je.»otkud znaš? Jesi li ga tražio, jesi li uradio nešto da ga nađeš i da vidiš da je mrtav?«okrenula je glavu od mene. Nisam mogao da vidim šta gleda, ali naslutio sam, sa strahom, da gleda li sveću koja je još (alli dokle?) uporno gorela.»0, bože«, začuo sam tad njen promenjeni glas, u š~putanju, koji je dolazio odnekud odozdo, neizbežan; plamen sveće je uzdrhtao; >wprosti mu što te vređa i prlja, i što huli na tebe. Imaj milosti za jednoga koji nije drukčiji od drugih, ali za koga ja, ništavna, tebe nedostojna, ipak osećam duboku žalost. Maka'r on umro, ih makar ostao živ«. Vrati1a mi se natrag. Lice joj se asmehivalo.»on me je čuo «, rekla je sasvim tiho;»i uslišiće moju molitvu, ako budeš pametan i a'ko ga ne razbesniš, ako ne kažeš više ni jednu jedii1lu reč. Moraš da ćutiš, što da govoriš? Zašto ljudi uopšte govore? Moraš da ćuti-š, on voli one koji ćute, i koji ga ćutke traže, bez roptanja, bez molbe, bez krika. Moraš da ga tražiš, možda još nisi izgubljen, možda još ima nade za tebe«.»ako se razbesni, ako se ra'zbesni«, uhvatila se za glavu,»ti ne znaš ka'ko je strašan: na svojoj koži sam to osetila!ali ja sam pristao«, rekao sam;»ako sam se bojao, ja se više ne bojim, ja neću da se bojim. Uradiću sve što moram da uradim -šta ćemo još ovde? Zbog čega tu da ostanemo?«216 ", Pristao si?«pustila je glavu, ali ruke su joj JOs lebdele u vazduhu;»na šta si pristao? Da se voziš u vozu od stolica? Da gura'š mojru.lutku u kolicima, je li? Ili možda čak i to: da ideš, i da tražiš moja kolica, možda znaš gde.su moja kolica?brzo, brzo«, podvila je kolena, spremna da Ulstane,»idi po moja kolica. Znaš kako mi je bez njih. 0, kakva srećaf Kakvo čudo! Ko bi rekao da ti zna5 gde su moja izgubljena kolica,? Ali dosta. Nije vreme da se radujem. Idi po njih. Odmah. Idi i donesi ih natrag. Ja ću da te čekam. Spremiću sobu. Raskrčiću stvari, da ih guram, oh opet da ih guram kao nekad, njih i moju lutku u njima! Brzo, brzo«. ČeIDala je. Nije ustaj'ala.»šta je sada? Zar si zaboravio gde su? Ili nikad nisi ni znao?ne znam gde su tvoja kolica«, rekao sam.»zašto govoriš o tome? Ja sam drugo rekao«. Oborila je glavu.»drugo, drugo«, umorno je, razočarano ponavljala.»uvek ti govoriš drugo. Baš :sam luda. Šta ja imam stobom?ono što si htela«, uspeo sam da kažem,»ono što ja imam s tobom. Ne pretvaraj se; vreme prolazi; ja znam: htela si da on umre«. Očekivao sam da se naglo okrene, da me ščepa za ruke, da mi se unese u lice, da nešto vikne, možda užasnuta, uplašena, divlje srećna; ali ona je ostala nepokretna, malo pogi1bljena, zatvorena u sebi. Onda je sažaljivo zavrtela glavom.»ja te baš zaista žalim«, rekla je.»zar stvarno misliš da bi njegova smrt mogla nešto da mi lpomogne? Zar se nisi opametio? Zar ne znaš da je on samo jedan među tolikim drugim, i da će posle njegove smrti svi oni da ostanu? A onda, šta onda? 217

109 Zar bismo mogli sve da ih pou!bi:jamo, sve te s1jra'šne mrtvace na svetu? Ne, ne«, zavrtela je glavom;,»ako sam ti rekla da hoću da umre, ah«, kazala je odmahnuvši rukom, pa se onda udarila po čelu;»šta s tim? Bila sam uplašena. ~zgubljena. Jedno očajno dete. Samo jedno opkoljeno dete, i ništa drugo. Svake noći mi je dolazio, i ja sam ga onda čekala sama. Ali noćas, zna'š, ja.sam čula, ja sam videla! 0, noćas«.»igraš se«, rekao sam.»bila si sama kao svake noći. I noćas. Ko je bio s tobom? Misliš da ti veru'jem?mooj bo:g«, digla je glavu. Zagledala ISe u'kočeno u mene.»noćas je moj bog bio sa mnoom. Zar se ne raduješ? Ti, koji si spreman da umreš sa mnom, zar ni:si u stanju da se raduješ kad ti kažem da mi je bog, moj bog, da je on najzad doošao, da se javio?oh, bože, bože! Mislila sam: kad mu kažem da mi se javio bog posle toliko vremena, da se javio kad sam već izgubila svaku nadu, kad sam mislila, kad sam verovala da sam već osuđena na smrt, da se javio dok je on sedeo na mom krevetu i govorio mi o mesu, o mesaru, o mrtvacima i kreč u, - mislila sam: koliko li će on biti srećan, i kako će zahvalno da blagosilja tu srećnu noć, naj 'srećniju u mom životu?a ti?«upitala je razočarano,»šta si uradio? Jesi li se veselio? Jesi li me zagrlio, srećan, da podeliš sa mnom sreću?ah, ljudi, ljudi. Umete samo smrt da delite. Smrt i meso. Ali ne i sreću. Ko je još sa nekim podelio sreću?pa dobro«, dodala je odmah, spuštajući glavu; gledala je lutku na svojim kolenima;»pa dobro«, 218 promrsila je kroz zube, spremna da pregori i ovo razočaranje,»neka ti bude; ne tražim od tebe da budeš zajedno sa mnom u sreći. Laiko je biti s drugim u nesreći, ali podeliti sreću, ne, ne«, zavrtela je gla,vom,»to niko od vas ne ume i ne može, ni ti, ni on koji me je lagao sve vreme s onom svojom lutkom i sa biciklom, i još sa tim danom koji će (kaže on) da bude sunčan i najle1pši od svih moogućih dana, i galebovi će (ja volim galebove iako su ružni i gadno vrište) da 'k>ruže oko nas i da me gledaju (ti galebovi) 'kako okrećem pažljivo i pomalo uplašena pedale bicikla kao da će on da padne, a ne ja«.»nije nego!«uzviknula je.»ne boji se on što ću ja da padnem s bicikla. (Samo sam terala tricikl.) On se boji da sam ne padne u onu već iskopanu jamu, dublju od svake druge jame na svetu, i da će crvi da ga grizru, nj ega, podzemnog stranca, i da će mrtvi mesar doći opet u večitoj,sv'ojoj masnoj i krvavoj kecelji po njega, da ga na grbači odvuče u kasapnicu, meso i kosti, za one što mogu bez boga, ali ne mogu bez mesa. Mucao je okreču, brbljao je, mumlao je, bojao se, kleo se da se ne boji, šeprtljao je, šta ja znam šta je sve radio, baš me,briga sada, briga me, kažem ti otvoreno (i j a sam se opametila), a onda, odjednom, začula sam njegov glas, strašan divan glas. Božji glas«. Nije me odmah pogledala. Sklopila je oči kao da ponovo priziva časove u kojima je čula taj glas.»prvo sam se UiPlašila. (Ko se ne bi uplašio?) Još nikad nisam čula takav glas. Bio je strašan, kao truba. (Baš sam luda: pa truba uopšte nije strašna. Šta će mi ovo sa trubom?) Onda su se javili horovi, basnoslovni horovi iz nebesa gore nada mnom, gde je sve dotle bio plafon, i ja sam još jače stegla sveću među nogama, i skupila sam noge, i pomi- 219

110 slila sam:»eto, sada je došao čas smrti«. Bojala sam se dok sam slušala te nebeske horove, i trubu koja je njegov glas, ali bilo mi je dobro, bilo mi je kao da me neko nosi, valjda kao onda kada sam bila dete i kad me je ona nosila (ona sad otvara pasijans), i ja sam rekla:»ovako još pristajem da umrem«. Ali horovi su odjednom prestali, zavladala je tišina, i ja sam pomislila da je ponovo sve izgubljeno, i da neću da izdahnem u visinama, u muzici, nego ispod njega u krevetu: čula sam ga opet kako govori o mesu. Htela sam da mu viknem da prestane, da se gubi odatle, da me pusti bar na miru da umrem, htela sam da čujem ponovo ono što sam čula, muziku, muziku, muziku, a ne njegovo blebetanje o smrti, baš me briga za tu njegovu, za tu vašu smrt, - ali, o bože moj! Hvalim te ja, moj bože, pravedniji ti si od svih bogova, i istinitiji odsad pa na vekove«.»on, on, moj bog javio se tada! I strašan mu je bio glas. A rekao je:»još ima dece u svetu. Ako me tražiš«, rekao je glas mog boga,»naći ćeš me. J a sam tamo gde su deca«.»danas deca umtru«, rekao sam.»zar ja i ti nismo deca koja umiru?a on«, opet me nije čula,»i dalje je mucao o kreču. Bila sam očajna. Zelela sam da ućuti, da umukne odmah: možda je bog još nešto hteo da mi kaže. Zelela sam da umre. Njegova smrt pomogla bi mi da čujem boga. Zar je rđavo ako hoćeš da daš jednog od njih (makar on bio tvoj brat) za glas božji? Možda je moj bog hteo da mi kaže kuda da idem, gde da ga tražim. Nisam htela više da čekam. A on se ponašao kao bog iz nekog tajanstvenog filma. Iz kriminalnog romana. Šta mu je do žmurke? Da mi je rekao kuda da pođem, pošla bih odmah. Da ga tražim. Ustala bih s kreveta. Sa svog odra. 220 Pošla bih napolje. Ne bih ponela ništa sa sobom na taj put, nego samo svoju lutku«.»ali glas, glajs«, uzviknula je ponovo očajna,»nije se više čuo. Već sam bila spremna da očajavam, da ponovo mislim kako je sve izgubljeno, ali tada, odjednom«(uzdrhtala je),»odjednom, sve je obasjala svetlost. Božja svetlost koju ne znaš jer ti je uskraćena. Oni koji nemaju boga ne znaju za tu,strašnu svetlost. Otvorila sam oči, na dnu svoje nesreće, na dnu svog groba, i bila sam ozarena tom svetlošću, ruke su mi bile svetle i lepe, i J'a sva " i«šapnula je, gurnula me je laktom,»šta misliš? Šta sam videla?pustinju«, odgovorila je.»videla sam pustinju. Pravu pustinju. Bila je ogromna preda mnom, i beskona,čna, i pušila se na suncu. Pesak se pušio, i ja sam se odjednom uplašila, htela sam da viknem, ali nisam viknula, bojala sam se, imala 'sam nadu: moj bog nije njihov bog koji je zatrpao sve gradove, i razvalio njihove zidove i vrata, moj bog nije njihov bog. I jači je od njega. I molila sam se:»ti si moj bog, zašto me plašiš?«kazala sam:»ti si moj bog, ne njihov bog, i, znaš«, kazala je,»priznajem, slabo dete (o da, slabo dete!): u tom času posumnjala sam u njega. Posumnjala sam da je on moj,bog, nego da je on njihov bog koji je najzad uradio ono što je obećao da će da uradi kad je rekao:»ridaj, Esevone«, i što je obećao kad je rekao za Sodom i za Gomor, i za zemlju Edomsku, za Dama:sk i Vavilon, za Kedar i za carstva Asorska i za Elam. On«, kazala je,»razmetljivac strašni koji kazao je za sebe da će da dođe jednom, besan, Gospod vojske nad voj Sk.aJm'a, i da će sve da spali i da pretvori u pustinju; o vreme«(bojala se da zaviče, a htela je),»da li je to vreme koje je najzad došlo, kad je on to uradio sa svim našim gradovima, i da 221

111 li je mene poveo ovamo, on, taj strašni bog, da mi pokaže i da se pohvali šta je uradio, i kako je sve pretvorio u pustinju peščanu, i kako ničeg više nema?drhtala sam«, reikia je.»platkala sam. A pn,me vodio, držao me za ruku, vukao me je u tu pustinju, i moj e noge gazile su po finom i mekom pesku, a ispod peska bili su spaljeni gradovi i leševi ljudi i životinja, svih ljudi i dece i žena, vukova i šakala i lavova i zmija i kornjača, i taj pesak je bio njihov prah i pepeo, svuda,unedogled, pokušavala sam da vidim kraj tom prahu i pepelu što su još bili strašno vrući pod mojim odjednom bosim nogama, i bio me je strah da ne umem ni da ga kažem, ali koračala sam«.»zar je bilo toliko živih gradova«, šapnula je,»i ljudi i životinja? Bilo mi je odvratno. Gadno je da gaziš bos po pepelu sv!ih tih odvratnih života što su jednom bili i što više nisu, ali ja sam govorila seibi, idući za njim u stralru:»pa šta onda, Evo?«(govorila sam),»zar se plašiš kao on što bi se plašio kad bi se našao sam u pustinji, on koji se boji svih ljudi, i mrzi na sve ljude, a ne može bez njih, i plače bez njih sam,u svojoj prokletoj postelji koja je sada samo jedan!prah jer je sve on pretvorio u prah i pepeo koji niko više neće yaskrsnuti,u stari život? Pa šta? Pa šta?«vikala sam već gluva malo od te pustinje svuda oko mene,»šta onda što gaziš po pepelu onih koji su hteli da te vide kako si mrtvo dete, više da nisi dete ili da si zaista mrtvac na krevetu što mu sveća gori iznad glave? Zar ti još ta užasna vruća sveća nije u ruci, i zar se ne topi među tvojim prstima?1 videla sam kako u jednoj ruci nosim sveću koja je već bila upaljena, i koja se dimila pod strašnim pustinjskim suncem (ne znaš to sunce što je 222 ostalo posle svega), a u drugoj ruci (videla saru) kako mi je opet ona moja lutka, i zadrhtala sam, i rekla sam mu, jer sam morala da kažem:»0, strašni«, rekla sam mu.»zašto se ne radujem sad, kad gazim pepeo mojih neprijatelja? Odgovori mi, nauči me«, zavapila sam u \Strahu koji me opkoljavao kao taj strašni divni užasni pesak svuda oko mene,»nauči me«, rekla sam, i ništa nisam čula, ipomisli1a sam, ponovo, sa strahom u srcu, tu (opet se dotakla svojih grudi),»da taj bog nije moj bog, nego njihov bog koji me vodi među mrtve što odavno su samo mrtvi, i učinilo mi \Se tada da čujem njegov glas iz upaljenog neba nada mnom:»sama posle svega, igraj se sada!«učinilo mi se da sam čula glas kako mi je besno vikao sa neba, i pala sam na kolena. Moju sveću (ovu sveću što je sad vidiš kako gori), zabola sam u pesak pred sebe, 1 [)isam znala da li da je ugasim ili ne, jesam 1i!Sada mrtvo dete koje se (mrtvo) i.gra, pa sveća mora da gori nad njegovim telom makar da je telo njegovo u ;pesku, ili«, šapnula je, >misam mrtva, i sveća mi više ne treba«.»,za svaki slučaj«, rekla je,,»u strahu od njega, ostavila sam sveću, bojeći se njegovog besa, tog užasnog njihovog boga koji me je ovamo doveo umesto mog boga koji se negde sklonio, koji me izdao, osta~ vio njemu na milost i nemilost, plašila sam se da i mene, poslednju, ne pretvori u pesak, pusti pesak, Vlrući pesak, i počela sam. da kopam. Moja lutka ležala je preda mnom, na pesku, jadna moja žedna lutka, ostavljena lutka kojoj ništa nisam mogla da pomognem, i tada«, šapnula je,»'setila sam se tebe, i moje kuće, i mog kreveta, i nisam htela da mislim o tome, niti da se kajem, niti da žalim vas mrtve što ste se radovali mojoj smrti i što ste (mrtvi) čekali da vam se pridružim, samo još jedan mrtvac više, bezimeni mrtvac 'kao \Svi drugi, ja ne više ja, i nisam 223

112 htela uopšte ništa VIse da mislim, nego sam«, rekla je tiho, kao da je ponovo tamo,»zarila prvu lopaticu u pesak. Uradila sam to nespretno - odavno nisam ko.pala. Učinilo mi se da me on gleda i da mi se ruga, još malo dok ne pobesni, i digla sam onda, s lopaticom u ruci, moju glavu prema nebu, imala sam još toliko hrabr'osti da mu okrenem lice, i sama u pustinji da zavapim:»oprosti mi«, zavapila sam, kriknula sam,»što sam tako neve.šta i nespretna. Ali zar ne znaš da odavno nisam kopala? Zar ne znaš gde sam živela i da su me oni op'koljavali, neprijatelji koje si ti uništio, i da od mojih neprijatelja nisam mogla da kopam u pesku niti da se igram?«on je ćutao, i ja sam, bez nade više, ponovo pokušala da kopam, i zarila sam po drugi put lopaticu u pesak, brojala sam, sedam puta tačno zabila sam lopaticu u pesak, i sedam puta izvadila sam je napolje, i sedam puta sam se zgrozila i uplašila sam se, i onda sam najzad pala u pesa.k, pored moje lutke, prost'rla sam se n1čice.»ne mogu«, re.kla sam.»8pali i mene kao sve druge, i uništi me. Ali ja ne mogu!ležala sam«, šaptala je prestravljena, sama, izbavljena ipak,»ceo taj dugi dan od podne ležala sam, i sve sam ležala do noći, a onda je,do'šla noć, i ja sam digla glavu, i videla sam zvezde nad pustinjom, i začula sam tad kako jeca neko izgubljeno dete u pustinji. Jecalo je i lutalo je samo dete u pustinji, i ja sam se zgrozila i stresla sam se,»jesam li ja to dete u pustinji pod zvezdama?«pomislila sam,»i je li ovo smrt kojom me je on, svirepi bog, umorio?«i nisam smela sa pes'ka da ustanem«.»ali tada sam videla ono crno pred sobom u mraku, kako mi se približava, i uplašila sam se još više;»0 ti«, ščepala me za ruku.»da si video samo to crno koje dolazi. Crno je, crno je«, držala me 224 čvrsto za ruku,,»a oči su mu upaljene, dve žeravice što gore, dve crvene strašne opasne vatre koje mi se približavaju iz mraka pustinje. Ležala sam nesposobna da bežim, i samo sam se jooš setila moje lutke, stegla sam je uz sebe.»sad šalješ ovo čudovište da me proguta i da me lpojede«, rekla sam u,pesak,»zato što ne mogu fino da se igram u pesku koji je pesak njihovih leševa i.zidova i životinja, kažnjavaš me što ne mogu da kopam lopaticom u pesku kdji zaudara na njihove leševe od kojih mi se uvek gadilo. Je li to pravo, bože?«pitala sam ga.»1 jesi li ti moj bog?«rekla sam, a ono čudovište već se približavalo, i ja sam ležala, lice sam zarila upesak, disala sam.u pesku, prestajala sam da dišem, htela sam samo da se to brzo dogodi i brzo da se završi, da se ne mučim mnogo. Htela sam da se završi brzo, i ležala sam, i znala sam da će to hiti strašno strašnije nego svaka druga smrt i svako drugo U~iranje, ali tada sam čula već kako čudovište diše i njuška me, i osetila sam njegov odvratni zadah, i osetila sam kako mu čeljusti, već na mom vratu i na mojim leđima, zaudaraju na ljudske leševe«.»znala sam,,tada, da je to životinja koja ide po pustinji i dočekuje mrtve, i da dođe svakom mrtvacu koji se preseli sa onoga sveta u ovu pustinju, da ga njuška prvo, tako grozno zaudarajući, i da ga tek onda proždere. (Gadno ljudsko meso.) Mislila sam:»ne jedu samo ljudi ljudsko meso, nego i čudovište ovo ga jede«, a čudovište je njuškalo i mene i moju lutku, osetila sam kako njuška moju lutku«.»jadnica!«šapnula je Eva, gledajući s nežnošću i strahom iz tog peska, iz pustinjske noći, u svoju lutku.»mogu li da gledam kako će da je ždere? Smem li to da vidim?«bog, to je bio njihov bog, mislila sam da je to njihov bog. I tada sam mu viknula:»ako već mora ovo da se desi«, viknula sam, 225

113 »zašto me toliko kažnjavaš? Neka se desi prvo meni da ne gledam«.»zamisli!«potražila je lutku.»zar bi mogao da gledaš kako čudovište u pustinji mrtvih ždere tvoju lutku? Zar bi mogao da gledaš kako zubi čudovišta što jede mrtve ljude melju ruke i noge tvoje jedine lutke, još nje jedine ~bog koje si toliko trpe o i toliko stradao? Zar bi mogao da gledaš kako ona jeca među njegovim zubima, a ti ne možeš da joj pomogneš? O, strašno, stra:šno!«milovala je blago lutku po licu.»lutko moja, lutkice. Ne sanjaj više taj san. Spaseni smo. Sta je dete za oca, za majku? Jesam li ti već dovoljno rekla (da zapamtiš) da oni čekaju njegovu smrt? Boje se nesreće koju će da navuče na njihove glave. Ako ti nisam kazala«(njeno lice gorelo je još grozni'čavo),»reći ću ti. Bila je noć. Leža:la sam u krevetu. A očev glas iza zida je rekao:»ponekad to zaželim, jedva čekam«, a njen glas je zaplakao.»ne govori, ne govori«, plakao je njen glas.»gde će ti duša?«pitala je. A onda je nešto počela da mrmlja. I rekla je posle:»neka je pr.oklet za našu krv ako se prolije«. -»Da, da, da«, šaptala je Eva.»To je ona rekla, čuješ li? Zar mogu onda još da me varaju, oni koji su čekali (koji još čekaju) da i ja umrem? Za šaku brašna. Za dva grumena soli. Za kilo konjskog mesa. Izdaće te. Gurnuće te u jamu. Ostaće posle za svojim stolom, sa viljuškom u ruci. Zna'š i sam. Govorio si«, rekla je.»a ja pamtim. Sve pamtim, ako vi zaboravljate, gadni, prljavi, podmukli. Još da me varate? To hoćete, to hoćete?«gotovo je uzviknula.»nikada«, rekla je prezrivo. I odlučno.»nikada«.»lutka«, ponovo je pogledala, i oči su joj bile uplašene i gladne,»ona je za mene ono što nikad li ništa nije bilo za njih na ovom svetu. I ja«, zagrcnula se,»morala sam da gledam kako će sve na 226 moje oči da se svrši, i kako će to čudovište da je smrska svojim zubima«.»0 luda«, začula sam tad strašni glas s neba.»0 bezumna! Ustani i pođi. Ne boj se. Ustani i pođi«, naređivao mi je strašni njegov glas, i ja sam ustala. Digla sam se. Preda mnom je bio strašni šakal, ogrom~i. 9ledao me.»bojim se«, rekla sam.,»ne boj se mo]i? ~akala«, čula sam glas,»i ne boj se mojih lavova l trgrova pustinjskih i zmija. Oni su sa tobom okreni se i videćeš ih. Oni su \Sa tobom i neće ti ništa«. Okrenula sam se. I zaista!«uzviknuia je.»oko mene ~u bili šakali i lavovi i zmije, a jedan tigar sa strasno lepom glavom spavao je u pesku i u snu mi je lizao noge. Zajecala sam od radosti. Pala sam u pesak, i digla sam lutku, i prigrlila sam je na grudi, i ~očela sam da je ljubim: htela sam, željna, da se polgram s njom;»bože«, zavikala sam,»dakle ti si.m.oj b~g, ~ ne njihov, i ovo je pustinj ~ tvoja u kojoj se IgraJU deca koja u onom svetu dole ne mogu vi'še da se igraju«.»on je ćutao. A ja sam pošla, i za mnom su pošli oni šakali (kojih se više nisam bojala), i lavovi, i onaj tigar je pošao, a zatim sam čula iz pustinje riku slonova, i videla sam ih!kako dolaze u svetlosti zvezda, ogromni slonovi u nebo dignutih surli i videla sam kamile, jednogrbe i dvogrbe kako idu s njima, a onda i škorpione i sve zmije velike i male otrovnice i neotrovne, i videla sam ptice koje let~ na?a mnom, ptice rajske, crvene i žute, plave, papagaje afričke, li rode lj pelikane. Videla sam kmkodile i fine ptičice kohbri, zebre u krdima, bivole i srne, brze divokoze i antilope. Videla sam bizone sa ogromnim glavama i strašnim vratovima i čupama na leđima, i još leoparde i medvede, i hijene afričke. Oh, videla :sam, videla sam«, skoro je zajecala,»sve sam ih videla i sve.sam ih čula kako riču i urliču,, 15* 227

114 i nj ište i vrište, čula sam njihov hod po pesku, njihov lavež, njihove kri.ke, pesmu, pesmu«, šaptala je,» veću od svih pesama, i i'šla sam, koračala sam pred njima, a oni (voj'ska njegova divna i str~na, vojska koja mi neće n ~šta), išli su za mnom: nisam li tad stvarno bila tvoja afrička kraljica? Osećala sam žeđ i kako su mi usta suva, ali nije me plašila žeđ jer sam znala da je on, moj bog sa mnom, a ne bog mrtvih i bog straha i očajanja, i znala sam da će mi utoliti žeđ, i da će da ugasi rane na mojim nogama, opekoti.ne koje su me, od upaljenog peska (makar što je noć), bolele sve više. Pesak se hvatao na mome licu, i bio je pesak u mojim ustima, ali ja sam išla, koračala sam, slobodna i srećna, najzad spasena, daleko od svih tih prljavština i gadosti, sa mnom više nisu bili ljudi, ljudski mrtvaci, sa mnom su bile životinje koje mi je on poslao da me čuvaju u pustinji, sa mnom je bila moja lutka, i.bila je jooš kao mrtva, ali to me više nije plašilo, jer ona je, znala sam, moje dete koje oživeće. Moje dete koje progovoriće. Pozvaće me, istim glasom kao nekad:»0, Evo. 0, Evo, ~ad smo zajedno. Samo ja i ti, i niko drugi s nama«.»moj bog!«uzviknula je.»našla sam ga u pustinji. Pala sam, ali.on me je digao. Htela sam da umrem, možda sam već i umirala, ' ali on me je vaskrsao iz mrtvih«.»nije za decu da umiru«, rekao je dižući me.»evo mene, jer si me dugo tražila. Jer si bila 'Ujporna i čista. Cisti neka pođu za mnom, a oni što su dušu svooju Ujprljali i izgubili, neka u strahu čekaju kada će moja vojska da dođe po njih!«- Gledala me je. Zurila je u mene, zatvarajući oči i otvarajući ih ponoovo, kao da me ne vidi, ili kao da ne veruje da sam još uvek sa njom. 228»A ti1«reki a je tiho.»a Dn? Šta Ćete da radite kad vojska njegova dođe po vas?«podigla je ruku s lutke. Gledao sam u tu lutku, sad ponovo nada mnom, neuništivu.»gde ćete da se sklonite?«zavikala je (i meni se učiniloo da se raduje).»u koju rupu ć e te da se zavučete, kad nema tog mesta koje on ne zna i koje ne vidi?«8'pustila je ruku. Slegnula je ramenima: nemam šta da joj kažem, i nema mesta na koje bih mogao da se sklonim od njegove vojske. Od biloo koje vojske na svetu.»a oon«, kazala je šapatom.»bio je tu. Stvori.o se odjednom. Doneo mi je opet svoje blatnjavo, krvavo lice. Koža na njemu bila je oguljena. Usta su mu bila puna kreča.» Ješće mooje meso«, rekao mi je.» Biću mrtav i proždraće me, i svi će da žderu jedan drugog, i sve je samoo meso, ogromno more mesa, nijedno drugo more ne postoji više nego samo more mrtvog ljudskog mesa«.»mucao je. SaptaoO je i vikao. Bio je ponovo tu, i nađnosi.o se nad mene,.a ja sam ga onda gurnula, i viknula sam:»sta hoćeš s tim mesom ponovo?«a on je rekao:»meso, meso«. Umeo je samo to da mi kaže.»sta me se tiče to meso?«rekla sam.»ja hoću moj pesak, i hoću moje živ.otinje«, a on je gledao u zid, i držao se rukama za krevet kao da se plašio da će pasti (i da posle neće da ustane),»i hoću da pevam, hoću da igram«.»odjednom me je uhvatio za ruku kao da mu se učinilo da ću istog časa početi da igram i da pevam. (Baš je lud.)»ne u ovoj noći«, rekao je,»n o ć as umiru ljudi. NoOćas možda i ja biću mrtav. Noćas je noć mrtvaca. Ne noćas!«rekao je, i hteo je da me odohrovolji, valjda je mislio da sam se 229

115 uplašila (kao da još mogu od njega da se bojim!), pa je dodao:»kad se ovo sv1i:'ši, kupiću ti gramofon. I gramofonske ploče«.»ja volim«, kazao je,»francuske šansone. VOdiću te u Pariz. Ići ćemo ulicama. Guraćemo se s ljudima. Smejaćemo se. Ispod zastava. Bićemo braća. Bićerno deca koja se smeju i igraju, koja više ne misle zlo, koja ne žderu jedan drugog. Vozićemo se na ringišpilu. Na malim drvenim konjićima. Gađaćemo vunenim loptama kantice poređane na kupe. N aučiću te da gađaš iz vazdušne puške. Kad pogodiš medveda«, govorio je,»upali se crveni krug. Pićem o limunadu i oranžadu na tanke fine Slamke. J ešćemo kolače, koliko hoćeš,kolača! Vozićemo se u cepejinu. Kad se svrši rat,,odvešću te u Napulj«, kazao je.» Odvešću te u London. I u Moskvu. Oh«, obećavao je,»ali ne sada. Noćas j e noć mrtvih. Ćekaj da Ise ovo svrši i onda ćemo biti deca«. Gurnula sam ga. Krkljao je. Mrmljao. Sad sam ja njega uhvatila za ruke:»nikad ovo neće da se svrši«, bila sam ponovo jaka, osećala sam da moj bog traži da stradam, da se žrtvujem;»nikad nećeš da se spaseš, i uvek će ovo da traje, i ti ćeš da se daviš kao sada. Ljudi, ti se njih bojiš. Mrziš ih. Ali ne smeš da priznaš, pretvaraš se. Kriješ. Hteo bi zauvek da pobegneš od njih, ali ne možeš. Samo ja mogu da odem u pustinju! Samo najhrabriji smeju da odu u živi pesak!pokušavao je da me ne čuje. Nije smeo da sluša. Uhvatio se rukama za glavu. 'Dlanovima je stisnuo uši. Počeo je da se saginje nadole, prema podu, u mrak, kao da su mu utrobu ktdali iznenadni grčevi, kao da je progutao žeravicu, strašni neki plamen;»prestani, prestani«, molio me je,»jesi 230 li poludela?«šaptao je,»prestani, prerstani«, a ja sam gledala kako se uvija, kao crv, i bilo mi je najzad divno, svetila sam mu se,»uvijaj se, crve, crve, crve«, govorila sam, bila sam srećna, što je crv, što ne može ništa, što se uplašio samoga sebe, što se boji. (Kao ti što se bojiš.)legla sam natrag u IDrevet. U šaci,mi je bila sveća, vrući skoro sasvim rastopljeni vosak sveće koja je gorel a u pesku afdčke pustinje, i ja sam zatvorila oči, sva uzdrhtala, i zovnula ga:»0, bože«, rekla sam.»vodi me natrag u pustinju. Vrati me, bože. Vrati me!«pala je na krevet. Ostala je tamo da leži, kao da maločas nije htela odmah da ustane i da napusti ovu mračnu sobu u kojoj bih poslenje morao da ostanem sam.»1 videla sam«, rekla je ležeći (a plamen je još goreo,u oba njena oka),»videla sam opet pustinju koju moram da vidim, i bila sam u njoj jer još samo tamo mogu da budem (pošto moram da budem, a nikako ne mogu da razumem zašto moram, ali sad nije vreme razumevanja, sad je vreme radosti), i moja lutka je bila sa mnom, ali«, pretrnula je,»bože moj! (Bože sve dece, spasi me!): pustinja je sad bila puna mrtvaca. Mrtvi ljudi ležali su svud po pesku, jer danas je i pustinja puna mrtvog ljudskog mesa, nema mesta na svetu na kome se ne raspada to ljudsko meso, okean je pun mesa, okean i svako more, kad bih sišla na dno okeana, da me je on pozvao tamo da ga nađem gde su deca, i da danas ta još jedina prava deca žive na dnu okeana, a ne u pustinji, ja ti lepo kažem, poslednji put te uveravam, a ti mi veruj ili nemoj, kako ti je bolje (ne sekiram se zbog toga), - našla bih tamo ljudsko 231

116 meso: i okean je puh mrtvih, trava jedva raste na dnu okeana, zbog tih mrtvih. (A možda, pod tim mesom, i ne može da raste.) Bila sam ~alutala među mrtve, očaj na zbog toga štq ih opet vidim, i što sam shvatila da ću ih sresti, uvek i svuda, uvek da ću da zalutam među njih ma kuda lutala, ja, sama u ovom velikom odjednom malom svetu (u čašu vqde može da stane, zar još nisi video koliko je mali, mali ovaj veliki svet?), i kad sam se okrenula, zamisli! ni:sam videla (.opet) moje Ž!ivQtinje ik,oje 'Su me čuvale pre toga, u istoj noć~, i nuje.bila noć, nego je bio dan«.»užasno vrući dan sa vrućim vetrom koji je ponovo počeo da duva, i samo je odnekud dopiralq daleko zavijanje hijene koja je osetila zadah mrtvih, i šakala koji su takođe lunjali po pustinji, uznemireni tolikim mrtvacima među koje sam zalutala«.»hodala sam, koračala ipak, i morala sam da pazim da ne zgazim ruku nekog mrtvaca, ili neku nogu, ili glavu. A svi oni (o, koliko ih je, vidiš li mrtve u afričkom pesku?), ležali su u nemogućim položajima, na leđima, s nogama za vratom, s rukama oko tuđih nogu, na tuđim golim i belim, naduvenim trbusima već punim crva. Bili su to mrtvi vojnici u engleskim, italijanskim i nemačkim uniformama, crni i smrdljivi i mrtvi Englezi i Nemci i!talijani, a između njih još su gqreli prevrnuti kamioni«.»1 tenkovi. Videla sam čak jednu,pisaću mašinu, sasvim novu i očuvanu, u pustinjskom pesku, a pored nje je ležao mrtav Englez: sav se skupio, mrtav, i grizao je, bez pokreta, svoju cipelu. Nogu je podigao, iskre nu tu, doo usta, držao je nogu obema rukama, i grizao je.onu cipelu, a ja sam preskočila preko njega, i preko pisaće mašine, i potrčala sam s lutkom u rukama, i~bezumljena, stavila sam joj šaku na oči da ne gleda (zar je to, reci mi, za jednu lut- 232 ku?), i pomislila sam da sam opet prevarena, i htela sam već da mu viknem:»zašto se igraš sa mnqm, o bože?«ali tada sam, trčeći, na kraju snage, već videla žive ljude, žive vojnike kako idu krooz,pustinju, sa šlemovima, sve jedan do drugog, a ispred njih tenkoovi su gusenkama kqpali po pesku, i odnekud je odjednom dunuo sveži vetar pun soli i mirisa joda, i mora, i morske trave (ipak), i ja sam se okrenula, i videla sam da je negde tu blizu more, i videla sam lađe koje su stajale uz obalu i iz kojih su upravo izlazili, iskrcavali se vojnici, a za njima su se kotrljali, po velikim daskama niz čelične mostove, automobili i tenkovi i kamioni, i videla sam još kako u velikoj mreži štq se polako spuštala, okačena o dizalicu na jednom od brodova, ukočeno leži velika mazga, i bilo mi je to strašno i smešno, ta mazga i oni ljudi kqji su išli polako i pažljivo kroz pustinju, posutu peskom, crnih lica i zatvorenih usta. I već sam htela da pobegnem, da počnem da trčim lu pustinji koja vvše ni:je bila moja pustinja. (Je li to noć mrtvih o kojoj je on govorio?) Da li je on sve pokvario, još na mom nekadašnjem, na mom bivšem krevetu, na kome nisam više, na kome jesam ali malo, pa je kao da nisam, kažem ti«, rekla je brzo, i ne gledajući me, '»ne tiče me se ništa, - već sam htela da pobegnem (o, luda ja!.o, jadna ja!), ali tada, tada«, mucala je,»čula sam tad njegov glas ponovo, i to je bio glas moga boga, i glas je rekao:»ali kuda ćeš? Kud hoćeš da Qdeš?«, a ja sam mu viknula, nerazumna Još uvek:»zašto me vodili među mrtve i među žive? Šta će mi ponoovo ljudi? Ja hoću da budem dete sa decom, a ne sa ljudima«.»tad su počeli da pucaju, i potrčali su živi ljudi urlajući. Aeroplani su izleteli iz velike morske vode. Bili su već nada mnoom, i bacali su bombe, i pesak je leteo u ognjenim stubovima u nebo što je postalo 233

117 crveno, i vetat je strašno duvao (a ona mazga Se koprcala u mreži što se još nije spustila na obalu), i s brodova su počeli da pucaju ~z.ogromnih topovskih cevi. Pesak se upalioo. Vatra je svuda gorel a, a oni su trčali i padali su. Nek<i su.ostajali na zemlji, među mttvima, novi mrtvi, a drugi su :pmdužavalji da trče, i ja sam pala u pesak, s mojom lutk.om. '»Bože«, zvala sam ga,»zašt.o si me doveo ovamo među mrtve i žive ljude?«a glas njegov došao je sada s mora, i lutao je dugo nada mnom, u.ognjenom n~bu, pa se onda strovali.o na mene, strašan i preteći.»to su deca«, čula sam,»a ne ljudi. Za'r nemaš oči da vidiš, i zar nemaš uši da čuješ? Među decu sam te doveo, a ne među ljude. O, Evo, srećna ti si!«zavikao je glas moga boga.»srećna ti si među decom. O, Evo! Srećna ti si. Ustani«, zvao me je da ustanem, i da ga slušam pon.ovo, ja srećna, ja uplakanog lica, sa peskom na licu, u ustima, u očima,»ustani i obriši lice i oči. Operi lice i.oči, i dođi da vidiš«.»1 ustala sam. I otišla sam (ja poslušna) do velike vode koja je morska voda. Ostavila sam lutku na obali, i zagazila sam u vodu, i.oprala sam svoje lice i svoje ruke, a nebo se zamračilo nada mnom, i ja sam izašla oprana i čista na obalu, i tada je bila noć «, rekla je.»svet1a obasjana noć. I mesečina se prostrla svuda po pustinji, i svuda je bio mir potpuni, samo se iz pustinje još čulo zavijanje šakala. Uzela sam svoju lutku (ne boj se«, rekla je,»ne bih ja nikad zaboravila moju lutku), i pošla sam tamo gde mi je on.rekao da pođem, da vidim (pošto imam.oči), i da čujem (pošt.o imam uši), otišla sam među one ljude, i videla sam«, rekla je grcaj ući, sva srećna, spasena opet.»1 čula sam«.»ah, ti«, rekla je blago,.okrećući svoje mirno i srećno lice prema meni, srećnije od svakog njen.og 234 lica u ovoj istoj sobi,»znaš li uqpšte šta je too, o čemu govorim?videla sam ih. Oni su živi među mrtvima. Ali kao da nisu među njima: niti ih vide, niti čuju. Noć je bila, i pustinjski vetar donosiq je zadah mrtvaca i urlanje šakala koji su već kidali njihova tela, i zavijanje i kevtanje hijena što su kasapile i po pesku razvlačile leševe, ali oni kao da nisu čuli te šakale i hijene, i kao da uopšte nisu osećali zadah lešina što se raspadaju u pesku«.» Noć je bila«, šapnula je,»i noć je.opet. Evo!«~odigla je obe ruke. Lutala je njima, ispruženim, Ispred sebe. Ispred svog kreveta.»ja vidim tu noć, ponovo je noć preda mnom, pustinjska noć. Afrička. Vidim njih među mrtvima njih koji se ne boje mrtvih. Vidim njih koji sed~ u pesku,,među mrtvacima, i čujem šakale i hijene. Lica su im crna. Vatre svud posejane po pustinji osvetljavaju njihova lica (crna, crna), ali oni ne vide ni vatre, ni šakale, ni mrtvace, one koje su uhili, ni mrtvace koji će sutra i sami da budu. Ne boje se smrti. Ne očajavju. Ne nadaju se. Ne trče na prozor. Ne plaču u krevetu. Ne otvaraju pasijans, odvratni, glupi smešni pasijans«.»u pustinji, u pustinji«, lutala je rukama po mraku sobe, prema prozoru, prema meni, prema vratima, svud oko sebe gde je bila ta (pustinja,.opet strašno živa i stvarna,»oni se ne plaše, ne nadaju se, ne kaju se! Ubijaju i biće ubijeni, ali kao da ne uihijaju i kao da nisu ubijeni. O, deco!«zavikala ja Eva. Ruke su joj drhtale. Raši'renih prstiju ka.o da je pokušala, s neizrecivom nežnošću, oprezno i blago, zahvalno da se domogne tih crnih lica obasjanih afričkim vatrama, tih ruku u pustinjskom vrućem pesku.»0, deco!! Neka urlaju oko mene pustinjski vukovi, neka vrište šakali, i nikad neka 235

118 fie prestane ovaj vetar! Dosta ml Je ovog mraka, i sramote, i ove proklete sobe, vreme je da se spasem, i da ponovo budem dete, i da ruke svoje operem u pesku. I oči u pesku!pustinjo«, izdavao je glas,»pustinjo«, šaptala je promuklo, prigušeno,»ja dolazim. Hoću da me čuješ! Dolazim. Evo me!«odgovorila je svetina sa pijace. Bio je to krik. Eva se trgla. Video sam kako su njene ruke, JOs nekoliko trenutaka, ostale da lebde u mraku, osvetljene vatrama pustinje. Vatre su se gasile. Njene usne otvorile su se. Pogledala me je, preneražena. A onda je skočila s kreveta. Otrčala je do prozora. Gledala je dole, na ulicu.»ah, bože«, šaptala je.»dođi«, zvala me je.»dođi«. Video sam s prozora: svetina je trčala ulicom. Neki su padali. Drugi su prelazili preko njih. Ispred pobesnele rulje trčala je sama žena. Nosila je veliku kesu. Cvrsto je stezala tu kesu, trčala je, saplitala se, okretala se uplašeno da vidi one što su joj bili sve bliži. Eva mi je zarila nokte u ruku.»gledaj«, šaptala je,»gledaj sada«, pribijala se uz mene, s licem na prozors'kom staklu, a rulja je već stizala ženu, zatvorio sam oči. Nisam smeo da vidim. Ali video sam kako su poletele kamenice. Padale su.oko žene. J edan prozor se razbio. Sa sims a susedne kuće srušila se saksija. Prazna. Neka žena nosila je, trčeći, dete u ruci. Okretala se oko sebe u trčanju. Video sam kako najzad 236 zastaje. Sagnula se. Uzela je komad cigle. Potrčala je napred, s detetom u rukama. Dete je vrištalo. Nisam ga čuo. Samo sam video njegova otvorena usta. Jedan kamen pogodio je ženu u leđa. Drugi je udario u potiljak. Ona se zanela. Pdkušala je da zakorači, ali nije mogla. Eva je počela da se kikoće. Ležala je na prozoru, i grcala je u smehu.»oh bože«, smejala se, zarivala je sve jače nokte u moj~ mku, uhvatila me i drugom rukom, a rulja je već opkolila ženu koja je ležala na zemlji. Ležala je u pra,šini. Iz glave joj je curila krv, ali ona je još uvek stezala kesu na grudima. Bacakala se. Branila se. Nije puštala kesu, a oni su je udarali šakama i nogama. Zena s detetom već je bila tu. Video sam kako se probija između drugih, video sam kako prodire kroz to meso, kroz podignute ruke, i video sam je kako se našla pred oborenom ženom. Sagnula se odjednom, ne puštajući dete, i uzmahnula je rukom. S ciglom u šaci udarila je ženu u glavu. Eva je ležala na,prozoru. Pustila me je i držala se rukama za prozor, i ja sam video kako se njeno telo trza i grči u smehu na tom prljavom prozoru, povukao sam je za sobom, ali ona nije puštala prozor,»!pusti me«, šaptala je smejući se,»pusti me«, govorila je, i onda je najzad raširila prste, sla;ba, nemoćna da se više brani; povukao sam je natrag u sobu. Gurnula me:»to ste vi«, smejala se, a suze su joj curile niz lice,»to ste vi. Đubrad. Jesi li video? Đu-brad, đubrad«, ponavljala je. A onda je ućutala, odjednom. Prestala je da se smeje. Prestala je da plače. Počela je da gleda oko sebe, po sobi. 237

119 1zgledala je kao izgubljena, kao da. ne zna g~e e. A kad je videla stvari sobe, krevet l ormar, Zid ~ koji je, pored kreveta, tol~o puta.dotle gledala, vrata koja je on otvorio i nocas, ~ad Je o?a mora~a da umre, ali kad joj se vratio nj~n bog l o~veo Je u pustinju u kojoj više nije, nego Je tu, u SObI, poletela je na mene. Stegla me rukama oko ramena. v Oko v~at~:»pomozi. Ako mi ne pomognes, sve Je lzgub~ ljeno. Ostaću ovde. Na ov~j.pijaci. :rmre~u u ov.oj prljavštini. Ugu š iću se u njoj. Umrecu«, saptala Je,»zar toliko želiš moju smrt?on«, pribijala se uz me~e, kao da je htela da se sakrije u meni, da se zavuce negde u.n,:tra, dublje nego ikad,»on me mučio. Reka,o ml ~e ponovo za lutku, a ja sam ;mu kazala:»necu t:oju lutku«. Nije verovao. Ili se pravio da ne veruje, ne zn~m. N e tiče me se«. (Oči su joj se široko,otvor:le.)»možda je to čekao. Možda je čekao kad cu najzad da mu kažem ono što sam rekla«...v»ah, j esam li pogrešila? Neka. N e reci msta.» Neću lutku«, viknula sam.» Neću ništa od te~e. Neću vvše ništa ovde«, a on me je pogledao uplaseno i rekao je:»ja ne razumem«, a ja sam ~azala:»odlazim odavde! Idem u Afriku! El Alamem, Tobruk, Bengazi «..,»A on je prvo sedeo kao kip. Kao d~ Je vec kamen. Onda je odjednom počeo da s,; sm:je. Smejao se, II lice mi se smejao, časna rec, a J.a samv se uplašila da ga moj bog ne čuje kako se smeje (mozda bog ne zna koliko ga mrzim), i htela s.am ~a uradim nešto, samo da prestane da se smej~, ah on se sme'jao, i rekao je:»afrika! Kad sam. bio de~e kao ti,i ja sam sanjao o Africi«, a onda Je pokusao da me pomiluje«. Stezala je ruke oko mog vrata. 238»Zamis1i. Zgrozila sam se. Ne znaš kako je bilo. Slušaj me«, govorila je. (Kao da misli da je ne čujem. Svetina je još urlala na ulici. Cuo sam noge koje su tutnjale po prašnjavom asvaltu.)»hteo je da me pomiluje«(nije više mogla da sluša krike svetine),»kao da mi nešto prašta!»hajde«, kazao mi je.»spavaj. Sanjaj Afriku«, rekao je, a onda je dodao:»ali sada tamo ljudi umiru. Ne zna'š ti«, kazao je, a ja sam rekla:»znam sve! Moj bog mi je kazao. Bila sam u Africi, i hoću da odem tamo. El Alamein, To:bruk, Bengazi. Hoću odmah da odem i neću više da spavam!«a on me je gledao, i pokušao je da me gurne natrag, na krevet, jer sam ja ustala, i sedela pred njim, ali ja se nisam dala.»spavaj, spavaj, spavaj«, vikao je on. A ja sam počela da ga grebem po licu«.»u grizla sam ga za ruku. Nisam odmah pustila. Osetila sam njegovo meso. Ukus njegove krvi«.»oh, bože!«šaptala je,»nikad ne bih mogla da jedem njegovo meso. Plakao je. Bestidno. Nije se više krio od mene. Ispod pokrivača u svom krevetu. U kupatilu. Bio je tu, i plakao je, a ja sam mu tad rekla što možda nisam smela da mu kažem, ali S'am rekla:» Otići ću «, rekla sam.»gadim se. Od tebe. Od svih vas. I mrzim vas. I neću više da budem tu!onda se okrenuo. Nije hteo da čuje. Nije smeo da čuje ono što je čuo. Opet je pokušao da mi oprosti. (On meni da oprosti?) Pokušao je da se osmehne.»ali spavaj «, kazao je.»bolesna si. Hoćeš čašu vode?«llpitao je, i već je hteo da ustane i da ode da mi donese čašu vode iz kupatila, videla sam to, poznala sam mu po licu, po pokretu ruke, svake noći kad plačem donosili su mi vode, jesam li ti to već rekla? ah, ne znam više šta sam rekla, a šta nisam, vode, vode, uvek po čašu vode, ja plačem a majka stoji sa čašom vode u ruci, otac stoji, karte 239

120 pasij-ansa leže poređ'a:lle po' stolu, -» OPv~t..joj je došlo?«, pita ona oca,»'šta smo bogu zgresih?«, da, a ja gutam vodu, gutljaj po gutljaj, otac pridrža:ra moju ruku sa čašom,»tata, bojim se«, kažem Ja,»8pavaj, samo ti lepo spavaj«, kaže on, ne, ~a~e brat, još kao moj brat, hteo je da ~~ ~onese casu vode, da je ispijem, i da :po'sle vrah casu natrag u kupatilo ispod ogledala (ogledalo je naprslo po sredini, jesi li već primetio, ne volim t~ da gled~:n: lice mi je naprslo po sredini, nekako l'zmeđu OČIJU, ne baš pravo nego' više ukoso), i da pobegne, da se zatvori u SVQju sobu ili u kupatilo, i da se spase od mene, bar za tu noć.»ne«, viknula sam mu.»uzmi sam tu prljavu vodu. Ja je više ne pijem«, rekla sam.»nikad više neću da pijem vodu ko'ju vi pijete. N eću da dišem vazduh koji vi?~~e:e. Mrzim vas. Povraća mi se kad vas gledam. OhCI cu, da znaš. Nećeš me više varati s lutkom. Dosta si me varao! Sad je svršeno«.»gledao' me zapr~ašćeno. Njegov bog još mu nije dozvoljavao da mi veruje, i da sebi sam~m prizna da je istina to što čuje, ali ja sam mu Vlkala da ode da me ostavi, da ga mrzim, vikala sam mu:» M~im te, mrzim te, mrzim te«, i to je bilo kao da mi je baš moj bog rekao da mu tako vikne~, i da mu već jednom 'sve bacim, sve prospem 'll hce«.»moj bog!«uzviknula je.»oh«, prešla je blago rukom preko mog lica. Milovala me je. Ruka joj je bila topla i vlažna.»pljunula sam ga u lice. Bog mi je rekao da ga pljunem posred!ica. ~e zr:~m k~ko mi je to rekao. Ne sećam se njegovih reci. Mozda čak ni glasa. Ali nemoj da si sitničar. Nije važno kako je rekao. Pa lepo, ako baš hoćeš:»pljuni ga«: rekao mi je bog (jeste, jeste),»pljuni tv,og brata, l mater, i oca, pljuni ga«, i ja sam ga pljunula, a. on se nije ni makao: Gledao me je i dalje, netremice, 240 a onda je U'brisao, polako', pljuvačku s lica. Pogledao je ruku, kao da hoće da vidi tu pljuvačku: nije verovao. A bila je noć«.»da, da, da«, rekla sam mu, i to već nisam bila ja, to nije bio moj glas, nego glas mog boga,»pljunula sam te. Ja, tvoja mala Eva kojoj hoćeš da kupiš lutku, koju hqćeš da vodiš u Pariz, koju hoćeš da naučiš da tera bicikl! Pljunula sam te posred 1ica«, vikala sam (i bilo mi je svejedno da li će Qni da me čuju iz druge sobe, ako su stajali iza zida ili kod vrata, i slušali),»smela sam to, i smem sve što ne smeš ti, i što ne smeju oni. Znaš li ti?«prišla sam mu još bliže,»znaš li da oni žele tvoju smrt? Znaš li da jedva čekaju da crkneš, da dolijaš? Znaš li da noću ne mogu da spavaju zbog toga? Svake noći ih slušam kako su budni i kako slušaju da li će već da dođu po tebe. Oni žele tvoju smrt, ali se boje da ti kažu. Boje se da priznaju i samima s~i. Mrze te. Mrze te više nego ja«, govorila sam mu,»mrze te«, kazala sam mu, a.on je buljio u rašireni dlan svoje ruke, u dlan kqjim j,e razmazao pljuvačku po' svom licu, gledao je u otvoreni dlan i pogled mu je bio pogled ludaka (on je lud, a ne ja; svi ste vi ludi a ne ja), vrte o je glavom, usne su mu se micale u strahu, brada mu se tresla,»tq nije istina«, kazao je,»to nije istina. Nije«, govorio' je, a ja sam htela još jednqm da ga pljunem. Ali nisam.»istina je!«viknula sam,»istina je da ste svi podlaci i kukavice, i da žderete meso jedan drugog, i da ste leševi puni tuđeg mesa, istina je da se mrzite, i da mrzite mene zato što neću da jedem vaše meso, i što ne dam da vi pojedete moje meso; istina je«(govorio' je mqj bog mojim glasom),»da me mrzite zato što neću da umrem kao što ste vi umrli, i da budem avet! Odlazim«, rekla sam mu, i već mi je svega bilo dosta«

121 »Sita sam do grla«, rekla je Eva tiho, i ponovo me stezala oko vrata.»sita sam svega. Gadim se. Odlazim s Avgustom«, rekla sam.»čekaj«, šapnula je brzo. I uplašeno. (Dole svetina nije prestajala da urla. Sada se vika čula i sa pijace. Čula se iod pivare.)»s Avgustom«, ponovila sam kad je on podigao glavu i kad je video mene umesto svoje šake, zapanjen i preneražen,»šta kažeš?«kazao je glasom tuđim i rapavim, iz grla koje je već bilo grlo jednog mrtvaca, i ja sam se uplašila (ali ja se tebe ne boj im«, kazala j e),»da sam pogrešila što sam mu to rekla, i već sam mislila:»ovo nije moj bog kazao, moj bog je pametan, a ti si, Evo, luda, luda si kao svi oni, i sada ćeš«, mislila sam,»da platiš svoju ludost«, a on me je gledao, i ponovo nije hteo da me razume, i ja sam mu tad rekla:»volim Avgusta«, kazala sam mu da razume, da bi bar nešto razumeo rekla sam mu to u strahu, jer više nisam imala kud (ali ja se ne bojim od tebe),»ja ga volim, jer nije kao ti, i jer se ne boji, on ide u Afriku«, rekla sam,»znaš i sam da ide na afrički front, i ja idem sa njim. El Alarnein. Tobruk«.»Ućutala sam. O!«uzviknula je.»da si onda bio tu. (Nikad nisi sa mnom kad si mi najviše potreban.) Da si bio tu da me spaseš, da me odbraniš od njega. Ti si hrabar. Ti si divan. Ti si lepo Bio si daleko. I Avgust je bio daleko, i Avgust je l~. Ali šta s tim (mislim: da me je ubio)? Bar se ne bih više mučila! Oh«, rekla je upijajući se u mene, zavlačeći mi koleno među noge, gurajući me nekuda u mrak sobe,»oh da si bio tu, i da si video njegovo lice, i da si me video tad, ja sam se uplašila njega više nego ikad pre toga, uplašila sam se više nego od svih mrtvih koje sam videla u Africi«, govorila je tiskajući se uz mene,»uplašila sam se više nego od moje mrtve lutke, znaš li? Više od šakala, od čudo- 242 višta što me je njuškalo u onoj noći kada sam mislila da sa mnom nije moj nego njihov bog. Bojala sam se, bojala sam se, i plakala sam već u sebi, molila sam se,»božemoj, bože moj«, molila sam se,»ti koji si mi otvorio oči, i pokazao mi Afriku, i koji si me spasao od svake sablasti dosad (zar nije bolje da sam i<spila onu čašu vode? Tim pre što je to poslednja moja čaša ovde?), spasi me sada.i od njega. Ubiće me. Ubiće me«. Spustila se sa mnom na krevet. Nije me puštala. Lice sam joj bolje video: još uvek je bilo pred licem njenog brata.» Ubiće me«, govor Ha je.»bila sam sigurna. Približavao mi se, šuljao se po krevetu, pumo je po njemu, bauljao. 2ivotinja«.»Čudovište «, rekla je,»strašnije od šakala. Od tigra, od leoparda. A ja sam izmicala, i opet je bio zid iza mene, eto, gde si sada ti«, rekla je,»bila sam onda ja, i već sam zatvorila oči,»ubiće me i ja neću otići u Afriku«, pomislila sam,» ubiće me i ja ću zaista da umrem i neću biti dete«.»ali tada se on zaustavio.»neprijatelj«, kazao je prigušeno.»zna'š li ti šta je to neprijatelj tvoje zemlje?baš tako je rekao: tvoje zemlje. Nije rekao: tvoje pijace, ili: tvoje kasapnice, tvog kupatila, sa onim naprslim ogledalom, sa tom naprslinom u koju zavlačim nokat malog prsta (grozim se), izvlačim odande prljavštinu (grozim se); nije rekao: tvoga gađenja, tvoje prljavštine. Ta njegova zemlja otvorila se, kao da je bio nekakav zemljotres, razvalila se, zinula je (ta njegova zemlja) pa je progutala sve: na'še kuće, pijacu, kasapnicu, kupatilo, ogledalo, prljavštinu, gađenje, i ničega više nije bilo, ničega osim te njegove zemlje, i osim njega, onako izbezumljenog, u mome mraku. Da li ga ta njegova zem- 16' 243

122 lja nije prožderala samo zato da bi on mogao ovako da m i govol'li I() njoj, da li mu se zbog toga smi1ostivila? O, kakva milostiva zemlja! Misliš li da će i njega uskoro da proždere?moja zemlja je Afrika«, viknula sam ja njemu;»nisam ja odavde, nego sam iz Afrike, i vraćam se u Afriku«. Ne. Lažem. (Šta mi je odjednom pa lažem?) Mogla sam to da viknem, jer je to cela celcata istina, jedina moja istina, ali nisam: otvorila sam oči, i videla sam ga. Šta da ti kažem? Da je bio slab? Nekako ništavan? Jedan bednik, eto ti; jedna bedna budala. Kako sam mogla toliko da se plašim od njega? Kako sam mogla da pomislim, makar i samo za časak, da.će taj izgubljeni, od straha izbezumljeni bednik, ta jadna prestravljena budala, onako razrogačenih očiju, razvaljenih usta (osetila sam njegov zadah: ne pere se više, čak se više i ne brije), da će on moći, da će smeti da digne ruku na mene? Opet je izvadio revolver iz džepa. Ali ja se više nisam plašila.»pre ću te ubiti kao psa«, rekao je,»nego što ću to da dozvolim«. Držao je revolver u ruci kao da je držao kamen. Komad cigle. Ne revolver. Taj revolver nije mogao više da puca. Taj i svaki drugi revolver, da znaš«.»ne boj se«, rekla je kao da se bojim, kao da treba da me uteši.»nemoj više da se plašiš njegovog revolvera. On je gotov. On vi:še nije u stanju ni da puca.»ti si moja sestra«, kazao je mučeći se. Nije smeo da me gleda.»ja ti nisam ništa!«viknula sam,!ponovo slobodna. I s rećna. Moj bog bio je opet sa mnom.»1 nikad ti ništa nisam ni bila,(, rekla sam.»moja sestra«, ponovio je. Kao da me nije čuo. Kao da je osluškivao sopstvene reči. Kao da je sad morao samog sebe da uveri da sam njegova sestra. Prazne reči! Nisu bile ništa.»ali«, dodao je zatim buljeći u revolver,» ubiću te kao psa 244 ako se to dogodi«. Nasmejala sam se.»kao psa?«pitala sam ga.»zar smeš? Zašto ne,pucaš odmah? Zašto se bojiš? Hajde, hajde«, izazivala sam ga. Sad bez straha.»pucaj. Baš hoću to da vidim. Pucaj ako smeš«. On me je gledao. Bio je bled, izgubljen na mom krevetu. Slab i podlac kao što je uvek bio samo jedan slabić i jedan prokleti podlac. (Čak i veći podlac od drugih! Čak i veći slabić.)»kunem se«, prošaptao je. Lice mu je odjednom bilo strašno.»tako mi svega«, rekao je,»što mi je sveto«. Opet sam se nasmejala. (Smejao se moj bog.)»sveto?«upitala je, polako me puštajući.»jesi li čuo? Šta je njima sveto? Imaju li oni neku svetinju? Ja sam Rveta!«vikala je, i pustila me najzad,»ja, ja, ja«, udarala se rukama po grudima,»da, gledaj me. Ja sam sveta. Ja sam dete. Samo deca su sveta. A deca«, rekla je,»koja ne pristaju da umru, ona su svetitelji. Svejedno je &to ih niko ne priznaje«, šaptala je, držeći se sad rukama za grudi.»oni se boje da me priznaju. Ali ja sam svetica. Ja sam veća od svih njihovih anđela, strašnija od svih njihovih bogova, i strašnih sudova, i potopa. Jaka sam. Hrabra sam. Ne mogu da me slome. Ja padam, ali ja se uvekpodignem«.»ubiti čoveka? «pitala je.»ubiti sebe? Je li to nešto prema ovome što ja radim, ja koja ću ponovo da se igram? Biću u pesku«, ruke su joj klonule u krilo, ozarila se ponovo, osmehivala se polusklopljenih očiju tom pesku pred sobom, nije 'se bojala, nije me tražila,»i mrtvi biće oko mene, šakali i mttvi. Klaće se i umiraće, bez 'straha. I ibez nade. 'A 'j a ću da sedim među mrtvima kao 'da nisam među njima, i kopaću ponovo u pesku. Oh«, uzdisala je, :»kdliko ima peska u Africi! 'l kakav Ije to ibio f i:nipesak. Zar misliš da je naš beogradski pesak nešto ;prema afrič- 245

123 kom pesku? Koješta«, odgovorila je. Sama.»Kopaću. Kopaću po celi dan. I celu 'noć. Igraću se s lutkom. Ja, sa decom. Spasena«. Našla me je ponovo. Gledala me je dugo, dok me najzad nije prepoznala.»ah, to 'si ti«, kazala 'je.»znaš«, rekla je,»već sam mislila dasam u Africi. Da nisam više u ovoj smrdljivoj sobi. (Šta ovde toliko smrdi?) Ali«, dodala je,»još sam tu«. Gledala je u svoje ruke na 'krilu.»pa da«, kazala je tiho.»on se zakleo. Gledala sam ga dok se kleo. Bojim 'se«, rekla je,»da njegovo lice iz tih časova neću moći dugo da zaboravim. Cak. i u Africi ću da ga sanjam. Buljio je u mene kao da ne može dobro da me vidi. Pomislila sam da me 'ne poznaje, da nije siguran jesam li to Ija. Pomislila sam da mu nisam dovoljno lrekla, da :sam morala nešto više, i nešto strašnije da mu kažem«.»nadao se! Ponovo sam osećala kako iz njega zaudara ta nada koja mi je odvratna. Bojao se. Opet sam ga videla kako se boji!»avgust«, rekla 'sam,»nije kao ti«. Ali on nije zatvorio oči. Zverao je. Gledao me je, i nije me video. -»On 'je ubica. On je neprijatelj«, rekao ije.»neprijatelj?«od 'srca sam se nasmejala.»šta zna-či to«, već sam počela da 'se ljutim,»neprijatelj?šta hoćeš ponovo s tim? Misliš da ja verujem u te priče, misliš da je meni nešto do toga, ko je neprijatelj a ko je prijatelj? Ah«, rekla sam ITiU,»ja imam ;samo njega: on je dete. Pored njega biću dete. Biće mi fino. On nije kukavica kao ti. On nije ništa, nije kao svi ostali. Ne zna za mržnju, ni za 'strah, niza ljubav. On je slobodan«, kazala sam mu.»sldbodan«, viknuo je odjednom,»slobodan od ljudskosti, to je on«, vikao je, i lice mu 'se ponovo približavalo, i ja Isam opet pokušala da uzmaknem, i opet sam se (nerazumna) uplašila, ali sam 246 ovog puta znala da ne smem da se bojim, jer da je moj ibog sa mnom, i da me čuva,»ti, ti«, ščepao me je za ruku užasnom snagom, i šaka mu je!bila kao nekakva prokleta klešta, počeo je da zavrće moju ruku kao da želi da je slomi (»bože«, jecala sam, plaka,la 'Sam,»biću sakata, biću bogalj, i neću moći da kopam u Africi, u pesku, i neću moći da se igram sa lutkom«), i bio je to bol, bol, oh bol,»šta imaš ti sa njim?«šaptao je ibesno, stisnutih zuba;»zar ti da me ispr1jaš, kad nisu mogli oni? Moja sestra«, skoro je kriknuo,»moja rođena sestra! Šta imaš sa tim A vgustom?jecala sam.»pusti mi ruku«, molila sam ga.»brate«, plakala sam, uvijala sam se dok je on sve jače stezao moju Tuku, stvarno rešen da je slomi,»brate, pusti mi ruku ipa ću da ti kažem«. On me je držao još malo, neodlučan. Bol je bio užasan, još nikada nisam doživela takav bol. Cak ni onda kad si ti«, rekla je,»ono radio sa mnom. Onda je tekla krv iz mene, ne znam da li sam ti to već rekla ili nisam, i bolelo me je, htela sam da plačem, ali nisam plakala samo da tebe ne uplašim, i da ti ne prestaneš, jer 'Sam htela da uradiš sve dokraja, i da vidim sve do dna, ali Ovo, ovo«, :podigla je desnu ruku, i gledala je rnetlremice, gledajući i ruiru svog brata što je stezala još uvek kao da hoće da je slomi,»ovo je strašno. Bolelo me, i ja sam se sva savila, klečala sam u krevetu dok mi ije on zavrtao ruku kao ludak, a lice mi je bilo među kolenima, i bilo je sve baš tako kao da ću da umrem tako pogrbljena i strašna samoj sebi s glavom dole (stezala sam glavu nogama), ali sam ipak osetila kako popušta. Popuštao je neodlučan još uvek, kolebao se, a ja sam se sva skupila u sebe, da on nešto ne posumnja, nije smeo ništa da čuje, da nasluti, da oseti: morao je da me pusti, kao što me je i pustio«, rekla je,»odjednom me je 247

124 pustio, i kazao 'je:»govori«. M.oja ruka pala je nemoćno na krevet, kao mrtva.»slomio si mi ruku«, kazala sam. On je bio tu.»govori«, ponovio je.»bože«, šapnula sam.»slomio si moju ruku i ne mogu da je pomaknem«. Pokušala sam, polako, krišom, damrdnem prstima. Ruka se pomerila. Bila je zdrava, bila je čitava, iako je mlitavo ležala, skoro kao tuđa ruka na krevetu. Zavukla sam drugu ruku među noge, kao da opet iz mene otiče ono što je oticalo (i što nije samo krv, kažem ti, nije samo krv), i klečala sam pred njim, a on je ičekao da mu kažem istinu, i ja isam ga gledala i, odjednom, znaš li?, moraš da zn~š«, kazala je ne dižući pogled sa svoje ruke, mičući prstima u polutami sobe,»bilo mi je nemoguće, bilo mi je strašno da mu kažem istinu o sebi, o A vgustu, o Africi. Zar to ne bi bilo kao da izdajem svoga boga?«uzviknula je dižući pogled.»zar smem da izdam boga koji me čuva i vodi? Zar smem da prodam ono što mi je najsvetije? Ti«, pružila je ruku prema meni, ne dodirujući me,»jedini si kome sam sve rekla. I pored 'Svega«, kazala je,»što si dosad radio sa mnom, iako si me ostavio da umrem sama, ja ti se poveravam. Tebi sam rekla«, kazala je spuštajući ruku na krevet,»i tebi govorim. Ali njemu? - Nikada!«odmahnulaje glavom.»kad bi me mučio. Kad bi me raspeo na krst. Ne bih izdala. Ne bih izdala boga«, rekla je,»a on, kad bi samo došli po njega, izdao bi. Sve. On to i zna. On se.zbog toga i plaši toliko da ned-ođu po njega, i da ga ne uhvate živog.on se boji čoveka II sebi. Slabog čoveka čije meso je trulo. Prljav je. Boji se svog straha. On se plaši sebe više nego drugih. Zarobljen u svom mesu. (Nikad više neće biti čist.) Gledala sam ga kako čeka, i znala sam da u stvari čeka da izdam svog boga, i odjednom sam želela da je bezumniji i opasniji nego što jeste; o, želela sam da stradam 248 za svog boga! I sad se pitam«, osmehnula se (Zbunjeno,»da li 'sam dovoljno stradala za boga (koji me ipak nije napustio)? Kakav je to bog«, šaputala je,»kakav bi to bio bog«, popravila se brzo, uplašila se da je pogrešila,»koji od tebe ne traži stradanje?stradala sam, ipak«, g.ovorila je.»znaš i sam. Stradala sam tolike noći kad je on dolazio. Stradala sam kad sam sahranila lutku. Stradala sam kad sam se uplašila da ću umreti sama, i napuštena, stradala sam kad sam gledala svoje telo što raste, u ogledalu. Trbuh. Kosu koja mi raste. Stradala sam kad sam podnosila sva njegova iskušenja, trpela sam kad si mi govorio da hoćeš da ostaneš ovde sa mnom, kad si rekao da nećeš i da ne smeš da se vratiš natrag. Da li je on Meo još da stradam? Da li mu nije bilo dosta moje patnje?«sklopila je ruke, pogledala je više 'sebe, u.mrak.»htela bih da više ne trpim«, šapnula je,»ali ako misliš da nisam dovoljno trpela, ja sam spremna na nove patnje«. Cekala je njegov glas. Svetina je ponovo zaurlala ispod prozora. Potražila je moje oči.»ne čujem ga«, kazala je.»slušala sam, ali ga ne čujem. Možda on neće da se javi zato što si ti ovde? Možda treba da.odeš, 'odmah, ovoga časa?stani«, viknula je,»kuda si pošao? Još ti nisam rekla da odeš. Kad ti kažem, onda ćeš otići«.»to je zbog njih«, pokazala je sada prema prozoru, prema ulici, dole, prema pijaci,»zbog tih životinja. Kako može moj dobri bog da me čuje kada oni ovako urlaju?«ustala je s kreveta. 249

125 »Cekaj me tu«, pošla je 'prema prozoru (prema onoj vici koja je dqpirala sa pijace?),»dok se ja ne vratim. Ne boj se, ne boj se«, išla je polako, ne osvrćući se, da me pogleda,»brzo ću da se vratim. Brzo. Kad sam te slagala? Kad budem htela da odem, reći ću ti, da znaš«.»nisam ja lažljivica«, stajala je već uz prozor. Tiho je, noktima, počela da dobuje po prozorskom oknu.»ona žena«, govorila je u staklo,»još leži tamo. Nisu je odneli. Zele (to oni žele) da je opet vidim s mog prozora. Jesi li čuo kad sam se smejala?«upitala je ne okrećući se još uvek.»naravno«, odgovortila je.»smejala sam se. Htela sam da se smejem. Šta kažeš?«trgla se. (Učinilo joj se da sam nešto rekao?)»ništa«, kazala je.»jasno. Ne treba ni da govoriš. Znam sve što bi mogao da mi kažeš. Da je gadno. Da je sramno da se smejem dok drugog ubijaju. Kamenjem. Ali zašto ja da mislim o tome? Zašto da patim zbog toga? Da bih postala kao ti, kao tvoj otac, kao moj brat?gluposti«, odgovorila je.»nekad«, dodala je, vezujući sada sve to što kao da je pretilo da se razdreši, da se raspadne, utopi u mraku sobe iza njenih uskih, mršavih ramena,»znaš, ja sam se pitala:»dobro, Evo, draga moja Evo«, govorila sam sebi;»u redu: umrećeš. Ili ćeš da ga oteraš. (To mislim na tebe.) Ili ćeš da odeš. (To mislim na sebe, naravno.) Ali 'on, šta će biti sa njim?«znaš, brinula sam za tebe. Veoma mnogo,čini mi se. To ti sad priznajem. Mislila sam da neću to da ti kažem, baš nikada. Ali odlazim, shvataš li? (Ako uopšte još nešto možeš da shvatiš.) Odlazim, sad mogu sve. Lažu, pretvaraju se, kriju samo oni koji hoće da ostanu, pošto -poto. (Jer onaj koji neće, on odlazi: ja odlazim, zar ne vidiiš kako već odlazim?)«250» Jadniče moj«, kazala je sažaljivo,»kad!pomislim,samo koliko ćeš još morati da lažeš; kad pomislim samo koliko ćeš 'još morati da se pretvaraš, da se kriješ! Ali kajala sam se ipak. Govorila sam sebi da sam sebična i zla. Da mislim samo na sebe i na svoju sreću koja nije ovdašnja (nikako ovdašnja), i koju neću moći da podelim sa tobom. Ali šta s tim? Zar te nisam molila da se igraš? Zar te onda nisam molila da otputujerno u Afriku? Ne mislim na ono sa zoološkim vrtom (sećaš li se: zoološki vrt u zalasku sunca?); mislim na ono sa vozom. Nisi valjda i to zaboravio {ako si zaboravio šakale): već sam ušla u voz; zauzela sam mesto, kraj prozora. (Uvek volim da sedim u vozu kraj prozora. Kad smo bili mali, moj brat, - sećaš se mog brata? - uvek se bunio:»zašto ona mora da sedi uvek pored prozora, a ne ja?«;,ali ja volim da gledam. A šta, znaš li? Misliš: kuće, drumove, polja, šume? Ne, baš nemaš pojma: volim da gledam kako sve to ostaje, razumeš li me?, ostaje, a ja odlazim. Stalno odlazim. Sigurno je da odlazim. Nemoj ni da prabaš da kažeš da ne odlazim.) Ali ti si sve!pokvario: to nije bio voz, sećaš li se bar toga?, nego samo dve stolice. Kao uvek. Kad sam s tobom, onda su stolice samo stolice. I prozor samo prozor. I kutije šibica samo kutije 'šibica. Kao uvek. Kao zauvek. Eto ti šta je vaša večnost. Tvoja večnost. Sad više neću da se kajem ni da mislim o tebi. Nisi to zaslužio. Neću da te žalim kao onda, kad sam hvatala sebe u tom sažaljenju (veoma iznenađena, priznajem, zbog toga): u toj, skoro bih rekla, samilosti«. Znao sam da još gleda.onu ženu koja je ostala nasred prljave, opustele ulice, dok su ljudi negde još uvek vikali. {Gde? Svako mesto dobro je za viku ljudi.) 251

126 »Ali sad je s tim svršeno. To je kao bolest, kao neka zarazna bolest. Kao šarlah. Kao difterija. Kao veliki kašalj. (Jesi li ti imao veliki kašalj? A šarlah?) Svršeno. Sad gledam ovu ženu. Odavno nisam gledala kroz!prozor. Nisam htela da vidim njihov dan. Njihovu ulicu. Njihove kuće. 1«, rekla je,»kad sam prvi put pogledala napolje, prvi put, posle toliko vremena, - šta su mi dali?ona je mrtva. Ja m i'slim«, rekla je u staklo,»da je sigurno mrtva. A ti? Sigurno, sigurno«, dobovala je po oknu.»mrtva je, i hoće da je sažaljevam. Da je htela, i ona je mogla da otputuje zajedno sa mnom u mom vozu. Ali ubili su je kamenicama. Umesto da se igra, ona je umrla zbog kilograma mesa, zbog kese soli, i čeka da je žalimo. A ko oseća sa'žaljenje, molim te? Ko govori o samilosti? Samo oni«, tvrdo je rekla, brzo,» čija su usta još puna tuđeg mesa. Sažaljenje i samilost smrde na meso. Svi koji se nažderu mesa, osete kajanje i strah posle toga. Zar 'se ti nisi kajao?«okrenula se:»nisi,opet ništa rekao?«odmahnula je rukom.»svako meso«, čuo sam je kako govori,,»danas je ljudsko meso. Dok jedeš, neko umire. Ja sam umirala. Jesam. Jesam. Kajao si se. Mislio si da si kriv«. Vratila se natrag, od prozora. Sela je pored mene, već sasvim umorna. Protrljala je rukama lice. Stiskala je slepoočnice.»krivi, krivi, krivi«, govorila je stiskajući glavu,»svi ste uvek krivi, i ne znate ništa drugo nego samo da grešite, i posle da se kaj ete, i opet da se osećate krivi, i sve je to jedan gadan, glu!pi ringišpil na kome ja (oprosti) neću da se vozim. Hvala vam na tome«, 252 nije puštala glavu.»sta treba? Da budem kao ti, da budem kriva prema tebi? Biti sa ljudima, to znači biti stalno kriv. Nikad dovoljno krivice! Hoćeš da se vežem za tebe, da ne otputujem, da slušam stalno ove dole kako viču na pijaci, na ulici, da slušam njega kako radi ono noću u krevetu, i kako posle pušta vodu u kupatilu da se opere? Da slušam oca i majku kako šapću. Da slušam tebe?kakve gluposti!«zavikala je. Ljuljala se celim telom.»rat, rat, rat!«.» Izvlačite se«, rekla je osorno. Kao da hoće da se!prepire. Nije se prepirala samo sa mnom, nego sa svim ljudima koji su vikali na pijaci, sutra pred kasapni,com, danas :pred bakalnicom, na groblju, u podrumu.»okrivljujete rat za ono što biste radili i da nije rat. Kad ste zajedno, kad ste II mesu, onda ste kao pijane muve. (Jesi li video muve u očima mrtvog konja?) Rat, rat«, ponavljala je.»on je vaša nada. Izmislili ste ga, da bi mogli da spasete svoju nadu. Bez nade ne možete da živite. Naučili ste na nju. Ugodno,vam je u njoj, kao u kadi s toplom vodom. Ah, prevrnula bih tu kadu. Da ostanete na suvom. Da vas vidim«. Ruke su joj pale na krevet.»njega bih najviše volela da vidim. Onda bih tek mogla da mu se nasmejem od srca. U lice. Onda bih htela da mogu da ga pljunem kad bude bez nade«.»budala«, videla je,opet njegovo lice u mraku.»ne zna da je bolje da ga u1biju. Ne zna da će tek to da bude užas, kad se sve završi, kad bude gotovo i s njegovom nadom. S njegovim strahom, koji ga sad hrani. S njegovim besom«.»govori«, šaptao je besno.»govori, govori«, - i sad ga čujem. Kakav glas! Kakve oči! Bio je žrtva, i hteo je (osetila sam), još više da bude žrtva, da pati, da,bi njegova nada sutra bila još jača. (Nada 253

127 je od mesa patnje.) Mrzela si:l.m ga. Mrzim žrtve. Mrzim sve slabe. Mrzim njega. Mrzim tebe, žrtvo! Mrzim onu mrtvu ženu na ulici.,iona je žrtva. Mrzim ljude koji čekaju da im podele po šaku soli, kao prosjacima. Zrtve. Zrtve. Na sve strane, oko mene, sve same žrtve! Niko se ne bori za sebe. Niko se ne bori sam. Svi očekuju da im se nešto da. Konjsko meso, lutke, žene, rat, mir, nada, praštanje«.»oh«, prošaptala je, 2:abacujući glavu u zanosu,»jesu li vrata patnje jedina vrata kroz koja moram da prođem? Bojim li se? Lažem li i tebe i sebe kad ovako govorim?bože«, šaptala je usrdno,»ja ne lažem. Ne pretvaram se. Moj dobri i moj strašni bože. Pokaži mi vrata, i pokaži mi moju istinu«.»on, on, on«,.okrenula mi se.»znam, to je on. Ko bi drugi bio moje stradanje nego on, i gde bi mogao da bude krst mojih muka nego na njegovom krevetu? Otići ću u njegovu postelju. U očajanju, neću biti očajna. Iz mene će da curi krv, i moje meso (jesam li kriva što imam meso?) kidaće se u patnji, i sva, ja sva, biću samo patnja i ništa drugo, veruj (moraš da mi veruješ), ali to su moja vrata, i ja polazim sama da ih otvorim i da prođem kroz njih«.»sta?«upitala je brzo. Nervozno.»Misliš da lažem? Zašto samo ćutiš? Zar ljudi uvek ćute kad se jedan od njih spremi da prođe kroz ova.ognjena vrata?»davim se! Davim se«, zavikala je, ponovo se uhvatila za lice.» Osećam kako gorim. Užasni plamen došao je po mene. A ti ćutiš. I on je ćutao. Mrziš me kao što me je i on mrzeo! Sitni puzavci, mali podmukli pacovi. Mrzite one koji lete! Mrzite one koji neće, koji ne pristaju da puze kao vi (gde si video pacove sa krilima?), čitavog života da budu meso, 254 i da žderu meso, svoje i tuđe, i da se valjaju u prašini, i da crknu prašnjavi i blatnjavi«.»neprijatelj!«uzviknula je šapatom. Ramena su joj se tresla. Smejala Se grčevito, grozničavo, s gađenjem je ponavljala:»neprijatelj, neprijatelj. - Oni znaju samo za takve neprijatelje! Otkad postoje znaju samo za takve ratove i neprijatelje, a ne znaju da su oni, svi, moji neprijatelji, moji, mdji«, vikala je,»i da su neprijatelji svakog deteta koje umire. (I koje je već umrlo.) I da su neprijatelji svega što je čisto. Uvek imaju razloge! Uvek imaju ddsta pljuvačke da pljunu po onome ko im kaže da odlazi i da. n~ pristaj~ na tu gadost u koj.oj se.oni valjaju, i. u kojoj crkavaju bez kraja«.»čutiš, ćutiš «, šaptala je. Prestala je da se smeje. Oslušnula je kako ćutim.»da«, rekla je sa strahom.»oko mene je ćutanje. Oko svakog pravog deteta uvek je bilo ćutanje. Mržnja i ćutanje. Sta sam smela da očekujem od vas? Ljubav? Jesi li se kled? Smeš li ponovo da se zakuneš, da mi kažeš:»volim te«? Sto se ne žrtvuješ onda (o, žrtvo!) za moju sreću, i za moju čistotu?ah, gadim se«, odgovorila je. Nije htela da me čuje.»slušam sveću. Slušam ovu sveću kako gori. (Divno gori. StrašnO' gori.) Slušam njih dqle kako viču. Biti među njima, i ubijati, i umirati za: kilo' konjskog mesa, ili za šaku soli, ili umreti ispod sveće koju sam sama sebi zapalila, - je li td jedini moj izbor, i zar drugog izlaska nema? Slušam vas. Čujem. Gorite kao moja sveća. Ali nisam je ja zapalila! Vi ste je zapalili. Ti si je zapalio. Kad nisi smeo, još jedan kao drugi. Jesi li pošten? Ti, koji si protiv čistote, i protiv spasa jednoga koji neće da bude u prašini? Ion, koji me je vrebao«.»ponavljad mi je da gqvorim. Bio je nestrpljiv. Na ovom istom krevetu«(udarila je šakom po kre- 255

128 vetu),»da mu kažem to od čega se bojao ali što je želeo, i ne znajući da želi«.»2eleo je, zar ne veruješ?«pitala je.»videla sam mu po,očima. Ako mu kažem, onda ću da oslobodim onu njeg,ovu ruku s revolverom. Neće se više bojati. Moći će da puca. Moći će najzad da uradi ono što je uzaludno pokušavao svake noći kad je ovam,o do1azi,o«.»sad znam: dolazio je s revolverom u džepu. Cekao je da mu nešto kažem. Da bi mogao da puca. Da li se bojao da ću da ga izdam, da ću da ih zovem da dođu po njega? Ne znam. Plašio se toga. Kajao se. Govori,o mi je o lutki. Hteo je da,čuje sebe kak,o je dobar. Već me je učio da teram bicikl. Hteo je da bude plemenit. Jedan brat koji uči svoju malu sestru da tera bicikl. Nije li to plemenito, nije li dirljivo, ta lepa, smešna, glupa priča za decu koja je još juče mogla suze da mi natera na oči? Ah, ne boje se ljudi da ubiju; teško je naći dobro opravdanje. Ubiti, ubiti«, mrmljala je ponov,o primirena,»nije to ništa za njih. Ali ono što dolazi posle toga. Savest. Kajanje. Vidim kroz sve to kao kroz prljavo staklo!posude u koju su povraćali. Jedan za drugim. Njih,ova povraćanja, njihove smrdljive bljuvotine, đubre koje ostavljaju iza sebe, to je dakle ta čistota, to laganje, to pretvaranje. Ko može da ostane tu? Ko srne sve to da zna, i još da živi s njima, da se rukuje s njima, da jede za istim stolom, da diše isti vazduh koji su oni okružili? Smrdi sve na njih. Smrdi«, kazala je gledajući u mene,»na njihove ispoves1li.«. Osmehnula se.»i,spovesti su povraćanja prljavih. Smrad ispovesti. Da li se,ovo i ja ispovedam? Nećeš valjda reći da se ovo i j aispovedam?osećaš li kako smrdi, ili više nisi u stanju to da osetiš? Zaudarao je, tu, na mom krevetu, u ovoj ~obiqoš.osećam njegov zadah, a ti?), i meni se povracalo, l bila sam očajna što još nisam počela da strad~rr: ~~ mog. boga, i već sam zaustila, ja već na mom ocajmckom l spasavajućem putu za Afriku ičiji pesak me,čeka,,čiji mrtvaci me,čekaju, čija deca će me?očekati kaošto su me već jednom dočekala (kad Je,on obasja? pustinju, i viknuo mi svojim glasom:»ovde.sam Ja!,I ovde me tražil«), bez nade i bez straha, prava deca, slobodna deca' i već sam rekla?ovo1j:w glasn~ i razgovetno da bi ~ogao da me čuje, Izgubljen u p~~javom moru nade i svog straha:» Spavala s~m s nji~«, r~kla sam mu.»bila sam Avgusto,va zena«, pr~hvahla sam svoj krst, i ulazila sam vec u tu postelju muke (vrata patnje otvarala su se bešumno preda mnom),»i on je (Avgust) radio sa mnom ono što svaki čovek,radi sa ženom«.»zadrhta,o je. Odjednom se okrenuo. Zgrčio se na krevetu. Pas, ranjeni pas. Pogodila sam ga gde treba. Nego šta. Saginjao se sve vi'še, licem je najzad dodirnuo kolena, a onda se str,opoštao dole, na daske«.»g1edala sam ga s kreveta. Udario je glavom o pod kao da hoće da je razbije. Uvijao se na daskama, ~ao crv, kao obezglavljena zmija, kopao je nogama ISpod sebe, a ruka s revolverom ležala mu je kao mrtva«.,"»a1i šta mrt~a? «, šapnula je u grozi.»znam ja!ijih. Dok se valjao po podu, on je sebe gledao sa strane (uvek oni to rade, uvek su i negde sa strane - kako da ti to kažem? kako da objasnim? - ka~ neka sopstvena publika? Ili sopstvena policija? Sta? Hoćeš da ka~eš da i ja to radim, da sam svoje sopst~eno,pozorište, sopstveni bioskop, pa igram, igram, ah. ne Igram stvarno, ne igram cela, - kako da ti to?b)asnim?, - jer igram i gledam sa strane kako Igram, igram i ne igram, eto to ti je; ali igra ću ja,

129 videćeš, i onda ĆU samo da igram, igraću i neću znati da igram, ništa više neću da znam, ne želim da znam); jeste, jeste, gledao je sebe, uhvatila sam ga, i nije u stvari ležao dole, i nije se onako gadno i.bestidno valjao, niti je ona njegova ruka s revolve., rom bila mrtva. Gledao je sebe, i nije mu toga bilo dosta, i hteo je da pati, da trpi, da se namuči, da bi mu posle bilo lakše da ustane, da uperi revolver u mene i da me, kao žrtva, kao paćenik (i čist, naravno, savršeno čist), ubije na ovom istom krevetu. Eto, to je to«.»kakav poklon, dragi moj (voliš li kad ti kažem:»dragi moj«?), da drugog proizvedeš u žrtvu! Kakav vanredni dar - da drugom daš dovoljno patnje da bi mogao da te ubije, da bi mogao da se oslobodi od tebe i posle da zaspi pravednim, čistim snom paćenika«.»gledala sam ga«, kazala je zureći ispod sebe, tamo gde se on batrgao na podu,»i slušala sam ga, a on je počeo da jauče i da krklja, ali sad sam znala da je to krkljanje sreća, i da je on beskrajno srećan što je pao, jer će ustati, jer je morao prvo da padne da bi smeo da ustane. J er neće više morati noću da mi dolazi. Ubiće me«, tiho je rekla.»znala sam to. Opet. Jesam li se bojala? Jesam li želela da me smrt ~preči da odem tamo kuda sam već pošla? Ko želi sada toliko da ostane živ kao ja?razumeš li?«uzrujano je upitala.»jesi li najzad shvatio u čemu je stvar, i šta se ovo događa, i šta tek tre ba da se desi?«odmahnula je glavom. Nije verovala da sam nešto mogao da shvatim.»svejedno mi je. Pre sam htela: da me razumeju. Mislila sam: sve je u tome da te neko shvati, 258 da ;hude s tobom. Ali sad sam ostarila za ovu jednu noc«. v' ~ršil~ je ru~e. Kao da gori u strahu i ushićenju. Uemllo ml se da Jedva uspeva još da ostane sa mnom u sobi.»da li je opasno što ovoliko znam? Neće li iz toga da se rodi v~eko zl~? Ako svaki pokušaj spasenja m?ra da s: ~~rs~v u zlocmu«, dodirnula je moje ruke, ah ne tr~zec~ vlse mene, nego bilo koga (morala je da govori),.»]a sam za zločin, i ja žurim zločinu, Ako neko, da bl se spasao, da bi bio čist, mora da otvori vrata (ognjena vrata) zločina, onda sam odlučila Ništa više ne može da me pokoleba«..» ~namv sve<\ rekla je ne ostavljajući :rnoje ruke.»ov? Je nesto ruzno, nešto zlo, čega se i sama bojim. Gadlm s~ kao, od ~~ke k~žne bolesti. Kao od gnojave rane. Allv to ev~ blti, ~ozda pet minuta, možda pola sata, mozda,cltavu Jednu noć (šta zna,š kakav je ~vgust ': tim styari~a?), a onda će da se svrši, i ja cu da stignem u moju pustinju punu svetlosti«..»sta?«uzvi~nula je.»ne veruješ? Gledaš me 1~~0 ka~ on. Mvozda se gadiš, je li? Priznaj«, navaljlvala Je.»Kazu da sam ti odvratna. Da se gnušaš d~k te ovak~ držim za ruke. Reci da bi poludeo od uz~sa zato sto me znaš, zato što si još sa mnom. ~aj?e, hajde«, tera la me je,»neću zbog toga da se ljuhm na te?e. Ca~nu reč: Tako mi svetlosti mog boga. Tako ml«, prosaptala Je usnama suvim od vatre»mog zločina. Ja čak želim to. Ja hoću: da vidi~ kako sam vas prevarila, kako se gadite. Kako me mrzite. Hajde«, preklinjala je.»tako bih volela da ~i zavr~~š ruku kao on. Udari- me. (Zašto me još mkad msl udario?) Pljuni me u lice. Zelim da me ~učit~,. da me tučete, da me.ponizite. Onda bih još slgurnije znala da sam na pravom putu«

130 »Ja, ja«, govorila je,,»ulazim svojom voljom u ovu stvar. (Volja mog boga je moja volja.) A vi? Plašite se. Celog života radite ono što ću ja da uradim samo jednom (jednom i nikad više, dajem ti reč), lažete, pretvarate se, bojite se. Prljavi ste zato što se toliko bojite«.,»je li Avgust čist?«upitala je.»ne znam. Ali bliži je deci nego vi: radi sve kao da ne radi. (Moliću se mom bogu za njega.) Da se toliko ne bojite, bili bii;te bar toliko čisti kao on, kao ona deca u pustinji što se kolju, kao moja pustinjska deca«.»ne budi smešan«, protrljala je šakom lice, kao da sanja i hoće da se probudi,»volela bih kad bih mogla VO:lJom da odem u svet gde ću biti čista. Volela bih kad bi postojala železnička stanica s koje se polazi u svet u kome si slobodan, u kome ne znaš ovo što znaš, sve što ja znam i neću Viiše da znam«.»nekakav brod«, govorila je,»nekad sam sanjala neki brod, veliki beli brod, bez imena (šta će tom brodu ime?), na kome su ljudi ponovo deca, svi mornari, loža,či na brodu, kapetan, kuvar, kelneri, sobarice koje spremaju kabinu (za mene i moju lutku), brod kojim deca putuju natrag, u svet iz koga su prognana. Sta su deca skrivila bogu? Sta su deca uradila rđavo da im on ne dozvoljava da budu deca, nego traži od njih da postanu kao moja majka, moj otac, kao ti, kao on. (N e želim više ni da.mislim o njemu.) Gorela sam, spaljivao me strašni plamen dok sam sanjala taj brod (a oni su sanjali meso), i slušala sam kako nas talasi zapljuskuju, i videla sam ogromnu pučinu bez ljudskog mesa koje cvokoće od straha, koje se kaje ili ne kaje, koje laže (ako meso laže, ne laže okean), ali toga nema«.»sve se pretvaralo u dim. U ništa. A vraćala se moja soba, i vraćao se moj mrak. Ovaj šifonjer (strašan šifonjer, zar nije strašan?), u koji su hteli da me 260 sahrane naglavačke. I njegovo mucanje, tamo, u drugoj sobi. Nema broda. I nema voza! Jesam li ja udesila ovaj svet sa zločinom? (Više ima zločina nego trave.) Jesam li ga ja stvo rija? Nisam. Pa lepo«, okrenula mi se, mirna odjednom, pobednička, s rukama oko oba kolena,»s kojim pravom onda sudiš, i gledaš me tako? (Jer ti sudiš kao on, vidim ti po licu.) Sudi, sudi! To je tvoj posao, da budeš sudija, ili da budeš optuženi«.»a ja«, šapnula je,»ja neću da sudim, ni da mi bude suđeno. J a odlazim tamo gde nema suda ni suđenja. Veruješ li? Cudno, ali ne tražim da mi veruješ. Rušite se«, promrmljala je,»svi se rušite u ništa, u ostarelu kožu, masnu kožu, u kosti koje se već rastvaraju, u meso koje će jednog dana da zaudara, - šta imam da očekujem od vas, i zašto vas da molim za milost, za razumevanje, za sažaljenje? Ja odlazim«, rekla je ponovo.»ne želim da budem stara i prljava, da se vučem po ovom mraku, da kuvam ručak nekome kome _će zubi da ispadnu iz glave, da mu perem košulje i gaće, da rađam decu zato da bi se i njima desilo isto što i meni. Ja sam«, rekla je,»prvo dete koje zna stvari, i kome svet neće da podvali. Ne bojim se patnje. Idem šibama u susret«. Ustala je, ne žureći se. Ali odlučno. Nikad više nije mogla da: se vrati na taj krevet na kome je već mislila da će umreti. Ipak sam čuo sebe:»otići ćeš s Avgustom?Da«, klimnula je glavom.»on će me povesti li Afriku. On će da me spase«.»1 leći ćeš s njim u krevet?«261

131 Pogledala me je začuđeno, kao da ne shvata zašto je to pitam. Nije odmah odgovorila. Onda se blago osmehnula. Praštala je. Pogled joj je bio čist:»tako je. Pustiću ga«, rekla je,»da mi skine gaćice,da me skine svu, jeste, da mi zavuče ruku među noge, da me raščereči, da mi dašće kao životinja u lice, da radi sve što si mi ti radio. Sta je, mali 'moj?0, ti«, nadnela se nad mene, kao da je slutila da još ne verujem,»0 ti koji me voliš, koji spreman si da umreš za moju sreću. Zar nisi to isto radio sa mnom, i zar misliš da će ovo savgustom da mi bude gore nego s tobom? Ja to mrzim«, rekla je.»a1i ako od tebe nisam ništa imala, od njega ću da dobijem nešto: spašće me. Ima li onda neke razlike? Mućni glavom. Priberi se. Razmisli. Sta mi ti nudiš za to što me čerečiš, i što bi ponovo (znam, ti bi ponovo) da spavaš sa mnom, s jednim detetom kome je to užasno? Nudiš mi ovo«, pokazala je rukom, ne ispuštajući me iz vida, sveću koja je kapala više kreveta.»nudiš mi umirenje, strah noću, užas, kajanje. Jezu. Nudiš mi sve što je prljavo. I da budem pdjava. Možeš li da me odvedeš u Afriku? Ako možeš, onda u redu: idem s tobom. Dopustiću ti ono što sam rešila da dopustim Avgustu: neka,se malo igra s mojim mesom do koga mi i tako nije stalo. (Ne radujem se ja što imam meso.) Ako mu je baš toliko stalo do toga, pa neka mu bude!«odjednom se odmakla od mene. Naglim pokr~tom ruku zadigla je suknju. Sveća je obasjavala njene obnažene noge, njen trbuh.»vidiš«, rekla je gledajući se preko zadignute suknje,»navukla sam nove gaćice. Ciste. Da mu budem lepa. Ove su s plavim cvetićima. (Mislim da on voli plavu boju.) Imam i druge, s crvenim cvetićima. Znaš, mučila sam se. Nisam mogla lako da se odlu- 262 ~im koje da 'Obučem. Da li voli plavio, :ili crveno? Sta ti misliš? Ništa?Đavo ga znao«, rekla je pognute glave, kao da je opet sama, a ne sa mnom, kao da je ne gledam;»valjda ne misliš da sam mogla mog boga da pitam i o takvim stvarima: kakve gaćice da obučem, s plavim ili crvenim cvetićima?ali ipak, ipak«, podigla je glavu, zadizala je suknju još više;»je&am li lepa? Sta misliš: hoću li da m~ se dopadnem? Znaš to bolje od mene, ti si kao om. Ja se ne razumem u takve stvari. Gledaj me dobro, oh, pobogu, vidiš li me? Uzmi sveću«tražila je.»osvet1i me. Brzo. U mraku ne možeš da me vidiš. Ovde nema ogledala. N e smem sad da odem u kupatilo, bojim se da me on tamo ne sačeka. (Može da me ubije.) Tvoje oči će mi biti ogledalo. Samo ne smeš da lažeš. Nijedno pravo ogledalo nikad ne laže«. Počela je da se okreće preda mnom. Pokazivala mi se. Cekala je da joj nešto kažem. Stalno je nešto mr~ljala, šaputala je, kao da vrača protiv uroka, protlv nesreće, kao da priziva svoju bolju sudbinu,»onda, kad je bio prvi put«, rekla je..»jedini put. Kad je došao ovamo (sećaš li se?), onda sam ga uhvatila. Ka~o me gleda. Ne varam se. On me je onda hteo. Hteo je moje meso. (Ne meso mrtve mačke. Ko je nešto govorio o tim prokletim mačkama? Ja? Ne. Ti, sigurno si to opet bio ti. Uvek ti.) Možda i moju patnju. (Ljudi vole najviše meso koje pati. Znaš li to? Meso koje pati što je meso. Vole mene, je li.tako?) GledalO me je, i bilo mi je sve jasno, i ja sam!uzdrhtala; ne umem da ti objasnim; uplašila sam se; ne«, popravila se,»nisam se baš samo uplašila, tek onako, kao obično, jer to je bilo nešto kao neki drugi strah koji nije strašan. Godio mi je«. 263

132 »Koješta. Lažem: nije mi godio. Bojala sam se. AM sad se ne bojim. Sad želim da mu se dopadnem«.»jaoj«, pustila je suknju, J ona je bešumno skliznula niz njena kolena,»ako je to bio samo trenutak, i ako mu se sad ne dopadnem, onda je sve izgubljeno: neću otići u Afriku«. Počela je ponovo da se okreće.»ipak«, promucaia je tražeći pogledom po sobi,»moj češalj. Imala sam češalj. Znam sigurno. Moram da se očešljam. Jesi li video negde moj češalj?«odvojila se od mene. Tražila je po sobi. Ponovo je otvorila ormar, preturala je tamo. Vratila mi se. Tražila je rukama po krevetu. Plamen je uzdrhtao.»ti si mi ukrao češalj! «odjednom je viknula, povijena nad krevetom, s rukama zarivenim ispod jastuka;»ti hoćeš da budem ružna, i raščupana, da mu se ne dopadnem, da me otera. Krivo ti je što neću ovde da ostanem s tobom. Da se raspadam. Češalj!«viknula je prigušeno.»vrati mi moj češalj! «Bacila se na mene. Ščepala me za ruke. Pala je na kolena.» Očešljaj me«, molila je preklinjućim glasom,»da budem lepa za Avgusta. Učini da moja kosa bude lepa. Moje lice«, govorila: je klečeći na podu,»je li,ono žuto, suviše bledo? Mo~da bih morala malo da se napuderišem? Ona sa pasijansom ima puder. Krije ga u ormaru, brzo, brzo, idi (čuvaj se samo), donesi mi malo pudera: druga polica odozgo, desno, ispod ča:ršava. Francuski puder, u velikoj kutiji. Sad nema da se kupi.»valjda će da mi potraje dok se rat ne završi«, kaže ona. Uzela sam jednog dana šaku pudera, tek šaku, ne više: prosula sam u klozetsku šolju. Jaoj, da si je video! Ali pazi da te ne uhvati. Ne, čekaj. A usne, kakve su mi usne? Jaoj «, šapnula je gri~ućrl. usne,»bojrim se da su beskrvne, 264 mrzim takve kao što su moje. Malo karmina, a? Šta misliš? Da li bih morala da metnem malo karmina?«zarila je glavu u moja kolena. Obgrlila je moje noge. Ramena su joj se tresla. Prigušeno je plakala. što pla,če. Bila je srećna»0, jadniče moj«, plakala je.» Mučeniče. Nikada ti ovo neće zaboraviti moj bog. Olakšaće tvoje dane u ovom strašnom gradu, u ovom paklu. Molila sam se svu noć za tebe. Čuo je on moje molitve, i uslišiće ih«. Digla je glavu.»on nije bog«, uzviknula je,»ako ne usliši moje moiitve«. Neočekivano sam je udario. (Zaista neočekivano?) Ona se zanela, pognula je glavu. Udario sam je još jednom. Video sam kako je pala na pod i ostala tamo da kleči.»mrzim te«, hteo sam da ustanem s kreveta. Ali mislim da nisam ustao.»tebe nikad ne bih mogao da ubi'jem«. Pridržavala se rukama za pod. A onda je počela polako da ustaje. Uhvatila se rukom za lice.»bože«, šapnula je gledajući u zid,»'ja sam se molila za njega, a on me je udario«. Nije spuštala ruku s lica.»zar ja sanjam?«upitala je.»zat je istina da si me udari.o?«okrenula mi se. Rukom je pokazivala vrata.»gubi se«, šapnula je.»odlazi odavde«.»šta je?«počela je da mi se primiče.»šta čekaš? IIi me ubi, ili idi. Zašto si kukavica kao on? Oh, kako 265

133 te mrzim. Udario si me. Jesi li srećan zbog toga? Svi me udarate. Ali ja to više neću da trpim. Ha'jde«, zaustavila se preda mnom.»baš hoću da me ubiješ. ~ekam te. Neću da se branim. Ubi me kako znaš. Zadavi me. Gde su ti ruke?ubico«, rekla je.»zar si odjednom zaboravio kako se to radi? Neću da vičem, ne boj se. Biću prva koja je umrla i nije vikala. Smejući se dok me burleš davio. Ja se već smejem, ja se smejem«. Gušila se. Htela je da se smeje. Ali ostajala je nema. Zatvorila je oči. Uspravila se. Ruke su joj klonule niz telo. ~ Uvek je tako«, kazala je oborene glave.»ne možete ništa. Ni da odete ni da me ubijete. Niste sposobni nizašta. Stalno ste ovde, i ja treba da se prepirem s vama, da se svađam, da vas molim. Kao da ne znam ko ste vi«.»ostani ovde«, šapnuo sam. Gledala me je s mržnjom.»mrtva?«uzviknula je besno.»zar mrtva?ne mrtva«, kazao sam,»nego sa mnom«. Gledala meje još malo. Onda je prošla rukama kroz kosu: nije više imala vremena da traži češalj, Pomirljivo mi je,pružila ruku, kao da hoće da mi pomogne da ustanem s -kreveta (ako sam još bic' na krevetu):»pa dobro«, rekla je.»!,raštam ti sve.,sirokogruda sam. (Kad ti ne bih oprostila, zar bih bila Eva?) Hajde, pogledaj me. Stvarno ti praštam«. Nisam smeo' da joj dam ruku.»možda i nisikriv«, promrmljala je rasejano.»aii dosta. Ne mogu više da čekam. Sveća dogoreva«. Kad je uhvatila moju ruku, ona se trgla. 266»Bože«, rekla je,»kako ti je ruka hladna«. Opet se zagledala II mene. Oči su joj bile prazne:»kad pomislim da te poslednji put držim za ruku«. Tek sad sam je pogledao.»a da si me zatekao mrtvu?«uzviknula je.»misliš: pričam priče? Pojma nemaš: tako malo treba da se ponovo nađem na ovom krevetu. Da budem mrtva. Hoćeš li to? Zar više voliš ovaj krevet od A vgustovog kreveta?priznaj, priznaj«, sve jače mi je stezala ruku;»hoću da priznaš sve. Prvi put u životu. Sad ti o;;:e pruža prilika. Iskoristi je. Reci mi. Ispovedi se. Ispovraćaj se«. Nasmejala se.»a možda ne znaš«, rekla je.»sanjaš. Bulazni~. (Svi spavate, samo sam ja budna.) Ko će da te prc' budi? Još nikad nisam videla mrtvaca koji je spavao tako dubokim snom kao ti. Spavaš, i ćutiš, i samo dolaziš ovamei da bi ćutao, i da bih stalno ja govorila, i gledaš me kao da sam nekakvo čudo.sta? «prenula se. Nakrivila je malo glavu, iskosa me pogledala;» čudo, ja? Jesam li to? «)lko. zna«, kaz ala je. >~ Ponekad, sama sebi ličim na neko. čudo, na čudovište ~ je li to zato što nisam kao drugi, što sam jedan novi svet koji traži svoje, glasno traži, viče,. ne moli, ne prosjači, ne podvaljuje? Zbunjena sam ponekad, priznajem. A ti, šta. tek tebi ostaje? Pa ipak«, nagnula se malo k meni,»ja znam: za mene (za ovo čudo), još bi ponešto uradio. Ponešto? Ne«, uspravila se.» Učinio bi sve. Kad bih ja bila mrtva, kad bi mogao da me vaskrsneš samo ako mi Avgusta za ruku dovedeš ovamo, priznaj - t i bi ga doveo!«267

134 Htela je još nešto da kaže. Ali nije stigla:»0, čudo «, rekao sam,»ja te hoću baš zato što si,čudo «. Zastala je, možda samo za časak, nagnuta nad plamen sveće, sa cigaretom u ruci: nisam bio siguran da me je čula. Video 'sam je (vidim je još) kairo stoji tako, osvetijena plamenom koji je podrhtavao.»neverovatno«, rekla je u plamen, preko ruke s cigaretom,»da mi je neko rekao da ću da pripalim cigaretu na svoju posmrtnu sveću, ne b ijh mu verovala. A ti? «, uspravila se najzad, ali me nije gledala, pokušavala je da povuče dim iz cigarete:» Đubre, a ne duvan«, govorila je, i ja sam zatim video kako se vrh cigareta užario, bilo je to još jedno malo svetiucanje. Tek tad me je ugledala, ali rasejanim pogledom pušača. Cutao sam.»lepo si to rekao«, kazala je,» čula sam, čula sam: voliš me baš zato što sam čudo, je li tako?«slegnula je ramenima. 'Cekala je da još nešto kažem;»dalje?«upitala me je.»imaš li još nešto da,kažeš? Nisi valjda došao lovamo samo zato da bi mi rekao da sam čudo? Dalje? ponovila je. '»Sve«, kazao sam,» uradiću sve što hoćeš. Ne bojim se vi,še«. Ućutao sam opet. Stajala je neko vreme tu, između mene i prozora. Zaklanjala je sveću: mogao sam plamen da vidim samo u prozoru, kako gori među krovovima kuća.. Onda se okrenula i spustila na krevet. Sedela je najpre oborene glave, zagledana u cigaretu, a onda je podigla glavu:»1 još? Imaš li još nešto da kažeš?sve«, kazao sam ponovo.» Uradiću sve«.»ali to smo već čuli«, rekla je, i dodala šapatom:»pogledajte ga samo na šta liči: kad treba i on nešto da kaže (pa ne mogu, valjda, ja stalno da govorim? umorila sam se već, pravo da vam kažem), onda on 268 ćuti. Stoji tamo i ćuti. Samo«(govorila je strpljivo, tiho i polako, reč po reč),»svi su oni takvi. Svi misle da imaju mnogo da kažu, da, da, mnogo, mnogo, ali ih niko ne sluša, niko im ne daje priliku da to izgovore; ali đavola: kad im date priliku, eto, kad im kažete:»pa, lepo, hajde baš da vas čujemo. Samo vi govorite, slušamo vas«, oni odjednom nemaju šta da kažu. Ništa. Baš ništa. Dakle?«, gledala me je,»slušamo te. Jesi li nešto rekao? Deco«, pogledala je po sobi, prvo negde levo, ka prozoru, pa desno (iza mene, ka vratima),»da li ste ga čuli, deco, da je nešto rekao? Možda on jedva govori, pa ga ja ne čujem? Slušaj«, obratila mi se već nestr.pljivije (ali kao da je još obuzdavala bes, i kao da je htela da mi pokaže kako se obuzdava),»možeš li da govoriš malo glasnije? Ne boj se«, hrabrila me je; kao da je čak htela da mi pomogne:»gde smo ono stali?«, osvrtala se opet:»deco, gde smo stali?«udarila se dlanom po kolenu,»pa da, pa da«, kao da se iznenadno setila, i kao da je sad radosna zbog toga,» uradiće>š sve za mene, tako si rekao, je li? I još?«, pokazivala mi je i dalje svoje strpljenje, svoju upornost (onaj plamen bio je sada sasvim slaib, jedva vidljiv, ali video sam ga kako gori još, u krovovima, u prljavom nebu);»1 još«, odgovarala je sad umesto mene,»ne bojiš se,više. Je li tako? Dobro«, povukla je dim.,»cak vrlo dobro: ne bojiš se. A onda? Dalje?Ne bojim se«(to je ipak bio moj glas),»ja ga nikada II životu nisam video. Cuo sam ga samo kako kašlje u drugoj sobi; kako korača; čuo sam ga kako prusliuškuje iza vrata. Istina, ponekad, činilo mi se da ga čujem i u mojoj sobi, kad je mrak: on onda ()tvara vrata moje sobe«.»ma nemoj?«rekla je;»on dolazi u tvoju kuću? Kada je bio poslednji put? Zašto mi to nisi rekao? Ili, ti mi se možda sada rugaš? Deco«, zovnula je 269

135 ponovo tu decu, nevidljivu, ali koja kao da su sada bila tu, oko nas, pa je soba bila,puna te dece,»deco, da li se on to nama sada ruga? Pazi«, opomenula me j e,»nemoj da se šališ sa mnom. J a se ne. šalim s tobom. Ako ti je do šale, šalićemo se kasnije. Sad nije vreme za šalu. Nemoj da me naljutiš. Znaš kakva sam kad se naljutim!ali ne«, rekao sam,»on otvara vrata moje sobe koja je tvoja soha, ne moja, i ide, korača prema mom krevetu koji je tvoj krevet, i seda na njega, hvata me za ruku koja je tvoja ruka, i ja se bojim, ja koji nisam ja nego sam ti«. Najpre mi nije odgovorila.»sjajno, pa to je sjajno!«, uzviknula je zatim;»ti si ja, zar ne? Pa kad te sad ovako gledam i slušam to nisi ti, to ne stojiš ti preda mnom, i to ne slušam tebe kako lupetaš sve te neverovatne gluposti, nego sam to ja, zar ne? I zato sam još uvek ovde, zato me zadržavaš, dakle, da ostanem s tobom, da bih slušala sve te gluposti, da bi mi rekao da si ti ja, pa ti, maločas, kada si me ono udario (jesi, jesi, udario si me, kukavico; to je sve što umeš, to je sve što umete: da bijete slabu decu!), kada si me udari.o«(strpljenje je već potpuno napustilo),»onda sam to ja sama sebe udarila! A da je moj brat naišao ovamo, da je video kako me tučeš, kako biješ njegovu jadnu malu sestru (jadnu, jadnu), šta misliš: šta bi se desilo sa,toboin?ništa! Ništa«, nije čekala da joj.odgovorim;»razbio bi ti njušku, lepotane, prosuo bi ti sve zube iz glave, ne znaš ti mog.brata, hoćeš da ga zovnem, sada, sad odmah?; ali, ne, ne, to te ne bi bolelo, ni najmanje, jer ti si ja: to bi mene bolelo i to.bih ja ostala bez zuba u glavi, bezub o čudovište (da li bi me voleo da nemam zube?), ti, kao ja? Hoćeš li da ga zovnem? Ne bojiš se više, jesi li tako rekao?«270 Ućutala je naglo. Prešla je šakom preko lica. Trgla se. Pogledala je u ruku:.»vidi šta si uradio! Sad sam razmazala sav puder. I karmin. Zbog tebe. Zbog tih tvojih gluposti. A taman sam se napuderisala. Donesi mi kutiju s puderom. Zašto me samo gledaš tairo? Sta hoćer?«, uzviknula je i. neočekivano, digla ruke pred lice: ))Ne smeš«, prošaptala je,»ne smeš da me' tučeš. Vikaću. Molim te«, uvukla je glavu među ramena pribila se uza zid,»molim te nemoj da me tučeš, j~ sam mala, mala, mala«. Ostala je nepomi,čna; a zatim sam video kako polako (i kao oprezno?) rastavlja prste na svome licu:»ja sam mala, mala«, gledala me,je između rastavljenih prstiju, )a ti si veliki, ti si strašan, ja se tebe bojim«. Odjednom je,strgla ruke sa lica.»budalo«, uzviknula je,»prokleta budalo: mislio si da 'se stvarno bojim? Priznaj, priznaj«, počela je da se smeje,»voleo bi da te se bojim.,o, deco«, odmahivala je glavom, tiho se smejući,»zamislite samo: mi njega da se bojimo? Siromašak. Sta mu neće pasti na pamet!ne boj se«, lice joj se ukočilo, ponovo, ~neću da ga z.ovem. Eto ti. Ništa neće da ti se desi. Baš ništa. Stalno se bojiš, stalno nešto čekaš (svi se vi stalno bojite, svi vi stalno nešto očekujete), ali ništa neće da ti se desi. Kunem ti se. Kad te ovako gledam, eto, i da te uopšte ne poznajem, da te sada vidim prvi put, rekla bih: evo, to je čovek kome nikad, baš nikad ništa neće da se desi«osmehnula se, pomirljiv.o, ponovo strpljiva, kao da se vratila odnekud, posle dugog vremena, u svet koji odavno dobro poznaje: 271

136 »Bojiš se«, rekla je, čak i da kažeš. Ali ja ću da kažem umesto tebe, hoćeš li?«nagnula se malo napred, da mi bude bliže, da je bolje čujem, jer je šaptala: I» Hoćeš da umre moj brat, eto to je. Hoćeš da ga ubiju. Zato si danas i došao ovamo. Više voliš da njega ubiju (priznaj, priznaj, 'ako se bojiš da govoriš, ti kaži samo:»da«, ako ne smeš ni to, a ti samo klimni glavom,.lar i to ne smeš?), više voliš nego da ja odem u Afriku. Izdao bi ga, zar ne? Otišao bi sada odmah, iz ovih stopa, da ga prijaviš: tamo i tamo, u kući toj i toj, treći sprat levo, živi taj i taj, on je ubio Rajnharta (ne, reci: gospodina Rajnharta, to je bolje). A da te oni pitaju: «Otkud znaš?«, rekao bi:»rekla mi je njegova sestra, ali molim vas nemojte da joj kažete ovo, jer ona mnogo voli svoga brata, ona svog brata obožava«. A da te pitaju:»a zašto si došao da nam to kažeš? «, šta bi rekao? Evo šta:»zato što neću da se ona igra u pesku«. Je li tako? Ili je Eva opet luda, ne zna šta govori? Ili,mi ne veruješ, misliš: ipak ću da ga zovnem (sada, sada, treba samo da viknem), i kada on dođe ovamo (ne boj se, neću da ga zovem), kada ipak dođe, ako dođe (a možda će ipak doći?), ja ću da mu kažem:»pogledaj ovoga ovde, vidiš li ga?«aon samo stoji, moj brat, veliki moj strašni brat (ne znaš ti njega), onako s rukom u džepu, sav izgužvan, neobrij an (jesam li ti već rekla da je prestao da se brije? Ne smeš da se ljutiš: pa ne mogu ja da stignem baš sve da ti kažem!), a oči mu gore, da, gore, gore (to sam ti rekla? Lažeš da ti nisam ni to rekla?), stoji, i ćuti, i gleda, a ja kažem:»taj, taj«, podigla je ruku, okrenula se malo u stranu, pokazivala me je, kao ela me pokazuje njemu, kao da je on već tu, u sobi, gleda me, i stoji, i ćuti, onako s rukom u džepu;»taj koga vidiš 'sad je najzad tvoj, raduj se brate, raduj.: u~eo je on!vojo'j maloj sestri nevinost (maloj, maloj), l sada hoce da ti umreš: izdaće te otići će?a ih dovede, jaoj, ne daj mu, brate moj«, ~zviknula Je:»Brate. moj, ne daj mu da te ubije!droij.o«, reka~sam,»kurvo prljava; ti si najgora kurvmska zmlja u ovom gradu. Ti si tražila da ga i~d~~, ti, ti!!i hoćeš da on umre! Zovi ga s~mo,mlshs da se bojim, zovi ga da mu kažem 'ko je njegova sestra!«još je staj~la, ~n:~ko, poluokrenuta, s podignutom rukom, ~okazujuci me. Kao da čeka. Sta? Da začuje korak, njegov korak s onu stranu zida zatim da se vrata otvore, i da se na njima pojavi 'on? Okrenuo sam s~. Vr~ta su. bila zatvorena. Ništa Se nije čulo. Cak nl spolja, odjednom, kroz zatvoreni prozor nisu dopirali nikakvi glasovi. Ili je čekala da još nešto kažem? Tek tad mi se okrenula, bez žurbe; spustila je ruku:»nije lepo«, oko usana joj se pojavio osmeh govorila je k~.o da me ukoreva, ali blago, sasvi~ blago,,.baš n.lje Jepo da tako govoriš pred decom. Posle se još čudite otkuda deca znaju ružne reči. Ne, ne«, odmahnula je glavom,»nikad ne smerno da zaboravimo da su deca među nama. Nikada«~to re~la mal.o g!asnije),»ni kada ubijamo«(osmeh }ey Je JOS blo na ~Jenlm usnama),»ni kada krademo, ni kada p.~t~azujemo (da, kad potkazujemo), ni kada nas ubljaju«.»a zatim, dragi moj (eto, opet sam ti rekla»dragi moj«, ali nije to tek onako: ja zaista još nemam drugog dragog osim tebe, a zatim nisi ni ti baš toliko prljav kao što misliš, - jer ti misliš da ~i prljav?, - toliko pokvaren, lažljiv, podmukao, _ Je li da tako misliš, samo ne smeš da priznaš, ne smeš da mi se ispovediš, a ja sam ti lepo' rekla,

137 zar nisam:»hajde, ispovedi se; hajde. sa~o, is~~vraćaj se, kaži mi sve tvoje bolove.1 t~jn:, mje moguće da nemaš baš nikakve bolove l bas mkakve tajne: izbljuj me, izbljuj me" jed.va.~ekam,<~); a za~ tim (dobro, ne ljuti se: necu tl VIse reel»dragl moj«), zar zaista misliš da bi ti on poverovao kada bi mu sve to rekao za mene? Koji brat bi poverovao da njegova sestra (njegova do'bra, mala se~tra) ž~li njegovu smrt? I koji bi otac poverovao da n}ego~ sm sanj a kako on visi o konopcu, onako ka~. sto tl ~a: njaš svoga oca, sanjaš, sanjaš~ ~vake v noci ga vesas u onoj vašoj kujni, čak sam l Ja pacela da ga ve: šam, - šta? nisam ti pričala ni to?, - ne, n.e b~s da ga vešam, nego sam ga ubeđivala:. kao st.~jao Je s omčom oko vrata pored stolice, ah 'Se mje peo na stolicu, kao: neće da umre, boji se, šta li? ili čeka, kao da se svi skupimo tamo, da ga gledamo, kao hoć~ publiku, a ja mu kao govorim, hrab:-im ga:»ma nije to ništa. Samo se popnite na stohc~, evo on će da gurne stolicu«, to kažem za tebe, ah t~be odjednom tu nema, i ja sam očajna, gde si s~ sakn~? gde si pobegao?,»hoću da vmi,ti v to u~adls«, k~: tvoj otac,»baš se radujem sto ces to ~l da ura~s. Više volim tebe nego njega«, a ja placem, bramm se:»zašto ja da vas obesim, kad vi niste moj ota~? Zašto j a <sve sama moram da uradim, sama,. sama.«opet joj je u ruci bila cigareta: gledal~ Je,. o~r: tala je, polako, palcem i kažiprstom, dim JOJ Je obavijao lice:»ne«, rekla je zamišljeno,»ne želim više njegovu smrt. Zelela sam, ne želim više. Cudiš se? Ili si razočaran? Ćutiš? Samo ti ćuti. Dođi ovamo«, zovnula me je,»dosta je bilo šale.«odvela me je do kreveta. Seli smo na krevet.»znaš«, spustila mi je ruku na koleno,.»dok mi je ono pričao kako se radovao pred mrtvlffi mesarom 274 (a ona žene klečala je pored leša 1. moli1a se, -to sam ti ispričala, sigurna sam), odjednom sam osetila krv. Da, da, krv. Još goru, još užasniju krv od moje krvi«. ~,>Slušaš li me? Shvatila sam: on hoće da ubijem. Koga bilo, razumeš? Pa čak (ne čudi se), i njega. Ako već mora da bude prvi, mislim: moj prvi (a posle će doći i svi drugi, redom, naravno, tako to ide); samo da me zadrži, makar i tako, samo da 'budem kao on, da ostanem sa njim, da on ostane sa mnom, makar i mrtav, pa da: makar i gluv i slep za mene (zašto nas mrtvi toliko hoće, toliko mnogo, mnogo, strašno mnogo žele kad ne mogu ni da nas čuju ni da nas vide? Cu dan neki narod, ti mrtvi; veoma čudan). Nisam smela da ga gledam, a on me lovio, i ja sam znala da je hteo jedno ili drugo, svejedno: on mene (mene, mene, čuješ li?), ili ja njega (njega, njega: tako to ide, eto ti). Voleo je, hteo je, makar što se bojao, da se izjednačim sa njim. (Oh, vidiš li dokle smo stigli on i ja?) Gledao je moje čiste ruke. Gle, gle«(uzela je sad moju ruku, uhvatila moje prste:»koliki su ti nokti. I prljavi. Kad ja odem u Afriku, a ti u onu kujnu, da ih očistiš). Milovao je moje ruke kao da me teši, ali osetila sam kako mu ruke drhte, kazaću ti (ništa ne krijem): od mržnje, od zavisti. Svake noći, čoveče (oprosti što sam te nazvala čovekom, to je po navici: zar ne vidiš da ne želim sad da te vređam?), svake noći zar je dolazio zato da bih ja najzad uprljala ruke? Ne znam. To je meso, valjda, meso, meso: hteo je da me povuče za sobom. Hteo je kao muva da se uhvatim 'Za lepak. Znaš, kao onaj lepak ti kasapnici. (Jesi li nekad pipnuo taj lepak, onako, makar samo vrhom prsta? Grozno. Da me ubiju, ja to ne bih mogla.) Pa dok zujim, i koprcam se, ja, sirota jedna muva, da umire zadovoljan što više nije sam: samo ls" 275

138 on ubica, samo on uplašen. Da mu nasednem, hteo bi? Da mu uletim?«povukla je još jedan dim iz cigarete. Ugasila je cigaretu u pepelj ari. Zagledala se zatim u sv'oje ruke; izvrnula je šake, gledala je sad.u otvorene dlanove:»neću da mu dozvolim da umre 7adovoljan. Neću da mu priredim takvu smrt. Zar je on to zaslužio? I čime? Umrite bez moje pomoći. Sto se tebe tiče ti možeš da umreš kako hoćeš i gde hoćeš. Biraj: možeš u kujni, možeš na pijaci, možeš čak i ovde, u mojoj sobi. Samo dođi, i lepo ih zamoli da.t~ puste na moj krevet, kaži:»da li biste me pustili, molim vas, da umrem u Evinom krevetu?«sta se to mene tiče: ja ću tada biti već veoma, veoma daleko. Plačeš li?nemoj da plačeš. Prosto, ne želim da me ubije. Ali ne želim više ni da budem umešana u njegovu smrt. Neću to, i gotovo. A ti«, pažljivo je zagledala svoje ruke,»'bio si kukavica. Ljutila sam se na tebe. Dosta! Više se ne ljutim; sad sam ti čak zahvalna. Da si me poslušao, više nikad ne bih mogla da gledam ove ruke. (Zamisli da ti neko kaže: možeš da živiš, ali do kraja života ne smeš da pogledaš svoje ruke, kako bi ti bilo?) A ovako«, raširila je prste na obema rukama, a oči su joj bile pune spokojs~va,»vidiš: gledam ih bez straha. Cak ponosna. STeena. Ovo je moj veliki podvig«. S neskrivenim ushićenjem, još malo, posmatrala je svoje ruke kao da ih prvi put vidi; a onda me je potražila kraj sebe:»0, ti«, rekla je sažaljivo, jedva čujno,»još si tu? Kako se bojim za tebe!«pao sam na kolena. Ne: srušio sam se; ščepao sam njene ruke, zario sam lice u njih: 276»Oprosti. mi«, zavikao sam,»prek1injem te, oprosti mi«. Dopustila mi je da ostanem tako, s glavom na njenim kolenima, da je čvrsto držim za ruke; ali, mislim, oslobodila je jednu ruku, tek kasnije (kada to - kasnije?), zato da bi prelazila, blago, dlanom i prntima, po mojoj kosi:»imaš tako lepu kosu«, ČUlO sam je kako govori, učinilo mi se da se naginje nad mene (i da sam ja negde duboko ispod nje?),»da, baš lepu, lepšu nego ja«, a onda je, 'Opet blago, izvukla i drugu ruku:»hajde, pogledaj me«, držala je sada (jbema rukama moje lice,»oh, pobogu, pogledaj me«.»dečače moj«, prelazila je prstima preko mog Ika,»ko je to video da jedan odrasli dečak plače? Kad plačeš«, šaptala je,»onda me ne vidiš. Ne vidiš me i ne čuješ me. Vidiš li me?«pitala je;»čuješ li me?«nije me puštala; gledala je netremice u moje oči, kao da hoće da se uveri da je ja stvarno vidim čujem. A onda je prošaptala, tiho ali jasno, reč po reč :»Otići ćeš njemu, i kazaćeš mu da hoću da odem u Afriku sa njim«. Unqsila se u mene, da mi bude još bliže:»jesi li me dobro razumeo?«njeno lice bilo je puno iščekivanja, ukočeno, stisnutih usta, možda u strahu od onoga što će da se desi, ali (učinilo mi se, ili mi se to tek sada čini?), i sa željom da se baš to, čega se bojala i što je slutila, zaista i dogodi, što pre, istoga časa, dok je tako, nagnuta nada mnom, u iščekivanju, u času kad se osim njenog napregnutog, isprekidanog disanja u sobi ništa drug'o nije čulo.»0 ne!«jedva sam uspeo da izgovorim, ne smejući više da gledam njene usne koje su podrhtavale, 277

139 njene Široko otvorene oči (ali svejedno rh gledajući, nesposoban da okrenem glavu);»reci da se šališ. Reci da me samo kažnjavaš«. ' JO'Š me je gledala razrogačenih O'čiju, a Dnda se polako uspravila: bild je svršeno'. Njena napetost je popustila:»znala sam«(čak se i osmehnula, bez očajanja, bez besa);»sve sam td znala«. U ocima jo'j se ponovo ukazao plamen sveće. KaO' da hoće da ga upije, da ga sačuva za sebe, u sebi, sklo'pila je oči za trenutak, O'čni kapci su joj zadrhtali: zatvorenih očiju, u svom mraku koji ipak mogao sam da naslutim, s jezom, gledala je u tiho'j radosti, u iznenadndj blagosti, u taj smireni plamen čije podrhtavanje jedva je još moglo da uznemiri senke po zidovima oko nas, mdžda je i osetila njegovu toplotu, ali ne samo na svom licu, nego i unutra, u sebi, kako se ra'zliva, sve više širi, nezaustavljiv: zašto bi se inače O'pet osmehivala? Zadrhtala je od jeze, preteće, u sebi radosne jeze; nije ni pokušala da td prikrije, td drhtanje kdje sam dobro video, čak kad da je upravo želela da ga ja vidim i osetim kao nikad pre.»zar misliš da ja ne mogu da umrem?«šapnuo' sam (sad bez nade da ću je stići):»zar misliš da sam besmrtan?«jeza je napustila; radost je iščezla u mraku; gusti miris stearina i vdska kdji se tdpi ispunio je sdbu. OtvDrila je oči.»1 jesi besmrtan«, mirno' je Ddgovorila.»Ali ja se ne divim večnosti: žderi sam tu večnost,to mesd smrdljivije Dd svakog smrdljivog mesa. Oh! Jedina ja ne želim večnost, gadim se od nje, prezirem je«. 278»t znala sam«, rekla je nepo~tedno,»da ceš ovo da mi kažeš. IakO' nećeš umreti. Nikad, nikad! Preživećeš kad svi što' uvek preživi1e, ma šta vam se desilo. Vi, vi«, bes je Dbuzimao, Dpet je provaljivao nezadrživo', 7>U stanju ste sve da preživite: ako vas pomzavaju, pljuju i gaze; ako' vam žena legne s drugim (ili ako vam žena ode u Afriku); ako vas izdaju; ako' izdate; ako' ubijete; alko vas ubiju, ako umrete«.»da, da, i ako umrete. Vi preživljavate i svdju sdpstvenu smrt. Besmrtni ste. Niste?0, znam vas napamet. Ne možeš više 'da me,orevariš. Dosta ste me varali. Moj otac. Ti. Tvoja majka. Moj brat. I da poumirete, da pocrkate (svi, baš svi), neću vam verdvati da ste umrli. Vratićete se pondvo; ja vas Dteram, 'a vi se vraćate. On se vraća,. ona veštica!sa njenim pasijansom Se vraća, i ti, i ti, naravno, D tebi gov'orim: vraća'š ise kad da te nisam oterala, kao da nisi umro. Sta? Kažeš li:»nisam umro«? Znala sam!«, 'uzviknula je, udarila je dlandm o dlan, kad da se iznenadno Dbradovala.»0, deco, šta sam vam rekla? Jeste li ga čuli kako tvrdi da nij e umrd?«.»umirete, umirete«, gdvorila je kad da nikad neće da, prestane,»nego šta, crkavate kad muve, ali se vracate (kad muve). Hajde«, pdkazala je na prozor,»idi tamo, 'Vidl da li ;jedna žena jdš dole na ulici. NaravnO' da nije. A znaš li gde je?«zastala je za trenutak; ruka jo'j je pala.»u kasapnici. EnD je II kasapnici, mrtva i Ikrvava stdji u redu za meso. Vidim je. Idi u kasapnicu ako mi ne veruješ. Idi, i videćeš je tamo, videćeš i mesara, eno' ga u njegdvdj smrdljivoj krvavoj kecelji, ja ga vidim, vidim, end ga kako se ceri s ndžem u ruci: svinja!besmrtna, nema za njega no'ža«. 279

140 »Nema«, pošla :je k meni,»konopcaza tvog oca. Sta :bi ti vredelo da se obesi? Sta bi ti vredelo da prijaviš onoga tamo, iza zida (zašto me,gledaš kao da ne znaš o kome govorim?), 'pa moga brata, naravno, iako to sada hoćeš, zar ne?hoćeš, hoćeš; kako sam uopšte mogla da sumnjam u to, makar i jedan jedini delić sekunda? A ti, jesi li i ti sumnjao?slobodno mi reci«, najzad je,bila tu, uhvatila me je opet za Tuke,»molimte«, pribijala se uz mene,»je li da si odmah znao, 'još onoga časa kad sam ti rekla da ga prijaviš, da,ćeš to da uradiš? Možda :si se uplašio (o, 'to svakako), 'bojao si se da znaš to što znaš, tako je to valjda {još nikoga nisi prijavio? Pa dobro, neka ti bude: šta os tim?),čovek valjda misli: ja to ne mogu; ijeste,,baš tako misli: svi mogu, svi, jedino ja ne mogu. (Zamisli samo!) Jesi li tako mislio? A zašto? Ja ću ti reći: zato što.si hteo da sačuvaš lepo mišljenje o sebi.sta ti je toliko stalo do tog lepog mišljenja, kao da je to lepo mišljenje meso, recimo (čekaj, ne prekidaj me), ili kanta prave pravcate svinjske masti (čekaj, čekaj), ili lutka, pa dobro, neka ti!bude: bicikl, kolica za lutku..oh, znao si da hoćeš, znao si«, pribijala se uz mene, obvila mi je 'ruke oko vrata, za trenutak 'je više nisam video,»kaži da si znao«.»ili, i1i«, ukočila ise odjednom, ućutala je, ali to je bio samo časak, '» hoćeš da kažeš da ti više nije stalo do tvoje male Eve? Da nećeš više ništa od tvoje Eve?«Pustila me 'je. Odvojila 'se od mene; pošla je ' unatraške, dva-tri koraka:»hoćeš da kažeš da ti nije više stalo do moga mesa? Ili bi hteo možda još jedanput? Meni je odvratno, jesam li ti već rekla? (Jaoj, nemoj da kažeš da ti nisam rekla.) Ali, ako baš hoćeš, još jedanput, pa dobro, neka ti bude!«280»ja te mrzim«, prošaptao sam.»ja te nikad nisam voleo«..voleo?«nakrivila je glavu. :&Voleo?«opet je upitala, tiho, kao da proba ukus te reči;»u kom smislu - voleo? Glupa, odvratna reč«, zgrozila se.»mrzim je. Mrzim vaše reči. Ali, u izvesnom smislu, na vaš način, na kasapski način, to da, naravno«, potvrdila je glavom,»sigurno: voleo si me«.»mučiš me«, rekao 'sam.»znam. 8vetiš se za ono što sam 'juče uradio. Ali nisam hteo samo ja. Uopšte nisam hteo. Sama si tražlila«.»nisi hteo?«ponovila je.»sjajno: uvek ništa nisi hteo. Vi uopšte ništa nećete, i nikada ništa niste hteli, je li tako? Naravno. Ja sam luda,i ja treba da vam verujem«.»dosta mi je!«uzviknula je izvan s~be od besa.»dosta mi je 'Svega ovoga, kad ćeš da shvatiš?«usplahireno je disala. Stezala je šake u pesnice.»moja mržnja, moja mržnja«, zatvorila je oči da mene gleda, '»ona je veća od pustinje u koju idem. Veća je od mora koje ću preći. Veća je od sveta! Veća je i od njegove svetlosti!«uplašila se tog što 'je rekla.»jaoj«, trgla se.»ja sam poludela. Ja to nisam rekla. Nisam to kazala za njegovu svetlost«.»molim te«, digla je glavu,»molim te, oprosti mi! Ne hulim na tebe. Ali 'ja 'sam sl~ba, slaba«, uhvatila se rukama za glavu,»pašta misliš? Ja sam tako mala, devojčica (ne žena), i moram da se borim protiv celog sveta. Protiv!Svih ljudi. Protiv smrti. Zašto mi ne pomogneš? Posrćem. Izdaje me snaga. 0, bože moj. 0, bože milostivi. Odazovi se. Pomozi mi«. Kao da se ponovo spremala da klekne na kolena. Ali možda ne zato da 'hi ga opet molila. Bila je slaba, sama i prokleta. Jedva se držala na nogama. 281

141 »A1i ako 'sam uvek hteo«, ipak sam kazao,»ako si znala da ću da pristanem, zašto mi to nisi rekla? Zar si.samo htela da vidiš kako sam kao drugi?«gledala me 'je slepo. Slušala je šta govorim, ali bez pažnje. Ravnodušna.»Pa dobro«, kazao :sam odjeqnom. dzgubljen sam. Ja kao svi. Kao svi koji 'su izgubljeni. Ali šta onda? Mi postojimo. Mi smo tu, nismo senke. Sta će s nama da bude? Zar nigde ne možemo da se sklonimo, mi, prljavi, izgubljeni?«pokazala je rukom na prozor.»svet, čitav svet :je vaš«, viknula je,»ovaj svet udešen je po vašoj meri, i sktojen je za vas izgubljene, svuda ste vi,žrtve, udavljeni ljudi. Zbog vas nije bilo za mene mesta na ovom svetu. Zbog davljenika. Zbog žrtvi koje su mi odvratne, zbog vas sa vašim kuj nama, pocepanim cipelama, kutijama s imalinom, zbog vaših smrti, vaših pogreba, Zlbog vašegrata i vašeg mira. Ogroman je svet za onoga koji je njegovo meso. Ti si meso ovog.sveta, njegova kost i njegova krv. Vrat i ćeš se, jesam li ti rekla, ili si gluv pa moram da ponavljam? (Sve ponavljam jedno isto.) Ubijaćeš kao drugi. Ubiće te jednom. To je tvoj posao, vaš!posao, da ubijate, da lažete, da se pretvarate, otkad ste pali na ovaj svet ne radite ništa drugo nego samo izmišljate kako da.se spasete«..,.ja to neću«, rekla je.,»neću i neću. Cuješ li me?o!«v'ikala je, stežući pesnice,»ljubavniče, moj ljubavniče. Neću da se spasavam celog života. Hoću samo jednom da se spasem. Jednom zasvagda. Posle toga da se ovo svrši: ili da budem mrtva, ili da odem odavde, tamo gde se ljudi ne spasavaju, gde su ljudi čisti. Ovce«, nasmejala :se.»jaganjci koji kolju vukove«. 282 Zastala je, ali samo da predahne.»budi pametan, molim te«, rekla je.»niti ćeš da me ubiješ, niti ćeš da umreš. Preživećeš ovo. J ednog dana zaboravićeš me. Ili ćeš samo da se sećaš kao užas~ u kome si se (ni luk jeo ni luk mirisao) obreo odjednom. Bez svoje volje. Svejedno. Misli o meni šta hoćeš. Govori šta hoćeš«.»ali«, rekla je,»ako ćeš i tako da me nadživiš :~št~onda nećeš da mi pomogneš? Molim te«, pru~ zila Je ruke.»budi razuman. Ja i tako neću 'da ostanem is tobom. Ili ću da odem odavde, iliću da umrem ispod ove sveće. (Onda Će ona da dogori nad mojom mrtvom glavom.) Nemaš me više. Vidiš me ovde u ovoj sobi, je li tako? Ja pružam ruke. Vidi,š moje ~či. Moje lice. Možeš li da se zakuneš, ipak, da sam s tobom?0 ne! Ne zaklinji se. Možda jednom«(kao da je pokušala da se seti, kao da je nešto pokolebalo),»jednom davno, strašno davno (jedva se i sećam), htela sam da budem s tobom. Desilo se i meni: da budem nerazumna. To je sve. Ali to je umrlo. Zašto onda nećeš da učiniš ono poslednje što još možeš da uradiš dok si sa mnom?«spustila mi je ruke na ramena.»hajde da im.pokažemo«, rekla je pomirljivo, a lice joj je ;bilo bledo, i oči duboke i mračne,»da smo jači od njih, i da možemo ono što ne mogu oni. Hajde da ih pobedimo, na kraju, pre nego što ih ostavim. Zar nikad nisi želeo da budeš ja'či od njih, da ih pobediš?da«, rekao sam.»hoću da ih više nema. Hoću da ih više nikad ne vidim, i da više ništa nemam s njima«.»eto vidiš«, brzo je kazala.»budi hrabar. Pođi sad. Cekaću te pred njegovim vratima. Hajde«, kazala je gubeći strpljenje.»poludeću. Ne mogu više 283

142 da čekam. Brzo, hajdemo! bh ti, znala sam. Ti nisi kao drugi. Oh, ti«, grcala je.»bog moj će da ti zahvali,za ovo delo; on ne zaboravlja one koji su se borili za njegovu decu. Znam ja da ne zaboravlja«. Pustila me je. Video sam kako je ponovo nešto tražila po sobi. Okretala se. Nije nalazila. Onda je tiho uzviknula, zaustavljena za trenutak, pred krevetom. Bacila se na njega. Uzela je odande lutku, i s lutkom u rukama bila je ponovo preda mnom. '»Da nisam nešto zaboravila?«uplašeno je rekla.»z,bunjena sam. Pometena. Uvek sam nešto zabo Tavljala kad sam polazila na put. Ali onda smo išli na letovanje, na mesec ili dva najviše, pa smo se ipak vraćah. Ovog puta neću više da se vratim. Posle bi bilo uzaludno da se kajem. Zar ne?«stresla se.odjednom. Čuo sam kako je počela da cvokoće. Uzaludno je pokušavala da se smiri.»hladno mi je«, kazala je.»(je li i tebi hladno?) Možda sam mogla da obučem džemper. Gde je moj džemper?daj mi džemper«, traž[la je.»ali ne, ne! Čekaj«, brzo je rekla.»neću zbog tog prokletog džempera da zakasnim. U koliko sati je polazak?«ii Vojna tajna. Baš je i taj Avgust smešan: zašto krije od mene? Zar misli da nisam dovoljno odrasla da krijem vojne tajne? Koješta. Ima i on neke mušice li glavi. Ali neka mu. U Africi ću da se zagrejem. Koliko se putuje do Afrike?«'»Naravno«, odgovorila je sama.»ne znaš. Ovde si. Nikad nisi napuštao.ovaj prokleti grad. Svejedno. Ako treba«, kazala je, već pomirena i sa tim,»ići ću i peške. Samo to ogromno, pakosno more da pređemo«. 284»,6, more!«šapnula je.»6, more. Ko je lzmisho to more na svakom putu spasenj a? Ali neka im i to more. Sad neću da se svađam. (Vidiš da se više ne svađam?) Sad sam d.obra (Dobra sam i pametna: pametniji popušta.) Spremna sam. Ovako kao što me vidiš: bez kofera. Čak i bez džempera. Sirota bedna jedna 'S~roti~a sirota, koja polazi na put, koja 'već ide sama, l koja ne očekuje ničiju pomoć. Samo me odvedi do njegovih vrata, i reci mu samo da sam ~ošla.. I?a sam se s?remila za put. Ako je pametan (Ja mislim: Avgust Je pametan), onda će ono da ostavi za posle. Pa da! Oh, umalo«, govorila je kao da nikad više neće da ućuti,»što sam zaboravila: reci mu, znaš (njemu, Avgustu), da neću da mu podvalim. Neka ostavi za posle. Može u Africi, na pesku, biće mu to lepše tamo na pesku, nego ovde, u ovoj kući. (Čuješ li kako viču s pijace? Zar bi mogao rto da radi dok. v~ču na pijaci, ~ dok on~ žena leži dole na ulici?) JaoJ, zenu su gađali kamenjem. Videla sam kako je kamen -pogodio u glavu. Nije odmah pala. Nisam videla ni krv. Ne odmah. Tek posle. Hajde, nemoj da me lažeš da si odmah video krv. Prvo je stajala kao da uopšte neće da padne, i stiskal'a je onu!kesu (budala), i tek.onda je pala. Prvo na kolena. Pa se opružila sva. I tek.onda je prašina počela da crni od krvi~ to je bi~o ono emo što je izlazilo iz nje, a ona je spoij~ sv~ bila?ela. O:rui su svi spolja beli, kad mi dolazji nocu on Je sav boo, ali crn je izjnutra i evo vidiš«,~ekla je, >~treba samo iglu da zavučeš 'u njih; kroz to ~:o se beh «pokazjuju mi samo belo), fili ciglom da udans u to, pa da vidiiš: pojaviće se crno«. v.»neka i:m belo, neka im crno!«zavikala je.»ona lezi. do~e. Idi na prozor, vidi da }Jj. još leži. Ne! Nemoj da ldes od mene. Sad te gledam. Sad smo još malo zaj~o. Ja ću :biti s njim. On je ofidir, i ima zasebnu kabmu. S lavaboom. Krevet je sigurno uzak, i m.oraš 285

143 ha njega da se penješ merdevinama. Ali ne mora da bude. Videla sam u jednom predratn'om časopisu sliku»normanaije«. Videla sam i drugu sliku:»kvin Meri«. Jesi nekad čuo za»normand!.iju«? Za»Kvin Meri«? - Nisi. Ti ništa ne :maš. FotografiJa je bila vel!iika, i u boji, ali»no:rmandija«je potonula. Baš mi je žao što je potonula: na njoj si mogao da igraš tenis, imala je bazene za kupanje, igrališta za košarku, bi'oskop, p'ozor.ište. Sta? Kažeš.da nije imala? Jaoj, baš si smešan, Zašto me zasmejavaš, sad nije vreme da sesmejem. Odugovlači,š, nadaš se još da neću d,,, odem, nemoj da misliš da to ne znam. Nadaj se ti samo. AH ne prekidaj me. Sta sam rekla?»normandlija«je potonula. A danije, Avgust i ja otišli bismo na»n'ormandiju«: tamo bi mi bilo vrlo prijatno. Daleko prijatnije nego u ovom brodu, k'oji je neki vojni, ratni brod, krstari<!a, razarač, ne znam ni ja šta je. IH onaj velliki mrtvački sanduk s vojskom što plovi po 'Okeanu, i što je dušu da'o da ga gađaju engleske i američke podmornice. A ako nas pot'ope? Alko ja ležim lu kabini, kao išto sam sanjala: ležala sam u krevetu, a on je već 'Ono bio uradio sa nm'om, i 'spavao je kao zaklan (kao ti 'Onda što si spavao), ali u tom času odjeknula je snažna ekspl'ozija, i brod se odjednom zaljuljao, plafon je poleteo ispod mene, a pod kabine gore. J edv1a sam se uhvatlila za zavese (to je >ipak krevet sa finim zavesama), da ne padnem. Avgust se probudi'o. Skočio je.»pogodili su nas!«v1iknuo je, i pokušao je da istrči iz kabine. Povodio se. Nikak'O nije mogao da stigne do vrata: taman bi došao do njlih, a loiila bi 'se izmakla nekuda gore, i on bi pao ispod nj!ih. VikaLa sam. Zvala sam ga. Ali on je najzad izašao bez mene, i ja sam 'Ostala sama, a brod je tonuo, osetila sam kako tone, i tad je voda počela da kulja u kabinu, u ogromnim šumnim mlazevima. More je bilo prljavo i.blat- 286 njavo kao bunav. (A ja sam mislila: samo je naš Dunav prljav.) Popela sam se na krevet, i voda se pela sve više, bila je to najgora poplava u mom životu, bio je to kraj, i odnekud si se stvorio ti hte'o si da ~e spaseš, a ja sam zavikala:»ti si krivi Ovaj ~ro~d Je potonuo zbog tebe. Nije ti dosta što si pri ~av~o ~og brata policiji, đubre odvratno, nego si sad Javl'o l. engleskoj. podmornici da sam ja na brodu, lona nas Je zato pronašla i torpedovala«.»pusti«, kazala je.»ne ljuti se. To je samo san. Čovek svašta govori kad sanja. U redu. Sta kažem? Rekla sam: u redu. Iako nije u redu. Nije u redu da budeš dostavljač i još da mi kažeš da sam ja tražila od tebe da prijaviš mog brata (oh, jadni moj brat, da li je već mrtav?), nije il redu što si me ostavio. Nije u redu što mi ne opraštaš moj san. Ovo je sve samo jedan san. Moliću Avgusta da mi oprosti što sam sanjala ovaj san: on me nikad nebi o~tavio. On nije kao drugi. On se ne boji, ni mora m zemlje ni vode. Ničega se ne boji na ovom svetu. :{I ne jede mačke.) Nije kao ti. Naravno. Ne, ja te ne vređam. Ja sam se samo nešto zapričala. Toročem. meljem,,blebećem. TraJbunjam. Lupetam. Tako ti j~ to, čudim se što sad govorim, ali nikako ne mogu da prežalim»normandiju«: strašno je bila lepa. Ali i ja sam nezahvalna, ako ćemo pravo. Sad još izvoljevam: te»normandiju«, te kabinu s hladnom i toplom vodom (nije~nego!), te tenis i tako dalje. Ako bolje razmisliš (šta misliš ti sada?), to je donekle i razumljivo. Znaš na šta mislim. Htela bih da me što manje ;boli, i da lili bude što manje teško: kad bi Avgust uradio to sa mnom na brodu»normandiji«, a ne na nekom vojničkom.brodu što smrdi na naftu i na prljave mornate i vojnike (moj brat je pre rata bio vojnik), i kad bih posle toga mogla da gledam neki tužni, lepi film pun lišća koje pada (ne volim 287

144 ga na drveću), i možda da igram tenis IS A vgustom, a on da je običan čovek, čak skoro i ne čovek, nego tek tako, on kao on, u belom teniskom odelu, s belim gumenim patikama na nogama, sav u belom, i on be o, i da gledam kako mi šalje oštre i vešte lopte, i kako se smeje uvek kada ja vratim preko mreže (na palubi broda) loptu za loptom; razumeš: kada bi se on posle toga što :bi uradio sa mnom u brodskoj kabini, igrao sa mnom, makar i samo ping-pong (ne mora baš tenis, šta me naspelo s tim tenisom?) stvar bi bila drukčija. Znam ja. Naravno da bi sve bilo. bolje nego ovde što će da bude, ako to uradi u ovoj istoj kući. Neće posle da se igra sa mnom, dabi me utešio, kao ni ti što se nisi igrao, nego si zaspao, a ja sam bila sama, i sama sam sahranila ovu jadnicu. Ni cvet mi nisi doneo, da me utešiš. Nikad to neću da ti oprostim«. Spustila je glavu. Počela je tiho da njiše lutku, da je uspavljuje. Cuo sam kako je, gotovo ne otvarajući usta, nešto zapevala, nekakvu uspavanku kojom su možda i nju nekad uspavljivali, ali to je bilo davno: prekidala je, svaki čas, to pevušenje zatvorenih usta,,gubila je ariju, mučila se da se seti, ponavljala je stalno jedno isto.»ali ona će biti sa mnom. U brodskoj kabini, i posle u Africi. Ona mi je uteha. Da nije nje, ne bih se odlučila na ovaj put. (Malo se bojim Avgusta, ne znam otkud mi to. Misliš.li i ti kao što ja mislim: da nikako ne treba da se bojim Avgusta?) Biće uvek sa mnom. Nosiću je. Cuvaću je. Valjda neće usput da se razboli. Od afričke groznice. Od tifusa. Ili od tropske malarije. Vakcinisaćemo se pre polaska na put. Moliću i za nju jednu vakcinu, valjda nisu baš toliko stali za jednu vakcinu«. 288»Bojim se,užasno se bojim«, govorila je nezaustavljivo (ili sam već znao da će da prestane: da se približava kraj?),»da ne dobije sunčanicu. Prvih dana moraću da joj zavijam glavu u mokru krpu. Vidi«, lutku je držala samo jednom rukom: desnu ruku zavukla je u džep, i odande je izvukla malu maramicu. Maramica se zabelela, osvetljena svetlošću sveće, a,onda je zalepršala preda mnom: ona je mahnula njome.»ponela sam samo to. I tamo je valjda neka voda, u toj Africi. Natopiću maramicu, i tako ću da joj hladim čelo i da je branim od sunca. I ovo«, rekla je vraćajući maramicu u džep, i vadeći odande malu staklenu čašu za vodu,»ponela sam je: da ima lutka iz čega da pije vodu. U džepu imam, osim toga, kutiju sa dva kinina i tri aspirina. To je, mislim, potpuno dovoljno. Zar ne?«vraćala je čašu u džep. Tamo je nešto zazvečalo. Ona me je pogledala s rukom u džepu. Nasmejala se tiho, odjednom razdragana.,»a to?«upitala je kao da se šali poslednji put sa mnom, kao da joj se učinilo da ipak moramo malo da se šalimo,.bar na rastanku,»šta misliš - šta je ovo?«cekala je da joj odgovorim. :» Cik«, rekla je.,»cik, čik, čik pogodi. Hajde sada. Sta ti je odjednom? Jesi li i ti žalostan što je naša lepa»normandija«potonula? Hajde,,zaboravi je sada: ono što je potonulo, to je potonulo zauvek. Budimo pametni. Zar nemaš jezik, zar ne umeš da govoriš sa mnom, zar nisam ja tvoja stara dobra Eva koja ti je oprostila? Ili si zaboravio sve, i više ništa ne znaš?«brkala je Dukom po džepu, i :UIlutra je još uvek tiho zvonilo i zveckalo. Smejala se tiho.»znaš li? Jesi li pogodio?lopatica«, 'jedva sam kazao. Ali pre nje. ~>Dečja lopatica za pesak«. Obradovala se. Tapšala je rukama. U polumraku sobe na koju se više nije ni obazirala, kao da je zabo

145 ravila svaki strah i kao da za nju više nije postojala nikakva opasnost, PO'čela je da igra.»fino, fino«, vikala je.»0, što' sam srećna što' si PO'godio!«. Onda se zaustavila. J oš sa sklopljenim rukama.»caša za vodu«, kazala je i raširila prste jedne ruke, a prstima druge ruke počela je da ih do'diruje, jednog za drugim, kao da bi lakše brojala, stežući laktom lutku uz sebe,»lopatica, dva kinina i tri aspirina. I jedna maramica. Je li to' mnogo?«uplašeno' i zabrinuto je rekla.»mislim«, objasnio je nervozno',»kad se polazi na ovakav put. Možda čovek ne bi smeo' baš ništa da no'si? MO'žda bi čo'vek morao sasvim sam i siromah (veći od svih siromaha na,ovom svetu) da izađe pred boga dece, slobodan ne samo od svih ljudi nego i 'od svih stvari ovoga sveta,čak i od aspirina, čak i od kinina? Ali ja imam nju«, kazala je prihvatajući lutku opet obema rukania,»to ipak mora da se uzme u obzir. Ne može, ne srne moj bog da se ljuti na mene zbog dva kinin a i tri aspirina. 0«, zavrtela je glavom;»0, ne, ne moj bože. AkO' sam od ovog sveta uzela samo dva kinina i tri aspirina (i ništa drugo, maj kerni), zar bi smeo zbog toga da se ljutiš na mene? Ja se na tebe ne ljutim zbog tifusa i tropske groznice, i zbog mora, strašnog, dub.oko'g mo'ra koje je između tebe i mene; i zbog ajkula i svakojakih podmornica, najviše engleskih (jer one potapaju nemačke,btodove. Otac svake noći sluša London, zamrači SO'bu, legne na radio, otvori široko usta, kao da sluša ustima, "Opet smo PO'topili tona nemačkih brodova«, kaže on, moj otac, i kikoće se,»u pesku će ostaviti kosti, El Alarnein, Tobruk, Bengazi«, gasi radio, pali elektriku, a ona otvara pasijans,,a posle kaže, on, moj O'tac:»ZaštO' onaj tvoj sin hoće da mi razori kuću, nije ovu kuću podigao i čuvao njegov Staljin, nego ja, neka se tornja napolje«, a majka kaže:,»matora budalo, kuća je 290 mojih roditelja, a tebe pas nije imao' za šta da ujede. Umukni. Vidiš li da 'Otvaram pasijans? Umukni. Vidiš li da ti je dete na nemačkom brodu, ~ar hoćeš da je pogo'di engleska podmornica i da je pojedu ajkule? Kako bi«, kaže zagledana u pasijans, i sa jednom kartom u visoko podignutoj ruci,»kako bi tebi bilo da te pojedu ajkule?«) Ali, o moj bože, ako si nam dao malariju, i tifus, i more (tako bar mislim), onda si morao da nam daš kinin i aspirin i brod, da čitavi stignemo do tebe, jer si nas zvao da dođemo'. A da kažeš sad:»nije istina, EvO', sve :si izmislila, lagala si njega, bednika i nesrećnika, ja te uopšte nisam zvao niti sam ti se noćas javljao'; no'ćas ti si Oula ;gamo njego'v glas dqk ti je mucao o kteou li b smrti«, - da kažeš tako', bqga mi moga, o ibqže, nikad ti ne bih Qprostila. KakO' to', sad QdjednO'm, da me nisi zvao' - kad sam te čula vrlo' do'bro', kao da si negde tu, u sobi? Cula sam te Ibolje i razgovetnije nego' bilo' ko'ga 'Qd svih njih. (Evo sada, bqže, ja njega uqpšte ne čujem.) Ostavljam sve, zar ne vidiš? MQj krevet«, kazala je tiho', glasom praštanja, Qkrećući se O'kO' sebe, gledajući Qd stvari do' stvari,»mo'ju pepeljaru. ~Qje cigarete. Neću više da pušim, časnu reč ti dajem da više neću da pušim. Ti nisi nikad pušio', pa zbo'g toga misliš da je lako' odreći se duvana. Odričem se, je li to' mala stvar, neka sitnica? Ne preteruj, 'znaš; li nemoj 'Više :da se pretv,araš. AkO' si. me bio napustilo, ako!si me O'terao u Qvaj svet iz Qne svetlqsti u kqju ću ipak da se vratim, zato' što' sam pušila, u redu onda, priznajem: to' je,bio' moj greh. MQj jedini greh na,0vo'm svetu. Znaš li za neki drugi mqj greh? Hajde, mo'lim te: nećeš 'Valjda i ti da me Qptužuješ za QnQ što' nisam ja, nego' je O'vaj svet? Nisam sasvim čista, ne preterujem: pušila sam, i kažem to' bez uvijanja..i bez šminke. Nekad i,celu paklu na dan. Pušila sam 19* 291

146 najpre krišom, naj vise, naravno, u klozetu, bugarsku Ardu, ređe Ibar. ona je rekla ocu:»istuci je, šta si ti, jesi li čovek ili krpa, samo još to joj treba ~ da puši, inače je bolesna«, a otac je rekao:»ona je bolesna živčano, šta joj smeta duvan?«pušim. Po paklu. Ponekad i više. To je ružno, zar ne? Misliš: Avgust ne voli decu koja puše? Baciću u more poslednju paklu cigareta. Ispraću morem moja usta, slanim morem, čim se iskrcamo na afričku obalu«. Ugledala je sveću koja se još nije ugasila.»svećo moja, svećo, svećo«, skoro je zapevala, glas joj je uzdrhtao, pun ushićenja, radovala se što je ugledala sveću, što je ta sveća gorela;»pa ti goriš, jelda, moja posmrtna svećo? Goriš li, moj plamene? Pušiš li se, moja usamljena svećo?«okrenula mi se.»sta mis1iš?«upitala je.»pre nego što izađem odavde, pre nego što me odvedeš Avgustu, da li da ugasim sveću? Ili«, pogledala me je praznim,očima,»da je ostavim da se sama ugasi, sama u praznoj sobi, oh,,u sobi bez mene, da gori sve dok ne dogori?«zadrhtala je.»0«,,rekla je.»tako, tako: neka sama izgori. Znaš«, potražila je nasumce moju ruku u polutami, žao mi je što :ću <mda biti na moru, a volela bih da sam tu«, gledala je opet 'll sveću i govorila je puštajući da joj plamen igra, pali se i gasi u očima,»recimo tako: da virim (volela bih) kroz ključaonicu, pa da vidim: ona gori nada mnom, a ja ipak nisam u krevetu«. Nasmejala se. Zaptivala se od smeha. Počela je da kašlje.»za tu stvar dala,bih možda čak i pet minuta u Africi. Luda sam, zar ne? Malko sam poludela? Sta mari. Sad uživam išto sam luda. Svetim li se ne- 292 kome? Ne pitaj me ništa. Pusti da jednom ja govorim. Zašto stalno ti govoriš? Ko ti je dozvolio? Gde ti je, ruka?«našla je moju ruku.»osećaš kako gorim?«počela je da uzmiče, gledajući u sveću. Vodila me je za sobom.»vidi«, govorila je,»sad ostavljam sebe mrtvu na krevetu. Ja sam mala, izigrana devojčica, a nada mnom, nad mojim zatvorenim očima gori sveća. Vidiš li me kako samu krevetu? Vidiš li: ruke su mi prekrštene na grudima? Kolena, bože«, skoro je zastala, nije mogla više da ide,»kolena su mi savijena. Samo mi još kosa raste. Još malo. A onda će da me odnesu odavde, i sahraniće me tamo«. Stala je. Digla je glavu da me vidi. Nije me videla.»jesi li tu?«opet je počela da se smeje, ali tiho, da je neko ne čuje: još jednom se setila njih.»bože, bože«, kikotala se.»sto je to smešno: kad umreš i vidiš sebe mrtvu na krevetu, a ti ' nisi mrtva i otišla si. Zar misliš da opet lažem i da mi je žao?«najzad me je pronašla.»zašto da mi bude žao? Nemoj da si lud. Ja sam radosna. Ja im se svetim. Dođi bliže«, obgrlila me je rukama oko vrata. Učinila je to naglo, sa žesti;.. nom, očajnički.»dođi, dođi«, govorila je, s licem priljubljenim uz moje lice,,»da ti nešto kažem«; Dodirivala je usnama moje lice, šaputala je nerazumljivo, stezala me je sve čvršće: bojala se da će pasti samo ako me pusti, nekom nesmotrenošću, nekakvom nepažnjom za koju ne bi samo ona bila kriva. Kikotala se sve jače. Onda sam je čuo:»ostavila sam im meso«, rekla je u smehu.»ako 293

147 su hteli moje meso«,šaptala je, zagrcavala se od smeha,»onda neka ga uzmu. Ostavila sam im meso. (Nisam se odavno merila na vagi, ne mam koliko sam teška.) Ali s kostima ipak.,oni su već naučili da jedu kosti, zar nije tako? Ili misliš: Eva laže, oni ne jedu kosti. Oni zmiju šta ć e da urade s mojim kostima. Jma li više kostiju nego mesa? U kasapnici«, pitala me je,»koliko kostiju si dobijao na kilo mesa, sećaš li se? Dajem i kosu, dajem i nokte. Ja odlazim, razumeš li, odlazim bez mesa i bez kostiju, udesila sam to sjajno, čestitaj mi, prosto poželim sama sebi da čestitam, kad se ne bih uplašila da sam poludela (bojim se da ne poludim) čestitala bih sebi na tom podvigu za koji sam bila sposobna samo ja. Niko drugi. Ni ti. Misliš da bi mogao da se iseliš iz mesa, iz kostiju, i da ostaviš svoje meso, svoje kosti kao nekakav prazan stan? Zarobljen si u mesu, dabome, dabome«, ponavljala je uznemireno, s upornošću,»ne možeš da mrdneš iz njega, gadno ti je, ja te razumem sasvim: i ja sam, sv,e donedavno, bila zarobljena, ali gle«, uzviknula je.,»gledaj sada! Gledaj! Ja sam slobodna!«ostavila me je. Otrčala je nekoliko koraka od mene da bih mogao da je vidim.»slobodna sam«, šaptala je odande, i nestajala je u mraku.»1 srećna sam. Obuzima me neka strašna, divna radost. Nikad nisam bila ovako srećna! Cista sam; Sva gorim, i laka sam, i,čini mi se: poletela pih, samokad bih htela da letim. A unutra, umeni«, doticala je, rukama-grudi, da mi pokaže,,»uiiutra je ogromna radost, i sve je unutra obasjano, sve svetli, ~o je moja vatra, vatra, vatra! To je: gorim od sreće jer samslohodna, i čista, očišćena ; prvi put u životu osetila sam ovako nešto. Osl dbo.dila sam se«.,» Oslobođenje!«zavikala je. I~ sveg giasa.»deco, radujte,se! Ja.gorim, oh, bože, g de ste da s e sada 294 radujete sa mnom? Ja gorim, oh, bože, kakav slatki, strašni plamen. Bojim se: izgoreću«. Dotrčala je do mene. Zanosila se. '»Idemo«, pozvala me je.»zar ne vidiš da je već L kosa počela da mi gori? Ako budem još govorila, ako budem još ovde (ovako radosna, radosna), plamen,će da mi izbije na usta, i onda će požar sve da proguta, sve će da nestane u vatri, izgoreće, izgoreće sve, i krevet, i moja sveća, i moj gramofon (koji neće da mi kupi, nikad, nikad), i kujna, i ona u kujni, zajedno sa svojim kartama za pasijans, i radio, i London, i Staljin, i Rajnhart, i njegova krvava glava na krevetu, i ti, i tvoja sestra, i njene lakovane cipele (a ja nisam imala lakovane cipele, kako,bi mi stajale lakovane cipele?), i moj brat, i on kome evo dozvoljavam da živi, ne tiče me se da li će ga ubiti kao šwgavog psa ili neće, i njegova pravda, i njegov bicikl koji mi nije kupio, bicikl, gori bicikl koji,mi je obećao! Gori lutka koju mi je obećao!«tresla se sve jače. Uplašeno je pritiskivala lutku na grudi, nije sad smela da je pogleda. I»Samo ja neću da izgorim«,.govorila je,»ja i moja lutka. Kakva bi to bila božja vatra ako bi decu spaljivala? Idemo«, zovnula me je.»avgust se već obrijao. Istrljao je lice kolonjskom vodom, da mi lepo miriše. On već miriše, zar ne osećaš? Ja osećam, evo: njegov miris dolazi i do mene. To je kao miris ljubičice, možda to nijekolonjska voda nego ' krem za lice, pomada što miriše na ljwbičice. Rastu li ljubičice u Africi? Ili da ponesem odavde koren ljubičice, i da tamo posadim ljubičice, u nekoj dobroj, dobroj, skrovitoj tihoj senci, i da zalivam moje ljubičice svakog jutra i svake večeri (ne zalivaj nikad cveće po suncu: istrunuće), i ja i Avgust sastajaćemo 'se kod mojih ljubičica. Idemo, idemo, šta 295

148 čekaš? Avgust će da se tuče preko dana, ubijaće (ali o tome neće da mi govori, on se ne boji, on se ne kaje), i kad počne da se smrkava, i kad iz pustinje počne da duva prijatni, sveži prohladni i tihi vetar, on će da ini dođe, a ja ću (s mojom lutkom) da ga čekam kod ljubičica. ldemo!«uzviknula je.»u Afriku što pre, da mi ne svenu ljubičice. Idemo!«Odjednom je zanemela. Na licu sam joj video strah. ;»Valjda«, šaphula je,»valjda bar u pustinji ima mesta za decu«. Oči su joj se l:lkočile (gledala me je, ali me nije videla): u njima je ostao,samo još užas, za trenutak, za nerazumljivo kratki trenutak pre nego što i on ne iščezne, i pre nego što ih ne ostavi sasvim prazne i hladne.»0, Evo«, pokušao sam da dozovem.»evo, šta si to uradila!«podigla je ruku, zaštitila je njome lice, kao da se uplašila da ću nasrnuti na nju, da ću početi da je udaram..»jaoj ti 'si on«, jedva je promucaia od užasa,»ti nisi tl hego si on. Zašto si on?«uzviknula je.»zašto si došao da ine ubiješ?«lutka je ispala iz njene ruke. Sa-d nije ni pokušala. da jepodighe sa poda, nije ni primeti1a da više ne drži tu lutku: povlačila se unatraške preda mnom ~ Naletela je na zid. Nije mogla dalje.» Neću da me ubiješ«, viknula mi je odande, od zida.»nikom neću reći da si ubio Rajnharta, ni' kom, nikom; nikom. I ti tćeš da živiš, opet ćeš da živiš, i svi ćete da živite kao da se ništa nije dogodilo, ja ti se kunem, ja znam: živećeš,živećeš, šta sad hoćeš od mene? Sta se mene tiče tvoj Rajnhart? Ne smeš da me ubiješ. Odlazi ili ću da vičem. Odiazi. Odlazi«. 296 III.otvorio sam vrata. Najpre nisam mogao da poverujem, ali on je stajao preda mnom, nepomičan i mirno zagledan u mene kao da je znao daću baš ja da mu otvorim vrata. Bio je živ, samo još jedan od onih koji ostaju živi. Bez tragova zemlje i blata u koje ga nisu zakopali, bez Meča na usnama i očima, on je stajao prvo ukočen i disao je glasno kao da je hteo da mi pokaže da je zai'sta živ, a onda je ramenom gurnuo vrata i, s desnom rukom u džepu kaputa, ušao unutra... Polako je otišao u sobu, bez reči. Uputio se mom krevetu. Tad sam naglo odvrnuo električni prekidač. Svetaost ga je zatekla pred. krevetom. Trgao se, zastao je tako osvetrjen samo trenutak, a onda se spustio na krevet. Gledao me je ponovo onim istim praznim, mirnim pogledom čoveka. kdji je umro, ali koji ne pristaje da ode.»ja te znam«, kazao je odjeidnom, a glas mu je bio kao i oči: prazan i ukočen.»znam ko si«, rekao je,»i ti znaš ko sam ja«.. Cak je pokušao da se osmehne. Nije mogao. Nakrivio se malo ha levu stranu, da bi lakše izvukao revolver iz džepa. Držao ga je jedan tre- 297

149 nutak na otvorenom dlanu, i gledao je u njega kao da pokušava nečeg da se,seti.. A onda ga je položio na krevet pored sebe, uz moje uzglavlje. Pogledao me je, bez napora da se osmehne..»ostaću ovde«, kazao je suvim glasom,»samo jednu noć. Ne boj se: ne može ništa da se desi. Niko me nije video. Gonili su me, a'ji ja sam ih prevario«. Ipak se osmehnuo. Pokazao je rukom iza sebe, u zid, tamo gde je morala da bude mračna obala u blatu:»sada me valjda još traže«. Njegove oči blesnule su grozničavim sjajem. Ali samo trenutak. Nasmejao se glasno, smehom što podseća na staklo kad se lomi.»a ja«, kazao je,»bio sam u kafani za to vreme. Odavno nisam bio u kafani«. Pogledao me je još jednom, a onda se pružio po krevetu. Zavukao je ruku pod glavu. Prebacio je nogu preko noge. Tako opružen, gledao je u plafon. Električna svetlost kao da mu jesmeta'la. Skupljao je oči, žmirkao je. Najzad ih je zatvorio.»vrlo volim«, šapnuo je još tiše, kao da već tone u san,»da sedim u kafani. A skoro sam zaboravio kako je to. Samo«, oko njegovih usana zalebdeo je neuhvatljiv osmeh,»zamisli«, rekao je prisno kao da seođavno poznajemo,,»nisam imao da platim. Odjednom, to je smešno«, pokušavao je da gleda pravo u sijalicu kao da se igrao stare igre: ko će duže da izdrži gledajući netremice u požar sunca,»vrlo je smešno: samo sam mi'slio kako dase spasem od kelnera. Popio sam dve čaše piva, a on me je uporno gledao, i mislim da 298 sam mu bio sumnjiv, da mu se učinilo da nemam da platim kao što nisam ni imao. Obuze.o me strah. Uplašio sam se«...od jednog kelnera!«uzviknu.o je tiha..»zbog dve čaše piva!«okrenuo mi je lice, ležeći i dalje onaka.opružen po mom krevetu, s rukama pod glavom. Revolver rnu je ležao pored glave..»sto ti je čovek, ~ar ne?«upitao je skora ravnodušno, rasejano, kao da ne leži u mom krevetu.,»p.obegao sam.od onih koji su hteli da me ubiju i koji su mi već bili za petama (.odrali bi mi kožu da su me uhvatili), i nisam se njih uplašio, nega jednog otrcanog, pišljivog kelnera. on je bio malo razrok«, dodao je.»zrikav, razumeš? Vrljave su mu oči«. Izvuka.o je ruke ispod glave, raširio kažiprst i srednji prst desne ruke.»ovako gleda«, objašnjavao je pokazujući mi svoje razvaljene prste.»jednim okom u Zemun, drugim u Pančevo. Gleda u tebe, a ti ne znaš da li te vidi ili ne«.»ah«, uzdahnuo je vraćajući ponovo ruke pod glavu,»što su čudni ti zrikavi ljudi. N e bih voleo«, dodao je,»da su mi oči vrljave. A ti?«upitao me je, i ponovo je zurio il upaljenu sijalicu,»da li bi pristao da budeš zrikav? Recimo«, kazao je,»da ti neko kaže:»dacu ti bicikl, ali da budeš zrikav«. Bicikl sa dve rezervne gume. S menjačem. S perfektnim kočnicama. Italij'aI1ISki, trkački, nemački. S aluminlijumskim bandažima. Da li bi pri'stao?«pitao je.»da li voliš da voziš bicikl? Majkumu«, govorio je,već skoro potpuno sam u sobi,»mnogo volim da teram bicikl«.»kad se svrši ova govnarija«(kao da nije hteo da kaže: '»kad 'se svrši rat «),»ako nekako izvučem kožu, i ako mi stražnjica ostane čitava, kupiću jedan 299

150 bicikl. Baš takav«, objasnio je.»s menjačem. Lak. Ne volim teške bicikle. Preznojiš se dok se popneš uz malo brdo. S trkačkim popeo bih se iuz A valu, kažem ti. Uz Balkansku kao ništa. Pre rata ganjao sam uz Balkansku, a da ne stanem ni jednom. Istina«, priznavao je,»crknem kad stignem. Nigde me nema. Ali opet, ispeo bih se. Kupiću bicikl i ganjaću ga od jutra do sutra. Neću ništa drugo da radim po celi dan nego ću samo da vozim bicikl. Pa da«, rekao je tiho.»a ti?«opet je upitao,»voliš li da teraš bicikl? Možda imaš bicikl?«sklopio je oči.»spava mi se«, kazao je.»ako bi samo hteo da ugasiš elektriku. Sedi tamo na stolicu, i ćuti. Ali ugasi elektriku. Smeta mi ova svetlost«. Pogledao sam ga još jednom, pre nego što sam ugasio elektriku. U sobi je zavladao mra:k. Njegovo lice izgubilo se u mraku, na krevetu je ostalo samo njegovo ispruženo, nepomično crno telo.»nisam ni znao«, kazao je glasom čoveka koji tone u san s olakšanjem,»da ima toliko ljudi po kafanama. Jedva sam dobio mesto. Sve je krcato, puno kao u košnici. I po varoši«, rekao je,»ima mnogo bicikala. Dok sam trčao pred njima, umalo što nisam naleteo na jednog biciklistu. Ušeprtljao se: ja na levo, on na levo, Ja nadesno, on na desno. Neka ide dođavola!«rekao je još dublje negde dole,»kako je samo izgledao! Vrdao je biciklom kao lud, levo i desno, a >lice mu je bilo kao u mrtvaca, kao da njega gone. Kad sam se okrenuo da vidim gde su, video sam ga kako leži nasred ulice, a bicikl je čak u travnjaku, i točkovi mu se još okreću. Ne, ne verujem«, kazao je,»da su ga ubili. Cuo bih pucanj. Ali nisam čuo ništa~ Jesi li ugasio elektriku?«upitao je odjednom.»da li je u sobi mrak?«300»ja se ne bojim od tebe«, kazao sam mu. On je ćutao kao da je već zaspao.»ja nemam ništa s tobom. Zašto si došao? Misliš da se bojim? Misliš da sam nešto kriv?ko ti je nešto rekao?«javio se iz mraka.»znao sam da ćeš da dođeš«, odgovorio sam.»došao si rano. Došao si ranije nego što dolaze mrtvaci. Mogu da te i~teram napolje. To je moj krevet na kome ležiš«.»sališ se«, kazao je iz mraka. Nepokretan.»Nećeš da me isteraš. Ja to znam«.»ne znaš ti ništa«, prošaptao sam. Pošao sam prema krevetu.»ne znaš«, približavao sam se njegovom crnom telu, koje je još bilo nepokretno. Nisam mu video lice, ali znao sam da me njegove oči netremice gledaju.»pojma ti nemaš. Ne znaš kako si došao ovamo. Zašto si tu. Ne znaš ništa, i nećeš da znaš, sebičan si kao što su sebični svi mrtvaci i svi živi, i kukavica si kao što su svi kukavice. Pretvaraš se. Glumiš ravnodušnog čoveka. Heroja. Stalo ti je da mislim da si heroj. Hoćeš da se kajem. Hoćeš da budem đubre pred tobom. A ti? A ti da si svetac«, zaustavio sam se pred krevetom.»gubi se«, rekao sam.»tornjaj se odavde. Ja s tobom nemam ništa. Ne tiče me se tvoja hrabrost! Ne tiče me se tvoja podlost. Sve je svršeno, i neću više da znam za vas. Svršeno je, budalo! Zašto ne prestaneš već jednom? Sta svi stalno hoćete? Aveti«, viknuo sam.»jesi li došao da mi pričaš o biciklima? Misliš da verujem? Misliš da ne znam zašto si njoj dolazio svake noći? Zašto si svake noći otvarao vrata?«on je ćutao. Znao sam da me sluša. Disao je sasvim tiho, skoro nečujno, kao da je hteo što bolje da me čuje.»hteo si da je ubiješ. Ja znam«, kazao sam.»bojao si se da te ne izda. Za Rajnharta. Slušao si 301

151 dok smo ona i ja govorili. Ludeo si od straha. Ali bojao si se da je ubiješ. Da je zadaviš. Da pucaš na nju. Lažljivče«, šapnuo sam, naginjući se nad njega.»ti si prljavi prokleti lažljivac«. Video sam njegove otvorene oči. Netremice me je posmatrao. Cekao sam da me udari. Nije me udario:»pa ipak«, kazao je kao iz neke daljine, iz dubine, kao sa nekog dna,»ti me nisi izdao«. Još nagnut nad njim (ili se varam? ne sećam se dobro?), uhvatio sam se rukama za zid.»otkud znaš?«upitao sam.»ona ti je rekla? Šta misliš, da nisam hteo? Ne. Bio.sam kukavica«, rekao sam.»da nisam bio prljava kuka,vica, ja bih te izdao. Ni okom ne bih trepnuo. Zakasnio sam. Kad sam se već rešio, onda je sve bilo kasno. Jesi li čuo? Jesi li zadovoljan sada? Hajde, udari me, uda,ri me ako smeš«. Video sam kako izvlači ruke ispod glave.»puca'j «, kazao sam. (Njegov revolver je bio tu.)»odmah. Brzo. Ne bojim se. Odavno čekam da pucaš, ali ti ne smeš. Ti si kukavica«. Počeo je polako da.se uspravlja na krevetu. Dodirnuo je nogama pod. Pokušao je da me uhvati za ruku.»pusti me«, trgao sam ruku;»ili pucaj«, rekao sam,»i1i se tornjaj odavde, s mog kreveta. Tebi nije mesto ovde. Gubi se«, zavikao sam.»odlazi! ;Neću više da te gledam. Zvaču. Prijaviću te sad, ako te ni'sam onda prijavio! Neka te uhvate već jedanput, neka te streljaju. Nisam ti ja Eva. Neću više ovo da trpim, neću da trpim«. On me je tad ščepao za ruku. Ponovo sam pokušao da se oslobodim. Hteo sam da ga udarim drugom rukom. Zavrnuo mi je ruku na leđa, brzo, vešto. Pao sam pored kreveta. On je ostao i dalje na kre- 302 vet.u, tek nešto povijen, stežući još više moju ruku, a lice ymora da mu je bilo mirno i pra'zno u mraku;»ah«, sapnuo sam dok mi se telo grčilo, i dok mi je ruka pucala na leđima,»tako si i njoj radio. Znam, znam. Sve znam. Sve mi je rekla. Samo to urneš i ništa, drugo. Tako si i njoj radio, i ona će biti mrtva lona ce umreti da bi 1Ji ostao živ, je li tako?«' S~ezao je moju ruku. Zavrtao je još uvek, kao da nece da prestane, dok je ne iščaši iz zgloba ili dok je ne slomi.. Bol.~~ p~~a~ao n~podnošljiv, mračni pod opet ml se bb ZlO, ucmllo ml.se da čujem korake iza zida da ~eko ydola~i, hteo sam da viknem, da zovem: upo~ moc. Zasto msam zvao? On ~e je stezao bez glasa, ne govoreći ništa on.a~o ~lran,. ne. pokrećući se s kreveta. N e viš~ pnvlđanje koje.je uplašeno i užasnuto nekad gled':,lo (onda u.e~mom kupatilu), ne priviđenje što je trcalo z~ Evml~. de~j~m kolicima s lutkom, nego stvaran covek koji ml Je zavrtao ruku u mojoj sobi u mraku, bez reči. '.»Mrzim te~<, čelom sam dotakao njegove noge Ispod sebe.»nlko te ne mrzi kao ja.«.. ~ajzad.je PUS!io moju ruku. Gurnuo me nogom. Uda~l~ me Je snazno. Tu me je udario, eto tu. Boli m: JOs uvek. (Ili se varam?) Pao sam pored kreveta. NIsam mogao da se dignem, da odbauljam do vrata. Osta.~ s~ ležeći, i svud oko mene bio je mrak, ništa ~e nije culo u. drugoj sobi. Ponovo je to bilo gluvilo, ~st~ ono gluvllo kao na stepeništu, onda, kad sam Izasao iz Evine sobe.,»mrzim te«, čuo sam svoj glas,»i kajem se što te nisam prijavio. Sad bih bio sa Evom a ne sa tobom i ona ne bi stajala tamo i čekala. Sama u mraku: Njoj je hladno«, uspeo sam da se malo podignem na daskama,»znam sigurno da joj je.hladno«. 303

152 Potražio sam ga više sebe. Bojao sam se njegovog lica koje ću videti. (Ili se nisam bojao, nego se tek sada bojim?)»zašto joj nisi rekao da ponese džemper?«, odjednom sam kazao;»lepo joj stoji onaj crveni džemper. Ipak, ja je više volim u crnom džemperu. A ti?umukni«, šapnuo je. Prigušenim glasom.»odmah umukni, ti, đubre. Odmah umukni«, šaptao je i sedeo je još na krevetu.»ti, malo đubre.«dve njegove bele ruke, one iste o kojima mi je govorila Eva, ležale su mu na kolenima. Nepomično.»Ah, bojiš se! Besan si!«rekao sam uspravljajući se. Mislim: pod bolom. A ipak:»bojiš se? Gde je tvoja hrabrost? Zašto ne pričaš o biciklima?«odvukao sam se do njega, na kolenima. Na rukama. Uhvatio sam ga za ruke.»udariću te«, kazao je iz mraka, mirno, gotovo ravnodušno;»nemoj da me teraš da te udarim. Zadaviću te ako ne umukneš«, ruke su mu bile mrtve, hladne, ukočene, ali osetio sam kako je njegovo telo zadrhtalo.»zadaviću te odmah. Jesi li čuo? Ja ne praštam«, kazao je.»ništa više nikome ne praštam, nikome.«pokušavao je da se oslobodi mojih ruku, ali mrzovoljno, s gađenjem, s dosadom i upola snage, a ja ga nisam puštao, sad sam hteo da mu vidim lice hteo sam da vidim to lice o kome mi je Eva gov~rila;»preti, preti«, kazao sam.»hoću da pretiš. Hoću da me zadaviš. Hoću da plačeš. Hoću da te vidim kako plačeš! Heroj koji plače, spomenik koji plače, veliki herojski kameni spomenik, to hoću da vidim.«pustio sam ga. Otrčao sam do električnog prekidača. Hteo sam da upalim svetlost. Zato da bih video kako plače? Ili samo zato što sam ga se bo'jab u mraku? 304»Ne smeš«, kazao je brzo.»jesi li lud?«prigušeno je ue:viknuo. Upalio sam svetlost. Stvari sdbe su se vratile. Njeni zidovi. On je iskrsnuo, naglo isplovio iz mraka. Još je sedeo na krevetu, ali sad drugi čovek. Lice mu je bilo drugačije: kao da je sve ono maločas bila samo maska mira i ravnodušnosti. Je li to stvarno bila maska?»hoću lutku«, šapnuo sam mu od zida.»molim te«, rekao sam, i mora da sam hteo da govorim isto kao što je Eva govorila, bojeći se od njega, varajući ga još uvek:»kupi mi lutku. Hoću veliku lutku koja prevl'će očima, i koja kaže»mama«. Mama, mama, hoću lutku, i hoću bicikl! Ti si moja mama«, zavikao sam,»mama, mama!«pao sam na zid. Video sam kako je ustao s kreveta, i kako je pošao k meni. Išao je polako. (Ide, još uvek ide, približava mi se. Polako,) Obe ruke visile su mu niz telo, i bile su kao u Evinim noćima kad je dolazio da joj donese strah i očajanje, ne lutku. Eva nije lagala.»ona nije lagala«, govorio sam.»ona je govorila istinu. Ona je rekla istinu, a ti lažeš, i svi lažete«. Otrčao sam do drugog zida.»nećeš me uhvatiti«, hteo sam,da se branim.»niko od vas neće više da me Uhvati! Vi ste mrtvaci, i ne možete mi ništa! Idem da joj kažem da si mrt;.. vac i da mi ne možeš ništa. Idem da joj kažem da ste svi mrtvaci i da treba da odemo. Raspada'jte se!«vikao sam. Nasmejao sam se.»crkavajte. Zaudara'jte. Mi ćemo otići. Ja ću da je vodim u Afriku ako on neće. Ja ću da odem s njom!«gledao me je, učinilo mi se (ili se varam: ili mi se to tek sada čini, dok stoji, tamo, još uvek tamo, na istome mestu, i gleda me, ne prestaje da me gleda?): samo me je gledao, načet, slomljen, nesposoban da laže ponovo, da me preklinje, da se pretvara;

153 nesposoban da potrči za mnom, da me uhvati pre nego što istrčim iz sobe, iz kuće, na ulicu, pre nego što odem natrag u onu kuću gde je Eva, koju nisam smeo da napustim, on:užialsno jedan slab čovek, izgubljen nasred sobe, užasno s rukama što su mu kao mrtvačke ruke nemoćno visile niz telo.. NIi je stajao. Držao se još. Nije bio dotučen. Još kao da se nadao, kao da je u njemu bila ona uporna snaga, onaj strah noću, ona upornost s kojom je otvarao Evina vrata, s kojom je pokušavao da obori Rajnhartovu uplašenu ženu u svoj krevet.»znaš li da je tvoja sestra spavala sa Avgustom?«čekao sam da padne. Da se više ne digne.»znaš li da je :tvoja mala sestra digla Avgus1Junoge za vrat, i da se cerekala dok je to radio? Možeš li da zamisliš?«vikao sam.»ti, ti, ti. Hajde. Zatvori oči. Zamisli. Vidi svoju malu sestru kako leži ispod Avgusta s nogama oko njegovog vrata!«on se zaneo, pijano je zateturao. Kunem se. Ali nije pao. Pošao je, kao da me ne vidi, kao da je odjednom oslepeo, prema drugom zidu. Pao je licem na rrjega. Pao je čitavim telom. Ne, i ne, i opet ne: čitavim životom. (Smem li tako da kažem? Možda ~mem.) A gore, nad njim, u plavom bi'strom nebu, lehdeo je bicikl, video sam, sa divnom niklovanom guvernalom, koja se fino caklila na suncu, a na njoj lutka, sa suncobranom, možda sa onim žutim suncobranom moje majke, riz sutrašnjeg dana, kad sve ovo prođe. Kad sve ovo prođe, jednoga dana: čuo sam kako je počeo da jeca, najpre se gušio, pa je plakao, sve glasnije, a onda je ridao. Na zidu je ridao, tresao se, bio je najzad u mojoj sobi, on, baš on. Plakao je kao što je uvek plakao. Samo u jednom času pokušao je, ne dižući se sa zida, ne uspravljajući se, da pruži ruku i da napipa električni prekidač i da ugasi svetlost u sobi, a:li ruka mu je naslepo pipala po zidu, 306 svud oko prekidača, i onda je, bezvoljna, iscrpljena i poražena, pala natrag, skupila se negde [spod :njega, dok je on jecao osvetljen električnom svetlošću, ne želeći više ni da se sakrije, kao ni onda, pred Evom.»Plači«, govorio sam.»plači dok ona leži s Avgustom u krevetu. Plači dok tvoja sestra spava s tvojim neprijateljem. Plači!«nisam mogao više da govorim.»bojiš li :se da ćemo da požderemo tvoje meso? Bojiš li se da će usta da ti budu puna kreča?«otišao sam do njega.»n e mogu čak ni da te mrzim. J a odlazim. Vozi lutku umesto Eve na biciklu. Vozi bicikl svim ulicama Beograda, i budi srećan kao da nikada nisi plakao, i kao da tvoja sestra nije digla noge za vrat jednom- prljavom mrtvacu. Odlazim«. Okrenuo sam se. U prozoru je bha noć. Vedra, ljubičasta, nepokretna noć. Svetiljke na dunavskom mostu svetlucale su uporno, retke i slepe.»tamo je hladno«, kazao sam.»idem da je odvedem odande. Idem da joj kažem da ne sme da ostane tamo. Odne6u joj džemper«. Otvorio sam vrata. Otac je stajao u hodniku, ličio je na mrtvaca koji je ustao iz groba i došao natrag svojoj kući.»ne, ne«, šapnuo je Evin brat za mnom, iz sobe, iza mojih leđa.»kuda ćeš sada? Gde ideš? Cekaj«, kazao je.»cekaj«. Pogledao sam ga.»da čekam?«upitao sam.»misliš da mi je stalo da jedem tvoje meso? Misliš da sam baš toliko željan tvog smrdljivog mesa?«stajao je ispod onog zida i gledao me je, uplašeno.»ne smeš da odeš», rekao je.»zatvori vrata. Ne boj se. Zatvori vrata«. 307

154 Otac je ostao u hodniku. Gledao je valjda u opet zatvorena vrata, upla'šen (kad je on zazvonio, preklinjao me da ne otvorim vrata), jer ne verujem da je i u tim trenucima (sve je sigurno čuo, sve što se dešavalo u mojoj sobi), da je još uvek očajno čekao da ona dođe i da mu najzad donese njegovog finog crvenog petla koga je klao svake noći i koji ga je, užasnut i krvav, udarao krilima po licu.»da SE' bojim?«upitao sam ga. Nisam puštao vrata. (Nije smeo opet da me pre duhi tri.)»od čega da se bojim? Od tebe? Zar misliš da još može neko da se boji od tebe?«otvorio je usta. Zaustio je već. Ali još nije mogao ništa da kaže. Gledao me je, i kao da nije video mene nego nekog drugog, samo je ponavljao:»cekaj«, ponavljao je,»čekaj sada. Kuda ćeš? Jesi li poludeo?ona me čeka«, rekao sam nestrpljivo.»ostani tu i spavaj. Ja odlazim odmah. Ne smem da zakasnim. Ako zakasnim, sve će biti izgubljeno. Ako zakasnim, otići će Avgu'stu. Lagao sam te. Ona nije bila s Avgustom«.»Bila je«, kazao je tiho. Neverovatno kako je to tiho kazao. Tiho i jasno. Nikada još nisam čuo (i nikada više neću čuti?) nekoga ko je u stanju da govori tako tiho i tako jasno, tako neopozivo, tako bezizgledno, tako konačno jasno:»ona je već bila«.»lažeš«, to je sve što sam mogao da kažem. Valjda sam ostavio vrata. I oca, ako je to tamo bio moj otac, još moj otac, koji je počeo plašljivo, najpre, da grebe po vratima, a zatim da kuca, takođe plašljivo, i molećivo, a onda sve jače (ali ne ipak odviše jako da bi mogao da čuje i neko drugi, osim mene i njega, opreznog kao da sluša London, daleko je London, daleko je El Alamein, Tobruk, Bengazi), i zatim sve drugo, sve što sam mogao da ostavim, 308 a ne znam šta je to, ništa VIse ne znam:»lažeš«, ponavljao sam, a on nije rekao što je morao da kaže:»lažem«, nije čak ni pružio ruku da me uhvati. Nije više imao želju da me ščepa za ruku koju mi je zavrtao na leđima, ne ustajući s kreveta. Nije želeo ponovo da me udari nogom. Kao da ne želi ništa drugo, nego samo da mi kaže ono što je već rekao, on je stajao tu, preda mnom, sam,.bez mene, nasred moje sobe koja je odjednom bila tuđa soba. Nepoznata gluva soba. Koja nikad nije bila moja soba.»hoćeš da mi se svetiš«, prošaptao sam kroz zube.»hoćeš da me udariš. Promašio si. Ti lažeš. Nije prošlo mnogo vremena. Nisam odavno izašao odande. Ona je još tamo. Ona čeka«. Tek tad sam potrčao prema vratima.»ubio sam je«, čuo sam njegov glas kako me stiže, nemilosrdnije nego njegoya ruka pre toga.»ubio sam je«, ponovio je još jednom, pre nego što sam mogao da otvorim vrata i da izađem napolje,»i sada je tamo zajedno s njim. Mrtva. Moja sestra je tamo mrtva zajedno s njim i s njegovim psom, i više ništa ne čeka«. Otišao je polako i bezvoljno do prozora, nogu pred nogu, pogledao je ispod sebe, na ulicu, u mrak. Stajao je uz prozor, okrenut meni leđima, sablasniji od svake moje jučerašnje sablasti, osvetljen potpuno, razgolićen svetlošću, iako jedan mali i mršavi čovek, s rukama ukrštenim na leđima. Neverovatno koliko mršav i mali. A sablast. Njegov revolver ostao je na mom krevetu.»znao sam sve. Otišao sam tamo i zatekao sam ih. Zašto hoćeš da ti kažem? Siroti moj nesrećni 309

155 dečko. Znam sve. Ležala je s njim na podu, ispod fotelje. Ležala je preko njega, i kad je čula da sam ušao u sobu, podigla je glavu..on se nije ni pomakao. Ni pas se nije pomakao. Cim sam ušao unutra video sam tog psa. Hteo sam odmah da pucam. Nisam pucao. Roletne su dopola bile spuštene na prozoru, i ja sam video. Sve, sve«, kazao je.»kad sam izvukao revolver iz džepa ona je počela da plače. Ne«, popravio se.»nije odmah zaplakala. Prvo je viknula:»šta hoćeš od mene? Šta ponovo hoćeš od mene?«a onda je počela da plače. Pripila se uz njega, a on je ostao i dalje nepomičan (ne znam zašto je stalno tako ležao), i počela je da ga zove:»a vguste, A vguste«, zvala ga je, i ljubila ga po licu; da, da, da; ljubila ga je po licu, po onom njegovom licu ga je ljubila,»on je došao da me ubije. Nemoj da ga pustiš da me ubije. Vodi me u Afriku, Avguste, Avguste«, vikala je, i ja nisam mogao više da gledam. I da čekam«.»umrla je odmah, ne brini«, šapnuo je u noć, u mrak sobe koja je, za trenutak, ponovo nestala, pa je ostao još samo on, posle svega, preda mnom, okrenutih leđa.»umrla je lako. Takvu smrt mogao bi samo da poželiš, takvu dobru i brzu smrt. Bez bola«. Okrenuo se (otac više nije kucao u vrata, nije gre'bao, ništa!se više nije čulo):»nešto kao uspela operacija«, učinilo mi se čak da se osmehnuo, >ikao uspešan hirurški zahvat, jesi li to rekao? Bezbolan prelaz«, rekao je; i, još:»ne treba da se bojiš. Ja sam majstor«.»majstor«, počeo je polako da diže ruke; zastao je za trenutak, s tek nešto uzdignutim rukama, i kao da mi pokazuje šake,»majstor«, produžio je da diže ruke,»evo me tu sam«, najzad je podigao ruke više svoje glave, pa je nagnuo glavu (ne žureći se) 310 na desno rame, kolena je, odjednom, povio, kao da će da klekne, ali nije kleknuo, samo ih je nekako iskosio u stranu, stajao je sad tako, s kolenima polusavijenim, ulevo, s glavom oborenom na desno rame,»evo me, tu sam«; bio je raspet na krstu, nevidljivom a neizbežnom, kao da ne žeu ništa drugo (kao da mu ništa drugo nije ostalo?), nego samo da mi se pokazuje, tako razapet, na prozoru, u mraku (ali počelo je već da sviće? Bila je to neka svetlost što se, ipak, rađala?), i on, u toj svetlosti, on: lice mu se zgrčilo od bola, pa je bilo, sad, odvratno i smešno; možda, ipak, ne dovoljno (odvratno i smešno) za njega: odjednom, počeo je da trepće očima, brzo je otvarao i zatvarao oči kao da je!svetlost odviše jaka, ili ikao da plače, ili kao da podražava porculansku lutku, počeo je da cvili, ali to je bilo kao najpre slabo a zatim sve jače pištanje pokvarene pištaljke: bio je razapet, i rugao se samom sebi, raspetom, bio je mučenj.k i lutka od porculana (čija lutka?).»nije istina!«, to je prvo što sam rekao; a onda:»podlače, hoćeš da živiš, da živiš, svi da pocrkamo samo ti da živiš. Crkni, podlače. Zašto već jednom ne crkneš?«; ali ono pištanje je pratilo sve moje reči; ono se produžavalo, reči su padale, pa se rušile, reči, reči: nestajale su, a ostajalo je, kao da ih preživljava, samo to pištanje, ili cvilenje, odvratilo-smešno, i smešno -odvratno, cvilenje-pištanje, pre reči, posle reči, taj podsmeh rečima.»crkni!«, vikao sam,»zašto već jednom ne crkneš?«odjednom je prestao da cvili. U tišini (jer mu ništa drugo nisam kazao, nego samo to:»crkni«), još neko vreme (dok ije ineko opet plakao IS 'onu stranu vrata, ponovo grebao po tim vratima? Ili to ja kažem tek tako: da bih nešto rekao: da budu reči, a ne ona tišina, IS njim razapetim na nevidljivom krstu: reči protiv krsta?), on je stajao onako, kao da 311 /

156 visi (na krstu), stajao-visio, podvijenih, iskrivljenih kolena, raširenih ruku; tako, da, baš tako; a zatim je, opet ne žureći (da mi pokaže kako ne žuri, kako imamo vremena, - ko to ima vremena? nas dvojica? ili svi, koji smo ipak tu, posle svega?), počeo da ispravlja kolena (polako), i da spušta ruke (polako, polako), da se vraća: krst, dakle, koji je ponovo postajao čovek, možda čovek jedva primetan, mali, mršavi čovek (cipele su mu bile blatnjave, tek tad sam to video; na levoj cipeli, osim toga, nije imao pertle, i to sam primetio, - ja? baš ja?; bio je neobrijan: ko da zna koliko se nije brijao, dan, dva, tri?, - ali zašto da zna?), pa ipak sad ne više samo taj čovek, ma1i J slabašan (čovečuljak, - jesam li kazao?), nego čovek kao onaj k:nst, onaj krst koji može da se vrati svakog časa,ali krst koji ISe ruga samom sebi:»je li?«, upitao je rasejano, kao da se ničega ne seća (a najmanje toga da je bio krst, da će biti krst?); kao da pokušava dase seti, da se vrati ovamo, gde sam bio ja, gde je bio (gde je morao da bude) i on: da siđe IS krsta, da ne bude više krst:»pa da«, rekao je,»imaš pravo. Još mi se živi. Još». Tek tad je pokušao da me vidi. Nije više bilo onoga trzanja na njegovom licu. Bilo je to, neočekivano, nekakvo savršena čisto lice. Nekakvo lice koje i nije lice, možda lice koje je ličilo na njegovo lice, a stvarno i nije bilo njegovo, nije bilo ničije: nema ovde više mog i njegovog lica:»ali ti«, pokušao je da me vidi (moje lice?),»zar nisi ovde? Zar nisi živ? Ne živiš? Živećeš još«, rekao je.»ne bojim se za tebe. (Zašto. plačeš? «, upitao me je, kao Eva; čak istim glasom?;»plači ti, samo plači.) Ziveću i ja. Naravno,. Svi ćemo živeti, svi«,učinilo mise da će da počne da viče (ali još nije zavikao),»i zato sam samo i 312 došao ovamo, da ti to kažem, da ti javim tu vest (divnu, radosnu vest): nema smrti, nema«(zašto nije počeo da viče?),»mi smo, mi smo, mi smo«, ponavljao je šapatom, počeo je da se osvrće oko sebe, kao da nismo samo nas dvojica u sobi, kao da je pokušavao da vidi sve nas, koji ćemo živeti (živećemo, živećemo), - ne: kao da je pokušavao, ponavljajući to:»mi smo, mi smo«, da ne kaže ono što je morao da kaže, ili bar da za koji trenutak odloži to; ali nije uspeo, pao je, rekao je:»mi smo besmrtni«. Eto. Ne plačem. Tišina je besmrtnost: tišina mu je odgovorila, ne ja. Dobro je to čuo; dobro: izdržao je to, taj udarac, - jesam li rekao?, - tu tišinu, kažem, govorim još (dakle tu sam? ostajem tu?), ostao je tu, Mo je tu, ali ne sada samo kao on (baš on), nego više kao to da jeste, uprkos svemu (uprkos r:emu?), sa licem koje je, neporečno (ne poričem to, ko se usuđuje da kaže da porjčem?), bilo ipak kao njegovo lice, ali samo kao, jer i kao lice uopšte, lice tog njegovog (ne samo njegovog?) jeste: on, kao bilo ko, kao ti (ko si ti, otkud odjednom ti?), kao ja (plakao sam; ne, nisam više plakao):»sve mi preživimo, sve«, čuo sam ga (baš njega? Ili Evu, koja mi je to rekla, poslednjeg dana, - o, bože dece, poslednjeg dana, -:- pa je bilo to kao da Eva govori, ali njegovim glasom, ili kao da mi je to već rekao, ali Evinim glasom);»apsolutno sve, razumešli? Jedino to znam, posle svega. Jedino sam to naučio. Vidiš li me?«upitao me je (opet kao Eva); d, odmah zatim:»cuješ 1i,ti mene?«počeo je da se osmehuje.. Kao da me hrabri. Ali to nije potrajalo dugo. Valjda je znao da od mene nema šta da očekuje:»gadna stvar«, ipak je kazao;»lepše mi je bilo kad sam verovao da ima stvari koje ne bi mogao da preživim. Zbog kojih bih 313

157 poludeo, shvataš?, - ili umro. Ali evo me. Tu Sam: nisam poludeo, nisam umro. Ziv sam, imaš pravo. Jedino što mi se povraća. Možda bi bilo bolj e da se sada ispovraćam? Kad sam pošao t;qjmo, bojao sam se. J esam li se nadao da je neću naći, t;qjmo, IS onom lešinom? Ili, kažeš, da će on da puca u mene pre nego ja u njega? Ne, ne i ne«, rekao je; bojao sam se onoga što će doći posle. Mislio sam na to posle: kako ću posle? A posle? Ovo sada, zar ne?«, okrenuo se, počeo je opet da se obazire oko sebe, kao da traži nešto, kao da u nešto hoće da se uveri;»pa to uopšte ne postoji. Cekao sam, da se nešto desi. Cekam li još i sada? Ništa se ne dešava«, raširio je ruke, kao da ponovo hoće da se pretvori u onaj krst, ali nije to moglo da se ponov'i:»ništa«, kazao je, i zatim:»jedino što mi je hladno, živ sam i hladno mi je (vrlo mi je hladno), živ sam i povraća mi se. To je sve«, kao da je pokušavao da ućuti, ali još nije ućutao:»ziveću, znam, nikada to ovako dobro nisam znao, živeću, eto, i povraća mi se. Daj mi čašu vode. Ne!«, viknuo je, naglo.»da :Se niisi makao«(to je sad opet bio šapat),»to kod mene ne pali. Jasno?«Ne znam kad je spustio ruke: nikada više neće biti razapet na krstu, mučenik srećan što mi se pokamrje, u svitanje (da li se već čulo grajanje ptica, u drveću ispod prozora: dan koji dolazi, ipak dolazi): nema krsta, kao da ga nikada nije ni bilo: nema ničega. Možda još samo prozor moje sobe, stari taj prozor, na isti način prozor, oduvek, zauvek; i noć, kao svaka druga noć, pre toga, i kao svaka noć što će doći posle (a doći će), kada on bude izašao iz moje sobe. (Ako izađe; ne, neće izaći.) Moj krevet. Gvozdeni beli bolnički krevet, s madracem (»Takav je najbolji«, rekao je moj otac, kad su mi ga doneli, pritiskajući šakom madrac, što je jače mogao:»on je večit, večit«); dve stolice, orman; Leda od porcu- 314 lana, s labudom, ponovo (još uvek: zauvek?) na ormaru. Ležala je ravnodušno, i držala je onom rukom (istom rukom) labuda za vrat, kao da još uvek neće da ga pusti na sebe, a spremna, ipak, da to uradi, baš sad dok ja stojim pred njim, jer još nisam otvorio vrata i izašao napolje.»ja te vidim«, kazao je.»ti postojiš. Tu si, kao i ja. Vidim te«, ponavljao je.»vidim te«. Ostavio je prozor (da li je već počelo da sviće? Sijalica je još gorel a nad rrjim, iii nije?), polako se spulstio na krevet (čuo sam dobro moj gvozdeni madrac), a onda legao.»odlazi«, rekao je tad u zid.»odlazi, šta čekaš? Svejedno mi je.«ali je dodao (i to više za sebe nego za mene?):»samo da me ne muče. Sta misliš: da li će mnogo da me muče?znaš«, nije se okrenuo od zida, gledao je u zid, a ne u mene (hteo je taj zid, a ne mene?),»igrao sam se s njom. Bila je u crvenoj haljini. Ne znaš tu haljinicu? Pa naravno. (A praviš se da sve znaš. Ništa ne znaš.) Odavno je prestala da je nosi. Porasla je. Brzo, čudo jedno kako je brzo porasla. Jesi li primetio? Naravno da nisi. Ali kad zatvorim oči, evo ovako, baš ovako«, govorio je kao da ja to mogu da vidim,.stalno okrenut zidu, zguren na krevetu, i nogu podvijenih uz telo, 'Skoro do lica (isto kao Eva, ponekad? ili ona to nije radila?),»ja je vidim. (Ugasi elektriku; koliko puta da ti kažem? Smeta mi svetlost.) Ona je negde tu, moja sestra«.»oh«, pružio je ruku; spustio je dlan na zid:»lažem. Ne vidim je. Ne mogu više da je čujem. (Znaš to, ali ne smeš da kažeš. Bojiš se? I treba da se bojiš.) Pre sam je video. Kad mi je.bilo najteže, samo bih zatvorio oči. Kad su me tukli, prvi put«(nije spuštao šaku ISa zida),»zatvorio sam oči. 315

158 A ona se pojavila. Mene su tukli, a 'Ona je bila mala (mala, mala, sasvim mala), u crvenoj haljinici. Igrala je preda mnom. (Da li je i tebi igrala? Lažeš, znam da ni'je.) Odjednom, nisam više osećao bolove. Ne, ne«, ispravljao se,»ne kažem baš: nikako; ali: uglavnom; znao sam da moram da je gledam kako igra, i kako se njena haljinica okreće 'Oko nje, okreće se, 'Okreće, kao nekakva velika leteća nuža (otkud ruža? zašto ruža? Baš si idiot: pa ja uopšte ne vohm ruže. euti sad, ne prikida'j me!), znao sam, znao sam da mi ništa ne možete: mislite da sam to ja tamo, pod vašim nogama, a ja? - ja igram, ja igram u maloj crvenoj haljinici«.»ali sad«, okrenuo se (neočekivano?, ili sam to očekivao?),»šta ću sad?«, uspravio se u krevetu; držao se rukama za krevet:»ako dođu. Ako opet počnu da me biju«.»eto«, zatvorio je oči ponovo,(bilo je 10 sad lice bez očiju; ne: žuta maska bez očiju),»eto«, samo su mu se usta još otvarala,»ne vidim je. Hoću da je vidim. (Ne smeš da kažeš da neću. Jesi li još tu?) Ali ništa. Nema je. Kao da nikad nije ni pos>tojala«.»ti plačeš?«, zovnuo me je ponovo. (On ili Eva?)»Samo ti plači. Ali ne boj se. Neću ti ništa. Uopšte više ništa neću. Eto: ništa. Ne veruješ?«, nije otvarao oči: maska koja govori. Rđavo napravljena maska od kartona, kao one što se prodaju dole, na pijaci, za naše velike praznike;»ni ja, da znaš. Pre sam te pratio. Cim izađeš iz naše kuće, pođem za tobom: ako ode tamo, mislio sam, ubiću ga. Zašto te nisam ubio ranije? Misliš: ima vremena? Nisi ti baš tako glup. Pametan si čak. I lepo (O, ne baš naročito; ali ipak.) A đubre. Znaš li da si đubre? Zar ti Eva nikad nije rekla da si đubre? (Jeste, jeste, čuo sam i to.) Ili đubre ne zna da 316 je đubre, kao što ludak ne zna da je ludak, i kao šta svetac ne zna da je svetac? Ne znaš ti svece. Cuvaj se svetaca«, počeo je da šapće (kao da se plaši da ga ne čuju, oni, ti sveci?),»čuvaj se. Oni se pretvaraju da su kao svi ljudi. Kao sva deca. Ne možeš da 'poznaš sveca. Sveci uopšte ne liče na svece.»možda sam ja sveta?«, rekla mi je jednom. Baš tako. Ili tako nekako.»ti misliš da sam ja tvoja sestra, tvoja mala sestra sa lutkom, a ja sam možda svetica, odistinska svetica, samo ti to ne znaš, kao što ni ja ne znam, oh, ne znam, ne znam, na časnu reč: svetac nikad ne zna da je svetac. Zašto bih ja bila drugačija od ostalih svetaca? Zato što sam tvoja mala sestra? Ma nemoj!«rekao sam joj:»ti 'si luda, luda, luda«; -»Možda«, :odgovorila je ona meni,»luda sam i sveta, sveta i luda«, i bilo je to kao da je počela već da peva (da li ti je pevala nekada?), a onda:»jesi li srećan što je tvoja mala sestra luda i sveta, sveta i luda? Ili te je strah?«tad je otvorio oči: ona maska je nestala; kao da je neko, nevidljiv, strgao tu masku s njegovog lica. Naglo je spustio noge s kreveta.»kažeš da je moja sestra luda? Jesi li to rekao?malo prlj'avo đubre«, nije ni čekao da odgovorim;»da sam te ubiq ne bi :ti sada bljuvao te svinjarije. Umesto da te ubijem kao psa, puštao sam te da nam dolaziš i odlaziš, - vraćao si se uvek ponovo, šta ti sve nije govorila, šta ti sve nije radila, a ti si se vraćao: ništa nije moglo da te otera, ti si onaj kaji se vraća; da te ubijem«, rekao' je,»ti bi se vratio. Vidim ja tebe, dobro te vidim, ne brini se; gledao sam te: ulicom se vučeš, kao nekakva krpa (zaista, ti kao da ne koračaš: zašto se tako vučeš?), juče, jeste, juče, negde predveče, ne znam u koliko sati (koliko je sad sati? Umukni, ne 317

159 prekidaj me, kako se usuđuješ stalno da me prekidaš?), juče, rekao sam: juče«, ponovio je to kao da nije siguran da ga čujem, ili da sam uopšte sposdban da razumem,»kod bakalnice na uglu, ne«, popravio se,»kod kafane (ili kod pivare?), na pij.aci! da, da, na pijaci, gledao si konje. Nisi? Ne.prekldaJ me. I ja sam voleo konje. Nekad«, brzo Je dodao,»ali sad više ne. Ovaj rat me je posvađao s konjima«..»slušam ih svake noći, pred zoru. To Je uvek u svitanje. Cujem ih još pre nego što se poj~ve dol~, u gomilama. Približavaju se sporo, t~!~aje, to Je umorni topot, prvo slab, dalek, pa sve JaCI; vuku se, jedan za drugim, u neredu, ka klanici, rage, stara kljusad, hramiju, ili su im noge kao od drveta, a glave im vise nad asvaltom. Te glave, to prosto nisu njihove glave. Ti konji, to naprosto (pr~sto-n~~ prosto) nisu konji, nego aveti konja: neki ~onji koji i jesu i nisu. Pod mesečinom. Idu na klamcu«.»možda ću sve da zaboravim. Ali ove' konje«, rekao je,»ne, to nikada. Idu ulicom, ti. konji (idu ili već? koliko 'je isati? Uvek dolaze lu l1.sto vreme, ni pre ni kasnije: kod pijace su izm.eđ~ pet i pet yi petnaest, pet i dese.t), idu pod malj, y Idu. pod n~z, da im polome kosti, da im oderu kozu, Idu. ~a lm prospu mozak, idu da im iščupaju bubr.egye ~ Jetru. Neću više da slušam, kako prolaze, ah cujem: to i nije konjski topot, nije; to je konjs~o n:eso (~lušaš li me?), da, da, meso koje nadolazi, koje ~av:re, da ispuni ulicu, to je konj etina, poplava kon3ettm:, eto ako hoćeš da znaš, to raste, ta šuma od konjskog mesa, i ja je vidim, zakrčila je ~licu, prodire u kuće vidim je nad Beogradom, sve Je zauzela, ta šuma, ~ svemu je, u svakome, naž~erali ~te ~e ove konjetine, i ta konjetina zaudara uzasno, l. SVI zaudarate na to usmrđeno konjsko meso, ne bih mogao 318 ~~.se r,:,kujem s vama, sreća je što se krijem, što zl":,lm sam, oteran, proklet (ko kaže: proklet? ko kaze: oteran?), pa ne mogu da se rukujem: vaše ruke zaudaraju na konjetinu. Odvratan si mi: zaudaraš na konjsku lešinu. Ti si konjska lešina znaš li to?«' Zastao je, za trenutak. Gledao me je, ali s naporom.»da li se za to borim: da zaudarate na konjetinu?«gađen j e mu je izbilo oko usana. Kao da se jedva savlađivao da tu, preda mnom, odjednom ne počne da bljuje.»ili ne: prosuće mi mozak ~ako ti ne treba: živeć u ja), zato da jednoga dana, Jednoga lepog dana;, umesto konja opet žderete svi ~je, ovce, ~rav:, kokoške? Sta je?«(savlađivao je Ipak gađenje; cekao sam da ustane, ali još nije ustao),»zašto me gledaš tako? Jesam li čudovište a? čudovište? «, pitao me je, i ja sam znao, sad sa~ SIgurno znao da me vidi.»znam, znlml: ČUdovište. Tako si mi rekao. Misliš: zaboravio sam? Ne zaboravljam ja ništa, znaš ti dobro da ja ništa ne zaboravljam.»cudovište«, rekao si mi. Ne.»Posao ti ne valja«, najpre si mi rekao. Je li tako?»ali kakav pasao?«, pitao sam te; kao da ne razumem šta hoćeš. A raz~myeo sam: ~) Cuydovište «, tad si mi rekao (nemoj?a k~zes da msi), cuo sam, i drugi su to čuli (a cutah su, kao kurve),»ti si čudovište: ubijaš da bi ubijao. Ti mrziš ljude«. Još sam hteo da se branim, iako sam znao da je sve već gotovo.»mrzim Rajnharta«, rekao sam.»uradio si to samovoljno. Bez našeg znanja, na svoju ruku. Koga si pitao?«pa onda:»postao si opasan«, rekao si;»opasan«, ponovio si, kao da te ne čujem. Nisam te ni čuo, da znaš. Jesam li mrzeo Rajnharta, krvnika čudovište? Ne«, odgovorio je sam.»možda p;e, dok nisam otišao tamo. Ne: dok nisam upalio elektriku. Zašto sada znam: hteo sam da me vidi. On me je 319

160 gledao, i on me je video, razumeš li me sada? Ti si me gledao, i nisi me video. Stajao sam pred njim, i on me je video, ja sam postojao, čuješ li me?, ja sam s,tvarno postojao. Kao nikada«.»0 ljudi moji«, uzviknuo je,»šta je to? Treba li da staneš pred čoveka, sa revolverom u ruci, da bi te taj video? Kao da samo s revolverom u ruci možeš da nateraš da te vide, pa da onda postojiš, da si stvaran, zato što te vide? Ali šta je to? Ne postojim dok me ne vidiš? Nego uvek i jesam i nisam, nekako prljavo jesam-nisam, nikada baš čisto: jesam?a onda«, šapnuo je,»koga ćeš to da vidiš? Možeš li da me vidiš samo kao ubicu? Hoćeš da kažeš da sam ubica ili ništa?ali to nije istina«, zavikao je.»nisam ubica. Nije istina da sam ubica«. Opet mu je odgovorila tišina.»ili jesam?«, javio se ponovo;»možda jesam, a ne znam? Otkud da to ne znam? Otkud da svi to znate, samo ja ne znam?čekaj«, kao da je hteo da me zadrži. Kao da sam nekuda pošao. Ili kao da sam hteo nešto da kažem.»ni reči više! Ne svađam se. Nisam došao ovamo da ti opet dokazujem da ni'sam ubica. Sećaš se? Ili nećeš da se sećaš?»nije istina«, rekao sam, a ti si gledao nekuda kroz mene (još me tako gledaš?), nisi me video, nisam postojao, nisi Rajnhart;»molim te, molim te«, tad sam počeo da te molim, jeste, a ti, šta ti? - samo:»nemoj da moliš«, rekao si. Samo tako; a zatim:»odlazi sada. Iz kuće ne izlazi dok ti se ne j avimo«. Znaš da sam tad pošao. Sta? Ne znaš? Drugom ti to: stao sam kod vrata.»ubi me«, rekao sam.»molim vas, likvidirajte me odmah.«lažem? Čekao sam pucanj. Znaš dobro: odstraga, u glavu. Nisi pucao. Zašto nisi? Ostavio si 320 to?za posle, za nekog drugog: to je za druge, zar ne., za sve druge, za mene (da, za mene), samo ne :a tebe? Pao sam na kolena, tamo, kod vrata. Klecao~am, en~ me, pogledaj, klečim još, nikad to neću da tl oprostlm, gledaj, na kolenima sam pred tobom:»ja sam čudovište«, plakao sam (nije istina: ko kaže d~v sa~ pla~~o, k.o se usuđuje da to kaže?),»čudovlste, ~udovl~te,v Ja sam vaše čudovište, preklinjem vas ubite vase cudovište«. Bio je već na kolenima..»čudovište«, ponavljao je promuklo, sklopljemh ruku.»ja sam vaše čudovište. Ubite vaše čudovište«.. v Ućutao j:. Držao se sad obema rukama za pod, J ~~ na kolemma preda mnom. Čuo sam ga kako ~I~e, glasno. Zatim je disao sve tiše. Nastala je tlsma.»gde si?«, šapnuo je.»gde ste sada svi vi?«lutao je pogledom po 'sobi, od stvari do stvari od proz?ra do mene, od mene do vrata, do kreveta:»~a hoc.u da, te nađem«, počeo je da ustaje,»našao bih te Ja vec. Sada odmah«.,?"stao j~.. S:ajao je tako časak tek, možda, pod upaljenom SIJ ah com, a onda je ispružio ruke. Izne ~adno, potrčao je u sobu. Naleteo je na sto. Pipao Je rukama po stolu. Onda je naleteo na stolicu. Ona se ~revrnula. Tresak prevrnute stolice ga je zaustavio. ',Sa još ispruženim rukama, zabačene glave kao d,a Je slep, o~retao se. Nije mogao da me vidi.»ah ti«, sapnuo v Je;»sad mi se rugaš. Sad mi se svi :~gate, je li? Ali ja ću, ja ću«, ponovo je zakora ~IO, preskočio je stolicu, drugom nogom zakačio je 1 povuka? za, sobom, naleteo je na krevet. Sagnuo se.»tu SI«, VIdeo sam ga kako traži rukama po kre

161 vetu.»znam da si tu. Sad ću da te nađem«, pipao je rukama dalje, ali onda se uspravio, odjednom. Izgubljen.»Jesam li sam?«rekao je. Nije se okrenuo. Cuo je tišinu. Ne znam koliko je to trajalo. A onda je podigao glavu. I tek tada me je video, ali zaista video. Bio sam to ja, pred njim, ja a ne neko drugi;»ti? Otkuda ti ovde? Šta tražiš ovde?«, čuo sam ga.»njuškalo. Uhodiš, je li? Prisluškivao si sve. Sad si gotov«, rekao je.»znaš li šta mi radimo s takvima? Ne? Okreni se ka zidu, smesta. Da ti prospem taj prljavi mozak«.. Nisam se odmah okrenuo.»okreni se, i klekni na kolena. Na kolena«, prošaptao je,»da vidiš kako je to.»evo tvoga čudovišta!«, skoro je uzviknuo,»jesi li čekao tvoje čudovište?cudovište«, spustio SaJIl1 se na kolena; ne: pao sam, kao da me je neko oborio. On se smejao:»cudovište, nego šta, tvoje drago čudovište«.»malo ti je što si ubio sestru«, rekao sam u zid, taj zid je bio sve bliži,»sad hoćeš i mene«.»smiluj se«(čuo sam kako je ustao s kreveta),»nikome ništa neću da kažem, ništa, ništa«(nisam još čuo njegov korak, u dolasku),»smiluj se. Kunem se«. A onda je to, ipak, bio njegov korak. Kao da mu se ne žuri. Ili kao da želi da taj njegov dolazak (to dolaženje) potraje što duže, dok ne stigne do mene, dok se ne zaustavi nada mnom. Ne znam kada je stigao. Znam samo: zid je bio prljav. Znam: želeo sam da se prijbije uz taj zid. Ne znam zašto; bio je tek na korak od mene: uz zid, uz taj zid. Samo to, posle svega. Taj zid, posle svega. Jesam li nekada ranije uopšte video taj zid? ~e sećam se: nisam se ni pomakao, onako na kolemma. (Kako to da nikada pre nisam video taj zid?) Znao sam. Šta? Da ću da vidim taj zid ipak? Ili. da neću ni da se pomaknem, da baulja~ ~a kolemma?»2ivi ti se, je li, malo đubre?«, zid Je bio zid, isti zid, na isti način sada tu oduvek tu, možda?, ali ipak tek sada tu?' Ščepao ~e je za ~osu, sleđa; ~ajpre me držao tako (i to je potra Jalo, ~ao da ce da traje večito, kao taj zid; ne. ne kao zid: nego kao to trajanje ili zid, - zid ili tra ~anj.e,? zid: ka.o k.raj b~z kra~a, gde je kraj? gde Je zid. To traje zid, traje kraj, traje zid-kraj, kraj -'zid, jeste i nije zid: jeste i nije kraj? hoću i neću k.raj?~; ~ on~ (eto:.onda: to zid je ipak postajao ZId, Zld Je obecavao ZId: ipak je tu negde bio kraj?), onda: okrenuo mi je glavu k sebi. Ne. Onda mi je okretao glavu, polako, dugo: nije mu se žurilo? Ne. Nije pristajao da 5ve to brzo prođe. Zid kao zid, kraj kao kraj: koliko treba vremena da bi zid postao zid? Sve traje, dugo traje (toliko dugo: ima li kraja?): sve putuje, dugo, putuje zid ka zidu, da zid bude zid. Nije to baš tako, kao kad pred zidom kažeš: Zid, pa 'je zid prosto zid, :ljid kao 'Zid; zid u zidu.»2ivi mi se, živi mi se«, plakao sam. Ne, nisam plakao;»neću da umrem«, rekao sam;»svi neka umru«, kazao je on,»jadna (veoma, veoma jadna) moja sestra, sirotica, i Rajnhart, krvnik, i tvoj otac (tvoj otac je takođe neko đubre, obično đubre, je li tako?), i tvoja majka (đubre), celi svet (svet-đubre, naravno), - svi, samo ti da živiš«. Kao da je gubio dah. Ali nastavljao je, bez kraja (bez zida? Zid nije uspevao da bude zid? Je li to zid pokušavao da bude zid: kraj, kraj, kraj?);»ponovi, ponavljaj za mnom:»svi vi«, čuo sam ga, i s licem negde među njegovim kolenima, još zatvorenih očiju (dokle?), ja sam ' 323

162 ponavijao za njim (ja, a ne neko drugi? ili ja kao neko drugi?):»svi vi«, - a on je nastavio, na i,sti način, bez i najmanje promene u glasu:»svi vi da crknete«, -»Svi vi da crknete«, čuo sam sebe, kao nekog drugog, ali taj drugi sam bio ja, zaista ja?, -»Ceo svet«, rekao je, i:»ceo svet«, ponovio sam,»samo ja da živim, samo. ja«, produžio je, i to je valjda bio kraj, ako ima kraja, ne znam više da li ima kraja, ništa više ne znam, ostalo je samo. neznanje (ni zid više nije zid: neznanje, kao.pukotina zida u zidu? ne, kao ne-zid u zidu?),»samo ja«, rekao sam, jesam, jesam, ali on je bio nezadovoljan, svakako, pa ipak odjednom ponovo nekako pažljiv, čak usrdan, strpljiv, kao učitelj, najstrpljiviji učitelj na svetu:»ne valja«, rekao je tiho (najtiše što je mogao reći),»nego:»samo ja da živim. Samo ja«, i ja sam to ponovio, ja?, ja?, da, ponovio sam, čujem to još sasvim dobro, slušam to, nikad neću prestati da slušam:»samo ja da živim, samo ja«. Eto. Je li to kraj? Je li to zid? Nije mu se žurilo. (Njemu, baš njemu?)»pogledaj me«, okretao mi je glavu tako da moram da ga vidim, ali držao sam zatvorene oči (i video sam zid, prljav zid, umesto njega?),»strah te da me pogledaš? Postojim, postojim«, naginjao se k meni, osetio sam već njegov dah na licu (unosio mi se, dakle, već u lice? Morao je da se sagne, tako, nada mnom?),»ne sanjaš, nisam utvara. Priznaj«, vukao me je za kosu, sve jače,»mislio si da ne postojim? To j est«, sad kao da je, odjednom, tražio reč, ne više besan, očajan, onako zad1han, kao maločas, kao da je želeo neku što tačniju reč, i govorio je čak neka:ko prisno, kao da se poverava, a sve zavaljujući mi glavu unazad, i dalje,»ne, ne baš da ne postojim, da sam izmišljen. To nisam rekao. Nego Dnako, zar ne?, kao i da jesam i da nisam. Otvori oči: PDstOjim 1i?«324 U tom se zaičuo topot konj a.»cuti«, rekao je. Ili je najpre rekao to»cuti«, pa sam ja tek onda čuo konje? Jesam li tek tad otvorio oči, ili nešto kasnije, kad je počeo da me vuče, prisiljavajući me da ustanem, kad isam se dizao k njemu (dugo), onako iskrenute glave, s njegovom rukom u mojoj kosi:»koliko je sati?«, vukao me je k prozoru;»pet? Već je pet? Kako su tačni. Kako su samo tačni«. Nebo je bilo prljavo: kao da i jeste i nije dan. Svetlost je bila prljava, nekakva jeste-nije svetlost. Pojavili su se posle topota, u gomilama', u neredu. Bilo ih je mnogo. Ali to, sada, kao da i jesu i nisu bili konji.»pogledaj«, pribtjao mi je glavu uz prozorsko staklo,»šta sam ti rekao? Vidiš li koliko ih je? Ko bi rekao da ih ima tohko, - šta kažeš? Sreća što nije mesečina«, čvrsto me je držao za kosu;»ne, ne, varaš ISe ako misliš da imam nešto protiv mesečine. Naprotiv. Ja volim mesečinu. Volim je više od tebe, naravno. Ne znam kako da ti to objasnim. Pa dobro, eto«(pustio je moju kosu, ali samo zato da bi me brzo ščepao za vrat, ispod potiljka: stezao me je čvrsto),»onda sanjarim. Hoću da kažem: prepuštam se snovima. Imam mnogo snova. I najraznovrsnijih. Ponekad se začudim: otkud toliko snova u meni? Sanjaš li i ti? Nemoj da mi kažeš da svi sanjamo. Reći ću ti«(konji su već prolazili pored pijace; jedan od njih je zastao, na samom uglu: spustio se na kolena, a onda izvalio na bok),»ljudi ubijaju snove, a ne znaju da to rade. Plaše se snova? Hajde, nemoj da očekuješ od mene da baš sve znam. Odjednom, prosto otkriješ: gle, pa ja više ne sanjam«. Možda je ovoga puta bilo više konja nego. ikada. Možda sam želeo da prestanu da prolaze. Ili da se to nikada ne završi? Neki ljudi prišli su 325

163 onom konju. Jedan od njih udario ga je nogom u trbuh, ali 01Il je ostao da leži. Nije ni pokušao da ustane. Ili ja to nisam mogao da vidim s prozora?»sta misliš«, pitao me je,»koliko si konja dosad pojeo? Jesi li probao da izračunaš? Nisi. Znao sam da nisi. Koliko konjetine dobija se po glavi nedeljno? Možda ste vi (mislim: cela tvoja porodica, - koliko vas je u kući? Mnogo, kladim 'Se da vas je mnogo, neverovatno koliko vas je uvek mnogo), možda ste već pojeli jednog celog konja? Ili dva? Cak tri?a ljudsko meso?«, upitao me je;»jesi li već jeo ljudsko meso?«tad me je pustio.»otkud znaš da nisi«, kazao je u prozorsko staklo;»jeo si ljudsko meso, sigurno si jeo, svi jedemo, svakodnevno«. Video sam ga kako odlazi do prozora. Ulicom više nisu prolazili konji. Oticao je samo njihov topot, neujednačen, 'Sve slabiji.»1 sutra ćeš da jedeš«(nisam smeo da se okrenem);»ako ne baš mene (ostaću živ, zar si već zaboravio?), onda nekog drugog«. Ipak sam se okrenuo. U gledao sam ga kako se spušta na krevet, polako:»znaš na koga mislim, zar ne?«. Onda je ućutao. Ležao je sasvim mirno, na leđima, s rukama opruženim niz telo. Dlanovi su mu bili okrenuti nagore, prsti tek jedva nešto povijeni. Zatvorio je oči, najzad:»još si tu?«, kazao je ravnodušno, i jedva čujno.»još nisi otišao? Odlazi«. A zatim:»hladno mi je«. I još:»samo da me ne tuku. Na koga da mislim kada me budu tukli?«odgovorio je sam:» Misliću na tebe. Zatvor iću oči. Misliću dovoljno dugo i snažno da bih mogao da te vidim. Igraćeš preda mnom. Voleo bih da imaš crvenu suknjicu«. 326»Kad prođe ova noć «(tonuo je već u san),»kad svane, ti idi tamo. Ali brzo. Ne oklevaj. Još je tamo, u ormaru. S leve strane. Ne«, popravio se,»s desne. Ne«, šapnuo je,»ipak s leve. Ne znam. Gle, sve sam zaboravio. Ali tamo je, znaš, ona mala crvena haljinica. Obuci je. Brzo, brzo«.»1;graj za mene. Hoćeš li da igraš za mene? Obećaj,pre nego što zaspim. Oh, što će biti smešno! I ništa neće da me boli. Plašiš se da me ne boli? Sta kažeš? Kaži glasnije. Vikni da te čujem. Ništa ne čujem. Daj mi ruku«, javio se iz daljine. Već je padao. Na ulici se čuo automobil. Zaustavio se pred našom kućom. Nije bilo nikakvih glasova. Cak ni odjeka koraka. Zgrčio se na krevetu (padajući?), :s rulkama među kolenima. Izlazio sam iz sobe. Polako sam zatvorio vrata za sobom.»hvala ti«, čuo sam ga pre nego što sam izašao.»znao sam da ćeš da mi daš ruku.«cekao j e da ga udarim, ili da nešto kažem, ali kako ISam ja samo stajao pred njim, i kako ništa nisam uradio ni rekao, on nije mogao više da izdrži. Odjednom se uspravio. Ali je odmah polegao po stolu. Iskrenute glave, u strahu, gledao me je odozdo, a usne su mu podrhtavale, usta su počela da mu se otvaraju. Otvarala su se užasno sporo, i ja sam ga čuo kako dašće.» Oče moj«, rekao sam,»jesi li to ti? Jesi li ti moj otac?«njegovo sve brže dahtanje pretvorilo se u cvilenje. Cvilio je isprekidano, jecaj se odnekud prikradao, tražio je svoje (i jecaj, naravno), a on se bojao da zajeca tako polegnut, raširen po prljavom 327

164 kuhinjskom stolu ispod mene, zamumlao je zato, počeo je nešto da mrmlja. Krkljao je. Izvukao je s naporom ruku ispod sebe, i ja sam video kako je polako diže pred lice, ISavijenu u laktu, skoro mrtvih prstiju, kao da je tom rukom hteo da se odbrani od udarca. Povlačio se, ležeći još uvek postrance po stolu, sedeći na stolici, prema zidu, a noge su mu klizile po betonu ku'jne.»ja nisam kriv«, zavikao je odjednom. Nije više mogao da izdrži.»nisam kriv«, vikao je s rukom na licu,»i neću tako da stojiš, neću tako da me gledaš«. Oprezno je spustio ruku. Da me vidi.»ja!ih nisam zvao«, šapnuo je.»zar misliš da sam ih zvao, zar misliš da sam bio u stanju to da uradim?«počeo je da se okreće oko sebe. Pokušao je da ustane od stola. Nije mogao.»mrziš me, mrziš me«, okretao se neprestano.» Hoćeš da me svi preziru. Da prstom pokazuju na mene. Hoćeš da govore da sam izdajnik, da sam ubica, da sam dostavljač«.»ti si lud«, zaustavio je pogled na meni.»poludeo si. Svi ste ludi u ovoj kući«. Odjednom se povio. Kao da će da padne na beton. Uhvatio se rukama za trbuh.»puknuću od smeha. Ja se već smejem. Ja izdajnik, ja, zar ne?to si rekao?«upravio se. Ćutao :sam.»gle, ja?«malo je nakrivio glavu.»zar ja? Ludače! «uzviknuo je.»kao da ne poznajem sebe. Kao da ne znam da bih pre dopustio da me živog spale, da me živog sahrane, da me streljaju«, ' 328 gušio se,»da me rastrgnu konjima na repove! Sve, sve. Samo da to ne uradim«.»celog života«, skoro je kriknuo,»hteo sam da ostanem čist. Patio sam. Trpeo sam uvrede. Gutao sam poniženja. Nisam krao. Dinar sam plaćao krvlju. Sta su mi dali na kraju?oglodane kosti«, pogledao me je.»vidi moje lice. U glavi nemam zuba. Ne vidim dobro. Ne čujem. (Sta je ovo? Da li ovo šušti hartija, ili su to ptice? Je li neko u sobi?)celog života, celog života«, udarao je šakom o sto, a njegovi udarci odjekivali :su u kujni kao udarci po zatvorenom sanduku,»ja sam bio u ćošku, bio sam uništavan, pljačkan, lišavao sam se, ja sam bio pošten. Moje ruke su čiste. I sad? Sta sad, odjednom? Ti hoćeš da mi kažeš«(krv mu je navrela u glavu, žile su mu iskočile na čelu),» hoćeš da kažeš da sam uprljao ruke. Hoćeš da mi kažeš«, rekao je šapatom, prestao je da udara po stolu,»da su moje ruke krvave«. Obe ruke mirno su mu počivale na stolu. Zverao je u njdh..onda je okrenuo glavu. Za trenutak, zurio je u pločice kuhinjskog poda. U kuhinju je nastao potpuni mir. Iz česme je kapalo.»treba ovo da popravim«, rekao je,»sve moram sam. Ti ne možeš to, zar ne?, ne možeš ni običnu gumicu u slavini da promeniš? Sta možeš onda, kog đavola? Misliš da ću večito da idem za vama i da popravljam ono što vi upropastite?«digao je glavu. Gledao me je.»a zahvalnost?«pitao je;»koja je zahvalnost? Da ste mi bar jednom rekli:»hvala ti, što se toliko staraš za nas«. Ali ne. Ćutite. I šta sad? Ubili bi nas«, šapnuo je brzo.»sve bi nas ubili. Mene i tebe. I nju. Da. Cekali bi dok se vrati. (Ona je poludela: još je nema.) A onda bi je ubili. Jesi li to hteo, to, to?«329

165 Obuzimao ga je bes. Ali on nije ni pokušavao da ga obuzda.»sad sam ja krvav«, promrmljao je.»ruke su mi do lakata krvave«, pružao je ruke. A prsti su mu podrhtavali.»samo sam ja krvav, a vi ste čisti, je li? I msti ćete da dočekwte onaj doo, i još ćete da se gadite od mene, prljavog, i još ćete da me ostavite samog u ovoi prokletoj kujni, tu da crknem, da lipšem kao besno pseto na ovom betonu, ispod ove proklete česme. Neću, baš neću da je popravim. Neka kaplje. Ako vama ne smeta, ne smeta ni meni. Ali, vi da platite račun za vodu. Ja više ništa ne plaćam«.»kuda ćeš?«trgao se kao da mu se učinilo da ću nekud da odem.»to je«, viknuo je.»uhvatio sam te. Lovim vas odavno. I sad znam. Hoćete da me se otarasite. Hoćete bez mene da dočekate onaj dan, onaj divan dan. Sećaš se tog divnog dana? Sećaš se kako sam vam govorio: svršiće se rat, i biće to divan dan, kad se svrši rat odvešću vas u posla:stičarnicu. A sad, a sad«, gušio se,»sad hoćete bez mene da odete u poslastičarnicu. Zar ne? Bez mene hoćete da jedete baklave? Briga me. Šta mi je do toga? Ali onda neću da joj kupim suncobran«. Lice mu se iskrivilo od mržnje.»kaži joj slobodno. Reci joj da neću da joj kupim suncobran. Neću da joj dam pare za zubnog lekara. Neka ide sa onim škrbotinama u glavi. I neka me ne moli. Ništa. Niko od vas neka me više ne moli. Ja odlazim odavde. Ostavljam vajs. Slobodni ste. Idite bez mene, vi, koji ste čisti. Ja sam prljav, zar nije tako? A ti, a ti«, krkljao je, gubi se,»misliš da ništa ni'sam video? Misliš da ću da te poštedim?«ustao je. Odgurnuo je stolicu od sebe. 330»Video sam sve«, OCI su mu se otvarale.»kad su upali u sobu, on je ležao na krevetu. Okrenut prema zidu. Spavao je. Ti si se uplašio. Nisi verov.ao. Video sa~. Ali nisi ni mrdnuo s mesta. Moj smo A onda, odjednom, pogledao si u njega«.»lice, tvoje lice. Pomislio sam da si lud. Da nisi uopšte budčm, da sanj aš. A kad si pošao prema krevetu, video sam da gledaš njegov revolver što mu je ležao pored glave, i pomilslio sam:»on hoće da puca iz njegovog revolvera«, i hteo sam da viknem:»ne daj'te mu da puca«, hteo sam da istrčim pred njih, jeste, jeste, i da padnem na kolena da im grlim i ljubim noge, da ih preklinjem d~ ti ~?ro~te, da i~aj~ milosti. Hteo sam da se ispre Clm lzmeđu njih l tebe. Ne veruješ? Svejedno. Baš me briga da li mi vi verujete. Između nas je svršeno. Otići ću. Hoću da ti kažem sve. N eću da odem kao ona. Poslušno. Vikaću. Porazbijaću sve prozore. Neka znaju. Neka cela kuća čuje ko ste vi i šta ste radili sa mnom. A ovamo se pretvarate. Gadite se od mene. Kao da sam ja neki... a vi, dabome, anđeli«. Uhvatio me za kaput. Tresao se.»hteo sam da te branim. Misliš da sam se bojao? Ali oni nisu pucali. Stajali su u vratima. Pustili su te da odeš do njegovog kreveta. Pustili su te je'si li čuo? Tebe su pustili, tebe, a ne mene. Ceka~ sam: da uzmeš revolver,da se okreneš i da zapucaš«.»da si to uradio«, vukao je moj kaput grozničavo,»bilo bi to glupo. Grozno. Bilo bi blesavo. N.išta onda ne bi vredelo. Ubili bi nas. Ali zamisli«, n~~gov~ ruk~ su se ukočile;»zamisli«(zatvorio ji! OCI),»Ja, koji sam se samo minut pre toga uplašio da to ne uradiš, da ne budeš nerazuman, da ne budeš lud - odjednom sam poželeo«. 331

166 »Oh«, treptao je očima.»poželeo sam da pucaši poželeo sam da uradiš to, iako je luda:čki. I baš :tato. Celog života bio sam pametan. Nikad nisam smeo da budem lud. Ni jedan jedini minut. Kad si tamo stajao, još okrenut prema njemu na krevetu. molio sam se bogu da pucaš. Odmah. Sto pre. Gledao sam te. Bojao sam Ise. (Ako hoćeš da znaš.) Ali sam pi'o srećan. KaJo j'oš nikad. S revolverom u ruci. '(Bože, s 'rev'olverom 'll ruci.) Bi'O,bi moj spasitelj. Nisam smeo da verujem. Bojao sam se da se 'Opet ne pre V1arim«.»Zaštome nisi spasao?«viknuo 'je odjednom. "Kad si mogao, zašto nisi pucao da me spaseš?meni se desilo«, pustio me je, trljao je šakom čelo, izgubljen,»ja ne znam. Ja sam mislio. Mnogo sam mislio. Ne znam. Ali kada!suoni zaista 'došli (ja sam verovao da neće doći), kad su ušli u kuću, ja sam video da su tu, i da je sve izgubljeno. (A on je ljio na krevetu. Još uvek. Meni za pakost.) Pokajao sam se 'Odmah. BHo mi 'je 'stra:šno. Pogreši'O sam. Sta sada? Zar nikad nisi pogrešio? Branio sam te. :f{:ad si razbio prozor. Kad si bakalinovom sinu ukrao olovnog konjića. On je hteo da te bije. A ja sam te spasao. Nikome u životu nisam dopustio da te udari. rjjega sam ščepao za Tuku. Rekao sam mu:»gospodine«, kazao sam,»imaćete posla sa mnom«.»zar si zaboravio? (Pitaj nju kad se vrati.) Onda sam mogao nekome da kažem da će imati posla sa đ1nom. Ti si bio zahvalan.»0, tata«, rekao si. Bio si srećan 'što mogu da te spasem. A sada«, šapnuo je s prstima na licu,,»sad ja to ne mogu nikom da kažem. odjednom. Star sam. Svršio sam svoje. Ali ti, zar mi nisi ti ostao? Ja sam vas branio i spasavao, čitavog ži vota. Iz dana u dan. A od tebe ;samčekao, maločas, da me spaseš samo 'jedanput. Samo jedan jedini put«. 332»ZaŠto me nisi spasao?«!sklonio 'je ruku s lica. Buljio je izgubljenim pogledom u $to.»ti si mogao da mespaseš i :ti me nisi spasao«. Usne su mu ~adrhtale.»neka se vrati«, kazao je.»neka kaže da li sam bio rđav s vama. Ko vam je kupovao igračke?auto«, iznenadno je rekao.»mali crveni auto na feder; doneo sam ti mali auto. Sećaš se?«(nije se 'Okretao, gledao je pred sebe, u Ibeton, kao da opet vidi taj auto odavno izgubljen i zaboravljen);»bojao sam se. Da ne pukne feder. Navijao sam.ga pažljivo. Nisam ti davao 'da navijaš sam. Zar zato ;hisi hteo da me spaseš, zbog auta? Ne budi lud. Ona,se ljutila.»pusti ga«, govorila ije. '»Jesi kupio auto njemu ili sebi?«a ja sam rekao:»ali feder.sta ako Iprsne feder?auto je ibio mali«, skoro de sastavio obe ruke, otvorenih šaka. Ruke su mu drhtale.»ovoliki. Mali i fini i crveni. Zujao je kad je išao, ovde je baš zujao, u ovoj istoj kujni je zujao, a sad, a sad«, jedva je govorio,»sad ti nisi hteo da me spaseš«. Prljava kuhinjska svetlost cedila mu se niz leđa. Nije dizao glavu.»mislio ISam: on 'će ako ne mogu ja. Bio sam srećan. Jedva sam čekao da pucaš. Ako ja nikad nisam!pucao, zašto ti nisi? Zašto :sam ti kupio auto? Zašto sam te branio i :čuvao? Ja sam te branio, j a sam te branio, sve vas!sam branio celog života, moj život je propao, uništen je, izgubljen, satrven, nema.ga više, '- a ti?, prvi put kad si morao da mi 'pomogne,š, da me spaseš, - šta si uradio? Smeš li da mi pogledaš 'll oči, ti koji!si čist da pogledaš u moje 'Oči? Bojiš se, bojiš '5e«, ponavljao je.»sta sam ja uradio? Pogrešio sam. Kad su došli, bilo je kasno. Ali, ako sam ija pogrešio, ti si morao da ispraviš sve. Ako!sam se ja izgubio, ti si morao da me spaseš. O, da si pucao! Sad Ija ne bih Ibio kriv, :sad 333

167 bismo možda hm :mrtvi, li ii, li ian, i ja. Al:išta IS :tim? Bojim li se ja I>mrti, misliš da je ovo!bolje nego smrt, ovo - da ja budem kriv, ovo - da je za mene 'Sve propalo, da je sve izgubljeno? Moj,dan, moj prvi :dan, kad se svrši rat - znaš :Ii koliko sam ga čekao? Ko je njih 'više mrzeo,od mene? Ko 'je od mene više čekao bij dan? A sada? Sta ~sam ja? Sta si uradio od mene?nisi pucao«, zadrhtao je čitavim telom.»nego si se sklonio, i napravio si im prolaz do kreveta. Znaš li: hteo sam da vičem! Hteo sam da ti viknem:»pucaj, :sine, pucaj, pucaj«, ali odjednom nisam mogao ni usta da otvorim, a on 'je i dalje 'ležao kao da spava, i ja sam tad shvatio da :ste isvi protiv mene, SVI', svi, i da ste me osudili da budem kriv, da budem prljav, zauvek«. Bio je :slab. Zgađen 'Ponovo, prevaren, isam. Otišao je do stola, spustio ise na :stolicu. Napolju 'je već :svitalo. On to nije ni primetio.»znam«kazao je.!»hteo si da budem kriv. Da budem prlja~, da ovako stojiš tu, da rzigravaš sud,iju, svedoka, dželata, a ja da 'sam kriv. Odavno hocete. da uradim nešto :strašno, i da budem kriv. Znam Ja. Trčao sam kući. Zurio sam: tu ne mogu da skrivim. Da pogrešim. Krivica vreba sa svih :strana. Ili neka greška, sasvim mala. Gluposti«, rekao je.»sve su to gluposti. Engleske :podmornice rešavaju rat. Rus~a pešadija, takođe. Naravno, ne volim Rus~.. Ne bih voleo da dođu ovamo. Ali, što je istina - Istma. Zar ih nije Čerčil priznao? Buldog, pravi pra~cati, ras~i engleski buldog. Taj ne pušta kad uhvati. BuldozI,. zar ne znaš?, kad te ščepaju, dobiju grč u vilicama. Da, da, grč, ~ šta me gledaš tako? Grč,?rč. I da hoće da puste, ne puštaju. Onda Ruzvelt, Ion,?aravno. Hitler mu se ruga što ima dečju fparalizu. Znaš li šta je dečja paraliza? Kao 'da je on, molim 334 te, hteo da ima dečju :paralizu. Sta kažeš? fpriznajem, bilo Ibi mi grozno da sedim u onim kolicima. Sve, sve, ali to nikako. Jesi li rekao nešto?«:»pa dolbro«, najzad :kao da se vratio, dižući glavu polako,»evo me, 'tu sam. Čekam te. Idi, donesi konopac. Nađi ga. (Nećeš valjda ja da ga tražim?) Obesiću se. Ako hoćeš (o ti, čisti, jelda?), namakni mi sam konopac oko vrata. Budi moj dželat. To sam zaslužio. Da sam živeo drukčije, da sam se opijao; da sam se kockao; da sam išao sa ženskama; da Se nisam fbrinuo za vas (nikad posle osam nisam dolazio kući), i da vam nisam kupovao igračke, onaj mali crveni auto na feder (sećaš se? gde ti je taj auto? Slomio si ga, bacio?), i njoj lutku, i lopaticu za pesak (da nisam, da nisam), sad mise ovo ne fbi dogodilo«. Pustio je da mu glava padne na sto. Čelom je snažno udario o ivicu Stola.»Počni već jednom da rgovoriš!«'zavikao je.»ne mogu više da čekam. (Stalno ja nešto čekam.) Naređujem: govori. Odmah. Ja sam tvoj otac. Govori«. Grcao je. Bio je pogrbljen, s čelom priljubljenim uz dasku :stola.sakom je stezao stisnuta kolena. Drhtao je. Odjednom je prestao da jeca. Naglo je podigao glavu. Okrenuo mi lice. (Ono je bilo ozareno, oči su mu sjaktale.)»a možda me i ne optužuješ?«upitao je glasom punim nade;,»možda nisi kao ona: ne želiš da se obesim? (Cela kuća jedva čeka da :Se obesim.)pa naravno«, kazao je oduševljeno.,»uvek si bio na mojoj strani. Oduvek. Ona me je izdala. Neće da se vrati. {A ja sam joj dao 'Pare za voz.) Ali ti si mi ostao, je li? I ti nećeš da me napustiš, ti znaš sve, razumeš, nećeš da sudiš, znaš šta znači celog života trčati kući? O, kako sam lud! Nisam smeo da 'Posumnjam u tebe. Hoćeš da kleknem? :Ja, tvoj otac. Hoćeš 335

168 li na kolenima da te molim da mi oprostiš što sam te uvredio? Oni su nas ostavili. Napustili su nas. Ali šta Ime briga za njih? Ja i ti smo zajedno. Možda odmah treba da odemo odavde? Iz ovog grada. Iz kuće. Da se nekuda preselimo?ali tvoje lice!«uzviknuo je naglo,»tamo, u sobi! Dole si stajao kraj kreveta, zašto ti je lice bilo onakvo? Kao da si bio srećan. Zalostan i srećan. Bio si j oš tu, s nama. Ali kao da nisi Ibio u sobi. N ego daleko. A oči nisi skidao 's njega. Gledao 'si ga umorno. Ali kao da mu nešto praštaš, kao da :si srećan što leži tamo, kao da je to tvoja pomoć njemu, sva tvoja pomoć, poslednja pomoć: da se on ne brani, da ne puca u njih kad se oni bace na njega kaošto su se i bacili, a ti si stajao samo, i gledao si i dalje, i tek kada je on počeo da krklja, da se davi i 'da viče, okrenuo si glavu prema zidu, i ostao si tako da stojiš, tamo. Zašto si to uradio? Zašto si ga gledao onako? Zar misliš da si ga spasao ako si ga.sprečio da se brani, ako si njima pomogao da ga uhvate kao nemoćno dete? Umreće. Oh, \bože. Umreće, sigurno. Odmah sam to znao. I ti si znao, ne manje od mene«.»ja?«trgao se. Ulovio je samog sebe.»ništa ja nisam znao. Nisam, nisam. Ni sada ne znam. Ja nemam nikakve veze sa tim«.»ali ti si znao«, ustao je polako. Neumitan.»A ipak mu nisi pomogao. Vikao je. Udarili su ga, a on je stalno okretao glavu prema tebi, i vikao je. Tebi je vikao, pretio ti je, a ne meni. Tebi, tebi«, ponavljao je.»sta si to uradio, sine? I zašto? Kaži svom ocu. Kome ćeš da kažeš ako ne ocu? Zar misliš da je smrt za njega spas, jedini mogući spas, i da.ne srne da se brani ponovo, da ne srne više da živi? Jesi li hteo da mu pomogneš, ili si mu sudio? (Govori. Govori.) Jesi li bio njegov anđeo ili njegov dželat? Jesi li hteo smrću da ga kazniš ili da ga spaseš?«336 Nije me uhvatio ponovo.»~~ nas, za sve nas«, promucao je uplašeno;»da II Je za nas smrt spasenje, ili misliš da je to ka'~na? Ja više ništa ne razumem. Eto šta je rat: odjednorr: vi~e ~išta ne razumeš. Pre rata, o, pre rata, sve Je bilo Jasno. Sve se lepo znalo; sve se razumevalo, prosto onako, po sebi. Nisi morao da razbij.aš glavu. Ot.~ad je došao ovaj rat (prokleti rat), odjednom se msta ne razume. Odjednom moraš da mijsliš. Pre rata je bilo divno: ništa nismo mislili. Sta kažeš?ćutiš«, rekao je.»samo ćutiš, kao da si ovde među nama, uradio sve što si imao da uradiš kao d~ je tvoj posao zavtršen. Pogledaj me onda«za~'olio J'e' 'v k d " ~a o. n~ces. a odgovoriš, bar me samo pogledaj kao sto Sl njega gledao..ovde sam, čekam. Niko me nikad nije tako gledao kao ti njega. Video sam. Sve sam za'~~r~vio. I njega, koji je odjednom bio tu, u mojoj ku~1 (Ja ~a:n se zlopatio i 'odricao 'za ovu kuću), i njih ~OJI su JOs st~ja1i u vratima, pre nego što nasrnu, l sam.o sam video kako ga gledaš, i to me je peklo kao ž1va rana, mislio sam:»nikad mene nije ovako gledao«. Zašto nisi?,ob esiću ISe. Uradiću šta hoćeš. Ali pogledaj i mene jednom«. Uzmicao je.»~i?isi kao ona«~ išao je unatraške;»nije istina da hoces da se obeslm..ona hoće, znam da hoće. Odjednom mi je postalo jasno. Cekao sam, i nisam mogao više da je čekam. Popeo sam,se na stolicu, i vezao sam konopac za kuku, i hteo sam da se molim ~o~u posl:d~ji put, a stolica je škripala (strašno je sknpala), l Ja sam shvatio da ona to hoće, :da :se ne vraća samo zato da bih se obesio. I obuzeo me je bes' odjednom. Zar srne da bude tako nezahvalna? Pati~ sam..odricao sam se. A ona je 'posle svega htela da budem mrtav, da visim. Htela je, kad otvori vrata,

169 da me zatekne: VISIm u hodniku. Misliš da nije? Znam, ja znam. To je tvoja majka; nezgodno ti je da govoriš. Ali, da nije htela da ISe obesim, zar se već ne bi vratila? Ja sam joj pokazao konopac. Ja sam joj rekao da ću da se obesim. Zar nisi čuo i sam? Bio si tu. euo lsi, zašto ćutiš?«počeo je da se smeška. Smej'a'O se tiho u sebi, zagonetno. Začkiljio je očima.»ako joj ne treba«, kazao je zatim. Uspravio se.»konopac sam bacio. Kroz prozor!«digao je ruku i pokazao u pravcu prozora.»bacio sam konopac kroz prozor, i stolicu sam vratio na njeno mesto, i kazao sam:»za inat tebi neću da se obesim. Dočekaću te«.»naravno. Dočekaću je. A onda ću da joj kažem. Sve što imam da joj ISručill11 na glavu. Neka pukne od muke kad vidi da sam ostao živ. Neka se poždere od besa. Hoću da je vidim«, rekao je smeškajući se neprestano,»kako će da se grize zbog toga, kako će da pozeleni, a onda, onda će mi sve biti svejedno. Meni je već svejedno«.»ne mogu više da mislim«, uplašio!se,ponovo,»i sad nisam nizašta. ~ kad sam mislio, vi ste me trpeli. Onda sam bio dobar. Sad me ostavljate. Bežite«.»Brod tone«, mrmljao 'je, U2iJIlicao je i dalje,»a vi bežite. Pacovi. Bežite s 'broda koji tone. Pacovi, :pacovi, obični pacovi! Misliš da ću da vas molim, kao da sam kriv? Šta sam ja uradio rđavo?«naleteo je na zid. Zaustavio se.»nisam ništa uradio!«kazao je;»sve si izmislio, sve, sve«, okretao je glavu pribijen uza!zid, zverao je opet po kujni.»pitaj koga hoćeš, idi i pitaj prvog 338 čoveka na ulici da li sam kriv. Zašto da budem kriv? Nikad nisam hteo da 'budem kriv. Zašto ćutiš? Hajde, ja čekam: reci šta sam uradio«. Nije čekao:»zar one krpe?«odjednom je viknuo. Nada mu je blesnula u očima.»ali ona je bila i moje dete! Bog mi je uzeo. J meni, ne samo njoj. Šta ona uobražava? ZaštQ hoće sve samo za sebe, kao da ja nisam čovek; od krvi i mesa. Je li tako? Budi pametan«, molio je. Pružio je ruke:»fresudi: šta će nam te krpe? Šta će nam njene stvari da samo trule? Zar nije sama rekla da pati zbog njih?to su krpe, krpe, krpe«, govorio je ne spuštajućiruke, kao da ' me preklinje,»obične smrdljive krpe s kojima ništa više neću da imam. I kaži: kad bi umro, kad bi bio mrtav, zar bi smeo da se naljutiš na nas što nećemo i dalje da čuvamo tvoje krpe? Zar Ibi voleo da krpe 'budu na :gomili, u ormaru, a mi da ctkavamo od gladi? Zar bi mogao da se ljutiš ako bismo tvoje stare cipele (eto, te koje imaš na nogama) dali za jednu kokošku?«bacio se na sto. ' I»Zašto me gledaš tako?«počeo je šakama da udara po stolu,»zar ne čuješ šta govorim? Govorim li kineski ili srpski? J edna kokoška, kokošk'a, kokoška«, ponavljao je;»zar više ne znaš šta je to kokoška?«odjednom se uspravio. Ostavio je sto.»kokoška«, izgovorio 'je polako, kao da želi da čuje sopstveni glas;»petao i kokoška«, razvlačio je reči po ustima, puštao je da se one polako cede iz njegovih usta. Onda je rekao:»oni više vrede nego mrtvac s kojim ne možeš ništa«. 339

170 Raširio je.ruke.»pa da«, kazao je.»kad bi ona bila mrtva (i zbog toga ne do'lazi), šta bi još vredela?«oči su mu se ukočile: čuo je sebe.»ona je mrtva«, nije hteo da poveruje. Ali O'djednom je srljalo u to, kao u prazninu :kujne.»mrtva je«, ponovio je;»ne može više da me prevari. Mrtva 'je. Ja sam čuo, video sam: mrtva je«. Elektrika je zatreptala. Sijalica kao da je htela da se ugasi.»ova sijalica će da crkne«, rekao je.»sve crkava. Sve oko mene umire. Ko vam je rekao' da umirete? Ko vam je dozvolio da stalno umirete? Misliš ti da ja nikada nisam poželeo da crknem? Mi:sliš (ne izvla,či se, znam ja, znam), da nikada nisam imao baš nikakvu želju? O, imao sam ja svakakvih želja. Novi zimski kaput, naravno; da ne crknem u ovome starom kaputu. Taj mi je drugi. Zamisli: za ceo život - dva zimska kaputa! Ili dugmeta za košulju, zlatna dugmeta. Ili da crknem, da, da, bar da crknem. Pa šta? Gušio sam to, davio«, podigao je obe ruke, obvio ih sebi oko vrata, razrogačio je oči, kao da već samoga sebe davi,»tako, tako«, stezao je sebe olw vrata, krv mu je jurnula u lice, učinilo mi se da ga čujem :kako krklja. Ruke su mu zatim pale na kolena. nisao je teško. Ali smirivao se, ipak. Osvrtao se, najpre, rasejano i bezvoljno oko sebe, kao onaj koji se polako vraća, zatim je počeo da se pipa po džepovima, da ih pretražuje; izvadio je, najzad, mali, krnjavi češalj iz džepa: mogao sam, sad, Iponovo da.ga vidim kako se češlja, nakrećući pomalo glavu na jedno i na drugo rame, poluzatvorenih očiju, i prelazeći šakom leve ruke po kosi, za češljem:»a sada on, sad on«(mahnuo je glavom u pravcu sobe, češljajući se i dalje),»on je bio tamo, stradao je, vukli su ga kroz sobu, u hodniku su ga tukli (čuo sam), i sada je on mučenik, je li? On je svetac, paćenik, onaj koji je stradao, on je žrtva, nevina žrtva, a ja, šta sam ja?jedno đubre «, rekao je prigušeno. (Ali besno.)»zašto je onda dolazio ovamo? Jesam li ga ja zvao? Ako vam je 'Stalo da budete mučenici, onda umirite, radite šta hoćete, neka vas vešaju, neka vas raspinju, - ali ostavite mene na miru! Ja ne želim da budem mrtvac. N e želim da budem svetac. J a sam samo jedan živ čovek, meso koje trpi, meso koje strada; šta hoćete od mene? Idite već jednom, idite! Ja vas nisam zvao. Vi mi niste potrebni«.»ali ja«, vratio' je češalj u džep, a podrugljiv, osvetnički osmeh razvukao mu je usne,»ja ISam vama potreban. Više od hleba. Više od vode. Bez mene - vi ste ništa. Bez mene, koji sam ga izdao, zar bi on bio mučenik? Kako bi stradao? Izvodite svece«, nasmejao se prigušeno.»sjajno! Sjajno, ja vam plj skam. Ja vam se divim. Ali bez mene, šta biste vi bili? Šta bi zlato hilo bez blata?ja sam svetac!«viknuo je;»ja sam jedini svetac. Ja, koji se odričem, koji trpim. Glava mi je na ramenima. Nisam streljan. Nisam raspet. Bez rana sam, je li? Ali sam ranjav, sav, po celom telu, tu, unutra«,ščepao se za grudi,»tu mi je rana, ogromna, Istrašna rana prema ~ojo'j su vaše 'rane tek mali O'žiljci«.»Znao sam sve. Osetio sam odjednom. Nisam hteo da mu dozvolim da bude svetac. Odjednom nisam hteo. Je li bilo kasno? Nisam hteo da bude svetac na moj račun, mrtvac na moj račun. Njemu nisam, ako sam već drugima. (Jednom i to prestane!) CekaO' sam da pucaš, makar nam.posle zapalili kuću, makar me obesili 'o prvo drvo - samo da on ne bude svetac, da ne bude mučenik. Svecima jednom treba 340

171 podvaliti! I tim mučenicima, svima, svima«(zaptivao se),»treba pokazati da nisu ništa bez nas, da žive od našeg mesa, i 'Od naše krvi, od našeg prljavog mesa (to misliš), od naše prljave krvi. Zašto nam sveci ipak p.odvale, uvek? Kako se to desi da nas izigraju? Ja ti kažem: on nije spavao. Siguran sam. Zaklinjem se: nije spavao, čuo je sve, znao je da su oni došli. Hteo je da se to desi, da bi posle mogao da umre kao mučenik. Oni ne pristaju da umru kao ljudi, oni se boje da umru kao ljudi, oni čitavog života ne rade ništa drugo nego se staraju da umru kao sveci. A ja? Sta misliš: živi mi se? Misliš: mogu da živim među vama kqji samo.patite, koji po celi dan stradate?ne znate ništa pametnije. Gadni ste. Zli. Sebični. Vas se ništa ne tiče, i sada ste mrtvi, i ona je pala iz voza, prokleta budala, koliko puta :sam joj rekao da ise,čuva, rekao sam joj da ne ispadne iz voza, ali ona je mrtva, dabome, ne tiče je se više ništa, i on je mrtav, postigao je svoje (jesi li to hteo? da mu pom'ogneš?), svima njima mi Pomažemo, mi radimo za svece, a ja opet,moram sve po starom, zar ne? Zašto nije ispala iz voza kad Smo tek došli u ovu kuću? Zašto on bez mene nije postao mučenik, nego je morao moju pomoć da čeka? Zašto sveci, zašto mrtvaci ne mogu ništa bez nas?još, još još«, govorio je,»da budem strvoder, lešinar. ida 'prljam ruke. A zašto?«viknuo je.»meni se ne živi. Neću više da živim. Neću da mislim. Neću da jedem«.»da ustane sad iz groba, da mi donese najbolji komad mesa na svetu, ne bih ga ni takao. Kunem se. Kad jedem, znaš li: jedem na silu. Jedva gutam.»moje dete je u grobu«, mislim onda.(mis1im, mislim), '»a ja jedem. Zašto jedem?«ali gutam. Mučim se. Jedva žvaćem. (Nti ~ubi me više ne služe.) Znam: da bismo ostali, da biismo izdržali do kraja, mi zajedno (ništa nisam hteo bez vas), moramo da jedemo. Sta je? Jesam li ja napravio sebi, i 'vama, creva, i usta, i zube? Nisam bog. Samo sam čovek. Kad bih mogao da ga nađem, našeg majstora, rekao bih mu:»slušaj, tvoj posao ne valja. Zašto si napravio čoveku zube i usta? Zašto si dao čoveku smrt? Zašto si mu dao glad?«ružno je. Gadno je. Ali je tako«.»a ona«, rekao je,»ako hoće da se ovo rasturi, da se raspadne,ako hoće da.pocrkamo,.pa dobro, pristajem. Veselo ću da.pristanem. Samo: zašto ne kaže? Nije lepo što se pretvara, a ja da se mučim. Možeš li da igraš karte s nekim kome je svejedno da li će da dobije ili da izgubi? (Igraš li karte? Već si počeo? Ako te samo uhvatim da igraš karte, imaćeš posla sa mnom.) Ako je njoj svejedno, zašto onda da se mučim? Zašto još uvek da gutam? Da jedem. Uvek postoji jedan«, kazao je očajno,»koji mora da počne prvi«.»jesam li dželat?«upitao je.»pristajem«, odgovorio je.»dželat sam. Krvnik. Ali za vaše dobro. Opkoljeni smo. Ugroženi. Jesam li grobar, lešinar, đubretar? U redu. N eko mora da sahranjuje mrtve. U ovoj kući ja sam preuzeo tu ulogu. Ja sam krvnik, ja sam bez srca, ja se ne sećam. Ja sam izdajnik! Doušnik«.»Doušnik«, prošaptao je.»dostavljač. Izdajica. Jesi li to hteo.da mi kažeš? Kaži mi onda, hoću da čujem. Stalo mi je da čujem. Vi treba da umirete, vi treba da patite, da vam se ne živi, da sanjate, da stradate, da se sećate, a ja ne smem, ja imam posla, pune ruke posla, ja sam pregazio sebe, sahranio živog, ja treba da idem za vama, da brišem vaše suze, da brišem vaše đubre, vašu krv«.»moje ruke smrde na tuđe suze i na tuđu krv. Zakopao sam se u ovoj kući, Upsaću na ovom be- 342

172 tonu. Zar misliš da se radujem što ću da crknem u kujni?vi ste me gurnuli u ovo! A sada hoćete, sad hoćete«, mucao je u.besu,»da me ostavite. Da odete od mene. Hoćete da poludim. Hoćete da dođu sutra po mene i da mi sude, da sedim na optuženičkoj klupi umesto da se radujem! Pokvarili ste mi najlepši dan u životu. Svršeno je s mojom radošću«.»vi ste je sahranili, 'vi«, upirao je prstom u mene.»jesi li zadovoljan? Ako nisi svetac, pomogao si ljednom da to postane. Ja treba da sudim, a ne meni da sude. (Sveci su krivi za nesreću.) A sudiće mi«, spustio je ruku.»kamenjem će da me gađaju. Pljuvaće me na ulici«.»oni meni da sude, je li? A s kojim pravom, pitam ja? Zar misle da jedan čovek, jedan smrtni čovek, od krvi i mesa, jedan čovek kao ja (vidi me, bože!) može sve ovo da izdrži, i da sve to PI evali preko glave? S kakvim pravom oni meni da sude? Ko im je dozvolio da mi pljuju u lice, da me gurnu na optuženičku klwpu?suncobran«, šapnuo je obarajući glavu na grudi,»zar neću da joj kupim suncobran? Zar neću da je odvedem zubnom lekaru? Hteo sam da joj metnem nove fine zube, pa da se' ti1išta ne primećuje, da budu kao pravi. Ali svršeno je. Ja sam gotov. O:Stavićeš me. Hoćeš da ih dočekam ovde kao zločinac, kao ti1eprijatelj, a ne kao čovek koji je jedva čekao da oni dođu. Poslednja nada mog života. Upropašćeno je sve. Uništeno«. Gledao me je okrenute glave, kosimice. )~ ;6n je vikao«; promrsio je kroz zube. -» Cuo sam ga. Zašto je onoliko vikao? Kad mene budu vodili ja neću da vičem, ja ni:samlrukavica. Zašto je došao u moju kuću da viče? Neću više da idem tamo. Neću da idem u tu sobu.,zašto si ga pustio da spava na tvom krevetu? Je li tvoj krevet krvav? Jesu li ga ubili u sobi? Mo~da neće da 'ga ubiju. Oni ne ubijaju sve. Ako bude pametan. (Svi pametni su se izvukli.) Ako bude imao sreću. Ali šta se to mene tiče? Sta sam ja kriv ako on nema sreću? Ne mogu da odgovaram za tuđu sreću. Svako spasava glavu kako ume i zna. Neću više ništa. Neću ni na ulicu da izađem. Kad se ovo svrši, idite u grad bez mene. Pomirio sam se 'Već: ostaću u ovoj kujni«.»je li on još tamo? Jesi li zatvorio vrata? Idi, idi«, dotrčao je do mene. Gurao me je iz kuj ne, napolje.»idi i vidi da li su zatvorena vrata. Zaključaj ih. Imaš ključ? Ključ, ključ «, uzdrhtao je.»oh, bože. Gde ste ga ostavili? Zašto ste ukrali ključ? Vrati mi ključ, kaži mi gde je ključ. Kaži da si zatvorio vrata. Oh,.bože«. Pustio me je.»samo nemoj da me ostaviš. Ne smem da ostanem sam.. Zašto nije došla, koliko je sati? Možda je umrla. Možda je ispala iz voza. Možda su je uhvatili u šumi. Ubili su j e, i ona leži u šumi, sama, a ja ne znam da je u šumi. Daj mi kaput«, povikao je.»daj mi kaput i šešir. Gde je moj kaput? Gde ste ostavili moj šešir? Hoću da idem u šumu, idem u šumu. Kažem ti: ona leži u šumi. Ove ptice«, izgubljeno je rekao,»ove proklete ptice. Sve su ptice proklete. Cuješ li ove ptice? Zašto si otvorio prozor? Zar ti nisam rekao da zatvoriš prozor?«začuo se ključ u vratima. On se trgao. Nije smeo da se okrene i pogleda u kuhinjska vrata iza mene. Cuo :sam korake koji su se približavali, i poznao sam ih: ona je opet koračala kao da okleva da li da dođe du da se okrene i da ode nekuda 3~5

173 (možda.. tamo gde je dosad bila), ali je ipak dolazila, l Ja sam znao sada, dok je on stajao preda mnom bez reči, zaprepašćen, uplašen i obradovan što ona dolazi, da će zaista i da dođe, i da nikad nije ni mislila da se ne vrati ukujnu. Na zidu je ležala ošamućena muva. Bila je kao mrtva. on je malo pognuo glavu, zverao je u zid.»ove muve«, odjednom je kazao i neočekivano pružio ruku kao da hoće da skine muvu sa zida;»otku'd odjednom ovolike muve? Pocrkaćemo od muva. Na sve ja treba da mislim. Zar ne možete«, prošaptao je,»da mislite makar samo na muve?«s podignutom rukom, spreman da iznenadno spusti šaku na zid i tako ulovi muvu, počeo je da se približava zidu. Išao je polako i oprezno. na.prstima, no{1'u pred nogu. U kujni je anet vladala potpuna tišina. Njeni koraci su.prestali. Nisam ie čuo kako diše, ali sam osećao da ' je iza mene i da sve gleda. I on kao da niie više disao. pažljiv. zag:ledan u muvu na zidu. približavajući ioj se sv~ više. 'Odjednom u strahu da će ta muva da mu izmakne u poslednjem trenutku kad već bude uzmahnuo rukom. Ličio je na čoveka koji hoće da ulovi iednu običnu muvu na zidu, i kdj'i je toliko predan' tome da ne zna više za ono što je bilo pre toga, niti može da mi'sli o onome što tek treba da se desi. Suljao je nogama po betonu ku ine, više niie ni koračao. Posle svakog pružani a noge napred, i pomeranjasvog pogrbijenog tela s oborenom glavom prema zidu (napredovao ie uža'sno polako). on bi za-stao za trenutak, pritaiio bi se sav, skupio bi se i uvukao u sebe, kao da je hteo da nestane. da postane nevidljiv. Bio je srećan u tim trenucima predaha što je muva još,na zidu, i što ništa nije primetila,što kao da neće odiednom da se odvoji od zida, na njegove oči, i da odleti nekuda u. Rujnu. 346 Koristio je te kratke trenutke, pune napetosti i očekivanja, da duboko uzdahne vazduh, celim plućima. Kad sam najmanje očekivao, odjednom je poleteo na zid, i udario šakom po njemu. Nije se odmah okrenuo. Ostao je priljubljen uza zid, povijenih kolena, oslonjen o svoju široku, razvaljenu šaku. Usne su mu zadrhtale. Zatvorio je oči kao da nije hteo ništa više ida vidi, nego samo da.oseća DVD što se dešavalo. Pri svetlqsti SijaJice lice lidu de bilo gotovo beskrvno, kao od zemlje. Otvorio je oči istog ča!sa kad je počeo, pažljivo, ponovo okrenute glave prema zidu, da skuplja svoju šaku. Njegovi prsti savijali su se, njegova pesnica se zatvarala. Držao je stisnutu pesnicu pred očima. Gledao je u nju, još nedovoljno jak i 'spreman da je otvori. A onda je ipak počeo da je rastavlja. Povlačio je prste, još skupljene, sve više nagore, ali ne odvajajući ih 'od dlana. Najzad, raširenih 'Očiju, glave skoro priljubljene uz svoju ruku, on ih je raširio. Muva je ležala mrtva d. zgnječena na njegovom dlanu, tačno na mestu gde su počinjali, u dubokom pregibu, žuti, dugački prsti. Gledao je kako je mrtva, a onda je otresao sa dlana. Lice mu se zgrčilo u masku prezira i odvratnosti. Okrenuo se, umorno i s gađenjem. Tiho je uzviknuo kao da je iznenađen što je vidi: '»Gle«, nije mogao više da,izdrži, šapnuo je kao da ne veruje očima.»gle, gle. Koga vidim! Pa ti si došla«, uzviknuo je.!»cudo«, rugao se,»pravo čudo, neviđeno čudo! Gledajte, ljudi, ona je došla! Ili ja samo sanjam, zarne?«onda mu se lice ukočilo. Postalo je njegovo staro lice.»gde si bila do.sad?«šapnuo je besno.,»sta ti misliš? Da mogu ovoliko da čekam? Misliš«, pošao 347

174 je k njoj,,ustremio se ina nju,»da sam ja -stvoren samo da čekam nekoga (i nešto) i da nemam pametnijeg posla? Drugi put«, priibližavao joj se,»neću da te čekam, da znaš. Ne moraš ni da se vratiš. Bolje ti je da 'Onda uopšte ne dođeš, ja ti kažem, dajem ti glavu za to. Misliš da ja večito moram da se brinem za tebe i da razbijam glavu šta se <5 tobom dešava?govori«, viknuo je. Zaustavio se pred njom. (Još nisam smeo da se okrenem i da je vidim.)»gde si bila dosad? Zašto me gledaš tako? Sta ti je to na glavi?«okrenuo sam se. Ona je zaista bila tu. Stajala je u vratima kujne, desnom rukom držala je veliku pijačnu korpu u koju je pre svog odlaska zapakovala (zavijene u novine) stare sestrine stvari, a glava joj je bila odjednom mala, ružna i smešna: njena retka kosa je, u pramenovima, bila uvezena i svijena oko komadića hartije nejednake dužine. Sa tim savijenim, izgužvanim komadima hartije u ko:si, ona je stajala preda mnom i pred njim, na pragu kujne, kao da nije želela ništa drugo nego samo da stoji t~o ll'užna i smešna, da hi mi mogli dobro da je vidimo. Polako joj je prišao. Naglo je zario ruku u njenu kosu. Hartije su zašuštale. Uzeo je pažljivo, IS dva prsta, jednu od tih uvijenih hartija oko koje je bila 'Obmotana kosa. Onda me je pogledao zgranuto, kao da hoće da mi pokaže kako ništa ne razume. Ponovo se zagledao u njenu kosu. Pipao je rukom, provlačio je prste kroz hartije koje su šuštale. Ona je sta'jala bez daha, dopuštala je da sve to radi s nj om. Za'Obišao je iza njenih leđa. Otvorio je usta, komčao je na prstima oko nje, zagledao je njenu glavu sa svake strane. 348»Bogamu«, pljesnuo je dlanom o dlan, njegov strah kao da se sasvim izgubio,»šta vidim? Kakvo je ovo čudovište preda mnom? Umeš li ti da govoriš ili si blesava?«unosio se u njeno nepokretno, oduzeto lice.»sta treba da znače ove hartije u tvojoj kosi? Kakva je to neuspela šala?«tek tad je digla oči. Pogledala je u njega pa u mene. Onda je polako oborila glavu.»ah«, kazala je odjednom,»koješta. Moje mušice«, rekla je.»zena sam, zar ne, a svaka žena ima ponekad svoje mušice. Htela sam da uvijem kosu i da vam budem lepa. Zar ti ne voliš«, pitala je ne dižući Iglavu,»zar ne voliš da ti žena bude lepa?«okrenula se meni:»a ti?«upitala je.»oh, to je samo sad ružno«(učinilo mi se da će da zaplače),»ali posle, kad skinem, videćete. Moram sama. Ne mogu valjda da idem frizeru? Gde su nam pare za trajnu on dulaciju?kakvu trajnu«, prenula se.»makar i 'za vodenu. A onda, ja mislim: danas poštene žene ne idu frizeru. Rat je. Ljudi pate, a ja da sedim ispod aparata za sušenje kose. Nije nego. Da sedim kao da niko ne pati, kao gospođa koja je srećna?nikad«, šapnula je.»ne bih to sebi oprostila posle rata. Kajala bih se. Osudila bih samu sebe. Razumeš li?«cutao je. Bio je poljuljan. Ali nije odvajao oči od nje.»ipak«, slegnula je ramenima,»ovo nije rđavo. Jedna žena«, objašnjavala je, tražila je reč,»jedna žena ostaje žena i u ratu, zar ne?«otišla je polako od stola. Spustila je korpu na sto. Bila je pažljiva. 349

175 »A1i kod kuće«, čuo sam ga,»tvoja glava: nije bila takva«. Glas mu je bio nesiguran. Lice, žuto sve do tog trenutka, počelo je da crni. Kao da je senka pala na njega.»nisi imala«, rekao je glasnije,»takvu gadnu i ružnu glavu. (Mala ti je kao pesnica.) Rat!«nije mogao više da prećutkuje;»šta ti znaš o ratu? Kakve veze ima tvoja kosa sa ratom? Sta govoriš?«ona je zavlačila ruke u korpu.»pa naravno«, govorila je uzrujano, a htela je da bude nemarna, pokušavala je da prikrije strah i očajanje,,»kosa je samo kosa. Ali u vozu«, kopala je.po korpi,»u vozu je strašno dosadno. Odvikla sam se od putovanja. Putovanje je dugo. Na putu čovek prosto pošašavi (jesi li primetio?),,i radi ono što možda nikad ne 'bi 'radio. Ljudima koji putuju treba progledati kroz prste. Covek u vozu nije običan čovek. Pogotovo, mi:slim, kad se radi o ženi. Ali skinuću to, sad ću odmah da skinem«, govorila je i glas joj je zadl'htao.»vidi ga najpre!«izvukla je zaklanog, crvenog petla iz kor.pe. Držala ga je za noge. Mrtva glava nemoćno se ljulj/ala nad betonom.»v[di«, podigla je petla još više, pdkazivala ga ocu.»zar nije lep? Zar ti se ne sviđa?«on je zapanjeno gledao u petla.»1 još?«upitao je neočekivano, šapatom;»šta si još donela?«napravila se da nije čula.»ali zar ti se ne sviđa? Zar nije fin? Dugo sam ga tražila. Po celom selu. Po celom prokletom selu 'sam,lutala dok 'ga inisam našla. Baš je lepo Oh«, gledala je u mrtvu petlovu glavu kako se klati, a njeno crveno, ~grčeno lice sjaktalo je sada, počelo je da 350 se presijava ispod sijalice, u sve jačoj svetlosti svitanja (ptice napolju nisu prestajale),»kad sam ga videla! Na samom kraju sela. Već sam bila izgubila svaku nadu. Ali ko traži naći će. Ko čeka dočekaće. Odjednom sam ga videla, stajao je u dvorištu, nasred blatnjavog seljačkog dvorišta, i bio je divan i strašno lep, ovaj pe tao. Da znaš samo - ka:ko sam ga gledala! Kao luda. Stajala sam uz ogradu, i gledala sam ga, i nisam :mogla da veruj em da ga stvarno vidim, još uvek sam mislila da sanjam, da sad sanjam kao ti što si sanjao. Da si me zarazio tim snom (snovi su zarazni), i da sam,bolesna, ali bilo mi je dobro što sanjam makar i što sam bolesna, i sanjala sam«.»a1i ne, ne«, zavrtela je glavom.»nisam. Ovo je istina. On je tu, najzad je tu. Zar si zaboravio koliko si ga sanjao? Zar si zaboravio: taman ga uhvatiš, a on ti IPObegne? nok 'Si mi izjutra pričao o petlu«, govorila je,»ja sam te slušala, i bilo mi je strašno (sad priznajem), i sve sam mislila kad ćeš da prestaneš, i j oš, j oš sam mislila kad ćemo da uhvatimo petla. Tvog petla. Mrzela sam ga. Zelela sam ga. (Misliš: ja ništa ne sanjam, samo ti sanjaš?) Sanjala sam ga, ovde, u ovoj kujni.»ako ne može on da ga zakolje«, mislila sam,»zašto ja ne pokušam? Možda je moja ruka srećnija«. To je bio spas, ta misao koja mi je odjednom pala na pamet. Grizla sam se. Optuživala.»Ka:kva sam ja žena?«mislila sam.»sta sam? Jesam li zaista njegova žena ako ne mogu da mu nađem jednog petla?ah, ti, ti«, šaptala je uzrujano.»on je tu, uhvatila sam ga. Uspela sam! Sad neće da pobegne. Htela sam živog da ga donesem, ali bojala sam se. Mogao je odjednom da mi pobegne. (Ko da veruje petlu?) Znaš«, kazala je,»patila sam. Zaboravila sam nož. Baš sam rasejana. Morala sam da obiđem celo selo 351

176 da bih našla nož. (Ljudi su danas neljuba~ni. Pre rata, zar bi jedna gospođa, jedna dama, ostala ovoliko dugo bez noža?) Odavno nisam zaklala petla. Odvikla sam se. Jedemo samo konjetinu. A ja valjda ne koljem konje«.»zašto ćutiš? Zar ti se ne sv i đa? Meni se mnogo s viđa. Majkemi sviđa. Sviđa, sviđa. Ne lažem. Zašto da lažem? Sve žene u vozu posle su mi zavidele. Svaka je htela da ga pipne. A ja sam ga držala u korpi, i korpu sam stegla kolenima, i nisam im dala ni da ga pipnu.»to je njegov petao«, govorila sam. Bojala sam Se da mi ga neko ne ukrade. (Ne znaš ti žene.) Ubila bih se«, pogledala.ga je široko otvorenih očiju.»da znaš. Ubila bih se da su mi ukrali ovog petla«..on je nije slušao. Samo je gledao petla. A onda je pošao prema njemu, nogu pred nogu, polako, kao da se bojao da petao može, uplašen njegovim dolaskom (ako ne bude dovoljno pažljiv), odjednom da se otme iz njene ruke i da pobegne. Ko bi ga onda stigao? Zar mu taj isti petao nije bežao gotovo svake zore? Zar mu nije uvek pobegao, makar što ga je on klao, što je zabijao kuhinjski tupi nož u njegovu šiju, što mu je zavrtao glavu? Najzad je podigao ruku. Cekao sam. Uhvatio ga je pažljivo, kao da mu ne veruje. Ili kao da se još uvek boji.»ali ne baj se, ne boj se«, hrabrila ga je ona.»kako ga ja držim 'pa mi nije ništa? Oh, jadni moj. Oh, dobri moj «, govorila je.»to nije konjsko meso. Nije san. To je živi, pravi mrtvi petao, živi mrtvi petao koga sam ti donela. Sre ć na sam. Ne znaš koliko sam srećna. Nemam reči «, govorila je,»ponosna sam«. Suze su joj zamaglile oči, ali ona nije ispuštala petla i gledala je III oca, nak~a,i smešlla,,sa onim hartijama u kosi. Učinilo mi se da ponovo čujem kako te hartije šušte dok ona govori, dok ćuti, dok s nestrpljenjem i sa strahom gleda u njega koji je već i drugom rukom uhvatio petla. Držala ga je za žute, mrtve i zgrčene noge, a on je prstima pipao njegovo telo. Pipao ga je ptvo oprezno i vrlo pažljivo, još spreman da ščepa petla ako ovaj ponovo pokuša da zalupeta krilima, da mu se još jednom izvuče iz ruku i da pobegne, a zatim se već zaboravljao, i njegove ruke sve jače su se zarivale pod mrtva nemoćna krila. J ednom rukom digao j e mrtvo krilo, a drugu ruku zabio je IPod njega. P~pao je. Petao se nije branio. Zatvorio je oči. Za njega sad nije postojalo ništa dtugo osim tog mrtvog petla. Odjednom, on je bio omamljen, ličio je na čoveka koji sanja. Hvatao je petla za glavu, za obešenu istegnutu šjju, za noge, za trbuh. Onda je otvorio oči, pustio je petla.»on«, rekao je u njeno uplašeno lice,»on ne valja ništa. Baš ništa«.»luda si«, zavikao je;»zar ne vidiš da je mršav i star? Jedva ćemo sup u da napravimo od njega. Tu nema mesa ni za zub«. Gadljivo je skupio Ulsne:,.»Sem toga«, kazao je primičući lice petlu, di ŠUCi glasno,»on je mrtav. Odavno. Ti lažeš da si ga zaklala. On.je odavno mrtav i već smrdi. Zaudara«. Odmakao se od petla.»ništa«, rekao je s odvratnošću.»morao sam ja da idem, a ne ti. Ništa ne umeš sama. Sve moram ja. Svi dobiju meso, a on se kući vrati bez mesa

177 (I još mi pnca pnce: da su mesara ubili.) Uvek mu daju žilavo meso. Sve same žile i žlundre. Oglodane kosti. Kao da smo psi. A tebi, znaš li, podvalili su ti s ovim petlom. Cudim se samom sebi kako to trpim«, pošao je prema stolu, siguran, iz ~bavl'jen,»šta imaš još? Sta si donela?«n aginj ao se nad korpu. Ona j e ostala nepomična. Nije puštala petla, gledala je u zid, i oči su joj bile slepe.»ja ovde ne vidim ništa«, kazao je.»zar ništa više nisi donela? Za sve one stvari?«kopao je po korpi. Izvukao je odande jednu jabuku. Jabuka je bila mala u njegovoj skupljenoj, mršavoj ruci. S.parušena i skoro crna. Držao je između dva prsta. Okretao je ruku s tom jabukom, kao da hoće da je vidi sa svake strane. Podigao je prema sijalici. Hteo je da joj pokaže kako je čak dobro i ne vidi.»sjajno, sjajno«, nasmejao se.»ovakve jabukel Crvljive. Da, da, da«, govorio je;»evo, vidim crva. Originalnog, pravo!g pravcatog crva. Vidim ga kako se miče. Dođi«, zovnuo me je,»dođi da vidiš crva. Uveri se sam. Dođi da vidiš da li lažem. (Uvek misliš da ja nešto lažem, je li?) Dođi da vidiš crva u jabuci!«bacio je jabuku. Ona se otkotrljala do lavaboa, ostala je tamo 'da leži. >II ti misliš«, potrčao je k njoj,»da ću ja to da jedem? Misliš«, video je kako ona plače, bez glasa,»da sam tako nisko Ipao da jedem crvljive jabuke, i da se radujem jednom crknutom petlu? Misliš da sam lud, malouman? Misliš da ćeš da me troneš tim suzama, da ću da te molim za oproštaj? Sta ti imaš da mi oprostišt Sta sam ja kriv? Jesam li kriv?«ščepao je za ramena. Njeno telo bilo je meko, prazno, puštalo se. Jecala je.»jesam li ja kriv (uvek kriv, 354 kriv), ili ste vi nešto skrivili, možda ti, možda svi, pa sada treba vi mene da molite za oproštaj, a ne ja vas? Sta hoćete sa <tim odvratriijm licem, i stim novinama uglavi?nov:ijne, nlq:vine«, zavikao je.»ona ima novine u glavi i plače. Vidi kakva je. Zvaću ljude da te vide, da im već jednom bude sve jasno! Hoćeš da ti donesem ogledalo da vidiš sebe?«pustio je. Otišao je do prozora kujne. Gledao je na;polje. Držao se rukama za prozor.»ovo je sve krvavo, i glupo, i nemoguće«, gledao je ~ako sviće.»1 ja više ne mogu da izdržim«. Okrenuo se naglo. Ostavio je prozor:»nosi tog petla odakle si ga donela«, rekao je promuklim glasom.»neka ti vrate njene stvari. Zar sam zato dao stvari mog mrtvog deteta? Zar sam zato dao poslednje njene stvari koje me podsećaju na nju? N osi ga, baci.ga. Kroz prozor ga baci«. Vikao je izbezumljeno. Odjednom, ona je podtgla glavu. On je ućutao. Povukao se koliko za korak, na licu mu se opet pojavio stran.»sta hoćeš sad«, šapnuo je.»sta ti je?ti«, zakoračila je.»ti, ti«, išla je sporo, ali mu je stizala, bila je već pred njim,»ti koji ništa ne 'znaš i Imjli nikada ništa nisi znao. Sad«, rekla je,»moraš da znaš. Sad neću više da ćutim.»ćuti«, šapnuo je, (Bojao se da čeka.)»odmah ućuti!znaš«, rekla je,»da neću IdaćUltim. Znaš vrlo dobro. Znaš da neću da te stedim«.. Nisam joj video lice. Ali video sam njega. Video sam kako se, odjednom, boji da je gleda dok stoji pred njim s onim petlom u ruci. 23* 355

178 Okretao je glavu.»to je laž«, jedva je izgovorio;»sve je to obična laž. Ja s tim nemam ništa. Ja ništa nisam kriv. Ja nisam kriv«.»ništa?«viknula je.»gle«, nasmejala se neumoljivo; nasrtala je;»ko to kaže? Ti nemaš, je li? Ali ja«, kazala je,»ja imam s tim. I neću samo ja da imam. Neću samo ja da trpim i niko više. Neću da trpim i da gutam, dosta mi je,gutanja! Prsnuću koliko sam gutala. Raspašću se. Samo sam mislila na tebe. Uvek. Sve što sam radila, zbog tebe sam radila. Svaku prljavštinu. Da tebe nije bilo, odavno bih ležala s njom. Ostavlila sam je samu, pustila sam da je zakopaju u zemlju kao psa, da bih bila s tobom. A ti mi se rugaš. Pljuješ mi u lice. Gaziš me nogama. Kao da sam krpa za brisanje nogu. Otirač pred tuđim vratima. Lonac za pljuvanje. Pljuvaonica. I pljuj, pljuj kad ti se prohte, a ona će da ćuti, ona neće da se pobuni nikada, ona će da crkne ćuteći, poslušno pseto koje lipsava bez krika, bez glasa, bez straha. Ona će da se vozi na krovu furgona, sama i prokleta, stara smrdljiva žena koja šta li, zbog čega li to radi?vozila sam se na krovu«, šaptala je,»a ne u vagonu. Duvao je vetar. Jesi li nekad sedeo na furgonu, i je li nekad vetar duvao u tebe da te baci pod točkove? Jesi li bio žena koju vetar hoće da odnese s krova ful1gona, i kojoj su se ruke ukočile, i koja više ništa ne zna i ne razume, nego se samo boji, i sramota je što je uzjašila jedan prljavi furgon, i što se boji?bojala sam se«, rekla je.»ali sam ponavljala sebi da si kod kuće, i da me čekaš, i da zato ne smem da padnem dole s furgona (a da sam pala! da sam Samo pala!), a zemlja je svud bila blatnjava, i nebo je ' bilo mračno i nisko, kiša je mogla svakog 356 časa da padne, vozila bih se po kiši na tom krovu, zašto da se vozim po kiši na krovu? Koji su moji razlozi da se još vozim? Branila sam se. Protiv sebe, već dole na nasipu. Protiv sebe koja sam sletela niz strmi nasip, i niz liticu, koja sam već pala naglavačke u vodu i potonula dole, zaustavila sam se tek kod jednog drveta, i ležala sam tamo, malo okrenuta postrance, mrtva, mrtva, ali hvalabogu mrtva, to je kao da se sve svršilo, kao ništa: nemam više čemu da se nadam, da osluškujem noću: da li se to ona vraća, da me moli za oproštaj što je ono uradila!0, ti«, nije htela, nije pristajala da prestane,»nisam ostala tamo kao što sam istinski htela, nego sam se vozila i dalje (veštica na krovu, ružna sam, zar ne? Strašna, gadi ti se da me gledaš?), nego sam još, nego sam još - znaš li šta sam radila? Smeš li da znaš?«pitala je.»odgovori. Ali brzo«.»neću«, kazao je.»molim te, neću«.»spremala sam se«, izgovorila je nemilosrdno.»sama«. Na krovufurgona. Ovo što mi viidiš lu glavi, ove hartije. Navijala sam kosu. Od kuće sam ponela novine, konac, i malo ogledalce, evo ga tu«(zavukla je ruku u džep kaputa, i odande izvadila malo, okruglo ogledalo, i gurnula ga ocu u lice, ne puštajući još onog petla),»vidi ga. Vidi ga«, govorila je.»cepkala sam novine«, okrenula je ruku s ogledalom prema svom licu, da se ponovo vidi u njemu,»i gledala sam se u ogledalcetu, i zavijala sam kosu«.»bože«, šapnula je, zgrožena onim što je videla. U ogledalu.»nakaza. Odvratna. Stara ženturač~. Prljava. To sam ja, zar ne? Tako si rekao? Ne vrdaj. Ne izvlači se. Ja sam odavno za tebe odvratna stara ženturača. Jedna krpa, žena-krpa. Ali na furgonu«, kazala je vraćajući ogledalo u džep,»ja sam to bila i za sebe. Gledala s'amu zemlju koja je letela dole 357

179 ispod mene, i mislila sam:»zašto sad ne skočiš?«a nisam skakala. Nikako. Drveće. Trave. Kuće. I krave. Plsi koji su trčali za kravama. Kao da nije rat. Sve je to postajalo. Zivelo je. Micalo se. Zivo. Trajalo je, postojalo je nezavisno od mene, a ja sam bila jedna stara žena, jedno ogledalo sa jednim ružnim licem u njemu. Na krovu furgona«. Sklopila je valjda oči. (Ili nije, ko zna?)»pa ipak«, kazala je,»bi1a sam hrabra. Zbog tebe. Svršila sam to s ogledalom, izdržala sam u ogledalu. Zbog tebe. (Ti ne bi mogao tako da izdržiš u ogledalu.) I nisam pala odozgo. Zbog tebe. Otišla sam u selo. Zbog tebe«.»prestani!«viknuo je.»odmah prestani. Ja neću to da slušam«.»hoćeš«, kazala je mirno. (Prozuklim glasom samoubice.)»moraš. Sve sam uradila zbog tebe. I na sve sam bila spremna. Moj e stvari? Stvari mog malog deteta? Misliš da sam baš mnogo mogla za njih da dobijem? Oni ti se smeju u lice. Seljaci se ~prdaju s tobom.»sta hoćeš, gospođo,s tim ritama? Misliš«, pitaju te,»da' je ovo pre rata? Misliš da mi nosimo takve krpe?«preturali su po njenim haljinicama, po njenim malim haljinicama<i, kazala je uzdrhtalim glasom,»onim svojim rukama su preturali, a meni je bilo kao da prevrću moje mrtvo dete s leđa na t:rlbuh, ka'o da se s njom mrtvom šegače, i kao da je mrtvu vređaju. Oh, ti, t~, ' ti«, skoro je kriknula.»davao mi je samo malo pile. A ja sam rekla:»hoću mog petla«, kazala sam. A on je rekao:»stara si ti za onog petla«. A meni se tu nešto steglo, u grlu. Htela sam da. plačem. A nisllm smela. (Zbog tebe.) J rekla sam mu, smejući se (a plakalo 'mi se):»ko ti kaže da sam stara..?«,.' l on je već pružio ruku. UhvatiQ me«.»lažeš«, viknuo je.»sve si izmislila. Đuibre«, rekao je.»nakazno đubre«.»a ja sam mu rekla«, kazala je mirno, opet istim glasom sa dna,»kazala sam mu:»čekaj da skinem ove hartije, i da se o.češljam, biću lepša«, a on me je već držao s obe ruke, i zaudarao je na kiselu rakiju i na konjsku balegu, i na zemlju, i na duvan,»baš hoću«, kazao je,»s tim harujama«. I počeo je da pretura rukom po mojoj kosi, i da mi čupa hartije zajedno s kosom, i to me je bolelo, a ja sam viknula:»to boli«, a on se iscerio:»baš hoću da boli«, rekao mi je. Misliš da nije?«on je stajao nepomičan, i samo je gledao.»1 onda«,šapnula je :glasom,koji lile prestaje,»on me je odveo u štalu«.»lažeš«, glasn'o je disao. Skupio je oči, i sad kao da ih uop<:;te nije imao.»ubiću te. Kaži da lažeš ili ću te ubiti«. Dahtao je. Stiskao je šake u pesnice. Cekao sam kad će da je udari.»nećeš«, rp.kla je opet mirno.»sigurno znam da nećeš«.»odveo me je u štalu«, kazala je još mirnije, kao da priča samoj sebi, ka'o da je niko drugi lile sluša,»i tamo je sve to uradio sa mnom, i to je bilo jedno ruganje i sramota. On je samo hteo da mi se ruga. Hteo je da me osramoti. Jer me je mrzeo, i jer je želeo moje poniženje više nego mene k'oja jesam, i kaja sam ikad mogla da budem,.pa čak (mislim) više nego bilo koju drugu ženu koja nije tako ružna i stara kao ja«.»mržnja«, rekla je.»bi1a je to velika, strašna, prava mržnja, potpuna, kakvu još nikad nisam doživela ni znala, i ja sam ležala kao mrtva.pod njim, ali se više nisam ni brandla, t'o je bila sada mržnja, ono što mi ostaje ali što još nisam dobila potpuno, 359

180 dokraja, mržnja na čije dno nisam još pala, a htela sam, morala sam, sve m<2 vuklo da dodirnem rukom to dno, da dođem do kraja - oh«, uzdahnula je,»još nikad me nisi tako mrzeo! Još nikad nisam bila toliko u mržnji i sramoti i poniženju, još nikad toliko na samom svom kraju, nego uvek negde na pola puta, a on se cerekao stalno, sve vreme dok sam ležala pod njim, i ja sam se bojala, ali htela sam da ne prestane, nikako da ne prestane s tim cerekanjem, i sa tim, sa tim svim da nikad ne prestane, to je bilo moje, ono moje pravo, i posle sam se jedva zadržala na nogama kad sam najzad ostala sama u slami. Slama je bila prašnjava, gušila sam se. Ustala sam jedva, i zanosila sam se kao da ću da padnem, posrtala sam, jedva sam na'šla vrata tavana, kad sam pogledala dole, niz drvene merdevine, on je stajao već u dvorištu, i gledao je odozdo u mene. Smejao se kad sam se nakazna pojavila na vratima, ali više nije bio sam: doveo je bio i druge ljude da me gledaju, i svi su oni u gomili stajali dole, i gledan su me i cereka1i se. A on je odjednom viknuo:»kako bi bilo«, viknuo je,»da te ostavim gore«, i već je potrčao da uzme merdevine i da ih skloni, kako ja ne bih mogla da siđem, ali ja sam viknula :tada:»s~očiću«, viknula sam.»skočiću i onda ćeš na robiju«. Držao je jednom rukom merdevine, a ja sam se okrenula licem prema mračnom tavanu, još jednom licem prema mestu na kome se sve dogodilo, i htela sam sebe da vidim zajedno s njim kao što bi me video neko drugi, da je pre toga stajao u vratima tavana, neprimećen, ali sam videla samo mrak pun crne šuštave i prašnjave slame: počela sam da silazim. Držala sam se čvrsto za merdevine, a merdevine su odjednom pole:tele na jednu stranu. Prestravila sam se. Mislila sam:»pašću«. Ali one su prestale da padaju, čak 360 su se polako vratile tamo gde su bile, pre toga. Tako je on«, rekla je,»stalno tresao merdevine na jednu i drugu stranu, dok sam silazila niz njih, dok sam se ponovo spuštala natrag (da bih ti došla, da bih ti se vratila), a oni su svi urlali, jedan je čak ležao leđima u blatu i trzao je nogama kao da umire od smeha«.»posle sam najzad bila na zemlji, a oni su se skupljali oko mene, i ja ne znam kako je on ponovo doneo tog mrtvog petla, ni zašto ga je doneo, držao ga je za noge mrtvog jer mu je petao bio crkao tog istog jutra, i bacio ga je pred mene, a ja sam se lepo sagnula, klekla sam i uzela sam mog, uzela sam tvog crvenog petla«.»kad 'Sam pošla«, rekla je,»videla sam, još, :jednog čoveka II oficirskom i sa šeš:i!rom na glavi, kako ispod drveta, pored 'svinjca i nedaleko od kokošinjca, u istom dvorištu radi to isto (a vrat mu je ispod šešira bio crven) sa onom žutom devojkom koja je bila ipak ldevo'jka, l koja mi je za!sve ito i rekla u vozu. Ona im«, kazala je iz tvog 'dvorišta,»skoro ništa i ne odnese. Ali mlada tie. A ja sam stara.»baš dobro 'izgledaš«, kazala mi 'je dok 'smo se vozile mi žene, i»možda ćeš i moći nešto. Samo hrabro. Ja 'svake nedelje«, rekla mi ~e«.»8ad je bila tamo, i radila 'je to, i odjednom me je videla, i«, šapnula je, '»zamisli: nije ni okrenula glavu dok je onaj II oficirskom pritiskao uz drvo, kao da hoće!da je ubije, kopajući nogama ispod sebe po blatnjavoj zemlji koju 'su,već Svinje izrovale, nego Je gledala pravo u mene kao da on to ne radi njoj nego nekom drugom«.»da«, kazala je.,»zar ne 'veruješ? Idi tamo pa vidi, uveri se sam. Po svim!dvorištima ~u io radili sa ženama koje su tamo valjda i došle da to s njima urade, i kad se voz posle vraćao natrag, i kad smo 361

181 se sve iskupile na maloj,prljavoj 'stanici, onda smo mi sve bile žene (stotinu žena) koje su :došle u selo da to rade za 'nekoliko lj aja; za brašno ili kilo masti, za prase ili za petla. Svaka Ije nosila sebe u ruci, i!svaka je sebe pokazivala!bez isramote i bez.očajanja, a posle ;smo zagledale jedna drugoj šta ko ima, i to je bilo, dok ismo gledali u piliće i vrećice s krompirom i 'u beli luk, kao da zagledamo jedna drugoj u život i :smrt. Mrnele smo one koju su imale bolje i veće. A. ijedna 'stara žena sedela 'je u ćošku, i plakala je, a karmin joj:se razmazao svuda po Hcu kako je trljala lice rukama. Ona je 'bila izgubljena, i nas dve, 'žuta i Ija unele smo Ije u voz, a iz sela (još nismo!pošle), čula ise 'vika i vrištanje, ito su ljudi, koji :su posle nas ostali tamo, vikali i!smejali se«.»nisu :došli«, kazala 'je, i» čak ni ina 'Stanicu da nas!isprate. 'Zamisli. Jesi li čuo?«upitala ga je.»kako ti se!sad!sviđa moj petao?«, Podigla je ponovo ruku ls mrtvim petlom!pred njegovo lice. '»Pogledaj gabolje«; 'govorila je.»maločas, ga nisi dobro video«., - Posle nam ije 'donela tanjire is mesom. il sama je sedela za svojim tanjirom. igledala 'je u njega kao Ida isu j oj oči lslepe, kao da ništa vi,še ne može da vidi, ne manje nepokretna, :skamenjena i nestvarna od njega koji 'je (iako ~diše,.oborene glave), sedeo opet pored mene,za :stolom, na svom 'starom mestu. Svetlost dana; velika '1 prazna :svetlost taširila ',se 'Sv.uda!po 'kujni,ukočila!se u njoj, a mi smo h ili, ponovo tu, zaje:dn.o; za istim :stolom, u tišini dubl'joj od te :Svetlosti koja,više 'Ilije mogla da se ugasi. 362 LaktovJ ISU nam se dodirivali, nama, pogrbljenim za stolom, 11 ćutanju, njoj, meni i njemu, i 'ja sam ih osećao nepobitno, opipljivo, istinitije nego ikada 'pre, osećao sam kako isu uz mene i sa mnom, i kako 'Sam ja :s njima. U svetlosti dana koji 'sad nije,ib:io dan kao :svaki 'drugi dan I(da bude i prođe), nego večnost!bez!smenjivanja 'jednog svanuća i drugog smračivanja, skoro bez zvuka, bez šuma i pokreta, kao 'skamenj eni u 'njoj, bili smo tu i ostalo nam je još Isamo :da tako ;sedimo za 'istom 'daskom. Ali itada Je ona, odjednom, u tišini, u toj šupljoj, osvetljenoj i ispražnjenoj rupi Ibez zvuka, šuma i pokreta rekla: '»Sta vam 'je? Pa ovo je odlri.čno meso, kunem 'Se. Ovo je sasvim dobro meso«. Blio je kasno da okrenem Iglavu, da se pokajem što sam video: kako ona,,s vhjuškom u svojoj ruci, tek nešto uzdrhtaloj, ijoš stvarnoj i postojećoj iznad tanjira, pokušava!da 'se osmehne, na!stari 'način, onako kako je to činila uvek kad bi osetila, nepogrešno, Ida :je red bez milosti došao na :nju. Njeno lice,opet je bilo!staro,lri.ce koje Isam gledao kako se muči i grči, otima i!trza tspod zategnute, mrtve kože što neće da umre: opet Je to bilo lice mrtvaca koji je umro ali koji!se,,zbunjen, hepomiren, uporan, podigao 'sa mrtvih, tvrdih dasaka, iz samog groba, i kojti osmehom, skupljanjem.očiju pokušava da nas razuveri u svoju :smrt. Mrtvija nego ikad pre u istoj Svetlosti, nepopravljivo mrtva s onim hartijama 'što su, izgužvane, obmotane oko slepljenog pramen:ja kase šuštale u njenoj glavi 'pri 'svakom pokretu, pri tom 'trzanju kože na licu, iztovašene, zemjojo:sane; skoro neosetlj-ive, ona je uporno pokušavala da se osmehne, pa možda čak i ne!samo ida 'se tek asmehne usnama, nego i da se Iglasno nasmeje. i 363

182 Gledao sam, opčinjen, kako Se njene usne skupljaju i rastavljaju, kako podrhtavaju, kako se miču, i očekivao sam, još malo nagnut preko s~ola, preko svog tanjira s mesom, ida \Se razvale sasvim, kao rana kad se neočekivano otvori, i da iz njih pokulja glasni, krkljajući, nezadrživi 'smeh pomešan s vikanjem. Bojao sam se tog smeha ponovo u kujni, posle svanuća,!u toj ispražnjenoj, ogoljenoj, napuštenoj šupljini, u toj školjki neizmenijivo, ali ne više stravično, :čak i utešno mrtvoj, bojao sam se kao da smo već bili na nekom nepokretnom dnu na kome bi svaki smeh i vika, iz njenih usta najviše, više od svih, bio sami užas što je opet došao po ISvoje, -- ali ipak sam želeo,!istovremeno, i ne manje nego što sam se plašio, da se to zaista dogodi. Nije se nasmejala. Usne isu 'joj :se još trzale, a oči su joj bile čvrsto ISkupljene kad je pred njenim licem, u zgrčenoj ruci skoro očajnički stegnutih prstiju, zalebdela njena stara, iskrivljena viljuška na čij1m zupcima je spokojno, predajući 'se, bez krika i nade na odbranu, hesramnovisio veliki komad mesa koje se, JOŠ toplo, polako pušilo. Jela je!bez 'žurba, ali 'predano i uporno. Zvakala je s naporom tek skuvano meso, a kad je otvorila oči, II tom snu još!sasvim malo nemogućem snu koji se desio (iako nisam!hteo da verujem u njega, da Se pomirim is njim), one su, napuštene li slepe, bile sasvim mirne, bez straha, čak kao da za strah nikad nisu ni znale. Čuo Sam :ddbro njeno žvakanje dok joj Ije ruka s viljuškom (čiji prazni zupci su bili zajbodeni u neosetljivu svetlost) počivala mirno pored tanjira, na samoj ivici stola. San je prestao da bude poslednji strašni san koji sam još mogao 'da sanjam kad ISam, neočekivano ali svestan, klizeći :sve dubl'je negde nadole, ispod sebe samog, ispod kuhinjskog stola, video 364 njega kako je, uzdrhtalom rukom i još uvek ne dižući glavu, pokušao da nabode meso na viljušku. Kao da 'je odjednom obnevideo, on je zarivao ~iljušku u prazno, u porculan pored mesa, u :pukotmu svog tanjira, nikako nije mogao da ga pronađe, u tom sve gušćem mraku koji je samo on mogao da vidi i zna, ne više ona [ ja. Zupci viljuške zabadali su se, sa škripom i 'cviljenjem, očajni'čki, u dno tanjira. Strugali 'su. Klizili po njemu, ;pokušavali ponovo, da opet 'posrnu, da se trgnu, zajstanu pre nego što napuste tanjir, da bi se ponovo ustremili na spokojno meso; zabadali 'Su se divlje, mahnito, ludački, 'sve brže; čuo Isam već kako glasnije diše, opet otvorenih usta kao :da 'se davi. Bio je tu, presamićen preko ivice 'stola, nepomirljiv, ali osuđen, odjednom, da se muči s mesom koje mu je!izrnicalo, makar i nepomično, koje je bežalo iako ostajući spokojno nasred tanjira ispod njega. Gledao sam ga bez 'Straha, i,bez radosti. Bez 'saučešća, bez gađenja. Gledao sam ga kako je osuđen na tu besomučnu, sramnu igru što neće 'da prestane. Ali tada je njena pružena ruka mplovila rs druge strane stola, i zaustavila se, samo 'jedan neiz'vesni trenutak, nad njegovom rukom. Lebdela je u mestu, u poslednjim trenucima bezrazložnog kolebanja. Podrhtavala je 'sasvim malo, jedva primetno, pre nego što 'Će da uradi ono što je morala: njeni rašireni prsti zarili su se II njegovu 'šaku, skupili se zatim čvrsto oko nje. Njihove dve vezane ruke ostale su, bez pokreta, bez maločašnjeg njenog kolebanja, nad tanjirom. Meso se pušilo u njih, opet Z'družene. Nisu se otimale; samo su odolevale, u pari mesa, u nepomućenoj svetlosti. Gledao sam ih kako 'Su tu, nad tanjirom, kao da bi još da produže tu svoju zajedničku ukočenost, pomešane sa svetlošću, utapajući se, nestajući u njoj, 365

183 čak i gubeći :svoj oblik, da bi zatim polako počele da Ise spuštaju nadole: pomogla mu je da nabode meso na viljušku. Strah je potrajao samo Ijoš nekoliko trenutaka, vreme kratko ali ipak [dovoljno 'da vidim, odjednom, kako je me'so u tanjiru preda mnom takođe čisto i mrtvo, meso izvan 'svakog 'sećanja, meso koje čeka da se zupci moje viljuške zariju u njega. Bez otpora. (U Beogradu, 1957) ČISTI I PRLJAVI U KRITICI odlomci i citati

184 Oskar Davičo: Oskar Davičo, O piscu, pogovor prvom izdanju Cisti i prl;javi, Svjetlost, Sarajevo :1958. Imre Bori, Nečiste 'cembar 1S58. Rade Vojvodić, ljudske duše, Rukovet, novembalr-de Jedan pisac traži sebe, Književne novine, decembar Pavle Zorić, Roman Radomira Konstantinovića, Savremenik, januar Miodrag Maksimović, 3. II Cisti i prljavi, Ilustrovana politika, Ivo Vidan, Jedna tamna vizija, Izraz, februar Tomislav Ketlg, Sve o Evi, Polja', februar-mart 195,9. Petar Džad7jć, Jedan eksperimentalan roman, Nin, br. 420, Ivan Colović, Cisti i prljavi, Politika, 1. III Božo Bulatović, Cisti i prljavi, Borba, 24. VI Ne' volim polutaristva, ne volim bezdušne pomirljivosti,. ne volim»moj naklon čaršijo.na sve strane«. Na odlučnost i 9tvorenost kojima se Konstantinović.opredelio za traženja, mislim da treba odgovoriti. I otvoreno, bez preci-.. rasuda prići nađenom. '. '... Pogotovo kad se ' radi o piscu koji se satanski lišava uobičajenih mraktivllosti mameći nas neprivlačnim naizgled koreiiima misli i doživljaja koje sugerira nemoguća situa. cija zadata hiću dužnom da je reši a s njom inerešivu jednačinu života teško bolesnog od smrti koju čovek nanosi čoveku.. Hoću da ka~em: autor Daj nam danas, Mišolovke 1 Cistih i 'prljavih od onih je koji ne kriju svoju moralističku tendencioznost ' ni svoju pudtansku strogost. prema sebi; jedan je od profes,ionalaca u nas retkih, spremnih da svojoj istini ' žrtvuju. sve kompromise uspeha.postignutog ni:tdlaklm gladenjem ukusa na snazi. " H. KonstantinOvić je pisac koji, tako bezobzirno prekida Sa ionako nejakom tradicijom našeg romana, damu pr~ik~ ne mqžemo tražiti nikod Skerlića pa niti u jednoj od savremenih panor,ama zapadne ili! istočne, severne ili južne.. Iit~ratu.re; ipak Jh donekle možemo uočiti u nepri., likama dana i il pokuš.ajima neldh od savremenika da izgovore,' svaki oo svqj način, svoj protest protiv rata. Prošlog ili ' sledećeg.. Svejedno.....,. Jer rat je rečeni ili nerečni sistem koordinata u kojilna. se zbivaju. Konstantinovićevi romani. A rat je danas svetski, sveljudski iako.ang,ažuje ljude svrstane u nacide i nadnacionalne blokove.. (Možda su se svi mogući ratovi emqtivno za.ovog pisca već dogodili u jednom dečačkom k~šmaru - u.' okupiranom Beogradu, možda u času kad je 369

185 video obešene ljude na Tera.zijama, dok drugi ljudi sede pod njima na tera:si poslastičarnice Difranka i ravnodušno jedu sladoled; možda je tad s dečački akutnom nevinošću osetio vanpojmovno ono što zovemo ugroženošću čovečanstva u njegovoj biološkoj supstanci; i možda je tada počelo to panično putovanje korenima svega skrivenog, smerom u predodređenje i preko tog uterinstva Vian kompleksa, onoj stra.snoj eholauji u romanu Daj nam danas.) Rat je, rekao bih, opšta, sveljudska klima koja objašnjava zašto se R. Konstantinović u Daj nam danas toliko zadržava na toj eholaiiji u korenu toka misli, zašto sistemom nečega što je Krleža nazvao k1ang.asocijacijama,zašto dakle jednim sistemdm asocijacija po zvuku, pokušav:a da ispriča priču D malom, jadndm FDlksdojčeru koji se ubija iz sdlidarnosti prema onima koje 'njegovi sunarodnici zlostavljaju i ubijaju. Taj tramvajdžija E. Kraus nije samo zaglušen detonacijama šestoajprilskih bombi. Mada bi i t'o bilo ddvoljno da se razume zvučna opses~ja tog prvog Konstantinovićevog rdmana. Ali ima još ponešto. Svet u kdme se, u ratu kdj.i ne prestaje, živi, neživotan je i on, refleksno, kao ruka što se trgne divlje, grčevito i neuslovijeno kad se opeče, i taj tramvajdžija' neuslovljeno i refleksno beži iz sveta u kome mu sumporne i r azorne bdmbe sažižu i ruku l misao i dušu. Kuda beži? Povlači se unazad, II korene, sebi, kuda bi drugde? S Površine svesti što materij.a1izuje i omeđuje, povlači se jednim spontanim zaštićujućim pdkretom celog bića, u svest neomeđenu predmetnošću, u tok svesti što teče slobodno od spdljnih uslova ispod njihove pdvršine, tamo gde mu se čini d8j se još jedino i može 'Opstati 'u ddsluhu 'sa smislom ihi besmislom same supstance štd život čini življenjem, tj. 'Dsećanjem i mišljenjem. Jasno, ne na snratu helenrkomediteranskih silolri zama. TD je gornii, brzi, još nenadmašeni nivd logičnog zaključivanja. Ali nije nretoostavka. negd naučno utvrđena činjenica (Frezer, Malinovski, Levi Bril, Kun'Ov) da i misao ima svoje superponirane slojeve i da, opečen na gdrnjem, čovek želi da se vrati, makat i rušeći 'se niz filot!enetsku stazu na, niže plandve. recimo 'na plan jedne preldgične misli i iednog primithrno!! menta1iteta i još niže 'do nraiskonskih asocijativnih tokova, tih predmisaonih melodija bez reči, gde je sve zvuk, ili. gde je, uslovno uzetd, kao u Mi*olovci. drugdm KDnstantinDvićevDm rdmanu, izjedn,ačena vrednost realnog podatka s tzv. realnošću njegovog asocijativnog odjeka svejedno da Ii PD sličn'osti ih PD suprotnosti. Jer sa razine jedne nepragmatički rlwi;grarie Inisli mdže biti svejedno 370 obuhvata li ona predmet iu snom deformi,~.anu slikuv.tog dmeta Obe tu imaju jednaku matenja1lnll ŠarzlTa;,- pre. v l" mstro nost. (...) Konstantinović ne želi da opise sj?<> Ja reb" - vano za!prepašćenje, 'Onaj iskolačeni pogle~ lspr~d P?lUDtvorenih usta onu zabezeknutost izazvanu vlolentmm uz~om ~oji prethddi ulasku na scenu 'njegovih lica,. ~ego - I t'o je ndvina ne samo II našoj literaturi u ~DJ~J Dn preteče nema - večno ma,gnovenje tog zaprepašcenja Sagl~ru:-Dg iznutra i čovekovi refleksivni pokreti naniže, UslDvlJerua vršeni 'urođenom energijom samoodržanja. ~~~perature na k'ojima vriju životi lica.ko~stant~~ovićevog poslednjeg roman8j nisu manje od omh IZ ramjlh. Od onih kdje u svetu fizičkih fenomena dovode d~ skdka iz jednogagreg.atnog stanja u drugo i ~o~retv:w~ja vode u paru, rudače u liv. Pritisci koji UgrozaV1a I Ju. biqlosk~ ~up~ stancu društva dovode (uprkos želji.svakog lica u Ctsttm t prljavim da se zadrži u granicama Je~og tota1n?~.mo~a1a i a!psolutne odgovornosti pred SDpstvemm. kategoncklm m: perativima) do potpun:og dekomponovanja.ne. s~o s~ superstrukturailnih more1n.ih činilaca, nego 1 d? tspa,renj a svih normalnih odnosa u okviru jednog.8j roda, Je~e P?ro~ ilice. Lica su ograničena na rodovske 'Odnose, ah.o,m, tl odndsi, deformišu se, nestaju, predbra6aju se pod ~ntiskom straha u nešto što, razw-,a.jući sve mdra:lne ndrmatn;,e,?retvara ljubav u mržnju,,nežnost u surovost,. ~oseeanje ~ zluradost. ND i ta mržnja lmo i te surovosti. l zlu~adost1, ma'koliko po sebi protivni pol,aznim težnjama l~čnosti, por:etih željom za nekim 'apsolutnijtm, ako r:e lapsdlutm~ moraldm, stiču u ovoj knjizi neobičnu nevlilost:. r.ekao bih nevinost zveri; zveri koje ne vrše zldčrn kad U~lJa 'Ju vneu: š - tićenije i slabije jer se tim ubistvd~ hrane.a: od:za,:aju. Denuncijacija, izdaja iii ubistvo postajju. usl?~ ~Ja. u uslovima koje pretpostavlj.a osnovni! motiv Ctstth t prljav~h. Bića se, taiko lišena mogućnosti za prave odnose, svode na sopstvene 1iantome, tačnije Ila! monade n,;sposobne day nateraju druge da ih pdjme jer sve su uplas~ne, g~?dne, z~ne, svedene na na1elementa:rnije nagone. Vec ta njihova klima upucuje logičnije nd i u jednom slučaju meni do~ad ~znatom na misa'o o potpunoj 'OpIlavdanosti Konstan~~vlCeVOg postupka, nearbitrarno fiksiranog na go~r~r~ldgicmhz?~.a l, gde se i motiv i ponašanje i ond ~td ~Jego:'.l Junaci 'OsecaJu i misle divno totalizira sanjihovlffi sltuamj.a'~..., Dekomponovani su svi odn'osl:»zahv:a1jujucl«~e~an~u rata, niko nikog više ne vdli. Ali svođenje karaktenstičmh 371

186 crta ličnosti na porodične relacije nije otud. Ta konotacija treba d~ indicira opštu degradaciju bića sa nivoa kompletnijih racionalno-društvenih ličnosti na razinu egzistencije kakva se javlja u osnovnoj jedinici rodovske grupe u kojoj su nediferencirane još individualnosti samo funkcije odnos'a datih redosledom rođenja. A to je dosledno sprovedeno (kod R. Konstantinovića nedostatak nedoslednosti nužan je i znači kvalitet) t devalvira diskurzivnost sa sprata logike na sprat asocijativnog pričanja što je, u ovom slučaju, valer drukčije vrste negoli kod Beketa ili kod Kafke. Fabula Cistih i prljavih je prevashodno uslovljena društvenomsituacijom (sa svim što ona implicira na crti superponiranih slojeva svesti). Prema tome nivo asocijativnog pričanja takve društvenošću uslovljene fabule svedoči o užasu koji je naterao Konstantinovićeve ljude da se survaju na polazno prelogično mišljenje i skoro animalno delovanje uprkos izvesnih ovla'š nabačenih tragova drugih, viših slojeva rezonovanja. Neko, naivan lu ne, ali nepametan svakako, može da pita: zar je strah ono što nas obeležava? (...) Pilmso je naslikao svoju Gerniku. Njenu je poruku sticajem prilika sažeo u odgovor onom nemačkom oficiru koji je ulazeći mu u stan, izvadio iz svog džepa reprodukciju Gernike d upitao možete zamisliti kakvim ljubaznim osmehom: :tvi?e Hteo je da., preporučujući; se, k~e kako zna da govori s autorom slike koju je, recimo. voleo, m, što je verovatnije, mrzeo.»ne ja! - odgovorio je piltaso - Vile Nemam običaj da anegdotama dokazujem svoje teze. Ali raspravlj.ams onima koji zato što su na nivou anegdota li. pričica, mogu da zamere Konstantinoviću što priča užasne situacije i ljude razbijene u moralnu paramparčad. Slično 'Pikasou, mogao bi i on da odgovornost za to baci na one koj,i izazivaju rascep i dekompoziciju života, ne na sebe koji prepriča<va jedno stanje stvari. Ne mislim da ikog kapacitiram ciframa i statističkim podacima o malom broju heroja u odnosu na neheroje, jer se knjige R. Konstantinovića ne bave slikanjem neheroja i neherojskog kao određene kategorije ljudi i određenih stanja; one izr~avaju jednu odredenu psihološku mogućnost 'čovekovu. I ne sta~u tu, već se javljaju ne jedino kao 'antiratne optužbe nego i kao studiozne psiholo!ke ana.. lize situacije jo! uvek bespomoćnog čovečanstva koje živi 372 pod pretnjom uništenja stroncij umom što se nevidljivo dimi nad nama posle svake ekspel'imentalne eksplozije. (...) Mislim da je R. Konstantinović pričajući nam svoje društvene ratne, 'au ne vojničke, neratujuće fabule civila, dakle, staraca, žena i dece, ali i muškaraca, vojnika, 'došao do jedne vrste sinteze koja., ujedinjujući gornji svesni' tok akcionog zbivanja (s implicitno dejstvujućim logičnim mišljenjem) i najdonji podsvesni, tačnije predsvesni, hteo da pokrene celokupnu ljudsku pl1itodu i angažuje njen psihički totalitet. Uprkos nedovoljnoj sinhronizaciji nužno usporenih ritmova kojima se odvija radnja, i onih, mnogo živahnijih, čitaočeve percepcije fabule '(reč je o autoru koji je dosad mnogo lakše ubedio sve u svoj talenat negoli jedan deo svojih čltalaca u mogućnosti ritma i postupka kojim'a se služi), ja sam bar bio i ostao ubeđen da su,romani R. Konstantinovića, svaki na svoj način, j'edna od najznačajnijih književnih potvrda njegovih polaznih teza i, što je bitnije, zreli i veliki rezultati naše literature. Potvrde njenog puta jedan od izraza njene originalnosti i veličine. Pavle Zorić:... Sve je poremećeno u prozi Radomira KonstantinoviĆa., sve je iskrivljeno :i izobličeno. On namerno izokreće stvari, deformiše oblike, izvitopem,va suštine. Njegov postupak bi se mogao označiti; kao stalan napor da se normalne činjenice pretvore u nenormalne. Morbidne situacije u njegovim knjig'ama nemaju opravdanja ni smisla, nio svoje, maka.r abnormalne logike. One su prepune čudovišnih, nemogućih stvari, neočekivanih zapleta koji treba da iznenade izaprepaste, psihopatskih raspoloženja koje autor stvm'a da bi izazvao šok u čitaocu. (...) Radomir Konstantinović opra'vdava svoj infernalni svet ratom, užasima okupacije. Ipak mislim da je taj svet više zamišljen van vremena i prostora, metafizički: koncipiran,.nego što je socij,alno, materijalno određen. Rat je samo okvir koji se naslućuje, on je povod za.iskazivanje nekih vrlo sumornih shvatanja o čoveku koja najbolje odgovaraju atmosferi ratnih strahota., ali koja nisu njihova posledica; Insistirajući na opisu zla u čoveku, pisac se dekla... rativno opredeljuje za humanizam; ali njegove čovekolju- 373

187 bive teze nisu osnova i srž romana,. One su više nametnute spolja. Slikajući sa takvim zarios<l1n pakao život1lj, Konstantinovi ć daje nihilist i čku ocenu vrednosti eg~istencije, uprkos nag1ašenoj humanističkoj deklarativnosti. Dečja nevinost suprotstavljena nepravdi i mržnji odraslih egzistira u sferi simbola koji naj naš život bacaju najcrnje senke ništavila. Usred opšteg besmisla, deca oličavaju samo nešto nedostižno i zauvek izgubljeno, jedan onostrani ideal, čežnju za: poslednjim mirom L savršenstvom. Konstantinovićev n i hilizam je od vrste nekih modernih dramskih pisaca, sav ciničan, morbidan, prožet jezom i stravom, deformacijom čovekovog psiliičkog i fizičkog bićaj. To je cerenje nad mukama, čak i surovost, naslađivanje svim onim što je u čoveku ružno i destruktivno. Cistota i poštenje samo Su fiktivne kategorije koje su tu da bi podvukle negativnosti života; one služe samo kao forma'lni kontrast, jer u njihovo postojanje ni SaJro pisac ne veruje. Roman u "kome se, makar i nesvesno, i pored svih humanističkih izja,va, veliča bol života,i sva njegova unakažajvanja, sve izopaičenosti, u "kome se skoro perfidno analizira bolest, izdaja i zločin, taj roman zaslužuje punu osudu. Pisac tretira žive ljude kao mrtvace koji hodaju i na taj način on u samom početku sebi podseca krila'. On preobraća ljudsku ličnost u priviđenje, u instinkt, čežnju za smrću, ubistvom, uništenjem. Na veri u tota;lnu čovekovuanimalnost literatura se ne može graditi. Rade Vojvodić:... U romanu se tačno ne zna ko je ko, što je ko; sve se pogubilo, pokidalo, pomutilo, ne zna se ko šta govori. Umesto da pisac nadraste tu atmosferu i»taj svet«, desilo se obratno, to je nadraslo pisca. ' (... ) Konstantinović je još uvek u najav'ajroa, u odlomcima, u nastarvijanju. Njegova dela nisu rezultat, već samo početak puta do rezultata, pokušaj puta. (...) Konstantinović uvek ostaje na pola puta. Božo Bulatović:... Otkuda to da Konstantinović radije analizita, nego što saopštava, ako ne sa one strane koja nedvosmisleno nanosi vetar sumnje: pisac je život primio u relacijama 374 koje je uokviravao ulični pločnik t ram kućno.g prozora, u intenzitetu koji sugeriše esejizam, a ne šil'inu lirsko-epskog zamaha i uzmaha. (...) Sta je pis'ac i mog'ao da uradi sa svojim poznavanjem ratnih prelamanjaj,ako im ne bi dodao, sem atavističkih silaženja u prastanja, d seksualno-perverzna golicanja? Taj konkubinat 'između revolvera koji ubija Rajnhal!'ta, neprijateljaj, i onanizma i svega ostalog sa "konvejera mladalačkih neiživljenosti, može čak da brakuje,ali onda pisac nema prava da uživa u ljuljašci it da misli kako je pisao naše okupacijska vreme u dušama ina zastavama. Ivo Vidan:... Svijet Eve i svijet prljavih sj.edinjeni su zađedničkim simbolima, prvenstveno ključnom slikom sirovog, krvavog mesa. Ali čistoća i' nevinost samo su težnje i: postoje kao apstraktni ciljevi; prlj-avost se rađa u bezbroj realnih modifikadja, u nizu anoegdota i incidenata koji su sasvim opipljivo predočeni. zato Eva i ostaje daleka,i odbojna svojom dekla 'rativnošću i histeričnim puritanstyom. Naprotiv, ljudi koji su - mada ružni 1, neprivlačni - bliži,' životu, pa robuju pakosti, prohtjevima i emoctj,amaj, ne mogu a da ne izaoovu suosjećaj. Da li je realnost prlj.ava,a čistota samo idealan postulat? Nije li Eva, onim što je u njoj ljudsko, sama prljava? Kroz slike ubijenih na kasnijim stranama provlače se remnance njezinih usklika o krvi zbog izgubljenog djevi:čanstva. Nije li ovim.implicitno rečeno da konstrukcija etičkih apsoluta u jedn,om svijetu zbiljskih odnosa mora ostati samo neodrživaapstraikcija? Pisac sebi ne dozvoljava da sugerira i jednu pozitivnu, humanističku mogućnost. Dru lj. je ne vidi? Ili možda nije otkrio kako bi je mogao izraziti a dase ne posluži usvojenim klišeima čovekoljublj.a. Jer i tračak sentimentalnosti pokvario bi zatvoreni krug koji pisac predočuje. Suplji tonovi Evinih uzaludnih pokušaja da se»igra«, gro~ote izmrcvarenih leševa u njezinim fantazijama (koje u pedantnoj suhoći svojih opisa sadrže odjeke Kafke), krajnja grubost njezinog samoživija, sve to postoji na istom planu sa slikom ljigavosti plašljivosti i sićušnih pakosti autentičnih»prljavaca«(odjeci Dostojevskog). Nelagodno djeluje i onda kada Je 'slika gusta & intenzivna, i onda kada 375

188 je nepotpuna, blijeđa i nezgra.p.na; ali tu čitaočevu nelagodnost pisac i želi. Radikalna dosljednost u postupku nadoknađuje gubitak modulacija. Možda su nemar u obradi nekih odjeljak3l, poneka neskladna vulgarnost u izrazu samo prividni, možda,iza njih stoji hotimičan i kontroliran čin? Teško da je uvijek ovo slučaj,a1i rezultat je ponekad efektan i u skloou s atmosferom. Ako pisac ne napušta jedan svoj osnovni ton i ako čitavu svoju temu ispituje na svega nekoliko anegdotskih elemenata i kroz najmanje mogući broj lica, jezik kojim se služi ima odgovarajući uski raspon i kratkoću izricanja:»ja sam bila sama, sama'«, ščepala se za glavu;»sama U mraku, sama na krevetu. Prezreni, zaboravljeni pas. Svi ste me zaboravili. Cak i ti. Nadala sam se da nisi kao oni. Cekala sam. Verov ala sam: doći ćeš ba~ na sahranu. Videla sam te kako si lep u novom crnom odelu. Nosio si :veliki buket ruža. Plakao si. Tešlo ' si me, a svuda oko nas je bila zemlja koja je tino mirisala na trulež Ji lišće je bilo pod mojim nogama«.»otkad«, grcala je,»nisam bila u trulom lišću«.»ja«, rekla je, '»ne volim lišće na drveću. Volim ga kad je trulo i raspada se. Lišće na drveću. Lišće. Lišće. Jesi ga video nekad?.tesi li ga mrzeo? (J3Oj, nemoj da kažeš da si ga voleo.) Ono samo visi na. drveću, mogla sam da crknem ispod njega, hiljadu puta dosoo, moglo je da mi se desi nešto stra no, kao soo što mij se dešawa, a ono 'visi, samo visi, ako je veta~, malo se lj ulj 31, malo poigrava na vetru i šušti - to je sve.sta je sad s njim? Smrkava se. Koliko ja sati? Sta radi lišće?«rečenice su kratke, a međusobno povezane govornim ritmom. 'Rječnik nebiran, jednostavan, dikcija puna ponavljanja, ali i sposobna za iznenađenja, za grubi obrt koji će šokirati I!itaoca i uputiti ga natrag na nesmiljeni osnovni ton knjige. Usporedo s time, ritam će mu na mahove dozvoliti privremenu inkantaciju. Lišće u citiranim odlomcima ima simboličku ulogu: njegova prijatna trulež odgovara ambivalentnosti Evinih načela. (...) Kod Cistih i prljavih radi se o jednoj sasvim lirskoj koncepciji životnih odnosa, čijoj biti su svi objektivni podaci u razmjeri suvišni, i koju pisac dakle nije epski o-stva rio. Ostaci epske dosljednosti u toj se knjizi osjećaju kao konstrukcija koja možda čak i smeta Konstantinoviću da se potpunije izrazi kao autentični pjesnik ka,kav vjerujemo da jest. (...) On uveličava l izvitoperuje amplitude normalnih raspoloženja i ponašanja, i to ne kao rezultat poniranja u dubinu psihe, već rekonstrukcijom jednog sasvim subjektivno doživljenog odnosa u vidu objektivnih (epskih) podataka. Moglo bi se reči da je Konstantinović bliži ekspresionizmu nego li nadrealizmu. (Doduše, čvrsti obrisi stvari unuta~ jednog neočekivanog i ponekad fantastičnog izbora i poretka materijala u sceni podsjećaju na tehniku nadreali s tič.,. kih slikara.) Na svak1 način, likovi se ni uslovno ne mogu izdvojiti iz atmosfere... Konstantinovića kao pripovjedača najjasnije osjećamo na pojedinoj stranic1 ili u vinjeti: u Evinpj fanta ziji o ~ričkoj pustinji, na primjer, ili u epizodi s porculanskom Ledom. To je čvrsta, jasna proza usmjerena k izražavanju nedvosmislenih pokreta i krupnih, ja'snih pojedinostl Ali te vinjete. nem8lju samostalan značaj. One S\l uključene u širi, sveobuhvatniji ritam raspoloženja, odluka, želja _ i zebnji, koje sačinjavaju čitavu Evu. Intonacije koje odgova~ raju pojedinom raspoloženju, nagli, upravo ' šizofrenički prelazi što odgovaraju neumitnoj nesigurnosti i sprečava1u bilo kakvu perspektivu, to je ono čime pisac prvenstveno zaokuplja čitaoca. Principi čistog i prljavog djeluju kao uslovi za jednu atmosferu; ta je postignuta - i to je nesumnjlv rezultat ove smione proze. Imre Bori:... Reč je o tome da Radomira Konstantinovića nelnteresuje vanjska strana života ispunjena akcijom j, atrakcijama, već ljudi koji su usredsređeni na svoju nutrinu, koji su zagledani u vlastito ogledalo duše, koji samotno bdiju, mucaju u transu, kojj ratuju sa vlastitom savešću. Otvarajuti' korice njegove knjige, putokazi sveta se okreću oi pa~nju putnika usmeravaju u jednom pravcu: na asocijativna čuda ljudskog uma, na duhovne egzibicije, na psihička stratišta, na razvrat duše. A pejzaii duše viđeni KonstantinovJtevim -okom su ' crni, po njima lelujaju senke sablažnjavaju zamračene kuće i dušepovučerie u seb-e, - iznad 377

189 nas bledi samo jedno jedinonebesno telo: Mesec, bdije arktička noć nad pustim pejz~ma. duše, veta;r rata fijuče tako da se smrzavaju kosti, a kada Sunce makar na trenutak zablista, sve se ispunjava užasom stvarnosti, koja se ruši na nas. Senke, 'kuće, sablasne duše, nezaboravna konkretnost ljudskog pakla preobražava se u najkrvaviju stva;rnost, rađa se velika, metamorfoza: duša onog koga smo smatrali za senku dobija težinu, masu, određene dimenzije i perspektivu, ono što smo smatrali za privid sveta preobražava se u stvarnost života. (...) Citirajmo jednu malu scenu iz romana" koju smatramo vrlo karakterističnom iz aspekta celine samog dela, piščevog metod'a i pojavljivanja junaka na sceni: Onda je polako otvorila oči. Zurila je u plafon više sebe. Moja senka nadnosiia se nad,nju, pomerajući se na plafonu, sa odjednom ogromnim rukama. Osmehnula se senci:.»kakav si ovde veliki«, rekla je,»kad si senka. A kako si mali kad te ovako pogledam!«okrenula je glavu da bi me videla. Odmeravala me je pažlj.ivim pogledom. "Pa da«, dodala je,»vrlo si mau«. ' Dvojnost romana, neprekidno bleskanje suprotnosti stvarnosti i sna, tela i senke, sumnjamo da, bi se sve ovo moglo bolje drukčije okarakterisati. Pisac iz više pravaca otvara vrata za mnogostrane probleme čoveka, koji živi u rajtu, 'a interesantnim rešenjima svog stvaralačkog metoda ni na jedan trenutak ne dozvoljava čitaocu da se oslobodi iz onog magičnog kruga, u koji je stupio čitajući roman. (S mađarskog preveo L. R.) Miodrag Maksimović: Ova knjiga nije za široku čitalačku publiku. Ona je za književne malce i 'avangardiste koji traže nove putanje. (... ) Kao psihoanalitiča,r ljudske svesti u ratu Konstantinovi~ je kod nas najdalje otišao. Ali možda i zalutao. Do koje se mere može ići u razumevanje li analizu? Do koje granice se srne ići da se dram- 378 ska konstrukcija knjige ne rasparča, da se ideja piščeva ne rastvori u bezizrazne čvorove i konce razgovora i asocijacija? (...) Konstantinović je beskompromisan: sva tri njegova romana na listom su putu. To je produžetak traganja na kome se proslavio veliki izviđač ljudske ličnosti, Džems DŽojs. (...) Knjiga je crna. Ratna groza uvlači se u pore, do korena mozga. Citaoca: knjiga ošamućuje. Pisac, dakle, ima snage. Ali čitalac je ojađen i swnoran. Tomislav Ketig:... Eva je jedan od najlepših likova naše posleratne Literature. (... ) Ja glasam za Evu. I ne samo ja. (... ) Na svakom panou, II svakom sopranskom doviđenja, za svakim pultom je Eva. Mala\ bolesna Eva sa krvave rampe, koju sam upoznao jedne večeri, kada sam seo u pravo ",reme, sa pravom knjigom II,ruci da otkrijem Konstantinovića. Petar Džadžić: Konstantinović je jedan od retkih naših prozaista koji i izvan svojih romana, sa temperamentom koji,imponuje i strašću koja osva.ja, rarzvija zastavu svojih literalrnih uverenja. 'poslužimo Li se etiketom, tom zlehudom ali i neophodnom poštapalicom novinske kritike - nekonformizam ~ antikonformi2am bile bi dve osnovne odxeđenice nastojanja 1 nastrojenja mladog romansijera. (...) Ali strast i zaslepljuje: II njenoj prirodi je da ponekad pre vidi obećanu zemlju no put koji vodi do nje. Fanatizam stvara fetiše. Jedan takav fetiš ovog Konstantinovićevog romana jeste reč, reč za koju bi se ponekad reklo da nije samo sredstvo već i cilj, reč koja kao stihija uzburkanih elemenata imenuje stvari, pojave, emocije, doživljaje, pojmove, ne čvrsnući uvek u he~ju postojane literarne materije, 379

190 one koja deluje tek pošto je obdelana.konstantinovićevo poverenje u sve ono (u bukvainom. smislu te reči) što ova ili ona njegova ličnost more da kli2e, ma u kom trenutku i ma kojim banalnim povodom, diže se do kulta', upravo je fanatično. On, izgleda, veruje da se stihija, reči s~a od sebe organizuje u neku vrstu autohtone, prirodne poezije. (...) Evini govorni organi rade kao nepresušni krater i sve biva mrvljeno i prekriveno lavom njenih reči. Posledica toga je da se Eva, u bujici koju je sama izazvala, konačno i utopila, zajedno sa realnošću koja je,izvan nj~,ah ko~a je prečvrstim koncima vezana za nju, T~alnost~.. ~ koje nam ipak ostaje par razbacanih ostrva primamljivih pa i briljantnih. Efekat dobrog broja stranica ove inače pošteneantiratne humane i patetične knjige, uopšte je čudan; o;' ne dozv~ljava da doživimo apsolutnu tragiku knjige, nudi nam nešto drugo i neočekivano, kao kada bismo, pod potiskom očigledno usijanih unutrašnjih motiva, ~esto vrelog mlaza gejzira dobili samo gust oblak pare koja se rasplinjava 1 tone u svetlo dana. (... ). Ne mislim da se lskupljujem za povremenu oštrmu ovih redova time što ću reći da u umetnosti 9ni najsmeuji i najhrabriji retke Pobede plaćaju češćim porazima. To je nužnost, a pomalo i zla sudbina onih koji idu glavom na zid. (...) Svet ceni Ikara, iako je, grešnik, previde<> čitavo sunce. Ivan Colović:... Konstantinović nije odabrao nenormalne okolnosti ratnog vremena: glad, strah, rasulo, da bi u prvi plan, s.tavio jednu dramatičnu povest njihovih.spoljnih posledica,. Fabula Cisti i' prljavi sporedna je i jednostavna, mada ne i strogo određena, jer se (...) stalno prepliće sa snom i uobraziljom, koji u trenutku ods~stva.e~~čkih ob.zira nisu manje mogućni od same realnosb. NaJvlSe pa2nje posvećeno je sudbini petnaestogodišnje Eve ~oja: doživltav~ tragediju ostavljajući svoju lutku i upozn,a~ućl unakazem svet odrashh u kome se i»brodolomnici kockaju za ljudsko meso«, a. ljudi 'postaju»životinje koje urlaju, koje skapavaju bez mesa«. To je svet Evinog brata, svet EVinog ljubavnika i njegovih roditelja: ljudi kojih ona želi da se oslobodi pozivajući se na svoju odvratnost prema njima, na svoju privrženost lutki i»dečjem bogu«, koja se pretvara u otrovnu mržnju, u izdajstvo strašljivog brata ilegalc8j(možda samo zamišljeno), u podavanje neprijartelju Avgustu. Ali ta priča o Evi i priče o ništa manje tragičnim sudbinama ostalih ličnosti samo su temelj realnosti na kome se uzdiže zdanje Konstantinovićeve umetnosti pune simbolike, vrtoglave i iznenadne dubine, hrabrog i na<imoćnog prolli2enja kroz tunele iracionalnog, mada ni ta umetnost ritma, tehničke atrakcije i nesumnjive poezije nije sama sebi cilj. Za Konstantinovića je mnogo ozbiljniji posao bio da.istakne nenametljivu utilitarnost svoga romana, da, svojim sredstvima i na svoj način pruži ubedljiv odgovor na glavno etičko pitanje koje postavlja: ko je»čist«, a ko»prljav«, ko je krivac, ko žrtva? Tokom celog romana čitalac pokušava da razdvoji»čiste«od»prljavih«, ali u tome nikako ne uspeva jer ga ometaju složeni i kontradiktorni postupci Konstantinovićevih ličnosti. Da li je Eva»prljava«? U prilog potvrdnog odgovora ide njena divlja mržnja prema svemu što karakteriše čoveka, prema nadi, ljubavi, strahu, njeno podavanje neljudskom i bezosećajnom Avgustu koji»radi sve kao da ne radi«. Ali kada se shvatil da je nada koju ona poznaje samo nada njenog suludog oca i bra,ta onaniste, da je ljubav za nju bila samo grozničavo svlačenje, znoj ilepljiva krv bola, kada se razume njena iskrena i nemoguća želja da spase lutku, simbol nevinosti, tada Eva ne može da bude»prljava«. Evin brat je ubio čoveka dok. je ovaj bio u snu, u zagrljaju svoje ljubavnice, ali Rajnh!llrt je neprijatelj. Brat je užasna kukavica, ali iskreno želi da vrati Evi lutku _ detinjstvo i nevinost. On je najzad ubija u Avgustovom zagrljaju. Ali ako je Avgust bio mrtav,»ako ništa nije bho«, a to je vrlo verovatno? Jesu li»prljavi«roditelji Evinog ljubavnika? Da li je»prljava«njegova majka što n8j furgonu putuje u selo da proda haljinu svoje mrtve čerke i leži, pod podrugljivim seljakom (kome se dopada da ima gradsku gospođu sa uvijenom kosom), da bi dobila petla za svoga bolesno gladnog muža i spasla. ga halucinacije i možda smrti? Pokazujući da u njegovom romanu nema pravih negativnih ličnosti, kao što nema ni»čistih«, Konstantinović je 381

191 želeo da ukaže na jedini izlaz, jedino rešenje: kriv je rat. (...)»~egači se sa tobom, i ti misliš.da je to tvoja volja, dasi to ti (baš ti), a to je on.«to je život u kome su ludaci jedino bezazleni, u kome»čovek samo kad PQludi može da bude svet i čist«. Inače, protiv rata Konstantinović ne izmosi nikakve verbalne, neposredne optužbe, što je, uostalom, slučaj i u njegovim ranijim mmanima. To je doka.z da je PQzitivna tendencioznost prirodni deo njegove umetnosti.

192 RADOMIR 'KONSTANTlNOVIC: CISTI I PRLJAVI. OMOT I KO RICE : BOLE MILORADOVIC ;. TEHNICKI UREDNIK: GORCA STAMENKOVIC KOREKTOR: DRAGI BUGARCIC. IZDAVAC: NOLIT, BEOGRlAD, TERAZIJE 2:1/TI,. GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOS 'STAMBOLIC. STAMPA: BEOGRADSKI IZDA VACKO-GRAFICKI ZAVOD, BULEVAR VOJVODE MISICA 17 '. STAMPANO U 3000 PRIMERAKA, GODINE IS~ ISBN