Nina Ivanović Geopoetika

Transcription

1

2 2

3 Iksta Maja Marej OSVAJANJE Prevela s engleskog Nina Ivanović Geopoetika

4 Naslov originala: Yxta Maya Murray The Conqest Copyright 2002 by Yxta Maya Murray Copyright za srpski jezik Geopoetika

5 [Kortes] je kući nosio ogromnu zbirku biljaka i minerala, kao uzorke prirodnog bogatstva ove zemlje; nekoliko divljih životinja i ptica kitnjastog perja; razne tkanine fine izrade, posebice prekrasno perje; i nekoliko žonglera, plesača i klovnova, koji su zadivili Evropljane neverovatnom lakoćom svoje izvedbe, a koji su smatrani prigodnim poklonom za Njegovu svetost papu. V I L I J A M H. P R E S K O T, Islorija osvajanja Meksika

6 DEO PRVI

7 1. U muzeju je večeras mračno. Tamne sene preseca nekoliko svetiljki koje velom svetlosti pokrivaju bronzane statue izložene u ovoj galeriji. Nage, svetlucave devojke i bradati satiri pod njihovim sjajem postaju gipki, gotovo kao da bi svakog trena mogli oživeti i uperiti pronicljivi pogled u posmatrača. Izlazim iz te prostorije i iz tog krila, stupivši u dvorište u kojem cvetni i vodeni vrtovi lebde obasjani plavičastom svetlošću. Iza strmine brda na kojem se nalazi muzej leži crni okean, nerazaznatljiv od neba. Januarsko je veče u kojem je i vazduh beo, vreme kao stvoreno da po njemu duh Džona Pola Getija luta, zaslepljen i zbunjen, krečnjačkim hodnicima izgrađenim njegovim novcem. Čvršće obavijam džemper oko ramena i ulazim u biblioteku. Čak i u ponoć iz različitih uglova dopire svetlost lampi nekolicine studenata i istraživača, dok tišinu remeti škripa olovke na papiru. Drevne, veličanstvene knjige počivaju na policama, poput ovih srednjovekovnih medicinskih spisa koji daju ubitačne savete o upotrebi pijavica i primeni žive. Prolazim pored izbledelog primerka Epikura iz desetog veka, s receptima za pripremanje morskih ježeva sa medom i pečenog flaminga s metvicom. Tu su i viteški romani iz petnaestog veka u svojim divnim reljefnim povezima. A tu je i astečki kalendar iz osmog veka s motivima krvi i žitarica. Stižem do svog radnog stola. Uključujem svetiljku i podižem staru knjigu koja leži na stolu. Prevlačim prstima preko hrbata, kože koja truli. Opšiveni hrbat knjige i finim šarama dekorisana podloga ispod teksta, namreškani listovi pergamenta ispunjeni prekrasnim

8 rukopisom. Vekovima ranije, tamnoputa begunica uronila je pero u mastionicu i ispisala ove reči, dugo nakon što su je vojnici i lovci na ucenjene glave otpisali kao mrtvu. Kasnije su eoni zarili zube u ovu knjigu. Za nekoliko godina ona će umreti, osim ako neko ponovo ne zalepi hrbat i zakrpi iskrzane delove stranica i korica. To je moj posao. Zovem se Sara Rosario Gonzales, i trideset i dve su mi godine. Ja sam restaurator retkih knjiga. Svakog dana dolazim ovamo da radim, polako i mukotrpno, na ovoj knjizi. Često tako dočekam rane jutarnje sate. Dok ispitujem nepravilnosti na stranici, pažnju mi odvraćaju reči ispisane na njoj. Priča. Nije mi teško da zamislim njenu autorku. Žena smeđe kože nadnesena nad ovim listovima, koja polako iscrtava slova upečatljivog stila. Nakon dve stranice podiže glavu da bi kroz prozor posmatrala pticu. Zelene uzvisine Španije prostirale su se dalje nego što joj je pogled dosezao. Neki vojnik sa crvenim perom na šlemu podbo je konja i poterao ga preko brežuljka, ali takvi je prizori više nisu plašili jer je naučila da utočište pronađe u prerušavanju. Nasmešila se i vratila knjizi koja sada počiva pod mojim rukama. U pitanju je folio izdanje s kraja XVI veka, bez naslova, povezano u smeđecrvenu marokansku kožu; tekst na španskom vernakularu ispisan je na pergamentu, formalnim rotunda pismom. Priča govori o astečkoj žonglerki koju je u Evropu doveo Ernan Kortes i koja doživljava mnoge avanture, među kojima su i borba sa Osmanlijama, prepuštanje užicima u Ticijanovoj Veneciji i kovanje zavere da se ubije Sveti Rimski Imperator Karlo V. Verujemo da je knjiga nastala u Kaseresu, u Španiji, negde oko godine, a zahvaljujući stilografskim sličnostima s drugim tekstovima većina stručnjaka slaže se u tome da je njen tvorac izvesni padre Migel Santjago de Pasamonte, raspusni i verovatno ludi monah Jeronimskog reda koji je napisao niz skandaloznih romana čitavih dvadeset godina pre nego Servantes Don Kihota. Moj šef ovde u Getiju, Tereza Sonesi, slaže se sa ovim teoretičarima. Izgleda da sam ja jedina koja se protivi njihovoj hipotezi. Ja verujem, kao što sam već rekla, da je ovo folio izdanje napisala žena, i to žena astečkog porekla. Možda je to uobrazilja, možda nije. Istorijska svedočanstva o putovanjima astečkih robova od Tenohtitlana do 14

9 Vatikana mogu se pronaći u analima iz tog doba. I premda se u ovoj knjizi govori i o magiji, napisana je u lakoverno doba, u vreme kad su oni plahiji i dalje viđali duhove i čudovišta kako se mešaju sa njihovim susedima ljudima. Pored toga, usudila sam se i da joj dam naslov: Osvajanje. Ako dokažem svoju hipotezu biću pametna kao proročica, jer sve su mistične žene u istoriji izgubile jezik. Ako dokažem svojim kolegama da je žena astečkog porekla napisala ovu knjigu, biće to kao da sam potapšala po ramenu veliki vulkan Ikstacihuatl i zamolila ga da progovori. A upravo to ću i učiniti. Noć postaje sve mračnija. Subota je veče, tako da je ovo mesto ostrvo na kojem je vreme stalo, ostrvo iza kojeg leži električni i protejski Los Anđeles pun onih koji uživaju i provode se. Ostala sam poslednja od svih istraživača; ovo je moje omiljeno doba u muzeju, doba kada mogu da zamislim vojvotkinje i đavole kako silaze sa svojih platna i zajedno plešu kroz mračne hodnike. Sada mogu da radim a da me ne ometa ništa osim sopstvene mašte. Moj pribor za rad je jednostavan. Bele rukavice, savijač listova, štrikaće igle, lepak i tanki, mlečni listovi platna i japanskog papira koje ću nakalemiti na telo knjige gotovo isto onako kao što hirurg popravlja telo pacijenta čije je srce razorila bolest. Ne, reći ću da me taj proces pre podseća na zaljubljenog koji ponovo sastavlja pocepano ljubavno pismo. Kad sam prvi put u rukama držala jednu od ovih relikvija bio je to rukopis jednog astečkog pesnika iz XIII veka, jer imam običaj da tražim zadatke koji imaju veze s mojom rasom sećam se da sam imala utisak da držim poruku od duha udvarača koji čezne za ljubavlju prelepe žene. Podigla sam pogled, tada, ka ovim policama sa usnulim knjigama i pomislila kako svaka od njih u sebi krije žeravicu vrelog srca koje kuca zbog strasti sada davno zaboravljenih. Ta činjenica povlači sa sobom nepodnošljivo mnogo značenja. Zar ne? Ili je to blagoslov? Evo mog odgovora na to pitanje: Moja majka Beatris, neprevaziđena u pričanju priča za laku noć, 15

10 jednom me je obradovala pričom o alhemičaru po imenu Cocil koji je živeo u vreme kad je Zemlja bila dete. Sedeći pored mene i gladeći me po kosi dok je prozor spavaće sobe postajao sve tamniji, pričala je kako je, iako je planeta još bila toliko mlada da je na najmanji dodir davala sve darove i plodove koji bi mogli zadovoljiti potrebe njenih stanovnika, Cocil već posedovao sklonost sadašnjeg sveta ka potištenosti i čežnji. Cocil je bio usamljen, rekla mi je majka, šapućući mi na uho dok su mi kapci postajali sve teži od pospanosti. U svom očaju posetio je špilju proroka po imenu Atitlan i rekao mu kako je, uprkos svem svom bogatstvu, i dalje siromašan kad se radi o pitanjima srca. Atitlan je spremno bacio čini, a njegova kristalna kugla pokazala je nežnu devojku nalik vili, kose crne kao gar i očiju najnežnije nijanse plave. Ipak, uprkos tome što se činilo da je devojka savršena imala je poprsje morske sirene, zmajski talenat za debatu i sposobnost da u jednom zalogaju pojede pečenog grifona Atitlan je prorekao da ona ima jednu ključnu manu neće se roditi još pet hiljada godina. E sad, to su sigurno veoma loše vesti za ljubavnika, no Cocil je, gotovo se onesvestivši od zanosa kad je video lik u kristalnoj kugli, odlučio da svojoj budućoj prenese svoja osećanja. Uštavio je ovčiju kožu, bacio na nju čini, a potom napisao sonet devojci koja će se tek roditi. Uskoro nakon toga je umro, mrmljala je majka dok sam sve više uranjala u jastuk. I što je bilo najgore, dok su vekovi prolazili, i dok je Zemlja pucala i spajala se u nove oblike, Cocilov sonet prošao je kroz ruke toliko mnogo kolekcionara da je, kad je Anaktoriji bilo trinaest godina, pergament bio toliko istrošen da nije bio ništa drugo do bedni otpadak. Anaktorija, crnokosa, plavooka, srdita, čuvena po svojim junačkim gastronomskim podvizima, jednog je dana šetala po liticama pored mora i pogledala na tle. Tamo je ugledala neugledno parče papira s nekim rečima ispisanim na njemu. Podigla ga je i pročitala: O Anaktorija ružičastih udova, samo Cocil ima prava na tvoje srce. Anaktoriji se učinilo čudno što se njeno ime nalazi na ovom parčetu papira, premda ju je to, budući da je bila bezbrižna i lakomislena, pre zabavilo nego uznemirilo. Kao posledica njenih egzotičnih kulinarskih 16

11 sklonosti, međutim, sinula joj je neobična misao. Istog trenutka je, ne razmišljajući, smotala parče papira i pojela ga. A to je bila greška. Jer čim su reči dospele u njen krvotok, čini koje su nosile raširile su se po svim njenim ćelijama i nju je zaposela mahnita čežnja za usamljenim alhemičai'em po imenu Cocil. Sela je na liticu pored mora i zagledala se daleko u okean, opijena strašću. Anaktorija je zurila u more, sanjajući san satkan u vreme kad je svet tek bio rođen. Devojku koja je imala narav zmaja, veštinu zahvaljujući kojoj je mogla da pojede grifona, lepotu morske sirene, sada je zatrovala jedna pesma. Majka je izvila obrve, spustila lice do mog i poljubila me u oba kapka, obraze, nos i bradu, dok sam se ja upinjala da odagnam snove dovoljno dugo da čujem završetak priče. 1 dalje ga se sećam: Anaktorija je umrla godinama kasnije, kao starica, zaljubljena. Ova bajka, ispričana mešavinom majčinog i mog glasa, teši me ponekad vikendom uveče dok sedim u svojoj kancelariji, zamišljena nad nekim drevnim rukopisom, samo da bih podigla pogled i videla noć kako pleše ispred mog prozora. Zamišljam, tada, kako u rukama držim poslanicu neke davno počivše prave ljubavi, nekog prepotopskog kartografa koji je iscrtao ove isprepletene morske zmije ili ovu žudnu nereiclu imajući mene na umu. No tad fantazija iščili. U mojoj prošlosti i budućnosti nema Cocila ni Anaktorije jer ja jesam i Cocil i Anaktorija, po tome što patim od bolesti sećanja na stvarno i izmišljeno. Ne verujem da sam stvorena da budem rođena u ovo doba zaborava. Premda suviše uspomena predstavlja problem, jer se nostalgičari bore da opstanu u sadašnjem vremenu dovoljno dugo da zarone u tu električnu noć sa svim njenim diskotekama i martinijem s ukusom mandarine. A još je gora od te neprilagođenosti činjenica da i ja imam ljubavnika kojeg ne mogu da zaboravim, i to bez veličanstvenog izgovora koji je imala Anaktorija. Moj voljeni živi upravo sada, i upravo ovde, u Južnoj Kaliforniji. Zapravo, išli smo zajedno u srednju školu. Zove se kapetan Karl Salivan, i uskoro će se veriti s drugom ženom. 17

12 Šest sati ujutro. Sunce rasipa zrake po autoputu, koji se preda mnom proteže poput dugog mračnog obećanja. Čitave noći nisam spavala jer sam bila u Getiju sve do zore, napredujući u radu na jednom naročito oštećenom delu Osvajanja. Sada gledam kroz prozor i vidim nove naseobine sa stanovima u privatnom vlasništvu onih koji svakog dana putuju na posao, i nova novcata minijaturna zdanja uz autoput broj 5, no svetlonarandžaste bulke sijaju između njih, na zapuštenim poljanama koje napredak još nije dotakao. U svojim sam kolima, vozim se ka jugu, ka Oušnsajdu, ka mornaričkoj bazi Kamp Pendlton. Tamo živi Karl. Uzimam mobilni i okrećem njegov broj. Halo? Spavao je. Jesi li sam?, pitam. Saro? Samo sam htela da ti kažem da dolazim. Čujem šuštanje posteljine i mogu da ga zamislim, izgužvanog posle sna, divne crne kose nemilosrdno ostrižene i krakatog, dlakavog tela delimično golog, u Hanelskoj pižami. Čekaj malo, ček samo malo, nisam još sav svoj, govori. Čujem kako je nešto oborio i kako gunđa. Dolaziš molim? Mislio sam da smo rekli kako treba da se klonimo jedno drugog. Ti si rekao. Treba da se vidim sa Kler kasnije. Mislim da nije najbolja ideja da dodeš ovamo. E pa, ja mislim. Biću tu oko osam. Samo želim da te pozdravim. Nisam te videla četiri meseca. Vozićeš dva sata samo da bi me pozdravila? Tako je. To je malo duga... Jesi li dobro? Dobro sam. Hoću da kažem, znaš... Znam da treba da se veriš. Sad izgovaram njegovo ime glasom koji prepoznaje, glasom kojim sam mu se ranije obraćala. Nekoliko sekundi ne govori ništa. Taj glas nisam čuo već neko vreme. Zvučiš dobro. A tako ću se i osećati čim stignem tu. Zaista ne znam koliko je to dobra ideja. 18

13 Ne treba da brineš ni zbog čega. Samo zbog svog starog srca, je li tako?, pita. Zar je to tako loše? Pa, nekako mi je potrebno da kuca ako mislim da se krećem okolo. Guram telefon pod bradu, brzo i oštro obilazim stari smeđi ford, a zatim i blistavu tojotu. Idem oko devedeset i pet na sat. Ja ću ga naterati da kuca. Oh. Smeje se. Ti se nisi promenila. Čujem ga kako se izmigoljio iz kreveta i kako se kreće po spavaćoj sobi. Dakle, čime si se ti bavila? Sad ćaskamo? Želim da znam, nisam te viđao. Bože, baš je lepo čuti te. Oborila si me s nogu, iskreno da ti kažem. I, ozbiljno, jesi li dobro? Treba li ti nešto? Da. Nešto što ja mogu da ti dam. Spuštam prozor, puštam vetar da uđe i kosa mi vijori oko lica. Čuj, Karle, želiš li da me vidiš? Još jedna duga stanka. Želiš li da me vidiš? Da, kaže naposletku. Da, želim. A zatim spušta slušalicu. Stiskam gas, uključujem radio i pevušim uz muziku. Preplavljuju me osećanja, već zbog tog kratkog razgovora. Postoje oni koji imaju sreće da upoznaju nekog posebnog u vreme kad tek počinju da primećuju svet oko sebe u ono nedužno doba kad im je petnaest, po mom iskustvu i prvi oblik u koji se formiraju delom potiče od te osobe. Decenijama kasnije, i dalje su u stanju da se vrate godinama unatrag i dotaknu taj netaknuti zametak. Kad taj neko izgovori vaše ime, to je poput tajne šifre. To za mene predstavlja Karl, i zato ne mogu da ga zaboravim. Godina 1982, srednja škola Milikan, Long Bič, Kalifornija. Primećujem da lepše izgleda sad kad je se sećam. Drugi razred. Posle Korena, pre Ponovo u Brajdshedu, dani Davitelja sa Hilsajda i Talaca to je vreme kad smo svi napuštali sigurno tle 19

14 plišanih igračaka i lutaka i započinjali uznemirujuće ubrzan proces deobe ćelija: devojčicama bi preko noći narasle one zapanjujuće izbočine koje su štrčale ispod majica kupljenih na koncertu Djuran djurana i zaoblile se guze na koje su navlačile farmerke toliko uske da je nekima od njih kasnije konstatovano oštećenje nerava; dečaci su nosili knjige nagnute pod neobično niskim uglom, leviske su im onako mršavima visile pozadi, a za ručkom su raspravljali o geografskoj rasprostranjenosti rasa i muzičke orijentacije, jer je među njima bilo nekoliko bratstava formiranih na osnovu naklonosti rok pravcima i rasnim manjinama. Postojali su dakle fanovi gotskog metala, koji su farbali lice u crno i belo kao kabuki maske, pankeri sa lažnim kokni naglaskom i ružičastim krestama u stilu Mohok Indijanaca koje su držali uspravljene mrežicama za kosu i belancima, pa onda oksimoroni povezivanja skupih privatnih škola s klincima Azijatima i onima crne i smeđe kože, a svi su oni bili u klikama koje se nisu mešale sa drugima, razdvojeni kao zatvorenici u zatvoru. Na kraju druge godine već sam se uveliko opredeljivala da većinu vremena provodim sedeći pod ogromnim drvetom džakarande na rubu školskog dvorišta i čitam (bilo šta, od Midlmarča do Kristine Stivena Kinga, Šoguna ili Ane Karenjine). Junačka sramežljivost ubedila me je da mi ne smeta što sam daleko od tih igara moći, budući da sam u društvu knjiga pronalazila dramu i prijateljstva koja su mi se činila jednako uzbudljiva, a možda i dobroćudnija, od saveza i duela koje sam posmatrala sa svoje uzvisine. Zamišljala sam da odišem intelektualnim glamurom ispod svog drveta, premda sada vidim da sam emitovala nevidljivi toksin, kao preplašena žaba koja luči otrov osim što ja jesam bila zainteresovana za ujedinjenje s jednim novim, kao hrt mršavim učenikom iz Bejkersfilda u Kaliforniji momkom s tamnim očima kao kod lame i širokim osmehom iza kojeg su blistali gusti neispravljeni zubi. Već nekoliko dana pošto se upisao, saznala sam da se preziva Salivan i da već postaje neko i nešto na časovima matematike. Ipak, izgledi za stvaran razgovor s ovim srcelomcem činili su mi se jednako nemogući kao ćaskanje s čudovištem iz Loh Nesa, sve do onog omamljujućeg dana kad je uprava škole priredila žurku na plaži da bi nagradila najbolje učenike. Događaj je održan na plaži Bolsa čika, gde je pesak mek kao kadifa a ektomorfi se praćakaju u peni talasa kao serafimi po čitav dan. 20

15 Izbegavala sam ostale učenike sve dok nisam našla netaknut komad plaže uz more, gde sam mogla da plivam i da se sunčam skrivena od pogleda. Oko sat kasnije visok tamnokos momak doluta u moju blizinu. Stajao je na suvom pesku i ogromnim stopalom crtao šare po njemu. Zdravo, rekao je Karl. Zdravo, uzvratila sam, kao u snu. Ti si ona devojka koja uvek čita tamo ispod drveta, zar ne? Pokušao sam pre nekog vremena da ti privučem pažnju, ali tebi kao da na nosu visi znak NE UZNEMIRAVAJ. Hoće li ti smetati da se malo kupam ovde? Ne, rekla sam, ne smeta mi. Plivali smo zajedno na tom mestu čitavo poslepodne, iako nismo mnogo pričali. No jesam gledala kako koža na njegovini rukama i lepim grudima svetluca kad preko nje pređu talasi. Primetila sam kako mu se kosa podigla u mokre brežuljke i kako se otresa poput kučeta; divila sam se brazdama mišića koji su mu se ukrštali preko leđa. Kad bi ga talas preturio, brzo se uspravljao smejući se kroz vodu. Otkud on na mom parčetu peska, mogla sam samo napola da zamislim, i sumanuta radost poče da se kovitla kroz mene, posebno kad je pokušao da se pravi važan plivajući uz sve tamniju struju. Tome te uče na obuci za spasioca, objasnio je dramatično dahćući. Jesi li ti spasilac? Odmahnuo je glavom. Čitao sam o tome. Bio je gotovo suton. Na udaljenom kraju plaže nekoliko njegovih drugova posrtalo je preko peščanih dina. Kad su nas spazili, mahnuli su i doviknuli mu da uđe u kola. Čekaj, rekla sam. Imam nešto da ti kažem. Pogledao me je i obešenjački se osmehnuo. Šta? Slegnula sam ramenima. Mahnuo je prijateljima da idu, i oni odoše. Ponovo sam zaronila i ostala pod vodom, razmišljajući šta bih mogla da mu kažem pa da ga zadivim. Kad sam morala da izronim da bih udahnula, piljio je u mene kroz sumrak, ruku prekrštenih na grudima da se zaštiti od hladnoće. Sledeće što znam jeste da sam počela da mu pričam priču. U naletu nekog ludačkog, izvanrednog nadahnuća, povela sam ga do struka u svetlucavu vodu i počela da ga zabavljam čuvenom 21

16 ljubavnom pričom o astečkoj princezi i njenom nesrećnom mladoženji, dok su nam se talasi prelamali preko ramena. Želela je da skine haljinu radi njegovog užitka, rekla sam mu, zapanjena ne samo sopstvenom smeonošću već i novom, neverovatnom lakoćom izražavanja. Olabavila je vrpcu na haljini i ona pade na tlo. U tom trenutku nisam bila ni nalik onom čudnom čeljadetu po imenu Sara Gonzales, već sam bila srećna i osećala da sam opasna i vešta u zavođenju. Lebdela sam oko njega, šapućući u polumraku, a on je netremice gledao u moje usne. Upravo tog trena sam otkrila svoj jedini talenat, talenat da Karlu Salivanu pričam priče, i osećala sam da sam dovoljno jaka da ga držim začaranog čitavo veče. No čak ni tada nisam završila ono što sam započela. E pa, nije li to nešto, rekao je. Baš ti ide od ruke pričanje neverovatnih priča, zar ne? Slegnula sam ramenima. Možda. I kako se završava? Ostatak ću ti ispričati kasnije, rekla sam. Obećavaš? Obećala sam. Bio je sumrak; zvezde su se pomaljale između oblaka. Pravili smo kolutove u vodi, zagledani u modro plavetnilo koje je nestajalo. Videla sam plavu mrežu vena na glatkoj ljušturi njegovog grudnog koša dok je plutao na crnoj vodi, gledajući me, ne govoreći ništa. Šta je? Ja sam siromašan, izletelo mu je dok se ponovo smešio tako široko da su mu se videli krivi zubi. Pokazao je ka nebu. Volim astronomiju. Rakete i tako to? Tamo gore nema veze jesi li bogat kao Gordo Kuper. Čula si za njega? Ne. Bio je astronaut. Čist mozak na delu. Uspeo je sve da vidi. Šta na primer? Šta na primer? Zvezdane jaslice. Uspeo je da vidi sazvežđa. Čitav Mlečni put. A gore, toliko visoko, trebalo bi da je to zaista nešto. Viriš kroz prozorčić šatla, a Zemlja ti ne izgleda veća od novčića. Stajala sam u svežoj vodi i Karl je počeo da mi priča zbog čega je toliko lud za zvezdama o tome kako je, onih godina provedenih u Bejkersfildu, isprva počeo da gleda u nebo zato što mu se ono činilo 22

17 kao jedino mesto gde telo može da se protegne koliko mu volja bez brige hoće li neko vikati ili ga gurati ili tresnuti po ušima. Strasti bi se brzo uzburkale u domu Salivanovih, gde su živela četiri dečaka i tata udovac koji se trudio da s platom varioca sastavi kraj s krajem. Gospodin Salivan je naučio svoje sinove kakva je veza između čvrste ruke i toga što si muškarac, premda je Karl kožne jakne i pesničenje prepustio trojici svoje starije, ogromne braće koji su jeli kao skakavci i vežbali karate udarce na njegovoj glavi. Godinu ili dve bilo je toliko teško da je naposletku spavao u istom krevetu s najkrupnijim od njih, a smrznuti otkriveni prsti na nogama i izubijana lobanja često su ga navodili da spas potraži napolju, posebno leti, kad je mogao da leži u mekoj travi i gleda u ničiji prostor iznad, koji se pružao dokle mu je pogled sezao, obraćajući pažnju naročito na taj prazan, beo, svetleći svet koji je obasjavao travnata polja oko njega. No najviše je zapravo želeo devičansku teritoriju koju niko ranije nije video, a kamoli zagrebao cipelama (kao što se desilo 1967), da bi istinski znao kakav je osećaj biti prvi tamo. Ta mu se mogućnost ukazala u šestom razredu, kad je saznao za Ajnštajnovu ideju da se svemir neprekidno širi a ima li mesta boljeg za dečaka kojem su se smučili skučen prostor i polovne stvari od beskrajno nove pustinje između zvezda? Vidiš, sada je nastavio, ako si dovoljno pametan? Imaju svemirski program tamo u Teksasu i mogu da te bace tamo gore. Specijalisti za misije, tako ih zovu. Jednog dana ću to biti ja, nadam se. Pokušala sam da zamislim Karla kako u svemirskom odelu huji pored asteroida, skače s jednog belog patuljka 1 na drugi i zaranja u tamno, tajanstveno more u kojem je moguće sabiti vreme da bude manje od indijskog oraha i u kojem se čovek može istegnuti koliko god želi. Ali ti prizori izbledeše, svi odjednom, jer je jedino na šta sam sad mogla da se usredsredim bilo to što me je uhvatio za ruku. Pružio je ruku ispod talasa da me uhvati za zglob i nežno prešao palcem preko mojih vena. Isprepleo je prste s mojima, a zatim me pogledao ravno u oči. Izgledaš baš lepo ovako na mesečini, rekao je i nasmešio se. 1 Beli patuljak je astronomsko telo koje nastaje kada zvezda male ili srednje mase završi svoj život. Prim. prev. 23

18 Čula sam ljude kako govore da nisu cenili svoje najlepše dane sve dok oni nisu postali davna prošlost, no ja sam znala šta mi se dešava dok sam provodila vreme s Karlom. Subotom uveče bi ispeglao kragnu da bude kruta poput jedra i izveo me u Bobs big boj gde smo se smejali do ludila dok smo pili kao petrolej gustu kafu i jeli najbolji banana split. Momak nije imao dovoljno para da mi kupuje mnogo cveća iz cvećare i tome slično, te bi se stoga smucao po čitavom gradu s makazama u rukama da bi mi napravio prekrasne i neobične bukete od cveća maznutog po parkovima i zaraslim praznim placevima, a napravio bi mi i piknik sendviče s tunjevinom koje smo jeli na plaži, gde je pogled na crni blistavi okean bio bolji od svakog filma. S Karlom nikada nisam bila stidljiva, ni kad smo se prvi put poljubili i umalo jedno drugom izbili zube, pa ni kasnije, kad smo izgubili nevinost za vreme petog časa s kojeg smo pobegli (naslonio je obraz na moje rame i držao se za mene kao da mu život od toga zavisi). Otprilike jednom mesečno bismo, takođe, otišli u Opservatoriju Grifit, gde je on ushićeno govorio o veštačkom svemiru koji nam se prostirao nad glavom, a išla sam čak i na jedan od Karlovih koncerata grupe Kis gde sam vrištala zbog glamrokera koji su bljuvali krv dok me je on oduševljeno stiskao ali nije bilo važno šta radimo, jer sam znala da ne postoji niko osim njega i jer je sve bilo zlatno da zlatnije ne može biti. Zbog toga sam zapala u teško razdoblje kad je otišao na Mornaričku akademiju Sjedinjenih Država u Anapolisu u Merilendu da bi se pripremio za budući poziv astronauta. Izdržavala sam tako što sam precrtavala dane na kalendaru i što bih odletela tamo na svečanosti povodom završetka godine, kada bi pomorski podoficiri plesali kao Frankenštajni, a njihove pratilje sve bile odevene poput uskršnjih jaja, i kad bih ga naterala da se ušunja u ženski toalet da bih mu svojim vrelim malim rukama skinula uniformu. Takođe, čitavu je platu ostavio telefonskoj kompaniji kad je stupio u marince i preselio se u Kvantiko u Virdžiniji godine, da se obučava na helikopterima UH-1H, ili Hjui, no kad god bismo se našli doživljavali smo vatromet, a zaokupljale su me i sopstvene studije. Posle srednje škole otperjala sam na Univerzitet Stanford, gde sam provela narednih šest godina studirajući književnost i restauraciju knjiga. Nedostajao mi je toliko da me je bolelo u grudima, no Karl i ja 24

19 smo ipak uspevali da se prilagodimo obrascu naše veze na daljinu. I studijama sam se uspešno prilagodila. Stanford je bio mesto gde sam osetila da neke moje praznine počinju da se popunjavaju, iako ponekad nisam baš uspevala da opišem u našim razgovorima i pismima šta mi se dešava na koledžu, šta mi se dogodilo već prvog trenutka kad sam ušetala u univerzitetsku biblioteku i otkrila sve one knjige Tolstoja, Vortonove, Gogolja, Paza, Eliotove i Šekspira kako samo čekaju da ih neko ubere i proguta. Romani koje sam čitala pomogli su mi da i na sam svet gledam kao na fikciju (koju su napisale silne ruke drugačije boje od mojih, a nove, sveže ideje mojih profesora uspevale su da mi uliju uzbuđenje tako snažno da se graničilo sa strahom. Više od svega toga, kad bih sedela u biblioteci, a naročito u čitaonici za retke knjige s njenim totemima u raspadanju jednostavno sam osećala da tu pripadam. Biblioteke i muzeji, svako mesto koje je sadržalo zbirke, podsećali su me na moju majku Beatris, koja je za života strasno obožavala istoriju i njene predivne fetiše. Srećni ste, ali i ispunjeni nekakvim ludim osećanjem kad znate da ste natrapali na mesto gde biste zauvek mogli živeti, a upravo sam to tada znala: čak i na prvoj godini studija videla sam svoju budućnost u restauraciji knjiga. Sedela bih u tim hodnicima udišući one ustajale mirise i pitajući se kakve sve tajne moraju biti skrivene u tim knjigama ne samo ogovaranja i ljubavne priče na njihovim stranicama, već kakve svi sve ratove preživele, čije su ih ruke trljale s takvom prilježnošću da su se sada pretvarale u prah, pa čak i kakvi su sve zločini počinjeni da bi se do njih došlo. A zatim bi se semestar završio i konačno bih ponovo videla Karla. Pokušavala sam da mu prepričam te promene, baš kao što je i on pokušavao da mi pokaže kako su njegovi konkretniji snovi o svemiru proširivali nešto u njemu, ali ako na te teme i nismo u potpunosti uspevali da se razumemo, ipak nismo oskudevali u onome što ćemo otkrivati jedno kod drugog. Zapažala sam svaku promenu na njegovom zgodnom telu, nabrekle mišiće, fine crte koje je steklo njegovo lice kad su mu zubi naučili da se ponašaju kako valja. Volela sam da se vraćam onom trajnom čvoru plavih vena na njegovim grudima, koji me podseća na nebule 2 o kojima je pričao dok mu je 2 Nebula (lat. nebula magla) naziva se još maglica ili maglina i 25

20 jedna ruka počivala iza glave a prstima druge je iscrtavao sazvežđa do kojih je želeo da ode kad ga prime u Svemirski centar Lindon B. Džonson u Hjustonu. Što se mene tiče, porasla sam pet centimetara, i imala sam grudi vredne pomene, a isto tako i, kako je on govorio, boemske ideje i proždrljiv erotski apetit. Zamišljao sam te u tvom rođendanskom odelu dok sam iskakao iz aviona, rekao je u Kvantiku nakon četvoromesečne razdvojenosti. Jednom sam se prenuo iz sna da bih zatekao sebe kako ispuštam zvuke kao da se ljubim i video da sam okružen nekim, rekao bih, nepristojnim marincima. Sažvakao sam toliko odvratne hrane da bi se i nosorog zadavio i terali su me da stojim mirno u cik zore samo u potkošulji i s molitvom kao jedinom odbranom od hladnoće. Platio sam svoje Ujka Semu, gospodo, a sad ću dobiti nešto zauzvrat tako što će sa mnom voditi ljubav najseksepilnija žena u čitavim Sjedinjenim Državama. Uvek bismo međutim sačekali pre nego što pređemo na stvar da bih mogla da mu odšapućem neku svoju slatku priču na uho. Od one prve večeri na okeanu nastavila sam pričama da se udvaram Karlu i nijedno zavođenje nije moglo početi pre nego što bih nastavila tamo gde sam stala u poslednjoj priči. Ukravši svoj metod vođenja ljubavi od klasika, nikada mu ne bih ispričala kraj pre nego što započnem novu priču: dok svi se moji zapleti istezali, labavili, odrešivali se (a zatim ponovo račvali i mrsili), spustila bih mu usne na vrat, ili na bradu, prešla preko kapka, otkopčavala mu košulju, sve dok se ne bismo isprepleli na krevetu bez daha za priče. Razonodila bih ga naučnofantastičnim epovima po pakleno vrelom vremenu u sobama po južnjačkim motelima, začarala ga pornografskim hronikama u spavaonicama univerzitetskih domova tankih zidova; prokrijumčarila bih vesterne u uske ali predusretljive krevete mornaričkih kasarni i šaptala priče o ubistvima dok bih skidala odeću s njegovog tela gladnog Sare na zadnjim sedištima iznajmljenih kola. Godine Karl je premešten u Severnu Karolinu i pitao me je da li bih htela da živimo zajedno pre nego što se venčamo. Kako sam predstavlja interstelarni oblak sastavljen od prašine i gasova. Uopšteno, naziv,,maglina koristi se za bilo koje nebesko telo velikih dimenzija. Prim. prev. 26

21 mogla da odolim, kako sam mogla i da poželim da odolim? Rado sam zaronila u to, odustavši od sopstvenih planova za doktorat, i sa dvadeset i tri godine našla sam se u malom gradu skoro bez ijednog stanovnika latino porekla, uz Kamp Ledžun. Iznajmili smo stan koji sam ukrasila reprodukcijama slika Fride Kalo i skromnom švedskom trpezarijom; volela bih da sam mogla dva zida da posvetim policama za moju biblioteku, no otkrili smo da prostora ima samo za sasvim malu policu od borovine, tako da sam najveći deo svojih knjiga spakovala i odložila u ormar. To je bilo privremeno, razume se (oboje smo rekli), a primetila sam i da tih dana nisam ni imala naročito mnogo vremena za čitanje, budući da sam bila toliko zauzeta planovima za venčanje i štednjom (a ta aktivnost ume da odgrize svoj zalogaj dana, shvatila sam), jer nismo imali dovoljno novca za moju burmu. Uprkos tim novim obavezama, prvi su meseci proleteli; vodili smo ljubav kao majmuni, a vikendom ujutro trčao bi obalom noseći me na leđima i veselo uzvikujući kako ćemo imati sinove i kako imam izvanrednu zadnjicu. Jedva čekam da ovo malo telo bude trudno, smejao bi se podižući me više na leđa, jedva čekam da te vidim onako krupnu i lepu, s našom bebom unutra. Kad se preselim s tobom u Hjuston, bolje da te sklanjam od Kontrolnog tornja jer oni momci neće moći da podnesu ometanje. Kad je tako govorio bila sam srećna, no ponekad bih osetila kako skupina neizgovorenih planova isparava u vazduh; jednom ili dvaput sam pokušala da u razgovoru pomenem ona sećanja na majku što su mi se budila u univerzitetskoj biblioteci, a i sopstvene težnje za uvezivanjem starinskih knjiga, međutim te su misli zvučale čudno u ovom novom okruženju, u kojem sam nekako nasledila zbir nepoznatih, tuđih očekivanja i potpuno razrađenu ulogu verenice američkog marinca. Kad sam razmišljala o tome da se prijavim na konkurs za posao u muzeju ili da nastavim doktorske studije, bilo mi je teško da takva stremljenja pomirim s primerima ostalih zauzetih mornaričkih supruga, koji su govorili da bi bilo neophodno posvetiti svaku sekundu dana da bi se uspelo u ovom životu a ta bi se posvećenost i suviše nadmetala sa očaravajućom i ljubomornom ljubavnicom kakva je bila forenzička bibliopegija. Najviše su me plašila iskustva s prijema na koje su dolazile mornaričke supruge, da bi dobroćudno i raspoloženo grickale roštilj dok su opisivale, opsceno duhovito, 27

22 herkulovsku snagu potrebnu da se pruži podrška temperamentnim letačima, a i da se izdrži, ponekad čak mesecima, usamljenički život i gotovo samohrano majčinstvo. Upravo u tom periodu počela sam da gajim poštovanje, živo sve do danas, prema vojničkim nevestama, tim curama zdravih bedara koje nose dečurliju na užurbanim kukovima i nekako uspevaju da ne odlepe dok im muževi kreću put mora ili vazduha ili, kao u mom slučaju, put svemira. Uz sve jače osećanje omamljenosti dala sam se na planiranje svadbene ceremonije, naručujući razne uzorke tkanine i ušećerenih badema i ugovarajući sastanke sa sveštenikom u lokalnoj crkvi. Kad god bih zamislila Karla kako priljubljuje usne uz moj vrat dok mu pričam neku od svojih priča moja bi omamljenost nestajala za tren oka. No ubrzo potom, dok bih tragala za katalogom galakticki groznih venčanica ili predlozima jelovnika koji obiluju piletinom, desilo bi se da prođem pored ormara sa spakovanim knjigama i u glavi bi mi se zavrtelo od osećanja da sam izgubila nešto bitno. Dolebdela bi mi tada snažna sećanja na univerzitetsku biblioteku, zajedno sa onim osećanjem blagonaklonog prisustva majčinog duha koji sam imala u čitaonici za retke knjige što je i dalje uspevalo da me poremeti u tolikoj meri da sam počela da pravim čitav niz brljotina u planiranju venčanja. Nakon skandaloznog broja gafova sa jelovnikom i propuštenih sastanaka sa sveštenikom, izbile su prve nesuglasice između mene i Karla, koji mi je jednom takvom prilikom rekao: Ako ti je potrebno više vremena, lepo reci. Budi iskrena prema meni, u redu? O čemu ti pričaš?, upitala sam. Volim te i ti to znaš. Ali nemoj zaboraviti da ja nisam lopta koju možeš da šutiraš okolo. Poricala sam sve sumnje, i istina je da nisam u potpunosti shvatala sopstveno zvono za uzbunu sve do nekoliko meseci pred venčanje. Gotovo sve je bilo spremno, jordanski bademi, nevestinski šlep sa sićušnim biserima, losos ili govedina i medeni mesec na ostrvu Oahu, 3 sve izuzev mog golog prsta koji je čekao na svoj svetlucavi dijamant. Na nesreću, na prsten sam zaboravila kad sam jednog petka poslepodne prošla pored prodavnice polovnih knjiga u Fajetvilu i u 3 Oahu jedno od Havajskih ostrva. Prim. prev. 28

23 izlogu ugledala nešto toliko zapanjujuće, knjigu toliko vrednu da sam čak i u nesvesno doba začetaka svoje vrhunske bibliofilije znala da se radi o neprocenjivom otkriću: muzgava, izbledela, otrcana i bez košuljice, prva od Borhesovih El Jardin de Senderos que se Bifurcan, koja nije izgledala nimalo posebno sve dok nisam okrenula brendijem umrljanu naslovnu stranicu i videla da je veliki čovek lično posvetio ovo oktavo izdanje svom izdavaču, Viktoriji Okampo: A Victorici, con la gratitnd' la admiracidn y el antiguo afecto de Jorge Luis Borges, 1942 Ovo je, znala sam, bila zanemarena relikvija argentinskog genija i njegove čuvene babice! Bio je to originalni dokaz zlatnog doba Latinske Amerike iako joj je trebao novi uvez, iako će morati da se očisti i ponovo ušije, kad restauriram predlist i zadnji list uz pomoć mermernog papira 4 zablistaće poput dragulja. Kako je dospela ovde? Ko je izneo Horhea na sunce? U pogrešnim rukama, ako je kupi pogrešan kupac, mogla bi da umre za nekoliko godina. Kao u snu, ušla sam u tu knjižaru i umesto da sačuvam novac za burmu, sve potrošila na knjigu. Šta si uradila? Šta si kupila?, pitao me je uveče Karl iskolačivši oči kad sam iz papirne vrećice izvukla svoju dragocenost. Naposletku, ovo je otkriće bilo katalizator za dodatna, bolnija otkrića o mojoj zbunjenosti i njegovoj sve većoj povređenosti, koja je do punog izražaja došla u njegovom postupku prema oktavo izdanju. Iako se trudio da dragocenog Borhesa drži što obzirnije imajući na umu njegovu cenu, drugi motivi su se isprečili: dok su prsti desne ruke s nervoznom obzirnošću stezali knjigu, desno rame kao da mu je bilo pod uticajem suprotnog stava, i ta majušna bitka koja se vodila u njegovom telu okončala se tako što je napola ispustio, napola bacio knjigu na pod taj je gest još gore oštetio povez knjige i najavio, kako se činilo, razbijanje svih mojih knjiških snova. Oprosti, promrmljao je nekoliko sekundi kasnije i čučnuo da podigne knjigu. Ali uopšte ovo ne razumem. Sav naš novac za neku staru knjigu. Tvoja burma je otišla na ovu... knjigu. Knjigu koju možeš 4 Mermerni (mramorasti) papir papir obojen tako da podseća na teksturu mermera ili drugih vrsta kamena, korišten za povezivanje knjiga ili kao podloga za kaligrafski ispisane tekstove. Umeće pravljenja mermernog papira potiče iz Japana i Kine, a u Evropu je dospelo preko Persije i Turske. Ovaj papir je bio posebno omiljen u Vizantiji, gde je način njegove izrade smatran dragocenom tajnom. Prim. prev. 29

24 da uzmeš u biblioteci! Ne mogu ni da ti kažem šta sam sve morao da radim da uštedim toliki novac. Niti kakav sam sretni magarac bio dok sam ga odvajao i stavljao pod madrac. Pomerao je vilicu levo-desno. Dakle, ne znam šta ti je moglo biti u glavi, osim možda da ne želiš da se udaš. Pokušala sam da mu objasnim, rekla mu kako nisam spremna za vojnički život i kako sam želela da odem iz baze i povedeni ga sa sobom, ali on je odmahnuo glavom. Ne želim da budeš nigde drugde osim ovde sa mnom. Šta ćeš da uradiš, otići ceš u Kaliforniju? Ja ne mogu da idem u Kaliforniju. Ne mogu da napustim marince! Možemo da smislimo nešto za nas dvoje ovde, zar ne možemo? Jer čak i kad bih hteo ne možeš tražiti od mene da napustim službu. To je način da dospem tamo gore. To je jedini način na koji ću dospeti tamo gore. Namrštio se, a čelo mu se zacrvenelo. Zar ti to nije već postalo jasno o meni? I dok smo tu u kuhinji zurili jedno u drugo, ponovo sam videla isto što i on, baš kao i naše prve večeri kraj okeana. Videla sam Karla kako se istrže iz skučenosti detinjstva da bi prozviždao kroz galaksiju lak kao kukuruzna kokica, slobodan kao kvark, protežući se kroz mračnu materiju svemira, između zvezda što se šire i skupljaju poput njegovog sopstvenog srca. Znala sam međutim tada i da se vraćam na studije da bih ponovo mogla položiti ruke na one trošne poveze koje sam prvi put ugledala u čitaonici za retke knjige i pronaći tajne zadenute ispod njihovih kožnih korica. Iako sam svoje porive jedva mogla da objasnim Karlu, uspomene koje su mi dolazile dok sam sedela među folio izdanjima i radoznalost koju su te knjige podsticale u meni nagnali su me na neke neobične i bolne odluke. A te čini pod čijim sam uticajem bila nisu ni izbliza dovršile posao sa mnom. Narednih meseci odugovlačili smo s planovima za venčanje; ubrzo potom obnovila sam planove za doktorat i otputovala u Severnu Kaliforniju, da bih se na jug vratila kad sam dobila posao u Getiju. Za tu deceniju koja je od onda protekla i Karl se selio. Bile su tu godine koje je proveo u Severnoj Karolini i Pensakoli, a neko vreme je čak proveo i u inostranstvu pre nego što se skrasio u Kamp Pendltonu, pre skoro godinu dana. Ne bih rekla da smo pregrmeli sve te promene naročito dobro proteklih osam godina Karl i ja nalazimo se u produženoj fazi naše veze koja se stalno vrti ukrug, što znači da se 30

25 raziđemo, pomirimo, zatim se ponovo raziđemo, pri čemu se ovo poslednje dešava sve češće ne samo zbog njegovih premeštaja, već takođe, priznajem, i zbog mog posla. Iako je Karl češće na putu i negde daleko, često sam ja ta koja je manje prisutna. Moje se zanimanje za inkunabule 5 (naša na jeziku mazna, muzikalna, seksualno aluzivna reč za stare knjige u najopštijem smislu) samo produbilo onih godina od naše veridbe i otkrila sam da u ovoj profesiji ne manjka enigmi koje bi me mogle privući i odvratiti od mog ljubavnika. Za čim sam to tragala u prekrasnim, a ipak nepotpunim arhivama Getija? Za dokazom sopstvene prošlosti, grubo rečeno. Godine 1997, na primer, za gotovo šest meseci napisala sam Karlu samo jedno pismo, budući da sam se bila zaglibila u neuspelu misiju rekonstruisanja kataloga čuvene spaljene astečke biblioteke, znane pod imenom Amoxcalli, koja se pominje, kako sam videla, u našem neuvezanom primerku Istorije osvajanja Nove Španije Bernala Dijaza del Kastilja iz godine. A to je bio tek početak. Nije me bilo mesecima nakon što sam na marginama jednog prilično raspadnutog primerka Kopernika iz pronašla tragove zapisa na jeziku nahuatl, 6 a takođe i pošto sam otkrila, kako se činilo, drevni mikstečki natpis u vidu beležaka na jednom prekrasno pozlaćenom, premda loše uvezanom primerku andaluzijskog Kurana. Provela sam tri nekomunikativna godišnja doba pokušavajući da uđem u trag krvavom i, kako sam podozrevala, kraljevskom poreklu porodične Biblije Benita Huareza nakon što sam slučajno naišla na pariški obeleživač strana utaknut među njene listove (francuski orijentisani Maksimilijan okupirao je Meksiko godine), a još i više vremena u pokušajima da pronađem pravo ime Venecuelanca (ili Čileanca) koji je bio prethodnik Defoovog Petka iz primerka Robinzona Krusoa štampanog čijom sam se restauracijom bavila. Sve su to bili napori koji su doveli do mnogih (kako su me uveravali) zanimljivih teorija, umalo pogodaka i provokativnih nagađanja no, naposletku, bez ikakvih konkretnih rezultata osim osujećenja moje 5 Terminom inkunabula nazivaju se knjige, listovi ili ilustracije koje nisu pisane i slikane rukom već su mehanički štampane pre godine. Naziv potiče od latinske reči incunabula, u značenju,,pelene, odnosno začetak, prvi počeci nečega. Prim, prev. 6 Jezik astečkog plemena Nahuatl. Prim. prev. 31

26 veze sve do sada. Projekat na kojem trenutno radim, potraga za pripovedačem Osvajanja, ubeđena sam, drugačiji je. Kakav god bio njegov ishod međutim, ovaj poslednji put kad sam napustila Karla bilo je najgore: započela sam ovaj projekat otprilike u isto vreme kad se Karl preselio u Pendlton i od tada sam počinila bezbrojna otpadnička dela protiv romantike propuštala sam večere, telefonske pozive i sveprisutne zabave na koje je trebalo dovesti pratnju. I tako, da Karl i ja imali smo uspone i padove. Pokazalo se da veoma loše procenjujem odnos vremena provedenog kod kuće i u kancelariji, zbog svoje strasti prema prikrivenom, tajanstvenom životu književnosti. No, kao što sam mu rekla, i kao što mu i dalje govorim, znam da se kasarna, brak i knjige naposletku mogu spojiti. Čitala sam kako je Emili Dikinson živela bez ikakvog društva osim svojih pesama i kako je čuveni bibliopegist Rodžer Pejn tumarao okolo okružen samoćom i pićem o svim tim primerima užurbanih mozgova koji nisu uspeli da izmire svet s poslom i ne želim tako da završim. Čak i pored prekršaja počinjenih protiv romanse i straha od posvećivanja života marincima, nikada nisam sumnjala da će moja budućnost jednog dana podrazumevati veliku svadbu s lošim orkestrom, ili gomilu slatkih fetusa sa periodontalnim problemima. Pokušavam zapravo da kažem kako nisam verovala da bi on mogao poželeti da bude i sa jednom drugom. Ipak, pre svega nekoliko meseci, jedne večeri koju sam propustila, Karl je otišao na mornarički roštilj na imanje jednog penzionisanog generala u San Dijegu na nekakvu ogavnu orgiju hot-dogova, mlevenih krava i stigmatizovanih ramena koja trzajem prinose limenke piva ustima i mrmljaju neku izrazito feminističku mornarsku himnu i usred tog zapenušanog čovečanstva, moj dragi Karl je ugledao, onako kao što bi hodočasnik ili opijumski zavisnik mogli ugledati anđela, devojku rumenih obraza i tena boje meda, devojku prćastog nosa, s kosom poput irskog plamena i gladnom željom da promeni prezime. Kler O'Konel. Videla sam ovu suparnicu sopstvenim očima, tri meseca pre nego što sam pošla na ovaj put ka jugu domaćin zabave na kojoj se Karlu ukazala ova vizija bio je njen deda general i, usled nečega što verujem 32

27 da može biti samo podsvesna autosabotaža, Karl mi je rekao ime avenije u kojoj se taj istorijski susret odigrao: El Sijelito. Kad sam začula taj odsutni ton u njegovom glasu, odložila sam svoje istraživanje prvi put za pola godine da bih se odvezla do te krasne ulice u Oušnsajdu. Vozila sam lisnatom ulicom oivičenom veličanstvenim starim alkazarima u stilu arts end krafts 7 s početka dvadesetog veka, od kojih su mnogi imali čak i prostrane stare tremove (savršena idila) na koje sam mogla da zamislim kako se bacam. Neću zalaziti u detalje o tome koliko sam dugo sedela parkirana u toj senovitoj ulici pokušavajući da upijem atmosferu mesta zločina, no bilo je to taman dovoljno dugo da vidim Karla kako izlazi iz jedne kuće u pratnji crvenokose devojke obraza boje orhideje, koju potom poče grliti svojim krupnim, užurbanim rukama. Bila je to tajna operacija, budući da me nije tada primetio, ali obznanila sam svoje prisustvo nekoliko dana posle toga kad sam zahtevala da razgovara sa mnom i kada mi je udovoljio ispričavši mi mnogo više nego što sam želela da znam. Najpre su išli nepodnošljivi detalji bila je kćerka nepenzionisanog generala (mornarički geni kružili su porodicom), unapred pripremljena za kulturu života u mornaričkoj bazi, ludovala je za njim i nije pokazivala nikakve sklonosti ka odsutnosti uzrokovanoj bibliotekom niti drugim oblicima zanemarivanja braka. Najgora informacija, međutim, bila je ona neverbalna. Karl je prestao da priča i stajao je u dovratku zagledan nekud u daljinu, dok mu je sva boja iščilela s lica i jedini znak da je i dalje živ ležao je u ogromnim, užagrenim očima. Mislim da je volim, rekao je. Lažljivče, odgovorila sam mu. I dalje mislim da je to istina. Ništa se, međutim, nije popravilo. Pre nekog vremena Karl mi je priznao da razmišlja o tome da se oženi tom ženom, te je stoga očigledno da nemam izbora osim da primenim sve svoje veštine da bih ga vratila u sopstveni krevet. Ili, da budem preciznija, svoju jedinu veštinu. Kad su između mene i Karla nastali problemi, počela sam u drugom svetlu da sagledavam priče koje sam mu uvek pričala. Nisu to 7 Pokret Arts and Crafts bio je estetički pokret u Evropi i Americi krajem XIX i početkom XX veka, nadahnut delima Džona Raskina i romantičarskom idealizacijom zanatlija ponosnih na svoje rukotvorine. Prim. prev. 33

28 samo ljubavne pesme, već i čini i čvorovi što vežu duh, a koji mogu priteći u pomoć nepažljivom i očajnom ljubavniku. One su nalik magiji drugih, poznatijih pripovedača o kojima sam čitala ropkinje Arabljanke koja je svog kralja prevarom odvratila od ubistva, prevodioca koji je namamio generala da prođe kroz džungle Nove Španije, ili morskih čarobnica što poju o nepreglednim ravnicama Troje. Pazi se, moj momče! Najveće iskušenje pred kojim će se pomorac naći nalazi se u naručju prekrasne vile koja se uzdiže pred njegovim pramcem, s kosom nalik gustišu svetlucavih biljaka i ustima kao nežnim oružjem kojim mu peva o prošlosti. Ja nisam toliko očaravajuća, premda imam tamnu kožu kao moj otac Rejnaldo, koji je boje hrastove daske, te grube i prekrasne tamne boje. Imam veoma ravnu crnu kosu koja mi seže do pasa i gotovo crne oči iza naočara starinskog mačkastog oblika. Ličim na meksičku Širli Džekson, rekla bih, prava bibliotekarka, bujne kose i potajno pohotna. No umem biti opasnija nego što delujem. Ali to zna samo Karl. I upravo zbog toga, kad sam stigla u Oušnsajd, niko od marinaca koji su se tu zatekli nije dao znak za uzbunu. Provukla sam se pred njihovim oružjem kao bilo koja druga nedužna devojka. Miran je i blistav dan, bez ijednog nagoveštaja nesmotrenosti u zlaćanom vazduhu. Jutro je ovde već procvalo, sunce osvežava ovaj garnizon blagom, bistrom svetlošću koja se, kako zamišljam, cedi kroz Karlov prozor i sliva na njegov krevet na kojem upravo sada leži, potpuno odeven, zagledan u tavanicu, i čeka da mu ja pokvarim sve planove. Stan na drugom spratu u kojem Karl živi zapravo je poprilično veliki jednosoban stan s taman dovoljno mesta za barem tri police za knjige. Dok prolazim kroz otvorena vrata vidim da je ukrašen starim reprodukcijama i nevestinskom trpezarijom koje sam kupila u ono vreme dok sam planirala našu svadbu. Kad je čuo da sam ušla, Karl se pojavljuje iz kuhinje. Kosa mu je prerasla uobičajeni kaktusoliki oblik tako da se sićušne lokne upinju da mu se formiraju oko ušiju; uglovi usana zatrepere mu pre nego što se nasmeši, zatim se saginje da me zagrli, nežno i nervozno. Zdravo, kaže pritiskajući dlanove uz moju kičmu, a zatim ih na 34

29 trenutak zadrži tamo pre nego što se povuče. Lepo je videti te. Spušta pogled da vidi šta sam obukla i osmeh mu postaje širi. Hej, zar nisam ne, ja ti jesam kupio tu haljinu. Jesi. Kad je to bilo? Kad smo bili u Severnoj Karolini. Sećam se toga. Sećam se tog dana. Stalno si se... Pokazuje rukom....vrtela u suknji. Da. Pokušavala si da me nateraš da plešem valcer s tobom, ili već neki takav sumanuti balski ples. Smeje se, zatim obara pogled. E pa, i dalje ti lepo stoji. Okleva, a zatim se udaljava koliko god je moguće od spavaće sobe, odlazi u radnu sobu, mada primećujem da su mu vrhovi ušiju postali svetlocrveni. Dok sedam u fotelju on se odlučuje za sofu na drugom kraju prostorije. Spušta ogromne šake na kolena i zuri u njih s paničnim izrazom na licu, kao da bi mogle posegnuti za mnom protiv njegove Volje. Porasla ti je kosa, kažem. Prelazi rukom preko glave. Trebalo bi da pripazim ili će glava prestati da mi liči na teglu. Sutra ću se ošišati na kontracepcijafrizuru. Kontracepcija frizura je prikladan naziv za mornaričke frizure zbog kojih muškarci izgledaju toliko odvratno da će garantovano izbeći komplikacije vezane za produženje vrste koje mogu da zadese privlačnije pripadnike njihovog roda. Neka ostane duža, govorim, lepo izgledaš. Zatim tišina, dok se gledamo preko sobe. Karl pritiska usne zglobovima prstiju i odmahuje glavom. Izvini, kaže. Nema potrebe da se izvinjavaš. E pa, ima. Izvini. Ne moramo sad ulaziti u to. Želela sam da te vidim. Možda ne toliko koliko si mislila. Jer ne mogu reći da se išta promenilo otkako smo poslednji put razgovarali. Rumenilo počinje da mu se širi oko očiju, zatim dlanom pljusne obraz i čvrsto stisne 35

30 usne. Ustajem iz fotelje, iako mu još ne prilazim. Preko te haljine koju mi je kupio u Severnoj Karolini obukla sam džemper, a stavila sam i štrikanu kapicu koju sad skidam. Uprkos svojoj rešenosti, vidim kako je naglo podigao pogled, pa zatresem kosom kao mamcem dok prelazim preko sobe. Tu je nekoliko znakova devojke kristalna žirafa koja glupo zuri sa stočića, odsustvo prašine, blagi miris koji potiče, kako se čini, iz nedara rublja viktorijas sikret. Najgore od svega je fotografija Kler O Konel, i gledam ravno kroz nju pre nego što se naslonim na prozorsku dasku, sličnu kao ona u stanu u Pensakoli na koju sam se oslonila rukama kad smo Karl i ja vodili jedan veseliji razgovor pre oko dve godine. Crvenilo koje mu se proširuje od očiju na čitavu glavu govori mi da je shvatio aluziju; oboje se sada ćutke sećamo tog poslepodneva kad sam mu butinom gladila rebra. Gledam ga sa ovog uskog sedišta, dajući mu na znanje da znam, i nakon što se vazduh između nas zgusne puštam da mi pogled odluta po sobi, do testova za svemirski program koji leže na stočiću za kafu. Ponovo pokušavaš da uđeš u program?, pitam. Klima glavom. Koristiću svaku moguću šansu sve dok ne uspem. Nadam se da mi to što letim helikopterima daje nekakvu prednost, mada pretpostavljam da se Hjustonu više sviđaju mlaznjaci. Svemirski centar u Hjustonu prima samo nekolicinu kandidata godišnje, a prijavljuje se toliko mnogo velikih zverki da su vam veće šanse da okrilatite i sopstvenim krilima dospete na Mesec nego da poletite gore u nekoj od tih konzervi. Da bi izbegao mučan razgovor, Karl se upušta u ovu temu, a kad se dotakne novih otkrića na Marsu u očima mu zaplamsa onaj stari sjaj. Rekla sam mu ranije, i to je istina, da mi nešto u meni govori da će uspeti. Kad mislim o tome kako hrli kroz svemir neka tamna svetlost hrli i kroz mene, tako da želim da mu otkopčam svu dugmad na košulji i priljubim usne uz plavu zvezdu na njegovim grudima, a zatim posmatram kako ta njegova ukočena usna počinje da podrhtava. Klerin stric je jednom bio gore, kaže. Gledam kroz prozor i dobujem noktima po prozorskoj dasci. Samo do orbite, da poprave Habl kad je snimao maglinu Orla, nastavlja, ali svejedno je bio. Pitao sam ga kako je bilo gore, i znaš Ii šta mi je rekao? 36

31 Podižem jedno rame, zatim ga spuštam. Rekao mi je da je bilo kao bilo je toliko upečatljivo da ne mogu da zaboravim. Rekao je da je bilo kao kad upoznaš ženu kojom ćeš se oženiti. Rekao je da je pogledao kroz prozor šatla i ugledao Zemlju jedva veću od svog nosa. I upravo tada je osetio da je voli i da mu nedostaje više od svega. Čitava planeta! Rekao je da je lebdeo tamo gore željan doma kao dete u kampu i nije mogao da dočeka da zarije pete u staro dobro čvrsto tle. Karl trlja kolena rukama. Od tada neprekidno razmišljam o tome. Mislim da razumem kako se osećao. Polako se odvajam od prozorske daske i gledam ga netremice deset, zatim dvadeset sekundi, minut, sve dok ne počne da zuri u moje usne, zaboravljajući. Zatim se seti problema. Šta mi to ovde radimo? Ništa. Nadoknađujemo propušteno. Nadoknađujemo propušteno. Sad postaje čeznutljiv. To radimo? Prilazim mu bliže. Odmahuje glavom. Sada su tu i drugi ljudi o kojima moramo razmišljati. Pored toga, ti i ja smo već probali sve ovo milion puta. Ti to nisi želela. Nisam želela da se udam. Za mene. Nisi želela da se udaš za mene. Znaš da to nije tačno. Samo to nisam želela još. Karl pažljivo spaja vrhove prstiju i zuri u tananu strukturu svojih šaka. E pa, ja se ženim. Sedam na sofu pored njega. Otkopčavam džemper. Zatim kažem: Ti me voliš. Ne poriče, pa ga hvatam za ruku. Saro. Skidam naočare. Svlačim džemper i osećam kosu na vratu i ramenima. Gde smo stali prošli put? Kako to misliš? Ne sećaš se? Zatvara oči. Ne govoriš valjda o našoj ovde okleva igri? Da. O ne, stvarno mislim da ne treba da ulazimo u to. 37

32 Mazim ga po ramenu sa dva prsta. Pre ti nije toliko smetalo, zar ne? Vidim kako mu damara žila na vratu. To je bilo pre. Pre si bio nag u mom krevetu i ja sam ti pričala priču. Ali nisam je završila, zar ne? Ništa ne odgovara. Zar te ne zanima kako se završava? Prelazim mu dlanom preko kičme, naviše, zatim trljam bradu o njegovo rame. Uzdiše, a zatim se ponovo nasmeje. Oh, ma daj. Skroz si me poremetila. Znam da si radoznao, nastavljam. Znam da si razmišljao o tome. Mogla bih samo da ti šapnem poslednji deo, kao tajnu. Zatim ću otići. Obara pogled. Toliko smo blizu da osećam njegov dah na obrazu i bradi. Neko vreme ništa ne govori, proučavajući svoja kolena. Naposletku kaže: Želim da čujem. Nikakav drugi podsticaj mi nije potreban. Hvatam ga za ruku i povlačim iz radne sobe u njegovu spartansku spavaću sobu, s hrastovom komodom i jednostavnim ali predusretljivim krevetom. Prislanjam mu usne na uho. Nema većeg zadovoljstva nego šaputati priču Karlu, a on me sluša zatvorenih očiju, tako da zamišljam kako reči lebde i prodiru u njega kao opojni dim. Nastavljam priču koju sam prošli put prekinula bajku o boginji koju je đavo na prevaru nagovorio da popije reku zaborava da bi zaboravila sopstvene moći. Kad sam završila, otvara oči. Da li ti se svidela? Podiže ruku i dotiče me po licu, a ja je uzimam da bih ga poljubila u dlan i veoma nežno mu gricnula prst. Svidela mi se, priznaje. Ali ti si opasna po moje živce. E pa, evo još jedne. Bila jednom jedna devojka koja je živela pre pet stotina godina i koju su u Evropu doveli kao ropkinju. Bila je veoma lepa, s tamnim, tamnim očima i nožem koji je pripasala uz butinu. Rukama mu prevlačim po licu. Dotičem mu ramena kroz košulju, zatim mu spuštam dlanove na grudni koš. Povlačim ga naniže, uz malo sile. Butina mi je na njegovom struku. Kosa mi klizi preko njegovog grla. 38

33 U petnaestom veku, Ernan Kortes je iz Novog sveta doveo trupu izvođača kao poklon za papu. On to nije znao, ali među njima je bila devojka prerušena u momka koja je nameravala da prinese cara kao žrtvu odmazde za zločine koje je Evropa počinila prema Meksiku. Karl me gleda preko kreveta i razmišlja. Zatim mi stavlja prste na usne i ja se uspinjem na njega. Ispričaj mi šta se dogodilo. Možeš li da zamisliš kako je bilo živeti u to vreme, u Evropi u šesnaestom veku? Bilo je to doba rata s Osmanlijskim carstvom, borbe katolika s Martinom Luterom, pljačkanja Rima, pljačkanja Perua, a usred svega toga nalazi se Karlo X priglup i pohlepan kralj kojeg ona želi da ubije. Premda ima tu jedna poteškoća. Koja? Zaljubljuje se. U nekog u koga ne bi trebalo. Obešenjački se smeška. U koga? Naginjem se ka njemu i udišem njegov dah. Dotičem usnama njegove usne i kapke. Volim ovu usnu, ovaj miris. Bila sam prisutna kad je zaradio ovaj ožiljak na članku ruke dok je spremao večeru. Znam svaku boju u njegovim očima. U nekoga ko je ovako dodiruje. Košulja mu se raskriljuje, otkrivajući rebra poput belih svitaka. Mišići mu poskakuju pod mojim rukama. Evo one tanane mreže vena koja mu se proteže preko ramena. Kost na kuku kao čvrsto vezan čvor koji bih mogla odvezati. Pomera se poda mnom. Ponovo pita: U koga? Ali ne odgovaram na to pitanje. Umesto toga, vodim ljubav s njim. Sve vreme držim ruku na plavoj zvezdi na njegovim grudima, koja treperi i podrhtava. Uspinjem se preko njegovog tela i vezujem se za svaki žleb, svako mesto za koje mogu dobro da se uhvatim, sve dok se ne nađe sklupčan u mreži moje kose, prestrašen, trepćući. Blagi Bože, izusti. Naslanjam obraz na njegov stomak, posmatram kako se napolju menja vreme i pokušavam da rečima izrazim kako se osećam, no umesto toga dolazim do boje. Postoji slika koju volim Zvezdana noć Edvarda Munka, koja visi u zapadnom paviljonu Getija. Prikazuje nebo onako kako bi nebo sebe usnilo kada bi zaspalo, zastrto tamnoplavom bojom bistrom poput meseca. Kad bi nebo bilo te nijanse 39

34 plave, plivali biste u njemu. Ta boja predstavlja kako se osećam. Ostatak priče ću ti ispričati kasnije, naposletku kažem. Ponovo navlačim džemper, stavljam naočare, kapu, dok je on još zbrkan, s rukom prebačenom preko očiju. Nemoj da se osećaš ružno, kažem mu. Naš problem nikada nije bila ljubav ni grljenje i maženje. Što se toga tiče, nikada nismo imali problema. Drugo nas je nešto sprečavalo da budemo zajedno. Što sve zajedno nije važno, kažem, i ti to znaš. A zatim ga poljubim i odlazim. 40

35 2. Sledećeg jutra pošto sam videla Karla, stojim u dvorištu Getija, grejem ruke kartonskom šoljom kafe i gledam u okean kilometrima daleko. Nikog nema osim ptica i čuvara, toliko je rano. Hladno vreme prekriva caklinom ovo veličanstveno zdanje i kadulju u vrtu. Para iz šolje kafe izvija se u šare u vazduhu. Kao ugalj crne figure sa šeširima krutog oboda pomeraju se iza prozora. Omamljena od premalo sna, trepćući u zoru, još se budim. Moja je mašta najgipkija u doba poput ovog, u rane sate kad osećam da sam i dalje povezana sa snovima. Sećanja i tričarije lebde i sudaraju mi se u glavi poput tamnog lišća na vodi. Otpijam gutljaj kafe, razmišljajući o Karlu, o tome kako je izgledao na krevetu prethodnog dana. Zbog te se pomisli osećam pomalo nepristojno. Dopuštam sebi da odlutam u druge fantazije, uspomene. To nije teško na mestu kakvo je ovo. Dok stojim ovde, mogla bih da poverujem da sam kraljica nekog napuštenog grčkog kraljevstva u dalekoj, dalekoj budućnosti. Savremena utvrđenja od travertina 8 izdižu se iz morske izmaglice, a pod od uglačanog kamena prostire se pod mojim nogama poput savršene Sahare; tu su i javorolisni platani, rajske ptice, hrastovi i lavanda; evo i junačkog okeana, kao još jednog predmeta u ovoj ogromnoj zbirci. To bi naš dobročinitelj Geti mrzeo. Njegovi biografi zabeležili su da mu se više sviđao izgled starih italijanskih vila i engleskih zdanja, 8 Travertin vrsta kamena, poznat i kao sedra. Prim. prev.

36 pošto su mu pomagali da sačuva svoju halucinaciju da je nekakav britanski lord, a ne običan sin Mineapolisa. Sva sredstva kojima je raspolagao bila su posvećena toj uobrazilji budući da sasvim sigurno nisu bila uložena u njegovu porodicu (ženio se pet puta) niti prijatelje (kao zloglasni tvrdica, postavio je telefonske govornice za goste na svom imanju u Sariju). Jedino su mu bile važne hladne i blistave retkosti. Želeo je da bude upamćen kao Mediči. Želeo je da živi zauvek. Kakav sjajan promašaj. Pamtimo ne samo njegovu filantropiju, već i lične mane i neobičnu smrt (preminuo je u odelu iz Sevil Roua, ne obazirući se na bolove koje je trpeo zbog raka, pokušavajući da sređuje papire u svojoj kancelariji). Ponekad zamišljam Getijevu senku kako lebdi preko muzejskog trga i plaši posetioce bogarajući zbog šindlerovskih referenci, feminističkih tumačenja i španskih prevoda. Umesto simulakruma tihe, uglađene pristojnosti Britanskog muzeja, ova sirota senka vidi čopore manjina kako se gužvaju u salama savremene arhitekture. Manjina poput mene. Radim ovde preko šest godina i malo šta bolje mogu da smislim nego da provodim dane u ovom manastiru. U ovom trenutku vodnjikava svetlost preliva se preko zidova galerije od bledog kamena, fosilima prožetog travertina iz Tivolija, iz istog onog kamenoloma kao i kamen kojim je sagrađena bazilika svetog Petra. Kamen bledo sjaji, poput školjke, tačkice svetlosti odbijaju se o umetnute kristale i otiske kostura morskih stvorenja što su nekada plivala s Neptunom. Naslanjam se na rotundu zapadnog paviljona i u kamenu nedaleko od sebe primećujem skelet lista, sa svakom tananom venom savršeno očuvanom. Sličan će se fosil verovatno pronaći u baziliki svetog Petra, budući da su istovetan kamen postavili Mikelanđelovi ljudi za vreme onog veličanstvenog perioda njene gradnje, iako je zlato koje obilato krasi njene odaje i osvetljava oltar na kojem se Urban VIII molio poteklo iz različitog izvora istopljenih američkih bogova i svetlucavih korita reka koje su nekoć tekle skerletne od ubijanja u ime tog istog sveca. Volim ovaj muzej jer predstavlja vrt takvih tajnih istorija. Proteklih nekoliko godina, okružena tim ostacima izgubljenih carstava i dahom mrtvih velikana, od ovog sam mesta napravila svoj dom. Upravo u Getiju otkrila sam da imam dara za oživljavanje i čuvanje istorije koju 42

37 ne može da vidi svako, i to je jedna od najvećih strasti u mom životu. Sve svoje dane, sve svoje vikende, sve svoje večeri provodim radeći na tome, ako nisam s Karlom. Njemu je teško da shvati zašto toliko radim, no ja i dalje tragam za dokazom sopstvene prošlosti na tim stranicama koje popravljam možda za nekakvim stranim imenom skrivenim ispod lažne titule, tamnom krvlju u poreklu, neočekivanom nijansom u boji kože nekog genija bilo kakvim ostatkom crnih kontinenata koje je spalio lumen gratiae tih sjajnih civilizacija koje Geti štiti i, uopšte, bilo čim što bi moglo uzdrmati ovu savršenu zbirku prema kojoj osećam toliko toga. Pretpostavljam da biste mogli reći da sam ekscentrik koji traga za nečim što ne postoji, poput onog čuvenog ludog viteza koji je video princezu Dulsineju u devojci širokih kukova koja je čuvala svinje. No iako neke moje uvažene kolege upućuju takve lažne optužbe na moj račun, ja za to nimalo ne hajem. Kad pronađem tajne za kojima tragam odnosno, kad ih utvrdim, znam da ću početi da shvatam onu težnju što me je obuzimala kad bih u univerzitetskoj biblioteci provodila poslepodneva sanjajući i kad bih mislila na majku, jer ona mi je prva usadila tu glad za našom spaljenom i pokopanom prošlošću. Premda nije ni sanjala da ću završiti ovde. Od malih nogu me je učila da ne verujem ovakvom zoološkom vrtu. No to što radim kao konzervator u muzeju Geti nosi u sebi nekakvu primesu saučesništva popisujem bogove opljačkane iz mrtvih hramova; pohranjujem vojničke priče u pozlaćenim odajama, iako su isti ti vojnici spaljivali druge, nepoznate biblioteke. Meksikanac, učila me je, a naročito Meksikanka, prema takvim menažerijama može imati samo odnos ispunjen nelagodom. Moja je majka umrla pre dve decenije, no znam da bi mi, da je i dalje ovde, rekla da napustim ovaj posao koji volim. Želela bi da budem neprijatelj muzeja, da zaogrnem crni plašt i provaljujem u arhive i kradem mumije, medalje, idole, amfore, da ih vratim njihovoj kući. Ali to nisu moje metode. Divim se draguljima gospodina Getija meksičkim okom. Ponekad se osećam kao srećni uhoda nastanjen u carevom zamku. Da je moja majka danas živa, rekla bih joj da radim na ostvarenju njenog cilja, ali iz suprotnog ugla. 43

38 Svi mi možemo da odredimo događaje i inspiracije iz ranih godina koji su nas vodili kroz život. Moj događaj, moja inspiracija za sav moj rad, bila je moja majka Beatris, iako bi to moglo zvučati čudno budući da je bila sjajan kriminalac. I to mislim doslovce! Bila je očaravajući prestupnik, tamna kao kardamon, crnooka kao njena porodica u Halisku u Meksiku, predodređena za poeziju i ilegalna dela zahvaljujući pogledu na svet po kojem se na sve oko nje gledalo kao na oteto. Nakon što su ona i njena majka emigrirale ovamo godine, moja se baka razbolela, a osirotela mlada Beatris od tada je iskusila avanturu o kojoj ne znam mnogo pojedinosti, osim da je podrazumevala položaj družbenice bogataša engleskog porekla koji je očekivao liberalnu kompenzaciju za svoje ktitorstvo. Posledica ovog dogovora bio je njen izraziti pesimizam: postala je žena koja više nije mogla verovati svemu što pročita ; nije sudila o knjizi po koricama. Niti se njena nepoverljivost smanjila nakon što je upoznala mog oca Rejnalda, niti kad je iskusila majčinstvo. Nikada nije prestala da na svet gleda očima podređenih i njen je skepticizam cvetao, možda suviše, budući da je, malo-pomalo, naposletku odbacila izvestan broj premisa koje stoje u osnovi najvećeg dela društvenih odnosa, što je klasična strategija neurotičara, romanopisaca i lopova. Biti svedok ovakvog razvoja bilo je takođe, kako se ispostavilo, savršeno obrazovanje za budućeg staratelja inkunabula. Kad mi je bilo devet godina majka me je odvela na izložbu prehispaničkih umetničkih dela u muzeju na Long Biču, retrospektivu toliko provokativno egzotičnu da je vezala jezike umetničkom krugu našeg grada. Još se sećam kustosa koji šapuću među itifalusnim skulpturama, plahovito pokazuju na nepornografske motive i priljubljuju lica uz staklene vitrine s golim ratnicima naoružanim noževima i privlačnim sluškinjama koje nose žitarice. Beatris se zaustavila ispred izloženog komada veoma velikog, starog, debelog papira na kojem su se mogli videti izbledeli crteži ljudi koji pevaju. Kad sam pogledala natpis videla sam da papir predstavlja veoma redak ostatak amokstlija, mezoameričke knjige iz XVI veka načinjene od tucane kore drveta amatl, 9 koju su crvenim i crnim 9 Amatl drvo od kojeg su Asteci dobijali papir, koristi se i kao naziv za sam papir. Prim. prev. 44

39 mastilom ispisali mudraci naroda Nahuatl. Majka se zadržala ispred zabravljene staklene vitrine u kojoj se nalazila relikvija. Stajala je tamo i dugo zurila u nju. Sve je ovo ukradeno, naposletku mi je rekla. Jesi li to znala? Samo sam je pogledala. Uzdahnula je; usne su joj podrhtavale. Tako mi nedostaje kuća, rekla je. Još trenutak je zurila u to parče papira, a zatim podigla ruku i prodrmusala katanac na vratima vitrine. Nekom srećnom nemarnošću, kustos beše zaboravio da ga zaključa. Otvorio se bez napora i prednja staklena ploča kliznu u stranu. Provukla je ruku i prstom dotakla stranicu. Nijedno se zvono nije oglasilo; čuvar se bio okrenuo na drugu stranu; kustosi su čavrljali u susednoj prostoriji. Podigla je papir s postolja i savila ga u svitak koji je potom gurnula u torbu. Jedan je posetilac, preko pored majanskih stela, zinuo u čudu. A zatim smo otišle. Kod kuće smo na krevetu mojih roditelja razmotale meku stranicu čiji su se slojevi ljuštili i stale da je posmatramo. Bila je iscrtana raštrkanim crtežima starca koji je sedeo pred okupljenom skupinom mladih. Iz usta starca izvirali su svici simboli za koje ću kasnije naučiti da predstavljaju piktografske oznake za govor tlamantinija, ili majstora cveća i pesme. Nakon otprilike pola sata konačno sam skupila hrabrost da upitam: Zašto si to uzela? Nekoliko ljudi već nas je zvalo (nismo se javljale na telefon), a neki su nam i lupali na vrata. Majka mi se nasmešila i rasplela pletenice, a zatim rastresla kosu. U tom se trenutku oglasilo zvono na vratima i lupa ponovo poče. Bila sam prestrašena. Ponovo sam je upitala zašto je to uzela. Zašto sam ga uzela? Zato što nije pripadao njima, eto zašto. Zbog toga sam bila ljuta, hija. Ti su muzeji kao velika laž, znaš? A ti ljudi njihove oči nemaju pojma u šta zapravo gledaju kad ugledaju te lepe slike. Za njih je to nevidljivo! Gledaju u mene, a to ne znaju. Gledaju u tebe. Kao da su nas stavili u neku od onih staklenih kutija. Shvataš? Lupanje na vratima postalo je još glasnije. Čula sam reči: Obezbeđenje muzeja. Oh, psssst, nemoj se uznemiravati, nastavila je. Razumem da ti je teško da shvatiš. A posle će tvoj otac reći: Oh, tvoja majka. Kakva luda! Kakva blesača! Zaboravi sve što ti je rekla. I to će te još više zbuniti. Ali, 45

40 između nas budi rečeno, Saro, ako želiš da budeš pametna devojčica, moj ti je savet da sve upamtiš. Mama, ti si nešto ukrala iz muzeja. Da, u redu. Pretpostavljam da jesam. Mogla bi to tako nazvati. Tvoj tata, on će to tako nazvati. Taj momak napolju koji lupa po vratima tako će to nazvati. Ali krasti, lagati sve je to za mene naopako i okrenuto naglavce. Drugi ljudi izgovaraju te reči, a ja samo čujem bla bla bla. A u ovom slučaju razume se, te reči ne znače baš ništa. Ova knjiga, ono što je ona nekad bila, iscepana je davno, pre nego što sam je ja uopšte i videla. Ali već sam ti pričala o tome, zar ne? O bibliotekama? Odmahnula sam glavom, slegnula ramenima. Ispričala sam ti tolike priče, a tu nisam? Prevlačila je prstom preko crteža. Perle oko njenog vrata i zglobova su zazvečaie. Oh, trebalo bi da je znaš, trčaćeš kroz život s mozgom iguane ako je ne budeš znala. Dakle, u redu: Godinama ranije, jedan veoma tvrdoglav momak, vojnik po imenu Bernal, išao je za generalom Kortesom u samo srce Meksika, tragajući za zlatom. Lutali su kroz usijanu džunglu, stalno se krećući udesno, tako da je taj mlađani Španac mislio da se spuštaju u samo središte Zemlje pa čak i pakla, ali, razume se, nije bio infierno sve dok tamo nisu stigli. Kad su naposletku dospeli u veliki grad pun hramova i vrtova i predivnih tuđinaca koji su pomalo ličili na tebe i mene, taj vojnik nije mogao da poveruje svojim očima. Jesu li ti ljudi životinje?, pitao se. Jesu li vragovi? Toliko su divlje izgledali, s tom tamnom kožom mora da su pagani. I što je još važnije, takvim stvorenjima zlato nije moglo ničemu služiti. I ta pomisao, to zlato, to ga je gonilo dalje, iako je bio žgoljav kao pile i toliko umoran. Te crne devojke, mislio je, one će usuti vruću vodu u zlatnu kadu i oprati me svojim mekim rukama kad ja završim s njima. Nameravao je da pije iz zlatnih čaša i odnese svojoj ženi stotinu savršenih smaragda. Grčevito je držao mač dok se vukao kroz grad, sve dok nije naišao na hram. Napokon, rekao je sam sebi, ovde ću se obogatiti! Ovo mora da je mesto gde kriju blago! I bio je u pravu. Kad je ušao, video je da unutra nema ničeg osim ovih knjiga. Bezvredno!, povikao je taj idiot. Prevaren sam!, urlao je. Ili je možda, ali samo možda, pogledao neku knjigu. Možda je video kako je savršena bila, i stavio ju je u džep zato što je znao da tu leži pravo zlato. Možda ovaj 46

41 ovde papir potiče iz knjige koju je on ukrao. Ali čak i ako je bio toliko pametan da shvati da je otkrio istinsko blago, to nije bilo važno. Jer već je osetio miris dima. Video je plamen koji proždire knjige. Dok je stajao tamo, pokušavajući da pročita ove stranice, drugi su vojnici već zapalili veličanstvenu biblioteku. Majka prestade da priča. Telefon je zvonio. Ispred ulaznih vrata čuli su se glasovi i još jedna serija glasnih udaraca. Ustuknula je, pa uprla pogled u mene i dodirnula me hladnom rukom. Shvataš li šta pokušavam da ti kažem? Izgledala je divno i čudno, i znala sam da u nekim veoma važnim pitanjima nije bila poput drugih ljudi. Osetila sam miris njenog parfema tuberoza. Spustila sam dlan na potamneli papir i sliku čoveka sa svitkom na jeziku. I nisam imala srca da joj kažem da uopšte ne shvatam, da je uopšte nisam razumela. Majku su te večeri uhapsili zbog velike krađe (fragment amokstlija je, čak i tada, vredeo gotovo sto pedeset hiljada dolara), iako je moj otac Rejnaldo uspeo da izdejstvuje odbacivanje optužbi tvrdeći da majka prolazi kroz tragičnu no privremenu kleptomansku depresiju. Zašto pokušavaš da mi slomiš srce ovako, corazon?, čula sam ga kroz zid svoje sobe kako je pita te noći. cvetiću, mi preciosa loca con la cabeza quebrada, želim jedino da ti budeš srećna. Dajem svoj život za tu sreću, to znaš. Ali, dušo, blesice, ne možeš da ideš i kradeš te gluposti iz muzeja! Majka mu nije odgovarala ni na ubeđivanja ni na ispitivanja; umesto toga, plakala je čitave noći. Znam da nije mogao odgonetnuti njene pobude ništa bolje od mene; nikada mu ih nije ni objasnila. Umrla je šesnaest meseci kasnije, usled nedijagnostifikovane urođene srčane mane poznate kao pretkomorski defekt septuma, što nije nimalo složenije od rupe u srcu; a kad je više nije bilo, teme poput ove postale su zabranjene jer je vraški bolelo naglas razgovarati o njima. Plašila sam se da je ne zaboravim, pa sam skupljala sve što sam mogla i pohranjivala je u sebi svaku trepavicu, boje koje je njen glas imao, zveckanje perli oko njenih zglobova i vrata. Kad sam porasla, te su mi uspomene zaista pomogle. Konačno sam shvatila da je tog poslepodneva, u okviru ograničenja svojih mogućnosti i vremena, pokušala da ispravi gotovo pet stotina godina staru krađu iako me je to otkriće naposletku navelo da svet vidim, baš kao i ona, kao naopak 47

42 i okrenut naglavce. U vreme kad sam dospela na studije već sam bila počela da zavirujem u knjige, muzeje, vrtove sa skulpturama, ne da bih zapažala ono što je ležalo na površini slika i predmeta tamo sakupljenih, već da bih otkrila nekakvu tajnu koja bi se mogla nalaziti ispod: nekakav dokaz zločina koji je pokušavala da ispravi, nekakvu drugu vekovima zaboravljenu istoriju koja je izbegla lomače. Taj sam metod posmatranja zadržala. Tom čudnom navikom da svemu neprestano zavirujem pod kožu takođe sam postigla da majka za mene bude živa, toliko prisutna u mojoj glavi da sam u poslednje vreme počela da mislim kako to nije uvek tako dobro. Nadam se da ću se, kad nešto poremetim u ovom prekrasnom muzeju, bolje osećati što se tiče njene smrti i njenih opsesija, jer upravo zbog toga toliko i radim. To je razlog što sam napustila Kamp Ledžun i došla u ovaj hram podignut u znak sećanja na Džona Pola Getija. To je razlog što nisam uvek stajala Karlu na raspolaganju onoliko koliko je trebalo. To je i razlog što sam se sada posvetila ovoj staroj, osporavanoj knjizi koju nazivam Osvajanjem. Ova je knjiga magija. Kad je držim, zamišljam sve one mrtve koji su je nekada čitali, kaluđere i soldate kako ostaju bez daha na uzbudljivim mestima. Vidim finansijere kako okreću stranice kao da se radi o senzacionalnom petparačkom romanu, mlade devojke kako kradom zaviruju u opise bitke iza leđa svojih guvernanti. Ova je knjiga misterija. Iako je jednostavan povez od marokanske kože i rotunda pismo smeštaju u XVI vek u Španiji, nema podataka o njenom poreklu niti ranoj istoriji. Preko dve stotine godina mogla je počivati pod staklom u nekoj palati ili trunuti u nekom ambaru premda je gotovo sigurno ukradena, možda čak nekoliko puta. Pa ipak, nikako to ne možemo znati, te stoga nemamo nikakve obaveze prema njenim zakonskim vlasnicima, budući da je preživela ova razdoblja ne ostavivši nikakav trag sve do godine 1831., kada se pojavila u Madridu u vreme Španskog rata za nezavisnost. Nakon što je Napoleon poklonio Španiju svom trapavom bratu, kralj Žozef jedva da je svojom vladavinom uspevao išta drugo do da ozlojedi domaće stanovištvo i opasne, opasne Britance. No bio je dovoljno dalekovid da unajmi izrazito efikasnog majordoma koji je popisao sva blaga krune. Iz tih popisa saznajemo da je svojina 48

43 privremenog vladara obuvatala štalu hitrih andalužana, zlatni escajg, čaše i tanjire Karla V lično, ogromni izrezbareni smaragd iz Amerike i ovaj skromno uvezani folio. Možda ga je kralj čitao sedeći na prestolu ne bi li skrenuo misli sa sopstvenih gubitaka, dok su se planinski gerilci spuštali u noć. Zapovednik Žurdan okupio je svoje trupe koje su već posrtale dok su ljudi Artura Velslija jurišali preko polja pocrnelih od dima iz musketa i topovskih ožiljaka. Udubivši se u neki skandalozni odlomak iz knjige Žozef se nije obazirao na zvuke paljbe dok su se pobunjenici približavali njegovim vratima sa isukanim bodežima. Žozef je sa svojim blagom pobegao u Pariz, a zatim u Bordentaun u Nju Džerziju, gde će živeti narednih dvadeset godina. Folio je tamo i prodat, da narednih vek i po čami u bibliotekama obloženim drvetom, gde ga uglavnom niko nije gledao zbog poteškoća s prevođenjem mada volim da zamišljam kako ga čita neka bilingvalna radoznalica tek dorasla za izlazak u društvo i kako je njegov svetogrdni, erotični sadržaj kvari. Prošle ga je godine neki anonimni prodavač izneo na aukciju u jednoj čuvenoj kući u Njujorku. Uprkos lošem stanju u kojem se folio izdanje nalazilo, već se bila proširila vest da je reč o novopronađenom delu ludog romanopisca oca De Pasamontea, te je gomila znatiželjnika podstakla živahno nadmetanje na aukciji. Ipak, nema takve vreće s novcem kao što je Getijeva, te smo ga mi kupili za neverovatan iznos. I tako je sada, na neki način, knjiga moja. Pregledam folio na svom radnom stolu dok plavičasta svetlost treperavo dopire kroz prozore. Laboratorija u kojoj radim ogroman, beo, otvoreni prostor u kojem je smešteno nekoliko konzervatora knjiga nalazi se u prizemlju biblioteke. Boja u prostoriji potiče od predmeta nemarno raštrkanih po stolovima i prozorskim ispustima: pozlaćena Biblija iz XVII veka koju je neko doneo iz magacina; konj od murano stakla; tamnocrvene keramičke vaze s plavobradim irisima isplaženih polenskih jezika; penkala za pisanje od ružinog drveta. Tu je i presa za knjige od hrastovine, kao i benediktinski časlovac iz XV veka. Ovaj poslednji predmet leži na stolu preko puta mog, za kojim moj šef Tereza Šonesi sedi i pravi se da se muči nad izbledelim ilustracijama knjige. Naginje nad stranicama glavu povezanu žutom 49

44 maramom; ispod tkanine sa kašmirskom šarom jutarnja svetlost sija u čvrstim zlatnim uvojcima to je kosa koja joj je tek izrasla nakon što je pre osam meseci završila hemoterapiju. Njeno lepo bledo lice, sa uglastim jagodičnim kostima i sivim očima oivičenim sitnim bronzanim obodom trepavica lebdi nad slikom Vitsaveje koja u providnoj haljini pozira pored fontane dok joj se David divi s prozora na kuli. Vreme i kiseonik naneli su štetu portretu; u trenutku kad Tereza prstom dotakne fontanu stranica joj oboji kožu ljuspicama plave, iako ona zbog toga ne povlači ruku. Mogu da ti donesem rukavice ako hoćeš, govorim. Ne, hvala. Podiže glavu i smeši mi se. Nemoj biti tako nervozna, dušo, neću je povrediti. Boja se skida. Ona gleda u prst i smeši se. Zaista! Zatvarajući knjigu naslanja se laktovima na nju i polaže bradu na šake. Nikad nećeš pogoditi gde sam sinoć bila. Provela sam najnevaljalije i najsjajnije veče! Ne znam. Da vidimo striptiz bar? Ne, tih sam se zasitila još pre nekoliko meseci. I moram reći da mi to mlataranje ionako ide na živce. Bila sam u jednom fantastičnom klubu u Holivudu gde su neke zgodne devojčice svirale neku vrstu feminističkog esid roka do četiri ujutro. Neverovatno! Nosile su majušne haljine od... nekakve električne trake, rekla bih, strateški postavljene, i imale su najdivnije gadan rečnik. Sve veoma jebeš ovo i jebeš ono, falus ovo, kita ono, dok su mlatile ružičastom kosom kao Meduze. Nije bilo vulgarno kao što mora da zvuči. Bilo je skoro divno, kao neka od onih krasnih saobraćajnih nesreća Karlosa Almaraza. Odmahujem glavom. Zar nisi premlada da bi bila takva čistunica, Saro? Volela bih da si i ti išla, ali to bi značilo da moraš da budeš budna do dva ujutro, a znam da ti voliš da budeš u krevetu već u osam u veče. Nije tačno. Jeste, osim ako se opet ne zabavljaš s onim tvojim draganom. Karl, zanosni mornar. Zanosni marinac s kojim sam se juče videla, moliću lepo. E pa, bravo. Barem nešto. Ali trebalo bi jednom da izađeš sa mnom u ovom se gradu, kad padne mrak, mogu videti najneverovatnije stvari. Mada ja to pre godinu dana ne bih znala. 50

45 Dušo, bila sam baš kao ti, tako fina i odgovorna i, oprosti, ali dosadna. A posle bolnice... znaš, shvatila sam... Šta ja to radim sve ove godine? Provodim ih ovde sama? Gledam prokletu televiziju? Sada, razume se, izlazim u klubove, igram, a tu su i moje divne zabave glas joj se pretvorio u šapat zapravo, mislim da ću narednog meseca pozvati nekoliko prijatelja u muzej na još jedno naše veče. Šta ti misliš? Kanapei? Šampanjac, foie gras 10? Ogromni tiramisu? Bez foie gras, kažem. Tereza produžuje da sastavlja meni za narednu u nizu svojih tajnih zabava (tajnih barem kad su u pitanju poverenici Getijeve zadužbine), koje su za muzejskog zaluđenika isto što i odlazak u podrum Studija 54 početkom sedamdesetih. To su skandalozne žurke na koje su pozvani samo malobrojni odabrani, budući da su zasnovane na premisi jurcanja po muzeju kao da je vaš sopstveni dom, gde možete da dignete noge na svileni divan iz XVIII veka koji je nekada pripadao Napoleonu i pijuckate koktele iz zlatnih pehara sa stolova Rudolfa II. Milion puta sam joj rekla da su njeni prijemi neetički, a verovatno i protivzakoniti, pa čak i ako su to događaji na kojima većina povučenih kustosa, stručnjaka za starine, istoričara, restauratora i arheologa sasvim poludi od uživanja. No ona se ne obazire. Pre svake zabave podmiti čuvare, a posle zatvaranja muzeja isključi alarme u jednoj ili dve galerije, zatim skloni svilene konopce sa antikvitetnih stolica i fotelja i dotegli srebrninu Luja XIV iz odeljenja za Primenjenu umetnost. U ponoć je već ludnica u muzeju. Istraživači se ljube i pijuckaju koktele kosmopoliten na otomanima iz doba neoklasicizma ili pokušavaju da plešu uz tihi džez koji krčeći dopire iz muzičkog stuba, dok u pauzama zagledaju dela Rembranta, Tarnera, Ticijana, približavajući im se koliko god žele. Nema zvuka upozorenja kad priđu na četrdeset centimetara od platna nekog francuskog slikara ili astečkog kalendara; ne zvoni na uzbunu dok piju iz etrurskog putira ili na ruku stavljaju narukvice od čistog zlata koje su u VI veku napravile Maje. Pre mesec dana komadić pačje džigerice tresnuo je na saten boje breskve jedne rokoko sofe, a prošle zime jedna je pijana egiptologinja ostavila blagi trag karmina na Vermerovoj slici kad je pokušala da je poljubi bile su to katastrofe koje sam nedeljama mahnito popravljala. 10 Foie gras pašteta, najčešće od guščje ili pačje jetre. Prim. prev. 51

46 Na tim zabavama ja izigravam neku vrstu policajca, naoružana štapićima za uši i tečnim sapunom, u strahu od crnog vina; naročito poludim kad se neko približi pretkolumbovskoj postavci, no čak i ja moram da priznam da ništa iz našeg inventara nije ukradeno i da niko nije otkucao Terezu. Kao što sama kaže, ona samo udovoljava nedužnom fetišizmu: stručnjaci koji su se posvetili očuvanju dragocenih predmeta takođe imaju želju da ih dodiruju i da se njima služe mnogi su rekli kako osećaju da su bliže periodu koji ih fascinira kad mogu da drže muzejske relikvije kao nekakve obične predmete. Ali da ste pre godinu dana pitali bilo koga od njih, niko ne bi ni pretpostavio da će im takvu priliku pružiti dr Tereza Šonesi, dobitnica Gugenhajmove stipendije, Makarturove stipendije za genijalce, nekadašnji predavač umeća restauriranja knjiga na Harvardu, autor tri monografije o padelup uvezima i dve o slikanju na ivicama stranica sklopljene knjige. Dvadeset dugih godina Tereza je bila neosporavana kraljica restauracije inkunabula, koja je svu svoju životnu energiju posvetila problemima izbledelih predlistova od gužvane svile, knjigama s nemačkim uvezom koje se raspadaju, pitanju tri najbolja načina da se restauriraju osetljive minijature Domenika Girlandaja. Bila je cenjena, da, ali ne i omiljena. Niko je nije dovoljno dobro poznavao da bi je voleo. Dr Šonesi, kako smo je zvali, skupljala je kosu u čvrstu malu punđu i oblačila se u bezoblične široke džempere s motivom pahuljica koji joj nisu mogli prikriti ogromne grudi; vukla je noge kroz hodnike, glave nakrivljene ka tlu pod čudnim pticolikim uglom, nikog ne gledajući u oči. Povremeno bi podigla oči sa onog na čemu je radila i uputila nekom od kolega stidljiv osmeh, no odmah potom bi ponovo oborila pogled. Kružile su glasine da dr Šonesi vodi ekscentrične razgovore ili sa samom sobom ili sa svojim knjigama glasine koje sam, zapravo, ja pronela, budući da smo delile kancelariju i da bih je povremeno zatekla usred iznošenja nekih komičnih zapažanja, pa čak i kako se smeje nekoj sopstvenoj šali; no čim bi me spazila postala bi tiha kao miš. Zatim se razbolela. To su takođe bile glasine, budući da je jednostavno nestala na šest meseci i da je čitav njen nestanak bio obavijen nekakvom jezovitom tišinom. No kad se vratila, znali smo, po drugačijem obliku njenog džempera i ćelavoj glavi, da je ono što se 52

47 pričalo bilo tačno. Ali nije promenila samo spoljašnji izgled. Prve nedelje po povratku, kad sam joj se obratila služeći se titulom kao i uvek, spustila mi je ruku na rame, a zatim zatražila da je oslovljavam po imenu. Poslušala sam je; odvela me je na ručak i od tog poslepodneva postale smo bliske. Iako iscrpljena od lečenja, poveravala mi se. Rekla mi je da je uprkos umoru počela da izlazi, da pleše i da, uopšte, pokušava da zgrabi taj prekrasni svet. Takođe je rekla da će dati otkaz. Otkrila sam da sam napravila užasnu grešku predmetima sam zamenjivala ljude u svom životu, rekla je žvaćući sendvič. Stvarno deprimirajuće. Malo boje na platnu zauzima mesto ljubavnika. Koža i papir zamenjuju dete. Istorija?! Moja blagoslovena strast! Nije to ništa drugo do fantom koji se, premda je zabavan, ne može poljubiti. Ona jednostavno ne postoji pokušaj da je pipneš u bolnici, Saro, dok si zatočena usred onog bleštavog napretka. Nestaje kao etar! Nema stvarnog života u Morte d Arthur, zar ne? Koliko god veličanstven uvez bio? Sreća ne boravi u Gutenbergovom mastilu. Pa čak ni u tvojim dragocenim meksičkim kalendarima, rekla bih, draga. Sve bi trebalo iskoristiti, progutati! Ne čuvati. Ne skladištiti kao mošti svetaca. I zaista gledam na ovo mesto kao na neku vrstu fantastične grobnice. Pokušavam da ti kažem da je ovo davno zakasnela ponuda prijateljstva. Bila sam strašan kreten što sam se toliko dugo držala po strani. No ovo je i opraštanje. Napuštam muzej da bih postala... ne znam. Turistički vodič, možda. Odgajivač pasa. Nešto stvarnije i važnije, nadam se. Želja joj se međutim nije ostvarila. Geti nije hteo da je pusti nije hteo da pusti svog najdarovitijeg restauratora, ženu koja je vaskrsla delo Vaticinia Pontificum Joakima da Fjore, pretvorivši nekoliko parčića prljavog pergamenta u veličanstveni tekst! Nije hteo da pusti čarobnicu koja je iz hrpe prljave kože stvorila Consilia et allegationes, sjajno delo Frančeska Alvarotija! Ponudili su joj novac, zatim još novca, zatim toliko da je morala da ostane. Mada, pod njenim uslovima koji su, moram da kažem, u osnovi opasni po istorijski projekat. Ona je svojevrsni saboter. Njen trud na restauraciji knjiga većinom je prestao, budući da više ne vidi svrhu tog napora i budući da veruje da čak i najvećim, najlepšim delima treba dozvoliti da otmeno istrunu i pretvore se u prah; ili, još bolje, da se istru u uglačane ostatke tako što 53

48 će ih ljudi držati, dodirivati, isprobavati direktno a ne u belim rukavicama, kao što trenutno postupamo prema velikim relikvijama. Stoga bi ukrala neko dragoceno folio izdanje iz skladišta i odnela ga u obližnju školu, gde bi dozvolila učenicima da okreću živopisne stranice (pošto bi oprali ruke, barem toliko). Dopustila bi da se na stranicama folio izdanja rascvatu opasni zeleni vrtovi plesni (što pokušavam da popravim u slobodno vreme). Otuda i zabave na kojima se obustavljaju svi zakoni očuvanja zabave o kojima sada nastavlja da priča. Ti dolaziš?, pita. Biće neverovatan provod. Organizovaću je u južnom paviljonu, tamo u onom rokokou. I mislim da ću dovući neke haljine iz skladišta, kao one koje smo kupili prošle godine, one što ih je navodno nosila Veronika Franko. Mislim da neću stići. Imam mnogo da radim. Ne valjda na tome? Pokazuje na Osvajanje. Mogla bi to da završiš u radno vreme, ne bi ti trebalo više od šest meseci. Ako želiš to da radiš, razume se. Želim to da radim. Ja uopšte ne vidim oko čega dižeš toliku prašinu. Kao što sam već rekla, mislim da je sve ovo besmislica. Ovo što mi radimo nije besmislica, Tereza. E pa, u svakom slučaju, mislim da te je ovaj trenutni zadatak naročito zaokupio. I jesi li ga zavela u katalog? Pod De Pasamonte? I dalje radim na svojoj teoriji. Da, dušo draga, primetila sam da si u kandžama još jedne svoje nesuvisle hipoteze. Što se mene tiče, možeš da ga zavedeš i pod Petar Pan, ali, zaboga miloga, nemoj se toliko fiksirati na nešto. Za razliku od nekih, meni je važno da katalogizovanje bude tačno. Tereza sklapa svoj časlovac i gleda me. Ako baš insistiraš proći ću sve to s tobom. Ponovo. Nažalost po tebe, gotovo pa sam stručnjak za našeg starog sveštenika. Godine 1560, 66 i '68. De Pasamonte piše Las Tres Furias, La Noche Triste El Santo de Espana knjige sa istim jednostavnim povezom od marokanske kože, ispisane, kako se čini, istim rukopisom. Grešim li? Ne. Pored toga, imaju istu temu, isti stil pripovedanja. Ali te su knjige potpisane. I ne verujem da je ovu knjigu napisao 54

49 muškarac. Ne verujem da je Španac mogao napisati ovu knjigu. Pa, gospodin Džojs je izmislio staru Moli Blum, zar ne? To je drugo. Po čemu je to drugo? Osećam kako me obliva rumenilo. Obaram pogled i okrećem stranice knjige. Ne znam. Jednostavno mislim da jeste. Dobro, neću te više pritiskati u vezi s tim. Vidim da se nerviraš. Ne nerviram se. Naravno da se nerviraš! Ti si osetljiva! A ja sam bila baš kao i ti brinula sam i mudrovala nad svakom sitnicom. Ali nisam o tome htela da razgovaramo danas. Samo želim da dođeš na moju zabavu. Hajde dođi. Biće ludilo! Podižem glavu i nasmešim joj se. Zapravo, možda neću moći da dođem iz drugog razloga. A taj je? Karl. Nadam se da ću se te večeri videti s njim. Oh dušo, ne vredi se nadmetati s golim muškarcem, čak i ja to znam. Dakle, u tom slučaju, puštam te da se izvučeš. Ali samo ovaj put. Široko se osmehujući, ponovo otvara časlovac i okreće se od mene. Na stranici pred njom, Vitsaveja i dalje svetluca, polunaga, pored fontane; David zuri u nju sa svoje kule. Vraćam se Osvajanju. Otvaram prednju koricu i okrećem prvi, čist list. Istog trenutka zapahne me miris prašine i vremena, a nakon toga dolaze izbledele reči. Čitanje je za mene oduvek bilo poput sanjanja, moram da se smestim u priču baš kao što se um polako podiže iz sna u čudnu šumu noći. Ako čitam ljubavnu priču, recimo tragediju, prvo zapažam neke odlike zaljubljenih oči Ane Karenjine, tamne kao vino, zatim svetlucanje zlatne niti u njenoj haljini. Utisci se prepliću iz stranice u stranicu poput niti muzike, jer povrh haljine i očiju nalazi se Karlovo lice, ili lice moje majke. Zatim dolazi nit mazurke, bledi dah na železničkoj stanici, zatim Tolstojevo lice s belom bradom dok umire u Astapovu. Naposletku, tu je dodir knjige koja mi leži pod rukama. Knjiga je telo, a vaša će se svest oblikovati prema njenim pojedinačnim oblinama baš kao što će se prilagoditi svakom drugom 55

50 ljubavniku barem dok se ne izvitoperi toliko da postane neupotrebljiva. Tu ja nastupam. Stranice s tekstom folio izdanja gotovo su sasvim ispale iz korica; povez se raspao. Marokanska koža ljušti se s korica, a na poslednjih dvadeset stranica nalazi se mrlja od buđi zbog koje je, pored toga što oštećuje pergament, i tekst nečitljiv. Nekoliko sam meseci tragala za najboljim načinom da se pristupi restauraciji ove knjige, a zatim sam očistila kožu i izmerila i oprala listove. Sada se nalazim na narednom stupnju, a to je popravljanje nagrizene kože knjige uz pomoć japanskog papira, obojenog istom bojom stare krvi kao i marokanska koža. Listovi će biti popravljeni uz pomoć tog istog papira, samo neobojenog. Što se teksta tiče, napraviću mastilo po sopstvenom receptu svilenkasto mastilo boje lasice, mastilo poput onog kojim se služio Servantes i iscrtaću ponovo rotunda slova jednim od Terezinih divnih penkala od ružinog drveta. Ali ne suviše dobro. Iz poštovanja prema svim mrtvima, neki znak vekova koji su prohujali mora ostati. Osim toga, knjiga je sada nešto drugo nego u ono vreme kad je nastala. Nekada su tu bile ruke autora (nežne, sigurna sam, ruke smeđopute ženice, a ne blede ruke monaha), ali takođe i ruke lopova, i kraljeva-lopuža, i silnih izdanaka Nju Džerzija. Da bih podsetila čitaoce na tu istoriju, neću popraviti ožiljak na zadnjoj korici, pa čak ni ponovo ispisati manje izbledela slova. Podižem knjigu sa stola i ljuspice pergamenta ostaju mi na dlanovima. Mora biti da svaki put kad je podignem mikroskopske čestice prelaze na moju kožu, ili prelaze s mojih prstiju na moje usne, i na taj način moje ih ćelije upijaju kao otrov ili vakcinu koja se pije. Pre nekoliko godina, dok sam sebi za dušu proučavala knjigu o ekstremnim slučajevima filobiblizma, čitala sam o ludaku koji je toliko voleo knjige da ih je jeo iseckane na trake i pečene u tiganju s krompirima, paprikama baburama i malo belog luka. Bibliofagija, mislim da je tako glasila dijagnoza. Pitala sam se kakve bi posledice na takvog gurmana ostavila Dikensova, a kakve, na primer, dela Balzaka ili Šopenhauera. Pitam se kakve posledice ova knjiga ima po mene. Nešto se u meni oslobađa; osećam nekakvu novu otvorenost, podložnost. Noću mi je teško da zaspim jer me opsedaju fantazije. 56

51 Zamišljam da se nalazim ispred Karlovog stana, da gledam u njegov prozor, sakrivena u senci. Volela bih da mu pevam serenadu, onako kao što su to radili Italijani; pevala bih mu ariju iz Don Đovanija pre nego što bih se popela uz balkon i poljubila ga u usta tako da lebdim, oduševljena, usred vazduha. Možda devojka koja je ispisala ove stranice teče kroz mene poput opijata prenesenog na parčetu papira. Devojka za koju Tereza misli da je bila zabludeli monah. Ljubavna priča za koju niko osim mene ne veruje da je postojala. Mislim da ovaj tajanstveni pripovedač nekako utiče na mene. Uliva mi želju da idem u krajnosti. Kad se napojim njenom pričom, osećam dovoljno hrabrosti da se zbog Karla popnem uz kulu. Zanemariću ograničenja sopstvenog doba i pola i osvojiću ga u borbi mačem kao da sam plemić iz XVI veka. Grliću ga u visokoj vlažnoj travi sve dok ne zaboravi svako ime osim mog. Okrećem stranicu. Čitam. 57

52 3. Ja, koja se sada zovem Helen, od rođenja sam odgajana da postanem supruga astečkog kralja, no jedino sam stvarno želela da budem žongler. Moje pozajmljeno ime nisu, međutim, stvorili ni presto ni crvene loptice koje sam mogla održavati u vazduhu poput čarobnice. Umesto toga, postala sam ropkinja, u svilu umotana konkubina i nbica. Sve sam to postala zbog Španaca. Obala Meksika, Nakon što su moji sunarodnici kamenovali Montezumu, a Kortes spalio Tenohtitlan u pepeo, španski je general naredio svojim vojnicima da natovare njegove brodove preostalim zlatom, probranim primercima naših dragulja i perja, a naposletku i malom zbirkom zabavljača, plesača i žonglera među kojima je bio i najbolji žongler što je ikada živeo, veličanstveni Maksiksa koji bi, mislio je Kortes, mogao zadiviti njegove sunarodnike. Iako sam žena, i stoga nepodobna da se bavim tom visokom umetnošču žongliranja, toj sam se veštini učila sama, kradomice, još od malih nogu. Mogu da održim devedeset i dve loptice istovremeno u vazduhu. Pretvorila sam zlatne loptice u ptice koje lete. To je jedini dar koji posedujem. I tako sam tog proleća, kad su se akrobati i klovnovi ukrcavali koračajući preko dasaka na bleštave generalove brodove, na sebe

53 navukla žonglersko ruho od kože jelena i lice premazala bojama skrivajući svoj pol, i pošla za njima, žonglirajući, kao da je to nešto najprirodnije na svetu. Moja izgnana braća čudno su me gledala, no nijedan nije Špancima otkrio moju prevaru. Imali su dovoljno svojih briga. Pljeskali bi mi, međutim, da su znali pravi razlog zbog kojeg sam pošla u Evropu. Ja sam poslednji izdanak duge loze Asteka kraljevske krvi. Moj voljeni otac Tlakaelel za života je bio poglavar velike i bogate oblasti, vatreni rodoljub koji je znao moć svojih predaka. Jednom mi je rekao da je jedini način da se ovaj život preživi, kćeri, da nosimo naše dedove duboko u srcu. Jedino onaj čovek, ili devojka, koji dovoljno čvrsto vežu svoje srce da u njemu sačuvaju srca onih koji su živeli pre njih mogu da načine štit toliko snažan da ga strele zločinaca, pa možda i samog vremena, ne mogu probosti. Otac me je naučio i mudrosti osvete. Upozorio me je da na umu uvek držim ono što je neprijatelj dužan našoj časti i rekao mi da nijedno krvoproliće, nijedan spaljeni hram, knjiga ili otac neće biti zaboravljeni ni neuzvraćeni. Budući da sam mu ja živi srodnik, i da sam plemenite krvi, na meni je da uzvratim. U onih poslednjih nekoliko trenutaka svog života, kad je znao da su majka i sva desetorica moje braće stradali od požara i gladi, otac me je uzeo za ruku i prošaptao svoj poslednji nalog. Ubij kralja tih divljaka iz osvete za njihove zločine. Prvog aprila (ovaj datum potiče iz kalendara koji sam naučila u Rimu) stajala sam na pramcu španskog broda, s crvenim i zlatnim lopticama pohranjenim u svojim silnim džepovima, s nožem od opsidijana pripasanim uz butinu. Gledala sam kako na obali general Kortes ljubi svoju ljubavnicu Meksikanku lepu i pametnu izdajnicu. A zatim smo zaplovili. Kako godine prolaze, to mi više moj stari dom sjaji u mislima. Strahote su gotovo sve iščezle i ponovo vidim veliku biblioteku pre nego što su je spalili; zoološke vrtove sa pticama i tigrovima; bašte. Za mene, sada, dom je najviše nalik svešteničkom raju, što me tera da se zapitam nije li sećanje samo druga reč za maštu. 59

54 Ali bilo je tako lepo. Grad Tenohtitlan podigli smo na vodi, te smo tako koračali po njoj baš kao Hrist kralja Karla V. Živeli smo u plovućem vrtu zadovoljstava sačinjenom od začinskog drveća i crvenih agava, a svoje smo bogove slavili u ogromnim kamenim hramovima gde su obogotvoreni mladići bili obasuti belim i rumenim laticama. Pomazali bismo te ljude-bogove uljima i optočili smaragdima pre svetog žrtvovanja. Kasnije bi se stolovi za svetkovine uvijali pod težinom pečene ovce, kukuruza, paradajza, kaktusa i svete gozbe od žrtvovanog čoveka. Nije mu se moglo gledati u stravično lice, u cveće u kosi, no jedan je zalogaj njegovog tela obezbeđivao kišu i plodove čitave godine. Bile su to neke od najveličanstvenijih noći u mom životu. Na gozbama su žongleri i klovnovi nastupali za kraljev užitak sve do zore, a nama je bilo dozvoljeno da gledamo. Jedne svete večeri najcrnje večeri te godine, kad se ni mesec ni zvezde nisu probijali kroz nebo tamno kao u snu, kad su samo zlatne baklje sijale te je večeri Maksiksa u vazduhu zavrteo stotinu srebrnih loptica istovremeno, tako da se činilo da se čitav vazduh od dragulja kreće po njegovoj naredbi. Činilo se da se i sama nebesa povinuju njegovoj zapovedi, jer kad je stota loptica zablistala u vazduhu mogla se osetiti promena u vetru što je lepetao oko nas krilima poput ogromnih slepih miševa. Sve je u tom trenu bilo anima, stene, drveće koje posmatra, na sopstvenoj sam koži osećala Epikurove atome poput iskrica. Bez reči smo zurili u srebrom poškropljeno nebo i beskrajno crnilo u daljini. Zatim se pojavio mesec, veći od boga. Stotinu i prva loptica. Mesec, kad vam kažem. Veliki Maksiksa dozvao je mesec. Lebdeo je iza njega kao dresirana ptica. I dok je tako žonglirao, sećam se, telo mu je treperilo od radosti. Te sam noći pronašla svoju životnu strast. Ni dan-danas nemam veću ambiciju od te da budem jednako dobar žongler kao i taj čovek. Ali nije mi bilo dato. Umesto toga, sudbina mi je bila da postanem jedna od Montezuminih hiljadu žena. 60

55 Carev saraj bio je zamak sagrađen od dragocenog drveta i ogromnih ametista koji su služili kao ružičasti prozori u spoljašnji svet. Kad bi se stražari kretali tamo-ovamo ispred tih prozora, mogli su iza sebe videti maglovite, okrugle oblike. Ponekad bi hrabrije devojke uz providni kamen prislonile usta i gole grudi da bi ih začikavale, iako bi im da su otkrivene to značilo izvesnu smrt. Zbog silnih privilegija koje su imale postale su nesmotrene. Car je, uživajući u inteligentnim razgovorima koliko i u telesnim zadovoljstvima, ukinuo zabranu obrazovanja za žene kad se to odnosilo na njegove supruge. Doveo je dvorske astronome i pesnike da ih podučavaju. Neke su među njima i same postale priznati pesnici i pisale su, verujem, najlepše ljubavne pesme ispevane u povesti svemira. Druge su crtale zvezdane karte sa umešnošću većom od Kopernikove. Bilo je i onih što su razvile matematičke formule koje su se bavile misterijama sunca i meseca. Ipak, njihovi su talenti ležali zatočeni iza abonosa i ružičastih dragulja, osim kad bi ih car pozvao u potrazi za zadovoljstvom. Montezuma je voleo da svoje žene uzima u postelji na otvorenom, u središtu svog čuvenog vrta. Jednog sam ga dana videla kako dodiruje svetlucavo telo svoje osamsto trideset i druge žene dok sam stajala iza muskatnog drveta uhodeći i drhteći od uzbuđenja. Koža mu je izgledala meka i crvenkastosmeđa poput zemlje, a duga crna kosa rasula se preko devojke sa očima nalik jaguarovim. Od njihovih su se uzdaha lica obližnjih čuvara grčila od nemoći. Ja, koja nikada ranije nisam iskusila ljubav, grčevito sam se držala za muskatno drvo kao za kakvo prijateljsko telo. Munja mi je sevnula u rebrima. Nadala sam se da takvo zadovoljstvo čeka i mene, i to uskoro. No nedelju dana kasnije, ogromno smeđe stvorenje galopom je uletelo u vrt. Na toj je zveri sedeo lažljivac bele kože po imenu Kortes, ili (mislili su neki) Kvecalkoatl, 11 koji je govorio posredstvom svog meksičkog tumača. U roku od godinu dana, većina nas bila je mrtva. 11 Kvecalkoatl ili Kecalkoatl, Pernata zmija, astečki bog. -Prim. prev. 61

56 Mislim da je moje srce trebalo da umre u pepelu Tenohtitlana. Mislim da je moje srce trebalo izgladneti tako da napusti moje telo, kao što je život mog oca bio izgladnjivan sve dok nije napustio njegovo telo. No bilo je noći, na brodu Španaca, kad bih uprla pogled u mračni mesec okeana i osetila kako nešto tinja u meni. Možda je to što mi je grejalo srce bila moja želja za osvetom. Ili želja za onim osećanjem koje sam jednom iskusila, dok sam se grčevito držala za muskatno drvo i posmatrala devojku sa očima jaguara. Nijedan ljubavnik, ni muško ni žensko, još ne beše ostavio otisak svog tela na mom. Smatram da su ljubav i žongliranje dva najvažnija životna poziva. No koga ću sad voleti? Za trenutak sam pomislila da se bacim pod tamne talase koji su prekrivali svet, da otplivam tamo dole gde žive morske školjke i skeleti. Samo da nije bilo lepote meseca na vodi, to bih i učinila. Otkako sam počela da čitam Osvajanje, taj hitri nepoznati glas pripovedača, Helen, nije me napuštao. Krećem se kroz Los Andeles s njenom knjigom u mislima, spuštajući se iz muzeja da šetam i vozim kroz močvaru grada dok prevodim njenu priču na sopstveni jezik. Geti se usadio na vrhu svog brega, poput veličanstvene bele palate koja postoji izvan vremena. Beli tramvaji koji voze od parkinga i do njega odvoze posetioce i zaposlene od isprepletanih automobila, radija što trešte, mirisa kuvanja i buke i smeha, naviše ka tim belim galerijama od kamena, nepromenljivoj i predivnoj živopisnosti Rembrantovog ili Tarnerovog platna naspram utišanih, savršenih zidova. A potom se vraćaju dole. (Premda se ja nikada ne zadržavam dugo.) U svom kamriju iz 1997, na drvoredom oivičenom autoputu broj 110, pričam sebi Heleninu priču. Trudim se da se držim engleskog koji bi odražavao španski ispisan na starom pergamentu, nalik kletvi izrečenoj u uho roba, ali i vestom jeziku ljubavnika. Dok se danas vozim kući, prolećem kraj prekrasnih neuništivih hrastova i muzgavih brestova koji bljuju kiseonik ka ozonskom omotaču poput poslednje 62

57 izgubljene nade sve dok se ne nađem pored drugog kamrija, ovog puta iz 99, boje burgunca, na čijem je zadnjem staklu zalepljena nalepnica s meksičkom zastavom pored gotskim fontom ispisanog naziva rokgrupe Metalika. Posle nekog vremena primećujem da se u kolima nalazi porodica s troje dece i da me svi čudno gledaju, i shvatam da sam, uz odgovarajuću mimiku lica, naglas recitovala stranice Osvajanja u svojim kolima. Mašem deci i ona mi uzvraćaju, dovikujući mi nešto što ne čujem. Manja devojčica, okruglasta mala drijada kože boje karamele, s velikim plastičnim naočarima, liči na mene kad sam bila njenih godina, osam otprilike. Sada zuri u mene, ne trepćući; navika za koju, sigurna sam, drugi misle da je čudna. U ušima koje su verovatno probušene nekoliko dana nakon što se rodila nosi zlatne kuglice. Kad njihov otac jurne oko plave mijate da bi se prestrojio u brzu traku, stignem samo da vidim njihove ručice kako mi mašu, a zatim nestaju. I ponovo mi misli odlutaju, lebdeći iznad sjajnih pogrbljenih šasija kola, drveća i zelenih svetlucavih znakova. Ponovo počinjem da razmišljam o Heleninim prizorima, o tome kako pomešati tečni španski s mojim engleskim namerama. Uopšte mi nije teško da napustim ovo mesto i vratim se priči. Zbog zelenih obala Italije osećala sam strašnu nostalgiju za tamnijim zelenilom naše mrtve džungle. Istog trenutka kad sam je ugledala kako se pojavljuje iznad plave, pomislila sam da zarijem nož Kortesu u grlo na licu mesta, uprkos talismanu svetog Petra koji je nosio oko vrata. Već sam znala da nije nikakav bog, uprkos znacima koji su zbunjivali cara. Zbog skorbuta smo svi krvarili. Nekoliko dana po iskrcavanju ušli smo u Rim već pozlaćen zlatom mog starog sveta, posebno ukrašen cvećem i zastavama u čast proslave skorašnjeg povratka Njegove svetosti. Papa Klement VII, nekada u zaveri s Francuskom te stoga ne baš veliki prijatelj kralja Španije, upravo je bio izašao iz egzila u Viterbou nakon takozvanog Pustošenja Rima i sada je živeo u ogromnoj bleštavoj palati. Vatikan je beo poput mrtvih kostiju koje su pomogle da bude 63

58 sagrađen. Kortes nas je dao papi kao poklon, zajedno sa zlatnim relikvijama i svetim ukrasom za glavu našeg cara. Relikvije i ukras za glavu smešteni su u etnografski muzej Vatikana, dok smo mi smešteni u mali stan. Na moj petnaesti rođendan krstio me je Klement VII lično, nakon što me je neka ružna opatica dobro oribala. Zbog anatomskih otkrića do kojih je došla dok me je kupala, papa mi je nadenuo ime Helen, uprkos tome što sam zahtevala da i dalje nosim žonglersko ruho. Maksiksa je dobio ime Alberto. Neću otkriti svoje prvobitno, istinsko ime, jer ono je dragoceno kao krv sama. Papin sveti Avgustin jednom je napisao da duša počiva u krvi, te je stoga njeno nepotrebno prolivanje jeres. Za mene, moja duša počiva u mom imenu. Izgovoriti ga naglas značilo bi proliti moju krv, te mi stoga odgovara da ono ostane tajna. Mada papa nije ni želeo da ga čuje. Uopšte se nije činilo da je posebno zainteresovan za nas, i lako smo ostali zatočeni u našem stanu tri rimske nedelje. Jedini posetioci bile su nam opatice, sveštenici, nastojnici i kuvari, koji su nam se skupljali na pragu da bi zijali u nas poput zapanjenih riba. Bili su čudna družina, odeveni kao utvare, čudnih izduženih lica. Takođe se činilo da pate od viška histerije. Petog dana našeg zatočeništva dvojica moje izgnane braće počeše da se maze onako kako to muškarci čine ne bi li otklonili melankoliju. Svi mi odvratismo pogled da bismo im omogućili malo izdvojenosti, no sveštenici i opatice bili su veoma nepristojni i počeše da vrište čim je Nezahualpili stavio vršnjaka u Kakamin čmar. Dok su se katolici razletali okolo primetila sam jednu opaticu koja nije reagovala kao ostali. Iako odevena podjednako utvarno kao i njeni prijatelji, ipak je imala prekrasno, egzotično lice. Njene bele visoke jagodice i široko čelo bili su toliko lepi da sam je mogla nacrtati na belom pesku obale mog doma. Oči su joj bile iste boje kao ogromni smaragdi koje su naši umetnici jednom isklesali tako da imaju oblik cveća, a usne iste nijanse kao crvena agava. Netremice je gledala u mene. Budući da sam bila obdarena lepim poprsjem, iznenadilo me je što moja šarada nije sablaznila Italijane, no kasnije sam saznala da 64

59 su nas smatrali toliko nastranima da se ne bi iznenadili ni da sam bila rođena kao poluriba ili da sam hodala na kopitima. No ova je opatica dozvolila svom pogledu da se zadrži na mojim oblinama i nekakva potajna sreća razli joj se licem dok su joj se oči vraćale na moje. Ta je žena u meni videla ljudsko biće. Dok su njene kolege pokušavale da razdvoje moju braću, ona je prošla kroz tu gužvu tako da smo se našle licem u lice i u tim neverovatnim očima primetila sam isti onaj dražesni pogled koji sam jednom krišom zapazila u jaguarskim očima Montezumine žene. U znak zahvalnosti odrecitovala sam joj ljubavnu pesmu koju je jedan drevni kralj napisao jednoj od svojih žena; govorila sam dovoljno tiho da je samo ona mogla da me čuje: Imaš ramena od zlata i miris vode u proleće. Donesi cveće u moje srce, lepoto. Ne napuštaj ovog ratnika! Ljubiću tvoje sveže usne. Čeznem za tvojom kožom, tvojim glasom, tvojom malom, nežnom rukom. Razume se, opatica nije mogla razumeti reči koje sam joj podarila. Ili je mogla? Možda je osetila šta se nalazilo ispod njih. Iz njenih crnih haljina pojavila se bela ruka. Spustila ju je na moju i nasmešila mi se. Osetila sam kako u meni ponovo tinja život. Zatim su sveštenici na silu razdvojili ljubavnike i odneli ih, bili smo uvereni, kao žrtve. Moja se prijateljica vratila odakle je i došla i svi katolici počeše celivati oružje koje im je visilo oko vrata iste one moćne prutove kojima se služio Kortes da bi nas pobio. Nakon toga nestadoše u vihoru crnila. Bili smo sami. Danima nakon toga nesreća mojih srodnika bila je tolika da su mnogi govorili kako će se izgladnjivati do smrti. Drugi su predlagali da podavimo sveštenike i tako posredno počinimo samoubistvo pomoću pušaka papinih čuvara. Nisam pothranjivala takve razgovore. Premda sam jednom zamišljala kako se davim, ona je žeravica u meni i dalje tinjala. Istina je bila da sam osećala neverovatnu sreću što sam živa. 65

60 Nakon tolikih ubistava, svaki znak ljubavi ili života koji sam uspevala da primetim ispunjavao me je najuzvišenijom srećom ako bih samo mogla da potisnem sopstvene utvare krvi i zgarišta. Bilo je neke nežnosti u beloj ruci one opatice, ili u prizoru strogo uređenog vrta koji se video kroz prozor. Čak me je i ukusna hrana Italijana poput čudnih, na ražnju pečenih zveri ukrašenih perjem i trakama (koju su nam donosili na srebrnim pladnjevima nastalim topljenjem naših bogova) podsticala u želji da živim. Bilo je tu i ukusno povrće u obliku repe s mirisom slanine koje se krčkalo u bakrenim loncima. Ili dovitljive šećerne skulpture drveća i riba, koje su, zamišljala sam, za mene oblikovali prsti lepe opatice lično. Ne, nisam se mogla izgladnjivati do smrti. Morala sam da ostanem u životu barem dovoljno dugo da ispunim nalog svog oca. No moji su su zatočenici i dalje smišljali svoj kraj. Maksiksa, naš vođa, sedeo bi u uglu odeven u svoje prnje od jelenske kože, bacajući jednu ili dve loptice ka tavanici. Primetila sam da bi, kad bi se razgovor suviše usijao, počeo da baca uvis trideset ili četrdeset loptica, poput malih zvezda. Posle nekog vremena ljudi bi prestali da kuju zaveru da bi uživali u srebrom ukrašenom vazduhu i drugim njegovim čudima. Jednom je prizvao kišu da pada unutra, tako da su svi, od pape do najnižeg roba, bili mokri do gole kože. Drugi je put stvorio dugu na nebu, i dok smo zurili u nju pohranio je svoje loptice u brojne džepove, a zatim nas pogledao. Kad taj papa bude tražio da nastupimo, nateraću njegovo srce da stane, rekao je. Znali smo da može to da uradi. Maksiksa je od svoje treće godine bio učenik čuvenog žonglera Kvauhpopoka i brzo je prevazišao talenat svog učitelja. Čovek i dečak živeli su u pećini na obodu grada i usavršavali svoje čarobnjačke sposobnosti. Ljudi iz grada shvatili su da je pred njima veliki talenat kada je s deset godina dečak uspeo da održi trideset i sedam loptica na oblaku, a zatim ga natera da ispusti grad. Bilo je to pre skoro četrdeset godina. Sada je, razume se, bio poznat kao čovek koji je mogao naređivati mesecu kao sokolu na uzici. Ali kako? 66

61 Kad smo bili zatočeni već deset nedelja, zamolila sam ga da mi otkrije svoje tajne. Okrenuo se i pogledao me očima kao u jastreba. Kćeri, rekao je. Ti veruješ da ja posedujem neku tajnu? Nekakav trik koji krijem u rukavu, možda? Budalasto dete, moja je tajna u tome da ih uopšte nemam! Posedujem samo strast! Moj dar se poigrava, a zatim mi isklizne iz ruku poput žene i mogu jedino da se prema njemu odnosim kao što bih se odnosio prema supruzi koja me mori škrtošću. Vežba, vežba, vežba to je moj jedini mamac. Nema ljubomornije ljubavnice nego što je žongliranje. Ako mazim talenat dovoljno nežno, ako ga hvalim pravim rečima i prostrem najsavršeniju postelju, ta kuja, ta zavodnica prići će mi nemoćno i oblikovati se pod mojim rukama. Ne, ona nije moj dar, ona je dar meni, i ako ne obezbedim odgovarajuće uslove i ne sačekam je, ona se neće pojaviti. Svakog se dana budim pitajući se da li je otišla. Nije to bilo podučavanje kakvom sam se nadala. Ipak, poslušala sam njegov savet. Vežbala sam žongliranje naglavce kad bih stala u stoj na rukama. Pokušavala sam neverovatne trikove, na primer da nateram šezdeset loptica, tri srebrna pladnja i samog Maksiksu da iščeznu. Naučila sam i visoku umetnost gatanja mača. Moja su se braća povela za mojim primerom; tako je Ikstlilksohitl sa svojim izvanrednim nosom u obliku slova S vežbao klovnovske trikove, dok je Karnargo, mršav kao ždral, usavršavao svoje akrobatske veštine; uskoro smo se svi vratili svom prevrtanju i okretanju tanjira, dok je Maksiksa bdeo nad nama poput dobrog duha. Naposletku su se, nakon više od mesec dana, dva sveštenika pojavila na vratima, saginjući se da bi izbegli posuđe koje je letelo. Papa zahteva predstavu. Papa Klement VII, nezakoniti sin izvesnog Đulija de Medičija, bio je čovek slabe brade i vodnjikavih očiju, u potpunosti nespreman da se suoči s Martinima Luterima svoje budućnosti. Budući esteta slabog uma, nedavno je naručio da se radi na slikama izvesnog Rafaela, a nas je pozvao da se pojavimo pred njim u Stanca d'eliodoro, stanu u papskoj palati Nikole III. Ta je 67

62 prostorija bila ispunjena blagom svetlošću što je plesala preko Rafaelovog Oslobođenja svetog Petra, freske koja je prikazivala ogromnog zlatnog boga kako se nadnosi nad okovanim telom starca s čudnim, ravnim, okruglim zlatnim šeširom. Zadesilo se da smo mi već bili upoznati s tim svetim Petrom zbog talismana koji je Kortes nosio oko vrata, ali na sreću, danas nećemo primati njegove religiozne poduke. Papa je sada sedeo na svom prestolu. Sveštenik koji je stajao u blizini sumanuto nam je davao znake da počnemo. Maksiksa, naoružan sa svojih stotinu srebrnih loptica, istupio je napred. Zadržali smo dah. Veliki Maksiksa, učenik čuvenog Kvauhpopoka, vladar grada i duge i meseca, genijalni žongler iz šesnaestog veka, stajao je pred tim bezbradim slabićem i spremao se da mu zaustavi srce. Brzo je hitnuo pedeset loptica u vazduh i počeo da plete jednu od svojih čini. Loptice su plesale po svodu poput letećih riba i papa je, a sa njim i svi sveštenici i sve opatice, među kojima je (sada sam videla) bila i moja devojka nežnih dlanova, zurio naviše sa izrazom na licu kakav nisu imali čak ni u molitvama. Maksiksino telo podrhtavalo je od radosti dok je dodavao još deset, još dvadeset loptica. A zatim, dok je osamdeset loptica letelo prebrzo da bi ih oko moglo pratiti, začuli smo ga: podvodni zvuk srca koje kuca. Bum-bum. Bum-bum. Papino srce. Klement VII zaljuljao se na prestolu i videli smo kako mu baš tada kapci zatreperiše kao da pada u lak san. Sada je dodato još deset loptica, bačenih uvis poput kiše. Bum-bum. Kad stignemo do sto, papa će biti mrtav. Ali baš u tom trenutku, Maksiksa je pogrešio. Rafaelov mural svetlucao je pred nama na poslepodnevnoj svetlosti koja se probijala kroz prozore. Zrake koje su se odbijale o neverovatne boje murala privukle su Maksiksu, koji je oduvek bio slab na lepotu. Pogledao je u mural i na njemu prepoznao okovanog starca sa 68

63 amajlije koja je krasila Kortesov vrat. Kad je Maksiksa ugledao taj ubistveni prizor, telo prestade da mu podrhtava. Zatim je svih devedeset loptica palo na tle u vidu srebrnog pljuska. Maksiksa ih je pratio, sručivši se u nesvest, a talenat mu iskoči iz tela poput duha. I sada se papa, odjednom potpuno budan, kao i svi sveštenici i opatice, uspravi u svom sedištu da bi oduševljeno zapljeskao. Klement VII nikada nije saznao da mu je sveti Petar spasao život. Tog sam sveca u ovo vreme mrzela već više od godinu dana, kao i moja braća, a danas smo ga mrzeli uz još ogorčeniji užas. Koštao nas je svega što smo imali. Kod kuće u Pasadeni, sedim na svom vrtnom tremu, i dalje prevodeći u sebi, i gledam kako se sumrak rasipa po širokim crnim ulicama, po zelenom drveću. Pločnici, granitna postolja uličnih svetiljki i sportski automobili koji blokiraju prilaze u ovo doba odsijavaju posebnu plavičastu svetlost. U bungalovu izgrađenom u imitaciji stila Grina i Grina 12 preko puta (moja je kuća podignuta u istom stilu, budući da je Pasadena jedno od retkih utočišta nostalgije u Los Anđelesu), mahniti dalmatinac grebe ogromnim šapama po prozoru dok porodični čovek, moj komšija Koreanac čije ime ne znam, parkira svoj sportski dvosed, a zatim se spotiče o crevo i prevrnuti srebrni skuter na putu do ulaznih vrata. Usred svojih razmišljanja, gledam ga kako ulazi u kuću osvetljenu svetiljkama od šarenog stakla i ukrašenu reprodukcijama ulja impresionista i kako se pozdravlja s voljenom porodicom uprkos upornim nastojanjima dalmatinca da mu pruži živahni niz zagrljaja. Sedaju za trpezarijski sto da večeraju, mršteći se nad hranom, podižući glave i smejući se; maleno uplakano dete pravi nekakav nered, slede očevi poljupci kao reakcija sve to vidim sa svog trema. Mesec na nebu jedva da je vidljiv. Prozori na kućama postaju svetliji kako se napolju smrkava. 12 Braća Čarls i Henri Grin bili su vrlo značajni u američkoj arhitekturi prve polovine XX veka, prvenstveno po bungalovima kojima su pružili prve primere pokreta arts end krafts. -Prim. prev. 69

64 Suton mi se gomila na krilu dok u ustima držim španske i engleske rečenice. Imam sve vreme ovog sveta da napamet naučim odlomke iz folio izdanja i da ih dobro proučim. Imam sav prostor i tišinu koju bi istraživač mogao poželeti da bi sledio tragove skrivene na tim lepim stranicama. Ovde me ništa neće uznemiravati, nema glasova, buke, zvukova hrkanja niti zagrljaja velikih porodica, nema poljubaca ni nestašnih šala koje se pričaju uveče. Veče je divno, plavičasta pomrčina meko plovi. Nijedno se stopalo ne pojavljuje na stepeniku mog trema; u mom domu nema deteta s velikim plastičnim naočarima koje bi poremetilo precizan redosled knjiga na policama. Imam potpunu slobodu da radim, i usamljenost, i sumnju u sopstvene izbore. Uživam u neometanom pristupu ovim tajnama i gozbi reči za kojima tragam još od dana kad je majka tražila od mene da ne shvatim kao tragediju to što je ukrala odlomak amokstlija. Imam knjigu. Meki listovi prastarog pergamenta. Krupan, dramatičan rukopis. I dalje se sećam dana kad sam počinjala da dešifrujem stranice. Onog zapanjujućeg osećanja otkrića. One nedoumice oko toga šta je bilo stvarno, koliko bi toga moglo biti autobiografija. Intimnog osećanja prilagođavanja ritmu autora, štimanja uha da bi se čuo taj bliski šapat ljubavničkog poveravanja. I iščekivanja onog što bi se dalje moglo dogoditi. 70

65 DEO DRUGI

66 4. Nakon što smo omanuli sa ubistvom pape, Njegova nas je svetost u svom veličanstvenom neznanju pozivala iznova i iznova da nastupamo pred njim u Stanca d'eliodoro. Udovoljavali smo mu tako što smo skakali kroz obruče koje bismo napravili spojivši ruke (to je bila tačka krivonosog Ikstlilksohitla) i što bismo održavali ravnotežu stojeći samo na dva prsta ruke (to bi izvodio kao ždral mršavi Kamargo), a sve to pred očima sveca sa zlatnim šeširom koji je nadgledao ubistva naših otaca. Na svakom je nastupu Maksiksa pokušavao da uvis podigne stotinu loptica, no uspevao je samo da postigne da onih devedeset padne. Nije više bilo duge niti grada koji pada u kući. Nije više bilo planeta koje se odazivaju kao psi. Nije bilo katoličkog srca zaustavljenog u svom smrtonosnom radu. Talenat ga je napustio, da se ne vrati jedanaest godina (mada je, kada mu se talenat vratio, Maksiksa umalo naterao samo nebo da se uz tresak sruši na zemlju). Papa je u znak zahvalnosti obasipao Maksiksu, sada sivog u licu, tupog pogleda, bogatim darovima poput bunde od nutrije i sopstvene kočije i kočijaša. Nikada nije shvatio da je svaka predstava bila samo spektakularni neuspeh. Što se mene tiče, stajala sam u uglu, žonglirala i pokušavala da zatomim svaki trag radosti, ali moram priznati da je to ponekad bilo teško. Radila sam ono što volim, imala na raspolaganju sve vreme ovog sveta i sve što mi je bilo potrebno za žongliranje. Upravo tada sam usavršila veštinu žongliranja do pedeset loptica,

67 i znatno upečatljiviju veštinu žongliranja noževima koje je, posebno za mene, papin lični kovač iskovao od našeg ukradenog srebra, i koje je trebalo okrenuti u vazduhu tačno četiri puta da bih ih uhvatila za biserne drške. Bilo je to opasno zanimanje za nekoga ko je i dalje video duhove svojih srodnika kako proleću kroz vatikanske kapele tih prvih meseci često bih videla svog oca Tlakaelela u uglu našeg stana, lica umrljanog krvlju, usta iskrivljenih u vrisak. Zbog takvih je sećanja bilo dana kad bih u vazduhu ispred sebe videla bodež i pomišljala da ga pustim da mi se zarije u grudi. Ono što je, ili onaj ko je, prekidao takve misli bila je opatica koja je pljeskala iz poslednjeg reda, iza čuvara i sveštenika. Moja lepa devojka dolazila je na svaku predstavu. Došla mi je drugog meseca našeg zatočeništva, pojavivši se na pragu poput utvare, sa izuzetkom dva blistava i veoma živa smaragdna oka. Dobila je zadatak da me civilizuje. To je i postigla. Zvala se Katerina. Duboko u izvrsnim vatikanskim vrtovima raste mali zasad drveta limete koji skriva jednu tajnu i zelenu logu. Vazduh je tu mirisao na cvet limete i blistao je, tog leta, nekom svetlucavom svetlošću koja je tekla kroz lišće poput vode. Katerinina je kosa, raspletena, bila iste boje kao ta svetlost. Imala je dugačko belo telo koje nije bilo nalik Maksiksinom mesecu, niti posrebrenim talasima, niti bodežima koje sam okretala u vazduhu iznad svojih grudi već jedino nalik sebi samom, retko i neuporedivo. Katerina, ni katolikinja ni Europljanka, ni žena ni muškarac, već samo moja draga s kojom sam se nalazila u toj zelenoj sobi. Prvog me je dana polegla na svileni šal i počela, veoma polako, da me ljubi samo po vratu i šapuće nerazumljive reči. Odatle se kretala naviše i naniže, u etapama. Moja ključna kost, moja donja usna. Moj kuk i nežna koža ispod kolena, sa svetlucavom tvari njene kose na mojoj koži. Gledajući u nebo od lišća, osećala sam kako se otvaram, drhtim, odvajam se od tela. 73

68 Osećala sam se tako i ranije, kad sam gledala zgarište našeg grada, i to me je plašilo. No sada sam se tako osećala jer sam se zaljubila. Katerina Lucija Glorija de Karanza bila je čiste kraljevske krvi; majka joj je vukla korene od italijanskih vojvoda, a otac od španskog grofa, no De Karanzino neprekidno prisustvo u kazinima Toleda pretilo je sreći njegove mlade i pristale, premda pomalo čudne kćeri. Govorkanja su zabeležila da je devojka gajila suviše veliku sklonost ka knjigama a pismenost se, kao što su svi znali, nije dobro odražavala na zdravlje uma niti materice. Dete, već gotovo dama od petnaest godina, napravila bi skandal kada bi za letnjih dana propustila tradicionalni ples udvaranja moriska, 13 opredeljujući se radije da sedi pored reke Težo sa svojom negovateljicom rumenih obraza i naglas čita bajke. Prema onima koji su bili najbliži kući, devojka je svoju ekscentričnost nasledila od oca, impulsivnog čoveka za kojeg se znalo da se jednom prilikom kartao osamnaest sati neprekidno i to u zloglasnoj kockarnici u koju su redovno dolazile razne loše žene i Ganimedi. Kao što su naklapanja i predviđala, De Karanzini su poroci naposletku upropastili porodicu. U jednom svom kartaroškom maratonu De Karanza je izgubio gotovo pet hiljada pezosa; dugovao ih je bogatom, osvetoljubivom i beskrajno uobraženom markizu De Aragonu, za kojeg se znalo da je blizak s Franciskom Himenezom de Sisnerosom, glavnim inkvizitorom, nadzornikom svih suđenja jereticima. Uspaničeni De Karanza otrčao je u kancelariju da pregleda knjige, otkrio da čak ni prodaja zamka ne bi pokrila dugove i u očaju ponudio jednu dragulj koji bi neoženjeni markiz mogao vrednovati više od zlata. Svoju kćer. Trebalo je da se Katerina uda za šest meseci, u beloj svilenoj haljini i s velom toliko dugim i širokim da se od njega mogla sašiti odeća za četiri porodice naklonjene čipki. No markiz je bio prev. 13 Morisco, morisca izraz koji označava Mavre, naročito španske. Prim. 74

69 nestrpljiva bitanga i nekoliko dana nakon svog dobitka podmitio je sluge da ga puste u Katerininu spavaću sobu da bi degustirao svoj dobitak. Kasnije je govorio kako je gotovo oslepeo od đavolskog prizora koji je tamo zatekao. Pod pokrivačem je ugledao dva tela kako se prepliću u žaru, a kad je s trgnuo plahte otkrio je svoju verenicu zaokupljenu preciznim i izvežbanitn zadovoljavanjem svoje negovateljice rumenih obraza, koja se u vijala kao Lilit. Zatim je, zateturavši se unatrag, ka devojčinom noćnom stočiću, naišao na jednako strašan greh. Knjigu epske poezije. Podigao ju je i video da se radi o Ovidijevim Metamorfozama. I tucanje i posedovanje ove zabranjene knjige po Inkviziciji su predstavljali smrtne zločine, te je u roku od mesec dana markiz postao vlasnik još jednog zamka. De Karanza, njegova supruga i negovateljica bačeni su u tamnicu kao suučesnici i jeretici. Katerina, budući lepa i neupućena devica, uspela je da izbegne lomaču tako što se zaredila. U vreme kad sam je upoznala, bila je opatica već trinaest godina. Nije to toliko loše koliko bi mogla pomisliti., rekla mi je nakon što sam naučila dovoljno italijanskog i španskog da je razumem. Naročito ako čovek može da zaboravi strahote prošlosti. Zato zaboravi, anđele moj, zaboravi sve! Ne postoji zemlja za one koji se sećaju, već samo čežnja bez doma. A osim toga, ovde ima toliko toga u čemu se može uživati. Naravno da ovakav život nosi svoje poteškoće klečanje i ribanje, koji naravno ne služe ničemu osim da razgneve ponosnu devojku poput mene. A tu su i obavezno ćutanje, užasna vrućina leti garderoba, draga moja, ne možeš ni da pretpostaviš. Mnogo je dana kad nosim haljine bez ijedne krpice ispod i zabavljam se razmišljajući šta bi papa mogao reći ako bih mu pokazala dojku ili genitalije. Rekla bih da bi se nakratko nasmejao, pre nego što bi naredio da mi odrube glavu. Dodirnula me je po obrazu i nasmešila se. Ali ne, život može biti sasvim prijatan ako shvatiš da postoje određeni trikovi. Da napuniš krevet jastucima tako da daju oblik tela pre nego što pobegneš s ljubavnikom, gluposti te vrste. Da 75

70 dobiješ razrešenje od dužnosti da bi prisustvovala sjajnim zabavama Njegove svetosti. Naravno, da krišom čitaš knjige. A tek knjige! Svaka zabranjena knjiga nalazi se ovde, pod ovim krovom! Čuvari su više nego voljni da udovolje poetskim apetitima časne sestre u zamenu za darove mada nijedan od njih kao ljubavnik ne vredi ni pišljivog boba. Tu na red dolaze žene. Probala sam plodove najvećeg plemstva. Jedna od mojih dama, grofica Matilda od Kvaranje, žena poznata širom Evrope po svojoj pobožnosti i milosti, u duši je zapravo najsjajnija nitkovka koja me je jednom prilikom ljubila puna tri sata u svilenom krevetu kakva lisica! Moraš je upoznati. Tu se Katerina nasmejala i hvatajući me za ruku obema svojim, poče mi usnama prelaziti preko linija na dlanu. Ali moram da kažem i tu me ona oslovi ne kao Helen već mojim pravim imenom, koje sam joj u poverenju prošaptala da nikada, ali nikada nisam upoznala devojku poput tebe. Zatim joj usne pođoše uz moju ruku, a potom ka mom vratu. Zažmurila sam. Naredne dve godine živela sam u Vatikanu sa svojom braćom. Za to vreme, duhovi mojih sunarodnika, koji su me isprva zaskakali, krvavi i vrišteći, iz svakog ugla, sada kao da su postajali sve bleđi dok naposletku nisu gotovo iščezli. Kasnije sam shvatila da duhovi, iako nematerijalne prirode, moraju da se hrane, u velikoj meri kao i ljudsko telo, da bi ostali u životu. Ali ne mesom: sećanjima. Prošla su samo dva ciklusa rimskog kalendara a ja sam već bila u smrtnoj opasnosti da zaboravim, i to zbog toga što sam bila srećna. Izdaja je priznati, no te godine koje sam provela kao papina robinja bile su jedno od razdoblja u mom životu kad sam najviše uživala, budući da sam tad prvi put imala takav savršen pristup onome što mi je bilo najvažnije ljubavi i žongliranju. Kao što sam pomenula, Katerina je od pape dobila misiju da me civilizuje, a to je i ispunila. Pokazala mi je kakvi se zanosi kriju u krevetu i knjigama, posvećujući jednaku pažnju obema disciplinama. A ja sam bila prilježan učenik. Njena odana prijateljica, grofica Matilda veličanstvena mesnata planina od 76

71 žene, koja je za Njegovu svetost stavljala veštačke mladeže u obliku zvezde i nosila ogromne postavljene podsuknje bila je dovoljno opčinjena (i dovoljno bogata) da nam obezbedi poslepodneva ispunjena ukradenim rajskim trenucima. I tako biste me mogli zateći, da ste bili uhoda, golu na ružičastoj svili u nekom zamku u unutrašnjosti u kojem nije bilo nikoga osim nekolicine diskretnih slugu koji su naša iscrpljena tela snabdevali ušećerenim voćem neophodnim da bi ostala u životu jer moja me je draga iscrpljivala. Jedna od naših najnapornijih preokupacija bilo je ono što je nazivala večnim poljupcem. Pošto bismo se okupale u vodi posutoj ružinim laticama, naredila bi mi da zatvorim oči a zatim bi me položila na tu svilu (ili na travtiati proplanak u vatikanskom vrtu ili zlatom optočen krevet prijateljski nastrojene markize u Milanu) i spustila svoje nežne usne na mene. Ono što bi usledilo bilo je najfinije, najtananije putovanje, kunem se, u sam raj. Nakon dva sata provedena sa njenim usnama na meni, granice mog tela bi se rastopile i postala bih bestelesna poput predaka koje sam nazirala u tami. Bila sam rubin na njenom jeziku, je li tako bilo? Osećala sam se kao da sam med i šafran u njenim ustima? Mogu li da opišem udar groma u sopstvenim grudima? Njene bele prste koji pronalaze crveno zadovoljstvo? Sve što mogu da vam kažem jeste da sam bila mrtva i vaskrsla zahvaljujući njenim majstorskim činima i nežnom dahu a zatim, dok sam i dalje pokušavala da dođem do daha, moja bi me učiteljica strpljivo, marljivo uputila u iste te veštine. Oh, njena zlatna kosa na mom jastuku. Njene oči koje blistaju. No ne bi bilo spavanja. Katerina je, vidite, nakon svojih osvajanja uvek volela da čuje odlomak poezije. Naposletku, bila mi je tutor. Odobrene oblasti interesovanja za opaticu i ropkinju mogle su biti samo uzvišena Hristova učenja i etikecija pokornih, možda i malo veza. Moja je profesorica odstupala od ovog kurikuluma, budući da je otkrila da su zanosi kreveta i knjige bliskije povezani nego što bi se moglo pomisliti. Naučila me je, na primer, da reč vertebra potiče od latinskog versus, što znači niz, stih, i stoga je takođe povezana s poezijom. 77

72 Što je, videla sam, bilo tačno. Kičma joj je bila niska poezije. Prešla sam prstima niz svaki krupni biser. Bila je devojka luda za rečima. Sećam se dana kad se prevrtala po krevetu pritiskajući mali pamflet na grudi. Imam najdivniji poklon za tebe, rekla je. Ovde, u mojim rukama, nalaze se soneti koje je Petrarka pisao svojoj velikoj ljubavi, čuvenoj Lauri! Jedna od mojih ranijih ljubavnica, supruga genijalnog profesora (premda moram reći da je on takođe jedan krajnje odvratan majmun), kaže mi da među stručnjacima postoji teorija da Laura nikada nije ni postojala, već je bila samo plod pesnikove grozničave mašte. No ja ne verujem tim podlim glasinama. Ne, ja sam sigurna da su tako izvrsni stihovi mogli poteći samo iz pera čoveka koji je obožavao stvorenje od krvi i mesa, živu sirenu, boginju, baš kao što ja obožavam tebe, draga moja. Nagnula se nad stranicama i hranila me Petrarkinim čežnjama reč po reč, sve dok ih nisam u potpunosti razumela: Pomisao na tebe je strela, tvoje lice sunce, želja vatra; i svim me tim oružjima Ljubav probada, opčinjava i topi; a tvoja anđeoska pesma i tvoje reči, s tvojim nežnim dahom pred kojim ne mogu da se branim, povetarac su pred kojim moj život čili. Plakala je nad ovom pesmom. Zar ti nije predivna? Sada, dok se sećam tog trenutka, osećam da sam ponovo mlada. Kad bih vam samo mogla pokazati kako je prekrasno izgledala dok je prstima dodirivala taj strani jezik. Ali ne mogu. Jer to je poslepodne prošlo pre mnogo godina, u vreme dok sam još nevina koračala po ovom svetu. Moja druga opsesija ispunjavala mi je sate koje nisam mogla da provedem u ljubljenju ili recitovanju poezije s Katerinom. U vreme kad je Klement VII u Barseloni potpisao mir s Karlom V, mogla sam da dignem uvis do šezdeset loptica rekord koji niko drugi u našoj trupi nije mogao da dosegne, izuzev našeg vođe. Naučili smo se i izvrsnoj veštini žongliranja na konjima, tako da smo mogli da galopiramo po okolnim poljanama na papinim crnim 78

73 andalužanima dobacujući jedni drugima sve vrste noževa i loptica onako kako to ranije niko nije video. No to nisu bile jedine razbibrige kojima su se moja braća bavila. Poput mene, mnogi od njih otkrili su zadovoljstva koja su se mogla pronaći u ovoj božjoj kući činjenica je da, uprkos tome što smo bili verni uspomeni na našeg kralja, i uprkos svoj našoj tuzi, većina nas nije bila ništa bolja od Montezuminih pasa, tamo kod kuće. Neki moji srodnici gutali su fazane sa tartufima i nalivali se vinom, dok su drugi postali ljubimci harema opatica i služavki koje su lebdele oko nas. Katerina mi je rekla da je u poslednje vreme zavladala pošast ekskomunikacije, koja se poklapala sa zapanjujućim brojem tamnih beba rođenih u samostanima. Dok se nama činilo da su ta stvorenja mlečnobele kože sam začin egzotičnog seksa, očigledno je naša tamnoputost jednako delovala na njih i premda smo na one suprotne nama gledali kao na čudovišta i đavole, takođe smo bili živo posvećeni tome da jedni druge strpamo u krevet. Posledica je bila ta da su se moja braća ugojila i sijala od zadovoljstva. Morali smo da odustanemo od tačke u kojoj pravimo ljudsku piramidu, a i od trikova čoveka-gume. No svako od nas bio je toliko zaslepljen srećom da te žrtve nisu bile mnogo važne. Odnosno, svako od nas bio je srećan, izuzev jednog čoveka. Maksikse. Kopneo je iz dana u dan. Toliko je smršao da je ličio na drvo koje umire. Oči u kojima su nekada goreli plamenovi sada su mu bile ugasle i sive, a svoje je magične loptice okretao u vazduhu s radošću okovanog majmuna. Istinu govoreći, više i nije bio žongler, već samo bacač loptica. Nije se čak ni činilo da oplakuje svoj talenat. Umesto toga, sedeo je u uglu, igrao se jednim mojim nožem i halucinirao. Oh sinovi moji, oh kćeri moja, vidim pred sobom svet koji se dimi. Vidim hramove Vicilopočtlija smrskane na tlu. Vidim vaše majke i očeve u ovoj istoj prostoriji, ovde i sada, umrljane pepelom, kose iščupane s glave, i to u takvom broju da sam zapanjen što vi, glupaci s mozgom miša, kao da ništa od svega toga ne vidite, jeste li oslepeli? Jesu li vam čula otupela od tucanja i od hrane? Tuga ovih utvara reka je koja se uliva u mene dan i noć i zahteva vrelu 79

74 osvetu, ali ovo staro, istrošeno telo preslabo je da izvrši svoj nezahvalni zadatak. Oh, jao meni, oh bogovi moji, ja sam dom za suze. I dok me ovaj duh, garav od vatre i krvi, preklinje ovog trenutka, suviše sam slab da mu pružim ikakvu utehu. U početku smo pokušavali da ga otrgnemo od takvih užasa. Za sve nas duhovi su davno nestali. Ali nismo uspeli. Posle nekog vremena nastavljali smo da vežbamo, uprkos tome što je on sedeo tamo i naricao. Znali smo da je njegov savršeni um razoren toliko da se više ne može popraviti. I tako smo, kad je došao dan da papa primi posetioca, čuvenog slikara Ticijana, i kad smo pozvani da izvedemo još jednu predstavu, znali da bi moglo biti nevolja. Jer velikog Maksikse, mađioničara nad mađioničarima, više nije bilo. Uvaženi venecijanski slikar Ticijan udostojio nas je kratke posete pre nego što su on i Klement VII otputovali u Bolonju, gde će njihov Karlo V biti krunisan za cara Svetog Rimskog Carstva. Četrdeset i dve godine star, duge kovrdžave brade boje lana, taj je čovek bio čarobnjak s kičicom koji se spremao da zakorači u najuspešniju fazu svoje karijere. Katerina, koja je jednom videla njegove radove i skicirala ih, već me je bila upoznala s njegovim delom. Kad sam uspela da naviknem oko na te dragocene nacrte Evropljana budući da smo mi Asteci ljudsko telo na skulpturama i slikama prikazivali na način koji bolje otkriva njegovu grubu dušu znala sam da zaslužuje najveću pohvalu: Ticijan je slikao žene jednako majstorski i senzualno kao što ih je Katerina ljubila. Da, moje se oko, poput mog uma, prilagodilo. Postalo je gladno njihove umetnosti. Moje omiljeno Ticijanovo delo bila je veličanstvena Sveta i profana ljubav, koju je mogao naslikati samo ako je na pameti imao žene poput nas. Slika nepogrešivo prikazuje dve Safine sledbenice, od kojih je jedna fina dama odevena u svilu i čipku, a druga rumena i naga sa izuzetkom kratkog vela prebačenog preko genitalija i tračkom crvene marame preko jednog ramena. Odmaraju se uz fontanu, sanjajući o ljubavi, a razdvaja ih radoznali Kupidon. Kakav je to čovek mogao naslikati takve žene? Bio je to vizionar 80

75 sa ukusom pornografa i egom većim od papinog! Veliki je umetnik došao u pontifsku palatu sav živopisan i pompezan i prestravio opatice, koje su se klele da ih gleda tako prodornim pogledom da su mu vidljiva ružičasta blaga skrivena ispod njihovih haljina. Te su glasine samo podstakle moju znatiželju i rešila sam da ga moram upoznati. Kad sam čula da je odseo u odajama Bordžija, ukrala sam uniformu sluškinje i odšunjala se tamo; zatekla sam ga kako crta nadvijen nad radnim stolom. Podigao je pogled i pronicljivo me pogledao, suzivši oči. Varvarka, rekao je. Zanimljivo. Pružio je ruku. Dođi ovamo, dete. U znak gostoprimstva dopustila sam mu da me nekoliko puta drsko pipne, iako nisam, kad me je dotakao, u toj ruci osetila ništa erotično niti podjarmljivačko. Umesto toga, ispitivao je moje telo poput naučnika na mene je gledao kao na nekakvu neobičnu divljakušu nedavno isporučenu iz džungle. Pažljivo je proučavao boje moje kože, sve vreme uzvikujući, zatim mi se zagledao u oči da bi se divio mojim crnim dužicama; naposletku je uspeo da uvredi čak i moju popustljivu i blagu narav tako što mi je gurnuo ruku u usta da bi pregledao čvrstu belinu mojih zuba. Videla sam da se papini konjušari na isti način ophode prema konjima andalužanima. Šta to, zaboga miloga, radite?, upitala sam. Na zvuk mog glasa, kojim sam progovorila na savršenom italijanskom, gotovo da je pao u nesvest. Nije mu čak ni na pamet palo da bi zver koja je stajala pred njim umela da govori! Ipak, u roku od sat vremena, pošto sam mu malo recitovala Sofo i Petrarku, naterala sam tog jadnika da se ludo zaljubi u mene. Dođi u Veneciju, preklinjao me je. Moram da te naslikam. Daću ti sve što poželiš. U to su vreme njegove ruke već bile na mojim grudima. Slegnula sam ramenima. Nakon što je ta komedija još malo potrajala, sat je otkucao jedan i ja se prisetih da je to vreme kad uvežbavamo svoj nastup. Brzo kao što sam i ušla, okrenula sam se i otišla, ovlaš ga poljubivši u svetlucavu glavu. 81

76 Mislila sam da je na njega neverovatno lako ostaviti utisak. Tačno u tri sata moja braća i ja okupili smo se da izvedemo predstavu za koju će se ispostaviti da nam je poslednja. Papa je u svojoj sjaktavoj odori ušao u Stanca d Eliodoro i okupljena je publika ničice pala pred njim kao da su svi jedno slomljeno telo, pre nego što su zauzeli svoja mesta. Videla sam svoju ljubavnicu u poslednjem redu, lica blistavog od sreće. Bila je prisutna i punačka grofica Matilda, čije su ogromne suknje zauzimale tri stolice. Ticijan je sedeo na dva mesta od prestola Njegove svetosti; na slikarevim su se mršavim obrazima videle rumene mrlje dok je zurio u mene kao izgladneli španijel a ja međutim nisam mogla da ne zurim u Maksiksu, koji je stajao pored mene pepeljastog lica, mrmljajući sebi u bradu, dok su mu loptice ispadale iz džepova. I tada je, kao i uvek, jedan sveštenik počeo mahnito da nam daje znak da počnemo. Počeli smo sa noževima. Osamnaest srebrnih bodeža bačeno je uvis, smrtonosno zavodljivi poput kobri, a zatim majstorski uhvaćeno, svaki put, za biserne drške. Usledilo je žongliranje s velikim teretom, i Ikstlilksohitl je bacao topovsku đulad ka tavanici, a potom ih dočekivao vratom, kao perje. Potom smo zadivili galeriju smelom umetnošću stojećeg žongliranja, pri čemu je nas osmoro bacalo kitnjaste zlatne projektile opasno blizu Rafaelovim freskama na tavanici. Nikada nismo bili u takvoj formi kao danas, tako uigrani, tako precizni da smo bez reči, instinktivno, pogađali postupke ostalih svi izuzev Maksikse, koji je samo vrteo lopticu ili dve među prstima i mrmljao i dalje u pravcu zidova. Približavao se kraj predstave. Uskoro će doći vreme za čuveno finale: Maksiksin veličanstveni ples umirućeg srca. No kad je došao taj trenutak, Maksiksa je samo jednoliko pevušio tužnu molitvu za svoje duhove. Zato sam gurnula svoj arsenal od stotinu srebrnih loptica u džepove i zakoračila u središte pozornice. Bez daha, spremala sam se da pokušam ono što se nije moglo izvesti u prisustvu tog svetog Petra. No ipak je to bila papina omiljena tačka. 82

77 Hitnula sam uvis dvadeset loptica odjednom, i istog sam trenutka znala da je vazduh moj. Zatim se, niotkuda, pojavilo trideset, pedeset loptica, i ubrzo sam prevazišla svoj talenat vrteći šezdeset, a zatim i sedamdeset! Sve je postalo prigušeno od fizičke, ne, pohotne radosti mog majstorstva, i pri sedamdeset i petoj loptici nekakva je varnica presekla atmosferu. Kao da je svaki atom bio osvetljen nekom tajanstvenom vatrom. Nebo se napolju smrklo i pojavio se jedva vidljiv sjaj duge. Tada je, dok se osamdeset anđela kovitlalo iznad mene a prostorija ispunjavala grmljavinom i povicima, neki drugi zvuk dospeo do mog uha, tih poput koraka no ipak dovoljno glasan da priguši klicanje moje braće. Bum-bum. Bum-bum. Papini kapci zatreperiše. Osamdeset i dve sada osamdeset i pet sada devedeset. Bum. Bum. Devedeset i dve. Papa je klonuo, a moje je telo podrhtavalo od radosti dok se vazduh zbog moje magije stezao poput pesnice. Tada sam se izgubila. Maksiksa je počeo da poje nekakvu užasnu, nepoznatu pesmu. Vidiš li ih? Sinovi moji i kćeri moja, vidite li ih? Odjednom, duhovi naših voljenih ponovo zasvetlucaše pred našim očima, ispunjavajući prostoriju do poslednjeg mesta. Prozirne žene sa stravičnim ranama od španskih kopalja izgovarale su naša prava imena. Muškarci toliko izgladneli da su se pretvorili samo u oči i kosti usled mesecima duge opsade Tenohtitlana udarali su se po usahlim prsima. Naši su preci, koliko god njihova sablasna tela bila propala, odenuli zbog nas svoje najbolje ruho od pozlate i dečje kože, da bi nas podsetili na ono što je nekad bilo. To se nije moglo izdržati. Devedeset i dve loptice počeše da pljušte na zemlju. Moja se braća i ja poklonismo pred našim mrtvim porodicama, plačući. Maksiksa potrča ka papi i pokuša da ga zadavi golim rukama, da bi ga potom osudili za najgori zločin koji je Rim mogao zamisliti. U tom ludilu, spustila sam lice na pod i molila bogove za oproštaj. A zatim sam osetila nečiju ruku na ramenu. Kad sam podigla pogled, ugledala sam oca. Bio je toliko mršav i star da nisam znala otkud mu snaga da 83

78 doputuje dovde. Ali ono što nisam mogla da podnesem bila je njegova tuga. Njegove su mi oči ponovo saopštile stari nauk, da samo ono srce koje u sebi sačuva srca predaka može da preživi ovaj život. Da nijedno krvoproliće niti spaljivanje sveta ne smeju proći nekažnjeno. Podsetile su me na zaboravljeni zavet mog života, zavet da ubijem kralja ovih divljaka. I kako sam mogla, kad sam ugledala to voljeno lice, da ne žrtvujem sve ne bih li ostvarila taj nalog? Evropljani su mislili da smo sasvim ludi, dok smo se molili i jecali pred nevidljivim mrtvima. Papa je, okružen svojim čuvarima, pobegao iz odaje dok mu je zlatno ruho lepršalo za njim kroz vrata. Čak je i moja devojka bila užasnuta kad me je videla kako bolno zavijam pred praznim vazduhom. Uhvatila sam joj pogled dok su me snažni i grubi stražari odvlačili od oca, i spoznala sam njen užas i zbunjenost. Samo je Ticijan, umetnik, ostao miran. Narednog je dana podmitio stražare koji su sada stajali pred našim vratima i zatražio da razgovara sa mnom. Draga Helen, mene ne plaše tvoja praznoverja i moja ponuda i dalje stoji, rekao je sastavivši nežne ruke tako da se dodiruju prstima. Ti misliš da sam starac, ali ja ti mogu pružiti čitav svet. Živim u velikoj kući u Veneciji i ispunići svaku tvoju želju ukoliko mi dopustiš da te slikam. Kruže glasine, a možda si ih već i čula, da sam uticajan i moćan čovek. Mogu te upoznati s mnogim ljudima, čak i sa samim carem. Povešću te na njegovo krunisanje u Bolonju, vodiću te u Pariz, možemo putovati i na Mesec ako želiš. Samo reci da. Jesam li ga dobro čula da li je rekao da će me upoznati s Karlom V? Da li sam mogla, kao gost njegovog čuvenog slikara, da mu se približim dovoljno da mu iščupam srce i zadovoljim svoju dragu utvaru? Uzela sam Ticijana za ruku. Da. Trebalo je da pođemo iz Vatikana tri dana kasnije, budući da se papa nije protivio mom odlasku. Maksiksa već beše pobegao na jednom andaluskom vrancu, jer nije bilo tih okova niti te tamnice 84

79 koja bi mogla zadržati tog pametnog čarobnjaka. I moja su braća smišljala beg. No ja sam, zato što se Ticijanu tako prohtelo, jednostavno mogla slobodno da išetam kroz vrata. Grofica Matilda me je, na Katerinin zahtev, snabdela odećom za putovanje, tako da sam se zatekla odevena u neobičnu ali prelepu odeždu od čipke i burgundijske svile. U ogledalu nisam mogla da pronađem učenicu žonglera, ali sam umesto nje otkrila lepu iako zbunjujuću hibridnu životinju. Mogu da razumem zašto si je toliko opčinila., rekla mi je ljubazna grofica. No nisam bila raspoložena za divljenje samoj sebi. Došlo je vreme da se oprostim od moje ljubavi. Katerina me je odvela u šumarak u kojem smo se prvi put poljubile i obavila se oko mog tela toliko nežno da bih odustala od svog nauma; no zatim me je zagrlila jednom, snažno, i nije htela ni da čuje da ostanem. Budi srećna, draga moja devojko., rekla je plačući. Zaboravi mene, zaboravi sve. Budi dobro. A zatim je nestala između drveća. Upravo tog trenutka shvatila sam koliko je težak zadatak koji mi je jednom opisao otac, onaj sa zatvaranjem srca. Osećala sam kako mi se srce razvezuje i pomislila da će me tolika tuga preplaviti i udaviti. No moje je telo preživelo. Setila sam se poslednjih očevih reči i napustila to mesto. Bolonja, proleće Otkriće koliko su nam ti stranci zapravo slični bilo je jedno od onih koja su me najviše iznenadila. Brzo sam ustanovila da se car tih divljaka nije razlikovao od mog sopstvenog, mrtvog kralja, jer obojica su patili od iste čudne boljke po imenu taenia solium 14 nekakve podmukle gladi, kao da su obojicu nastanjivali nekakvi crvi, i kao da je jedina hrana koja ih je mogla zadovoljiti bilo pokoravanje tela i tuđeg tla. Montezuma se hranio gradovima 14 taenia solium pantljičara, ljudska trakavica Prim. prev. 85

80 Tlaskalom, Sempoalom, Teskukom, dok je Karlo čeznuo ne samo za čitavom Evropom već i za svilom i začinima bogatim Otomanskim carstvom. Naposletku su obojica shvatila da je svet suviše velik da stane u bilo čija usta. Karlo V, sa žalosnim nasleđem koje su mu ostavili otac Filip Lepi i majka Jovana Luda, bio je debeli prevrtljivac s vilicom kao u pelikana koji je posedovao Španiju, Napulj, Siciliju, Nizijske zemlje 15 i Austriju a to je bio tek početak. Sada kada je prekinuo frankofilske aspiracije buntovnog Klementa VII zahvaljujući Pustošenju Rima, spremao se da ga krunišu za cara Svetog Rimskog Carstva. To je trebalo da se dogodi za tri dana, u baziliki San Petronio, pred kremom italijanskog društva. Kao Ticijanova muza, biću pozvana da dođem sa njim, a ja ću, zauzvrat, pozvati tajnog gosta. Opsidijansku oštricu skrivenu među mojim butinama. Na praznik pre ubistva, Ticijan je želeo da me obaspe darovima na način, rekao je, na koji boginje treba da se naviknu. Odveo me je u Portiko de Pavaljone i opisao mi prodavnice nalik škrinjama s blagom, rasute po čitavom gradu: Da li bih želela ogrtač od lisice od najboljeg krznara u Italiji? Svilu koju su istkale sitne ruke nimfi iz Luke? Čipku finu i nežnu poput kristala leda? Odaberi šta god želiš, draga Helen, rekao je. Odaberi sve što želiš. Ništa od sveg tog luksuza još me nije privlačilo, jer sve je to ukus na koji se čovek nauči. Dok sam stajala tamo mogla sam da mislim samo na svoju dragu, na njene lepe bele prste na Petrarkinim stihovima. Podigla sam pogled ka Ticijanu i nasmešila se. Htela bih knjige, molim te. Knjige pretvaraju žene u opasne đavole, rekao je. No kupio mi je sve što sam mogla poželeti, i više od toga. Sada sam posedovala tanko izdanje Petrarke, odeveno u 15 Nizijske zemlje bio je naziv za današnju teritoriju Holandije, Belgije i Luksemburga. Prim. prev. 86

81 pozlaćenu kožu; dragocenog zabranjenog Ovidija obmotanog crvenom telećom kožom; nestašni primerak Aretinovih Lascivnih stihova, koji se mogao nabaviti samo na crnom tržištu jer Aretino je bio jedan od Ticijanovih ličnih prijatelja. Moj mecena mi je takođe poklonio izdanje Danteove Božanstvene komedije koje je svojeručno štampao Aldo Manucio 16 lično. Tamo sam pročitala ovo: Jer kako da rodi slađana smokva kraj trpkih trnjina? 17 Tek nakon što sam okusila Dantea shvatila sam zašto carevi nadziru reči i slike, jer opasne su to stvari. Montezuma je zabranjivao ženama da vajaju bogove ili da ispisuju naš jezik po beloj kori drveta, dok ovi Evropljani spaljuju knjige bez milosti. Znaju oni šta rade. Lepota je opasna zabava. Došla sam ovamo da istrgnem život iz kraljevih grudi, no moje su me putene težnje odvele k devojci zlatne kose i slikama krhkih svetaca slomljenih tela, koji su me omeli. Oni beli ubilački zubi svetog Petra sada su u mom sećanju omekšali zahvaljujući Rafaelu, a Safine ljubavne pesme mogle su me uljuljkati u čežnju koja bi me toliko pomela da bih počela da se na svaki način mazim i uvijam u svom krevetu, tragajući za zadovoljenjem. Ne, nikad nisam smela zaboraviti da je moje jedino nasleđe Danteovo čemerno drvo, pa čak i ako sam želela da sopstvenim ustima usisam sve to sjajno, ukusno voće. Narednog me je jutra moj zaštitnik odenuo u kanarinac-žutu haljinu od svile iz Luke sa štraftastim krznenim obodom zbog kojeg sam ličila na tigra. Potajice sam zadenula bodež za povezicu oivičenu dijamantima. Samo najbolje za kraljevo krunisanje. Nedovršena crkva San Petronio svetlucala je na jutarnjem suncu. Sam vrh evropskog plemstva bio je ovde, gospoda s 16 Aldo Manucio, poznat i kao Aldus Manutius (lat.) i Teobald Manuči, bio je italijanski štampar. Prim. prev. 17 Stihovi iz Danteovog Pakla navedeni su prema prevodu Mihovila Kombola ( Veselin Masleša, Sarajevo, 1988). Prim. prev. 87

82 uštirkanim kragnama, gospe zarobljene u svojim haljinama, i svako se gurao prolazeći pored mermera hrama ružičastog poput kože anđela ili njegovih reljefa koji su prikazivali Iskušenje. Ticijan je pokazivao na svaki friz i pričao mi o vajaru Jakopu dela Kverči ističući bogate prevoje na telu Eve, te nežne, meke izdajnice. Znaš li tu priču?, upitao je. Klimnula sam glavom, jer sam od Katerine bila čula za tu devojku. Jednom je, počela sam, živela žena savršene građe i pameti, i kada ju je Bog ugledao znao je da je stvorio vladaricu muškaraca, dece i životinja kojoj nije bilo ravne. Da bi je pripremio za zadatak koji joj predstoji, ponudio joj je dar vredniji od Montezuminog zlata ubrao je jabuku s drveta poznatija i rekao joj: 'Obećavaš li da nećeš otkriti tajne koje ti budem pokazao? Čak ni svome mužu, kolikogod te molio i ubeđivao? Obećavam, odgovorila je Eva, a zatim pojela jabuku. Čim ju je okusila, saznala je sve tajne sveta. Razumela je zvezde i veliki plašt koji prekriva i guši sunce svake noći. Razumela je nauku kiše, i mogla je da razgovara s čovekom na mesecu. No uskoro je Adam, koji nije imao druge zanimacije do da češe pozadinu o drvo tise, postao ljubomoran. Reci mi svoje tajne, preklinjao ju je. Dok ti vršiš opite iz botanike i poljoprivrede, ja sedim kod kuće i nemam šta da radim. Zbog velike ljubavi prema mužu, Eva je zgrešila tako što je svom suprugu dala krišku jabuke. U roku od sat vremena Adam je pojeo sve jabuke s drveta, posekao ga i sedeo uz ogromnu lomaču od stabla, ugrejan, debeo i pun gasova. Razume se, ona je kažnjena. Prekrstila sam ruke preko suknje i nasmešila se Ticijanu. Odmahnuo je glavom i nasmejao se. Kako si ti čudno čeljade, draga moja Helen. Kad je počeo da brblja o potpuno nedužnom Adamu i slaboj pameti žena, shvatila sam koliko se ovi Evropljani plaše istine. Mora da ti stari ludaci i bradavičasta prasad koja se hrani krvlju mojih očeva u svojim ogledalima vide prave anđele! Čak i ovaj slikar, koji bi trebalo da ima pogled čist i pronicljiv poput božijeg, 88

83 živi u snu. No nisam se prepirala. Samo sam ga uhvatila za ruku i povela unutra. Karlo V, s licem žapca, sedeo je na prestolu u prednjem delu crkve i spremao se da primi papinu krunu. Budući da smo moj zaštitnik i ja morali da sedimo u začelju, otkrila sam da me od mog plena deli skupina stražara i plemića koji su mirisali na mošus i otimali se za mesto u ovom ukrašenom hramu. Ovakva palata mogla bi mi slomiti srce koje je čeznulo za domom. Sve u njoj kao da je bilo osvetljeno plamenom mog izgubljenog carstva. Zlato je bleštalo s raspeća, kapalo s vratova dama, sijalo iz unutrašnjosti tajnnih trbuha biskupa umotanih u hermelin. Na zidovima su se nalazili nedovršeni pozlaćeni murali na kojima je Sotona proždirao Mavre. Prekrasni ričerkar tekao je iz orgulja optočenih draguljima. Crni duhovi tamjana kuljali su iz zlatnih kadionica i umrtvljavali mi udove. Da, Karlo me je čekao. Kad je Ticijan okrenuo glavu, klisnula sam i počela da se probijam kroz gomilu. Kretala sam se pored vojvoda s dijamantima u ušima. Pored grofica sa srebrnim zakrpama u obliku srca kojima su pokrivale čireve na koži. Kroz oblake mošusa, češući se o meke ogrtače od lisice, pored sablji dovoljno oštrih da preseku devojku kao kolač. Približavala sam se tom monarhu žabljeg lica dok mi se opsidijanska oštrica češala o butine. Ali oh bogovi, oh Bože, tik pre nego što sam dospela dovoljno blizu da mu proburazim srce, iznenada sam se našla umešana u gužvu koju su pravila trojica glupih izaslanika svađajući se oko jednog mesta u prvom redu. Sklanjaj mi se s puta, budalo!, režao je debeli predstavnik Fijare dok je hvatao za bradu svog brata iz Đenove. Tad izaslanik Sijene poče obojicu da ih lupa po glavi. Prokleti brljavci! Tupavci jedni! Uskoro je svaki od njih vukao nekog od preostale dvojice za bradu, stvarajući ružnu prepreku tako da sam počela, ne videvši nikakvo drugo rešenje, sve da ih štipkam po stražnjicama; ovo je izazvalo hor zaglušujuće vriske zahvaljujući čemu su nas sve, uz svu ostalu dreku, čuvari istog trenutka izbacili napolje. 89

84 Našla sam se tresnuta na ulazni trem, u modricama, odvojena od kralja zaključanim vratima i još većim brojem stražara. Trojica izaslanika gledali su me razrogačenih očiju, a zatim počeše da mrmljaju nešto o boji moje kože. Pokazala sam im bodež. Pobegli su kao kokoši. Sat kasnije, vrata crkve su se otvorila. Rulja je pokuljala napolje. Ticijan mi je pritrčao i privio me na grudi. Helen, draga moja, kuda si ti otišla? Nisam mu odgovorila. Zurila sam u nebo i želela da sam mrtva. Omanula sam. Izneverila sam oca. Negde izvan mog domašaja, Karlo V već se nalazio na putu za Austriju. Činilo se da mi ništa drugo ne preostaje, no ipak sam znala da nakon gujinjeg otrova ne bi bilo više nikakve nade. Pogledala sam Ticijana. Vodi me kući. Poljubio mije obe ruke i nije shvatio na šta sam mislila. Narednog dana, zaplovili smo put Venecije. 90

85 5. Na slikama i u hronikama koje prikazuju Veneciju u XVI veku podaci o životima običnih žena mogu se naći tek u tragovima. Slike koje su nam ostavljene prikazuju čuvene kurtizane, lude kraljice i grofice koje se više pamte po svojoj garderobi nego po mišljenjima ili zločinima. Podaci o Astecima dovedenim u ovu oblast u to vreme još su škrtiji. Retko ih oslovljavaju pravim imenima, a smatraju ih izuzetnim samo zbog njihovih životinjskih osobina i glasina o ljudožderskim navikama barem to važi za plemiće i slikare čije oskudne beleške sačinjavaju najveći deo tih letopisa. Sada je gotovo jedanaest sati uveče, i dok se jedna od Terezinih skandaloznih zabava bezbrižno odvija u galeriji ni dve stotine metara od mene, ja sam na svom omiljenom mestu na drugom spratu biblioteke, u prohladnoj materici Posebne zbirke, u kojoj se nalazi sef iz Fort Noksa pun retkih istorija o takvim Venecijankama. Nastavljam potragu za bilo kakvim znakom o Helen, za mogućim dokazom da je knjigu koju restauriram napisala jedna Astekinja. Danima i noćima listala sam šuškave letopise, pisma, kao i skorija naučna dela o duždevom gradu; zavirivala sam u Ticijanove slike kao uhoda, i sve to zarad samo jednog pogleda na nju. Ne mogu da prestanem da mislim na nju. Noću ležim u krevetu zamišljajući njeno telo pod drvećem limete, njene ruke kako dodiruju meko obličje Eve pre nego što uđe u crkvu. Mogu da je zamislim kako stoji na rubu Republike i zuri u vodu, izraz njenog lica kad se iznenada jasno seti kako je izgledao njen dom, iako ga godinama nije videla.

86 Prošlost je lično mesto za istoričara, za konzervatora. Dok čitam o čežnjama sad već odavno mrtve devojke sećam se jedne druge žene koja se osećala slično sputana i izgubljena. Želim da otkrijem Helen ovde, u ovim knjigama, da bih znala da poverenje koje je moja majka gajila prema ukradenom, nevidljivom, nepronađenom nije bilo lažno. Ispisaću ime te žonglerke na stranicama istorije, uprkos uverenosti mojih kolega da nikada nije postojala. Kao što sam rekla, zbog sličnosti slova i pripovednog stila, Osvajanje pripisuju ocu Migelu de Pasamonteu. O ovom se monahu ne zna mnogo, izuzev da je bio mali, povučen čovek čija je telesna skromnost prikrivala hedonističke, pa čak i jeretičke sklonosti. U Španiji je imao ljubavnicu učenu i zloglasnu sladostrasnicu po imenu Sofija Suarez. Različita svedočanstva opisuju je kao izrazito lepu i nimalo sramežljivu u pitanjima književnosti i putenosti; ona je i autor velike i izrazito slobodoumne serije pisama koja potvrđuju njenu stručnost u oblasti poezije i telesnih zadovoljstava (iako je, nažalost, danas u životu samo nekoliko ovih pisama upućenih samom monahu). Većina je smatra De Pasamonteovom muzom. A ako je tako, kakva to žena mora da je bila! Njegove priče o zabranjenim strastima, ratu i crnoj magiji budile su takve reakcije u društvu sputanom sterilnim stegama Inkvizicije da su izbijale bune onih dana kada su deljeni piratski primerci njegove knjige Las Tres Furias, za koju se vezuju i epidemije veštičarenja i sodomije. Ovi su zločini toliko razjarili krunu da je određeno hiljadu stražara koji su imali zadatak da otkriju anonimnog autora. Naposletku su u zimu godine utvrdili De Pasamonteov identitet zahvaljujući dojavama njegovih kolega monaha i uputili se ka njegovom samostanu no kada su provalili unutra, otkrili su da je on već pobegao na konju. U njegovoj su sobi pronašli samo rukopise tri druge knjige, koje su po naredbi Njegove svetosti zaplenili, kao i staru pogrbljenu služavku koja je plakala i molila se Svetoj majci. Kasnije su usledile dojave da je De Pasamonte viđen u Rimu i Turskoj, a naredne decenije objavljene su još dve njegove knjige, pod naslovima La Noche Triste i El Santo de Espana. No od osme decenije XVI veka ništa se više o njemu nije čulo, pretpostavlja se zbog njegove smrti. Već mi se javilo nekoliko istraživača koji se bave De Pasamonteom, gotovo van sebe pri pomisli da bi mogli doći do jednog od njegovih 92

87 originalnih dela. Svima sam im rekla kako mislim da greše. De Pasamonteove knjige ukazuju na uzavrelu maštu potkrepljenu takvim fantastičnim bogovima, čudovištima, bludnicama i divovima da se kod njega primećuje trag ludila, kao kod Svifta ili Luisa Kerola. No u Osvajanju ima nekakve lucidnosti i prisnosti tona kakva se ne nalazi u drugim delima, a isto tako i upoznatosti sa životom žena i ukradenom kulturom Asteka, koje su po mom mišljenju mogle poteći samo od istinske Helen. Mesecima već pročešljavam biblioteke u potrazi za bilo kakvim znakom njenog postojanja, počevši od podataka o Vatikanu, no u tim analima ništa nisam pronašla. Zatim sam se okrenula godinama koje je provela u Veneciji, gde sam saznala koliko je mali značaj običnih žena u ovoj istoriji. Dugo je jedina slika čije sam obrise mogla da iscrtam bila slika sveta u kojem su živeli Ticijan i njemu slični. Ono što sam otkrila, do danas, jeste sledeće: Kraj je četvrte decenije XVI veka u Republici, koja i dalje tone sve dublje u ustajale kanale. Bogate, nepismene žene te oblasti u javnosti se ne mogu ni videti ni čuti, no plemići pod maskama teturaju kaldrmisanim putevima, dok jevreji i bludnice, obeleženi žutim trakama, lutaju natkrivenim prolazima. Na pijaci na otvorenom robove izlažu pred rulju koja urla, zajedno s krhkim murano staklom, stokom i antikvitetima. Okrenete li se od ovog prizora i uputite nekom sporednom ulicom, verovatno ćete se izgubiti u ovom gradu-lavirintu u kojem se plave uličice vijugaju poput dima; no tad se pojavi kurtizana, kose podignute u rogove i stopala uguranih u cipele od pola metra; pridržavaju je dvojica slugu. Nose je do vrata lepe palate i batler je pušta u pretrpanu trpezariju u kojoj Ticijan održava zabavu u čast svog prijatelja, pesnika Pjetra Aretina. Mislim da sam danas u toj prostoriji otkrila Helen. U prvoj trećini XVI veka živeo je pripadnik venecijanskog sveštenstva po imenu fra Donatelo Toselo, koji je imao opsesivnu naviku da beleži svaki obrok i svaku bludnicu koje je probao a muzej Geti poseduje prvo izdanje njegovih dnevnika. Budući da je bio zdepast, ćelav i rošav epikurejac, s njegovom se ružnoćom mogao meriti jedino njegov legendarni apetit, toliko velik i istovremeno toliko izbirljiv da je postao rado viđen gost na mnogim večerama na kojima je glavna zabava bila da se gleda kako beskrajna reka poslastica nestaje 93

88 u njegovim ustima. Ne mislim samo na hranu. Fra Toselo je za većinu muškaraca predstavljao junaka. Jednom je strpao u krevet tri sestre dok je istovremeno uživao u pečenom petlu, a pričalo se i da je savladao nevinu kćer jednog Osmanlije i čitavu opletenu bocu vina u roku od petnaest minuta. Njegovoj reputaciji doprinele su i stranice njegovog čuvenog dnevnika koji je, u svojoj taštini, štampao za svoje prijatelje. Na nesreću po ovog oca, Venecija je vrvela ne samo od bludnica i mesara koji su udovoljavali njegovim prohtevima već i od uhoda Inkvizicije, a on nije imao onakav talenat za bežanje kao njegov brat De Pasamonte. Godine 1540, nakon što je njegov dnevnik dospeo u ruke izdajice, osuđen je zbog jeresi na zatvor i post. Trećeg dana svog utamničenja, fra Toselo je dobro osmotrio svoju majušnu, mračnu ćeliju punu buva, a zatim okrajak hleba koji je trebalo da mu služi kao večera. Mora da su takva odricanja bila suviše za njegovo ugojeno srdašce, jer je te noći počinio samoubistvo posluživši se svojim pojasom kao omčom. No 23. avgusta godine, za vreme zabave koju je Ticijan priredio u Aretinovu čast, nema ni nagoveštaja Toselovog skončanja. To nije neuobičajeno veče i u velikoj meri prolazi neprimećeno među njegovim biografima. Nije srušio nikakav gastronomski niti erotski rekord, premda se čini da je u dobroj kondiciji. Evo prevoda onoga što on piše: Naš prijatelj Ticijan priuštio nam je hvale vredan obrok od kobasica i izvrsnih odrezaka u prelivu i odličnu debelu džigericu pečenu na firentinski način. Ovaj sam obrok začinio jednom sočnom bludnicom, izvesnom Markolinom koju je naš Gospod blagoslovio izvanrednim grudima kojima me je ta draga devojka umalo ubila, premda smrt usled gušenja na takvim nebeskim jastucima ne bi bila prevelika cena za veličanstvene muke koje sam večeras istrpeo... Iako je Toselo poznat po svojoj beskrajnoj nezasitosti, istrajnost s kojom je ispisivao stranice jednako je zadivljujuća. Njegov dnevnik obuhvata ukupno trinaest tomova, a zapis koji se odnosi na ovo konkretno veče nastavlja se na gotovo dvadeset strana, s detaljnim opisima uživanja u prasetini i devojkama. Lako je izgubiti se u ovoj disertaciji, no pažljivi će čitalac pri samom kraju naići na izrazito 94

89 zanimljiv odlomak: [Ticijan] umire od ljubavi prema jednoj novoj veštici, detetu crnom kao noć i zle naravi kao u đavola, no sa stasom koji zavređuje mnogo pohotnog štipkanja. Većinu večeri provela je u sumornim razmišljanjima i uzdasima, ali kad sam je zamolio za mali poljubac ta je nevernica isukala čudan bodež i zaklela se da će mi njime prerezati debelo grlo, itd. Spuštam prste na ove rečenice. Znam da je to Helen zagledana kroz namreškane prozore Ticijanovog doma u plavocrne kanale Venecije. Odeva se po istoj visokoj modi kao kurtizane i plemkinje koje se ugledaju na bludnice grimizni steznik dubokog izreza protkan srebrnom niti i biserima, crvena suknja pažljivo zasečena da se otkriju slojevi rublja od gužvane svile. Fra Toselo naginje se ka njoj i ona mu blago prislanja bodež ispod slojeva podbratka... A ja sam ovde, dodirujem njen duh u staroj knjizi (skinula sam rukavice), toliko osetljivoj da se mora čuvati u ovoj prohladnoj grobnici, poput svetačkih moštiju ili malog Tutankamonovog tela dok u blizini istraživači i naučnici veselo poskakuju u galerijama, piju, vesele se i krše sve zakone konzervatorstva zahvaljujući mojoj šefici, Terezi Šonesi, koja bi trebalo da stoji pored mene i gleda ove stranice! Odmaknuvši se od radnog stola zakopčavam džemper i navlačim jaknu koju sam bila okačila o naslon stolice. Provlačim identifikacionu karticu kroz prorez i izlazim iz Posebne zbirke da bih je ubedila da napusti svoju zabavu, ili je odvukla sa nje. U Južnom paviljonu Getijevog muzeja, na prvom spratu, nalaze se dve galerije koje sadrže dekorativnu i primenjenu umetnost XVII i XVIII veka. Tu vise teški, ogromni portreti plemića i plemkinja kao jabuka rumenih obraza, i dalje ozbiljnih lica, koji pokazuju svetu svoje sjajne brade, pse i blistave prstenove pečatnjake, ili snežnobele grudi i lepršave lokne. Preko dana bleda, lepa svetlost dopire kroz prozore, pretvarajući salone u zlaćanu kadifenu sredinu po kojoj lebde čestice prašine svetlucave kao kristali. Ova svetlost obasjava ne samo tilijar sofe i boasaten komode, Žiradonov bronzani kip Plutona koji otima Prozerpinu, već i orijentalne tapiserije na kojima se carevi poigravaju svojim egzotičnim robinjama. Te su tapiserije jedini zapis o krvavim 95

90 poduhvatima u Meksiku, Africi i na širem prostranstvu Osmanlijskog carstva, poduhvata koji su ishranjivali dotične plemiće što su nekad ubirali plodove kurtizana koje su pozirale kao napastvovane boginje. Svakog dana turisti dolaze da posmatraju te izložene predmete pred nezainteresovanim pogledima čuvara. Tereza misli da je to užasno to prečišćeno, sterilisano iskustvo a čak i ja shvatam na šta misli: na osnovu njihovih namrštenih lica možete da zaključite koliko je naporno to gledanje šta je tačno to što bi trebalo da vide, za tih deset sekundi koliko im umetnost stoji na raspolaganju? Izvanredne linije Prozerpininog otetog tela? Majstorski prenet izgled orijentalnih očiju? Sašaptavaju se, pokazuju jedni drugima na detalje nikada ne prilazeći preblizu da se ne bi oglasio alarm ili ih ukorio čuvar ili preko vokmena slušaju kasete s kojih im govore kustosi. Nekad je bilo drugačije. Nedemokratski, da, budući da su umetnička dela visila u palatama, no ta su dela nadgledala svakodnevne intimne postupke šačice ljudi, posmatrajući ih, nadnoseći se namršteno nad njima, poput savesti ili čudovišta. Mogli su ih dodirnuti rukama ili dahom. Poštovao se drugačiji ritual posmatranja. Neka devojka plemenitog porekla, recimo, rođena u Veneciji u XVI veku, sa okom izvežbanim po ukusu tog doba, jednom se ušunjala u radnu sobu svog oca i ukrala malo vina da proslavi tajanstvenu divljinu čije je bujanje osećala u sebi. Tamo je na zidu jer aktovi nisu bili primereni zajedničkim prostorijama u kojima bi mogle obitavati dame ugledala Đorđoneovu Usnulu Veneru, svu od obasjanih bedara boje slonovače, kruškolikih grudi i nežnog stomaka. Nije bilo nikoga ko bi je podučio kako da reaguje. Niko joj ne bi rekao da Venera ne liči na onu bludnicu koju je jednom prilikom videla kroz prozor svoje sobe kako tetura. I pošto ti zakoni nisu vladali u ovoj senovitoj prostoriji u kojoj je zurila u sliku i pijuckala ukradeno vino, slika joj jurnu u susret i uđe joj u svest, opasna i slatka poput nove ideje. Na neki način, upravo takvo iskustvo omogućava Tereza svojim prijateljima kad priređuje ovde tajne zabave i zato je nikada nisam prijavila iako sam zbog njih veoma nervozna. Izlazim iz biblioteke, prelazim dvorište sada preplavljeno plavičastim senama tu i tamo umrljanim bisernom svetlošću vanjskog osvetljenja i ulazim u južni paviljon iz kojeg dopiru tihi zvuci džeza. Na galerijama istraživači, naučnici, kustosi, umetnici i restauratori piju 96

91 belo vino iz ciborijuma od rimskog stakla i hvataju se po krhkim sofama iz XVIII veka, lits à la Turque. Sir bri i krekeri (ne pašteta, na moj zahtev) posluženi su na baroknoj srebrnini, džin i tonik sipaju se u amfore iz IV veka. U uglu, jedna žena samo u kombinezonu uvlači se u božanstvenu kanarinac-žutu haljinu oivičenu bogatim štraftastim krznom, za koju se veruje da je skrojena za venecijansku kurtizanu Veroniku Franko. Razdragani muškarci i žene okićeni dijademama iz perioda restauracije i amajlijama iz pretkolumbovskog doba (kojih lišavam ove veseljake) blistaju i svetlucaju od silnih dragulja. Prizor je u isto vreme i odvratan i razgaljujući. Jedan istoričar zamahuje filigranski ukrašenim mačem iz Španije s početka XVI veka, koji je mogao biti korišten u borbama ili za klanje domorodaca. Ljudi sede na divanima, listaju drevne brevijare i psaltire; drugi prevlače prstima preko bronzanih kipova, smejući se. Čudni delovi razgovora lebde oko mene: Jeste Ii ikada probali da kuvate po Apiciju? Šta ste pravili, puhača? Barakudu sa grožđicama, srndaća u umaku od kajmaka i selena. Medenjake. Barakudu? Kako je ispala? Grozno. Odvratno. Gore nego odvratno. U tom slučaju, zvuči autentično. Niste koristili viljuške, zar ne? Nismo šta? Na večeri. Jeste li koristili viljuške? Ne. Jer uopšte ih nisu koristili sve do jedanaestog veka, a u modi nisu bile sve do sedamnaestog. Znam. Mala se gomila njiše i igra uz zvuke muzike. Svi deluju omamljeno i pomalo pijano. Tereza, u srebrnoj svilenoj haljini sa svetlocrvenom maramom od šifona vezanom oko glave, stoji sa strane, ispod portreta nekog plemića, dok žena u kombinezonu i dalje pokušava da uđe u haljinu Veronike Franko. Dve prijateljice joj pomažu da navuče ogromnu žutu pufnu tkanine preko glave i uvlače je u uski struk suknje, što nije lako bez steznika. No žena, suviše koščata za haljinu A kroja u kojoj je došla, u ovu haljinu uspeva da se udene mnogo muke. Haljina je pretvara iz naučnika mišje boje u zanosnu devojku nalik 97

92 leopardu koja blista u restauriranoj svili i krznu. Kakva orgija, kažem dok prilazim Terezi. Ona klima glavom. Upravo tako. Probaj da se postaraš da ništa ne uflekaju. Ili da nešto ne ukradu. To su naučnici, poznavaoci, umetnici, a ne lopovi. Nisu kreteni. Samo ih, molim te, pazi, hoćeš? Hoću, obećavam. Ali vidi kako su svi presrećni. Niko ništa neće upropastiti. Barem ne mnogo. Okreće se da me pogleda, a zatim joj se osmeh širi. I tako mi je drago što si došla! Mislila sam da ćeš biti suviše zauzeta hvatanjem onog tvog velikog mornara. Zapravo, došla sam da ti pokažem nešto. Nije valjda da radiš, mučenice jedna! Malo. I mislim da sam pronašla... jednu stranicu u dnevniku. O čemu se radi? Zuri u mene. Oh Bože, ne opet ona knjiga. Samo na sekund. Manijače jedan. Vučem je za lakat dok naposletku ne pristane. Idemo za sekund, kunem se. Hajde prvo da se divimo ovoj lepotici. Izgledaš kao prava princeza, dušo! Žena u žutoj haljini kao da je procvetala u antiknoj tkanini, kao da je upravo prolila magični losion po svom ozbiljnom licu. Rumenilo joj se razliva sve do čela, kosa leprša preko obnaženih ramena. Protekli vekovi naneli su štetu svili, uprkos popravkama, no zlato i dalje tinja u finim vlaknima bacajući odraz na njenu belu put i sitne grudi koje plivaju u ogromnim svilenim korpama. Korpe se drže samo zahvaljujući domišljato postavljenim krznenim bretelama replikama, rekla bih, i to sa šarom kože neke ogromne afričke mačke. Doktorirala sam na Veroniki Franko, govori žena. Oduvek sam želela da dotaknem nešto što joj je pripadalo knjigu koju je čitala, naočare za čitanje. Ovo prevazilazi čak i moja najluđa očekivanja... Bože, božanstvena sam! Zagleda se. Ali zamišljala sam da je pomalo ličila na mene. Čitala sam kako je izgledala; bila je mala, mislila sam. Uskog struka i sitnih grudi. Ha. Da li je to venecijanska haljina?, pita žena s dijademom iz doba restauracije. Meni liči na bolonjsku. Ima li razlike u stilovima? Mala je, ali postoji. A nisam ni sigurna da je haljina iz 98

93 odgovarajućeg perioda da bi mogla da pripada Veroniki Franko. Žena u haljini prelazi rukama preko suknje. Oh, nadam se da jeste. Nadam se da ju je ona nosila. Ponovo gledam boju svile i tigrovo krzno prebačeno preko sitnih ramena. Velika suknja pada u mekim naborima, bacajući svetlost oko sebe. U trenutku pronalazim vezu s predmetom svojih istraživanja nimalo mi nije teško da zamislim hitre smeđe udove i lepo poprsje pod tom svetlucavom tkaninom koja se talasa iza nje dok korača preko Portiko di Pavaljone kupujući knjige ili krznene ogrtače, smišljajući ubistvo. Nije li baš nalik haljini o kojoj je Helen pisala? Da li je to moguće? Sada ja, zbog ove fantazije, želim da se uvučeni u tu uspomenu. Želela bih da sam blizu barem jednom delu nje; da dotaknem barem delić tog nasleđa. Ali dok zamišljam sebe kako oblačim haljinu, kako se utežem steznikom koji utanjuje struk da bude kao u ose, a stara se vlakna razilaze, zlatna svila rasteže, čepa zastajem i moram da se nasmejem samoj sebi. Postajem opsednuta, zar ne? Vidim Helen kud god da pogledam. Ponovo povlačim Terezu za lakat. Hajdemo. U čitaonici Posebne zbirke, Tereza se naginje nad Toselovim dnevnikom i škilji u redove teksta. Stojim pored nje i obe se nadnosimo nad knjigom koja izgleda kao da je godinama boravila pod vodom. Dok proučavam izmučene stranice zamišljam plave kanale Venecije, magličast zatrovan vazduh, stotine bogatih obroka koje služe kokete ružičastih grudi. Šta misliš o ovome?, pokazujem na stranicu. Ovde, u ovom pasusu. Ona čita, zatim se ispravlja i odmahuje glavom. Već sam ti rekla da me ne zanima pod čijim ćeš imenom zavesti knjigu, sve me to više ne zanima toliko. Mene zanima. U tom slučaju ne verujem da će ti se dopasti ovo što moram da ti kažem a to je da mi se, nažalost, čini da je ovo nekakva tvoja ludorija. Ne vidim da ovo išta dokazuje. Ali to pokazuje da je Ticijan imao ljubavnicu koja nije bila bele kože. A bodež? Mogao bi to biti bilo ko. Afrikanka, Turkinja. Venecijanci su voleli 99

94 tamne orijentalke. Zatim je tu i autorov stil pisanja. Opisi magije, naglašavanje natprirodnog, sve je to De Pasamonteov potpis. A to što Katerina liči na Sofiju Suarez suviše je velika slučajnost, tako da jednostavno mora biti referenca. Bila je plavuša, polu-italijanka. Pored toga, bila je mnogo godina u samostanu, jesi li pročitala njena pisma? Podigla sam Toselov dnevnik. Još davno. Imamo originale, znaš. Kupili smo ih pre nekoliko godina, kad su ljudi tek počinjali da se zanimaju za taj par. To je i jedan od razloga što nas je privukla ova nova De Pasamonteova knjiga da popunimo kolekciju. A pisma su neverovatna. Ona koja su sačuvana pisana su uglavnom pripadnicima njenog salona, i toj njenoj ljubavnici, toj devojci. Tamo ima mnogo toga. Sigurno se sećaš, piše o samostanskom životu? Svojoj majci Italijanki? Postoji negde i neki njen čuveni portret. Ne bi trebalo biti teško da se dođe do reprodukcije. Nekoliko trenutaka ništa ne govorim. Zatim: Nisam razmišljala o tome. Ali i dalje nisam ubedena. Nastaviću da tragam. Tereza se mršti. Moram reći da bih volela da to ne radiš. Zašto? 41 Pa, kao prvo, počinješ da izgledaš pomalo bolesno kao neki od onih divnih Rosetijevih sušičavih likova, ako se ne ljutiš što to kažem. Ali ne brine me toliko ni tvoj ten koliko ova čudna, da, fiksacija, kao što sam već rekla, na nekakvu misteriju koja ne postoji zbilja. To je kao da izmišljaš duhove samo da bi samu sebe uplašila, ili nekakvog izmišljenog prijatelja, znaš, kao što to rade usamljena deca? Mislim to je roman, i sasvim je jasno ko ga je napisao. Pokušavam da kažem da ne verujem da je to baš dobro za tebe, draga. Mislim da mogu sama da odlučim šta je dobro za mene. To je samo moje mišljenje. U redu. Pogled joj se opet spušta na dnevnik, koji mi uzima iz ruku i ponovo ga polaže na radni sto. Okreće stranice da bolje pogleda rukopis. No lepa je to stvar, zar ne? I kakav je to goblin bio, taj Toselo. Zamišljam ga kao nekakvog trola koji glođe kosti. Uzdiše. Ipak, sve mi to više nije interesantno kao nekad. A bila sam daleko gora od tebe, više nego opsednuta. Živela sam ovde, nekada. A sada, hmmmm... Razmišljala sam o nečemu, i to prilično ozbiljno. O čemu? 100

95 Ako mi sledeći nalazi budu u redu znaš, i dalje sam u toj opasnoj zoni. Još ne znaju šta će biti sa mnom. Ali ako budu u redu, mislim da ću morati da dam otkaz ovde. Koliko god mi para ponudili. Vreme je da doživim novu avanturu. Nešto više okrenuto budućnosti, a ne toliko prašnjavo, memljivo i staro. Na ovo ne odvraćam ništa, no za trenutak vidim Terezu u beloj bolnici, kako zatvara oči dok je rendgen snima. Zatim se setim sebe kako ležim u sličnoj praznoj prostoriji, jer i sama sam imala iskustva s bolnicama. Ali kad otkriješ da tu zaista nema ničeg, želim da mi kažeš, nastavlja i nežno me drmusa za lakat. Možeš da mi kažeš koliko sam u pravu. Ja se ne bih kladila u to. Spuštam joj ruku na rame. A pored toga, ne bi trebalo da toliko brineš za mene. Zašto? Zato što sam zaljubljena u nekog. Široko se osmehne, a zatim nasmeje. Da, to je tačno. Jesi, zar ne? Srećnice. Rekavši to, potapše me po leđima umesto pozdrava i odlazi iz biblioteke ostavljajući me sa senama, krhkim istorijama sveta i svim tajnama za koje mislim da postoje. Sedam za sto i zatvaram Toselov dnevnik. Gotovo mi se vrti u glavi to što sam naglas rekla zaljubljena sam u nekog nekako je delovalo na mene i sad bih samo želela malo da se uživim u to. Ne smeta mi što sam sama. Srce mi mahnito tuče. Ovde je tiho i sveže. Svetlost i tišina, a i hladnoća u ovoj prostoriji, podsećaju me na bolnicu ili na samostan. Beli zidovi i jednostavni radni stolovi od drveta ne odvlače pažnju sa svetih činova koji se ovde mogu desiti. Knjiga izgleda toliko lepo u ovom savremenom prostoru. Listovi su bogato obojeni, tamni kao med. Koža se mrvi pod prstima. Saginjem se da udahnem vekove kojima odišu stranice i zamišljam da s vazduhom udišem ćilibar i zlato. Uprkos Terezinom savetu, verujem da bi se moglo pronaći nešto tajanstveno no ipak stvarno ovde, među ovim knjigama i totemima; unutar ove čulne tišine. Mogli biste čak osetiti svoju dušu na ovom mestu, ako sedite sasvim mirno i ako ste veoma strpljivi. Dok sedim 101

96 ovde, bez reči, mislim da osećam svoju dušu. Kako bih je opisala? Sačinjena je od ćilibara i vazduha i u potpunosti je bez težine. Ali ovde, u ovoj prostoriji, mogu da zamislim njen oblik i zakrpljeno crveno srce. Volela bih da je nacrtam, ako bih mogla, baš te boje, kako lebdi i pleše. Kako se kreće ka njemu čak i sa ove daljine. Ima ruke koje se pružaju izvan ovih zidova, niz ulice, kroz plavičasto vreme i katastrofalni saobraćaj Los Anđelesa, ka obali, ka Karlu. Dok se vozim autoputem br. 5 natrag ka Oušnsajdu, povetarac je nežan poput jelenje kože, a more kao da obasjava butike, riblje restorane i motele s kojih se ljušti boja nekakvom zelenom vatrom. Prethodnog poslepodneva, na dan Terezine zabave, Karl me je pozvao dok sam bila u kancelariji i rekao da moramo da razgovaramo o Kler, i o seksu od prethodne nedelje, i o tome kako se ovo mora rešiti. (Nisam mu to rekla, ali nameravam da ovo rešim tako što ću ponoviti naš prethodni randevu.) Na putu do kafea u kojem ćemo Karl i ja večerati prolazim pored izloga obojenih u prigušeno plavo na kasnoj svetlosti dana i svetiljki pod kojima svetlucaju gole lobanje marinaca van dužnosti koji spliću ruke oko bista svojih uzbuđenih devojaka. Dok gledam te žene s komplikovanim frizurama za petak uveče, nalik arhitekturi svadbenih torti, punih lica ozarenih smehom, mogu da zamislim sebe ovde, godinu dana ranije, ili pre toga u sličnim gradovima na Floridi ili u Virdžiniji, kako priljubljena uz Karla pokušavam da sabijem događaje od jednog meseca u dan ili dva razgovora. Nije bilo lako. Ponekad bih, onih sati pošto bismo se konačno našli na aerodromu ili u luci, nakon što bih se već obavila oko njegovog zgodnog tela i upila one male poznate gestove njegov veliki palac u obliku školjke na mom zglobu, njegov osmeh sa stisnutim usnama, način na koji mu se sklapaju oči dok mu pričam svoje priče tako da vidim plave žilice koje mu presecaju kapke počela da pričam o cenama nekretnina u Los Anđelesu ili bi on pomenuo, recimo, ideju da se preselim u drugu bazu, i bilo bi to kao da je zima nahrupila u sobu. Uvek sam reagovala tako što bih nas obavila fantazijom, i stoga bih izmislila Penelopu ili Ksočikvecala da bih ga ponovo opčinila i vratila sebi, no došlo je vreme kad ova strategija nije uspevala. Otkrila sam da 102

97 su priče kao stakla ako ih izložite prevelikom pritisku, razbiće se. Moje su, čini mi se, počele da pucaju; nisam više osećala onaj stari grozničavi ritam dok sam ih pričala, i stari ritual neko vreme više nije uspevao onako dobro. Nakon jedne posebno teške godine, dok je Karl i dalje bio u Severnoj Karolini a ja tek što sam prihvatila ponudu da radim za muzej Geti, oboje smo, u mirnoj raspravi, odlučili da pokušamo da se viđamo s drugim ljudima što je eksperiment za koji se čini da može imati pozitivne posledice samo dok se razmatra u svom najapstraktnijem obliku. Čim su se pojavili konkretni detalji, manje privlačni aspekti tog pokušaja odmah su postali očigledni to se dogodilo kad sam otkrila da je moja zamena žena koju sam ranije upoznala na jednoj zabavi, plavuša po imenu Melisa koja je izgledala kao izvajana od ogromne vekne belog hleba, obdarena seksepilom koji je mogao da sprži sve u okolini od petnaest kilometara. Pomisao na to da joj Karl dopušta da raspusti svoju nadograđenu kosu preko njegovog nagog tela dovodila me je u takvo stanje panike da sam jedva uspevala pravilno da napišem opscenosti kojima sam zagađivala dnevnik vođen u to vreme no, s druge strane, i sama sam bila suviše zauzeta sopstvenom aferom da bih se brinula oko pravopisa. Džejms je bio trgovac kože boje melase, a udvarao mi se s poletom kojeg se i dalje rado sećam. U svim njegovim manirizmima bilo je takvog predivnog osećanja nečeg novog da sam mesec ili dva srećno uspevala da potisnem rasulo koje sam ostavila u Severnoj Karolini. Jednog me je vikenda odvezao u Santa Barbaru da na obali pijemo šampanjac i gledamo zalazak sunca. A tek na kakvog je Romea moj udvarač ličio, u košulji koja se beli naspram njegove tamne kože i tamne kose koja mu leti s lica dok podiže čašu da nazdravi. Jeli smo kavijar i lososa uz šampanjac, dok je sunce nestajalo, a vazduh postajao crn. Dok je pričao o svojoj majci i vrtovima koje je video u Nemačkoj, slučajno sam primetila da vremenski uslovi u Santa Barbari omogućavaju savršeno posmatranje zvezda. Divila sam se jedinstvenom sjaju Velikih i Malih kola, a dok je govorio o svom detinjstvu u sebi sam iscrtala kartu neba služeći se neformalnim obrazovanjem iz astronomije koje sam stekla u poslednjih deset godina. Čak i kasnije, kad smo konačno otišli na počinak, slike sazvežđa bile su mi toliko žive u glavi da sam sanjala zvezdane jaslice, 103

98 bele patuljke i spretnog astronauta koji pravi kolutove u svemiru, a zatim skine s neba svetlucavu novu i spusti mi je, kao dijamant, na dlan. Narednog jutra probudila sam se toliko potištena da sam se osećala poput mrtvaca, naročito kad sam ugledala neznanca kako spava u mom krevetu. Te sam večeri pozvala Karla i rekla mu da moram da ga vidim. Nameravala sam da mu pokažem koliko ga volim tako što ću ga odvesti što bliže mestu koje je najviše voleo. Kupila sam mu kartu do Kalifornije, a zatim se dogovorila s firmom čije je sedište bilo u Palm Springsu da nas povezu jedrilicom; kad smo stigli u pustinju bio je svetlucav, zlatan dan sa ljubičastim planinama i ogromnim prostranstvom zlatnog peska iz koga je isijavao plavičast odsjaj. Trebalo je da kamion povuče niz padinu beli avion od fiberglasa, nakon čega će on zahvaljujući nekakvom aerodinamičkom čudu samostalno poleteti pre nego što ga naš sedokosi pilot bezbedno prizemlji. Nikada se ranije nisam našla u takvoj napravi; izgledala je toliko sićušno da mi je bilo prosto neverovatno da se pri dodiru sa tlom neće raspasti u paramparčad. Karl je spustio ruku na jedno krilo i zaškiljio ka sunca. Biće kao kod kuće. Kapetan mu se nasmešio, prepoznavši frizuru. Mlažnjaci? Slegnuo je ramenima. Helikopteri. Obišao je jedrilicu dodirujući prednji deo, zavirujući unutra. Bilo je jasno da uživa. Moglo bi da bude truckavo. Blago se namrštio. Trebalo bi da ti kažem da bi čitav probavni trakt mogao imati ovde izvesnu ulogu, ne znam da li si to znala kad si nas prijavila za ovo. Dame to obožavaju, uveravao nas je kapetan. Vas dvoje ćete se tamo natrag ušuškati kao Eskimi. Biće sve u redu, ali biće tesno, složila sam se, a zatim pogledala Karla. Je li to u redu? Gledao me je netremice. Da, to je u redu. Zastrugao je cipelom po pločniku, a zatim me uhvatio za ruku. Nedostajala si mi, znaš. Ništa nisam rekla, već sam ga povela u zadnji deo letelice, gde smo se zagrlili, a kolena su nam se dodirivala. Provukla sam ruku kroz Karlovu i gledala pilota kako se uvlači na svoje sedište i baca pogled kroz prljavo vetrobransko staklo. Kamion koji je vukao letelicu se pokrenu i beličastožuti okoliš pojuri kraj nas sve brže, dok se nije 104

99 našao ispod nas, a mi u vazduhu. Bilo je divno. Bili smo bez težine, unutar golog vremena. Pustinja se prostirala pod nama mreškajući se i talasajući poput bronzane prerije dok smo je ostavljali za sobom. Male peščane oluje prenosile su se ravnicom, a ja sam se grčevito držala za Karla, dovikujući mu nešto o bojama na nebu. Tanki proplanci ružičaste prosijavali su se kroz plavi kiseonik, dok je plašt oker boje počivao nad grebenima planina koje su nas okruživale. Oblaci poput džinovskih dalija bacali su nam izmaglicu u oči dok su nekakve nevidljive šape drmusale krila letelice zamišljala sam velike zveri Dakota Indijanaca kako dišu ispod nas kao morske zmije što šalju vetar, nacrtane u uglovima mapa iz XVI veka. Vazduh nam jeste nedostajao u plastičnoj kabini punoj ugljendioksida, no nisam se obazirala ni na kakve neugodnosti jer me je Karl obgrlio oko ramena, opisujući razne tehničke aspekte našeg leta poput otpora vetra i aerodinamike koje bih zaboravila čim bi mi dospele u uho. Lice mu je obasjavao osmeh koji dugo nisam videla, a ja sam virila kroz prozor pokušavajući da se osećam kao što se on osećao kada bi se bacio iz letelice ili kada bi zamišljao kako juri kroz svemir. Što i nije bilo teško. Naravno da sam i ranije bila u avionu, no nepostojanost jedrilice uklonila je zaštitni sloj između tela i vazdušnih cunamija koji su nas lupali sa svih strana. Lako sam mogla zamisliti da sam Džon Glen ili Gordo Kuper i da jurcam kroz zaborav pored zvezda, kvarkova, crnih rupa i kiše asteroida pre nego što se sručim na Mars. Hajde da pokušamo još jednom, viknuo je Karl. Hajde jednostavno da prekinemo ovu smejuriju, da se smirimo i imamo čopor dece, da stisnemo petlju i rešimo se. Pokušala sam da mu odgovorim, ali imala sam problema sa izgovaranjem reči. Pitala sam se hoće li uskoro kraj našoj vožnji, jer mi se činilo da smo u vazduhu malo predugo. Kraj nije bio blizu. Povetarac je zario zube u jedrilicu nekoliko minuta kasnije i protresao je kao što pas veselo razbaca okolo svoje cvileće drugare, tako da smo Karl i ja na sreću bačeni jedno na drugo i on poče da me privija uz sebe, na moje gotovo potpuno zadovoljstvo. No kinematografski prizori naših koprcavih tela zavitlanih ka zemlji počeše da se mešaju s mojom sposobnošću ljubavisanja, a i nekakva čudna nostalgija poče da deluje na mene. Počela sam da se sećam svih 105

100 njegovih, kako sam mislila, manje dobroćudnih profesionalnih odluka koje su me neobjašnjivo premda neizbežno navele na ovaj let, i taj me je film koji mi se odvijao u mozgu a koji je prikazivao ne više samo nas dvoje kako se vrišteći probijamo kroz svemir već (iz nekog razloga) i onog drugog nesrećnog Meksikanca, Ričija Valensa podstakao da počnem da navodim svaku od tih stavki razgovetnim i didaktičnim vriskom. Nakon što je naš pilot naposletku prizemljio letelicu i ja se oporavila u toaletu, Karl i ja smo se posvađali gore nego ikada. Sunce nam je bleštalo u lice dok smo se prepirali i sećam se da sam sasvim jasno osećala kako me pustinja guta i uvlači u svoj pesak. Ne mogu da verujem da si prihvatila taj posao, rekao je za posao u Getiju. Osećam se ja ne a nisi čak ni razgovarala sa mnom o tome? Osećam se kao da se nešto u meni razbilo otkako si mi to rekla. Osećam se kao da se u meni nešto razbilo i slomilo. Tamo mogu da radim ono što ne mogu nigde drugde. Tamo možeš da radiš ono što ne možeš nigde drugde? Ja te volim, Saro. Govorim ti kako te volim, kako te želim. Ali ja ovo ne mogu da radim nigde drugde. Kako da dospem tamo gore s nekog drugog mesta? Pretpostavljam da je to onda to, rekla sam, suviše ljuta da bih razmislila da li to zaista mislim. Dobro onda. Počeo je da viče. To je to. To je veliki završetak. Ti i ja smo gotovi jednom zauvek. Okrenuo se od mene i otišao ka zgradi u kojoj je radio pilot, a ja nisam pošla za njim. Obrisala sam prljavštinu s lica i namršteno se zagledala u vidik pred sobom dok je neki čudan, brz i damarav bol počeo da mi se širi u grudima protumačila sam to kao tugu koja drmusa kavez mojih rebara. Pritisnula sam grudi rukom i zaškiljila ka pisti. Karl se odvezao natrag u grad s bivšim polaznikom vojne akademije koji je honorarno radio na organizovanju letova jedrilicom; poslednje što sam od njega videla za nekoliko narednih meseci bila je njegova ošišana glava koja je poskakivala u kabini ulubljenog crvenog pik-apa. Posmatrala sam kako nestaje sve dalje od mene, dok naposletku nisam videla samo mrlju krvi na horizontu i nekoliko oblačića prašine. Kad je otišao, ušla sam u kola i odvezla se kući. 106

101 6. Nakon našeg debakla u pustinji, započela sam novi život bez Karla. Počela sam da radim u Getiju i predala se knjigama koje su čekale da im posvetim pažnju. Dolazile su mi upakovane u beskiselinske omotače kao u mrtvačke sanduke sivog tena, s napuklim poleđinama i izobličenih lica, pošto su ih često ostavili da umru neki naslednici čije oči nisu bile naučene da prepoznaju bezumnu brigu u izbledelom krasnopisu nekog vlasnika, zlatom obojenoj ivici ili inicijalima ukrašenim ružama i puzavicama. U njima sam našla utočište, kao da se nalazim u društvu lepih udovica-naslednica, i mogla sam ih popravljati čitav dan i veći deo noći. Tih prvih meseci stekla sam reputaciju marljivog restauratora kojeg osim kancelarije malo šta zanima. Jasnost zadatka preda mnom ublažila je nezaustavljivu oluju koja je besnela u meni, tako da sam na ovaj način prezimila gotovo godinu dana u Getiju. Život izvan muzeja činio mi se opasniji; kad bih se suočila s treštavim saobraćajem, večernjim vestima natopljenim krvlju, sopstvenom neosvetljenom spavaćom sobom u koju bih ulazila napola očekujući da u njoj ugledam Karla, vraćao mi se onaj bol preživljen u pustinji koji mi je potresao rebra. Iz noći u noć krila bih se od tuge tako što sam radila na svojim zadacima. Sedela bih za svojim radnim stolom sa listićem zlata koji mi se topio među prstima i polako tonula na samo dno knjige, za koje sam mislila da bi moglo biti najbezbednije mesto na svetu. No jedne sam večeri tog aprila otkrila da ne postoji nijedno utočište

102 gde bih mogla pronaći zaklon. Ostala sam do kasno u kancelariji da bih radila na španskoj romansi iz XV veka, Avanturama šetača, koja priča priču o vitezu što luta kroz nepristupačne prašume u potrazi za amazonskom kraljicom izvanredne lepote. Sama knjiga je prefinjene lepote, svaki list pergamenta oivičen je tankom crtom uglačanog zlata, ponegde okrnjenog, dok je tekst predivan primer kaligrafske umetnosti koja je cvetala pod vladavinom Ferdinanda i Izabele. Dok sam se naginjala nad knjigom da bih četkicom popravila ivicu, ruka mi se otrgla od tela; tanke niti tečnog metala poletele su kroz vazduh i pale na naspramnu stranicu kao jedan drugi draguljima optočen jezik. Isprva sam pomislila da mora da je zemljotres, no kad je bol počeo da mi se razbuktava u grudima shvatila sam da potres ne dolazi spolja, već iznutra. Ruka mi se tresla a telo, usta i obrazi drhtali od užasnog elektriciteta koji mi je kuljao iz srca dok mi se umilna, uspavana neosetljivost širila rukama. Hladan znoj razlio mi se kožom, onako kao što sam (odjednom) videla da se znojila moja majka, zanjihavši se u kuhinji kad bi je spopali slični napadi. Oteturala sam od takve Beatrisine slike i čučnula oslonivši se pesnicama o tepih, gotovo oslepela i prestravljena. Neko sam vreme bila suviše uplašena da bih otišla kod lekara. Zakazivala sam preglede, a zatim ih otkazivala. Noćima sam ležala u krevetu s prstima prislonjenim uz sopstveni puls na vratu, sećajući se dana kad sam, kao dete, otvorila vrata majčine bolesničke sobe i ugledala lekara kako svlači čaršave s njenog ubledelog tela i naginje se da pregleda šavove dok ona podiže zdravu ruku i prinosi je licu. Sećala sam se i Karla, kako stoji do pojasa uronjen u okean ili kako poseže za mnom preko svog belog kreveta, i često bi takva sećanja ponovo podstakla napade pa bih osetila pospanost i znoj, olovni teret koji mi pritiska grudi i plitko disanje. Zbog bolesti sam se osećala usamljeno, a strah mi je otupljivao um, no naposietku sam uspela da se probijem iz sopstvene magle i odem u bolnicu. Zakazala sam pregled kod zgodne plave lekarke u lokalnoj bolnici koja me je lupkala po lopaticama svojim ledenim palčevima i opipala mi puls. U ovoj bi fazi moglo biti bilo šta, rekla je vadeći slušalice stetoskopa iz ušiju. To su živci, rekla sam joj. Nervoza. U depresiji sam. 108

103 Možda. Pogledala je moj karton. Psihosomatski je. Raskinula sam s dečkom. Verovatno, mada istorija bolesti nije dobra, rekla je, a zatim me pogledala iskosa i nasmešila se. Uradićemo nekoliko pretraga. Najbolje je da proverimo, zar ne? Ne baš, rekla sam. Tri dana kasnije provukla mi je minijaturnu kameru kroz arteriju da bi mi pregledala srce. I vesti nisu bile dobre. Nije bila ni hipohondrija niti živci. Imala sam isto srčano oboljenje od kojeg mi je deset godina ranije umrla majka, a koje se moglo izlečiti jedino operacijom srčanog zida i lekarka je želela da se to uradi što je pre moguće. Tada sam pozvala Karla, ali sam od njegove automatske sekretarice saznala da je na odmoru na Havajima. Ostavila sam mu poruku, ali sam odmah potom zaključila da je to bila greška i odlučila da bi bolje bilo da mu se ne javljam kad mi bude uzvratio poziv. Naredni dan sam provela u nekakvom sanjarskom stanju mira koje bi neki mogli pogrešno protumačiti kao hrabrost. Nisam baš mnogo upamtila o svojim kontaktima s ljudima u tom kratkom periodu, premda se sećam da sam večerala sa svojim ocem Rejnaldom rano uveče uoči operacije. Bilo je to u mojoj kući u Pasadeni, gde je on prespavao tu noć na kauču pre nego što me je rano narednog jutra odvezao u bolnicu. Tata je snažna osoba tamnog tena i velikog stomaka koju inače ni uragan ne bi sprečio da uživa u životu ili da zarađuje novac, no te se večeri nekakvo pepeljasto bledilo videlo ispod tople boje njegove kože i neprestano se vrpoljio, tapšući me po leđima svojim debelim rukama i gladeći brkove. Jednom ili dvaput upitao me je za Karla i kao da je stalno skakao da se javi na telefon koji je neprekidno zvonio. Pored toga, zurio je u svoju supu i govorio glasno i poletno. Bićeš ti dobro, rekao je počupavši malo kose s glave. Bićeš u redu. To nije nikakav problem. Svako ima nekakav problem. I ja imam problem. Moj problem si ti, je li tako? Od tebe mi skače pritisak. Moja devojčica ima srčano... štagod? Kako to do đavola zoveš? Kao tvoja majka. Ako meni kažu neke loše vesti tresnuću ih preko usta. Bolje da te poprave, to je sve što imam da kažem. Tata, smiri se. Ma smirujem se ja. Ja se nimalo ne brinem. Male suze počeše da mu se probijaju iz levog oka, no tada je ponovo zazvonio telefon i on je 109

104 skočio da se javi. Što se mene tiče, zažmurila sam i osećala se kao da bih mogla odlebdeti do tavanice na svom divnom, laganom belom oblaku poricanja. Kad sam se, međutim, četrnaest sati kasnije našla u operacionoj sali, sve je bilo drugačije. Mnogo gore. Bila je to ogromna, hladna, kao sneg bela prostorija, u čijem se središtu nalazio svetlom obasjan krevet na kojem bi ležao pacijent. Prozor umetnut na vratima operacione sale gledao je na beličastožuti hodnik kojim su povremeno promicali lekari u lekarskim mantilima. Okružili su me stručnjaci s maskama, plastična kapa zapucketala mi je oko lobanje, i iako se sestra nagnula ka meni i umirujućim glasom progovorila neke nerazumljive reči nisam mogla da odagnam sliku majke kako prinosi ruku licu dok joj lekar pregleda plavičasto telo. Udahnula sam amonijak i začula hamp-pamp anesteziološke opreme dok su mi se prsti zgrčili pod čaršavima. Panika mi je sevnula kroz glavu i pokušala sam da se umirim tako što sam se usredsredila na svetla na tavanici, a potom na odraz sitne umotane devojke koji se video u plastičnim naočarima medicinske sestre. Skrenula sam pogled sa nje ka vratima s prozorom koji je gledao na beličastožuti hodnik. U tom sam prozoru sada videla Karla. Stajao je veoma ispravljeno, kao u stavu mirno, neobrijane brade nabrane kao da podržava veliki teret njegovog lica, iako sam mu po usnama koje su se micale videla da mi nešto govori. Kasnije sam saznala da mu je moj otac rekao gde sam i da je zatim seo na prvi avion koji je leteo sa Havaja da bi stigao na vreme da mi kaže kako će sve biti u redu. Držao je glavu tako ozbiljno nakrivljenu, kao što su ga naučili u vojsci, da bi mi dao do znanja da će stražariti tu po čitavu noć i dan sve dok ne izađem na sopstvenim nogama i dok ruke ne prestanu da mi se grče pod čaršavima. Više se nisam tresla onako jako. Lekari u mantilima zurili su u njega u prolazu, a radnik obezbeđenja koji ga je sprečio da uđe u salu gde su me pripremali za operaciju pokušavao je da ga izbaci i iz hodnika, no on nikoga od njih nije ni pogledao. Stajao je tamo pomažući mi s druge strane stakla da prođem kroz taj pakao, jer iako nisam mogla da ga čujem znala sam šta mi govori i držala sam se za te reči što sam čvršće mogla. Karl. Dok su mi ubacivali lekove u infuziju nisam skidala pogled s njega i njegovih usana koje su se micale. A zatim je sve nestalo. 110

105 Prošla sam operaciju bez ikakvih problema. Sad da me pogledate ne biste ni znali da sam ikada bila pacijent, da nije ovog ožiljka. Jedne noći, suviše rano nakon operacije da bismo mogli voditi ljubav, otkopčao mi je košulju i položio me pod svetlost lampe koja mi je obasjavala pukotine i ožiljke na telu. I nisam se stidela ni za trenutak. Nije mi smetalo da vidi iskrpljenu mapu na mojim grudima jer sam znala da njemu nikada ne bih mogla biti ružna. Prekrstila sam ruke iza glave, a on je poljubio svako mesto koje me nije bolelo. Oboje smo gledali moje rane, razgovarali o njima, pitali se kako će izgledati ožiljak jednom kad zaceli. Osećam se kao da sam razbijena, rekla sam. Čak više nemam ni osećaj da je to moje telo. Ne osećam se kao kod kuće u njemu. Pa, što se ožiljka tiče, lepo ćeš izgledati, rekao je. Neće to biti ništa strašno čak ni kad budeš nosila bikini. Niko ništa neće videti. Niko osim tebe, rekla sam. Tačno, niko osim mene. Sklupčao se uz mene tako da su mu kolena bila ispod mojih kolena a stomak priljubljen uz moja rebra i butine, i govorio mi je u kosu. Ali jesi me prepala. Bolje da se od sada ponašaš kako treba i da se kloniš te bolnice. Jer u suprotnom sigurno neću moći sebi da priuštim tolike avionske karte. Kladim se da je bilo skupo. Jeste, bilo je, razmažena devojko. Držiš me na uzici. Mora da je Melisa bila prilično ljuta. Da, pa, to je sad sve gotovo. Dodirnuta sam ga po licu. Hvala ti, Karle. Za trenutak je ćutao, trljajući mi dlanom butinu. Disao mi je u kosu. Žao mi je zbog naše svađe. Uvek sam želeo jedino da te čuvam i da budeš srećna, Saro. Ozbiljan sam sada. Učiniću sve da to i dalje budeš. Poljubio me je u uho, a zatim sam pokušala da nas utešim pričama o srcu mahnitim teorijama starih Grka, fantastičnim mitovima koje su izmislili prvi lekari. No nije bilo baš uspešno; sve je i dalje bilo užasno i zastrašujuće. I stoga se Karl uspravio u krevetu i pogledao me, pokušavajući da smisli način da popravi stvari. Počeo je da me dodiruje po telu. Zažmurila sam i prekinula priču. Uvek sam mislila da me je on ponovo sastavio tog poslepodneva 111

106 posle operacije osećala sam se pocepano i rastavljeno, ali kad mi je dotakao koleno, rame, kad me je gladio po rebrima i držao za kuk nešto u meni se spajalo, kao lemljenjem. Satima je držao moje telo u rukama. Volim ovo, rekao je kružeći prstima oko mog ramena, i volim ovo. Volim te ovde i ovde. Pritisnuo mi je butinu, nežno. Prislonio je obraz uz moj stomak. Dlanovi su mu se spuštali niz moje ruke, a potom penjali uz moja leđa, trljao mi je dlanove i prevlačio prstima preko moje grudne kosti i ključne kosti, iako je i dalje izbegavao povređeno područje; gladio me je po kosi. Naposletku je prešao na grudni koš. Podigao je ruku i spustio je preko ožiljka, iznad grudi, takvim nežnim, posedničkim dodirom. Priljubila sam dlanove uz čaršav. Svetlost kasnog popodneva dopirala je kroz prozor i posvetljivala mu kosu i oči. Mrmljao je sopstvene teorije o mom srcu. Ruka mu je pokrivala moje šavove poput gnezda; topli prsti blago su se širili preko tog mesta. Volim te tu, tiho je rekao. I mogla sam da osetim kako je pretvorio taj beleg iz ožiljka u znak koji više nikada neću tumačiti na isti način. Šta se potom dogodilo? Vreme je prolazilo i mlelo nas svojim ogromnim žrvnjem tako da ćemo pregršt godina kasnije radije vaditi koren zuba nego reći makar jednu jedinu reč jedno drugom, premda nijednom nisam pomislila da bi naši problemi mogli satrti ono nešto između nas zbog čega mi je šaptao podršku kroz onaj bolnički prozor i sklopio ruku preko mog srca kao mađioničar koji na dlanu drži jaje. Ipak, pre tri meseca, kad sam ga sledila u Oušnsajd sa onim prodavnicama retkosti, kaubojskim barovima i marincima na odsustvu s glavama nalik kutijama za hleb, videla sam ga sa devojkom, čuvenom Kler. Nakon što sam preko telefona čula kako mu u glasu zvone zvona za uzbunu, došla bih tamo opremljena naočarima za noćno nišanjenje i puškama sa omamljivačem ako bi to bilo potrebno da ga ulovim, no svega nekoliko časova kasnije spazila sam ih kako koračaju ulicom dede O Konela bez imalo stida. Ona je crvenokosa, veoma slatko parče od koga bih rado odgrizla zalogaj, naročito pošto sam ga videla kako visi na njoj kao da se onesvestio. No nije to bilo ono najgore najgore je usledilo kad je nakrivila glavu ka njemu i promrmljala nekakvu ljubavnu pošalicu zbog koje je prsnuo u smeh kao nekad kad smo išli na sladoled u Bobs big boj. Potom sam samo 112

107 videla kako je utihnuo, a zatim podigao ruku i spustio je preko istog onog mesta koje je rekao da će čuvati za mene. I zato sam sada ovde, ponovo u Oušnsajdu, da bih ga očarala svim svojim veštinama i sposobnostima. Koračam ka kafeu u kojem ćemo uskoro večerati, kroz plavičaste zimske ulice na kojima se smrkava, oivičene motelima koji mame nezakonite ljubavnike da leže među mekim čaršavima. Užurbani je petak, što znači da mora da je upravo prispeo brod. Marinci hvataju devojke za ramena i vode ih pored uličnih tezgi na kojima se prodaju školjke nalik ružama i losioni za isceljivanje izgorele kože, u barove u kojima plešu supruge koje naginju pivo. Najviše primećujem dame, vlažne od kolonjske vode, sjajnih usana. Neke od njih, kratko podšišane kose i odlučnog koraka, pripadaju mornarici, no one se večeras ne mogu porediti s draganama koje su predugo čekale na malo ljubavi svojih muškaraca, te sad kuljaju iz barova odevene u topiće i ruž za usne, toliko usredsređene na seks i ponovno spajanje sa svojim momcima da podrhtavaju od radosti samog iščekivanja. I tačno znam kako se osećaju kao ova devojka ovde, koja podiže kosu da bi se njen ljubavnik mogao diviti njenom vratu i poljupcima skinuti morsku izmaglicu s njega. Ili ova strastvena zaljubljena devojka koja pije s usana svog ljubavnika. Sada posmatram ženu duge, blistavozlatne kose kako trči preko ulice da bi se obisnula oko vrata mišićavom, krupnom vojniku koji je podiže uvis. Posmatram je za trenutak, zatim se okrećem. Osećam se kao da poznajem tu ženu, a ne poznajem je. Ipak, podseća me na nekoga. Nevesta onog mornara, čuvena Penelopa, imala je sličnu kosu, zar ne? A platno koje je tkala i svake noći parala bilo je takođe iste boje. Kad bih je mogla istrgnuti iz Homerovog epa i dovući je ovamo, na dnevnu svetlost, pitam se šta bi uradila, okružena svim ovim drugim strpljivim damama i ovim znanim okeanom. Mislim da bih je mogla upoznati s još jednom njenom sestrom, postojanom Ikstacihuatl, ženom koja se pretvorila u vulkan iz ljubavi prema velikom ratniku Popokatepetlu. I upravo sada osećam u sebi naboj priče, još jedne od onih pesama koje volim da mu šapućem na uho. Ovog trenutka s lakoćom mogu da vidim onaj veličanstveni haos koji bi te devojke izazvale da iskorače iz svojih priča i stupe na ovu ulicu: 113

108 Ovde, ispred prodavnice koja prodaje školjke, te bi se dve sestre ogledale u izlogu, bilo bi im hladno i bile bi nage, zapanjene sopstvenim tamnim mršavim telima koja se odražavaju u staklu. Prolaznici se okreću od njih, pokrivaju oči, no prepoznavanje se polako širi vazduhom poput blagog parfema. Dragane počinju da plaču kad ugledaju parčiće zlatnog pokrova koje Penelopa još drži među prstima, crveno blato u zamršenoj Ikstacihuatlinoj kosi, iako ne znaju zašto. I sestre su zbunjene. Neću im reći da su njihova Atina i Tenohtitlan mrtvi. Niti kako je Kalipso namamila Odiseja, kako je Popokatepetlovo telo sada planina od stene i vatre. Navlače bele haljine. Bosonoge koračaju ovom hladnom, hladnom ulicom, klizeći pored barova i prodavnica drangulija kao da se nalaze na putu koji ih sasvim izvesno vodi ka domu. Večeras će spavati na plaži i probuditi se, prestrašene, na pojavu ogromnog sunca. Prosiće za hranu na uglovima i kupati se u okeanu. Deluju kao bezopasne, slabe žene. No kad im se put ukrsti sa ovom devojkom koja sada podiže kosu i otkriva dug beo vrat, ili sa ovom nevestom koja pije sa usana svog ljubavnika, oklevaće samo za tren pre nego što ih dotaknu svojim toplim rukama i tako im utisnu pod kožu sećanje poput otrova. One će me naučiti da te tako dotaknem, Karle. Niko te ne može voleti kao što te ja volim. Mislim da ti u rukama držiš moje detinjstvo. Bila sam jedina žena koja te je grlila, nekada svih onih noći, u noći nakon moje operacije kad si ljubio plavu mrlju na mojim grudima. Grci su verovali da je srce središte inteligencije, rekla sam ti tada. Platon ga je opisivao kao jastuk. Hipokrat kao piramidu. Burmu stavljamo na levu ruku jer su mislili da vena ljubavi ide od tog prsta do srca. Pokrio si rukom moj ožiljak. Ja bih rekao da je tvoje srce kao dijamant, rekao si mi. I, dragi moj, bio si u pravu. Kad razmišljam o vreloj steni sopstvenog srca, mislim da bi ti s tog mesta mogao izvaditi dijamant. Ili bi to moglo biti zlatno tkanje u koje bih te mogla uloviti kao ribu. Vidim svoj tamni, mršavi odraz u izlogu kafea. Prepoznavanje se širi vazduhom poput blagog parfema. Podižeš pogled. 114

109 Karl i ja večeramo uz svetlost sveća koja pretvara vino u našim čašama u tečne dragulje. Kafe ima kao žumance žute zidove s belim ukrasnim ivicama i tvrdi pod od borovine ukrašen seoskim ćilimima. Konobari se vrte poput klizača na ledu između blizu postavljenih stolova dok mušterije međusobno guguču, no Karl kao da još ne primećuje na kakvom se romantičnom mestu nalazimo. Njegovo bledo lice nadnosi se iznad tanjira i napeto zuri u nepojedenu hranu, u veknu hleba u korpici. Kad sam te poslednji put video, počinje, a zatim odmahuje glavom. Moram ovo da shvatim. Moram ponovo da vratim glavu na svoje mesto i jednostavno sve razjasnim. Meni se čini da je dovoljno jasno. Jer sam nešto nekome obećao. Kupio sam prsten. Mislim da bi trebalo da se smiriš. Ne obraćam pažnju na tu priču o prstenu. Nisam baš dao sve od sebe kad je reč o iskrenosti. Ako si želeo da budeš iskren, nije trebalo da se veriš. Sreo sam nekoga ko bi mogao da bude sa mnom. Ja sam sa tobom otkako sam imala petnaest godina. Dugo pre ovoga nisi mogla da nađeš vremena za nas. Znaš i da to nije bilo prvi put da se tako nešto događa. A i kad bismo se videli, svađali bismo se oko... ne znam... Karle. Ista stara stvar, eto šta je uvek bilo. Gledam ga i pijem vino sve dok se ponovo ne umiri i ne pređe rukom preko očiju. Otkidam komadić hleba sa veknice i prinosim mu ga do usana. Uzima ga prstima i trpa u usta, guta. Zatim uzdiše. Jednostavno više nisam siguran šta radim, kaže. Mislio si da bi mogao da se oženiš nekom drugom? Ne znam. Da. E pa, to je bila greška, zar ne? Karl počinje da se smeje, zatim zastaje i odjednom se uozbilji. Sad jedino želim da te zagrlim. Da te grlim i mazim. A ne želim da budem takav švaleracija mi nikad nije bila jača strana. Ali kad te vidim sa... Pokazuje rukom. S kosom tako spuštenom. A onda, nosila si onu haljinu prošli put. Odmahuje glavom, ćuti neko vreme. Ne, nije to 115

110 bilo zbog haljine. Ustajem. Idemo odavde. Zašto? Deluje iscrpljeno. Oko nas se vrti konobar, dajući nam na znanje da bi želeo da uzme porudžbinu. Ovaj momak žarko želi da nas posluži piletinom sa parmezanom i šta-ti-ja-znam čime, i ne znam da li bi trebalo da ga razočaramo. Karle, idemo. Saro, reci mi zašto? Samo se osmehujem i uzimam ga za ruku. Videćeš. Vodim ga na plažu. Iako je zima, navlaka od oblaka pomalo zagreva vazduh i okean nas dočekuje i pozdravlja kao i pre petnaest godina, s mesečinom što bleska i svetluca nad talasima koji leže na dnu ove duge noći. Karl stoji pored mene s rukama u džepovima dok mu se pesak skuplja na vrhovima cipela, zagledan u male katedrale koje prave talasi. Fina izmaglica krasi vazduh iznad talasa no ja izuvam sandale, skidam naočari i zakoračujem na usnu vode koja se otvara ka ovim ogromnim, hladnim ustima u kojima žive kitovi i korali. U noći kao što je ova nije mi teško da zamislim kako odvodim Karla s peščane obale, kako nam se voda mreška i skuplja nad glavom dok ga vodim pored zamki za jastoge i oštrih peraja, praćakave žive od ribica, sve dok ne dospemo do mekog plavog mesta, čitavim jednim svetom razdvojenog od takvih kao što je Kler O Konel. Volim okean, jedino je što kažem. Karl stoji iza mene, a kad pogledam preko ramena košulja mu je pod ovom svetlošću svetla poput bisera. Nekoliko stotina metara dalje, logorska vatra zrači crveni oreol i čuje se zvuk gitare, premda nema nikoga koliko god oko seže. Smešim mu se. Karle, pričaj mi o nebu večeras. Previše je maglovito da bi se bogzna šta videlo, ali mislim da mogu da razaznam svoj horoskop, i ne čini mi se da je dobar. Hajde. Približava se vodi, neko me vreme gleda. Zatim zaškilji i pokaže naviše. U redu. Vidiš ono tamo? To je Ursa major, sa zvezdom Mizar i nešto bleđom Alkor Mizar i Alkor su dve najpoznatije zvezde u sazveždu Velikog medveda, 116

111 Tačno, toga se sećam. Zatim je tu i Ursa minor. Na produženom kraju Malog medveda nalazi se Severnjača, Polaris. Još nešto? Ne baš. Ali Kasiopeja bi trebalo bolje da se vidi za nekoliko meseci. Majka Andromede, okovane gospe. Tačno. Sada je samo nejasna mrlja, ali počevši od leta biće jasna kao san. Prekida priču, zatvara oči. Posle nekoliko sekundi kaže: Voleo bih kad bismo jednostavno mogli... Mislim da bi bilo sjajno kad bismo jednostavno mogli da ostanemo ovde. Da ostanemo gde? Baš ovde, na ovoj plaži. S mesečinom koja te tako obasjava. Ništa se ne bi menjalo. Ništa drugo ne bi bilo važno. Mogao bih samo da stojim ovde, da te posmatram, svu srebrnu i prelepu. Ti obično ne govoriš tako, ne govoriš da želiš da ostaneš na jednom mestu. Okrećem se od njega i koraknem ka talasu tako da mi rub suknje potamni i počinje da pluta oko cevanica. Povukavši naviše rukave džempera spuštam se, uranjam ruke u vodu držim ih u njoj sve dok zglobovi ne počnu da mi bride. Razmišljam o tome da prislonim dlanove, hladne i pokretne, na njegove grudi. Dakle. Pogleda ka vodi. Upravo sam dobio vesti napredovao sam u programu. Žele da dođem na razgovor za mesec dana. A ako me prime, to znači da idem u Hjuston. Stežem šake u pesnice, opuštam ih. To je... sjajno. Ništa još nije sigurno. Još jednom će me analizirati, uraditi još medicinskih provera. Znam da će te primiti. Ali da li želiš da me prime? Ne oklevam. Da. Jer Hjuston je veliko mesto. Tamo ima posla za tebe. Ne bi trebalo čak ni da mislim o tome, s obzirom na to da me Kler čeka u Pendltonu. Za trenutak ćuti, a zatim: Ali ako ti kažeš da li želiš da mi kažeš da si sada spremna? čiji nazivi u prevodu sa arapskog znače Konj i Jahač. Prim. prev. 117

112 Samo ga gledam. Jer ako je to ono što želiš da mi kažeš, onda... Onda šta? Onda moram da znam. Ali ako nije, zašto si me uopšte dovodila ovamo? Stvari su sada suviše daleko odmakle da bih se poigravao. Brada mu se steže. A više mi i ne ide kao nekad. Karle, dođi. Izlazim iz okeana i otkopčavam džemper. Bacam ga na obalu i kleknem ispred njega, dodirujući mu kolena i butine. Otkopčavam mu dugmad na košulji i svlačim mu je s leđa; nijedno od nas dvoje se ne usteže zbog vremena. I čim smo ušli do pojasa, dok mu voda klizi sa ramena i osećam hladnoću na koži, više nisam nervozna. More se prostire oko nas, gori, mrmlja, nevidljivo, osim kao sjaj koji bacaju talasi što se razbijaju o obalu. Obavijam se oko njegovog tela i izvijam ruke u luku naviše, u vazduh, a zatim se bacam napred da ga poljubim u bradu. Šta to radiš?, šapuće, usana obojenih od hladnoće. Šta si to naumila? Vodim ga dublje u talase, zatim se prevrćem na leđa da bih gledala u nebo. Voda mi pokriva uši pa ne čujem ništa osim sopstvenog pulsa i ubrzanog disanja. Karl gazi kroz vodu i uzima me u naručje, a kad okrenem glavu da ga posmatram naspram obale u daljini, njegovo lice samo napola vidljivo na svetlosti, vidim da sam ga namamila dosta daleko, no osećam se dovoljno snažno da ga odvedem još dalje od prizora drveća koje nam maše da se vratimo, peska koji se proteže sve do grada. Godinama ranije, čitala sam o rečnom duhu po imenu Luandinja, koji se izdiže iz maglovitih obala reka u džungli da bi odmamio porodične ljude što dalje od njihovih domova. Prekrasni demon u zelenom satenu duva u kašasa školjke i stvara muziku toliko moćnu da muževi teturajući ustaju iz svojih kreveta, mrmljajući neko nerazaznatljivo ime. Kad ugledaju blistavu zmiju koja ih čeka na obali polaze za njom bez razmišljanja i uranjaju u vodu, plivajući brzo poput jegulja dole, ka njenom svilenom budoaru gde puše cigare i ljube joj stopala. Sada spuštam dlanove Karlu na grudi i usnama dodirujem plavi beleg, klizeći po vlažnoj ključnoj kosti, uz vrat, ljubeći mu kratku kosu na potiljku. Počinjem da mu pričam naredna poglavlja iz Heleninog života. 118

113 Oblikujem detalje, nešto izostavljam, nešto izmišljam, sve dok nisam priču iskovala u oblik savršen za mesto na kojem se večeras nalazimo, sve dok nije glatka poput suze koju mogu da mu pustim u uho. Karl zatvara oči i opisujem mu plutajući grad Tenohtitlan, zatim kao slonovača beo Vatikan prekrasnih gajeva, zabranjenu biblioteku, prostorije s Rafaelovim delima. Pričam mu o žonglerkinom erotičnom upoznavanju sa Petrarkom, Maksiksinim veličanstvenim neuspelim pokušajima. Zatim na red dolazi Ticijanova ponuda i opraštanje od opatice u papinim vrtovima što nas vodi do San Petronija, osvetljenog poput zalaska sunca sa muralima, i neuspelog pokušaja ubistva Karla V. Dok je lutala Bolonjom, govorim, okružena vojnicima, tupavim ambasadorima, prebogatim svedocima krunisanja, opsedala ju je samo jedna misao hoće li ponovo videti Katerinu. I, hoće li?, smeje se Karl kroz zube koji cvokoću. Moraćeš da sačekaš. Prekidam priču. Osluškujemo okean i sopstveno disanje dok se prevrćemo u vodi; tela nam se dodiruju i odvajaju u hladnom mraku. Ritual deluje. Sada ništa ne stoji između prekrasnog trljanja naših koža. Gledajući mu preko ramena, jedva da mogu da vidim drhturavo drveće ili pesak beo poput kreča. Stežem prste oko unutrašnje strane njegove butine. Jezikom mu dodirujem grudi. Obuhvata mi rame rukom. Udaj se za mene, kaže. Hajde da se venčamo večeras. Hvatam ravnotežu u vodi raširivši ruke i pokazujem ka crnom horizontu. Hajdemo još dalje. Odražavam se nogama o hladnu tvar da bih održala glavu iznad vode. Ili bih mogla da ti ispričam još jednu priču. Ne. Pluta unatrag da pronađe sigurno uporište, očiju i dalje uprtih u moje. Hladan trzaj prolazi kroz mene, i to ne zbog vode. Plutam ka njemu i hvatam ga za ruku. Dođi, plivaj sa mnom, Karle. Usrećiću te. Kunem se, ništa ti neće nedostajati. Zaranjam pod vodu, potom ponovo izranjam. Hoću. Ali ne mogu još. Klima glavom. Shvatam. Blizu sam nečega. Blizu sam da nešto otkrijem. 119

114 Blizu si nečega. Pritiska palcem bradu i dugo ne progovara. Zatim kaže: E pa, znam da je to nešto, šta god to bilo, tebi zaista važno. I pokušao sam to da razumem. Pokušavao sam da razumem zašto nećeš da budeš sa mnom nakon toliko vremena. Da budeš trajno sa mnom. Ali to je suviše za mene, čini mi se. Sasvim me je iscrpelo. I da ti kažem istinu, i ja sam blizu nečega. Blizu sam nekoga koga ne bi trebalo da uzimam zdravo za gotovo. Pokušava da se osmehne. Sva je zaokupljena venčanjem koje treba da bude četrnaestog jula. Taj je dan obeležen velikim krstićem na njenom kalendaru. Približavam ruku njegovom licu i on je uzima. Gladi mi zglobove hladnim prstima. Ne mogu da pobegnem s tobom večeras zbog mog... Tu oklevam. Zbog mog posla. Ali posao nije prava reč za to. Ne mogu još da se udam za njega jer znam da tada verovatno neću dovršiti ono što je moja majka započela pre više od dvadeset godina, kad je ukrala onu relikviju iz muzeja. Neću iskopati taj skriveni komadić istorije u koji je toliko verovala da je izgledala čudno, čak i meni. Ali ne mogu da smislim kako bih to objasnila Karlu a da to ima ikakvog smisla. I sad mu se izraz lica menja, na način koji ne mogu da rastumačim. Zaista je neverovatno kako ne izgledaš nimalo drugačije nego kad sam te video prvi put, kaže. Kad si bila još dete. I ja, takođe. Palac mu prelazi napred-natrag preko mog dlana. Upamtio sam svaki deo tebe, jesam li ti to ikada rekao? Bilo je trenutaka kad bih bio zatvoren u bazi, sa svim tim ljudima koje nisam dobro poznavao praznici su najgori za tako nešto. I ako bih bio potišten, postojalo je to nešto što sam radio da se oraspoložim. Crtao bih te u glavi. Zamišljao te. Ovaj uvojak kose ovde. Oblik tvoje usne. Tvoj vrat, koliko je dug. Tvoje male sitne šake. I osećao bih se bolje, zbog toga što sam znao da te imam u sebi na taj način. To mi je bila prava uteha. Usne mu se grče. To je nešto što sam jednostavno želeo da znaš. Okean se mreška, crn, između nas, a grudi i struk blistaju mu beli iznad vode. Povetarac pokreće kapljice na našim telima, duva mi kroz kosu i rezbari talase sićušnim svetlim perima. Karl pritiska moju ruku na usne, zatim mi nežno palcem protrlja zglob pre nego što ga pusti. 120

115 Zbogom, Saro. Okreće se i polazi ka obali, probijajući se kroz talase, a ja gledam kako izlazi na žalo i uzima pantalone koje je tamo ostavio. Navlači odeću i cipele, ne trudeći se da zakopča košulju, i tek tada potrčim ka njemu, ili pokušavam da trčim, probijajući se kroz snagu struje. U trenutku kad stignem do obale daleko je ispred mene, blizu drveća i šetališta koje vodi do grada. Ali ne mogu da ga stignem. Kad sam uspela da navučem odeću, on je već van vidokruga. I stoga ga čekam da se vrati. Sedim na plaži i čekam. Čekam te, Karle. Zurim u crni vazduh. Posmatram crvenu svetlucavu vatru sve dok ne utrne; njen je dim jednak magli. A ti ne dolaziš. Potom je tu samo zeleno drveće koje maše svojom kosom i bledi pesak i okean koji juri i kovitla se i juri i nadire i grmi glasnije nego što mogu da podnesem. 121

116 7. Kad me je prvi put video golu, Ticijan je skoro oslepeo. Stajala sam na podijumu u njegovom prohladnom ateljeu, čekajući njegova uputstva. Klimnuo je glavom i pustila sam haljinu da padne. U jednom mu je trenutku lice zasjalo poput bisera, a zatim je pokrio oči rukama. Tvoja tamna put, zavapio je. Tvoja lepota. Danima nakon toga nosio je zatamnjene naočari, a mogao je da radi isključivo noću. Njegovi pomoćnici, razumljivo zabrinuti za sopstveni džep, zahtevali su da budem odstranjena. Moj zaštitnik za to nije hteo ni da čuje. Čak i kad nikad više ne bih bio u stanju da slikam, vredelo bi, poverio mi se. No slikaću ponovo. Naslikaću tebe, i čitav će svet pasti na kolena. Takvi su bili muškarci u čije sam društvo dospela. Geniji i hedonisti koji su mislili da se Zemljina kugla može osvojiti i pokoriti ne ratom već jednim potezom četkice ili stihom poezije. Možda su njihovi snovi potekli iz tajanstvenih voda ovog grada, gde kažu da se rodila Venera. Ili možda iz crvenih plima vina koje su pili, ili veštičjih čari svih onih kurtizana svetlucavih udova. Sa sedamnaest godina našla sam se u toj zemlji fantazije. Bila je to republika zadovoljstva i užitka. Venecija, La Serenisima, 1530.

117 Kad snio moj zaštitnik i ja ujesen zakoračili na Trg svetog Marka i kad sam kroz oblak ptica ugledala blistavu baziliku, pala sam u zanos pred lepotom ovog grada. Nisam primećivala nikakvu opasnost u zlatnom vazduhu, u crkvama od uglačanog kamena ni u kanalima plavim poput dragulja. Nisam čula zvona za uzbunu u muzici iz katedrala koja je ulazila u mene poput strastvenog duha, niti sam videla znake upozorenja u umetnosti toliko veličanstvenoj da vam se zavrti u glavi. Nisam osećala ukus otrova u ukusnoj hrani, slatkim šoljicama kafe i vinu boje crvenog granata. No opasnosti su bile tu. Nameravala sam da u Veneciji provedem kratak odmor, a zatim pokradeni Ticijana i odem u Nemačku da bih natakla krvavu glavu Karla V na kolac. Mislila sam da su mi jedina prepreka vojnici, kuga, napastvovanje i glad i da ću, ne bude li takvih nevolja, umočiti ruke u carevu krv za svega nekoliko kratkih meseci. Nisam ni slutila da sam sama sebi bila najveći neprijatelj. Nisam mogla predvideti da će me glad za srećom, lepotom i knjigama tim stvarima koje su Venecijanci cenili iznad svega drugog odvući od mog višeg cilja. Iako sam loptice za žongliranje držala u kadifom postavljenoj kutiji od kedrovine, pažnja mi je bila usmerena na druge stvari tako da sam veoma malo vežbala. Bila sam poprilično zauzeta gradskim razonodama. U Veneciji sam postala ljubiteljka umetnosti. Naučila sam da čeznem za oktopodom u maslinovom ulju i savladala pravilan način da se kuša vino. Jedne su mi noći tri prekrasne bludnice čitale Petrarku, a zatim me ljubile sve dok mi nije postalo gotovo neizdržljivo. Bila sam slaba. Počinila sam veliki zločin. Odvraćena od nauma luksuzom, obrazovanjem i najlepšim ženama na svetu (jedini izuzetak je moja draga Katerina), ponovo ću izneveriti oca. Ostala sam u Veneciji deset godina. Postala sam muza. Zbog poteškoća s očima koje mu je izazivala moja nagost, Ticijan me je molio da mu se pokazujem u etapama. Kasno poslepodne, nakon mog uobičajenog obroka od čokolade i hleba, 123

118 zatim duge kupke potpomognute pametnim rukama služavke obraza rumenih poput jabuke, pozvao bi me u svoj atelje i postavio na pijedestal gde je trebalo da se razodenem na njegovu naredbu. Stajao bi preda mnom, rumen od umetničke ekstaze, i povremeno vikao na harem kurtizana koje je držao a koje su se vrzmale po ateljeu u svim oblicima golotinje. Skini se, bellissima!, dovikivale bi mi i potom obnaživale sopstvene grudi da bi me podstakle. Tišina, kuje!, odgovarao bi im, možda ih lupnuvši četkicom ili zapretivši da će im smanjiti platu. No nikad se nisu ponašale kako valja. Bile su to prave drznice, u velikoj meri opčinjene mnome. Te su devojke farbale u crveno svoje bradavice i nosile bisere oko ružičastih kukova. Za njih je stid bio nepoznanica. Mnoge su bile dovoljno odvažne da mi priđu pre samog Majstora, nudeći mi retke zrele kruške ili zlatne novčiće u zametni za makar jedno poslepodne provedeno u njihovoj postelji. Najlepša i najbogatija od njih bila je lepa Španjolka koja se šunjala po studiju kao mačka, no nikad mi nije prišla na taj način. Cortigiana onesta po imenu Izabela bila je zbog ošišane kose, muških kožnih uskih pantalona i domišljato postavljenog šlica najomiljenija od Ganimeda. Izabelu je obavijao nekakav privlačan oreol tajanstvenosti bila je načitana bludnica, neprestano je čitala svoj raskupusani primerak Ovidijevih Metamorfoza, a kružile su i glasine da je i dalje čeznula za izgubljenom ljubavlju, izvesnom španskom vojvotkinjom u čijoj je službi bila. Premda je nisam mogla zamisliti u odeći služavke, posedovala je duh žene koja beše naučila da skriva svoje srce. Osim što je imala karijeru kurtizane i muze, bila je i kradljivica pokrala je mnoštvo blaga na koje je nailazila u Ticijanovom domu. U situacijama kada bi se razgnevio i korio bludnice, volela je da položi svoju belu ruku na njegove grudi i da ih i sama prekoreva. Bičevaću vas ako ne budete slušale Majstora!, grmela bi, a njene bi se sestre zajapurile susprežući smeh. Nakon toga, kada bi povukla ruku, videli bismo da je skinula poneki dragulj sa njega, zlatan broš ili bisernu naušnicu, i namignula bi nam dok ju je spuštala u džep. Tako je već bolje, rekao bi moj zaštitnik. A zatim bi ponovo 124

119 upro pogled u mene, blago trepćući, i zapovedio mi da otkrijem komadić svoje lepote. Rame, rekao bi. Ili grudi. Ili jedno koleno. Godinama je taj jadnik mogao da podnese samo letimičan pogled na mene. U to se vreme u Veneciji nisu mnogo koristile obojene muze. Belom se oku činilo da sam očaravajuća poput originalne Jelene i jednako pogubna po zdravlje umetnika, jer ta je devojka oslepila pesnika Stesihora. Ticijan je ovu priču uzeo kao predskazanje i išao za mojim telom kao da sam sunce. Još me nije bio naslikao; umesto toga, draže mu je bilo da provodi dan za danom zureći u moj lakat; mogao je mesecima da pilji u moj lepo oblikovani zglob na ruci. Moje malo stopalo dovelo bi ga u stanje ekstaze koje bi trajalo cela dva godišnja doba. I tako, kad nisam jela, čitala, posmatrala veličanstvenu umetnost i arhitekturu ili dopuštala da me zavode bludnice koje, koliko god da su se trudile, nipošto nisu mogle da potisnu Katerinu iz mojih povređenih misli, mogli ste me pronaći u ateljeu mog zaštitnika, u potpunosti umotanu u plahte sa izuzetkom jednog nagog prsta na nozi ili polovine čvrste stražnjice, na kojima je pario svoje sitne oči. Učim da gledam, rekao bi zureći. Osećam se kao da sam prvi put otvorio oči. Pre ovoga niko se nikada ne bi mogao ponadati da će svojom četkicom uhvatiti noć ali ti si, draga moja, oživljena tama. Zbog tvoje bi se grešne lepote bičevali do smrti, da li si svesna toga? Kod tebe to nije samo odsustvo svetlosti, ne, ti si ono čega se vojskovođe i sveštenici plaše. Tvoja je boja boja Sulejmanove senke na ovoj obali, i boja sukube, čije je davljenje preslatka sloboda. Đavoli i sveci plakali bi pred tvojom veličanstvenom crvenom kožom. Ti si Solomonova žena, ti si Lotova žena. Ti si zastrašujuća Dalila. A ti si, zaštitniče moj, neverovatan tupan, odgovorila bih mu. Čudi me da već nisi umro od čiste gluposti. Zar čovekolikoj životinji nije potrebno barem malo inteligencije da bi preživela? I tako smo nastavljali godinama. Toliko sam bila zauzeta uživanjem u biserima ovog ostrva bob i masline, narandže s kokosom, devojke poput srndaća, srceparajući portreti boginje Marije i njenog neobuzdanog Hrista koje je slikao moj zaštitnik, i da ne zaboravim, čuvena venecijanska izdanja Ptolemeja, Rimskih 125

120 istorija, Oda Lauri, Ispovesti, Koliko sam prilježno želela, oh Rože moj, koliko sam prilježno želela da ti doletim, što dalje od zemaljskih stvari! toliko sam se bavila ovim zanimacijama da nisam shvatala da moja druga, oštrija čula otupljuju sve više, iz dana u dan. Omeo me je njihov Bog. Okružena nameštajem tog božanstva, uskoro sam otkrila da mi dragi likovi mojih idola postaju sve bleđi u glavi dok mi srce i dalje žudi za velikim Ocem koji bi mogao sačuvati moju gnevnu dušu. Ti sjajni krstovi i čipkasti hramovi, slatka blaga lica Devica, Svetaca i bledih mršavih Sinova zaveli su mi čula te se nađoh pognuta u bezbožničkoj molitvi. A pitanja teologije poklapala su se s pitanjima umetnosti. Znala sam da se Karlo služio prelepom Marijom da bi pokrenuo mač koji je ubio mog oca, da bi oteo svoje podanike od Martina Lutera, no i ja sam bila preobražena, ili zbunjena. Ticijanova slava rasla je dok sam ja bila uz njega, i kruna mu je dala titulu godine; no u to je vreme moja duša bila već suviše utovljena i samo sam drhtala u publici, odbacivši svoju šansu. Ipak, dok bist posmatrali Ticijana kako radi, niste mogli a da ne pomislite da nekakva viša sila pokreće njegovu četkicu. Moj je zaštitnik možda i bio glupan, no moram priznati da je bio i genije. Godine Ticijan je prionuo da me naslika s takvom opsednutošću, takvom željom, da bi se moglo pomisliti da je stari devac koji je na silu ušao u kraljev šaraj i tek sada, prvi put, video žensko telo. Što je, rekla bih, na neki način i bio. Stajala bih na postolju ukočena u nekakvoj besmislenoj pozi ruku podignutih dok mi grožđe kaplje s prstiju, sa zvezdastim dijamantima u kosi i prozračnim pozlaćenim maramama koje nisu skrivale moju istinski prekrasnu deltu dok me je Majstor proždirao gladnim očima i pokušavao da preslika zapanjujuću tamu koja je stajala pred njim. Čitavih godinu dana to mu nije polazilo za rukom. Namignuo bi svojim platnima poput imbecilnog Kiklopa, a zatim platno ispunio takvim odvratnim žvrljotinama crnih čudovišta ogromnih grudi u potpunosti neproporcionalnih u odnosu na ljudsko obličje. Mislila sam da se radi o istom onom fenomenu kao i onda kad je 126

121 Kortes pokušao svojim sunarodnicima da opiše stanovnike Tenohtitlana Zveri, tako nas je nazvao, trudeći se da nađe prave reći, s vatrom u očima i usta umrljanih krvlju, napola ljudi, napola majmuni, krvožedni poput ajkula. Taj je tupan, kako se činilo, verovao u tu izmišljotinu, no možda ne bi trebalo da budemo prestrogi prema tako nejakoj duši kakva je njegova, ili duša mog zaštitnika; reč je samo o tome da su naša čudesna tela suviše protezala granice njihove mašte, a dejstvo koje su ostavljala na njihovim očima i jezicima bilo je ubistvenije od pukog slepila ili nemuštosti. Svojom smo ih opasnom lepotom dovodili do ruba razuma. Nisu bili dovoljno sposobni da nas izdrže. No naposletku me je Ticijan iznenadio. Oko mu se prilagodilo, a talenat uspeo da ispuni ogromna prostranstva koja sam za njega otvorila. Počeo je da me slika, ovog puta uspešno, na ogromnim muralima posvećenim mojoj božanstvenoj golotinji, premda boginje za koje sam pozirala nisu bile kao one koje je ranije slikao nije bilo Danaja na mom repertoaru, niti Venera ni Didona ni Marija. Jer ja sam ga podsećala na veštice druge sorte. Za mog sam prosvećenog majstora predstavljala otelotvorenje svih mračnih grešnica u istoriji Evrope. Postala sam Eva, Lotova neposlušna žena, mutna Medeja, Kalipso srcolike pozadine i crna Keleno oštrih očnjaka, lako je Ticijan u ovom razdoblju naslikao nekoliko dela, među njima i Urbinsku Veneru i Vaznesenje Device Marije (za koje mu je pozirala Izabela i koje su mu bile omiljene), svaki je slobodan trenutak posvećivao svom novom egzotičnom projektu za koji je tvrdio da će razbiti svet umetnosti kao ljusku od jajeta. No uprkos toj samouverenosti, bio je u tom pogledu i priličtio uznemiren, i gotovo čitavu deceniju nije pokazivao nijednu sliku na kojoj sam bila ja. Već smo viđali znake upozorenja koji su nam govorili koliko je opasno prikazati lepote moje zemlje ovim krhkim domorocima evropska je konstitucija jednostavno bila suviše anemična. Znalo se za slučajeve Španaca koji su se, nakon što su usvojili naš način ishrane zasnovan na kukuruzu a da nisu naučili kako da ga pravilno skuvaju, ubrzo otrovali i postali ludi poput majmuna. A naširoko se pričalo i o tome kako su izvesne gospođe plemenitog roda, kada su videle naše kamene (i ukradene) bogove sa svojim ponosnim i neverovatno dugačkim 127

122 penisima, počele da se trljaju s takvom besramnom prilježnošću da se činilo da ih je zaposeo sam Sotona. Stoga je, iz osećanja građanske odgovornosti, Ticijan čuvao svoja remek-dela pod pokrovima, no naposletku je ego ipak pomolio svoju slinavu gubicu. U zimu godine uleteo je u atelje i dovršio mural koji je prikazivao Salomu sa svim njenim svetlucavim velovima. Ne mogu više da ih krijem, zavapio je. To je zločin protiv umetnosti. Zločin protiv lepote. Zločin protiv čovečanstva! I lako je, uz ovaj dirljivi gest skromnosti, Majstor objavio da će održati izložbu svih svojih remek-dela na kojima sam glavna zvezda bila ja. Otvaranje je bilo u martu te godine, u Ticijanovom domu Kaza grande. Iako me je godinama očaravao veličanstvenim zabavama, nikada još nismo videli banket poput ovog. Gostili smo se pečenim kokošima, račićima u vinu i prasetinom, a on bese uvezao nekakva čudna trokraka koplja kojima se nabadalo meso. Bio je to pun pogodak. Aretino je bio tu, i mletački dužd, i sve moguće fele plemstva i sveštenstva, među njima i jedan od carevih miljenika, sveštenik ribljih očiju po imenu Leonardi, koji očigledno ne beše razumeo da će se naći u društvu lakih žena. Krstio se svaki put kad bi neka kurtizana podrignula ili za stolom ogolila grudi, što je bilo sasvim očaravajuće, kako smo mi mislili. Pogledaj ovu smešnu žabu!, smejala se kurtizana po imenu Lučija. A zatim ga je uštinula za nos. Ja nisam žaba, odgovorio je Leonardi pocrvenevši. Ne, nisi, rekla je Izabela, u čijem se glasu te večeri osećala neka posebna nota. Ti si pohotni pastuv, i želim da me uzmeš ovog trenutka, sa sve šlicem! Oh, bože, uzdahnuo je Leonardi. Ostavite ga na miru, dame, rekao je Ticijan. Ljudi od mantije imaju dovoljno toga na pameti i da ih ne muče bludnice. Zar on ima pamet?, upitala sam, a zatim mu se zagledala u dlakavo uho. Kunem se da sam nailazila na cipele pametnije od ovog prijana! Ja sam Božji čovek i sluga Carev, rekao je Leonardi 128

123 premećući trozupce među prstima. Gospod me je stvorio imunog na izazove puti tako da na mene ne deluju vaša začikivanja, psovke niti vaše male ružičaste bradavice. Baš šteta, uzdahnula je Lučija. Leonardi, ne obazirite se na njih, ubacio se Ticijan, i pričajte nam o poslovima krune. Je li istina ono što govore? Da, umešao se dužd. Hoće li Karlo odvesti Barbarosu u Alžir? Šta je ovo?, upitao je Leonardi podižući trozubac. Viljuška, odgovorio je Ticijan. To je najnovija moda. Leonardi se nasmešio. Baš zanimljivo. Da li je tačno?, bio je uporan dužd. Mogu samo da se nadam da će slomiti te varvare, s obzirom na poniženje koje smo istrpeli kod Preveze. Brate, ne zaboravi Francuze, prosiktaoje Ticijan. Naravno. Zapravo, rekao je Leonardi, Karlo nešto namerava. U oktobru će isploviti s Majorke na Doriji. Biće to izvesna pobeda. Pridružiće mu se istaknuti vojvoda od Albe. Kao i izvanredni Kortes. U tom sam trenutku počela pomno da pratim razgovor. Majorka, Karlo, Kortes. S tim mi je rečima odjednom došla spoznaja da sam bila ovde, učestvujući u nekom obliku istog ovog razgovora, već deset godina, dok je telo mog oca Tlakaelela trunulo u krvavom pepelu Tenohtitlana. Znoj poče da mi se sliva niz vrat. U šta ti zuriš, devojko?, zarežao je dužd. Ni u šta, gospodine. Odglumila sam iznenadnu stidljivost. Samo me zanima da čujem genije dok razgovaraju. E pa, idite odavde, proklete bludnice. rekao je dužd. Ove sam godine video dovoljno pokvarenosti. Devojke se nakostrešiše, no Ticijan ih je umirio gestom koji je obećavao dodatno plaćanje. Dao nam je znak i sve smo se udaljile. Uskoro smo se smestile u Ticijanovom salonu, gde se nekoliko devojaka prihvatilo kartanja. Izabela se, međutim, mrštila u jednom uglu i listala svoj primerak Metamorfoza, koji ranije beše ostavila na stočiću. Činilo se da je večeras naročito zle volje. 129

124 Prišla sam joj i izgovorila stihove kojih sam se sećala iz te knjige, iz priče o Tiresiji: Ova ljubav muškarca i žene čudna je stvar. Pedeset-pedeset uloga u ludilo A ipak ona ostaje sa devet desetina zadovoljstva. Izabela je podigla pogled. Dobro poznaješ Metamorfoze. Da. Moja bivša ljubavnica mi ih je čitala Kao i moja. Devojka koju sam nekada znala u Španiji. Čudno je da imamo iste uspomene. Odjednom me je užareno pogledala. Šta ti radiš ovde, Helen? Zašto mu dopuštaš da pravi budalu od tebe onim portretima? Ne znam. Počinjem da se pitam da nisam izgubila glavu. Trebalo bi da odeš. Ovo će te mesto uništiti. A tebe? Ja imam svoje planove. Venecija je mrtva. Jedna moja prijateljica, veštica, rekla mi je da će za deset godina nastupiti kuga. Razmišljala sam o tome da odem. Upravo sada. Upravo sada dok je dužd pričao o Karlu i Majorci. Bilo bi jednostavno pobeći, s dovoljno novca da ti potraje. Kako? Pokazala mi je trozubac koji je držala na dlanu, viljušku. Ti klovnovi i ne znaju kakva korisna sredstva izmišljaju. Mogla bih sada, uz pomoć ove spravice, otvoriti Ticijanovu kasu. Spustila sam se na jednu od Ticijanovih baršunastih stolica i zagledala se u kurtizane koje su se kartale. Veoma sam tužna. Ne smeš biti. To ti neće pomoći. Moja divna devojka, Katerina, bila je iz Španije. Kad sam je upoznala bila je prekrasna opatica u Vatikanu. Tamo ju je poslala Inkvizicija. I volela je poeziju. Sad se činilo da je Izabela prestala da diše. Šta je bilo? Jednom sam poklonila svoje srce, kao što si možda čula, polako je izgovorila. Moja se ljubavnica zvala Katerina Lucija Glorija de Karanza. Razljutila sam se. Želiš li da me povrediš? To je nemoguće! Upinjala se da se umiri, no jedna joj je suza kliznula iz oka. Očito da nije. Bila sam joj negovateljica. Pre mnogo, mnogo vremena. 130

125 Kao da sam bila zatočena unutar oluje. Lice mi je gorelo. Ti si jedna nesrećna luda, prošaptala sam. Ovo ti je mesto zatrovalo um. No ona me je samo uzela za ruku. Ako si je znala kao što sam je ja znala, onda mora da si je volela. Nisam mogla da progovorim. A to nas čini sestrama, nastavila je. Jače mi je stegnula ruku. Pomoći ću ti da pobegneš odavde, sa svim zalihama koje ti mogu biti potrebne. U opasnosti si samo dok si u Veneciji. Ne, nisam mogla da joj odgovorim, jer mi se srce slamalo. Sve moje uspomene izdigle su se u svom užasnom obličju i gotovo me oslepile. No tek što sam uspela da povratim dah i pokušala da joj kažem nešto što bi imalo smisla, događaji su se ponovo isprepletati i zamrsili. Iz unutrašnjih odaja kuće dopiralo je glasno urlanje, kao da su upravo preklali medveda. Psst, Helen, rekla je. Nešto se dogodilo. Usledio je još jedan urlik. Zatim smo pohitale da nađemo svog zaštitnika. U ateljeu u kojem su visili moji portreti zatekli smo svitu plemića i slugu koji su se uzmuvali oko nečega na podu za šta se, pobližim zagledanjem, ispostavilo da je vreća kostiju koja je svega pet minuta ranije predstavljala fra Leonardija. Ticijan je bio prilično uznemiren zbog dejstva koje je njegovo gostoprimstvo imalo na sveštenika, premda je moje mišljenje bilo da se duh tog čoveka očito toliko nelagodno osećao u svojoj odeći da je čekao makar i najmanji izgovor da odatle pobegne. U svakom slučaju, tu je ležao leš, izrazito ushićenog izraza na licu mrtvac se sasvim sigurno osmehivao, i kunem se da mu se u iskolačenim očima i dalje nazirao tračak pohotnog sjaja. Sigurno je da se nisam varala, jer bila sam se nagledala dovoljno verzija tog izraza na licima gospode koja su izvirala iz Ticijanovib gostinskih soba s belegom u vidu kurtizaninog ruža na debelim usnama. Štaviše, na blagoslovenim su ostacima bile očite i druge posledice erotskih zanimacija ovog oca. Blagi Bože!, zavapila je naša sramežljiva Lučija. Pogledajte 131

126 tog konja! Šta se to do đavola dogodilo?, urlao je dužd da nadjača žagor. Je li otrovan? Ili možda zadavljen?, upitala je Izabela. U tom je trenutku dužd uzeo mač od svog sluge i podigao ga ka tavanici. Ubistvo! Uveravam vas, gospodstvo, da niko nije bio otrovan ni zadavljen u mom domu, rekao je Ticijan. Ovo je u potpunosti prirodna smrt. Jedan od ostalih Ticijanovib gostiju, dvorski lekar pticolikog lica po imenu Marteli, klimnuo je glavom, Prirodna, ja bih rekao. Dužd se okrenu ka njemu. Kako to mislite? Po mom stručnom mišljenju, naglasio je Marteli, jadni je čovek preminuo od viška pohote. A kako je to moguće? Ovde nije bilo žena! Marteli i Ticijan razmeniše zabrinute poglede. Plašim se, počeo je Ticijan, da ga je ubio moj talenat. Rekavši to, pokazao je naviše, ka nezastrtim muralima koje je tako dramatično otkrio svojim gostima. Dužd je pogledao u murale koje je Ticijan pokazivao, za trenutak se zamislio, a zatim klimnuo glavom. Ah. Ticijan beše izneo iz ateljea sve osim slika za koje sam mu, poslednjih godina, ja pozirala. Na tim sam zidovima bila Eva i Saloma i Lotova žena, kao i svaka druga izdajnica i bludnica koja se mogla naći u Bibliji i grčkim mitovima. I sama sam bezbroj puta posmatrala te murale a da nikada u njima nisam videla ništa osim divote. Grudi su mi blistale poput nara, butine su mi bile od čistog nektara. Kad bih pogledala devojku koja je tamo pozirala, videla sam sebe onako lepu kako sam mislila da me je videla Katerina. No tada, kad je Ticijan optužujući uperio prst u portrete, videla sam još nešto krajnju suprotnost lepoti. Iznenada sam shvatila kako su me oni videli. Ako sam im bila lepa, shvatila sam, nije to bila lepota zagrljaja u visokoj travi vatikanskih vrtova, niti lepota prstiju moje drage dok mi dodiruje usne, zagledana u moje oči. Oh, moja nežna draga. Oh, kako sam čeznula za tobom, jer ti si bila u potpuno drugačijem svetu od ovog. U Ticijanovoj umetnosti nisam pronašla lepotu 132

127 ljubavi, pa čak ni veselog prevrtanja po svilenoj postelji. Ovo je bila privlačnost surove divljine, ali nije bila, kao što je Ticijan rekao, prirodna to čak nisam bila ni ja! Bilo je to nalik izobličenom odrazu naših lica u Kortesovim očima koji je, sam po sebi, bio tek senka njegovog izopačenog nagona za ubijanjem, plačkanjem i silovanjem bez milosti a ove su užasne slike bile dozvola od Boga da se s takvim zločinima nastavi. Ticijan je, ne znajući, naslikao portret same Evrope, a ne moj. A sada je mala skupina odvraćala pogled od murala i leša, ka meni, očekujući, pretpostavljam, da ću se pretvoriti u plamen ili im pokazati svoje rogove. Volela bih da sam to mogla, no samo sam slegnula ramenima. Uputih Izabeli pogled koji je sve govorio pa se povukoh u svoju sobu. Četiri noći kasnije pokupila sam svoje žonglerske loptice i zapalila svih deset portreta, a isto tako i sve studije i skice na kojima me je nacrtao. Uz Izabelinu pomoć ukrala sam mali deo Ticijanovog bogatstva da bih uspela da pobegnem. Pitala sam je da pođe sa mnom, no samo je odmahnula glavom i promrmljala nešto o tome kako će postati najveća kradljivica koju je svet ikada video. E pa, nadam se da ću te ponovo videti, bila ti velika kradljivica ili ne, rekla sam joj. I ja se nadam, sestro, rekla je pružajući mi jedan od svojih dečačkih kostima da se u njega prerušim. A sada pođi. Na brzinu sam je poljubila pa smo se rastale ispred kuće koja je upravo blistala od slave. Napustila sam tu Veneciju zemaljskih užitaka i njene lepote koje su delovale umirujuće poput voda Lete. Poslednji sam se put osvrnula na plave kanale, a zatim unajmila jednog Mavrakrijumčara da me prevede u narednu opasnu zemlju. Naravno, nisam imala drugog odredišta osim Majorke. 133

128 8. Los Anđeles večeras vri, vidim s prozora kancelarije. Vazduh je crn kao oluja. Svetla grada gore poput vatre. Ulazim u jednu zamračenu galeriju pričajući u sebi žonglerkinu priču. Čuvari mi klimaju glavom sa svojih mesta. Tu su kameni kipovi Kalipso, sirena s ptičjim nogama, Medeje. Nepotpuna armija prezrenih devojaka koje je Helen otelotvorila za Ticijana. Medeja je bila strankinja koja je istkala Jasonovoj voljenoj otrovnu haljinu, a potom utopila sopstvenu decu u okeanu. Ima i sestru, no za nju, istina, Helen ne bi znala jer je rođena tek posle Kortesovog osvajanja onu meksikansku vešticu La Ljoronu, koja je takođe utopila svoje sinove u reci da bi napakostila nevernom mužu. To su žene koje su postale snažne kad su im muževi odabrali druge ljubavnice. One poseduju neverovatnu strast koja ih preobražava. One lete kroz noć na crnim krilima svoje nesreće, otimajući žrtve svojim kandžama dok milioni ljudi vekovima gledaju u nebo neće li ih ugledati. I svoje su suze pretvorile u nešto trajno, zar ne? Njihova ih je tuga smestila među zvezde. No ja bih volela kad ništa ne bih osećala. Nedelje prolaze, a on mi ne odgovara na pozive. Mučna konačnost našeg poslednjeg razgovora zahvata me poput zaraze; deset dana ne odlazim na posao pod izgovorom da sam bolesna i ostajem pod pokrivačima. Ali to ne pomaže. Jednako mi je loše u mračnom krevetu koliko i na svetlu, te se vraćam na posao ali ne na posao koji mi je

129 dodeljen. Ima nečega gotovo nalik halucinaciji u uranjanju u ove stare knjige, gde bežim od slike Karla koji odlazi plažom i istovremeno po neznanim hodnicima tragam za smeđom ženom i gotovo sam dovoljno blizu da mogu da je dodirnem po ramenu ili dugoj kosi, hitrim rukama ili izmučenom srcu. Ima tajni koje ćete otkriti ako samo pogledate, kao što mi je majka jednom pokazala. Sve je ukradeno, ali se može povratiti. Ponekad, dok noću lutam ovim hodnicima, zamišljam da je vidim povrh drevnih knjiga kako turpija duge nalakirane nokte ili se divi sopstvenom odrazu u staklenim vitrinama koje štite sirene ili Astečki kodeks. Perle joj zveckaju oko vrata i zglobova. Kosa joj je upletena u tamne pletenice. Misliš da ti je slomljeno srce?, pita me. Zamisli putanu kojoj je plaćeno nekoliko novćića da pozira za ovo. Zamisli zemlje čije je stanovništvo pobijeno da bi neki bogataš mogao staviti ovu staru knjigu u svoju biblioteku. Ne vidim da je to napisano na ovom malom natpisu, a ti? Ne budeš li pazila, i tebe će strpati u jedan od ovih kaveza. Čini mi se da je davno bilo ono vreme kad sam prihvatila da oslobađam ukradene knjige iz njihovih svetilišta, premda tada nisam znala kakav će to čudan, težak posao biti. Ipak, držim ga se, mada nekako potišteno. Krijem se u biblioteci i nastavljam potragu za Helen, tonući u tišinu istraživača kojima je Geti takođe pružio dom. Rekvirirala sam jednu nišu na drugom spratu biblioteke, dok u niši pored moje jedan stručnjak za grčki pokušava da zamisli koje su boje cveće nekad bacali pred noge Atini. S moje druge strane nalazi se istraživač Rima koji godinama prevodi ljubavnu pesmu napisanu Veneri. Mislim da svi mi bežimo od nečega. Svakog jutra, nakon nekoliko gutljaja kafe i malo ćeretanja, svako od nas povlači se sa svojim knjigama i putuje vekovima daleko od ovog mesta. Ja bežim natrag u Mletačku republiku u vreme duždeva. Najvidljivije žene Venecije u doba činkvečenta 19 upravo su iste te meke boginje naslikane na ogromnim portretima Majstora koji je vladao ovom erom. Na Danaji, Ticijanova junakinja počiva na svilenim plahtama, nagosti naglašene samo bisernim minđušama, dok se Zevs prev. 19 Činkvečento (ital. cinquecento) XVI vek u italijanskoj umetnosti. Prim. 135

130 kao zlatna kiša spušta ka njoj. Proučavam i njegov portret Akteona koji krišom posmatra Dijanin bogati, zabranjeni stas. A na slici koja sada visi u galeriji Ufici, Venera stoji na postolju, obavijajući veo oko golih butina, dok je obožavaju kupidoni i vile sa cimbalima. No vidim i da je Venera bila prostitutka koja je stajala u hladnom ateljeu, grčevito držeći komad krpe preko genitalija, dok joj je Ticijan naređivao da pozira ovako ili onako. Kad se radni dan završio sišla je s postolja, preodenula se i uzela svoj maravedi 20. Potom je nestala u lavirintu tonućeg građa. Dok tragam za Helen kroz Veneciju, otkrivam samo još više tih meretrici 21 koje podižu suknje da otkriju bele noge. Helen se više ne pominje u fra Toselovom dnevniku, niti i u jednom drugom do kojeg uspevam da dođem, iako nalećem na mnogo sumnjivih žena koje lutaju ulicama, dok neke od njih iza sebe seju bisere i rubine. Tintoreto je naslikao čuvenu kurtizanu Veroniku Franko kao kraljicu rumenih obraza optočenu draguljima. Pjetro Aretino pisao je pesme o lepoti, otmenosti i zaraznoj pokvarenosti kurtizana. Ukusi njihovih izopačenosti razlikovali su se. Neke su se odevale kao dečaci; druge su se služile ljubavnom magijom i tarotom da zavedu one otpornije udvarače. Optuživali su ih da spavaju sa đavolom kao i sa kraljevima. Godine meretrice pubblica Emilija Katena bičevana je na Trgu svetog Marka zbog veštičarenja. Zakonodavci su doneli stroge zakone protiv bluda i uhode su cunjale ulicama. Ipak, za vreme karnevala, čitavi odredi kurtizana lakim su korakom stupali u gondole, ogoljenih grudi i lica skrivenih maskama od perja koje su otkrivale napuderisane noseve i crvene, crvene usne. Sve to pronalazim, ali nema više pomena devojke tamne puti zaposlene kod Ticijana. Posle toga, okrećem se Alžiru u doba rata sa Osmanlijama, u kojem ona tvrdi da je učestvovala, no tu je trag još slabiji. Nakon što je osvojio Tunis, car je, zajedno sa vojvodom od Albe i Ernanom Kortesom, odjedrio do alžirske obale u to vreme poznate kao obala Al Džazire da bi potukao Sulejmanovog čuvenog gusara, Kar ad Dina. 22 Karlo 20 Maravedi (šp.) novčić. Prim. prev. 21 Meretrici (lat.) prostitutka. Prim. prev. 22 Kar ad Din (u doslovnom prevodu Dobrota vere ), počasno je ime koje je ovaj turski vojskovođa dobio od Sulejmana Veličanstvenog pošto je 136

131 je, sa svojom veličanstvenom perikom, stajao na pramcu zapovedajuči svojim ljudima da osvoje mavarsku zemlju. Bila je to oblast španskih izgnanika, vode, peščanih oluja, citrusnih voćki, vina i drveta Quercus suber od kojeg su se dobijali slojevi dobre, čvrste plute. U tananim gradovima Sinana zakrabuljene žene podizale su se s molitvenih ćilima na zvuk paljbe iz musketa. Na Mediteranu su svetlucali odrazi neobičnih oklopa svetih vojnika. Evropljanima su svi oni, izuzev strašnog Kar ad Dina, pljačkaša obala Italije i Rodosa, izgledali istovetno kad je bujica Turaka pokuljala iz luke prizivajući svetu morsku oluju i porazila Sveto Rimsko Carstvo. Nemoguće je pronaći više od šačice imena unutar ovih oluja tela. Posle nekog vremena shvatam da uopšte nije čudno što ne mogu da pronađem jednu sumnjivu devojku čitav je Alžir i sam nestao, jednom. Feničani su osnovali ovaj grad, a nakon pada Cezarove imperije vekovima je bio spaljen, iščezao sa mapa, sve dok ga Španci nisu kolonizovali godine, svega nekoliko godina pre nego što će spaliti Tenohtitlan i pre nego što će početi putovanje moje navodne junakinje. Februar. Okružena sam hrpama i hrpama knjiga i starih mapa. U devet sati uveče kraj mog se stola pojavljuje Tereza. Izgleda da si u pravu, kažem. Ovde nema ničeg što bi dokazalo da je živela. Sad mi je to glupo. Daleko je verovatnije da je tu priču napisao De Pasamonte. Nisam rekla da je glupo, kaže. No ja odgurujem knjigu koju sam čitala. Sve su to laži. Nije bilo Katerine, ni Maksikse, ni Helen. Nije bilo nikakve astečke žonglerke, nikakve muze, nikakve atentatorke. Nije bilo ni venčanja s Karlom. A ja sam pogrešila. Pored mene, stručnjak za grčki i dalje nešto švrlja o bojama cveća koje je lebdelo kroz atinski vazduh u vreme drevnih svetkovina. Zatvaram knjige o Veneciji, Alžiru, svetom ratu Mavra, kurtizanama, i počinjem da ih sve vraćam, jednu po jednu, na police. decenijama održavao prevlast Osmanlijskog carstva na Mediteranu. Pravo ime bilo mu je Jakupogli Hizir, a u Evropi je poznatiji kao Hajrudin Barbarosa (Crvenobradi). Prim. prev. 137

132 Početkom marta Tereza je, da je ne bi otpustili, započela mukotrpni rad na primerku Petrarkinog Kanconijera i Trijumfa iz XV veka, ukrašenom u živopisnom stilu Đirolama iz Kremone. Nadnosi se nad minijaturom pesnika koji se udvara svojoj Lauri i sigurnom rukom lepi listiće zlata na obode knjige. Zlato joj se ogleda kao plamičak na mršavom, bledom licu. Stvarno moram da napustim ovaj posao, govori, ali ne prekida s radom. Ja nisam toliko vredna. Osvajanje mi leži na stolu, i dalje puno ožiljaka, i dalje natrulo. Nedeljama ga nisam ni pipnula no ona se nije žalila. Gledam lepak, savijač i listove finog japanskog papira složene nadohvat ruke. Podižem jedan list hartije naspram svetla. Proziran je poput vela ili membrane, i ja je posmatram kroz njega. Okružene smo tolikim zapaljivim predmetima, zapažam. Ne samo papirom već i tapiserijama i starim, krhkim kostimima. A tek vrtovi sa tisama i samoniklim žbunjem u koje bi gospodin Geti blenuo u neverici. Los Anđeles je čuven po požarima koji započinju u rastinju. Kao što mi je majka govorila pre toliko godina, ne bismo bili prve žrtve takve katastrofe. Prema legendi, čuvena biblioteka u Tenohtitlanu na sličan je način bila ranjiva. Govorim ovde o tajanstvenoj Amokskali, kako se zvala na jeziku nahuatl. Mama mi ju je opisivala kad sam bila mala, a kako sam mogla da zaboravim tu priču? U tom su se hramu nalazile hiljade i hiljade knjiga, svaka brižljivo otisnuta na mekom amatl papiru napravljenom od prokuvanih i samlevenih vlakana kore tog drveta. Asteci su pisali na način koji je prijao oku koliko i jeziku, budući da im slova nisu bila ukršteni štapovi kao naša već slike životinja, građana, biljaka i bogova. Zatvoreno je oko, na primer, označavalo veče; štit je ukazivao na rat. Leš umotan za sahranu služio je kao oznaka smrti, a svitak koji izvire iz jezika čoveka predstavljao je govor. Naučnici u Tenohtitlanu sve su svoje tajne šifrovali uz pomoć ovog sistema izgubljene lokalne istorije, religiozne tajne, ratove koji su izjeli tela mnogih hiljada ljudi čija su imena iščezla pre mnogo vekova. Radoznali čitalac se, po ulasku u biblioteku, morao susresti s nečim sasvim nalik velikom llorilegijumu 23 u Aleksandriji ili Borhesovim 23 Florilegijum (lat. florilegiurri) antologija, zbirka odabranih štiva. Prim. prev. 138

133 kaleidoskopskim fantazijama. Mogli bismo, na primer, tamo zamisliti Bernala Dijaza del Kastilja pošto je tek prispeo u Tenohtitlan. A takvo je sanjarenje opasno, razume se, jer neizbežno vodi ka narednoj priči, a pričama su uvek potrebni slušaoci. Iako će kasnije biti autor čuvene Istorije osvajanja Nove Španije i vlasnik neverovatne brade, godine Bernal Dijaz bio je i dalje Kortesov neotesani momak koji se probijao kroz sparnu džunglu, neprestano skrećući udesno, s fantazijama o zlatu koje su mu punile glavu. Dok je išao za generalom kroz ovaj nepoznati, u potpunosti utihnuli grad kamenih džamija i beskrajnih tamnih tela, mora da ga je zapanjila neobičnost građana koji su se razdvajali da im naprave prolaz dok su ga istovremeno netremice posmatrali obojenim očima. Ne, ne građani, ispravio bi se. Varvari, koji su se klanjali krvi kao što se on klanjao krstu. A njih je ispravljao svojim mačem. Već je gledao kako na stotine njih umire pred njegovim nogama i svaki bi put razumeo svetu opravdanost tog čina. Razumeo ju je i sada, dok je lutao kroz osvojeni grad. Njihova se apostaza, mislio je, mogla videti u ovim hramovima s hrpama crvenih lobanja, i u ovoj Lilit sa zlatnim zubima koju gleda odevenu u dečju kožu, bradavica golih kao u kuje. Sotona je ovde sebi tiho podizao potomstvo svih ovih vekova; bez korisnog Hristovog vodstva ovi su ljudi potamneli i deformišali se kao što bi se deformisalo drveće da ostane bez sunčevih zraka. Išao je za generalom kroz nemu gomilu, pored krvavocrvenih bašta, zooloških vrtova sa čudnim zverima i žrtvenog kamena uronjenog u tle klizavo od ljudskih ostataka. On i njegove kohorte probijali su ka Montezuminim trezorima, za koje se pričalo da kriju sva blaga tog paklenog Mide. No na tom ga je putu nešto omelo. Prošao je pored jednog hrama koji, kako je izgledalo, nije služio ni ubilačkim ni domaćinskim zanimacijama. Bio je velik poput ostalih, no nije bio ukrašen drangulijama od kostiju, niti su na njegovom pragu stajala deca i žene s bebama. Umesto toga, pred njim su se nalazila dvojica muškaraca u kitnjastoj odeći sličnoj svešteničkoj, samo bez odvratnih znakova žrtvovanja ljudi. Jedan od njih držao je nešto što je ličilo na najkvalitetniju posteljinu; sudeći prema onome što je Bernal Dijaz mogao da vidi, unutrašnjost hrama bila je senovita, tiha, na neki 139

134 način krajnje poznata i stoga zbunjujuća. Zakoračio je unutra. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da otkrije da se nalazi u biblioteci i da taj splet niša sadrži ne posteljinu, kako je mislio, već svitke. Bibliotekar u kitnjastom ruhu mu je prišao, prepoznavši čitaoca među Kortesovom pomahnitalom vojskom. Bernal Dijaz je posmatrao čoveka mastiljavog, jastrebolikog lica, belih, belih zuba koji je odmotao svitak s čudnovatim znacima i dubokim, grlenim glasom počeo nešto da recituje. Pesmu? Ne, poeziju. Bernal Dijaz je nekako razumeo da mu taj čovek čita ljubavnu pesmu. I da su ti prizori boginja i cveća bile reči. Bilo je to poput trenutka kad duša ulazi u dete koje počiva u ženinoj materici trenutak oživljavanja, kad dete može biti i voljeno i prokleto u tom je trenutku video dušu kako sija iz bibliotekara i nezamislivu genijalnost ovih primitivnih ljudi koji su svoje silne tajne čuvali u ovoj tamnoj, hladnoj kući. Generale!, povikao je. Generale! (Jer znao je da je došao do otkrića velikog poput Kolumbovog.) No tada je začuo tutnjavu i urlike, a u vazduhu ugledao dim. Njegovi drugovi prolazili su tegleći teške zlatne bogove. Neka je devojka zapaljene kose trčala ulicom. Žene su vrištale, velike kamene zgrade survavale se na zemlju. Kortesovi ljudi upravo behu počeli da razaraju Tenohtitlan. Čitave je noći biblioteka gorela. Sada gledam Terezu, i dalje nagnutu nad Petrarkom, sa zlatnim listom poput plamena u ruci. Tereza. Pokušavam da joj prepričam ovu avanturu, koja je nekada davno bila jedna od priča koje mi je majka pričala pred spavanje. Mislim da bi se njena tema mogla podudarati s Terezinom filozofijom. Moja šefica veruje da bi svemu trebalo dozvoliti da se pretvori u prah i pepeo, no možda se to već davno desilo. Velike kao i male istorije pokazuju nam da su takvi požari oduvek izvrgavali ruglu arhivare, budući da su u njima nestajali kraljevi, dvorci, tržnice, isto kao i ljubavne veze, moja ljubavna veza, veza moje majke. Toliko toga nestaje u požaru. Pa ipak, možda nije svako nestajanje toliko loše. Barem je ta biblioteka sačuvala 140

135 svoju tajnu, za razliku od ovog skladišta lažnih knjiga što na neki način predstavlja noćnu moru budući da se ovde ništa ne menja, i sve je baš kao što izgleda. No otkrivam da ne mogu to da kažem. Tereza podiže pogled i uzdiše. Prilazi mi i spušta mi ruku na rame koje se trese. Oh, Saro. To što si izgubila muškarca nije kraj sveta. Biće sve u redu. Veče. U svojoj maloj kući u južnoj Pasadeni čekam svog oca Rejnalda, koji dolazi na večeru. Volim svoj dom, to što sam ga napunila ličnim zadovoljstvima. Tu su moja meka pariška fotelja i moja kožna sofa i moje police za knjige od trešnjinog drveta i moje knjige. Tu su mi mali vrtovi u saksijama engleski vrt iz devetnaestog veka na tremu, tropski iz šesnaestog veka u dvorištu uz zid moje spavaće sobe. Živim sama. Kad nisam očajna, sasvim uživam. Noću se dugo kupam u kupkama sa ružinim uljem i slušam opasnu, zavodljivu sreću u muzici Telonijusa Monka i Tita Puentea. Uzgajam divno cveće, žute lale sa crvenim jezicima koji palacaju između latica, bele orhideje sa ljubičastim usnama i mermernim genitalnim udubljenjima. Posedujem predivnu zbirku knjiga. Osim potpisanog izdanja El Jardin de Senderos que se Bifurcan, imam i prvo izdanje Ficciones koje sam sebi povezala u kožu boje ametista, te skupi faksimil Don Kihota koji volim da čitam dok pijuckam špansku trešnjevaču. Takođe posedujem i primerak prvog američkog izdanja Gospođe Dalovej, koji sam kupila u jednoj knjižari u skupom kraju Los Anđelesa po ceni većoj od cene čistog heroina na gram. A knjiga je pravi dragulj. Stranice su joj boje slonovače, namreškane poput talasa; nosi beleg potpisa Virdžinije Vulf lično, ispisan njenim čuvenim ljubičastim mastilom. No večeras ne pronalazim ništa zanimljivo u mojim stvarima. Sedim na svojoj stolici i u ruci držim hladnu knjigu, zatim ustajem da napravim večeru. U kuhinjskom prozoru nebo iza drveća gasne dok seckam luk i u avanu sitnim susam u pastu. Zatim slede ljute papričice, čokolada i komadi ćuretine, ostavljeni da se krčkaju na šporetu što je duže moguće. Prilično konvencionalna večera, moram đa primetim. Kad sam bila 141

136 mala, majka i ja volele smo ocu da pripremamo neverovatno neobične obroke. Ideje smo pronalazile u knjigama jednom smo čitale Kandida kao jelovnik, a zatim dale sve od sebe da rekonstruišemo njegove supe od papagaja, pečenje od kolibrija i pečene pite iz odeljka za nacionalne kuhinje kod Ralfa. Kad sam završila Emu bio je tu krvavi puding koji je podrhtavao; nakon nastupa Tine Modoti u muzeju, pečeni kaktus i skeleti od ulupanih belanaca; posle Šoguna moja je majka insistirala da nosimo kimono, a sirovu japansku hranu jeli smo punih nedelju dana. Otac bi sedeo za stolom i zurio u remek-delo na svom tanjiru, zatim zabrinuto gledao u lobanju od šećera koja mu se cerila ili kineske štapiće u mojoj kosi dok je pokušavao da otkrije makar nagoveštaj sopstvenih gena u meni. Beatris bi urlala oci smeha, za koji sam tek kasnije shvatila da je bio drugačiji. Ponekad mislim da me i dalje gleda kao tada. Seckam zelenu salatu, artičoke i šargarepe sve dok farovi njegovih kola ne oboje žute zidove kuhinje u belo. Spuštam nož, prilazim vratima. Onog trenutka kad spustim prste na kvaku zazvoni zvono i on je tu, široko nasmejan na mom pragu: visok je kao panda, tamnoput, sa brkovima, i drži svoju staru gitaru od uglačanog lakog drveta u španskom stilu. Devojčice!, poviče. U trpezariji, moj otac proždire mole 24 i ćuretinu stručno uguravajući pune kašike pod brkove tako da mu nijedna dlaka još uvek crnih brkova nije umazana sosom. Sve na njemu je uredno bela svilena košulja s uredno podvrnutim rukavima, kaki pantalone sa kao nož oštrim faltama, bogata srebrnkasta kosa začešljana unazad kao kod Rikarda Montalbana u Čarobnom ostrvu. Ja, međutim, večeras nisam tako doterana, a on nije toliko stidljiv da ne zuri u moju frizuru ili odeću dok uživa u obroku. Tata, kažem, nemoj me tako gledati. Odmahuje rukom. Ne smem da gledam svoju lepu devojčicu, s kosom kao metlom? Moja kosa je u redu. Jedi. 24 Mole zajednički naziv za nekoliko umaka iz meksičke kuhinje. Naziv potiče iz nahuatl jezika (mu Ili, molli sos, umak). Prim. prev. 142

137 Utopljena mačka lepše izgleda, znaš? Znam. A sad jedi. Una muchacha con la cabezza quebrada como su madre, pero mira que chida, quepreciosa, tan guapa kad bi samo stavila malo ruža ili tako nešto. Tata. I suviše si mršava, nastavlja uzimajući još jednu kašiku molea, koji zavija s iseckanom zelenom salatom u polovinu tortilje. Dok to radi, posuvrnuti rukav klizi mu niz ruku, otkrivajući gornji deo ožiljka koji me je fascinirao od detinjstva. Tata sada drži tortilju savijenu u uredni trougao i pruža mi je, zbog čega rukav još više pada i otkriva još veći deo ožiljka, ali i bledu plavičastu mrlju. Hoću da vidim da si sve to pojela, dušo, kaže za hranu na mom tanjiru. Moj se otac nikada ne potresa osim kad sam ja u pitanju; inače uvek zastupa lako-ćemo školu suočavanja s ličnim problemima, ili tragedijama, u šta se oni mogu pretvoriti. Nakon smrti moje majke, samo je jednom plakao preda mnom, dok se ostatak tugovanja odvijao iza zaključanih vrata njegove spavaće sobe. U jeku žalosti prihvatio se uloge samohranog oca a da nije ni trepnuo, učeći me o menstruaciji, dečacima, meksičkoj istoriji, urlajući zbog programa za talentovanu decu na roditeljskim sastancima i praveći mi sendviče kao da je sve to nešto najnormalnije na svetu. I bilo je. Probudio bi me u pola šest ujutro da bi mi ukrotio kosu sputavši je u pletenice pre nego što bi otišao na posao, a uveče me je redovno čekala skuvana večera iako je na svom poslu građevinca provodio više od sedamdeset sati nedeljno. No taj plavobeli ožiljak koji mu upravo proviruje iz rukava jedini je ostatak iz vremena kada moj otac nije bio toliko disciplinovan. To su ostaci tetovaže u obliku pesnice, koju je pre dve decenije uklonio jednim varvarskim potezom zbog kojeg mu je deo smeđe kože postao mrlja ružičaste, ali nije se u potpunosti oslobodio jedva vidljivih obrisa plavog palca. Pružam ruku i prelazim prstima preko belega. Obara pogled i mršti se na sopstvenu ruku. Jednog ću dana to srediti. Danas u plastičnoj hirurgiji mogu pomoću lasera da urade fine stvari. 143

138 Tebi se to ne sviđa samo zato što te podseća na to kakav si opasan momak bio. Glup momak, hoćeš da kažeš. Ne opasan. Već sam ti rekao, klinac koji je ovo uradio bio je klinac sa sluđenim mozgom. Tata mi je već pričao o svojim mladim danima, i to ne jednom, mada priča o tetovaži nikada ne može da mi dosadi. Uradio ju je početkom šezdesetih, kad je u Sjedinjenim Državama bio manje od godinu dana, no već beše uspeo da se istakne kod poslodavca zahvaljujući kvalitetu rada na građevini, a kod svojih kolega nepokornom naravi. Jednom je rekao da je zbog čistog glupog prokletog ponosa bio toliko lud da je hteo da otkine glavu svakom ko bi ga makar krivo pogledao. Radio je sa ekipom od pedeset građevinaca koji su gotovo svi bili Amerikanci i belci, izuzev dva Sudanca i još trojice Meksikanaca a oni su svi bili iz Vera Kruza, ne iz Čivave, kao on i koji su znali da se klone nevolje. Radili su na visokim građevinama koje su nicale na Long Biču dugi, teški, prljavi dani zakucavanja čekićem i ljuljanja na skelama čiji su ishod bile neke od najlepših zgrada koje je ovaj grad video visoki beli stubovi što se izdižu kroz vazduh od morske izmaglice. I pored sveg tog dobrog rada, tata se nije osećao dobro. Neke njegove kolege nisu se ustezale da ga nazivaju pogrdnim rečima i da ga maltretiraju na druge načine. No bio je tu i jedan milosrdni došljak iz Arkanzasa, jedan od starijih radnika na gradilištu po imenu Laft, koji je na sebe preuzeo da tatu uzme pod svoje. Njih dvojica su uglavnom stalno ručali zajedno, dok bi Laft delio s njim svoj čajni kolač i pretresao bolje udarce u bejzbolu na svom uglavnom nerazumljivom engleskom, ili mu davao savete o tome kako da preživi u poslu građevinskog radnika. Ne diži glavu, govorio je, uglavnom. Kad bi me drugi psovali, rekao bi: Ne pravi frku oko toga, ne petljaj se gde ne treba i niko ti ništa nažao neće učiniti. Dobar si ti dečko, kloni se nevolje, ne zaboravi ko si i sve će biti u redu, mali, ja ću paziti na tebe. Potpuna suprotnost njemu bio je krupni kauboj po imenu Veders koji je uživao u tome da skupi nekoliko drugara pa da priteraju tatu uz viljuškar, a zatim šapuću uvrede kao da pevuše sve dok im Laft ne bi podviknuo da ga ostave na miru. Svake večeri tata se vraćao u motel u kojem je živeo, legao na svoj mali krevet i u sebi ponavljao svaku uvredu koju je tog dana primio 144

139 sve dok mu ona ne bi ostala urezana u sećanju. U prvoj sezoni boravka u Sjedinjenim Državama zbog tih je studija psovki tečno savladao složenu gramatiku američkih prostota; izvrsno je naučio i da podražava Vedersovo ponašanje, budući da je počeo da se kreće gradilištem isturivši ramena pod takvim uglom da je često naletao na ostale radnike tako da to nije delovalo baš pristojno niti slučajno. Laft je pokušavao da porazgovara sa njim uz ukusno parče čajnog kolača koji bi spremila njegova supruga, a tati nije bilo nimalo teško da prevede njegova upozorenja s obzirom na to da su bila praćena pomalo prejakim, premda prisnim i dobronamernim stiskanjem ramena. Upozorenja ipak nisu sprečila njegovu pljuvačku da pada po cipelama i rukavima njegovih kolega, niti da zuri u Vedersa a potom prigušeno, provokativno zviždukne tako da se svi okolo nakostreše. No možda bi se i sačuvao nevolje da se nije pojavila ta devojka. Bilo je rano leto na gradilištu u centru grada kad su radnici primetili plavušu koja je verovatno radila kao sekretarica u obližnjem preduzeću, no koja je bila rođena da pozira za kalendare sa alatkama i nepristojne snove mladića. Veders i njegovi drugari nagnuli su se preko skele i počeli da joj dovikuju kako bi sve zadovoljili njene tajne žudnje za skraćenim izdanjem seksa u kojem su bili najbolji. Tada im se priključio moj otac, osećajući kako mu krv bubnja u glavi a srce tuče poput čekića, i poče se udvarati toj dami služeći se živopisnim rečnikom koji je pokupio od Vedersa lično, veselo nabrajajući toj mis Amerike brojne načine na koje bi se mogao nauživati u njenom belom telu. Služio se pri tom onim otupelim, opscenim, izrazito preciznim i eksplicitnim idiomom tako da je sirotica vrišteći pobegla, a tata se valjao u blatu u koje je pristup bio dozvoljen samo belcima. Čitavo je gradilište utihnulo. Laft je sedeo i zurio u svoj sendvič s kobasicom dok je Veders bio toliko razgnevljen da mu nije polazilo za rukom čak ni da izusti neku uvredu; no tata se prebacivao sa zadatka na zadatak bez traga kajanja na nacerenom licu. Ali na kraju radnog dana, kad su predradnici otišli, otac je primetio da se svi ljudi vrzmaju okolo i da niko ne odlazi kući kao inače. Kad je uzeo svoju jaknu i kutiju za ručak počeli su da se okupljaju oko njega. Nisu mnogo govorili, zurili su u njega dok im je znoj curio sa lica i škrgutali zubima naročito Veders, koji se mrštio i puhtao i čvrsto stezao lopatu kojom je mogao tati odrubiti glavu. Petorica drugih obojenih radnika nisu se 145

140 mogli nigde videti, no Laft je bio tu. Stajao je sa strane, odmahujući glavom i mrmljajući nešto sebi u bradu, dok se gomila sve više stezala oko mog oca, a Veders mu se približavao s onom lopatom. Tik pre nego što je tata pokušao da pobegne, Laft je krenuo ka njima, polako i smireno. Prišao je Vedersu i uzeo mu lopatu. Zatim se poslužio njome da prebije mog oca tako da je ovaj pao u nesvest. Šest dana nakon što je Laft podsetio mog oca na njegovo poreklo, tata se ponovo pojavio na gradilištu s licem kao izubijana šunka, dok mu je na glavi nedostajalo nešto kose, ali s jednim dodatkom plavom pesnicom koju je istetovirao na ruci. Nije to bio kraj njegovih pesničarskih dana. Svake je noći nastavljao sa svojim ritualom pamćenja svake uvrede, i ne bi ni sedmica prošla a da svoju tetovažu ne potvrdi još nekom tučom. No bio je dovoljno pametan da se kloni Lafta. Uprkos tome što je dobro radio, otpustili su ga s tog gradilišta kao i sa sedam drugih, pri čemu je sa nekih morao da otpuzi, bukvalno, zbog slomljenih kostiju. Nikada mi nije objasnio kako je od momka sa savršenim pamćenjem postao čovek koji je večeras sedeo za mojim stolom. Znam samo da mu je, nekoliko godina nakon što se oženio mojom majkom, lekar otklonio taj beleg i sav gnev zajedno s njim, reklo bi se. Ne daj se, mala!, voli da kaže u današnje vreme. Gledaj ono što je pozitivno! Okreni novi list! I taj pozitivan stav je upalio društveno, fiskalno, postigao je uspeh u građevinskom poslu. Svakog jutra kad se pomoli sunce on vidi samo još jedan novi dan. To je čovek smeđe puti koji upravlja sopstvenom sudbinom! Ne mora da izgleda kao nekakav razbojnik da bi dokazao koliko je jak! No dok spuštam ruku preko njegovog ožiljka drago mi je što je još tu, što ga nisu izgladili laserima. Tata stavlja ruku preko moje i steže je, odmahuje glavom. Zatim prekida razgovor o tetovaži i više nemam kud. Dakle? Zašto zaboga nisi srećna? Reci mi i ja ću to srediti. Moram nešto da sredim. Srediću taj tvoj konjski rep, pod jedan. Dobro izgledam. Kako, kad imaš to veliko tužno lice i izgledaš kao išamarani zec. Razumeš? Jesam li dovoljno iskren? Ličiš na čudo s tom kosom i tim džemperom. Svako ko te ugleda može da prepozna depresiju. E pa, ništa ne mogu da uradim u vezi s tim. Jedi i pretvaraj se da sam dobro. 146

141 Na to se on potapše po stomaku. Jedi, kaže ona. E pa, pojeo sam i bila je to dobra večera, bolja od svih što mi spremaju one razne žene od karijere s kojima izlazim, pošto one samo gurnu zamrznutu hranu u mikrotalasnu, a onda bi htele da se pretvaram da su Džudi Čajlds, znaš? Džulija Čajld. Da. Smeje se. Ta kuvarica. Mogla bi ona ponešto da nauči od tebe, slatkišu. Hvala, tata. Odguruje se od stola i osvrće se po trpezariji. Lepo ti je ovde. Jesam li ti to već rekao? Aha. E pa, lepo je. I šalim se samo. Lepo izgledaš. Ne izgledaš loše. Gladi brkove, gleda u mene. Ne, ipak, izgledaš loše. Izgledaš toliko loše da mi dođe da prebijem tog malog. Nećeš ti nikog prebiti. Misliš da to ne znam? Ubio bi me. Pregaziću ga kolima. Tata, ti voliš Karla. Ne volim nikoga zbog koga moja kćerka isplače makar jednu suzicu, znaš? Ustajem, obilazim oko stola i blago ga potapšem po ramenima. Hajde da sednemo na sofu. U dnevnoj sobi, on uzima gitaru i nekoliko sekundi prebira po žicama pre nego što je ponovo spusti na sofu i podigne pogled ka mojim policama. Knjige, knjige, knjige, govori izvlačeći Don Kihota. La knjiški moljac. Sedam na sofu. Kako je na poslu? Kako je na poslu. Posao je u redu. Imam taj posao u Pakoimi i imam onaj posao u San Dijegu, a imam i jedan u dolini San Fernando. Zvuči dobro. Da, dobro je. Ne razmišlja o onome što govori. Gleda moj primerak Don Kihota, zatim ga podiže tako da ga vidim. Tvoj problem? Hoćeš da ti kažem u čemu je? Ne. Tvoj problem su, mislim, knjige kao što je ova. S mozgom u oblacima. Tvoja je majka obožavala ovu knjigu. 147

142 Sećam se. Duboko uzdahne. Majka ti je bila lujka. Bila je dobra žena i voleo sam je, i voleo bih da je ovde, ali nije i možemo da kažemo istinu. Bila je luda i kad to isto vidim u tebi to me izluđuje, razumeš? Ja neću poludeti, tata. Hoćeš. Pogledaj u šta si obučena, prokletstvo! Otac se zajapurio i puhće, a ja znam da je to zato što postaje vrlo napet kad misli da ne vladam sobom. Prilazi mi i suviše me čvrsto grli, tako da mi je lice priljubljeno uz njegove grudi. Vidi. Neću da te grdim. Ti si dama, ja te poštujem, ja te volim. Samo hoću da sačuvaš mozak u glavi. Mrmljam u njegove grudi. Meni i jeste mozak u glavi. Ne, i on je sav smušen. Problem je u tome što suviše razmišljaš. Je li tako? Znam, i ja sam stalno razmišljao o svemu. Me entiendes, loca? Kad me je neko mučio, kad me je neko povredio, bio sam glup i sve sam to držao ovde, u stomaku. Ooo, kako sam ljut, govorio sam. Ili: Oh, plače mi se. Čitav svet me mrzi. Bu-hu-hu. Šmrc-šmrc-šmrc. Ali ne! Opametio sam se. Usredsredio sam se na druge stvari. Radio sam i radio. Držao jezik za zubima. Gurao sam dalje. Mislio sam, zaboravi ih, čoveče! Sve će ovo biti moje. I onda, vidiš? Kad pogledam tebe, mislim, e pa, moja mala to sve već ima. Sve ovo ovde, to je tvoje. To je tvoje, kako se ono kaže. Pucka prstima na slobodnoj ruci. Verovatno smo neki oblik ovog razgovora već vodili jedva malo manje od dvesta puta, i tačno znam šta želi da kaže. Pravo po rođenju. Klima glavom. Da! Pravo po rođenju. Rođena si ovde, i bam, sve je to za tebe. Tvoji problemi su mali problemi i ne smeš sedati. Treba samo da zatvoriš oči pred onim što je loše. Ali umesto toga, ti evo jurcaš okolo kao magarac sa tom kosom! Pušta me iz zagrljaja i prislanjam mu ruke na lice; gledam ga. Imam Beatrisine kosti, ali njegov ten i njegovu bradu, s tom rupicom. Ljubim ga u obraz. Samo bih hteo da budeš dobro, dobro?, kaže nežno me uštinuvši za biceps. Dobro. Zbog tvoje majke, znaš. Ona bi posmatrala stvari i želela da sve bude drugačije. 148

143 Znam. Nije bilo lako biti ona. Klimam glavom, zatim odlazim do njegove gitare. Da budem iskren, nastavlja, biti u braku takođe nije uvek bilo lako. Znaš? Ponekad je bila vrlo nesrećna. Čudna žena, a ja ne znam zašto. Ne znam zašto nije mogla bolje da se snađe, kao ja. Bila je tvrdoglava devojka. Prelepa devojka. Naslanja se na moju policu s knjigama i steže ruku u pesnicu u džepu pantalona. Ponekad mislim, šta bi bilo da je ostala živa? Kakva bi bila? Da li bi bila dobro? U glavi? Znaš, nadam se da bi. Ali nisam siguran, iskreno da kažem. A tako i tebe gledam. Mislim da možda imaš suviše njenog u sebi, i to ne samo dobrog. Tata, prestani da brineš. Kako, pa čitav moj život je briga. Počeo sam da brinem onog dana kad sam te dobio. Brinuo sam onog dana kad si pošla u školu. Brinuo sam kad si vozila bicikl. Brinuo sam kad si diplomirala. Da ne pričamo o danu kad ću prestati da brinem, a? Podižem gitaru i pružam mu je. Hajde, dosta s tim. Uzima je i konačno se smeje. Tačno! Vidiš na šta mislim? Poskoči malo! Iako mi je otac praktičan čovek, slaba tačka mu je muzika; ima dara da svira gitaru s takvom tananošću i emocijom da iznenadi većinu ljudi koji ga ne poznaju toliko dobro. Voli da kaže da je čist Indijanac, do kosti, osim ruku koje su male, gotovo ženstvene i brze. Naziva ih španskim rukama, jer su savršene za sviranje flamenka; slušam njegove serenade otkako sam bila mala. Seda na sofu i tek što je odsvirao nekoliko akorda prestaje i gleda me. Znaš, podsećaš me i na sve ono lepo u vezi sa tvojom majkom. Ne želim da pričam samo o lošim stvarima. Na šta na primer? Oh, da vidim kad je bila srećna? Smejala bi se, plesala. Lakonoga. I volela te jako, upamti to. Uvek te je ljubila, grlila. Da. Ali onda bi se sledećeg trenutka sasvim preokrenula, kao onda kad je ukrala ono iz muzeja. Gospode! Uvek je bila ljuta. Uvek ćudljiva. Kad sam bio mlad, to nam je bilo zajedničko. 149

144 Ali više nije. Ne do đavola, da i dalje pokušavam da se potučem s vucibatinama koje me popreko pogledaju, ne bih imao vremena ništa da zaradim. Šta te je promenilo? Kako to misliš šta me je promenilo? Ja sam sebe promenio. Zašto? Zašto? Sleže ramenima. Opstanak vrsta, mala. Ne podiže glavu i kao da još nekoliko trenutaka razmišlja o tome. Prsti počinju da mu sviraju nežnu, složenu melodiju. Zatim kaže: Ne, nije to. Nego šta? Pogleda me, veoma jasno, veoma ozbiljno, s puno ljubavi. Mala, promenio sam se jer smo dobili tebe. Prsti započinju magiju i muzika se prosipa s gitare poput sna. Flamenko mog oca govori nežnosti koje on ne može da kaže, i to pomaže. Nakon nekog vremena, moja se tuga razilazi. Postigao je da taj trenutak traje tako što je dugo, dugo svirao, koliko god sam pesama htela. Kad je tata otišao, pospana tišina ponovo se uvlači u kuću i moja pređašnja osećanja gromoglasno naviru ubijajući veselo raspoloženje. Vetar lomi drveće uz travnjak napolju, a senke se obrću i trepere po zidovima moje radne sobe. Lunjam po stanu neko vreme, podižem vazu, popravljam jastuk, zatim sedam za radni sto i uzimam knjigu koja truli a koju sam (kršeći stroga pravila Getija) popodne prokrijumčarila iz biblioteke. Pored Osvajanja, evo šta se još nalazi na mom radnom stolu: penkalo, mastionica, sveća u svećnjaku i kutija šibica. Sedim tu sve dok se noć ne zgusne i razmišljam u mraku. Pretpostavljam da ne bi trebalo da me čudi što je ovo knjiga sumnjivog autorstva, što je to laž u koju svi veruju. Još od pre Otela geniji bele kože odevali su se u žensku odeću. Verovatno je i sam Vilijam Šekspir potamnjivao kožu da bi glumio onog tragičnog Mavra ili stezao svoje intimne delove tela da bi igrao ulogu Porcije. No ipak se pitam. Ko je bio u pravu? Moja majka ili moj otac? Oduvek sam odbacivala njegovu veru u pravo po rođenju odnosno pravo na sve ovo, sve što mogu da dotaknem, vidim, čujem, okusim ili 150

145 pomirišem. Mislila sam, kao i ona, da je moje stvarno nasleđe malo teže uočiti, budući da je bilo spaljeno i pokopano stotinama godina ranije, i da se moglo izneti na svetlost dana samo uz mnogo napornog rada i sreće. No ako je on bio na tragu nečega, i ako ovo jeste moje samim rođenjem, onda ga ne želim. Šta sam ja to, uopšte, restaurirala svih ovih godina? Sva blaga davnina slivaju se u muzej poput meda. I Džon Pol Geti, koji je nekoć išao hodnicima svog zdanja i posmatrao razne skulpture, dragulje, dnevnike svrgnutih kraljeva, kalendare obožavalaca vode, imao je pristup sačuvanim uspomenama velikog sveta zahvaljujući svom neverovatnom bogatstvu. Trebalo bi međutim da se setimo onog dana kad je njegovo bogatstvo poslužilo drugoj svrsi. Novembra Getijevog je unuka, narkomana po imenu Džon Pol III, izdao saradnik i otet je u Italiji. U nizu poruka i telefonskih poziva koji su usledili, njegovi su otmičari izneli svoj zahtev, koji je glasio petnaest miliona dolara u zamenu za mladićev život. Zatvoren u svom velelepnom domu u Sariju, Geti je odbio. Novine su zahtevale neki komentar, no Geti je ostao nedostupan u svom domu, baveći se svojim papirima, odeven u besprekorno odelo iz kojeg se pomaljala njegova krupna smežurana glava. Uopšte nije bio uznemiren, ubeđen da je njegov unuk sam organizovao složenu prevaru da bi ukrao novac za drogu. Tog je mišljenja bio sve dok mu otmičari poštom nisu poslali mladićevo odsečeno uho. Tada je Geti platio. Da sam ispričala tu priču tati, u trenutku bi je odbacio i rekao da je Geti samo još jedna reč za ček kojim plaćam svoju stanarinu. Ali ja znam da je to i čovek u čije ime radim. Da je moja mama sada živa, i da sam joj ispričala šta sam otkrila, zar ne bi bila razočarana? Rekla bi da ovo parče pergamenta nije dovoljno vredno da bi se restauriralo, a kamoli ukralo. Rekla bi da čak ne bi bilo vredno ni poštarine koju bih platila da ga pošaljem njegovim prvobitnim vlasnicima. A zatim bi mi možda ponovo ispričala onu priču o bibliotekama i paljevini. Sada, dok razmišljam o njoj, uzimam šibice sa stola i palim jednu. 151

146 Miris sumpora ispunjava vazduh. Crkveno svetlo svetluca po sobi, pada na oštećenu lažnu knjigu, koja izgleda krhko kao ruka neke bake. I priznajem da nastupa trenutak kad pomišljam da dozvolim vatri da proguta korice i ogaravi listove da bi obrisala ono što me je odvojilo od Karla (samu mene, moju sopstvenu grešku). Podižem šibicu, plamičak svetluca. No palim samo sveću. Moj otac može da odahne. Neizlečiva sam. Imam problem sa nostalgijom, ali mi mašta daje otpornost na ludilo. I premda je primamljivo, nikada to ne bih mogla uradiiti nekoj knjizi. 152

147 DEO TREĆI

148 9. Dva meseca nakon što sam gledala Karla kako se probija kroz talase ka obali, ustajem rano ujutro, navlačim farmerke i džemper, ulazim u kola i sedim na prilazu kući više od sat vremena. Komšije koje izlaze iz svojih kuća i ulaze u kola čudno me gledaju pre nego što se odvezu, možda zbog mog napetog lica, ili zbog toga što ukočeno sedim za upravljačem. Ne znaju da sam pretrpela šok. Gurnula sam prst u utičnicu. Oduvek sam mislila da je ta gomila blata koju nazivamo realnost okean dubok ispod površine i da će me nekakva tajanstvena spoznaja privući svetlucanjem iz mračnih dubina, ako samo budem dovoljno pažljivo gledala (ili ako budem ispričala dovoljno mnogo priča). E pa, gledala sam dovoljno pažljivo, i verujem svojim očima. Kuda odlaze izmučene duše da bi doživele prikazanje? Na osnovu svega što sam dosad pročitala, rekla bih u pustinju ili na kraj sveta, odnosno u zemlje nečeg tamnog, egzotičnog i nepoznatog. Jedini je problem u tome što ja živim u Los Anđelesu, u Kaliforniji, koja već jeste pustinja, i koja već jeste poslednja stanica na svetu. A zato što sam Meksikanka, ja već jesam nešto tamno, egzotično i nepoznato, i znam koliko je to zapravo obično. Stoga ovog jutra smanjujem gubitke i bežim što dalje na kraj sveta. Što uopšte nije toliko daleko. Ponovo odlazim na plažu. Jurim do tamo vozeći čitavim putem oko trideset više od dozvoljene brzine, sve dok ne dođem do oblasti bikinija, kupaca, policajaca i šizofreničara, gde more prska po spaljenom lišću palmi

149 koje krase drveni kej poput visokih isfronclanih radža. Pod normalnim okolnostima plaža u južnoj Kaliforniji ne bi bila najpogodnije mesto za kontemplaciju, ali u Santa Moniki je i dalje hladno tako da je plaža uglavnom pusta, a uz ove oblake i izmaglicu izgleda gola i jalova baš kao što se ja osećam iznutra. Koračam s mukom razgrćući pesak sve dok ne naiđem na ravno mesto, ležem na studenu obalu, drhteći u jakni, i razmišljam o svemu iz svoje nove perspektive. Osluškujem ptice kako klikću dok trgaju neku pomodrelu hranu. Podižem pogled ka tirkiznom vibriranju elektromagnetnih talasa na onome što nazivamo nebom i razmišljam o našim bogom nastanjenim snovima o tom praznom mestu. Ostajem tu dugo, tako da zrnca peska pronalaze put do najskrivenijih useka mog tela, i privlačim poglede plavokosih surfera s gumenim nogama. Posmatram kako okean proždire svet i blaženo nesvesno dete koje gradi zamak na rubu vode. Posmatram pogrbljenog čoveka od osamdesetak godina kako provlači svoj detektor za metal kroz pesak. Odeven je u bleštavonarandžast šorts iskrzanih ivica i polovnu majicu kratkih rukava koja poziva rulju na GNEV PROTIV MAŠINE. 25 Na licu mu je izraz koji govori da misli da će otkriti Kohinor u kleštima krabe. Jeste li pronašli nešto?, pitam ga. Ne još, gospojice, odgovara. I nećete. Pa, pronašao sam ovde jedan seiko sat, a pronašao sam i šezdeset dolara u novčićima, a već sam ove godine dobio i jedan džemper tomi hilfiger. Smejem se. Šta sam vam rekla? Starac nešto mrmlja i udaljava se od mene. Ponovo se zavaljujem u pesak i osluškujem šum talasa, pitajući se da li se istorija i ljubav uopšte razlikuju od bezvrednih sitnica koje taj čovek skuplja. Mera bilo istorije bilo ljubavi mogla bih biti ja, ili klip kukuruza, ili mir potpisan u Gvadalupe Hidalgo, ili seiko sat, ili crvenokosa devojka po imenu Kler, jer sve su to samo prazni ramovi unutar kojih čisti subjekt pretvara čisti objekt u istovetnost, kao u pričama moje majke o Alibabinoj magičnoj torbi koja ostaje prazna sve dok njen vlasnik ne smisli neku besmislenu želju. 25 Rage Against the Machine naziv jedne rok-grupe. Prim. prev. 155

150 Ali nije trebalo da se toga setim jer sada, dok se izmaglica kao utvara podiže s mora, ponovo mislim na nju i na priče kojima me je zabavljala one godine kad je bila u bolnici. Kako je rekao lekar, prvi moždani udar koji je majka imala bio je mali, mada je bio dovoljno snažan da joj zgrči i oslabi levu šaku. U bolnici, lice i kosa blistali su joj tamni naspram čaršava, a od mene bi tražila da joj pomognem da nanese ruž boje cigle i ljubičastu senku za oči, obeležja njene lepote. Dođi, dušo, prošaptala bi kad završim, ispričaću ti priču. Naginjala bih se ka njoj, kroz talase medicinskog alkohola i lekova, sve dok ne bih došla do nežne atmosfere njene kože. Svi moji strahovi nestajali su pod vrelinom njenih priča tih poslednjih meseci njeno je pripovedanje dostiglo vreli, zastrašujući vrhunac. Pričala je najužarenije nepotvrđene priče o ratu i magiji koje sam ikad čula. Dok joj je tamno lice sijalo naspram jastuka, ogrubelim je glasom prepričavala priču o đavolici po imenu Malinče koja je dovela generala Kortesa do najviše litice u državi i ponudila mu čitavu tu zlatnu zemlju ukoliko bi pao na kolena i obožavao je. Ponovo je mrmljala o spaljenim astečkim bibliotekama, od kojih se u jednoj nalazio jedini primerak knjige Lauh al Mahfuz, 26 Ploče života koja se pominje u Kuranu i bez koje je Bog sada izgubljen. Šaptala mi je i ispovesti Ksočikvecal, boginje cveća koja je pojela zabranjenu voćku znanja, a potom oslepila samu sebe kad joj je stečena mudrost otkrila da je spavala s rođenom majkom i ubila sopstvenog oca i La Ljorone, velike čarobnice koja je udavila u reci svoje sinove da bi se osvetila mužu što ju je prevario sa Glaukom, kćerkom kralja Kreonta. Otac bi sedeo na stolici pored moje, pokušavajući da joj skrene pažnju na druge teme ili da se šali, sve dok naposletku ne bi prestao i počeo da sluša njene halucinacije mada su mu šake bile stegnute u pesnice. Nije mu bilo lako, tih poslednjih godina, jer njeni su čudni uzleti mašte protivrečili filozofiji u koju je verovao i u koju i dalje veruje, a 26 Lauh al Mahfuz, u prevodu Ploča dobro čuvana, knjiga koja je prvobitno sadržala sve Alahove knjige, zapis svega što se desilo i što će se desiti. Poznata je i pod nazivima Levhu l Mahfuz i Lavhu l Mahfuz. Prim. prev. 156

151 koja kaže da treba čvrsto stajati na zemlji da bi se opstalo. Bilo je momenata kada bi ga njene priče toliko uznemirile da bi samo podigao ruke i izašao iz prostorije. Nije mogao da shvati kako može da priča čitav sat a zatim naglo da prestane i zagleda se u njega, čudno i bez reči; desilo bi se da počne da se svađa s njim, ili da se smeje, ili da plače. Izašao bi tada da se prepire s lekarima, a zatim bi plakao negde gde ga nismo videle. Otišao bi do prodavnice poklona i kupio joj cveće, časopise, parfem, koje ona nije želela. Ali se ja ne bih odvojila od njenog uzglavlja ni za šta na svetu. Čula sam kako ljudi govore da su zaboravili lica svojih najvoljenijih kad su ovi umrli, no moja moć sećanja postaje snažnija iz dana u dan. Ne samo da mogu da iscrtam oblik njene jagodične kosti u ovom pesku, da mogu gotovo da čujem njen promukao glas i prizovem u sećanje pojedinosti njenog iznenađujućeg talenta nastalog mešanjem rasa, već dok sedim ovde među smećem koje izbacuje okean i onima koji ga skupljaju, mogu u potpunosti da prizovem sav onaj ukorenjeni, ludi bol bez kojeg kao da nikada nije mogla. Sećam se svega iz vremena pre bolnice večernjih napada plača i nesvarljivih menudo doručaka koje bi mi narednog jutra donela u krevet da se iskupi; nepoverenja koje je gajila prema nepoznatim ljudima; njenih užarenih, snažnih zagrljaja u hodnicima naše kuće, drhtanja njenih ruku i svih onih časova koje je provela zapisujući, zapisujući, zapisujući nešto za svojim malim radnim stolom u spavaćoj sobi, iako nikada neću saznati šta jer su svi ti papiri pocepani i spaljeni. Bilo je dana kada nije želela da izađe iz kuće; izražavala je nostalgiju za Meksikom tako što se pretvarala da ne zna imena naših suseda; sećam se one večeri kad je čitala Don Kihota pod svetlom svetiljke i precrtala poslednji red - jer moja namera i nije bila druga osim da preziru ljudi izložim lažne i glupe povesti viteških knjiga 27 jednim oštrim potezom pera koji je pocepao hartiju. Mogu da vidim i onaj gnev preostao iz nekog prošlog vremena koji joj se razlivao licem pre nego što će ukrasti onu relikviju iz muzeja, a zatim neverovatnu, selektivnu gluvoću kasnije kada nam je policija lupala na vrata. Omot od slatkiša proleti mi pored stopala, poslednji ostatak mars 27 Citat naveden prema Servantesovom Oštroumnom plemiću Don Kihotu od Manče u prevodu Duška Vrtuneka, Draganić, Beograd Prim. prev. 157

152 čokoladice davno pojedene i svarene. Više ne vidim surfere; pesak mi se neustrašivo penje uz noge. Talasi u kojima nema Karla nadiru i povlače se, prevrćući u svojim zelenim rukama svetlucave školjke i razbijene pivske boce boje ćilibara, komadiće potopljenih jahti i raskomadanih riba i znam da ću, ako ikada želim ponovo dobro da sagledam magiju, a ne samo da posmatram ove tričarije, smeće i požutele ostatke dana, morati da uvrstim probleme moje majke u novo čitanje njenih priča, isto kao i u novo tumačenje onoga kako sam provela poslednjih deset godina. Dva dana kasnije ponovo sam u kancelariji i radim preko puta Tereze. Njen oštar parfem s mirisom sandalovine i ljiljana ispunjava kancelariju, dok napregnuti zvuci Betovena dopiru do nas sa udaljenog radija. Skalpelom isecam list japanskog papira da bi odgovarao listu Osvajanja. Agresivna buđ proždire poslednju trećinu folio izdanja i prekriva čitave pasuse teksta tako da sada više liče na hijeroglife nego na španski vernakular. Japanski papir, poznat pod nazivom kozo, predstavlja destilat belih svilenih niti nalik gustoj, mekoj mreži. Prislanjam zakrpu na stranicu koju restauriram, nanosim lagani lepak, i ona gotovo uranja u pergament. Pod tim slojem jedva da nazirem rečenice koje ću prepisati svojim ručno pripremljenim mastilom. Svetlucaju mi ispod oštećenja, čekajući da budu oslobođene. Imamo sreće reči se i dalje razaznaju tako da neću morati da nagađam. Kako ide tamo?, pita Tereza. Meni je savršeno dosadno. Sedi za svojim pretrpanim stolom i lista italijanski renesansni molitvenik s bogatim ilustracijama u vidu zlatnih demona koji napadaju svetog Davida u klečećem stavu, autora Đorđa d Alemanje. Kosa joj je sada duža i kovrdžavija, i ne može da prestane da je dodiruje. Dobro. Htela sam da te pitam jesi li ponovo razgovarala s Karlom? Šta misliš? Shvatiću to kao pomalo neprijateljsko ne. Kad se ženi onom devojkom? Za četiri meseca. Izgleda da to malo bolje podnosiš, rekla bih. Da? Ili ne? Ili jednostavno ćutke ludiš? 158

153 Naginjem se i duvam u nalepljeni kozo. Moramo li da pričamo o tome? Pa, hajde da pričamo o nečemu. Koncentrisala sam se na ovo da bih završila. Na ovo, a? Zvučiš kao da ti se smučilo. Spremna sam da završim s tim, to je sigurno. Kad pomislim samo da mesecima ni o čemu drugom nisi mogla da pričaš. Sležem ramenima. Više nije tako. Nakrivljuje glavu i gleda me. Ako se ne oraspoložiš, moraću da te isprašim, Saro. Na to, međutim, ništa ne odgovaram, već nastavljam da radim nekoliko minuta u tišini. A zatim: Jesi li je zavela? Jesam, uzdišem. Pod De Pasamonte? Baš kao što si mi rekla. Nabranog čela, naginje se nad svojim zadatkom. E pa, pretpostavljam da je tako najbolje. Nadam se. Govoriš mi da to uradim otprilike već godinu dana! Smeje se. Da, u pravu si. Spušta molitvenik na sto, zatim se zavaljuje na stolici i gleda kroz prozor. Proleće ovde rano dolazi i bašte se šarene crveno i plavo. To sam ti rekla, tako je. Provlači ruku kroz kosu i kovrdže joj iskaču između prstiju. Oči su joj gotovo iste boje kao ljubičice napolju; zaškiljivši, gleda u vrt. Lep je dan, zar ne? Nije loš. Znaš, razmišljala sam... Mmmmmmm? To je zbog tebe i te glupe knjige. Mislim da si me možda ubedila u nešto barem delimično. U šta to? Dakle, već sam ti rekla šta mislim o ovom mestu, o ovom poslu. O smislu ove profesije, s kojim se sada jednostavno ne slažem. O gotovo morbidnom staranju za sve ove predmete. Nezamislivim iznosima koje trošimo na ove stvari. Ali sada... iskosila je glavu, suzila oči kad te pogledam, mislim, možda sve ovo ima smisla. Ne za sve, očigledno, ne za mene. Ali za nekog, to nije besmisleno. 159

154 Odmahujem glavom. Ne. Prošli put si bila u pravu. Kako to? Kad si rekla da je ovo što radimo smešno. Da je ovo što radimo ovde u potpunosti sumanuto i nebitno. Razmišlja o tome za trenutak. Oh bože, ti si u depresiji, zar ne? Nastavljam da duvam na kozo i ne obazirem se na to što je rekla. Znam šta bi te moglo razveseliti. Da ti ispričam šta mi se jednom desilo ne, prestani da se mrštiš tako. Zapravo, priča nije o meni, već o mojoj baki Alis. Divna žena. Čitateljka, tačnije, svidela bi ti se. Podižem pogled s knjige. Stalno sam išla kod nje kad sam bila mala, nastavlja Tereza, u Bostonu, gde sam, kao što znaš, odrasla. A baka Alis je bila slepa ne sasvim, mada je mogla da vidi samo žutu boju s nekakvim tamnim mrljama koje se kroz nju kreću. Obožavala je kad bih došla kod nje da joj čitam. Imala je biblioteku, s divnim policama od poda do plafona, nakrcanim knjigama. Bila je to njena druga zbirka, prvu je izgubila za vreme Depresije. Prva je bila pravo čudo, govorila je. Puna prvih izdanja i ostalih blaga. Ali i ta nova bila je skoro jednako dobra meni je bila prekrasna, u svakom slučaju. Tereza podiže bronzane obrve da naglasi ono što govori. Jednog određenog dana kada sam došla izvukla sam jednu Emersonovu knjigu i počela naglas da čitam. A znaš koliko je on lud. Čitala sam... Još se sećam... Čovek od misli mora da oseti misao koja je začetak univerzuma. Jesi li nekad naišla na tu poslasticu? Ne, nikada baš nešto nisam bila za Emersona. U potpunosti se slažem, ja sam uvek pre bila za Bajrona ili Emili Dikinson. U svakom slučaju, to sam pročitala i pitala baku šta to znači. Nasmešila mi se i uzela knjigu. Prelazila je prstima preko nje, pričajući mi o povezu i o tome šta je ona mislila da je Emerson mislio. Ali ne mogu da se setim ničega što mi je rekla. Sećam se jedino da je na koricama bila intarzija lica Ralfa Voldoa i da je ličio na starog ovčarskog psa, na nekakvog sedog vučjaka. Moja je baka prelazila prstima preko tog lica. I tad sam pomislila kako je ponovo izgubila svoju biblioteku. Prvo zbog Depresije, sada zbog slepila ali povez, knjiga kao fizički predmet, nije bila izgubljena za nju. I dalje je mogla dodirom da se poveže s njom. 160

155 Vidim da su mi se kozo i lepak zalepili na podlakticu i počinjem da ih skidam. Mislim da ne razumem šta pokušavaš da mi kažeš. Tereza zabacuje ruke iza glave i prepliće prste. Samo to da me je to poslepodne navelo da se bavim ovim poslom. Oduvek su me fascinirali povezi, otkako sam je videla kako dodiruje knjigu. Ali sada, kad mislim o tom danu, sve to drugačije vidim. Vidim da, čak i ako ništa u tim knjigama nije bilo stvarno i dalje nemam pojma na šta je Emerson mislio to joj je pomagalo. To ju je osvežavalo, hranilo ju je nekako. Napućila je usta. Ljudima je potreban nekakav kontekst, izgleda. I dalje trljam podlakticu da bih skinula papir i lepak. Ranije si govorila da imam fiksaciju. Sada je više nemam. Klima glavom. Da, imaš običaj da se malo suviše udubljuješ u ono što te zanima. Veliki deo mene i dalje misli da bi bolje bilo da se to ovo, kako sada kažeš, jednostavno raspadne u paramparčad. U ovoj bi grobnici trebalo da trune ta hrpa papira, a ne pametna premda pomalo čudna devojka kao što si ti. Povremeno sam maštala, istinu govoreći, da je izbacim kroz prozor i ostavim da istrune u grmu ruža možda bi ti onda više vremena trošila na zabavu, na život. Znaš, na opijanje, odlaske na plažu ili bi, još bolje, čitava poslepodneva utrošila na perverzne avanture sa svojim mornarom. Ali? Tereza mi se ponovo osmehuje. Ali možda ti, isto tako, malo konteksta ne bi škodilo. Razočarala si se, zar ne? Spuštam pogled na folio. Tekst ispod mrlje liči na poruku ispisanu na dnu okeana. Zakrpljeni deo lista sija kao isceljena koža. Možda si u pravu, priznajem i pokušavam da se vratim radu. Ali ne vraćam se. Ruka mi počiva na stranici, gde su reči ponekad zamrljane, čvornovate od godina koje su prošle, preveć blede. Ipak uspevam da ih pročitam. Ne mogu a da ih ne pročitam. Evo ponovo devojke na galiji. Evo majstora žongliranja kako svlači mesec s neba. A tu je i Katerina, koja citira odlomke iz Petrarke svojoj srećnoj, izgnanoj ljubavnici. Tri jutra kasnije počinjem da proučavam život oca Migela Santjaga de Pasamontea, autora čuvenih dela El Santo de Espana, Las Tres Furias, La Noche Triste i nenaslovljenog dela koje ja zovem La Conquista, ili 161

156 Osvajanje. Postoji veliki broj sekundarnih informacija koje treba istražiti. Samo se u Getiju nalaze tri cele police s kritikama njegovih dela, dok dve univerzitetske biblioteke u Los Anđelesu poseduju dobro opremljene zbirke posvećene De Pasamonteu. Iako je malo čvrstih činjenica prikupljeno o životu ovog romanopisca i teologa, taj nedostatak nije odvratio čitavu armiju istraživača od pokušaja da razotkriju um koji je izmislio zloglasna krvožedna čudovišta, božanstva i đavolske vojnike, biskupe sadiste i bahanalije na kojima su se udovi obliveni znojem i vinom činili kao nerazaznatljivi delovi neke ogromne, razmahane zveri. U tim su fantazijama izvesni istraživači otkrili, kako oni misle, poslednje trzaje gotskog žanra. Drugi, koji takođe navode odlomke iz Danteovog Pakla, govore o začecima savremenog horora. Svi se slažu u tome da je, poput Dantea, Kerola ili Poa, De Pasamonte posedovao užarenu, bujnu maštu. Na primer, u jednom od svojih najčuvenijih dela, La Noche Triste, piše o neimenovanom božanstvu koje nizom kletvi uništava mirnu republiku. U tom romanu, bog ubija sinove i očeve kraljevstva, a zatim uzima sve udovice sebi za žene nakon što im je obećao iskupljenje. U paklenoj bračnoj postelji grudi se sijaju pod tamnim zvezdama, a usne ljube svetlucavu kožu hladnu kao led. Kad se obljubljene neveste naposletku odvoje od svog mladoženje, podižu pogled i vide sjajnu svetlost koja nije blaga već prži sve što dotakne. Tek tada bludnice shvataju da nisu dospele na nebo, kao što su pretpostavljale, već na mnogo drugačije mesto, od vreline i suza... Dakle, ko bi napisao nešto takvo? I zašto? Vraćam se policama u Getiju i ponovo prionem na istraživanje. Uzimam sve knjige koje imamo o ovom romanopiscu i okružujem se malom kulom od knjiga, naoružana penkalom i novim blokom za pisanje. Imam samo jednu vodilju, a to je da shvatim kako je čovek poput Migela de Pasamontea mogao napisati tako ubedljivu maskaradu kakva je Osvajanje. Dok tragam za tim odgovorom čitajući onih pedesetak kila papira koji mirišu na sir što sam ih nagomilala na svom stolu, saznajem još nekoliko zanimljivih stvari. Stručnjaci se slažu da je De Pasamonte završio svoj prvi roman, Las Tres Furias, godine i da je, kao i svi njegovi romani, i ovaj bio namenjen uskom krugu bliskih poznanika. Takođe se slažu da je 162

157 uskoro izgubio kontrolu nad svojom čitalačkom publikom. U jesen jedna je španska plemkinja, po imenu Hildegard Fernandez, pročitala piratsko izdanje romana Las Tres Furias priču o tri Furije koje seju propast po Vatikanu i nekoliko dana kasnije pronađena je kako vrišti o đavolima trčeći gola uz obalu reke Težo. Nekoliko nedelja potom, preko dve stotine primeraka štampano je samo za potrebe islednika Inkvizicije; zbog pažnje koju je to izazvalo, uticaj romana proširio se daleko više nego što bi to inače bio slučaj. U roku od godinu dana hiljade Španaca kupile su piratska izdanja ovog romana; mnogi su čitaoci zaraženi poput done Fernandez. Visoki je Inkvizitor primio izveštaje da se skupovi veštica neočekivano pojavljuju u šumama pored Madrida, gde se aristokratkinje preobražavaju u đavolje bludnice a deca žrtvuju đavolu u njegovu čast. Barem tuce pismenih žena zaklalo je svoje muževe na spavanju; muškarci počeše da nose amajlije ne bi li se odbranili od ove nove pošasti veštica. Godine neverovatni neredi zakrčili su ulicu u kojoj su se pojavili prodavci s piratskim izdanjima romana, a barem deset učesnika poginulo je u tuči. Zvanična zabrana usledila je brzo, no kad je kruna bila obaveštena o De Pasamonteovom sagrešenju on je već bio nestao. Sveto bratstvo (kraljeva policija) jurnulo je na De Pasamonteov manastir u Kaseresu dvadeset i petog maja godine, provalilo u sveštenikovu ćeliju (prema sudskim navodima) i zateklo samo jednu tamnoputu pogrbljenu služavku kako se preporučuje milosti Device Marije žalosnim jecajima i molitvama izgovorenim nerazumljivim mrmljanjem. Ispitivanje je otkrilo da je starica izuzetno krhkog uma i duha te se do podataka o prebivalištu jeretika nije moglo doći. Jedan pastuv koji je nedostajao iz manastirske štale očito je upotrebljen za beg. Jeretikova ćelija nije sadržala ništa drugo interesantno osim silnih knjiga i papira koji se ovim stavljaju na staranje Velikom Inkvizitoru koji deluje isključivo u ime Gospoda našeg Boga... Mnogo knjiga i papira bilo je spaljeno na licu mesta, iako su neka od originalnih De Pasamonteovih dela sačuvana za istražitelje. Zbog javnih pobuna kojima je uzrok bio roman Las Tres Furias, Inkvizitor je odobrio da se preko reala potroši na hvatanje De Pasamontea i njegove ljubavnice, načitane Sofije Suarez no ona beše iščezla iz Španije zajedno sa monahom. U toku tog lova, koji će trajati punih 163

158 dvadeset godina, kruna je uhapsila nekoliko nedužnih ljudi, dok su preterano marljivi policajci ubili barem trojicu navodnih De Pasamontea. No njega nikada nisu pronašli. Bilo je izveštaja da je primećen u Maroku, Turskoj, Italiji, pa čak i Novoj Španiji, ali većina ih je verovatno lažna nešto nalik Elvisovim pojavljivanjima danas. Ovaj je neuspeh predstavljao užasno poniženje za Sveto bratstvo, no trebalo bi da na umu imamo i to da se istraga odvijala pod nepodnošljivim okolnostima. Jedna od najvećih prepreka koje su stajale na putu Svetom bratstvu bio je De Pasamonteov talenat da nestane čim zbaci mantiju. Ako nije nosio svoju monašku odoru, niko nije bio siguran kako on zapravo izgleda. Nekoliko biografa misli da je pobegao služeći se podzemnim tunelima, dok drugi nagađaju da ga je ubio neki drumski razbojnik (u Španiji je u to vreme vrvelo od njih), a da je zatim pokopan negde na nepoznatom mestu. Ali najpopularnija teorija stručnjaka jeste ona po kojoj je monah jednostavno odenuo svakodnevno odelo običnog čoveka možda seljaka? prosjačke krpe? i išetao iz zemlje pred nosom svojih goniča. Svako mora da ruča, kaže Tereza mrko me gledajući preko knjiga naslaganih na mom stolu. Nisam gladna, odgovaram. Donela sam sir i šunku i ovaj fantastičan italijanski hleb. I ledeni čaj s limunom. Podižem pogled. Šta je danas? Trideseti. Odmahuje glavom. Trideseti mart? Znam koji je mesec. Nisi izašla na vazduh ne znam otkad. Ovo je zanimljivo. Bleda si i još više si smršala. Izvija vrat preko žive ograde od knjiga. Šta zapravo tražiš? Znaću šta je kad pronađem. Valjda. E pa, nešto moraš pojesti. Spušta hleb, šunku i čaj na raščišćeno mesto na mom stolu. Barem više nisi u depresiji. Nisam sigurna u to. Pa jesi li u depresiji? Sležem ramenima. Zauzeta sam. 164

159 Otkidam komadić hleba i stavljam ga u usta. Tereza lebdi ispred mene poput stroge majke koja ne odobrava moje opsesivne težnje. Ne kažem joj koliko je u pravu, da mi jeste potreban ovaj kontekst, ni da je trenutno ovaj muzej mesto gde sam najsrećnija. Ne kažem joj da će se Karl oženiti s Kler za stotinu i četiri dana. Ponovo saginjem glavu i vraćam se svojoj knjizi. Fizički izgled romanopisca ostaje nepoznanica. Izvestan broj hroničara, služeći se nekom vrstom protofrenologije, govori o njegovoj lobanji erotomana podrugljivo izvijenim usnama, škiljavim očima, tamnom tenu i tankom nosu. No budući da ovi opisi potiču uglavnom iz druge ili treće ruke, i da ih je iskrivila renesansna patologija, za savremene biografe nemaju mnogo značaja. Neke plemkinje koje su njegove knjige dovele na rub ludila govore o vizijama u kojima im se prikazivao kao plavokos čovek tamnoplavih, užarenih očiju i ogromnog polnog organa, no i te bi opise trebalo odbaciti. Jedini umeren opis De Pasamontea na koji nailazim potiče iz dnevnika izvesnog Fransoa Amiota, ljubitelja umetnosti koji je živeo sredinom XVI veka i koji (ako je verovati njegovom zapisu) opisuje susret sa izrazito obrazovanim hodočasnikom, nalik njemu samom, koji se odigrao u Turskoj godine. Znao sam da je čovek civilizovan jer sam ga čuo da sa svojom saputnicom priča i na latinskom i na španskom. I to uprkos njegovoj odeći, koja je ličila na odeću Berbera, s pokrovom za glavu i ružnom pamučnom haljom kakvu nose nevernici. Nije bio ni sasvim čist, rekao bih. Ipak, toliko sam čeznuo za inteligentnim saputnikom da sam mu prišao i predstavio se. Činilo se da su ga odmah zainteresovale knjige koje je video da nosim, te pristadoh da razmenimo neke primerke iz svojih biblioteka. Kad sam ga upitao za ime, nije odmah odgovorio, već je okrenuo pokrivenu glavu ka meni tako da sam video najneverovatnije vatrene oči, koje kao da su upile veliki deo ludila iz ove pustinje. Zurio je u mene, kunem se, gotovo pun minut a da nije ni trepnuo, i tad sam shvatio da se preda mnom nalazi sveti čovek, ludak, ili i jedno i drugo. Neka se samo zna da se nikada nisam uplašio kao tada, 165

160 jer čovek je očito posedovao neku neverovatnu moć; verovao sam da će me, ako ga uvredim, na licu mesta poslati pravo u pakao. Zovem se De Pasamonte, rekao je. Iako je ovaj podatak o De Pasamonteovom držanju i više nego nedovoljan, ima još podataka o njegovom poreklu. Crkvena dokumenta otkrivaju da se zaredio godine, u kasnim tridesetim, nakon što je doživeo nervni slom u rodnoj Barseloni. Njegov dosije koji je sastavila Inkvizicija sadrži protivrečne podatke o datumu i mestu rođenja, ali većina dokaza upućuje na to da je rođen u Barseloni godine, da je bio sin časovničara i da je nekoliko godina šegrtovao kod nekog pisara (zanimanje koje izumire, zahvaljujući pojavi pokretne štamparske prese) pre nego što je postao pastor. Tečno je govorio šest ili sedam jezika, među kojima su bili latinski, grčki, španski, italijanski i nemački; kad se nije bavio sirotinjom ili pomagao iskušenicima u njihovim studijama, uživao je da zapisuje sopstvene prevode klasika, poput Ilijade ili Avgustinovih Ispovesti. Sve u svemu, činilo se da je savršen monah i nadređeni u manastiru u Kaseresu veoma su ga cenili jer ga nisu opsedali oni problematični nagoni koji su često morili mlađe redovnike. Štaviše, takvo kasno zamonašenje nije bilo retkost u Evropi u XVI veku, kada su brojni muškarci i žene koji nisu mogli da podnesu pritisak porodice i privređivanja utočište tražili u Crkvi. Ne zna se da li je De Pasamonte u Barseloni ostavio ženu ili decu, niti šta je bilo uzrok nervnog sloma, no njegovi su nadređeni verovali da je on bespolno biće i opisivali su ga izaslanicima Inkvizicije kao čoveka koji je svu svoju energiju posvetio Bogu. Zamislite njihovo zaprepašćenje kad je izbio skandal. Upravo su romani u kojima su seks, veštičarenje i paganske religije bili do tančina opisani najpre iznenadili sveštenstvo. No otkriće De Pasamonteovih skrivenih veza bilo je gotovo jednako šokantno. Uprkos mrtvačkom pokrovu koji je Inkvizicija prebacila preko intelektualnih krugova Evrope, živahna okupljanja posvećena književnim i nagonskim apetitima uspela su da prežive u salonima avanturistički nastrojenog plemstva. Ticijanovo sopstveno veselo domaćinstvo samo je jedan primer takvih skupova, a čitaoci Kazanovine Istorije mog života uvideće da su slične zabranjene orgije 166

161 cvetale gotovo dve stotine godina kasnije u Veneciji i Parizu. Ispostavlja se da su De Pasamonteovi prijatelji, koji su se okupljali u jednom prekrasnom zdanju izvan Kaseresa, činili jednu od najpoznatijih klika tog vremena. No za razliku od salona Ticijana i drugih nalik njemu, ovde su mnogi aktivni učesnici bile visoko obrazovane žene. Dok listam ove istorije, stupam u otmen salon ukrašen tapiserijama i slikama, osvetljen tankim voštanim svećama koje vazduhu daju zlatasti sjaj. Dame šire svoje draguljima optočene široke suknje po francuskim stolicama i razgovaraju o muškarcima iz visoke klase. U uglovima se mogu pronaći ljubavnici koji šapuću jedno drugom na uho italijansku poeziju ili se uzajamno hrane semenkama nara koji drže na dlanu. Posude s blistavim voćem i vinom čekaju na stolovima. Pijani madrigal počinje da peva. Knjige su svuda okolo na pomoćnim stočićima, na salonskim ležaljkama, na krevetu u središtu prostorije na kojem leži domaćica salona koja ne nosi na sebi ništa osim bisera. Poziva pristalu prijateljicu da legne pored nje, i dok počinje da je ljubi, ulazi De Pasamonte. Ona okreće glavu ka svom ljubavniku i pozdravlja ga mahanjem ruke. Ta žena je čuvena Sofija Suarez. 167

162 10. Majorka, oktobar Nakon što sam pobegla iz primamljivih kandži Venecije, toliko sam se osokolila da sam svih onih meseci putovanja do ovog ostrva odakle će Karlo V krenuti u bitku protiv Sulejmana Veličanstvenog zamišljala da ću cara ubiti onako lako kao fra Leonardija. Iako je putovanje bilo naporno pokvareni krijumčar Mavar koji mi je pomogao da izađem iz Venecije pokušao je da me proda nekom Nemcu, a njegovu su galiju pored toga još napali i gusari osvežavala sam se maštajući o tome kako ću nataći meko telo Karla V na svoju opsidijansku oštricu kao na ražanj, ili mu smrviti glavu stegnuvši je kolenima pre nego što me njegovi kraljevski vojnici pošalju u čuvenu Kuću smrti. No kad sam naposletku stigla na peskovite obale Majorke na sam dan kad je Njegova visost trebalo da otplovi za Al Džaziru, otkrila sam da je ubiti cara daleko teži zadatak nego što bi devojka mogla pretpostaviti. Kao prvo, nisam mogla da ga pronađem. U luci su se, dokle je pogled sezao, nizale galije, a na sve je njih trebalo da se ukrca ta gargantuanska rulja mornara i teturave stoke čiji je ujedinjeni, muvama bogati vonj svako ljudsko biće osetljivog nepca mogao poslati u grob pre vremena. Gurala sam se kroz ovu rulju, tragajući za bilo kakvim znakom prisustva tog kopileta sa žabljom bradom; iako sam bila odevena u Izabelin dečački kostim i niko nije posumnjao u moj status trapavog i

163 nedoraslog momčeta, i dalje sam se plašila da će mi boja kože doneti preranu smrt pre nego što stignem da se ukrcam na brod Karla V i odrubim mu glavu. Mavre su (kojima su ti tupani mislili da pripadam), a naročito mudejares 28, ubijali zbog glupih hrišćanskih hirova, što nije slutilo na dobro ni po moje preživljavanje ni po moje zaposlenje. Ipak, uskoro sam, na svoju sreću, shvatila da će moja tamnoputost biti zanemarena kad je radna snaga očajnički potrebna. Stajala sam ispred flote veličanstvenih galija od kedrovine, s jedrima poput sklopljenih belih krila nekog Ticijanovog ogromnog anđela. Budući da sam imala pravo držanje i da sam bila dovoljno mišićava, razni zapovednici brodova dozivali su me domahivanjem. Ipak, i dalje sam se kretala, pored grbavaca i bezubih očajnika, a i pored mornara toliko krupnih i lepih da bi ih moje prijateljice u Veneciji primile u postelju bez ikakve nadoknade. Videla sam kako upečatljivi kapetani lica izbrazdanog ožiljcima urlaju na krave i sićušne dečake kako mole mornare da ih prokrijumčare na brodove. Čak sam videla i čuvenog vojvodu od Albe sa ogromnim šeširom ukrašenim perjem (setila sam se njegovih slika iz Novosti). Ali Karla V nije bilo nigde. Posle nekoliko sati lutanja kroz gomilu ljudi koji su sada gotovo svi bili raspoređeni na svoje brodove, primetila sam jednog zapovednika koji je stajao ispred male galije po imenu Santa Marta. Bio je to smežuran čovečuljak s malom zlatnom amajlijom oko vrata na kojem je nosio glavu nalik izubijanom sivom kamenu, sa izuzetkom dva prodorna oka koja su se zaustavila na meni. I pored svih nevolja koje je istrpeo, odmah sam prepoznala Kortesa. A po tome kako su se prevrnule i iskolačile te prodorne oči videla sam da je i on prepoznao mene odnosno, da je prepoznao moju rasu. Pomišljala sam da se zadovoljim utešnom nagradom i potrčim ka njemu isukanog bodeža, da mu u uho prošapćem drevnu kletvu dok njegova prljava senka napušta svoj krhki dom. 28 Mudeharima (od arapske reči u značenju onaj kome je dozvoljeno da ostane ) nazivani su muslimani koji su živeli u hrišćanskim kraljevinama u srednjem veku i kasnije. Prim. prev. 169

164 Ali tada mu je život spasen. Čula sam povik, okrenula se i ugledala Karla V u svoj njegovoj ružnoći ukrašenoj kao krv crvenom odećom, s dragocenim zlatom na kacigi, zlatom na maču, zlatom na remenu, zlatom na trulim zubima, kako stoji na pramcu galije Andrea Dorija, koja je upravo isplovljavala. Nisam sačekala ni koliko da udahnem. Poletela sam ka tom brodu lako kao pero. Stupila sam na palubu i uhvatila se za ogradu dok se galija izdizala na širokim tamnim Neptunovim plećima. A sada, mislila sam, kralj je moj. Uvek sam bila puna samopouzdanja. Ipak, ni osmog dana putovanja još nisam zatekla sebe kako se nadnosim nad Karlovim krvlju poškropljenim telom, kao što bih volela. Videla bih ponekad našeg neprosvetljenog vođu kako prolazi brodom dok mu iz one pelikanske brade izlaze nemušte naredbe ili dok prebira pogledom sitnih pohlepnih očiju po okeanu boje granata. Nisam mogla da mu priđem nadohvat ruke jer je stalno bio ograđen stražarima koji bi me ubili pre nego što bih stigla makar da ga povučem za onaj odvratni nos. Bili su to visoki, krupni vojnici, od kojih je najsnažniji i najpametniji bio general Migel Valencuela, zgodni plavooki Španac zloglasan po svom olimpijskom kurvanju kao i po uspesima u ubijanju Turaka. Nosio je orden svetog Jakova, izliven u zlatu, koji mu je predao Karlo V lično nakon povlačenja Sulejmana Veličanstvenog iz Tunisa. No daleko zanimljiviji trofej bilo je šest baldejskih konkubina koje je oteo iz harema zloglasnog Kar ad Dina, takođe poznatog i pod imenom velikog Barbarose. Devojke, koje je smestio u svoj lični saraj u Aragonu, bile su sve nežne poput kiše i obdarene najgipkijim udovima na svetu. Bilo je to dovoljno da zaklecaju čak i najsnažnija kolena, rekla bih. No ipak, to su bile samo priče koje sam čula. Ne mogu da potvrdim da li su legende tačne, ali njima sam se zabavljala na tom mračnom, vlažnom mestu, kad bih se našla uronjena u supu od iznutrica ili jagnječe bubrege ili ribe koje se migolje. Da, te su me proklete bitange pretvorile u kuvaricu! 170

165 Ja, ubica, muza i prvoklasna žonglerka, kao kuvarica! Ili, da kažem to tačnije, pretvorili su me u pomoćnika kraljevog kuvara. Moja specijalnost bili su prelivi, umaci, minestrone sa ljutim papričicama i oh, tako ukusne turšije, kao i prosto savršene marinade. Istinu govoreći, draža mi je bila umetnost kuvanja nego ubijanja i otkrila sam da mi je kuvanje posle ljubavi i žongliranja treća omiljena zanimacija. Dužnost koju sam na brodu imala stalno je bila u opasnosti zbog mog srca i mog jezika. Pošto sam otkrila da će Karlov leš biti nagrada koju je teže osvojiti nego što sam mislila, provela sam više od mesec dana smišljajući kako da se probijem kroz taj štit od ljudi dovoljno dugo da mogu da mu zarijem bodež u stomak. U međuvremenu sam kuvala. Da su Devici Mariji ili čak samom Belzebubu dali drvenu kašiku i vrećicu začina, ne bi mogli napraviti ništa više nego što sam ja uspela. Pretvorila sam ribu list u poslasticu slatku poput anđeoskih suza; s nekoliko šačica sušenog celera preobratila sam goveđi paprikaš u Zevsovu ambroziju. Mornarima bi se zavrtelo u glavu pri svakom obroku, a iz trpezarije su se mogli čuti takvi orgazmički uzvici da sam sigurna da su plašili i same ribe. Nakon što sam nekoliko nedelja nizala uspehe, setila sam se da su u Tenohtitlanu, pre poplave, naše gozbe bile jednako bogate. Jela našeg kraljevskog kuvara, genijalnog ali i temperamentnog vrača po imenu Toteoci, pružala su zadovoljstvo koje je trajalo i do deset dana. No Toteoci je imao prilično ružnu naviku da baca kletve na svoju branu kad je bio loše raspoložen kao onda kad ga je odbila jedna od Montezuminih žena a on je pretvorio u ogavnog bezdlakog psa ogromnih očiju koje su uvek izgledale malo zbunjeno. (Žrtvovan je narednog dana.) Uprkos tome što je jadni Toteoci loše skončao, jedne mi je noći sinulo da bih mogla postići svoj cilj upravo na isti način. Mogla bih baciti kletvu na hranu i pretvoriti te bezbožne prokletnike u paunove ili majmune, a mogla bih ih i naterati da polude. Odabrala sam ovu poslednju mogućnost. Čvrsto san naumila da Karlu V uradim ono što je on uradio 171

166 meni, to jest da nagnam njega i njegove ljude da osete kako je to kad vas muče svi vaši sputani nagoni. Ponekad bih noću osećala duhove i poljupce moje porodice toliko snažno da mi se činilo da bi mi telo moglo zgasnuti kao vatra bez vazduha. Ponekad bih videla sebe onakvu kakva sam mogla biti, sa svom svojom ljubavlju netaknutom; slika lica te žene bila je toliko jasna da me je skoro ubila. Dakle, to je bilo odlučeno. Zločin je trebalo da se odigra drugog oktobra, kad je glavni kuvar uvrstio u jelovnik andalusku pečenu govedinu i naredio mi da spremim odgovarajući umak. Ujutro je otišao do kuhinjske štale i vratio se nekoliko sati kasnije, sav krvav, s rebrima i odrescima od nekoliko debelih krava; sve vreme se žalio kako je teško zadržati te nervozne životinje u njihovim oborima. Odlučila sam da spravim odgovarajuću pratnju uz meso špansku supu u kojoj će plivati moja kletva. Goveđem bujonu dodala sam crvene pečate šafrana, koji je supi dao boju srca, a vazduh obojio dahom krasnih izgubljenih ljubavnica. Zatim je došao beli i crni luk, s ukusom suza, i devičansko maslinovo ulje da podseti one koji ga budu jeli na njihove netaknute strasti. Limunov sok će skriti pred čulima sve osim najsnažnijeg zadovoljstva, praziluk će osporiti logiku; za crveni biber se zna da raspaljuje čak i najflegmatičniju prirodu. A povrh svega, dodala sam poslednju od svih čini spustila sam usne na samu površinu supe i prošaptala tajni i potencijalno ubojiti nalog: Slušaj svoje srce. Dok sam to radila, nekoliko mi je kapi dospelo do usana pa sam probala malo eliksira pre nego što sam obrisala ostatak. No reći ću da je imao ukus kakav bi mogla imati duga, ili usne nezaboravljene ljubavi. Večera je bila poslužena. Pri prvom kolektivnom zalogaju nisam primetila ništa; moja je nada splasnula. No usledio je naredni zalogaj, potom još jedan, a nakon toga jeziva, potpuna tišina zavlada trpezarijom. Mornari, kašika i dalje prinesenih ustima, zurili su u daljinu koja se vrtela pred njima sa smetenim izrazima kamenih faraona na licu. Neki od njih počeše micati usnama, a zatim se uzvrpoljiše na svojim mestima s takvom nesputanom silinom da se činilo da se prepiru s 172

167 nekim samo njima znanim utvarama. Na cara je supa imala slično dejstvo. Trepnuo je u pravcu tavanice i suza mu se skotrljala niz obraz. Lice mu je bilo potpuno bledo. Zatim je general Valencuela, taj herkulovski bludnik, ustao sa svoje klupe. Lice mu je bilo boje vatre, izobličeno u grimase koje pravi nemak kad pokušava da govori. Nekoliko je puta pokušao da se umiri tako što je svukao žaket, vrteo među prstima orden svetog Jakova i pročistio grlo. Ali uzalud. Kao da hoda u snu, doteturao je do jedne udaljenije klupe u trpezariji na kojoj je sedeo prekrasan dečak, običan mornar. Valencuela se ljuljao pred njim, udarajući se krupnim pesnicama po grudima tako da bi se moglo pomisliti da se sprema da ubije dečaka, ili sebe. Potom je general, najmuževniji od svih muškaraca i jedan od onih kojih su se najviše plašili, uhvatio dečaka za ramena, podigao ga na noge i strasno poljubio. Potom kao da se sam pakao otvorio. Gde god da se pogleda, ljudi su mahnitali ili se strasno grlili. Jedan krupni poručnik bivoljeg lica plakao je pred nogama afričkog roba veslača, koji je tešio svog prijatelja tako što ga je poljubio u oba kapka. Drugi je zapovednik provlačio prste kroz riđu kosu kolege generala i pevao mu najstrastvenije stihove iz Besnog Orlanda. Na drugom su mestu robovi zarivali mačeve u nežne stomake svojih vladara, a mornari se vukli okolo dozivajući majku, pa se čak i bacali u okean da bi živeli s kitovima. Glavni kuvar poče da jede sve što se našlo pred njim. Lični sluga Karla V strgnuo je odeću sa ramena svog poslodavca i počeo da skakuće okolo odeven kao on. A sam veliki čovek? Zateturala sam se ka njemu, slabašno se hvatajući za bodež, trepćući kroz sumaglicu. I dalje je sedeo na istoj klupi, bled kao smrt, i plakao. Zahvaćena sopstvenim bolom prisilila sam se da sednem pored njega i počela da bacam čini na krunu i potomke krune na svom starom, bogatom jeziku kojeg sam se tek sad setila. No on kao da nije čuo ni mene ni moj zao glas. Umesto toga, zagledao mi se ravno u oči, zgrabio me za ruku i progovorio. Toliko mi nedostaje moja žena, rekao je. Moj anđeo, moje jedino srce, koju sam pre dve godine izgubio na porođaju. Ona je 173

168 bila jedina koja me je razumela i odrekao bih se kraljevstva zarad samo jednog njenog slatkog poljupca sada. Očekivala sam od tog prljavog psa sve samo ne ovo. Što mi je manje delovao kao čovek, to sam bila jača. Ponovo me je napustila sva hrabrost, jer i sebe sam zatrovala sopstvenim napitkom. Grudi su mi bile pune ljubavi prema mojoj dragoj, dragoj devojci toliko da sam mislila da će pući, i osećala sam poriv da sledim svoje srce do ruba broda i dalje, najbliže što sam joj mogla biti. Odvukla sam se odatle ka spoljašnjoj palubi, ka moru toliko plavom da je moglo biti uobrazilja neba da nije bilo ratnih brodova koji su zagađivali talase. Tad sam začula mukanje i rikanje; okrenula sam se i ugledala stoku kako promalja ogromne glave kroz nezakračunata vrata kuhinjske štale i doziva svog suseda. Jer u daljini okeana ugledala sam crvenkastosmeđu kravu kako pliva ka smaragdnoj obali Al Džazire, koja je upravo zablistala u daljini, kao da je to najsigurniji put kući. Pomislila sam, jadna jadna krava, jadna mala, izgubljena u toj hladnoj postelji. Posmatrala sam je sve dok nebo nije poprimilo tamniju nijansu a ona nestala. Te sam noći pokušala da se molim Bogu-svih-bogova, dok sam posmatrala crni, zvezdama ispisani amfiteatar sveta. Ali zašto bi On mario za mene kad je dopustio da se ona bespomoćna krava udavi? Kad hiljadama dopuštaju da umru u svojoj obeščašćenoj krvi? Te sam noći pokušala da vidim Boga na prostom licu sveta, daleko od one veličanstvene arhitekture laži, pa čak i Katerininih ljubavnih reći i mog dragog oca. Pokušala sam da shvatim samu sebe i da shvatim šta da radim ovde, obavijena hladnim crnim vetrom koji će ugušiti sve ostale glasove. Ali nisam mogla. Poruke su bile gde god da sam pogledala. Šifre prošaptane pre mnogo godina ušle su mi u uho. Nebo nije bilo goli crni štit koji bi me mogao odbraniti, već su zvezde iznad nas ispisivale čudna slova koja su se stapala u drevni nalog mog oca. 174

169 Da sam mogla da budem ono što odaberem, bila bi to samo ljubav; ali nisam mogla. Zato sam se, najiskrenije, spremila da ubijem kralja. Naredne večeri, kada je dejstvo napitka prestalo i kada sam ponovo bila snažna, svezala sam svoje srce onako kako me je otac podučio. Uzela sam sve uspomene i uplela ih u najfinije tkanje, a zatim ih obavila oko sopstvene duše toliko čvrsto da nijedno pitanje nije moglo da iskoči. Bilo je predivno veče bez daška vetra, toplije nego ranije, s prostranim crnim stranicama neba i morem ispisanim uparenim, svetlucavim rečima, upozorenjima. Ostale su nas galije okružile poput mrkih stražara; spazila sam Kortesovu Santa Martu kako pluta u blizini i pogled na taj odvratni brod ulio mi je snagu. Ubistvo mi je tada bilo na vrh jezika, tačno. Bila sam spremna. Imala sam ubistvo u očima i u uzavreloj krvi. Ponovo sam se setila oca i zaključala se unutar njegove poslednje želje. Ustala sam sa svoje slamarice po mrkloj, tihoj noći. Stavila sam bodež među zube i počela da se šunjam palubama, ne stvarajući zvuka koliko ni gusenica na listu. S paluba je bila tek oprana krv koja je tekla za vreme masakra u trpezariji, a narednog su dana pogubljena barem četvorica članova posade, no ja nisam obraćala ni najmanju pažnju na te događaje. Sada sam se prikradala pored crnih okruglih prozora kroz koje je dopirala nimalo umilna muzika usnulih mornara i pored onih osvetljenih iza kojih su grešnici nagnuti nad alkoholom i kartama mrmljali o tome kako će kući poneti glave Berbera kao plen. Prolebdela sam pored njih poput utvare, ka osvetljenoj dvorani u kojoj je spavao car okružen svojim čuvarima poput ovog stražara ispred palate, snažnog mladića sa svetlucavim mornarskim zakrivljenim mačem koji mora da je dobio kao nagradu za hrabrost u ratu. Sklupčala sam se u senci, pomno ga posmatrajući obasjanog mesečinom; videla sam njegovu svilenkastu plavu bradu i pametne oči. Mora da me je osetio, jer se okrenuo i ne bi ni časa časio da mi jednim potezom oduzme život da se nisam podigla iz senke i prepala ga razgolitivši grudi pred njegovim mačem. Stari pogani trik! 175

170 Nesretni je mladić oklevao, te sam ga probala bez milosti i bez ijednog zvuka. Pao je krvareći crnom krvlju. Izvukla sam oružje iz njegovog tela da bih nastavila svoj put, no u tom sam trenutku začula nešto u vodi, udarac i pljusak, i nagnula sam se preko palube. Ugledala sam neku životinju koja se kretala u svetlucavom okrilju okeana, i bezumno sam pomislila da bi moglo biti da se to ona krava vratila. Trebalo mi je nekoliko opasnih minuta da mi oči razaznaju obrise malog čamca punog ljudi. Bili su to Turci, poslati u samoubilačku misiju s istim ciljem koji sam i ja imala. No kad sam to shvatila, ti su me gusari već čvrsto ščepali. Jedan od njih mije disao u lice i gledao me suženim očima. Oči sam prepoznala. Maksiksa!, prošaptala sam, jer to je bio on. Kćeri? Na meni je krv, Maksiksa! Ubila sam mladića! Utišao me je prislonivši mi čvrstu ruku na usta. Mala vojska Turaka videla se iza njegovih leđa. Moraš otići sa ovog broda, kćeri, jer ovde nema ničega osim smrti. Nije me pitao kako sam dospela ovamo, već me je umesto toga grlio dok se nisam umirila. Gde je onaj divljak? Pokazala sam u smeru Karlovih odaja, a pokazala sam i na Santa Martu i rekla mu da tamo spava Kortes. Ta će zver platiti, kao i njegov vladar, rekao je Maksiksa i čula sam iscrpljenost i strahovit bol u njegovom glasu. Godinama sam čekao na ovaj trenutak i nisam iznenađen što te vidim ovde. Trebalo bi da prisustvuješ ovom suđenju. No premda se nadam da ćeš sve ovo preživeti, zapravo i nije važno. Znaš li, kćeri, da umiremo? Da je naš svet mrtav? Ovaj okean pod nama nije ništa drugo do moja grobnica. Ovaj vazduh laki je kovčeg u koji očajnički želim da stupim da bi ovo užasno proganjanje prestalo. Vidiš, naši me očevi i dalje posećuju. Mudro su me podučili umećima zagrobnog sveta, i nikad u svom životu nisam bio sposobniji i veštiji. Moja umetnost teče kroz mene lako kao dah. Sećaš li se dana kad sam prizivao mesec? Kakva je to sitnica bila. Kakva radost. Sada je radost iščezla, a ja sam samo oruđe gneva. 176

171 Stajao je preda mnom s rukama na mojim ramenima, a lice mu je bilo izobličeni odraz bola. Govorio je preglasno, našim maternjim jezikom, i nekoliko nam je Španaca sada prilazilo. Pazi, rekao mi je Maksiksa i pokazao na čamac kojim su došli. Beži, prekrasna moja kćeri. I to su mu bile poslednje reči upućene meni, jer talasi sada počeše da se izdižu iz vode nalik ogledalu, a vetar da pleše i zavija jače od povika ljudi. Španci su videli mog mrtvog plavog mladića i povikali na uzbunu. Beli i crni sukobljavali su na palubama svoje blistave oštrice s kojih je kapala krv; Turaka je bilo daleko manje, no i dalje su branili svog štićenika. Maksiksa mi je pustio ruku i prošao kroz uskomešana tela do ruba broda, obraćajući se moru na našem savršenom jeziku, jeziku nepoznatom ovim ušima, ali koji talasi kao da su razumeli jer su poskočili ka njemu verno poput pasa. Nebo se skupilo kao pesnica koja steže vatru, a Maksiksa je urlao zaodeven u svetlost, obliven ovim škrtim ponoćnim suncem koje je raspolutilo nebo da bi bogovi čuli njegovu surovu molitvu. Potom je iz džepa izvadio srebrnu kuglu, jednu od kuglica za žongliranje koje su ga onako nemilo izdale u Vatikanu, ali koje se sada nisu oglušile o njegovu volju. Zavitlao je kuglu u okean i nakon toga nebo postade more, a more postade čudovište. Ogromna crna obličja od vode sa užasnim licima izdizala su se pred brodom i tresla ga ubistvenim rukama. Jedan od tih đavola smlavio je Maksiksu svojim tečnim ustima. Prsti mora kidali su ljude dok je vatrom krunisan Isus ili Petar isplakivao druge oluje. Bila sam sitna čestica u velikom jezeru Božjeg oka, no sreća ili milost izbavile su me. Skočila sam ka čamčiću koji je podrhtavao na okeanu, presekla uže i poletela na ogromnom talasu od hladnoće i grmljavine duhova. Sve je bila oluja. Morska voda ulazila mi je u oči i usta. Munja je osvetlila morske zmije koje su zarivale ogoljene očnjake u brodove sve dok jedna od njih nije okrenula ledene oči ka meni i progutala me. I tako je oluja besnela i besnela, dok me je zmija davila i vukla ka obali. Hiljadu i pedeset galija izgubljeno je te noći. 177

172 Ja sam umalo umrla. Ali se nekom srećom probudih narednog jutra i otkrih da mi je obraz uronjen u najbelji pesak, a božanstveno sunce šalje toplotu na moje telo. Razlupani delovi brodova takođe su bili nasukani, a i nekoliko bledih, razrogačenib ljudi i slupana Santa Marta, ispred koje se Kortes sada branio od nove vojske crnih vojnika i njihovih prijatelja Francuza. Jedan radoznali Turčin nadvio se nada mnom i nasmejao kad sam okrenula oči ka njegovom licu. Primetivši moju boju kože, poče da mi govori besmislene reči i da mi otire krv s brojnih rana, umesto da poveća njihov broj. Uspravila sam se i ugledala smaragdnu obalu. Bile su tu palme nalik visokim ženama raspletene bujne kose i planine koje su podsećale na moju staru boginju, princezu. Tepih od kristala boje ćilibara milovao mi je stopala. S nekim omamljenim mirom posmatrala sam kako se Kortes kreće ka svojini neprijateljima a potom uzmiče pred njima, no bila sam toliko otupela da nisam marila kako će se to okončati. Mislim da sam se tad možda onesvestila. Moj je prijatelj pozvao svoje sluge i položili su me na nosiljku od životinjskih koža i zvončića, Praćenu ovom neobičnom simfonijom i batom koraka, odneli su me od vode, pored palmi, ka planinama, u lavirint beo poput perja golubice koji su nazivali Kazba. 29 I tako su počele godine koje sam provela u Al Džaziri. 29 Arapska reč kazba odnosi se u svom prvobitnom značenju na utvrdu. S vremenom je ovo značenje prošireno, te se danas može odnositi na grad, sultanov dvor, kuću ili samo stari deo grada. Nekada su kazbe služile berberskim plemenima kao sedišta; na Balkanu se ovaj naziv preoblikovao u kasaba. Prim. prev. 178

173 11. Našla sam se u toj namirisanoj piratskoj oazi gde su se žene skrivale u domovima i gde bi se muškarci vraćajući se iz ratova prljavi od krvi svojih žrtava sručili na molitvene ćilime i radosno potčinili strogim zakonima svog kralja poput dečaka koji žude za očevom ljubavlju i vaspitavanjem. Zar se ljudi nigde na svetu ne razlikuju? Bitka je prošla dobro po Turke. Iako je Maksiksa poginuo a Kortes nekako uspeo da izvuče živu glavu i pobegne, mnoge Europljane sustigla je neobična smrt, ili od ledenih ruku mora ili užarenih ruku ovih ljudi. Karlo V utočište je našao u Kartaheni, zatim Valjadolidu mada niste morali biti prorok pa da predvidite da će odustati od Osmanlijskog carstva i osloboditi Burgundiju sporazumom potpisanim u Krepiju. Turci su odali poštu Maksiksi zbog njegovih zasluga, zbog čega sam i ja imala povlastice jer su nas smatrali bratom i sestrom po krvi (kada sam se nasukala na njihovu obalu bila sam bez ijedne krpice na sebi). Uprkos otkrivenom polu, nisu želeli da me privežu za kuhinju ili krevet, budući da su verovali da sam velika čarobnica poput mog brata, i stoga vredan dodatak njihovoj vojsci. Petnaestog dana mog boravka ovde, nakon dve nedelje grozničave drhtavice i halucinacija u kojima su mi se priviđali duhovi svilenkaste brade, oporavila sam se od bolesti i pozvana sam da se pojavim pred Kar ad Dinom, čuvenim Barbarosom. Moram priznati da su mi venecijanske priče zagadile pamet i da

174 sam ga zamišljala kao Sotonu s đavoljim kopitima, rogatog i s kandžama, koji trpa nedužne u svoj smrdljivi stomak. No bio je to samo čovek, iscrpljen i prilično lep, guste riđe brade koju je milovao prstima okićenim prstenjem. Sedeo je na svom izrezbarenom prestolu okružen pozlaćenim jastucima i ropkinjama koje su krasili srebrni velovi i dijamanti u pupku. Da se tvoj plemeniti brat vratio s mora, sada bih ga imenovao za drugog gusara i dao mu dovoljno žena i zlata da ispuni tri dvorca, rekao je na savršenom španskom. No ipak, tvog brata, kojeg nazivam i svojim bratom, manje su zanimali dragulji a više bogatstva koja je mogao zatražiti od zvezda. Iako je bio paganin, Avramov Bog ga je obdario takvim talentom i sposobnostima da smo znali da je on oruđe namenjeno našem svetom cilju. A verujemo i da si ti nasledila iste te sposobnosti. Jesmo li u pravu? Ja sam samo komedijant, gospodaru, rekla sam. Ništa bolja od klovna. Uzećemo to kao priznanje moći. Ako tako želite. Iz poštovanja prema tvom bratu, zamoliću te da nam se pridružiš, umesto da ti to naredim. Ispuniću ti svaku želju kao nagradu za njegove usluge. Neću vam se pridružiti, ni ako to tražite niti ako zapovedate, gospodaru. Nemoj vređati ovog gusara, ženo, upozoravam te. Možda će mi uvreda doneti san za kojim žudim. Znači da si luda. Oh, vidim demone i takva čudovišta da me čudi što još nisam oslepela. Daću ti više blaga nego što je odneto iz tvoje mrtve zemlje ako nam se pridružiš. Svako zadovoljstvo koje zatražiš pružiće ti najnežnije ili najstrasnije ruke koje bi mogla poželeti. Steći ćeš takvu vlast da će ti na stotine ljudi padati pred noge. Mene ništa od tog ne zanima, gospodine. Barbarosa je sada zurio u mene i gladio svoju svilenkastu bradu. Rekli ste da ćete mi ispuniti bilo koju želju, rekla sam. Da. E pa, imam samo jednu želju. A to je da me svi ostave na 180

175 miru. Usne su mu se zgrčile, no klimnuo je glavom. Onda neka bude tako. I bilo je. Barbarosa, koji će živeti samo još pet godina, održao je reč. Bila sam slobodna kao muškarac i poput drugih čuvenih pustolova lutala sam tom oazom pokušavajući da se u blistavoj vodi i na vrelom pesku očistim od svoje bolesti. Ali dugo sam bila izgubljena u toj pustinji. Neverovatno poletno čistila sam svest od prošlosti, no otkrila sam da je savet mog oca koji je išao u prilog sećanju bio ispravan jer umesto da izbrišem uspomene uspela sam samo da ih svakim dodirom još više uglačam, tako da su sad blistale i svetlucale poput oštrog noža. Potom je taj nož presekao moje poslednje uže, i sidro je bilo podignuto. Vratila sam se žongliranju da bih zaradila za život i ostala sam među Turcima koji su mi pomogli da otkrijem lepotu tamo gde je nikada ranije nisam tražila, niti sam mogla da zamislim da postoji. Videla sam lepotu ne samo u plavom zalivu, belom gradu nalik odrazu Nebesa ili očima kao u leoparda što su gledale iznad vela, već i u ogromnim golim površinama afričkih stena, bledim poput prostranog neba, i beskrajnim nepredvidivim nanosima peska iza gradskog travnjaka. Al Džazira bila je podignuta zarad potreba čuvenih pljačkaša te oblasti i u lepom srcu njihove Kazbe mogle su se naći sve vrste veselih zadovoljstava filozofske rasprave, poezija, italijansko zlato, muzika, brak, šećerom posuta pita od goluba sa ekstraktom narandže, bademima i šafranom. No okrenula sam leđa svemu tome, okrenula sam se od same sebe ka onim jednostavnim površinama stena, peska i dugog zalivskog sna o vodi. Želela sam ponovo da spoznam sebe naspram ovog pustog predela. Želela sam da postanem bezlična kao stena nad vodom. A moje srce bistro poput vode, jednako bezopasno. Sastrugaću sa sebe staru kožu pomoću ovog oštrog tepiha od stenja. Ništa mi neće biti potrebno, jer i sama ću biti ništa. Napustila sam sve oblike raskoši osim prirode. Da bih preživela, zabavljala sam žongliranjem gusare i njihovog kralja koji je blistao od dragulja. Budući da su znali da sam od 181

176 Maksiksinog roda, bila sam veoma tražena i platili bi mi kraljevski, no ja nisam htela ništa do vrč vode da rashladim grlo i nekoliko šaka hrane. Zatim bih, kad bi mi žeđ bila utažena a zver u stomaku utišana, stala pred njih, mršava kao trska, u odeći jedva štogod boljoj od prnja, i zadivila ih osporavajući zakone vazduha. Začudo, moje su se zabavljačke sposobnosti pojačale, premda su sve ostale imale drugačiju sudbinu. Moji poslodavci bi me obasipali svojim najtežim i najubojitijim blagom, urlajući od radosti, i mogla sam ih sve zavrteti put neba kao da su tek izmaglica. Žezla oštrija od lavljih kandži u mojim su rukama bila bezopasne igračke, a isto tako i zmije i zlatne baklje moja omiljena tačka koje bi ispunile prostoriju veličanstvenim sjajem kao da su zvezde upravo uletele kroz prozor. Između nastupa draže mi je bilo da se povučem iz grada i putujem s nomadskim družinama do pustinje gde sam mogla da spavam u postelji od peska i pijem sa svetih izvora. Ležala bih sasvim ispružena na dinama i pokušavala da zamislim čistu budućnost, za koju sam mislila da bi mogla izgledati poput neba ili pustinjske stene prazna, bezlična, bez imena, kao što sam se nadala da ću i sama biti, jednog dana. Počela sam na sebe da gledam kao na potpuno slobodnu, slobodnu poput mrtvih! Jer mrtvi nemaju ime. Kao što ova stena nema ime, nema jezik. Jedne večeri, nakon oskudnog obroka od skakavaca zdrobljenih s datulama, zagledala sam se u beskonačni baršunasti prostor iznad sebe, toliko prazan i hladan, kao dah, kao najblagoslovenije odsustvo, da sam se našla u stanju savršenog mira. Bilo je to kao rano tiho jutro posle peščane oluje, kad je neprekidno prostranstvo pustinje u potpunosti ravno i glatko, a beličastožuto nebo, na kojem tek sviće, iste je boje prizor toliko savršen da ga ni horizont ne može naružiti i shvatila sam da tog trenutka stojim u začaranoj praznini toliko moćnoj da bi me mogla zbrisati, i nisam se plašila. I ako sam ponekad videla neobično lice Kvecalkoatla kako zuri u mene sa stenovitih litica, i Katerinu kako pleše s mladićem svilenkaste brade iznad peska, i ako sam jednom čula oblake kako mi se udvaraju uz pomoć fantastične verzije Depreove Hercules dux Ferrarie, s lautama i kastratima, jednostavno sam se trudila 182

177 da se ne obazirem na to. No, naravno, sasvim sam poludela. Nimalo se nisam razlikovala od belaca koji su sišli s uma kad su prvi put ugledali našu džunglu, ili kad se počeli da se hrane našim kukuruzom. I više ih ne krivim, kao ranije zbog loše procene. Ovo stanje u koje sam zapala bilo je vrhunska uteha, jer u njemu nije bilo nikakvih osećanja, nikakvog sećanja, nikakve tuge. Bio je to melem za moje krvavo srce. Jer tamo, u pustinji, pronašla sam tajno, stravično rešenje kojeg se treba užasavati: otkrila sam utehu u tome da se bude niko, nigde i ništa. Nakon petnaest godina provedenih u ovom zanosu, pozvali su me da nastupim pred gusarom koji je nedavno stupio u Sulejmanovu službu i koji je nadoknadio svoj status novajlije tako što je predvodio napad na Napulj čuven po surovosti koliko i po unosnosti. Nazivao je sebe Ibn Idrizi, a oni koji su ga videli često su pričali o veličanstvenom ožiljku stečenom u borbi koji mu se protezao od oka do brade i o neverovatnoj umešnosti sa ženama. Iako se znalo da je jednom palcem polomio vrat nekom Venecijancu, pričalo se i da poseduje najnežnije ljubavničke ruke na čitavom kontinentu i da od ovog Berbera više žena ima jedino sam Sulejman Veličanstveni. Kao što mi je bio običaj, otišla sam čim su me pozvali jer nisam imala drugih obaveza, i uskoro sam se našla među zidinama zlatom optočene palate, krasnije od ijednog doma koji sam videla u Veneciji. Prelepe žene kradomice su me posmatrale skrivene iza izbušenih zidova od slonovače; stolice u hodnicima bile su napravljene od abonosa i izrezbarenih slonovskih kljova; u sobama koje su mirisale na sandalovinu i konoplju nije se čulo ništa izuzev šapata zlatnih zvona na gležnjevima konkubina. Krupan sluga, od glave do pete odeven u belo, poveo me je do budoara čuvenog čoveka, u kojem su visile sve moguće sorte pozlaćenih zastora i svećnjaka i u kojem se nalazio ogroman crveni krevet na kojem je ležalo trinaest devojaka neuporedive lepote. Bili su tu i stolica i mali radni sto na drugom kraju prostorije ponovo od abonosa i slonovače i upravo tu je sedeo taj veliki pomorac, odeven u crvenkasto-srebrn i kaput. Budući da je bio okrenut od mene i da je 183

178 potpisivao nekakve papire, s mesta na kojem sam stajala jedva da sam mogla da mu vidim išta od lica osim dugog ožiljka na obrazu. Devojke počeše da se sašaptavaju i kikoću kad su videle koliko sam zbunjena, te se prisetih kako se valja ponašati. Duboko sam se poklonila pred njima, i nisam čak ni zurila u njihove haljine. Ti si zabavljačica?, upitao je Ibn Idrizi, glave i dalje nagnute nad radnim stolom. Da, gospodine. Moje drage žene žalile su se na nedostatak zabave. Nadam se da ćeš biti u stanju da ih zabaviš. Posebno su te preporučili. Nešto u njegovom glasu bilo mi je poznato, i toliko lepo. Odmah sam se umirila. Daću sve od sebe, gospodaru. Ibn Idrizi se sada ukočio na stolici i netremice zagledao u stranicu pred sobom. Tek potom je podigao pogled i ja videh da mi jeste bio poznat, i lep, i da uopšte nije bio on. Bio je ona! A ona je bila moja sestra! Veliki Ibn Idrizi nije bio niko drugi do moja stara prijateljica, Španjolka Izabela, odevena u još jedan od svojih neverovatnih kostima, lica prepolovljenog tim ružnim ožiljkom koji gotovo da je izbrisao njenu lepotu. Ipak, prepoznala sam je. Smešila mi se kao da sve ove godine uopšte nisu protekle. Napolje!, naredila je pucnuvši prstima i sve se žene razbežaše. Pale smo jedna drugoj u zagrljaj i kroz smeh izgovarale pitanja jedna drugoj u vrat, plačući pomalo pri tom. Brzo sam joj ispričala svoju priču, a ona meni njenu. Oh, mila, ja sam ti neverovatno dobar gusar!, uzviknula je. Ja sam pomorac kojeg se najviše plaše. Niko od moje nove braće nimalo ne sumnja. Nakon što sam doplovila ovamo, dovoljno je bilo da odrubim nekoliko glava i niko nije mogao ni da zamisli drugi pol u mojim pantalonama. Oh, veličanstveni Ibn Idrizi, nazivali su me. Oh, senjor Ibn Idrizi, kako ste predivno strašni! Pa, Venecija me je sasvim sigurno naučila da budem ubica, a otkako sam stekla ovaj ožiljak, sudbina mi je postala još bolja. Razume se, moje su žene u takvom raju od dragulja i orgazama da 184

179 neće ni pisnuti. Dakle, uradila si sve što se priča?, upitala sam. Da, ispostavilo se da sam talentovana za bandita. Ja sam otkrila da nisam. Kako to misliš? Ubila sam čoveka, Izabela, i on me proganja. Ovde, u ovoj pustinji! Zgrabila me je za ramena. Davno sam ti još rekla da na to ne misliš, mila. Moraš biti praktičnija, sestro moja. A kao tvoja sestra, reći ću ti da izgledaš kao mrtvac koji hoda. Jesi li se skoro pogledala u ogledalo? Uopšte me ne zanima ono što bih mogla otkriti u ogledalu. Možeš da ostaneš ovde sa mnom koliko god želiš. Zauvek, ako hoćeš. Daću ti nešto žena, a sagradiću ti i kuću da živimo jedna pored druge. Ne želim ženu. Nedostaje mi jedino Katerina. Kad sam izgovorila njeno ime, Izabelino lice stravično preblede. Bolje je da ti ne nedostaje, rekla je, krajnje ozbiljna. Bolje je da ne misliš na nju ako ikako možeš. Zašto? I dalje imam svoje uhode u Evropi, i rekli su mi da se za nju, zbog izvesnih svetogrđa, interesuje Inkvizicija. Samo sam zurila u Izabelu; nisam mogla da progovorim. Bačena je u tamnicu, Helen. U Vatikanu. Zagledala sam se u oči svoje stare prijateljice i osetila istu onu zahvalnost koju sam osećala ranije, kad mi je pomogla da pobegnem iz one nužničke jame Venecije. Uz njenu pomoć, moj se život još jednom preokrenuo; kad sam čula njene vesti kao da sam se ponovo probudila posle tolikih godina provedenih u snu. Četiri dana kasnije, našla sam se opremljena s dovoljno Izabelinog bogatstva da mogu bezbedno da se vratim u Evropu. No ona nije želela da mi se pridruži. To nije svet za mene, rekla je. To će me mesto ubiti. Stoga nisam mogla da je ubedim, koliko god puta da sam je preklinjala. Četrnaestog oktobra mahala sam Izabeli koja je ostala na obali nakon što me je naterala da uzmem dodatnu, 185

180 ogromnu, količinu zlata i dragulja. Moja velikodušna sestra mislim da je ovo poslednji put što ću joj videti lice, mada ono ne bledi s godinama koje prolaze. Zatim sam se ponovo okrenula Rimu, mestu na koje sam kao ropkinja dovedena gotovo dvadeset godina ranije. Mestu u kojem sam se zaljubila. Katerini. Kako sam čeznula za tobom, moja ženo, dok sam plovila tim opasnim vodama. Oh srce moje, koliko sam čeznula da te vidim bezbednu u mom naručju. 186

181 12. Četrnaesti april, šest sati posle podne. Sedim u svojoj niši u biblioteci Getija i pregledam zbirku veoma starih, krhkih papira, originalnih pisama Sofije Suarez koja smo kupili od jednog kolekcionara iz Španije. Bila su na brzinu povezana u svilu te se ona sad svlači s korica među kojima leže pisma, pomalo izgužvana. Ispisana su na kvalitetnom papiru prastarog izgleda, smeđem od godina, toliko osetljivom da istraživači moraju navući bele rukavice pre nego što ih uzmu u ruke (iako ja to ne radim). Ruka mi je gotovo iste boje kao te stranice, i svaki list okrećem veoma pažljivo. Izgledaju kao krila noćnih leptira. 3 jun Zar ti nisam rekla da su kajsije poznate kao neverovatan afrodizijak, bleso jedna? Dragi moj Pasamonte, kako si snažan samo bio one noći, skoro da sam se onesvestila zbog tvoje dosetljivosti! Dopusti da JA jednom budem muško, dragulju moj! Jer siledžije poput tebe imaju prednost, moram da kažem. Kad bi mi ti to dopustio, odenula bih se poput viteza, sa oštrim, oštrim mačem, i obeščastila te kao da si nevina nevesta... Rođena u Aragonu u Španiji (smatra većina), Sofija Suarez bila je obrazovana zavodnica koja se sama izdržavala i uvozila najizvrsnije zabranjene knjige i egzotičnu hranu za svako od svojih večernjih druženja. Niko ne zna od koga je dobijala novčana sredstva, a njeno je porodično stablo vekovima već izgubljeno premda je njena

182 tajanstvena prošlost obojena glasinama o nekakvom svetogrđu koje ju je oteralo iz sopstvenog doma u zamak izvan Kaseresa. Štaviše, bila je poznata po svom senzacionalnom ateizmu uprkos religioznom pozivu svog ljubavnika. Njeni salonistes izučavali su pagansku filozofiju i nauke. Čitali su Cicerona, Epikura, Makijavelija, Kopernika i fra Bartolomea de las Kasasa. Bila je darežljiva zaštitnica umetnosti, glasovita po svojoj prepisci ova sačuvana zbirka njenih pisama broji gotovo hiljadu stranica. No i dalje će je najviše pamtiti po njenom erotskom životu. Lice na njenom čuvenom portretu zaista deluje kao da pripada nekome ko traga za užicima. Pronašla sam ga u knjizi. (Napolju prolaze nedelje, no ja sam bezbedno ušuškana u XVI veku.) Imala je krupne jasne oči i gustu kosu, svetlu poput njene kože, i mala zločesta usta izvijena na takav znalački način da ste morali verovati da su ljubljena deset hiljada puta. A priznaje i da je ljubljena više od toga, u svojim pismima koja otkrivaju njene mesožderske i eksperimentalne sklonosti. Tu su i seksualne igre na primer njena priča o devicama i mačevima, zbog koje su uzbuđeni istraživači prolili mnogo mastila. Takođe, čini se da je imala više od jednog ljubavnika. Ostaje nepoznanica kako je upoznala De Pasamontea, iako se na osnovu njenih pisama čini da su se poznavali gotovo čitavog života. Piše o njegovom šarmu, lepoti i genijalnosti. O njegovom saosećanju i hrabrosti. Čak piše i da joj je spasao život (što je tema o kojoj se mnogo raspravlja). Kaže da je on bio čitav njen život. Među svim ljudima koje bih ikada mogla upoznati, piše ona 12. decembra godine, nikada ne bih naišla ni na koga nalik tebi. Tebi pripada moje srce i sve što je u njemu, voljeni moj. Svaka kap moje duše biser je na tvom nežnom dlanu. Mislim da ni sunce Egipta ne bi moglo goreti toliko vrelo koliko je vrela moja žudnja za tvojom kožom. Nijedan rubin niti smaragd, dragi moj, nemaju toliku živost boja koliku ima moj duh kad se ti osmehuješ. Kad se sledeći put budemo videli, učini da ponovo drhtim u tvom naručju. Nemoj me nikada više ostaviti. Pre nego što sam tebe upoznala, mislila sam da je budućnost zli šaljivdžija, no sada znam da nema druge budućnosti osim mog dragog Pasamontea. Volim samo tebe. Dok čitam ovu ispovest, uopšte me ne čudi što je De Pasamonte rizikovao sve samo da bi posetio svoju ljubavnicu i njen zabranjeni krug prijatelja. Njegova pisma nisu sačuvana te stoga možemo samo 188

183 nagađati šta je on mislio o njihovoj vezi ili o interesovanjima koja je njegova draga gajila u slobodno vreme. Mislim ovde na Sofijinog drugog ljubavnika. Iako je sačuvano samo nekoliko njenih pisama De Pasamonteu, skoro jedna četvrtina pisama u ovoj zbirci posvećena je neimenovanoj ženi koju biografi nazivaju tamnoputom devojkom, na osnovu Sofijinog zanesenog veličanja njene lepote. Kad stignem do sredine prepiske, nailazim na sledeće: Moja savršena devojko, juče, kad sam se probudila kraj tvog tamnoružičastog tela, pomislila sam da sanjam. Kosa ti je i dalje iste nijanse kao sam san, oči nežna sena u šumi. Kad sam te zamolila da odeneš tu ružičastu haljinu, nisu li naši poznanici ostali bez daha pred tvojom lepotom? Bila sam toliko ponosna što mogu da te zovem svojom dok si se šetala prostorijom zaslepljujući ih svojom duhovitošću i poznavanjem italijanskog kako smo se smejale kad si porazila ego onog Buose Maskeronija! No to nije ono zbog čega te volim, draga moja. Ne, poklanjam ti svoju ljubav zato što si najbolji prijatelj kojeg sam ikada imala. Ti si neustrašiva. Ni na koga drugog se ne oslanjam. Sada je kasno veče, i prošla sam kroz više od polovine prepiske. Dok okrećem krhke stranice jednu za drugom, postajem samo zbunjenija. Ne možemo biti sigurni da li je De Pasamonte znao za Sofijino neverstvo, niti kako je reagovao ako je znao. No izvesno je da je ona tu devojku volela strasno koliko i sveštenika. Pojedinosti o tome kako je uspevala da podeli srce i vreme na njih dvoje još je teže ustanoviti kad uzmemo u obzir da je verovatno pobegla iz Španije s De Pasamonteom nakon što su Inkvizitori saznali za njegove romane. Šta je bilo s tamnoputom devojkom ostaje nepoznanica mada neki nagađaju da je pobegla s njima. Jedina izvesna činjenica koju sam otkrila jeste da je pedesetih i šezdesetih godina XVI veka Sofija Suarez bila zaljubljena u dvoje ljudi i da im je oboma pisala strasna, romantična pisma. To svejedno nije odgovor na moje osnovno pitanje. Ko je bio taj De Pasamonte? Mislim da bih mogla stotinu godina tragati za istinom ovde skrivenom kad bih imala dovoljno vremena i kad bi me zdravlje poslužilo. Ovde, u ovoj biblioteci. U ovoj niši s čeličnom svetiljkom. Ponekad podignem pogled sa svojih knjiga i oko sebe vidim utvare, 189

184 ljude koji mi deluju manje stvarno od stvorenja tamne krvi koja se vrzmaju po ovim stranicama. To mi pomaže, na neki način, i znam da je ovo svojevrstan dokazno ne znam šta se tačno dokazuje. Ali ovde se osećam bolje, dok plivam u ovim knjigama odlazeći sve dalje od obale, ka nekom drugom zelenom mestu. Tragam za nekim no za kim, nisam sigurna. Ipak, uprkos svim mojim naporima, upliće se još jedan uticaj i nastavlja da me podseća u kom veku živim. Moj otac. Hoćeš li čitavu večnost provesti u toj pećini? Nije posao sve u životu, znaš. Jednom sam čitao u novinama o nekom profesoru koji je proučavao Džefersonov život, kapiraš? I taj je momak toliko vremena provodio u biblioteci, nije imao drugare, nije imao devojku, nikoga. Jednog dana došao je zemljotres i sahranio ga ispod pet tona knjiga. Ali pošto nije imao prijatelja, niko ga se nije ni setio, i ostao je tamo priklešten ispod svih tih enciklopedija nekih nedelju dana. Skoro je umro! Hoćeš da ti se to desi? Tata. Ma daj. Predahni malo. Zar ne želiš da vidiš svog starog? Naravno da želim. 17. maj, Long Bič Otac i ja sedimo u njegovoj trpezariji i spremamo se da jedemo marokansku pitu od goluba za starim hrastovim stolom sa izrezbarenim lavljim šapama koji je u našoj porodici otkad sam bila dete. Moja je majka obožavala da otkriva stvari na garažnim rasprodajama i ovu je drvenu zver pronašla na jednoj takvoj rasprodaji pre mnogo decenija, na travnjaku zakrčenom barbikama i majicama s natpisom Pendlton, kutijama za užinu sa slikom Čarlijevih anđela i cipelama natrulim od starosti. Meni se oduvek činilo da je sto čaroban, naročito kad bi mi majka pred spavanje pričala priče o tome kako lav zatočen u stolu noću oživi i trči po kuhinji tragajući za ostacima hrane. Tata ne drži druge uspomene na nju u ovoj kući u ovoj skupoj beloj kutiji ogromnih prozora, s krem tepihom po kojem neprekidno prosipa kafu a zatim ga panično pere sprejom za pranje tepiha. Živi tu već pet godina, no kuća i dalje izgleda kao da se tek uselio: osim lavljeg stola i stolica uz njega, jedini ukrasi koji se tu mogu naći jesu kožna sofa, krevet od svetlog drveta, stajaće lampe od nerđajućeg čelika, gitara 190

185 naslonjena na zid i tridesetak fotografija iskreno vaše u srebrnim ramovima. Moj otac nema nikakvih problema s uspehom kod dama, ali ne daje nikakve nagoveštaje da će se ponovo oženiti iako obožava da žene vode računa o njemu, naročito u domenu kuhinje. Upravo zbog toga nikada ne dolazim bez neke poslastice koju sama napravim. Sad uzimam nož i prosecam pokoricu pite koju sam jutros ispekla. Oseća se miris belog luka, pola kilograma badema, đumbira i ekstrakta narandže. Crni kardamon i šafran ukrašavaju tamno meso. Na stolu su čaše za vino, ali nema pribora za jelo posebno ne viljušaka. Moraš ovo da jedeš desnom rukom, kažem. Šta je to? Marokanska pita od goluba. Nešto o čemu sam čitala. Podiže obrve. Pita od goluba? Od tih smrdljivih ptica? Bljak, ne hvala. Daj mi običan burito. Daj mi normalan odrezak sa malim talasastim pomfritom. Zahvatam parče pite i spuštam mu je na tanjir. Naginje se da pomiriše. Zatim mi se široko osmehne. Jadan gadni golub. Miriše dobro. To sam i ja pomislila. Otac zavrće rukave, otkrivajući ožiljak, a zatim pažljivo uranjamo prste desne ruke u tanjir. Počinje da mumla neku melodiju dok guta hranu. Ponekad dobuje po stolu, mada jede brzo kao nemački ovčar i uopšte ne shvatam kako stigne da oseti ikakav ukus. Polovina pite nestaje mu u ustima, bez i najmanjeg traga umaka na brkovima, sve dok naposletku ne napravi pauzu, zavali se na stolici i pogleda me. Kako ide posao?, pitam ga. Posao je posao. Imam onaj posao u San Dijegu koji me ubija. Imam nešto i tamo u Glendori od čega me boli glava. Posao ide sjajno. Ali ne radi se o tome kako ide posao. Radi se o tome kako si ti, Saro. Dakle? Dobro sam. Zaškilji. Imaš nekog momka da prijaviš? Zabavljaš li se imalo? Ili se tvoje poimanje zabave svodi na to da hraniš svog tatu uvrnutom hranom? Mnogo radim. Rad je za ptice. Trebalo bi da izlaziš. Trebalo bi da ideš na sastanke, lepa si devojka. Slatkiš moj! Vidi ti to lice! Tata. 191

186 Znaš šta sam ja radio prošlog vikenda? Izveo sam onu devojku, Veroniku. Onu s kojom sam te upoznao. Odveo sam je na ples u noćni klub, celu noć nismo spavali. Odlično sam se proveo, osećao sam se kao da mi je sedamnaest. Čega tu ima lošeg? Ničeg. Upravo tako. To bi ti trebalo da radiš, a ne matori konj kao ja. Otac zastaje da pojede još nekoliko zalogaja, služeći se pogrešnom rukom. Ti nisi matori konj. Jesam, a biću i debeli matori konj ako nastaviš ovako da mi kuvaš. Gleda me iskosa, mršti se. Još se nisi sto posto oporavila. I dalje imaš iskolačene oči. Sležem ramenima. Je li to zato što si pročitala onu objavu u novinama? Jesi li zato tužna? * Kakvu objavu? Mršti se, obara pogled na tanjir. Kakvu objavu? Dušo, žao mi je. Onu objavu veridbe. Karlove, s onom devojkom. Podiže ruku do čela i počinje da ga trlja širokim pokretima. E pa, možda i treba da znaš za to. Venčaće se u San Dijegu, kad ono četrnaestog jula. Klimam glavom. Naduvava obraze, duboko uzdiše. Zatim pljesne rukama. Nemoj da te to rastuži, mala moja! San Dijego? Pih! Za gubitnike! Kad se ti budeš udavala, šta kažeš na to da nas sve prebacim u Meksiko? U Kvernavaku, muchacha! Hoćeš da se venčaš na vrhu vulkana? Unajmiću veliki orkestar marijačija i lumpovaćemo nedelju dana. Zvuči lepo, odgovaram. Jer ćeš sigurno sresti nekog vrhunskog, nastavlja. Nekoga ko će se prema tebi odnositi kako valja. Nekoga pored koga ćeš se osećati prelepo, znaš? Znam. Nekoliko minuta jedemo ćutke, dok me on zabrinuto gleda. Briše ruku o salvetu i naginje se ka meni. Vidi. Hej. Ako te nešto boli, hoću da znam. Dobro sam. 192

187 Nisi dobro, razumeš? Kad te vidim takvu, dođe mi da, ne znam. Dođe mi da... urlam! Dođe mi da te zagrlim toliko jako da istisnem svu tu ludost iz tebe. E pa, šta želiš da ti kažem? Mi vida, reci mi svoje srce. Gledam kroz njegove ogromne prozore prizor palmi i mediteranskih krovova susednih kuća, i nebo koje se smrkava. Samo se stalno osećam loše zbog toga. Otac se naginje preko stola i uzima me za ruku. Jednom... Zastajem. Teško mi je da govorim. Jednom smo, jesam li ti to ikada pričala? Karl i ja smo ostali budni čitave noći. To je bilo pre osam godina. Išli smo na neku žurku i posle nismo bili umorni, i Karl je rekao zašto ne bismo ostali budni sve do zore? To smo i uradili. Odvezli smo se do Pacifik Palisejdsa i parkirali se na liticama. Bio je mrak i bilo je poprilično hladno, ali sedeli smo tamo i pričali. Ne znam o čemu. Ali ostali smo dok sunce nije izašlo. To je bio prvi put da sam uradila tako nešto. Zvezde su nestale, i nebo sunce je izašlo mogao si da vidiš... sve. Vodu, i Katalinu. Bilo je i galebova. A tek svetio! Raskrililo se nad nama, meko i nežno. I Karl se okrenuo ka meni i rekao: Tako se osećam kad sam pored tebe. Otac mi stiska ruku. Saro. Tako se osećam kad sam pored tebe. Niko mi više nikada neće reći tako nešto. Naravno da hoće. Zurim u šare na hrastovom stolu. Jesi li se ti tako osećao pored mame? Obara pogled. Oh, tvoja majka. Jesi li? Pošto ne odgovara, pitam ga nešto drugo. Misliš li mnogo na nju? Kako to misliš? Misliš li na nju sada? Naslanja se na naslon stolice. Ruka mu je i dalje na mojoj. Misliš da ne mislim? Ne pričaš često o njoj, ne kao da ti nedostaje. Ne, u pravu si. Klima glavom. Ne radim to. Prevlačim rukom po stolu, prateći linije u drvetu. Tata, nije trebalo to da pokrenem. 193

188 Otac me neko vreme i dalje gleda, mršteći se blago. Zatim ustaje i povlači me za ruku. Dođi, kaže. Molim? Ma imam ideju. Pokazaću ti nešto. Pet minuta kasnije nalazimo se u njegovim kolima, kabriolet mustangu, i jedrimo prohladnim plavičastim ulicama Long Biča. Otac me vozi van predgrađa. Deset se minuta vozimo autoputem sve dok ne zaustavi kola u obnovljenom delu centra. Long Bič se velikim svojim delom svetluca od građevina od čelika i stakla; kao mlađi brat Los Anđelesa, zahvaljujući prilivu sredstava izgnanika iz metropole pretvorio se u savremenu Kazbu izgrađenu od šljaštećih novih materijala. Ostaci otrcanog grada kakav je nekad bio, pun stegnutih hrišćana i bogatih prevaranata, jedva su vidljivi na tim bleštavim fasadama, multikulturalnim bilbordima i uređenim zelenim površinama. Ali kad je tata stao u jednoj od tih gradskih ulica, oivičenoj prozirnim strukturama i osvetljenoj lampama boje ćilibara sa sijalicama od mutnog stakla u obliku plamena sveće, upire prstom u jednu od poslovnih zgrada advokatsku kancelariju snežnobele reljefne fasade, s dizajniranim kao Pacifik zelenim prozorima i počinje da mi priča priču o zlatari koja je stajala na tom mestu godine. To je bila prodavnica Maharadža., kaže i naslanja se na vrata kola, gledajući kroz prozor. Najotmenija zlatara u gradu. Vlasnik je bio neki Gas Makman, gospodin Lovator. Gospodin Otmene pantalone, kad ti ja kažem. Pri tom i vrlo zgodan, svaka dlaka na svom mestu. Uvek lepo doteran, s prstenom na malom prstu koji mora da je težio barem kilogram, s dijamantima, rubinima i safirima u obliku američke zastave. Zamišljaš? Kakav je to tupan. Ali tada, za mene, on je bio... nešto. Gospodin Amerika! A moram da kažem i da je bio pametan za posao. Uredio je to mesto kao kao onaj Tadž Mahal, znaš? Jer valjda su Indijci imali mnogo dragulja, šta li, i ljudi su to voleli. Uvek je bilo puno. Unutra je sve bilo u svili i kadifi, s resama i jastucima i devojkama obučenim kao trbušne plesačice. Što ne znam je li to indijsko ili šta je, ali zato je zaposlio tvoju majku jer taj je glupak mislio Meksikanka, Indijka, isti đavo. A bila je lepa. Svu ju je udesio, 194

189 obukao je u crvenu svilenu kako-se-već-zove. Sa sve kosom našušurenom kao kod Elizabet Tejlor i mesinganim zvončićima na gležnjevima i prstenjem po celom telu. Bila je prodavačica, i kad bih prolazio video bih sve te narukvice i ogrlice i držače za novac, čisto zlato. I muško prstenje s velikim dijamantima, ali nijedan nije bio velik kao Makmanov. Sijali su u izlogu, uh! Bio je to svet ljudi na vrhu. Zatim bih podigao pogled i ugledao tvoju majku. Imala je osamnaest godina. I bila je kao cvet. Kao lala. Kao ruža s trnjem. Nos kao da joj je bio u vazduhu. Prezrivo je gledala mušterije, a mene, s onim velikim očima koje su zurile u nju kroz izlog, nije htela ni da pogleda sve dok me gospodin Makman ne bi oterao govoreći: Bolje da te ne vidimo više ovde, ništarijo, propalice. I sve tako. Što se devojke tiče, bila je njegova. Tapšao ju je po cola i pratio je pogledom kao da je najskuplja stvar na tom mestu. A onda, jednom, kad je radnja bila prazna i kad je mislio da niko ne gleda, dotakao ju je po... mestu po kojem nije smeo i to joj se nije svidelo. Tad sam zalupao po izlogu, da ga nateram da prestane, i počeo je, uh, da urla. No zbog nje sam se unervozio. Podigla je nos. Nije htela nikakvu pomoć od mene. I šta sam mogao? Bila je suviše dobra za bilo šta, tako je izgledalo. Mislio sam da je hiljadu kilometara iznad mene. Ali jednog dana, dok sam prolazio pored radnje, ona se poigravala predmetima u izlogu, izlažući još onih prstenova za trošadžije. Bio sam u raju! Nikada je još nisam video tako izbliza. I ona je podigla glavu, pogledi su nam se sreli, i tog puta nije izvila obrvu kao uvek, niti prezrivo frknula, niti išta takvo. Samo me je... gledala. Nije se smeškala, nije flertovala. Ali znao sam da me je videla. A zatim sam spustio pogled, na ono što je držala, i bio je to jedan od onih prstenova, s ogromnim dijamantom u sredini. Sve zlato, i još sa belim zlatom. Veliki dijamant u sredini s krugom od malih dijamanata. Ne toliko dobar kao Makmanova zastava, ali skoro! Video sam cenu, tras, ali iz nekog sam razloga znao da moram da kupim taj prsten. Ako budem kupio taj prsten, možda će mi se nasmešiti. Možda ću je odvojiti od Makmana. Možda mogu da budem dasa i približim se tom životu koji sam gledao u Maharadži, a koji sam želeo više od svega. Ali, razume se, nisam imao novca. Bio sam mali čovek. Nije ona mogla voleti mene, propalicu! Nisam imao budućnost. Dugovao sam stanarinu za svoj šugavi stan. Ali, oh, ne, odlučio sam da imam taj 195

190 prsten. Narednih šest meseci radio sam dva posla, i klonio se suviše velike nevolje. Kockao sam se, takođe, i imao sreće. Naposletku, imao sam jedva dovoljno, ako dam i poslednji peni. I tako odem u zlataru, sa šljivom na oku (od tuče u baru), i tetovažom, i gadnom odećom, i uradim to. Makman sećao se kako sam lupao po izlogu, znaš? I zvao je svoje momke da me izbace napolje tri puta, sve dok nisam izvadio svu gotovinu i zamahao njome. Naravno, nije želeo ništa da ima sa mnom! Naterao me je da napišem svoje ime i adresu na priznanici, i rekao da ne prodaju robu ljudima kao što sam ja. Siguran sam da ne bismo imali ništa što bi vas zanimalo, gospodine. Naše su cene prilično visoke. Ima mnogo drugih dobrih radnji koje mogu udovoljiti vašem ukusu, uveren sam. Bah! Izraz na licu mu je bio kao da je pojeo pacova! Ipak, čak ni on nije mogao da odbije čiste pare. Ne da ju je to nateralo da mi se nasmeši, ali jeste me ponovo pogledala, onim prekrasnim očima. Ponovo me je videla, i kad ti kažem, dušo, bio sam vraški srećan momak. Izašao sam iz te radnje s velikim dijamantom na prstu, sa svim onim planovima u glavi. Mogao sam da budem kao milioner. Mogao sam da se oženim takvom devojkom. Mogao sam da imam mercedes bla, bla, bla. Oh, kakva sam faca. Oh, bolje da me se paze. A onda sam se vratio u svoj odvratni stan sa gazdom koji je urlao: Ako mi ne platiš kiriju letiš napolje, momak. Za trenutak zastaje, ponovo gleda u advokatsku kancelariju i namešta retrovizor. Iz daljine se čuju sirene automobila, buka sa radija. Šta si uradio? Naravno, morao sam da vratim prsten! Dva dana kasnije, ponovo odem u prodavnicu i kad me je Makman video kroz izlog, odmah je znao. I ja sam znao da on zna. Na licu mu je osmejak koji me ubija. Bila je tu i tvoja majka, odevena kao boginja, nedodirljiva, i grickala je nokte. Mislio sam da ne mogu to da uradim. I zato, šta radim sednem na pločnik ispred prodavnice. Sedim tamo čitav dan. Smrzao sam se na pločniku. Jedan policajac stalno prolazi pored mene, kaže da bolje da se maknem odatle. Konačno, šta sam mogao da radim? Pre nego što se radnja zatvorila, udem. Tu je Makman, sa svojom lepom kosom, divnom odećom, svojim velikim prstenom sa zastavom koji mi se ruga. I osmejkom. Fuj. Progutao sam ponos i vratio mu prsten koji sam kupio. Žao mi je što vam ovo nije odgovaralo, gospodine, kaže. Da li biste želeli da pogledate nešto drugo? I ne mogu čak ni da je pogledam. 196

191 Odlazim. Ali te večeri, kad sam već legao, neko mi je zakucao na vrata. Kad sam otvorio, tu je devojčica s pletenicama. Tvoja majka! Stvarna žena, bez šminke i odeće za Tadž Mahal! I jadnica izgleda toliko uplašeno, prepisala je moju adresu s priznanice, promenila dva autobusa koja voze kroz zloglasan deo grada i naposletku došetala pored kurvi i pijanica. Tresla se, a malo je i zaplakala. Naposletku, obrisala je suze i pružila mi nešto uvijeno u maramicu. Poklon za mene. Tvoj prsten, kažem. Odmahuje glavom. Ne onaj prsten koji sam kupio. Makmanov prsten, jer me je bila videla kako ga gledam. Kažem joj: Zašto mi do đavola daješ prsten svog momka? A ona kaže: Moj je. On mi ga je dao, ali nije više moj momak. A ja kažem: Zašto nije? Zbog tebe, kaže mi ona. 'Mislim da ću se zaljubiti u tebe. Skroz je drhtala, toliko se plašila zbog onog što radi. Makman joj je davao novac koji joj je očajnički bio potreban, jer je tvoja baka već bila bolesna. Ali ja joj kažem da ne brine. Spuštam ruku na njenu, veoma nežno, veoma obazrivo. Oh, a to je bilo čarobno. Takav poklon. Ali dva dana kasnije došla je policija, tražeći prsten sa zastavom. Skoro da sam otišao u zatvor. Ukrala ga je, razume se. Tata počinje tiho da se kikoće, a zatim usred smeha prestaje i zagleda se kroz vetrobransko staklo kola. Vidiš, dušo, sve je to još uvek u meni. Ali, razumeš, kako da držim sve to na površini srca? Moju divnu devojčicu koja je umrla? Šta sam mogao da uradim? Ta je ljubav jako, jako opasna. Naučio sam da ili ideš dole, ili ideš gore. A kako sam ja smeo da idem dole kad sam imao takvu kćerku, a? Nemoguće. I zato ostavljam po strani sve što je loše. Nateram sebe da krenem dalje. Topao povetarac ulazi u otvorena kola, razbarušivši nam kragne i moju kosu. Iznad nas, oblaci lebde nebom, polako, poput belog lišća na crnoj vodi. Tata se naginje ka meni i prepliće prste s mojima. Gleda me. A to i ti moraš da uradiš, dušo, kaže. Tako se to radi. Namiguje mi i nasmeši se, čekajući da se složim. A možda bi i trebalo. No samo ga poljubim u obraz. Volim te, tata. 197

192 Kasnije te večeri, kad je moj otac otišao, beli mesec svetiljke osvetljava stranicu koju čitam. Rukopis Sofije Suarez siguran je i kitnjast, a zavijuci na slovima liče na tamne ešarpe. Tela slova imaju prava leđa i bogate obline, te liče na generale i žene. Nežni palac na licu ljubavnika trebalo bi da se kreće takvom linijom. Majčine priče trebalo bi da su zapisane rukopisom krasnim poput ovog. Možda to i jeste veoma opasno. Možda više i ne znam za kim to tragam na ovim stranicama za žonglerkom, ili sveštenikom, ili čak, na neki način, za Beatris. No nije ni važno. Dovršiću ono što sam započela. 198

193 13. U Getiju preko dana popravljam napuklu poleđinu knjige i izbledele stranice, dok noću istražujem istoriju Migela de Pasamontea ili pak dublje zaranjam u debeli sloj pisama Sofije Suarez. Kroz ta vrata dospevam u prostoriju u kojoj se priča o Mikelanđelu. O Koperniku. O nepostojanju Boga i postojanju ljubavi. Prokrijumčarene mape prostiru se po kamenom podu i uz svetlost sveća kliče se od iznenađenja. Ovo su osvojene zemlje Nove Španije, koje se šire do u nedogled uprkos De Koronadovom presmešnom neuspehu jedva dvadeset godina ranije. Žene leže jedna pored druge na ogromnom krevetu i razgovaraju o posledicama smrti Martina Lutera i Karlove abdikacije, a zatim o sporoj propasti sela i Ferdinandovim ambicijama. To su one opojne godine od sredine do kraja šeste decenije XVI veka, kad je Ticijan u Veneciji prikazao svetu svoje čuvene mitološke slike, koje je neko video i skicirao. Sofija Suarez, prelazeći prstima preko naslikane Danaje, podiže pogled sa crteža, a zatim prolazi kroz prostoriju ka zauzetom krevetu. Naginje se nad opuštenim telom jedne od svojih ljubavi i uzima knjigu iz njegove ili njene ruke. 14. SEPTEMBAR Dragi moj De Pasamonte, kakvu ćeš senzaciju izazvati ovom svojom knjigom! Upravo sam pročitala i poslednju stranicu i u glavi mi se vrti kad pomislim šta će naši prijatelji reći. Jesam li ja možda to primetila svoj uticaj u tvojim delima? Učinilo mi se da sam videla sebe u onim raskalašnijim vešticama. Ako je tako, mislim da zaslužujem poslepodne marljive uposlenosti tvog jezika i jedan zločesti komadić ukrasne

194 staklarije. Mislim da je to poštena nadoknada za moje usluge Muze! 16. OKTOBAR Mila moja devojko. Kakvu sam božanstvenu noć provela juče, priljubljena uz tvoju kao melem nežnu butinu. A mislim i da si možda pocrvenela kad sam te prebacila preko kolena i pljesnula! Bez obzira, draga, obećavam da ću se ubuduće lepo vladati (osim ako ti ne želiš drugačije). I da, izgledala si predivno u onoj žutoj haljini, s trakom u kosi. Za večerom, dah mi je za trenutak zastao od samog pogleda na tvoju lepotu. Ja sam najsrećnija žena na svetu jer imam ženu toliko nežnu i darežljivu kao što si ti. Ali zašto si onoliko razgovarala sa onim idiotom Maskeronijem, sa onim glupim brkovima i smešnom odećom? Pokušava li on to da te zavede, kao što podozrevam? Ako je tako, stvarno ću morati da mu otrujem vino kad sledeći put dođe (šalim se samo, anđele!). Ipak, pokušaj da ga se otreseš, hoćeš li? Postajem strašno ljubomorna! Mnogi biografi Sofije Suarez i De Pasamomea izneli su razne teorije o tome kako je ovaj složeni ljubavni trougao uspevao složno da živi, ali one istorije koje se bave godinama kad su pisana ova pisma više su usmerene na pojavu drugačije nevolje, povezane s Inkvizicijom. Jer nije prošlo mnogo otkako je De Pasamonte dao salonu na čitanje Las Tres Furias kad je do Inkvizitora stigao glas o toj navodnoj jeresi i upravo se za tog flertu sklonog Italijana kojeg pominje Sofija Suarez ispostavlja da je uhoda koji je odao vest o knjizi. Buosa Maskeroni, varalica i šarlatan, nedaroviti pesnik i kockar, postao je predmet interesovanja zvaničnika Inkvizicije godine, pošto je u nameštenoj kockarskoj partiji koja je trajala tri dana prevario nekog leonskog plemića za dve hiljade reala. Maskeroni kojeg su takođe tražili zbog toga što je prethodne godine u Valensiji prodao otrovni napitak s navodnim lekovitim dejstvima (osmoro ljudi doživelo je strašnu smrt) za dlaku je izbegao omču tuko što je postao uhoda čija je specijalnost bilo ubacivanje u subverzivne i intelektualne krugove. Zahvaljujući bleštavoj pojavi (posebno su mu drage bile kadifene pantalone, a nosio je i brkove dugačke pola metra) i sklonosti da recituje svoje lascivne stihove, Sofijin ga je krug prihvatio kao zabavnog no bezopasnog člana. I zaista se čini da je bio mustra čitanje Sofijinih pisama otkrilo je da je manje vremena provodio u 200

195 špijuniranju a više u pokušajima da se zavuče u gaćice privlačnijim članicama ovog salona. Ipak, 3. maja godine, nedugo nakon što je De Pasamonte zadivio svoje prijatelje izdavanjem Las Tres Furias u privatne svrhe, arhiva guvernera Španije pokazuje da je ovaj u svojoj rezidenciji primio Maskeronija i stekao primerak tog čuvenog romana. U roku od mesec dana na stotine primeraka potpalile su nemire i histeriju kulta, što će zapanjiti zemlju već užasnutu osamdesettrogodišnjim nasiljem Inkvizicije (sumnja se da je upravo Maskeroni razdelio primerke). Poslednje nedelje maja, stotinu naoružanih čuvara zaputilo se ka De Pasamonteovom manastiru ušuškanom u unutrašnjosti Španije, na dvadeset dana putovanja od Madrida. 18. MAJ De Pasamonte, od naših sam prijatelja primila prilično uznemiravajuće vesti. Izgleda da bi onaj kadifeni tupan kojem smo se svi smejali mogao biti razlog što su tolike nepozvane oči u poslednje vreme videle tvoje delo. On je nestao, zar ne? Koliko juče sam pomislila kako ga već nekoliko nedelja nisam čula da recituje svoje glupe pesme. Pored toga, čula sam i stravične glasine o čistkama. Izgleda da Inkvizitor želi da porazgovara s nama. Sada se moramo pritajiti poput miša, dragi moj. I biti na oprezu poput jastreba. 20. MAJ Draga moja devojko, zbog tebe sam toliko hrabra! Kao što si mi rekla, vreme je da se pakujemo. Imaš li ikakvog oružja? Ja imam mačeve, hranu, novac, seljačku odeću, konje. I otrov. Imam vest da će stići za osam dana, tako da nam ostaje još vremena da pripremimo beg. Kuda ćemo otići? U Francusku, jesi li tako rekla? Ili Alžir? Kasno je proleće dok ona piše ove reči, a kasno je proleće i dok ih ja čitam u muzejskoj biblioteci, prstima dodirujući redove teksta. Od te me podudarnosti podilaze žmarci. Dugo mi je trebalo da pročitam pisma do kraja jer sam u poslednje vreme bila toliko zauzeta 201

196 restauracijom knjige. U poslednjih sam nekoliko nedelja dosta napredovala, i uglačana lepota folio izdanja počinje da isplivava na površinu. Ipak, nastavila sam svoja noćna istraživanja, tako da sam stigla skoro do poslednjeg pisma u ovoj zbirci. Čini se da je Sofija Suarez pogrešila kad je procenila koliko će vremena biti potrebno vojnicima da dođu do njih, jer podaci o ispitivanju De Pasamonteove tamnopute pogrbljene služavke govore da je sveštenik za dlaku pobegao iz svoje ćelije. Kao što sam već pomenula, sve njegove knjige i papiri bili su tamo, a među njima i ova pisma i pravo je čudo što nisu spaljena sa svom ostalom zaostavštinom. Dok sedim ovde u arhivi i zamišljam konje koje je Sofija nabavila, novac, i najgore od svega otrov, svetla u Getiju počinju da se gase jer je prilično kasno. No ja sam gotovo na samom kraju. Ostala su mi još samo dva pisma. Okrećem stranicu i dolazim do pisma od 24. maja, dan pre nego što su vojnici umarširali u unutrašnjost. De Pasamonte: Sve je spremno, osim 1000 reala koje će mi naši prijatelji doneti posle podne. Moram da priznam da sam izrazito tužna što moramo da napustimo mesto gde smo spoznali toliku sreću; pomisao da ćemo se nakon tolikih godina patnje ponovo okrenuti divljini plaši me. Ali ti, moja hrabra devojko, moj Pasamonte, ti ćeš mi uliti snagu, zar ne? Kao što si uvek činila. Sećaš se kako smo se upoznale? Rim sada kao da pripada nekom drugom životu; bile smo tako mlade. Ali ti se nisi promenila, iznenađuješ me kao i uvek. Oh, kako si zapanjila papu svojim magičnim lopticama! (Nemoj sad da pomisliš nešto raspusno! Oči mi se zamagljuju od tih nevinih uspomena.) I kako smo zapanjile jedna drugu kad smo se zaljubile. Ne čudi me što se sada sa ovom opasnošću suočavamo zajedno, toliko godina kasnije. Jer uvek sam osećala da ti držiš moju dušu u svojim malim rukama. A tu je još jedno, napisano istog dana: Onda Alžir, kako ti želiš. I, ako si u pravu, Izabela će nam mnogo pomoći. Jesi li sigurna da će poslati brod? Pretpostavljam da, kao veliki 202

197 pomorac, ima pristup takvim stvarima. Onda, draga, polazimo za dva dana. Geti je u mraku. Otišli su svi izuzev čuvara i ostala sam sama sa ovim neverovatnim pismima koja kao da pružaju ruke ka meni preko ponora od preko četiri stotine godina. Nagnuta sam nad njima, lice mi gori kao u groznici, susprežem dah. Ali večeras neću nikome ništa reći. Ni reč neću izustiti o ovome što mislim da sam otkrila. Odlazim automobilom do kuće i ležem, široko se osmehujući u jastuk. Ne spavam. Narednog jutra, trinaestog juna, ustajem veoma rano i odmah odlazim na posao. Moj radni sto mala je tvrđava sagrađena od knjiga. Pretražujem svaku istoriju, svaku kritiku, u potrazi za tumačenjima ova poslednja dva pisma. Još čitav jedan dan provodim za svojim stolom, bez hrane, samo sa kafom. Bilo je mnogo akademskih nagađanja vezanih za ove poslanice na kraju. Jedan profesor španske književnosti sa Univerziteta u Čikagu iznosi teoriju da Sofija Suarez mora da je bila uplašena do ludila tih dana pre očekivanog hapšenja i da je ta njena poremećenost očigledna po tome što je De Pasamontea nazvala moja hrabra devojko. Drugi stručnjak, lingvista iz Majamija, kaže kako Sofija možda pominje Rim zato što je nekada bila opatica iako priznaje da je zbunjen pominjanjem magičnih loptica. Niko, koliko sam ja uspela da otkrijem, ne zna ko je Izabela, niti ko je sveštenikova tamnoputa pogrbljena služavka. Niko od njih ne zna ko su Sofija Suarez i De Pasamonte. Niko ne zna da on nije odrastao u Barseloni, niti kako je izgledao ispod svešteničke mantije. Ali ja znam. Dvadeset i petog maja godine vojnici Inkvizicije, koji su se na svojim konjima mogli videti s prozora manastira, jurišali su preko brežuljka noseći oružje kojim će ubiti tog jeretika ako pruži bilo kakav otpor hapšenju. Zveketali su kroz šumarke ka samostanu, odeveni u crveno, s perjem na visokim šeširima. Bilo ih je toliko da bi se moglo 203

198 pomisliti da su pošli u rat, a ne da uhapse običnog sveštenika i nekoliko foteljaških filozofa. Kad su provalili u De Pasamonteovu ćeliju otkrili su samo pogrbljenu ženu tamne puti koja je čupala kosu i preklinjala za milost na nekom nerazumljivom jeziku maloumnika. Po prostoriji su bile razbacane sporne knjige, pisma i drugi dokumenti, dok je pretraživanje staje otkrilo da nedostaje jedan konj. Kad su se vratili unutra, jedan vojnik počeo je da skuplja papire da bi ih sve bacio u ogromnu lomaču ispred zgrade, no bio je dovoljno promućuran da ih sačuva za slučaj da budu zanimali guvernera. Služavka je i dalje plakala dok su zaplenjivali knjige i spaljivali ih, sve dok naposletku vojnici nisu otišli. Čim su nestali iza brda, podigla se s poda i izvadila iz bluze grbu načinjenu od slame. Možda je odenula seljački kostim koji joj je dala ljubavnica, a možda je imala i neku drugu preobuku u koju će se maskirati. Ne verujem da je navukla svešteničku mantiju nju mora da je već spalila. Zatim je otišla iz manastira po konja kojeg je sakrila u šumi ili na nekom drugom skrovitom mestu. Helen je uzjahala i pohitala ka domu Sofije Suarez, čuvene učene dame i korespondenta koja je živela tik izvan Kaseresa; ka ženi koja se, u neko prošlo doba, zvala Katerina. Sunce na zalasku uliva se kroz prozor i boji kancelariju bakrenocrveno, a obasjani pergament kao da gori u mojim golim rukama. Istraživači i biografi ulaze u ovo krilo biblioteke da po antiseptičnim policama tragaju za drevnim tekstovima. Negde u blizini, neko šapuće pesmu na latinskom. Moja mi je majka šaputala tajne. Učila me je da ne verujem onome što vidim oko sebe, da delim onu nepoverljivost zbog koje je ona bila toliko nesrećna ali koja joj je omogućavala da vidi ono što drugi nisu. Sve što ovde vidiš ukradeno je, rekla mi je, a zatim mi otkrila lepotu stare knjige. Ne veruj, promrmljala bi. Gledaj ispod površine. Više je verovala u izgubljeno i zaboravljeno nego u jednostavno i očigledno, i ponekad je zbog tog stava delovala čudno. No sada vidim da je bila u pravu, makar samo delimično. Da li je Helen mogla znati, dok je plovila natrag ka Rimu da pronađe svoju ljubavnicu, da će postati deo Crkve koja je tolike 204

199 uništila? Koja je nju uništila? Kad je pristala uz italijansku obalu, započela je novo poglavlje života koji će se završiti posve drugačije nego što je u Tenohtitlanu zamišljala. To je poglavlje koje nikom drugom nije poznato. Koje samo ja mogu da ispričam. I upravo u ovom trenutku, dok razmišljam da li da ispričam tu priču, nešto mi drugo pada na pamet. Zamišljam da je šapućem njemu na uho. Ili da je pletem oko njega poput mreže. Moje se misli sada okreću Karlu. 205

200 DEO ČETVRTI

201 14. Kad sam se vratila u Vatikan, decembra godine, sa ogromnim mačem i preobučena u plemića, prva osoba koju sam videla bila je veštica. Mnogo ih se rodilo otkako sam ja živela tu, barem je tako tvrdio papa Pavle IV u svojoj beskonačnoj gluposti, te je ustanovio rimsku Inkviziciju u svrhu zatiranja svih tih sukuba i inkuba koje su kao pošast zarazile Božji grad. Gde god da je pogledao, taj je Pavle video Sotonu skrivenog u oblinama ženskog tela ili kako blešti iz očiju Jevreja. Knjige su spaljivane kao za potpalu, sumnjivce su ganjali uz pomoć pasa i samostrela. Te prve godine Svete kancelarije, te zime koja je bila hladnija nego što ih pamtim ikada pre i posle, nahrupila sam u tu paklenu palatu imajući samo Katerininu bezbednost na umu. No kao što je za mene uobičajeno, ubrzo sam se uplela u drugu avanturu. Beli pokrov skrivao je palate od pogleda dok sam jahala iz Rima ka granici. Probijajući se ka tvrđavi u kojoj se nalazila moja nevesta, ugledala sam nekakva obličja kako se pojavljuju kroz maglu. Dok sam im se približavala, razaznala sam lomaču i postolje od slame, visoku debelu gospođu okruženu skupinom vojnika s bakljama i ogromnu gomilu uplakanih žena, muškaraca upalih lica. Žrtva je nosila crnu odoru s izvezenim žutim plamenom simbolom nepokajnice koja joj je zaklanjala i lice. Kad sam zauzdala konja svukla je odoru i otkrila otmenu haljinu od crvene svile; iako nije drhtala od straha, znala sam da se ova Jovanka Orleanka nikako drugačije ne može osećati jer crvena je,

202 osim što je bila boja jeretika, bila i boja koju su nosili mučenici. Okrenula se ka čuvaru koji ju je držao za nadlakticu i tad sam joj ugledala lice lice koje mi je bilo poznato. Imala je velike obraze, iskrene crte i pune, privlačne usne. Ta žrtva nije bila niko drugi do grofica Matilda, Katerinina stara ljubavnica, ista ona žena koja je prema meni bila onako milostiva pre dvadeset godina! Oh, dragi moj, kako si ružan, rekla je čuvaru. Majka mora da ti se dobro uplašila kad te je oštenila! Je li se onesvestila, momče, kad je videla tvoj odvratni nos? Plače li kad oseti kako smrdiš? E pa, nema veze, sigurna sam da te ipak voli, kao i sve majke. I mora da je srećna što imaš tako divan posao. Umrećeš danas, veštice, odgovorio je ružni stražar, a žene iz gomile počeše da vrište. Ostali, među kojima su bili i grofičin stari sluga i kuvarica, prebledeše od straha. Eto, opet vi bezumnici s tim veštica, rekla je nadglasavajući buku. Moram da priznam da me to pomalo zamara. Zovem se, tupane jedan, Matilda, a ako me optužuješ da spavam sa đavolom, tu grdno grešiš, jer je đavo, koliko sam ja čula, muškog pola, a mene zanimaju samo žene. Grofica pogleda jednu mladu ženu u gomili. Nije li tako, dušo moja? Dama kojoj se obratila vrisnu njeno ime, a sluga i kuvarica počeše da se guraju kroz svetinu ka svojoj gospodarici, koju su stražari vezivali za stub. Zaustavite ih!, urlala je svetina. Zar ništa ne možemo da učinimo? Bilo je i onih koji su tražili vatru i krv. Ružni je stražar uzeo baklju i prineo je slami. Plamen poče da se hrani gorivom i dim pokulja ka grofičinom licu. Više nisam oklevala, već sam obola konja i poterala ga ka njima. Otkrila sam da se ružni stražar, kad sam mu zarila mač između lopatica i kad su se one prilično lako ugnule, uopšte nije otimao da ostane u životu. No drugi jesu. Kad sam se sagnula da odvežem groficu, jedan vojnik tresnuo me je sabljom i odsekao bi mi ruku da mu grofičin sluga nije velikim mesarskim nožem rascopao lobanju. Nastao je sam pakao. Žene iz gomile, izbezumljene od straha, skočile su na stražare kao lavice. Ja sam posekla mnoge, nekoliko 208

203 mi se muškaraca pridružilo svojim rapirima, i naše crvene prilike, obasjane veštičjom vatrom, kao da su bile prizor iz noćnih mora. Uskoro su na tlu umirale žene i stražari, no grofica je preživela. Prišla sam joj dok je sedela u prašini, omamljena; na glavi je imala ranu koja je krvarila, a ljubavnica ju je negovala. Okrenula se da me pogleda. Poznajem li vas, gospodine?, rekla je. Zatim me je pažljivije pogledala. Ili gospođo? Da. Još pažljivije se zagledala u mene. Da niste vi ona živahna mala Indijanka za kojom je Katerina bila luda? Klimnula sam glavom. Svuda bih prepoznala tu put. Gde je ona? Oh, bila je luda za tobom, jesi li to znala? Nikada se nije oporavila kad si otišla. Gde je ona? Grofica Matilda prinese ruke licu i zaplaka. Bože, to je bilo pre stotinu godina. Nije li bila lepa tad? Sa onom zlatnom kosom? Mi Safine sledbenice nismo dobro prošle pod ovim novim režimom. Ponovo me je pogledala svojim krupnim očima. Ona je u zamku Sant Anđelo, naravno, u kavezu kao pseto sa svima ostalima. A ti moraš otići tamo i izbaviti je odmah, pre nego što dođe još vojnika i sve nas pobiju. Za trenutak sam joj prislonila ruku na obraz, ali ni sekund duže nisam čekala, iako sam je prepuštala sigurnoj smrti. Uzjahala sam i pojurila od svoje stare prijateljice i tog razgorelog mesta, ka jezivim odajama Sant Anđela. Ogavna kripta rimske Inkvizicije, smrtonosna tamnica Svete stolice, zapravo je prilično lepa grobnica koju je car Hadrijan podigao sebi kao večno prebivalište. Mislim da dosta toga govori činjenica da je, u ovoj zemlji laži, kuća tolike patnje morala biti lepa s drevnim rimskim frizovima i čuvenim mostom Pons Elijus. Bilo je doba kada je služila kao tvrđava i sam papa se tamo sakrio godine za vreme Pustošenja Rima, a Katerina mi je jednom pokazala tajni prolaz koji je povezivao ovo zdanje s 209

204 Vatikanom. Sa izuzetkom tog prolaza, kažu ljudi, u zamak je teško dospeti koliko i na mesec, ili (rekli bi drugi) koliko i u Kortesovo srce. No upravo je u kamenom srcu ove tamnice Katerina čekala svoju smrt. A ja nisam imala drugog izbora do da nađem put do nje. Budući da sam bila krvava od bitke sa stražarima, sakrila sam se sa svojim konjem među drveće oko zamka. Čekala sam da padne noć, a zatim se iskrala iz mračne šume i krenula ka staroj grobnici tu i tamo osvetljenoj bakljama. Bio je to opasan zadatak, no kako sam za sve ove godine naučila da nestanem kad mi to odgovara, prikradala sam se preko Elijusa nečujno poput dima. Pred velikim su vratima bila postavljena tri stražara, kojima je svima lice od hladnoće bilo ljubičasto kao u novorođenčeta. Nisu ni bili mnogo stariji. Ti su mladići stajali trupkajući u mestu, proklinjući i otpuhujući bele oblake daha, a ja sam se držala senke, izvan kruga svetlosti koju je bacala baklja. Mora da je hladnoća odnela svu samilost iz mog srca, jer nisam davala ni pet para na njihove mlade živote. Skočila sam na njih iz sene i zarila oštricu jednome u stomak dok su ostali nespretno pokušavali da izvuku mačeve, mjaučući od straha. Jedan me je posekao po ramenu i ne mogu reći da sam posedovala neku naročitu veštinu u borbi samo neumitnu i preciznu mahnitost zaljubljene žene. Mogu jedino da kažem da sam ubila drugu dvojicu jedva i svesna kako. Moje razigrano oružje, mač i bodež, pronašli su put do njihovih nežnih vratova pre nego što su njihovi pronašli put do mog, i čim su se ta deca našla na tlu dovršila sam započeto. Ali kad sam videla njihova slomljena tela, izgubila sam razum: bacila sam u šanac mač s kojeg je kapala krv i počela da se udaram u grudi kao luda. Nakon nekoliko trenutaka bunila, međutim, uspela sam da se priberem. Uzela sam im ključeve, izbegavajući ukočeni pogled njihovih očiju, i ušla. Dok sam se pridržavala za grube zidove da bih pronašla put kroz taj ambis, zapanjila me je ne tmina koju baklje jedva da su probijale, ne samrtna zima tog mesta, niti sumanuta lepota tih rimskih relikvija koje su nadživele trošniju glinu, već tišina. Bilo je toliko tiho da sam se osećala kao da me okružuju duhovi, ali i dalje 210

205 sam gazila nečujno poput vazduha, ne odajući svoje prisustvo. Stražari su stajali na određenoj razdaljini jedni od drugih, ali bili su toliko zaokupljeni sopstvenim očajem mnogi su obmotali kapute oko lica ne bi li oterali hladnoću da sam se neprimećeno prikradala kroz senke, sve do drugog sprata gde su se nalazile strašne tamnice poznate, s razlogom, kao Usta pakla. Ovde još nisam bila naišla na čuvare, no oči su zurile u mene iza rešetaka a krastave, ostrižene lobanje pokajnika i njihovi pomični skeleti dovodili su me do ruba razuma jer sam znala da je moja devojka jedna od ovih utvara. Odnekud ispred dopirali su zvuci šibanja i stenjanja. Kad sam zašla za ugao naišla sam na široka ramena stražara, jedva vidljiva na treperavom svetlu. Žustro se pomerao, a kad sam prišla bliže tom demonu videla sam i izobličeno lice zatvorenika, čoveka čija je koža imala boju pergamenta, kako se uvija pred njim dok ga ovaj batina. Zatvorenik otvori oči taman koliko da me vidi i ja mu dadoh znak klimanjem glave; u tom smo trenutku oboje skočili na stražara i stali ga gušiti i probadati bez ijednog zvuka, iako nam je žrtva izdisala u naručju bacakajući se s takvom mahnitom snagom da me je gotovo zdrobio. Dugo mu je trebalo da umre. Uzmi mu ključeve, prošištala sam svom suučesniku dok sam lišavala mrtvaca njegovog mača. Ko si ti? Helen. Pogledala sam ga. Ja sam ja sam Indijanka. Ja sam Kanjaco, rekao je, a zatim se nacerio. Ja sam pornograf. Više nisi pornograf, prijatelju., rekla sam. Sad si Spartak. Otvori ćelije. Širom smo otvarali vrata no zatočenici su bili toliko zatečeni da su stajali ukipljeni u svojim kavezima i zurili u nas. Dole niz hodnik čula sam glasove stražara koji su dolazili da razreše dužnosti svog mrtvog prijatelja. Ustajte! Ustajte! Nejaka tela pokuljaše iz kaveza. Trčala sam od ćelije do ćelije šapćući Katerinino ime. Čizme stražara odzvanjale su po kamenu hodnika. Otključavala sam te pećine mrtvih, u kojima gotovo uopšte nije bilo svetlosti, nije bilo vazduha niti mesečine, samo očaj 211

206 stisnut uz prljavštinu i bolest. Mučno kretanje pacova. Ostavljala sam krv na rešetkama koje bih odgurnula u stranu. Lica zatvorenika puna ožiljaka bila su bleda poput kosti; udisala sam zadah sramote i straha. Koliko ima ćelija? Gde je ona? Kad su stražari stigli i zaurlali na uzbunu, zatvorenici se uskomešaše oko mene, a zatim potrčaše na sve strane, preko trupla stražara, uvlačeći njegove prijatelje u mrežu svojih tela. Kanjaco probode jednog čuvara, pa potom nestade u vrtlogu mase. Krici su parali tminu. Tela su se stropoštavala na zemlju. Još stražara pokidjalo je u bledu, obrijanu gomilu, nasumice probadajući. Nastavila sam da otvaram kavez za kavezom sve dok je nisam ugledala. Kunem se da mi je mogla promaći. Bila je sitna poput laneta, ošišana i otupelog lica, no kad se okrenula i ugledala me neka je svetlost zasijala na njemu. Jesi li to ti?, upitala je. Katerina? Zaplakala je. Draga, ja ne sanjam? I nisam umrla? Nagnula sam se nad nju i zagledala joj se u lice. Bila je to moja devojka, i dalje lepa uprkos godinama; no gladovanje je ostavilo traga na njoj. Poljubila sam joj usne. Stvarna sam, i vreme je da pođemo. Uzela sam je za ruku pa smo izletele iz te ćelije u vrelu struju tela u begu. Zatvorenici su se tukli sa čuvarima; uspele smo da izbegnemo oružje samo zato što je ono u tom trenutku ubijalo na desetine drugih ljudi. Po sećanju smo pronašle put do papinog tajnog prolaza i trčale po tom crnilu sve dok se svetlost nije ponovo pojavila i dok se nismo našle u starom domu; trčale smo brzo kao munja kroz bleštave hodnike, pored zapanjenih stražara, srceparajuće umetnosti, sveštenika i dalje nalik mermernim anđelima koji čuvaju ovo carstvo zlata i Boga, kroz izrezbarena vrata, pravo u okrilje noći, gde smo bile slobodne. Kad smo stigle do mog konja zastala sam, a zatim se okrenula da je pogledam pod svetlošću meseca. Sećam se, rekla je dodirnuvši me po obrazu, kakvo si smešno derište bila kad smo se upoznale. I ne mogu da verujem da si ti ta ista devojka. Nisam ista, rekla sam. 212

207 Nisi, složila se. Ali ja jesam. Nikada, nikada te nisam zaboravila. Jednom si mi rekla da sve zaboravim. Tad sam bila vrhunska budala, razume se, i nije trebalo da me poslušaš. Kad bih pomislila da ću poludeti, u mislima bih razgovarala s tobom. Kakva mi je to bila uteha, Helen, nikad nećeš znati. Kakva si mi uteha bila svih ovih godina. Nikoga ja nisam tešila, rekla sam. Pretvorila sam se u nešto strašno. Hvata me za ruke. A ko nije, draga moja? Ko nije, u svem ovom ludilu? Poljubila me je. Hajdemo kući. Kući? Odmahnula sam glavom na njenu ludost. Nasmešila se. Hajdemo onda u Španiju. Tamo ću te hraniti narandžama i vinom, i zavodiću te svake noći sve dok ne budeš molila za milost, i bićemo srećne. I ti veruješ da je to moguće? Ne. Nasmejala se. Ali ipak ćemo to uraditi. I tako smo uzjahale mog konja i stavila sam mu živu u uši; pojurile smo između crnog drveća i zlatom optočenih crkava, dalje od Vatikana, dalje od Rima. Kupile smo mnogo kostima za prerušavanje i kao da smo stalno menjale odeću, imena, titule, ponašanje, kako bismo pobegle; no svaki put kad bi mi dotakla ruku i dalje bih osetila svoje tajno, istinsko ime kako tinja u meni poput žeravice. Naposletku, šest meseci kasnije, s broda koji smo unajmile po nerazumnoj ceni, prvi put sam ugledala zelene brežuljke Španije. Ona se tada nasmejala od sreće, ali ja nisam. Ovo moje novo prebivalište bilo je zemlja koju sam prvi put videla na barjaku čoveka koji je sebe nazivao početkom, no koji se pokazao kao kraj. Ovo je bio dom smrti mog doma, ubistva mog oca. Bilo je to mesto koje je dalo Kortesa, koje je ishranilo njegov pakleni talenat. Bilo je to i mesto gde je rođena moja ljubav i gde su, neko vreme, nastajali i razvijali se darovi koje mi je sada davala. Za sve godine mog života ovde, najteže mi je bilo da istovremeno čuvam u srcu obe ove istine. 213

208 Lutale smo unutrašnjošću Španije više od godinu dana, izdržavajući se zahvaljujući bogatstvu naše sestre gusarke Izabele. Iznajmljivale smo velike kuće i male zamkove, seleći se svaki put kad osetimo prisustvo guvernera ili njegovih vojnika. Katerina je održala obećanje i hranila me je izvrsnim narandžama ovog područja i pojila vinom; mogle smo danima sedeti pod drvećem posmatrajući svetlost koja je blistala kroz lišće i pričati jedna drugoj zabavne priče. No uprkos svemu, i dalje sam se osećala kao varalica i to ne zbog odeće, ne zbog promene imena, niti zbog toga što sam se izdavala za muškarca. Ne: osuđivala sam sebe kao lažnu zbog svih mojih zločina. I dalje su mi se priviđali mladići koje sam ubila, a u snovima me je otac upućivao u umetnost ubijanja careva. Kad god bih provirila u sve one različite palate u svom srcu Astek, kćerka, žonglerka, ljubavnica i ona ambicioznija odrednica koju nazivamo ljudsko biće nailazila sam na neuspeh. I sve dok nismo godine došle do samostana Juste u Kaseresu, nisam mislila da sam pronašla mogućnost iskupljenja. Dok smo se u kočiji vozile vijugavim drumom, u daljini smo ugledale opatiju okruženu drvećem na kojoj se vijorio barjak Svetog Rimskog Carstva. Dok smo se uspinjale uzbrdo, s desne strane nam se pojavio zemljoradnik s licem kao orah koji je brao grožđe za vino. Šta je ono?, upitala sam ga pokazujući na zdanje pred nama. Manastir San Jeronimo, gospodaru, odgovorio je. Ko boravi tamo? Car, gospodaru. Napeto sam zurila u njega. A na kog to cara misliš? Nabrao je čelo. Pa na Karla, gospodine. Povukao se u ovaj manastir, ali čujem da mu u poslednje vreme i nije baš najbolje. Katerina i ja nastavile smo uzbrdo. I šta misliš da ćeš da uradiš?, upitala me je. Misliš da ćeš ga ubiti? Bolje da nas obe ubiješ odmah sad, na licu mesta! Nisam je gledala, nisam ni progovarala. Samostan koji se video u daljini sada se približio; dok je krv počinjala da mi bubnja u glavi obrisi sveta oko mene kao da su se izoštrili. Primećivala sam svaki list, zapažala svaku vlat trave. Nebo mi se činilo plavlje nego 214

209 ikada. Plašeći se boje koja mi se pojavila na obrazima, Katerina me je i dalje prekorevala i upozoravala, no prvi je put nisam slušala. Osveta! Žrtvovaću ga zaboravljenom bogu Tlaloku! Ugasiću mu dah golim rukama, a poslednja reč koju će čuti biće ime mog oca! Ne još bolje počeću tamo gde je Maksiksa stao i zaustaviti srce tog cara svojom starom umetnošću. Grčevito sam držala uzde i vozila nas kroz magloviti šumarak ka vratima samostana koja je čuvao nepomičan niz stražara. Jedan od njih, s odobravanjem primetivši grb na mojoj kočiji (preuzela sam je od grofa koji nije primetio karte u mom rukavu), prišao nam je i naklonio se. Kome mogu biti na usluzi? Odmahnula sam rukom da oteram muvu s lica i rekla mu jedno od imena kojima sam se služila u to vreme. Car želi dobrodošlicu vašoj milosti, no suviše je bolestan da bi sada primao posete; dobio je groznicu od sunca. Ovde sam samo da se ispovedim, rekla sam. Uopšte neću uznemiravati Njegovo veličanstvo. Kako vi kažete, gospodine. Katerina mi je spustila ruku na rame. Kad sam se okrenula, videla sam da je bleda kao onog dana kad sam je pronašla u Sant Anđelu; oči su joj bile razrogačene od straha. Nemoj ići, prošaputala je. Ostani ovde, sa mnom. No samo sam je poljubila, posegnula za torbom u kojoj sam držala loptice i prebacila je preko ramena. Potočići retke zlatne svetlosti slivali su se s prozora na kameni pod samostana. Prohladan vazduh nosio je tihu melodiju šapata, a dva su sveštenika stajala pored ispovedaonice i prepirala se kao dve razljućene ptice. Videla sam kako služavka koja je teglila prljav veš izlazi na vrata niže niz hodnik, a zatim nestaje u drugoj prostoriji. Klimnuvši sveštenicima, prošla sam oborene glave poput pokajnika kojeg muče gresi, a kad je stariji od njih udario mlađeg po ušima ušla sam na vrata kroz koja je služavka izašla. Našla sam se u perionici punoj rublja u kojoj je bilo i nekoliko mantija; jednu sam brzo navukla na sebe. Savršeno mi je pristajala i moram reći da sam bila prekrasan sveštenik. Lutala sam lavirintom hodnika u opatiji, ukravši bočicu sa 215

210 svetim uljem iz jednog ormara. Pregledala sam svaki ćošak na dva sprata sve dok nisam otkrila vrata pred kojima su stajala četvorica ogromnih stražara. Šta želite?, upitao me je najkrupniji od njih, brdo mesa sa obrvama poput krila. Došao sam u ime Njegove svetosti. Car je previše bolestan da bi primao posetioce. Zato sam i došao, da mu se nađem u bolesti. Pokazala sam tom divljaku bočicu sa svetim uljem. Imam naređenja da ne sme da primi nikoga. A ja imam naređenja da mu dam poslednje miropomazanje. Nabrao je čelo. Zar nije juče primio poslednje miropomazanje? Ne, nije, tupavče jedan, prosiktala sam. A sad mi se sklanjaj s puta. Zar hoćeš da car umre pre nego što se obavi poslednji obred? Ako bude goreo u čistilištu to će biti isključivo tvoja krivica. Golijat je popustio, naredivši svojoj braći da se sklone s puta. Prošla sam pored njih parajući nosom vazduh i upala u prostoriju namirisanu vodicom od ljubičica da bi se odstranio zadah bolesti. Telo koje je ležalo na uskom krevetu uživalo je u pogledu kroz otvoren prozor, a pored kreveta stajao je sto sa zdelom vode i korpom platnenih krpa. Jednostavna drvena stolica takođe je bila u blizini, a na njoj je sedela debela služavka koja je mokrom krpom hladila kraljevo čelo. Čuvši moje korake, čovek na krevetu polako se okrenuo. Karlo. Nekada rumenu, ružnu glavu bolest je upropastila nije bilo kose, nije bilo ni boje na licu izuzev po jedne sjajne mrlje od groznice na oba obraza; ogromna vilica se oklembesila kao da u njoj više nema zuba. Divljak koji je nekada čitavu Evropu držao u šaci sada nije mogao da stegne ni tanak kraj svog čaršava. Ruka mu je, sama kost i koža, ležala na grudima kao uvela vezica cveća. Ko je to?, prošaptao je. Dala sam služavki znak da nas ostavi i tiho mu se prikrala. Neću vas povrediti, Vaša visosti, lagala sam. U mojim ćete rukama biti bezbedni. 216

211 No on beše prevazišao svaki strah. Katarakta mu je pokrila oči; upinjao se da me vidi. Posegnuo je za mnom tom odvratnom rukom i osmejak mu je zatitrao na licu. Divna devojko, jesi li to ti? Spustila sam mu ruku na grlo. Želiš li i dalje da dišeš, tako ružan i tako bolestan? Može li život biti dragocen za zver kakva si ti? Osmeh je iščeznuo. Ti nisi moja žena. Ja sam Tlakaelelova kći, starče. Okrenuo je glavu ka prozoru. Ti ne možeš biti moja žena. Moja je žena umrla. I ti ćeš joj se pridružiti, uskoro. Car je zurio kroz prozor. Tamo ima cveća, čini mi se, mada ne mogu da ga vidim. Zamišljam polja puna ljubičica, osećam im miris. I ruže, možda, puzavice? Divlje ruže i kolumbine? Prozračni kukurek? Kako sam stario, vrtlarstvo je postajalo melem za moje srce. Kad sam kupovao svojoj ženi ruže, znao sam da ne mogu da se mere s njenom nežnošću, njenom lepotom. Baciću ih, rekao sam. Ti si jedini cvet u mom životu. Ali sada vidim da su mi te ruže u svesti, ispunjavaju mi glavu svojim trnjem ili je to groznica? Obrazi moje žene bili su boje ruže. Saginjem se kao da ću ga poljubiti. Prizovi se pameti, sikćem u vazduh. Ja sam Montezumina podanica. Ja sam Tlakaelelova kći. U njegovo te ime ubijam. Ubistvo?, prošaptao je car u odgovor, lica namrštenog od zbunjenosti. Ja sam ubijen? Ti si mrtav, odgovorila sam i strgnula prekrivače s njegovog tela, otkrivajući, kako se ispostavilo, hrpu izlomljenih grančica i mršav grudni koš koji se napinjao. Zavukla sam ruku pod mantiju da izvadim tašnu, a zatim istresla loptice na krevet. Privlačeći stolicu bliže, sela sam i spremila se da u vazduh podignem svih stotinu kugli. Grabeći koliko može da stane u šaku, poslala sam u vazduh deset, zatim dvadeset, zatim četrdeset loptica, i počela da bacam Maksiksine čini. Loptice su se vrtele u suncem protkanom vazduhu dok je car i dalje slepo zurio kroz prozor, pevušeći pesmice o ružama. 217

212 Drhtala sam kad sam dodala narednih deset, dvadeset loptica. A zatim, dok je osamdeset loptica letelo prebrzo da bi ih moje oko moglo pratiti, začula sam onaj blagosloveni zvuk: podvodno tutnjanje srca koje kuca. Bum-bum. Bum-bum. Carevo srce. Karlo V se stresao na krevetu i mogla sam da vidim kako mu kapci podrhtavaju dok pada u smrt. Usta su mu bila otvorena kao u ribe, a oči zastrte koprenom razrogačile su se kao da će mu to pomoći da vidi. Dodala sam još deset loptica, bacivši ih uvis poput grada, i fizičko zadovoljstvo poče da mi obliva telo toplotom. Bumbum. Kad dođem do stotine, biće mrtav. I tad se car okrenuo i dotakao me, veoma nežno, po nozi. Divljak me je nazvao imenom svoje žene. Draga, dopusti da te utešim, hrapavim je glasom govorio mrtvoj ženi, a krv mu je sada sijala sa čela. Krv mu se pojavila i na usnama. Ova bolest nije ništa. Nisi ni u kakvoj opasnosti dok sam ja ovde. Nemoj se plašiti, mila moja devojko, moja mila ženo. Telo mi je i dalje podrhtavalo od zadovoljstva. Loptice su blistale poput zvezda iznad nas. I lice mog oca prikazalo mi se onako radosno kao kad sam bila dete, i rekao mi je da dovršim posao. Dovrši ga. Ubij ga. Uroni ruke u njegovu krv. Natakni mu glavu na kolac. Jesam li bila kadra to da uradim? Kad bih mogla da budem ono što sama odaberem, pomislila sam jednom, bila bih ljubav. A nisam verovala da mogu da biram. No sada sam stegnula šake u pesnice. Pustila sam loptice da padnu. Car je udahnuo, a. lice mog dragog oca iščeze. Tog sam ga. trenutka ponovo izneverila. Da, postala sam izdajica. Neću se naći među onim velikanima koji su se služili uspomenama kao štitom pred zločinima i smrću, jer nisam mogla da platim cenu tog dara. Neću pridružiti duh ovog čoveka onima koji me proganjaju. Narednih deset sati nisam se pomerila od njegovog uzglavlja, a budući da su me sveštenici koji su ulazili u prostoriju i izlazili iz 218

213 nje prihvatali kao jednog od njih, mogla sam da se staram o tom varvarinu sve dok nije umro. Jedva da mogu da pojmim zašto sam pomagala svom neprijatelju. Reči poput oproštaja ili milosti ne pogađaju moje srce. Jer nisam oprostila, niti ću ikad. No dok sam brisala to slomljeno telo hladnim krpama i govorila tom ludaku o njegovoj ženi, osećala sam se kao da negujem nekog drugog. Svaki put kad bih se sagnula do njegovog uha i prošaptala: Nemoj patiti, stari, i Mirno spavaj, kralju, bez bola, zamišljala sam da se ne staram za cara koji nas je pobio, već da tešim izgladnelo telo svog voljenog oca, da mu pružam pomoć i olakšanje koje nisam mogla da mu pružim kad je umirao. Karlo V je preminuo pre nego što se sunce rodilo i tek tad sam napustila samostan, ostavljajući svoje loptice, no i dalje odevena u mantiju. Popela sam se u kočiju i zatekla Katerinu budnu, ukočenu od straha. Nisam znala hoćeš li se vratiti, prošaptala je u mraku. Toliko sam se plašila da se nisam ni pomerila otkako si otišla. Oprosti mi što sam te toliko dugo ostavila samu. Jesi li ga ubila? Ne. Je li sve u redu? Na to pitanje nisam odgovorila, ali sam prinela njenu ruku licu. Hajdemo sa ovog mesta, dušo, rekla je ponovo uzimajući uzde. Da. Idemo sada. Katerina i ja vozile smo se kroz noć sve dok svetlost nije opet obasjala proplanak, no otkrila sam da mi je žao što odlazimo odatle. Ostale smo u Španiji jer je to poslednje mesto gde sam videla svog oca, i živimo tu već nekoliko godina. Moja nada bila je neosnovana više ga nisam videla, i jedva da još mogu da mu se setim lica. Taj mi gubitak donosi veliku tugu. Tu su, međutim, drugi vidovi ove oblasti koji nam prijaju: to je mesto gde možemo da nestanemo bez traga a da nas niko ne otkrije. Ovde smo nevidljive sve dok ne pogledamo jedna drugu. Veče se spušta dok sedim za svojim pisaćim stolom, a sumrak 219

214 plav kao šljiva ulazi mi kroz prozor, prekrivajući telo moje ljubavi dok me posmatra s kreveta. I dalje sam odevena u odeću za prerušavanje, dok se ona skida za mene, polako, odbacujući svoje lažno ruho sve dok se ne promoli poput bisera izronjenog iz mora. Skini tu odeću, draga, Šapće mi, i ja ću te osloviti imenom, Jedino ona može da me vrati kući, iako ne želim uvek da se vratim. Bilo je dana kada se činilo da mi se ova maska koju nosim stopila s kožom, ogradivši je od utvara, razbijenih hramova, saraja i prizvanih meseca koji i dalje svetlucaju u meni. Božanstveno, kao dijamant prozirno ništavilo tada mi teče svešću kao radosno ludilo koje gutam poput leka. Osećam kako postajem mršavija, lakša, kako lebdim u plavom prostoru, no tad me Katerina dotakne i postajem topla i čvrsta dok svet ponovo hrli ka meni sa svim svojim lepotama i starim demonima. Pre nekoliko godina upoznala sam mladog sveštenika čudnog nosa u obliku slova S i bakrenog preliva na koži, u kojem sam prepoznala neuporedivu zaostavštinu Ikstlilksohitla, mog starog partnera u žongliranju iz vremena Vatikana. Spoj je bio sasvim neobičan poput kapljice mastila u mleku. Kad sam ga upitala ko mu je otac, rekao je da je rođen u sirotištu i da ne zna svoje pretke. Zahvaljujući mojoj pohotnoj braći, naša veličanstvena krv ovde će se zadržati decenijama pošto mi umremo, obeležavajući lica njihove dece tajanstvenom šifrom koju niko neće moći da protumači. A potom ćemo nestati. Ali ne još. Ne još. Jer ovde, na ovim stranicama, nalazi se zapis o svemu što smo izgubili. A ovde, u ovoj postelji, nalazi se sumrakom obasjana lepota moje žene. Ustajem i svlačim ove kože da bih joj prišla kao nevina. Poseže za mnom. Osećam kako se pod njenim rukama moje ime podiže na površinu tela, i ona mi ga šapuće u usta. Ne, nećemo još nestati. A možda nikada i nećemo iščeznuti. Jer verujem da će ova ljubav trajati. Moram u to da verujem. Uprkos vatri vremena koja proždire glinu i dah i sve naše misli, mislim da ćemo ostaviti otisak u ovom 220

215 prahu, ili uznemiravajući žamor u vetru. Ispisujemo je sada, ovde, tu trajnu tvar. To ustrojstvo, te glasine. Ovaj kod koji će neko negde možda protumačiti, kroz tamne zastore sveta. 221

216 15. U muzeju je jutros svetio. Slap zlatne svetlosti sliva se s prozora i gori na bronzanim statuama u ovoj galeriji. Nage, suncem pozlaćene devojke i satiri čvrsnu pod pogledom i izgledaju kao da će pretrajati sve nas ovde. Izlazim iz te prostorije i iz tog krila, na terasu s koje puca pogled na okean i horizont iza te čiste plaveti. Nekada sam mislila da mogu da vidim gospodina Getija kako žurno prolazi svetilištem koje je njegov novac izgradio, no nije on dovoljno izdržljiv za ovo sunce. Ovo nije vreme za utvare nema izmaglica iz kojih bi izronile, iznenada, da bi na smrt preplašile kustose; nema ni vetra koji bi nosio njihov žamor nezadovoljnika. Čak je pretopio i za džempere i ja svoj skidam, prebacujem ga preko lakata i ulazim u biblioteku. Rano je jutro, subota, četrnaesti jun, svega mesec dana pre Karlovog venčanja, ali moram nešto da obavim na poslu pre nego što uradim išta drugo. Ulazim u lift i penjem se na treći sprat. Na ovom spratu danas nema gotovo nikog, i niko ne bi ni trebalo da je na poslu, ali kad kročim u laboratoriju čujem neko šuštanje i kuckanje iz moje kancelarije i zabrinem se. Nikome osim osoblja ovde nije dozvoljen pristup, no prošle je godine jedna posetiteljka uspela da doluta i pokuša da ukrade časlovac vredan šesto hiljada dolara tako što ga je stavila u tašnu. Prolazim kroz prvu prostoriju laboratorije, gde pohranjujemo rukopise i druge retkosti, a kad stupim u našu kancelariju ugledam Terezu, s veselim zlatnim kovrdžama i rumenog lica, kako se provlači između kartonskih kutija i drugog obilja prelepog haosa. Svuda okolo leže blistave ruševine koje ostaju nakon

217 dvadeset godina bavljenja restauracijom knjiga ruševine svučene s polica, iskopane iz fioka, pobacane okolo poput smeća koje ostaje iza zabave. U oči mi pada zbirka starih savijača listova od svetlucave slonovače. Kobaltnoplavi konji od murano stakla koje je pokupila na konferenciji gde je držala predavanje o francuskim predlistovima iz XVIII veka. Mali knjigovezački nož koji je nekada pripadao marljivom Rodžeru Pejnu. Vaza crvena kao plamen koju je punila cvećem svake nedelje otkako je poznajem (sada prazna). Niz pera za pisanje od ružinog drveta na radnom stolu, zajedno sa sjajnim bočicama indijskog mastila, i istrošene brusilice za oštrenje nožića kojima opsecamo ivice knjiga. Prastara presa za knjige od hrastovine već je u kartonskoj kutiji. Mermerni papiri poigravaju na povetarcu koji dopire kroz prozor, trake platna i kvalitetne kože leže savijene na podu. Tereza podiže pogled, uzima jedno pero od ružinog drveta, prilazi mi i spušta mi ga na dlan. Znam da si ovo uvek želela. Šta to radiš? Rezultati su mi dobri, zar to nije divno?, kaže, a zatim se nasmeje. I zato dajem otkaz. Počinje da priča o budućnosti za koju se opredelila biće turistički vodič, što će joj pružiti svu silu mogućnosti da vidi svet, kaže. Govori ne pominjući užas kroz koji je prošla iako joj je on još na licu, u vidu bora koje su joj se pojavile oko usana juče dok je čekala na telefonu. No ona više uopšte ne želi da razmišlja o tome. Umesto toga, najpre veoma ljubazno sluša šta sam otkrila, a zatim oduševljeno prione na opisivanje sopstvenih planova, u kojima se vinula tako dalekosežno da je slušam ceo sat uprkos tome što sam nestrpljiva da što pre obavim posao koji je preda mnom i vratim se Karlu pre nego što mi ponestane vremena. Prvo ću otići u Keniju, sa ciljem da ostvarim neku prilično nevaljalu ljubavnu aferu u stilu Dinesenove 30, govori, a zatim ću možda skoknuti do Perua da pomognem u izgradnji društvenih stanova i probam, kako čujem, izvrsnu čokoladu. Dok govori, ne mogu a da se ne čudim toj razlici između nas koja je 30 Danska autorka dela s ljubavnom tematikom čija se radnja odvija u Africi, Karen Bliksen rođena Dinesen pisala je pod pseudonimom Isak Dinesen. Prim. prev. 223

218 učvrstila moje neverovatno prijateljstvo s Terezom. Ne slažemo se oko pitanja kako preživeti i šta je zapravo važno. No iako me je ranije njena nesmotrena okrenutost budućnosti toliko nervirala (sve one knjige u raspadanju na koje se nije obazirala; sve one nedozvoljene zabave), sada shvatam da ima nečeg divnog i neophodnog u njenoj amneziji. Iako sam restaurator po prirodi, znam da ne mogu više okretati leđa tom daru zaborava jer počinjem da uviđam da je jednako moćan, opasan i uzvišen kao i pamćenje. Ali kad joj to pomenem, iznenađuje me svojim odgovorom. Pa naravno da moraš ponešto da zaboraviš, draga, kaže, ali trenutno bi trebalo da se usredsrediš na to da vratiš onog tvog krupnog, seksi mornara, koji se sprema, ako se ne varam, da se za svega nekoliko nedelja oženi nekom užasnom riđokosom devojkom. Negde rano poslepodne, nakon što je Tereza spakovala svoje stvari i otišla kući, konačno se vraćam poslu koji je preda mnom. Osmotrim knjige koje čekaju da ih restauriram botanička knjiga iz XII veka s pozlaćenim ružama, reprodukcija Merkatorovog Atlasa no ne obazirem se na njih već posežem za završenim folio izdanjem koje mi stoji na radnom stolu. Kožne korice presijavaju se kao sedlo; hrbat mami prste da ga uzmu. Stranice pergamenta izgledaju kao lice još uvek prelepe udovice. Okrećem listove i čitam slova koja sam pažljivo ponovo ispisala Terezinim perima od ružinog drveta, isto kao i ona kojima sam dopustila da ostanu izbledela; nekoliko ih je umrljano ili iskrzano. To su nesavršeni tragovi njene ruke. Ustajem sa stolice, noseći knjigu, i prilazim kompjuteru u kojem se nalaze podaci o našim zbirkama. Otvaram odrednicu o ovom foliju koju sam popunila nekoliko meseci ranije: AUTOR: NASLOV: ŠTAMPA: De Pasamonte, otac Migel Santjago Neimenovani rukopis Kaseres, Španija; XVI vek NAPOMENA: Roman, izmišljena priča smeštena u vreme Svetog rimskog cara Karla V Menjam odrednicu u sledeće: AUTOR: De Pasamonte, otac Migel Santjago / Helen / 224

219 Anonimni autor NASLOV: Osvajanje ŠTAMPA: Kaseres, Španija; XVI vek NAPOMENA: Autobiografija žene astečkog porekla koju je u Evropu doveo Ernan Kortes godine; autorka je pod imenom padre Migel Santjago de Pasamonte napisala nekoliko poznatih knjiga. Prsti su mi blago oslonjeni na tastaturu. Moja odrednica vibrira na monitoru poput živog bića. Posetioci ulaze u vrtove s druge strane mog prozora dok sedim na svom mestu, zureći u ove reči, i dok se sunce pod sve manjim uglom probija kroz staklena okna. Mislim na majčine tamne ruke, kako glade ukradeni fragment amokstlija raširen na krevetu. Zatim mislim samo na nju, kakva je bila pre tog dana. Gotovo je pozovem po imenu. Želim da ga viknem. Nedostaješ mi! Izgovaram to naglas. I tada shvatam da sam veoma umorna. Osvajanje mi je otvoreno na krilu. Prelazim prstom preko mekih, gotovo krznenih stranica, potom zatvaram knjigu. Ustajem, uzimam ključeve i izlazim iz biblioteke. Tramvaj se spušta s brda na kojem je Geti ka gradu koji svetluca od zakrčenog poslepodnevnog saobraćaja, znakova za zaustavljanje i raznih drugih barikada savremenog sveta sveta na koji ću, znam, morati od sada obraćati više pažnje, sveta koji bi trebalo da prihvatim na potpuno funkcionalan način, ali sveta zbog kojeg mi se ipak u grudima pokreće minijaturni vatromet straha. Treba mi gotovo čitav sat da izađem iz grada, na autoput koji vodi ka Oušnsajdu. Nakon što sam se ispetljala iz Los Anđelesa, jurim ka jugu, ponovo zujeći pored novih-novcatih zdanja i raštrkanih kampova za prikolice, sve dok sva azurna lepota San Dijega ne nahrupi ka meni kroz vetrobran mojih kola poput veličanstvenog cunamija koji preti da me zdrobi. U ulici u kojoj živi Karl očevi marinci naginju dijetalne kokakole i posmatraju decu koja teturaju po trotoarima na svojim motorizovanim skejtbordima, slatko se igraju lutkama devojačkog lika ili sede na ivicama pločnika lica toliko priljubljenih uz gejmboj da izgleda kao da nežno ljube ekrane ali on nije napolju, niti otvara 225

220 vrata. Njuškam okolo sve dok ne privučem pažnju neke Latinoamerikanke, kratko ošišane, veoma trudne, marinca, koja me je pogledala toliko dobronamerno dok je plevila krasuljke u bašti da sam pobegla u kola. Odlazim ka Kamp Pendltonu da bih obišla oko baze, no ne vidim svog kratko podšišanog mladića ni da ulazi u bazu niti da iz nje izlazi; nema ga ni na plaži ni u parku punom kćerki koje igraju softbol i tetoviranih očeva. U lokalnom tržnom centru lutam kroz prodavnice krcate američkim zastavama, pomalo zastrašujućim majicama s natpisom devil dog i drugim simbolima zabave marinaca koji žive u predgrađu, i kunem se da ću sve to nositi i da ću mahati zastavicama s jedva blago ironičnim poletom, samo ako budem mogla da Karla zovem svojim. Ali nema ga ni tamo niti u supermarketu, u prodavnici venčanica, solarijumima i kozmetičkim salonima, i provlačim se pored salona za zabavu ka drugim kvartovima sa kućama, iako gubim samopouzdanje. To jest, gubim ga sve dok se ne udaljim od prodavnica i običnog sveta ka elegantnoj četvrti Oušnsajda. Ulazim u izvesnu ulicu po imenu El Sijelito. Pre skoro godinu dana došla sam da osmotrim ovo isto mesto, potaknuta tada, kao i sada, morbidnom radoznalošću i običnom, snažnom tugom nakon što mi je Karl rekao da je tu upoznao Kler. Nebo sada počinje da se opušta i prelazi u sumrak, no prepoznajem lišćem oivičen otmen niz urednih imanja sa travnjacima savršenim uprkos slanom vazduhu. Ovo su citadele onih srećnika koji su šezdesetih godina investirali u nekretnine, kao i izgnanika sa istočne obale, pripadnika stare garde i umirovljenih generala, ljubitelja stila arts end krafts. Sivkastobela hrastova vrata i prozori na hacijendi generala O Konela, dede pobednice Kler, širom su otvoreni tako da mogu da vidim svetlucanje lampica i sveca, sjaj zanjihane devojačke kose, zvuke visokih potpetica, muškog smeha i muzike za zabavu. Zaustavljam kola na upravo oslobođenom mestu pod uličnom svetiljkom pošto je jedan gost otišao, i kao da izlebdim na ulicu, prelazim osvetljene stepenice na tremu i ulazim u blistavu kuću koja me prima kao ma kojeg drugog, pozvanog gosta. Predsoblje i balska dvorana prepuni su u svilu odevenih žena s frizurama i marinaca u punoj uniformi, ali tek kad u pozadini ugledam Karlovog oca (nisam ga videla godinama i taj krupni strogi čovek 226

221 odjednom izgleda smežuran, gotovo neprepoznatljiv), i jednu od njegovih baka s kosom skupljenom u komplikovanu kulu, shvatam koliko neverovatno mnogo mora da nisam dobrodošla jer ovo je uštogljena, zvanična i očigledno izrazito skupa zabava povodom veridbe. Dok se provlačim ispod laktova ogromnih vojnika i ljubaznih osmeha njihovih pratilja, primećujem i otmenu crvenokosu ženu u cvetnoj haljini kako teši generala koji trepće dok suznih očiju, začuđeno, posmatra taj prizor. Taj par su, pretpostavljam, Klerini roditelji. Prolazim pored majora sa ožiljcima, lepo istaknutih japanskih mačeva, batlera koji nosi minijaturnu hranu, i ulazim u salon. Troje gostiju, zgurani pored maketa torpednih razarača, podižu ka meni pogled s iščekivanjem koje se pretvara u zbunjenost kad primete moje farmerke i kosu na brzinu skupljenu u rep. Klimnem glavom i iskezim se u nešto slično osmehu pre nego što šmugnem kroz sporedna vrata koja vode u lavirint dnevnih i spavaćih soba i toaleta, gde ushićenost veselih zvanica koje otkrivaju desni ukazuje na prvu fazu ozbiljnog pijanstva. Preterano privlačno sestrinstvo okuplja se pred kupatilom i lagano njiše podvriskujući o impresivnoj veličini dijamanta na vereničkom prstenu svoje prijateljice (koja se još nije pojavila). Sad sam već skoro u suzama i okrećem se za sto osamdeset stepeni ka naspramnom hodniku, napola očekujući da ugledam verenicu kako juriša ka meni u oblaku neke kreacije Lore Ešli i puca dok municija leti okolo, ili taštu koja, sigurna sam, ne bi ni trepnula pre nego što bi ovakvu rasturačicu doma za kosu izbacila na ulicu. No niko takav ne pojavljuje se i ja nastavljam očešavši se o ženu plačnog izgleda u svilenom kompletu pariskozelene boje i marinca koji krišom puši pored otvorenog prozora, sve dok ne ugledam još jednog marinca, gotovo nevidljive plave kose Karlovog prijatelja kojeg sam nekoliko puta srela, ime mu je Piter, čini mi se kako izlazi iz sobe na samom kraju narednog hodnika. U toj maloj spavaćoj sobi nalazim Karla. Sedi na žakarom presvučenom krevetu u plavoj uniformi sa zlatnim dugmadima. Zuri u svoje uglancane cipele. Kad shvati da je još neko u prostoriji podiže pogled i gotovo poskoči u stav mirno, no zatim ponovo sedne, ne skidajući krupne oči s mog lica. Ovde sam, Karle, kažem bez razmišljanja, jer ne možeš da se 227

222 oženiš tom ženom. Ništa ne odgovara. Ne kaže kako si došla ovamo. Niti šta to radiš. Možeš umesto toga da se oženiš mnome. Zastajem. Iako baš nisam odabrala savršen trenutak. Nije savršen?, pita. Nije savršen? Ponovo spušta pogled na svoje savršene cipele. Saro. Ništa se neće promeniti, čak i ako to uradiš. U redu, stani malo. Saslušaj me. Počinjem da plačem. Reći ćemo da je ovo bilo najbliže raskidu. Reći ćemo ljudima: Oh bože kakva je to drama bila. A ja ću reći: Bila sam nasmrt preplašena. A ti ćeš reći: Izvukla me je sa rođene veridbe, možete li da zamislite? Hvata me za ruku. Daj, nemoj, kaže. Šššššš. Sve je u redu. Hajde idemo odavde. Ne mogu. Sad vidim Karla kao da je okružen nekakvim mračnim tunelom, toliko sam se jako usredsredila na njega. Dušo, moraš da shvatiš zašto se to dogodilo, kaže mi. Znaš da, svih ovih godina, za mene nije postojao niko drugi. Samo Sara samo sam na tebe mogao da mislim. Samo na tebe. Kako sam mogao da te ostavim? Znaš da nisam mogao da te ostavim. Pokušavam da ga prekinem, ali mi ne dopušta. Znaš da nisam ja taj koji je otišao, govori držeći me i dalje za ruku. Ti si otišla. Na svoj način. I ne govorim sad o tome ko je i gde prihvatio koji posao, pa čak ni o tome što se nismo venčali. Ti si me jednostavno napustila. Nastupa tišina i čujem muziku i žamor s druge strane vrata. Znam da sam otišla. Na neki način, svaki put, ja sam ostavljala tebe. A ja više nisam želeo tako da se osećam. To mi je jako teško padalo. Sad i ja obaram pogled ka svojim cipelama, keds cipelama mornaričkoplave boje. Gledam njegovu ruku sa onim ogromnim, belim zglobovima sličnim orasima. Zašto si onda ovde sam? Na to ne odgovara, već samo zagrebe cipelama po tepihu, kratkodlakom berberskom ćilimu boje meda, preko kojeg je prebačen gusto tkan orijentalni ćilim. Ima još nešto, bolje da ti i to kažem. 228

223 Primili su me u Hjuston ove nedelje. Smeši se, ali nesrećno. Možeš li da veruješ? Kunem se, dođe mi da ne prihvatim. Pušta me i spaja ruke, potom ih steže kolenima; u stanju nervnog rastrojstva primećujem da je soba besprekorno čista i da deluje kao da je niko ne koristi. Ovo je sklonište namenjeno nepozvanom gostu koji reši da prenoći, ili služavki, pretpostavljam, ali izgleda manje podesno da se u njoj spava ili vodi ljubav; umesto toga, prosto je savršena za ovakvu svrhu kao prostor za mučno raščišćavanje stvari u poslednjem trenutku, gde uspevate dobro da sagledate svoju sumornu budućnost. Sedam pored njega na tvrdi mali krevet. Naravno da su te primili. Uvek si to govorila. Češem ruku o prekrivač od žakara. E pa, ići ćeš. U tom trenutku marinac Piter promalja glavu u sobu. U redu, drugar, počinje. Šta se dešava, kog vraga? Još si mamuran od one cirke sinoć? Vilica mu se oklembesila kad me je ugledao. Nekoliko sekundi zuri u nas, zatim zatvara vrata. Pokazujem na vrata. Vi momci ste izašli sinoć? Da, no ne bih rekao da smo se svi dobro proveli. Karle, nemoj mi reći da sam zakasnila. Sedeo sam ovde i razmišljao o tome kako možda najbolje odluke mogu biti i najtužnije, znaš?, nastavlja kao da me nije čuo. Javlja mi se da mogu biti i najteže. Ne mogu da smislim ništa što bih odgovorila, budući da je to takva očigledna istina. I o tome kako ti možda neko može biti toliko potreban, kako možeš osećati da je deo tebe, govori, pa ipak ne biti s tim nekim. Teško je to, kao kad posmatraš kako ti otac stari. Suočavanje sa stvarnošću, i to. Pokušati da se na najbolji način ponašaš prema dobrim ljudima, a Kler je dobar čovek. I pri tom kao puška, mada to ne moraš da znaš. Klima glavom, a zatim me pogleda. Prolazi čitav sekund. Ti si deo mene, i ovo je nešto najteže na svetu, ali jesi zakasnila., kaže. Ponovo čujem muziku, ćaskanje, zveckanje zabave niz dugi krivudavi hodnik, i polako, zapanjeno shvatam da je moja veza s Karlom gotova. Ponovo ga uzimam za ruku, pitajući se šta dalje da radim. Prinosim 229

224 je usnama i ljubim ga u dlan, sa onom raštrkanom linijom života i tvrdim, četvrtastim malim zadebljanjima. Naposletku šapućem: Nešto divno se juče dogodilo i želim to da ti ispričam. Sećaš se one priče o žonglerki i opatici? Glas mi je mek poput krzna. Osećam kako stara veština struji kroz mene. Klima glavom; ne zaustavlja me. I počinjem naredni deo sage, od mesta gde sam poslednji put stala. Odvodim ga svojim glasom od ove kuće, sopstvenim rečima uspevam da isklešem crni Mediteran po kojem jedan brod plovi ka oluji, zatim dine Sulejmana Veličanstvenog gde jedna devojka leži na pesku i zuri u prostrano blistavo nebo. Karlova krupna šaka počiva u mojoj dok putuje sa mnom u pustinju. Oči su mu na mojima, a blagi osmejak titra mu na usnama. Nikada nismo bili toliko bliski. Dok mu pričam priču, dajem mu deliće sveta koji on spaja svojim talentom za slušanje, strpljenjem i zapažanjem, i te priče nikada nisu bile samo moja izmišljotina već nešto što smo gradili zajedno. Opisujem mu sada sumorni zamak Sant Anđelo sa rimskim relikvijama, napola mrtve žrtve u njemu i beg kroz papin tajni hodnik dok smeh sa zabave lebdi iznad nas, dopirući s nekog dalekog mesta, i znam da moram da požurim da bih mu sve ispričala pre nego što bude prekasno. Jednom, pre mnogo godina, utisnuli smo vođenje ljubavi u petnaestominutnu pauzu, i sada imam isto osećanje kao tada želim sve da utočim u ovaj mali prostor da ništa ne bi propalo, da ništa ne bi bilo izgubljeno. Čuje se kucanje na vratima no mi se ne obaziremo i koraci uljeza ponovo se udaljavaju. Pričam o unutrašnjosti Španije i ludilu cara koji leži na samrti. Otkrivam mu tajnu ludog sveštenika, obrazovane Sofije Suarez i pokušaja zarobljavanja. Pričam sve dok ne ostanem bez daha. Dajem sve što imam. To je kraj, kažem. Ljubim ga. Zatim ga puštam da ode. Gotovo mogu da zamislim da se selim u drugu zemlju dok se udaljavam od njega, jer mi se zbog izraza na njegovom licu čini da otplovljavam na brodu dok se on sve više smanjuje na obali. Ipak, prolazim kroz vrata, niz hodnik, koračajući toliko brzo da skoro trčim (mada ne trčim) kroz ove svetlucave prostorije, kroz ovu draguljima 230

225 okićenu gomilu na rubu Klerine zabave. Žene okupljene oko Pitera uzmaknu kao preplašene kreje (jedna upire prstom u mene) i dok se razmiču otkrivaju devojku kose boje jagode u dugačkoj ružičastoj haljini, sa zlatnim narukvicama na rukama, blistavu kao Klimtova slika. Nosi bisere, i znam da je lepa kad joj lice nije tako iskrivljeno. Nevesta! Supruga! Prekrasna Kler, obraza zajapurenih od zbunjenosti. Želim da joj kažem: Čuvaj ga jer je najbolji na svetu, no vidim da se moli da me grom pogodi i pretvori u drhtave ugarke pa odlučujem da ne rizikujem. Nastavljam kroz hodnike, pored kuhinje i balske dvorane u kojima je gužva, pored igračaka razarača, generala O Konela ribljih očiju, bataljona marinaca i izloženih japanskih mačeva sumnjivog porekla, pored Klerine majke čije lice govori da bi me rado istukla jednim od njihovih pištolja, pored Karlovog skupljenog oca i bake s kulom kose na glavi koja mi prijateljski mahne prstima, sve dok se konačno ne nađem napolju, u prohladnom sumraku, gde je tiho. Sedam u kola, s rukama na upravljaču, i zurim kroz vetrobran u zlatnu svetlost uličnih svetiljki koja obliva vilicu. Niko ne izleće iz kuće da me izgrdi ili već nekako otera. Stablo bresta stoji tik uz moja kola i čujem kako mu lišće zahvata dašak vetra; kao da se budi. Hladno mi je. Smrzavam se, a pod dodirom osećam kao da sam otvrdla. I to me osećanje evo ga ponovo vraća na prvu priču koju sam ispričala Karlu, kad mi je bilo petnaest godina. One noći na plaži pričala sam mu o princezi koja se zaljubila u vojnika. Skinula je haljinu radi njegovog užitka, rekla sam dok sam plutala oko njega u vodi. Olabavila je vrpcu na haljini i ona je pala na zemlju. Opisala sam mu kako je u njenu zemlju došao rat. Kako je vojnik, naoružavši se kopljem i štitom, otišao da potisne pobunjenike i kako je žena, nakon što ga je poljubila za oproštaj, otišla na vrh planine da bi pratila njegov barjak dok on korača ka džungli. Žena je, rekla sam Karlu, čekala tamo na planini petnaest godina, a on se nije vratio. Čekala je, ali nije bilo vesti od njega, nikakve poruke. No nije ga zaboravila. Na kraju svog života, na vrhu planine, osetila je kako joj grudni koš podrhtava i kako nekakvo goruće osećanje navire odatle. Ruke su joj se ukočile jer je sva krv pokuljala ka srcu. Šake su joj potamnele, ohladile se i na njima su se pojavili useci, poput teksture vulkana. Oči su joj se skamenile u ljubičaste kristale nalik kristalima 231

226 koji se rađaju u steni. Jezik joj je bio od kamena, butine se proširiše u litice. Stomak joj je bio od crne stene i dijamanata koje je stvorila divlja zemlja. Bila je hladna, onakva kakav je granit kad ga dotakneš, i naposletku je shvatila da više nije žena već planina, gruba stvar. Sedim u kolima i zurim kroz vetrobran razmišljajući o tome. Posle nekog vremena zvanice počinju polako da napuštaju generalovu kuću i odlaze ka svojim parkiranim sportskim kolima. Posmatram predivne brinete kako ulaze u džipove uz pomoć snažnih muškaraca. Družina nasmejanih gostiju, među njima i žene u haljinama na tanke bretele koje drhte od hladnoće, odlazi niz mračnu ulicu. Sedim u kolima i ne pomeram se, osluškujem zvuke saobraćaja koji dopiru s nekog autoputa koji ne vidim. U vazduhu treperi žamor s radija jednog kabrioleta modifikovan dopler-efektom dok se kola udaljavaju, i vide se konobari i služavke kako služe škampe gostima veselih lica koji se smeju iza generalovih ogromnih prozora. Neka narandžasta mačka šunja se preko stepenica trema, a krzno joj svetluca pod svetlošću svetiljki i sveća. Neki marinac korača ukočeno, ispravljenih leđa, niz iste te stepenice, dok ga raspoložena plavuša drži pod ruku. Tad mi je dosta. Pokrećem motor. Kuća se crni naspram neba osvetljenog svetlima grada, sa zlatnim prozorima zbog kojih liči na bundevu u noći veštica. Izvlačim kola s tesnog parking mesta na pločniku i idem za farovima kroz smrknutu ulicu, ka autoputu. Nema više ničega što bih mogla da uradim ili vidim. Odlazim kući. Kod kuće u Pasadeni, na tremu, imam plavo-beli vrt u saksijama od terakote uglavnom dan i noć svilenkastih laganih latica i mastiljavih očiju. Cvetovi su otporni i jedri od vlage, no pustiće indigo tečnost ako se prema njima suviše grubo postupa. Nežnost i mekoća pera, usana koje se ljube, dečje kose sve je to sadržano u ovom cvetu. Latice i listovi divni su kad se ispresuju, jer liče na mršave duhove starica. Žive latice su svetlucavi jezici. Kad se kroz njih gleda po ovakvom danu, svetlost otkriva krivudave vene koje liče na upozorenja ispisana na drevnom arapskom jeziku. Prošla su dva dana. Sunce sija, obasjavajući beli trem i rezbareći senke u prostorima ispod drveća što raste uz pločnik iza staze od spržene trave, blistavo 232

227 od ovog prolećnog vremena. Zrak svetlosti šara mi ruke dok se bavim saksijama, dodajem svežu zemlju i negujem sveto korenje uz pomoć zelene kantice za zalivanje. Cveće nije bilo uvelo niti se spremalo da uvene kad sam ovog poslepodneva izašla da ga negujem; jednostavno mi je bilo potrebno njegovo društvo. Očistila sam ga od blata, okupala ga i nahranila. Listala sam u krevetu Osvajanje i kako nisam mogla da čitam reči, počela sam da se bavim vrtlarstvom. Moja je tuga poput nekakvog nerazaznatljivog jezika koji mi se obraća žamorenjem. Nemam pojma kako da ga slušam. Ne želim da ga prevodim. Sunce mi koso pada na zglob i obasjava iznenada bakrene, jasne dlačice. Pukotine gmižu preko betona trema, a vide se i naznake pukotina u terakoti saksija. Moje ruke, koje rade sa kupljenom zemljom, deluju mi strano, kao da mi ne pripadaju. Pokušavam da mislim na nešto lepo pozlaćene islamske natpise u Getijevom andaluskom Kuranu s mikstečkim beleškama, rezbarenu ukrašenu kožu primerka Robinsona Krusoa iz godine, ove providne bele latice i njihovo golo, drvenasto korenje. Pokušavam da vidim Helen, odevenu u jelenju kožu. Pokušavam da vidim svoju majku. Ne uspevam. Ništa od toga mi ne pomaže. Cvetne glavice podrhtavaju mi u rukama dok ih sadim u zemlju koja po teksturi podseća na telo. Lepe stvari imaju svoje granice. Nema ih mnogo, ali postoje, i važne su. Vidim opuštenu kožu između svog palca i kažiprsta koju ranije nisam primećivala, neprijatnu kao celofan kad je povučem. Ovde ću zakopati korenje. Podozrevam da ću, kad završim, ponovo ući unutra. Ponovo ću uzeti knjigu, možda je još jednom prebrisati. Možda ću ponovo prošiti neki deo poveza. Učiniću sve da se bolje osećam. Jer ne želim da se osećam ovako. Možda ću iseći parče providnog japanskog papira, raširiti ga preko pergamenta poput zdrave kože i ponovo ga zalepiti. Možda će biti neke slabe utehe u tom činu, ako ga pokušam ponovo. Znam da bih ostatak dana mogla provesti popravljajući to staro folio izdanje u lepljenju, prošivanju, pranju, pozlaćivanju čak i ako mu to uopšte nije potrebno. Sredina je jula. Pokušavam da obraćam pažnju na stvari, da dopustim vremenu da me poduči. Los Anđeles se ljulja poput reke oko kanua od autoputeva. Ovde se mora boriti za stare knjige svetlost takve stvari izjeda, grickajući im prednje korice svojim hemijskim 233

228 vazduhom, ljušteći im uvez svojim svetlim zubima. Žena koja sedi u parku Pasadene i čita skupo folio izdanje kao džepnu knjigu čini veliki zločin, čak i ako je ne uhvate. No sada, u vrelim ustima ovog grada, vidim da sam pogrešila jer čak ni čuveni Los Anđeles nema savršenu klimu za zaborav. Istina je da su slike moje majke počele da mi blede u glavi ali sjajne fasade zgrada odražavaju lica koja liče na ona nekada uklesana u našim stenama. A ova je metropola puna starih stvari. Domišljati arheolozi počeli su da vrše iskopavanja u sumračnim prostorima ispod autoputeva i da pronalaze vereničko prstenje iz poslednje decenije XIX veka, čestitke za Dan zaljubljenih iz dvadesetih godina XX veka, pramenove kose upletene u ljubavne čvorove. Grad je, čini mi se, sagrađen na snovima ljudi poput mene koji su, ne bi li pobegli od svojih muka, na sav glas rastrubili njegov amnestički efekat toliko uverljivo da su mnogi koji su slušali poverovali ovim prevarantima. Dok sedim u parku sa svojom starom knjigom prilazi mi neko dete praćeno budnim okom majke. Dozvoljavam joj da sedne pored mene, čak okrećem i stranice. Opisujem joj Spaniju iz XVI veka, počinjem da joj prevodim veličanstveno rotunda pismo. Osim dvoje ljudi, niko drugi još ne zna za moje otkriće, no ja joj pričam staru ljubavnu priču skrivenu u knjizi. Bila jednom jedna žonglerka, pričam joj. Bila jednom jedna opatica koja je volela da čita. Devojčica okreće još jednu stranicu i dodiruje prelepo pismo, nežna crvena slova. I tada, pre nego što stignem da shvatim šta radim, pričam joj još jednu ljubavnu priču, ovaj put skoriju. Početkom jeseni, nakon jula, vraćam se svom tremu i presađujem mali vrt. Sestre prošlih cvetova ovde i dalje traju, i pokušavam da se setim da li ih je zasadila moja majka, još dok smo živeli u Long Biču ali ne uspevam. Teško mi je čak i da se setim kako je izgledala onog dana kad je izašla iz muzeja s fragmentom drevnog teksta u rukama. No njen je težak parfem još sačuvan, zamrznut, u meni. Ali druge stvari, vrele, opasne, i dalje su mi u glavi. Njegove krupne ruke na mom telu, na primer. Onaj poslednji pogled, upućen brodu koji isplovljava. Sunce je još jako i pljušti mi po travnjaku, naginje se ka meni na 234

229 tremu, dok tihi, prijatni prizori južne Pasadene prolaze pored mene. Psi i žene, muževi i kćeri. S druge strane ulice, porodica Čo čija sam imena tek nedavno saznala iako smo komšije već četiri godine ulazi u ogroman auto, sva odevena u kaki pantalone i bele patike debelih đonova, i odlazi nekud u kupovinu dok njihov dalmatinac razdragano laje na zadnjem sedištu. Dok čučim na tremu i držim cveće, sunce mi klizi preko ruku, preko kolena, žuto kao polen, i sada mi kao polen prenosi informaciju. Jer svetlost koja mi se preliva preko tela za trenutak zatreperi, zatim nestaje. Prekidam s poslom. Čujem šuštanje trave. Disanje. Nešto mi pada na pamet. Zurim u taj mali komad senke. Ne podižem pogled. Svetlost se ponovo pojavljuje na mom kolenu, treperi. Dodirujem nepostojano zlato na svojoj koži veoma obazrivo, kao da će se raspasti. Pogled mi je usredsređen na to. Kad podignem pogled, vidim da je Karl došao mojom stazom od spržene trave i da mu se dugačka senka proteže do mesta gde sedim. Stoji u središtu mog travnjaka i mogu da mu razaznam krupne oči, golo, bledo lice ispod kratko ošišane kose, ruke uhvaćene u nekakvom nedovršenom pokretu. Karl stoji, čudan, na uglu moje kuće. Ne pravi ni korak više. Zuri u mene preko prostora koji nas deli, a ruke su mu i dalje ukočene pored tela. Zatim ih podiže, više, još više. Šire se. Na licu mu je ljubav. Kasnije, vraćamo se na obalu i ponovo zajedno plutamo na zlatnoj vodi. Čisto nebo Long Biča u rano leto spušta nam se na lica; ramena nam se sudaraju i dodiruju, zatim se klizeći razdvajaju. Karl pruža ruku i dodiruje mi prste; kad se okrenem, vidim mu profil beo naspram zelenih talasa. Bled grudni koš pluta nad okeanom a ruke mu se šire kroz vodu. Oči su mu zatvorene. Usne mu se blago razmiču. Dalje, iza njega, razaznajem promenljivu, užurbanu boju obale. Ima više ljudi nego što sam upamtila; Long Bič je narastao otkako smo bili deca. Sada se smeši i otvara oči. Pruža ruku da mi zagladi kosu. E pa, iznenađen sam, kaže. Obično bi mi u ovo vreme već pričala priču. 235

230 Prevrćem se i zaranjam pod vodu, zatim na trenutak otvaram oči u iznenađujućem, peckavom zelenom prostoru. Ponovo izranjam i plivam ka njemu. Stopala mi pronalaze čvrst komad peska. Priljubljujem usne uz njegovo rame, odmahujem glavom. Barem jednom ne otvaram ova moja usta. Uvek ću osećati čežnju za pričama, no u ovom trenutku otkrivam da nemam potrebu da pretvaram sebe u neku čudnu devojku s reke a Karla u zmaja ili kalifa; nije mi potrebno ništa da bih ulepšala ovo poslepodne, niti da bismo prebrodili loše stvari. Na pomisao o lošim stvarima, pokušavam da se setim majke što bolje mogu. Naprežem se da u vodi vidim njeno lice, da razaznam tračak njenih nasmejanih usana pre nego što se moj sopstveni odraz prenese preko talasa. Sada se Karl okreće prema okeanu i grli me. Danas nema priča, kažem mu. Počastiću te nekom kasnije, u Hjustonu. Prošla je ponoć i koferi su mi tek napola spakovani, no i dalje sam budna i čitam ovu knjigu koju sam uspela da zadržim proteklih meseci iako je restauriranje odavno bilo završeno. Bilo mi je teško da je se odreknem, priznajem, i sad uživam u ovim poslednjim satima dok je Osvajanje još uvek samo moje, pre nego što ga vratim na Getijeve police i pozovem stručnjake za De Pasamontea da im saopštim novosti. Helen mi je bila uteha čitave ove godine, ali znam da je došlo vreme da je predam profesorima; pored toga, istina je da ne mogu da dočekam da izađe iz ove knjige kao duh iz boce i počne da jurca maštom svih tih Bozvela, obarajući im kao stena postojane teorije, ne ostavljajući iza sebe ništa osim divljenja i lepote. Mislim da na ovim stranicama ima taman dovoljno toga da se u vazduh digne mali deo realnosti; kad ti doktori spaze makar deo slojeva ispod površine koji su čisto zlato i koji poniru suviše duboko da bi ih oko moglo pratiti, verovatno će se neko vreme zapanjeno hvatati za glavu. Ako je moguće da je on ona, šta smo onda još pogrešno shvatili, pitaće se. Sada sam sklona da poverujem u skoro svaku mogućnost. Možda postoje sirene ispod površine okeana. Možda taj hladan vetar koji te straši jeste dah mrtvih i pokopanih koji traže pravdu. Možda postoje duhovi u 236

231 stenama i možda ti jesi kradljivac, a možda ti je srce veliko kao čitav ovaj ogromni svet koji pripada tebi koliko i meni. Da, svima želim to da kažem, iako se najbolja potvrda tih mogućnosti koja mi pada na pamet izražava preko starih alatki ovog zanata iskrzanih knjiga, lepka, japanskog kozo papira i savijača listova. Jer ja nisam napustila svoj posao. Stara mi je marokanska koža u krvi i ne mogu da izbacim izgubljene biblioteke iz glave; pored toga, Geti nije mogao da me pusti da odem. Iako sam, na neki način, staromodna devojka, postajem dovoljno pametna da iskoristim prednosti modernog sveta što znači da pokušavam da spojim nemoguće. Zbog toga sam uznemirena, no sada mislim da, ako Karl može da otkaže venčanje i ode do zvezda, možda i ja mogu da držim mornaričke bebe na kukovima i često letim avionom da bih spasla svemir od raspada etrurskih ili cuirciselé književnih poveza (i helenskih tajni koje se u njima kriju). A možda će moja ideja s pola radnog vremena otići do đavola pa ćemo morati da smislimo nešto drugo nešto komplikovano i verovatno teško, budući da će u svakom planu morati biti mesta za te naizgled nepomirljive stvari poput knjiga, Jupitera i ljubavi prema Karlu rođene na Long Biču. Ali spremna sam da iskoračim iz okrilja prelepih nepouzdanosti muzeja i stupim u vrelinu i neizvesnost života koji sam ranije gledala kroz prozor svoje kancelarije. Pretpostavljam da to mogu da uradim sada kad sam poremetila mir blistavih galerija gospodina Getija i obavila dužnost koju sam davno nasledila. Pomaže i to što sam dokazala sebi da onaj jedan postupak, ono jedno poslepodne kad je moja majka uzela stranicu veoma stare knjige i ukrala je kustosima pred nosom nije samo rezultat ludila koje su svi drugi videli, već i neke vrste zdravog razuma. Ovo je otkriće jedno od njenih važnijih zaveštanja meni (jer nije verovala u istinsko nasleđe); no bilo je to još jedno zaveštanje, sredstvo, komplikovani jezik kojim se služila da oplakuje ono što je ukradeno i skoro zaboravljeno, a i da stvara nešto novo. Dođi, šapnuću ti. Pod ovim mojim jezikom počivaju nektar i mirta. Znam napeve koji će te odvesti do čarobnih mesta. Jednom, pre mnogo godina, živela je veštica koja se zaljubila u zlu kraljicu... proročica joj je u kartama pročitala ime Boga... dvorska je luda ubila kralja i dospela na presto... U Hiljadu i jednoj noći priče presušuju jer njihova autorka 237

232 naposletku osvaja kralja, ali to se meni još nije desilo. Uzmite, na primer, prošlo veče pozvala sam oca na nekoliko minuta, pre nego što ode na još jedan sastanak, i počela da mu pričam jednu od svojih avantura. Evo je opet, rekao je. Gospođica Ludica, baš kao tvoja majka! Kad bi imala bar malo zdravog razuma, umro bih srećan. Možda kad bi bilo barem malčice razumnog razmišljanja u toj pinata koju nazivaš mozgom, ne bih svako malo doživljavao infarkt! No ipak me je slušao i mora da mu se dopala priča, jer zaboravio je na vreme i slušao me pola sata pre nego što je shvatio da kasni. Kad sam spustila slušalicu, razmislila sam o životnim lekcijama kojima je pokušavao da me nauči svih ovih godina, svim onim pričama o pravu koje se stiče rođenjem i kako se ne treba dati, kako treba misliti o lepom, kako treba poći dalje u životu; zatim sam mislila na majku, i o onome čemu je ona pokušavala da me nauči, i za trenutak su se oba gledišta spojila uz glasno klik. Videla sam da su obe njihove ideje, o pravu po rođenju i o krađama, tačne, i da su oba sveta, i površinski i svet senki, stvarni a shvatila sam i kako surova činjenica da je ona umrla može da postoji uporedo s neverovatnom tajnom žonglerke koja se pretvorila u ubicu-sveštenika. I kunem se, sve mi je to tada bilo jasno. Mogla sam da osetim stvaran i skriveni svet kako teku kroz mene i to me nije bolelo; bila je to nezamisliva mešavina besmislica i logike slatka kao med i lako svarljiva. Tada sam bila prokleti čarobnjak koji u vazduhu održava ne samo mesec već i Jupiter i Veneru, i osećala sam se kao da sam mogla posramiti i samog Maksiksu. No samo trenutak kasnije, prestalo je. Nakon nekoliko minuta izgubila sam nit razmišljanja i sve je opet postalo komplikovano. Sigurna sam, međutim, da se slažem sa Helen, jer ljubav je jedino što me je ikada držalo da ne otplivam u daljinu kao ona krava o kojoj je pisala. Moj dragi mužu, pravilnih zuba i četvrtaste glave, ukrao si moje srce pre stotinu godina i svaki put kad pogledam u tvoje lepe blede grudi vidim na njima onu malu plavičastu Severnjaču koja me, kako se čini, vodi u pravcu... Hjustona, za sada. Posle toga, ne znam. I od same pomisli na tih nekoliko narednih koraka ovo moje proštepano srce počne sa onim bum-bum, snažno poput srca Karla V i pape. Čini mi se da ti koraci ne vode ka nekakvoj pravoj liniji, već su 238

233 pre nalik plesu vi nežnom ili snažnom naručju okolnosti. Oh, mogu da budem i jasnija: Volim te, mama, svim svojim srcem, ali zbogom. Tereza i moj otac bili su u pravu, izgleda morala sam nekog da zaboravim, na neki način. Baš kad sam fiksirala majčine izraze u sopstvenom sećanju, neka umirujuća izmaglica počela je da joj se prevlači licem, skrivajvići one mučnije ali i lepe crte koje nikada nisam ni morala da crtam u mislima jer su već bile tamo uklesane i sad dok razmišljam o tome, i dalje mislim: Nemoj ići! Nemoj me ostaviti! Ne znam koliko toga mogu da savladam, ili izdržim. Nisam sigurna ni koliko toga bi trebalo poneti, a koliko ostaviti, no znajući sebe kladim se da ću pokušati da putujem s najtežim mogućim prtljagom. Ali jedno znam. Zaljubljena sam u sve što mi je ostalo da restauriram, pamtim i izgubim: tajnu mapu na Karlovim plavičasto premreženim grudima, praktičnu nežnost mog oca, čak i razdoran bol koji osetim kad zamišljam svoju majku zaljubljenu u tajne dok kopni a to su sve duboko lične stvari, veće i bolje od utehe. Bacile su mi konop koji u protivnom ne bih imala, i ja ga čvrsto zatežem i koračam lako po njemu poput devojke u cirkusu, ali i dalje gledam dole, u prizor ispod sebe. Ako budem imala sreće, možda će me taj konop prevesti preko ovog prostranstva obećanja i ukradenog zlata, prava po rođenju, amnezije, zagonetki istorije, zagonetki srca, ove nepovratne prošlosti koja je naše nasleđe i naše zaveštanje. 239

234 Zahvalnost Moja ljubav i zahvalnost pripadaju: Endruu Braunu, Reneu Vogelu, Reneu Alegriji, Fredu i Magi Makmari, Mariji i Volteru Adastiku, Pravnom fakultetu Lojola, Majklu Nordu, Viktoriji Stil, Ejli Skiner, Kenu Mariju, Ajlin Pariš, Moni Setki Spivak, Elizabet Boldvin, Rajanu Botevu, Društvu Losanđeleskog instituta za humanističke nauke, Koloniji Makdauel, Telmi Kvin i Danijelu Maliganu. Pored toga, muzej Geti, gde sam istraživač, imao je ogroman uticaj na pisanje ovog romana. (I volela bih da naglasim da su svi poduhvati ovde prikazani apsolutno fikcija; lik Tereze Šonesi nije zasnovan na stvarnoj ličnosti.) Takođe je i nekoliko knjiga bilo presudno za nastanak mog romana. Pojedinosti koje se tiču opsade Tenohtitlana preuzeti su iz Istorije osvajanja Meksika Vilijama H. Preskota, Petnaest pesnika astečkog sveta Migela Leona Portilje i Osvajanja Nove Španije Bernala Dijaza del Kastilja; delo Časna kurtizana: Veronika Franko, građanka i pisac iz XVI veka Margaret F. Rozental i Katarine R. Stimpson takođe se pokazalo kao vrlo poučno. Zelela bih da zahvalim sledećim izdavačima za dozvolu da preuzmem navedene citate: Navod iz Tirezijine priče preuzet je iz Ted Hughes, Tales from Ovid (Farrar, Straus, and Giroux, 1997). Dante je citiran prema Robert Pinsky, The Infemo of Dante (Farrar, Straus, and Giroux, 1994). Emersonova zagonetna rečenica pronađena je u njegovom eseju o Montenju u The Works of Emerson, a molitva svetog Avgustina u

235 Confessions (Vintage Spiritual Classics, 1997; Maria Boulding trans.). Petrarkini stihovi su iz Petrarch s Lyric Poems: The RimeSparse and Other Lyrics (Harvard University Press, 1976; Robert M. Durling trans.). Napokon, poslednji redovi Don Kihota su iz izdanja Signet Classic 1964 (Walter Starkle trans.).

236 CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд MAPEJ, Икста Maja Osvajanje / Iksta Maja Marej ; prevela s engleskog Nina Ivanović. Beograd : Geopoetika, 2008 (Beograd : Čigoja štampa). 278 str. ; 21 cm. (Edicija Svet proze / [Geopoetika, Beograd]) Prevod dela: The Conquest / Yxta Maya Murray. ISBN COBISS.SR-1D

237