Marija Jovanović. Dovoljan razlog roman

Transcription

1

2 Marija Jovanović Dovoljan razlog roman Beograd

3 1 Jutro je osvanulo bleštavosvetlo i vrelo. Omamljena od još jedne tropske noći koju smo proveli u nervoznom bacakanju po usijanoj postelji, s naporom sam otvorila oči. Činilo mi se da su pune peska koji me žulja. Čkiljeći kroz trepavice, spazila sam da je Veljko već ustao. Jedva sam se odvukla u kupatilo, obuzeta nelagodnim osećanjem, čiji uzrok nisam odmah dokučila. Dok sam se tuširala, u svesti mi je oživeo odlomak iz noćašnjeg sna. Bila sam u nekakvim ogromnim, praznim odajama, nalik napuštenim fabričkim halama. Odjeci koraka lomili su se u visini, ispod kosog staklenog krova. Iza jednog stuba najednom su iskrsnule Olivera i Ljiljana. Ustuknula sam, uplašena preteče podmuklim izrazom njihovih lica. Okrenula sam se i pokušala da se brzo udaljim, ali sam, uprkos naporu, odmicala beznadežno sporo. - Bežiš, bežiš - zakreštala je Ljiljana. U mom snu, bila je raščupana, zgrbljena i iskrivljena kao da boluje od teškog oblika sholioze. Ličila je na Babajagu, s ilustracija iz knjiga bajki koje, uzgred budi rečeno, smatram perverznim štivom za decu. Da se ja pitam, trebalo bi ih zabraniti. Gotovo sve. Ružno pače može da prođe. Ili - Stočiću, postavi se. Ali, one u kojima su glavni akteri uboga i kinjena siročad, zla maćeha i nezainteresovani šmokljan od oca pred čijim očima ona zlostavlja dete, koje se, dakle, bave nastranim porodičnim temama, krajnje su mi odbojne. О čemu je, na primer, reč u vrhunski odvratnoj priči о Ivici i Marici? Odgovoriću kao pravnica čija mašta možda nije dovoljno razvijena i prijemčiva za ovu vrstu štiva - о ubistvu s predumišljajem. Roditelji nemaju dovoljno novca za hranu, pa stoga odluče da sina i kćer odvedu i ostave u nekoj nedođiji. Pošto im se plan, zbog dečje domišljatosti, izjalovi, brižni mama i tata ponovo se upuste u isti pothvat. I, upali im. Čemu takva bajka služi? Razvijanju mašte? Formiranju zdravih ličnosti koje bi, valjda, trebalo da prihvate kao normalno da roditelji žele njihovu smrt? Da su u stanju da ih ubiju? Sjajan nauk na početku života, nema zbora. Nije slučajno Što mi je podsvest, svojim nedokučivim stazama i krivinama, Ljiljanu povezala s predstavom Babajage, iako na nju ni najmanje ne liči. Baš ljupka asocijacija. Primerena. Otuda mučni utisak s kojim sam se probudila. Opet sam je sanjala. Već drugi put u razmaku od tri meseca, što je vrlo često, s obzirom na to da nemam ni trunke želje da je vidim; ni u snu, još manje najavi. Ljiljana je izuzetno lepa. I sada, iako je prevalila šezdesetu. Kad ide ulicom, čovek se prosto mora okrenuti za njom. Vitka, dobrodržeća, negovana, premda ostarela Natali Vud. Tako izgleda. Pri tom, nije praznoglava lutkica, već izuzetno bistra. Sa zadovoljstvom bih izjavila suprotno, priznajem, jer i da je glupa, ne bi bilo velike štete; uopšte uzevši, za osobu ženskog pola pamet nije baš pri vrhu najpoželjnijih osobina. Štaviše, od viška je samo može boleti glava. Međutim, izrekla bih laž, jer je, naprotiv, visprena, promućurna, kako god to nazvali. Nije naročito obrazovana, ali je vremenom, uz nesumnjivu prirodnu inteligenciju, stekla manire žene iz visokog društva, pa na prvi pogled deluje vrlo prefinjeno. Proputovala 3

4 je uz Marija, videla sveta, nagledala se muzeja, naslušala se pametnih razgovora; sve se to lepilo za nju. Nema šanse da bi neko pomislio da je po obrazovanju učiteljica. Već sa svojih dvadeset godina bila je svesna da raspolaže jednim, ali vrlo vrednim adutom koji je može izvući iz sivila i siromaštva radničke klase. Morala ga je pametno iskoristiti. U to doba na šta drugo nego za udaju koja bi je jednim potezom izvukla iz dotadašnjeg života; iz sobice u dvorišnoj kući koju je delila s koleginicom i gacanja po blatu do škole Sava Kovačević u kojoj je radila. Moj otac, Vladimir, bio je ta karta u jednom pravcu za zbogom Železniku, večno hladnoj izbi, cimerki, namćorastim, škrtim i sumnjičavim gazdama, ormanu s tri suknje i nekoliko bluza, starim cipelama i jednim čizmicama koje su joj, doduše, lepo stajale, ali izdajnički propuštale vodu, te je cele zime u njima grčila prste ne bi li ih zagrejala. Vladimir je bio građevinski inženjer, mlad, zgodan i najvažnije - zaljubljen u nju kao tetreb. Tvrdnju zasnivam na opaskama koje su se, nevoljno, tu i tamo otimale mojoj nani. Nevoljno, kažem, jer je s mukom priznavala da je njen sin bio načisto sluđen tom pretvornom lisicom. Mora da se Ljiljani on učinio kao dobar ulov. Međutim, nije stigla da se od njega naročito ovajdi. Preselili su se u stan s centralnim grejanjem na Bulevaru revolucije, ali opet kao podstanari. U preduzeću od pet hiljada radnika s porodicama brojnijim od njegove tročlane, Vladimirovi izgledi da brzo napreduje ka vrhu liste za dodelu stana bili su mali. Ipak, skućila se. Kupili su nameštaj na kredit. Polovni auto. Život joj je krenuo uzlaznom linijom. Na fotografijama iz šezdeset devete na sedamdesetu deluje zadovoljno. Odevena je s ukusom, i po poslednjoj modi; muž u nju pilji kao u Bogorodicu dok se ona zavodničkikoketno osmehuje. Moja prva sećanja potiču iz poznog detinjstva. Do tada - ništa. Praznina. Smatram da je to nenormalno. I žao mi je Što ih nemam. Iz svesti mi je izbrisano jedno dugo razdoblje. Nosila sam se mišlju da se podvrgnem hipnozi, pod uslovom da ono što tada izgovorim, navođena pitanjima, bude snimljeno, da bih posle mogla da čujem šta je na površinu isplivalo. Živo me zanima. Nekad mine nagoveštaj sećanja, odlomčić, takoreći, prosija na trenutak, ali ne mogu da ga povežem ni sa čim drugim, te mi je beskorisan: Istorijat odnosa s majkom, do moje osme godine, rekonstruisala sam na osnovu priča. Naninih, uglavnom; Ljiljana je otišla u Nemačku kada sam imala četiri godine. Prethodne mi je umro otac. Privremeno me je ostavila kod dede i babe, dok se ne snađe u Minhenu. Oni su to oberučke prihvatili. Bila sam im jedino unuče, od jedinog sina koji je umro samo tri meseca pošto je bolest otkrivena. Rak pluća uveliko je metastazirao. Ako to može biti nekakva uteha, sve do pred kraj nije osećao nikakav bol. Tako su mi bar rekli. Među stotinu prosvetnih radnika koji su se borili da dobiju primamljivo i dobro plaćeno mesto u nekoliko škola za decu naših gastarbajtera u Nemačkoj odabrana je i Ljiljana. U ono vreme uzimao se u obzir socijalni status kandidata. Ponekad je bio i presudan. Kao samohranu majku, udovicu i podstanara, nisu je mogli zaobići u podeli. Pakosno dodajem - verovatno je uticaja imao i njen zanosni osmeh koji je upućivala članovima komisije (muškim, naime). Ko bi mogao da odoli napućenim usnama, dubokoplavim očima i gustoj, crnoj kosi začešljanoj unazad? Uoči prvog letnjeg raspusta koji provodi s nama - s nanom, dekom i sa mnom, u Minhenu se upoznala s Marijem. Bio je deset godina stariji od nje, pristojnog izgleda, lekar 4

5 po struci i naše gore list; napola Hrvat (po ocu), a napola Slovenac (po majci), što joj je znatno olakšalo da brže baci mrežu na njega, jer joj jezik nije predstavljao prepreku. Zaigrala je na sve ili ništa, rukovodeći se urođenim instinktom zavodnice. I nije omanula. Mario je bio pečen pre nego što je shvatio šta mu se dešava. Bogat, slobodan, bez braka iza sebe, premda malo zajeban tip, preterano pedantan i vrlo zahtevan, u svakom slučaju predstavljao je neverovatan zgoditak. Nekim čudom nijedna ga još nije smotala. Ljiljana je odmah prokljuvila da je izbirljiv i da ga može privući samo nešto drugačije. Rešila je da se baci na posao. Kad se ona na nešto baci, nijedan bager nije joj ravan. Odbijala je pomoć, čak i sitnice kao što su prevoz do aerodroma ili usluge u rešavanju kakve administrativne zavrzlame koju je preko svojih veza mogao rešiti bez po muke. Lepotica sa duboko-plavim očima, međutim, nije od njega tražila ništa. Nekoristoljubiva i ponosna učiteljica, kakvom mu se predstavila, nije bila ni uvek dostupna. Pristajala je da s njim izađe tek na treći ili četvrti poziv u nizu. A on je uporno zvao. Odlazak kući, u Beograd, kojim se na dva i po meseca prekidala tek započeta romansa, predstavljao je hazardni, ali, ispostaviće se, i blistavi potez. U sveže zaljubljenom Mariju rastanak je do usijanja podgrejao čežnju za njom. Na uporednoj pozornici odigrala je savršeno ubedljivu predstavu za nanu i dedu; majka slomljenog srca razapeta između želje da me odmah sa sobom povede i svesti da mi još ne može pružiti uslove kakve u njihovom domu imam. Suze u očima, slika i prilika patnje. Podrazumeva se da su oboje nagrnuli da je teše i ubeđuju kako je najpametnije da ostanem do zimskog raspusta. Čim se vratila, bez dodatne komplikacije u vidu mene, pao je verenički prsten sa dijamantom veličine zrna graška. Konačno se dočepala premije koja je prevazilazila i njene najsmelije snove. Postojalo je, doduše, nešto s čim nije mogla da se izbori. Pretpostavljam da je bila ubeđena kako će njegovu manu, zanemarljivu spram ostalih blagodati koje je u braku čekaju, vremenom nekako ispraviti ili je bar svesti na razumnu meru, pa je problem, po svom običaju, nehajno gurnula u stranu. Mario je, naime, bio izuzetno ljubomoran. Uopšte uzevši, a naročito na mog pokojnog oca. Retroaktivna ljubomora bila je posledica Ljiljanine greške u računu koja se ponekad i najboljima potkrade. Ne bi li što brže raspirila žar ljubavi, džaranjem po vrelom ugljevlju muške sujete, tokom prvih meseci poznanstva nesmotreno je idealizovala Vladimira. Iz njenih priča moglo se zaključiti da je bio savršenstvo - zgodan, muževan, neverovatno uspe- San na poslu, divan otac i strastven suprug. Budući ženik očigledno se žestoko upecao na njena setna sećanja, delimično ili potpuno istinita, i Vladimira omrznuo toliko da mu je mržnja srce progorela. Tim pre što je suparništvo koje je prema pokojniku osećao morao brižljivo da krije. Nije, tek, on nekakav bolesnik koji nepoznatog muškaraca post mortem mrzi i želi da ga još jednom ubije. Golim rukama. Mada, priznajem, teško je ne primiti se na Ljiljanine priče, jer je vešta da slaže, nema joj ravne; slaže, ali nikad do kraja, uvek tu ima natruha istine na koje se u slučaju napada i nužde može pozvati, pa time protivnika zaludeti. Ne postoji stvorenje koji bi s njom izašlo na kraj. U životu nisam videla većeg manipulatora. Ni uspešnijeg. Uspela je i samu sebe da izmanipuliše. Časna reč. Ljiljana veruje sopstvenim lažima; prvo ih smisli, pa u njih poveruje, iskreno, do koske. 5

6 Ubrzo se ispostavilo da je Mario bolesno ljubomoran i na Vladimirovo dete. Nije mogao da prihvati život pod istim krovom sa stalnim podsetnikom na muškarca s kojim je njegova žena svojevremeno bila tako srećna. To se nije uklapalo u idilu kakvoj je težio. Kada je već godinu dana bila udata, u jednom telefonskom razgovoru, kroz plač (verujem - insceniran) priznala je nani (koja je jedva pristala da je sasluša), kako joj je potrebno još malo vremena da postepeno obradi muža i konačno me dovede u Minhen, na Šta joj je ova prekinula vezu. Do Ljiljanine udaje viđam ih još dva puta u relativno kratkom periodu. Došli su u kasno proleće, i u junu, čim joj se završila Školska godina. Nakon veridbe je Grozdana, bivša svekrva, više ne prima u kuću. Majka i verenik sačekuju me ispred zgrade, pa me vodaju, kako je to nana ogorčeno komentarisala - kao mečku po Beogradu. Pamtim dan kada mi je rekla da je Ljiljana rodila ćerku. Od tada se sećam svega. Imala sam sedam godina. Postala sam svesna svog i Marijevog odnosa. Nije mi se sviđao taj čovek. Nikad mi nije bilo lagodno s njim. Imala sam utisak da me pomno proučava hladnim pogledom kao da na čelu imam izraslinu s koje, iz profesionalne znatiželje, ne može oka skinuti. Ali nesvesno sam krila osećanja. Da ne bih povredila Ljiljanu. Da ne bih rastužila mamu. Naposletku s njima nikad nisam živela. Mario je svakog meseca uredno uplaćivao apanažu za neželjeno dete s kojim nije hteo da ima posla. Nana i deda bili su ovlašćeni na taj račun. Mogli su dečji dodatak trošiti po sopstvenom nahođenju. Ali Grozdana je to s prezrenjem odbila. Rekla je Ljiljani da joj njihove pare ne trebaju, jer me gaji iz ljubavi, što ona ne može da razume, pošto se bez grize savesti odrekla sopstvene kćerke. Svašta joj je rekla u tom stilu; nema potrebe da produbljujem. Devedeset i neke godine Beobanka je zvanično objavila da devizne isplate više ne može vršiti i dojče marke su netragom nestale. Pojela maca. To jest, Milošević. Tako da se od njih niko nije ovajdio; ni Marijeva savest, ni ja. Vajda bi mi se, doduše, svela na ponosni gest. Otkad sam saznala za taj prokleti novac, kojim su hteli da operu svoju nečistu savest, sanjala sam о danu punoletstva kad bih ga podigla, otputovala u Nemačku, bacila im ga u lice, bez ijedne izgovorene reči, i vratila se istog dana u Beograd. To sam silno želela da uradim. Nije mi se dalo. Ljiljana je odmah po udaji prestala da radi. Odmore su provodili po Hrvatskoj i Sloveniji. U Beograd su dolazili retko, na nekoliko dana, isključivo radi poseta meni. Da, poseta. Kao da sam u bolnici ili zatvoru. U suštini, izgledalo je upravo tako - provela bih s njima od jedanaest pre podne do četiri ili pet po podne. Na ručku i u šetnji. Onda bi me vraćali kući, u koju je njima dvoma pristup bio zabranjen. Oliveru, svoju polusestru, videla sam prvi put kao trogodišnju devojčicu. Bila je raspušteno derište koje stalno nešto traži, a kad ne dobije, vrišti i plače do histerije. Narednog leta nisu je doveli, a naš susret bio je nepodnošljivo napet. Huje su me već uzele pod svoje. Promena u mom ponašanju bila je primetna i njima veoma neprijatna. Ispitivački su me gledali ispod oka, jedva čekajući da utvrđeno vreme nekako isteče. Prilikom sledećeg godišnjeg odmora zatekli su me u još gorem stanju. Posle su proredili dolaske. Posete su konačno prestale kad sam krenula u drugi razred gimnazije. Septembra godine poslali su mi pismo koje je predstavljalo neku vrstu porodičnog komunikea, U svoje i u Marijevo ime Ljiljana mi je saopštila da više neće i ne 6

7 može trpeti moj nemogući stav prema njima, zbog koga je duša boli (sic!). Sledi puna strana optužbi koje se manje-više svode na to da se ponašam kao luđak. Ova konstatacija nije bez osnova. Luda nisam bila, reč je bila о nečem drugom, u šta ona nije imala nameru da se udubi. Uz to, da dodam, što je vrlo važno, Mario je kao lekar, premda intemista, mogao bar da nasluti šta je posredi. Mogao je da izlista medicinske knjige, u krajnjoj liniji. Da je u slučaj stvarno hteo da se udubi. Očigledno da nije. Ili je pak shvatio, pa rešio da se on pravi lud. U zaključku pisma stajalo je da se javim kad se budem prizvala pameti (sic!). Najpre sam ga, u srdžbi i u suzama, zgužvala i bacila, potom ga izvadila iz korpe i pocepala. Uveče sam se predomislila, sastavila ga i parčiće izlepila selotejpom. Nisam se prizvala pameti, bar ne u smislu u kom je očekivala. Nastupio je dvogodišnji prekid odnosa. Zapanjila sam se kada me je ponovo pozvala. Tek tako, s neba pa u rebra, javila se bezbrižno-veselim glasom, kao da je to naš svakodnevni ritual, i pitala me - kako sam. Ne čekajući odgovor, pitala je, zatim, kako je nana i još koješta, čega ne mogu da se tačno setim, jer je neumorno blebetala kojekakve budalaštine kakve inače razmenjujemo u površnom kontaktu s ljudima. Zgromila me je, na prepad; očas sam mogla da skliznem u veliku tišinu, opet na dno s koga sam se jedva odlepila. - Ranka? Ranka, je l' si tu? Što mi ne odgovaraš? Šta sam mogla da joj odgovorim? - Zašto si me konkretno pozvala - odsekla sam. Nastupila je dramska pauza. - Razvela sam se od Marija - rekla je svečano. Razvela se, pa ćemo, kao, živeti zajedno, u slozi i sreći? Ona, Olivera i ja? Čekala sam da iznese svoj srceparajući predlog (bila sam uverena da će upravo to reći) ne bih li joj sa slašću uzvratila - hvala, ali ne pristajem. Ni mrtva. - Pa... - uzvratila sam upitno. - Htela sam da te obavestim... Olika i ja smo se vratile u Beograd. Zauvek. Iznajmile smo stan, dok ne kupimo svoj. Umalo se nisam srušila. - Izvini, a što bi me to zanimalo? - Ranka, znam... - šumno je uzdahnula i zadržala vazduh u plućima, kao da je na pulmološkom pregledu, pa poslušno izvršava naredbu lekara: Sad duboooko uzdahnite. Taaako. Usledio je jednako šuman izdah. Poželela sam da je tresnem preko usta zbog te afektacije vrlo dobro znam da mi svašta prebacuješ i zato mislim da je vreme da polako stavimo stvari na svoje mesto. Sada si zrela osoba, bićemo blizu, možemo se češće viđati, potruditi se da popravimo odnose i da... Češće viđati?! Opet me je preveslala. - Ja nemam šta da popravljam - prekinula sam je. - Nastavljaš, znači, po starom. - Po kom, starom? - Znaš ti. - Ne, ne znam. Ja sam uglavnom ćutala, ako si zaboravila. - Istina. Ali neprijateljski. 7

8 Htela sam da joj kažem - nemaš ti pojma о meni. Ni о razlozima zbog kojih nisam govorila. Stegla sam zube da bih sebe sprečila da ispadnem sentimentalna i prostrem se pred njom kao otirač za noge. Ljiljana je pauzu verovatno protumačila kao znak da mi je uspešno zapušila usta. - Nemoj da misliš da sam ti zamerala. Nisam. Mada me je bolelo. Ona meni ne zamera? Stezala sam slušalicu kao da stežem njen vrat. - Naprotiv, jedino želim da se napokon nas dve razumemo. Evo, zapiši naš broj. - Ne treba mi. - Ranka, ne budi tvrdoglava. Sigurno ćeš... - Neću. Ma šta ti mislila da ja hoću, budi uverena da baš to sigurno neću. Nije se dala. - Olivera bi volela da te vidi - najednom je promenila temu. - Stvarno? Otkud to kad me i ne poznaje? - Hoćeš da je čuješ? - Ne, neću da je čujem. Zašto bih? - Zato Što ste sestre. - Biološke polusestre. Po-lu. - Za mene ste sestre. O, bože! - Ma, da, važi, kako god ti kažeš. Zamolila bih te da me više ne uznemiravaš. Nikakvim povodima, ni obaveštenjima. Zbogom - rekla sam i tresnula slušalicu. Ljiljana nije dozvolila da iz braka izađe materijalno oštećena. Smatrala je da je dovoljno prepatila duševno. Imala je besan auto, lepu kuću, kolekciju bundi, muž ju je obasipao nakitom, bila je negovana, doterana i - nesrećna u svom zlatnom kavezu. Marijeva ljubomora, koja joj je na nos izašla, dovela ih je dotle da su živeli vrlo povučeno, održavajući kontakte sa svega nekoliko parova, po desetak godina starijih od nje. Svaki izlazak preseo bi joj zbog njegovog sumnjičenja da je očijukala i koketirala. (Sklona sam da verujem kako optužbe nisu bile bez osnova.) Ukratko, smrtno se dosađivala i neurozu lečila odlascima kod kozmetičara, frizera i prekomernim kupovinama koje je Mario stoički podnosio. Dok joj i toga nije bilo preko glave. Iskreno, čudim se da je tako dugo izdržala. Nema veće sreće za tu ženu nego da bude u centru pažnje, okružena obožavanjem, ali onim koje ne guši i ne sputava. Iako je po prirodi gramziva, slaba je to trampa za gubitak mesta glavne glumice pod reflektorom. Lepota na koju je bila bezmerno sujetna propadala joj je neiskorišćena. Bližila se četrdeset trećoj, želela je da iscedi još nešto iz svog čisto ličnog kapitala. Stvarni, i to pozamašni kapital obezbedila je sebi što brakorazvodnom parnicom, što dodatnim izmuzanjem bivšeg muža. Olivera je bila s njom, otac je bio lud za ćerkom; rešenje joj je palo u krilo kao zrela kruška. Njih dve se uskoro useljavaju u stan od sto dvadeset šest kvadrata u Gospodar- Jovanovoj. U narednih desetak, tačnije, punih trinaest godina Oliveru sam samo dva puta slučajno srela. U obe prilike bila je s Ljiljanom. Opasnosti od češćih ukrštanja naših puteva nije bilo. Moj život se odvijao na strogo utvrđenoj relaciji Karaburma - Pravni fakultet. Do centra grada išla sam veoma retko, isključivo da bih kupila neku knjigu. 8

9 Pri prvom susretu polusestri sam rekla - zdravo; s Ljiljanom sam se rukovala. Doduše, pokušala je da me poljubi, ali preduhitrila sam je, pružila joj ruku i kruto je zadržala na odstojanju. Verujem da joj je laknulo. U to vreme sam još imala bubuljice, doduše već proređene, pa joj ne bi bilo najprijatnije da na njih prilepi svoje brižljivo nakarminisane usne. Pozvala me je da sednemo na kafu. Odbila sam, mogu misliti s kakvim izrazom gađenja na licu. Olivera je zabezeknuto posmatrala kako Ljiljana i ja razmenjujemo dve-tri nesuvisle rečenice. Bilo mi je nepodnošljivo u njihovom prisustvu. Rekla sam da žurim i produžila niz ulicu, potpuno sluđena. Drugi put sam samo prošla kraj njih, uz ledeni pozdrav. Dok sam odmicala, osećala sam Oliverin pogled na leđima. U jesen godine otišla je u Nemačku, na studije. Rekla mi je, mnogo kasnije, kada smo počele da se upoznajemo, kako je jedva čekala punoletstvo da pobegne od Ljiljane. Odnos između njih dve bio je mešavina ljubavi, patološke zavisnosti i odbojnosti. Svađale su se, a nisu mogle jedna bez druge. Olivera ju je demonstrativno napustila kada joj se majka upustila u vezu s jednim fucnutim, a nadobudnim tipom koji je umišljao da je još beogradski frajer i faca, dok je zapravo bio profesionalna lenčuga. Za vreme boravka u Minhenu Ljiljana ju je često obilazila. Pod plaštom brige za ćerku, koristila je priliku da se vida s Marijom koji ju je još voleo. Šta se sve među njima troma desilo, ne znam, tek završilo se tako što se Olivera konačno skrasila u Beogradu. Zašto, mogu samo da naslutim. Bila je i ostala ćudljivo jedinče. Možda joj se naprosto ćefnulo da dođe, a imala je zaleđinu i tamo, u Nemačkoj, i ovde, kod majke. Možda je presudilo što se zaljubila u mladića iz Beograda, koga je upoznala dok je bio na specijalizaciji. Momak je odlučio da se vrati u Srbiju, pa je Olivera krenula za njim. Veza im je potrajala oko godinu dana. Kada su raskinuli, javila se meni. Pogrešila sam i pristala da se vidimo, ne sluteći kojom će se brzinom uvući u svaku poru mog života. 9

10 2 Veljko je prilično pojačao radio, pa sam, naćuljivši uši, čula kako voditelj jutarnjeg programa objavljuje da će temperatura doseći četrdeset i tri stepena. U plusu, u hladu. Uvek sam se pitala zašto nas, za ime sveta, leti obaveštavaju о temperaturi u hladu? Ko u Beogradu ima privilegiju da se u hladu nađe? Tih dana, u Knez Mihailovoj, izmereno je celih pedeset stepeni na visini od oko metar i po od trotoara. Što držim za relevantniji podatak, budući da se krećem ulicama, a ne po travi, niti pod krošnjama stoletnih stabala, - Osam i dvadeset je - doviknuo mi je Veljko. - Žurim, imam sastanak u devet, ideš li? - Stižeš, sad ću - odazvala sam se. Okačila sam peškir na šipku iznad kade. Povukla desni kraj naniže. Onda levi da izjednačim dužinu. Pa ispočetka. Uvek moram napraviti četiri istovetna pokreta, ako hoću da poništim. A htela sam da u mislima poništim Ljiljanu kao Babajagu. Uzela sam maskaru iz nesesera i u tri-četiri poteza premazala trepavice. - Krećeš li? - Za deset sekundi - odgovorila sam, pretrčavajući iz kupatila u sobu. - Zatvori prozore, pospuštaj roletne, evo me. Obukla sam haljinu na bretele koja se, znala sam i bez potvrde ogledala, prilično providela. Svakako da je to highly inappropriate outfit za odlazak na posao. Srećom, u Kancelariji nije vladao strogi dress code, već potpuni liberalizam s primesama anarhije. Jedna od mojih početnih zebnji - da ću morati da potrošim bar dve plate ne bih li se upristojila i odenula u prikladne japi kompletiće - pokazala se lišena osnove. Lokalno osoblje Kancelarije (ili - lokalci, kako smo sebe interno zvali) nehotice je nametnulo, blago rečeno, neformalni stil oblačenja. Dvehiljadite, kada je Kancelarija počela s radom, iz Brisela je imperativno zahtevano da se munjevitom brzinom ostvare prvi vidljivi rezultati u smislu konkretne ili - kako se to moderno kaže - transparentne pomoći Srbiji, pa se dragoceno vreme nije moglo trošiti na dugo i pažljivo biranje kvalitetnih kadrova. Lokalci su, shodno tome, bili primljeni zbrdazdola. Praktično je bilo dovoljno znanje jezika i osnovna kompjuterska pismenost, sve drugo računalo se kao dodatni plus. Ispalo je da su primljeni gotovo svi koji su na konkurs obratili pažnju i na vreme se prijavili. Ja sigurno ne bih da me, svojom upornošću, Saša nije naterao. - Pile, vidi, neka EU Kancelarija za rukovođenje fondom za demokratsku obnovu Srbije raspisala je konkurs za silna mesta. Slušaj ovo: Procurment Officer, prvenstvo imaju pravnici. Odličan engleski, obavezno, drugi jezik, u zagradi stoji, francuski, jeste prednost. - Daj mi - istrgla sam novine iz njegovih ruku. Oglas je zauzimao čitave dve stranice. Na srpskom i na engleskom jeziku. - Ko zna ko su ti. Evropska Kancelarija... bla-bla-bla. Nikad čula. - Pošalji dokumenta, šta te košta. 10

11 -Ako je nešto dobro u pitanju, mesta su unapred raspoređena rođacima i prijateljima. Znaš kako to već ide. Neću da se ložim. Temeljno nepoverenje prema svemu i svakome štitilo me je od velikih iščekivanja. Ne spadam među one koji smatraju da zaslužuju sve najbolje. Naprotiv, uhvatio bi me strah kada bi mi se nekakav nebeski lavor sreće tek tako, iz čista mira, sručio na glavu. Istina, do tada mi se sručio samo jedan. Upoznala sam Sašu. Letimično sam pogledala. Ispunjavala sam uslove. Pa šta? Ispunjavaće ih i stotine drugih kandidata, ohladila sam sebe. -'Ajde, zašto da ne probaš - navaljivao je. - Rekla sam ti da neću da se palim bez veze. Uveče, pred spavanje, ponovo je počeo: - A da odradimo začas? - Šta? - Onu prijavu. - Dosado božja! Uzmi, pa je napiši. - Sad ćemo mi to da skockamo - orno je protrljao dlanove. I skockali smo za petnaest minuta. Imala sam pristojno urađen CV, bar sam mislila da je pristojan i da ima zadovoljavajuću formu, trebalo je samo sastaviti cover letter. Saša je kucao, ja sam sedcla na stolici malo iskosa, odakle sam mogla da vidim ekran, sa stopalima u njegovom krilu. Dok sam smišljala rečenicu, on je iz zafrkancije pisao, glasno izgovarajući: - Poštovani, duboko verujem u ideale Evropske zajednice. Spremna sam da svoju mladost stavim u službu implementacije istih i u izgradnju novog, demokratskog društva u Srbiji. Ne, ne - brisao je unazad rečenicu. - Bolje da lepo priznaš, bez uvijanja: posao mi je potreban zato što nemam para... - Zastao je, povukao dim i nastavio da piše: - Ni za 'leba, da budem potpuno iskrena... - E, to! Nastavimo, u duhu iskrenosti. Piši: nemam para ni za 'leba i zato se duboko nadam da ću biti veoma, veoma dobro plaćena, a spremna sam da zauzvrat rmbačim kao magarac. Kako ti se čini? - Odlično. Suština je tu, još malkice da doradimo. Posle pola sata zevzečenja uobličili smo pristojno propratno pismo; ispalo je odmereno dupeuvlakački, kako je Saša zadovoljno konstatovao. Prijavu je sutradan poslao, ali odgovora nije bilo ni za petnaest, ni za dvadeset dana, i ja sam zaboravila na konkurs. Kasnije sam saznala da su stranci listom otputovali kući za božićne praznike, dvadeset četvrtog decembra, pa su komisiju sastavili tek polovinom januara. Poziv za intervju dobila sam krajem tog meseca. Otišla sam bez treme, skoro iz šale, jer nisam ništa očekivala. Razgovor je trajao oko pola sata. Glavni u komisiji bio je Marsel, blistavi lik Kancelarije; inteligentan, sa savršenim smislom za humor i čovek potpuno van šablona. Osetila sam da se između nas uspostavila posebna veza. lako su i ostala dva člana komisije delovala blagonaklono, kad bih odgovarala na njihova pitanja, obraćala sam se, u stvari, njemu. - Hvala vam na vremenu koje ste izdvojili, gospođice Stanković. О ishodu ćete biti obavešteni u roku od nedelju dana - rekao je naposletku Marsel. Mogu se zakleti da mi je neprimetno namignuo. 11

12 Idućeg ponedeljka javljeno mi je da sam primljena. Lavor sreće me je drugi put celu okupao. Pre svega, posao nije bio nikakav bauk. Zahtevan, da, ali i lak za obavljanje, samo ako su se sledile strogo utvrđene procedure; milina za krutog perfekcionistu kao što sam ja. Nikakvo abrakadabra nije bilo potrebno, nikakvo izmišljanje rupe na saksiji, dovijanje ili improvizovanje. Čitava mudrost sastojala se u poštovanju uhodanih pravila koja su jasno i logično određivala faze u procesu rada, od početne do završne. Povrh toga, plata je bila nezamislivo visoka. Kada sam prilikom potpisivanja ugovora saznala о kom iznosu je reč, umalo se nisam srušila od iznenađenja. Jedva sam se obuzdala da ne izletim na ulicu i ne počnem da skačem, sve lupkajući u vazduhu petama jednu о drugu, kao u crtanom filmu. Prvih nekoliko meseci bila sam krajnje skeptična da će lep san potrajati. Računala sam na mogućnost da me otpuste posle probnog perioda, da prestanu da nas redovno isplaćuju ili da odjednom zatvore Kancelariju, te sam se trudila da novac koji mi je pao s neba iskoristim na najbolji mogući način. I ne samo ja. Moglo se čuti kako svakom od nas, lokalaca, zuje točkići za proizvodnju misli; naročito onaj deo moždanog mehanizma zadužen za matematičke operacije, s posebnim osvrtom na baratanje novčanom masom. Dok smo, zakovani za stolice, sem u kratkim pauzama odlaska do toaleta (a i to u krajnjoj nuždi), po vasceli dan uredno kuckali po tastaturama, buljili u ekrane i u strahu božjem završavali posao, moleći se Svevišnjem da nam ovu priliku još ne uzima iz ruku, bar dok ne sredimo i ne prikrpimo najosnovnije u životu što se u deceniji siromaštva nakupilo, uspevali smo da se uporedo i podjednako uspešno bavimo raspoređivanjem naglo uvećanog kućnog budžeta praveći spiskove stavki na koje je pare najpre valjalo potrošiti. U nemogućoj situaciji kada je stotinu stvari istovremeno bilo podjednako hitno (bojler čiji je kazan procurio, propali trosed u dnevnoj sobi, ofucani nameštaj u dečjoj, mašina za veš s već tri puta remontovanim bubnjem, zastareli šporet, ili auto čiji je motor u stanju raspadanja od decenijskog napajanja proizvodom koji je prodavan kao benzin, mada se, u stvari, radilo о pranafti, tek nastaloj raspadom fosilnih ostataka), razmišljanje о kupovini garderobe prikladne našem novom statusu predstavljalo nam je poslednju rupu na svirali. Posle smo se uverili da je čudo koje nas je zadesilo trajne prirode i počeli smo da se opuštamo. U pogledu odevanja nastavili smo po starom. Po principu - ako prođe, prođe. Pošto je prošlo, zašto da menjamo? Neskloni troškarenju, stranci su prihvatili naš nonšalantan pristup odevanju. Debela Martina, kojoj su se drusne butine i stomak, sastavljen od nekoliko povećih šlaufa, tresli pri hodu, dolazila je Kancelariju u kratkoj bluzici i crnim, izlizanim plišanim helankama koje su imale rupu na zadnjici. Kad joj je Bisa diskretno skrenula pažnju na to, Martina je veselo odmahnula rukom u stilu - who cares. Glumeći ekscentrika, sve do dubokog proleća, matori Rože nosio je oko vrata svoj omiljeni sintetički, prilično zamuzgan, očipan crveni šal koji je izgledao kao da ga je upravo pokupio iz kontejnera. Notornoj ciciji Hansu su ispod rukava sakoa provirivale iskrzane manžetne košulja. Mlađani Paolo, vazda iskvarcovan ili namazan nekom kremom za potamnjivanje od koje su mu lice i ruke poprimile boju prepržene šargarepe (čime je, valjda, potencirao svoj mediterranean look), ponosno se šepurio u šerpaplavim pantalonama i ciklama košulji. Ogromna većina zaposlenih je bez zazora sebi dopuštala da se leti baškari u sandalama, nanulama i papučama. Pravi domaći ugođaj. Žurno sam prekopala po ešarpama složenim pod konac na polici i izvukla jednu narandžastu, diskretno izvezenu po ivicama. Ogrnula sam je, prebacivši duge krajeve 12

13 unakrst po ramenima. Ispalo je još gore; kao da na banjskom lečenju u trpezariju silazim u spavaćici preko koje sam, reda radi, nabacila lizezu. Nezadovoljno sam strgnula maramu, zgužvala je i bacila je na policu; krenula, pa se vratila da je presavijem. Najpre uzdužno, na pola, a onda popreko. Izgubila sam još jedan dragoceni minut, ali neke stvari jednostavno moram da uradim, pa makar umrla. - Gotova sam - rekla sam Veljku, u hodu zavrćući jednim potezom kosu u pundu koju sam prihvatila plastičnom štipaljkom. Odmerio me je s neodobravanjem. - Šta - iznervirano sam upitala. - Izgledaš kao da si pošla na plažu. - Ne, nego treba da se na pedeset stepeni utegnem u upeglanu košuljicu. Juče je u Kancu bio pakao. Pa-ka-o. Pored erkondišna koji je zvrndao čitav dan. Uostalom, nobody gives a shit kako izgleda na poslu, pa što bih ja. Provukla sam se ispod njegove ruke i izašla u hodnik. Dok sam zaključavala vrata, nastavio je da mi drži lekciju: - Postoji nešto što se zove poštovanje prema radnom mestu. I što je, u krajnjoj liniji, pitanje pristojnosti da na adekvatan način predstavljate firmu koja vas dobro plaća. - Tačno, al' to niko ne zarezuje. Znaš da se juče Frančeska mrtva-hladna izula i ceo dan gacala bosa. Bosa. Sve je šljapkala prstićima po pločicama. - Skup luđaka - promrsio je Veljko. Odustala sam od daljeg širenja priče, iako sam mogla da dodam kako se ta ista Frančeska, inače moja šefica, nasred sastanka polila vodom. Mimo, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, navrnula je plastičnu bočicu sebi iznad glave i voda je počela da joj se sliva niz lice i vrat, pravo u dekolte. Prisutni su se pravili da ne primećuju šta se dešava. Svi sem Roberta, koji ju je zapanjeno pogledao i kašljucnuo, suzbijajući napad smeha. - What? What?! - iskolačila se na njega. - If you have to say something, say it. Roberto se našao u nebranom grožđu. Morao je brže-bolje zabašuriti incident (pomoć, razume se, nije očekivao ni od koga, jer tako funkcioniše Kancelarija; niko se baš ne podmeće da rešava tuđu nevolju). Zabašurivanje se cenilo kao jedna od najpoželjnijih social skills. Ko tome nije bio vičan, bivao bi obeležen kao troublemaker. Bez obzira na to da li je kriv, ili ne. Štaviše, po pravilu, oni koji bi na problem ukazali, bili bi okarakterisani kao proizvođači istih. U stilu - ubijte glasnika ako donosi lošu vest. Tako je sistem radio, i teško onome ko bi se protiv toga digao. Siroti, nekonfliktni Roberto namah je na lice navukao umirujući osmeh i rekao: - Ne, ništa naročito, hteo sam da ti ponudim i svoju vodu, ako ti zatreba za kasnije. Znala sam da anegdota ne bi izazvala željeni efekat. Veljko i ja u načelu nismo delili isti smisao za humor. Za razliku od njega, Saša bi mi se zdušno pridružio u kikotanju. Koliko puta smo se, kad bi nas spopao napad, teturali i zanosili po ulici, ne mareći za začuđene poglede prolaznika. Saša me je razumeo na pola reči. Bili smo kao spojeni sudovi čiji se sadržaj preliva iz jednog u drugi putem osmoze. Pa ipak, razišli smo se. 13

14 Svaki put kada bih se raznežila sećanjem na period svog života sa Saletom, presekla bih sebe. Čemu poređenja? Saša je Saša, i basta. Uostalom, Veljkova primedba je bila na mestu. Skup luđaka, tačno. О kriterijumu po kome su bili regrutovani lokalci već sam natuknula. А ko bi drugi od stranaca došao u Srbiju dvehiljadite godine osim desperadosa, avanturista ili autsajdera; rečju - sitne boranije. Pošto je ta sitna boranija vrlo skromnih sposobnosti bila, međutim, spremna da se seljaka iz jednog kriznog područja u drugo, u nedostatku boljeg materijala proglašena je za eksperte. Većina njih prijavila se za posao u Srbiji nemajući nikakvu predstavu о zemlji. Ili su je imali, ali pogrešnu. I - posrećilo im se. Em su uleteli u ozbiljnu, stvarno ozbiljnu lovu, koju za čitav život ne bi mogli zaraditi u svojoj domovini, em su s čuđenjem, odmah po dolasku, shvatili da Beograd nije Kabul, što su u najmanju ruku očekivali. Umesto zapuštene orijentalne kasabe s tunjavim, zaglupljenim ili od siromaštva i zaostalosti u pojam ubijenim stanovnicima, kako su ga oni, većinom, sebi predstavljali, zatekli su se u gradu u kome se imalo gde izaći, u kome se dobro jelo i pilo, gde su ljudi delovali urbano, pristojno, pa i drčno; da ne pominjem njihovu zatečenost izgledom i legendarnom lepotom naših žena. Ukratko - kako su se nadali, (pre)dobro su se udali. Ugnezdili su u najbolje stanove u centru grada (nijedan ispod sto metara kvadratnih) ili u kuće po Senjaku i Dedinju, ne pitajući za cenu pošto im je smeštaj bio plaćen, i otpočeli život u Srbiji u lagodnosti i blagostanju poput belih gospodara u Africi ili Indiji, iz zlatnog doba kolonijalizma. Naši su se b'wane ili sahibi, bogami, u svojim ulogama izvanredno snašli. Sekretarice su im u potpunosti organizovale privatan život - od zakazivanja lekarskih pregleda, tretmana kod zubara ili frizera, kupovine karata za godišnji odmor, rezervacije hotela, ispunjavanja nemogućih zahteva njihovih dokonih supruga, produžavanja ili zamene ličnih dokumenta, kupovine prikladnih i posebno - ne skupih, poklona za razne prilike, dogovora sa cleaning ladies što su im bedinovale po kućama, plaćanja rente gazdama i svih mogućih računa, pa sve do odnošenja i preuzimanja stvari s hemijskog čišćenja. Podrazumeva se da su većinu takvih aktivnosti, eufemistički zvanih - smooth operations, padajući na nos od iscrpljenosti, obavljale nakon svog radnog vremena. Što se posla tiče, celom dužinom i težinom oslanjali su se na svoje robove, lokalce. Uglavnom smo mi vukli; ali vukli smo srećno, poletno. Na kraju ispruženog štapa stajala je zamamna, sočna šargarepa, koja nas je motivisala da zdušno vučemo. Svakog prvog u mesecu, bez dana zakašnjenja, završavala bi u našim džepovima. Da se razumemo, i strancima se pred očima klatila šargarepa, i to neuporedivo veća i sočnija od one namenjene lokalcima, ali svako je bio zadovoljan svojom. Iz tog razloga u Kancelariji je važilo pravilo - ne talasaj. Mirna Bačka, sa žitnim poljima pod zalaskom sunca i tek blagim povetarcem što miluje klasje. To je bila poželjna slika. Svesrdno smo se trudili da je ničim ne remetimo. Veljko me je ostavio ispred samih vrata, mahnula sam mu i on je odjurio ka Dušanovoj. 14

15 3 Ulazeći u firmu, pomislila sam kako je lepo kad na posao ideš bez muke u stomaku, kakvu sam osećala rmbačeći godinu dana za privatnika. Mili bože, šta sam tu sve doživela. Radni dan svodio mi se na traženje rupa u zakonima ne bi li gazda još više ukrao. Kralo se na sve strane, ali ako je gazda bio u talu s državom, kralo se naveliko. Baš - naveliko, i bez imalo rizika, ukoliko je znao s kim, kada i kako. Najvažnije je bilo znati - koliko. Red veličina određivao je moćniji igrač u nizu. Sve do vrha vlasti. Preduzeće Živojina Surdukovića zvanog Žakula napustila sam iznebuha, pokupivši stvari u roku od deset minuta. Žakula je bio naprasit čovek. Izdirao se na zaposlene, treskajući pesnicom о sto kad god bi mu se prohtelo. Neprimetnu, povučenu, uvek u poslu, zaobilazio me je njegov gnev. Tim više se prenerazio kad je doživeo da mu se javno usprotivim. Došlo je do neke glupe greške u fiktivnom ugovoru koji je prethodnog dana starija koleginica završila. Dok je u Šefovoj kancelariji cevčio viski, Izaslanik je (u prevodu - sakupljač reketa ili finansijski poverenik jednog od Vođa stranke, što nas je obilazio mesečno da pokupi harač, kako nalažu narodni običaji) okom grabljivce grešku odmah uočio i promptno na nju skrenuo pažnju Žakuli. Živojin je razjareno upao u našu kancelariju: - Glupačo glupa, od danas ćeš pod da ribaš, je l' ti jasno - prodrao se na Zlatu koja je se uprepodobila i pokorno čekala da se njegov bes stiša. Uverena sam da je bila zaljubljena u Žakulu. Još iz vremena dok su zajedno radili u Graditelju. Na perverzan način uživala je u njegovom kinjenju. Što ju je više kinjio, bivala je sve srećnija. Da se krstiš od čuda. -Vidiš li šta si uradila?! Na šta si mislila, ako uopšte umeš da misliš?! Nisam sklona isterivanju pravde u tuđe ime. Držim da je u životu ionako nema. Nisam je ni za sebe tražila. (Samo jedan jedini put kada sam pokušala da joj se zavučem pod skute i tu nađem satisfakciju za pretrpljen duševni bol, shvatila sam da je bolje da se nikada u poteru za tim fantomom nisam ni upustila.) Zato sam još na studijama donela odluku da se neću baviti nijednom granom prava koja ima direktne veze s ljudskim sudbinama. Opredelila sam se za privredno. Bezlični predmeti koje sam rešavala nisu zahtevali emotivno unošenje. Tu sam bila maher. Zašto bih bila glasnogovornik onih koji su dobrovoljno potrčali za Zakulom kada je rasturio državno preduzeće i na njegovim ruševinama osnovao svoje privatno? Znali su ko je i šta od njega mogu očekivati. Uprkos tome, poštovali su ga kao što podlosti skloni, ali uplašeni ljudi poštuju onog ko se drzne da ostvari njihove potajne maštarije. Što bih se ja tu mešala? Što bih se poturala? Ostali su konformistički zaboli noseve u papire, pretvarajući se da ne primećuju scenu koja se odigravala pred njima. - Zašto tim tonom razgovarate s njom? Sa svim zaposlenima, uostalom - rekla sam glasno, hrabro prekidajući njegovu tiradu. 15

16 Budući da ne reagujem ishitreno i na prvu loptu, kao osobe koje delaju ponesene emocijama, svoj neočekivani ispad pripisujem postoperativnoj preosetljivosti. Iskoristivši samo dvadeset dana bolovanja, posle relativno teške operacije, uredno sam se vratila na posao. Mora da su hormoni učinili svoje. Podigli su ručnu kočnicu pod kojom uvek sebe držim. U času se ustremio na novu žrtvu. - Jesam li se ja tebi obratio? А?! Je l' s tobom razgovaram, balavice nevaspitana? Društvena hijerarhija u socijalizmu počivala je na aksiomu da do punog procvata radnih sposobnosti dolazi tek kad čovek zađe u petu deceniju. Uprkos lažnim apoteozama, na mladost se, zapravo, gledalo kao na neko oboljenje koje treba pregrmeti, kao što se pregrme zauške ili male boginje. Osoba ispod četrdesetih smatrana je žutokljuncem, novajlijom, početnikom, uopšte - neizvesnim projektom ili zametkom koji obećava, prema kome se, dakle, treba odnositi s rezervom i skepsom. Pa ako se zametak za deceniju-dve dokaže, tim bolje. Ako ne, nije zaludu bilo bazično nepoverenje. Otuda mi se ovaj živahni tiranosaurus, nekadašnji komunistički kadar, šef nekog komiteta, kako li se to već zvalo, obratio sa - balavice. - Činjenica je da ste od mene stariji četrdeset sedam godina - rekla sam mirno, namerno preterujući u računici na njegovu štetu. - Ali to ne znači da smete sa mnom razgovarati bez poštovanja. - Ja ću... koje poštovanje... ja ne smem... pokazaću ti... - penio je tražeći prave reči. Napokon su mu nadošle: - Skloni mi se s očiju dok te nisam zgromio - zaurlala je matora svinja. - C-c-c, ne valja vam da se preterano uzrujavate. U vašem dobu to može biti kobno - odvratila sam mu, hladna kao špricer. - Haj'te se vi smirite, a ja ionako odlazim, ne - izmarširana, već svojevoljno, ovog časa. Spakovala sam dve-tri lične stvarčice sa stola, kurtoazno se pozdravila s kolegama i peške otišla kući, dodatno se, usput, obračunavajući sa Žakulom. Zamišljala sam kako mu prilazim i iz sve snage mu zavrćem nos, napravivši od svog kažiprsta i srednjeg prsta paklenu štipaljku. To mi je omiljena fantazija. Kao, posedujem neverovatnu snagu, skrivenu, dabome, u slabunjavom telu, nalik Supermenu koji je uzeo obličje smušenog smetenjaka Keneta Klarka, pa kad naletim na siledžiju koji se iživljava, mimo mu priđem, ščepam ga za nos i primoram ga da od bola klekne. Padne i poneki vaspitni šamar. Ako je tip baš zabrazdio u bezobrazluku. Ništa više od toga. Fantaziju sam uobličila kad sam imala sedamnaest godina i uveliko išla kod doktora Markovića. Važan deo terapije sastojao se u tome da naučim kako da ospoljim osećanja, što je bio pretežak, nerešiv zadatak, jer je do tada, uporedo s bujanjem unutrašnjih kuja (tako sam ih zvala, dok ih doktor nije imenovao), tekao i proces mog umrtvljavanja, dok sebe nisam dovela u stanje minerala. Minerali, bar neki od njih, mogu rasti, iako su neorganske supstance. Time, na izvestan način, deluju kao da su živi organizmi. Tako sam i ja trajala, od ranog puberteta do upisa na fakultet. Osim što sam rasla i sazrevala, druge, uobičajene manifestacije života svela sam na minimum. Minimum komunikacije. Doživljaja. Akcije. Minimum htenja i želja. Kuća, škola, knjige, škrti razgovori s nanom i dedom kao puka kamuflaža za neizgovorenu muku koja me 16

17 je jela, a od njih je, po svaku cenu, morala ostati skrivena. Uglavnom se na to svodilo. Pa i taj minimum jedva sam obavljala. Zato mi je unutrašnji život bio bogat. Prebogat. Jedan barokno raskošni košmar. Kad je doktor nekako uspeo da podigne poklopac od sedam tona pod kojim sam zakopala osećanja, otvorio je Pandorinu kutiju. Mineral je živnuo. Unutrašnjost mi se dodatno razgranala. Još dugo nisam preduzimala konkretne korake. Ali i razvoj iznutra predstavljao je napredak od neživota ka poluživotu. Svakog dana, kao da idem u teretanu, ulazila sam u svoju mentalnu gimnastičku dvoranu i vežbala, provodeći sebe kroz zamišljene situacije. Što mu dođe isto kao kad bi neko umišljao da pliva, jer mlatara rukama i nogama u vazduhu, dok je u pojasu pričvršćen za uže koje visi s tavanice. Bes koji sam osećala prema bahatim ljudima što sebi uzimaju za pravo da druge obezvređuju, ponižavaju, povređuju i terorišu na raznorazne načine, teoretski sam ispoljila preko svoje fantazije. I prijalo mi je. Toliko da nisam znala da se zaustavim. Nisam ni pretpostavljala koliko je agresije nakupljeno u meni. Saši sam, kasnije, poverila svoju tajnu i on se nije čudio, niti je u tome video pritajeni sadizam što u meni čuči; samo me je ozbiljno upitao - zašto baš za nos? To ga je interesovalo. Bože, rekla sam, kako ne shvataš da je to najveće poniženje? Za snagatore, pogotovo. Složio se, posle kraćeg razmišljanja. Mentalni obračun sa Žakulom završila sam tako što sam mu pljunula pred noge. Ostao je da kleči, rukom opipavajući bolno mesto na licu. Zaneta, nisam ni primetila da sam stigla na Karaburmu. U stanuje bilo hladno. Struja je opet bila isključena. Radijatori ledeni. Našla sam staro pakovanje čaja, na plinskom rešou skuvala jedan i čekala Sašu. Kao i obično, ispao je Alexandar the Great. Ni reči prebacivanja zbog nesmotrenog gesta. Žakula mi je bar isplaćivao neku bedu od dvadesetak maraka. Pravo bogatstvo spram Sašine dve, na koliko mu se svodila plata kad bi dinare zamenio kod uličnih dilera. Bili smo švorc, u beznadežnoj situaciji, a njemu je bilo važno što sam ospoljila osećanja. On se, inače, veoma brinuo oko tih mojih potisnutih emocija. Kao doktor Marković, ranije. Skutreni ispod ćebeta, uz svetlost sveće što je pucketajući dogorevala na stolu, pričali smo do duboko u noć. Ponovo je potegao temu našeg odlaska iz zemlje. Već nekoliko puta dotad poigravali smo se s pomišlju kako bi bilo kad bismo... Ovog puta bio je ozbiljan. Zaspali smo kad je već svitalo, čvrsto pripijeni jedno uz drugo. Naši planovi, skovani u bunilu između suza i poljubaca, uskoro su potonuli kao šupalj Čamac. Dva meseca kasnije počelo je bombardovanje. Ostali smo zarobljeni u mišolovci. 17

18 4 Čim sam stupila u relativno prohladan hol Kancelarije, pozvonio mi je mobilni. Iščeprkala sam ga iz torbe. Na displeju je pisalo -Veljko. - E, je l' stoji da te pokupim oko pola šest - upitao me je i pre no što sam bilo šta izgovorila. - Ako možeš da izdržiš vrućinu. - Doći ću - rekao je. Ispred lifta sam spazila Fon Lempkea. Izvodio je složeni manevar s kolicima nakrcanim rolnama toalet-papira i salveta pokušavši da ih ugura kroz vrata. U stvari, domar Kancelarije, ili handyman, zove se Milovan. Nadimak mu je Mile, ali ga je Biserka prozvala - Fon Lempke po liku iz Zlih duhova kome su lekari zabranili da misli, jer mu je to škodilo zdravlju. Zahvaljujući svojoj bezmemoj gluposti, živeo je u uverenju da mu onim fon Bisa i ja ukazujemo posebnu čast i nikada ga nisu morile sumnje u pogledu razloga zbog kojih bismo mi to činile. Nastojeći da ekvilibrira s kabastim teretom koji je lagano počeo da klizi u stranu, Fon Lempke/Mile obilato se znojio. Na leđima mu je majica bila mokra, a tregeri radnog kombinezona su mu skliznuli do lakata. - Rankice, pridrži sleva, 'leba ti, sručiće mi se ovo čudo. - Opa, nešto mi kazuje da je Big Boss u blizini, a? - Stigao je sinoć - rekao mi je poverljivim tonom. Nekoliko puta godišnje, kada je Big Boss, generalni direktor Kancelarije, iz Brisela dolazio u vizitu, Mile bi se nadao u trk da sve nusprostorije do vrha napakuje prikladnim artiklima za jednokratnu upotrebu. Big Boss, u potaji zvani Bi-Bi, voleo je da iskazuje brigu za Malog Čoveka. To jest, za nas, zaposlene. Jedan od vidova te brige ticao se higijene. U toku dana, kad bi mu postalo dosadno, pozvao bi Fon Lempkea, pa bi zajedno obilazili toalete da utvrde da li su vodokotlići ispravni, rade li senzori na slavinama i jesu li količine papira dovoljne za dnevne potrebe osoblja. Mile je te ture odrađivao s mučnim izrazom na licu - mešavinom urođenog poltronstva i potuljene mržnje. Kao i većina lokalca, on je strance, uopšte uzevši - prezirao, u velikom broju slučajeva - mrzeo u normalnim količinama i podnošljivim granicama, a u ekstremnim slučajevima mrzeo ih je mračno i u nesrazmeri sa svojom duhovnom plitkošću - neobjašnjivo duboko, do krvne osvete. Da ga je neko pitao zašto ih mrzi, ne bi umeo suvislo da objasni. Tim više ih je mrzeo. Zarad one sočne šargarepe morao je da na dnevnoj osnovi svoje izvorno osećanje guta kao gorki sirup od koga se stresa, te su pošalice koje smo Bisa i ja javno zbijale oko klozet-papira predstavljale njegov izduvni ventil. Pošto se niko drugi nije odvažio da Bi-Bijevu toaletomaniju prokomentariše, Fon Lempke je u nama dvema video saveznike, mada smo od savezništva s njim, pogotovu po pitanju odnosa prema strancima, bile udaljene na hiljade mentalnoemotivnih kilometara. 18

19 Na drugom spratu vladao je neprirodni mir. Čulo se samo kako tastature štekću u različitim ritmovima. Pročulo se da Bi-Bi dolazi danas, pa su poranili. Spustila sam tašnu na sto, upalila kompjuter i krenula u prostoriju preko puta. Zvali smo je radna soba. U njoj su bili smešteni pregraci za poštu, tri laserska štampača, šreder, mašina za fotokopiranje, dva faksa i veliki sto na kome se nalazila sprava za uvezivanje dokumenata. Obično se svakog jutra u radnoj sobi stvarala gužva. Dolazili bismo da proverimo šta je stiglo od pošte ili faksova. Osim toga, uvek bi se zateklo nešto u štampačima, neuporedivo bržim od onih koje smo imali na svojim radnim stolovima, pa bi radoznalci mogli da na brzinu pogledaju i saznaju dosta pikanterija; poslovnih, ali i privatnih. Svojevremeno su Džordžu u toku noći faksom stigli papiri od njegovog advokata, s detaljima imovinske rasprave između njega i supruge, od koje se razvodio. Sekretarica koja je ih je spazila i, dakako, pročitala pronela je vest među lokalcima, koji su danima ispirali usta s njegovom kućom u Španiji, stanovima u Londonu i jahtom. Iz takvih razloga abronoše su se naprosto utrkivale da prve uđu u radnu sobu ne bi li nabasale na sličnu zanimljivost. Manje radoznali prostoriju su koristili za ćaskanje. Sada nije bilo nikog, osim Biserke. - Šta je ovo od jutros, prpa zbog Bi-Bija, a - upitala sam je kroz smeh. - Ma jok, čini ti se. Joooj, mati mila, poltroni su dovukli guzice u pola devet da se pokažu pred Lenardom (tako se zvao Big Boss). Biserka je imala četrdeset pet godina i bila je najstarija među lokalcima. Radila je kao sekretarica u sektoru za reformu državne administracije. Bila je magistar svetske književnosti i najobrazovanije stvorenje koje sam upoznala, što se iz površnog kontakta ni po čemu ne bi moglo zaključiti. Namerno se ačila (njen izraz), začinjavajući rečenice sa - sestro slatka, mili bože, kuku i lele, ženo draga, čoveče božji i drugim narodskim izrazima iz tog špila (takođe njen izraz). Govorila mi je da postmodernizuje narodni jezik kroz kemp. A onda se glasno smejala svojoj dosetki. Glasno se smejala, da je sve prštalo, kad bi neku svoju izjavu začinila kletvama od kojih bi mi, da ih nije izgovarala Bisa, recidivi živnuli kao polusasušena biljka posle obilate kiše i, hraneći se slikovitošću kletvi, nekontrolisano porasli, poput čarobnog pasulja. Zagrižena za politiku u jednakoj meri kao moj Saša, uglavnom je klela političare iz protivničkog tabora. - Jesi li videla onog neuspelog spermatozoida šta truća sinoć, džigerice mu istrunule naživo? Ili: - On da vodi zemlju, lepra ga iz'ela dabogda, da mu deo po deo tela otpada. (S podvarijantom - ogub'o se dabogda da mu se parče kože ne vidi.) Takve sočne doskočice koristila je nezlobivo, kao, da uvežba svoju domišljatost i oprobava dubinu riznice iz kojih ih izvlači. Uz to je i psovala, ali iz njenih usta psovke nisu izlazile kao vulgarnosti, već su delovale na mestu, nekako prirodno i šaljivo. Jednostavno - pasovalo joj je da psuje. Kao što joj je pasovala mladalačka svežina tela i lica kome su se godine teško mogle odrediti. Duhovita, oštrog jezika, brzih misli, s vrlo niskim pragom i osetljivosti i tolerancije, Biserka je bila hodajuća bomba. Zapaljiva smeša koje su se lokalci uglavnom klonili. Podrazumeva se da su je debelo ogovarali. Nas dve se nismo nešto naročito družile uživo, ali smo se neprestano dopisivale. Iako smo znali da se i-mejl i internet smeju upotrebljavati isključivo u poslovne svrhe, kako je ustanovljeno pravilima Kancelarije, od milja zvane - Kanc, niko ih poštovao nije. 19