Haruki Murakami IGRAJ IGRAJ IGRAJ

Transcription

1

2 Haruki Murakami IGRAJ IGRAJ IGRAJ Prevela s japanskog Divna Tomić

3 Naslov originala: 1991, Kodansha Ltd., Japan Copyright Haruki Murakami, 1991

4 1 Često sanjam hotel Delfin. U snu, ja tamo pripadam. Hoc u rec i, ja tamo pripadam kao jedno trajno prisutno stanje. Moj san jasno ukazuje na to trajanje. U snu, hotel Del in ima neobic an oblik. Veoma je dugac ak i uzan. I takav, vis e lic i na dugac ki most s krovom nego na hotel. Taj most se pruz a od prapoc etaka do kraja vasione. A ja sam njegov deo. Tamo neko plače. Plače zbog mene. Taj hotel me obuhvata. Mogu jasno da osetim njegov puls, toplotu. U snu ja sam njegov deo. Takav je moj san. Budim se. Pitam se gde sam. I ne samo s to razmis ljam o tome, vec se stvarno i naglas pitam: Gde sam? Ali to je besmisleno pitanje. I bez pitanja, unapred znam odgovor. Tu sam, u svom z ivotu. U svojoj svakodnevici - dodatak svom stvarnom bic u. Nekoliko pojava i stvari, neke okolnosti koje su ko zna kad postale moji atributi, mada ih sam nikad nisam prihvatio. Ponekad pored mene spava z ena. Ali, uglavnom sam sam. Ja i huka sa autoputa koji mi prolazi tac no ispod prozora, c as a na noc nom stoc ic u (na dnu c as e tek gutljaj viskija), i prgavi - u stvari, moz da samo ravnodus ni - pras njavi snop jutarnje svetlosti. Ponekad pada kis a. Kad kis a pada, ostanem u krevetu i izlez avam se. Ako je u c as i ostalo viskija, popijem. Dok posmatram kako kis ne kapi padaju s nadstres nice, razmis ljam o hotelu Del in. Polako se protegnem. I uverim se da sam ja samo ja, i da nic emu ne pripadam. Ja ne pripadam ničemu. Ali jos uvek se sec am osec anja iz sna. Pa ispruz im ruku tamo, na s ta se pokrene c itava slika c iji sam deo. Odgovara redom na svaki moj pokret, lagano i usredsređeno, i na svakom stupnju pus ta gotovo nec ujan zvuk, poput nekog inog mehanizma na vodu. Kad bih nac ulio us i, mogao bih da c ujem u kom se pravcu krec e. Oslus nem. Zac ujem nec ije tiho jecanje. Veoma tiho. Jecaj dopire negde iz dubine mraka. To neko zbog mene plače. Hotel Del in zaista postoji. Nalazi se u jednom ne bas najuglednijem delu Saporoa. Proveo sam u njemu nedelju dana pre par godina. Ne, setic u se tac no. Bic u precizan. Kada je to bilo? Pre c etiri godine. Da budem sasvim precizan, pre c etiri i po godine. Jos nisam bio zas ao u tridesete. Odseo sam tamo sa svojom tadašnjom devojkom. Hotel je ona odabrala. Da odsednemo u tom hotelu, predloz ila je. Da ona to nije traz ila, ja verovatno nikad ne bih ni kročio u hotel Delfin. Bio je to krajnje neugledan hotel, i jedva da je osim nas uopšte bilo gostiju.

5 Za nedelju dana koliko smo proveli u njemu moz da sam sreo par ljudi u lobiju, pa ni onda nisam bio siguran da li su to gosti hotela ili ne. Ali, pos to je na tabli uvek nedostajao poneki od okac enih kljuc eva, sigurno je bilo jos gostiju osim nas. Ako ih i nije bilo mnogo, bilo ih je barem nekolicina. Pravo rec eno, i nije nemoguc e da neko svrati u hotel koji ima istaknutu irmu u koliko-toliko velikom gradu, i c iji je telefonski broj objavljen u poslovnom imeniku. Međutim, ako je drugih gostiju bilo, onda mora da su bili stras no tihi i stidljivi. Jer mi ne samo da ih nismo videli nego ih nismo ni čuli, niti smo uoc ili bilo kakav znak njihovog prisustva. Raspored kljuc eva na tabli svakog dana neznatno se menjao. Verovatno su prolazili hodnikom zadrz avajuc i dah, poput bledih senki s to promic u preko zida. Ponekad bi odjeknulo kloparanje lifta, nekako suzdrz ano, ali kada bi taj zvuk utihnuo, tis ina bi postala jos tez a nego što je bila. Sve u svemu - čudan hotel. Podsetio me je na nekakav c orsokak u evoluciji z ivog sveta. Genetska regresija. Gres ka prirode - bic e koje se razvilo u pogres nom smeru, i koje nije moglo da se vrati natrag. Siroc e koje bespomoc no stoji kao ukopano sred sumraka istorije, pos to mu je istekao evolutivni vektor. Vremenska barus tina. Nije to nic ija krivica. Niko nije kriv zbog toga, niti ga ko moz e spasiti. Pre svega, lokal nije ni trebalo graditi na tom mestu. Odatle je sve krenulo naopako. Od prvog koraka sve je bilo pogres no. Pogres no zakopc ano prvo dugme na kos ulji, i za njim se sve neumitno poremetilo. Svaki pokus aj da se poremec aj dovede u red izrodio bi neki novi, sitni - ne bas ini, tek sitni - poremećaj. I kao krajnji ishod, sve je izgledalo iskrivljeno. Kad biste pokus ali da se zagledate u nes to odatle, sasvim prirodno biste nagnuli glavu za par stepeni. Takva je to iskrivljenost. Treba nagnuti glavu, ali to je zapravo tako mali ugao da niti stvarno smeta, niti se osec a posebno neprirodno, i verovatno biste se navikli kad biste ostali tu. No, to je ipak iskrivljenost koje ste bar malo svesni (ako biste se toliko navikli na nju, možda biste posle počeli da naginjete glavu kada gledate svakidašnji svet). Takav je bio hotel Del in. Prilic no poremec en. A da nije svakidašnji - da c e na kraju tog nagomilavanja poremec aja verovatno dosec i tac ku zasic enja i konac no u doglednoj buduc nosti oc as biti progutan u velikom vrtlogu vremena - to bi svakome ko ga je video odmah bilo jasno. Z alosno mesto kao pokisao i prozebli ubogi crni pas bez jedne noge. Verovatno na svetu ima jos mnogo z alosnih hotela, ali hotel Del in se ipak razlikovao od svih njih. On je bio suštinski žalostan. Bio je žalostan da žalosnije ne može biti. Razume se mislim da osim onih koji su dos li gres kom i ne slutec i nis ta, nije bilo mnogo ljudi koji bi baš izabrali da odsednu u takvom hotelu. Hotel Delfin nije njegov zvaničan naziv. Zvanično to je Dolphin Hotel, ali taj naziv ostavlja utisak koji toliko odudara od njegove pojave da ga ja, onako za

6 sebe, zovem hotel Del in (mene ime Dolphin Hotel asocira na hotel u nekom letovalis tu negde na Egejskom moru, beo kao kolac sa s ec ernim prelivom). Na ulazu je bila postavljena bakarna tabla sa ugraviranim nazivom Dolphin Hotel. Da nije bilo te table, verovatno niko ne bi pomislio da je to hotel. Pa i sa tablom, nekako nije izgledao kao hotel. A kako je izgledao? Pa, bas kao neki oronuli muzej. Jedan osoben muzej po kom se s unjaju ljudi osobenih interesovanja, da vide osobene eksponate. Ali ne bi se moglo rec i da vas je mas ta prevarila, kad biste i stali pred hotel Del in i zaista stekli ovakav utisak. Jer, uistinu, jedan njegov deo jeste bio muzej. Ko bi odseo u takvom hotelu? U hotelu c iji je jedan deo bio pretvoren u besmisleni muzej? U hotelu gde su u dnu mrac nog hodnika bile natrpane preparirane ovce, pras njave derine, buđavi papiri, poz utele i izbledele stare slike. U hotelu za c iji su svaki ugao, c vrsto poput sasus enog blata, prionuli neostvareni snovi. Sav names taj bio je izbledeo, stolovi su s kripali, i nijedna brava nije mogla da se zatvori. Pod u hodnicima bio je izgreban, sijalice slabe. C ep u umivaoniku bio je iskrivljen i voda nije mogla da se zadrz i u njemu. Debela spremac ica (c ije su me noge podsec ale na slonovske) zlokobno je kas ljala dok je prolazila hodnikom. Upravnik, uvek za recepcijskim pultom, bio je sredovec ni mus karac tuz nog pogleda, i nedostajala su mu dva prsta. On je oc igledno bio od onih ljudi kojima c ega god da se late, nis ta ne polazi za rukom. Pravi primerak svoje vrste. Kao da su ga c itav dan drz ali u rastvoru svetlo-plavog mastila pa ga izvadili, u svakom delic u njegovog bic a bila je utisnuta senka promas aja, poraza i sloma. C ovek kakvog biste poz eleli da zatvorite u teglu i stavite u s kolski kabinet za biologiju. S natpisom C ovek kome ne ide, c ega god da se lati. Kad bi ga samo videli, vec ini ljudi bi se manje ili vis e smuc ilo, a ne bi bilo malo ni onih koji bi se razljutili. Nekim ljudima je dovoljno samo da pogledaju jadna stvorenja te vrste pa da se bezrazložno i neobuzdano razljute. I ko bi, onda, odseo u takvom hotelu? Ali mi jesmo. Ovde c emo odsesti, rekla je. A potom se izgubila, nestala je. Nestala je ostavivs i me samog. Da je otis la saznao sam od C oveka-ovce. Otis la je, rekao mi je C ovek-ovca. C ovek-ovca je znao. Znao je da ona mora da ode. I meni je sada jasno. Ona je bila tu samo da bi mene dovela ovamo. Kao sudbina. Bas kao s to reka Vltava dosegne do mora. Razmis ljam o tome dok posmatram kišne kapi. Sudbina. Kada sam poc eo da sanjam hotel Del in, prvo s to mi je palo na pamet bila je ona. Ona me traz i, pomislio sam. Ako nije tako, zas to onda sanjam uvek jedan te isti san? Ona, ne znam c ak ni njeno pravo ime. Iako smo z iveli zajedno nekoliko meseci. Ne znam nis ta bitno o njoj. Znao sam jedino da radi za jedan ekskluzivni klub koji nudi devojke za pratnju. Klub je bio zatvorenog tipa, a

7 pristup je imala samo ugledna klijentela sa proverenim poreklom. Elitna prostitutka. Osim tog imala je i nekoliko drugih poslova. Danju je honorarno radila u jednoj maloj izdavac koj kuc i kao korektor, a povremeno je bila i model za fotogra isanje uha. Drugim rec ima, bila je veoma zauzeta. Naravno da je imala ime. U stvari, imala je vis e imena. Ali, istovremeno i nije imala ime. Nije posedovala ni mesec nu kartu, ni vozac ku dozvolu, ni kreditnu karticu. Imala je samo jednu malu belez nicu, a u njoj je hemijskom olovkom bila nas krabana tek poneka nerazumljiva s ifra. Nije bilo niti koja bi odvela do njenog identiteta. Prostitutke moz da i imaju ime. Ali one z ive u svetu u kome ime nije potrebno. U svakom sluc aju, ja o njoj ne znam gotovo nis ta. Ni gde je rođena, ni koliko zapravo ima godina. Ne znam ni kad joj je rođendan. Ne znam ni koju je s kolu zavrs ila. Ne znam c ak ni da li ima porodicu. Nis ta ne znam. Kao kis a, dos la je odnekud, i nekuda je nestala. Ostavivs i mi samo sećanja. Ali sada osec am kako ponovo postaje opipljivo sec anje na nju koje me obavija. Osec am da ona mene doziva putem te okolnosti koja se zove hotel Del in. Tako je, ona me sada opet traz i! A ja c u moc i da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i - ona zbog mene plače. Dok posmatram kis ne kapi pokus avam da zamislim kako pripadam nec emu. Onda pokus am da zamislim kako neko zbog mene plac e. Osec am to kao neki uz asno dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pruz ao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem. Zašto bi iko plakao zbog mene? Ne, ipak ona mene doziva. Negde iz hotela Del in. A i ja to u sebi priz eljkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobic nog i meni suđenog mesta. Ali, nije jednostavno vratiti se u hotel Del in. Ne moz e se to obaviti tek tako s to c ete telefonom rezervisati sobu, sesti u avion i odleteti za Saporo. Jer, nije to samo hotel. To je istovremeno i jedna z ivotna okolnost. To je z ivotna okolnost koja je uzela oblik hotela. Vratiti se u hotel Del in znac i jos jednom se suoc iti sa senkama pros losti. Kad samo razmis ljam o tome uhvati me melanholija. Za ove c etiri godine ja sam se iz sve snage upinjao da se otarasim tih ledenih mrac nih senki. A vratiti se u hotel Del in znac ilo bi dic i ruke i izgubiti sve s to sam za ove c etiri godine u tis ini i istrajnos c u postigao. Naravno, nije to bilo bogzna s ta - uglavnom samo privremene i prolazne kojes tarije. Ali ja sam dao sve od sebe da ves to sloz im te kojes tarije i povez em sebe sa stvarnos c u, i tako izgradim nov z ivot zasnovan na sasvim skromnom, sopstvenom sistemu vrednosti. Pa zar opet da se vratim u pređašnju prazninu? Da otvorim prozor i pustim da sve ode u vetar?

8 Ali, na kraju krajeva, sve c e poc eti odatle. To mi je bilo jasno. Poc ec e jedino odatle. Ispruz io sam se na krevet i duboko uzdahnuo, gledajuc i u plafon. Prepusti se, mislio sam. Samo se predaj - tu razmis ljanje ne pomaz e. To je izvan tvojih moći. Šta god ti mislio, počeće jedino odatle. Sve je već rešeno. Neopozivo. * Da kažem nešto o sebi. Predstaviću se. Nekada se u s koli c esto tako radilo. Sa svakim novim razredom, izlazili bismo redom pred odeljenje i pred svima govorili o sebi. Meni je to stvarno tes ko padalo. U stvari, nije samo da mi je bilo tes ko. Ja u tom c inu nisam mogao da pronađem nikakav smisao. S ta ja, uops te, znam o sebi? Da li sam ja kojeg spoznajem svojom sves c u onaj pravi ja? Kao s to moj glas snimljen na traci ne zvuc i kao moj, predstava koju imam o sebi moz da je samo iskrivljena slika koju sam stvorio prema svom nahođenju. Uvek sam tako razmis ljao. Kad god bih se predstavljao, kad god bi trebalo da govorim o sebi pred drugima, osec ao bih se kao da svojom rukom prepravljam ocene u dnevniku. Uvek mi je bilo neprijatno. I zbog toga sam u tim trenucima pazio da govorim samo o objektivnim c injenicama koje nisu zahtevale obrazloz enja i tumačenja (Ja imam psa. Volim da plivam. Ne volim da jedem sir - i slično), pa ipak mi se nekako c inilo kao da iznosim izmis ljene podatke o izmis ljenoj osobi. S takvim osec anjem slus ao sam predstavljanje ostalih, pa mi se c inilo da ni oni ne govore o sebi vec o nekom drugom. Svi smo mi z iveli u izmišljenom svetu i udisali izmišljeni vazduh. No, ipak, kazac u nes to. Sve poc inje od neke izjave o sebi. To je prvi korak. Da li će to biti tačno ili netačno, može se i kasnije prosuditi. Prosuditi mogu ja sam, ili neko drugi. U svakom sluc aju vreme je da se kaz e. I ja moram da naučim da govorim već jednom. Ja danas volim sir. Ne znam tac no od kada, tek zavoleo sam ga a da nisam ni primetio. Pas kog sam imao pokisao je i uginuo od upale pluc a kada sam pres ao u starije razrede osnovne s kole. Posle toga vis e nisam imao psa. Plivanje volim i danas. Kraj. Ali nis ta se ne zavrs ava tako lako. Kada c ovek traz i nes to od z ivota (a ima li ikoga ko ne traz i nis ta?), z ivot od njega zahteva mnogo vis e informacija. Da bi se nacrtao precizan dijagram, neophodno je mnogo vis e tac aka. U suprotnom, nema ni odgovora. Usled nedostatka podataka, odgovor nemoguć. Pritisnite 'cancel'. Pritisnem 'cancel'. Ekran postane beo. Sva deca u odeljenju poc inju da me gađaju. Govori jos. Kaz i jos nes to o sebi. Uc itelj se mrs ti. Stojim za katedrom ukočen, zanemeo.

9 Govoric u. U suprotnom nec e poc eti nis ta. Govoric u s to je duz e moguc e. Tačno ili netačno, o tome se može razmišljati i kasnije. * Ponekad bi ona dolazila da provede noc sa mnom. I pos to bismo zajedno doruc kovali, odlazila je na posao. Ni ona nema ime. Ali, ona nema ime jednostavno zato s to nije protagonista ove pric e. Odmah c e nestati. I da bih izbegao zbrku, nec u joj dati ime. Međutim, ne z elim da pomislite da omalovaz avam njenu lic nost. Bila mi je veoma draga, pa ni danas kad vis e nije tu, nije se promenilo to osećanje. Ona i ja smo bili, kako se to kaz e, prijatelji. Bar je za mene ona bila jedina osoba koju sam mogao da nazovem prijateljem. Ona je, pored mene, imala stalnog ljubavnog partnera. Radila je u telefonskoj kompaniji gde je pomoc u kompjutera izrac unavala cene telefonskog saobrac aja. Nisam je pitao za detalje u vezi s njenim radnim mestom, a ni ona nije govorila o tome, ali mislim da je u pitanju bio neki takav posao. Sabrati iznose usluga za svaki pretplatnic ki broj i napisati rac une, ili tako nekako. I svakog meseca, kad bih u sanduc etu nas ao rac un za telefon, bilo je kao da sam primio privatno pismo. No svejedno, vodili smo ljubav dva-tri puta mesec no. Mislila je da sam ja bic e s Meseca, s ta li. Jos se nisi vratio na Mesec? pita kikoc uc i se. Sklupc ana u krevetu, naga. Pritiska mi grudi uz bok. C esto smo tako razgovarali pred svitanje. Buka sa autoputa nije prestajala. Na radiju monotona pesma Hjuman Lig. Hjuman Lig. Smes no ime. Zas to su bendu dali takvo besmisleno ime? Nekada su im davali ozbiljnija i prikladnija imena. Imperijals, Sjuprims, Flamingos, Falkons, Imprešns, Dors, For Sizons, Bič Bojs. Kad joj to kaz em ona se smeje. Kaz e da sam c udan. Kako sam ja to c udan, ne znam. Ja sebe smatram ispravnom osobom koja razmis lja na ispravan način. Hjuman Lig. Volim da sam s tobom, kaz e. Znas, ponekad stras no poz elim da te vidim. Na primer, dok radim u firmi." Hm, promrmljam ja. Ponekad", kaz e ona naglas avajuc i tu rec. Onda napravi pauzu od desetak sekundi. Zavrs ava se pesma Hjuman I.ig i poc inje melodija nekog nepoznatog benda. To ne razumem kod tebe", nastavlja. Oboz avam da smo ovako zajedno, ali nikako ne bih mogla da budem s tobom svakog dana od ujutru do uveče. Šta je to? promrmljam. Nije da ne mogu da se opustim kad sam s tobom, ili tako nes to. Vec samo, kao da se vazduh odjednom razredi kad smo zajedno. Kao da smo na Mesecu. Ovo je jedan mali korak..." Nije ovo s ala, pridigla se i zagledala mi se u lice. Ja to govorim zbog

10 tebe. Postoji li jos neko ko ti govori zbog tebe? A? Ima li ikoga ko ti govori tako nešto?" Nema", priznajem. Nema nikoga. Ona se ponovo ispruz i i lako mi prisloni grudi uz bok. Nez no je dlanom milujem po leđima. Uglavnom, eto, ponekad kad sam s tobom vazduh se razredi kao da sam na Mesecu." Vazduh na Mesecu nije razreden", kaz em joj. Na povrs ini Meseca uops te nema vazduha. Prema tome..." Razreden je", kaz e tiho. Ne znam da li je ignorisala moje rec i ili ih uops te nije c ula. Ali njen tihi glas me je uznemirio. Ne znam zas to, ali u njemu je bilo nec eg za mene uznemiravajuc eg. Ponekad se odjednom razredi. I pomislim kako ti udišeš potpuno drugačiji vazduh od mene. Tako to doživljavam." Nedostatak podataka", kažem. Da li to znači da ja o tebi ništa ne znam?" Ni ja samog sebe ne razumem dobro", kaz em. Stvarno je tako. Ne govorim to u ilozofskom nego vis e u praktic nom smislu. Nedostaju mi ops ti podaci." Ali i ti imaš trideset tri, zar ne?" pita. Ona ima trideset šest. Trideset četiri", ispravim je. Trideset četiri godine i dva meseca." Ona zavrti glavom. Zatim ustane iz kreveta, priđe prozoru i razmakne zavese. Kroz prozor se vidi autoput. Nad putem visi rani jutarnji mesec, beo kao kost. Ona na sebi ima moju pižamu. Vrati se kući na Mesec, ti", kaže mi upirući prstom u njega. Da nije hladno?" pitam. Hladno? Na Mesecu?" Ma, ne! Tebi!" kaz em. Februar je. Ona stoji pored prozora i dah joj se magli. Kao da je postala svesna hladnoće tek kad sam to rekao. Z urno se vrac a u krevet. Obgrlim je. Piz ama na njoj je ledena. Vrhom nosa mi pritiska vrat. I on je veoma hladan. Baš mi se sviđaš", kaže mi. Hteo bih nes to da kaz em, ali rec i nekako ne dolaze. Veoma mi je draga. Kad smo ovako zajedno u krevetu, ume da nam bude veoma lepo. Volim da joj grejem telo, nez no milujem kosu. Volim da slus am kako tiho dis e u snu, da je ujutru ispratim na posao, da primam rac une za telefon koje je (verovao sam) ona sabirala, da je gledam obuc enu u moju veliku piz amu. Ali, kada je bilo potrebno, nisam umeo da svoja osec anja iskaz em jednom rec ju. To, naravno, nije bila ljubav, a nije bila ni samo simpatija. Šta onda da kažem? U svakom sluc aju, nis ta ne mogu da kaz em. Rec i mi nikako ne dolaze. I pos to nis ta ne kaz em, osec am da je ona povređena. Mada se ona trudi da to ne primetim, ja to ipak osećam. Osetim to dok rukom pratim oblik njenih leda ispod glatke koz e. Veoma jasno. Neko vreme zagrljeni, bez rec i slus amo

11 pesmu čiji ni naslov ne znamo. Nežno mi spušta dlan ispod stomaka. Oženi se nekom devojkom sa Meseca i napravi predivnu Mesečevu decu, kaže mi blago. Tako je najbolje." Kroz razmaknute zavese video se mesec. Drz ao sam je u zagrljaju, posmatrao ga preko njenog ramena. Povremeno bi autoputem protutnjao kamion natovaren nec im jako tes kim, i ispus tao pretec i zvuk kao da se obrušava ledeni breg. Šta li to vozi! - pitao sam se. Šta ima za doručak?" pita me ona. Nis ta posebno. Kao i uvek uglavnom. S unka, jaja, tost i krompir salata od juče, zatim kafa. Za tebe ću ugrejati mleko i napraviti belu kafu." Divno", kaz e ona i nasmes i se. Hoc es da mi napravis jaja sa s unkom, skuvaš kafu i prepečeš tost?" Hoću, vrlo rado", odgovorim joj. Šta misliš, šta ja najviše volim?" Iskreno, ne mogu da pogodim." S ta bi bilo to s to ja najvis e volim?" pita gledajuc i me u oc i. U zimsko jutro, kad me mrzi da ustanem, to je miris kafe, miris i cvrc anje jaja i s unke u tiganju i onaj zvuk ting kad toster zavrs i - tome ne mogu da odolim, i onda stegnem zube i izvučem se iz kreveta!" Dobro. Da pokušamo", kažem smejući se. * Ja uopšte nisam čudan. Stvarno to mislim. Moz da se ne moz e rec i da sam sasvim prosec an, ali c udan nisam. Ja sam na svoj nac in krajnje pos ten. Sasvim sam prav. Prav kao strela. Postojim kao ja, neizbez no i sasvim prirodno. Pos to je to oc igledna c injenica, meni je svejedno kako me ljudi doz ivljavaju. Kako c e me drugi razumeti problem je koji se mene ne tiče. To u stvari nije moj problem, to je njihov problem. Neki ljudi misle da sam gluplji nego s to stvarno jesam, drugi, opet, da sam vec i rac undz ija nego s to stvarno jesam. Ali ja ne marim. Pri tom, izraz nego što stvarno jesam samo je stvar poređenja sa slikom koju ja imam o sebi. Po njima ja sam stvarno glup, odnosno, rac undz ija sam. Ja za to ne marim nes to posebno. Ne smeta to meni. U svetu nema nesporazuma. Samo postoje razlike u mišljenju. A ovo je moje mišljenje. S druge strane, ima ljudi koje privlac i ta ispravnost u meni. Veoma ih je malo, ali pouzdano postoje. Oni (ili one) i ja najprirodnije se privlac imo, pa se i udaljavamo, kao dve planete u mrac nom prostranstvu vasione. Priđu mi, uđu u moj z ivot, a onda jednog dana odu. Neko od njih postane mi prijatelj, ljubavnica, c ak i supruga. Neko mi postane i neprijatelj. No, u svakom sluc aju, svi odu od mene. Odustanu, ili se razoc araju, ili zac ute (kao kad odvrc ete

12 slavinu, a nis ta ne izlazi), a onda odu. Moja soba ima dvoja vrata. Jedna su ulazna, a druga izlazna. I među njima nema zamenljivosti. Na ulazna vrata ne moz e se izac i, a kroz izlazna se ne moz e uc i. Tako je uređeno. Ljudi ulaze na ulazna vrata, a izlaze na izlazna. Postoje razni nac ini na koje ulaze i razni nac ini na koje izlaze. Ali, u svakom sluc aju, svi izađu. Neki su izlazili da bi ispitali nove moguc nosti, a neki da bi us tedeli vreme. Neki su umrli. Niko nije ostao. U sobi nema nikoga. Tu sam samo ja. I stalno sam svestan njihovog odsustva. Svestan ljudi koji su otis li. Vidim rec i koje su izgovorili, njihove uzdahe, pesme koje su pevušili, kako lebde poput prašine u ćoškovima sobe. Sve mi se c ini da je slika koju su imali o meni bila tac na. I upravo zato su dolazili pravo k meni, a onda na kraju odlazili. Prepoznali su ispravnost u meni, prepoznali su tu meni svojstvenu iskrenost (ne mogu da se setim nijednog drugog izraza) s kojom sam nastojao da oc uvam tu ispravnost. Poveravali bi mi se, otvarali mi dus u. Svi su uglavnom bili nez ni. Ali ja njima nisam mogao nis ta da pruz im. I da sam mogao, ne bi bilo dovoljno. Trudio sam se da im pruz im sve s to je bilo u mojoj moc i. Uc inio sam sve s to sam mogao. I ja bih traz io nes to od njih. Ali, na kraju ipak nije is lo. A onda bi oni otišli. Naravno da je bilo teško. Ali tez e je bilo to s to su iz moje sobe izlazili jos tuz niji nego s to su bili kad su dolazili. Nes to je u njima bivalo izlizano za jedan stepen. To mi je bilo jasno. Moz da zvuc i c udno, ali oni su izgledali mnogo izlizanije od mene. Zas to uvek ostanem ja? I zas to mi uvek u ruci ostane nec ija istros ena senka? Zas to? Ne znam! Nedostatak podataka. Eto zašto nikad nema odgovora. Nešto nedostaje. Jednog dana, kad sam se vratio s nekog poslovnog sastanka, u sanduc etu sam nas ao razglednicu. Na njoj je bila slika kosmonauta u skafanderu, kako hoda po Mesecu. Nije pisalo ime pos iljaoca, ali jedan pogled bio je dovoljan da shvatim od koga je. Mislim da je bolje da se vis e ne viđamo", pisala je ona. Uskoro se najverovatnije udajem za jednog Zemljanina." Čuje se kako se vrata zatvaraju. Usled nedostatka podataka, odgovor nemoguć. Pritisnite 'cancel'. Ekran postane beo. Dokle c e ovo ovako trajati? - pomislio sam. Vec mi je trideset peta. Dokle će ovo trajati? Nisam bio tuz an. Pa, jasno je da ja snosim odgovornost. Od poc etka sam znao da c e me napustiti. To je bilo prirodno. I njoj je to bilo jasno kao i meni. Ali smo i priz eljkivali neko malo c udo. Da se i na najmanji povod desi neka

13 korenita promena. Tako nes to se, međutim, ipak nije desilo. I, ona je otis la. Rastuz io me je njen nestanak, ali to je bila tuga koju sam vec bio iskusio. I znao sam da ću je uspešno prevazići. Polako se navikavam na to. Pozlilo mi je na tu pomisao. Kao da mi se tamna tec nost isceđena iz utrobe penje do grla. Stao sam pred ogledalo u kupatilu i pomislio: ovo sam ja. To si ti. Sam si se istros io. Istros io si se mnogo vis e nego s to sam mislis. Lice mi je izgledalo mnogo gore nego inac e, mnogo starije. Paz ljivo sam se umio, naneo losion na lice, opet polako oprao ruke i c istim pes kirom dobro izbrisao lice i ruke. Otis ao sam u kuhinju i pospremio friz ider ispijajuc i pivo iz limenke. Bacio sam smez urani paradajz, lepo poredao pivo, premestio posude i sastavio spisak za kupovinu. Odsutno zagledan u mesec u zoru, sam, zapitao sam se dokle c e ovo da traje. Verovatno c u opet negde sresti neku drugu z enu. Privuc i c emo se prirodno kao planete. I uzalud oc ekujuc i c udo, glodac emo dane, istros ic emo duše i rastaćemo se. Dokle će to da traje?

14 2 Dve nedelje pos to mi je od nje stigla razglednica sa slikom Meseca, morao sam da odem u Hakodate poslom. Kao i obic no, bio je to ne bas inspirativan posao, ali bio sam u takvoj situaciji da nisam mogao da budem probirljiv. S tavis e, u poslovima koji su mi se nudili i nije bilo neke razlike, da bih uops te imao s ta da biram. Na srec u, ili na nesrec u, s to se vis e primic ete krajnosti, razlike u kvalitetu stvari postaju sve manje uoc ljive. Isto je i sa frekvencijom. Kad se pređe određena tac ka, tes ko je razluc iti koji je od dva susedna zvuka vis i, a na kraju ne samo s to je nemoguc e razluc iti ih, vec postane nemoguc e uopšte i čuti ih. Imao sam zadatak da za jedan z enski c asopis predstavim mesta u Hakodateu u kojima se moz e dobro pojesti. Fotograf i ja c emo obic i nekoliko restorana, ja c u napisati pric u, on c e uraditi fotogra ije. Ukupno pet strana. Z enski c asopisi traz e takve c lanke, a takav c lanak neko mora i da napis e. Isto je kao sa c is c enjem smec a ili c is c enjem snega. Neko mora i to da radi. Posao je posao. Vec tri i po godine bavio sam se ovakvim kulturnim svas tarenjem. Kulturnim čišćenjem snega. Pos to sam zbog nepredviđenih okolnosti napustio posao koji sam bio vodio sa jednim prijateljem, z ivotario sam jedno pola godine ne radec i gotovo nis ta. Nisam imao volje da bilo s ta radim. U toku prethodne jeseni i zime zaista mi se svas ta izdes avalo. Razveo sam se. Umro mi je prijatelj. Bila je to smrt pod nerasvetljenim okolnostima. Devojka me je napustila bez rec i opros taja. Upoznao sam c udne ljude i bio umes an u c udne događaje. A onda, kad se sve zavrs ilo, potpuno me je obavila neka duboka tis ina kakvu do tada nisam doz iveo. U sobu mi se uvuklo zastras ujuc e tes ko osec anje praznine. U toj sobi sam tavorio pola godine. Preko dana uops te nisam izlazio napolje, ako izuzmemo odlazak u kupovinu najneophodnijih namirnica. Besciljno bih s etao gradom pred svitanje kad na ulici nema z ive dus e. I c im bi se neko ukazao na ulici, vraćao bih se u svoju sobu i spavao. Predvec e bih se probudio, pripremio nes to jednostavno za jelo i to pojeo, a mac ku bih dao njegovu hranu iz konzerve. Kad bih zavrs io s jelom, seo bih na pod i, nanovo se prisec ajuc i svega s to mi se dogodilo pokus avao da to dovedem u red. Menjao bih redosled, pravio popis izbora koji mora da su postojali, razmis ljao o tome da li su moji postupci bili ispravni ili ne. Potrajalo bi to do svitanja. Onda bih ponovo izas ao napolje i lutao besciljno pustim ulicama. Ponavljalo se to iz dana u dan pola godine. Da, od januara do juna godine. Nisam proc itao nijednu knjigu. Ni novine nisam otvorio. Nisam

15 slus ao ni muziku. Nisam gledao TV niti sam slus ao radio. Nisam se viđao ni sa kim, niti sam i sa kim razgovarao. Alkohol skoro da nisam ni okusio. Nije mi se pilo. Nisam znao s ta se des ava u svetu, ko je postao slavan, a ko umro - nis ta. Nisam ja uporno odbijao svaku informaciju. Jednostavno, nisam imao z elju is ta da znam. Osec ao sam ja da se svet okrec e. Iako zatvoren u sobi, to kretanje sam mogao da osetim na sopstvenoj koz i. Ali, tu nije bilo nic ega s to bi moglo da izazove moja interesovanja. Sve je pros lo pored mene poput bešumnog lahora. Na pođu svoje sobe u mislima sam oz ivljavao pros lost. Moz da c e zvuc ati c udno, ali iako se to ponavljalo pola godine iz dana u dan, nikakvu dosadu ili zamor nisam osetio. Zato s to su za mene događaji kroz koje sam pros ao bili veoma znac ajni i zato s to su imali brojne aspekte. Bili su znac ajni, a i stvarni. Bili su toliko realni da sam mogao rukom da ih dotaknem. Kao spomenik s to se izdiz e u noc noj tmini. A taj spomenik je stajao tu samo za mene. Sve sam ispitao bez ostatka. I naravno, probijajuc i se kroz te događaje, bivao sam povređen i sam. I to ne malo. Mnogo je krvi neprimetno proliveno. Neki bolovi su s vremenom nestali, a neki su se tek kasnije pojavili. Ali, nisam zbog te rane proveo zatvoren u sobi pola godine. Samo mi je bilo potrebno vreme. Trebalo mi je pola godine da podrobno - i praktic no - dovedem u red i ispitam sve s to je imalo veze s tim događajem. Nisam se zatvarao u sebe niti uporno odbacivao spoljas nji svet. Bilo je to samo pitanje vremena. Bilo mi je potrebno čisto fizičko vreme da se povratim i uspravim se. Odluc io sam da ne razmis ljam kako da se uspravim, i kuda c u dalje. To je drugo pitanje, mislio sam. O tome mogu i kasnije da razmis ljam. Najpre da povratim ravnotežu. Ni sa mačkom nisam razgovarao. Nekoliko puta je zvonio telefon, ali nisam podizao slušalicu. S vremena na vreme neko bi pokucao na vrata, ali nisam odgovarao. Stiglo mi je i nekoliko pisama. Bivs i kolega mi je pisao da je zabrinut zbog mene. Ne zna gde sam, s ta radim. Ipak c e mi pisati na ovu adresu. Z eli da mu kaz em ako postoji is ta s to bi mogao da uc ini za mene. U ovom trenutku posao nam ide dobro, pisalo je. Dotakao se i vesti o nas im zajednic kim poznanicima. Proc itao sam pismo nekoliko puta i tek kad sam shvatio smisao (a morao sam da ga proc itam c etiri, pet puta dok ga nisam shvatio), stavio sam ga u fioku radnog stola. Dobio sam pismo i od bivs e supruge. U pismu je bilo nekoliko praktic nih stvari. Bilo je izuzetno praktic nog tona. Međutim, na kraju, pisala je da se ponovo udaje, za nekoga koga ne poznajem. Napisala je to odsec no kao da je htela da kaz e: Verovatno ga nikada nec es ni upoznati." To je znac ilo da se rastala od momka s kojim je bila u vezi kad smo se nas dvoje razveli. Pa da, mislio sam. Njega sam dobro poznavao, i nije bio nes to posebno. Svirao je dz ez gitaru, ali nije ga bas krasio neki talenat. Nije bio ni naroc ito zanimljiv.

16 Nikako nisam mogao da odgonetnem kako je nju mogao da privuc e takav mus karac. Ma, to je njihov problem. Za tebe se uops te ne brinem, pisala je. Jer, ti si od onih kojima sve ide kako treba. Ja brinem za one koji c e od sada biti s tobom. To me odnekud jako brine u poslednje vreme, piše. I to pismo sam pročitao nekoliko puta, pa sam i njega ubacio u fioku. U takvom raspoloženju mi je proricalo vreme. Novc anih problema nisam imao. U svakom sluc aju imao sam us teđevine dovoljno da prez ivim pola godine, a o onome s to dolazi mogao sam da razmis ljam kasnije. Zima je pros la i stiglo je prolec e. Ono je ispunilo moju sobu toplim i mirnim zracima. Posmatrajuc i svakog dana liniju koju ispisuje zrak s to mi prodire kroz prozor, primetio sam da se ugao sunca polako menja. A opet, prolec e je moje srce ispunilo i brojnim davnim uspomenama. Na one koji su otis li, na one koji su umrli. Setio sam se sestara bliznakinja. Z iveo sam s njima dvema neko vreme. Bes e to negde Tada sam stanovao pored igrališta za golf. Kad bi sunce zašlo, uskakali bismo u igralište preko z ice, tumarali okolo i skupljali izgubljene loptice. Zalazak sunca u proleće prizivao mi je takve slike. Kuda li su svi otišli? Ulaz i izlaz. Setio sam se i malog snekbara u koji sam odlazio sa svojim pokojnim prijateljem. U njemu smo provodili beskrajne sate. Ali sada mi se c ini da je to bilo najsadrz ajnije vreme u mom z ivotu. C udno. Setio sam se i stare muzike koju su u njemu pus tali. Bili smo studenti. Tu smo pili pivo i pus ili. Takvo mesto nam je bilo neophodno. Razgovarali smo tu o svac emu. Samo ne mogu da se setim o čemu. Jedino se sećam da smo razgovarali o svačemu. On je već umro. Sa rukama punim svega, otišao je. Ulaz i izlaz. Prolec e je vec bilo odmaklo. Promenio se miris vetra. Promenila se i boja noćne tame. I zvuci su dobili drugačiji odjek. A onda je nastupilo rano leto. Krajem maja uginuo mi je mac ak. Naprasno. Bez ikakvog znaka upozorenja. Kada sam jednog jutra ustao, lez ao je sklupc an u uglu kuhinje, mrtav. Verovatno je uginuo a da ni sam to nije shvatio. Telo mu se ukrutilo kao kod pec enog pileta, a dlaka mu je izgledala jos ofucanije nego kad je bio z iv. Mac ak po imenu Ivas i. Sigurno se ne bi mogao pohvaliti svojim z ivotom. Nije bio naroc ito voljen, a ni on nikoga nije naroc ito voleo. Ljude je uvek gledao sa strepnjom u oc ima. Kao da je u njima bilo pitanje: S ta li c u sada izgubiti?" Retke su mac ke s takvim pogledom. Ali, eto, uginuo je. Kad jednom umreš, više ništa ne možeš da izgubiš. To je dobra strana smrti. Telo uginulog mac ka umotao sam u papirnu kesu iz samoposluge, stavio ga na zadnje sedis te automobila, i u obliz njoj prodavnici alata kupio as ov. Ukljuc io sam radio koji zaista dugo nisam slus ao, i uz zvuke roka, uputio se ka zapadu. Muzika je uglavnom bila dosadna. Flitvud Mek, Aba, Melisa

17 Manc ester, Bi Dz iz, KC&Sans ajn Bend, Dona Samer, Iglz, Boston, Komodors, Dz on Denver, C ikago, Keni Logan... Takva muzika izbije na povrs inu, pa nestane kao pena. Bez veze, pomislio sam. Bezvredna muzika za masovnu potrošnju koja treba da izvuče siću od tinejdžera. Ali, posle toga sam se najednom rastužio. Vremena su se promenila. Samo to. Motao sam volan pokus avajuc i da se setim neke od onih bezveznih pesmica koje su se vrtele na radiju kad smo mi bili tinejdz eri. Nensi Sinatra, hm, to su bile kojes tarije, razmis ljao sam. I Mankiz su bili oc ajni. Pa i Elvis je imao dosta bezveznih pesmica. Ah, bila je tu i Trini Lopez! A vec ina pesama Peta Buna podsec ala me je na sapun za umivanje. Fabijan, Bobi Rajder, Anet, onda naravno Hermans Hermits. To je bila katastrofa. Bezvezni britanski bendovi koji su nicali jedan za drugim. Duge kose, uvrnute klovnovske odec e. Koliko njih c u uspeti da se setim? Hanikamz, Dejv Klark Fajv, Dz eri&pejsmejkers, Fredi&Drimers... kraja im nema. Dz eferson Erplejn koji podsec aju na ukoc eno telo mrtvaca. Tom Dz ouns - samo ime da mu c ujete, sledite se. A tek ruz ni klon Toma Dz ounsa, Engelbert Hamperdink. Herb Alpert i Tihuana Bras c ije sve pesme zvuc e kao muzika za reklamu. Pa licemerni Sajmon&Garfankel. I nervozni Džeksons Fajv. Sve je to bilo isto kao sada. Nis ta da se promeni. Uvek, uvek i uvek je sve isto. Jedino se smenjuju godine i ljudi. Ovakva jeftina muzika za jednokratnu upotrebu postojala je u svim vremenima, a postojaće i ubuduće. Kao i mesečeve mene. Mislec i tako o svemu i svac emu, otis ao sam prilic no daleko. Pustili su Rolingstonse i Brown Sugar. Nesvesno sam se osmehnuo. Bila je to odlic na pesma. Prava stvar", pomislio sam. Pitao sam se kada je ono Brown Sugar bila popularna, da li godine. Razmis ljao sam neko vreme ali nisam mogao tac no da se setim. U svakom sluc aju, nije bilo bitno. Bila to ili 1972, danas to nije bitno. Zašto li ja ozbiljno razmišljam o takvim stvarima? Kad sam zas ao dovoljno duboko u brda iskljuc io sam se sa autoputa i pronas ao s umarak gde bih mogao da zakopam mac ka. U dnu s umarka iskopao sam as ovom rupu dubine jedan metar, u nju sam poloz io Ivas ija umotanog u papirnu kesu samoposluge Seiju, i zatrpao ga. Izvini, za nas dvojicu dobro je i ovako, obratio sam se Ivas iju poslednji put. Sve vreme dok sam zatrpavao rupu negde je pevala ptic ica. Cvrkut joj je bio slic an visokim tonovima flaute. Kad sam zatrpao rupu, ubacio sam ašov u prtljažnik i vratio se na autoput. Vozeći prema Tokiju, ponovo sam slušao muziku. Ni o čemu nisam razmišljao. Samo sam se usredsredio na muziku. Svirao je Rod Stjuart i J. Gejls Bend. Posle toga, spiker je najavio: A sada c emo jednu staru". Bila je to pesma Born to Lose Reja C arlsa. Tuz na pesma. Otkad sam se rodio gubim, pevao je Rej C arls. A sada ću izgubiti tebe. Slus ajuc i

18 tu pesmu stvarno sam se rastuz io. Skoro sam zaplakao. Des ava mi se to ponekad. Nes to me sasvim sluc ajno pogodi u najosetljiviji deo srca. Iskljuc io sam radio usred pesme i zaustavio se u parking zoni, svratio sam u restoran i naruc io sendvic s povrc em i kafu. Otis ao sam do toaleta i dobro sprao zemlju s ruku, pojeo samo jedno parče sendviča i popio dve šolje kafe. S ta li je s mac kom sada? - zapitao sam se. Mora da je tamo mrkli mrak, mislio sam. Setio sam se zvuka dobovanja zemlje po kesi iz samoposluge Seiju. Ali, dobro je i ovako. I za mene i za tebe. U tom restoranu sam c itav sat odsutno zurio u pun tanjir sendvic a. Posle tac no sat vremena pris la mi je konobarica u ljubic astoj uniformi i uzdrz ano me upitala da li sme da skloni tanjir. Klimnuo sam glavom. Pa, pomislio sam. Bilo je vreme da se vratim među svet.

19 3 U ovom razvijenom kapitalistic kom drus tvu koje lic i na ogromni mravinjak pronac i posao nije tez ak poduhvat. Naravno, pod uslovom da niste preterano zahtevni u pogledu vrste i sadržaja posla. Dok sam vodio svoju kancelariju, c esto sam se bavio urednic kim poslovima, a usput sam pomalo nes to i pisao. Imao sam i par poznanika iz brans e. Tako da je meni kao piscu slobodnjaku bilo lako da zaradim dovoljno za život. I inače spadam među one koji ne troše mnogo. Izvadio sam stari imenik i pozvao nekoliko ljudi. Otvoreno sam ih pitao da li moz da imaju neki posao za mene. Dogodilo mi se nes to, pa sam neko vreme malo tumarao okolo, ali ponovo z elim da radim ako je moguc e, govorio sam im. Odmah su mi prosledili nekoliko poslova. Nisu to bili neki naroc iti poslovi. Uglavnom sitni c lanci namenjeni da se popune praznine u promotivnim biltenima ili u prospektima irmi. Najblaz e rec eno, polovina mojih c lanaka bila je besmislena i tes ko da bi ikome koristila. Rasipanje celuloze i mastila. Ali, ja sam bez mnogo razmis ljanja, gotovo mehanic ki, uredno obavljao poslove. U poc etku nije bilo mnogo ponuda. Radio sam dva sata dnevno, a posle bih se s etao ili gledao ilmove. Nagledao sam se ilmova. Tako opušten proveo sam oko tri meseca. Laknulo bi mi na pomisao da imam bar malo dodira sa svetom. bɹo pɐoןuʍop uɐʞןɐq. Promene oko mene osetile su se odmah s jeseni. Odjednom, bio sam zasut poslovnim angaz manima. Telefon u mom stanu neprekidno je zvonio, a uvec ala se i kolic ina pos tanskih pos iljki. Poslovno sam se sastajao i odlazio na ruc kove sa mnogim ljudima. Bili su ljubazni prema meni i obec avali su da će me angažovati i ubuduće. Razlog je bio jednostavan. Nisam bio izbirljiv i prihvatao sam sve ponuđene poslove odreda. Zavrs avao sam ih pre rokova, nikada se nisam bunio, a imao sam i lep rukopis. I u poslu sam bio savestan. Gde su drugi otaljavali, ja sam ozbiljno radio, i kad mi je honorar bio mali nisam pokazivao nezadovoljstvo. Kad bi mi u pola tri ujutru telefonirali i naruc ili da najkasnije do s est sati napis em dvadeset stranica (o prednostima analognih c asovnika, ili o s armu dama u c etrdesetim, ili o lepoti Helsinkija - gde naravno nikad nisam bio), zavrs io bih to do pola s est. Kad bi trebalo da prepravim tekst, prepravio bih ga do s est. Normalno je s to sam stekao dobru reputaciju. Isto kao čišćenje snega. Čim bi pao, začas bih ga počistio ukraj puta. Kako nisam imao ambicija, nisam imao ni z elja. Samo sam sistematski sređivao redom sve s to mi padne pod ruke. Iskreno govorec i, nije da se

20 nisam pitao da li ja to ne tros im uzalud svoj z ivot. Ali na kraju sam dos ao do zakljuc ka da, c ak i da jeste tako, nemam prava da se z alim, jer tros i se ovoliko mastila i celuloze. Pa, ne z ivimo li u visokorazvijenom kapitalistic kom drus tvu? Tu je rasipanje najvis a vrlina. Politic ari to zovu ra iniranjem unutras nje traz nje. Ja to zovem besmislenim rasipanjem. Razlika u mis ljenju. Pa i da postoji sukob mis ljenja, ipak je to drus tvo u kojem mi z ivimo. Ako vam se ne sviđa, možete slobodno da odete u Bangladeš ili Sudan. Mene ni Bangladeš ni Sudan nisu zanimali. Zato sam ćutao i radio. Osim za promotivne materijale poc ele su da mi stiz u ponude i za obic ne c asopise. Ne znam zas to, ali bili su to pretez no z enski c asopisi. Poc eo sam da pravim intervjue i poneku reportaz u. Ali sve to kao posao nije bilo nis ta zanimljivije od rada za promotivne materijale. Vec ina ljudi koje sam intervjuisao bili su iz sveta estrade, u skladu s pro ilom c asopisa. S ta god da sam ih pitao, uzvrac ali bi mi stereotipnim odgovorima. Mogao sam da pretpostavim kako c e mi odgovoriti i pre nego s to im postavim pitanje. U onim gorim sluc ajevima, najpre bi me pozvao menadz er i zahtevao da mu unapred kaz em kakva c u pitanja postavljati. Tako da su odgovori na moja pitanja unapred bili pripremljeni. Kad sam jednu sedamnaestogodis nju pevac icu upitao nes to s to je bilo van dogovorenog, presekao me je menadz er, koji je bio pored nje: Ne moz e na to da odgovori, pos to o tome nije bilo rec i. A da li bi ova devojc ica znala koji mesec dolazi posle oktobra da joj nije menadz era, ponekad bih se ozbiljno zabrinuo. Takve gluposti ne bih ni nazivao intervjuima. Ali radio sam ih najbolje s to sam umeo. Pre intervjua briz ljivo bih prikupio detaljne informacije, smis ljao pitanja kojih se drugi ne bi dosetili. Do detalja sam vodio rac una o kompoziciji. Nisam to c inio da bi me neko posebno cenio, niti da bi mi neko uputio kakvu srdac nu rec. Radio sam to predano zato što je meni tako bilo najlakše. Samodisciplina. Trebalo je ovu glavu i prste koji dugo nis ta nisu radili usmeriti prema nec emu praktičnom - pri tom manje-više nebitnom - i upregnuti ih. Socijalna rehabilitacija. Poc eo sam da provodim dane u z urbi kakvu nikad ranije nisam iskusio. Povrh nekoliko redovnih poslova, c esto su mi uskakali i poslovi sa strane. Poslove za koje nikoga nisu mogli da nađu obavezno su meni prosleđivali. Obavezno su mi dostavljali i nezgodne poslove koji mogu doneti neprijatnost. U tim krugovima imao sam ulogu neke vrste periferijskog otpada za isluz ene automobile. Kad bi se nes to pokvarilo, dolazili su kod mene da to bace. U pola noći, kad svi čvrsto spavaju. Zahvaljujuc i tome, cifra na mojoj s tednoj knjiz ici odskoc ila je na sumu koju ja nikad ranije nisam ni video, a kako sam bio prezauzet nisam imao vremena da to i tros im. Otarasio sam se svog dotadas njeg auta na kojem se stalno nes to kvarilo, i od poznanika otkupio subaru leone po niskoj ceni. Bio

21 je to njihov prethodni model, ali nije mnogo pres ao, a pri tom imao je ugrađen stereo i klima uređaj. Prvi put u z ivotu vozio sam takav automobil. Pos to sam do tada stanovao previs e daleko od centra, preselio sam se u jedan stan blizu S ibuje. Smetala mi je malo buka s autoputa koji mi je prolazio odmah ispod prozora, ali ako samo to zanemarimo, bio je to ipak dobar stan. Spavao sam s nekoliko devojaka koje sam upoznao preko posla. Socijalna rehabilitacija. Znao sam sa kakvim devojkama bih voleo da spavam. Zatim i s kojom bih mogao, a s kojom ne bih mogao da spavam. I sa kojom ne bi trebalo da spavam. To se s godinama prirodno nauc i. Takođe sam znao i kad je vreme da se povuc em. To mi je bilo tako prirodno i jednostavno. Nikoga nisam povredio, niti sam bio povređen. Jedino s to nije bilo onog drhtaja stegnutog srca. Najdublje sam se vezao za pomenutu devojku iz telefonske kompanije. Upoznao sam je na jednoj žurci na kraju godine. Oboje smo bili pijani, šalili se, dobro se zabavljali, pa smo otis li u moj stan i zajedno proveli noc. Ona je bila pametna devojka s prelepim nogama. Seli bismo u moj polovni subaru i vozili se okolo. Kad bi joj dos lo, pozvala bi me telefonom i pitala da li moz e da prespava kod mene. Jedino sam s njom imao dublju vezu. Iako smo i ona i ja znali da nas takav odnos nikuda nec e odvesti. Ali c utke smo delili nes to s to je lic ilo na z ivot na odloz eno. Bili su to dani kada sam i ja nas ao mir posle duz eg vremena. Nez no smo se grlili i tiho s aputali. Spremao sam jela za nju, za rođendane smo razmenjivali poklone. Is li smo u dz ez klubove i pili koktele. Nijednom se nismo posvađali. Razumeli smo z elje jedno drugoga. Ali i to se na kraju zavrs ilo. Zavrs ilo se jednog dana - cap! - iznenada, kao kad pukne film. Njen odlazak u meni je izazvao vec i osec aj gubitka nego s to sam oc ekivao. Osec ao sam se nepodnos ljivo prazno. Ja ipak nikuda ne idem. Svi odlaze, jedan za drugim, a ja zauvek ostajem u tom z ivotu na odloz eno. U stvarnom, a u stvari nestvarnom životu. Ali to nije bio najveći razlog mom osećanju praznine. Glavni problem je bio s to ja nju nisam z eleo svim svojim bic em. Sviđala mi se. Svidelo mi se da budem s njom. Prijalo mi je vreme provedeno s njom. Umeo sam da budem i nez an. Ali ipak, ja nju nisam želeo. Samo tri dana posle njenog odlaska to mi je postalo kristalno jasno. Zaista, dok sam bio pored nje, ja sam ipak bio na Mesecu. Dok sam osec ao dodir njenih grudi na svom boku, ja sam u stvari želeo nešto drugo. Trebalo mi je c etiri godine da nekako povratim svoju prirodnu ravnotez u. Poverene poslove sam uredno obavljao jedan za drugim, i ljudi su imali poverenje u mene. Nije ih bilo mnogo, ali nekolicina njih prema meni je gajila nes to nalik blagonaklonosti. Ali, meni, naravno, samo to nije bilo dovoljno. Uops te mi nije bilo dovoljno. Drugim rec ima, trebalo mi je onoliko vremena

22 samo da bih se na kraju vratio na start. I, pomislio sam, imam trideset c etiri godine, a opet sam na poc etku. I, s ta sad da radim? Šta prvo da radim? Nisam morao da razmis ljam. Od samog poc etka znao sam s ta treba da radim. Res enje mi se, kao uporni oblak, jos odavno vilo nad glavom. Ne mogavs i da skupim odluc nosti da ga pretoc im u delo, samo sam to odlagao za još jedan dan, pa za još jedan... Idem u hotel Delfin! To će biti moj start. A onda, tamo moram da vidim nju. Devojku koja je radila kao elitna prostitutka i koja me je odvela u hotel Del in. Zato s to to Kiki sada od mene traz i (c itaocima: njoj je potrebno ime. Makar kakvo ime. Zove se Kiki. Pis e se katakanom. Njeno sam ime saznao naknadno. Objasnic u okolnosti kasnije, ali za sada sam odluc io da je imenujem. Ona je Kiki. Bar su je u jednom c udnom malom svetu (ako zvali). Ona drz i kljuc anlasera. Moram ponovo da je pozovem u svoju sobu. U ovu sobu u koju se niko ne vrac a kad jednom iz nje izađe. Ne znam da li c u uspeti. No, moram da probam, u svakom sluc aju. Odatle počinje novi ciklus. Spakovao sam stvari, i najpre obavio redom sve one poslove kojima se primicao krajnji rok. Zatim sam otkazao sve poslove za naredni mesec koje sam imao zabelez ene u planeru. Svima sam telefonirao i objasnio da c u morati da odem iz Tokija na mesec dana zbog nekih porodic nih razloga. Nekoliko je urednika zagrmelo u znak neslaganja, ali pos to ja tako nes to c inim prvi put, a i rokovi su bili jos daleko, mogli su da se snađu ako poc nu odmah. Zato su se na kraju ipak svi pomirili s tim. Pa, kroz mesec dana opet c u biti ovde i nastavic u posao kao i pre, ubedio sam ih. Potom sam se ukrcao na avion i uputio se ka Hokaidou. Bilo je to negde početkom marta Ali, naravno da se za mesec dana moje povlac enje s bojnog polja nije okončalo.

23 4 Iznajmio sam taksi na dva dana i zajedno sa fotografom krenuo u obilazak restorana s kraja na kraj Hakodatea zatrpanog snegom. Moj rad na reportaz ama bio je sistematic an i e ikasan. U ovakvom poslu najvaz nija je priprema i briz ljivo utvrđen plan. Moz e se rec i da je to sve. Pre odlaska na teren ja temeljito prikupim podatke. Postoje organizacije koje obavljaju razna istraz ivanja za ljude koji se bave slic nim poslovima kao ja. Uc lanite se, platite godis nju c lanarinu i oni vam obave vec inu pretraz ivanja. Recimo, samo im kaz ete da z elite podatke o restoranima u Hakodateu, i prikupic e vam ih u znac ajnoj kolic ini. Pomoc u velikih kompjutera iz mora informacija e ikasno c e vam pokupiti one potrebne. Zatim c e to ods tampati, staviti uredno u fasciklu i dostavic e vam. Naravno, sve to za odgovarajuc u sumu novca, ali kad pomislite da time kupujete vreme i da tako sebe moz ete poštedeti muka, onda to nikako nije skupo. Do pojedinih podataka dolazim tako s to i sam obilazim razne institucije. Tu su specijalizovane biblioteke koje c uvaju građu iz oblasti putovanja, zatim biblioteke koje c uvaju lokalne novine i publikacije. Kad sakupim sav taj materijal bude toga c itava hrpa. Onda odatle odaberem one restorane od kojih se c ini da moz e nes to da bude. Svakom od njih prethodno telefoniram da proverim radno vreme i kojim danima ne rade. I toliko je dovoljno da mi us tedi pristojno vreme kad odem na lice mesta. Iscrtavam linije u svesci i pravim dnevni raspored. Gledam u plan grada i ispisujem mars rutu kojom c u se kretati. Neizvesne činioce svedem na minimum. Kad stignemo na lokaciju, fotograf i ja redom obilazimo restorane. Ukupno ih je tridesetak. Pojedemo pokoji zalogaj, a ostalo ostavimo. Tek da okusimo. Ra inirana potros nja. Na tom stupnju krijemo da radimo reportaz u. I ne fotogra is emo. C im izađemo iz restorana, fotograf i ja razmenjujemo utiske i bodujemo restoran od jedan do deset. Ako je dobar ostavimo ga, ako ne valja precrtamo ga. Radimo tako da izbacimo nes to vis e od pola. Uporedo s tim, kontaktiramo s lokalnim niskotiraz nim c asopisima i zamolimo ih da nam preporuc e pet restorana koji nisu na nas em spisku. I njih obidemo. Napravimo odabir. I tek kad obavimo konac an izbor, telefoniram svakom od tih restorana, kaz em ime c asopisa i zamolim ih da nam dozvole fotogra isanje. Sve to zavrs imo za dva dana. U hotelskoj sobi, u toku noc i ja napišem potku za priču. Sledec eg dana, fotograf brzo uradi fotogra ije jela, a ja za to vreme razgovaram s vlasnikom restorana. Ukratko. Za tri dana sve je sređeno. Naravno ima kolega koji to zavrs e mnogo ranije. Ali oni nis ta ne istraz uju. Samo odaberu poznata imena i obiđu ih. Ima i onih koji pis u a da nis ta ne