DR NELE KARAJLIĆ СОЛУНСКА 28

Transcription

1

2 DR NELE KARAJLIĆ СОЛУНСКА 28 O NOVCU I STRASTIMA

3 OD ISTOG PISCA FAJRONT U SARAJEVU

4 Posvećeno mojim roditeljima

5 Beograd je dokaz da je život na krateru vulkana moguć. Ser Artur Galovej, engleski putopisac iz XVIII veka

6 PRVO POGLAVLJE u kojem se otvara pitanje šta je to život Ti ćeš se roditi u Beogradu. U Ulici Solunskoj, broj 28. U Beogradu? Da. U Beogradu ćeš i umreti. Rodiš se, pa umreš? I to između je život? Ništa više? Pa šta hoćeš više? Ne znam. Ja sam mislio da je to nešto više. A zašto u Beogradu? U toj Solunskoj? Tako ti je zapisano! Čovek ne odlučuje nigde će se roditi, ni kad će se roditi. Ne odlučuje ni kad će umreti. Ha-ha-ha. Pa to znači da čovek ne odlučuje ništa!? Ništa! Živi u neznanju! Gluv, slep, nem, ali upravo zbog toga život je lep! Bini i Mića su sedeli na samoj ivici svemira, koji se nad njihovim glavama zategao kao dečji lastiš, pa su se zvezde raširile po tamnome svodu, poklanjajući mu boju zlata. Bini je mlatarao nogama iznad praznine iz koje se plazilo veliko Ništa, a Mića je, kako nije imao tela već samo dušu, ličio na plavičasti dim koji menja oblik uvijajući se oko zamišljene ose. Bini nije znao zašto je u svoje meditacije, od milijardi duša koje plutaju prostorom, prizivao baš onu Mićinu. Verovatno mu je godilo prisustvo dečaka istih godina i slične radoznalosti. Voleoje da priča priče, a znao je da Mića voli da ih sluša. Te priče su ih i zbližile. Pošto još uvek nije bio rođen, Mići su ove priče bile veoma dragocene. Otkrivale su mu lepotu Života, koji će kad-tad proživeti. A Binijeve priče bile su toliko zanimljive i žive da je Mića jedva čekao da se rodi. Da upozna Život. Bini je to osetio. Zbog toga je voleo da ih priča. Želeo je da u Mićinoj duši probudi ljubav za životom. Verovao je da je to nešto važno. Zato nije prestajao da ih priča za sve vreme meditacije, sve dok ga ne bi prekinuo strogi glas učitelja Jadre, koji se tobože ljutio što njegov učenik priziva duše nerođenih. Mića je o Biniju znao samo ono što mu je ovaj o sebi otkrio, ali je primetio da nema zvezde u svemiru koja ga ne zna. Bini mu je dosta toga ispričao, jer Bini je voleo da priča. Pričao mu je da je živeo sa majkom i ocem, i da su i oni znali da nije obično dete, da su se u to

7 Solunska 28 7 uverili kada se odbranio od napada kobre, tako što je po prašnjavoj zemlji iscrtao krug oko sebe, pa se nesrećna životinja pri napadu zakucala u nevidljivi zid, da su posle toga dolazili ljudi iz sela i molili ga da im izleći krave, otera oblake, donese prinove, dapirinču podari moć da proklija tri puta godišnje, da zaustavi vetrove Svašta su ga molili, a on im je izlazio u susret, odbijajući za to darove i sklanjajući se od njihovih zahvalnosti i ponuda. Znali su i da preteraju, takvi su ljudi. Jednom su od mene tražili da vodu pretvorim u vino, ali seja tada naljutih, jer moje znanje nije za cirkus, već nešto što bi trebalo da koristi ljudima, a ne da ih zabavlja. Pričao mu je i da je majka bila žalosna, jer je znala da će jednoga dana doći po njega, da ga odvedu učitelju Jadri, za koga je čuo od vetrova koji su nanosili pustinjski pesak pred njihovu kuću. Pričao mu je i to da je otac teško podnosio što će ih sin napustiti, jer je predosećao da će ovaj na sebe morati da preuzme teško breme. Ipak, kada dođoše po mene, njima dvoma kao da laknu. Bini je svoje druženje sa Mićom krio od učitelja Jadre. Znao je da mu ovaj nikada ne bi dozvolio da se igra sa drugom decom, ali isto tako znao je da starac Jadra zna za njegovog prijatelja, ali se pravi nevešt, jer je njegov štićenik, iako izuzetan, ipak, još uvek dete kome se ne smeju oduzeti sva ona prava i lagodnosti koje bi deca trebalo da imaju. Čudan je bio starac Jadra. Jedan od onih koji znaju sve. Jednom mu je rekao nešto što nije mogao da razume. Ko vidi tebe, vidi i tvog oca. To mu je rekao. Bini je pretpostavio da starac hoće reći da liči na oca ili tako nešto Bini je vodio Miću kroz ceo svemir. Pokazao mu je i pustinju kroz koju prolaze oni koji odlaze sa onoga sveta i dolaze na ovaj, doveo ga je čak i do belog voza, u kojem se duše rastaju od tela, i u kojem ljudi poslednji put imaju svest o svojoj sopstvenosti, posle čega se rastaju sa sobom i postaju deo svega. To o sopstvenosti Mićina duša nije mogla razumeti, a Bini nije umeo da mu objasni. To ti je kao priča, jer i tvoja priča ima svoj početak i svoj kraj. Pa pričaj je, navaljivao je Mića, dok je pored njih proletalo jato zvezda padalica. Šta da ti pričam?, reče Bini, kao bajagi nespreman na nastavak razgovora. U stvari, goreo je od želje da Mići ispriča sve što zna o njemu. Pa o mojoj sopstv to o priči o meni.

8 8 DR NELE KARAJLIĆ E, drug moj, stade da pametuje Bini. Pa ne ide ti to tako Priča nikad ne počinje a da se ne krene od početka. Pa, reci eto o meni od početka. E, kad si baš navalio, jedva dočeka Bini. Vidiš onu reku dole Pokaza rukom, a crnilo svemira polako uzmaknu pred navalom boja. Mića zaneme od lepote. Ispod njih je tekla reka. Ako je ovo život, pomisli Mića zaslepljen divotom, dajte mi ga odmah!

9 DRUGO POGLAVLJE u kojem srce trči ispred pameti To ti je Dunav i na njemu čamac. Reka ga ljuljuška kao kad majka uspavljuje dete u kolevci. Čovek u čamcu je tvoj deda, Života. Života Janković. Ime mu je starinsko, ali pogledaj ga samo kako je mlad, snažan i lep kao slika. Kao da nije iz Prahova, gde su ljudi pogrbljeni od krpljenja ribarskih mreža, lica izboranih od sunca i vetra, krezubi od nemaštine. Kao da je tu dospeo greškom sudbine. Žene su ga volele, jer je bio obdaren onom posebnom privlačnošću koju retko koji muškarac ima. Tim darom on ih je, mimo svoje volje, privlačio, kao što mirisni cvet na sebe privlači pčele. U Životi je ta privlačnost rasla kako su mu rasle duge plave kose, kako je sigurnim korakom iz detinjstva kročio u doba momčenja, kako mu se čelo dizalo uvis, a zubi nizali pravilno, poput belih, prelepih vojnika, kako su mu se plave oči širile, postajale smele kao u mačke, a duboke kao jezera, kako mu se kičma ispravljala, a svaki mišić na njegovom telu zauzimao mesto koje mu je bog podario praveći od njega čoveka. Kako je odrastao on, tako je odrasla i njegova privlačnost. A rastao je uz Dunav, koji mu postade najbolji drug. Odavao mu je tajne, šaptao mu priče, pomagao pri ulovu, jedrenju, krio ga od ljudi i vetra, od kiše i snega. Života je mnogo voleo reku, iako mu je ona, u velikom povodnju, uzela oba roditelja, a nije stigla ni da ga odgoji baba Persa, koju je potopilo vino kojim je zalud zahvala uvelu dušu. Tako on ostade sam na svetu, u malenoj kući na samoj obali, sa čamcem boje kajsije i svojom lepotom, koja mu, kao i svaka druga lepota, umalo ne dođe glave. Žene takvu lepotu ne praštaju. Budio je u njima požudu i zabranjene snove. Gledale su na njega kao na neko daleko, nedokučivo blago, zamišljale ga kraj sebe, nemajući hrabrosti da mu priđu i otmu ga od Dunava. Taj korak učini Ninoslava, bogata Vla'ina, dugih nogu i snažnog poprsja. Bila je žena vlasnika brodogradilišta, al' ne beše udata za njega, već za njegov novac. Zato je Života morao da ostane njena tajna. On je nije odavao, a ona ga je učila svemu što jedna iskusna, jedra žena može da nauči prelepog, osamnaestogodišnjeg dečaka. Života posta njena kratica do sreće, ona tu sreću ne htede lako da izgubi.

10 10 DR NELE KARAJLIĆ A bio je dobar učenik. Učio je brzo, koristeći sve delove tela, osim srca. Ono je pripalo Željani, kćerki prahovskoga kneza, koja beše sve što njen otac nije. On naprasit, grub, osion, a ona blaga, nežna kao povetarac. Majka duboko verujuća žena, jedna od onih koje sve svoje prepuštaju mužu. Nije se pitala ni za šta. Željana je znala da izađe na prozor svoje sobe, odakle se video Dunav. Pogledom na reku lečila je setu koja vlada dušama njenih godina. A taj pogled bio je širok koliko i njena želja za životom. Jednom je reku presekao čamac u kojem je sedeo mladić nestvarne lepote. Pogledi im se sretoše, ona u njemu ugleda bljesak lepote, krik slobode, tajanstvenu snagu koja joj otrgnu srce iz grudi. Zažele da mladić nikada ne ode iz njenog pogleda. A on je u njoj video neku vrstu tajne koju bi valjalo otkriti, skrivenu dragocenost, neotkriveno blago. Od toga dana nisu prestajali da misle jedno na drugo. Života je prolazio čamcem ispod Željaninih prozora iz dana u dan, uvek na isti način i uvek u isto vreme. Nekakva golema sila ih je vukla jedno ka drugome. Nisu oni bili naivni. Slutili su oni da ljubav koja ih je snašla ne vodi ničemu dobrom, pa su joj se oboje opirali svim silama. Života je bežao što dalje od obale, a Željana je, kao bajagi, maštala o drugim momcima, ali kako je vreme prolazilo, ona sila im je sve više disala za vratom, tražeći od njih da joj se prepuste. I tako se Željana spustila na reku i popela u Životin čamac. Više od godinu dana trajala je ta ljubavna plovidba. Zanos u kojem su bili jednak je zanosu košave. Niko i nikada za njih nije postojao, samo njih dvoje, onakvi kakvi su bili. Ceo svet, ceo kosmos, samo njih dvoje. To je valjda ljubav. To, kad ništa drugo i ne postoji. Lepo je to osećanje, ali ne donosi ništa dobro. A kako je to njihovoj tajnoj ljubavi došao kraj? Ninoslava se zabrinu. I nju je igra u koju je uvela mladića zamantala, pa joj se srce, kako je vreme teklo, dobro zalepilo za lepog alasa. Nije želela ni sa kim da ga deli. A Mali, kako je ona zvala Životu, više nije bio razjareni bik. Više je ličio na uplašenog zeca. Zeca koji krije neku tajnu. Izbegavao ju je, izvlačio se na Dunav, posao, na lov. Lagao je da je bolestan, da ga je napala zaraza, da ga je uhvatio grip, da je tužan. Ninoslava ženski oseti da se Mali odvaja od nje, a približava nekoj drugoj. Ali ko je ta? Ninoslava nije izdržala. Morala je da proven.

11 Solunska Jednog predvečerja ona se prikrade njegovoj kući na obali i imala je šta da vidi! Ugleda Životu na Željani usplahirenog kao severni vetar, ali osećajnog kao povetarac. Nikada i nikako se takav nije poneo prema njoj! Dok su njih dvoje raspirivali požar ljubavi, ona se gušila u požudi i ljubomori. Tu noć nije stigla da zaspi. Strast i mržnja menjale su mesta u njenome srcu takvom brzinom da ne dadoše snu da joj priđe. Kupala se, što u znoju svome, što u onoj tajnoj ženskoj tečnosti koja pokazuje znake da razum popušta, a ludilo nastupa. Sutradan je ljubomora nagna da isplete mrežu osvete. Javila je knezu s kim mu je kći, i sklonila se sa pozornice baš onako kako se od ognjišta sklanja vest kuvar koji spravlja čorbu, doda joj začina, obogati je sastojcima, zapali vatru i pusti je da se ona sama skuva. Nije bilo šansi da se tragedija izbegne. Kada je knez zavitlao sekirom, tražeći momkovu glavu, Željana mu prvo ponudi svoju. Majka je sedela po strani i molila se bogu. Otac, naravno, ne beše toliko lud da ubije kćer. On se tobože smiri, obeća joj da će sve biti u redu, ali dade svojim ljudima naređenje da se Života ulovi i da mu se presudi što pre i što tiše. Čim je video da Željane nema na ugovorenom mestu, Života je znao o čemu se radi. On uskoči u čamac i uputi se ka sredini reke. Ciljao je vreme kada je kraj Prahova prolazila stara rumunska dereglija, kojom je prevožen šljunak za Zemun. On se pope na nju, prethodno potopivši svoj čamac ne bi li poteru naveo na pomisao da se pri begu udavio. Varka mu je dala dva dana prednosti, ali je znao da se knez neće smiriti dok ne vidi njegovo mrtvo telo. Zato iskoči sa dereglije negde kod Grocke, pa krenu kroz voćnjake, dublje u Srbiju. Primiše ga monasi na Tresijama. Tu pokuša da dodirne boga, ali ne beše stvoren za to. Nauči dosta od braće koja ga primiše kao svoga. Učili su ga duhovnosti, trpljenju, strpljenju, samoodricanju, ali je u njegovom srcu umesto Svevišnjeg i dalje stanovala žena. Monasi jesu ozbiljna braća, ali ne toliko hrabra da bi žrtvovala bratstvo radi begunca. Nisu znali od čega beži, ali su znali da ga u manastir nisu dovela čista posla. Iguman, plašljiv čovek, ču od seljaka iz Nemenikuća da je prahovski knez u lovu na momka koji mu je osramotio kćer, pa ljubazno, ali odlučno, zamoli Životu da napusti Tresije. Života se uputi ka Beogradu, a Tresije, mnogo godina kasnije, sprži podivljali požar, koji su, seljaci gladni ljudske nesreće, pripisali kazni zbog skrivanja bludnika iz Prahova. A Života ostade koliko se moralo u karantinu na Trošarini, na samom ulazu u Beograd, jer je komandant graničara bio poverovao u vest da su se oko Sopota pojavila deca s očnjacima vampira.

12 12 DR NELE KARAJLIĆ Tu je Života prvi put doživeo nesvesticu. Svet mu se bio okrenuo naopako, pa mu zemljani pod dođe nad glavom, a visoki prozor kroz čije je rešetke gledao komade neba padne pod noge. Trajalo je to naopako stanje skoro ceo dan, dovoljno dugo da komandant graničara poveruje da je neznani putnik vampir. Ali očnjaci se ne pojaviše i Života dođe sebi. Tek kasnije se prisetio da je, dok je bio u tom nesređenom stanju, video Željanu kako mu maše sa nekog broda koji tone. Uglavnom, tih desetak dana ležanja u karantinu spasoše mu život. Knez ču da je napustio manastir, te posla ljude da prevrnu i poslednju kuću u Beogradu ne bi li našli skota koji mu obeščasti kćer. Da su ga našli, tu bi ga i dokrajčili, jer već svima u kneževoj okolini beše mladića navrh glave, pa bi smaknuće dočekali s olakšanjem. Ovako, oni se vratiše neobavljenog posla, ali da ne bi na sebe primili knežev gnev, oni izmisliše priču kako se mali utopio i kako o tome mogu da svedoče svi sa rumunskog šlepa koji je terao šljunak za Zemun. Niko od posade rumunskog šlepa nije imao ništa protiv tog lažnog svedočenja, što je i razumljivo, jer je svako od njih dobio po dva groša od uznemirenih progonitelja. Pao je u vodu Pokušali smo da ga izvadimo Vir ga je povukao nadole Sakriven lažnim iskazima, Života izađe iz izolacije, bez znakova vampira u sebi, i uputi se ka Dunavu. Njemu je jedino verovao. Došao je do Dorćola. Tu je prvo životario kao kakva životinja, a onda poče da pomaže alasima u pletenju mreža i u ribolovu. Od njih je jednog usranog dana i čuo kako su im neki Rumuni ispričali da se pre nekoliko dana u Dunavu udavila kći prahovskoga kneza, koja je u oproštajnom pismu napisala da ide da se na dnu reke sastane sa svojim mrtvim draganom. Tad njegov život izgubi smisao, ali dobi drugi tok. Dorćol nije najbolje mesto na svetu, ali je jedno od onih koja primaju otpadnike bez suvišnih pitanja. Takvim mestima zagarantovan je napredak. Pored njega su prolazili ljudi, žene, deca, psi, mačke, ptice, ribe, vetrovi, kiše, snegovi, vojske, ulazili i izlazili poslovi, on se vukao sa jednog na drugi kraj Dorćola, znajući da je boravak na ovome svetu privremen i da će se kad-tad preseliti tamo gde ga čeka njegova Željana. Ali život ne bi bio život da nije nepredvidljiv. Tako se i Životi karte otvoriše na neki nov, najmanje očekivan način. Nije prošlo mnogo vremena u smucanju po napuštenim barkama, vlažnim podrumima i poluzavršenim kućama, on dobi šansu da podigne svoj dom. I to tu U Solunskoj ulici. Na broju 28. Da kod tih jablana

13 TREĆE POGLAVLJE u kojem se gradi jedna kuća i spašava jedan život Života je svoju kuću podigao u Solunskoj ulici, i to baš između dva stara jablana što su parali nebo nad glavama onih koji nemaju krila. Novac za građu mu je dao stari Joakim Štrajh, trgovac, Tevrejin sa Dorćola, jedan od onih bogataša kojima ceo život prođe u zabludi da čovekova sreća zavisi od broja zlatnika u sefu. Kućica beše prizemna i nekako sitna, a od ostalih istih takvih kućica ova Životina se izdvajala zbog malog, ljupkog trema. Odatle se ulazilo u predsoblje veliko tek toliko da se u njemu zimi skine gunj, a leti odloži štap za pecanje. Iz predsoblja se ulazilo u sobu u kojoj je Života trošio svoje retke dokone sate, što sedeći okrenut licem ka napukloj ikoni Majke božje iz čijih ruku isijava lice maloga Hrista, bucmastijeg i okruglijeg od onih sinova božjih koje ljubitelji umetnosti mogu videti na zapadnim svetim slikama, što spavajući uronjen u san u koji mu je redovno dolazila Željana, a iz kog je svako buđenje bilo bolno i preteško. I to bi bilo sve od Životinog kućerka da mu dunđer, neki Crnotravac, sa dobroćudnim osmehom na preplanulom licu, nije predložio da na drugoj strani sobe podigne lažni zid iza kog bi se nalazila mala, tajna prostorija. Zlu ne trebalo, namignuo mu je Crnotravac. Da možeš da se skloniš, ne dao bog, od kakve nevolje! Nije bila tajna čime je to Života zaslužio da mu bogati trgovac podigne dom. On je Joakimovu kćer spasao sigurne smrti, a Jevrejin se zahvali alasu na ovakav raskošan način. Ali, da mu ne ude u naviku, dade mu tačno onoliko novaca koliko je trebalo da završi, ono što zovu, grube radove, jer kad ugleda kako kuća u Solunskoj dobija lepe konture, u njemu se probudi neka ljubomora, te matori dođe sebi, pa brže-bolje zaustavi doniranje ovoga projekta i vrati se u onaj tvrdičluk iz kojeg je, pritisnut strašnom nesrećom, na trenutak izašao. Međutim, Životi i nije trebalo više od onoga što je dobio. Njemu je bilo dovoljno da ne kišne i da se ne smrzava. I što je još važnije, nije više morao nikoga da moli za konak. Ovako, udari i poslednji crep na krov kućerka i, ne bez ponosa, napisa svoje ime na drvenoj kapiji koju mu kao poklon izrezbari

14 14 DR NELE KARAJLIĆ jedan prečanin, što ga je često prebacivao preko Dunava, uglavnom za sitan novac. Nekoliko dana kasnije, na njegovo čuđenje, dođoše ljudi iz opštine i staviše mu na kuću limenu tablu na kojoj beše upisan broj dvadeset i osam. U početku je ovaj broj u njemu izazvao neku vrstu nepoverenja, čak i straha, pa ga je, vraćajući se iz ribolova ili marine, zaobilazio kao što se zaobilaze nadgrobni spomenici, ali kasnije, kad se sazivi sa njim, broj uli u Životu osećanje važnosti, dokaz da je čovek, ljudsko biće, jer imati broj značilo je da vas svet uvažava, da postoji neki sled u kome ste i vi neki činilac. Od tada pa do dana današnjega, i pored ratova, bombardovanja, požara, bolesti, promena režima, rušenja, zemljotresa, eksproprijacija, nacionalizacija, privatizacija, restitucija, pljački i ostalih potresa normalnih za gradove poput Beograda, Životina kuća u Solunskoj ulici ima taj isti broj. Dvadeset osam. Nije bila tajna ni da je Rahela, kako se zvala Toakimova kćerka, bila sklona samoubistvu. O tome se govorilo ispotiha, jer je ta nastranost, zarad ljudske gluposti, sa sobom nosila i debeo sloj sramote. Da bi je zaštitili od tog srama, jer ljudima je Rahela bila draga, svako ko bije pominjao obično bi dlanom okrenuo dva-tri puta oko uveta, baš onako kako se to čini kada se bez reči opisuje čovek koji je sišao s uma. Međutim, malo pismeniji i načitaniji ljudi nisu verovali tako jednostavnom objašnjenju, već su bili uvereni da Rahelu nešto neodoljivo vuče u smrt, a da ona tome nečemu ne ume da pruži otpor. Tako joj je život bio obeležen pokušajima da napusti ovaj svet, ali joj je to teško polazilo za rukom, pa se svaki od tih pokušaja završavao neuspešno. Nije čoveku dato da zna da li je nešto što je učinio greh ili ne. On radi po svojoj savesti, duboko uveren u svoje dobre i plemenite namere, ali su posledice njegovog delanja uglavnom suprotne od očekivanih. Tako je i Joakim mislio da sve ono što radi, radi za dobro svoje jedinice Rahele, koju je dobio kasno, toliko kasno da je njegova supruga Eli izdahnula u trenutku kada se iz njene utrobe pojavilo ovo nesrećom praćeno dete. A Rahela je odrastala uz oca, koji je odsustvo majke pokušavao da nadoknadi viškom strogosti. Slep za duhovno, a opsednut sticanjem, Joakim Štrajh nije uviđao da njegova mala Rahela izrasta u devojku one lepote koja za sobom često donosi nevolje. Tako i bi. Stari trgovac se uortači sa Jorgosom Butarijem, stamenim i krupnim mladićem, netipične visine za Grke, nemirnih očiju i kose sastavljene od hiljade malih kovrdža. Jorgos je nekoliko puta odlazio za Beč, pa se vraćao u Beograd, svaki put donoseći poklone što starom Joakimu, što Raheli. Jorgos nije bio ženskaroš, a ni razvratnik, a sve i da jeste, ne bi mu se isplatilo da uđe u bilo koju vrstu nesporazuma sa Joakimom, s kojim je imao

15 Solunska odlično upakovan posao i izuzetnu materijalnu korist. Zbog svega toga eventualna ljubavna avantura sa dvanaest godina mlađom kćerkom njegovog poslovnog partnera nije imala ni smisla, ni morala, a ni koristi, pa mu nije padala na pamet ni u najpijanijim noćima. Možda baš zbog toga nije bio u stanju da primeti kako mu se Rahela, kako je vreme donosilo svoje, približavala sa sve većom radošću i nadahnućem, kako je njeno obraćanje postajalo sve prisnije, kako je prelazilo onu granicu koju su zacrtale ljudske norme, i kako je iz nje izbijao žar, karakterističan za one kojima srce uzima od pameti, kao što more uzima od neba. I onda na scenu stupa sudbina! Njoj nikada nije mrsko da se poigra sa zaljubljenim dušama, pa odluči da Jorgosa, radi nezavršenih carinskih papira, prisili da ostane u Beogradu na mesec dana bez prelaska granice. Joakim, više iz koristi nego iz dobrodošlice, ponudi Jorgosu smeštaj u njihovoj kući po mnogo prihvatljivijoj ceni od one koju bi imao u nekom konaku. Koliko je Rahela bila srećna na početku Jorgosovog boravka u njihovoj kući, toliko je njegovo prisustvo u kasnijim danima postajalo sve teže i nepodnošljivije. Jer ljubav nikad ne ostane u svom osnovnom, blaženom obliku. S vremenom ona se uvek izvitoperi u nešto sasvim drugo, često suprotno, a to obično bude bol. Ljubav i bol, to su dva pola istog osećanja. I dok ga je prvih dana zaneseno posmatrala, slušajući mu glas, smeh, disanje, kako je vreme odmicalo, on joj posta teret. Ali taj teret nije dolazio iz pomisli da njena ljubav nikada neće biti uzvraćena. Nije ona bila glupa. Ona je to znala i pre no što se zaljubila u Jorgosa, ali je baš to davalo dodatnu snagu njenoj ljubavi, već je taj teret izlazio iz saznanja da Jorgos nema one osobine koje mu je ona pripisivala u svojim maštanjima. Devojke u njenim godinama su čudne. Što su bliže ljubavi, to ih ona sve više odbija. Počela je da ga mrzi, da mu se duri, da bude drska i osiona. Ta je mržnja rasla kako je shvatala da on to ne primećuje, kao što nije primećivao ni njenu ljubav. Na kraju, jedva je čekala dan da on ode iz njenog života. Kako ju je bog obdario slikarskim talentom, tako je njena soba bila puna crteža, skica i škrabotina koje su plavile ormar, nahtkasnu, radni sto, prekrivale pod, završavale u najtamnijim uglovima njene sobe. Svako to malo delo bilo je ogledalo njene uzavrele duše i lomljivog srca. Poslednja serija tih crteža bila je posvećena njoj i Jorgosu. Na svima njima oni su bili zajedno, srećni, nasmejani i veseli. Na nekima su zajedno u šetnji, na nekima u šumi, na ulici, u pozorištu. Na jednom od njih ona se osmeli i nacrta njih dvoje pred oltarom. Tu je sliku najviše volela.

16 16 DR NELE KARAJLIĆ U jednom nastupu besa ona htede da je podere. Jedva ga nađe med' tolikim papirima, a onda se u njoj prelomi, sav njen bes pretvori se u veliku tugu, a velika tuga u suze. Spusti crtež pod prozorom i baci se na krevet, zaronivši glavu u jastuk. Ležala je tako do jutra. Beograd je pun vetrova. I onih velikih, strašnih, zimskih vetrova, što dolaze iz daljina, pa sa svakim pređenim kilometrom postaju sve jači i hladniji, kao da sa sobom kupe neko nezadovoljstvo i jed sa namerom da ga prospu po belome gradu, ali i onih malih, iznenadnih vetrova, koji napadaju grad naprasno i mučki, bez razlike, i leti i zimi, ulaze u dorćolske sokake kao hajduci, pa se u njima zaglave tražeći put napolje. Obično podivljaju, pootvaraju sve kapke i prozore na onim kućama gde su ih domaćini zaboravili zatvoriti, ulaze nenajavljeno u njihove sobe, kuj ne, kupatila i tamo naprave pravi džumbus, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu kafu i razbacanu štampu. Rahela je volela da zaključava vrata pri svakom izlasku iz sobe, a ključ je čuvala u tašnici boje kestena, od koje se nije razdvajala. Međutim, ponekad je znala ostaviti prozor otvoren, da joj vazduh osveži sobu. A taj prozor gledao je na ulicu. Da stvar bude gora, ona poslednja slika, na kojoj Jorgos i ona stoje pred oltarom sa cvećem u ruci, osta na vrhu njenoga stola na svega desetak centimetara ispred otvorenih prozorskih kapaka. Iznenada, jedan od onih ludih vetrova uleti u Noćajsku ulicu, pobaca oko sebe otpatke, uđe u Rahelinu sobu tresnuvši krila prozora o ragastove, razbaca stvari nabacane na stolici pored prozora, pobaca papire na njenome stolu na kome su stajali crteži posvećeni gostu iz Grčke, obori svećnjak nad kojim je Rahela noćima bdila misleći o Jorgosu i o tome šta sanja, te konačno pronađe put napolje, povukavši sa sobom poslednju sliku koju je Rahela čuvala kao najdublju tajnu svoga srca. Slika pade tačno pred Jorgosove noge. Rahelin otac je stajao pored njega zbunjen naglim udarom vetra. Jorgos podiže sliku. Rahelina umetnička žica bila je dovoljno jaka i izražena da su obojica prepoznala junake tog malog remek-dela. I baš u tom trenutku, iz pravca Kalemegdana, naiđe Rahela. Trenutak kad je videla kako otac i Grk gledaju u njenu duboku tajnu beše jedan od onih kada bi svaki čovek najradije poželeo da se zemlja pod njim otvori i da ga proguta. Ona preblede, zakoprca očima, tiho vrisnu, ugrize se za usnu i bezglavo otrča nizbrdo, ka Dunavu. Jorgos se okrenu, htede da krene za njom, ali otac po ko zna koji put napravi grešku uhvativši svog gosta za ruku, smirujući ga. Ne brinite, kolega. Mladost ludost. Proći će je.

17 Solunska Jorgos nije bio baš siguran u to. On se okrenu i dozva je po imenu, ali ona je već prešla Dušanovu ulicu i nestala među kućercima ispod nje. Pet minuta kasnije, skočila je u Dunav, na mestu gde je zapuštena separacija napravila hrid. Prošla je kroz srušenu ogradu, prišla ivici reke i bez razmišljanja svoje telo predala Dunavu. Vir je nemilosrdno usisa u sebe. Njen skok u vodu bio je toliko odlučan da iz sebe nije pustila ni glasa. Dok se prepuštala velikoj reci, ona shvati da je celoga života živela za ovaj trenutak! Ko zna koliko je spavala kad je na vrata kupea ušao mali žuti pas. Voz je stajao na stanici, nemajući nameru da krene u belinu koja ga je okruživala. Mali žuti pas bio je sličan svim dorćolskim lutalicama, ali imao je neke posebne oči koje su ga odvajale od ostalih pasa, a nju podsećale na nekoga, ali nije znala na koga. Pas bez pitanja sede pored nje, uvali svoje dupence kraj njenih kukova a glavu namesti da ga ona mazi. Ti si Rahela?, upita je pas odmah krećući na stvar. Njoj bi normalno što pas govori. Jesam. Pas se okrenu ka prozoru. Ti si sa Dorćola? Iz Beograda?, upita i zavrte repom. Jesam. Pa onda bi trebalo da znaš mog druga Miću. Ne znam nikoga pod tim imenom. Eh, kako ne znaš. On stanuje dole u Solunskoj, to je blizu tebe. Raheli nije bilo jasno kako joj je to uopšte moglo pasti na pamet, ali je ipak postavila takvo glupo pitanje. Možda se on nije ni rodio kad sam ja živela. Možda, odgovori pas. Moždaga ti nisi ni upoznala. Ali znaš njegovog dedu on te je spasao. Rahela se potpuno zbuni. Pogleda u psa, ovaj joj namignu. Jeste, jeste, šta me gledaš, znam ja on te spasao. Mićin deda. A zašto bi, moliću, mene neko trebalo da spase?, upita ona ženski drsko. Ha-ha, nasmeja se pas. Kako zašto? Pa nisam ja skočio u Dunav, nego ti. Znaš onaj čudak što spava med' čamcima na obali je l'znaš? Rahela klimnu glavom. Svi su znali tog čoveka. E, sad će on doći po tebe, ne brini ništa zato voz i ne ide. Čeka da te taj čovek spase, reče pas, skoči sa sedišta i izlete u hodnik voza. Rahela sklopi oči. One se ispuniše belinom. Udahnu duboko i smireno. Oseti da lebdi.

18 18 DR NELE KARAJLIĆ Odjednom je neko divljački i silno povuče za kosu. Bol joj strese telo. Kroz vodu ona ugleda ruke onog snažnog čoveka kako je obuhvataju oko pasa, kako je vuku nagore, kako se pod njom razbežaše šarani i kečige, kako joj voda i mulj ulaze u usta, kako je vir vuče ka dnu, kako je onaj silni čovek okreće na leđa, kako je odmiče od mesta na kome Dunav divlja, i kako je sa dva snažna zamaha izbacuje na površinu. Ona oseti vazduh. Snažni čovek je stavi na leđa. Gledala je u plavo nebo, a čula je vrisku s obale. Po licu joj je igralo sunce. Osećala se slobodnom! Nakon deset dana vođenja iscrpne istrage, inspektor Radišić zatvori ovaj slučaj davljenja i spašavanja, nepobitno utvrdivši da je Rahela Štrajh (18) pokušala da izvrši samoubistvo i da se odbacuju sve sumnje u bilo kakvo nasilje, a devojčin otac odluči da Životi Jankoviću, čoveku koji joj je spasao život, za nagradu izgradi kuću na obali reke. Računao je da će mu to onaj odozgo, na neki način, jednoga dana vratiti.

19 ČETVRTO POGLAVLJE koje pripada jednoj bogatoj porodici Jedan od onih na čija je vrata, a povodom slučaja pokušaja samoubistva, pokucao inspektor žandarmerije gospodin Radišić, bio je i Aleksa Krsmanović. Dugajlija, prijatnog glasa, ali i neobuzdanog šarma, redak primer onih koji vole da budu u centru pažnje, a da im to stoji, beše čovek čiji su dvori na Senjaku bili dokaz da se i onima koji imaju para ponekad dogodi da imaju i ukusa. Inspektor Radišić je na ta vrata pokucao odlučno, ali nevoljno, znajući da gubi svaki duel sa jednim od najbogatijih Srba tog vremena, ne samo zbog činjenice da je Aleksa Krsmanović bio čovek sa hiljadama tankih i nevidljivih veza u svim porama tadašnjeg društva već i zbog toga što se zahtev Joakima Štrajha da se preispita odgovornost vlasnika separacije (koja je već godinama van funkcije) za velike propuste u obezbeđenju objekta, ruku na srce, može samo nazvati smešnim. Ali dužnost je dužnost, pa se Radišić prihvatio tog besmislenog posla, s nadom da će ga gospodin Krsmanović pravilno razumeti i da mu neće uzeti za zlo što ga uznemirava trivijalnim stvarima, jer služba kruni je nešto čemu je odan od prvog dana kada je na sebe navukao uniformu, i zarad te službe on je spreman, gospodine Krsmanoviću, da se ovde pred vama i crveni. Krsmanović se, naravno, nasmejao visini odštete koju je od njega, zbog obrušene ograde, koju je njegova kći sa lakoćom prešla izloživši se opasnosti davljenja u Dunavu, zahtevao Joakim Štrajh, a zatim je, uz reči hvale za inspektorovu revnost, Radišića ponudio vrhunskom višnjevačom koju je u časovima dokolice pravila njegova supruga. Onoga trenutka kada je čula da je u njihovu kuću ušao predstavnik državne vlasti, iz unutrašnjih odaja, praćena retkim mirisom jasmina, pojavila se i Vasvija Krsmanović, mlada, ali ozbiljna žena, lica skladnog, ali bešćutnog, kao skinutog sa slika velikih majstora baroka. U njenim očima nije bilo teško primetiti radoznalost. Za razliku od svoga muža, koji je preko pokušaja iznude novca prešao onoga časa kada je shvatio da će izveštaj policije biti naklonjen njemu, Vasvija nije prestajala da ispituje inspektora o svim detaljima Štrajhove tužbe.

20 20 DR NELE KARAJLIĆ Svaka žena ima svoj spisak onih koji su joj se dobro zamerili. I Vasvija ga je imala. Nije bilo sumnje da će tom spisku dodati ime Joakima Štrajha. A bila je od onih žena koje te spiskove teško zaturaju. Nakon srdačnog razgovora inspektor, uz dozvolu domaćina, izađe napolje, ispraćen sluškinjom, Vasvijinim ispitivačkim pogledom i rezanjem dobermana. Krsmanović zalegnu u svoju fotelju i uze Serbijanku Sime Sarajlije, a njegova žena izađe iz sobe za prijem gostiju razočarana što joj je muž ostao hladan na pokušaj otimanja novca i unižavanja imena Krsmanovića. A odakle Krsmanovićima ime i novac? Kada bi čovek mogao da vrati vreme, na svašta bi naišao na putu do prvog miliona. Trgovina, šverc, iznuda, ideje, pljačka, zelenašenje, korupcija, prisila a svaka od tih rabota samo je uvećavala kapital jedne od najbogatijih srpskih porodica svoga vremena. Ali sa novcem nema šale. On je kao neko živo biće, kućni ljubimac koji zahteva pažnju, poseban tretman. Traži i vreme i snagu, i bolje ga je nemati ako s njim ne znate da baratate. Komfor, pa i luksuz koji ga prati, gasi životni žar, i što je još gore, budi samoživost i tvrdičluk, tako da se s povećanjem blaga smanjivao broj Krsmanovića, pa je od osmoro braće deceniju pre Prvog srpskog ustanka, jedan vek kasnije, u trećoj generaciji, slovo spalo na jednoga. Aleksu. Istina, Aleksa je bio bogat preko svake mere, vlasnik tranzitnog preduzeća, vinograda, voćnjaka, zemlje, šećerane, uljare, menica na berzi, zlata, nekretnina, što gradskih, što na Senjaku, ali bez dečjeg plača u odajama. Ta je nesreća slavljena međ' ljubomornim i zavidnim svetom koji ne mogaše prikriti mržnju prema uspešnima, tako ružnu, ali čestu osobinu malih i učmalih sredina punih sebe. Pre nego što je našao Vasviju, kćerku valjevskog mesara Manojlovića, koji se zahvaljujući dobroj ćerkinoj udaji nenadano našao na listi uglednih građana Beograda, Aleksu žene nikada nisu interesovale više no što je to od njega zahtevala noć. Otvarao je njihova srca ili novcem ili šarmom, ali uvek sa lakoćom i na obostrano zadovoljstvo. I ko zna koliko bi se još žena našlo u naručju najpoželjnijeg neženje u gradu da na jednoj svadbi nije naišao na ženu u koju je investirao više emocija no u sve one pre nje zajedno. Čini se da se u nju zaljubio. Vasvija je volela Aleksu, onako prostodušno, majčinski, videvši u njemu nevaljalog dečaka čijoj je neposlušnosti valjalo stati ukraj. Pazila ga je, mazila, davala mu značaja, išla mu niz dlaku sve dok ga ne smiri i vrati u porodični život kakav se i očekuje od jednog bogataša. Moguće je da je Vasvija takav

21 Solunska materinski odnos prema mužu gajila zbog činjenice da s njim nije mogla da ima dece, a moguće je da joj je karakter nalagao ulogu psa čuvara. Aleksa je voleo svoju ženu taman onoliko koliko neki bogataš ume da voli bilo šta što nije novac. Ona je smirila njegov život, stavila ga pod božje zakone. On joj je zbog toga bio zahvalan. Osećao je da je njoj to pošlo za rukom nekim posebnim ženskim oružjem, koje muškarac ne vidi, ali pred kojim stoji nemoćan i razoružan. Svako ko na život gleda površno i prostački, ne znajući da ne postoji mustra po kojoj bi se isplela nečija sudbina, pomislio bi da je bog Vasviju nagradio udajom za bogataša, da joj je time dao prostora da se bavi onim što, po njihovom mišljenju, žene i treba da rade, da se kupaju u bogatstvu koje su stekle udajom. Ali napravio bi grešku. Vasvija je bila supruga koja je dobro znala da vrednuje novac i imetak i koja je prema svakome dinaru imala skoro religiozan pristup. Osim toga, njena ženska intuicija pokazala se izvanrednom u mnogim poslovima koje je Aleksa obavljao, a za koje je bilo neophodno doneti određene rizične odluke. Redak je bio slučaj da Vasvija nije bila u pravu, a to se uglavnom dešavalo onda kada nije bila upoznata sa svim detaljima vezanim za taj posao. I sada, nakon inspektorovog izlaska iz kuće, Vasvija s onim istim samopouzdanjem koje nosi svaka žena što predoseća opasnost, uđe u sobu u kojoj je Krsmanović skoro zaspao zavaljen u svojoj fotelji čitajući Simu Milutinovića Sarajliju, sede pored njega na kauč koji je prekrivala indijska svila, pogleda muža očima punim nestrpljenja i reče glasom koji traži hitno razumevanje: Koliko puta sam ti rekla da tu separaciju treba da prodamo? Evo ti sad! Sad ti jedan Čivut traži novac. I ima pravo! Ti si kriv! Ako je već tvoja, onda je ogradi! Ovo je poslednji put da ti ovo kažem. Prodaj je, izdaj, radi nešto s njom Od nje ćemo imati samo nevolju! Izađe iz sobe, ne sačekavši odgovor.

22 PETO POGLAVLJE u kojem jedan čamac prelazi Dunav Dunav je Životi mogao dati ljubav, ali pare za nastavak gradnje kuće u Solunskoj 28 nije mogao da traži od reke. Da ga je tražio od ljudi, na zajam, oni bi mu ga dali, jer su prepoznali njegov trud i poštenje, ali on nije bio sklon prosjačenju, kako je nazivao pozajmljivanje novca. Nije Života bio naivan, naprotiv. Znao je da svaka zarada preko pristojne granice podrazumeva kurvanje. Ta reč nije bila njegova. Čuo ju je od dorćolskih alčaka. A u kurvanje ga je zvao Šilja, pešadijski vodnik, ambiciozan i neustrašiv čovek koji je birao reči kao što vlaška mlada bira haljine, pažljivo i s velikim strpljenjem. Reči su za njega bile najdragocenije što je čoveku dato, pa ih nije red olako trošiti. Reč koja je kod Šilje imala najveću vrednost bila je sloboda. Ona je vredela više i od reči bog. Ili je to bila jedna te ista reč. Reč smrt, kod kuma Šilje, nije postojala. Ni Životi smrt ništa nije značila. To je Šilja prepoznao. Drugim rečima, Šilji je Životu preporučilo odsustvo reči smrt. Zato su sevoleli.. Ljudi su se Šilje klonili, gledajući ga sa strahopoštovanjem i nelagodom, upravo onako kako se gledaju oni koji su spremni na svaki vid žrtvovanja zarad mutnih i nejasnih ideala. A ti su ideali nosili Šilju kroz život kao što košava nosi opalo lišće. To što je svet zazirao od njega nije bilo bez osnove. Šilja je odisao nevoljom. Nemiran, nošen nezadovoljstvom i zovom pobune, nije bio neko koga su dočekivali raširenih ruku. Sve što je činio išlo je uz dlaku moćnima. Istina, običan Srbin voli prkošenje sili, ali još više voli kad to čini neko drugi umesto njega. A Šilja se borio protiv nepravde za celo Srpstvo. Tako je on barem mislio. Života ga se nije plašio, ne samo zato što nije poznavao strah već i zbog toga što je na Šilju gledao s onim posebnim razumevanjem koje imaju osećajni ljudi kada vide retke oblike života. Ponuda koja je za Životu značila kurvanje, za Šilju je značila rodoljublje. Trebalo je da prebacuje ljude s jedne strane velike reke na drugu. A kako je na drugoj strani reke bila Austrija, to prebacivanje moralo je da ima paprenu cenu.

23 Solunska Znao je da samo jedno prebacivanje ljudi preko reke donosi više novca nego ulov ribe za mesec dana, ali je isto tako znao koliko je sve to rizično, jer je Austrougarska bila primorala Srbiju da se obaveže kako će sve prebege bespogovorno vraćati nazad, te da će jatake kažnjavati strogo i bez izuzetka. Šiljin pogled na svet to nije mogao da trpi. Junaci koji iz Austrije beže na ovu stranu ima da budu zbrinuti po bilo koju cenu, govorio je svojim ljudima zanesenim idejom o slobodi koliko i on sam. Otuda je krenuo šverc prebezima, jače i intenzivnije nego ikada pre. Života je bio jedan od malobrojnih koji su poznavali sve tajne dunavskih struja, pa je cena koju mu je Šilja ponudio za šverc Srba prečana bila i više nego poštena. Ali ubrzo se ispostavilo kako mu ovaj posao nije doneo samo zaradu. Bosiljkino lice najpre je podsećalo na dečji crtež. Pravilno, ali sitno, ljupko i uvek mlađe od onoga što su godine govorile. Na njemu su dominirale oči boje kestena. Okrugle i širom otvorene. Za te oči njena baba Desa je govorila da su to oči koje su popile svu pamet ovoga sveta. Mirovale su samo dok Bosa spava. Volela je knjige. One su joj bile najbolji drugari. Njima je hranila radoznalost. Škola joj je išla lako, a svet oko sebe je razumela kao da je deset godina starija. Da se rodila na nekom plemenitijem mestu, a ne u hercegovačkom kršu, završila bi na Sorboni. Štitila se hladnoćom. To je bilo u skladu sa vaspitanjem i iskustvom koje je ponela sa sobom, ali u njoj je tinjala strast, koja će buknuti čim se pojavi čovek koji u sebi nosi iskru nesebične ljubavi. Sada, dok čamac polako grabi ka Dorćolu, njene se oči pod jakim strahom smiriše, tako da joj je pogled bio prikovan za retka svetla koja su titrala sa srpske strane reke. Ona ne htede da pogleda u Dunav, koji je bešumno klizio ispod njih, bojeći se da će tim pogledom poremetiti neki prećutan dogovor sklopljen između ove bespregledne reke i ovog neobičnog, mršavog, plavokosog alasa koji je vodio čamac. Hrabrila se recitujući šapatom poemu Kamen Milovana Vasića u ritmu udara vesala o površinu vode. To je činila svaki put kad bi je obuzeo strah. I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom Niti se strahom ti kititi smeš Tvoj je istok da prkos svoj sučeš Kao mač pred boj u kom sigurno mreš

24 24 DR NELE KARAJLIĆ Pored nje je sedeo njen brat Dimitrije. Slušao njeno deklamovanje. Neko na put nosi ikonu, neko novac, a njih dvoje su poneli pesme. Dimitrije se tresao, što od hladnoće, što od straha. Sazdan od osetljivog materijala, jedini pravi umetnik u porodici Ljubibratića, teško se navikavao na lomove i neizvesnost koja je pratila ovu gatačku porodicu još od vremena njihovog dolaska sa Kosova u hercegovački krš. Mislio je, dok je slušao svoju sestru, kako mu je učinjena nepravda što se nije rodio u kakvoj bogatoj aristokratskoj porodici negde u Parizu ili Burgonju, već u hercegovačkim vrletima, u porodici koja je svako malo uzimala pušku, ili da brani slobodu, ili da skida tiranina. Ali je Dimitrije, nesrećan, vičniji bio peru nego pušci, što je starije Ljubibratiće bacalo u brigu. Ako, govorila je baba Desa, pero je ubojitije od tandžare, samo vi, mamlazi, slepi kod očiju, to ne vidite. A to pero mu umalo ne dođe glave. Austrijanci uhvatiše grupu srpskih mladića kako, u želji da se otresu teškoga tuđinskog jarma, spremaju zaveru protiv cara i imperije, nameravajući da ubiju guvernera Bosne i Hercegovine, a Dimitrije, jedan od tih školaraca, sazna da ga policija traži, pa pre nego što ovi dođoše po njega, brže-bolje krenu put Zemuna i dalje u Srbiju. Sa sobom povede i mlađu sestru Bosiljku. Kuda idemo?, pitala ga je pre nego što su krenuli. U slobodu, reče joj tako da mu ona odmah poverova. Otuda oni nasred velike reke za koju su čuli samo iz zemljopisnih knjiga. Dimitriju ne bi jasno zbog čega tolika užurbanost kada se čamac ukotvio na dorćolskoj strani, pa se u jednom trenutku zapita da li su uopšte prešli u Srbiju ili se još uvek mlataraju po Zemunu. Pola sata kasnije sedeli su u Životinoj kući i jeli hleba i slanine. Onaj brkati, Šilja, gulio je luk. Bosine oči ponovo počeše igrati, a Dimitrije nije progovarao. Pred njim je stajao komad papira na kome je pisalo ime pod kojim će živeti naredne dane. Života je u uglu pleo ribarsku mrežu. Šilja uze reč. Junače, takav nam treba. Takav kakav si ti! Idemo da se tučemo sa Turcima, a ćesar ima da dođe na red. Nije mi do boja. Hoću da idem! I baš u Ameriku?, upita Šilja kao da ne veruje ušima. U Ameriku. Tamo su ti snovi? Tamo. Ovo ovde me guši. Dao sam sve što mogu. Ne mogu više, nemam vazduha. Ali ovde si potreban Srpstvu. Tamo ću biti korisniji.

25 Solunska Šilja stade sa pitanjima, malo se promeškolji, pa zapali cigaretu. Dobro. Volja ti. Samo da znaš, naši hapse i vraćaju u Austriju. Ako želiš da bežiš, moraš odmah, noćas. Put je dalek, na Bitolj, pa na Solun. Dimitriju nije nikada padalo na pamet da će od Austrije i od svojih bežati u Tursku. Dole te čekaju. Znaju za tvoj slučaj. Dive ti se i ispuniće ti svaku želju. Iz Soluna?, upita Dimitrije, gledajući u Šiljine brkove. Za Marselj, pa za Ameriku. Tu se Dimitrije mal' ne rasplaka. Ali stisnu petlju. Sve njegovo junaštvo, zbog kojeg su ga srpski jataci cenili, nestalo bi poput jutarnje rose. Onda tišina. Šilja je ćutao. Predugo. To Dimitriju bi sumnjivo. Je l ima još nešto da mi kažeš?, reče iznenadivši se vlastitoj odlučnosti. Ima, reče Šilja. Ton koji isprati ovu reč nije obećavao ništa dobro. Ona ne može s tobom. Nismo znali da dolazi. Dimitrije zadrža prisebnost. Pa dobro, čekaćemo. Ne možemo. Pohvataće vas. Mi ćemo dobiti deset dana Karaburme, a vas će vratiti Austrijancima. Za ono što si spremao vešala ti ne ginu. I Bosu uhvati panika. Ostaje sama? Tražila je da je brat zaštiti, ali nije znala od čega i od koga. Ljudi oko nje nisu bili neprijatni, naprotiv, bili su ljubazni, a onaj što plete mrežu, što ih je prevukao preko Dunava, čak i lep. Ni Dimitrije nije znao šta da kaže. Da kaže da njih dvoje moraju zajedno, samo bi gubio vreme, jer to svi znaju, a da čeka žandarme i da ga ujutro prebace nazad u Zemun, bilo je još gore. Njegovo ćutanje još više uznemiri Bosu. Gledala je u Šilju, pa u brata, pa u Šilju, pa u brata, sve dok brat ne izvadi nož! Odakle mu nož? Zašto ga vadi? Na koga?, Života se skameni. Moramo ići zajedno je l' jasno? Da nije progovorio, Dimitrije bi bio ubedljiv, ovako mu je glas otkrivao da ne zna šta radi. Šilja, iskusan borac, svikao na svakojake grubijane, to primeti. Osmehnu se prijateljski kao da je Dimitrije u ruci držao cveće a ne nož. Međutim, ispod osmeha izbi hladan i odlučan glas, sa kojim ne bi trebalo zbijati šale. Slušaj, mamlaze! Jesam li ja kovao zaveru ili ti? Mi te ovde sačekasmo, nahranismo i napojismo, i nudimo ti rešenje. Da nas nema, već bi lizao zidove na Gardošu, a sestru bi ti silovala austrijska služba. To vole da rade pri ispitivanju. Zato slušaj pažljivo da ne bismo digli ruke i od tebe i od nje, jer bez nas možete samo nazad preko Dunava, ali ne sa nožem u rukama, već sa lancima preko njih. Ako hoćeš u Ameriku, polazimo odmah. Ona ostaje ovde, kod Živote. Ništa joj neće faliti, zdrava je i prava. Za nekoliko sedmica sredićemo joj papire. Ona može da čeka, ti ne.

26 26 DR NELE KARAJLIĆ Bosa ne izdrža. Brižnu u plač. Životi je bi žao. Ugrize se za usnu da zadrži suzu. Ona beše toliko skrhana da je u njoj utihnula sva gordost. Ne plači, molim te. Nisi ti jedina kojoj smrt spaja, a život razdvaja. Šilja ustade, više da pobegne od zaraznih Bosinih suza nego da požuri Dimitrija. Hajde, sestro slatka, nije Amerika preko sveta. Tu shvati da je rekao glupost, ali nastavi kao da je nije izrekao. Kunem ti se svim svojim, junače, ima da joj svaku želju ispunimo. Radiće šta bude želela. A i mlada je. Naći će već nekoga da ne bude sama. Gde će ako ne u Beogradu? Dimitrije ustade. Zagrli Bosu. Stisnu je kao da želi da je unese onako malu i sitnu u sebe. U zagrljaju oni tiho međ' sobom sricaše reči Vasićeve poeme, kao da je to nešto čvrsto, materijalno, opipljivo, nešto što greje, hrabri, oko čega se valja okupiti, kao oko ognjišta, ikone, amajlije koja štiti od zla, jer su dolazili iz kraja gde je jedino kamena i reči bilo napretek. I ne dam da drhtiš pred sudbinom kletom Niti se strahom ti kititi smeš Tvoj je istok da prkos svoj sučeš Kao mač pred boj u kom sigurno mreš Potekoše suze. Duša se pocepa popola, onako kako je samo rastanak pocepati može. Pravo iz zagrljaja, ne okrećući se za sobom, Dimitrije izlete iz kuće. Za njim i Šilja. Sutradan, u isto vreme, bio je u Bitolju, a sedam dana kasnije oko njega je plovilo sinje more. Na putu za Ameriku. Tako Bosa osta kod Živote u Solunskoj 28. U početku kuću ispuni ona neugodna tišina što vlada na mestima koja dele nevoljno zatočeni. Ona stisnuta na kraj otomana, prekrivena ćebetom koje je štiti od surovog sveta, a on na podu, uza zid, uvek zamišljen i setan. Ponekad je bacala pogled na njega ne odolevši njegovoj lepoti, ali ga je i krila kada god bi ga Života presreo očima. A retko ju je gledao, što od nesreće koju joj je sudbina dodelila, što iz straha da je, onako krhku i pohotnu, pogledom ne polomi. Ali, kako tuga tugu doziva, tako se i njihove dve tuge sretoše pod svetlom sveća. Istina, Bosa Životinu tugu nije baš najbolje razumela. Njena je bila vidljivija, opipljivija, jasna na prvi pogled. Ostala je sama u tuđem svetu, bez kučeta i mačeta, bez nade u sutra. Njegova tuga bila je nekako maglovita i

27 Solunska nečitka, čovek bi se morao dobro potruditi da je prepozna. Da lice Životino, iako mlado i lepo, nije nosilo tanki pokrov sete, Bosa bi pomislila da tuga u njemu i ne postoji. Na kraju, s vremenom, ona je dobijala na hrabrosti, pa se jednom osmeli da kaže šta misli. Ne znam šta ti je. Zašto kukaš? Zdrav si i prav. Umeš mnogo toga da radiš. Zašto tuguješ za nečim što ne može da se vrati? Kad bih ja imala tvoju snagu eh, gde bi mi bio kraj. Života joj se nasmeja kao odrastao detetu, pa ponovo krenu priču o Dunavu i jednoj nesrećnoj ljubavi, koja mu ubi dušu a telo ostavi da živi samo još koje vreme na ovome svetu. Potom joj je pričao o dostojanstvu siromaštva, snazi volje, o Dunavu, bogu i istini, a ona njemu o Hercegovini, kamenu, zmijama i mirisu lavande, kojeg ovde nema. On je njoj govorio mudrosti koje je čuo od monaha, a ona njemu stihove pune junaštva, patnje i žudnje za slobodom. Reči koje je izgovarala svojim tananim, devojačkim glasom, prozračnim poput čipke na rubu haljine, delovale su na Životu toliko smirujuće da ga je svaki put kada bi otvorila svoja malena usta preplavilo osećanje istinskog blaženstva. On ju je slušao ne verujući da reči mogu da sagrade ovakvu divotu. Kao da ih u sklad nije poredao čovek, već sam bog. Vreme je proticalo, a Bosa se uspravljala. Strah ju je polako napuštao. Vraćalo joj se samopouzdanje. Života ju je sve češće zaticao na nogama, a ne u krevetu, sa manje bora na licu, a više osmeha. Kako su prolazili dani, tako je ona izgledala sve mlađa i revnosnija. Znala je da ne sme napolje, ali je sve češće i odlučnije prilazila prozoru. Svetlost dana ju je mamila sebi. Bila je isuviše oprezna da bi istrčala pre vremena, ali i isuviše radoznala da bi predugo čekala. Povremeno bi sklanjala zavese i gledala napolje kao da gleda neki daleki, lepi svet čiji deo, mislila je, nikada neće postati. Šilja se zbog toga ljutio jer papiri još nisu bili gotovi, a Beograd je pun zbirova. Šilja je bio u pravu. Pred kraj meseca kroz Beograd prođe vest da je ćesar ljut na Srbiju i da sprema svakojake kazne ukoliko mala kraljevina ne preda na sud sve zaverenike koji se kriju u Srbiji. A kralj, šta će, kud će, posluša glas onih koji su s Austrijom imali dobre trgovinske odnose i odluči da pohvata decu što pobegoše iz imperije zbog kazne. Neki komšija prijavi žandarmima da se u kući siromašnog alasa dešava nešto zagonetno, da sveća gori neobično dugo, a da on doprema robe kao da nije sam, pa žandarmi nahrupiše u Solunsku ulicu ne bi li proverili da li Života nekog krije. Srećom, ta vest pre stiže do Šilje i Živote, pa Života strpa zbunjenu i preplašenu Bosu u onu tajnu

28 28 DR NELE KARAJLIĆ odaju, koju napravi dunđer Crnotravac. Kada je Života za njom zatvorio vrata, Bosino telo i dušu prekri gusti mrak koji uskoro proguta i njene jecaje. Žandarmi su pretraživali kuću sve dok se na nebu ne pojaviše prve zvezde. Činili su to sa preteranom revnošću i uz nepodnošljivu buku, kao da su hajkači koji vijaju vukove po planini, a ne regularna policija koja i ne zna šta tačno traži. Života ih je gledao mirno. Ne samo zato što je znao da ove galamdžije nisu u stanju da pronađu tajnu prostoriju već i zato što je video da mnogi od njih to i ne žele. Tek, žandarmi su, uz kombinaciju potajnih pretnji i ovlašnih izvinjenja, najzad izašli iz kuće, ostavljajući iza sebe prevrnute stvari, prosutu hranu, polomljen krevet Kao da je kroz kuću prošla poplava, a ne policija. Života je čekao da se potpuno smrači pa da priđe lažnom zidu i otvori ga. Dole, na podu, čučala je sklupčana Bosa. Više je ličila na životinju nego na ljudsko biće. Iz njenih očiju izbijao je strah, a glas ju je potpuno napustio. Života joj priđe blago, onako kako se prilazi poremećenim osobama, i pomazi je po licu. Ona ga od straha nije ni videla. On sede pored nje. Srce mu beše prepuklo videvši devojku u takvome strahu. Ni sam ne znajući zašto, i on poče da plače. Zagrljeni, gonjeni sličnom nevoljom, oni se priljubiše jedno uz drugo, skriveni u tajnoj prostoriji njegove kuće, kao u nekom posebnom, izdvojenom svetu, daleko od ovoga koji ih muči i mrcvari, u kojem im nije dozvoljeno da pokažu ništa više od straha i patnje. E, tada, u njegovom zagrljaju, u njoj se probudi nešto za šta nije znala ni da postoji. Ne beše to ljubav koja je krhka, tanana, poput cveta na vetru, već neka potreba da oseti susretljivost i toplinu koje su joj je ceo život izmicale. Ona dozvoli Životi da joj rukom prođe po povijenim leđima, a dodir njegovih grubih alaskih dlanova izazva neočekivan zemljotres u njenoj duši. Krv prostruja kao ponornica, prvo nestade međ' venama, pa se ponovo pojavi na drugome mestu još brža i vrelija. Šta mi se ovo događa?, htede da se upita, ali pre tog pitanja glava joj sama pade na Životino rame. Prvi put ona vide kako njeni delovi tela rade mimo njene volje. Nije uspela da ih zaustavi. Ni glavu, koja se naslonila na rame, ni ruke, koje su ga grlile i klizile niz njegovo kršno telo, ni noge, koje su se uvukle međ' njegove grejući se o butine, a ni usne. Usne su je najmanje slušale. One se same zalepiše za Živo tine tako silno i slepo da joj i srce otkaza poslušnost. Je l to ono osećanje o kojem je čitala iz bratovljevih knjiga? Je l to ono stanje koje se u njenoj kući nikad nije glasno izgovaralo? Verovatno. Ni Životi ne beše svejedno. I on oseti da se događa nešto neobično. Bio je zbunjen svojom smušenošću, nesigurnošću. Odavno se nije bavio ovim