Konkurs kratke forme 2005.

Transcription

1 1

2 2

3 Omladinska organizacija KVART 3

4 Naziv: SVEST O PRIVIDIMA Izdava~: Udru`enje gra ana KVART Za izdava~a: Vlada Petrovi} Koordinator aktivnosti: Aleksandar Marti} Tehni~ki saradnik: Nevena To{kovi} Predgovor: Renato Mikado Bazile Izdanje: I Tira`: 300 ISBN:

5 PREDGOVOR Knjige nastaju na razli~ite na~ine i na raznim mestima. Ova je jo{ kao zamisao nastala u trenu pijanstva, nastala je namerno-slu~ajno. ^etiri momka su eksperimentisala, igrali se re~ima. Umetnost nastaje u trenutku, slu~ajno. Ona je tako {iroka, sveobuhvatna, samo svoja, a opet sva~ija; uzbu uje, otkriva, unosi nemir. Pred vama je knjiga krakih formi `anrovski obojena, ali ve}inu ~ine dobri izrazi. One balansiraju izme u pisca-~itaoca. Sve ove kratke forme su otkrivanje, samopozicija i samospoznaja. Sve njih ve`u zajedni~ke niti, niti {to su postale javno svoje. Ovo su kratke forme koje ne la`u. Sve su one kratki diskursi, poneke li~e na sentence koje sobom nose misaonu su{tinu koje jednovremeno ostaju ovakve kakve su sada male, kratke forme. Svako od ovih dela je jedan autenti~an lirski glas. Svi ovi izrazi li~e na precizne lirske slike koje svojim asocijativnim nizom u glas kratka razli~ite ove forme su sintagme za sebe. Renato Mikado Bazile 5

6 6

7 ^AJ OD HIBISKUSA Ve~eras u meni prebiva nekakav avo. Ne da mi da u domu svome prona em mira, ve} mi mu~i du{u, besciljno luta. Tumaram u`arenim asfaltom, ovde i sada, zaboravljam vreme, gubim se u prostoru. Energiju koju {iri Tvorac kosmosa za niske ciljeve iskori{}ava lokalna ve{tica. Nau~niku u laboratoriji nedostaje formula dok mu njegova `ena, hiljadugodi{nja vampirka, priprema ~aj od hibiskusa oboga}en vitaminima iz sve`e ljudske krvi. Nau~nik zahvaljuje na ~aju i pronalazi formulu kojom se usporava izumiranje }elija, i produ`ava `ivot - najmanje deset godina, na {ta se njegova `ena krvavo nasmejala. Pored mene prole}e nekakva sova. Otkuda sova u sred bela dana - pitam se, i nastavljam da kora~am u nepoznatom pravcu; vra}am se u stvarni svet, minuti prolaze propade mi dan, ipak ne idem ku}i, ne nalazim obja{njenja. Mo`da je maslo avola. Milena Markovi} 7

8 O G L A S Rasprodajem izno{ene re~i jednom upotrebljen pozla}eni vetar sve {to sam ikada mogla dati Rasprodajem strpljenje i molitve krov ku}e na kraju grada jorgovan rasprodajem i sve {to se ikada moglo rascvetati Sla a 8

9 SRE]NO VREME ZA NAS [ta je to {to natera ~oveka, mladog ~oveka kao {to sam ja, da mu iznenada pukne pred o~ima, da digne ruku na sebe jedan dan?!? Mi svi `ivimo u sre}no vreme, bez pritisaka, mr`nje, straha od rata. Kad mo`e{ da kupi{ {ta god ti je volja, uvek smo siti i visokih plata. De~ko je shvatio sve to, da ovde je sjajno, da ovde je raj, stavio konopac oko vrata, korak u prazno i tu je kraj!!! Branislava B. Kosti} 9

10 10

11 REVOLUCIJA BEZ Jelen u grotlu pomahnitalih boja, slo`en u nacrt sinteti~kih misli sa prizvukom silicijumske logike. Nesta{no razuzdan mali vragolan, pravi d`umbus u teolo{kom domu usnulih gor{taka odanih Hristu. Na raskrsnici prosvetljenja i percepcije, mu~no esteti~an, deduktivan kao detektiv, visoko nadahnut, pravi sintezu filozofije i pesni{tva, rogovima me{aju}i malter za kamen-temeljac sublimacije ili ti simbioze poezije i morala u `elji da cenzura bude izbegnuta. Jelen u grotlu, be`i od determinizma, eksplicitno nagla{avaju}i svoju `ivotinjsku nevinost i du{evnu neiskvarenost, u odnosu na ve} ozlogla{enu vrstu homo-sapiensa, materijalno pretvaraju}i u jasnu `itku te~nost, koju re a u malene bo~ice, stavljaju}i ih na rafove dru{tvenog morala, pored samog simbola mraka podsvesti, usamljen u {umi, zagledan u tamnu stranu meseca. 11

12 I tako, neko {eta psa, neko ljubi, neko ubija, tr~i, kaska, prosi, slika, a jelen u grotlu sa bojama i cementom na rogu, nerazumljivim krikom lomi zadnji zid racionalnosti, stvaraju}i jezu kod kupaca velike robne ku}e. Pavke 12

13 KREATIVNI NERED Pro~itao sam reku snova i izme u redova upao u vrtlog sa kamenom oko vrata kao medaljom za hrabrost Ple{u}i sa lakom sre}om napravo sam krug od zlata i venac od bodljikave `ice da kruni{em svoje srce Oteo sam o~i svojoj glavi umesto njih stavio koplja da njima ubijem beskona~nost oterao sam sa groba gavranove Popio sam vino iz kr~aga ve~nosti ubla`io sam bol u stomaku i u mislima do{ao do tebe lutaju}i do obli`njeg ugla Upla{en sjajem plasti~nog zlata koje sam ukrao zbog tebe i prsten od zapu{a~a kriju}i od sebe samo nestvarno. Du{an, Sr i Vojkan 13

14 14

15 THE SONG ABOUT ABYSS Longing Dissolving in pain For my own amusement My heart is drained Falling Deep in darkness So full of sorrow Cause of myself Crying Away from others Hiding carefully My pale face Dieing Eternally forgotten Without binds To show me the way Reaching In mortal fear An effort to laugh Before crystal tears I live. Vanja 15

16 EGOISTA Kada bih mogao samo jednom voleti, voleo bih sebe. Jer si me potpuno ispunila i sve vi{e li~im na tebe. \ole 16

17 GONDAHA Gondaha je morska ptica ~udnovata, U raspevane mre`e se ta ne hvata. Nema bli`njeg, a ni stranca da je sputa; Ru`na slu~ajnost je svaka izbegnuta. Gondaha se silna smeje obilato. Njeno oko vrlo sija kao zlato. Obmanjuje slatko dok usnicom zbori, Jer srce joj iste re~i ne govori. Gondaha je neman srebrnaste puti, Ko je ku{'o ne bi, neka je ne ljuti. Njene o{tre kand`e pu{e vrelom krvlju; Mnoge ljude satre na pustom ostrvlju. Presvetla Gondaha neobi~no vlada, Ko joj takne carstvo odmah }e da strada. Gledao sam kako pravda stra{no kosi I shvatio da zlu to bi}e prkosi. Nu`da tera ~asne da se goropade, U ime ponosa nebu zvezde vade. Gondaha me smotri, meni se krik ote. Na dlan me postavlja carica lepote SRCE 17

18 18

19 *** Mislim da si tu, Tiho udi{em ti{inu tvojih pokreta no} dvadeset i sedma, novi strah se otkriva mese~ina ti divno islikava lice krupne o~i dodirom me uvla~e u san sam me u jutrom i pticama `elim te! Vuk Mlad`i} *** No} kada je sve potonulo No} kada su svi moji bogovi umrli Ta no} je bila ova no} Ta no} je bila danas Ta no} nije moja no} '99 Vuk Mlad`i} 19

20 VOLIM PRIJATELJA KOJEG OSE]AM IZ TEBE Obrisi Sunca, svetli dodiruju moje ruke kroz ~asove no}i, grad kao prevrnuti d`ep, buka podi`e pepeo na vetar ne postoje krila na nebu skupljena krila, zora ne nosi novi dan, dan koji zna red. Volim prijatelja kojeg ose}am iz tebe Pacovi po skloni{tima, znao sam, isprlja}e lepo vreme Ja gubim o~i, za dodir pote`em ruke, ma{tam da pi{em te, sanjam, ne ostavljam te ~udno razmi{ljam ponekad ~udno volim prijatelja kojeg ose}am iz tebe Vuk Mlad`i} 20

21 ANAKSAGORA On zuri u Svemir taj beskrajni krater opipava mu bilo slu{a ga kako di{e koprene oblaka ko gumicom bri{e i poku{ava da odredi njegov karakter Pravi je koji ~estito se trudi da prati i shvati zvezde i planete koje kroz Ve~nost ko osice lete putanjama kojim ih nose njine }udi I koji se trudi da s ^ovekom pove`e sve niti a da se ne splete u mre`e niti da poku{a menjati Zakone Jer istina kolko ta sazve` a sude a koliki prostor ostavljaju za ljude ne sme biti igra za dokone Dragan Bunard`i} 21

22 GRA\A PESME Svaki je stih detalj na slici, svaka je re~ neka od boja, {iroko platno du{a je tvoja, gde su sliveni u jedno: pla~, smeh i krici. Bez mnogo nakita da ide pri~a! Kada je uvije{ u mnogo folija gubi se njena bit i ~arolija, nek bude jasna poput fijuka bi~a. Slobodno dodaj {to vi{e otrova; u njemu se istina krije. Popij ga s rizikom i da te ubije kad papazjanija bude gotova! Dragan Bunard`i} 22

23 NAJLJUBAVNIJA Ja ~esto, ~esto snatrim put do pune Slobode - ne mislim na Ljudska Prava, njima se maje rob - i vidim, u nekoj vatri, gde me sve staze vode u poricanje Sveta Van toga, izlaz je - Grob. Zami{ljam: visim pod gredom... i petlja {iju mi ste`e, u o~ima jo{ svicka odblesak mutnog ckla. Dok poput zipke se nji{em, u inat Sili Te`e, oklembe{enog tela, na pola metra od tla. Ali kad god me skoli vol{ebno privi enje, uvek, hteo-ne hteo, naletim na istu smetnju: ili sam suvi{e hrabar i smeo za ovo re{enje, ili za takav korak, naprosto - nemam petlju. 23

24 Misli tad izubaha krenu u drugom smeru: da ka`em poslednje zbogom svakom zemaljskom piru, da se ko pustinjak sklonim u pusto{, u pe{teru, ili potra`im spokoj Monaha u manastiru. Tek tada, gre{an, pojmim, na pedalj od propasti, da sebe ni u vicu ni~im ne mogu spasti, da su svi moji snovi ni{ta do - morska pena... Jer do kretenluka volim, toliko, da ceptim od strasti, najlep{u besmislicu koja se zove Dragan Bunard`i} 24

25 U GORI Gust {evar, crn ko gar. Dok lutam kroz no} sam, drhtim sav: sluh ~uljim i zurim u mrak plav. Senki boj {u{ka grm leden znoj gde je drum?! Vetra huk ili vuk!? Dragan Bunard`i} 25

26 26

27 BELE FIGURE Svet posle svega na zdrobljenom temelju svaki atom svoje kolo vodi harmonijom novoga vetra Kao oko boje rimskog kamena na zemlji obasjanih tela skinuto sa trake lice moga uma le`i me u tvrdim prstima Izgubljena trka u dnu vasione zalud utro{eni pokreti svaki zamah nosi me suncu sa ledenim vetrom iza mene Ivan Radovi} Ha{ Ivan Erovi} 27

28 DE^AK PRED OGLEDALOM De~ak pred ogledalom posmatra svoju plavu kosicu svoje blede obra{~i}e ko li ga je takvim u~inio De~ak pred ogledalom posmatra svoje male ruke svoje krive noge ko li ga je takvim u~inio Zatvoren u kavezu sagra enom od `ica svoje naravi ljulja se na ljulja{ci i gricka semenke De~ak pred ogledalom posmatra svoje karirano odelo svoj o`iljak na desnoj obrvi ko li ga je takvim u~inio. Zatvoren u starom okviru de~ak pred ogledalom tra`i belu boju kako bi ofarbao san Ivan Radovi} Ha{ 28

29 PROSJAK U no}i vla`noj prosjak jadni sakrio se ispod streje gleda baru pa se smeje Sakrio se ispod ~asti ispod bola ispod muke svoje gleda baru pa se smeje Tako ovaj prosjak jadni ~udo prirode ~uva tajnu gleda baru pa se smeje Ivan Radovi} Ha{ 29

30 RAZMAZANO - pokojnom drugaru Jok{i - Hodao je sna`no po kristalnom podu sa jarkom belinom s neznanom ti{inom Razma`en je bio naivno je snio a u glavi ma~ prekida~ a na javi krv rosa i pla~ Nauka ga nije htela on je hteo njoj sad je razma`eno razmazano silom drugih nevra}eno Crni mermer ga sad oblio kao crno vreme na{e breme skr{ili ga avioni i D`imi i D`oni i poltroni i {abloni Zavr{io je ovde znojem u rosi ~elom na travi zmajem u kosi vetrom u glavi ali na javi! Ivan Radovi} Ha{ 30

31 SILA I PRILIKA Treba li mi od mas-medija ~amotinja kuda te o~i alave na devoj~ice balave tetrapak i doma}instva sumrak stara loza korovu se klanja ]ero na{a kud u grudi plastiku zar na mleko da ti se hvata najlon u radosti ti mercedes i on htela diku silu i priliku Nije kriva majka u `alosti kada ludo vreme napakosti kada `iva du{a u obesti spava to se njeno ~edo `ivcem poigrava Pukne bruka i glava poneka od crne radosti jo{ crnje `alosti on ostade atomski tako gord od nje ko na brdu {ipurak i kleka Ivan Radovi} Ha{ 31

32 STARA GITARA O kako bih sada bio na mestu stare gitare da stojim sam u nekom }o{ku iza nekog ormara da gvirim Da sam stisak ~ove~ije ruke pro{ao da sam na trzaje oguglao Da sam mogao kao ti da pro`ivim u jednoj kutiji toliko pri~a I eto ostade ja ljubomoran na njenu rezonansu jer ona uvek zna opisati ljubav Ivan Radovi} Ha{ 32

33 TONOVI U BOJI Kao kad bi se trg'o od sve`ine u bojama svakodnevnih zvukova odapinje taktovima punim i odse~nim pa uzdrma srce kome je te{ko Ta muzika ognjenih niti i nebeskih kristala godi mi tako ponosna od ljubavi od borbe tako stremljivih du{a mladih ili ve~no mladih Pokrene zagolica naje`i rastu`i provetri me lepim harmonijama a ja pristupim lepoti sa po{tovanjem pa prinesem blagu tvorevinu moju Sli~no vetru kad o{ine po licu i kad zbaci sa li{}a pra{inu a otkinuta {ljiva zapadne u usta pa zasladi zakiseli razveseli avgust Ivan Radovi} Ha{ 33

34 34

35 *** Pesmu pi{em jer je trajnija od moje hrabrosti da izgovorim re~i nere~ene. Pi{em, i znam koliko je besmisleno govoriti, ono {to sad govorim, nekome kao {to si ti. Jer nikada ne}e{ razumeti moj daleki pogled u prazno, Jer nisi onaj koji treba da razume. A ipak si tu. Marta Mamula 35

36 *** Pojavi{ se ponekad ponovo. Kao danas. Vaskrsne{, tek tako, i o`ivi{ sve `eljeno i uvek pre}utkivano. Opet pomislim da si sve {to sam ikada htela, da si re{enje svih tuga i gumica koja bri{e ru`no. I te{ko. I bolno. Pomislim da si samo za mene stvoren: postoji{, da bih ja bila sre}na; `ivis, da bi mi vra}ao veru u zivot; nestaje{, da bi me kasnije podsetio. Ali put do tebe ne umem da na em. Marta Mamula 36

37 *** Opet te ~ekam. Opet `elim, onako jako, onako silno, da postoji{, da razumes, da zna{. A bojim se, pogre{i}u ponovo. Pomisli}u da jesi, a onda }es nestati - ili ti, ili pomisao o tebi. Bojim se, pomisli}u da mogu da letim, a onda }e mi, kao i ranije, ponestati snage, pa }u pasti daleko ni`e nego {to sam ikada pala. I osta}u vezana za zemlju na kojoj ne mogu da `ivim. Ne mogu i ne}u. Ne ovako. Bojim se... Marta Mamula 37

38 *** Utapam se u savr{enstvo bez re~i. Nestajem. Tonem lagano, svesna samo sebe i ~udesnog sveta u sebi. ^udesnog i novog. Znam samo da si tu. I da je dobro dok te ima. I dok ne mislim. I dok se ne bojim. A bojim se svega. Bojim se da ne nestane{, da ne i{~ezne{ ve} sa narednim trenom; bojim se bu enja iz ovog sna koji je sad `ivot, iz ovog `ivota kojeg toliko dugo sanjam, a koji kona~no jeste. Bojim se da }u, boje}i se, zaboraviti da `ivim i naterati te da ode{ i pobegne{ od mog straha. Marta Mamula 38

39 *** Reci mi, koliko tuge nosi dan {to sledi? Jer, ako je mra~an i crn, ja ne mogu da ga `ivim. Sklopi}u o~i, ~eka}u da pro e, sanja}u neki drugi, svetliji dan. U tom snu ne}e biti - ne znam koga, i ne}e biti - ne znam {ta. U tom snu }u biti mirna, zadovoljna onim {to imam i {to jesam... Pa makar ne imala ni{ta. Marta Mamula 39

40 40

41 I KNEW THIS FORM OF YOU Bez Takvog Oholog Sebe Sigurno bi Svima Legao Potreban (?) U i Poznajem te jer su nemogu}nosti izrasle izme u nas Jovan Makojevi} 41

42 *** Gde je kad tu`na potreba blaga ~e`njiva erekcija kao reka Gde je kad probodena kopljem Neza{ti}ene usne na vetru posluga dr`i stranu ~ove~anstvu i mrzi je Gde je mrzovoljna a topla sa licem pod ~izmama patuljka mrtva kao korak na zakasnelom kopnu. Jovan Makojevi} 42

43 SVEST O PRIVIDIMA Svaka stvar koja nedostaje: {est prstiju i dvanaest zuba na ovom svetu kada su ih ugasili ve} bio sam oblik koji reaguje samo na otrov poluro eno usporenje. poku{ao sam da se pomerim; ali uvek ocede `ivot da bi odstranili otrov. Jovan Makojevi} 43

44 [TA NAPISATI? ne{to o bolu i umoru na kapcima Nema Bede Di{em te Jovan Makojevi} 44

45 I U OVOJ OD MNOGO ISTIH NO]I... Po ko zna koji put, ja ponovo no} `ivim, budnih o~iju sanjam, svakoj crti se divim. I u ovoj, od mnogo istih no}i, po ko zna koji put misli moje na tebe hode, `ele te, `ive te, a u stvarnosti se slome... N. Kali~anin 45

46 VOZ je muka, `ivot je jad; ~eka{ na peronu, a tako je voz, bez voznog reda. ^as stane. Nekad samo pro e; Na stanici ~eka{, on nikad ne do e. Ide{ levo, Sve je prazno. Po e{ desno, Nogom ne mo`e{ kro~iti, od gu`ve, od ljudi, Koje ne zna{ ti, smetaju ti, gu{e te, a voz polako prolazi. Odjednom stade, i to kada se ne nada{ ti; kada razmi{lja{, ve} po~ne da polazi, Potr~i{ prema njemu, on sve br`e i br`e, hu~i, zavija, {kripi prelama 46

47 i sve dalje i dalje, daleko, ode! Ti si umoran, i zakasni, mu~enik, a oprosti; Razglas samo re~e, da to be{e voz poslednji! N. Kali~anin 47

48 48

49 L U C K Y Hteo sam da ti napi{em pesmu ti moja razma`enosti ali jedan pesnik koji se preziva na M je ve} odavno napisao. Danas sam tri puta pogledao na sat kad su kazaljke bile poklopljene, nisam sujeveran - `eleo sam da si to ti moja razma`enosti ti koja jesi tu`na a nasmejana ti koja luta{ svesna a o~arana ti koja `udi{ ustreptala a uzdr`ana ti moja razma`enosti. Budi{ se te{ko. Jutro ti unosi nemir u telo a ti kao da ga ne prime}uje{. Jutro? Nemir? da spava{. Ipak obla~i{ svoje crno odelo i odlazi{. Ki{a slu~ajno pada. Ki{obran si dala svom de~ku. Zbog njega si stavila neprimetnu {minku i obukla kratku suknju. Mislila si: trenuci su va`ni. 49

50 Osmeh ti je pun pitanja. Ne zna{ kakvim te je o~ima posmatrao dok si pri~ala sa drugaricom na mostu. Slu~ajno se sre}ete po gradu. Ti{ina vas umiruje. Nevinost na tvom licu u njemu budi sre}u. Zbunjuje se dok ti pri~a o an elu. Brine kad kasni{. A ti. Otvara{ njegovu du{u skrivenu iza crnih korica knjige. Prime}uje{ naizgled nebitne detalje. Otkriva{ njegovu mra~nu stranu na vreme. On tako misli. Ne veruje ti. Pla{i se. Zagnjuren u jastuk sanja o rastanku. Pateti~an je. Sre}a je u tebi kao {to je prole}e u mladom li{}u, prime}uje Vilijam. Pi{e ti ~udna pisma. I {alje fotografije. Ne `eli da ga zaboravi{ jer on nije sa ovoga sveta. A ti moja razma`enosti! Ne mo`e{ da vidi{ koliko mnogo u njemu postoji{. Sre}na si dok raznosi{ cve}e susedima. Krije{ se izme u pitanja i pogleda. Odgovara{ te{ko. Odlazi{ u biblioteku. Pla{i{ se planova. Svojim dubokim crnim ~izmama prolazi{ kroz ki{u. 50

51 Izaziva{ svet koji je tako izvestan. Misli{: pusti}u da traje. Pevu{i{. Ne `eli{ da ide{. Pored njega ti je tako toplo. Mazi{ se. Ti moja razma`enosti. Miki Rudinski 51

52 ISTINA Sreo sam nju Ju~e U talogu kafe Tamo gde sam utisnuo `elju Neprimetnu Bila je umorna Ona Naslonila se na neki zid Zamislila se Osvrnula U~inilo joj se da je neko gleda Istina je samo jedna Porasla joj kosa je li te volela Misli{ da li sam ja nju Voleo A i svejedno je Da Bili smo zajedno I smejali smo se kao sumanuti A i plakali Tiho Kora~ali smo sa rukom u ruci Obla~ili karirane smo slepljeni uz polumeke du{eke Nismo obra}ali pa`nju na buku svakodnevice Kao ludaci zazidani u kuli nekog drevnog grada Disali smo isti vazduh Re{avali ukr{tene re~i 52

53 Sami U d`epu sveta lepa Jednom sam se zagledao u belu krpu njenog lica Kao da sam video lutku Usnulo lice an ela Mirna Zadovoljna Utonula u okrepljuju}i san Mo`da po`elev{i da umre Otkrivena ^ista Dra`esna a kako se budila Tiho Lagano bi otvorila o~i I opet ih zatvorila Prome{koljila bi se Ne bi govorila Zagrlila bi me I le`ala bi tako Dugo Miki Rudinski 53

54 54

55 PO\IMO Po imo na to udaljeno mesto ti, ja i milion svitaca. Hajdemo tamo gde nas mogu na}i samo prvi sun~evi zraci, gde se ~uje samo šapat tvog da budem sa tobom, Tamo Vidiš ono malo belo, tamo u daljini o ~emu mo`es ~uti samo u modrim dubinama mora dok roniš, ako se potrudiš. Hajde Ja }u te povesti tamo. Krenu}emo na to~kovima do one kamene kule, Odatle }u te poneti u naru~ju do vrha A onda }emo da letimo padobranima. Ja }u te ljubiti a ti }es zaspati tada. Moramo oti}i {to pre! Zar ne vidiš da zemlja presušuje; Ispijam i poslednje more ne bih li ugasila `e za tobom. Po`uri! Odmah kreni, jer samo tamo, sa tobom, ovaj vulkan u meni }e se ohladiti. Ako ne, bojim se pusti}u lavinu `elje za tobom i strada}e mnogi. Moja ~e`nja toliko je porasla Vi{e mi ne dozvoljava da je dr`im za ruku. Sama šeta ulicama, zaviruje po parkovima i doziva te. Moramo odmah krenuti 55

56 jer ve} su dolazili ljudi sa bakljama. Tra`ili su je Tra`ili su moju ljubav za tebe Ka`u: Kriva je, prešla je sve granice. Dan je dug, mo`da stignemo i pre zalaska. Veruj mi, ne}emo dugo ostati. Samo toliko da te se nagledam, da oslušnem ti ritam srca Da se miris tvoje ko`e u meni smiri Samo dok se izvori u meni tobom napune I ova ja~ina bar malo umine. Eto, samo toliko dugo. N.T. 56

57 LJUBOMORA U paklenom plamenu le`i ogrehovljeno telo, vatru potpiruju misli i ona se {iri dok ognjeni bi~evi oblizuju ude {to se gr~e i uvijaju silinom neodoljenih isku{enja. Dim kulja kroz olupinu isprebijanog trupa, trule` zaudara. Muke zbog toga {to: di{em ljubomorom pokre}em se osudom govorim o~ajem... Vatra postaje sve i najzad pakao dobija izgled mene. Na svaki osmeh druge `ene u meni prolama se vrisak. Kao no` u le a. Svaki pogled, pokret, svaka re~ kao gvozdena zamka, razjapljena za lov na divlje zveri u koju gura me svojim vrelim plamenim prstima. Ne dozvoljava da izbegnem... U`arena kugla raste u grudima, {iri se, nema vazduha! Mogu da vre am da tu~em da ubijem! za vazduh za du{evni mir za malu potvrdu ljubavi. N.T. 57

58 *** Ti si moj trenutak I moj san I plava misao Vedra no} Ma~ka u d`aku Reka u selu Pa~e na putu I mo`da ma{ta u samo}i I dodir u ti{ini Trzaj iz o~aja Snaga u umoru Golub {to se {epuri i osmeh Palma na ostrvu Praznik u Nedelju Govor u bezglasju Trunka u svemiru Sve si mi, ljubavi, Sitno i neprimetno, Ali neophodno. N.T. 58

59 *** Obavijam telo tvoje prstima ne`nosti Dodirujem te `edna ljubavi Tra`e}i zaklon od vetra. A ti Ti me kriješ kao vrapca pukotina u zidu kriješ me kao `uto pile I ste`eš me jako.... Voliš me. N.T. 59

60 60

61 ]UTANJE Neke {arene stvari nosim, sputan plavetnilom neba vri{tim. To je davno bilo, o~ajan, o~i zatvorim i sve pre}utim. Sa{a Bazi} *** Kamen i ja smo isto, vetrovi su ispisali sudbine. Koja je moja? Sa{a Bazi} 61

62 NO]U No}u, ti dolazi{ obu~ena jorgovanom {apu}e{ mi opro{taje, prole}a u kojima sam te varao. No}u, poklanjam ti biv{e re~i pesama koje si volela u snu, vidim te slu~ajno na tu im slikama, spava{ snom an ela i leptira. Sve se nekako menja, lenjo, i no} postaje uto~i{te, dom; jednim potezom nacrtam duhove koji te zabavljaju pri~ama o plemenima, a onda te dodirnem verno{}u, volim te jednostavno poljupcima volim te a nisam to ja. No}u, kad ti ka`em senke kako su sre}ne ti mi stavi{ ruku na usta, sklopi{ o~i i {apne{ mi spavaj. Spavaj, no} se rascvetala samo za tebe. Sa{a Bazi} 62

63 DUBOKO U SEBI Duboko u sebi skrivam svoje `ene, zaboravljene ljubavnice. Duboko u sebi nosim tugu veliku kamene gromade. Duboko u sebi ubio sam sebe slobodan da me pokriju zemljom, tada se zapitaj za{to nisam bio tvoja kurva, tvoja zemlja, vetar i ma ioni~ar. Prodaj me u jesen jer smrt je najlep{a tada, gladan jeo svoje kosti. Ostavi me, u`ivam u sebi, O, kako je lepo biti frigidno lud i po`eljan... Sa{a Bazi} 63

64 NUDIM SE Ven~an sam sa sudbinom, nudim ti usne i godine. Bri{i me, izvezi me u tajnu tada }u ti se udvarati kao vuk. Sa{a Bazi} 64

65 *** Kako su to bile sun~ane godine kada je Nastasijevi} ispisivao svoje lirske krugove tada su se ra ale sve krilate ideje. Ponekad sam bio nepravedan i u snu nosio {e{ir, odakle dolazi{, to nisu moje re~i, ja ne umem tako da ispi{em 87 pesama. Ven~avaju se uz rekvijem ne znaju}i da im je ljubav teret najve}i svet mo`da spava sa o~ima iznad svakog zla! Sa{a Bazi} 65

66 PRAISKUSTVO Ispevan na staroslovenskom, nosim sobom praiskustvo slobode, upoznala si me mu~e}i se da me poljubi{. Vetrovi me i sada nose na zapad da upleten u zvezdanu kosu ka`em ju`nja~ku tugu. Otmi me iz naru~ja vremena nisam gre{an ali sam osu en. Simboli su te{ki, tamni, neveseli odvedi me sa sobom - ~udno sanjati kroz igru i suze pokaza}u ti ko sam. Sa{a Bazi} 66

67 SPOZNAJA Evo, tu sam go ispred tebe sa uzdignutom mu{ko{}u ti me posmatra{ i dira{ rukom rane moje. Pri~a{ mi o kamenju, sinovima, o jednom glumcu koji je igrao mene bio je go ispred publike kao pesnik pred re~ima. Bespomo}an kao `ivot sa simbolom produ`etka loze ja sam ti govorio ne psuj Boga i ne crtaj po ikonama svoje hirove ali ti si razotkrivala svoje zlo~ine i mislila da si svetica, devi~anstvo je kada pred san po`eli{ sre}u svima. Amin. Kamenuju me - neka! Pljuju me - opra{tam! Udaraju me - njih boli! Kunu me - ja im se zahvalim! La`u me - oni }e se prepoznati. Kad me budu razumeli, bi}u pepeo a opro{taj nisu u strahu, a strah je slabost i hiljadu re~i - kameni cvetovi jedan prijatelj - vredno je bilo `iveti. Sa{a Bazi} 67

68 68

69 POST RESTANTE Be`ite od mene, beslovesni snovi, ko je jo{ od vas dobra video. La`ni izbori, prevarene nade, prevrnuti ~amci u potopljenoj luci. Osun~ani trbusi uginulih riba, sutra od vas ni{ta ne}e videti, sem moje sramote i skamenjenog lika, traga stopala u zemlji kurvara i razbojnika. Aleksandar Marti} 69

70 ^ETVRTI - PARALELA Zaboravi na jug moja najdra`a Ingrid, svilene igra~ke sada robuju drugom. Globalizacija je odgrizla jo{ jedno par~e od ve~nosti, i sada ga mljacka debelim usnama, popi{kuje po }o{kovima, kre}e u emancipaciju bez obu}e i donjeg ve{a, razgr}e pra{inu popucalim tabanima u soul. Neumoljivi to~ak vremena pre{ao je preko usijanih glava, ostaviv{i za sobom vrt rascvetalih ru`a u vosku. Zaboravljeni drumovi dremaju ispod pra{uma, ~ulje svoje u{i dinosaurusa ~ude}i se veli~ini iluzije na{eg cenzurisanog sna. Budalasti da`devnjaci klanjaju se plasti~nom cve}u, falusni simbol, kaktus, presipanje mo`danih figura u tegle sa konzervansom. Prsti u prolazu ispod tvoga korseta iznad su krovovi, plavi ekran i kavez za ptice. Ispod je kamena plo~a i napu{teni bar Santa Fe. 70

71 Zaboravi na jug moja najdra`a Ingrid, tu dole na ulici {apu}em u mraku skriven u rezervoaru `utoga buldo`era. Tri puta zvoniii niko se ne javlja Aleksandar Marti} 71

72 72

73 TI U nekoj dalekoj no}i nalik na ovoj sada, u slutnji Kada mrak zaista krene pro`dirati decu a papirni junaci prestanu da vrede, kada se otvore svi prozori sveta i vi{e ni{ta ne bude tako bitno, kada ostanemo bez cilja, bez vere, u jutro, jer ga ne}e ni biti, kada i umovi smetnuti sa uma za}ute i ponorna ti{ina proguta svaki zvuk. Gluv i nem, zagledan u svoje srce, to razma`eno pseto, ako mi Ti ne bude{ tu, ve~nost mi ne}e vrteti repom. Aleksandar Marti} 73

74 KATALONIJA U TVOJOJ KOSI Usta puna zemlje, Davidov pla~ i poslednji vrisak za slobodom. Hajde, osmehni se odse~ene glave se ne pla{e. Do i, pove{}u te u [paniju me u prazne plave autobuse, ljudi su ovde bez imena, u prolazu, sun~ani su dani i godina. Do i, pove{}u te u juni, evo tu je iza prvog ugla, uli~ni guta~i vatre i letnja popodnevna bezbriga. I dok usedelice bacaju saksije sa prozora, Katalonija miri{e u tvojoj kosi, pijani voza~i i psi u gradskoj dosadi Ljubav, san i makadam. Aleksandar Marti} 74

75 LOLA Zaustavilo se vreme negde tamo iznad onih pokislih krovova u magli i ti{ini, zarobiv{i prostor u okvir jedne slike razmazanih boja. Zaustavilo se vreme slediv{i tvoje usne u nedovr{enoj re~i, u uhi}enoj misli o zalutaloj sre}i i apsurdu lakomosti. Zaustavilo se vreme zadr`avaju}i tvoju ljubav u prividnoj ve~nosti moga se}anja na tebe. Aleksandar Marti} 75

76 PROKLETSTVO Kada bi pali i poslednji paravani, oni praiskonski za koje dr`i{ kao do svoga bi}a, da li bi pala i ti, ili bi kao mesec zasijala gola, na kamenu hladnom o kojem snim. A ona mi re~e: Pre bih glavu na panj nego nogom na kamen, ni{tavilo nek je sa njim. S poslednjom la`i nek padnem i ja, i pepeo i vatra i dim. Aleksandar Marti} 76

77 PRELJUBA Setih se gde videh tvoj pogled, tek sada kad sam izvan sebe. To je pogled progonjene zveri u mraku, {to be`e}i od vatre i glasova ljudi u nemo}i, me preklinja za skrovi{te jedne no}i, a od svilene niti lakomosti moje pred jutro mi om~u za du{u sro~i: Nema tog glasa kojim se mo`e{ sad spasti, jer si ~ovek koga davno proklela je majka, ili si plen surove no}i, ili ti je glas tamo gde i hajka. Aleksandar Marti} 77

78 78

79 *** Na{ zami{ljeni krevet, U zami{ljenoj ku}i, Pod zami{ljenim brdom, U no}i koja nas ~eka, skoro dozreloj. Negde, valjda, postoji neka posteljina Ispranih cvetnih motiva, S mirisom ce i i ~isto}e, Koja }e da nas upijezgu`vaiuvije Zajedno S mirisom tamjana, Bolom i radosti jedne ljubavi I svim drugim bolovima! Vera Vukovi} 79

80 *** O{tro se~ivo svesti Re`e sjaj tvog milogreda Odmah kod zenica, O{tricom odvaja Tvoj osmeh od usana, Bez predumi{ljaja Se~e mi ulice Da ne stignem do tebe, Deli stvarnost Od njenog holograma. I ona `ena u tvom ogledalu, Levo od prozora, To vi{e nisam ja! To je slika holograma. Operacija je uspela. Vi{e nas nema. Vera Vukovi} 80

81 KARMI^KA LJUBAV Ljubim te Samo u snovima Jedinoj na{oj stvarnosti Grlim te Samo na tre}oj obali Jedinoj stvarnoj obali S tobom Spavam i budim se Na drugoj planeti Prvoj koja naleti A volim te Na planeti Zemlji Vera Vukovi} 81

82 82

83 MIHOLJSKI VOZ Kako mi to umire leto I kako mi brzo dozre Prole}e na tre{nji. Ve} dobro znam Ose}aj {to vara: April me ube uje, Svetlost zavarava, Radost ote`ava. Kroz vreme pocepano, Sneg mi napadao Na jorgovan tek procvetao. Tako dobro znam [ta me ~eka Kad mi zeleno ote`a I kapne na dlan Kao opomena U MIHOLJSKO LETO, to slutim, Mora}u da nastavim Prugom narisanom, I mahnu}u Nekom Iz miholjskog voza, Nekom pod smrzlom tre{njom I zamrzlog majskog poljupca. Vera Vukovi} 83

84 *** Stavio si drva u {poret Zalo`io vatru Seo na trono{ku I sagao glavu. Posle trideset godina. Posmatrala sam te dugo U ti{ini. Onda sam ti dugo ljubila kosu na potiljku (meka kao leptirova krila). Palo je ve~e. Posle trideset godina. Vera Vukovi} 84

85 RUSKA PESMA Da mi je stepa, Sne`na, ruska, nepregledna, Ravnodu{na... Da gazim sneg danima, da poravwam varke i verovawa, mo`da bih se li Ô Den ro`deniô?! Da mi je prozor jedan, ruski, Sa tri babu{ke i vezenim zavesama, da bacim pogled na Jesewina, GolubaÔ du{a ruskaô, Mo`da bih se setila Kogo Ô ƒto `du?! Da mi je {al jedan, {aren, ruski, topao, Da iza em na ulicu, da zaustavim Karewinu, Il' da skrenem prugu u pri~u drugu, Mo`da bih se setila Vozmo`no, i tì pomni{ Õto Õto Ô bìla! Vera Vukovi} 85

86 86

87 *** Kroz granje se cedi mese~ina I svojim tananim prstima U najskriveniju misao dirne Kao radoznala kom{inica. Taj nepristojni Ugojeni posmatra~ [to viri u tu e postelje Igra se skrivalice Zasmejava svoj odraz U re~nom rukavcu A on se trese od smeha. Vi{e mu ne verujem. Taj laskavi srebrni udvara~ [to se kao proso Raspe po usnuloj no}i Zar misli da }u mu re}i Koga volim. Zar misli da ne znam Da je tajnu moju Odao i zvezdama. I one mi se smeju I svake ve~eri radoznalo Proviruju u moju sobu. Vi{e mu ne}u verovati. On je la`ljivac i prevarant Nekad je sav va`an i debeo A nekad kao maneken Vitak i loman. Zar misli da ga ne}u Prepoznati. I to {to me uvek napusti 87

88 Uvek kada mi najvi{e treba Kada svitanje ~u~i na pragu I svaki se nerv razigra Kada je postelja prevelika I kao Sibir hladna Kada mu treba uteha I samo malo ne`nosti On pobegne. Ne Vi{e mu ne}u verovati. Sne`ana Bojovi} 88

89 SAN San. I put od srebra. Svilenog svitanja pram Viri no}i u nedra. San. I o~aj lije tugu. Opet mesec u begu Namah ukrade dugu. San. I muzika sjaja. Kopitom belo `drebe Grabi putem bez kraja. Sne`ana Bojovi} 89

90 [APAT VE^ERI Li{}e {u{ti u predve~erje I kao uspavanka Sklapa mi o~i. Miris zemlje I neba dah Postado{e jedno. Nestala je strepnja I strah je pobegao Pred istinom Nestao negde u beskraju A ljubav mi pru`a Vatrene ruke svoje. Sne`ana Bojovi} 90

91 ZID MOJE SOBE Kad po`elim novi dan zaboravim da postoji kraj korak napred, mo`da dva hej, da li sam to ja? Mo`da nije trebalo da ~ekam dobro je kada mislim osmeh mo`e da mi promeni dan sve mi to li~i na san. Kad }utim ne razmi{ljam o tome sutra mo`e biti bolje mo`da i promeni ne{to samo ne znam kome. Opet onaj ose}aj samo}e nisam ni svestan da me ho}e da `eli da mi uni{ti dan ipak postoji kraj. Vojkan 91

92 KAD SE DVA DE^AKA POLJUBE Rekao si da te njegov pogled inspiri{e Pla{i{ da se ne izbri{e Se}anje ti samo preostaje Za dane koji dolaze Stoji{ tu a ljudi oko tebe prolaze Znam da te njegov dodir izlu uje To me nimalo ne uzbu uje Sre}an sam {to si na{ao nekoga Da ti bude uteha U ovim danima ona ti je potrebna Ne znam da li treba da se boji{ Meni je tvoj izbor OK Ne znam da li treba da prestane{ da voli{ Samo zato {to si priznao sve Ose}am da posustaje{ Nemoj da odustaje{ Sko~i u njegov zagrljaj Tvojim problemima ce do}i kraj Vojkan 92

93 93

94 POLA Pro{lo je prvih 15 min. ovog ~asa. On je {esti i sad je likovno. Deluje kao ve~nost. 15 min. ve~nost, a {ta da radimo sa onih pola sata. Podignimo na{e glave iznad klupa, iznad table, iznad plafona, podignimo du{u ali ostavimo telo, vide}emo sebe kako tro{imo `ivot minut po minut. Neke provodimo u zabavi, neke u zauzetosti ali ve}inu uzaludno tro{imo. Mislimo za sutra }u u~iti to i istoriju a posle nedelje imamo pismeni i tako svakog dana {kolske godine, a onda zavr{imo {kolu: sad }u da odlo`im vojsku pa }u posle na faks. Upisali smo fakultet a posle }u se zaposliti. Na{ao sam posao, moram da steknem slavu i bogatstvo. Rad rad i samo rad. Postali smo neko i ne{to ali sada vi{e ne mo`emo da potr~imo kao nekad, da se savijemo malo nam je te`e, a i prsti su postali predebeli za klikere. I uskoro prestaje ose}aj za umor. Mrtvi smo. A je pro{ao kao da ga nije ni bilo. Pro{lo je brzo, ko bi rekao? I ja sad stojim nad svojim telom slu{aju}i zvuke predavanja ose}aju}i ti{inu u pauzama. Gledam lica oko sebe. Veoma su mi poznata, gledam njihove sudbine ispisanim na njihovim licima. Ali me to ni ne zabrinjava. O ~emu li razmi{ljaju. Sigurno postoji neko ko se isto ovako pita, pa posle njega jo{ neko pa jo{ neko pa dalje i dalje... I njemu su lica poznata. Dosad je valjda zaklju~io da se oni brinu {ta }e imati sutra da u~e a da posle nedelje imaju pismeni. I {ta sad? Sedim ovde u zadnjoj klupi do prozora sa utiskom da je u~ionica ceo svet. Prostire se ravnomerno u daljinu. Klupe su raspore ene u tri kolone u kojima se de{ava `ivot. Znam da sam jedan od njih i da 94

95 vidim kraj `ivota i nemo}an sam. Kako li je tu`na ptica koja spoznaje svoju smrt u de~akovoj pra}ci. Ali de~ko se samo zabavlja. Valjda dok ja ovde mu~im muku neko se negde zabavlja. Posve}eno svima nama A.D

96 MORSKI Zamisli da se nalazi{ na visokoj litici, crnoj, kamenoj masi, koja se nadvija nad morskom pu~inom, kao {to se orao nadvija nad morem pa{njaka. Sada usmeri svoj pogled u samo jednu ta~ku u liniji, me u plavetnilima neba i mora. Utopi se u tu ta~ku i po~ni lagano (a da ti ni za jedan tren ne izmake) da {iri{ pogled i upija{ celu liniju. Oseti kako ona spaja plavetnila. Sagledaj belinu oblaka kako se ogleda u belini besa talasa i udahni isti slani miris neba i mora. Prepusti se u potpunosti, sve dok ti beonja~e ne poplave, kapci ne ote`aju, i nozdrve ne ra{ire otimaju}i vazduh iz plave beskona~nosti. Vrlo oprezno, spusti se na stenu i probaj da se pripije{ svom svojom te`inom. Ako ti mo`da po e za rukom, oslu{ni krike tog kamena koji se milenijumima bori za opstanak na tom mestu, bez nade u uspeh, bez snage da se odupre, samo sa ludom `eljom da odlo`i kona~an poraz. Neka ti kamen poka`e o~aj svog hroptaja dok ga sa svakim treptajem vremena, nezadr`ivo pro`dire plavo. Neka proba da ti objasni za{to je jo{ uvek tu, za{to se nije predao, za{to se ne uru{i i okon~a sve. Mo`e{ li da pojmi{ razlog da se izabere ve~na agonija? Da li mo`e{ da shvati{ za{to se boriti da bude{ `iv rastrzan i pora`en. Primi kamen u svoj um. Primi ga u svoj bol. Gde si sada? [ta sada ~uje{? Da li tvoje plave beonja~e mogu da vide stenovite litice kako tonu u zelenom? Vidi{ li put kojim si do{ao i sivi spokoj u daljini, ili si se ve} predao, odvojio i udavio u plavom? Vanja 96

97 NOICE DESTRUCTION Pogre{ni dani u pogre{nim godinama u`asno umaraju i ~ine da `ivot izgleda beznade`no, otu`no, pogre{no. Do te mere otu`no da se mogu uporediti sa odvratnim ukusom koji iza sebe ostavljaju lo{ duvan, duge otu`ne no}i i neoprani zubi u kasno popodne. Jedino dobro kod ovakvih dana je {to se uprkos beskraju patetike, zavr{avaju. Zavr{avaju se umornim raspremanjem kreveta, razvla~enjem zgu`vane posteljine i uvla~ehjem u smrad postojanja. Pad u san je brz i bezbolan. Snovi opet, znaju da bole, ali jutro jo{ uvek dolazi, ako ne do e jutro, do}i }e podne, a ako ne do e ni podne jebi ga. Upravo u tim trenucima smiraja misli, kada se isklju~uje velika buka velikih ideala i zanosnih strasti, postanem svesna stvarnog zvuka svog sveta. Upijam psihodeliju aritmije ritmova kineskog budilnika i bugarske slavine. Umirem u trzajima kakav noice destruction. Vanja 97

98 GA]E Zimski dan. Mraz je i obilje utabanog snega. Na pijaci sam. Upra`njavam nacionalni sport - razgledanje pija~nih tezgi bez ikakve namere da se ne{to kupim. Dobar na~in da se potro{i deo dana, ali ne po ovakvom vremenu. Za jednom tezgom stoji `ena, srednjih godina. I njoj je hladno - vidi joj se to na licu. Prilazim njenoj tezgi i pitam: -Ima{ li ga}e? -Nemam - odgovori ona. -Zato ti je i hladno, {to nema{ ga}e. Okre}em se i odlazim. -Do i da ti poka`em da li imam ga}e, pizda ti materina - vi~e ona zamnom. Ne okre}em se. Kome je stalo do njenih ga}a? Meni ne. Ali 1:0 za mene. Jo{ uvek je hladno. Aleksandar Vujanovi} 98

99 99

100 DVE PRI^E Do{lo je vreme da izroni. To se ipak desilo. Polako, ne otvaraju}i o~i, pustio je da ga vetar o~e{lja i prema`e laganom sve`inom. I dalje nije verovao u svet van skrame. Udahnuo je ponu eni pogled i dodir i do`iveo svoj san. Nije smeo da se potrudi da ga zadr`i. Bilo mu je dovoljno samo da zna da nije uzalud tra`io. Kada je do{lo vreme za vra}anje on se vratio. Bla`eno se nasmejao i po{ao nazad kao uslovljeni, dresirani pas. Poslu{no i jadno. Tra`im samo zato {to moram. U tome ne vidim ni{ta dobro. Ne radim to zato {to volim i ho}u. Kada mi ruke sprovode peckavi titraj nemira i o~aj me pretvori u nepovezane, bezvredne komadi}e od kojih svaki boli posebnom ja~inom i najvi{e pla{i samo zato {to je moj, onda pustim da noge gaze po meni, da mi nokti skidaju ko`u i pustim da se raspadnem ~ekaju}i, ne znaju}i izgled ~ekanog, a ipak ga bezuslovno prepoznaju}i u svemu {to krene ka meni, suludo se nadaju}i. Krenuo je tra`iti svoju dragu. Ne nose}i ni{ta, sa krvavim `uljevima na nogama koje nije probao da le~i. Za nju je imao gomilu lepih re~i i grubih nemarnih pokreta. Gleda}e je da bi ispitivao, a misli}e da je voli. Slu{a}e da bi joj rekao da nema ni{ta da ka`e. I }uta}e zato {to je izgubio sve ne prepoznavaju}i {ta treba da ~uva. Da}e joj nesuvisle drhtaje i misli}e da recituje ljubavne stihove. Nanosi}e joj bol zbog nekog svog trenutka i razmaziva}e njenu tugu naslagama re~i koje izlaze kao vapaj. U njenim }e o~ima videti beskrajnu veru i pomisli}e da je njegova, seti}e se da je on svoju 100

101 zamenio za proste nau~ne prevare i ka`njava}e svoju dragu samo zato {to je sa~uvala svoja ~ula. Koliba u kojoj je `ivela bila je mala. Poku{avala je da je nau~i da je voli zato {to je njena. Rekli su joj da je lepo imati svoju kolibu. I znati to. Po njoj se kretala slobodno. Bila je sama. Nije za njih bilo {anse jer se njeno srce {irilo i primalo kao okean, a njegovo je ostalo izme u u{iju. Marijana Pavlovi} 101

102 SASVIM OBI^AN NEDELJNI DAN Opet je nedelja. Nikako nije volela nedelju; to je dan koji bi ona, kao i gomila njenih drugova i drugarica, izbrisala iz svih kalendara. Po ko zna koji put razmi{ljala je o tome dok je visila pri~v{}ena okovima oko ruku za tu {ipku. Bilo je pola deset kada sti`e naredba da se presele. Dobro je, pomisli, tih par minuta iskoristila je da malo odmori ruke. Pro{li su kroz troja vrata i napokon su stigli na novo mesto mu~enja. Bar je toplije re~e u sebi, mnogo je toplije. Tu bi trebalo da se zadr`e oko dva i po sata, tri najvi{e. Po{to je bilo sun~ano vreme mu~itelji nisu `eleli da im dozvole da mnogo u`ivaju u njemu. Odmah su podeljeni u grupe: beli na jednu, obojeni na drugu stranu. Po dvoje u red. Ona je bila u grupi obojenih. Brzo se odmicalo. Do e red i na nju. Nimalo ne`no gurnute, njena drugarica i ona ba~ene su preko nekih belih {ipki. Drugaricine ruke ve} su bile vezane kada se za~u zvono. Telefonsko zvono. ^uvar se na ~as okrenu, ona iskoristi trenutak nepa`nje i skliznu. Po~ela je pani~no da be`i, `elela je da u {to kra}em roku napusti ovo mesto. Verovala je da tamo dalje prema njoj sigurno ne bi postupali ovako. Be`ala je prolaze}i pored nekih svojih poznanica koje su se izle`avale na suncu i koje su okretale glave na drugu stranu. Verovatno im je bilo ispod ~asti da se javljaju nekome sa takvim tragovima oko zglobova; nekome u tako izgu`vanom odelu i sa pocepanim kolenima. Nastavila je dalje, pani~no tr~e}i sve br`e i br`e, i u jednom trenutku se osvrnu, ~ini joj se samo na 102

103 sekund, da vidi da li je ko prati. Sekund je bio dovoljan da izgubi pravac i da svom silinom udari u ogroman metalni stalak. Od bola po~e da joj se vrti u glavi, potpuno izgubi koncentraciju i udari u beton. Poslednjim atomima snage poku{a da se podigne... ali ne. Ostala je tu da le`i u polusvesnom stanju, totalno iscrpljena... Odjednom, dve sna`ne ruke je skopa{e i podigo{e. Kraji~kom oka videla je Bana Gaji}a kako je posmatra. Ose}ala je da se kre}e, da je nose uz neke stepenice. Peli su se u krug, ili se njoj to samo tako ~inilo... U`asno ju je sve bolelo. Shvatila je da nema nikakve {anse da se izvu~e, gotovo je. Ponovo zvono, ali nekako druga~ije... Brujalo joj je u glavi... GOTOVO JE!!!... Videla je da se vrata pred njima otvaraju... Poslednje {to je ~ula pre nego {to je pala u komu bilo je: Kom{inice, ispala Vam je krpa sa terase!. Branislava B. Kosti} - Gaca 103

104 VREME Eto, to je bilo to, a sad da vam ispri~am jednu pri~u... Bio jednom jedan dečak... i zvao se Rudi. Imao je drugara po imenu Saša, a taj Saša drugara koji je bio u Beogradu po imenu Vlada. Od sve trojice samo je jedan imao devojku što je pravo čudo. Vi se verovatno pitate: Da nisu pali sa Marsa? Ne, ne. Ne zato što su sva trojica bili bića sa neke druge planete, nije sad to čudo u pitanju. Čudo je što je taj jedan od njih imao devojku po imenu Meluzina... Ma ne, neee! Nije čudo što se zvala Meluzina, i nije čudo što ovo liči na neke romane koji su negde VEĆ VIĐENI. Čudo je to što je taj dečko, jedan od one trojice sa početka, uopšte imao devojku. Mislim DEVOJKU - devojku! On je u osnovnoj školi bio ružno pače. Niko nikad ne bi pomislio da će on jednog dana izrasti u prelepog labuda. Možda je to i bio. Pa ga je jedna princeza jednim poljupcem pretvorila u princa. Mislim PRINCA princa! I to možda baš ovde, na obali Ibra, noću, samo ne ove zime. Davno. Eto. A ova druga dvojica su bitke bili sa devojkama... princezama. Uzmite samo na primer da je Saša, koji je možda imao najviši stepen strpljenja od sve trojice, bio toliko deprimiran da je odlučio da promeni grad. Ej, GRAD! Zar je toliko crno? Ili ovaj drugi Rudi. On je za 14. februar otišao u TC i jednoj devojci, Maji, hteo da pokloni VREME a tra`io je isto za uzvrat i nije uspeo. Nije znao da je vreme novac i nije znao kako da ga zaradi. Znao je da novac nije sre}a, al' d`aba ti, kad je to malo ko drugi znao. I 104

105 posle, kako mo`e saznanje da bude sre}a kad `iviš usamljen. Ispada da je put ka saznanju samomu~enje. I to su znala sva trojica. Jednom su zajedno dr`ali lokal, i verovatno zbog saznanja da nisu bili sa ove planete pokušavali su da se utope u sredinu. U tome su bili dobri. Ma, neeeee... BAŠ NISU BILI DOBRI U DR@ANJU LOKALA... i ho}eš li me ve} jednom pustiti da pri~am. Kako da pri~am kad me stalno prekidaš? Eto, šta sad ide...? A, da! Znali su da odu do velikih dubina, pa da se vinu u nebo do najviših zvezda grada i da to niko ne primeti. Toliko su se dobro prerušili u zemljane da ~ak i kada su pokazivali da su sa neke druge planete, drugi su ih potapšavali po ramenu govorivši: Da, da. Dobro je to, u redu je..., ne uzimaju}i ih za ozbiljno. To su radili da bi pokušali da nau~e druga bi}a sa drugih planeta ali im nije bilo lako. Niko nije imao hrabrosti da se otkrije i poka`e svoje zmijsko telo. Osim jednog de~ka koji se skinuo skoro go za Novu godinu, baš u tom lokalu. Kona~no još jedan vanzemaljac. Zvao se Yuri. I taj vanzemaljac je pisao. Svi su bili toliko sre}ni da su se svi dali u pisanje, organizovanje izlo`bi kratkih formi i ve~ernje ispijanje Votke. Ali... Od one silne Votke i sre}e su potpuno zaboravili ko su i šta su, tako da su po~eli da `ive normalnim `ivotom. Izgubila se magija, zbog ~ega su se ponovo dali u lutanje. A sada ide deo za koji ni jedan od one trojice još ne zna. Posle dvadesetak godina sreli su se sva trojica. Vlada je došao iz Beograda a Saša iz Novog Sada, jer se tamo odselio ubrzo posle onog 14. februara i promocije svoje druge knjige. Mo`da je mislio da }e tamo bolje da se utopi. Oooo, NE u Dunav! U sredinu! I nije mu pošlo za rukom ali je dobro što to nije znao. Sva trojica su se o`enila osim prve dvojice. Saša i Vlada su završili 105

106 fakultete. Dok je Rudi samo studirao. Ljude šta bi drugo? Al' d`aba ti. Kad nije imao VREME. Vlada Petrovi} 106

107 PISMO Eto, do{lo mi da (ti) napi{em koji red i naravno, interesuje me tvoje mi{ljenje. O~ajan nisam, a mo`da bi trebalo da budem. Ili mo`da i jesam, ali se borim sa samim sobom da ne priznam slabost ili poraz. Ustvari, da li je uop{te poraz `eleti da poka`e{ koliko ti je stalo do nekog, i to toliko da pogazi{ svoju re~ {to je dovoljno veliki greh. Ili sam mo`da samo trenutno lud, {to sam ~itavog `ivota poku{avao da budem bolji nego {to jesam pa sad vidim da to nije ne{to {to se vrednuje pa se pitam da li bi trebalo da se kajem {to sam video ne{to {to drugi nisu i zbog toga {to se ose}am kao jedini pre`iveli u brodolomu, {to samo pove}ava `elju da se o tome govori sa nekim. No dobro, ve~ite dobrice imaju jaka srca pa }e i ovo pre`iveti, ako je to ono {to `ivot pla}a da bi postojao. To ti verovatno ve} zna{ i ose}a{. Mo`da se pita{: kako mogu da pretpostavim {ta ti zna{ i ose}a{? Evo kako Tako {to te vidim vrednu, smirenu i nasmejanu. To je odlika ili mudrost ve~itih dobrica, koju ni sami ne mogu da kontroli{u. To im je uro eno, urezano, to im je kletva ili osuda, da budu dobri, da trpe, da vide na na~in na koji druge o~i ne mogu, ma koliko se trudili da im se poka`e ka`iprstom gde i kako. To je teret koji nosi{ na srcu jer si vitez i ru`a u isto vreme. I da li je ta~no da se najve}a dela stvaraju iz ljubavi ili mo`da iz patnje? I da li }e se i ovo pismo, ovaj vapaj ili izliv emocija pretvoriti u obi~no ljubavno pismo koje }e zavr{iti u ne~ijem dnevniku koji }e mo`da jednoga dana neko ~itati plakaju}i? 107

108 Eto, do{lo mi a ako ne `eli{ da razmi{lja{ o ovome onda IZVINI i zaboravi sve. Vlada Petrovi} 108

109 109

110 SLOVENSKI (^ovek u magli) Mimoi oh se sa slovenskom senom u crnom. ^ovek u ~ijem podno`ju se seku dva snopa crvene i `ute svetlosti, koji uska~e i iska~e na scenu; ~ovek kome aplaudiraju, ~ovek - ne znam mu imena... zovu ga Ser`... slovenski skija{. Moderan Sloven je za{titnik `ivotinja! A mo`da je i vegetarijanac? Da, nezapa`ena sam pored tog slovenskog ~oveka. Bledi slovenski lik sa dalekog severa. Tako e slovenskog. Divim mu se: uspeo je da spoji dane i no}i jer njegovo sunce sjaj strpljenja pru`a. On je hladna lica, gleda kroz stvari, zna sudbinu slovensku. On je zami{ljen po slovenski, izgubljen otu en, neshva}en; stranac slovenskog grada. Poku{ava da dosegne slovensku avangardu. Slovensku narav ne imitira - }utljivo je nosi. Brine o slovenskim problemima, uvi a gre{ke. Li~i na ~istokrvnog Slovena bez muhamedanskih zrnaca. Zna li i on o tome? Veruje li? U Boga? Mnogobo`ac? Ne, veruje u sveca - pretka, za{titnika slovenskog ognji{ta. Zami{ljam, njegov mraz zna da stvara i {iri toplinu u kojoj se nalazim. Izgubljena. U ekstazi tonem kroz plave boje. Ne smem da ukra{avam ponosno slovensko bi}e njegovo. Pla{im se da ga pogledam. Otoplilo bi, mo`da. A kad sam se za tom visinom okrenula - slovenska pojava je hodala pravo. I dalje se ~uju tragovi slovenski izolovanom stazom. Marija Brkovi} 110

111 NEUSPELI PORTRET Poku{avah, al' ne mogoh sagledati lik tvoj. Prava linija, na nju se oslanja vertikalna pratilja. Sad malo nijansi, dodavanja o{trih crta, jo{ dve - tri jednopotezne re~i velura. Ne, opet ne{to nedostaje. Du{a te glupe skice {to je od utisaka pravim. U mraku sam je tra`ila, u tami prepoznala siluetu, pri senci od scene dovijala se na svakojake na~ine da proporciju bar zapamtim. Tvoja ruka, njene kretnje koje kri{om pratih, bivahu mi jasne - ka`iprst ti ili uokviruje desni obraz bacaju}i taman trag, ili poku{ava da upije vazduh... Pomislih, o prostote, da je takva lako}a i meni data da mogu ispuniti te celog, a zatim se na trenutak zaustaviti na tvom ka`iprstu kao dah...ma, nek' me nema. Koga je jo{ briga za Pop corn? Umetnik sam nadahnu}a, ose}aja. Dok ljubitelji premijera prate doga aje pod centralnim reflektorima, moje o~i kradu igru snopova svetla i tame na tvom licu, dramu na~ina na koji komponuje{ smeh i ozbiljnost. Zar zenice mogu tako tajanstveno da postoje? Ne znam im ni boju, ni oblik, ni veli~inu, sjaj; samo naslu}ujem kako nose slovensku maglu, ~ist vazduh i proziran vetar hladnih polja. Marija Brkovi} 111

112 RAZGOVOR SA [ESTOGODI[NJOM ]ERKOM - Mama, jel mo`e par~e oblaka da se uzme u ruku? - Ne mo`e jer je oblak vodena para. Kao na primer kada iz {erpe izlazi vodena para kad klju~a voda. - A jel to onaj dim? - Nije to dim, to je vodena para. - A kako napravi ~ovek one oblake, onako da stoje na nebu? - Pa ne napravi ih ~ovek nego priroda. - Aha, bas priroda uzme cve}e, stavi ga u {erpu, kuva i onda napravi paru i oblake. A kako veliki cvet hrani one male cvetove? - Ne hrani ih on, nego se oni hrane iz korena koji je u zemlji. - E Bo`e, kakve gluposti! N.T. 112

113 ODLU^NO ODLU^NIJA Jeste li Vi uvek tako neodlu~ni petkom popodne kad pada kiša na dan Sv. Petke? Ne znam Mora}u da po~nem da prime}ujem. Dok je gospodin iz Golsfordijeve pakovao u malu roze kesicu dve PIGNA sveske, HB olovku i imitaciju parkerove mine od 35 dinara, iskoristila sam vreme da još malo razgledam okolo, a da ne budem isuviše naporna. Ve} sam po~ela da razmišljam o našem kratkom dijalogu kada je alarm na vratima radnje ozna~io moj odlazak. Prelistavaju}i situacije brzinom kojom samo misli mogu da naviru, zapazila sam kolikih je razmera zaista moja neodlu~nost. Prihvataju}i istom brzinom zaklju~ak prelistavanja da treba da budem ~vrš}a i odlu~nija, u naletu misli opet se pojavio prodavac sa uli~ne tezge na Bulevaru revolucije. I pored toga što je taj isti prodavac desetak minuta pre našeg budu}eg susreta, odre uju}i prioritet usluge u stilu 20 dinara prema 120 DM, odnosno ja prema bra~nom paru, odgovorio da nema papirnu kesu za usisiva~ koju sam `elela da kupim, nastavljaju}i i dalje da prikazuje zimske jakne, odlu~ila sam da budem odlu~nija i da prikupivši dovoljno strpljenja ponovo mu se obratim. Ja se izvinjavam, ako vi nemate kese bez gumice, mo`ete li mi barem re}i gde mogu da ih na em? Molim!? O~igledno me je ve} zaboravio, ali sam se ja ponovo predstavila kartonskim delom kese za usisiva~, uzgred - potpuno prašnjavim. Kako nije bilo gu`ve niti drugih zainteresovanih prolaznika, za krupnije artikle prodav~eve tezge odlu~io je da me se priseti, pa mi nije iznova postavio pitanje koji usisiva~ imam. Ulo`io je 113

114 dvadeset sekundi svog radnog vremena, potra`ivši u velikoj švercerskoj torbi meni potreban proizvod i našavši ga, zaradio na meni onih nebitnih 20 dinara. 20 dinara? Toliko mu valjda staje i moja odlu~nost, ali ja uglavnom kupujem skuplje stvari N.T. 114

115 115

116 VE]I Prvi policajac je uklju~io radio: VI\EN JE U BLIZINI AERODROMA. IMA OKO 25 GODINA. SREDNJE JE VISINE. PLAVIH O^IJU. DU@E KOSE. NA SEBI IMA BLEDE FARMERKE, SME\U KO@NU JAKNU I MALI RANAC NA LE\IMA. NAJVEROVATNIJE JE JUGOSLOVEN. NIJE NAORU@AN... Drugi policajac je isklju~io radio. Prvi policajac je startovao motor. Drugi policajac je uklju~io sirenu. Prvog policajca je nervirao drugi policajac jer je uvek prekidao izve{taj. Nisu ~uli da:... SLU[A WALKMAN. Drugi policajac je izvadio revolver iz futrole i proverio ga. [ta }e ti to, ~uo si da nije naoru`an?, pitao ga je prvi policajac. Nikad se ne zna, odgovori drugi policajac koji je u`ivao u svom poslu. Prvi policajac je imao 45 godina, sina od 19 i }erku od 17. Drugi policajac je imao 28 godina, TV, hemoroide i devojku koja je radila no}nu smenu. [ta }e nam sirena, nismo na filmu?!, pitao se prvi policajac. A {to ne bi bili?, odgovorio je pitanjem drugi policajac. Prvi policajac je stegao zube. Nervirao ga je drugi policajac ali nije bio raspolo`en za sva u. Prvi i drugi policajac su brzo stigli do aerodroma, u{li u terminal i po~eli da gledaju okolo. Nije bilo mnogo ljudi. Dokle }e ti Evropljani da nam prljaju zemlju? Kao da nam nije dosta na{eg olo{a! Evropljani! Pa tvoj deda se borio sa Hitlerom na istoj strani!, mislio je prvi policajac ali... nije bio raspolo`en za sva u. Policajci su nastavili da gledaju okolo tra`e}i jednog mladi}a sa du`om kosom, plavim o~ima i rancem na le ima. 116

117 Ugledali su ga kako ~u~i pored nekog de~aka i ne{to sa njim razgovara. Prvi policajac je ubrzao korak. Drugi policajac je izvadio revolver. Polako!, rekao je prvi policajac. Drugi ni{ta nije rekao. Razmi{ljao je: Uze}e klinca za taoca! Prvi policajac je viknuo: Hej, ti! Mladi} je spazio prvog policajca. Nije odmah video drugog policajca. Ni ovaj njega nije dobro video jer... imao je blokiran mozak: Uze}e klinca za taoca! Prvom policajcu mladi} nije izgledao nimalo opasno. Drugi policajac je napeo oroz. Prvi policajac nije mogao istovremeno da gleda mladi}a, de~aka i drugog policajca. U tom trenutku mladi} je napravio nagli pokret. Reklo bi se da je veoma brzo pre{ao iz ~u~e}eg u stoje}i stav. U ruci mu je ne{to bljesnulo. Drugi policajac nije video slu{alice koje su se zaklatile u mladi}evoj ruci. Video je samo siluetu na mestu gde se nalazio mladi} sa plavim o~ima. Nije znao da taj mladi} ima devojku, da je tek pojeo 8000 dana, da je voleo crno pivo i LUCKY STRIKE. Nije znao da je pisao prozu, slu{ao muziku i ~itao Alana Forda. Nije znao da je lepo plesao, znao mnogo lepih stihova i dobro govorio engleski. Nije znao da je voleo da obla~i karirane ko{ulje i jednobojne dukseve. Nije znao da je zavr{io fakultet i da je dobro igrao fudbal. Nije znao da je de~aku dao da slu{a muziku, da se malom dopao njegov vokmen i da je mladi} hteo da mu ga pokloni. Nije znao da je mladi} javio roditeljima da ga ve~eras ~ekaju na aerodromu. Nije imao pojma da mladi} ima plave o~i i da nikome nije u~inio ni{ta zlo. Ni{ta nije mogao ni znati, jer ga nije ni video. Video je samo njegovu siluetu. Tako su ga u~ili u {koli za dobre policajce. Video je samo metu. Ni{ta okolo nije postojalo. Ni de~ak, ni drugi ljudi, ni staklo, ni pod, ni prvi policajac. Ni{ta! Gledao je mnogo filmova. Tamo je video da policajci 117

118 ginu zato {to prvo pitaju pa ~esto ni ne stignu da pucaju. Zato on nije pitao. Video je neku svetle}u stvar u mladi}evoj ruci. U njegovom mozgu nije postojalo ni{ta drugo {to bi jedan mladi} mogao dr`ati u ruci sem pi{tolja. Nije bilo ni~eg drugog jer on u ruci nikad nije dr`ao ni kiflu, ni walkman, ni jo-jo, ni mikrofon u rok grupi kao mladi} sa plavim o~ima. On je samo svoj magnum vrteo oko prsta. Prvi policajac je uspeo da ka`e NE!. Drugi policajac nije ni{ta kazao. Njegov magnum je rekao isuvi{e. De~ak se upla{io praska, ali se nije pomerio sa mesta. Prvi policajac je sko~io prema drugom policajcu i udario ga po ruci. Magnum je opet progovorio, a zatim pao na pra{njavi pod. De~akova majka je vrisnula. Prvi policajac je potr~ao prema mladi}u. Drugi policajac je ostao na istom mestu. Mladi} sa plavim o~ima je le`ao na pra{njavom podu i gledao plavim o~ima u prazno. Prvi policajac je opipao mladi}ev vrat i podigao vokmen sa pra{njavog poda. De~ak je plakao u maj~inom naru~ju. Drugi policajac je stajao nem. Prvi policajac je nesvesno pokrenuo traku. PLAY VRLO SAM UMORAN, A NE ZNAM KAKO, ZA[TO OD ^EGA. OVDE JE DOSADNO. SVI SU POBEGLI NA NEKO ZABAVNIJE MESTO. DALEKO JE, DALEKO JE AMERIKA... Prvi policajac je bio tu`an. Nije razumeo re~i pesme, ali njegova }erka je imala 17 godina, dugu kosu, plave o~i i slu{ala je rock 'n roll. Miki Rudinski 118

119 D E C A Kako se prave deca? Miki je rekao da tata i mama rade bezobrazne stvari. Eki je rekao da tata i mama spavaju zajedno. Ja sam slu{ao tatu i mamu dok su pravili mog brata, ali nisam video {ta rade. Ne mislite valjda da Tito i Jovanka rade one stvari, upita nas Eki. Nismo odgovorili. Imali smo tada pet godina, i to nam je zaista bilo nezamislivo. Miki Rudinski 119

120 GRAFITNA OLOVKA Grafitna olovka je kao ~ovek. U po~etku je nova, ~ista, tupa na obe strane. Kad po~ne da se njome (njome da se)... Ako ho}e njome da se pi{e mora da se nao{tri. I tako... [to vi{e pi{e to mora vi{e da se o{tri. A ona se smanjuje. Na po~etku je njen trag tanak i jasan a kasnije se sve vi{e {iri, rasplinjuje i te`e se razaznaje {ta pi{e. U jednom trenutku se njen trag toliko zamuti da mora opet da se nao{tri. Neke olovke se nao{tre samo jednom, ostave kratak upe~atljiv trag, i nestanu. Ostanu zaboravljene na dnu neke fioke ili kutije pa na kraju zavr{e u sme}u, slome ih ili spale. Jedne olovke se toliko smanje, toliko sebe prenesu na papir, da ih ljudi onako male i simpati~ne, ostavljaju na vidno mesto pa s vremena na vreme njima ne{to podvuku. Druge su uvek lepo nao{trene, ~iste, pi{u bez gre{ke i koriste gumicu za brisanje sa druge strane. Tre}e su nao{trene no`em. Ima olovaka koje su sa jedne strane plave a sa druge crvene, o{tre se sa obe strane i brzo tro{e. Postoje meke i tvrde olovke. I one tre}e - ni meke ni tvrde. Postoje tanke i debele olovke koje ne mogu lepo da se dr`e pa ~esto ni ne pi{u lepo. Postoje olovke raznih boja i {ara. Mnogo je to olovki ( olovaka ). Previ{e za jedno sparno popodne pred ki{u. 120

121 Sve su one pri~a za sebe. I ovu pri~u je stvorila jedna olovka. Malo s mukom jer je pisala slomljenim srcem. Miki Rudinski 121

122 P O G L E D Jednom sam u vozu po obi~aju }utao i gledao kroz prozor. Naspram mene je sedela devojka u roze pantalonama i gledala prema meni. Odjednom sam se setio, zavukao ruku u d`ep i izvukao drvenu roze olovku. Pru`io sam je devojci: Sla`e ti se sa pantalonama a meni bi se verovatno slomila u d`epu. Prihvatila je olovku ali je bila toliko iznena ena da nije uspela ni{ta da prozbori. Ja sam nastavio da }utim i da gledam kroz prozor. Nekoliko dana posle nisam nikako uspevao da skinem njen pogled sa sebe. Miki Rudinski 122

123 ALEA Mrzio je pogrebe. Bio je mlad i nije razmi{ljao o smrti. A ona... Smrt... Uzela je njegovog najboljeg prijatelja... Mrzio je pogrebe. I nikad nije nosio nao~are. Sad je ipak morao ne~im da pokrije svoje o~i crvene od pla~a. Prijatelj mu je poginuo. Ka`u - brzo je vozio,volan mu je smrskao grudni ko{. A... Bio je sasvim obi~an mladi}. Sasvim obi~nih pogleda i shvatanja. Mo`da je malo vi{e tro{io o~i na svakojake knjige. I{ao je na fudbalske utakmice. Plivao na jezeru. Skakao na koncertima. Petkom jurio devojke. Subotom izlazio sa njima. Nedeljom gledao stare filmove. Umro je u sredu. Sredom bi obi~no ~itao. Te srede je... Slu~ajno ili namerno jedna devojka u nekom kafi}u uputila njima dvojici par obe}avaju}ih pogleda. Ostali su i pijani do~ekali pono}. Dugo su se raspravljali ko }e da vozi... A ko prvi da povali devojku. Kocka je odlu~ila. Alea. 123

124 Njegov prijatelj je vozio. On se ljubio na zadnjem sedi{tu sa devojkom. Njegov prijatelj je - ka`u - vozio brzo. Udario je u kamion koji se uklju~ivao sa sporednog puta Ostao je na mestu mrtav. Devojka je slomila nogu. A njemu je lice bilo puno stakla i krvi. Mrzeo je pogrebe. Izvadio je nao~are iz d`epa i pokrio svoje pla~ljive o~i. A da je on vozio - mislio je - da je on vozio... Mo`da... Mo`da bi on poginuo... Sad bi ga manje bolelo {to je varao dok je bacao kocku. Miki Rudinski 124

125 125

126 GRINGO, CVET I CRVENO MASTILO '52. Se}am se da sam poslednji put prelazio taj most u kakvom jogunastom {injelu koji ti do krvi odere promrzle obraze ili u{i, ili ti kosu odse~e. To je bila jedna od onih godina koje su prolazile sporo, mrcvarile te dosadom i samo}om, ali bi isto tako znale da ti u nekoj obi~noj kafed`ijskoj radnji podare toliko mira kakvog danas ne}e{ nigde na}i. Mostar retko kad pokriven snegom, sutra putujem u Mrkonji} pa u Zetu. Spustih se do ~ar{ije da odaberem koji razgovor ili bar do em do ju~era{njih novina. Duvan na komad nikada nisam kupovao, i to je Iso dobro znao, te kako me spazi da silazim onom kamenitom vijugom, otr~a do magacina da mi na~ini paket. On ima{e k}er {to do ju~e be{e ne{to malo i aljkavo, jedva da je imala petnaest. Se}am se zvali smo je Slimka. To mi je bila ve} druga godina u toj varo{i kako `ivim, a radio sam kao oficir, u garnizonu ne{to manje a vi{e na terenu oko Vi{njice i Doboja. I ba{ te ve~eri zaljubih se tako da mi u trenu smrt nekako bli`a be{e no sam `ivot. Kako je videh da silazi niz one klimave basame, tako mi se noge prikova{e za pod od popucalih dasaka i ostah onako bez ijednog pokreta. U tom se Iso odnekuda pojavi utrpavaju}i mi paket zamotan u 'artiju i {apnu: Ne gledaj kapetane, Alma ima virus. Se}am se da sam poslednji put prelazio taj most u kakvom jogunastom {injelu koji ti do krvi odere obraze. Kroz glavu mi projuri kolona nekakav praznik, voz oki}en cve}em i zastavama, par harmonika na ~elu i pesma. Zabranjeno ispaljivati metke! Sve proleteri, nema se vremena za revan{. [iba ih onaj vetar, nekakva jesen, 126

127 onima napred dim upada u o~i i usta. Pijani proleteri ispadaju iz voza, ljubi im krv ono o{tro kamenje ispod {ina. Ma{inovo a opet gladan, njemu se `uri. Idem od jednog do drugoga, vu~em ih za glavu i ramena, treba mi ve~nost - za cenu ne pitam! Oni me grle, ljube, prosipaju rakiju po mojim cokulama. Ispred tunela vidim majku gore kako mi ma{e i pla~e. Pun voz proletera i Alma me u njima P.S. Naglo starenje nije genetska odlika, ve} trenutni sunovrat svesti i njeno ponovno pojavljivanje u izmenjenom obliku. Aleksandar Marti} 127

128 Hej Van~i, prvoga u mesecu odlazim u Pariz. I sama zna{ da je tamo najlep{e ba{ u ovo doba godine. Imam ve} par poziva na{ih prijatelja sa kojima se nisam videla ~etvrt veka, a oni ka`u da ima i vi{e. Se}a{ li se koja bi odbijala svaki ponu eni randevu vi{e iz navike nego iz bilo kog drugog razloga. Udala se za nekog stranca, preko no}i. Od tada je vi{e niko nije video niti ~uo za nju, ali se ne bih iznenadila da je jednoga jutra ugledam na Trgu Svetog Patrika kako prolaznicima nudi carigradske jabuke po ceni najbolje berbe iz vinskog podruma debelog Pjera. Eh, da Rekli su mi i to da je vreme u svoj ovoj `urbi stole}a potpuno zaboravilo na njega, ali ne i na njegov stoma~i} koji je sve ve}i i lep{i. Jednom prilikom je ispred one na{e male pekare, zagrlio ga je i zaplakao se, bez ijedne re~i. Danas su njegove mu{terije pune razmetljivog novca, ~ekova kojima kupuju sve (ili bar oni tako smatraju). Samo jedno znam nas tamo vi{e nema da mu krademo vino i po koji debeli osmeh u onim sitnim pijanim satima, kada se Pariz budi u dimu poplo~anih ulica. Darijan je, ina~e, postala najbolji pijanista a da to niko nije znao, a verovatno ni ona sama. Da li se se}a{ kako nas je samo davila o ve~itoj potrazi za tri zaboravljena svilena tona, i ~etvrtim-kristalnim: najdra`i moji, pa to je ~arobni krug koji ve{to sakriva takvu muziku koja prevazilazi apsurdni pojam vremena. Ta melodija ne poseduje zavr{ni ton ve} nit koja povezuje tri svilena i ~etvrti kristalni, to je nit koja zaklju~ava krug. Ona kre}e iznova i iznova. Ona ru{i sve postoje}e kli{ee i iluzije za koje se ostali tako gr~evito dr`e. Setite se samo Sabata 128

129 ve{tica na brdu Svetog Ivana. Kakva {teta, kakav ponor i u`as Iz njene male garsonjere u potkrovlju devet dana se rasipala muzika svuda unaokolo, a onda se uvukla ti{ina. Ka`u da su je prona{li u hladnom, uko~enom snu, zajedno sa belim i crnim dirkama i glavom naslonjenom na njih, i sa jednim osmehom kojeg su sakrili od svih. Osmeh je bio revolucija. Tako sam sretna, Van~i, mislim da je uspela. znam samo da je ubrzo posle na{eg rastanka ispoklanjao sve one uvrnute reljefe i po~eo raditi u nekom jeftinom bordelu gde ka`u da mo`e{ probati najbolji opijum u celoj Frana~koj dr`avi. Toliko je bio lud za `enama da je na kraju postao jedna od njih, i to najlep{a u {ta ne sumnjam. Ja sam, ina~e, ve} neko du`e vreme sa gomilom piskutavih skalamerija svuda oko sebe, sa kojima ovih dana delim i dobro i lo{e. Ovde su jako dobri prema meni i ispo{tovali su moju `elju da nikoga ne}e pustiti unutra. Van~i, vi{e me ne boli. Rekli su mi da se strpim jo{ samo koji dan. Planiram da }e prvi u mesecu biti savr{en. Hej Van~i, odlazim u Pariz zauvek. Aleksandar Marti} 129

130 NJENE MISLI Pitala sam se da li sam vi{ak u tvojim snovima u tvojim lenjim fantazijama. Uvek sam volela da te pitam ne{to, da te izazovem i zavedem samo da bih ~ula po koju re~ kletvu iz tvojih svetskih usta. Ali ti si }utao, nisi `eleo da me unervozi{, da mi da{ povoda i la`ne poruke. Svaku tvoju re~ ja sam tuma~ila kao pretnju i poziv, kao ne{to {to mi sleduje. Zami{ljala sam da sam jabuka posle tvog ru~ka. Shvatila sam kada si odlazio da nisam potrebna ni tebi, ni drugima, ni sebi. Mislim da ne mogu postojati bez tvojih ~udnih zadivljuju}ih boja la`i... Le`ala sam na zemlji koja je bila posuta papirnim ru`ama koje sam iscrtavala tvojim pritajenim seksipilom i neznanjem; nisi znao da se zove{... Nisi znao mesta sa juga o kojima sam ti uvek pri~ala, pred tvoj beg u svet sna. Voleo si da ti pri~am o jugu, koji je bio bedan, veliki, sna`an i voljen. Voli{ ga a nisi i{ao tamo. Jug je uvek za mene bio uto~i{te; okupan je tu om sre}om. Ja sam se krila na tajnim mestima, koja sam zvala svojim svetili{tem i svojom samotnom sudbinom. Tamo sam znala da se sakrijem od svih (sebe) u svoju-tu u zemunicu koju su napravili davni narodi. Jug i moj dom su odisali njihovom mukom, bolom, razmi{ljanjem i nekada }e neko ovo mesto voleti i u`ivati. Sve sam izgubila u prozirnosti jednog jutra, kada si zajedno sa vetrom oti{ao. Odneo si sa sobom svoju tajnu, koju nikada nisam upoznala, a volela sam je slepo, onako de~ije, uzbu eno i neiskvareno. Uvek si pokretima 130

131 pri~ao da je svet u tebi tajna i da si ti tajna u svetu, koja ne ume (ili ne}e) da odgovori, koji ne}e da optere}uje drugog svojim bolom. U tu em snu predskazanje njihovog sutra. Ona }e misliti o njemu, a on }e biti njena misao... Sa{a Bazi} 131

132 S A N - P L A N Prvi dan: Pokriva}u te zmijama, zmajevima, gladiolama i Afrikom, ali od ti sve najlep{e svetove za da ti oblak stoji iznad glave, oblak kojeg je nacrtao vanbra~ni sin moje prve kom{inice. Odlazak je bio gluvonem, samo sam ponekad `eleo da crtam uzbu enje i vetar. Dosta sanjarenja, govori mi gazdarica dok ulazi u moju - njenu sobu. Iznajmio sam sobu na periferiji u Velikoj Periferiji. Kafa je gotova, govori mi debela gazdarica. Koliko puta sam ti rekla da je ovde zabranjeno pu{enje. Ja gasim sivu cigaretu koju sam dobio na poklon, i u meni raste mr`nja, `elja da je ubijem sve je ja~a u meni. Ose}am je svakim delom svoga tela. Po~inje da me umara cenama, bolestima, govori kako }e zima biti sibirska, neizdr`iva, a ja mislim na pismo koje jo{ nisam dobio. Razmi{ljam skoro na glas - {ta je to u pismu kao iznena enje. Drugi dan: Kazna. Opet ona. Za{to kada se probudim moram da vidim tu avet, tu `enu stra{ilo? Za{to? Stiglo je neko ~udno pismo za tebe. Umoran od sna, ali veseo ustajem. Umoran od sna, ali veseo. Ona se ceri i govori: [ta pi{e mala, jel trudna? U sebi govorim baba }uti dosadna si. Gledam pismo, pisano je ~udnim jezikom. Slova su neobi~nih osun~anih oblika, oblika Italije. Gledam ve{to iscrtane margine; foto-pismo, nasmejah se. Avgustina budno motri svaki moj pokret. [ta ka`u? Jel dobiste ono nasledstvo. Od danas ti je ve}a kirija. 132

133 U pismu sam razumeo - ti si Raskoljnikov, plan je ubistvo, Ikare ubi je. Govorim Avgustini, pla}am sto posto ve}u kiriju zbog divnih vesti. Unervozila se. Po~inje da se dere, glasom poreme}ene osobe, {ta pi{e. Ja la`em, naravno, govorim da sam dobio odobrenje da se vratim u Portugaliju preko Italije zbog starih na enih vremenskih narukvica. Oduvek sam Ikare volela poklone iz drugih zemalja. Da, da, odgovaram, to se podrazumeva. Eh, kada se setim rumunskih poklona. Nisam ti pri~ala, ja sam svetska `ena. Augustina je svetska sila, a ne `ena, ali ne zadugo. Tre}i dan: Ulazim u kuhinju. Augustina sve~ano obu~ena. Ru`nija nego ikada. Gadi mi se. Palim narand`astu cigaretu, zabranjeno pu{enje; ne slu{am je... Ti ho}e{ da me ubije{, gu{im se. I treba, metuzalemima je mesto na onom svetu. Udaram je gipsanom figurom u glavu (rumunskom), pada, kao snop `ita i zove u pomo} bez glasa. U`ivam! Palim {arenu cigaretu i smejem se. ^udne-neke scene ovog sna filma. Budim se lak{i za jedno imitativno, name{teno ubistvo. Ja sam nepu{a~, ali pijem kafu. Mislim. Sva{ta ~oveku do e u san, {to ka`u na{i stari. Scena: Zvono. Dobro jutro gospodine Ikare. Imate neko ~udno pismo. Znam, znam, hvala. Pismo iz Italije za Portugaliju. Otvaram. Vidim svoj san, ispisan na ~udnom, starom jeziku. Smejem se... Sa{a Bazi} 133

134 IVONA, KI[A I ]UTANJE Do moje postelje se sti`e samo inteligencijom. To sam Ivoni uvek govorio. Ivona je pravila pokret usnama kao da je htela da me pita ne{to. ]utala je. Slu{ali smo ki{u, koja je svojim tonom odavala svu nemo} sveta. Ki{a je plakala. Ivona je }utala. ]utao sam i ja, ne `ele}i ni{ta osim sam da se moja ti{ina i ki{a miluju, da se ne`no dodiruju. Stvarno si ~udak - rekla je Ivona. Ja sam }utao. Ki{a je dalje nastavljala svoju pri~u, {aputala mi je ne`nost i bol, istovremeno. U`ivao sam i plakao u sebi. Za{to voli{ da }uti{? Oglasila se Ivona svojim hladnim glasom, koji je poku{ao da razbije moj savez sa ki{om. Ali uzalud, veze su bile isuvi{e jake, neraskidive, kao da smo zajedno ro eni, kao da smo ki{a i ja bili blizanci. Sve smo sada ose}ali zajedno. Ivona... Ho}emo li sve vreme ove uni{tene no}i }utati? ]utim i polako ispijam svoje pi}e, ne obazirem se na Ivonino pitanje, na njene prazne re~i, koje su lake, bezvredne. Posmatrao sam ki{u, ona je gledala mene, kao jedan isti lik u ogledalu plakali smo zajedno. ]uta}emo i gledati zajedno ki{u. Nisam se okretao ka Ivoni. Posle nekoliko trenutaka (za Ivonu izgubljenih) dosa ivala je Ivona, bila je brbljiva. Hteo sam da je se oterasim jednim pokretom, kao nekog stranog tela koje je bilo zalepljeno kao pijavica na meni. Jesi li sre}an? Posle nekoliko sati, udvarali smo se jedno drugom, ki{a i ja. 134

135 Ivona ve} odavno spava pored mojih nogu. Zgr~ena je sa svojom pohotno{}u i gla u. Samo u pauzi izme u dva vla`na poljupca, vremenska, nestvarna poljupca, pogledam Ivonu. Hr~e. Tek sada vidim koliko je mala nema{tovita, ni{tavna i nepismena. Tiho se smejem da je ne probudim, da me ne davi. Ne `elim da idila sa ki{om prestane. Jutro miri{e na ki{u, na ljubav. Po koji prolaznik u`urbano kora~a. Pitam se da li neko od njih u`iva u ki{i, da li vodi ljubav sa ki{om i da li voli ve{tinu }utanja. Ivona sanja na crvenom isto~nja~kom jastuku koji ima {are i aplikacije Indije. Kradem poslednje trenutke lepog, uzimam ih u sebe. Ivona se lagano budi. Gleda auru lepote iznad moje glave i smeje mi se - divi mi se. Umi{lja{, mnogo misli{, hajde malo da odspava{ govori mi Ivona. Ispegla}u ti ko{ulju za podne. Kao i ve}ina `ena, Ivona li~i na njih, sa svojom frizurom koja miri{e na kuvani gra{ak i licitarska srca. Uklju~ujem ve} pospan radio. Na radiju ki{a. Sanjam ki{u. ]utim.. Ivona me davi re~ima, ne ~ujem je, u`ivam samo u muzici za ki{u. Sa{a Bazi} 135

136 POSLEDICA PU[ENJA Nikad vi{e ne}u kupiti upalja~ koji ko{ta deset dinara, nervozno je rekao Neboj{a, pritom vrativ{i plasti~ni, crveni upalja~ bez kremena na sto. Ina~e, Neboj{a je moja najve}a ljubav (ose}anje je obostrano), najbolji drug i verenik. Ven~anje je zakazano za kraj decembra. Bio je ponedeljak, julsko sunce je pr`ilo i tada smo sedeli u ba{ti kafi}a. Poku{avali smo da se ohladimo hladovinom velike kro{nje i velikim ~a{ama limunade. Biljana, na{a zajedni~ka prijateljica, prilazi da se pozdravi i seda za na{ sto. Sa njom je jos jedna devojka, Nata{a, debelju{kasta i jako neprivla~na. Ona vadi upalja~ iz svoje ta{ne i pali Neboj{inu cigaretu. Biljana je nepu{a~, a ja trenutno raspolo`ena za odbijanje nikotinskog u`itka. Debeljucin upalja~ izgleda jako zanimljivo. Uzimam ga i znati`eljno posmatram. U pitanju je ZIPPO srebrne boje. Ukra{en je ~udnim gravurama koje podse}aju na vatru. Tako e tu je i kratki tekst ispisan na arapskom jeziku. Nata{a obja{njava: Zamisli na{la sam ga na ulici pre nekih desetak minuta. Neboj{a me je uve~e ispratio na autobus. Idem na poslovno putovanje koje }e trajati {est do sedam dana. Bila je nedelja, oko sedam ujutru, kada sam se vratila u na{ grad. Jedino {to sam `elela je da odem u svoj stan i naspavam se. Me utim, kre}em ka Neboj{inom stanu. Otklju~avam vrata i kre}em ka spava}oj sobi. U prolazu svoju paklicu LUCKY STRIKE-a bacam na sto~i} u dnevnoj sobi. Ona pada pored LUCKY-a mog verenika. Otvaram vrata, nagli pritisak zapljuskuje moje telo i po~injem da drhtim. 136

137 Pored mog verenika spava druga `ena. Se}am je se, to je debelju{kasta i neprivla~na Nata{a. Neboj{a se mi je {to si saznala na ovakav na~in. Ona je prava, ti i ja smo bili gre{ka. Izlazim iz sobe, grabim svoje cigarete sa stola i kre}em napolje. Konfuzija, bol. Sedam na klupu u parku i uzimam da zapalim cigaretu. Uvi am da sam pokupila pogre{ne cigarete, Neboj{ine. Unutar kutije se nalazi poznati ZIPPO. Ne `elim da ga da pobegnem iz na{eg grada na neko vreme. Ve} istog dana uzimam bolovanje i odlazim kod sestre u Novi Sad. Izlazim iz autobusa i kre}em ka ulici sa `eljom da na em taksi. Dr`im upaljenu cigaretu. Ose}am da me neko dodirnuo po ruci: Izvini, da li bi mogla da mi upali{ cigaretu?, upitao je jako fin i veoma zgodan mladi}. Vadim zipovac iz svoje ta{ne i kre}em ka sestri. Posle par dana izlazim sa Dankom, sestrom. Primetim finog i zgodnog mladi}a kako me posmatra. Ubrzo mi prilazi i ponovo moli da mu upalim cigaretu. Zapo~inje razgovor. Posle par pi}a odlazim u njegov stan, a posle par sastanaka Marko me prosi. Ushi}eno pristajem. Ubrzo posle veridbe upoznajem se sa njegovom tetkom, profesorkom Filolo{kog fakulteta u Beogradu. Ona obra}a pa`nju na moj ~uveni upalja~. Izjavljuje da joj se gravure na upalja~u jako dopadaju i intrigiraju, potom tuma~i tekst koji je tako e ugraviran. Zapali}u te. 137

138 Sutradan, gubim svoj ZIPPO u gradskom prevozu. Nakon tog doga aja dugo razmi{ljam o upalja~u. Zaklju~ujem da je upalja~ ~aroban. P.S. U svakom slu~aju, obratite pa`nju na osobu koja `eli da vam upali cigaretu sa ZIPPO upalja~em. Dragana Rankovi} 138

139 139