9 Finansiranje agrarne industrije u AP Vojvodini

Transcription

1 9 Finansiranje agrarne industrije u AP Vojvodini 9.1. Uvod Finansiranje agrarne industrije trebalo bi da predstavlja razvojni prioritet, budući da analiza komparativnih prednosti ukazuje da bi upravo ovaj sektor mogao da bude generator obnove nacionalne, odnosno regionalne razvojne propulzije. Agrarna industrija u Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini ima potencijal za generisanje ekstraordinarnih pozitivnih eksternalija na ostale ekonomske sektore. Budući da je započeti vek, između ostalog, vek zdrave hrane, ovakva civilizacijska paradigma postavlja u prvi plan nekoliko važnih dilema (pitanja) za regionalnu agrarnu industriju. Svakako jedna od najvažnijih, koja je istovremeno i ključna tema ovog segmenta istraživanja, je kako u vremenu finansijske krize, deficita na internom i eksternom planu i slabih izgleda za ozbiljniji ekonomski oporavak u kratkom roku, implementirati efikasan model za finansijsku podršku poslovanja i razvoja agrarne industrije. U okviru ove dileme, pojavljuje se nekoliko fokusiranih (egzaktnih) pitanja. Prvo, koji razvojni model agrarne industrije odabrati kao primarni? Drugo, kojim institucionalnim mehanizmima obezbediti podršku za implementaciju odabranog razvojnog modela? Treće, kakva je finansijska infrastruktura potrebna (mreža pratećih institucija, finansijskih podsticaja i slično) da bi finansiranje odabranog razvojnog modela bilo održivo u dugom roku? Četvrto, na osnovu kojih indikatora (parametara) bi trebalo pratiti razvojne efekte ovakve finansijske podrške razvoju agrarne industrije. Na ova principijelna pitanja u kontekstu finansijske podrške konceptu razvoja agrarne industrije, nadovezuje se čitav set pratećih pitanja koja tangiraju problematiku implementacije modela finansiranja, identifikovanja eventualnih slabosti i korekcije u pravcu poboljšanja i slično. Značaj uspostavljanja efikasnog finansijskog modela za podršku razvoja ovog sektora proizilazi iz ekonomskog značaja agrarne industrije kompleksa u privredi AP Vojvodine. Naime, učešće bruto-dodate vrednosti poljoprivrede u regionalnom brutodomaćem proizvodu u prethodnih desetak godinu iznosi 11,3%, dok petinu (20%) bruto domaćeg proizvoda upravo stvaraju kompanije iz oblasti agrobiznisa. Takođe, agrarna industrija je jedini ekonomski sektor koji u poslednjih nekoliko godina beleži pozitivan neto bilans spoljnotrgovinske razmene, sa svim pojedinačnim i blokovskim spoljnotrgovinskim partnerima (EU, CEFTA, EFTA i dr.). Prema zvaničnoj statistici, nacionalna agrarna participira u ukupnom izvozu sa 20,9% (prosek u zadnjih 9 godina), dok je alikvotni deo uvoza koji je moguće pripisati ovim delatnostima svega 6,8%. Ono što je kontraverzno je da država kroz mehanizam budžetske podrške nije intenzivno finansijski podržavala ovaj sektor jer je prosečno učešće agrarnog budžeta u ukupnom budžetu iznosilo oko 4,3%. Sa druge strane, struktura izvoza je izrazito nepovoljno, zbog ogromnog učešća primarnih poljoprivrednih proizvoda. Istini za volju, prerađivačka industrija je nakon tranzicionog perioda devastirana, pa nije u mogućnosti da bude 229

2 konkurentna ni na domaćem ni na međunarodnom tržištu. Imajući u vidu prethodno, prestruktuiranje izvoza agrarne industrije nije nemoguće, ali zahteva redefinisanje razvojnog modela i koncipiranje savremenih (tržišnih) mehanizama finansijske podrške. Analiza i dizajniranje optimalnog modela za finansiranje podrazumeva identifikaciju svih specifičnosti koje su inherentne agro-industrijskoj delatnosti. Dalje, potrebno je analizirati dosadašnje modela finansiranja, kako bi se identifikovale prednosti i nedostaci, markirala neuralgična područja u funkciji poboljšanja efikasnosti samog modela. Takođe, neophodno je determinisati postojeći pravno-administrativnu infrastrukturu na osnovu koje se u tekućem periodu implementira koncept razvojne i finansijske podrške sektoru poljoprivrede. Nadalje, analiza bi trebalo da inkorporira i aktivnosti banaka na području finansijske podrške razvoja agro-industrijskog sektora. Konačno, na osnovu analize specifičnosti, pravne infrastrukture i koncepta finansiranja koji je već bio implementiran (a koji s obzirom na trenutno stanje agrarne industrije nije bio efikasan), neophodno je formulisati novi razvojni model za finansijsku podršku ovom sektoru Specifičnosti finansiranja agrarne industrije Finansiranja agrarne industrije, posebno njenog sirovinskog dela - poljoprivrede u svakoj zemlji se suočava sa nekoliko ozbiljnih izazova, zbog specifičnosti i karaktera funkcionisanja samog objekta finansiranja. Proizvodni ciklus, od primarnog proizvoda do njegove finalne prodaje, je faznog karaktera. Prva faza podrazumeva pripremu proizvodnje. Druga faza obuhvata sam proizvodni proces koga karakteriše neizvesnost u pogledu prinosa zbog dejstva eksternih faktora i neobično dugačak vremenski horizont stvaranja nove vrednosti. Treća faza podrazumeva skladištenje novih proizvoda, njihovu inicijalnu prodaju (u postojećem stanju) ili nastavak proizvodnog procesa u okviru prerađivačkog sektora. Četvrta faza obuhvata dimenzioniranje zaliha prerađenih proizvoda, pronalazak tržišta i finalnu prodaju. O okviru ovakvog "kruga" proizvodnje vidljivo je nekoliko tipičnih etapa u kontekstu modela finansiranja. U početnom stadijumu pojavljuje se značajno finansijsko "naprezanje" koje u inicijalnoj etapi ne odbacuje bilo kakav prinos. Kasnije se pojavljuje finansijska "relaksacija" koja nastupa sa prodajom primarnih poljoprivrednih proizvoda. Ukoliko nastupi faza prerade primarnih proizvoda, ta finansijska relaksacija se odlaže. Ovo odlaganje implicira pronalaženje dodatnih izvora za finansiranje. Tek sa finalnom prodajom proizvoda nastupa faza definitivne finansijske relaksacije agrarne industrije, ali su pozitivni efekti ovakvog cikličnog finansijskog naprezanja/popuštanja limitirani i neizvesni. Ti limiti i rizik proizilaze iz nekoliko dodatnih činjenica, koje je neophodno apostrofirati u kontekstu prirode finansiranja agroindustrijskog kompleksa. Prva, finansijski rezultat agrarne industrije je pod snažnim dejstvom oscilacija u prinosima (zbog eksternih faktora). Druga, stvaranje nove vrednosti i realizacija proizvoda su povezani sa nizom dodatnih troškova: troškova prerade, troškova skladištenja, transporta i sl. Treća, liberalizovan uvoz i nelojalna konkurencija stvaraju silazni pritisak na cene i primarnih i prerađenih proizvoda, što umanjuje profitni potencijal agrarne industrije. Četvrta, agrarnu industriju obeležava niska akumulativna sposobnost. S obzirom da je proizvodni ciklus vremenski ekstenzivan, te da je niska akumulacija inherentni atribut agrarne industrije, finansiranje ove delatnosti zahteva pronalaženje značajnih finansijskih resursa, selektivnog (ciljnog) karaktera po koncesionim uslovima. S tim u vezi, institucionalizacija beneficiranja kamata na agrarne kredite za određene namene ili linije proizvodnje, u skladu sa specifičnostima proizvodnje i obrta kapitala u agraru, ima poseban značaj (Vujičić, Ristić, & Malešević, 2006, s. 235). 230

3 Intersektorska analiza finansiranja pojedinih privrednih sektora upućuje na ključnu diferentia specificum koja je povezana sa finansiranjem agrarne industrije. Finansijski sistem u ruralnim sredinama se ne zasniva na klasičnim mehanizmima samoregulacije: finansijsko tržište, kamatni mehanizam, kreditni fondovi i slično. Nasuprot tome, finansijski sistem za podršku agrarne industrije je jedan kompleksan mehanizam u okviru koga dominira javno-privatno partnerstvo, kao i povlačenje finansijskih sredstava iz eksternih (donatorskih) izvora. Potrošni model razvoja koje je usvojen/ nakon smene nosilaca političke vlasti krajem godine, inaugurisao je koncept separatnog tretmana pojedinih privrednih segmenata, bez uvažavanja logičnih ekonomskih intersektorskih relacija. Takav analitički pristup, bez neophodne sinteze (sagledavanja) među uticaja, uz devastiranje prerađivačkih kapaciteta nije mogao da obezbedi neophodnu finansijsku, tehničku i logističku podršku za razvoj proizvodnje hrane. Značaj i razvojni kapacitet ovog sektora, uporedo sa harmonizacijom parcijalnih ekonomskih politika u procesu stremljenja ka EU, nametnuli su potrebu drugačijeg tretmana problematike finansijske podrške agrobiznisu. Ključne odrednice tog novog pristupa trebalo bi da se zasnivaju na transparentnosti i konzistentnosti mera, analitičkom pristupu problemima i sintetičkoj analizi efekata rešenja. Poljoprivrednu proizvodnju farmerskog i postfarmerskog sektora karakteriše konstantna potreba za finansijskim sredstvima s ciljem racionalnog korišćenja raspoloživih kapaciteta. Potrebe finansijske podrške su stalnog karaktera i ispoljavaju se, pre svega, u (Birovljev & Tomić, 2009, s. 126): Niskom profitu koji poljoprivreda ostvaruje u proizvodnju, pre svega, primarnih proizvoda; Sezonskom karakteru ulaganja sredstava u velikom obimu na početku i završetku procesa proizvodnje; Dugoročnom periodu vezivanja uloženih sredstava; Prezaduženosti proizvodnih subjekata. Mreža institucija i podsticaja koji konstituišu podsistem finansiranja agrarne industrije moraju da uvažavaju specifičnosti ciklusa poljoprivredne proizvodnje. Model kreditiranja mora da bude prilagođen dugoročnom karakteru primarne poljoprivredne proizvodnje, a visina kamatne stopa da koincidira sa stepenom akumulativne sposobnosti i stopom prinosa agro-industrijskog sektora. Takođe, specifičnosti finansiranja agrara nameći potrebu definisanja dodatnih "klauzula" u kreditnim aranžmanima. Te dodatne klauzule se odnose na optimizaciju perioda čekanja, pre otpočinjanja otplate kredita (grace period), kao i mogućnost reprogramiranja dugova agrarnom biznisu u specifičnim slučajevima: ekstremne vremenske prilike, poremećaji cena na tržištu i sl. Dakle, kreditni sistem mora da bude adaptiran prema potrebama agrarne industrije, odnosno da se bazira na mehanizmima koji imaju potrebnu dozu "finansijskog senzibiliteta" za sve specifičnosti u okviru njene finansijske podrške. Mehanizmi za finansiranje trebalo bi da budu multidimenzionalnog karaktera sa stanovišta namene, imajući u vidu specifičnosti agrarne industrije kao i trenutno stanje proizvodno-prerađivačkih kapaciteta. Kontinuirani tok tekućeg proizvodnog ciklusa trebalo bi da bude podržan paketima finansijske podrške za obrtna sredstva, ali bi istovremeno trebalo obezbediti dugoročne finansijske aranžmane za revitalizaciju postojećih proivodnih kapaciteta i uvođenje novih tehnologija. Dugoročna investiciona ulaganja trebalo bi usmeriti u proizvodno prestrukturiranje, a praćenje upotrebe finansijskih sredstava koncipiranjem egzaktnih poslovnih i finansijskih planova, koji bi bili dostupni kreditorima. Samo sinhronizovano finansiranje tekućeg poslovanja i tehničko- 231

4 tehnološkog progresa može u srednjem roku da obezbedi oporavak regionalne agrarne industrije u našoj zemlji. Osim finansiranja trajnih i obrtnih sredstava, prateći ruralni finansijski sistem trebao bi da koncipira optimalni model projektnog finansiranja podrške specifičnim programima razvoja infrastrukturne i institucionalne podrške razvoju agrarne industrije. Finansiranjem izgradnje infrastrukture, kao i pratećim programima za obuku i usavršavanje, moguće je privući zainteresovane investitore u sektor agrarnog biznisa. Na bazi ovog talasa investicija, stvorio bi se kritičan kvantum resursa (intelektualnih, tehničko-tehnoloških, finansijskih, infrastrukturnih i slićno) koji bi doneo nove poslovne ideje i unapredio profitabilnost ove industrije Pored korišćenja mehanizma javno-privatnog partnerstva i fondova EU, moguće je u okviru ove industrije razviti unakrsno finansiranje - kao autonomni mehanizam finansijske podrške. Budući da je agrarna industrija povezana u lancu reprodukcije posredstvom vertikalnih integracija, "mrežno" finansiranje treba da bude dodatni segment u "mozaiku" ruralnog finansijskog sistema. Putem finansiranja kupaca i dobavljača, na višem nivou agregiranja proizvodnje, uspostavili bi se čvršći kooperativni odnosi, umanjio poslovni rizik i stvorili preduslovi za kontinuitet nabavke, proizvodnje i realizacije poljoprivrednih i prerađenih proizvoda. Takođe, sa više vertikalnih integracija moguće je formirati klastere koji bi imali resurse potrebne za zajednički nastup na unutrašnjem i spoljnim tržištima. 9.3.Tržišni instrumenti za finansiranje agrarne industrije Trenutno je agrarna industrija u stanju razvojne entropije, a za oporavak su potrebne snažne finansijske infuzije iz internih i eksternih izvora finansiranja. Kada je reč o internim izvorima, oni su skromni. Razlozi su dvostruki. Prvo, agrarni biznis je delatnost sa inherentno niskom stopom akumulativne sposobnosti, što u značajnoj meri redukuje potencijal samofinansiranja. Drugo, većina agro-industrijski kapaciteta je u proteklim decenijama eksploatisani do potpune devastacije, tako da sadašnje tehničko-tehnološko stanje ne ide na ruku generisanju ozbiljnijih internih izvora finansiranja. Finansijsku potporu za revitalizaciju agrarnog biznisa treba tražiti u elementima javno-privatnog partnerstva, inostranim investicijama u opremu i infrastrukturu, kao i kreditima po koncesionim uslovima. Imaju u vidu prethodno, finansijski izvori za unapređenje agrarne industrije se mogu klasifikovati na osnovu uvažavanja kriterijuma porekla i kriterijum uslova obezbeđenja u dve grupe. Prema prvom kriterijumu, ti izvori mogu da budu interni i eksterni. Prema drugom kriterijumu koji se odnosi na eksterne izvore, izvori finansiranja agrarnog biznisa mogu da budu obezbeđeni na tržišnim principima (klasični bankarski krediti, lizing aranžmani, faktoring i forfeting poslovi ili podsticanje emisije korporativnih dužničkih hartija od vrednosti) ili u okviru koncesionih uslova finansiranja shodno karakteru agrarnog biznisa kao prioritetnog sektora regionalne (nacionalne) ekonomije. U ovu drugu grupu spadaju krediti pod koncesionim uslovima (partnerstvo države i bankarskog sektora ili partnerstvo međunarodnih razvojnih finansijskih institucija i domicilnih banaka), direktna primanja iz agrarnog budžeta, kao i kreditni aranžmani različitih vanbudžetskih institucija (fondova). Prvu grupu finansijskih izvora za agrarni biznis čine krediti i parabankarski poslovi povezani sa kratkoročnim i dugoročnim finansiranjem na podlozi lizinga, hipoteke, lombarda ili ustupanja kratkoročnih i dugoročnih potraživanja. Klasične kredite karakterišu tržišni kriterijumi prilikom odobravanja: rigorozna kreditna selekcija, oštri kreditni standardi, fleksibilne kamatne stope čije kretanje koincidira sa dinamikom kamatne stope 232

5 na tržištu novca, devizna denominacija ili indeksiranje deviznom klauzulom, minimalno dvostepeni instrumenti obezbeđenja (menica, nekretnina, pokretna imovina, potraživanje, zalihe i sl.). Ovakav ortodoksni tržišni model nije senzibilan za sve specifičnosti koje karakteriše proizvodnju hrane. Zbog svoje rigidnosti, mnoge kompanije i poljoprivredna gazdinstva nemaju ekonomski i finansijski potencijal za povlačenje ovih kredita. Razlozi za ovakvu situaciju su dvojaki. Prvo, zbog sezonskog karaktera proizvodnje koja se "proteže" na više poslovnih godina, kompanije su suočene sa ekstraordinarnim oscilacijama u proizvodnji, pa su samim time i neprihvatljivo velikog kreditnog rizika. Drugo, preuzimanjem kreditnih obaveza devizne nominacije uz fleksibilne kamatne stope, ove kompanije su izložene izrazito visokom nivou tržišnog rizika. U ekstremnim situacijama, kada dolazi do neočekivanih i naglih oscilacija kamatne stope i deviznog kursa, tržišni rizik se promptno transformiše u kreditni rizik. Posledično, krediti ovog sektora masovno migriraju ka nenaplativim kreditima, što zahteva dodatne troškove kod banaka - troškove rezervisanja za potencijalne gubitke uzrokovane reklasifikacijom agrarnih kredita na niže stepen kvaliteta (ranga). Ukoliko bi se uz postojeće stanje konkurencije na bankarskom tržištu merama interventnog karaktera selektivno ublažili kreditni standardi, a klasični kreditni mehanizam učinio fleksibilnijim, potencijal za finansiranje na bazi kredita bi se svakako povećao. Banke bi mogle da oforme posebne kreditne pakete za sektor agrarnog biznisa, prilagođene svim specifičnostima proizvodnje hrane. U okviru kreditnih aranžmana, mogli bi da se uspostave nešto povoljniji standarde za kompanije iz sektora agrarnog biznisa, uz učešće neke regionalne (nacionalne) agencije ili vanbudžetske institucije kao avaliste (garanta) u slučaju neizmirenja obaveza. Takođe, neophodno je koncipirati kredite različitog spektra ročnosti (kratkoročne, srednjoročne i dugoročne), kojima bi bila egzaktno definisana namena, kao i ostali uslovi odobravanja. U okviru kreditnih aranžmana, zbog neizvesnosti samog proizvodnog procesa sa stanovišta faze početka i završetka kao, obima prinosa i vremena realizacije zaliha, fleksibilne kreditne linije bi bile izuzetno pogodno rešenje za finansiranje tekućih potreba agrarnog biznisa. Kreditnim linijama bi se aproksimativno definisali limiti za povlačenje kreditnih tranši, uz povremenu otplatu dela ili ukupnog zaduženja. Na osnovu urednog izmirenja obaveza u fazama finansijskog popuštanja (faza realizacije zaliha) kompanije iz oblasti agrarnog biznisa bi se kandidovale kao korisnici novih kreditnih linija u narednom proizvodnom ciklusu. Osim toga, banke bi trebalo da izgrade fleksibilne mehanizme procene finansijskog zdravlja ovih kompanija, kako bi u kriznim situacijama mogle efikasno da reaguju. U tom smislu, neophodno je razviti set kriterijuma za nepristrasnu kvantifikaciju i evaluaciju tekućeg, kao i projekciju perspektivnog toka gotovine agrarnih kompanija. Ukoliko analize i projekcije upute na intuitivni zaključak da je kompanija perspektivna, ali da su eksterni faktori i splet slučajnih okolnosti trenutno ugrozili njen finansijski položaj, banke bi trebalo da optimiziraju aranžmane reprogramiranja dugova. Sve ove forme prilagođavanja bi stavile u fokus opstanak i razvoj agrarne industrije, a žrtvovale bi trenutnu maksimizaciju profita kreditnih institucija. Međutim, jačanje agroindustrijskog kompleksa, čvrsto povezivanje sa bankarskim sektorom i razvoj agrarnog biznisa u perspektivi, mogao bi da ima izuzetno pozitivne konsekvence na ekonomski rast, zapošljavanje i dužnički potencijal nebankarskih transaktora nakon procesa revitalizacije i oporavka. S tim u vezi, ovo prilagođavanje banaka bi predstavljalo svojevrsnu investiciju: odricanje jednog dela profita danas, kako bi se u perspektivi povećao obim finansijske intermedijacije i unapredile finansijske performanse na dugi rok. U protivnom, rigidnim tržišnim konceptom, agrarni sektor bi postao talac sopstvene dužničke pozicije: rigorozni 233

6 eksterni uslovi poslovanja i potreba za kontinuitetom finansiranja iziskivali bi permanentno zaduživanje koje bi eksponencijalno uvećavalo dužnički teret ovih kompanija. Povećanje tereta dugova bi samo produžilo finansijsku agoniju ovih kompanija, dok bi banke trpele efektivni trošak (smanjenje naplate kredita), kao i implicitni trošak regulacije (povećanja rezervisanja zbog reklasifikacije kredita u kategorije C i D). Pri analizi mogućnosti kreditiranja primarne poljoprivredne proizvodnje, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da na volumen potrebnih finansijskih sredstava predominantno utiče vreme angažovanja proizvodnih faktora u okviru diferenciranih linija poljoprivredne proizvodnje. Kada je reč o intenzivnim proizvodnim delatnostima, one vezuju znatno veća finansijska sredstva. Sa druge strane, ekstenzivne proizvodne linije zahtevaju manja ulaganja. Na osnovu investiranih sredstava i ostvarenih rezultata različite poslovne linije realizuju različit stepen efektivnosti i efikasnosti. Ukoliko bi poslovne linije sa različitim finansijskim rezultatom bile "opterećene" linearnim sistemom kamatnih stopa, neke od poslovnih linija bi se u pojedinim periodima pokazale neekonomičnim. Zbog varijacija u efikasnosti i efektivnosti između poslovnih linija, banke bi trebalo sistemom selektivnih (adaptabilnih) kamatnih stopa da diferencirano finansijski opterećuju različite poslovne linije primarne poljoprivredne proizvodnje. Na taj način bi se omogućilo da pojedine poslovne linije budu opterećena optimalno, saobrazno stepenu njihove efikasnosti i efektivnosti. Optimizacija sistema kamatnog opterećenja bi omogućila dvostranu korist i interes za kreditiranje: banke bi bile zainteresovane za kontinuitet finansijskih plasmana, uz prihvatljiv nivo rizika i zadovoljavajuću kamatnu stopu. Sektor poljoprivrede bi bio zainteresovan za ovakvo finansiranje sve do granice ekonomske isplativosti: do tačke u kojoj se efikasnost (relativni pokazatelj finansijskog rezultata) ne izjednači sa kamatnim opterećenjem. Važan parametar koji bi banke morale takođe da uvažavaju jeste i relativna rigidnost poljoprivredne proizvodnje u odnosu na promene eksternih faktora. Sezonska dinamika radova ne dozvoljava potrebnu adaptabilnost koja je imanentna ostalim delatnostima, pa model finansijske podrške treba da korespondira sa ovim elementima. U osnovi, prisutan je jaz između vremenskog perioda kreditne podrške, obično je to finansiranje iz kratkoročnih kredita, i vremena obrta kapitala uloženog u agro-industrijski sektor. Naročito u periodima više inflacije, banke nisu u mogućnosti da dugoročnije kreditiraju, osim uz valutnu klauzulu i dodatne instrumente obezbeđenja. Takvo opterećenje za mnoge poslovne linije nije prihvatljivo, pa je neophodno uspostaviti model finansiranja koji je prilagodljiv i senzibilan na ove ograničavajuće faktore. Istini za volju, banke su se u koncipiranju modela kreditiranje rukovodile sopstvenim interesima, u kontekstu ukupne ekonomske situacije. Visoka inflacija i oscilatoran devizni kurs su bili ograničavajući faktor koji je primorao banke da posegnu za drugačijim kreditnim modelima (bežanje iz dinarskih kredita u evro kredite, valutna klauzula, skraćenje rokova odobravanja dinarskih kredita ili ogromne kamatne stope na dinarske kredita). Poseban kreditni izvor za finansiranje osnovnih i obrtnih sredstava su hipotekarni i lombardni krediti. Hipotekarnim kreditima moglo bi da se finansira izgradnja ili kupovina objekata za instaliranje prerađivačkih kapaciteta. Ovde bi banke, takođe, trebalo da uspostave fleksibilne forme finansijske podrške. Hipotekarni krediti trebalo bi da budu sa što dužim rokom vraćanja, uz posebne klauzule reprograma u urgentnim situacijama (poremećaji na robnoj berzi, elementarne nepogode i sl.). Takođe, ovi krediti trebalo bi da imaju dodatne klauzule o višestrukom periodu počeka (grace period) koji bi mogao da se aktivira kada nastupe iregularni tržišni uslovi. Nadalje, specifičnosti agrarnog biznisa bi 234

7 trebalo u potpunosti da budu uvažene prilikom implementacije refinansiranja i reprogramiranja dugoročnih kreditnih obaveza. Kompanije bi kratkoročne izvore finansiranja trebalo da pribavljaju uzimanjem lombardnih kredita od banaka. Lombardni krediti se odobravaju na podlozi specifičnog kolaterala - pokretne imovine: zaliha ili opreme, uz definisanje koncesionih uslova saobraznih prioritetnom karakteru poljoprivredne proizvodnje. Uzimanjem lombardnih kredita, zbog institucije utrživog kolaterala, kompanije iz oblasti agrarnog biznisa bi mogle da dođu do kratkoročnih finansijskih izvora uz nešto povoljnije kamatne stope. U periodu otplate kredita, oprema bi mogla da se proizvodno eksploatišu. U slučaju zaliha, uzimanje kredita ne bi trebalo da blokira prodaju zaliha uz najpovoljnije tržišne okolnosti, uz obavezno vraćanje dugovanja prema banci. U takvim okolnostima, lombardno kreditiranje bi podsećalo na opcioni ugovor. Kompanije bi koristile kreditna sredstva dok se ne bi ukazala povoljna poslovna prilika za komercijalizaciju založene vrednosti. Ukoliko bi tržišne okolnosti bile nepovoljne, mogao bi da se ugovori aranžman refinansiranja u ograničenom periodu. Ukoliko bi tržište prevrednovalo zalihe na realnu vrednost, zalihe bi mogle da budu realizovane uz raspodelu prihoda između banke i agrarne kompanije. U okviru ovakvog kreditnog posla, svaka od strana bi ostvarila svoj ekonomski interes. Banke bi uvećavale kreditni portfolio, optimizacijom relacije prinos rizik, dok bi kreditni rizik bio minimalan zbog postojanja kurentne zaloge. Agrarna kompanija bi imala dvostruki interes. Prvo, sredstva lombardnih kredita bi obezbeđivala kontinuitet finansijskog poslovanja, čak i u kriznim situacijama. Drugo, kreditiranje na podlozi zaliha kao kolaterala bi delovalo kao opcioni posao koji redukuje rizik. Kompanija bi svoju finansijsku poziciju hedžirala uzimanjem kredita ili realizacijom zaliha, u zavisnosti koja alternativa bi donela najmanji mogući trošak. Specifičnost agrarnog biznisa, kao i njegov veliki značaj za ekonomski razvoj, upućuju na potrebu selektivnog kreditnog mehanizma, koji bi verovatno proizveo određene distorzije kreditnog tržišta. Međutim, ekonomski interes nadilazi potencijalne troškove, budući da diferencirane poslovne linije (specifične proizvodnje) zahtevaju različit pristup (vreme, obim, uslovi) izvorima kreditne podrške. Uz to, pokazalo se da su za modifikaciju kreditne politike saobrazno potrebama poljoprivrede najspremnije specijalizovane banke koje targetiraju poljoprivredu kao ciljni tržišni segment. Ove banke u poljoprivredi vide i sopstveni strateški interes, pa kohabitacija ekonomskih interesa agro-industrijskog sektora i ovih banaka nudi realan izgled za optimizaciju modela kreditne podrške u kontekstu kamate, rokova, perioda kreditiranja, refinansiranja, kolaterala i eventualnog reprogramiranja dugova. Univerzalne banke koje se bave širokom lepezom komercijalnih bankarskih poslova nisu zainteresovane, zbog manjka ekonomskog interesa, da svoju poslovnu politiku u kontekstu procene rizika, kamatne stope i sl. prilagode agro-industrijskom sektoru. Ove banke bi mogle da budu izvor kreditiranja (eventualno) agrarnih kompanija koje imaju dugu tradiciju, rastući biznis, diverzifikovanu i stabilnu proizvodnju, stabilan tok gotovine, visok kreditni rejting i izraženije potrebe za finansijskim resursima. Samo ove kompanije mogu da sopstvenim biznisom realizuju efikasnost koja nadilazi troškove komercijalnog modela kreditiranja. Sve ostale kompanije su zbog prirode delatnosti nužno usmerene na koncesiono finansiranje. Osim klasičnih kreditnih aranžmana za finansiranje, agro-industrijski sektor bi mogao da se finansira i pribavlja opremu putem lizinga i faktoringa. Lizing posao se zasniva na iznajmljivanju pokretne i nepokretne imovine i regularnom plaćanju lizing naknade u ugovorom definisanom periodu. U zavisnosti od tipa lizinga (operativni ili 235

8 finansijski), na kraju perioda zakupa iznajmljena imovina prelazi u trajno vlasništvo zakupca ukoliko je takva opcija ugovorom definisana (finansijski lizing) ili se vraća davaocu lizinga na ponovno iznajmljivanje (operativni lizing). Prema tome, ugovorima o lizingu (operativnom i finansijskom) je omogućeno da agro-industrijski sektor dođe do pokretne opreme i transportnih sredstava, bez angažovanja sopstvenih ili kreditnih finansijskih sredstava. U okviru lizinga, agrarne kompanije imaju mogućnost eksploatisanja opreme, transportnih sredstava i mehanizacije, uz obavezu održavanja i servisiranja (finansijski lizing) ili bez takvih dodatnih obaveza (operativni lizing predviđa ovakve obaveze za davaoca lizinga). Podaci o finansijskom lizingu se vode u bilansu stanja i utiču na kreditnu sposobnost kompanije korisnika lizing opreme. Kod operativnog lizinga oprema nema bilansni tretman, jer je u faktičkom vlasništvu davaoca lizinga (lizing kompanije) pa ovaj aranžman ne afektira promenu kreditnog rejtinga kompanije primaoca lizinga. Koji su motivi za uzimanje opreme na lizing u odnosu na njenu kupovinu iz sopstvenih ili kreditnih sredstava. Prvo, ukoliko se lizing oprema finansira iz sopstvenih izvora, agrarna kompanija vezuje veliki iznos finansijskih sredstava, izlaže se ozbiljnom poslovnom riziku i trpi veliki oportunitetni trošak. Drugo, ukoliko se finansira iz kreditnih sredstava, prisutni su ozbiljni troškovi u formi kamate i instrumenata obezbeđenja kredita (garancije treće strane - banke), a neizmirenje obaveza po kreditu moglo bi da izazove bankrotstvo kompanije. Treće, troškovi finansiranja su više nego dvostruko veći kada se uzimaju krediti u odnosu na lizing. Prema oficijelnim izveštajima NBS ponderisana aktivna kamatna stopa na kredite iznosi oko 22% (dinarski), odnosno oko 12% (devizni i dinarski uz valutnu klauzulu). Prosečna ponderisana aktivna kamatna stopa na finansijski lizing je iznosila 8,29% (2011.), 8,38% (2012.) i 7,44% (II kvartal 2013.). Četvrto, pribavljanje opreme u sopstveno vlasništvo podrazumeva trajno vezivanje za kupljenu tehnologiju, dok lizing omogućava tehničko-tehnološku fleksibilnost i praćenje savremenih trendova poljoprivredno-prerađivačke tehnologije prostom zamenom stare za novu opremu. Iako je normativnim odredbama još pre desetak godina stvorena mogućnost za finansiranje opreme putem lizinga (Zakon o finansijskom lizingu je usvojen godine), lizing poslovi nisu doživeli ozbiljniju ekspanziju u odnosu na bankarske poslove. U prilog ovoj tezi govori i činjenica da je odnos bilansne sume bankarskog sektora i sektora kompanija za finansijski lizing dramatično u korist banaka. Prema podacima NBS, odnos bilansne sume davalaca finansijskog lizinga u odnosu na bilansnu sumu bankarskog sektora je u konstantnom padu u prethodnih nekoliko godina: 3,90% (2010.), 3,03% (2011.), 2,50% (2012.) i 2,39% (II kvartal 2013.). Bilansna suma davalaca lizinga na dan 30. juna godine, u odnosu na 31. decembar godine, smanjena je za 4,4%, dok je u istom periodu bilansna suma bankarskog sektora povećana za 0,1% (NBS, 2013, s. 7). Tabela br. 9.1: Struktura plasmana prema primaocu lizinga God. B OFS RS LS JP NPD PRD POLJ FL ORZD NRZ 2008.* ,2 4,5 1,1 6, * ,1 4,4 1,3 5, ,3 0,0 0,1 0,1 2,2 85,6 4,6 1,3 5,6 0,1 0,0 236

9 ,4 0,1 0,2 0,1 3,0 85,5 4,3 1,5 4,7 0,2 0, ,6 0,1 0,2 0,2 2,2 86,9 3,9 1,9 3,9 0,2 0, ,6 0,1 0,3 0,3 3,4 84,5 3,7 3,2 3,6 0,1 0,3 * i važila je druga klasifikacija primalaca lizinga. Uz prezentirane podatke za pojedine segmente, na ostale primaoce otpada 1,6% (2008.) i 1,3% (2009). godina. Napomena: B banke, OFS ostali subjekti u finansijskom sektoru, RS Republika Srbija, LS lokalna samouprava, JP javna preduzeća, NPD nefinansijska privredna društva, PRD preduzetnici; POLJ poljoprivrednici, FL fizička lica, ORZD ostali rezidenti, NRZ nerezidenti. Izvor: NBS, Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale) Prezentirana tabela prikazuje strukturu plasmana prema primaocima lizinga u periodu od do jula godine. Pošto za privredna društva postoji sintetičko učešće (NPD) nema mogućnosti determininacije udela prerađivačke industrije. Međutim, poljoprivrednici se prate kao posebna kategorija, pa je moguće analizirati trend u kretanju udela poljoprivrede u ukupnim lizing poslovima u posmatranom periodu. Na osnovu prezentiranih podataka je vidljivo da poljoprivrednici imaju malo učešće u ukupnoj strukturi primalaca lizinga. To učešće nije prelazilo 5%, a u poslednjih par godina je ispod 4%, sa tendencijom dodatnog smanjenja. Ovaj tabelarni prikaz ne ukazuje na značaj lizinga u finansiranju agroindustrije u Srbiji, ali je to moguće sagledati na osnovu sektorske strukture plasmana lizing kompanija i na osnovu strukture plasmana prema predmetu lizinga. Tabela br. 9.2: Struktura plasmana prema predmetu lizinga God. PM GRĐ PO TVA PV ŠPO OZU OPS KNK ONK 2008.* 10,3 7,4 8,3 40,4 23,2 1, * 11,4 7,3 7,8 39,4 22,2 1, * 12,0 7,7 6,8 37,3 25,1 1,0 1, * 12,6 6,8 6,4 37,8 24,8 1,0 2, ,6 7,1 9,1 33,3 25,6 1,2 2,7 6,9 1,4 0, ,2 5,9 9,0 34,9 25,0 2,2 4,0 7,1 1,5 0,2 * Do godine NBS je izveštavala po drugačijoj metodologiji (klasifikaciji). Osim navedenih podataka, bila je listirana i kategorija "Ostalo" koja je obuhvatala 9,5% (2008.), 10,7% (2009.), 8,5% (2010.) i 7,9% (2011.). Napomena: PM - proizvodne mašine, GRĐ građevinske mašine, PO poljoprivreda, TVA teretna vozila i autobusi, PV putnička vozila, ŠPO šinska vozila i plovni objekti, OZU oprema 237

10 za pružanje usluga, OPS ostale pokretne stvari, KNK komercijalne nekretnine, ONK ostale nekretnine. Izvor: Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale) Prezentirana tabela prikazuje strukturu lizinga prema predmetu lizinga. Od interesa za analizu je oprema i nekretnine koje proizvodno eksploatiše agroindustrijski sektor. Jednim delom ovaj sektor učestvuje u okviru stavke "Proizvodne mašine", u okviru pozicije "Teretna vozila", a obuhvata kompletnu kategoriju poljoprivredne opreme (PO). Ako se posmatraju podaci za poljoprivrednu opremu, vidimo da je njen udeo u lizingu oscilirao. Nakon osetnije smanjenja u i godini, dolazi do osetnijeg povećanja godine, a takav trend je zadržan i u prva tri kvartala godine. Iako je stanje tehničko-tehnološke opremljenosti u agro-industrijskom sektoru krajnje nezavidno, poljoprivredna oprema nije imala veći relativni značaj u strukturi plasmana lizing kompanija. Tabela br. 9.3: Sektorska struktura plasmana lizing kompanija God. PŠR RPI EEG GRĐ TRG SSI USI FID ZSZ OD 2008.* 13,4 17, ,1 15, ,4 0,8 0,5 7, * 13,0 17, ,0 14, ,6 0,8 0,5 7, ,1 21,7 0,4 8,2 13,9 29,0 2,5 1,1 0,7 14, ,4 23,2 0,6 8,4 14,2 30,4 1,7 0,8 0,8 13, ,0 23,1 0,5 8,3 16,2 28,5 1,0 1,0 0,8 13, ,0 22,5 0,4 8,9 14,4 29,5 0,9 1,0 1,0 12,4 * U ovim godinama je klasifikacija bila modifikovana. Podaci za RPI se odnose samo na prerađivačku industriju. Klasifikacija u ovim godinama je obuhvatala i fizička lica sa učešćem od 7,3% (2008.) i 6,3% (2009.). Napomena: PŠR poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo, RPI rudarstvo, prerađivačka industrija, EEG električna energija i snabdevanje gasom, GRĐ- građevinarstvo, TRG trgovina, SSI saobraćaj, skladištenje, informisanje, USI usluge smeštaja i ishrane, FDI finansijske delatnosti, ZSZ zdravstvo i socijalna zaštita, OD ostale delatnosti. Izvor: Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale) Prezentirana tabela prikazuje sektorsku strukturu plasmana lizing kompanija u periodu od 2008 do sredine godine. Iako je klasifikacija sintetičkog karaktera, na osnovu Tabele br moguće je egzaktnije determinisati zastupljenost finansijskog lizinga u finansiranju agrarne industrije. Ako na finansiranje ove delatnosti (primarne proizvodnje i prerade) putem lizinga otpada oko 2/3 aranžmana, onda je učešće agrarne industrije u ukupnim plasmanima lizing kompanija na nivou od oko 9%. To implicira da kompanije iz oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije nisu spoznale kapacitet lizinga za modernizaciju opreme i postrojenja. Međutim, za povećanje korišćenja lizing 238

11 aranžmana u ovom sektoru potrebno je učiniti nekoliko dodatnih mera. Prva mera je davanje pogodnosti lizing kompanijama za finansiranje opreme za prioritetne razvojne delatnosti (poljoprivreda, izvozna prerađivačka (prehrambena) industrija). Druga mera je edukativnog karaktera i odnosi se na povećanje informisanosti o prednostima finansiranja opreme putem lizing aranžmana. Osim kredita i lizing aranžmana, faktoring poslovi takođe predstavljaju ozbiljan potencijalni "kanal" za doziranje finansijskih resursa agrarnoj industriji. Faktoring poslovi podrazumevaju otkup i promptnu isplatu diskontovane vrednosti potraživanja. U okviru faktoringa, kompanije iz sektora agrarnog biznisa mogu svoja domaća i inostrana potraživanja da diskontuju, uz automatsko povlačenje likvidnih sredstava. Na taj način skraćuju period kreditiranja svojih kupaca, prenose rizik naplate na faktoring kompanije (specijalizovane kompanije ili banke koje nude faktoring kao parabankarski posao) i umanjuju troškove finansiranja. Faktoring posao banke (faktoring kompanije) usmeravaju na ciljne kategorije klijenata. Faktoring je namenjen: (1) Klijentima koji imaju potrebu za dodatnim obrtnim kapitalom, a ne žele ili ne mogu da ga dobiju na klasičan način putem kreditnog zaduženja; (2) Klijentima koji imaju zaključene komercijalne ugovore i višegodišnju saradnju sa svojim kupcima/dužnicima, (3) Klijentima izvoznicima koji žele da ponude povoljnije uslove plaćanja svojim ino-kupcima od konkurenata ( Obaveze banke (faktoring kompanije) proizilaze iz zaključenog faktoring aranžmana, a isplata potraživanja može da se realizuje na dva načina: (1) isplatom ukupne fakturne vrednosti umanjene za diskont (faktoring uz diskont); (2) avansnom isplatom 70-90% fakturne vrednosti uz odbitak faktoring nadoknade. Ostatak fakturne vrednosti se isplaćuje nakon naplate posla na bazi kojeg je kreirano potraživanje (faktoring uz avans. Prednosti faktoringa su ( aspx?id=812): Prvo - Veća likvidnost, avansnom uplatom pojačava se likvidnosna pozicija firme, formira potencijal za prevremenu otplatu obaveza, uz ostvarivanje eventualnih popusta za ista; Drugo Unapređenje kreditne sposobnosti, promptna naplata potraživanja poboljšava tok gotovine i uvećava kreditnu sposobnost kompanije; Treće - Transfer potraživanja, prenosom potraživanja, kompanija se oslobađa rizika naplate i pratećih troškova administriranja; Četvrto Povećanje finansijske discipline, neizvesnost u pogledu naplate potraživanja je umanjena, zbog toga što su dužnici disciplinovaniji kada naplatu potraživanja realizuje respektabilna banka; Peto Unapređenje konkurentnosti, skraćenjem rokova naplate potraživanja smanjuje se vreme vezivanja obrtnog kapitala, povećava se brzina njegovog obrta, a kompanije su u mogućnosti da ponude koncesione uslove prodaje i povećaju konkurentski kapacitet. Tržište faktoring poslova je brzorastuće, jer je obim prometa od 150 miliona evra godine uvećan na 800 miliona evra u godini. Povećanje obima prometa signalizira da je na ovom tržišnom segmentu došlo po povećanja likvidnosti, te da su stvoreni preduslovi da se agrarne kompanije aktivnije uključe u ovaj model finansiranja obrtnih sredstava. Osim navedenih finansijskih alternativa, povezivanjem u okvirima proizvodno-poslovne celine (sistem vertikalne integracije), agrarne kompanije bi znatno povećale kapacitet samofinansiranja. Njegovo povećanje smanjilo bi potrebe za angažovanjem eksternih izvora finansiranja i troškove finansiranja. 239

12 9.4. Državni paketi finansijske podrške agrarnoj industriji - retrospektiva Ekonomski značaj agro-industrijskog sektora je svakako nametnulo potrebu koncipiranja državnih mehanizama finansiranja, kao i edukativne i tehničke podrške za razvoj agrarnog biznisa. Kada je reč o AP Vojvodini, moguće je govoriti o tri stuba finansijske podrške ovom sektoru: (1) Agrarni budžet; (2) Fond za razvoj AP Vojvodine; (3) Garancijski Fond AP Vojvodine. Kada se uloga ovih mehanizama komparira sa bankarskim kreditiranjem, prisutne su koncepcijske razlike. Naime, bankarska industrija ne poznaje ekstra-finansijske interese potencijalnih klijenata (dužnika), već se fokusira prevashodno na obim finansijske intermedijacije, ekonomiju obima i diverzifikacije, diverzifikaciju rizika i optimizaciju profila rizik-prinos. Mehanizmi finansijske podrške javnog karaktera imaju veći stepen senzibiliteta za razvojni interese agrarne industrije, kao i za razvojni kapacitet i značaj ovog (prioritetnog) privrednog sektora. Na bazi ovih sredstava, (su)finansiraju se projekti od šireg društvenog interesa, pa je logično što se putem ovog finansijskog mehanizma (su)finansiraju investicioni projekti u poljoprivredi, infrastrukturni projekti koji unapređuju uslove za razvoj agrarne industrije i unapređenje agrarnog biznisa, programi podsticanja razvoja izvozno-orjentisane proizvodnje i projekti novog zapošljavanja. Sredstva iz javnih izvora su manjim delom bespovratna, a većim delom inkorporiraju odredbe o povratnosti, pri čemu je cena njihove upotrebe značajno niža u odnosu na cenu bankarskih kredita. Takođe, uslovi odobravanja ovih sredstava se zasnivaju na drugačijim kriterijumima u odnosu na kreditnu sposobnost koja je univerzalni kriterijumski reper prilikom odobravanja kredita. Povlačenje ovih sredstava podrazumeva postojanje razvojne koncepcije investicija i striktno namensko korišćenje sredstava. Javna sredstva se uglavnom usmeravaju u finansiranje dugoročnijih projekata, ali se manjim delom raspodeljuju i na kratkoročno finansiranje obrtnih fondova. Ciljna funkcija ovih programa podrške je rasterećenje agro-industrijskog kompleksa velikih kamatnih nameta, što bi trebalo da utiče na stabilnije cene poljoprivrednih proizvoda i snabdevanje poljoprivrednim i prerađenim proizvodima i jačanje njene konkurentske pozicije na izvoznim (eksternim) tržištima. Agrarni budžet je segment ukupnog budžetskog sistema koji država i niže teritorijalno-političke zajednice izdvajaju kao podsticajna sredstva za razvoj agrara. Ova sredstva se dodeljuju u obliku subvencija, premija, regresa, dotacija i slično, a osnovni cilj im je uticaj na smanjenja efektivnih cena, razvoj sektora agrara i implicitno podsticanje industrije za preradu primarnih poljošrivrednih proizvoda. Davanja iz agrarnog budžeta su strogo namenskog karaktera, uglavnom na bazi avansnog sufinansiranja poljoprivredne proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda. Ovaj mehanizam podrške trebalo bi posmatrati i u širem kontekstu. Ako u strukturi uvoza veliki procenat otpada na primarne poljoprivredne i prerađene proizvode, finansijska podrška ovom sektoru može se posmatrati kao komplementar merama podsticaja uvozno-supstitutivnoj industriji u funkciji redukcije spoljno-trgovinskog deficita. Podsticanjem razvoja uvozno-supstitutivne agrarne i prerađivačke proizvodnje, umanjuje se pritisak na kurs nacionalne valute, povećava se broj zaposlenih u sektoru agrara i stvaraju preduslovi za smanjenje stepena aglomeracije (prenaseljenosti) urbanih sredina. Međutim, sve ovo su propratni efekti interventnih sredstava iz agrarnog budžeta u odnosu na primarni: podsticanje razvoja agrarne industrije, unapređenje njene konkurentnosti i time njeno iskorišćavanje kao razvojne šanse. 240

13 U kontekstu prethodnih razmatranja, moguće je egzaktno identifikovati funkcije agrarnog budžeta ( = view&id=282&itemid=41): Prvo - Da snabdeva poljoprivredni sektor neophodnim novčanim sredstvima; Drugo - Da utiče na tržišne mehanizme i usklađuje ponudu i tražnju; Treće - Da pomaže unapređenju razvoja poljoprivrednih gazdinstava; Četvrto - Obezbeđenje prehrambene sigurnosti; Peto - Razvoj podrške modernoj poljoprivrednoj politici i ruralnom razvoju; Šesto - Podrška nauci i tehnologiji; Sedmo - Obezbeđenje socijalne sigurnosti i humanizacije rada; Osmo - Briga o okruženju i održivom razvoju; Deveto - Briga o dobrobiti životinja; Deseto - Obezbeđenje sigurnosti snabdevanja i kvaliteta hrane. Institut agrarnog budžeta je u nacionalnu praksu javne regulacije uveden sredinom 90-tih godina prošlog stoleća, a primarna emisija je bila dominantni model finansiranja. Kasnije se pristupilo finansiranju na osnovu posebnog poreza na promet primarnih poljoprivrednih proizvoda. Donošenjem Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju definisane su smernice za raspodelu sredstava iz agrarnog budžeta, kao i minimalan iznos u odnosu na ukupan budžet (minimum 5% za odnosnu budžetsku godinu). Tabela br. 9.4: Agrarni budžet: apsolutni i relativni nivo Godina: Agrarni budžet (u milionima dinara) Učešće agrarnog u ukupnom budžetu (%) ,4% ,6% ,9% ,9% ,7% ,7% ,3% ,0% ,1% ,8% ,8% ,7% ,0% ,2% ,4% 241

14 ,6% ,5% ,5 % Izvor: Ministarstvo finansija i Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije Prezentirana tabela prikazuje apsolutni i relativni nivo agrarnog budžeta u Republici Srbiji u periodu od do godine. Na osnovu podataka je vidljivo da se u apsolutnom iznosu agrarni budžet konstantno povećava. Međutim u relativnom smislu, agrarni budžet kao deo ukupnog budžeta beleži osetnije oscilacije. U periodu do Godine, agrarni budžet kao alikvotni deo ukupnog budžeta konstantno smanjuje svoje učešće. Nakon toga dolazi do zadovoljavajućeg povećanja na nivo od 5,1%. U sledećoj fazi je prisutan silazni trend relativnog značaja agrarnog budžeta, uz promenljivo kretanja u intervalu 3,7 do 4,8%. Sa smanjenjem ekonomske aktivnosti po uticajem globalne krize, smanjenjem baze za naplatu dažbinskih prihoda i smanjenjem fiskalnog randmana, ukupni budžetski prihodi su značajno smanjeni. Neki drugi prioriteti su "vezali" budžetska sredstva, pa do godine (izuzev godine) beleži se osetno smanjenje učešća agrarnog budžeta. U godini agrarni budžet je u apsolutnom izrazu udvostručen i predstavlja oko 4,5% ukupnog budžeta. Analitički pristup praćenju dinamike agrarnog budžeta podrazumeva egzaktnije sagledavanje globalne strukture njegovih prihoda. Sa jedne strane su prihodi koji se izdvajaju iz budžeta Republike, a sa druge strane su sredstva koja kao sopstvene prihode realizuje Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Ova struktura kao i procentualni udeo ove dve grupe prihoda su prikazani u Tabeli br Tabela br. 9.5: Struktura prihoda i relativni značaj prihoda agrarnog budžeta ( ) Godina Budžet Agr. budž. Udeo (%) Sopst. prih. Uk. prih. Udeo (%) (3/2) x = 3+4 (5/2)x ,045 18,059 5,00% 2,085 20,144 5, ,768 16,270 4,10% 2,714 18,984 4, ,821 23,593 4,70% 3,950 27,543 5, ,518 21,410 3,60% 4,686 26,096 4, ,959 27,634 4,00% 5,261 32,895 4, ,854 15,964 2,20% 10,726 26,690 3, ,498 19,908 2,50% 5,713 25,621 3, ,892 22,033 2,45% 10,560 32,593 3, ,957 22,858 2,43% 26,627 49,485 5,26 Napomena: Apsolutni iznosi su dati u milijardama RSD Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Tabela prikazuje opterećenje centralnog budžeta sa agrarnim budžetom i to u dve instance. U prvoj instanci je kalkulisano učešće agrarnog budžeta u ukupnom budžetu, da bi ta kalkulacija kasnije bila korigovana pridruživanjem sopstvenih prihoda Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede koji potiču od naplate korišćenja zemljišta, fitosanitarnih i veterinarskih usluga i drugo. Bez uključivanja sopstvenih 242

15 prihoda, udeo agrarnog budžeta je skroman, naročito od godine. Uključivanjem sopstvenih prihoda, apsolutni iznos agrarnog budžeta se osetno povećava, pa se i relativni značaj javnih finansijskih resursa za podršku agraru znatno uvećava. U poslednjoj analiziranoj godini, to povećanje je više od 100%, pa je relativni udeo agrarnog budžeta više nego udvostručen. Najveći deo agrarnog budžeta transferiše se posredstvom subvencija, kao najzastupljenijeg interventnog instrumenta u agro-industrijskom sektoru. Subvencije imaju karakter direktnog budžetskog davanja koje umanjuje troškove proizvodnje, snižava cenu koštanja i obezbeđuje konkurentnosti i relativnu cenovnu stabilnost. Njima se, kao selektivnim instrumentom pogađaju tačno definisane proizvodne delatnosti, uz striktnu kriterijume koji determinišu pravo na dobijanje subvencija. Subvencijama se stimulišu delatnosti od ekstra-ordinarnog ekonomskog interesa, kao i delatnosti koje zbog prirode proizvodnog procesa nemaju potencijal da se razvijaju u striktnim tržišnim uslovima. U slučaju poljoprivrede, subvencijama se interveniše na tržištu nabavke repromaterijala (sufinansiranjem dela cene nabavljenih sirovina) ili se sufinansira deo dugovanja po osnovu kamate na kreditne obaveze. Empirijska analiza finansiranja agro-industrijskog sektora pomoću subvencija upućuje na praćenje relativnog nivoa subvencija, stope rasta i indeksa promene u dinamici vremena u odnosu na celokupnu privredu (Tabela br. 9.6). Tabela br Struktura ukupnih subvencija prema nameni Godina Subvencije SUP SUPLJ SJPŽS ST OS , , , ,70 89, ,30 % 100,00 27,04 23,79 32,85 0,29 16, , , , ,70 152, ,40 % 100,00 18,84 37,31 25,64 0,44 17, , , , ,30 343, ,50 % 100,00 17,12 30,75 27,63 1,18 23, , , , ,50 920, ,40 % 100,00 12,93 35,21 28,01 2,90 20, , , , , , ,00 % 100,00 8,99 35,18 29,24 4,79 21, , , , , , ,30 % 100,00 7,96 51,26 22,53 5,23 13, , , , , , ,80 % 100,00 8,61 40,84 31,05 3,89 15, , , , , , ,60 % 100,00 8,47 46,18 25,04 5,10 15, , , , , , ,00 % 100,00 6,63 32,02 28,53 5,10 27, , , , , , ,00 % 100,00 27,69 34,12 15,95 2,89 19,36 Q , , , , , ,70 % 100,00 19,33 38,03 19,67 2,19 20,78 Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije Napomena: SUP subvencije u privredi (Fond za razvoj), SUPLJ subvencije u poljoprivredi, SJPŽS subvencije JP Železnice Srbije; ST subvencije u oblasti turizma; OS ostale subvencije. Prezentirani podaci prikazuju apsolutni nivo i relativnu strukturu subvencija u Republici Srbiji u period od do septembra godine. Na osnovu prezentiranih 243

16 pokazatelja vidljivo je da se subvencije u poljoprivredi kreću promenljivo: svakoj godini povećanja apsolutnog nivoa subvencija u poljoprivredi prethodi godina njihovog smanjivanja. U relativnom izrazu, situacija je povoljnija. Naime, osim u početnoj godini, sve ostale godine karakteriše dominacija relativnog značaja subvencija u poljoprivredi u strukturi ukupnih subvencija. Naročito velike promene relativnog učešća ovih subvencija su prisutne u godini, kada je njihov relativni značaj povećan sa 35,18% na 51,26%. Međutim, kasnije je došlo do smanjenja budžetskih prihoda i agrarnog budžeta, pa je relativno učešće javnih davanja poljoprivredi značajnije umanjeno. Egzaktniji prikaz ovih turbulentnih promena je dat u sledećem grafičkom prikazu koji sublimira godišnje stope promene (rasta i pada) apsolutnog nivoa subvencija u poljoprivredi. Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije Shema br Stopa rasta subvencija u poljoprivredi Prezentirana tabela prikazuje stopu promene subvencija u poljoprivredi u periodu od do godine. Vidljivo je da su subvencije poljoprivredi izrazito oscilatorna budžetska kategorija. Recimo, godine stopa rasta je iznosila 78,14%, dok su već naredne godine subvencije poljoprivredi zabeležile smanjenje za skoro trećinu u odnosu na prethodnu godinu (31,18%). Još je izraženija promena na prelazu iz u godinu: povećanje u odnosu na godinu od 98,44% je već u godini registrovano ozbiljno smanjenje subvencija u poljoprivredi za više od 1/3 u odnosu na prethodnu godinu (34,04%). Takav oscilatoran trenda sa manjim ili većim varijacija je karakteristika dinamike subvencija u ukupnom analiziranom periodu. Na osnovu godišnjih stopa promene kalkulisana je prosečna stopa promene subvencija u poljoprivredi za posmatrani period. Ona iznosi 25,54% što znači da je apsolutni nivo subvencija u posmatranom periodu prosečno rastao za nešto malo više od 1/4. 244

17 Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije Shema br. 9.2: Indeks promene subvencija u poljoprivredi Prezentirani grafikon prikazuje indeks promene subvencija u poljoprivredi u dva uzastopna vremenska perioda: u odnosu na godinu i godine u odnosu na godinu. Vidljivo da su subvencije u poljoprivredi u godini povećane u odnosu na godinu za 74,48%. Nivo subvencija u poljoprivredi u godini je povećan u odnosu na godinu za svega 16,74%. Jedan od razloga za skromno povećanje subvencija u drugom periodu je svakako globalna kriza koja je prerasla u krizi budžeta i krizu javnog duga. Osim ovih klasičnih budžetskih davanja, egzistiraju i instrumenti vanbudžetske podrške razvoju agro-industrijskog kompleksa. To su pre svih Fond za razvoj AP Vojvodine i Garancijski fond AP Vojvodine. Fond za razvoj AP Vojvodine je osnovan sa ciljem striktnije podrške prioritetnim delatnostima. Finansijska podršku se odobrava na kvazi tržišnim principima. Većina sredstava se dodeljuju uz elemenat povratnosti i koncesione kamatne stope, uvažavajući razvojnu komponentu i strateški značaj (prioritetnih) ekonomskih sektora koji su neto korisnici ovih sredstava. Kreditna sredstva za razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije dodeljuju se pravnim i fizičkim licima za sledeće namene: (1) osavremenjavanje poljoprivredne proizvodnje; (2) zasnivanje i razvoj voćarsko-vinogradarske proizvodnje; (3) razvoj stočarske proizvodnje i ribarstva; (4) razvoj povrtarske proizvodnje kroz nabavku i osavremenjavanje opreme; (5) uvođenje sistema kvaliteta u sve procese rada; (6) povećanje kapaciteta i osavremenjavanje linija za preradu primarnih poljoprivrednih proizvoda i kapaciteta prehrambeno prerađivačke industrije (Brkić, 2009). Prema internim dokumentima, Fond svojom finansijskom podrškom investicija poljoprivredi AP Vojvodine realizuje sledeće programske ciljeve: (1) povećanje tržišne konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda i povećanje korišćenja kapaciteta i zaposlenosti; (2) povećanje izvoza, (3) veći nivo investicionih ulaganja u ruralnim područjima. Izvori finansiranja su alikvotni deo prihoda od privatizacije, prihodi od naplate plasmana, prihodi od emisije HOV, sredstva međunarodnih finansijskih institucija 245