STANJE I PERSPEKTIVE AGROPRIVREDE I SELA U SRBIJI

Transcription

1

2

3 STANJE I PERSPEKTIVE AGROPRIVREDE I SELA U SRBIJI Beograd, decembar 2016.

4 2016. Izdavač Univerzitet u Beogradu Ekonomski fakultet Centar za izdavačku delatnost Kamenička 6, tel , faks cid@ekof.bg.ac.rs Redaktori Prof. dr Žaklina Stojanović Prof. dr Natalija Bogdanov Dekan Ekonomskog fakulteta Prof. dr Branislav Boričić Recenzenti Prof. dr Zorka Zakić Prof. dr Zorica Vasiljević Prof. dr Miladin Ševarlić Direktor i odgovorni urednik Dr Đorđe Mitrović Dizajn korice MaxNova Štampa ČUGURA PRINT - Beograd Godina ISBN: Sva prava su zadržana. Ni jedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

5 PREDGOVOR U organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kao domaćina, održana je 23. aprila naučna konferencija Stanje i perspektive agroprivrede i sela u Srbiji. Opredeljenje organizatora za ovu temu pokazalo se kao nesumnjivo opravdano uzimajući u obzir višestruki značaj agroprivrede i ruralne ekonomije u socijalnom, ekonomskom i ekološkom smislu. Radovi prezentovani na skupu su prilagođeni saglasno komentarima i diskusiji vođenoj kako na plenarnoj, tako i na odvojenim tematskim sesijama. Prilozi su podeljeni u četiri osnovna poglavlja. U prvom poglavlju je dat osvrt na osnovne izazove pred kojima se nalaze donosioci odluka o merama podrške razvoju agrosektora i ruralne ekonomije danas, kako u Srbiji, tako i u svetu. Posebno je istaknut značaj konkurentnosti agrosektora i mera koje vode unapređenju položaja učesnika u sistemu koji se obeležava terminom AGROPRIVREDA (dofarmerski, farmerski i postfarmerski sektor). Drugo poglavlje je posvećeno analizi položaja proizvođača hrane iz Srbije kako na domaćem tako i na svetskom tržištu hrane. U strukturi izvoza dominiraju primarni poljoprivredni proizvodi, a strategija porasta konkurentnosti treba da bude zasnovana na povećanju produktivnosti (tehničko-tehnološki razvoj i inovacije), unapređenju kvaliteta proizvoda i povećanju stepena finalizacije (izvoz proizvoda više dodate vrednosti), kao i stvaranju specifičnih robnih marki i brendova koji se oslanjaju snažnije na razvijene šeme podrške kvalitetu hrane po ugledu na EU. U trećem poglavlju dalje su razrađena pitanja posebnih razvojnih potencijala poput ulaganja u razvoj organske proizvodnje, ponudu specifičnih (inovativnih) proizvoda po kojima su vodeće kompanije postale prepoznatljive na tržištu ili razvoj sektora voćarstva. Četvrto poglavlje pruža uvid u mogućnosti razvoja finansijskih institucija koje bi mogle imati presudnu ulogu u povećanju izvesnosti poslovanja, odnosno smanjenju raznovrsnih rizika kojima je proizvodnja pod otvorenim nebom kontinuirano izložena. Imajući u vidu uticaj klimatskih promena na povećanje neizvesnosti i rizika u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i posledice koje redefinisanja odnosa uloga i položaja različitih aktera u lancu snabdevanja hranom od njihve do trpeze donose, u ovom delu su data potencijalna rešenja koja bi doprinela porstu izvesnosti poslovanja poljoprivrednih proizvođača. Na kraju svakog rada date su osnovne preporuke za vođenje agrarne i ruralne politike u Srbiji.

6 Autori su ukazali na probleme sa kojima se suočavaju agrar, agroprehrambeni sistem, agroprivreda i ruralna ekonomija, ka i na nužne mere koje bi doprinele što većem stepenu korišćenja potencijala kojima raspolaže Srbija. Stavljajući ovu monografiju na uvid našoj stručnoj i široj javnosti, uvereni smo da će ona biti od koristi kako zainteresovanim istraživačima u naučno-istraživačkim i obrazovnim institucijama, tako i privredi i odgovarajućim institucijama koje su zadužene za formulisanje politike u predmetnom domenu. Posebnu vrednost tekstova predočenih u ovoj publikaciji daje činjenica da su autori profesionalno angažovani u više različitih ustanova na poljoprivrednim i eknomskim fakultetima, institutima, istraživačkim centrima, privredi i ministarstvima, čime su omogućili celovito sagledavanje problema savremenog agrara i ruralne eknomije sa više aspekata. Svima njima pripada zahvalnost na uloženom trudu. Beograd, decembar Redaktori Žaklina Stojanović Natalija Bogdanov II

7 SADRŽAJ Predgovor...I I STANJE, IZAZOVI I PERSPEKTIVE AGROPRIVREDE I RURALNE EKONOMIJE Žaklina Stojanović Konkurentnost agrosektora, mere i inovativnost... 1 Natalija Bogdanov/Milena Stevović/ Ružica Papić Agrarna politika srbije izazovi i postojeća rešenja Gojko Rikalović/Dejan Molnar/Hristina Mikić Ruralni razvoj i kreativna ekonomija Radovan Pejanović O razvojnim problemima naše agroprivrede II IZVOZ I KONKURENTNOST AGROSEKTORA Branislav Vlahović/ Stevan Veličković Komparativne prednosti izvoza agroindustrijskih proizvoda iz republike srbije Stanislav Zekić / Bojan Matkovski/ Žana Kleut / Danilo Đokić Uticaj spoljnotrgovinske liberalizacije na komparativne prednosti u izvozu agrarnih proizvoda srbije III

8 III SPECIFIČNA TRŽIŠTA Mirela Tomaš Simin / Radovan Pejanović / Danica Glavaš-Trbić Razvojni potencijali organske proizvodnje hrane u republici srbiji Mirjana Gligorijević / Sanja Mitić Tržište nove (funkcionalne) hrane u srbiji Irena Janković Analiza izabranih ekonomskih indikatora razvoja poljoprivrede u srbiji: primer proizvodnje i distribucije maline Saša Veljković Inovativno brendiranje hrane upotreba oznaka o dobrobiti životinja IV FINANSIJSKE INSTITUCIJE I RAZVOJ AGROPRIVREDE Jelena Kočović / Tatjana Rakonjac-Antić / Marija Jovović Mogućnosti razvoja osiguranja poljoprivrede u srbiji Vlado Kovačević / Vladimir Zakić Razvoj finansijskog tržišta za potrebe poljoprivrede Gordana Radović / Radovan Pejanović Finansiranje poljoprivrede u srbiji: potencijalni model specijalizovane poljoprivredne banke IV

9 I STANJE, IZAZOVI I PERSPEKTIVE AGROPRIVREDE I RURALNE EKONOMIJE

10

11 KONKURENTNOST AGROSEKTORA, MERE I INOVATIVNOST Žaklina Stojanović 1 ( zaklina@ekof.bg.ac.rs) Apstrakt Istraživanje je zasnovano na primeni participativnog i holističkog pristupa. Kvalitativno istraživanje aktuelnog okvira Zajedničke agrarne politike u pogledu stimulisanja porasta konkurentnosti sprovedeno je korišćenjem dubinskog intervjua i veb upitnika. Deset evropskih zemalja su uključene u analizu. Intervjui su prikupljeni tokom godine. Lista uključenih eksperata se sastoji od predstavnika poljoprivrednih proizvođača i prehrambene industrije, kao i njihovih asocijacija, asocijacija izvoznika i trgovaca, kao i eksperata u vladinim i nevladinim telima u oblasti poljoprivreda i hrana. Provera rezultata istraživanja izvršena je dodatnim kontro lnim ispitivanjem. Ukupno 90 predstavnika malih, srednjih i velikih fa rmi i asocijacija proizvođača su popunili upitnik. Generalno posmatrano, ekspe rti su upitani da ocene uticaj mera agrarne politike na konkurentnost prehrambenog sistema (lanca snabdevanja hranom) u EU. Evropska i nacionalne politike su u pogledu unapređenja konkurentnosti neusaglašene i vrlo često različite. U EU-12 inovacije su u velikoj meri oslonjene na porast produktivnosti, dok se u EU-15 insistira na inoviranju proizvoda koji u potpunosti odgovaraju zahtevima savremenog potrošača. Politika inoviranja treba da bude usmerena ka zaštiti interesa učesnika u sistemu. Investicije u nove tehnologije u agrosektoru razvijenih zemalja EU su inicirane novim zahtevima u pogledu zaštite dobrobiti životinja, porasta energetske efikasnosti, zaštite prirodne sredine i potrošača. S druge strane, zemlje nove članice se još uvek uglavnom bore sa istorijskim zahtevima vezanim za porast produktivnosti kao osnovnog izvora rasta konkurentno sti. Bitnu prepreku u razvoju konkurentnosti čini nepostojanje efikasne koordinacije između učesnika, što takođe negativno utiče na produktivnost i specijalizaciju unutar EU sistema snabdevanja hranom. KLJUČNE REČI: AGRARNA POLITIKA, KONKURENTNOST, INOVACIJE, EFIKASNOST, SISTEM SNABDEVANjA HRANOM (AGROBIZNIS). 1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu. 3

12 AGRICULTURAL COMPETITIVENESS, MEASURES AND INNOVATIVENESS Žaklina Stojanović 2 ( zaklina@ekof.bg.ac.rs) Abstract The research is based on the participatory and holistic approach. The qualitative insights in the current Common Agricultural Policy framework related to the competitiveness growth are gethered throughout in-depth interviews and web based questionnaire. Ten European countries were observed. Interviews were conducted during The list of included experts consists of representatives of food producers & food industry associations, associations of exporters & traders, as well as govenrment and NGO experts in the field food and agriculture. Cross-check of results was generated throughout the Web based survey. Totally 90 representatives of small, medium and large farms completed the questionnaire. In general, the experts were asked to express their opinion related to the CAP measures influence on the EU food chain competitiveness. The EU and national policies toward competitiveness improvement are heterogeneous and often not adequately harmonized. In EU-12 innovation is still largely oriented toward production efficiency, while the EU-15 group insists on product innovations that fully meets consumer preferences and demand. Innovation policy has to be aligned to the interests of the agri-food-chain stakeholders. Investments in new technologies in agri-food sectors in developed EU countries are mainly driven by new animal welfare, energy efficiency, environmental and consumer protection requirements. The drivers of competitiveness in these countries are consumer generated. However, the new member states are still stuggling with historical issues of productivity as a main source of competitiveness growth. Another important obstacle is the absence of effective coordination between food chain stakeholders, which also negatively influence productivity and specialization along the EU food chain. KEY WORDS: AGRICULTURAL POLICY, COMPETITIVENESS, INNOVA- TION, EFFICIENCY, FOOD CHAIN (AGRIBUSINESS). JEL KLASIFIKACIJA: Q18 2 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu. 4

13 1. UVODNA RAZMATRANJA: Konkurentnost agrosektora, faktori i savremena agrarna politika Kada se govori o agrarnoj politici danas misli se na set svesno usmerenih akcija donosioca odluka na makro nivou u prehrambenom sektoru koje su ciljane ka stvaranju rezultata proizvodnje koji su u skladu sa društvenim uverenjem šta bi trebalo da bude. 3 Vrlo često se idealizira očekivano postignuće, te se donosiocima odluka stavlja u zadatak ispunjenje međusobno suprotstavljenih ciljeva. Od države se očekuje da stvori uslove u kojima će biti obezbeđena ponuda adekvatne hrane po kvalitetu (pitanje prehrambene bezbednosti), pri čemu hrana treba da bude po ceni pristupačna za različite slojeve stanovništva i dostupna u toku godine (prehrambena sigurnost). U isto vreme, dizajnirani prehrambeni sistem treba da omogući odgovarajući način života za poljoprivrednike (obezbeđenje dohotka proizvođača). Kako se može obezbediti pristojan prihod za proizvođače uz istovremeno niže troškove za potrošače? Odgovor je vezan za unapređenje konkurentnosti agrara i u suštini se u okviru primarne poljoprivredne proizvodnje često svodi na osnovnu temu - porast produktivnosti. Ispunjenje navedenog cilja je, usled primene paketa Zelene revolucije, uvek vezano za širi set tehnološkog i društvenog inoviranja (novi inputi u proizvodnji praćeni su novim načinom organizacije agrobiznisa). Zbog specifičnog, dualnog karaktera poljoprivredne proizvodnje i dualne strukture agrosektora, inoviranje se u sektoru agrara u svim zemljama sveta pomaže različitim merama agrarne politike. Istorijski posmatrano, agrarna politika je sve do 1980-ih dominantno imala za cilj direktno uvećanje produktivnosti proizvodnje na farmi i realizovana je u formi različitih podsticanja strukturnih prilagođavanja (Brasier et al., 2012). Vremenom se problem gladi u razvijenim ekonomijama pretvorio u problem hiperprodukcije i neželjenog prilagođavanja u sferi korišćenja resursa u poljoprivredi. Ponuda hrane u razvijenim zemljama sveta raste brže od kapaciteta domaće tražnje. Ulaganja u tehnologiju bila su praćena porastom prihoda po jedinici korišćenja resursa, odnosno značajnim snižavanjem troškova po jedinici ulaganja. Korist od tehnološkog unapređenja ubirali su rani inovatori, dok su ostali poljoprivredni proizvođači, kao nužni pratioci tehnoloških promena, povećavali ponudu hrane i na taj način obarali cenu na tržištu. Počev od 1980-ih u industrijski razvijenim zemljama sveta učinjeni su radikalni zaokreti u vođenju agrarne politike. Problem prvog reda postao je dohodak poljoprivrednih 3 Drummond H.E. et al (2001): Agricultural Economics, Prentice Hall, New Jersey, p

14 proizvođača koji je ugrožen konstantnim padom cena poljoprivrednih proizvoda. To je imalo i dodatne posledice vezane za korišćenje resursa u agrosistemu. Koristeći nove tehnologije poljoprivrednici oslobađaju sve veće površine zemljišta za alternativnu upotrebu. Pokrenuti su i kontigenti radne snage koji trže novo zaposlenje van poljoprivrede, a vrlo često u okviru ruralne ekonomije. Agrarnoj politici se danas pripisuju i dodatna zadaci vezana za osiguranje standarda održivog razvoja i odgovarajućeg kvaliteta života ruralne populacije. U svetlu nastalih promena, agrarna politika je tokom poslednje dekade dvadesetog veka, doživela značajnije revidiranje (Tabela 1). Početkom dvadeset prvog veka ove promene će posebno dobiti na značaju u kontekstu analize konkurentnosti poljoprivrednih proizvođača, ali i čitavih agroekonomija (Hart et al., 2012). Tabela 1: Ciljevi agrarne politike 4 Tradicionalna agrarna politika Savremena agrarna politika Adekvatna hrana za sve Institucije i kontinuitet poslovаnja poljoprivrednika u uslovima rizika Jevtina hrana Jačanje konkurentnosti i otvaranje tržišta Dostupna hrana u toku godine Prilagođavanje promenjenim zahtevima tražnje Zdravstveno bezbedna hrana Nacionalna prehrambena sigurnost i bezbednost Zaštita dohotka poljoprivrednih Održivi razvoj poljoprivrede proizvođača (u ekonomskom, socijalnom i ekološkom smislu) U centar interesovanja kreatora savremene agrarne politike stavljen je tržišni poljoprivredni proizvođač, dok se osnovni instrumenti pomoći agroprivrednim subjektima danas traže u institucionalnom rešavanju problema obezbeđenja kontinuiranog poslovanja u uslovima rizika. Tako je, na primer, društveni cilj vezan za ostvarenje socijalne pravde za porodične farme preformulisan u ekonomski obezbeđenje sredstava kojim bi poslovanje farmi bilo izloženo manjem dejstvu rizika (Trostle et al, 2008). Ovim putem je i sfera interesovanja političara u oblasti agrara 4 Z. Zakić i Ž. Stojanović (2008): Ekonomika agrara, Ekonomski fakultet Beograd, str

15 značajno revidirana. Ona ne može više obuhvatati one proizvođače koji ne koriste efekte ekonomije obima, nisu specijalizovani i tehnološki adekvatno opremljeni. Drugim rečima, proizvođači koji nisu efikasni u proizvodnji i efektivni u marketingu i menadžmentu ne treba više da očekuju bilo kakvu pomoć u okviru mera savremene agrarne politike. Njihovo mesto se analizira u okviru šire ruralne ekonomije kao prostorno definisanog skupa aktivnosti koje se realizuju oko poljoprivrede u ruralnim sredinama. 5 Dodatno, prilagođavanje poljoprivredne proizvodnje zahtevima tržišta je kao cilj modifikovano u proširenje tražnje, jačanje konkurentnosti i otvaranje domaćeg tržišta ka inostranstvu. Na strani upravljanja tražnjom na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda istovremeno se mogu uočiti bitne promene. Umesto podrške merama pukog širenja tražnje danas se više govori o kvalitetu ponude. Na kraju, treba dodati da su ciljevi savremene agrarne politike prošireni tako da pokrivaju i integrisano područje aktivnosti agroprivrede i prirodnog okruženja. Danas se sve više govori o politici održivog razvoja poljoprivrede koja podrazumeva racionalno korišćenje prirodnih resursa zemljišta kao objektivnog uslova poljoprivredne proizvodnje, vode i energije. 2. IZ PERSPEKTIVE UČESNIKA U SISTEMU: Da li je savremena agrarna politika EU dovoljno usmerena ka unapređenju konkurentnosti i inovativnosti poljoprivrednih proizvođača? Zajednička agrarna politika (eng. Common Agricultural Policy) doživljava konstantne promene koje uslovljavaju pomeranje težišta od proizvođača ka potrošaču (EC, 2012). Novi programski okvir u prvi plan stavlja konkurentnost agrosektora koju je moguće povećati samo uz promociju inovativnosti, borbu protiv klimatskih promena i podršku koja se pruža novom zapošljavanju u ruralnim sredinama. Promene agrarne politike se mogu posmatrati sa normativnog aspekta, kao i u kontekstu merenja ekonomskih efekata. Pri tome se vrlo često gubi iz vida perspektiva koju učesnici u sistemu - proizvođači, trgovci, prerađivači i potrošači, imaju u ovom pogledu. Ovo istraživanje zato ima za cilj da pokaže u kojoj meri poljoprivredni proizvođači percipiraju aktuelne mere agrarne politike kao pokretače razvoja agrokonkurentnosti kako na nacionalnom, tako i na EU nivou. 5 Na potrebu analize aktivnosti oko poljoprivrede za razvoj savremenog agrosektora prva je ukazivala Z. Zakić (1995). 7

16 Polazna pretpostavka ovog istraživanja formulisana je na sledeći način: okvir u kome se Zajednička agrarna politika danas vodi pruža adekvatnu osnovu za brzu reakciju poljoprivrednih proizvođača na signale sa tržišta, vodeći ih tako ka efikasnijem poslovanju i stvaranju mogućnosti da se uspešno takmiče na globalnom nivou. Treba imati u vidu da dve trećine izvoza iz EU potiče iz sektora finalnih prehrambenih proizvoda sa izrazito visokom dodatnom vrednošću (Stojanović i dr., 2013.). Stoga se i konkurentnost evropske poljoprivrede može analizirati samo u okviru celovitog sistema ponude hrane (agroprehrambeni sistem ili sistem snabdevanja hranom od proizvođača do potrošača). Holistički pristup pruža mogućnost da se problem istraži sa različitih aspekata, pri čemu se poljoprivredni proizvođač neizostavno posmatra kao deo većeg sistema. Bolje targetiranje potreba poljoprivrednika vezuje se za adekvatno pozicioniranje poljoprivrednih proizvođača unutar sistema stvaranja vrednosti koji se zasniva na preradi sirovina poljoprivrednog porekla. Stoga ovo istraživanje ukazuje i na osnovne izazove budućeg razvoja državnog intervencionizma u cilju poboljšanja ukupnog agrobiznisa. 3.1 Metodološke napomene Koristeći participativni pristup, u toku godine realizovan je set intervjua sa ključnim učesnicima u sistemu u devet evropskih zemalja (stare zemlje članice SZČ: Nemačka, Velika Britanija, Italija, Holandija, i nove zemlje članice NZČ: Poljska, Češka Republika, Rumunija i Slovenija) 6. Istraživanju je priključena i Srbija kao zemlja kandidat za članstvo. Kao instrument korišćen je polustrukturirani upitnik. Mišljenje je dalo 36 eksperata, učesnika u različitim fazama agrobiznisa. Pitanja su bila formulisana na način da odgovori daju jasnu naznaku u pogledu ocene usmerenosti savremene agrarne politike ka povećanju konkurentnosti agrosektora. U cilju validacije zaključaka, nakon dubinskih intervjua sprovedeno je dodatno ispitivanje korišćenjem web upitnika na koje je odgovor dalo 90 ispitanika, predstavnika malih i srednjih poljoprivrednih proizvođača - asocijacija i proizvođačkih grupa u selektovanim zemljama, kao i velikih agrosistema. Svi eksperti su imali najmanje pet godina relevantnog iskustva u sektoru koji je bio predmet istraživanja (ratarstvo, govedarstvo, mlekarstvo, povrtarstvo i voćarstvo). Sektori su bili predmet 6 Istraživanje je finansirano iz Sedmog okvirnog programa Evropske komisije - FP7 COMPETE: International comparisons of product supply chains in the agro-food sectors: determinants of their competitiveness and performance on EU and international markets, GA No

17 šire analize u pogledu uslova razvoja u poslednjih petnaest godina. Istraživanje je kvalitativnog karaktera i pruža uvid u najvažnija problemska područja agrarne politike koje dalje treba ispitivati kako na nacionalnom, tako i na nivou EU u domenu podizanja agrokonkurentnosti. Tabela 2. Struktura ispitanika Dubinski intervju Br. WEB upitnik Br. Sektorska struktura Veličina Ratarstvo 16 Male farme 35 Govedarstvo i mlekarstvo 14 Srednje farme 35 Voćarstvo i povrtarstvo 6 Velike farme 20 Zemlje Ostali kriterijumi EU Veliki uvoznici 46 EU Veliki izvoznici 44 Srbija 8 Korisnici APM 78 Izvor: FP7 COMPETE. Pri grupisanju mera agrarne politike korišćena je APM klasifikacija (eng. Agri-policy measures classification) (Radnek et al., 2010). Mere podrške razvoju agrosektora i konkurentnosti podeljene su u tri grupe. Prvu grupu čine direktne mere podrške proizvođačima i tržištu. U ovu grupu se ubraja širok spektar mera počev od različitih oblika intervencija - podrške robnim rezervama i direktne podrške proizvođačima, preko plaćanja u slučaju nastanka nepredviđene štete usled katastrofalnih vremenskih okolnosti, do podrške potrošačima (politika cena, zaštita ranjivih grupa i tsl.). U drugu grupu ubrajaju se različiti vidovi podrške strukturnim merama i merama ruralnog razvoja: podrška restrukturiranju na farmi ili unutar šireg prehrambenog sistema, ekološka davanja i podrška razvoju seta komplementarnih delatnosti u okviru ruralne ekonomije. Druga grupa obuhvata i podršku LIDER programu koji počiva na primeni pristupa odozdo - na gore u formulisanju razvojnih ciljeva i aktivnosti lokalne sredine u domenu ruralnog razvoja. Treća grupa mera je vezana za institucionalne preduslove za razvoj konkurentnog agrosektora i odnosi se na ulaganja u istraživanje i razvoj, poljoprivredno savetodavstvo, dizajniranje propisa vezanih za prehrambenu bezbednost i kvalitet hrane 9

18 kao i druge mere podrške koje mogu uticati na izgradnju odgovarajućeg okvira koji promoviše unapređenje i inovativnost unutar modernog agrosektora. 3.2 Rezultati i diskusija Eksperti su na početku razgovora upitani da izdvoje tri najznačajnije mere koje su u poslednjih deset godina oblikovale uslove u kojima se sektorska konkurentnost razvija (Tabela 3). Tabela 3. Klasifikacija mera izdvojenih od strane eksperata Forma podrške Ukupno EU nivo Nacionalni nivo Direktna davanja Strukturne mere Inst. Okvir ukupno Izvor: FP7 COMPETE, primarno istraživanje. Iako je podjednak broj konkretnih oblika podrške sektoru izdvojen na nacionalnom i nadnacionalnom (evropskom) nivou (43, odnosno 45), postoji značajna nesrazmera u pogledu njihove strukture. Direktna plaćanja imaju primat na nadnacionalnom nivou, dok su mere koje se koriste na nacionalnom nivou više komentarisane u sklopu strukturnih promena. S druge strane, mere koje se odnose na definisanje institucionalnih osnova podjednako zaokupljuju pažnju na oba posmatrana nivoa. Ukoliko analiziramo ključne reči 7 eksperata u pogledu objašnjenja izdvojenih oblika davanja učesnicima unutar agroprivrede iz budžeta, direktna plaćanja 8 izazivaju najviše polemika oko troškova i efekata. 7 Napomena: kao alat korišćena je tagcrowd aplikacija. Intervjuisanje je obavljeno, a transkripti sačinjeni na engleskom jeziku u sklopu FP7 COMPETE projekta. 8 Davanja su proizvodno odvojena od vrste finalnog produkta koji gazdinstvo prodaje na tržištu, ali su direktno vezana za kapacitete kojim farma raspolaže. 10

19 Ilustracija 1. Koje su tri najvažnije mere koje utiču na konkurentnost sektora? Izdvojene ključne reči, TagCrowd. Mere prvog ranga na EU nivou (ključne reči): finansijska podrška, troškovi, odnos prema GMO. Mere prvog ranga na nacionalnom nivou (ključne reči): subvencije, energija, promocija izvoza, investicije, unapređenje. Mere drugog ranga na EU nivou (ključne reči): kvalitet hrane, standardi i regulativa. Mere drugog ranga na nacionalnom nivou (ključne reči): logistička podrška, tržište, javnoprivatno partnerstvo. Mere trećeg ranga na EU nivou (ključne reči): tržište i politika uvoza. Mere trećeg ranga na nacionalnom nivou (ključne reči): vertikalna integracija, konkurencija i razvoj. Izvor: FP7 COMPETE, primarno istraživanje. Ova plaćanja su dizajnirana kao davanja po hektaru ili po grlu stoke. Najveće koristi od ovih mera imaju najveći proizvođači hrane u EU. U svetlu liberalizacije svetskog tržišta poljoprivrednih proizvoda 11

20 očigledno je da se najviše subvencionišu tržišno orijentisani i dovoljno snažni subjekti, što može da vodi stvaranju manje efikasne tržišne strukture. Ovakvom načinu vođenja politike odgovara i postojanje snažnih sektorskih lobi grupa. Često pominjana tema u kontekstu troškova proizvodnje je genetski modifikovana (GM) hrana. Uvoz GM proizvoda u EU je dozvoljen i to u delu u kome se ovi proizvodi koriste kao inputi u stočarskoj proizvodnji (soja, kukuruz i druge komponente stočne hrane). Korišćenje jevtinijih inputa omogućava i bolju troškovnu efikasnost industrije prerade, ali istovremeno stavlja u teži položaj proizvođače konvencionalnih primarnih poljoprivrednih proizvoda u Evropi. Strategija EU se vodi u kontekstu promocije dodate vrednosti u proizvodnji hrane, što neizostavno utiče na prepuštanje liderske pozicije u proizvodnji primarnih proizvoda uz povećanje uloge koju evropska prehrambena industrija ima u svetu. Na nivou EU značajno se subvencionišu različiti programi standardizacije, unapređenja kvaliteta hrane, kao i programi koji utiču na povećanje prihvatljivosti metoda proizvodnje koji su manje štetni po okruženje. Komparirajući mere prvog reda na EU i nacionalnom nivou, uočava se da postoji podvojenost u pogledu prioriteta: u EU-15 često su izdvajane mere koje se odnose na upotrebu novih izvora energije na farmi, dok u EU-12 ispitanici ukazuju na značaj unapređenja uslova poslovanja (organizaciono inoviranje lanca snabdevanja hranom, promocija, regulativa itd.). Analogno učestalosti izdvajanja mera na nacionalnom nivou pominju se i davanja iz budžeta vezana za unapređenje modela integrisanja poljoprivrednih proizvođača u širi sistem za proizvodnju hrane. Donosioci odluka na nacionalnom nivou praktikuju različite vidove institucionalne podrške koja vodi unapređenju logistike i funkcionalnijem povezivanju učesnika u sistemu. Na osnovu web upitnika može se zaključiti da ispitanici, učesnici u agrobiznisu, pozitivno percipiraju mere agrarne politike koje se sprovode u kontekstu unapređenja uslova poslovanja u agrobiznisu. Posebno pozitivan stav pokazuju manje farme iz NZČ, dok velike farme pokazuju značajnu dozu rezerve ka primenjenim merama. Dodatno, srednje i velike farme (po posedu) i veliki uvoznici pokazuju negativan stav u delu ocene efekata koje postojeće mere agrarne politike mogu imati na ukupnu konkurentnost evropske poljoprivrede (Grafikon 1). 12

21 1,50 Grafikon 1. Stav ispitanika prema ZAP 1,00 0,50 0,00 Генерални став ЗАП и ефекти ЗАП и разумевање ЗАП и конкурентност -0,50-1,00-1,50 Izvor: FP7 COMPETE, primarno istraživanje Odgovori ispitanika takođe upućuju na jasno izražen stav da se agrarna politika još uvek nije, i verovatno se ni neće u budućnosti, odvojiti od izražene politike rasta produktivizma (unapređenje tehnologije ima najveći značaj), uprkos svim načelnim opredeljenjima u pogledu podrške koja se pruža u kontekstu mera ograničenja ponude hrane. Pored toga, inoviranje proizvoda i zaštita interesa potrošača stavljeni su u prvi plan (Grafikon 2). Grafikon 2. Uticaj mera ZAP na konkurentnost agrosektora 5,00 4,50 4,00 3,50 3,00 2,50 2,00 1,50 1,00 0,50 0,00 Сви Мале фарме Средње фарме Велике фарме Увозници Извозници Продуктивност Технологија Специјализација Иновирање организације Иновирање производа Потрошачи Izvor: FP7 COMPETE, primarno istraživanje. Istraživanje je jasno pokazalo da na nacionalnom nivou primat i dalje zadržavaju one mere koje doprinose organizacionom inoviranju, unapređenju tehnologije proizvodnje i standarda koji štite interese potrošača. Standardi se 13

22 dodatno koriste kao vid netarifnih barijera kojima se ograničava slobodan promet poljoprivrednih proizvoda. Na farmi se insistira na ponudi proizvoda više dodate vrednosti (nude se proizvodi sa geografskom oznakom porekla ili proizvodi koji se proizvode u skladu sa visokim ekološkim standardima - ekološka ili organska proizvodnja), uz pružanje pomoći udruživanju kako bi se lokalna hrana u eri globalizacije bolje promovisala na tržištu. Na kraju, posebnu ograničavajuću okolnost u smislu mogućnosti razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje čine veze i odnosi koji se uspostavljaju između učesnika nejednake tržišne pozicije i snage unutar agrobiznisa u savremenim uslovima. Istraživanje je imalo i zadatak da oceni kvalitet funkcionalnih veza između primarne proizvodnje i ostalih učesnika (prerađivačke industrije i trgovine) u okviru kanala snabdevanja hranom. Tabela 3 - Kvaliteta veza između učesnika u lancu snabdevanja hranom Tvrdnja C1-1. Industrija prerade ima značajno bolju tržišnu poziciju u odnosu na poljoprivredne proizvođače C1-2. Trgovci imaju značajno bolju tržišnu poziciju u odnosu na industriju prerade. C1-3. Farmeri (kooperative i asocijacije) ostvaruju povoljniju poziciju na tržištu u odnosu na druge učesnike. C1-4. Trgovci imaju značajno bolju tržišnu poziciju u odnosu na poljoprivredne proizvođače C1-5. Industrija prerade ima značajno bolju tržišnu poziciju u odnosu na potrošače. C1-6. Trgovci imaju značajno bolju tržišnu poziciju u odnosu na potrošače. C1-7. Učesnici u prehrambenom sistemu utiču na donosioce odluka o agrarnoj politici. C1-8. Učesnici u prehrambenom sistemu sarađuju kako bi unapredili konkurentnost. C1-9. Fasilitatori saradnje između učesnika u prehrambenom sistemu su vladine/javne agencije. C1-10. Saradnja učesnika u prehrambenom sistemu sa naučno-istraživačkim centrima je na zadovoljavajućem nivou. Prosečna ocena (1-5) 2,78 (1,16) 4,48 (0,93) 2,60 (0,90) 4,40 (0,89) 2,64 (1,04) 4,40 (0,86) 3,06 (0,68) 2,49 (0,81) 2,37 (0,74) 2,39 (0,68) Izvor: FP7 COMPETE, primarno istraživanje. 14

23 U svim zemljama je jednoznačno potvrđeno da najveću tržišnu moć, a srazmerno tome i najbolju pregovaračku poziciju, drži sektor trgovine hranom. Trgovci imaju značajno bolju tržišnu poziciju ne samo u odnosu na proizvođače primarnih poljoprivrednih proizvoda, već i u odnosu na industriju prerade hrane, pa i u odnosu na krajnje potrošače. Najranjiviju poziciju u sistemu ostvaruju poljoprivredni proizvođači koji u suštini stvaraju najveći deo vrednosti. Pozicija poljoprivrednih gazdinstava kontinuirano se pogoršava usled dejstva efekta urbanizacije i izmene resursne struktura u modernom agrobiznisu. Ovakav sistem je neodrživ na dugi rok i zahteva organizaciona inoviranja koja bi pomogla uspostavljanju ravnoteže u raspodeli stvorene vrednosti između savremenih učesnika u lancu snabdevanja hranom na pravedniji način. Ovi problemi se naročito očituju u uslovima manje razvijenog tržišta i institucionalno neizgrađenog sistema zaštite konkurencije. U cilju kontinuiranog inoviranja neophodno je i jačanje veza između naučno-istraživačkih institucija kako bi rezultati istraživanja brže našli svoje mesto u svakodnevnoj praksi poslovanja. Otuda je i evropska politika podrške naučnim istraživanjima usmerena ka onim temama koje daju odgovore na najveće društvene izazove i probleme današnjice. Značajan broj projekata koji se finansiraju u oblasti hrane i biotehnologije imaju ciljnu usmerenost ka direktnim korisnicima koji u toku trajanja projekata imaju zadatak da testiraju razvojna rešenja u praksi i omoguće uspostavljanje novih modela poslovanja. 3. ZAKLJUČAK Izvršeno istraživanje je imalo za zadatak da utvrdi meru u kojoj je Zajednička agrarna politika percipirana kao politika podrške razvoju agrokonkurentnosti i inovativnog potencijala unutar agrobiznisa. U ovom trenutku još uvek je nejasno zašto postoje različiti prioriteti na nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Odgovor se može tražiti u različitosti evropskih ekonomija i činjenici da sve zemlje ne pripadaju još uvek onoj grupaciji čiji se rast i razvoj primarno duguju porastu inovativnog potencijala. Većina NZČ nije još uvek iskoristila razvojni potencijal koji pruža unapređenje efikasnosti. Dalja harmonizacija prioriteta ide u pravcu insistiranja na primeni politika unapređenja kvaliteta hrane i standarda proizvodnje koji nemaju samo za cilj direktnu zaštitu interesa potrošača, već i šire ekološke ciljeve održivog razvoja. Inovativnost je proces koji se značajno podržava iz javno dostupnih izvora. Ipak, ovaj proces još uvek, zbog specifičnosti poljoprivrede, 15

24 nije organizovan na najefikasniji mogući način. Problem je uočen u domenu diseminacije ostvarenih naučno-istraživačkih rezultata u praksi. Institucionalno unapređenje veza između šireg kruga proizvođača primarnih poljoprivrednih proizvoda i istraživačkih stanica je u tom smislu neophodno. Organizacija agrosektora je u velikoj meri pod uticajima sektora trgovine koji diktira privatne, sopstvene standarde i oznake na hrani. U šumi različitih zahteva poljoprivredni proizvođači iz dana u dan gube tržišnu moć, a zaradu u sistemu ubiraju oni oni koji se nalaze oko njih ( oko poljoprivrede ). Investiranje unutar agrobiznisa razvijenih ekonomija provocirano je primenom novih tehnologija vezanih za zaštitu dobrobiti životinja, energentsku efikasnost i zaštitu prirodnog okruženja. U svim ovim slučajevima osnovne pokretačke snage inoviranja su direktno povezane sa interesima savremenog potrošača. Minimiziranje različitosti u pokretanju razvojnih programa na nacionalnom nivou treba da bude zasnovano na dovoljno fleksibilnom okviru za vođenje agrarne politike koja u fokusu ima upravo interese savremenog potrošača. Značajnu barijeru daljem razvoju konkurentnosti agroprivrede daju nejasni obrisi politike zaštite konkurencije i izostanak efektivne koordinacije između aktera modernog agrobiznisa u različitim fazama lanca snabdevanja hranom. Naročito ranjivu poziciju imaju primarni poljoprivredni proizvođači koji dominantno stvaraju vrednost, ali u raspodeli iste vrednosti ne učestvuju u zadovoljavajućoj meri. Promocija pristupa odozdo-na-gore i kreiranje efikasnih mreža snabdevanja hranom može doprineti jačanju konkurentnosti evropske poljoprivrede. LITERATURA Brasier, K., Findeis, J., Hubbard, C., Hubbard, L. and Salcedo Du Bois, R. (2012). The Evolution of Agriculture and Agricultural Policy in the UK and US, in Shucksmith, M., Brown, D.L., Shortall, S., Vergunst, J. and Warner, M.E. (eds.) Rural Transformations and Rural Policies in the US and UK. New York: Routledge. Cunha, A., Swinbank, a. (2009). Exploring the determinants of CAP reform: a delphi survey of key decision-makers, The Journal of Common Market Studies, Volume 47. Number 2. Drummond H.E. et al (2001). Agricultural Economics, Prentice Hall, New Jersey. EC (2011). Agricultural policy perspectives, Brief no. 1 rev, January EC (2012). The Common Agricultural Policy: A partnership between Europe and 16

25 Farmers, Luxembourg: Publications Office of the European Union. Hart, K., Knickel, K., Mantino, F. and Erjavec, E. (2012) How to improve the sustainable competitiveness and innovation of the EU agriculture sector. Brussels, European Union. Janes, A.N., Perez, P., Measham, G.T., Kelly, J.G., D`aquino, P., Daniell, K., Dray, A. and Ferrand, N. (2008). Evaluating participatory modeling: developing a framework for cross-case analysis, the socio-economics and the environment in discussion, SCIRO Working paper series Jensen, T. V., Baker, D., Das, D., & Dalgaard, T. (2004). Survey of danish food industry firms view on policies that impact the food industry. København: Fødevareøkonomisk Institut, Københavns Universitet. (FOI Working paper; no. 6, vol. 2004) Jensen, T. V., Baker, D., Das, D., Dalgaard, T. (2004). Survey of danish food industry firms view on policies that impact the food industry. København: Fødevareøkonomisk Institut, Københavns Universitet. (FOI WORKING PAPER; NO. 6, VOL. 2004) Martin, l., Westgren, R., Van Duren, E. (1991). Agribusiness competitiveness across natrional boundaries, The American Journal of Agricultural Economics, December 1991, pp Rednak, M.,Volk, T. (2010). Agricultural policy measures template A tool for classifying and analyzing agricultural policy measures. Chapter 9. ed. Volk Tina, IAMO. Halle. Stojanović Ž., Dragutinović Mitrović R. and Popović Petrović I. (2013): Serbian food trade competitiveness in the EU integration process, EAAE Conference Proceedings: Challenges for the Global Agricultural Trade Regime after Doha, Belgrade, August Stojanović, Ž. i Bogdanov, N. (2007). Predpristupna pomoć za ruralni razvoj pregled iskustava zemalja kandidata, u Bogdnov N. i Ševarlić M. (ur.) (2007), Međunarodna iskustva u tranziciji agrarnog sektora i ruralnih područja, DAES i Institut za agroekonomiju Poljoprivredni fakultet u Beogradu, str Stojanović, Ž. (2010). Efekti strukturnog prilagodjavanja agrosektora Srbije, u Arandarenko et al. (ur.) (2010), Ekonomsko-socijalna struktura Srbije: Učinak prve decenije tranzicije, Ekonomski fakultet, Beograd, str Trostle, R. (2008). Global Agricultural Supply and Demand: Factors Contributing to the Recent Increase in Food Commodity Prices. United States Department of Agriculture, A Report from the Economic Research Service, pp Volk, T., Rednak, M., Erjavec, E., Juvančič, L. (2012): Development of a tool for comparative analysis of agricultural and rural development policies measures and its application on Western Balkan countries, The International Association of Agricultural Economists (IAAE) Triennial Conference, Brazil, august, Z. Zakić i Ž. Stojanović (2008). Ekonomika agrara, Ekonomski fakultet Beograd. 17

26

27 AGRARNA POLITIKA SRBIJE IZAZOVI I POSTOJEĆA REŠENJA 1 Natalija Bogdanov 2 ( natalija.bogdanov@agrif.bg.ac.rs) Milena Stevović 3 ( milena.stevovic@stat.gov.rs) Ružica Papić 4 ( papic.ruzica@agrif.bg.ac.rs) Apstrakt Reforme i zaokreti u agrarnoj politici Srbije su tokom čitavog tranzicionog perioda samo delimično korespondirali sa sektorskim prioritetima i promenama u makrookruženju. Agrarnu politiku Srbije je tokom protekle decenije karakterisala nestabilnost, i to kako u pogledu koncepcijskih okvira i načina operacionalizacije, tako i visine i strukture budžetske podrške. Iz svega navedenog, nameće se pitanje kojim se bavimo u ovom radu u kojoj meri su postojeća rešenja u agrarnoj politici usmerena na rešavanje nekih od ključnih izazova sa kojima se poljoprivreda suočava? Rad je koncipiran tako da se najpre bavi analizom koncepcijskih okvira agrarne politike Srbije, a potom budžetskim transferima za poljoprivredu (promene u visini i strukturi budžeta , pristup korisnika podršci za poljoprivredu). Na kraju, bavimo se razmatranjem izazova razvoja poljoprivrede i ruralnih područja sa kojima se Srbija suočava, i u tom kontekstu diskutujemo postojeća rešenja u agrarnoj politici. KLJUČNE REČI: AGRARNA POLITIKA, SRBIJA, BUDŽETSKA PO- DRŠKA POLJOPRIVREDI Abstract During the entire transitional period, reforms and changes in the agricultu ral policy of Serbia only partially corresponded with sectorial priorities and changes in the macro environment. All along the last decade Serbia s agri- 1 Ovaj rad je finansiran sredstvima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja projekta : Ruralno tržište rada i ruralna ekonomija Srbije diversifikacija dohotka i smanjenje siromaštva 2 Poljoprivredni fakultet Univerzitet u Beogradu 3 Republički zavod za statistiku Republike Srbije 4 Poljoprivredni fakultet Univerzitet u Beogradu 19

28 cultural policy was characterized by instability, both in terms of conceptual frameworks and in ways of operationalization, as well as in terms of the amount and structure of budgetary support. From all above mentioned, the question is raised - to what extent the existing solutions in agricultural policy are aimed at addressing some of the key challenges that agriculture faces? The papaer is structured in a way that firstly deals with the analysis of conceptual framework of agricultural policy of Serbia.Moreover, the paper deals with budgetary transfers to agriculture (changes in the amount and structure of the budget from 2005 to 2015, eligibility criteria for sector budget support). Finally, we are considering the challenges of agricultural development and rural areas that Serbia faces and in that context, we discuss the existing solutions in the agricultural policy. KEY WORDS: AGRICULTURAL POLICY, SERBIA, BUGETARY SUP- PORT TO AGRICULTURE JEL KLASIFIKACIJA: Q18 UVOD Dinamika i kontinuitet institucionalnih reformi, kao i reforme ekonomske politike u nizu rešenja usmerenih na ubrazanje restrukturianja i rast investicija, presudni su faktori od uticaja na uspešnost tranzicionog procesa (Fischer and Gelb, 1991). Kada je o poljoprivredi reč, tranzicione institucionalne i političke reforme, usmeravaju se u tri ključna pravca: 1) usvajanje neoliberalne tržišne filozofije, i to kako u pogledu liberalizacije cena i spoljne trgovine, tako i u pogledu vrlo osetljivog pitanja liberalizacije tržišta zemljišta; 2) udaljavanje od produktivističkih ciljeva agrarne politike i zaokret ka širim društvenim ciljevima, kao što je zdravstvena bezbednost hrane, očuvanje prirodnih resursa i ruralnog ambijenta, briga o dobrobiti životinja i sl., i 3) izgradnju novih institucionalnih rešenja, uključujući modele interakcija između svih aktera u prehrambenom lancu, uključujući i njihovu aktivnu participaciju u procesu kreiranja javnih (Gatzweiler, 2003; Gereffi, 2005). Tranzicione reforme u zemljama centralne i istočne Evrope (posebno onima koje su se priključivale EU) i njihovi efekti na agrarni sektor su obilno analizirani u naučnoj literaturi u nekoliko, za agrar ključnih područja:1) novim regulatornim okvirima kojima se menjao način uređenja zemljišnih odnosa i prava nad zemljištem (Csaki i Lerman, 1997; Lerman et al., 2004; Swinnen, 1999; Swinnen i Vranken, 2009), 2) reformisanju tržišta kroz liberalizaciju cena i spoljne trgovine (Gow and Swinnen, 1998; Gorton et 20

29 al., 2000; Mathijs i Swinnen, 1998; Macours i Swinnen 2000a; Hubbard et al., 2011), i 3) političkim rešenjima neposredno vezanim za poljoprivrednu proizvodnju, gazdinstvo i njegove poslovne aktivnosti, odn. agrarnoj politici per se (kao što su promene u tipovima i vrstama podrški, zaokreti od cenovnih ka investicionim podsticajima i sl.) (Macours i Swinnen 2000b, Rozelle i Swinnen, 2004; Brümmer i Koester, 2003). Nakon više od dve decenije od početka tranzicije, danas je prisutan visok konsenzus oko toga da su i pored zajedničkog okvira u kojem se tranzicioni proces odvijao, kao i sličnih reformskih mera i mehanizama koji su primenjivani (proisteklih iz režima njihovog priključenja EU), agrarni sektori ovih zemalja bitno različiti (više nego što je to bilo slučaj u predtranzicionom period). Ovakav ishod reformi u agraru, sugeriše da su institucionalna prilagođavanja, uključujući i integrisanje modela agrarne politike po uzoru na ZAP, bili ograničeni u mogućnosti da jednako uspešno reše sve tranzicione izazove poljoprivrede. Upravo, zaključak je da su osim dinamike institucionalnih reformi vezanih za kreiranje povoljnog poslovnog ambijenta, veliki uticaj na razvoj poljoprivrednog sektora, posebno u drugoj fazi reformi, nakon stabilizacije tranzicionih šokova imali spoljni faktori (pre svega strane direktne investicije i otvaranje zapadnog tržišta). Iskustva zemalja koje su tranzicioni proces započele deceniju ranije, su međutim samo delimično relevantna za Srbiju, budući da se ukupan politički i makroekonomski ambijent u kojem se odvija strukturno reformisanje poljoprivrede Srbije značajno razlikuje u odnosu na putanju kojom su se kretale druge evropske tranzicione zemlje, i to u pogledu: 1) bitno drugačijih performansi poljoprivrednog sektora Srbije (odn. Jugoslavije) u predtranzicionom periodu(zakić, 1995; Zakić i Stojanović, 2008),2) političkih i ekonomskih uslova u kojima se proces tranzicije odvijao (dezintegracija, ratno okruženje, ekonomske sankcije) i 3) strategijama priključivanja EU i zahtevima prema zemljama kandidatima, koje su menjane u odnosu na rešenja primenjivana tokom 1990-ih. Kada je reč o Srbiji, činjenica je da je proces tranzicije u agraru ostao samo delimično rasvetljen iz akademskog diskursa u nizu strukturnih obeležja (Zakić et al., 2003; Zakić et al., 2004; Zakić et al., 2005; Pejanović i Tica, 2005; Pejanović i Njegovan, 2009; Bogdanov i Petronijević, 2009; Stojanović, 2010), ali i u sistemskim analizama politike primenjivane tokom poslednje dve decenije. Sa jedne strane, ovaj deficit u saznanjima o kursu strukturnih promena u poljoprivredi Srbije se može obrazložiti nedostatkom odgovarajućih baza podataka (popisa poljoprivrede, FADN, EAA) koje su preduslov dinamičkih analiza i komparacija sa drugim zemljama. Sa druge strane, kada je o agrarnoj politici reč, mnogo veća pažnja domaćih istraživača je bila posvećena iskustvima drugih zemalja 21

30 u procesu priključivanja EU i opisu promena u rešenjima ZAP(Božić i Bogdanov, 2006; Stojanović i Bogdanov, 2007; Marković, 2007; Marković i Zekić, 2006), dok su nacionalna politika i budžetski transferi imali manju pažnju (Bogdanov et al., 2008; Marković, 2008; Erjavec et al., 2009; Bogdanov i Božić, 2010; Berkumi Bogdanov, 2012; Bogdanov i Rodić, 2014; Bogdanov, 2016; Bogdanov et al., 2016). S obzirom na navedene specifičnosti, ali i na složen sklop eksternih faktora čije se dejstvo na agrarni sektor Srbije proteklih godina intenzivira (liberalizacija tržišta, rast cena hrane, globalno zagrevanje, promene u tokovima hrane na međunarodnom tržištu i sl.), nameće se nekoliko pitanja kojima se u ovom radu bavimo: 1. kojim strateškim ciljevima su determinisana, rukovođena, rešenja primenjivana u agrarnoj politici Srbije od početka tranzicije, 2. koliko su budžetska sredstva po obimu i strukturi bila usklađena sa razvojnim potrebama sektora, i 3. u kojoj meri su ta rešenja primerena ključnim izazovima sa kojima se sektor suočavao. Ova pitanja motivisana su činjenicom da su agrarnu politiku Srbije protekle dve decenije obeležile česte promene u političkim okvirima, mehanizmima primene i merama budžetske podrške poljoprivredi, što dodatno nameće pitanje njene društvene opravdanosti i racionalnosti, kako iz ugla države, tako i iz ugla korisnika. Istraživanje je organizovano tako da započinje pregledom promena u strateškim i programskim okvirima politike i budžetskim transferima poljoprivredi, nastavlja pregledom osnovnih obeležja sektora koji zahtevaju pažnju politike, i završava zaključcima o usklađenosti politike sa nekim od ključnih izazova. Odabrani metodološki pristup uključuje: 1. kvalitativnu analizu sadržaja strateških i programskih dokumenata kojima je definisan okvir poljoprivredne politike tokom poslednje decenije, gde je pažnja prvenstveno usmerena na načine njihove operacionalizacije, odno sno analizu sadržaja uredbi za primenu programa po pojedinim godinama; 2. analizi odabranih indikatora o makroekonomskim i strukturnim obeležjima poljoprivrede Srbije na osnovu sekundarnih podataka iz baza RZS; 3. kvantitativnu analizu budžetskih transfera po stubovima politike i grupama mera. Kvantitativna analiza budžetske pordške poljoprivredi 22

31 izvršena je na osnovu baze podataka o merama poljoprivredne politike koje su realizovane u Srbiji (APM) u periodu godina (Rednak et al., 2013). Klasifikacija mera po APM sistemu je sačinjena prema EU konceptu politike, koji se zasniva na stubovima podrške i kombinuje sa klasifikacijom koju primenjuje Organizacija za ekonomski razvoj i saradnju (OECD). Programski elementi EU politike (stubovi i ose) reflektovani su na višim nivoima agregacije budžetskih transfera, a OECD kriterijumi u grupama i podgrupama u okviru pojedinih stubova (OECD, 2008). Prema APM klasifikaciji, sve mere poljoprivredne politike su grupisane u tri stuba 5. Ovakav način grupisanja mera ne prati u potpunosti klasifikaciju predviđenu nacionalnim regulatornim okvirima (Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju i godišnje uredbe MPZŽS), ali omogućuje doslednost u praćenju dinamičkih promena u obimu i strukturi budžetske podrške, kao i međunarodne komparacije. 1. AGRARNA POLITIKA SRBIJE U PERIODU TRANZICIJE 2.1. Strateški i programski okviri agrarne politike Naša analiza strateških i programskih okvira agrarne politike Srbije predstavljena je u vremenskoj liniji od početka 2000-ih, i podeljena na potperiode u kojima su usvajani neki od ključnih dokumenata kojima su menjani ciljevi politike ili načini njene operacionalizacije. Institucionalne i političke reforme u poljoprivredi Srbije su započele sa izvesnim zaostatkom u odnosu na druge sektore, do kojeg je došlo usled sporosti u preraspodeli nadležnosti između institucija na saveznom i republičkom nivou 6. Prva reformska vlada je posvetila najviše pažnje zakonodavnom segment sa ciljem da se uspostave efikasniji sistemi inspekcijskih službi i revitalizuju delovi tržišnog lanca koji su bili pokidani 5 Ova podela uključuje: (i) mere podrške tržištu i mere direktne podrške proizvođačima, (ii) strukturne mere i mere ruralnog razvoja i (iii) opšte mere vezane za poljoprivredu. Pored ova tri stuba, klasifikacija uključuje i grupu Razni transferi za poljoprivredu, kojom su obuhvaćene pozicije za koje ne postoji dovoljno elemenata da bi se rasporedile u neku od osnovnih kategorija. 6 Sredinom 2000-ih, kada je Ministarstvo poljoprivrede SRJ (kao telo na saveznom nivou) ugašeno, a deo nadležnosti koje je ono imalo (sanitarna kontrola, izvozni podsticaji i dr.) preraspodeljen između Saveznog Ministarstva privrede i unutrašnje trgovine Državne zajednice SCG (koje je nastavilo da funkcioniše) i Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije 23

32 tokom 1990-ih. U domenu same agrarne politike, u prvim godinama tranzicije su izostali napori na njenoj konceptualizaciji u strateške ciljeve. U odsustvu strateških i višegodišnjih programskih dokumenata, ciljevi agrarne politike iz ovog perioda se mogu prepoznati samo indikativno, na osnovu uvida u sadržaj godišnjih programa i uredbi (Bogdanov et al., 2008). Na osnovu ovih izvora se može zaključiti da je početkom ih poljoprivredna politika operacionalizovana kroz mali broj podsticajnih mera, sa snažnim naglaskom na cenovnim podrškama proizvodnji (premije) u sektorima koji su trebali da obezbede sirovine prerađivačkoj industriji (posebno šećera i jestivog ulja) i doprinesu rastu njenog izvoza (Berkum i Bogdanov, 2012). Strukturne mere podrške koje su se primenjivale u tom periodu odnosile su se na podsticaje za proširenje i konsolidaciju poseda i brži intergeneracijski transfer resursa (kofinansiranje kupovine zemljišta za gazdinstva u vlasništvu mlađih lica). U periodu između i godine ostvaren je primetan pomak u reformisanju agrarne politike, utoliko što ona dobija izvesne obrise politika sprovođenih u drugim tranzicionim zemljama na početku njihovog priključenja EU. Usvajanjem Strategije razvoja poljoprivrede Srbije (2005), načinjen je prvi korak ka definisanju integralnog političkog okvira za agrarnu politiku. Rast konkurentnosti porodičnih komercijalnih gazdinstava i zaokret u politici podrške od podsticaja proizvodnji i dohotku ka podsticanju investicija, bili su osnovni reformski zahvati koje je Strategija predvidela. Ovakav kurs je međutim u narednim godinama bio samo delimično zadržan, budući da Strategija nije bila praćena višegodišnjim programom reformi definisanim budžetskim okvirima. Napredak u odnosu na prethodno primenjivana rešenja ogleda se u usvajanju sistema direktnih plaćanja i uvođenju većeg broja mera podrške ruralnom razvoju (uključujući i mere na aktiviranju finansijskog tržišta). Institucionalnom jačanju doprinelo je i uvođenje registra gazdinstava, u pokušaju da se sistem kontrole i evidencije budžetske podrške unapredi (Bogdanov i Rodić, 2014). Efekati globalne ekonomske krize na tržište hrane i njihovo prelivanje na ključne grane poljoprivrede Srbije, česte promene u rukovodećim strukturama nacionalnog ministarstva i nepovoljni vremenski uslovi, uticali su da od godine agrarna politika radikalno i učestalo menja kurs. Tokom godine usvojen je Nacionalni program poljoprivrede Srbije za period , sa idejom da se politika prilagodi novonastalim uslovima, kao i da se uspostavi sistem višegodišnjeg programiranja i budžetiranja podrške poljoprivredi. I pored toga, uredbe o merama podrške su se do menjale po nekoliko puta u toku godine (ili potpuno ukidale), što je uz doprinelo stvaranju nestabilnog i nepovoljnog ekonomskog okruženja. 24

33 Direktna plaćanja za subvencionisanje inputa su bila osnovni vid podrške, ali su implementacioni mehanizmi, pravila i preduslovi za pristup podršci često menjani. U ovom periodu je primetno smanjenje broja mera podrške ruralnom razvoju (a kako će se kasnije videti i fondova za ove namene), što je čitav koncept politike udaljavalo od poželjnog smera (Bogdanov i Rodić 2014; Bogdanov, 2016). Nova faza reformi započela je od 2013., dinamiziranjem procesa približavanja EU, jačanjem institucionalnih okvira i struktura za pristup IPARD fondovima. Usvajanjem Zakona o podsticajima poljoprivredi i ruralnom razvoju (2013), stvoren je osnovni preduslov za uspostavljanje konzistentnijeg političkog okvira, što je i učinjeno usvajanjem nove Strategije razvoja poljoprivrede i ruralnih područja Srbije (2014) i nacionalnog i IPARD programa (2015). Iako su okviri nacionalne politike harmonizovani u zakonskom, strateškom i programskom smislu, oni se i dalje nedosledno sprovode u praksi. U prilog divergencijama u odnosu na rešenja predviđena zvaničnim dokumentima, svedoče: promene u tipu korisnika po pojedinim merama (npr. ograničavanje direktnih plaćanja na gazdinstva do 20 ha, u odnosu na ranije primenjivano ograničenje do 100 ha), favorizovanje pojedinih podsektora u uslovima smanjenih budžetskih sredstava za poljoprivredu (stočarstva), odsustva posebnih mera podrške za gazdinstva sa ograničenim uslovima za poljoprivredu i sl. Šema 1. Promene u strateškim i programskim rešenjima agrarne politike Srbije od početka tranzicije Izvor: Sistematizacija autora 25

34 Generalni zaključak analize političkih okvira poljoprivredne politike u Srbiji od početka tranzicije je da je u svojim strateških i programskim ciljevima ona pratila model koje su primenjivale i druge tranzicione zemlje. Međutim, u domenu realizacije, može se uočiti nespremnost ili nesposobnost da se ciljevi targetiraju odgovarajućim instrumentima, što bi značilo i politički nepopularnim merama. Čestim promenama u tipovima korisnika, visini sredstava podrške po pojedinim merama i slično, nastojalo se da se reše urgentni problemi pojedinih podsektora ili odgovori na tržišne izazove, ali je takav pristup postao praksa a ne izuzetak. Nepredvidivost politike otežala je donošenje poslovnih odluka (investicionih pre svega) korisnicima i potencijalnim investitorima, i dovela u pitanje racionalnost utrošenih sredstava za njenu realizaciju. Kao prilog ovoj tvrdnji navodimo promene u podrškama za proizvodnju mleka i direktnim plaćanjima po hektaru, u periodu od godine (tabela 1). Iz priloženih podataka može se videti da je u periodu redovno dolazila do promena u uslovima za pristup podršci. Sve do godine nisu uvažavana ograničenja u ispunjavanju uslova sa kojima se sreće veliki broj proizvođača u brdsko-planinaskim područjima u nemogućnosti da ostvare minimalno postavljeni zahtev za isporučenim količinama. U primeru sa direktnim plaćanjem po hektaru, može se primetiti da u relativno kratkom vremenskom periodu od uvođenja ove šeme podrške, dolazi najpre do smanjenja visine podrške, a potom i jako radikalnog reza u maksimalnoj veličini gazdinstava koja su za ovu podršku kvalifikovana (sa 100 ha na 20 ha). Analiza promena u okviru programa direktne podrške za varijabilne inpute i direktna plaćanja po grlu stoke npr., pokazuje još veće promene, kako u pogledu broja mera podrške, tako i visine sredstava i tipova korisnika (Bogdanov et al., 2016) Budžetski transferi poljoprivredi Definisanje budžetskih okvira, njegove visine i strukture, jednako je delikatan izazov kao i formulisanje političkih okvira. Karakteristični izazovi sa kojima se susreću tranzicione zemlje u formulisanju poljoprivrednih budžeta uključuju: nemogućnost definisanja višegodišnjih budžetskih planova, česte revizije predviđenih alokacija, netransparentnost ili neravnopravan tretman korisnika i pojedinih sektora i sl. Jednako tako su uočene i slabosti u realizaciji, u koje spadaju neefikasan sistem praćenja, kontrole izvršenja i evaluacije, kako na nivou korisnika, tako među pojedinim organizacionim delovima istog ministarstva ili vlade u celini (Anderson i Swinnen, 2008; Rymanov, 2014). 26

35 Tabela 1. Direktna plaćanja proizvođačima, primer premije za mleko i direktne podrške po hektaru Specifični zahtevi Premija za mleko (RSD/litar) Za sirovo mleko (kravlje, ovčije I kozije) isporučeno mlekarama: min. 3,500 l; max. 3,000,000 l po kvartalu min. 3,000 l, max. 3,000,000 l po kvartalu min. 3,000 l; za I I II kvartal 5 min. 3,000 l po kvartalu; za III I IV kvartal min. 3,000 l kravljeg mleka po kvartalu, max. 3,000,000 po kvartalu; za POURP min. 1,500 l po kvartalu Plaćanja po hektaru (RSD/ha) Plaćanja za površine pod žitima, krompirom, krmnim biljem, industrijskim biljem i duvan u listu. Plaćanja za sve površine izuzev livada i pašnjaka za max. 100 ha za max. 20 ha Izvor: Bogdanov et al., 2016 U pogledu visine poljoprivrednih budžeta, noviji podaci (iako nepotpuno harmonizovani) ukazuju na globalni trend smanjenja udela poljoprivrede u ukupnim budžetskim transferima, sa izuzetkom neevropskih razvijenih zemalja (Australija, Novi Zeland, Kanada, Japan). Osim toga, primetna je prioritizacija poljoprivrede u budžetskim alokacijama razvijenih zemalja, i njen niži udeo u strukturi budžeta zemalja u razvoju. Ovaj trend potvrđuje i statistički indikator koji se u poslednje vreme koristi kao mera značaja poljoprivrede u nacionalnim prioritetima (Agriculture Orientation Index - AOI), a kojim se udeo budžetskih transfera poljoprivredi izražava u 27

36 odnosu na njeno učešće u BDP. Prema FAO podacima AOI ima niske vrednosti u zemljama u razvoju (niže od 0,5), dok su njegove vrednosti u skandinavskim i zemljama zapadne Evrope, Japanu, i razvijenijim azijskim državama prešle vrednost od 1,00 7. U periodu budžetski izdaci za podršku poljoprivredi Srbije su varirali u intervalu od oko 151 mil. evra, do maksimalnih 316 mil. evra koliko je poljoprivredi dodeljeno budžetom za godinu (grafikon 1). U pogledu udela u ukupnim budžetskim sredstvima, variranja su bila u intervalu od 4,1% (2012) do 5,% (2006). Tokom celog perioda udeo poljoprivrede u ukupnom budžetu je bio niži od BDV poljoprivrede u BDP (8-10%), što čini da je relativni odnos ova dva indikatora oko 0,5, i svrstava Srbiju u prosek među zemljama u razvoju. Grafikon 1. Agrarni budžet Srbije, po stubovima podrške (u mil. EUR) Izvor: Bogdanov et al., 2016 Dominantan deo budžetskih sredstava je usmeren na mere prvog stuba podrške (podrška tržištu i direktnim plaćanjima proizvođačima), s tim što je njihovo učešće u ukupnim transferima poljoprivredi variralo od 54% u godini, do 88% u godini. Promene u strukturi sredstava prvog stuba podrške pokazuju porast udela sredstava za subvencionisanje inputa (na račun smanjenja direktnih plaćanja) u periodu godine, kao i isključivanje mera podrške tržištu (izvozni podsticaji, podrška intervencijama na domaćem tržištu i sl.) iz sistema podrške od godine (grafikon 2)

37 Grafikon 2: Struktura budžetske podrške tržištu i direktna plaćanja proizvođačima (%) Izvor: Bogdanov et al., 2016 Podrška ruralnom razvoju, kao vid podsticaja namenjen strukturnom reformisanju sektora, od opada, sa prosečnog udela od 24% u periodu godine, na prosečnih 6% u period od godine. Osim što je podrška ruralnom razvoju bila znatno viša na početku posmatranog perioda, mere i programi kroz koje je politika ruralnog razvoja realizovana bili su mnogo raznovrsniji. U strukturi podrške ruralnom razvoju dominiraju investicije na gazdinstvu, koje se realizuje kroz podršku za izgradnju i renoviranje objekata, nabavku mehanizacije i opreme, podizanje i proširenje voćnjaka i vinograda i subvencionisanje kamatnih stopa (grafikon 3). Tokom čitavog perioda primetno je zanemarljivo učešće podrške agroekološkim merama. Grafikon 3: Struktura budžetske podrške strukturnim merama i merama ruralnog razvoja (%) Izvor: Bogdanov et al.,

38 Transferi za opšte usluge u poljoprivredi obuhvataju plaćanja za redovne programe Ministarstva, koji se odnose na podršku savetodavnim službama, stručne usluge i kontrolu bezbednosti hrane. S obzirom da su ovi programi višegodišnji, odgovarajuća sredstva su stabilnija u odnosu na druge grupe mera 8. Ako se analiza budžetskih davanja poljoprivredi umesto po programskim okvirima (stubovima podrške) predstavi prema strukturi transfera proizvođačima (PSE, OECD koncept), dolazi se do uvida u tipove podrške (proizvodno vezana i proizvodno razdvojena) i visinu podrške namenjene pojedinim podsektorima (grafikon 4). Rezultati pokazuju značajan rast udela proizvodnih plaćanja za stočarsku proizvodnju, do koga dolazi usled većeg broja programa podrške ovom sektoru i rasta direktne podrške (u svinjarstvu i govedarstvu), ali i ograničenja u direktnim plaćanjima po površini (na maksimalnih 20 ha u godini). Grafikon 4. Transferi poljoprivrednim proizvođačima (PSEb) po grupama proizvoda (%) Izvor: Bogdanov et al., SEKTORSKI TRENDOVI I STRUKTURE, KAO IZAZOVI ZA AGRARNU POLITIKU SRBIJE Osnovni makroekonomski pokazatelji poljoprivrede Srbije ukazuju da se sektor suočava sa nizom otvorenih pitanja vezanih za razvoj, konkurentnost, regionalne nejednakosti i strukturno reformisanje gazdinstava. 8 Rast sredstava za ove namene od godine posledica je potpunijih i preciznijih izvora informacija na osnovu kojih su se budžetska izdvajanja mogla nedvosmisleno grupisati u ovu grupu mera. 30

39 BDV poljoprivrede Srbije je od godine nominalno rasla (uz variranja nastalih usled ekstremnih vremenskih uslova), ali se realno izražen njen trend može okarakterisati kao stagnacija (grafikon 5). Grafikon 5. Trendovi BDV poljoprivrede Izvor: obračun autora Ako se uzroci ovih trendova potraže u regionalnim i subsektorskim kretanjima, rezultati pokazuju da rast proizvodnje ostvaruje samo biljna proizvodnja, i to znatan u Vojvodini i skroman u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji (grafikon 6). Stočarska proizvodnja beleži pad obima u svim regionima, pri čemu najveći u regionu sa prirodnim predispozicijama za ovu proizvodnju (Istočnoj i Južnoj Srbiji). Grafikon 6. Promene obima poljoprivredne proizvodnje, po regionima i podsektorima, ( / ) Izvor: obračun autora 31

40 Od godine poljoprivreda beleži značajan rast vrednosti spoljne trgovine, pogotovo na strani izvoza, što je rezultiralo rekordnim suficitom u godini od 1,08 mlrd. evra (grafikon 7). U strukturi spoljnotrgovinske razmene, međutim, dominiraju primarni poljoprivredni proizvodi (oko 80% vrednosti izvoza i oko 65% vrednosti uvoza), dok je učešće prerađenih poljoprivrednih proizvoda skromno (20% u ukupnom izvozu; 28% u uvozu) 9, što svrstava Srbiju u zemlje sirovinske snabdevače. Grafikon 7. Spoljnotrgovinska razmena agroprivrede (mil. evra) Izvor: RZS, za odgovarajuće godine Strukturna obeležja poljoprivrednih gazdinstava ukazuju na duboke regionalne razlike u fizičkoj i ekonomskoj veličini gazdinstava, kao posledicu izuzetno heterogenih uslova za poljoprivrednu proizvodnju koji postoje na teritoriji Srbije (grafikon 8). Grafikon 8: Udeo poljoprivrednih gazdinstava u resursima i autputu (SA), po klasama veličine gazdinstava i po regionima, (%) Broj gazdinstva KPZ SA Broj UGS Broj gazdinstva KPZ SA Broj UGS Izvor: Bogdanov i Babović (2014) 9 Razliku do 100% čini udeo ribe i ribljih proizvoda (manje od 1% izvoza, odnosno 7% uvoza). 32

41 Strukture gazdinstava u oba regiona (Srbija Sever i Srbija-Jug) okrenuta je na stranu malih gazdinstava, sa površinom do 2 ha korišćenog poljoprivrednog zemljišta (KPZ) ili standardnim autputom do evra. Ova gazdinstva međutim u oba regiona koriste mali deo resursa i stvaraju mali deo sektorskog autputa. Razlike među regionima pojavljuju se u kategoriji gazdinstava iznad 2 ha KPZ, odnosno evra, i to utoliko što je u Vojvodini primetna koncentracija resursa i autputa na srednjim i velikim gazdinstvima (preko 20 ha), dok na prostoru Centralne Srbije oni ostaju na gazdinstvima male do srednje veličine (2-10 ha). Kao rezultat ovakve strukture gazdinstava, visina starndardizovanog autputa (SA) po hektaru i gazdinstvu na nivou okruga pokazuje velike razlike u performansama gazdinstava na severu i jugu zemlje, ali pre svega nisku produktivnost na najvećem delu teritorije (ispod evra po gazdinstvu) (grafikon 9). Grafikon 9. Standardizovani autput po puno zaposlenom i gazdinstvu (u evrima) Izvor: Bogdanov i Babović (2014) Predstavljeni makroekonomski i strukturni parametri poljoprivrede i poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, otvaraju neka od važnih razvojnih pitanja na koja bi agrarna politika trebala da odgovori. Neka od njih, na osnovu predočenih podataka, su: 1. Stagnacija rasta poljoprivrednog autputa, uz činjenicu da su ovi trendovi bili prisutni i pre ekonomske krize (odn. da nisu posledica krize), ukazuje na prisustvo strukturnih debalansa i razvojnih prepreka koje su čvrsto ukorenjene u poljoprivredi Srbije. Samim tim, politička rešenja 33

42 34 primenjivana od početka tranzicije, traže ozbiljno razmatranje, ne na nivou formulisanja strateških ciljeva, već načina operacionalizacije. 2. Rast proizvodnje, konkurentnosti i izvoza su tokom poslednje decenije zabeležili samo neki sektori biljne proizvodnje (žita, industrijsko bilje, neke vrste povrća i voća) i na njima bazirane prehrambene industrije (mlinsko-pekarska industrija, industrija ulja, industrija šećera i konditorska industrija, industrija prerade voća i povrća). Ovakav rezultat sugeriše da raznovrsni i bogati prirodni resursi nisu u dovoljnoj meri iskorišćeni za generisanje impozantnijeg rasta sektora, te da je konvencionalna proizvodna struktura iz predtranzicionog perioda zadržana do danas. Novi vidovi podrške, koji bi obuhvatili veći broj proizvoda, veći deo resursa i raznorodne tipove gazdinstava, moraju se uvesti u političku praksu kako bi se stvorio uslov za ekspanzivniji rast. 3. Konkurentnost nekih grana bazira se na ostvarenim rezultatima malog broja velikih proizvođača (žita, industrijsko bilje, neke vrste voća i povrća), dok je u drugim sektorima konkurentnost posledica visoke uvozne zaštite (meso, mlečni proizvodi, neke vrste povrća). Ovakav zaključak upozorava da obilne podrške u vidu direktnih plaćanja, kakve postoje npr. u govedarstvu, same po sebi ne mogu biti rešenje za dostizanje rasta proizvodnje, jer trendovi u govedarstvu (broj grla, broj muznih krava, proizvodnja mleka, prirasta i mesa) permanentno opadaju, nezavisno od visine podsticaja u pojedinim godinama. 4. Značajan rast izvoznog suficita, ne znači da je on a priori održiv. Postojeći suficit je rezultat rasta proizvodnje i izvoza primarnih i proizvoda niske faze prerade baziranih na sirovinama biljnog porekla, na niskoj kupovnoj moći stanovništva i uvoznoj zaštiti. Liberalizacijom tržišta (2017.) i izlaganjem svih učesnika jakoj spoljnoj konkurenciji, pozicija mnogih sektora na domaćem tržištu biće ugrožena. Iz tog razloga, strukturne reforme su neophodne duž celog lanca vrednosti, za šta u ovom momentu ne postoje odgovarajuće mere podrške. IPARD programom su predviđene mere ruralnog razvoja za ove namene, ali je njihova primena još uvek neizvesna. 5. Izražena dualna struktura poljoprivrede u Vojvodini govori da su procesi redistribucije resursa ka većim i efikasnijim korisnicima u ovom delu zemlje izvršeni u prvim godinama tranzicije. Međutim, u ovom području postoji značajan broj gazdinstava srednje veličine na čiju će razvojnu perspektivu imati uticaja institucionalna rešenja vezana za pristup tržištu zemljišta, transfer visokih tehnologija i mogućnost uključivanja u inovativne tržišne niše (računajući i sektor usluga u poljoprivredi). U ovom momentu, institucionalni i politički okviri nisu primereni rešavanju ovih problema.

43 6. Poseban izazov za donosioce političkih odluka jeste dizajniranje seta podrški kojima bi se omogućilo povećanje rasta produktivnosti velikog broja malih i srednjih gazdinstava (5-20 ha), čije strategije opstanka počivaju na mešovitim prihodima. Razvoj ovih gazdinstava limitiran je sa jedne strane ograničenim mogućnostima zapošljavanja njihovih članova na lokalnim tržištima rada, a sa druge nedostatkom podrške za investicije na gazdinstvu. Prioriteti poljoprivredne politike treba da budu ovakva gazdinstva, posebno ona sa mlađom radnom snagom, kroz bolje odabrana rešenja za međugeneracijski transfer kapitala (umesto postojećih koja predviđaju samo veće stope povraćaja podrške za investicije na gazdinstvu). 7. Nizak nivo produktivnosti gazdinstava na velikom delu teritorije Srbije (brdsko-planinska područja) govori u prilog tome da agrarna politika Srbije ostaje dosledno indiferentna prema regionalnoj raznovrsnosti nacionalne poljoprivrede. Iako je za gazdinstva u manje povoljnim područjima za poljoprivrednu proizvodnju (POURP) predviđen viši iznos podrške za mere ruralnog razvoja, kao i neke druge olakšice (niže postavljeni uslov za podršku za proizvodnju mleka) same mere podrške nisu prilagođene razvojnim potrebama gazdinstava u ovom području, njihovim tipovima proizvodnje i dohodovnim modelima. ZAKLJUČAK Kompleksnost horizontalnih i vertikalnih veza u poljoprivrednom sektoru i višedimenzionalni uticaj poljoprivrede na socijalne i ekonomske strukture, zahtevaju odgovoran odnos kreatora politika prema poljoprivredi, posebno u neizvesnim tranzicionim uslovima (kakvi su srpski). Strateški ciljevi agrarne politike Srbije, programska rešenja i načini njihove operacionalizacije, u Srbiji su se tokom protekle decenije menjali pod uticajem heterogenih i kompleksnih faktora, kao što su politička i ekonomska nestabilnost, ekstremne vremenske prilike, a od druge polovine 2000-ih i globalni tržišni poremećaji. Generalno, politički prioriteti i mehanizmi podrške više su bili rukovođeni pragmatičnim pristupom, ne retko ad-hoc rešenjima, nego ciljevima zacrtanim u nacionalnim strateškim dokumentima. U izboru i definisanju mera podrške tokom protekle decenije, na osnovu sadržaja uredbi kojima su one definisane, moguće je uočiti nastojanja donosilaca političkih odluka da se iznađu odgovori na razvojne probleme sa kojima se sektor u pojedinim fazama suočavao. Međutim, operacionalizacija 35

44 mera podrške, posebno u segmentima odabira tipova korisnika, preko vrste i visine podrške, do uspostavljanja sinergije među različitim programima (tržišne podrške, direktnih plaćanja i ruralnog razvoja), ostali su ranjive tačke do danas. Visina budžetske podrške poljoprivredi je niska, posebno s obzirom na doprinos poljoprivrede nacionalnoj ekonomiji. Postojeći iznos agrarnog budžeta nije dovoljan da bi mogao da garantuje njeno dinamičnije restruktuiranje u pravcu rasta konkurentnosti većeg broja proizvoda i gazdinstava. Međutim, problem koji neopravdano ima sekundarni tretman u javnosti, a odnosi se na koncept politike i njenu operacionalizaciju, je duboko ukorenjen u tradicionalnom razumevanju agrarne politike i nespremnosti i kreatora politika i korisnika podrške na promene. Sadašnji okvir poljoprivredne politike, sa jakim naglaskom na direktnu podršku po grlu životinja i hektaru favorizuje veća gazdinstva i pojedine podsektore. Sa druge strane, skromnim sredstvima za mere ruralnog razvoja ograničava se dinamičnije restrukturiranje malih i srednjih gazdinstava koja dominiraju u agrarnoj strukturi Srbije. Praksa da se mere ruralnog razvoja tretiraju kao odvojena politika, dok se u okviru direktnih plaćanja ponavljaju slične mere u različitim oblicima, negativno je uticala na ukupne efekte politike i njenu efikasnost. Pored toga, velike regionalne razlike u karakteristikama gazdinstava i tipovima poljoprivredne proizvodnje su nedovoljno uvažene u odabranim merama podrške i načinima njihove primene, usled čega postoji nejednak tretman korisnika sredstava i neizbalansirano zadovoljenje njihovih potreba. Prilagođavanja domaće poljoprivredne politike Zajedničkoj poljoprivrednoj politici EU do sada nisu bila sistemski i dosledno sprovođena. Neka od rešenja u tom pravcu su bezrezervno prihvaćena, ne uzimajući u obzir posledice po razvoj sektora, kao ni kapacitete institucija i korisnika da ova rešenja prihvate ili sprovedu (poput prerane liberalizacije tržišta, omogućavanja da se poljoprivredno zemljište prodaje strancima, itd). Sa druge strane, nedovoljni su napori učinjeni na stvaranju uslova za korišćenje IPARD fondova, koji još uvek nisu dostupni proizvođačima u Srbiji. Efekti tranzicionih rešenja u agrarnoj politici Srbije nameću potrebu preispitivanja ne toliko zacrtanih ciljeva (za koje se pokazalo da su bili u skladu sa prioritetima), koliko mera podrške i načina njihove operacionalizacije, kako bi maksimizirale koristi od javnih rashoda za poljoprivredu. Dosledno sprovođenje višegodišnjih programa, koji bi sadržali jasne i međusobno usklađene mere podrške primerene prioritetnim sektorima i tipovima korisnika, sa jasnim indikatorima za evaluaciju efekata, ključni su korak na tom putu. 36

45 LITERATURA Anderson, K. and Swinnen, J. (2008), Distortions to Agricultural Incentives in Europe s Transition Economies, World Bank, Washington. Berkum, S.V. and Bogdanov, N. (2012), Serbia on the Road to EU Accession: Consequences for Agricultural Policy and the Agri-food Chain, CABI, Oxfordshire, UK. Bogdanov et al. (2008), Analiza direktne budžetske podrške poljoprivredi i ruralnom razvoju Srbije, Tim potpredsednika Vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, Beograd. Bogdanov, N. (2016). Serbia: Agricultural Policy Brief in: Tina Volk et al. (ed.), Analysis of the agricultural and rural development policies of the Western Balkan countries. JRC Technical Report EUR 27898, Joint Research Centre, European Commission, Pp: Bogdanov, N. and Rodić, V. (2014), Agriculture and agricultural policy in Serbia, in Volk et al. (ed.) (2014), Agricultural Policy and European Integration in Southeastern Europe, FAO, Budapest, Pp Bogdanov, N. and Babović, M. (2014), Popis poljoprivrede 2012 Radna snaga i aktivnosti poljoprivrednih gazdinstava u Republici Srbiji, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd. Bogdanov, N. and Božić, D. (2010), Review of agriculture and agricultural policy in Serbia, in Volk T. (ed.) (2010), Agriculture in the Western Balkan Countries, IAMO, Studies on the agricultural and food sector in Central and Eastern Europe, Halle, Pp Bogdanov et al. (2016), Direct support scheme in Serbia, internal report on Project National Policy Instruments and EU Approximation Process: Effects on Farm Holdings in the Western Balkan Countries (EUEWB), RRD SWG/IPTS- JRC Bogdanov, N. i Petronijević, M. (2009), Strukturne promene agrarnog sektora iskustva nakon dve decenije tranzicije, u Bogdanov N. i Ševarlić M. (ur.) (2009), Poljoprivreda i ruralna područja Srbije - Osetljive tačke tranzicije i komparacija sa drugim zemljama, DAES i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, str Božić, D. i Bogdanov, N. (2007), Reforme Zajedničke agrarne politike EU - nova sistemska rešenja i njihova implementacija,u Bogdnov N. i Ševarlić M. (ur.) (2007), Međunarodna iskustva u tranziciji agrarnog sektora i ruralnih područja, DAES i Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, str Božić, D. i Bogdanov, N. (2006), Agrarna politika Srbije u periodu tranzicije, u Bogdanov N. i Ševarlić M. (ur.) (2006), Poljoprivreda i ruralni razvoj Srbije u tranzicionom periodu, DAES i Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, str Brümmer, B. and Koester, U. (2003), EU Enlargement and governance of the 37

46 common agricultural policy Intereconomics Review of European Economic Policy, Vol. 38, Pp Csaki, C. and Lerman, Z. (1997), Land Reform and Farm Restructuring in East Central Europe and CIS in the 1990s: Expectations and Achievements after the First Five Years, European Review of Agricultural Economics, Vol. 24, Pp Erjavecet al. (2009), Izazovi poljoprivrede Zapadnog Balkana u perspektivi pristupa Evropskoj uniji osvrt na agroprivredu Srbije, u Ševarlić M. (ur.) (2009), Agroprivreda Srbije i evropske integracije: Gde smo i kako dalje, DAES, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, str Fischer, S. and Gelb, A. (1991), The process of socialist economic transformation Journal of Economic Perspectives, Vol. 5, Pp Gatzweiler, F. (2003), Patterns of Institutional Change for Sustainability in Central and Eastern European Agriculture, Humboldt University of Berlin, Department of Agricultural Economics and Social Science, CEESA Discussion Paper No. 17, 2003 Gereffi, G. (2005), The global economy: organization, governance, and development, in Smelser, N.J. and Swedberg, R.(ed.) (2005), The Handbook of Economic Sociology, Princeton NJ: Princeton University Press, Pp Gortonet al. (2000), Transfers and Distortions Along CEEC Food Supply Chains, in Tangermann S. and Banse M. (ed.) (2000), Central and Eastern European Agriculture and Expanding European Union, Wallingford, England: CAB International, Pp Gow, H.R. and Swinnen, J.F.M. (1998), Up- and Downstream Restructuring, Foreign Direct Investment, and Hold-Up Problems in Agricultural Transition European Review of Agricultural Economics Vol. 25, Pp Hubbardet al. (2011), The CAP and EU Enlargement: A Missed Opportunity EuroChoices, Vol.10, Pp Lermanet al. (2004), Agriculture in Transition. Land Policies and Evolving Farm Structures in Post-Soviet Countries, Lexington Books, Lanham, Boulder, New York, Toronto, Oxford. Macours, K. and Swinnen J.F.M. (2000a), Causes of Output Decline in Economic Transition: The Case of Central and Eastern European Agriculture Journal of Comparative Economics, Vol. 28, Pp Macours, K. and Swinnen, J.F.M. (2000b), Impact of Initial Conditions and Reform Policies on Agricultural Performance in Central and Eastern Europe, the Former Soviet Union, and East Asia American Journal of Agricultural Economics Vol. 5, Pp Marković, K. (2007), Reforma trgovinske politike zemalja centralne i istočne Evrope moguće pouke za Republiku Srbiju, ubogdnov N. i Ševarlić M. (ur.) (2007), Međunarodna iskustva u tranziciji agrarnog sektora i ruralnih područja, 38

47 DAES i Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, str Marković, K. (2008), Mere budžetske podrške poljoprivredi u Srbiji i Evropskoj Uniji komparacija i mogućnosti usklađivanja, u Ševarlić M. (ur.) (2008), Evropska unija i Zapadni Balkan izazovi za agroprivredu Srbije: Šta nam je činiti?, Društvo agrarnih ekonomista Srbije i Regionalna privredna komora, Beograd, Novi Sad, str Marković, K. i Zekić, S. (2006), Liberalizacija trgovine kao preduslov za integraciju Republike Srbije u međunarodne ekonomske tokove, u Bogdanov N. i Ševarlić M. (ur.) (2006), Poljoprivreda i ruralni razvoj Srbije u tranzicionom peridu, Društvo agrarnih ekonomista Srbije i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, str Mathijs, E. and Swinnen, J. (1998), The Economics of Agricultural Decollectivization in East Central Europe and the Former Soviet Union Economic Development and Cultural Change, Vol.47, Pp 1 26 OECD (2008), OECD s Producer Support Estimate and related indicators of Agricultural Support. Concept, Calculation, Interpretation and Use (The PSE manual),oecd publishing, Paris. ( Pejanović, R. i Njegovan, Z. (2009), Aktuelni problemi poljoprivrede i sela Republike Srbije Industrija, Vol. 37, str Pejanović, R. i Tica, N. (2005), Agrarni problem u procesu tranzicije Republike Srbije Letopis naučnih radova, Vol. 29, str Rednaket al. (2013), A tool for uniform classification and analysis of budgetary support to agriculture for the EU accession countries Agricultural Economic Review, Vol. 14, Pp Rozelle, S. and Swinnen, J. (2004), Success and Failure of Reforms: Insights from Transition Agriculture Journal of Economic Literature, Vol. 42, Pp Rymanov,A. (2014), Agricultural Taxation and Budget Support in Transition Economies World Applied Sciences Journal, Vol. 30, Pp Stojanović, Ž. i Bogdanov, N. (2007), Predpristupna pomoć za ruralni razvoj pregled iskustava zemalja kandidata, u Bogdnov N. i Ševarlić M. (ur.) (2007), Međunarodna iskustva u tranziciji agrarnog sektora i ruralnih područja, DAES i Institut za agroekonomiju Poljoprivredni fakultet u Beogradu, str Stojanović, Ž. (2010), Efekti strukturnog prilagodjavanja agrosektora Srbije, u Arandarenko et al. (ur.) (2010), Ekonomsko-socijalna struktura Srbije: Učinak prve decenije tranzicije, Ekonomski fakultet, Beograd, str Swinnen, J.F.M. (1999), The political economy of land reform choices in Central and Eastern Europe Economics of Transition, Vol. 7, Pp Swinnen, J.F.M. and Vranken, L. (2009), Land & EU Accession Review of the Transitional Restrictions by New Member States on the Acquisition of Agricultural Real Estate, Centre for European Policy Studies (CEPS), Brussels. 39

48 Zakić et al. (2003), Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede, sveska 2: Prilog unapređenju strukturnog prilagođavanja agroprivrede u Srbiji, CID, Ekonomski fakultet Beograd. Zakić et al. (2004), Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede, sveska 3: U trendu je ruralna ekonomija, CID, Ekonomski fakultet Beograd. Zakić et al. (2005), Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede, sveska 4: Ruralna Srbija u procesu harmonizacije sa EU, CID, Ekonomski fakultet Beograd. Zakić, Z. (1995), Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd. Zakić, Z. i Stojanović, Ž. (2008), Ekonomika agrara, CID, Ekonomski fakultet, Beograd. 40

49 RURALNI RAZVOJ I KREATIVNA EKONOMIJA Gojko Rikalović 10 ( rikgoj@ekof.bg.ac.rs) Dejan Molnar 11 ( dejanmolnar@ekof.bg.ac.rs) Hristina Mikić 12 ( hristinamikic@gmail.com) Apstrakt U prvom delu rada se objašnjavaju suština i značaj kreativne ekonomije. Konstatuje se da će glavni put u budućnost biti sve veća zastupljenost kreativnog preduzetništva i preduzetnika. Zagovara se novi koncept razvoja zasnovan na stvaranju uslova za razvoj zajednice koja jednaku šansu pruža životu u gradu i selu. U drugom delu se iznosi koncept ruralne industrijalizacije i revitalizacije kroz kreativizaciju. Dokazuje se da kulturne i kreativne delatnosti imaju suštinski značaj za kvalitet društvenog i ekonomskog života na seoskim područjima i da bitno utiču na njihov razvoj. Treći deo se bavi pojmom teritorijalnog kapitala i njegovom ulogom u ruralnom razvoju. U četvrtom delu se razmatra međuzavisnost kreativnog kapitala i pogodnosti lokalne sredine. U petom delu, u kojem su predstavljeni primeri dobre prakse, navode se i tipični modeli integrisanja kreativnih industrija u ruralni razvoj. U zaključnom delu su predložene nekoliko opcija strategija ruralnog razvoja zasnovanog na kreativnosti i date su osnovne konture institucionalnog ambijenta za uspešno sprovođenje procesa kreativizacije u Srbiji. KLJUČNE REČI: KREATIVIZACIJA, RURALNA INDUSTRIJALIZACI- JA, TERITORIJALNI KAPITAL, RURALNI PREPOROD. Abstract The first part of the paper explains the essence and importance of the creative economy. It is noted that the main way in the future will be increasing representation of creative entrepreneurship and entrepreneurs. A new concept of development based on the creation of conditions for community development that gives an equal chance for living in city and village is 10 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 11 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 12 Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju 41

50 advocated. In the second part, the concept of rural industrialization and revitalization through creativisation is stated. It is argued that cultural and creative activities are crucial for the quality of social and economic life in rural areas and to substantially affect their development. The third part deals with the concept of territorial capital and its role in rural development. The fourth part discusses the interdependence of creative capital and amenities of the local area. In the fifth part, in which examples of good practice are presented and discussed, typical models of integration of creative industries in rural development are cited. In the concluding part, several options of rural development strategies based on creativity are recommended and the basic outlines of the institutional environment for the successful implementation of the creatvization process in Serbia are given. KEY WORDS: CREATIVIZATION, RURAL INDUSTRIALIZATION, TERRITORIAL CAPITAL, RURAL REVIVAL. JEL KLASIFIKACIJA: O29, O18, Z1 UVOD Kreativna ekonomija se nalazi na raskršću umetnosti, kulture, modernih tehnologija i poslovanja. Naime, globalizacija je sa svojim pozitivnim i negativnim efektima dovela do novih ekonomskih koncepata i drugačijih metoda proizvodnje, prodaje i distribucije proizvoda i usluga. Savremeni svet na nov način počinje da shvata koncepte konkurentnosti i lokalnog ekonomskog razvoja, naročito zbog ubrzanog razvoja Interneta i digitalnih tehnologija. Svaki najmanji region ili lokalna sredina ima mogućnost da učestvuje u svetskoj globalnoj utakmici i da iznalazi načine da stvori takav poslovni ambijent koji će biti interesantan domaćim i stranim investitorima. Ekonomski razvoj se kreira u lokalnim sredinama, jer one imaju najbolje informacije koji projekti su od najvećeg značaja za nju, odnosno svaka lokalna sredina razvija svoj teritorijalni kapital. Značaj lokalnog ekonomskog kao i ruralnog razvoja najbolje je prepoznala Evropska unija koja kroz svoju Kohezionu politiku izdvaja značajna sredstva za razvoj lokalnih i ruralnih sredina. Lokalna sredina danas je održiva ili vitalna, ukoliko se u njoj stvara visoko kreativan inovativan proizvod. Takva sredina privlači kreativnu klasu radnika koji pomažu da se razvoj te sredine održi i da se stvori 42

51 povoljan investicioni ambijent. Uticaj kreativnih delatnosti na razvoj i konkurentnost lokalne privrede je takav da one same po svojim karakteristikama čine neku lokalnu privredu konkurentnom i održivom. Njihov potencijal za povećavanje kvaliteta života u ruralnim sredinama, njihov uticaj na privlačenje novih aktivnosti i stvaranje radnih mesta, njihov doprinos smanjenju marginalizacije socijalno ugroženih grupa, kao i doprinos pozitivnoj predstavi o području i na toj osnovi razvoju turizma su karakteristike kreativnih delatnosti koje pozitivno utiču na pametan, inkluzivan i održiv rast. Kvalitet kreativnosti ogleda se u sledećem: svaka lokalna zajednica može uz malo volje i pameti da razvije kreativnu privredu kao oslonac svoje ekonomske i socijalne regeneracije, a univerzalni karakter kreativnosti je takav da je on dostupan svima i da se nalazi u svim oblastima. U donošenju strategija razvoja ruralnih sredina neophodno je izbeći privlačenje investicija koje nude puno nekvalitetnih radnih mesta, a usmeriti se na investicije kojima se može obezbediti zapošljavanje vrhunske radne snage, odnosno privlačenje pripadnika kreativne klase. Kultura, ekonomija i tehnologija to je ono kako mi živimo i radimo. U Srbiji se dugo vremena na kulturu gledalo kao na trošak, a ne kao na investiciju. Otuda se čini da smo razvili (ne)kulturnu ekonomiju i (ne) ekonomsku kulturu, odnosno (ne)ekonomsku tehnologiju i (ne)tehnološku ekonomiju, kao i (ne)tehnološku kulturu i (ne)kulturnu tehnologiju. Mada najbolje rezultate u rešavanju naših ekonomskih problema pruža kombinacija iskustava, kontakata, pristupa tržištima i modernim tehnologijama stranih eksperata i boljeg poznavanja lokalnih prilika od strane naših stručnjaka, izgleda da već dugo postoji izvestan trend ignorisanja domaćeg znanja, što ometa dinamičniji ekonomski napredak Srbije. S tim u vezi, u prethodne dve decenije prisutno je nazadovanje u naučnim istraživanjima kako iz objektivnih, tako i iz subjektivnih razloga, što podrazumeva neophodnost odgovarajućih strukturnih reformi naučnog i obrazovnog procesa, reorganizaciju naučnih institucija i obnovu naučnog kadra u oblasti poljoprivredne proizvodnje, sela, prehrambenih tehnologija, razvoja biotehnologije za održive neprehrambene proizvode i procese (industrijske namene) i zaštite životne sredine (očuvanje i unapređenje ekosistema). U tom smislu posebno je značajno raditi na novom, integrativnom pristupu podsticanju razvoja, koji na pravi način može doprineti jačanju razvojnih perspektiva svih sektora naše privrede, a naročito delu privrede zasnovanom na stranim ulaganjima i privredi zastupljenoj na ruralnim područjima. 43

52 1. SUŠTINA I ZNAČAJ KREATIVNE EKONOMIJE Pomenuta razvojna dešavanja na našem prostoru su i glavni razlozi za donošenje razvojne strategije, koju mnogi vide kao strategiju reindustrijalizacije, pri čemu njen sadržaj čini isključivo obnova realnog sektora, dok se negira značaj uslužnog sektora, trgovine i finansija. Ako je deindustrijalizacija u nas dovela skoro do nestanka industrije, to ne znači da reindustrijalizacija podrazumeva samo reafirmaciju industrije uz potiskivanje sfere usluga, isto kao što proces postindustrijalizacije ne znači kraj sektora materijalne proizvodnje (o čemu svedoči iskustvo zemalja razvijene tržišne ekonomije). Naime, tradicionalni sektori (poljoprivreda, prerađivačka industrija itd.) u uslovima globalne tržišne privrede napuštaju dosadašnje modele poslovnog ponašanja i sve više slede nove ekonomske obrasce karakteristične za savremenu ekonomiju (kvartarni i kvintarni sektori savremene privrede, tj. glavne komponente kreativne ekonomije i kreativnih industrija), čije se konkurentske prednosti zasnivaju na znanju, inovacijama i kreativnosti. Pojmovi kulturnih i kreativnih delatnosti nekada se poistovećuju, a nekada se razlikuju. Njihovo jasnije identifikovanje/razlikovanje podrazumeva odgovarajuću klasifikaciju. Klasifikacija kreativnih delatnosti se može izvršiti na više načina, a jedan od najpoznatijih koncepata je model koncentričnih krugova (videti Sliku 1.) 13. Slika 1. Model koncentričnih krugova 13 UNDP (2013) 44

53 Osnovne kreativne umetnosti Druge osnovne kulturne industrije Šire kulturne industrije Povezane industrije Literatura Film Kulturno nasleđe Reklama Muzika Muzeji i biblioteke Muzičko izdavaštvo Arhitektura Izvođačke umetnosti Televizija i radio Dizajn Vizuelne umetnosti Video i kompjuterske igre Moda Vodeću ulogu u procesu eksploatacije razvojnih potencijala Srbije mogao bi imati proces kreativizacije industrije, kao i privrede u celini. Održivost novog koncepta razvoja ne ogleda se samo u očuvanju kvaliteta prirodnih resursa i bioraznovrsnosti, nego i u očuvanju socijalnog i kulturnog diverziteta. U tom smislu, i za Srbiju kao značajna, nova generička snaga javlja se mogućnost ekspanzije i koncentracije talenta, tehnologije i tolerancije na njenim urbanim i ruralnim područjima. Sprovođenjem ambicioznih kulturnih projekata u njima može da se pokrene društvena i ekonomska obnova. Opravdanost za razvojne pristupe orijentisane ka kulturi, umetnosti i obnovi i razvoju ekonomije ne zasniva se samo na njihovim trenutnim ekonomskim i društvenim efektima, već i na posledičnom ekonomskom uticaju kroz brendiranje datih područja kao kreativnih entiteta. Time se kreativnost transformiše od nečega što može da pruži ekonomske rezultate u sredstvo industrijalizacije. Kreativne delatnosti (izdavaštvo, filmska industrija, muzička industrija, izvođačke umetnosti i festivali, advertajzing, arhitektura, grafički, modni i dizajn proizvoda, radio i televizija, rukotvorine, stari, retki i umetnički zanati, multimedija, kao i pojedine sfere tradicionalnog kulturnog života) svoju održivost na tržištu postižu međusobnim povezivanjem s drugim sektorima (na primer, turizam, kulturno nasleđe i baština, izdavaštvo i filmska industrija, audio-vizuelne industrije, turizam i filmska industrija, dizajn, arhitektura, advertajzing i drugi privredni segmenti i sl.). Polje kulturnog turizma je najbolja ilustracija povezivanja kulture, umetničke produkcije, intelektualnog vlasništva i njihove ekonomske eksploatacije. Pored navedenih poslovnih praksi i industrija, kreativna ekonomija obuhvata patentne delatnosti (nauka i inovacije, istraživanje i razvoj), 45

54 industrije robnih znakova, kao i onu produkciju kod koje je forma važnija od sadržaja. Kreativnost postaje i jedna od ključnih komponenti tradicionalnih delatnosti poput automobilske industrije (patenti i dizajn) i poljoprivrede (kao činioca industrije biotehnoloških dobara). Kreativni i tradicionalni sektori, međusobno se povezujući i sjedinjujući, dovode do suštinskog preobražaja industrijskog poretka. Sinergija kreativnosti, ekonomskih, socijalnih i kulturnih promena već je uslovila preoblikovanje starih modela proizvodnje i distribucije: stara proizvodnja nastavlja da obezbeđuje radnu snagu i materijalne resurse, dok se kapital i simbolička dobra koncentrišu u novim sektorima kreativne ekonomije (najbolji primer je filmska industrija). Privredni razvoj u našem vremenu ima sve više kreativizaciju industrija i drugih delatnosti kao svoj osnovni sadržaj. Razvoj ukupne privrede koji se odigrava pod uticajem kreativnosti i u kome posebno mesto ima kreativna ekonomija predstavlja proces kreativizacije. Kreativizacija znači oslobađanje industrija od tradicionalnih sirovinskih obeležja i preusmeravanje u pravcu uspostavljanja razgranatih proizvodnih struktura u kojima osnovne elemente čine prerada agrarnih i industrijskih sirovina u dobra i usluge sa značajnim kreativnim sadržajem. U toku kreativizacije razvoja dešavaju se višestruke strukturne promene. Jedna od značajnih prednosti kreativizacije industrijalizacije je to što promoviše ujednačavanje ekonomskog rasta na urbanim i ruralnim područjima. Ona je kontekst njihovog inovativnog i preduzetničkog potencijala. Važno je obratiti pažnju na materijalne aspekte konkurentnosti, posebno na one vezane za tehnologiju i njenu primenu, kao i na neopipljive aspekte kao što su prednosti stečene korišćenjem novih radnih iskustava i marketinških strategija. Kvalitet se sve više javlja kao odrednica konkurentnosti ruralnih MSP, posebno onih koja se bave proizvodnjom hrane i pića, poljoprivredom, zanatstvom itd. Prilikom izgradnje koncepta kvaliteta hrane uključuju se elementi geografskog identiteta koji karakterišu dato područje. Prihvatanje lokalne ili opšte reputacije područja kao sredstva marketinga može imati veoma važnu ulogu u stvaranju komparativnih prednosti. Pravi zamah u procesu industrijalizacije uslediće snažnijom penetracijom kreativnosti i kreativnih delatnosti. Putevi kreativnih delatnosti i privrednog razvoja sve će se više ukrštati. Interesantni urbani i ruralni motivi mogli bi poslužiti kao snažan mamac za privlačenje poznatih kompanijskih brendova. Industrijalizacijom i kreativizacijom značajne promene doživljavaće i struktura potrošnje. U tom kontekstu javlja se potreba za donošenjem nacionalnog programa industrijalizacije na bazi njene kreativne komponente. Glavni put u budućnost, svakako, biće sve veća zastupljenost kreativnog preduzetništva i preduzetnika. Novi koncept razvoja zasniva se na stvaranju uslova za razvoj zajednice 46

55 koja jednaku šansu pruža životu u gradu i selu. Ovakav koncept u skladu je sa širenjem EU i prihvatanjem novih članica koje vode odgovornu politiku ravnomernog ekonomskog i socijalnog razvoja. Naime, umesto strategije Kultura za sve kao razvojna poluga u njihovoj budućnosti (a već i sada) biće zastupljen obrazac Sve s kulturom i kreativnošću. Time se otvaraju mogućnosti obnove, jačanja socijalne i društvene kohezije, jačanja identiteta i ekonomskih performansi, a posebno uključivanja nezaposlene i nedovoljno zaposlene radne snage u do sada zapostavljenim nacionalnim privrednim potencijalima. Novi koncept razvoja i zapošljavanja u Srbiji treba usmeriti u dva pravca: prvi, koji više mora biti usmeren u pravcu jačanja procesa kreativizacije industrije utemeljen na domaćem kapitalu i koji je pod kontrolom unutrašnjih upravljačkih kapaciteta; drugi, koji je utemeljen na stranom kapitalu i produkuje osnove tzv. velike reindustrijalizacije. Za razliku od velike reindustrijalizacije koja se bazira na egzogenim modelima rasta, koncept kreativizacije industrijalizacije polazi od uvažavanja endogenih činilaca razvoja. Preduslov za uspešnu primenu koncepta kreativizacije privrednog razvoja Srbije, jeste formiranje odgovarajuće institucije za podršku razvoju kulture i kreativnih delatnosti, kao i njihovog povezivanja sa tradicionalnim sektorima. 2. RURALNA INDUSTRIJALIZACIJA I REVITALIZACIJA KROZ KREATIVIZACIJU U kontekstu značaja koji kultura i kreativne delatnosti mogu imati za regionalni razvoj, trebalo bi bliže rasvetliti njihov potencijalni doprinos razvoju ruralnih područja, budući da se regioni ne sastoje samo od gradova i urbanih centara, već u njihov sastav ulaze i manje razvijena, periferna ruralna područja. Poslednjih decenija izraženi su procesi depopulacije ruralnih oblasti, koji uzrokuju njihovu potpunu devastaciju i to ne samo u ekonomskom, već i u širem, društvenom i kulturološkom smislu. Pomenuti trendovi posebno pogađaju manje razvijene zemlje i zemlje u razvoju, a Srbija u tom pogledu (nažalost) nije izuzetak. Depopulacioni procesi, snažno podstaknuti činjenicom da mladi napuštaju sela i odlaze u gradove, deluju nezaustavljivo. Prihvatajući nove, urbane obrasce ponašanja, mlađe generacije se udaljavaju od narodnih običaja, tradicionalnih umetničkih izraza i motiva, te različitih oblika tzv. domaće radinosti. Kao osnovni razlozi za odlazak mladih mogu se prepoznati izrazito negativna percepcija sela i života u ruralnoj sredini, budući da u njima nema kulturnog niti društvenog života, kao ni ekonomskih uslova za život i rad. Jedna od mogućnosti za revitalizaciju i oporavak ruralnih područja, a kroz zaštitu njihovih umetničkih i kulturnih izraza i vrednosti, 47

56 jeste primena koncepta tzv. kreativnih sela. Pomenuti koncept mogao bi se posmatrati kao realističan pristup za razvojni i duhovni preporod ruralnih područja. Afirmacija pomenutog koncepta posebno bi bila važna sa aspekta unapređenja opštih uslova poslovanja (ne isključivo u oblasti ruralnih kreativnih industrija), te preduzetništva i samozapošljavanja među populacijom mladih. U tom kontekstu, domovi kulture, biblioteke, škole... mogu imati značajnu ulogu u podizanju ekonomske i informacione pismenosti u ruralnim područjima, ali i u obrnutom smeru, u afirmisanju ruralnih prostora i njihovom predstavljanju u novom kontekstu i razvojnoj perspektivi, kao kreativna mesta poželjna za život. Neophodno je pristupiti promovisanju inkluzivnog (uključujućeg, sveobuhvatnog) ruralnog razvoja. Naime, život i rad na selu nije i ne treba da bude isključivo primarna (sirovinska) poljoprivredna proizvodnja. Nove delatnosti iz domena kulture i kreativnih delatnosti zasnovane na privatnoj inicijativi, preduzetništvu i talentima grupa i pojedinaca, mogli bi da budu dopuna, ali i magnet za privlačenje profitabilnih delatnosti da se lociraju izvan zagušenih i skupih urbanih centara. Život na selu time postaje privilegija. Da bi se to i ostvarilo, selo mora, najpre, dobiti zasluženu ulogu u nacionalnoj razvojnoj strategiji u pogledu uslova za rad, ali i život (sadržaje za kulturu, rekreaciju, dodatno obrazovanje, odmor i sl.). Analize pokazuju da na ruralnim područjima mogu biti zastupljena dva režima razvoja. Jedan razvojni režim prisutan je na područjima koja se odlikuju veoma povoljnim uslovima razvoja i zasnovan je na preduzetništvu i kreativnoj klasi. Drugi razvojni režim je više izražen na manje pogodnim područjima u razvojnom smislu. On se više oslanja na eksterne faktore i verovatno je više uslovljen blizinom gradova, jevtinom radnom snagom i prirodnim resursima. Ruralna područja koja potenciraju preduzetništvo kao razvojnu strategiju treba da vode računa o mogućem doprinosu eksternih pogodnosti kao sredstvu privlačenja kreativnog kapitala i nauke i istraživanja. Mnoga ruralna područja fokusirana su na preduzetništvo kao na alternativni put razvoja, ali i on može biti ograničen mogućnostima prvlačenja kreativnih preduzetnika. S tog stanovišta u novoj ruralnoj paradigmi OECD-a iz godine valorizacija ruralnih razvojnih pogodnosti promoviše kontinuitet ruralnog rasta u privredi zasnovanoj na znanju i kreativnosti. Ključni faktori brzog razvoja ruralnih industrija su raspoloživa jevtina radna snaga, decentralizacija proizvodnje kroz ugovore s gradskim preduzećima i prodavcima, preduzetničke lokalne uprave koje podstiču razvoj prerađivačkih kapaciteta, prisustvo dugoročnih ugovornih odnosa, početni industrijski uslovi (koji se odlikuju zaposlenošću u prerađivačkim kapacitetima) kao odgovarajuća pretpostavka za ulazak malih firmi u 48

57 organski sektor. Međutim, razvoj ruralnih industrija i njihova kreativizacija zahtevaju donošenje strategije izgradnje novog (kreativnog) sela što može inicirati značajnu ulogu kreativne privrede na ruralnim područjima. Naime, kreativnost je deo tradicionalnog ruralnog kulturnog konteksta. Ona pored originalnosti jeste i korisna, tj. omogućava da se dođe do nečeg praktično primenjivog. U ruralnom kontekstu sasvim je razumljivo da kreativnost nije nužno ekonomsko dobro samo po sebi, ali da ono to može postati primenom. Vezujući svoje proizvode za lokalne kulturne simbole ruralna MSP teže da postignu određeni stepen kompatibilnosti proizvoda s kulturnim specifičnostima datog područja. Prezentovanje lokalnih kulturnih vrednosti (naročito bliskosti i poverenja) u toku prodaje proizvoda dovodi do njenog povećanja. Takav pristup, u zavisnosti od učinka, može izazvati zainteresovanost kompanija, koje posluju van datog ruralnog područja, za prisvajanje njegovih lokalnih specifičnosti, a time se zamišljene (ili stvarne) granice geografskog identiteta mogu proširiti. Pored odgovarajuće cene, namene i imidža proizvoda, prihvatanje lokalne ili opšte reputacije ruralnih područja kao sredstva marketinga može imati veoma važnu ulogu u stvaranju komparativnih prednosti ruralnih preduzeća. U slučaju proizvodnje prehrambenih dobara i pića ruralna reputacija može biti pogodna za promovisanje određene poslovne kulture. Sve to će doprinositi poboljšanju investicione klime na ruralnim područjima, promeni strukture prihoda seoskog stanovništva u pravcu veće zastupljenosti zarada od nepoljoprivrednih aktivnosti, podizanju obrazovnog i kulturnog nivoa lokalne populacije, zadržavanju mlađih ljudi na selu, kao i doseljavanju kreativnih profesionalaca i povratku iskusnijih generacija. Industrijalizacijom i kreativizacijom ruralnih područja značajne promene doživljavaće i struktura potrošnje, što će sa svoje strane dalje diversifikovati privrednu strukturu dotičnih oblasti. U tom kontekstu javlja se potreba za donošenjem nacionalnog programa ruralne industrijalizacije i jačanja njene kreativne komponente. Glavni put u budućnost, svakako, biće sve veća zastupljenost kreativnog preduzetništva i preduzetnika na ruralnim područjima, što će omogućiti najpre smanjenje siromaštva, a potom otvaranje perspektive izgradnje bogatog društva. Kulturne i kreativne delatnosti imaju suštinski značaj za kvalitet društvenog i ekonomskog života na seoskim područjima i bitno utiču na njihov razvoj. Razvoj kreativnih delatnosti u ruralnim oblastima utiče na generisanje više radnih mesta, povećanje prihoda na osnovu prodaje raznolikih dobara i usluga i unapređenje seoskog turizma. 49

58 3. JEDINSTVENOST TERITORIJALNOG KAPITALA Ruralne oblasti se odlikuju specifičnim karakteristikama koje mogu biti od vrednosti za kreativnu ekonomiju i koje a priori ne treba isključiti iz strategije kreativizacije privrede. One poseduju sasvim specifična obeležja i imaju jedinstven identitet upotpunjen, u nekim slučajevima, kvalitetom života koji ih razlikuje od velikih urbanih područja u kojima zakrčenost saobraćaja, zagađenje, porast troškova stanovanja i druge nepovoljne pojave uzimaju danak. Što se tiče pregleda demografskih kretanja u manjim teritorijalnim oblastima, primećena su dva različita trenda. Prvi se tiče rastućeg procesa urbanizacije, kojeg karakterišu migracije iz ruralnih u gradske sredine i stagnacija (ili čak opadanje) broja stanovnika u ruralnim oblastima. Sa druge strane, u toku je proces kontraurbanizacije u određenim delovima Evrope, okarakterisan kao obrnut migracioni tok kretanje ljudi ka ruralnim sredinama, kao rezultat unapređenja infrastrukture, napretka u domenu saobraćaja i telekomunikacija. Nazivi kao što su urbani egzodus i ruralni preporod se koriste da bi se opisao proces preseljavanja ljudi iz velikih gradova i manja mesta, naročiti primetan u gusto naseljenim urbanim sistemima centralne i severozapadne Evrope, kao i u južnim oblastima i nordijskim zemljama. Aktuelna globalizacija, koja je izrodila najnoviju finansijsku i ekonomsku krizu i tokom koje se realizuje produbljivanje međunarodne integracije, nametnula je regionima obavezu permanentnog unapređenja konkurentnosti sopstvenih proizvodnih sistema. Podrazumeva se da pomenuti proces mora biti iniciran endogeno. Lokalne specifičnosti, lokalna materijalna i nematerijalna imovina (uključujući znanje i procese učenja) postaju strateški elementi na kojima se zasniva konkurentnost područja u globalnoj ekonomiji. Teorija i politika ruralnog razvoja moraju uvažavati činjenicu da je konkurentnost regiona, odnosno njihove privredne strukture, faktor koji opredeljuje njihovu razvojnu poziciju i perspektivu. Uloga javnih politika više se ne percepira kao dirigovana i komandujuća (top dawn pristup), već se smatra da je za njenu uspešnost i efikasnost presudno to da bude zasnovana na partnerstvu svih lokalnih/regionalnih aktera uz mobilizaciju svih relevantnih resursa (opipljivih i neopipljivih). Kreatori ekonomske (i ruralne) politike sada imaju novo polje na kojem treba da deluju u pravcu jačanja ruralnih kapaciteta, a sa ciljem da se ostvari ujednačeniji razvoj. Jačanje internih kapaciteta regiona i lokalnih zajednica postaje prioritet, tako da sve intervencije, mere i instrumenti moraju da se sprovode sa tim ciljem. Poslednje je naročito bitno ukoliko se zna da značajan izvor regionalnog (kao i ruralnog) razvoja jesu tehnološki napredak i inovacije. Kako relevantni autori primećuju, (...) zajednička 50

59 nota svih novijih pristupa ogleda se u naglašavanju značaja kreiranja regionalnih inovativnih sistema. U prostornom kontekstu (regionalnom, lokalnom) vrlo je bitno razumeti da se razvoj regiona bazira na uslovima i mogućnostima koji postoje unutar njih za apsorbovanje, implementaciju i dalje kreiranje novih tehničko-tehnoloških rešenja, ideja i inovacija. Prostorna difuzija tehnologije, te razvoja uopšte nije moguća ukoliko u regionima/lokalitetima ne postoje kapaciteti i resursi spremni da prihvate novi način poslovanja i nove proizvodne procese. Sve pomenuto zahteva i nameće jedan interdisciplinarni pristup ruralnom razvoju, koji bi bio usmeren na jačanje sveukupnih kapaciteta područja, uz uvažavanje svih internih/endogenih resursa i željenih pravaca razvoja koji su definisani po bottom-up principu. Polazna osnova za jednu takvu temeljnu analizu može se pronaći još u radovima Hirschman-a, koji je u svojim istraživanjima o strategiji ekonomskog razvoja na ubedljiv način pokazivao da opšti nivo socijalnog/ društvenog kapitala jeste potreban, ali ne i dovoljan uslov za ekonomski napredak. Osnovni zadatak kreatora ruralne politike jeste upravo: (a) da na svakom lokalitetu obezbede postojanje i unaprede kvalitet razvojnih resursa obe kategorije materijalnih, koji se direktno upotrebljavaju u proizvodnom procesu i opštih, socijalnih, kao i (b) da uravnoteže kombinaciju pomenute dve kategorije resursa. Neujednačen razvoj može biti posledica kako nedostatka nekih od resursa, tako i neadekvatnog podešavanja odnosa između njih. Prema Hirschman-u, opšti, socijalni/društveni kapital ima veoma široko značenje (suprotno od onoga što se danas podrazumeva pod socijalnim kapitalom): u pitanju je kapital u javnom vlasništvu koji je nedeljiv i nema proizvodni karakter (za razliku od rada i kapitala). Može imati materijalni (putevi, železnica, aerodromi, različite vrste vodova elektro, gas, vodosnabdevanje itd.) i nematerijalni (znanje, veštine, povezanost/ umrežavanje, obrazovanje, komunikacije, kultura itd.) oblik. Prva vrsta (grupa) mogla bi se nazvati infrastrukturom, a druga suprastrukturom. U prethodnom periodu teorija i praksa regionalnog razvoja daleko više pažnje pridavale su elementima infrastrukture prilikom objašnjavanja, planiranja i podsticanja ruralnog razvoja. U poslednje vreme mnogo više istraživanja se vrši u domenu ispitivanja veza između infrastrukture i suprastrukture u funkciji ekonomskog rasta ruralnih područja. Ona su pokazala da potencijal za ekonomski rast nekog područja zavisi od toga sa koliko infrastrukture i sa koliko suprastrukture raspolaže konkretan lokalitet. Poslednjih nekoliko godina u literaturi iz oblasti regionalnog i lokalnog razvoja pozicionira se jedan novi koncept, koji se može, a u skladu sa Hirschman-ovom podelom opšteg javnog kapitala, definisati kao 51

60 kreativna suprastruktura. Nakon pionirskih radova R. Floride u kojima se iznose ideje o uticaju koji na privredni rast mogu imati kreativna klasa i kreativne industrije, usledila su mnoga druga istraživanja koja za predmet imaju ispitivanje odnosa između kreativnog okruženja na lokalnom i regionalnom nivou i ekonomskog razvoja. Da bi ruralno područje u savremenom kontekstu moglo da raste i razvija se neophodno je da svi endogeni resursi budu stavljeni u funkciju realizacije tog cilja. U pomenutom kontekstu moguće je formulisati i predložiti oblik proizvodne funkcije koja može obezbediti održivi inovativni razvoj, a na bazi pentagon modela u kojem je sadržano pet kritičnih faktora uspeha (videti Skicu 1.). Pet elemenata koje treba da poseduje svaki region koji pretenduje da ostvari društveno-ekonomski razvoj jesu: 1. Proizvodni kapital (PK) njegov značaj potiče iz neoklasičnih teorija rasta po kojima proizvodnju dominantno determinišu tradicionalni faktori proizvodnje, rad i kapital. 2. Humani kapital (HK) odnosi se na kvalitet radne snage kao faktora proizvodnje (nivo formalnog i neformalnog obrazovanja, nove veštine). Od toga kako je humani kapital raspoređen između pojedinaca unutar regiona, kao i između regiona, zavisi potencijal za rast pojedinačnih regiona, te nivo međuregionalne nejednakosti. 3. Socijalni (društveni) kapital (SK) čine ga interakcija i komunikacija između aktera u regionu, zatim poslovne mreže (formalne i neformalne) između preduzetnika na nivou regiona, odnosi i relacije koje se zasnivaju na poverenju itd. 4. Kreativni kapital (KK) nivo sposobnosti da se savladaju novi izazovi i iskoriste mogućnosti, a potiče iz postojanja preduzetničkog duha i preduzetničke kulture, zatim predstavlja nove načine razmišljanja i delovanja, sposobnost da se postojeći problemi rešavaju na inovativan način. Često se može pronaći u multikulturalnim područjima. 5. Ekološki kapital (EK) najkraće rečeno čine ga pogodni uslovi za život i rad (amenity) u nekom lokalitetu (gradu, regionu). Ekološki čista sredina, postojanje različitih sadržaja za rekreaciju, sport, kulturu, obrazovanje i sl. značajno povećavaju inovativni potencijal regiona, a time i njegove kapacitete za održivost. 52

61 Skica 1. Pentagon model kreativnih resursa/snaga za održivi ruralni razvoj PK EK HK ORR KK SK Izvor: Stimson et al. (2011), str. 10. Koristeći navedeni model, kreatori ekonomske politike jasnije mogu da odrede prioritetne oblasti u kojima je potrebno vršiti intervencije u konkretnim lokalitetima, a u skladu sa njihovim položajem i definisanim razvojnim ciljevima. Jačanjem navedenih oblika kapitala u manje razvijenim regionima 14 kreira se potencijal za razvoj i apsorbovanje podsticaja i razvojnih impulsa koji dolaze iz okolnih razvijenih područja. Manje razvijene teritorijalne celine, ukoliko ostanu uskraćene za neki od pomenutih oblika kapitala verovatno će ostati nerazvijena, čak i u situaciji kada im se budu dodeljivala određena sredstva za razvoj, direktno merama regionalne politike države ili kada se razvoj iz razvijenih bude širio ka njima. Prostorne nejednakosti mogu se smanjivati isključivo tako što će se u manje razvijenim sredinama jačati potencijali, čime će one postati interesantne stranim i domaćim investitorima 15. Ekonomska teorija beleži trostruku promenu paradigme kada je u pitanju jačanje endogenih sposobnosti regionalnog rasta 16 : 14 Posebno ističemo ulogu koju kreativni kapital može imati u procesu razvoja ruralnih područja, videti: Rikalović et. al. (2012), str (naročito odeljak: Model kreativizacije ruralnog razvoja ). 15 Detaljnije o potencijalima rasta nerazvijenih područja, te značaju njihovog ekonomskog rasta za nacionalnu privredu u celini videti u: OECD (2009), str Stimson et. al. (2011), str

62 od razvojnih faktora ka inovativnim faktorima, od tvrdih ka mekim faktorima, koji su neopipljivi lokalna sinergija među akterima, pozitivan način upravljanja, visok nivo humanog kapitala i imovine zasnovane na znanju i od funkcionalnog ka kognitivnom pristupu. Kognitivni pristup, koji zamenjuje tradicionalni, ističe značaj onih faktora koji su specifični za konkretno ruralno područje (internog su karaktera), i koji, kao takvi, doprinose tome da ekonomski subjekti razvijaju sopstvene sposobnosti i postanu prijemčiviji za eksterne stimulacije i podsticaje (privatne i javne investicije), kao i sposobniji da na te podsticaje reaguju na kreativan način. Lokalna/regionalna konkurentnost danas se, naročito, zasniva na kooperaciji, poverenju i osećajima pripadnosti i povezanosti relevantnih aktera (a to znači usvajanje kognitivnog pristupa), a ne samo na raspolaganju kapitalom; na kreativnosti više nego na postojanju/ raspoloživosti radne snage; na prijemčivosti za nove poslovne ideje i organizaciona rešenja više nego na prisutnosti određenog broja malih i srednjih preduzeća; na povezivanju, kooperaciji i kvalitetnim odnosima više nego na dostupnosti; na lokalnom/regionalnom identitetu, efikasnosti i kvalitetu življenja. Svi navedeni elementi kognitivnog pristupa, sumirani zajedno sa tradicionalnim, funkcionalnim pristupom, čine novi koncept koji se (tek) odnedavno pojavio u literaturi koncept teritorijalnog kapitala. Prvi put se pominje godine u publikaciji OECD-a Territorial Outlook, koji razmatra probleme regionalne politike, a godine je ponovo uvršten u Izveštaj Komisije Evropskih Zajednica (Commission of the European Communities). U pomenutom izveštaju navodi se sledeće: (...) svaki region poseduje sopstveni teritorijalni kapital, različit u odnosu na onaj koji postoji u drugim područjima i, kao takav, omogućava da se u regionu ostvari veći prinos na jednu vrstu investicija, nego na neke druge oblike ulaganja, jer te investicije pogoduju datom području i koriste njegovu imovinu i potencijale maksimalno efikasno. Politike teritorijalnog/ regionalnog razvoja trebalo bi, najpre, da pomognu području (regionu) da razvije sopstveni teritorijalni kapital 17. Pomenuti koncept kapitala obuhvata ne samo materijalna, već i nematerijalna dobra i, shodno tome, doprinosi razumevanju suštine regionalnog/lokalnog razvoja, i nudi adekvatna rešenja kada su u pitanju mere i politike usmerene na smanjivanje prostornih nejednakosti u razvijenosti. Visok nivo teritorijalnog kapitala područjima obezbeđuje ekonomsku efikasnost i konkurentnost, kao i 17 Prema: Stimson et. al. (2011), str

63 zadovoljavajući stepen blagostanja i uslova za život stanovništva. U pomenutom Izveštaju OECD-a, navodi se i lista faktora koji figurišu kao determinante teritorijalnog kapitala (od tradicionalnih materijalnih, do savremenih nematerijalnih faktora): (...) Ovi faktori mogu obuhvatiti geografski položaj područja/teritorije, veličinu teritorije, raspoloživost proizvodnih činilaca, klimu, tradiciju, prirodne resurse, kvalitet života ili ekonomije aglomeracija koje nastaju i deluju u gradovima konkretnog područja, ali takođe i kategorije kao što su biznis inkubatori i industrijski klasteri ili neke druge vrste poslovnih mreža koje čine da nivo transakcionih troškova bude niži. Druga vrsta faktora jeste ona koja se odnosi na običaje i neformalna pravila koji omogućavaju ekonomskim akterima da posluju u uslovima nesigurnosti, zatim to su solidarnost, uzajamna pomoć i razmena ideja koje često nastaju i razvijaju se unutar klastera malih i srednjih preduzeća iz iste delatnosti (socijalni kapital). Na kraju, prema Maršalu, postoji i neopipljivi faktor, nešto u vazduhu, što se naziva ambijent, a koji je rezultat kombinovanja institucija, pravila, praksi, proizvođača, istraživača i kreatora politike, što zajedno čini da određena kreativnost i inovativnost bude moguća KREATIVNI KAPITAL I POGODNOSTI LOKALNE SREDINE Uticaj kreativnog kapitala na konkurentnost lokalne prerađivačke industrije istraživali su Timoty R. Wojan i David McGranahan. Prizvodnja u manjoj lokalnoj sredini je konkurentna ako privlači kreativne radnike sa izraženim veštinama. S druge strane, ti radnici dolaze u te sredine, zato što su faktori kvaliteta života u njima bolji ili one obiluju prirodnim blagodetima (pogodnostima). Ponekad se pokazuje da u takvim sredinama postoje male proizvodne baze, koje opstaju zahvaljujući inovacijama. Osnovni razlog inovativnog ponašanja ovih preduzeća je priliv kreativnih radnika sa velikim znanjima i veštinama. Oni dolaze u tu sredinu zahvaljujući blagodetima (pogodnostima prirodnim, kulturnim i ostalim), koje takva sredina poseduje. Ovakav stav je u suprotnosti sa stavom da se u ruralnim sredinama može obezbediti samo konkurentska prednost u troškovima, zahvaljujući jevtinoj radnoj snazi i nižim troškovima infrastukture. Međutim, ta prednost se sve više poništava negativnim uticajem globalizacije, pa dolazi do ekonomskog nazadovanja tih područja i odliva stanovništva. Ova analiza pruža prvi empirijski dokaz da osnivanje novih preduzetničkih proizvodnih jedinica u ruralnim sredinama i prihvatanje 18 Prema: Camagni (2009), str

64 naprednih tehnologija i menadžerskih veština, jeste povezan sa većim udelom kreativnih zanimanja u strukturi lokalne radne snage. Proučavanje kreativnog kapitala u ruralnim sredinama i njegov uticaj na konkurentnost ne sreće se mnogo u literaturi. U poznatoj knjizi R. Floride, koja se bavi kreativnom klasom, ističe se da se privreda transformiše i da je kreativnost u 21. veku ono isto što je bila sposobnost da se gura plug za volove u 18. veku. Florida ukazuje da su kreativna zanimanja u porastu i da preduzeća moraju biti fokusirana na privlačenje kreativnih radnika. Međutim, iako on tvrdi da kreativni procesi jesu važni inputi za sve ekonomske aktivnosti, u njegovom radu, on ne ispituje proizvodne aktivnosti u manjim sredinama. Ako uzmemo pretpostavku da su preferencije kreativnih radnika iste kao preferencije ostalih ne znači da će oni biti privučeni pogodnostima ruralnih sredina. Veoma loše razvijeno tržište odnosno nizak nivo raznovrsne ponude, može biti jedan od razloga zbog kojeg oni ne žele da žive u ruralnim područjima. U istraživanju Ričarda Floride o kreativnoj klasi je identifikovana glavna osobina ljudi koji njoj pripadaju. Članovi te klase obavljajući radne zadatke stvaraju nove smislene oblike. Članove kreativne klase on identifikuje prema zanimanju i na taj način se može testirati hipoteza o uticaju kreativnih aktivnosti na ekonomski razvoj. Međutim, McGranahan i Wojan su u svom radu identifikovali dva problema u validnosti Floridine definicije kreativne klase, koji se naročito uočavaju u ruralnim sredinama: 1. Florida u svojoj analizi koristi agregirana zanimanja, koja u sebi sadrže niz zanimanja koja imaju vrlo malo kreativnosti i 2. Florida u svojoj analizi uključuje zaposlene u zdravstvu i obrazovanju, a oni utiču na procese ekonomske reprodukcije, a ne na ekonomski razvoj. Njihovo uključivanje u analizu otežava da se izoluje i dokaže uticaj kreativnih radnika na ekonomski razvoj. Detaljan opis kreativne klase koji je korišćen, omogućava da se identifikuje važna razlika između klase preduzetnika i kreativne klase. Identifikovanje ove razlike je važno za pretpostavku koja se koristi u ovoj analizi, da značajno prisustvo kreativne klase olakšava konkurentnu proizvodnju. Preduzetnici su predstavljeni u podacima o zanimanjima kao menadžeri i ulaze u podskup kreativne klase. Fukncije preduzetništva kao što su: inicijativnost, delegiranje i liderstvo nisu karakteristika zanimanja u kreativnoj klasi radnika. Najveća razlika proizilazi iz teorije preduzetništva, gde su oni definisani kao generalisti, a pripadnici kreativne klase se karakterišu kao specijalisti. Pretpostavka ove analize je da preduzetnici koji zavise od specijalizovanih znanja kreativnih radnika biraju one ruralne sredine sa visokim pogodnostima za život, koje su u stanju da privuku veći broj specijalizovanih kreativnih radnika. McGranahan i Wojan su identifikovali čvrstu vezu između zaposlenosti 56

65 u odnosu na početni nivo i rasta kreativne klase u periodu godina, koristeći svoju klasifikaciju kreativne klase. Njihova analiza, takođe, identifikuje one karakteristike neke sredine, na osnovu kojih je kreativna klasa zainteresovana da živi i radi u njoj. Većina varijabli koje se karakterišu kao povoljne (pogodne), bilo prirodno ili veštački nastale, snažno su povezane sa rastom kreativne klase. Faktori (varijable) koje su pozitivno korelisane sa rastom kreativne klase su: varijable prirodne sredine, planinski krajevi ili površine pod šumama, dok, na primer, veći udeo zemljišta pod usevima je negativno povezan sa njihovim rastom. Oni su naveli i broj sunčanih dana u januaru, kao još jednu od povoljnosti koja utiče na privlačenje kreativnih radnika. Ako su u pitanju veštačke pogodnosti, sa stopom zaposlenosti najčešće je pozitivno korelisana dostupnost potrošačkih usluga. Negativna povezanost gustine naseljenosti i rasta kreativne klase pokazuje da kreativni radnici ne traže visok stepen urbanizacije okruženja. Empirijski nalazi potvrđuju Floridinu tvrdnju da kreativna klasa vrednuje aktivan životni stil. Ekonometrijska analiza ukazuje da klasifikacija radnika kreativne klase treba da bude zasnovana na kriterijumima kvaliteta života, koje Florida identifikuje, koristeći kvalitativne metode za kreativnu klasu. Određena koncentracija radnika se pojavljuje kao proizvod procesa klasifikacije radnika, gde se pogodnosti neke sredine pojavljuju kao kritičan input. Na osnovu toga, može se reći da je zastupljenost radnika u kreativnoj klasi mnogo realniji pokazatelj razvojnog potencijala od onog kojeg predstavljaju pogodnosti neke sredine. Najslabija veza između blagodeti (pogodnosti) neke sredine i konkurentne prerađivačke industrije je u ruralnim sredinama. U radu Grejndžera i Blumkvista 19 definiše se indeks kvaliteta života. Pogodnosti urbane sredine se mere preko njega, a on je oslonjen na radno-intezivne industrije koje sadrže visok stepen dodate vrednosti. Uglavnom, analiza preduzeća mora da pronađe pogodnosti sredine, koje su najverovatniji faktor o odlučivanju lokacije za visoku tehnologiju ili aktivnosti sa velikim veštinama. Tradicionalno, odluka o lokaciji preduzeća određena je faktorima kao što su: troškovi zemljišta, troškovi rada i dostupnost sirovina i tržišta. Salveasan i Renski u svom radu 20 definišu pojam nova ekonomija. Po tim pojmom oni podrazumevaju na znanju zasnovane industrije kao što su telekomunikacije, kompjuteri, biotehnologija, zabava. Kvalitet života za zaposlene postaje važan faktor u odlučivanju lokacije tih industrija. Njihova studija, uglavnom zasnovana na ispitivanju lokacijskih preferencija preduzeća nove ekonomije, upozorava da u ruralnim sredinama može nedostajati faktora koji će uticati na odluku o 19 Granger and Blomquist (1999). 20 Salvesan and Renski (2002). 57

66 lokaciji proizvodnje. Halsted i Deler 21 su u svojoj studiji sproveli anketno istraživanje o ulozi javne infrastrukture u ekonomskom rastu i razvoju. Rezultati njihove ankete su pokazali da su, iako je javna infrastruktura važna za mala ruralna preduzeća prerađivačke industrije, druga svojstva sredine, kao što su ukupni stavovi prema promenama i ukupna snaga preduzeća u osnivanju, važnija. U njihovom istraživanju se tvrdi da jak uticaj o lokaciji malih prerađivačkih fabrika u oblastima istraživanja imaju pogodnosti sredine i kvalitet života u njima. Odluka o lokaciji tih malih firmi je preovlađujuće determinisana preferencijama vlasnika biznisa. Pretpostavka da ruralni kvalitet života možda neće uspeti da prevagne nad nedostacima koji postoje u tim sredinama, nije narušena ovim istraživanjem. Pojam pogodnosti ruralne sredine ( rural amenities ), definisan je u publikaciji OECD-a, odnosi se na širok spektar prirodnih i veštačkih karakteristika ruralne sredine, uključujući divljinu (nepristupačne predele), kultivisane predele, istorijske spomenike i kulturnu tradiciju. Pogodnosti se razlikuju od ostalih običnih karakteristika neke sredine zato što se one prepoznaju kao specijalna socijalna i ekonomska vrednost. To su mesta i tradicije iz kojih pojedinci, lokalna zajednica i društvo izvlače korisnost. Korisnost i odgovarajuća vrednost omogućavaju ruralnim pogodnostima da budu jedan od najvažnijih faktora ruralnog razvoja. Činjenica da su neke sredine sa značajnim pogodnostima okruženja pokazale veliku sposobnost u privlačenju atraktivnih ili razvojnih konkurentskih prerađivačkih industrija, dovoljna je da se razvojne strategije zasnovane na njima posmatraju van strategija razvoja turizma. 5. PRIMERI DOBRE PRAKSE U nameri da ideja kreativnosti ne ostane samo u domenu priče, lokalne vlasti više zemalja su odlučile da sprovedu određene strategije u čijoj osnovi je kreativni pristup tematici ruralne ekonomije. Naime, ruralne sredine širom sveta su se suočile sa problemima sličnog karaktera kao što su odlazak ljudi u veće gradske centre, nedovoljne mogućnosti za zapošljavanje, osećaj napuštenosti, neiskorišćenost privrednih potencijala mesta, neizgrađena infrastruktura i sl. Postoje načini kojima se ovakvo stanje može izmeniti, a poznati su i mnogi primeri iz prakse koji to i potvrđuju. Tipični modeli integracije kreativnih industrija u ruralnih razvoj mogu se svrstati u tri osnovna: Halstead and Deller (1997). 22 Ovi modeli mogu se interpretirati i kao faze integracije kreativnih industrija u ruralni razvoj u zavisnosti od nivoa i dinamike kreativnih aktivnosti na određenom ruralnom 58

67 Ruralni razvoj i kreativne industrije označava fazu primarnog rasta kreativnog sektora. Kreativne industrije nisu integrisane u razvoj ruralnog područja, već doprinose unapređenju kvaliteta života na njemu i ekonomskom osnaživanju ruralne populacije. Program koji dobro oslikava ovaj model je Inicijativa za etičku modu (Ethical Fashion Initiatives). To je projekat povezivanja umetnika i mikro proizvođača u kreativnim industrijama iz nerazvijenih ruralnih područja. Program su pokrenule Ujedinjene nacije godine u cilju smanjenja siromaštva u Africi i poboljšanja kvaliteta života lokalnog stanovništva. Lokalni umetnici i kreativni preduzetnici iz dominantno ruralnih oblasti Afrike poput Etiopije, Kenije i Burkine Faso bili su prvi uključeni u ovaj projekat. Kasnije su se programu pridružili i proizvođači sa Haitija, iz Gane, Kambodže i Malija. Poslovni model bazira se na povezivanju lokalnih umetnika i kreativnih preduzetnika i njihovom uključivanju u lanac vrednosti visoke mode. Mrežu dobavljača čine lanci modne industrije i poznati dizajneri poput Karen Wolker, Stela McCartney, Vivienne Westwood, Lancaster, Camper, Mimco, Vogue, Osklen, Myer, Lai-momo, Chan Luu, Camper i drugi. Mreža funkcioniše po modelu rada od kuće i zadružnog povezivanja proizvođača 23 i na bazi direktnih narudžbina od modnih kuća preko nekoliko distributivnih centara (Kenija, Haiti, Burkina Faso). Proizvodi se razvijaju zajedno sa afričkim i evropskim vodećim dizajnerima, proizvode u okviru Inicijative za etičku modu i potom distribuiraju modnim kompanijama. Trenutno inicijativa okuplja 7000 umetnika i kreativnih preduzetnika, sa najvećim udelom žena sa ruralnih područja. Etički standardi implementirani su od proizvodnje do prodaje, i podrazumevaju poštovanje kodeksa etičke mode (način i uslovi rada, korišćenje materijala, ručna izrada, prirodni materijali i dr.) i uzansi koje se odnose na fer trgovinu. Ruralni razvoj vođen kreativnim industrijama predstavlja fazu u kojoj su kreativne delatnosti u potpunosti integrisane u razvoj ruralnih oblasti. Ovaj sektor čini okosnicu razvoja konkretne ruralne teritorije. Kreativne industrije karakteriše utemeljenost na prirodnim resursima, običajima, praksi i tradicionalnim kulturnim izrazima. Ruralna znanja i kulturni izrazi imaju svoj kontinuitet u porodičnom preduzetništvu, dok je povezanost lokalnih proizvođača na zavidnom nivou. Veoma često dolazi i do homogenizacije ekonomske aktivnosti u kreativnim industrijama i formiranja vukućih sektora ključnih za razvoj konkretnog području. Videti više: Mikić (2015). 23 Mreža omogućava osim uključivanja registrovnaih preduzetnika i umetnika, i poslove za one koji rade u neformalnoj ekonomiji. 59

68 60 ruralnog područja. Ovu fazu karakteriše i formiranje visokog nivoa kreativnog kapitala i velika uključenost stanovništva u turizam. Ruralni razvoj vođen kreativnim industrijama najbolje oslikava primer ruralnog područja Konso u Etiopiji. Seoske zajednice, na severozapadu Etiopije broje oko 4500 stanovnika i predstavljaju jednu od najbolje očuvanih teritorija sa kamenim terasastim sistemom uzgajanja žitarica (prosa i kukuruza) i narodnim graditeljstvom. Specifična konfiguracija terena, prirodnih, kulturnih i fizičkih procesa svrstala je ovo selo na svetsku listu zaštićenih Uneskovih kulturnih predela tokom godine. Seoske zajednice i njihova okolina (zaštićena zona) 24 su kategorisani kao organski predeo nastao interakcijom ljudi i okruženja, tradicionalnog načina života i klimatskih uslova. Unutar seoskih zajednica nalaze se primerci tipičnog narodnog graditeljstva Panta (utvrđenja oko seoske zajednice), Harda (sistemi rezervoara za čuvanje vode), Kanta (kuće za stanovanje), Mora (javne prostorije za kulturna dešavanja) i Lokutatokide (ostave za žitarice i druge stvari). Nematerijalno nasleđe povezano je sa ritualnom izradom bazaltnih stupova, ritualnim plesom lovaca i izradom i postavljanjem ritualnih totema za obeležavanje grobova (Vaka). Čitav koncept ruralnog razvoja vođenog kreativnim industrijama zasniva se na osnaživanju tradicionalnih kreativnih industrija, očuvanju nematerijalnog nasleđa i njihovim uključivanjem u turističku delatnost. 25 Sličan model može se naći i kod nas na primer selo Zlakusa (tradicionalna grnčarija) i Kovačica (slovačka naivna umetnost). U oba primera ruralna područja ostvarila su svoj razvoj zahvaljujući kreativnim industrijama. U prvom slučaju, reč je o grnčarskoj delatnosti na teritoriji sela Zlakusa, kao i korišćenju ovih tehnika rada u izradi savremenih umetničkih predmeta na Likovnoj koloniji Zlakusa. Zlakusa je nekada bilo selo poznato po tradicionalnoj izradi grnčarije na ručnom točku (čiji se izgled i način rada nije menjao 2 do 3 stoleća), koja se suši, a potom peče na otvorenoj vatri. Grnčarija ispunjava ekološke standarde, jer se izrađuje isključivo od prirodnih materijala. Tokom 90-ih ovaj zanat je skoro potpuno izumro u selu i njime se bavilo tek nekoliko porodica. Zahvaljujući Umetničkoj 24 Zaštićena zona obuhvata oko 55 km² oko sela. 25 Podaci iz projekta Konso Community Tourism ukazuje da je ruralni razvoj zasnovan na kreativnim industrijama doprineo značajnom povećanju inostranih turista sa 1833 u na oko 4400 turista u 2009; prihoda lokalne zajednice od ulaznica i turističkih taksi sa 7000 dolara godišnje (2007) na dolara u 2009; povećanju prihoda lokalnog stanovništva od prodaje hrane, pića i rukotvorina. Videti: World Tourism Organization Konso Community Tourism Project, MDG 1 Poverty, employment and hunger, baza projekata [pristup: ].

69 koloniji Zlakusa i radu umetnika sa meštanima, ispitivanju novih načina korišćenja zlakuške tehnike u izradi upotrebnih predmeta, postepeno je grnčarska proizvodnja oživela. 26 Danas u selu oko 40 porodica živi od proizvodnje grnčarije i ruralnog turizma baziranog na ovoj delatnosti. Većina domaćinstava su članovi dva udruženja Lončara Zlakuse i Zlakuska grnčarija. Grnčarija poseduje pečat i zaštitni znak Z kojim članovi udruženja označavaju originalnost, kvalitet i autentičnost proizvoda. Kreativizacija ruralnog razvoja povezana je sa efektima prelivanja rasta, inovacija i znanja iz kreativnih industrija u druge delatnosti koje postoje na ruralnom području. Prema svom dejstvu efekti kreativizacije mogu biti multiplikatorski, akceleratorski i gravitacioni. Efekti multiplikacije označavaju snagu kojom investicije u kreativne delatnosti utiču na rast dohotka ruralne zajednice i novo zapošljavanje ruralne populacije. Akceleratorski efekti kreativizacije utiču na dinamiku rasta ruralne ekonomije i njenu diversifikaciju, dok se gravitacioni efekti pojavljuju u dugom roku i utiču na atraktivnost ruralnog područja, unapređenje kvaliteta života, poslovne klime i sl. 27 Ilustrativni primer kreativizacije ruralnog razvoja predstavlja selo Čiprovci u Bugarskoj. Ono broji oko 2000 stanovnika i nalazi se na obroncima Stare Planine sa Bugarske strane. Selo je poznato po zlatarstvu i ćilimarstvu čija tradicija proizvodnje datira iz 17. veka. Tokom Otomanskog carstva tkačka proizvodnja je uglavnom bila usmerena na proizvodnju molitvenih ćilima za vojsku, dok je u kasnijim periodima ćilim postao tražena trgovačka roba. Danas se u selu svaka kuća bavi proizvodnjom ćilima, a uticaj razvoja ove kreativne delatnosti je i na okolna sela poput Marinova, Kopilovci i Glavanovci i na celu opštinu Čiprovci. Tkačkim zanatom se uglavnom bave žene, dok su muškarci angažovani u obradi i pripremi sirovina, distribuciji i prodaji ćilima. Celokupan proces proizvodnje je geografski lokalizovan (uzgajanje ovaca, priprema sirovine i prediva, tkanje, pakovanje). Prenošenje tkačke veštine se odvija neformalnim putem - porodično po ženskoj liniji. 28 Kreativizacija ruralnog razvoja uglavnom se odvija na relaciji prelivanja rasta tkačke delatnosti na druga sela, kao i interpolacijom identitetskih elemenata ćilima i njegove simboličke vrednosti u druge formate i proizvode na teritoriji ove opštine. Najpoznatiji ornamenti sa Čiprovačkog ćilima 26 Videti više: Pantić (2013), str i Pantić i Drndarević (2012). 27 O efektima prelivanja videti više u Mikić (2015b), str U novije vreme, neformalno obrazovanje dopunjeno je formalnom edukacijom kursevima koje organizuje čitalište Petar Bogdan 1909 i škola Petar Parčević, kao i NVO Čiprovac, alternativa i razvoj Videti više: Stanova (2014). 61

70 koriste se u oslikavanju suvenira, rukotvorina, dokumenata i drugih upotrebnih predmeta, logotipa opštine i drugih preduzeća koja imaju sedište na ovoj teritoriji, kao i lokalnih institucija, što podstiče razvoj niza drugih delatnosti u opštini. Ornamentika sa ćilima je takođe integrisana u arhitekturu javnih zgrada, škola i drugih objekata u selu, kao i unutrašnju dekoraciju zgrada. Poseban značaj imaju projekti koje su Evropska komisija i Evropa Nostra (u okviru programa Kreativna Evropa) prepoznali kao dobre primere kreativnosti, inovacija, održivog razvoja i društvene participacije u oblasti kulturnog nasleđa u Evropi 29. Među inicijativama nagrađenim u godini su, između ostalih: obnova pešačke rute građene na strmim obroncima kanjona koja danas omogućava posetu toj prirodnoj lepoti (Španija), razvoj digitalizacije koji je rezultirao digitalizovanjem skoro 9 miliona životinjskih, biljnih i geoloških vrsta, širom Evrope, koji je od velikog istraživačkog značaja (Holandija), projekat podizanja svesti koji ohrabruje građane da usvoje spomenik od kulturnog i istorijskog značaja u svojoj zajednici, brinu o njemu i stave ga u upotrebu (Finska), kao i studija zaštite sela Gostuša u Pirotskom okrugu (Srbija). Koordinatori ovog poslednjeg projekta, koji se odnosi na studiju konzervacije kamenog sela Gostuša na Staroj planini, su bili posvećeni pojašnjavanju značaja restauratorskih radova lokalnoj zajednici i imali su nameru da uključe meštane u edukaciju u svim aspektima projekta 30. Završetak studije i realizacija restauratorskih radova doprinela je podizanju entuzijazma i poboljšanju kvaliteta seoskog života na ovom području. Projekat ima međunarodni značaj i već se pokazao kao primer dobre prakse predstavljanjem na međunarodnim konferencijama od strane istraživača, zahvaljujući čijoj istrajnosti selo Gostuša i njegovo prirodno okruženje postaju prepoznatljivi. Namera istraživačkog tima je da nekadašnje javne zgrade privede novoj nameni kulturnih centara, koji će potencijalno pospešiti razvoj turizma u ovoj oblasti i doprineti revitalizaciji sela. Studija, očigledno, nadmašuje aspekat zaštite narodnog graditeljstva i deluje na podizanje kulturnog identiteta područja i obezbeđuje nove mogućnosti za društveni i ekonomski razvoj, posebno u ovom regionu. Projekat predstavlja izvrstan primer uticaja vrednog istraživanja i konzervacije. Naime, kulturno nasleđe ujedinjuje ljude, stvara mostove između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Istovremeno 29 Više videti: [pristup ]. 30 Ovu studiju zaštite sela na Staroj planini uradio je tim arhitekata-konzervatora Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Niša. 62

71 generiše ekonomski rast, promoviše održivi razvoj i podstiče društvenu participaciju i inkluziju, koje su danas važnije nego ikada 31. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Prethodno prezentovane analize i istraživanja u ovom radu ukazuju da je razvojni obrazac, primenjen tokom prvih desetak godina 21. veka u nas, zasnovan na zaduživanju, tradicionalnim uslugama i uvozu produkovao distorzije nesagledivih razmera i neodrživo društveno i ekonomsko stanje. Isto tako, klasičan model industrijalizacije (primenjen u ranijem periodu) rezultirao je značajnim sektorskim i regionalnim disproporcijama (poljoprivreda na periferiji industrijalizacije, ruralna područja bez privrednog razvoja). Neophodnost prevazilaženja veoma nepovoljnog nasleđa iz prošlosti vezanog za socijalistički i tranzicioni (postsocijalistički) period, postojeće privredne i socijalne strukture, kao i suočavanje sa dubokim i sveobuhvatnim promenama u svetu koje zahtevaju modernizaciju privrede i društva nalažu donošenje nove strategije razvoja Srbije, sa naglaskom na ruralnim područjima. Novi koncept razvoja i zapošljavanja u Srbiji treba usmeriti u dva pravca: prvi, koji više mora biti usmeren u pravcu jačanja procesa kreativizacije industrije utemeljen na domaćem kapitalu i koji je pod kontrolom unutrašnjih upravljačkih kapaciteta i drugi, koji je utemeljen na stranom kapitalu i produkuje osnove tzv. velike reindustrijalizacije. Za razliku od velike reindustrijalizacije koja se zasniva na egzogenim modelima rasta, koncept kreativizacije ruralne industrijalizacije polazi od uvažavanja endogenih činilaca razvoja. Strategije ruralnog razvoja zasnovane na kreativnosti treba da budu definisane u zavisnosti od specifičnosti samih područja i krajnjih ciljeva koji se žele postići merama javne politike: Strategije usmerene na programe ruralne regeneracije i revitalizacije (stvaranje kreativnih prostora, javni prostori i infrastruktura neophodni za privlačenje umetnika i kreativnih pojedinaca, 31 M. Mitrović u svom radu Problemi, modeli i akteri održivog razvoja selau Srbiji u zborniku: Perspektive razvoja sela, ur. akademik D. Škorić, SANU, Službeni glasnik, Beograd, na studiozan način razmatra teorijska nečela i globalni kontekst održivog ruralnog razvoja kao tipičnog oblika zavisnog društvenog razvoja i probleme sa kojima se Srbija, njeno selo i poljoprivreda suočavaju, obrazlaže globalne probleme i aktere modela održivog integralnog ruralnog razvoja Srbije koji nije samo agrarni, nego je u socijalnom smislu prostorni, ekološki i kulturni, operacionalizuje moguća konkretna rešenja institucionalnih reformi u Srbiji. 63

72 64 izgradnja kulturnih celina u degradiranim i napuštenim selima ili njihovim delovima); Strategija zasnovana na promociji i unapređenju kvaliteta mesta i kvaliteta života baziranim na grupi jedinstvenih prirodnih, kulturnoistorijskih i simboličkih odlika karakterističnih za tu teritoriju, uz očuvanje autentičnosti i identiteta područja; Strategija orijentisana na odabir specifičnih segmenata kreativnih delatnosti, koji će se tretirati kao prioriteti javnih politika (npr. muzika, ples, pozorište, hrana i dr; učinci su ovde više u sferi nematerijalnog okruženja i odnose se na simbolička obeležja i tradiciju umetničkih izraza određene teritorije); Strategije takođe fokusirane na privlačenje talentovanih pojedinaca i kreativnih poslovnih poduhvata kroz primenu integrisanih društvenih, kulturnih i ekonomskih instrumenata sa efektima na okolinu (promocija i podsticanje kreativnog preduzetništva se nameće kao svrha lokalnih javnih politika, čije mere su usmerene na stvaranje povoljnih uslova za razvoj novih poslovnih poduhvata i preduzeća); Strategija koja promoviše digitalizaciju ruralne ekonomije sa ciljem da omogući kreiranje proizvoda sa kreativnim sadržajem i njihovu dostupnost na globalnom tržištu. Ključno pitanje i izazov koji stoji pred javnim vlastima u Srbiji jeste na koji način kreirati mere podrške koje bi bile zasnovane na potrebama preduzetnika i stvaralaca u kreativnim delatnostima u funkciji poboljšanja njihovog pristupa državnim programima, kao i pružanja sistematske i ciljane potpore ekonomskom jačanju ovog sektora. U tom smislu, bilo bi dobro da se razvoj kreativnog sektora na ruralnim područjima u nas stimuliše putem usvajanja strategije kreativizacije ruralnog razvoja, koja bi definisala i aktivniju ulogu države u sledećim područjima: 1. Reforma i modernizacija sistema finansiranja kreativnog sektora; 2. Redefinisanje sistema podrške MSP i preduzetnika; 3. Digitalizacija i jačanje virtuelne kreativne ekonomije; 4. Internacionalizacija i rast konkurentnosti; 5. Unapređenje kvaliteta ljudskih resursa. Jedna od najvažnijih premisa za sprovođenje strategije kreativizacije razvoja u Srbiji je osnivanje odgovarajuće institucije za kulturu i kreativnu ekonomiju i donošenje Nacionalnog programa kreativizacije. U okviru pomenute institucije bi postojali sledeći centri: Centar za inovacije i izvrsnost u kreativnim industrijama, Centar za izuzetnost u dizajnu u javnom sektoru, Centar za međunarodnu saradnju i podršku izvozu sektora kreativnih industrija, Centar za statistiku, Centar za obuku i unapređenje kreativnih sposobnosti,

73 Centar za konsalting i preduzetničko savetodavstvo i Centar za poslovni preobražaj kroz dizajn. Isto tako, ona bi koordinirala i podsticala sledeće programe i mere: Program za regionalna i ruralna istraživanja, Fondaciju za nauku, umetnost i biznis, Udruženje za trgovinu srpskim autohtonim umetničkim delima i proizvodima sa autentičnim kreativnim sadržajem, Koaliciju za rast i razvoj mobilnih preduzeća, Art banku i art start programe i Fond za podršku razvoja preduzetništva, znanja i kreativnih industrija u siromašnim područjima Srbije. Kao zaključak može se izneti činjenica da kultura i kreativnost (talenat, tehnologija i tolerancija) dobijaju sve značajniju stratešku ulogu u donošenju politika, kojima se žele postići različiti ciljevi. Pri tome, raznolikost idejnih rešenja i primenljivih solucija u velikoj meri zavisi od prvobitnog stanja u kome se određena teritorija nalazi, od institucionalnih aranžmana i konkretnih sistema upravljanja koji se primenjuju u ovim procesima. Bitno je naglasiti značaj koji imaju istorijska obeležja i kriterijumi, simboličke vrednosti mesta i prostora, kulturno nasleđe u procesu razvijanja kreativnih strategija koje povezuju tradicionalno sa inovativnim i prošlost sa budućnošću. U tom pogledu značajno je raditi na unapređivanju bezbednosnih prilika na našim rubnim područjima (imajući u vidu izraženu depopulaciju pograničnih ruralnih prostora), kao i na uključivanju imigranata (ukoliko budu ostajali u Srbiji) u lokalne kulturne, umetničke i poslovne aktivnosti. LITERATURA Bilton C. (2007), Management and creativity: From Creative Industries to Creative Management, 1st edition, Blackwell Publishing Ltd, Oxford. Boschma, R. A. and Fritsch, M. (2009), Creative class and regional growth: empirical evidence from seven European countries Economic Geography, Vol. 85(4), Pp Camagni, R. (2009), Territorial capital and regional development, in: Capello, R. and P. Nijkamp (ed.) (2009), Handbook of Regional Growth and Development Theories, Edward Elgar, Cheltenham, UK. Capello R and P. Nijkamp (2011), Regional growth and development theories revisited, in: Stimson et. al. (ed.) (2011), Endogenous Regional Development: Perspectives, Measurement and Empirical Investigation, Edward Elgar, Cheltenham, UK. Deller, S. C., Tsai, T-H., Marcouiller, D. W. and English, D. B. K. (2001), The Role of Amenities and Quality of Life in Rural Economic Growth, American 65

74 Journal of Agricultural Economics, Vol. 83, Pp Fleming, D., McGranahan, D. and S. Goetz (2009), Natural Amenities and Rural Development: The Role of Land Based Policies, Rural Development Paper No. 45, The Northeast Regional Center for Rural Development (NERCRD), The Pennsylvania State University, June Florida, R. (2002), The Rise of the Creative Class, Pluto Press Australia, Melbourne Florida, R. (2007), The Flight of the Creative Class, HarperCollins Publishers, New York. Granger, M. D., and G. C. Blomquist (1999), Evaluating the Influence of Amenities on the Location of Manufacturing Establishments in Urban Areas. Urban Studies 36(11), Pp Halstead, J.M. and S. C. Deller (1997), Public Infrastructure in Economic Development and Growth: Evidence from Rural Manufacturers, Journal of the Community Development Society 28(2),Pp [pristup ]. Jarvis, D., Dunham, P. and Llbery, B. (2001), Rural industrialization, quality and service: Some findings from South Warwickshire and North Devon Royal Geographical Society (with The Institute of British Geographers), Vol. 34.1, Pp Karlsson, C, B. Johansson and R. R. Stough, (2009), Innovation, Agglomeration and Regional Competition, Edward Elgar Publishing Limited, Cheltenham, UK. Lee, S. Y., Florida, R. and Acs, Z. (2004), Creativity and entrepreneurship: A regional analysis of new firm formation, Regional Studies, Vol. 38(8), Pp McGranagan, D. A. (1999), Natural Amenities Drive Rural Population Change, Food and Rural Economics Division, Economic Research Service, U. S. Department of Agriculture, Agricultural Economic Report No McGranahan, D. A. (2008), Landscape influence on recent rural migration in the U. S., Landscape and Urban Planning, Vol. 85, Pp McGranahan, D. A., Cromartie, J. and Wojan, T. (2010), Nonmetropolitan Outmigration Counties: Some Are Poor, Many Are Prosperous, Economic Research Report, No. 107, United States Department of Agriculture, Novembar McGranahan, D. A., Wojan, T. R. and Lambert D. M. (2011), The rural growth trifecta: outdoor amenities, creative class and entrepreneurial context, Journal of Economic Geography, Vol. 11, Pp Mikić, H. (2015) Održivo upravljanje kulturnim nasleđem u kreativnoj ekonomiji: smernice za lokalne donosioce odluka i zainteresovane strane, u: Rypkema, D. i H. Mikić (ur.) (2015) Kulturno nasleđe i kreativne industrije: 66

75 vodič za održivo upravljanje kulturnim dobrima, Beograd: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju. Mikić, H. (ur.) (2015a), Lokalni razvoj i kreativne industrije: priručnik za planiranje i upravljanje na lokalnom nivou, Beograd: Fondacija Grupa za kreativnu ekonomiju. Mitrović, M. (2014), Problemi, modeli i akteri održivog razvoja selau Srbiji u: akademik D. Škorić (ur.) (2014), Perspektive razvoja sela, SANU, Službeni glasnik, Beograd. Molnar, D. (2015), Razvojno otključavanje teritorijalne ekonomije Srbije u ogledalu kreativnosti, Asocijacija Banat-info i IP Beograd, Zrenjanin. Nijkamp, P. (2008), XXQ Factors for Sustainable Urban Development: a Systems Economics View, Romanian Journal of Regional Science, Vol.2 No. 1. OECD (2009), Regions Matter: Economic Recovery, Innovation and Sustainable Growth, Paris. Pantić, N. (2013) Istorija grnčarskog zanaa u Zlakusi Užički zbornik: prilozi za političku, kulturnu i ekonomsku istoriju Titovog Užica i okoline, br. 37. Pantić, N. i S. Drndarević (2012), Grnčarija u Zlakusi: od starog zanata do umetnosti, Zlakusa: Etno park Terzića Alija, Etno udruženje Zavičaj. Pеzzini, M. and Wojan, T. R. (2001), Leveraging amenities for rural development: direction, dialogue, and negotiation, Proceedings Rural and Agricultural Conferences, Federal Reserve Bank of Kansas City, Pp Rikalović G. i D. Molnar (2014), Strategija kreativizacije kao mogući način revitalizacije, oporavka i razvoja Srbije, u: MOGUĆE STRATEGIJE RAZVOJA SRBIJE (ur. Č. Ocić), Ekonomski zbornik, Knjiga XIII, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje društvenih delatnosti, Beograd, str Rikalović, G., Ž. Stojanović i Z. Zakić, (2012) Novi obrazac privrednog razvoja i zapošljavanja: model kreativne ruralne industrijalizacije, u: Zbornik Matice srpske za društvene nauke 141 (ur. Č. Ocić), Novi Sad. Salvesan, D. and H. Renski (2002), The Importance of Quality of Life in the Location Decisions of New Economy Firms. Reviews of Economic Development Literature and Practice No. 15, Economic Development Administration, Washington, D.C. Stanova, M. (2014), The tradition of carpet-making in Chiprovtsi, Nomination Dossier, Paris: UNECO intergovernmental committee for the safeguarding of the intangible cultural heritage. Stimson, R, R. R. Stough and P. Nijkamp (2011), Endogenous Regional Development: Perspectives, Measurement and Empirical Investigation, Edward Elgar, Cheltenham, UK. Stimson, R., R. Stough and P. Nijkamp (2011), Endogenous Regional Development: Perspectives, Measurement and Empirical Investigation, Edward 67

76 Elgar, Cheltenham, UK. United Nations/UNDP/UNESCO (2013), CREATIVE ECONOMY REPORT, special edition, WIDENING LOCAL DEVELOPMENT PATHWAYS Westlund, H. (2006), Social Capital in the Knowledge Economy: Theory and Empirics, Springer-Verlag, Heidelberg. Wojan, T. R. (2000), The Composition of Rural Employment Growth in the New Economy, American Journal of Agricultural Economics, Vol. 90, Pp Wojan, Timoty R. and David A. McGranahan, (2007). Ambient Returns: Creative Capital`s Conribution to Local Manufacturing Competitiveness, Agricultural and Resource Economics Review 36/1. Northeastern Agricultural and Resource Economics Association. 68

77 O RAZVOJNIM PROBLEMIMA NAŠE AGROPRIVREDE Radovan Pejanović 32 ( Apstrakt Autor polazi od razvoja kao komleksnog i multidimenzionalnog društveno-ekonomskog procesa koji, osim agroekonomskog, obuhvata i ekološki, tehnološki, kulturološki i bezbednosni aspekt. Srbija raspolaže velikim potencijalima za razvoj poljoprivrede (konvencionalne i organske), prerada i plasman hrane. Problem je kako komparativne prednosti pretvoriti u konkurentne. Agroprivreda, naime, ne ostvaruje, već duži niz godina, odgovarajuće društveno-ekonomske rezultate. Autor izdvaja sledeće razvojne probleme: primarne poljoprivrede; nekonkurentnosti agroprivrede; neadekvatne agrarne politike; obrazovanja, transfera znanja i dostupnosti novih tehnologija; dosadašnjeg koncepta neodrživog razvoja. Autor predlaže odgovarajuće mere i akcije. KLJUČNE REČI: RAZVOJ, AGROPRIVREDA, PROBLEMI, REPUBLI- KA SRBIJA. Abstract The author begins with the development of such a complex and multidimensional socio-economic process which, besides agroeconomical, includes environmental, technological, cultural and security aspects. Serbia has great potential for the development of agriculture (conventional and organic), processing and marketing of food. The problem is how to convert comparative advantages into competitive. Agribusiness, namely, not realized, for a number of years, the corresponding socio-economic results. The author distinguishes following problems: primary agriculture; lack of competitiveness of agribusiness; inadequate agricultural policy; education, knowledge transfer and access to new technologies; previous concept of unsustainable development. The author 32 Dr Radovan Pejanović, red.prof. Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu. 69

78 proposes appropriate measures and actions. KEYWORDS: DEVELOPMENT, AGRIBUSINESS, PROBLEMS, REPUBLIC OF SERBIA. JEL KLASIFIKACIJA: O18 1. UVOD Na samom početku potrebno je osvrnuti se na pojam razvoj. Privredni razvoj predstavlja složen proces koga izražava niz sukcesivnih promena u društveno-ekonomskoj strukturi. One nisu moguće bez izmena u svesti čoveka kao najvažnijeg faktora proizvodnje. Ovaj kompleks obuhvata promene u poimanju ekonomije, odnosa prema prirodi, kao i sistema vrednosti, a takođe podizanja i promene u strukturi privrede koje doprinose drugačijoj raspodeli dohotka i rastu životnog standarda stanovništva. Jer, kako je svojevremeno napominjao i upozoravao francuski ekonomista Fransoa Peru ( Za filozofiju novog razvoja, 1986), 33 privredni razvoj predstavlja dinamizaciju društva u njegovoj biti i korenu, zbog čega on ne znači samo uvećanje proizvodnje, već i menjanje i obnavljanje društva i svakog njegovog agensa. Ili, kao što se kaže u Agendi UN za održivi razvoj do godine, kojoj je i Srbija pristupila (decembra 2015), privredni rast i razvoj meren samo BDP-om ili nacionalnim dohotkom nije dovoljan da bi se došlo do održivog razvoja zemlje. Pored finansijskog potreban je i ljudski razvoj, koji uključuje pored obrazovanja i zdravstvene zaštite i niz drugih aspekata, pa i onih vezanih za agroprivredu i proizvodnju hrane. Reč je, dakle, o razvoju kao multidimenzionalnom fenomenu. Ovo je ujedno i polazna hipoteza u ovom radu koju sam testirao. Republika Srbija poseduje relativno bogate prirodne resurse za razvoj poljoprivrede, multifunkcionalne poljoprivrede, ruralnih područja i sela. Ključni resurs je poljoprivredno zemljište ( ha), ili 0,54 hektara po stanovniku, koje je relativno dobre strukture i kvaliteta. Od toga hektara su obradive površine ili 0,48 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu iz godine, obradive su, odnosno u upotrebi je hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda ostaje neobradivo, što govori o neracionalnosti korišćenja ovog resursa. Povoljni poljoprivredni uslovi su značajni za tzv. rast zasnovan na sustizanju, koga ističe američki ekonomista Džefri Saks (tzv. tehnološki mali talasi ). Zemlje sa velikim poljoprivrednim potencijalnom (na primer, velikim obradivim površinama koje se lako navodnjavaju, ili koje 33 Pored Perua tu su i Atali, Ayres, Gruhl, Galbraith, Meadors, Riufin, Gorc i drugi. 70

79 mogu da uzgajaju više kultura u jednoj godini) pre će moći da povećaju prinose u poljoprivredi, što sa svoje strane oslobađa radnu snagu koja prelazi u industriju i uslužne delatnosti. Srbija raspolaže i sa kvalifikovanim i obrazovanim ljudskim resursima i odgovarajućim institucijama: sa oko 50 srednjih poljoprivrednih škola, sa četiri poljoprivredna fakulteta, nekoliko visokih škola, kao i nekoliko agrarnih smerova na nekim privatnim fakultetima, sa institutima, zavodima, centrima. Srbija raspolaže, takođe, sa dugom tradicijom seljačke, odnosno agrarne države. Seoska područja zauzimaju, naime, oko 85 odsto teritorije naše zemlje. Tu živi oko 60 odsto stanovnika (Škorić, Tomić, 2014). Seoske predele karakterišu izuzetne prirodne lepote, bogata kulturna baština i izvanredno vredni ljudi domaćini. To su čvrsti temelji za razvoj seoskog, ruralnog i agroturizma. Srbija raspolaže i sa preradnim kapacitetima, kako u preradi mesa i mesnih prerađevina, preradi mleka i proizvoda od mleka do prerade u različitim vrstama biljne proizvodnje (ratarskih kultura, povrtarstva, voćarstva i vinogradarstva). Značaj poljoprivrede, agroprivrede i sela u Republici Srbiji je ogroman u celokupnoj njenoj novijoj istoriji. Analizom niza pokazatelja može se zaključiti da poljoprivreda ima veliki ekonomski, ali i socijalni, kao i strateški značaj za Srbiju. Konkretno, učešće ruralnog u ukupnom broju stanovnika je čak 40,6%, a učešće zaposlenih u poljoprivredi, šumarstvu i vodoprivredi u ukupnom broju zaposlenih (radno-aktivnog stanovništva uzrasta od godine) je 18% (Bogdanov, N., Babović, M., 2014). Poljoprivreda je jedna od oslonaca celokupne privrede u stvaranju ukupnog domaćeg proizvoda ona učestvuje sa oko 8,5%, a zajedno sa industrijom hrane, pića i duvana sa oko 13%. Poljoprivreda i prehrambena industrija formiraju oko 23% izvoza i oko 8% uvoza naše privrede, ostvarujući suficit oko milijarduipo dolara godišnje. 34 Republika Srbija raspolaže, dakle, velikim potencijalima u oblasti poljoprivredne proizvodnje, prerade i plasmana hrane. Potencijali su rezultat komparativnih prednosti: povoljnih zemljišnih, vodnih, klimatskih, geografskih uslova, osnaženi dugom tradicijom u proizvodnji i značajnim prerađivačkim kapacitetima. I pored svega toga, agroprivreda Republike Srbije ne ostvaruje, već duži niz godina, odgovarajuće ekonomske rezultate. Uzroci su mnogobrojni, kompleksni i mnogostruki. Podelićemo ih u nekoliko grupa (podnaslova). 34 Za period RZS: spoljnotrgovinskarazmena 71

80 2. RAZVOJNI PROBLEMI PRIMARNE POLJOPRIVREDE U proteklim decenijama primarna poljoprivredna proizvodnja u nas je u permanentnom nepovoljnom ekonomskom položaju, što se ogleda u makazama cena, koje su otvorene na štetu primarnih poljoprivrednih proizvođača, kao i disparitetu dohotka, ali i na druge načine, što sve destimulativno deluje na robne poljoprivredne proizvođače. Poljoprivredna proizvodnja u periodu godine ostvarila je rast u samo četiri godine. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u godini poljoprivreda Srbije je ostvarila pad fizičkog obima proizvodnje za osam odsto u odnosu na godinu. Ukupna bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje u godini iznosila je miliona dolara. Istovremeno, neto ostvarena vrednost poljoprivredne proizvodnje, u visini od miliona dolara manja je za 5,56 odsto u odnosu na godinu. Ukupna vrednost ostvarene biljne proizvodnje u godini bila je 2,98 milijardi dolara, što je pad za oko 11% u odnosu na 2014., sa učešćem od 64,3 procenta u ostvarenoj bruto vrednosti poljoprivredne proizvodnje ( Posebno zabrinjava pad stočarske proizvodnje, koja ima učešće od 35,7 odsto u ostvarenoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Inače, u razvijenijim zemljama EU to učešće iznosi od odsto. To govori o krizi stočarstva, o njenom drastičnom padu u proteklim decenijama. 35 Jedan od pokazatelja devastacije našeg stočarstva je izvoz bebi bifa. Prema podacima Uprave carina u godini iz Srbije je izvezeno svega 315 tona. Koliko je to malo najbolje govore sledeći podaci: u godini iz tadašnje Jugoslavije je u svet izvezeno tona bebi bifa, a od toga iz Srbije čak tona. Pri tom EU godišnje uvozi čak tona crvenog junećeg mesa, ponajviše bebi bifa. Od godine Srbija ima odobrenje od EU da može godišnje da izvozi čak tona. 36 Ovo je jedan od ozbiljnih razvojnih problema naše poljoprivrede i agroprivrede. Uspešan razvojni model poljoprivrede karakteriše međusobna povezanost ratarstva i stočarstva. Za uzgoj stoke neophodno je, naime, 35 O tome svedoči i podatak da se danas u Srbiji troši po stanovniku samo 38 kilograma svih vrsta mesa i proizvodi oko tona svih vrsta mesa. U godini na prostorima današnje Srbije proizvodilo se oko tona svih vrsta mesa, a trošilo se po stanovniku čak 65 kilograma mesa godišnje. Prema najnovijim podacima RZS u Srbiji je na kraju godine bilo grla goveda, 3,28 miliona svinja, 1,78 miliona ovaca, koza, 17,4 miliona jedinki živine i konja, što je sve znatno manje nego pre jedne, posebno dve decenije (RZS odgovarajuće godine). 36 Da bi se ispunila kvota za izvoz potrebno je najmanje do junadi, a u Srbiji ima svega oko junadi. 72

81 uzgajati krmno bilje u plodoredu. To dovodi do poželjne plodosmene i poljosmene, bolje korišćenje nusproizvoda iz ratarstva u ishrani stoke. Od stočarstva se dobija stajnjak, nezaobilazno đubrivo u poboljšanju plodnosti i bogatstva zemljišta, povećanju organske materije i humusa u zemljištu. Uzgojem stoke vrednost proizvodnje po hektaru obradive površine može se povećati za nekoliko puta. Gajenje stoke angažuje radnu snagu svih 365 dana tokom godine, što znači povećanje uposlenosti seoskog stanovništva, ili pak nezaposlenog gradskog stanovništva (Lazarević, R., Vidović, V., 2014). Pored toga, za preradu mesa i mleka u ruralnim područjima mogu se otvarati mala i srednja preduzeća, započeti porodični biznis, razviti agrarno preduzetništvo (kako u konvencionalnoj, tako i u organskoj proizvodnji), ubrzati razvoj sela, ublažiti socijalni problemi, itd. Iz navedenog nedvosmisleno proizilazi logičan zaključak koji glasi: da bi se ubrzao agroprivredni i ruralni razvoj Srbije, a time i zadržalo stanovništvo (koje decenijama ubrzano napušta naša sela), kao i zaposlilo (posebno mladi školovani) u gotovo napuštena naša sela, neophodno je znatno veće ulaganje u razvoj stočarstva, posebno u farmerski način proizvodnje. Državnim merama treba stimulisati brži razvoj stočarstva, povećati njegovo učešće u vrednosti poljoprivredne proizvodnje, podsticati agrobiznis i preduzetništvo. Razvojni problemi su prisutni i u ostalim granama poljoprivrede, koja je inače baza za razvoj agroprivrede. Prema proceni naših agrarnih stručnjaka, u prosečnim proizvodnim godinama, genetski potencijal sorti i hibrida žita koriste se kod nas sa odsto, a u rekordnim godinama i do 70 odsto, što znači da ima prostora za povećanje prinosa (Kovačević, D., Malešević, M., 2014). Ratarstvo, kao bazna grana biljne proizvodnje, suočava se sa nizom problema, počev od potrebe unapređenja novih tehnologija gajenja ekonomski najisplativijih ratarskih useva, osavremenjavanja agrotehničkih mera, preko obrade zemljišta, đubrenja, zaštite useva u uslovima klimatskih promena, razvoja semenarstva, do sistema moderne poljoprivrede. Posebnu pažnju, u ovoj proizvodnji, treba posvetiti zemljištu (kvalitetu, uvećanju i očuvanju plodnosti, smanjenju erozije i kontaminacije primenom agrohemikalija) i predviđanju rizika u ovoj proizvodnji, s obzirom na sve izraženije klimatske promene. Povrtarstvo je visoko intenzivna grana poljoprivrede, koja, takođe, ima odlične uslove za razvoj u Srbiji, kako konvencionalna, tako i organska, kako na velikom tako i na malom posedu, na otvorenom i zatvorenom prostoru. Proizvodnja se organizuje na njivi, u bašti i u zaštićenom prostoru. Međutim, prinosi bi morali biti znatno viši, proizvodnja uže 73

82 specijalizovana, a posebno treba povećati i intenzivirati gajenje povrća u zaštićenom prostoru. Relativno je mala, u odnosu na potencijale, organska proizvodnja, koja postaje sve traženija. Izražen je problem organizovanog otkupa, kao i problem finansiranja proizvodnje. Situacija je posebno loša kada je u pitanju proizvodnja semenske robe. Nekada je naša zemlja zadovoljavala 90 odsto svojih potreba iz sopstvene proizvodnje, a danas se seje samo 15 odsto domaćeg semena povrća. Za nabavku semena iz uvoza angažuju se ogromna novčana sredstva, iako imamo potencijala da to sami proizvodimo (Ilin, Ž. i sar., 2014). Kada je u pitanju semenarstvo, koje je u svetu značajan agrobiznis, ističem naše potencijale u ovoj oblasti, za šta imamo institute, kadrove i tradiciju, nedovoljno iskorišćene i neorganizovane. Voćarstvo je visoko rentabilna i intenzivna grana poljoprivrede. Zahteva visoka ulaganja kapitala i rada i može se organizovati i u nerazvijenim, pre svega brežuljkastim područjima Srbije, kao i u ravničarskim predelima Vojvodine. Proizvodnjom voća ostvaruje se puta veća vrednost proizvodnje i zapošljava oko 20 puta više radne snage po hektaru nego u proizvodnji pšenice. Iako poslednjih godina neke vrste voća ostvaruju porast, ipak je to nedovoljno u odnosu na uslove i potencijale, kao i na tražnju kako na tržištu EU tako i na tržištu Rusije. Nužne su znatno veće investicije u podizanje zasada sa protivgradnim mrežama, sistemom za navodnjavanje, sadnjom kvalitetnih sadnica, i druge mere agrotehnike (Keserović, Z. i sar., 2014). Vinogradarstvo je, takođe, grana poljoprivrede, koja kod nas ima izvanredne uslove za razvoj. Potrebno je, međutim, ubrzati izgradnju vinogradarskog registra, realizovati novu rejonizaciju, osavremeniti sortiment. Pored stranih kvalitetnih vinskih sorti, veću pažnju posvetiti kvalitetnim autohtonim, starim domaćim novostvorenim vinskim i stonim sortama, koje daju pečat specifičnosti, ekskluzivnosti i posebnosti našem sortimentu. Posebno je, s tim u vezi, značajna organska proizvodnja grožđa (Korać Nada i sar., 2014). 3. RAZVOJNI PROBLEMI KOJI PROISTIČU IZ NEKONKURENTNOSTI AGROPRIVREDE Kada je konkurentnost u pitanju, ističem ključne ograničavajuće faktore (ne)konkurentnosti naše poljoprivrede: nepovoljna agrarna struktura (4,5 ha prosečna veličina gazdinstva) u kojoj dominira malo i sitno gazdinstvo oko gazdinstava (ostarelo i zastarele mehanizacije); neorganizovanost robnih poljoprivrednih proizvođača (udruženja, zadruge, 74

83 klasteri, nerazvijena kooperacija i ugovorna proizvodnja, neregulisani uslovi otkupa i otkupnih cena, neregulisan sistem plaćanja, visoko učešće prekupaca itd.); neuređenost tržišta poljoprivrednih proizvoda (monopolisanost tržišta, asimetričnost informacija, nestabilnost cena, sporost brendiranja, neefikasnost inspekcijskih organa, nedostatak otkupno distributivnih centara, nerazvijeno robno berzansko tržište, neefikasan sistem robnih rezervi), itd.; korupcija (kao pratilac partokratskih društava u kojima dominiraju monopoli partijski, trgovački, posebno monopoli na prinudu i obaveznost); neadekvatna uloga države (nizak agrarni budžet, niske subvencije, nerešen sistem finansiranja i investiranja, nerazvijena mreža savetodavne službe, neizgrađen sistem evidentiranja i izveštavanja u poljoprivredi, nepostojanje integrisanog poljoprivrednog informacionog sistema); neracionalno korišćenje zemljišnih resursa; deagrarizacija i demografsko pražnjenje sela (od sela u Srbiji svako četvrto je na putu nestajanja, čak 86% beleži pad broja stanovnika); klimatske promene (kroz poplave i suše). (Performanse i razvojne mogućnosti agrarne industrije u AP Vojvodini, 2014) Nekonkurentnost poljoprivrede, poljoprivrednih proizvođača i poljoprivrednih proizvoda u Republici Srbiji proističe iz sledećeg: nacionalna poljoprivredna proizvodnja je skupa i neefikasna (i troškovno i cenovno); ekstenzivnost nacionalne ukupne poljoprivredne proizvodnje (0,25 uslovnih grla stoke po hektaru, u odnosu na 0,98 u EU, što je sve posledica niske produktivnosti, neefikasne zemljišne politike, zastarele tehničko tehnološke opremljenosti, niskog nivoa poslovne povezanosti); neizgrađenost i nedovoljna iskorišćenost sistema za navodnjavanje (mali procenat navodnjavanih površina); nepovoljan poslovni ambijent (relativno visok indeks poslovne i političke nestabilnosti, visok nivo korupcije, administriranje i sl.); relativno visoka cena zakupa državnog zemljišta; kvalitet proizvoda ne zadovoljava u dovoljnoj meri standarde EU (sporno uvođenje standarda kvaliteta, često ugrožena zdravstvena bezbednost hrane); najveći deo izvezenih nacionalnih proizvoda sadrži veliki udeo primarnih proizvodnih faktora (kukuruz, maline, voće, živa stoka), a mali udeo dodatne vrednosti (znanja primenjenog kroz tehnologiju i marketing); narušen je i iskidan agro industrijski reprodukcioni lanac (proizvodnja, prerada, promet, logistika, ratarstvostočarstvo); nema objedinjene ponude i nedovoljno je poznavanje izvoznih tržišta; nerazvijenost faza distribucije, promocije i drugih marketinških aktivnosti vezanih za agrarne proizvode; u nestabilnim i neizvesnim uslovima privređivanja preduzetništvo i preduzetnički duh su nedovoljno razvijeni (spor razvoj malih i srednjih preduzeća u agrobiznisu); nerazvijen i slab sistem lobinga (agrarni lobi). 75

84 Zbog svega toga stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pri druživanju sa EU (od 1. januara 2014) postao je ozbiljan problem našim nekonkurentnim poljoprivrednim robnim proizvođačima. Nužne su sveobuhvatne sistemske mere i akcije u funkciji povećavanja konkurentnosti na svim nivoima (agro)privrede. Razvoj (agro)privrede u Republici Srbiji treba, naime, usmeriti na modernizaciju i promenu proizvodne strukture u pravcu veće tržišne organizacije i poboljšanja ukupne efikasnosti poslovanja. Proizvodno i tehnološko prestrukturiranje i rast produktivnosti u poljoprivredi, kao i veća konkurentnost na domaćem i svetskom tržištu treba da se bazira na ekonomskim, energetskim i ekološkim kriterijumima. Međutim, i pored problema konkurentnosti naše agroprivrede Srbija ima šansi u i oko poljoprivrede u ruralnim sredinama. Reč je o novom evropskom konceptu multifunkcionalne poljoprivrede. On podrazumeva razvoj i drugih delatnosti, posebno turizma, i to: eko-turizma (u zonama zaštićene prirode), etno-turizma (ističe istorijske i etnološke vrednosti), ruralnog turizma, zdravstvenog i rekreativnog turizma, edukativnog turizma. U ruralnim sredinama Srbije posebno je značajan agroturizam, koji u kombinaciji sa organskom proizvodnjom hrane može da bude velika šansa. Na taj način mogu da dođu do izražaja ekonomski, ekološki, turistički i kulturni efekti multifunkcionalne poljoprivrede. 4. RAZVOJNI PROBLEMI KOJI PROISTIČU IZ NEADEKVATNE AGRARNE POLITIKE Ovo pitanje, kao i prethodno, treba posmatrati u kontekstu evropskih integracija i s tim u vezi neophodnosti redefinisanja naše agrarne politike. Na tom dugom i trnovitom putu neophodne su sistemske promene, strukturne reforme, tranzicija u glavama, čak i promena nacionalne kulture ( socijalnog genotipa ) društva (Pejanović, R., Tranzicija i nacionalna kultura). Kreiranje i sprovođenje naše agrarne politike ograničeno je dejstvom mnogobrojnih faktora sistemske, ekonomske, političke, institucionalne, zakonodavne prirode. Iscrpljujuće duga tranzicija (koja traje duže od četvrt veka), pritom nedovršena, praćena neuspešnim privatizacijama, korupcijom, socijalnim raslojavanjem, zaduživanjima, partokratskom deobom vlasti, imala je i ima za posledicu tretiranje poljoprivrede kao socijalnog amortizera društva, a ne kao perspektivnu i profitabilnu privrednu granu. Ovo je posebno bilo izraženo u 90-im godinama prošlog veka (toj deceniji naše katastrofe ). Od godine, promenjeno je pet 76

85 vlada, više ministara, pri čemu se uvek iznova lutalo, eksperimentisalo, promašivalo u strateškim opredeljenjima (finansijska industrija, automobilska industrija), uvek zaobilazeći poljoprivredu i agroprivredu, iako su agroekonomska nauka i struka pokušavale da ukažu da naša poljoprivreda ima komparativne prednosti, tradiciju, znanje i ljudske resurse. Pritom su mnogobrojne strategije poljoprivrednog razvoja bile i ostale mrtvo slovo na papiru. Ne čudi stoga što su finansijska ograničenja hronični ograničavajući faktor poljoprivrednog i ruralnog razvoja naše zemlje. I to ne samo po pitanju podsticajnih sredstava, već pre svega po pitanju investicija, koje su gotovo zamrle u ovoj oblasti. Inače, investicije na nivou Republike Srbije su i apsolutno i relativno niske i sve niže (2% BDP-a javne i oko 1% BDP-a privatne). Posledice decenijskog finansijskog devastiranja poljoprivrede su katastrofalne po ovu privrednu granu i ogledaju se u njenom ogromnom zaostajanju. Stoga je nerealno očekivati da se problemi ovog sektora privrede mogu otkloniti angažovanjem budžetskih finansijskih sredstava, jer ni celokupan nacionalni budžet (a ne njegov mali agrarni deo) ne bi mogao da ga podmiri. Što se tiče bankarskih sredstava ona su kod nas bila zelenaški skupa, a i danas kada su kamatne stope drastično pale i padaju, rizično je zaduživati se, kako zbog iscrpljenosti poljoprivrednih robnih proizvođača, tako i zbog sve većih neizvesnosti, izazvanih klimatskim promenama, kao i tržišnim poremećajima. Ništa manji problem od nedovoljnih finansijskih sredstava nije neracionalnost trošenja budžetskih podsticajnih sredstava. Pored malverzacija koje su tu često rađene od strane pojedinih predstavnika ministarstava, prisutne su i malverzacije od strane korisnika. Naš ugledni list Politika objavio je (12. XII 2015, str. 11) tekst ( Zbog subvencija rasparčavali posede ) u kome ističe mehanizam jedne od mnogobrojnih malverzacija. Naime, godine država je odlučila, upravo zbog raznih malverzacija, da od uvede nova pravila i stimuliše samo one koji obrađuju do 20 hektara zemlje, a ne do 100 ha, što je bila višegodišnja praksa. Ova mera, ne samo da nije dala očekivane rezultate, već se pokazala kao kontraproduktivna. Prema podacima Uprave za trezor, od objavljivanja te odluke, za samo nekoliko meseci, registrovano je još novih poljoprivrednih gazdinstava. Naime, pojedinci sa većim posedima rasparčavali su zemlju i preregistrovali je na članove uže i šire porodice. Od 100 hektara nastajalo je 5 novih gazdinstava. Istovremeno je rastao i broj onih koji su počeli da se bave poljoprivredom ili zakupljuju parcele. Svako ko je imao malo veće parče zemlje (uslov je 0,5 hektara) iskoristio je priliku da registruje gazdinstvo i aplicira za pomoć države. Tako je izigrana ideja da se pomogne malim poljoprivrednim proizvođačima. 77

86 Kada su u pitanju finansije (podsticaji i druge mere) neophodno je, po našem mišljenju: obezbediti adekvatan nivo izdvajanja iz nacionalnog budžeta u svrhu podsticanja poljoprivrede; voditi strogu kontrolu nad utroškom budžetskih sredstava; izvršiti rekonfiguraciju postojeće finansijske politike, smanjenjem učešća direktnih plaćanja u korist investicionih budžetskih mera; osigurati nivo i oblike finansiranja poljoprivrede na duži vremenski period od godišnjeg nivoa. Drugim rečima, finansiranje poljoprivrede budžetskim sredstvima kod nas mora biti na višem nivou, sa bitno drugačijom strukturom agrarnog budžeta, i sa efikasnijim utroškom. I što je važno istaći, bez diskriminacije, svim subjektima agrobiznisa, što je uostalom i praksa EU, na koju treba da se ugledamo. Fondovi za ruralni razvoj EU su velika šansa Srbije, kao dopunski izvor finansiranja. 37 Institucionalne promene, koje su nužne u procesu pridruživanja, podrazumevaju jačanje postojećih, ali i izgradnju novih agrarnih institucija, kao što su: agrarne komore, zadružni sektor, nevladin sektor, agrarni univerziteti, itd. Kao i specijalizovane agencije, kao što su IPARD agencija, Agencija za plaćanja u poljoprivredi, Agencija za intervenciju za tržištu. Pored toga, potrebno je formirati Sistem računovodstvenih pokazatelja sa farmi kao i Integrisani administrativni sistem kontrole plaćanja, sve po ugledu na EU. Uspostavljanjem ovih institucija stabilizovaće se tržište agrarnih proizvoda (radom Agencije za intervencije na tržištu), doći će do potrebnog povećanja obima investicija u domaću poljoprivredu i ruralni razvoj (radom IPARD agencije), stvoriće se preko potrebna analitička osnova za kreiranje adekvatne agrarne politike. Dakle, politika podsticaja poljoprivrede, kao i politika ruralnog razvoja podrazumevaju promene i to pre svega promenu agrarne politike, s jedne strane, i institucionalne promene, s druge strane. 37 Za ruralni razvoj EU izdvaja oko sto milijardi evra (za budžetski period g.). Na drugoj strani su kohezioni fondovi, kao i fond za regionalni razvoj. Iz ovih fondova su mnoge zemlje dobile značajna sredstva (Francuska 11, Italija 10, Poljska 8, Slovenija 2 milijarde evra). U ovim projektima su veoma uspešne bile Češka i Slovačka, koje su u prethodnom budžetskom periodu trošile od 60 do 80 posto sredstava kohezionih fondova, i na taj način obnovile infrastrukturu u seoskim sredinama. Slovenija je novac za ruralni razvoj usmerila na ulaganja u infrastrukturu (položeni su optički kablovi, obnovljeni seoski domovi), kao i turističke manifestacije (Prema: Dnevnik ; Novi Sad, 10. IV 2016, str. 5). 78

87 5. PROBLEMI OBRAZOVANJA, TRANSFERA ZNANJA I DOSTUPNOSTI NOVIH TEHNOLOGIJA U AGROPRIVREDI Moderna nauka s pravom ističe da je u ovo (novo) doba znanje najvažniji ekonomski resurs, kao i da je učenje (obrazovanje) danas najvažniji proces. S tim u vezi citiraću američkog ekonomistu J.M.Klarka, koji kaže: Znanje je jedini faktor proizvodnje koji ne podleže opadajućim prinosima. Postavlja se, s tim u vezi, nekoliko pitanja: Kakav je kvalitet znanja kod nas (posebno u poljoprivredi)? Ovo pitanje se svodi i na pitanje kvaliteta našeg obrazovanja. Odgovor na ovo pitanje nije, na žalost, pozitivan. Naše znanje, naime, u mnogim oblastima znatno zaostaje u odnosu na razvijene zemlje. Uzrok je u nepovoljnom ekonomskom položaju naše nauke i obrazovanja što rezultira u padu kvaliteta. Pored relativno niskog procenta izdvajanja za nauku i obrazovanje iz BDP-a (od 0,30 do 0,50 odsto BDP-a), što je višestruko niže od proseka EU, smanjenje plata nastavnicima i saradnicima u obrazovnim institucijama, kao i neizvesnost statusa istraživača govore dovoljno sami po sebi. Ovo je praćeno još jednom negativnošću, koja je pored bele kuge ozbiljan problem naše zemlje to je odliv mozgova, odlazak mladih, školovanih, talentovanih ljudi iz zemlje i to sve većim i ubrzanim tokom. Dakle, neadekvatna je uloga države i u ovoj oblasti, ali je i neorganizovano, neregulisano, stihijsko, anarhično tržište obrazovanja. Inflacija univerziteta u Srbiji (čak 10 privatnih i 8 državnih univerziteta, plus veliki broj visokoškolskih raznoraznih institucija) dovela je do devalvacije kvaliteta (diploma, mastera, doktorata). Transfer znanja prati kod nas i problem (ne)funkcionalnog, (ne) preduzetničkog (inovacionog) znanja. Naime, zbog finansijskih razloga mnogi fakulteti smanjili su tzv. studentsku praksu, što je pogubno recimo za studente agronomije. S druge strane, u procesu tranzicije i pogubne (promašene) privatizacije u poljoprivredi, nestala su mnoga poljoprivredna preduzeća u kojima su studenti naših agronomskih fakulteta uspešno obavljali praksu. Vlasnici mnogih novih preduzeća, na žalost, nemaju ni sluha, ni interesovanja, ni volje, da stupe u jedan ovakav oblik saradnje, koji je višestruko koristan za sve. S druge strane, nedovoljno se u obrazovanju afirmiše preduzetništvo, posebno agrarno preduzetništvo, kao nova razvojna filozofija. Problem je što na makro nivou, a potom i na svim nižim nivoima nije usvojena, nije prihvaćena ideologija novog društva, od koga smo mi, na žalost, daleko, a to je da su inovacije i preduzetništvo zasnovani na znanju, nosioci privrednog i društvenog razvoja (društvo zasnovano na znanju). 79

88 Sledeće pitanje, kada je u pitanju transfer znanja, jeste da li su svi učesnici na tržištu podjednako sposobni da koriste znanje u svrhu efikasnog obavljanja delatnosti? Ako se pođe od naše nepovoljne posedovne agrarne strukture, u kojoj dominira individualni sektor (sa čak oko individualnih poljoprivrednih gazdinstava) onda je i ovaj aspekt transfera znanja nepovoljan. Čak bi se moglo reći da je pitanje znanja u sektoru proizvodnje hrane uveliko zanemarivano. Diskusija vezana za ekonomiju znanja je često mimoilazila poljoprivredu i proizvodnju hrane, odajući utisak da se u ovim sferama odigrava veoma malo inovacija i primene znanja. Našu poljoprivredu (mislim pre svega na individualni sektor kao dominantan) u velikoj meri je zaobišla agrarna revolucija. Otuda niski prihodi i relativno mala produktivnost u našoj poljoprivredi. Sreća u nesreći je što se javila kriza konvencionalne poljoprivrede, koja se ogleda u sve većoj brizi oko kvaliteta i zdravstvene bezbednosti hrane i izraženim eksternim efektima (tzv. eksternalijama). Ekološka kriza je otvorila i otvara šansu za organskom poljoprivredom. Pošto je organska proizvodnja nova tehnologija nužan je transfer znanja te nove tehnologije. Nasuprot standardizovanog znanja koje se primenjuje u konvencionalnoj poljoprivredi, organska proizvodnja zahteva nova, drugačija znanja, zbog čega se poljoprivrednici susreću sa problemom prelaska iz jednog modela proizvodnje u drugi. Problem je, naime, što znanje i navike jednom stečene postaju čvrsto ustaljene u nama, te ih je teško menjati. U organskom sistemu proizvodnje poljoprivredni proizvođači moraju da uče kako da koriste poljoprivredu na način koji je više u skladu sa ekosistemom i ritmom prirode. Ovde se vrednuje lokalno znanje, lokalni eko-sistem i lokalni identitet. S druge strane, država nedovoljno finansijski stimuliše i podstiče ovu perspektivnu proizvodnju, koja je inače skuplja, ali je ni tražnja na unutrašnjem tržištu ne motiviše, jer naš osiromašeni potrošač traži uglavnom jeftinu hranu, bez obzira kakvog je kvaliteta. Neorganizovanost ovih proizvođača otežava pristup ove hrane na spoljna tržišta. U tesnoj vezi sa transferom znanja je i transfer tehnologija. Problem je u sporosti primene novih tehnologija u našoj agroprivredi. Proces transfera tehnologija sa naučno-obrazovnih institucija ka privredi je kod nas u značajnom zaostatku u poređenju sa razvijenim evropskim i drugim državama. Institucionalna podrška transferu tehnologija između univerziteta i privrede je na relativno niskom nivou. Podatak da smo na samom evropskom dnu po broju patenata, na primer u prošloj i ovoj godini, ide u prilog ovoj tezi. Ono što je svetla tačka u našoj tmurnoj slici je osnivanje spin-off kompanija, kao jedan od vidova transfera tehnologije. Dobar primer je Univerzitet u Novom Sadu (FTN) koji je osnovao preko 100 spin-off 80

89 kompanija. Ove kompanije su iz oblasti sektora IKT. Nema ih, na žalost, u agronomiji, ali su na Univerzitetu u Novom Sadu razvili saradnju između ovog sektora i sektora prehrambenih tehnologija. 38 Reč je o konceptu precizne poljoprivrede ili poljoprivrednoj proizvodnji zasnovanoj na informacijama. Ta vrsta poljoprivredne proizvodnje već je široko rasprostranjena u visoko razvijenim zemljama. Svrha joj je ekonomično korišćenje vode, azota i drugih inputa, kako bi se hrana proizvodila uz manji uticaj na životnu sredinu. Precizna poljoprivreda uključuje, na primer, preciznije korišćenje đubriva kako bi se smanjila volantizacija i ispiranje đubriva koje ne apsorbuju same biljne kulture, što je značajno za očuvanje poljoprivrednog zemljišta. Precizna poljoprivreda zavisi od informacionih tehnologija i detaljnog mapiranja zemljišta, a često i od sistema globalnog pozicioniranja (GPS), koji farmeru može da kaže gde se u polju tačno nalazi i šta se u tom delu njegovog imanja dešava sa zemljištem. Ovaj način poljoprivredne proizvodnje, koji se već usvaja, ne samo u razvijenim, već i u siromašnijim zemljama, razvijaće se i dalje i biće sve jeftiniji. Od njega se mnogo očekuje, budući da omogućava efikasno korišćenje sve oskudnijih resursa, kao i korišćenje mnogo manjih količina đubriva. Poljoprivrednici mogu na ovaj način da uštede, ostvare bolji prihod, smanje rasipanje resursa i smanje uticaj na životnu sredinu. Drugim rečima, bolje upravljanje nutrijentima moguće je zahvaljujući boljem ispitivanju i mapiranju zemljišta, kao i lokalizovanoj upotrebi hemikalija. Ovakvo upravljanje može da omogući ogromno povećanje prinosa na mestima na kojima je zemljište iscrpljeno. S druge strane, ono omogućava da se koriste mnogo manje količine đubriva, posebno u onim krajevima u kojima se u tome preteruje. Kada su u pitanju transfer znanja i tehnologija treba stimulisati kako tehnološke tako i organizacione inovacije u agrosektor (preko razvoja sistema naučno-obrazovnih institucija, razvoja saradnje privrede se univerzitetima, podrške vlade naučno-istraživačkom radu, veći procenat izdataka za istraživanje i razvoj, itd.). Neophodno je da se povezuju univerziteti, firme, lokalne zajednice i druge institucije i organizacije civilnog društva, u cilju pronalaženja rešenja za održivi razvoj. Treba podržati visok transfer tehnologije iz inostranstva (preko uvoza opreme i znanja, preko direktnih stranih investicija, kupovine licenci, lizinga i raznih viših i složenih oblika saradnje preduzeća sa inostranim partnerima). 38 To je rezultiralo dobijanjem jednog velikog projekta u okviru Horizont 2020, gde je prošao (i visoko vrednovan) projekat u okviru novosadskog univerzitetskog Biosens centra, na temu primene IT-a u poljoprivredi. 81

90 6. RAZVOJNI PROBLEMI KOJI PROISTIČU IZ (DO) SADAŠNJEG KONCEPTA (NE)ODRŽIVOG RAZVOJA Razvojni problemi naše agroprivrede proističu i iz dosadašnjeg neodrživog koncepta proizvodnje hrane i zaštite životne sredine. Dosadašnji sistem proizvodnje hrane u velikoj meri doprinosi klimatskim promenama i drugim ekološkim problemima. S druge strane, klimatske i druge ekološke promene ugrožavaju proizvodnju hrane. Kod nas se to uveliko manifestuje. Naša poljoprivreda je, naime, izložena sve većoj (zlo)upotrebi hemizacije i mehanizacije. Jedan od ozbiljnih ekoloških problema naše poljoprivrede predstavljaju divlje deponije, kao i nestručno uništavanje i spaljivanje pesticida i druge ambalaže, ili nerazumno bacanje otpada, što dovodi do zagađenja zemljišta, površinskih i podzemnih voda. Na taj način se dovodi u pitanje zdravstvena bezbednost i zdravlje ljudi. 39 Treba raditi na edukaciji, preko savetodavnih poljoprivrednih službi, na obuci o pravilnoj upotrebi pesticida i đubriva, zabrani pesticidnog ambalažnog otpada, kao i nadzoru (kontroli) upotrebe hemikalija u poljoprivredi. Potrebna je, takođe, preorijentacija na masovnu upotrebu organskih đubriva, bioloških sredstava za zaštitu bilja i strogo kontrolisano dopunsko korišćenje mineralnih (neorganskih) materija, sa što manjim štetnim dejstvom po ljudsko zdravlje. Alternativa hemijskoj zaštiti treba da budu biopesticidi, kao proizvodi na bazi živih organizama ili proizvoda koji sintetišu živi organizmi. Problem je, isto tako, monokulturna poljoprivreda, koja često uključuje genetsku varijantu jedne vrste useva, recimo pšenice ili kukuruza. Monokulturna poljoprivreda može da izazove veliko smanjenje biodiverziteta, što vremenom smanjuje i produktivnost useva, kao i druge funkcije ekosistema. Poljoprivreda može da smanji biodiverzitet i na druge načine, na primer, primenom pesticida i herbicida, koji na kraju mogu da zagađuju životnu sredinu, ili uvođenjem neautohtonih vrsta, što izaziva poremećaje lokalnih ekosistema. Održivi razvoj poljoprivredne proizvodnje umnogome zavisi od brzine razvoja i implementacije bioloških preparata. Danas se intenzivna proizvodnja još uvek ne može zamisliti bez sintetičkih inputa, ali smo svedoci da postoji održiva alternativa u koju treba investirati (Pejanović, R., 2015). 39 Međunarodna Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) ukazuje na to da se godišnje samo u SAD beleži oko 30 miliona novih slučajeva raka prouzrokovanih ostacima pesticida u hrani, a preostalih slučajeva kao posledica izloženosti pesticidima prilikom njihove primene (Prema: Poljoprivrednik, Dnevnik ; Novi Sad, 8. IV 2016, str. 15). Pored ljudi ugrožena je i privreda, kao npr. orao krstaš u Fruškoj Gori. 82

91 Jedan od problema je i to što dosadašnji sistem proizvodnje hrane podstiče nastanak novih patogena. Na primer, industrijski način gajenja živine dovodi do rekombinacije gena bakterija i virusa. Kada se stoka i živina mešaju s divljim vrstama, dolazi do daljih virusnih rekombinacija. Interakcija prehrambene industrije i patogena koji potiču od divljih vrsta verovatno je dovela do pojave nekoliko zaraznih bolesti u koje se po svoj prilici ubraja i zastrašujuća pojava virusa SARS godine. Moderna proizvodnja hrane zasniva se, naime, na inputima intenzivne poljoprivrede, što znači da u velikoj meri zavisi od veštačkih đubriva, pesticida, sistema za navodnjavanje i mehanizacije. A sve to, opet, zavisi od energije fosilnih goriva. Razmatrajući uticaj poljoprivrede na životnu sredinu, američki profesor Džonatan M. Haris ističe sledeće negativne efekte: erozija i degradacija tla; korišćenje veštačkih đubriva; korišćenje pesticida; irigacija i neracionalno korišćenje vode; GM hrana kao kontraverzna tehnologija (Haris, Dž., 2006). Polazeći od ovoga nameće se ozbiljan problem zdravstvene bezbednosti hrane. Opasnost je biološka, hemijska i fizička materija u namirnicama ili stanje namirnica koje može uzrokovati štetne posledice po ljudsko zdravlje (Havranek, Jasmina i sar., 2015). Da li je, stoga, opravdana Maltusova ( Esej o principima stanovništva, 1798) zabrinutost o fizičkim ograničenjima proizvodnje hrane na našoj planeti? Na tvrdnju ekonomista da je Maltus zanemario potencijal tehnološkog napretka, može se uzvratiti primedbom da smo, u nesumnjivom tehničkom progresu i agrarnoj revoluciji koja se desila u kapitalizmu, zanemarili ekološku štetu koju je nanela konvencionalna (masovna, industrijska) proizvodnja hrane. Sve dok sama proizvodnja hrane ne postane održiva, ne bi trebalo olako da odbacujemo Maltusa. Problem je složen, pre svega zbog toga što se celokupni dosadašnji privredni rast zasniva na energiji iz fosilnih goriva. 40 Problem je i u tome što klimatske promene predstavljaju krizu koja se sporo razvija i zahvata sve sektore i oblasti života i rada kao i svaki deo naše planete. Čovečanstvo još nije uspelo ni dobro da razmotri, a kamoli da reši takvu višegeneracijsku krizu. Isto kao što nam je potrebno da nađemo novi energetski put zasnovan na energetskoj efikasnosti i energentima s niskim sadržajem ugljenika, biće potrebno da nađemo nove poljoprivredne sisteme, koji će nanositi manju 40 Kada je u pitanju energija treba istaći da se potencijalna biomasa u Srbiji malo koristi. Na nedavno održanoj konferenciji Biomasa i biogas u Srbiji istaknuto je da Srbija raspolaže biomasom od oko 3,4 miliona tona ekvivalentne nafte, što je 64 odsto svih obnovljivih izvora energije (Prema: Dnevnik, Novi Sad, 14. IV 2016, str. 20). 83

92 štetu životnoj sredini, i koji će biti ekološki razumni i održivi. Poljoprivreda je visoko izložena negativnim efektima klimatskih promena. Suše i poplave su prateće pojave ovog globalnog svetskog fenomena, čiji danak uveliko plaća naša zemlja. 41 Negativne posledice klimatskih promena moguće je prikazati kroz sledeće pojave (Heintz, 2008): Produženje perioda sa temperaturama iznad 35 0 C uzrokovaće toplotni stres biljkama u cvetanju što će smanjiti prinose u suptropskim oblastima do 70%; Više temperature u severnijim područjima povećaće evaporaciju, i značajno narušavati vodni balans u zemljištu i u biljkama; Više stope evaporacije u tropskim i suptropskim područjima osušiće zemljište što će izazvati salinizaciju i redukovanje obradivih površina; Više temperature ubrzaće proces cvetanja voćaka, što povećava rizik pojave kasnih prolećnih mrazeva na cvetanje; Više temperature mora i okeana usloviće direktan uticaj na akvakulture, pri čemu će najopasniji efekti biti širenje cvetanja morskih algi i meduza, kao i zagrevanje tokova koji su namenjeni akvakulturama. Kao posledica zagrevanja, voda sadrži manje kiseonika što može da se negativno odražava na ribe i druge organizme; Klimatske promene će znatno uticati na zdravlje stoke (porast bolesti i rast patogena), što će se odraziti na ljudsko zdravlje; Smanjenje padavina u pojedinim oblastima uzrokovaće smanjenje prinosa; Povećanje padavina u pojedinim oblastima uticaće na redukovanje prinosa; Povećanje temperatura uslovljavaće manje snežnih padavina, što redukuje manju prolećnu vlažnost koja je biljkama potrebna u proleće. U Severnoj Americi doći će do povećanja šumskih požara; Područja u kojima će klimatske promene usloviti potpuni prestanak padavina, poljoprivredna proizvodnja neće biti moguća (poljoprivredna proizvodnja će se seliti iz Jugoistočne Australije ka severozapadnom delu zemlje). 41 Prema proceni Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine od 2000.godine ta šteta u Srbiji iznosi više od pet milijardi evra. Pri tom se osigurava samo oko osam odsto površina i imanja. 84

93 U uslovima klimatskih promena usevi su sve više izloženi temperaturnim stresovima. Visoke temperature znače brže isparavanje vode iz zemlje i veću transpiraciju kroz stome na lišću. Ugrožava se, naime, vlažnost zemljišta, što sa svoje strane smanjuje produktivnost useva. U predelima sa velikim padavinama dešavaju se poplave i ekstremne tropske oluje (Njegomir, Marović, Pejanović, 2016). O razmerama uticaja klimatskih promena na agro-ekosistem i poljoprivrednu proizvodnju govori slika 1. Slika 1. Lančani uticaj promene klime na poljoprivrednu proizvodnju i sigurnost hrane Izvor: FAO,

94 Ekološki rizik po razvoj poljoprivrede je, dakle, veliki. Ne postoji, međutim, ni jedinstven ni jednostavan odgovor na pitanje kako poljoprivredni proizvođači mogu da budu produktivniji, a istovremeno i otporniji na ekološke rizike. Pred nama su veliki izazovi koji će postojeće probleme dodatno otežati. Veliki izazov je rast svetskog stanovništva koje će, prema proceni UN, godine iznositi 10 milijardi i 900 miliona ljudi, tako da će g. ukupan broj biti osam milijardi. 42 Drugi važan izazov predstavljaju ekološke pretnje, koje će u mnogim delovima sveta otežati proizvodnju hrane. Te ekološke pretnje i klimatske promene javljaće se u različitim oblicima. Moramo da shvatimo razmere izazova koji su pred nama. I, naravno, da preduzmemo nešto! Održiva razvojna alternativa je i organska poljoprivreda, kao proizvodni sistem koji održava zdravlje zemljišta, ekosistema i ljudi. Oslanja se na ekološke procese, biodiverzitet i cikluse prilagođene lokalnim uslovima. Ona kombinuje tradiciju, inovacije i nauku s ciljem da koristi zajedničko okruženje i promoviše održiv odnos i zdrav kvalitet života. Deo je sistema održivog razvoja i zasniva se na upotrebi prirodnih materijala. Zbog svega toga, to je perspektivan razvojni resurs Republike Srbije. 7. UMESTO ZAKLJUČKA: NUŽNOST NOVE PARADIGME RAZVOJA Kao što se vidi iz navedenog, razvojni problemi agroprivrede Republike Srbije su mnogobrojni. Uzroci tome su sistemske prirode i kreću se od nepovoljnog ekonomskog položaja poljoprivrede u dosadašnjem konceptu društveno-ekonomskog razvoja, pa do neadekvatne agrarne politike, neodgovarajuće uloge tržišta i države i drugih institucija, neorganizovanosti robnih proizvođača, neracionalnosti i neefikasnosti u svim fazama reprodukcije, ekonomske i ekološke krize i klimatskih promena, kao i niza drugih uzroka koji su ograničavajući faktori pretvaranja komparativnih u konkurentske prednosti. Nužna je nova strategija društveno-ekonomskog i agrarnog razvoja, kao i nova agrarna politika. Nova agrarna politika mora biti stabilna, predvidiva i konzistentna, postavljena na strateškim razvojnim ciljevima, 43 prethodno prihvaćen na 42 Upravo zbog toga, pritisak na zemljišne resurse, koji su fiksni (neumnoživi), biće sve intenzivniji, na šta je i Maltus upozoravao. 43 Uspešnost razvoja agrara u razvijenim zemljama proističe iz zaštite svojih tržišta, s jedne strane, i obilnih subvencija, s druge strane. U SAD, npr. na svaki dolar koji farmer zaradi 60 centi potiče od države. U EU oko 40% budžeta je odlazilo na 86

95 svim nivoima, usaglašena i harmonizovana sa zajedničkom agrarnom politikom EU, i sa odgovarajućim sistemom finansiranja, kako odgovarajućim institucijama. Ona treba, takođe, da je zasnovana na konceptu ruralnog razvoja. Obrazovanje, istraživanje i edukacija su nužnost izazvana naučnotehničkim progresom i agrarnom revolucijom, koji se odigravaju u novom društvu društvu znanja. Savetodavna služba mora biti veća. Da bi se zaštitilo zdravlje potrošača i obezbedio kvalitet hrane potrebni su odgovarajući alati koji onemogućavaju prisustvo raznih štetnih materija u hrani. 44 Oni obezbeđuju potpunu (sistemsku) i dugoročnu koncepciju zdravstvene bezbednosti hrane. To su: Dobra proizvođačka praksa (GMP), Dobra poljoprivredna praksa (GAP), Dobra distributivna praksa (GDP), Dobra higijenska praksa (GHP), HACCP i analiza rizika. Reč je o standardima bezbednosti hrane koji se nalaze u opštem zakonu o bezbednosti hrane EU (Regulativa 178/2002). Ovim propisom žele se postići tri cilja: uspostavljanje principa bezbednosti hrane, uspostavljanje procedura za reagovanje, kao i brz sistem obaveštavanja. Ovo su ujedno i strategije kontrole opasnosti koje deluju na operativnom nivou, dok analiza rizika predstavlja pristup upravljanju na višem nivou. Reč je, dakle, o pristupu bezbednosti hrane kao zajedničke odgovornosti vlade, primarne proizvodnje, prehrambene industrije, nauke i potrošača. Na taj način se podiže i kvalitet hrane, koji je, sa zaštićenim geografskim poreklom, značajan faktor konkurentnosti, za šta je potrebna i standardizacija i sertifikacija sistema kvaliteta i bezbednosti hrane. Kada su u pitanju klimatske promene poljoprivredni proizvođači moraju primenjivati niz mera u cilju adaptacije klimatskim promenama. Ove mere uključuju rotaciju useva kako bi se na najbolji način iskoristili vodni resursi, prilagođavanje datuma setve u skladu sa temperaturom i obrascima kišnih padavina, korišćenje različitih vrsta useva koji su bolje prilagođeni novim vremenskim uslovima koji mogu uključivati ekstremne temperature i suše, sadnju živih ograda sa ciljem zaštite od vetra i gubitka vlažnosti, izgradnju protivgradnih mera, itd. Obezbeđenje boljih informacija o klimatskim rizicima i adaptacionim opcijama, savetodavnih usluga i obuke poljoprivrednih proizvođača predstavlja ključne adaptivne mere u poljoprivredi. Adaptacija podrazumeva, takođe, prilagođavanje dobrih poljoprivrednih praksi, kao i politika. Strategija adaptacije u najvećoj meri subvencionisanje poljoprivrede. 44 Poznat je, s tim u vezi, problem aflatoksina, čija je dozvoljena granica kod nas menjana čak tri puta za godinu dana (2014), čime je naneta velika šteta našem platnom bilansu, jer smo bili najveći izvoznici mleka u zemlje CEFTA. 87

96 treba da se odnosi na prevenciju. Mnoge adaptacione mere su skupe, te stoga poljoprivredni proizvođači ne mogu sami snositi teret, zbog čega javna politika treba da pruži adekvatnu podršku. Osiguranje je postalo nužnost, što treba podržati i stimulisati. Pored toga, uspostavljanje održivog sistema poljoprivredne proizvodnje, imperativ je koji proističe ne samo iz obaveza preuzetih na nedavno održanom Samitu o klimatskim promenama održanom u Parizu, već i zbog sve nepodnošljivije situacije u kojoj se nalazimo. Moramo da razumemo šta će se dogoditi ako se i dalje budemo držali principa profit iznad čoveka (Noam Čomski), te da to uporedimo s onim što zaista treba da uradimo, to jest s potrebnom da izmenimo svoje ponašanje u odnosu na prirodu. Moramo da izmenimo sistem poljoprivredne proizvodnje i da stvorimo alternativnu trajektoriju održivog razvoja. Stoga je ključno, strateško pitanje budućeg razvoja kako da se preusmerimo na trajektoriju održivog razvoja uopšte i agroprivrede posebno. Put u održivi razvoj uključuje promenu ponašanja, svest javnosti, političku, individualnu i društvenu odgovornost, kao i uvođenje novih sistema i tehnologija, koji mogu dramatično da smanje pritisak na životnu sredinu i pomognu da naša poljo(privreda) i način života postanu otporniji na ekološke promene koje se već dešavaju. Održiva poljoprivredna proizvodnja i snabdevanje hranom suočavaju nas s ogromnim nerešenim, mada rešivim problemima (Džefri Saks). Ne smemo upasti u pesimistički scenario, koga slikovito izražava naslov knjige ser Martina Risa: Naš poslednji vek da li će ljudska vrsta preživeti dvadeset prvi vek? Verujemo da hoće, i da ovaj vek nije poslednji, već prvi u novo doba doba održivog razvoja. U tom smislu Međunarodni samit o klimi (Pariz 2015.) može da bude početak velike transformacije. To, između ostalog, zavisi od toga koliko je svako od nas spreman da se menja u navikama i razmišljanjima (ekolog Anđelka Mihajlov), ali i u ponašanju kada je životna sredina u pitanju. Jer održivi razvoj je drugačiji način razmišljanja, nova filozofija razvoja (Pejanović, R, 1995, 2013). Potrebna je, dakle, nova paradigma razvoja, koja podrazumeva harmoniju ekonomskog bića čoveka sa ostalim njegovim dimenzijama (čovek kao moralno biće, čovek kao socijalno biće, čovek kao kulturno biće i posebno čovek kao ekološko biće). Jer, kako kaže čuveni američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt: Odgovornost za ekonomsku i društvenu dobrobit je opšta i ne poznaje granice. U strateškom dokumentu EU ( Strategija EU 2020 ) se kaže da budući održivi razvoj uključuje: pametan rast, održivi rast i inkluzivni rast. Da bi ekonomski razvoj društva krenuo u budućnost prema ekološkim zahtevima sve se više govori o nužnosti održivog razvoja, humanog rasta, 88

97 zelenog rasta (i s tim u vezi zelene ekonomije), koji svoju sadržinu obogaćuje ekološkim, socijalnim i drugim dimenzijama. Koncept održivog razvoja suprotan je (do)sadašnjoj filozofiji i strategiji brzog rasta zasnovanom na rasipničkoj i prljavoj tehnologiji sa nemilosrdnom eksploatacijom životne sredine. Da bi se postigao održiv ekonomski rast i razvoj usklađen sa potrebama i ograničenjima prirode moramo da obezbedimo jaku vezu između ekonomske i ekološke politike na svim nivoima društva i u svim sektorima privrede. Za to je potrebna jaka politička volja i politički pritisak. Kada je u pitanju poljoprivreda i proizvodnja hrane nužan je sistem održive poljoprivrede kao i koncept ruralnog razvoja, koji treba da obezbede stabilan nivo autputa (tj. zdravstveno-bezbednu hranu), bez degradacije životne sredine. Za realizaciju ovih koncepata neophodne su odgovarajuće politike za održivu poljoprivredu. Jednom rečju, moramo na mnogo promišljeniji i odgovorniji način sagledavati svoju sadašnjost i budućnost (Rikfin, Dž, 1986). To je rečeno i na nedavno završenom samitu posvećenom Agendi održivog razvoja do godine, koji je održan u sedištu UN u Njujorku godine. U Agendi se ističe da održivi razvoj vodi računa o ograničenosti resursa, međupovezanosti privrede, društva, kulture i životne sredine, kao i pravu svih građana da učestvuje u razvojnim procesima i uživaju u blagodetima razvoja. LITERATURA Atali, Ž., Gijom, M. (1987), Ekonomska nauka i problemi čovekove sredine antiekonomika, IEI, Beograd. Ayres, V.R. (1981), Nesigurna sutrašnjica, Globus, Zagreb. Bogdanov, Natalija, Babović, M. (2014): Radna snaga i aktivnosti poljoprivrednih gazdinstava, RZS, Beograd. Climate change and food security: risk and responses, Food and Agricultural Organization of the United Nations, Rome, Galbraith, J.K (1981), Doba neizvjesnosti, Stvarnost, Zagreb. Gorc, A. (1982), Ekologija i politika, Prosveta, Beograd. Gruhl, H. (1985), Jedna planeta je opljačkana, Prosveta, Beograd. Haris, M. Dž. (2006), Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa: savremeni pristup, Data- status, Beograd. Havranek, Jasmina i saradnici (2015), Sigurnost hrane od polja do stola. M.E.P. d.o.o., Zagreb. 89

98 Heintz, T. (2008), Winds of Change for Agricultural Risk, Catastrophe Risk Management, Guy Carpenter. Ilin, Ž., Gvozdenović, Đ., Boćanski, J., Novković, N., Adamović, B. (2014): Proizvodnja povrća u funkciji razvoja sela, Perspektive razvoja sela, Zbornik radova, Ur. Škorić, D., Odbor za selo, SANU, Beograd. Keserović, Z., Nikolić, M., Paunović, Svetlana (2014): Voćarstvo šansa razvoja sela Srbije, Perspektive razvoja sela, Zbornik radova, ur. Škorić, D., Odbor za selo, SANU, Beograd. Korać Nada, Žunić, D., Ivanišević, D. (2014): Vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji, Perspektive razvoja sela, Zbornik radova, ur. Škorić, D., Odbor za selo, SANU, Beograd. Kovačević, D., Malešević, M., Oljača, S. (2014): Stanje i perspektive razvoja ratarske proizvodnje u Srbiji, Zbornik radova, ur. Škorić, D., Odbor za selo, SANU, Beograd. Lazarević, R., Vidović, V. (2014): Značaj stočarstva u proizvodnji hrane i održivom razvoju sela, Perspektive razvoja sela, Zbornik radova, Ur. Škorić, D., Odbor za selo, SANU, Beograd. Meadors, D. (1984), Granice rasta, Stvarnost, Zagreb. Njegomir, V., Marović, B., Pejanović, R. (2016), Klimatske promene i osiguranje poljoprivrede, monografija u štampi, Naučno društvo agrarnih ekonomista Balkana, Beograd. Pejanović, R. (1995), Ekonomija i agrar, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. Pejanović, R. (2013), Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije, monografija. Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. Pejanović, R. (2015), Neodrživost dosadašnjeg koncepta razvoja i problem bezbednosti hrane, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 1, str Pejanović, R. (2015): Tranzicija i nacionalna kultura, Akademska knjiga, Novi Sad. Pejanović, R. (2016): Aktuelni problemi poljoprivrede i sela u Republici Srbiji, uvodni referat, 54 kongres Antropološkog društva Srbije (sa međunarodnim učešćem), Sremski Karlovci, 1-4. VI 2016, Program, izvodi, saopštenja, Niš, str. 80. Performanse i razvojne mogućnosti agrarne industrije u AP Vojvodini (2014), monografija, redaktori Adžić Sofija, Pejanović Radovan, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet u Subotici, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad Subotica. Peru, F. (1986), Za filozofiju novog razvoja, IRO Matice srpske, Evropski centar za mir i razvoj, CEKOS, Novi Sad. 90

99 Republički zavod za statistiku: Rikfin, Dž. (1986), Posustajanje budućnosti, Naprijed, Zagreb. Saks, Dž. (2014), Doba održivog razvoja, CIRSD i Službeni glasnik, Beograd. Ševarlić, M. (2015): Popos poljoprivrede 2012, Poljoprivredno zemljište, RZS, Beograd. Škorić, D., Tomić, D. (2014): Prilog izradi strategije razvoja sela i poljoprivrede Srbije, Moguće strategije razvoja Srbije, ekonomski zbornik, ur. Ocić, Č., SANU, Beograd. 91

100

101 II IZVOZ I KONKURENTNOST AGROSEKTORA

102

103 KOMPARATIVNE PREDNOSTI IZVOZA AGROINDUSTRIJSKIH PROIZVODA IZ REPUBLIKE SRBIJE Prof. dr Branislav Vlahović, Poljoprivredni fakultet Novi Sad Dipl. ing. Stevan Veličković, student master studija Apstrakt Sposobnost da učimo brže od svojih konkurenata možda je naše jedino održivo konkurentsko oružje P. Kotler, Osnovni cilj istraživanja jeste da se analiziraju izvoz, regionalne destinacije, kao i komparativna prednost pojedinih robnih odseka agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije u vremenskom periodu godine. Izvoz agroindustrijskih proizvoda za Republiku Srbiju veoma je značajan i predstavlja osnovu razvoja ukupne agroindustrijske proizvodnje. Republika Srbija ostvaruje značajne devizne prilive od izvoza (prosečno 2,6 milijardi USD, ), sa tendencijom umerenog rasta. Najveći deo izvoza usmeren je u zemlje Evropske unije, slede zemlje CEFTA grupacije. Poslednjih godina značajno raste izvoz u Rusku Federaciju, koja bi mogla da postane mnogo značajnije tržište za Srbiju, zbog činjenice da Srbija poseduje određene beneficije u vidu potpisanog sporazuma između dve države. U istraživanom periodu došlo je do pada geografske koncentracije izvoza. U strukturi izvoza dominira robni sektor Hrana i žive životinje sa više od 80%. Uprkos pozitivnim indikatorima, u izvozu dominiraju poljoprivredne sirovine i repromaterijali (više od 60%), sa malim učešćem proizvoda viših faza prerade, što bitno utiče na profitabilnost izvoza. Koncept izražene komparativne prednosti (Revealed Comparatrive Advantage) objašnjava sposobnost ili mogućnost neke zemlje da sa svojim izvoznim proizvodima konkuriše istim (homogenim) proizvodima na međunarodnom tržištu, ukazuje da najveću vrednost imaju robni sektori Žitarice i proizvodi na bazi žitarica i Šećer, proizvodi od šećera i med. Ostali sektori imaju značajno manji indeks izražene komparativne prednosti. KLJUČNE REČI: Republika Srbija, agroindustrijski proizvodi, izvoz, komparativna prednost. 95

104 Abstract The main objective of the research is to analyse the export, regional destinations, as well as the comparative advantage of certain commodity sectors of agro-industrial products from the Republic of Serbia for the period The export of agro-industrial products is very significant to the Republic of Serbia as it is the basis of the overall development of agro-industrial production. The Republic of Serbia has substantial foreign currency inflows from export (2.6 billion USD on average), with a tendency of moderate growth. The largest part of export is directed to EU countries, followed by CEFTA countries. In recent years, export to the Russian Federation has been significantly increasing, and this country could become a much more important market for Serbia, since Serbia has certain benefits resulting from the agreement signed between the two countries. During the analysed period there was a decline in geographical concentration of export. The structure of exports is dominated by the commodity sector Food and live animals, accounting for more than 80% of the export. Despite positive indicators, export is dominated by agricultural raw materials and intermediate goods (over 60%), while final products account for a small share of exports, which significantly affects the profitability of exports. The concept Revealed Comparative Advantage refers to the capacity or possibility of a certain country to be competitive with their exported products to the same (homogeneous) products in international markets. The index shows that the commodity sectors Cereals and cereal-based products and Sugar, products made from sugar and honey have the highest value. Other sectors have significantly lower indices of revealed comparative advantage. Keywords: Republic of Serbia, agro-industrial products, export, comparative advantage. JEL KLASIFIKACIJA: Q17 UVOD Izvoz agroindustrijskih proizvoda predstavlja osnovu razvoja poljoprivrede, a samim tim i privrede u celini, zbog čega je sa stanovišta nacionalne ekonomije od izuzetnog značaja. Robna razmena sa inostranstvom ostvaruje se u okvirima ukupne razvijenosti privrede, koja je determinisana privrednim sistemom i ukupnim društveno-ekonomskim odnosima. Izvoz je uslovljen, pre svega, obimom i dinamikom domaće 96

105 poljoprivredne proizvodnje, visinom potrošnje, nivoom podsticaja od strane države, kao i carinskim i drugim netarifnim ograničenjima zemalja uvoznica (Vlahović, Puškarić, 2013.). Osnovni cilj istraživanja jeste da se analizira izvoz, regionalne destinacije, kao i komparativnu prednost pojedinih robnih odseka i sektora agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije. Cilj je, takođe, da se sagledaju faktori koji su doveli do ispoljenih rezultata i da se ukaže na osnovne smernice ekspanzije istog u narednom periodu. Načelo komparativne prednosti govori da će svaka zemlja imati koristi ako se specijalizuje u proizvodnji i izvozu onih dobara koje može da proizvodi uz niže troškove, odnosno u kojima je relativno efikasnija od drugih zemalja. 1. Izvori podataka i metod rada Osnovne izvore podataka čini statistička dokumentacija Republičkog zavoda za statistiku Robna razmena sa inostranstvom po sektorima i odsecima (SMTK), za vremenski period godine. Statistika Ujedinjenih Nacija (UN) koristi Standardnu Međunarodnu Trgovinsku Klasifikaciju (SMTK) Rev. 3, odobrenu godine od strane Statističke komisije Ujedinjenih Nacija. SMTK klasifikacija sadrži 10 osnovnih kategorija (sektora) koji se dalje mogu raščlaniti na odgovarajuće odseke. Za potrebe ovog rada korišćeni su sektori i odseci koji se odnose na izvoz agroindustrijskih proizvoda i to: Sektor 0: Hrana i žive životinje, sektor 1: Pića i duvan i sektor 4: Životinjska i biljna ulja, masti i voskovi. U radu je primenjen metod desk research, koji se zasniva na korišćenju raspoloživih podataka, koji su u radu sistematizovani primenom standardnih statističko-matematičkih metoda. Komparativne prednosti izvoza mogu da se mere na više načina: robna struktura izvoza, relativna pokrivenost uvoza izvozom (RPU), relativni spoljnotrgovinski saldo (RSS), relativna izvozna struktura (RIS) itd. U radu je računat indeks izražene komparativne prednosti (Revealed Comparatrive Advantage) i indeks geografske koncentracije izvoza (Export Concentration Ratio). 2. Rezultati istraživanja 2.1. Izvoz agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije Prosečan izvoz agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije u istraživanom vremenskom periodu iznosio je 2,6 milijardi US dolara. Ostvaruje tendenciju 97

106 umerenog rasta po prosečnoj stopi od 4,43% godišnje uz značajna variranja. U početnoj godini vrednost izvoza iznosila je 2,1 milijardu US dolara, da bi u poslednjoj dostigla 2,7 milijardi dolara. Izvoz izražen po stanovniku iznosi 361 dolar, a po aktivnom poljoprivredniku nešto preko dve hiljade dolara. Intenzivan razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora, naročito je značajan sa stanovišta unapređenja spoljnotrgovinske razmene i predstavlja stratešku osnovu za pokretanje privrede u celini (Jevtić i sar., 2007.). Povoljni rezultati agroindustrije Srbije u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvareni su, pre svega, primenom SSP na tržištu zemalja Evropske unije, ostvarenoj liberalizaciji u razmeni sa zemljama zapadnog Balkana (CEFTA) i primenom potpisanog sporazuma sa Ruskom Federacijom (2010.). Uloga i značaj poljoprivrede i prehrambenog sektora u spoljnotrgovinskoj razmeni, determinisana je ostvarenim učešćem u ukupnom izvozu i uvozu privrede u celini. Ovo je naročito važno sa aspekta dinamike i strukture izvoza, koji u strukturi ukupnog republičkog izvoza učestvuje sa oko 25%. Izvoz domaćih poljoprivredno - prehrambenih proizvoda, u sadašnjem ekonomskom trenutku, predstavlja jedan od prioritetnih ekonomskih ciljeva naše zemlje, a njegove pozitivne tendencije imaju veliki uticaj i na razvoj poljoprivredno - prehrambenog sektora u celini. Obim izvoza i ostvareni prihodi utiču na ekonomiju direktno i indirektno. Poznato je da povećanje izvoza generiše podsticanje i stvaranje vrednosti u drugim sektorima domaće privrede i značajno utiče na rast privredne aktivnosti. Izgradnja stabilnog i optimalnog modela domaće poljoprivrede kroz izvoznu orijentisanost, kao poluge bržeg ekonomskog i društvenog razvoja, može da se ostvari većim ulaganjem u ovaj sektor i identifikovanjem osnovnih razvojnih faktora koji utiču na spoljnotrgovinsku razmenu (Stefanović, Broćić 2012.). Tokom tranzicionog perioda u Republici Srbiji nije došlo do značajnijih pro - mena u privrednoj strukturi. Međutim, od početka XXI veka doprinos poljoprivrede BDP-u postepeno je opadao, prvenstveno usled bržeg rasta aktivnosti u neproizvodnim sektorima, pre svega, u trgovini i sektoru usluga. Uprkos pomenutom, učešće poljoprivrede u strukturi bruto dodate vrednosti (BDV) privrede Republike Srbije i dalje je veoma visoko. U odnosu na pro sek zemalja članica EU, naša zemlja karakteriše se značajno ve ćim učešćem bruto dodate vrednosti poljoprivrednog sektora u ukupnoj BDV zemlje, pri čemu beleži osetno niže učešće sektora usluga (Službeni glasnik Republike Srbije, 2014.). Visoko učešće poljoprivrede, iskazano u osnovnim makroekonomskim indikatorima Republici Srbiji u komparaciji sa drugim zemljama, može se pripisati obilatim prirodnim resursima i povoljnim klimatskim uslovima za poljoprivrednu proizvodnju, ali i sporijim procesima i zaostajanju strukturnog reformisanja ostatka privrede Republike Srbije (Madžar, 2014.). 98

107 Raspoloživi preradni kapaciteti i postojeća ekspanzija malih preradnih kapaciteta predstavljaju razvojnu prednost srpskog agrara na inostranom tržištu. Neophodna je dalja modernizacija tehnoloških postupaka i prilagođavanje asortimana zahtevima inostranog tržišta. Postojeće stanje ograničava inostranu konkurentnost, pa je potrebno analitički sagledati stanje u preradi i definisati vrstu i kvalitet proizvoda za plasman na inostrano tržište. Ograničavajući faktori veće konkurentnosti agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije na međunarodnom tržištu su sledeći (Ignjatijević, Babović i Đorđević, 2012.): Siromašan asortiman prehrambenih proizvoda u odnosu na isti iz razvijenih zemalja sveta. Zapostavljeno istraživanje za veće korišćenje sirovina i kapaciteta uvođenjem novih linija i proizvoda na bazi osnovnih uzgrednih i sekundarnih sirovina. Izostanak primene dosadašnjih dostignuća i inovacija u preradi. Oscilacija kvaliteta proizvoda zbog izostanka primene standarda kvaliteta proizvoda. Sporo prilagođavanje tržišnim kriterijumima poslovanja i izostanak uvođenja savremenog marketinga i menadžmenta u kreiranju i plasmanu proizvoda u izvozu. Potrebno je da poljoprivredni proizvođači povećaju produktivnost i ekonomičnost u proizvodnji, obezbede zadovoljavajući kvalitet sirovina i da pored tradicionalnih proizvoda ponude i proizvode iz organskih sistema proizvodnje. Potrebno je unaprediti organizaciju i integralne odnose između proizvodnje i prerade Izvoz agroindustrijskih proizvoda po robnim sektorima i odsecima U strukturi izvoza dominira robni sektor Hrana i žive životinje čija je prosečna vrednost izvoza 2,084 miliona dolara, sa učešćem od 80,6% i umerenom tendencijom rasta po stopi od 3,48%. Analizirajući strukturu izvoza, uočava se da najznačajniji izvozni robni odsek predstavlja Žitarice i proizvodi na bazi žitarica čija vrednost iznosi 705 miliona dolara, sa učešćem u ukupnom izvozu od 27,1%. Izvoz žitarica beleži neznatan rast po stopi od 1,3%. Sledi robni odsek Povrće i voće sa prosečnim izvozom od 651 milion dolara, koji čini četvrtinu (25,0%) ukupnog izvoza. Izvoz beleži značajan trend rasta po stopi od 7,2%. U strukturi pomenutog odseka dominira voće sa preko 500 miliona dolara, a učešće povrća značajno je manje. Sledi robni odsek Šećer, proizvodi od šećera i med sa 180 miliona dolara i učešćem od 6,9%. Pomenuti odsek ostvaruje značajnu tendenciju pada izvoza po stopi od 9,7%. Pad je posledica značajnog opadanja proizvodnje šećera u godini, kao i složenih 99

108 uslova na međunarodnom tržištu. Napred navedeni odseci imaju dominantnu poziciju u izvozu agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije, jer čine više od polovine učešća (59%). Uočava se relativno malo učešće mesa i prerađevina sa prosečnim izvozom od 83 miliona dolara, odnosno sa učešćem od 3,2%. Razlozi ovog, više nego skromnog izvoza leže, pre svega, u krizi stočarske proizvodnje, koja se manifestovala smanjenjem stočnog fonda i ukupne proizvodnje mesa. Tabela 1: Izvoz agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije ( ), 000 US dolara Sektor/Odsek (000 USD) Prosek Učešće % Stopa Promene % Ukupan izvoz 2, ,0 4,43 0 Hrana i žive životinje 2, ,7 4,48 00 Žive životinje, osim životinja iz sektora ,2-7,62 01 Meso i prerađevine od mesa ,2 16,38 02 Mlečni proizvodi i ptičja jaja ,4 5,22 03 Ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine ,2 9,43 04 Žitarice i proizvodi na bazi žitarica ,3 1,37 05 Povrće i voće ,2 7,22 06 Šećer, proizvodi od šećera i med ,0-9,71 07 Kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih ,2 0,11 08 Stočna hrana (osim žita u zrnu) ,4 8,31 09 Razni proizvodi za hranu i prerađevine ,6 9,96 1 Pića i duvan ,6 13,54 11 Pića ,0 1,30 12 Duvan i proizvodi od duvana ,7 37,82 4 Životinjska i biljna ulja, masti i voskovi ,7-1,34 41 Životinjska ulja i masti ,1 9,41 42 Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane ,3-1,50 43 Životinjske i biljne masti i ulja, prerađene , Izvor: Republički zavod za statistiku Beograd, obračun autora Međutim, u ovom domenu uočavaju se izvesni pomaci. Korporacija Gierlinger holding iz Austrije, godine postala je vlasnik industrijske klanice i fabrike konzervi Mitros iz Sremske Mitrovice. To bi trebalo da ima pozitivne efekte na razvoj stočarske proizvodnje. Takođe, potpisan je memorandum sa 100

109 kompanijom Toennies Holding GmbH iz Nemačke o izgradnji 20 farmi za tov svinja. Ovo takođe treba da predstavlja važnu meru oživljavanja stočarske (svinjarske) proizvodnje i bitan preduslov za izvoz mesa i prerađevina na međunarodno tržište (Vlahović, 2015.). Većina robnih odseka ostvaruje tendenciju rasta izvoza. Najintenzivniji rast ostvaruje robni odsek Meso i prerađevine od mesa, po stopi od 16,4% godišnje. Pad izvoza ostvaruju robni odseci: Žive životinje i Šećer, proizvodi od šećera i med (tabela 1.). Na drugom mestu u strukturi izvoza nalazi se robni sektor Pića i duvan čija prosečna vrednost iznosi 325 miliona dolara, što čini 12,5% ukupnog izvoza i ostvaruje značajan trend rasta po stopi od 13,54%. Analizirajući strukturu izvoza pomenutog sektora, uočava se da je najznačajniji izvozni odsek Piće sa prosečnim izvozom od 205 miliona dolara što čini 7,9% ukupnog izvoza. Izvoz beleži neznatan trend rasta po stopi od 1,3%. Izvoz duvana i prerađevina znatno je manji, prosečno je iznosio 120 miliona dolara, sa učešćem od 4,6% ali beleži izuzetan rast po stopi od 37,8% godišnje. Izvoz robnog sektora Životinjska biljna ulja i masti prosečno iznosi 173 miliona dolara sa učešćem od 6,6% u strukturi ukupnog izvoza. Ostvaruje tendenciju umerenog pada po stopi od 1,31% godišnje. U okviru pomenutog robnog sektora dominantno učešće čini robni odsek Čvrste biljne masti i ulja sa vrednošću od 163 miliona dolara i učešćem od 6,3% u ukupnom izvozu. Izvoz beleži trend neznatnog pada po stopi od 1,5% godišnje. Ostali robni sektori imaju zanemarljivo učešće (tabela 1). Da bi se sagledala konkurentska pozicija pojedinih robnih odseka izračunat je indeks izražene komparativne prednosti (RCA - Revealed Comparative Advantage). On objašnjava sposobnost ili mogućnost neke zemlje da sa svojim izvoznim proizvodima konkuriše istim (homogenim) proizvodima ostalim zemljama (Jošić, 2008). Što je indeks RCA veći, to je izražena komparativna prednost određenog sektora ili odseka zemlje veća. Ovaj koncept razvio je mađarski ekonomista Béla Alexander Balassa godine. Stojanović i sar. (2013.) proučavaju izvoz prehrambenih proizvoda iz Srbije, i zaključuju da Srbija u izvozu ovih proizvoda iskazuje komparativne prednosti u odnosu na Evropsku uniju, kao i u odnosu na druge države članice CEFTA grupacije. Takođe, uočava se da je do godine nivo konkurentnosti opadao, da bi nakon tog perioda počeo neznatno da raste, što dovode u vezu sa rastom cena hrane na globalnom nivou nakon godine (Branković, 2015.). Princip komparativnih prednosti podrazumeva da će se svaka zemlja specijalizovati za proizvodnju i izvoz onih dobara i usluga koje može proizvesti uz relativno niže troškove (u kojima je relativno efikasnija nego druge zemlje), i obrnuto, svaka zemlja uvoziće ona dobra i usluge koje proizvodi uz relativno 101

110 visoke troškove (u kojima je relativno manje efikasna nego druge zemlje). To znači da će se svaka zemlja specijalizovati u proizvodnji i izvozu onih roba i usluga u kojima je relativno efikasnija od drugih. Čak i kada zemlja ima apsolutne prednosti i niže troškove u proizvodnji više proizvoda, ekonomski je racionalno opredeliti se za proizvodnju i izvoz dobara i usluga gde je ta prednost relativno najveća (Jednak, 2010.). Pozitivne vrednosti RCA pokazatelja za određenu proizvodnu grupu, ukazuju da zemlja ima izražene komparativne prednosti u proizvodnji i razmeni te grupe. Obrnuto, negativan predznak RCA pokazatelja upućuje da zemlja nema komparativne prednosti. Za analizu nivoa specijalizacije u intraindustrijskoj razmeni koriste se agregirani GL indeks (Grubel - Lloyd index) i GL indeks po proizvodnim grupama. Metodologiju za izračunavanje GL indeksa razvili i primenili Grubel i Lloyd (1975.). Indeks izražene komparativne prednosti (RCA - Revealed Comparative Advantage) izračunat je po sledećoj formuli (Ballasa, 1967.): Pri čemu je: 102 RCA 0 = [ (Xij/Xit) / (Xnj/Xnt) ] Xij - izvoz proizvoda i zemlje j u baznoj (početnoj) godini. Xit - ukupan svetski izvoz proizvoda i u baznoj (početnoj) godini. Xnj - ukupan izvoz zemlje j u baznom razdoblju. Xnt - ukupan svetski izvoz u baznoj (početnoj) godini. Indeks izražene komparativne prednosti skraćeno može se računati na sledeći način: Gde je: RCA 0 = (Zij/Zj) Zij - učešće izvoza proizvoda i u ukupnom svetskom izvozu toga proizvoda. Zj učešće izvoza zemlje j u ukupnom svetskom izvozu. Pokazatelj izvozne konkurentnosti izračunava se kao odnos ostvarenog i hipotetičkog izvoza. Izvozna konkurentnost može se pratiti globalno, na nivou ukupnog izvoza neke zemlje, ali i po pojedinim sektorima, odsecima i proizvodima. Izračunavanje RCA indeksa pomaže da se razdvoje robni odseci i proizvodi u kojima Republika Srbija nema komparativnu prednost (RCA<1) i onih u kojima ima komparativne prednosti u poređenju sa drugim zemljama (RCA>1).

111 Najveću vrednost indeksa izražene komparativne prednosti izvoza Republika Srbija ima u robnim odsecima Žitarice i proizvodi na bazi žitarica (RCA=6,40), zatim Šećer, proizvodi od šećera i med (RCA=5,11), Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane (RCA=4,70) i Povrće i voće (RCA=4,44). Najmanju vrednost imaju Meso i prerađevine od mesa (0,79), Ribe i prerađevine (0,06) i Životinjska ulja i masti (0,94). Pošto je izračunata vrednost RCA manja od 1, Republika Srbija u ovim robnim odsecima nema komparativnu prednost. Od 15 analiziranih robnih odseka, njih sedam ostvaruje tendenciju rasta. Najintenzivniji porast indeksa ostvaruje robna grupa Duvan i proizvodi od duvana, po stopi od 29,1%. Istovremeno osam robnih odseka ostvaruje tendenciju pada, najintenzivniji pad indeksa ostvaruje robna grupa Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane, po stopi od 16,62% (tabela 2.). Tabela 2: Indeks izražene komparativne prednost (RCA) izvoza robnih odseka agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije ( ). Robni odsek Indeks RCA Stopa promene % Žive životinje osim sektora 3 3,83-15,40 Meso i prerade od mesa 0,79 4,49 Mlečni proizvodi i ptičja jaja 1,45-2,46 Ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine 0,06 2,23 Žitarice i proizvodi na bazi žitarica 6,40-3,57 Povrće i voće 4,44 1,12 Šećer, proizvodi od šećera i med 5,11-11,48 Kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi 1,41 2,28 Stočna hrana (osim žita u zrnu) 2,15-6,30 Razni proizvodi za hranu i prerađevine 2,35 0,86 Pića 3,11-10,62 Duvan i proizvodi od duvana 3,84 29,01 Životinjska ulja i masti 0,94 12,98 Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane 4,38-16,62 Životinjske i biljne masti i ulja, prerađeni 0,73-7,62 Izvor: Republički zavod za statistiku Beograd, obračun autora Podsticanje izvoza može se postići privlačenjem stranih direktnih investicija koje će, osim prenosa tehnologije, znanja, upravljačkih i preduzetničkih veština, osigurati i tržišta za proizvode. Stoga bi kriterijumi za izbor 103

112 ključnih delatnosti u privrednom razvoju morali biti sledeći: komparativne prednosti, konkurentska sposobnost, izvozna propulzivnost, profitabilnost i tehnološka opremljenost (Šokčević, 2008.) Regionalno odredište izvoza agroindustrijskih proizvoda Na osnovu parametara o geografskoj strukturi izvoza agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije, moguće je izračunati indeks geografske koncentracije izvoza (G xj ). Ovaj pokazatelj računa se kao koren iz sume kvadrata udela izvoza u neku zemlju (zemlju s), podeljeno sa ukupnim izvozom agroindustrijskih proizvoda Srbije (zemlje j) u godini t (Jošić, 2008). Obračun je dat prema sledećoj formuli (Gini Hirschmanov koeficijent): Gde je: X kt - izvoz zemlje j u zemlju s u godini t X t - ukupan izvoz zemlje j u godini t Gini Hirschmanov koeficijent koncentracije (GHI) spada u relativne mere koncentracije ili mere nejednakosti (dispariteta) statističkog niza. Njegova vrednost može biti bilo koji realan broj iz segmenta [0,1][0,1]. Što je ta vrednost bliža nuli, vrednosti niza su ravnomernije raspoređene, tj. na svaki modalitet otpada približno jednako učešće u totalu. Obrnuto, što je ta vrednost veća od nule, vrednosti niza su neravnomernije raspoređene, znači većina totala otpada na jedan modalitet (u ovom slučaju na jednu zemlju). Stepen geografske koncentracije izvoza agroindustrijskih proizvoda, izračunat je za Srbiju u periodu za sve zemlje sa kojima Srbija učestvuje u razmeni (n 2015 =105) i prosečno iznosi 29,8%. To ukazuje da se srpski izvoz agroindustrijskih proizvoda koncentriše na različita i heterogena tržišta, odnosno ne zavisi od malog broja zemalja. Može se zaključiti da je u istraživanom periodu došlo do izvesnog pada geografske koncentracije izvoza (G xj ) sa 31,5% godine na 27,2% godine. 104

113 Tabela 2: Geografska disperzija izvoza agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije ( ), miliona US $ Region/zemlja Prosek Učešće Stopa % promene (%) Evropska unija ,4 3,82 CEFTA ,2-1,83 Ruska Federacija ,6 18,98 SAD ,9 31,97 Ostale zemlje ,9 41,71 Ukupno ,00 4,43 Izvor:Republički zavod za statistiku Beograd, obračun autora Izvoz u Evropsku uniju - najveća vrednost izvoza, orijentisana ka zemljama Evropske unije, prosečno iznosi 1,277 miliona dolara, što čini skoro polovinu ukupnog agroindustrijskog izvoza (49,4%) Republike Srbije. U istraživanom vremenskom periodu izvoz raste sa miliona dolara u početnoj, na miliona u poslednjoj godini, odnosno po umerenoj i stabilnoj stopi rasta od 3,82% godišnje. U strukturi izvoza, najvažnije robne odseke čine Povrće i voće (38%), slede Žitarice i proizvodi na bazi žitarica (21%) i Šećer, proizvodi od šećera i med sa (18%). Godine parafiran je Sporazum o stabilizaciji i pridru ži vanju (SSP) i Prelazni trgovinski sporazum (PTS) kao deo SSP koji reguliše pitanja međusobne trgovine. Danom stupanja na snagu Sporazuma, Evropska unija ukinula je carine i dažbine sa jednakim dejstvom na uvoz poljoprivrednih proizvoda poreklom iz Srbije, osim uvoza žive junadi i junećeg mesa (obuhvaćenih tarifnim brojevima 0102, 0201, 0202 Kombinovane nomenklature), šećera (tarifni brojevi 1701, 1702) i vina (tarifni broj 2204), dok se na uvoz proizvoda iz tarifnih glava 07 (povrće) i 08 (voće), čiji je uvoz, pored carina, opterećen i prelevmanom, isti ukida a zadržava se samo ad valorem carinska stopa (čl. 11. PTS). Carine na uvoz prerađenih poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u EU, sadržanih u Aneksu I Protokola 1 Sporazuma, utvrđene su na nultom nivou (Tomić, Popović, Vlahović 2010.). Od kako je odobren preferencijalni pristup srpskih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda tržištu EU, ostvaren je značajan rast izvoza. Došlo je do povećanja indikatora otvorenosti domaće privrede, koji ukazuje na mogućnosti zemlje da koristi komparativne prednosti. Za veći izvoz agroindustrijskih proizvoda na tržište EU, potrebno je postići usaglašenost sa nizom horizontalnih i vertikalnih propisa evropskih direktiva. 105

114 Grafikon 1: Kretanje izvoza agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije Izvor: Republički zavod za statistiku Glavna slabost izvoza na tržište EU je njegova struktura. Visoko učešće proizvoda koji se svrstavaju u primarne sektore više svedoči o otežanom izvozu industrijskih proizvoda, nego što ukazuje na konkurentnost izvoza primarnih sektora. Imajući u vidu strukturne i dinamičke karakteristike svetske uvozne tražnje, nameće se potreba brzog prilagođavanja izvoza Srbije ovim zahtevima. Tehnološko kašnjenje domaće za svetskom privredom, otežava sustizanje konkurenata na svetskom tržištu, pa se radikalno restrukturiranje realnog sektora domaće privrede nameće kao prioritetan cilj. On se teško može realizovati bez snažnijeg priliva stranih direktnih investicija u vidu nove opreme i tehnologije, koji bi ubrzao promenu strukture domaće proizvodnje i doprineo podizanju konkurentnosti na viši nivo. Odatle i proističu zahtevi za kreiranje privlačnog investicionog ambijenta u Srbiji, koji bi motivisao strane investitore da povećaju direktna ulaganja u domaću privredu (Kovačević, 2006). Izvoz u zemlje CEFTA grupacije (Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija, Crna Gora, Albanija, Moldavija i Unmik - Kosovo), prosečno je iznosio 962 miliona dolara, odnosno činio je 37,2% ukupnog izvoza. Izvoz u pomenutu ekonomsku grupaciju opada po prosečnoj stopi od 1,83% godišnje. Primena CEFTA 2006 i stvaranje zone slobodne trgovine u Regionu, treba da omogući značajne prednosti za zemlje potpisnice pojedinačno i region u celini. Glavna funkcija CEFTA sporazuma odnosi se prvenstveno na ubrzavanje procesa pristupanja STO i EU. Ekonomske prednosti ogledaju se u mogućnosti koje donosi liberalizacija slobodne trgovine: slobodan protok ljudi, roba i kapitala, višestruko povećanje 106

115 razmene, usklađivanje privrednog razvoja, stvaranje znatno većeg tržišta, podizanje proizvodne saradnje na viši nivo i sl. (Vlahović, Kuzman, Maksimović 2009.). U strukturi izvoza najvažniji odseci su Žitarice i proizvodi na bazi žitarica koji čine skoro četvrtinu (24%) ukupnog izvoza, slede Pića sa (16%) i Povrće i voće sa 8%. Izvoz u Rusku Federaciju - prosečno iznosi 197 miliona dolara, što čini 6,7% ukupnog izvoza. Izvoz u pomenutu zemlju ostvaruje veoma dinamičan rast po stopi od 18,98% godišnje. U početnoj godini iznosio je 120 miliona, da bi u poslednjoj dostigao 265 miliona US dolara. Najznačajnije učešće ima robni odsek Povrće i voće, koji u ukupnoj strukturi izvoza učestvuje sa 74,3%. Sledi Meso i prerađevine od mesa sa 10,0% i Mleko i mlečni proizvodi sa 7,7%. Napred navedeni odseci čine preko 90% ukupnog izvoza. Neophodno je veće učešće proizvoda viših faza prerade na uštrb sirovina. Na taj način optimalno bi se koristili kapaciteti domaće industrije za preradu, radna snaga, a ostvarila bi se i veća profitabilnost izvoza. Slobodni trgovinski sporazum, potpisan godine sa Ruskom Federacijom, značajno je uticao na realizovani izvoz. Smatramo da je potrebna veća aktivnost svih nosilaca agrarne politike kako bi se poboljšao položaj naše zemlje na ovom značajnom i zahtevnom tržištu. Jedan od osnovnih preduslova za veći izvoz jeste udruživanje proizvođača u vidu raznih proizvođačkih asocijacija, kako bi se obezbedile veće količine, kvalitet i kontinuirane isporuke robe kupcima u Ruskoj Federaciji. Kvalitetom proizvoda i povoljnom cenom potrebno je graditi prepoznatljivu robnu marku (brand) hrane proizvedene u Republici Srbiji. Potreban je marketinški pristup izvozu što podrazumeva zadovoljenje potreba potrošača uz ostvarenje pozitivnog finansijkog rezultata, praćeno optimalnim kombinovanjem svih instrumenata marketing Mix-a (Vlahović, Puškarić 2015.). U ostale zemlje ostvaren je izvoz agrarnih proizvoda u vrednosti od 124 miliona dolara, što čini svega 4,9% ukupnog izvoza iz Republike Srbije. Republika Srbija je godine potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa državama Evropskog udruženja slobodne trgovine (EFTA), čije su članice Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska. Sporazum koji je na ministarskoj konferenciji EFTA stupio na snagu od aprila godine, nakon ratifikacije u Skupštini Republike Srbije, omogućiće izvoz srpskih proizvoda na navedeno tržište bez carina. Naši proizvodi moraju biti konkurentni po cenama, kvalitetu i asortimanu u odnosu na proizvođače hrane iz drugih zemalja. 107

116 Faktori ekspanzije izvoza Strategijom izvozne ekspanzije, potrebno je preusmeriti proizvodnju prema zahtevima pojedinih segmenata tržišta na perspektivne poljoprivredne i prehrambene proizvode. Kvalitetom proizvoda uspešnije se može konkurisati na međunarodnom tržištu i ostvariti značajan devizni priliv zemlje. Republika Srbija ima komparativne prednosti u proizvodnji i izvozu žitarica, šećera, jestivog ulja, kao i povrća i voća. Pomenute prednosti potrebno je dodatnim ulaganjima u humani kapital, tehniku i tehnologiju, opremu i infrastrukturu prevesti u konkurentske prednosti, sa intencijom stvaranja poznatih i prepoznatljivih srpskih agroindustrijskih brendova. Podizanjem konkurentnosti ukupne poljoprivredne proizvodnje, došlo bi do povećanja efekata celokupnog privrednog rasta. Strategijom izvozne ekspanzije osigurala bi se konkurentnost agroindustrijskog sektora i smanjila uvozna zavisnost, zbog unapređenja kvaliteta domaćih resursa. U cilju povećanja izvoza, potrebno je modernizovati našu poljoprivredu i prehrambenu industriju i promeniti ponašanje i shvatanja privrednih subjekata u agroindustriji. Imperativ predstavlja prilagođavanje normama i standardima zemalja uvoznica, kao i primena marketing koncepta poslovanja. Proizvodnja mora biti usmerena ka potrebama potrošača u pojedinim zemljama. Posebnu pažnju treba posvetiti povećanju produktivnosti, konkurentnosti i obrazovanju (edukaciji) poljoprivrednih proizvođača (Vlahović, Tomić, Đorđević 2011.). Neophodno je povećanje konkurentnosti agrarnih proizvoda. U analizi podizanja konkurentnosti neophodno je: unaprediti kvalitet proizvoda, usmeravati proizvođače na proizvodnju kvalitetnijih sorti i hibrida, sprovođenje marketinških aktivnosti u cilju stvaranja robnih marki i brendova kako bi se steklo poverenje inostranih potrošača, povećanje produktivnosti u cilju smanjivanja troškova proizvodnje kako bi se ostvarila cenovna konkurencija. Svakako da konkurentske prednosti treba ostvariti koristeći pozitivne razlike prirodnih potencijala (klime, zemljišta, vodenih resursa irigacionih sistema i sl.). Posebno treba da naglasiti da je prioritet proizvodnja zdrave, bezbedne hrane, koja takođe, čini veliki deo neiskorišćenih kapaciteta (Tomić, Tomić Dragica 2011). Na kretanje izvoza, pored ostalog, utiču i sledeći faktori: Proizvodni kapital (PK) njegov značaj potiče iz neoklasičnih teorija rasta, po kojima proizvodnju dominantno determinišu tradicionalni faktori proizvodnje, rad i kapital. Humani kapital (HK) odnosi se na kvalitet radne snage kao faktora proizvodnje (nivo formalnog i neformalnog obrazovanja, nove veštine) i kvalitet menadžmenta. 108

117 Socijalni (društveni) kapital (SK) čine ga interakcija i komunikacija između aktera, poslovne mreže (formalne i neformalne) između preduzetnika, odnosi i relacije koje se zasnivaju na kreativnosti i poverenju itd. Kreativni kapital (KK) nivo sposobnosti da se savladaju novi izazovi i iskoriste mogućnosti, a potiče iz postojanja preduzetničkog duha i preduzetničke kulture, zatim predstavlja nove načine razmišljanja i delovanja, sposobnost da se postojeći problemi rešavaju na inovativan način. Ekološki kapital (EK) najkraće rečeno, čine ga pogodni uslovi za život i rad (amenity) u nekoj državi. Ekološki čista sredina značajno povećava inovativni potencijal i njegove kapacitete za održivost (Stimson, Stough, Nijkamp, 2011.). U cilju povećanja izvoza neophodno je i sledeće: Diversifikovati asortiman izvoznih proizvoda. Predstavlja kombinaciju proizvoda koja će zadovoljiti očekivanja inostranih potrošača i omogućiti ostvarenje profita. Diversifikovati izvozna tržišta. Povećati broj zemalja za izvoz. Povećati broj izvoznika, tako da raspodela bude ravnomernija. Povećati dodatnu vrednost proizvoda, kako bi se osiguralo da je konkurentnost zasnovan na kvalitetu proizvoda i konkurentskoj ceni, umesto da osnova konkurentnosti bude jeftina radna snaga. 3. ZAKLJUČAK Prosečan izvoz agroindustrijskih proizvoda iz Republike Srbije u istraživanom vremenskom periodu ( ) iznosio je 2,6 milijardi US dolara. Ostvaren je trend umerenog rasta po prosečnoj stopi od 4,43% godišnje. Izvoz agroindustrijskih proizvoda uslovljen je, još uvek nezavršenim procesima tranzicije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji, procesima restrukturiranja i privatizacije, privrednih integracija, prilivom stranih investicija, liberalizacijom tržišta i dr. Najznačajniji izvozni robni odsek predstavljaju Žitarice i proizvodi na bazi žitarica, sa učešćem u ukupnom izvozu od 27,1%. Sledi robni odsek Povrće i voće sa 25,0% ukupnog izvoza. Sledi robni odsek Šećer, proizvodi od šećera i med, sa učešćem od 6,9%. Napred navedeni odseci imaju dominantnu poziciju u izvozu agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije sa više od polovine učešća (59%). 109

118 Najveću vrednost indeksa izražene komparativne prednosti izvoza Republika Srbija ima u robnim odsecima: Žitarice i proizvodi na bazi žitarica (RCA=6,40), Šećer, proizvodi od šećera i med (RCA=5,11), Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane (RCA=4,70) i Povrće i voće (RCA=4,44). Najmanju vrednost imaju Meso i prerađevine od mesa (0,79), Ribe i prerađevine (0,06), Životinjska ulja i masti (0,94). Od 15 analiziranih robnih odseka, njih osam ostvaruje tendenciju opadanja izvozne konkurentnosti. Najintenzivniji pad indeksa ostvaruje robna grupa Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane po stopi od 16,62%. Sedam robnih odseka ostvaruje tendenciju rasta. Najintenzivniji porast indeksa ostvaruje robna grupa Duvan i proizvodi od duvana po stopi od 29,1%. Neophodno je da u strukturi izvoza budu više zastupljeni proizvodi sa dodatnom vrednošću. Na taj način povećava se profitabilnost izvoza. Najveća vrednost izvoza orijentisana je ka zemljama Evropske unije, prosečno miliona dolara, što čini skoro polovinu ukupnog agroindustrijskog izvoza Republike Srbije (49,4%). Slede zemlje CEFTA grupacije, koje su apsorbovale 37,2% ukupnog izvoza. U strukturi izvoza, Ruska Federacija učestvovala je sa 6,7% ali značajno povećava uvoz. U istraživanom periodu izvoz u Rusku Federaciju se praktično duplirao. U cilju povećanja izvoza, neophodno je povećanje konkurentnosti agrarnih proizvoda. U analizi podizanja konkurentnosti neophodno je: unaprediti kvalitet proizvoda, sprovoditi marketinške aktivnosti u cilju stvaranja robnih marki i brendova kako bi se steklo poverenje inostranih potrošača, povećati produktivnost u cilju smanjivanja troškova proizvodnje kako bi se ostvarila što bolja cenovna konkurentska pozicija. LITERATURA Balassa, B. (1967.): Trade Liberalisation among Industrial Countries, Mc Graw Hill Book Company, New York. Branković, Aleksandra (2015.): Izvozna konkurentnost privrede Republike Srbije pod uticajem tranzicionih promena, Institut ekonomskih nauka, Beograd. Grubel, H., Lloyd, P. (1975): Intra-industry trade: the theory and measurement of international trade in differentiated products. New York: Wiley. Ignjatijević, Svetlana, Babović, J., Đorđević, D. (2012.): Balasa indeks u 110

119 određivanju komparativnih prednosti poljoprivrednih proizvoda u izvozu, Teme, broj 4, Niš. Jednak, J. (2010.): Međunarodna trgovina, konkurentske prednosti i globalizacija, Novi Sad. Jevtić, S., Stanković, V., Vučković, S. (2007): Izvozne performanse poljoprivrede Srbije u periodu od godine do danas, Tržište, Novac, Kapital, br. 3, Privredna komora Srbije, Beograd. Jošić, M. (2008), Struktura vanjske trgovine i komparativne prednosti Republike Hrvatske specijalistički poslijediplomski rad, Ekonomski fakultet u Zagrebu. Kovačević, R. (2006): Mogućnosti i ograničenja porasta izvoza kao faktor platnog bilasa Srbije, Vol. LVIII, br. 4. Madžar, Lidija (2014.): Značaj i izvozni potencijal privrede Republike Srbije sa posebnim osvrtom na stanje stočnog fonda, Škola biznisa, broj 2, Novi Sad. Stefanović, R., Broćić, Z. (2012): Kvalitet kao determinanta rasta izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Republike Srbije, 39 naučna konferencija o kvalitetu života. Stimson, R., Stough P., Nijkamp P. (2011): Endogenous Regional Development: Perspectives, Measurement and Empirical Investigation, Edward Elgar, Cheltenham, UK. Stojanović, Ž., Dragutinović Mitrović, R., Popović Petrović, I. (2013). Serbia s Food Trade Competitiveness and PTAS in the EU Integration Process. Tomić, D., Ševarlić, M., Lovre, K. & Zekić, S. (urednici) Challenges for the Global Agricultural Trade Regime After Doha, str Belgrade: Serbian Association of Agricultural Economists; Faculty of Economics, Subotica. Tomić, D., Popović, Vesna, Vlahović, B. (2010): Implikacije primene prelaznog trgovinskog sporazuma na agroprivredu Srbije, Agroprivreda Srbije i evropske integracije, (ne)prilagođenost obostranoj primeni prelaznog trgovinskog sporazuma, Tematski zbornik, Beograd, Tomić, R, Tomić Dragica (2011): Proizvodni potencijali agroprivrede Srbije faktor unapređenja konkurentnosti, Škola biznisa, broj 3, Novi Sad. Šokčević, Sandra (2008.): Analiza izvozne sposobnosti Hrvatskoga gospodarstva primenom strategije izvozne ekspanzije, Ekonomski pregled, broj 59, Zagreb. Vlahović, B. (2015.): Izvoz agroindustrijskih proizvoda iz AP Vojvodine, Agroekonomika broj 67, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. Vlahović, B., Kuzman, B., Maksimović, Branka (2009): CEFTA sporazum i njegov značaj za spoljnotrgovinsku razmenu agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije, Poslovno okruženje u Srbiji i svetska ekonomska kriza, zbornik radova. Visoka škola strukovnih studija, Novi Sad. Vlahović, B., Puškarić, A. (2013.): Foreign trade exchange of agro-industrial products of Serbia, Agri-Food sector in Serbia, State and Challenges, Novi Sad. 111

120 Vlahović B., Puškarić A. (2015.): Stanje i perspektiva izvoza agroindustrijskih proizvoda Republike Srbije na tržište Ruske Federacije, Agroekonomika broj 66, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. Vlahović, B., Tomić, D., Đorđević, M. (2011.),: Spoljnotrgovinska razmena agroindustrijskih proizvoda zemalja podunavskog regiona, Ekonomika poljoprivrede, Beograd. International scientific meeting: Sustainable Agriculture and Rural Development in Terms of the Rebublic of Srbia strategic Goals Implementation Within Danube Region Local Communities Development. Ekonomika poljoprivrede specijalni broj 1. Beograd. Republički zavod za statistiku - [pristupljeno april, 2016.]. 112

121 UTICAJ SPOLJNOTRGOVINSKE LIBERALIZACIJE NA KOMPARATIVNE PREDNOSTI U IZVOZU AGRARNIH PROIZVODA SRBIJE Stanislav Zekić 1 ( <zekics@ef.uns.ac.rs>) Bojan Matkovski 1 ( <bojan.matkovski@ef.uns.ac.rs>) Žana Kleut 1 ( <zana.kleut@ef.uns.ac.rs>) Danilo Đokić 1 ( <danilo.djokic@ef.uns.ac.rs>) Apstrakt Liberalizacije tržišta, kao posledica potpisivanja trgovinskih sporazuma Srbije sa glavnim spoljnotrgovinskim partnerima - Evropskom unijom (EU), zemljama CEFTE sporazuma i Rusijom, značajno se odrazila na spoljnotrgovinsku razmenu agrarnih proizvoda. Kako bi se istakli sektori, kao i tržišta gde agrarni proizvodi imaju prednosti na međunarodnom tržištu analizirana je robna i regionalna struktura izvoza, dok su pokazateljima komparativnih prednosti dinamički sagledane komparativne prednosti izvoza agrarnih proizvoda u pojedinim grupama zemalja. U tom kontekstu, Srbija u poslednjih deset godina ostvaruje pozitivan spoljnotrgovinski bilans agrarnih proizvoda, kao i dobre komparativne prednosti u izvozu većine agrarnih proizvoda, kako na svetskom, tako i na tržišta EU, zemalja CEFTA sporazuma, kao i tržištu Rusije. Nepovoljno je to što su najveće komparativne prednosti u izvozu žitarica i proizvoda nižih faza prerade, pa će unapređenje stočarskog sektora, kao i ukupne konkurentnosti agrara biti odlučujući činioci za dalji rast izvoza agrarnog sektora Srbije. Dalji rezultati u spoljnotrgovinskoj razmeni agrarnih proizvoda zavisiće od sposobnosti ovog sektora da odgovori zahtevima za unapređenje konkurentnosti proizvoda, a naročito onim vezanim za poštovanje standarda, kao i zdravstvene bezbednosti i kvaliteta proizvoda, pa će u tom kontekstu, važan uslov za postizanje određenih pozicija na međunarodnom tržištu biti organizovan nastup sa proizvodima za koje postoje komparativne prednosti. KLJUČNE REČI: POLJOPRIVREDA, KOMPARATIVNE PREDNOSTI, SRBIJA. 1 Ekonomski fakultet u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu. 113

122 Abstract Market liberalization, as a result of the signing of trade agreements with the main Serbian foreign trade partners - the European Union (EU), countries of the CEFTA agreement and Russia, has significantly affected the foreign trade of agricultural products. In order to highlight the sectors and markets where agricultural products have advantages at the international market, commodity and regional structure of exports were analyzed, while comparative advantages in export of agricultural products to specific groups of countries were percieved by the indicators of dymanic comparative advantages. In this context, in the last ten years, Serbia realizes a positive trade balance of agricultural products, as well as the best comparative advantages in the export of most agricultural products, both on the world and on the markets of EU, CEFTA countries, as well as the Russian market. A disadvantage of this is the greatest comparative advantage in exports of cereals and products of lower levels of processing, so the improvement of the livestock sector, and overall competitiveness of agriculture will be the deciding factors for further growth in export of the agricultural sector in Serbia. Further results in foreign trade of agricultural products will depend on the ability of the sector to respond to demands for improved competitiveness of products, especially those related to compliance with standards, as well as health safety and quality, so in this context, an important condition for the achievement of certain positions at the international market will be organized appearance with products for which there are comparative advantages. KEY WORDS: AGRICULTURE, COMPARATIVE ADVANTAGES SER- BIA. JEL KLASIFIKACIJA: Q17, F13, O UVODNE NAPOMENE Potpisivanjem Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini (GATT), polovinom 20. veka, dolazi do postepene liberalizacije međunarodne trgovine, što je kao nužnu posledicu imalo liberalizaciju tržišta, kao i smanjenje budžetskih prihoda zbog nemogućnosti naplate carina. Takođe, došlo je do povećanja koristi za učesnike u poslovanju, kao i za potrošače usled nižih cena finalnih proizvoda. Generalno rečeno, za svaku zemlju je važno da neto efekat liberalizacije bude pozitivan. Zbog toga mnoge države pažljivo kreiraju i planiraju spoljnotrgovinsku politiku koja će uvažavati međunarodne trendove, a koja istovremeno neće ugroziti nacionalne interese tih zemalja. Da bi odgovorili na izazove procesa globalizacije 114

123 i liberalizacije svetskog tržišta, države tadašnje Evropske Ekonomske Zajednice su ustanovile zajedničku spoljnotrgovinsku politiku godine, koja je i danas na snazi pod okriljem EU. U procesu priključenja EU, Srbija je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i očekuje se da u narednom periodu uskladi spoljnotrgovinsku politiku sa politikom Unije, kako bi postala njen punopravan član. Naime, u okviru integracije Srbije u EU, početak procesa liberalizacije započet je kroz Autonomne trgovinske mere, kojima je omogućen bescarinski izvoz agrarnih proizvoda u zemlje EU, osim za juneće meso, šećer, vino i pastrmku, za koje su utvrđene kvote. SSP je potpisan godine, dok je njegova primena otpočela godine i u prelaznom periodu do godine uspostavljena je postepeno zona slobodne trgovine sa zemljama EU. Kada se govori o spoljnotrgovinskoj politici EU treba napomenuti i da sve članice preuzimaju sva prava i obaveze prema zemljama sa kojima Unija ima sklopljene trgovinske sporazume, odnosno svoju carinsku stopu moraju da izjednače sa carinskom stopom koju primenjuje EU, što dalje implicira da svi ranije potpisani sporazumi sa trećim zemljama prestaju da važe. Ova činjenica je veoma bitna s obzirom da pored trgovinskog sporazuma Srbije sa EU, Srbija ima sporazume i sa zemljama CEFTA sporazuma (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Moldavija), EFTA sporazuma (Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn), kao i sa Rusijom, Belorusijom, Kazahstanom i Turskom. Dominantna izvozno tržište agrarnih proizvoda iz Srbije je tržište EU gde se poslednjih godina izveze preko 50% agrarnih proizvoda. Drugo po važnosti je tržište zemalja regiona, odnosno tržište zemalja CEFTA sporazuma. Ovakva struktura izvoza ukazuje da su za Srbiju najznačajnija tržišta EU i CEFTA. 2 U istraživanju značaja CEFTA sporazuma u reintegraciji država Zapadnog Balkana zaključuje se da je za samo dve godine primene CEFTA sporazuma ostvaren primetan pozitivan efekat u vidu značajnog rasta ukupne razmene dobara između država potpisnica sporazuma. 3 Značaj ovog sporazuma bi mogao da bude još veći. Ukidanje ili smanjenje carina nije i jedini preduslov potreban za ostvarenje većeg obima razmene dobara. 4 Primećen je znatan uticaj necarinskih, a naročito administrativnih proceduralnih necarinskih barijera u međusobnom trgovanju zemalja regiona. Rad na njihovom uklanjanju, ili bar smanjenju njihovog uticaja, multidisciplinarnog je karaktera, a osnovni preduslov jeste nastavak procesa modernizacije rada carinske administracije. S obzirom na 2 Ristić i Obradović (2015), str Kikerkova (2009), str Popović-Petrović (2012), str

124 to, da se ova vrsta necarinskih barijera smatra necarinskom barijerom od najvećeg uticaja u regionu CEFTA zemalja, smanjenjem tog uticaja moglo bi se očekivati povećanje robne razmene u regionu. Poslednjih godina raste i značaj izvoza agrarnih proizvoda u Rusiju, a posebno od godine. Naime, izvoz za većinu agrarnih proizvoda u Rusiju je oslobođen carina, a dodatni podsticaj za izvoz u godini je načinjen rastom tražnje za ovim proizvodima, kao posledica sankcija Rusije prema EU. 5 Navedeni trgovinski sporazumi ukazuju da je Srbija značajno liberalizovala svoje tržište. Pozitivne efekte liberalizacije tržišta najviše osećaju izvoznici. Usled smanjenih carina i postojanja preferencijalnog izvoza, koristi za izvoznike iz Srbije i EU se povećavaju iz godine u godinu. 6 U periodu od godine ukupna korist od trgovinske liberalizacije između EU i Srbije za evropske izvoznike je iznosila 866 miliona evra, a za srpske privrednike preko 2,4 milijarde evra. Ukoliko se posmatra izvoz agrarnih proizvoda po radniku i hektaru Srbije rezultati nisu baš najbolji u poređenju sa drugim državama u regionu, iako je Srbija ostvarivala konstantno pozitivan spoljnotrgovinski bilans agrarnog sektora. 7 Ovo ukazuje na ekstenzivan karakter poljoprivrede Srbije, kao i na nedovoljnu iskorišćenost proizvodnih potencijala poljoprivrede Srbije. Zbog toga je neophodno povećanje konkurentnosti srpskog agrara, kako bi se uspešno nosio sa inostranom konkurencijom u procesu liberalizacije tržišta. Imajući u vidu sve prethodno navedeno, predmet rada je analiza uticaja postignute liberalizacije tržišta na spoljnotrgovinsku razmenu agrarnih proizvoda u Srbiji, kao posledica uspostavljanja zone slobodne trgovine sa zemljama EU, CEFTA sporazuma i Rusije, sa kojima se obavlja najveći procenat razmene agrarnih proizvoda. Sagledani su nivoi komparativnih prednosti za sektore, odseke i pojedine robne grupe koje se ubrajaju u agrarne proizvode, te su dinamički sagledane promene u okviru istih tokom perioda liberalizacije tržišta. Takođe, razmatrane su i mogućnosti i ograničenja za unapređenje strukture izvoza i dodatno iskorišćavanje komparativnih prednosti u izvozu agrarnih proizvoda. 2. MATERIJAL I METODE RADA Za neophodnu empirijsku podlogu istraživanja korišćena je baza podataka Republičkog zavoda za statistiku Republike Srbije (RZS), i to podaci koji se 5 Đurić i Puškarić (2015), str Milovanović i Tubić (2015), str Gajić et al. (2015), str

125 odnose na spoljnu trgovinu agrarnim proizvodima u periodu godine (za Crnu Goru su podaci od godine). Pod pojmom agrarni proizvodi obuhvaćeni su odseci i robne grupe razvrstani prema metodologiji SMTK (Standardna međunarodna trgovinska klasifikacija) - Revizija 4: 00 Žive životinje; 01 Meso i prerade od mesa; 02 Mlečni proizvodi i jaja; 03 Ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine od njih; 04 Žitarice i proizvodi na bazi žita; 05 Povrće i voće; 06 Šećer, proizvodi od šećera i med; 07 Kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih; 08 Stočna hrana (osim žita u zrnu); 09 Razni proizvodi za hranu i prerađevine; 11 Pića; 12 Duvan i proizvodi od duvana; 21 Kože i krzno sirovi; 22 Uljano semenje i uljani plodovi; 261 Svila; 263 Pamuk; 264 Juta i ostala likasta vlakna; 265 Biljna vlakna (sem pamuka i jute); 268 Vuna i ostala životinjska dlaka; 29 Životinjske i biljne sirove materije; 41 Životinjska ulja i masti; 42 Čvrste biljne masti i ulja, sirovi, rafinisani i 43 Životinjske i biljne masti i ulja, prerađeni. Za analizu glavnih trendova i karakteristika spoljnotrgovinske razmene agrarnih proizvoda Srbije, kao i njenog značaja u ukupnoj razmeni ovih proizvoda u periodu godine korišćeni su standardni matematički i statistički metodi. U cilju sagledavanja komparativnih prednosti agrarnih proizvoda Srbije na svetskom tržištu, kao i tržištu zemalja EU, regiona (zemlje CEFTA sporazuma) i Rusije, korišćen je pokazatelj otkrivenih komparativnih prednosti RCA (Revealed Comparative Advantage). Originalni indeks otkrivenih komparativnih prednosti postavljen je od strane Balassa 8, dok je u ovom radu korišćena njegova modifikovana verzija: 9,10 (1) gde је: izvoz; uvoz; država; sektor, odsek, robna grupa; ukupan izvoz/uvoz. Vrednosti indeksa otkrivenih komparativnih prednosti veće od 1 ukazuju na postojanje komparativnih prednosti, a što je vrednost ovog indeksa veća, to je i komparativna prednost tog sektora, odseka ili robne grupe veća. Izuzetne komparativne prednosti imaju oni sektori, odseci ili robne grupe koje imaju vrednost indeksa otkrivenih komparativnih prednosti veće od 3, vrednosti indeksa otkrivenih komparativnih prednosti između 2 i 3 ukazuju na značajne, dok vrednosti ovog indeksa između 1 i 2 ukazuju na 8 Balassa (1965). 9 Nikolić et al. (2011), str Božić i Nikolić (2013), str

126 zadovoljavajuće komparativne prednosti. Indeks otkrivenih komparativnih prednosti izračunat je, kako za sektor agrarnih proizvoda na svetskom tržištu, tržištu zemalja EU, regiona i Rusije, tako i za sektore, odseke i robne grupe agrarnih proizvoda pojedinačno. Koristeći indeks otkrivenih komparativnih prednosti, kao i njegove modifikacije, brojni autori su analizirali nivo komparativnih prednosti različitih sektora, odseka, robnih grupa i proizvoda. U Srbiji postoji nekoliko istraživanja nivoa komparativnih prednosti agrarnog sektora, gde su istaknuti segmenti agrarnih proizvoda koji imaju komparativne prednosti na određenim tržištima. Autori Božić i Nikolić analizirali su nivo otkrivenih komparativnih prednosti agrarnog sektora Srbije na svetskom tržištu, kao i na tržištima glavnih spoljnotrgovinskih partnera (EU, CEFTA) i njihovi rezultati su pokazali da je liberalizacija tržišta svakako dovela do određenih promena u nivoima komparativnih prednosti ovog sektora. 11 Prema autorima Ignjatijević, Matijašević i Milojević, koji su merili nivo međunarodne konkurentnosti prehrambenog sektora u zemljama Dunavskog regiona, u Srbiji je došlo do rasta konkurentnosti ovog sektora posmatrajući indeks otkrivenih komparativnih prednosti. 12 Birovljev, Matkovski i Ćetković su analizirali nivo komparativnih prednosti agrarnog sektora Srbije u zemljama regiona, a rezultati njihovog istraživanja govore da uprkos sličnoj proizvodnoj i trgovinskoj strukturi sa zemljama regiona, Srbija poseduje komparativne prednosti u izvozu agrarnih proizvoda u sve zemlje regiona IZVOZ AGRARNIH PROIZVODA SRBIJE Kako Republika Srbija prema podacima FAO (Food and Agricultural Organization) nije veliki igrač u spoljnotrgovinskoj razmeni agrarnih proizvoda, te stoga nema veliki uticaj na trendove i karakteristike razmene, odnosno mora permanentno da se prilagođava uslovima koje nameće međunarodno tržište. Sagledavajući vrednost izvoza agrarnih proizvoda u periodu godine uočava se da je prisutan rast vrednosti izvoza agrarnih proizvoda (Grafikon 1). Posledica relativno dobrih rezultata u razmeni agrarnih proizvoda jesu preferencijalni trgovinski sporazumi koje je Srbija potpisala sa EU, zemljama CEFTE, EFTE, Rusijom, Belorusijom, Turskom i Kazahstanom, a koji omogućavaju bescarinski ili povlašćeni pristup agrarnim proizvodima iz Srbije na tržištima ovih zemalja. 11 Božić i Nikolić (2013), str Ignjatijević et al. (2014), str Birovljev et al. (2015), str

127 Vrednost izvoz agrarnih proizvoda u analiziranom periodu čini oko petinu ukupnog izvoza iz Srbije i u periodu godine u proseku iznosi 21,2% ukupnog izvoza. Najviša vrednost izvoza agrarnih proizvoda u analiziranom periodu ostvarena je godine, dok je izvoz agrarnih proizvoda najviše participirao u ukupnom izvozu u godini. Vrednost izvoza agrarnih proizvoda je rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 12,6%, tako da u je godini, u odnosu na godinu vrednost izvoza nominalno više nego utrostručena (Grafikon 1). Grafikon 1: Izvoz agrarnih proizvoda Srbije Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a, Grafikon 2: Regionalna usmerenost izvoza agrarnih proizvoda Srbije Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a,

128 Analizom geografske alokacije izvoza agrarnih proizvoda (Grafikon 2) uočava se da je glavno tržište za ove proizvode tržište zemalja Evropske unije. Neposredno nakon odobravanja Autonomnih trgovinskih mera, prema kojima izvoz agrarnih proizvoda ne podleže barijerama na granici, došlo je do značajnog rasta izvoza na tržište zemalja EU, i to u najvećoj meri ka starijim zemljama članicama. Izvoz u zemlje članice CEFTA sporazuma je takođe značajno povećan u analiziranom periodu, a posebno je upadljiv rast u periodu od do godine, kada je vrednost agrarnog izvoza drastično povećana. Vrednost izvoza agrarnih proizvoda u Rusiju takođe ima tendenciju rasta, što je delimično posledica sankcija Rusija za izvoz iz EU. Izvoz u Rusiju je poslednjih godina dostigao čak 10% ukupnog agrarnog izvoza iz Srbije (Tabela 1). 120 Tabela 1: Regionalna struktura izvoza agrarnih proizvoda Srbije EU-28 CEFTA Rusija Ostale zemlje ,4 35,97 2,01 3, ,83 34,55 2,15 4, ,59 43,84 2,57 4, ,73 47,49 3,22 3, ,84 49,03 3,96 3, ,52 43,03 3,28 3, ,19 40,05 5,61 3, ,08 36,66 6,1 3, ,75 34,12 6,06 4, ,5 34,35 6,73 6, ,14 33,35 10,15 7, ,76 32,04 9,41 10,8 Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a, U robnoj strukturi izvoza agrarnih proizvoda (Tabela 2) u analiziranom periodu dominantan je sektor hrane i živih životinja (sektor 0 ) koji je činio 77,43% ukupnog izvoza agrarnih proizvoda, a najveće učešće u okviru sektora hrane i živih životinja imaju povrće i voće, kao i žitarice i proizvodi na bazi žitarica, koji zajedno čine oko 50% ukupnog izvoza poljoprivrednoprehrambenih proizvoda. Značajni rezultati se ostvaruju i u izvozu šećera i proizvoda od šećera, kao i izvozu meda, iako je šećer jedan od retkih proizvoda za koje postoje kvote za tržište EU od tona godišnje.

129 Tabela 2: Robna struktura izvoza agrarnih proizvoda Srbije u periodu godine Sve zemlje EU-28 CEFTA Rusija Ostale zemlje HRANA I ŽIVE ŽIVOTINJE 77,43 82,58 71,06 91,77 56,80 Žive životinje 1,94 0,05 4,86 0,00 1,33 Meso i prerade od mesa 3,52 0,68 6,89 8,15 1,37 Mlečni proizvodi i jaja 3,11 0,40 6,57 6,27 0,79 Ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine od njih 0,21 0,06 0,46 0,00 0,06 Žitarice i proizvodi na bazi žitarica 24,00 26,59 25,32 4,07 11,84 Povrće i voće 24,56 33,13 5,89 68,81 26,12 Šećer, proizvodi od šećera i med 8,38 14,21 2,89 0,08 0,86 Kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih 3,53 1,54 6,78 0,17 3,22 Stočna hrana (osim žita u zrnu) 3,76 3,46 4,76 0,90 2,69 Razni proizvodi za hranu i prerađevine 4,42 2,47 6,66 3,30 8,51 PIĆA I DUVAN 11,42 4,43 19,23 3,85 31,66 Pića 7,91 2,29 16,84 2,67 3,67 Duvan i proizvodi od duvana 3,51 2,14 2,39 1,18 27,98 SIROVE MATERIJE, NEJESTIVE, OSIM GORIVA 5,03 5,47 3,74 4,24 11,01 Kože i krzno, sirovi 1,38 1,42 1,43 0,00 2,21 Uljano semenje i uljani plodovi 2,17 2,64 1,22 1,76 5,05 Životinjske i biljne sirove materije 1,33 1,16 1,07 2,49 3,61 Svila, pamuk, juta, biljna tekstilna vlakna, vuna ŽIVOTINJSKA I BILJNA ULJA, MASTI I VOSKOVI 0,14 0,25 0,02 0,00 0,15 6,13 7,52 5,97 0,13 0,53 Životinjska ulja i masti 0,11 0,10 0,12 0,13 0,01 Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane 5,77 7,25 5,41 0,00 0,51 Životinjske i biljne masti i ulja, prerađeni 0,25 0,17 0,43 0,00 0,01 Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a, ,00 100,00 100,00 100,00 100,00 121

130 Posle sektora hrane i živih životinja, sledeći po učešću u izvozu agrarnih proizvoda Srbije je sektor pića i duvana (sektor 1 ), a u periodu godine ovaj sektor imao je učešće u ukupnom izvozu agrarnih proizvoda od oko 11%. U okviru ovog sektora, veći udeo imao je izvoz pića oko 8%, dok je izvoz duvana i proizvoda od duvana činio nešto više od 3% vrednosti izvoza agrarnih proizvoda. Sektor životinjskih i biljnih ulja, masti i voska (sektor 4 ) činio je 6,13% ukupnog izvoza agrarnih proizvoda, a dominantan u okviru ovog sektora je izvoz čvrstih biljnih ulja i masti. Odseci i robne grupe iz sektora 2 Sirove materije, nejestive, zajedno su u analiziranom periodu činili nešto malo više od 5% ukupnog izvoza agrarnih proizvoda Srbije. Na tržište zemalja EU najveći procenat agrarnog izvoza Srbije činili su povrće i voće, žitarice i proizvodi na bazi žitarica, kao i šećer koji se izvozi u okviru predviđenih kvota. Proizvodi iz ova tri odseka zajedno su u analiziranom periodu činili oko 74% ukupnog izvoza poljoprivrednoprehrambenih proizvoda. U zemlje CEFTE najviše su se izvozile žitarice, a veliki značaj u strukturi agrarnog izvoza u ove zemlje imao je i izvoz pića. Na tržište Rusije najviše se izvozi povrće i voće, a u analiziranom periodu čak oko 69% agrarnog izvoza u Rusiju činilo je povrće i voće. Na tržište ostalih zemalja, odnosno svih zemalja osim članica EU, CEFTE i Rusije, najveći procenat agrarnog izvoza čine duvan i proizvodi od duvana, a slede ih povrće i voće (Tabela 2). 4. SPOLJNOTRGOVINSKI BILANS AGRARNIH PROIZVODA SRBIJE Pozitivan spoljnotrgovinski bilans agrarnih proizvoda Srbija ostvaruje počev od godine, što je prevashodno posledica unapređenja trgovinske pozicije Srbije kroz bilateralne pregovore sa zemljama regiona (CEFTA sporazuma), ali i trgovinske liberalizacije sa EU i Rusijom. Srbija kontinuirano ostvaruje i povećava suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni agrarnih proizvoda, a suficit je poslednjih godina premašio 1,3 milijarde USD (Grafikon 3). Iako Srbija ostvaruje suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednoprehrambenih proizvoda, struktura agrarnog izvoza je relativno nepovoljna. Naime, u izvozu agrarnih proizvoda dominiraju biljni proizvodi nižeg stepena prerade, kao što su žitarice, voće i povrće i šećer, dok je udeo stočarskih proizvoda nizak. Od prerađevina nešto veći udeo u izvozu imaju samo pića i duvan, koji zajedno čine oko 11% ukupnog izvoza (Tabela 2). 122

131 Grafikon 3: Spoljnotrgovinski bilans agrarnih proizvoda Srbije Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a, Grafikon 4: Spoljnotrgovinski bilans agrarnih proizvoda Srbije za glavne spoljnotrgovinske partnere Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a, Promene uvoza i izvoza agrarnih proizvoda sa glavnim spoljnotrgovinskim partnerima EU, CEFTA i Rusijom, dovele su i do promena u dinamici bilansa razmene agrarnih proizvoda Srbije (Grafikon 4). U analiziranom periodu godine najveći suficit u razmeni agrarnih proizvoda ostvaren je sa zemljama CEFTA sporazuma, a permanentni rast suficita prekinut je godine, prevashodno zbog stagnacije u izvozu ovih proizvoda. Suficit u razmeni agrarnih proizvoda u analiziranom periodu takođe je ostvaren i sa zemljama EU. Izražen pad suficita agrarnih proizvoda u razmeni sa EU 123

132 uočava se posle godine, kao posledica rasta uvoza agrarnih proizvoda iz zemalja EU, usled liberalizacije tržišta Srbije, tj. nižih uvoznih barijera. Suficit u razmeni agrarnih proizvoda sa Rusijom takođe je porastao u analiziranom periodu, dok se razmena agrarnih proizvoda sa ostalim zemljama sveta obavlja sa izraženim deficitom, koji se poslednjih godina drastično smanjuje. Što se tiče spoljnotrgovinske razmene sa ostalim zemljama, uglavnom je reč o uvozu agrarnih proizvoda koji se uglavnom ne proizvode u Srbiji. 5. KOMPARATIVNE PREDNOSTI AGRARNIH PROIZVODA SRBIJE Indeksom otkrivenih komparativnih (RCA) prednosti analizirane su komparativne prednosti agrarnog izvoza Srbije i to kako na svetskom tržištu (sve zemlje), tako i za glavne spoljnotrgovinske partnere Srbije: EU, zemlje CEFTA sporazuma i Rusija (Grafikon 5). Sagledavajući vrednosti ovog indeksa u periodu godine, može se zaključiti da Srbija ima komparativne prednosti u izvozu agrarnih proizvoda, posmatrajući ih kao celinu, i to kako na svetkom tržištu, tako i na tržištu zemalja EU, CEFTE, kao i na tržištu Rusije gde se ostvaruje najviši nivo komparativnih prednosti. Grafikon 5: Indeks otkrivenih komparativnih prednosti agrarnih proizvoda Srbije Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a,

133 Tabela 3: Indeks otkrivenih komparativnih prednosti agrarnih proizvoda Srbije na svetskom tržištu Sektor/odsek/grupa HRANA I ŽIVE ŽIVOTINJE 3,13 3,06 3,36 4,53 3,78 3,83 3,40 3,34 3,21 2,45 2,49 2,62 Žive životinje 1,90 0,68 0,79 4,50 14,72 7,41 13,12 7,66 3,59 1,96 0,72 2,47 Meso i prerade od mesa Mlečni proizvodi i jaja 4,03 5,05 9,24 10,75 4,95 2,74 2,16 1,74 1,35 1,08 1,60 1,40 1,44 2,20 7,48 5,93 5,31 5,80 2,42 2,65 2,44 2,01 2,59 2,56 Ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine od njih 0,03 0,10 0,10 0,13 0,22 0,14 0,09 0,08 0,07 0,08 0,11 0,10 Žitarice i proizvodi na bazi žitarica 4,23 10,31 11,64 15,18 11,69 16,02 15,78 14,65 16,27 9,18 9,69 10,31 Povrće i voće 4,91 3,81 3,48 4,61 3,75 3,55 3,40 3,67 3,08 2,99 3,17 3,50 Šećer, proizvodi od šećera i med Kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih Stočna hrana (osim žita u zrnu) Razni proizvodi za hranu i prerađevine 17,49 10,07 9,18 10,02 9,61 8,94 12,96 7,92 6,80 5,42 4,90 4,53 0,97 0,86 0,92 1,24 1,05 1,12 0,77 0,67 0,61 0,53 0,53 0,53 0,88 0,88 0,96 2,86 2,53 3,02 2,46 3,24 3,66 1,83 1,90 2,28 1,25 1,11 1,70 2,34 2,21 2,00 1,35 1,26 1,30 1,31 1,29 1,24 PIĆA I DUVAN 1,05 1,11 1,45 4,20 5,13 4,06 2,29 2,33 2,61 2,13 2,59 2,79 Pića 3,84 3,98 3,36 5,40 6,61 5,85 4,62 4,45 4,36 3,64 3,27 2,95 Duvan i proizvodi od duvana 0,20 0,10 0,28 1,98 2,55 1,98 0,88 0,85 1,20 1,16 2,05 2,68 SIROVE MATERIJE, NEJESTIVE, OSIM GORIVA 2,17 2,17 1,82 1,87 1,68 1,28 1,40 2,01 1,35 1,83 1,52 1,72 Kože i krzno, sirovi 18,53 19,87 34,36 24,28 7,20 3,56 2,99 2,69 1,85 1,78 1,67 1,89 Uljano semenje i uljani plodovi Životinjske i biljne sirove materije Svila, pamuk, juta, biljna tekstilna vlakna, vuna 1,55 1,99 1,29 1,27 1,29 0,92 1,27 2,55 1,26 2,71 1,84 2,14 1,69 1,50 1,29 1,34 1,41 1,40 1,06 1,27 1,15 1,06 1,16 0,95 0,51 0,52 0,36 0,48 0,43 0,41 0,78 1,39 1,00 1,00 1,14 0,98 ŽIVOTINJSKA I BILJNA ULJA, MASTI I VOSKOVI Životinjska ulja i masti Čvrste biljne masti i ulja, sirove, rafinisane Životinjske i biljne masti i ulja, prerađeni 11,44 5,20 1,59 7,39 6,81 5,18 6,03 7,53 6,46 3,87 3,47 4,36 1,81 0,97 1,75 1,90 1,07 0,79 0,86 1,23 0,75 0,68 0,70 0,60 15,25 6,84 1,63 8,44 7,91 6,24 7,29 8,80 7,69 4,36 4,30 5,09 2,24 1,29 1,26 2,90 2,91 1,51 1,53 3,40 3,74 2,67 2,02 1,60 Izvor: Obračun autora na osnovu RZS-a,

134 Posmatrajući razlike u komparativnim prednostima po grupama zemalja može se zaključiti da Srbija u većini analiziranih godina ima značajne komparativne prednosti u izvozu agrarnih proizvoda na tržište EU. Poslednjih godina nivo komparativnih prednosti na tržištu Unije se smanjio, što je posledica trgovinske liberalizacije na strani uvoza u Srbiju. U izvozu agrarnih proizvoda na tržište zemalja CEFTA sporazuma Srbija u većini analiziranih godina ostvaruje zadovoljavajući nivo komparativnih prednosti, dok agrarni proizvodi na tržištu Rusije imaju izuzetne komparativne prednosti. Analizirajući komparativne prednosti agrarnih proizvoda Srbije na svetskom tržištu po pojedinim sektorima i odsecima (Tabela 3) uočava se da u analiziranom periodu najviši nivo komparativnih prednosti imaju žitarice i proizvodi na bazi žitarica. Izuzetne komparativne prednosti ostvaruju i odseci šećer i proizvodi od šećera i med, čvrste biljne masti i ulja, pića, povrće i voće, žive životinje, mlečni proizvodi i jaja, kao i kože i krzno. Značajne komparativne prednosti agrarnih proizvoda Srbije na svetskom tržištu imaju sledeći odseci: meso i prerade od mesa, stočna hrana, kao i životinjske i biljne masti i ulja. Na svetskom tržištu zadovoljavajuće komparativne prednosti agrarnih proizvoda Srbije imaju odseci: uljano semenje i uljani plodovi, razni proizvodi za hranu i prerađevine, duvan i proizvodi od duvana i životinjske i biljne sirove materije. Komparativne prednosti u analiziranom periodu nisu imali sledeći odseci: životinjska ulja i masti, sila, pamuk, juta, biljna tekstilna vlakna, vuna, kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih, kao ni ribe, ljuskari, mekušci i prerađevine od njih. Na tržištu EU u celokupnom analiziranom periodu izuzetne komparativne prednosti imaju žitarice i proizvodi na bazi žitarica, šećer, proizvodi od šećera i med, čvrste biljne masti i ulja, kao i povrće i voće, dok značajne komparativne prednosti ostvaruje odsek uljanog semenja i uljanih plodova. Izuzetne komparativne prednosti na tržištu zemalja CEFTE ostvaruju odseci: životinjske i biljne masti i ulja, žive životinje, žitarice i proizvodi na bazi žitarica, čvrste biljne masti i ulja, razni proizvodi za hranu i prerađevine, uljano semenje i uljani plodovi, životinjske i biljne sirove materije, životinjska ulja i masti, kao i kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih. Značajne komparativne prednosti na tržištu zemalja CEFTE od odseka iz domena agrarnih proizvoda ostvaruju mlečni proizvodi i jaja, kao i stočna hrana. Na tržištu Rusije najveći nivo komparativnih prednosti imaju povrće i voće koje je i dominantno u strukturi izvoza. Izuzetne komparativne prednosti na tržištu Rusije ostvaruju i životinjske i biljne sirove materije, meso i prerade od mesa, pića. mlečni proizvodi i jaja, uljano semenje i uljani plodovi, životinjska ulja i masti, žive životinje, kafa, čaj, kakao, začini i proizvodi od njih, žitarice i proizvodi na bazi žitarica, kao i razni proizvodi za hranu i prerađevine (Tabela 3). 126

135 6. ZAKLJUČAK Proces liberalizacije tržišta agrarnih proizvoda, započet početkom ovog veka, doveo je do pozitivnih tendencija u spoljnotrgovinskom bilansu agrarnih proizvoda Srbije, koje je od godine pozitivan i kontinuirano se povećava. Srbija najviše hrane izvozi u zemlje EU-28, što čini oko jedne polovine ovog izvoza. Međutim, apsolutno posmatrano rast izvoza u EU stagnira od godine. Oko jedne trećina agrarnih proizvoda izvozi se u zemlje CEFTA sporazuma, rast izvoza stagnira od godine. Izvoz agrarnih proizvoda u Rusiju je poslednjih godina dostigao i 10-ak procenata i pokazuje značajan rast u poslednjim godinama. Međutim, najveći neto izvoz se ostvaruje sa zemljama regiona (CEFTA), sledi EU, pa Rusija, dok sa ostalim zemljama sveta, koje čine oko jedne desetine srpskog izvoza hrana, Srbija ostvaruje negativna spoljnotrgovinski bilans. Ipak najveće komparativne prednosti u izvozu agrarnih proizvoda Srbija ima sa Rusijom, pre svega usled veoma malog uvoza hrane iz ove zemlje. Negativna karakteristika agrarnog izvoza dominacija biljnih proizvoda i sirovina, pošto se izvoz dominantno oslanja na žitarice, voće i povrće, dok je udeo stočarskih proizvoda, kao i prerađevina relativno mali. Ovakva struktura izvoza agrarnih proizvoda u dominantnoj meri je uslovljena proizvodnim performansama agrarnog sektora Srbije, gde dominira biljna proizvodnja i to najviše njen ekstenzivniji deo, tj. suvo ratarenje. Stočarstvo već duži niz godina trpi negativne proizvodne trendove, dok prerađivački sektor ima dosta problema sa konkurentnošću. Dalji rezultati u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenim proizvodima zavisiće od sposobnosti sektora proizvodnje hrane (poljoprivredna proizvodnja i prehrambena industrija) da odgovori zahtevima za unapređenje konkurentnosti, a naročito onim vezanim za poštovanje standarda bezbednosti i kvaliteta proizvoda. U tom kontekstu, važan uslov za postizanje određenih pozicija na međunarodnom tržištu, biće organizovan nastup sa proizvodima za koje postoje komparativne prednosti. REFERENCE LITERATURE Balassa, B. (1965), Trade Liberalization and Revealed Comparative Аdvantage The Manchester School of Economic and Social Studies, Vol. 33, No. 2, Pp Birovljev, J., Matkovski, B., Ćetković, B. (2015), Konkurentnost poljoprivrednoprehrambenih proizvoda Srbije na tržištu zemalja regiona Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici, Vol. 51, Str

136 Božić, D., Nikolić, М. (2013), Significance and comparative advantage of the agrarian sector in Serbian foreign trade, in Agriculture and Rural Development - Challenges of Transition and Integration, Book of Proceedings, Belgrade: Faculty of Agriculture, University of Belgrade, Pp Djuric, I., Puskaric, A. (2015), Impact of the Russian Import Ban on the Serbian Pork Export and Prices in International Scientific Conference: Sustainable Agriculture and Rural Development in Terms of the Republic of Serbia Strategic Goals Realization within the Danube Region, Belgrade: Insitute of Agricultural Economics, Pp faostat.fao.org. [Pristup: 13/04/16] Gajić, M., Matkovski, B., Zekić, S., Đokić, D. (2015), Development performances of agriculture in Danube region countries Economics of Agriculture, Vol. 62, No. 4, Pp Ignjatijević, S., Matijašević, J., Milojević, I. (2014), Revealed comparative advantages and competitiveness of the processed food sector for the Danube countries Custose@gronegocio, Vol. 10, No. 3, Pp Kikerova, I. (2009), CEFTA-2006 as Basis for Economic Reintegration of Western Balkan Countries Proceedings from the Third International Conference Regional cooperation and economic integration Challenges and Opportunities October 15th - 17th 2009, Skoplje, Pp Milovanović, G., Tubić, T. (2015), Spoljnotrgovinska politika u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji: Iskustvo Srbije i drugih tranzicionih ekonomija u Tematskom zborniku: Ekonomsko-socijalni aspekti priključivanja Srbije Evropskoj uniji, Univerzitet u Kragujevcu Ekonomski fakultet, str Nikolić, А., Bajramović, S., Ognjenović, D., Lalić, D., Uzunović, M. (2011), SEE trade liberalisation - new opportunity for B&H agrobusiness? British Food Journal, Vol. 113, No. 1, Pp Petrović-Popović, I. (2012), Potencijalni izvori rasta izvoza Srbije u zemlje potpisnice CEFTA-2006, u Tematskom zborniku: Položaj i perspektive Srbije u Evropskoj i Svetskoj privredi, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, str Ristić, L., Obradović, S. (2015), Mogućnosti i ograničenja izvoza agrarnih proizvoda Republike Srbije na tržište EU u Tematskom zborniku: Ekonomskosocijalni aspekti priključivanja Srbije Evropskoj uniji, Univerzitet u Kragujevcu Ekonomski fakultet, str webrzs.stat.gov.rs. [Pristup: 13/04/16] 128

137 III SPECIFIČNA TRŽIŠTA

138

139 RAZVOJNI POTENCIJALI ORGANSKE PROIZVODNJE HRANE U REPUBLICI SRBIJI Mirela Tomaš Simin 1 ( mirela.tomas@polj.edu.rs) Radovan Pejanović 2 ( pejanovic@polj.uns.ac.rs) Danica Glavaš-Trbić 3 ( danicagt@polj.uns.ac.rs) Apstrakt Autori razmatraju organski sistem proizvodnje hrane, odnosno trendove koji prate ovaj sistem proizvodnje. Organska proizvodnja, odnosno površine u organskom sistemu beleže kontinuirani trend rasta. Isto se može zaključiti kada se govori o vrednosti tržišta organskih proizvoda, gde je i dalje zabeležena veća tražnja u odnosu na ponudu. Prema poslednjim statistikama 0,99% poljoprivrednog zemljišta (u odnosu na ukupno) se nalazi u organskom sistemu proizvodnje na svetskom nivou. Deset zemalja ima više od 10% poljoprivrednog zemljišta u organskoj proizvodnji. Srbija je zemlja u kojoj je organska proizvodnja zakonski regulisana oblast. Istraživanje pokazuje da je organska proizvodnja zastupljena sa 0,24%, što je na niskom nivou ukoliko se u obzir uzmu prirodni potencijali kojima Republika Srbija raspolaže. Autori dolaze do zaključka da je organska proizvodnja oblast koja je nedovoljno razvijena, s obzirom na mogućnosti u Republici Srbiji i da bi dodatni napor trebalo uložiti u razvoj ovog sistema proizvodnje kako bi se delimično zadovoljila tražnja prvenstveno na lokalnom nivou a zatim i na evropskom i svetskom tržištu. KLJUČNE REČI: ORGANSKA PROIZVODNJA, POTENCIJALI, RAZVOJ, RE- PUBLIKA SRBIJA Abstract The authors discuss organic food production system, and trends that are following this system of production. Organic production, i.e. the areas in the organic system is recording continuous growth. The same can be concluded for the value of organic market, which still has higher demand than supply. According to the latest statistics, 0.99% of agricultural land (of to- 1 Institucija/Afilijacija:Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 2 Institucija/Afilijacija: Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 3 Institucija/Afilijacija: Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu 131

140 tal) is used in the organic production worldwide. Ten countries have more than 10% of agricultural land in organic production. Serbia is a country where organic production is legally regulated area. Research shows that organic production is present on 0.24% of agricultural land, which is low if we take into account the natural resources which the Republic of Serbia has. The authors come to the conclusion that organic farming is an area that is underdeveloped, according to its possibility in the Republic of Serbia and that additional effort should be invested in the development of this production system in order to partially satisfy demand primarily at the local level and then at Europe and worldwide level. KEY WORDS: ORGANIC PRODUCTION, RESOURCES, DEVELOPMENT, REPUBLIC OF SERBIA JEL KLASIFIKACIJA:Q10, Q13 1. UVOD Ideja o organskoj proizvodnji nastala je krajem XVIII veka. Međutim, tek sedamdesetih i osamdeseti godina prošlog veka ovaj sistem proizvodnje dobija svoje konture, da bi poslednjih nekoliko godina pokazao eksponencijalni trend rasta, naručito u razvijenim zemljama Evropske unije i u SAD (Pejanović i Njegovan, 2011). Pod organskom poljoprivredom, za koju se u svakodnevnom govoru često upotrebljavaju sinonimi biološka ili ekološka poljoprivreda, u široj javnosti se uglavnom misli na proizvodnju tzv. zdrave hrane, odnosno na poljoprivrednu proizvodnju bez upotrebe agrohemikalija (mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu bilja, aditiva i sl.). Iako najpoznatije, ovo je samo jedno od obeležja takvog načina proizvodnje. Prema definiciji FAO-a (Organizacije za hranu i poljoprivredu pri UN) i WHO (Svetske zdravstvene organizacije), organska poljopriveda predstavlja sistem upravljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema uključujući biodiverzitet, biološke cikluse i naglašava korišćenje metoda koje u najvećoj meri isključuju upotrebu inputa van farme. To podrazumeva maksimalno korišćenje obnovljivih izvora energije, održavanje genetske raznovrsnosti agro i ekosistema, očuvanje životne sredine, smanjenje svih oblika zagađenja koji mogu da budu posledica konvencionalne poljoprivredne proizvodnje. Na taj način, posmatrano u dužem vremenskom periodu, stvaraju se uslovi za zadovoljenje osnovnih životnih potreba poljoprivrednih proizvođača, zadovoljstvo sopstvenim radom, ali i sticanje odgovarajuće dobiti. 132

141 Prema regulativi Evropske unije (Council Regulation (EC) No 834/2007 of 28 June on organic production and labeling of organic products and repealing regulation (EEC) No 2092/91) organska proizvodnja predstavlja celovit sistem upravljanja proizvodnjom poljoprivrednih, prehrambenih i drugih proizvoda, koji kombinuje dobru poljoprivrednu praksu, visok stepen biološke raznolikosti (biodiverziteta), očuvanje prirodnih resursa, primenu visokih standarda dobrobiti životinja i način proizvodnje u skladu sa opredeljenjima određenih potrošača za proizvode u čijoj proizvodnji su korišćene prirodne supstance. Naš zakon ( Službeni glasnik RS, broj 30/10) definiše organsku proizvodnju na sledeći način: organska proizvodnja jeste proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda koja se zasniva na primeni metoda organske proizvodnje u svim fazama proizvodnje, a koja isključuje upotrebu genetički modifikovanih organizama i proizvoda koji se sastoje ili su dobijeni od genetički modifikovanih organizama, kao i upotrebu jonizujućeg zračenja u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega. Organska hrana je hrana proizvedena, sertifikovana i označena u skladu sa zakonom kojim se reguliše ova oblast i propisima donetim na osnovu njega. Sertifikat je jedina garancija potrošaču da je organski proizvod proizveden po svim principima i standardima organske poljoprivrede koji su propisani zakonom. Opšti principi u organskoj proizvodnji su zasnovani na upotrebi sredstava i načina koji vode ekološkoj ravnoteži prirodnih sistema. Osnovne karakteristike organske proizvodnje ogledaju se u sledećem (Mirecki i sar., 2011; 2011a; Kovačević, 2005; Lazić B. i Lazić S., 2005; Pejanović i Popović-Vranješ, 2010; Pejanović i Njegovan, 2011): Nije dozvoljena upotreba hemijsko-sintetičkih sredstava (mineralna đubriva, sredstva za zaštitu bilja), stočnih antibiotika, aditiva, genetski modifikovanih organizama (GMO) i jonizirajućeg zračenja; Upotreba plodoreda čime se povećava i održava plodnost zemljišta; Primenjuju se racionalniji načini obrade zemljišta, pretežno konzervacijski, čime se uveliko štedi energija; Upotrebljavaju se biljne i životinjske vrste koje su otporne na bolesti i prilagođene lokalnim uslovima; Mehaničke i biološke mere u borbi protiv korova, bolesti i štetočina; Upotreba isključivo organskih i mikrobioloških đubriva: 133

142 Uzgoj stoke na slobodnim i otvorenim površinama i obezbeđenje hrane organskog porekla za njih; Zaokružen sistem proizvodnje - ravnoteža biljne i stočarske proizvodnje. 2. SAVREMENI TRENDOVI U ORGANSKOJ PROIZVODNJI Organska proizvodnja je novi način i koncept poljoprivredne proizvodnje koji se poslednjih nekoliko godina ubrzano razvija širom sveta. Od godine, FiBL u saradnji sa IFOAM-om na godišnjem nivou publikuje World of Organic Agriculture, koji dokumentuje aktuelna stanja u domenu organske poljoprivrede. Od godine do danas broj zemalja koji prate stanje organske proizvodnje u svojim nacionalnim granicama je u konstantnom porastu, kao što su i površine i tržište organske poljoprivrede (grafikon 1). Grafikon 1: Razvoj broja zemalja sa podacima o organskoj poljoprivredi Grafikon 1: Razvoj broja zemalja sa podacima o organskoj poljoprivredi Izvor: FIBL/IFOAM, U svetu je pod organskom proizvodnjom u godini bilo 43,7 milion ha (uključujući i površine u periodu konverzije). To čini 0,99% u odnosu na površinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta širom sveta. Iako je to još uvek relativno mala zastupljenost, stope rasta površina i broja organskih proizvođača su visoke. U poređenju sa godinom, od kada se vodi statistika o razvoju organske poljoprivrede širom sveta, površine pod ovim sistemom proizvodnje su se utrostručile. Trenutno stanje organske proizvodnje je prikazano u tabeli

143 Tabela 1: Organska proizvodnja u svetu u godini Pokazatelji Svet Vodeće države Broj zemalja sa sertifikovanom organskom proizvodnjom Površine pod organskom poljoprivredom 2014: 172 zemalja 2014: 43,7 milion ha (1999: 11 miliona ha) Australija (17,2 mil. ha, 2013) Argentina (3,1 mil ha) Zastupljenost u ukupnim poljoprivrednim površinama SAD (2,2 mil. ha, 2011) 2014: 0.99% Foklandska ostrva (36,3%) Linheštajn (30,9%) Nepoljoprivr. organske površine (uglavnom sakupljačka proizv.) Proizvođači Vrednost prometa organskih proizvoda 2014: 37,6 miliona ha (2012: 30,4 miliona ha, 2010: 31,7 milion ha) 2014: 2,3 miliona proizvođača (2010: 1,6 mil., 2009: 1,8 mil. proizvođača) 2014: 80 milijardi dolara Austrija (19,4%) Finska (9,1 miliona ha) Zambija (6,8 miliona ha, 2009) Indija (4 miliona ha) Indija ( ) Uganda ( ) Meksiko ( ,2013) SAD (35,9 milijarde dolara) Potrošnja po glavi stanovnika (2010: 59,1 milijarda dolara, 1999: 15,2 milijarde dolara) Nemačka (10,5 milijardi dolara) Francuska (6,8 milijarde dolara) 2014: 11 dolara Švajcarska (211 eura) Luksemburg (164 eura) Broj država koje su uvele organsko zakonodavstvo Izvor: FIBL/IFOAM, : 87 države Danska (162 eura) 135

144 Pored poljoprivrednog zemljišta, za organsku proizvodnju koriste se i druge površine. Uglavnom su to površine na kojima se obavlja sertifikovana sakupljačka proizvodnja (na šumskom i drugom divljem zemljištu), površine pod pašnjacima, pčelarstvo kao i akvakultura. One čine više od 37 miliona ha, tako da je ukupno blizu 81,2 miliona ha zemljišta u svetu organsko (poljoprivredne i nepoljoprivredne površine). Pregled rasta površina u ovoj fazi razvoja organske poljoprivrede predstavljen je na grafikonu 2. Grafikon 2: Rast organskih poljopirvrednih površina od godine Izvor: FIBL/IFOAM, Niggli (2007) navodi da na bazi usvojenog koncepta prirodnost koji je bio aktuelan u periodu začetka organskog pokreta, pioniri organske proizvodnje sebe pretežno definisali kao proizvođače koji ne upotrebljavaju hemijska sredstva u svojoj proizvodnji. Ova definicija u negaciji se zadržala do danas mada se proizvodne metode organske poljoprivrede većim delom oslanjaju na pozitivnu povezanost plodnog zemljišta, zdravih useva i domaćih životinja. 3. POTENCIJALI ZA ORGANSKU PROIZVODNJU Tomić (2015) navodi da Srbija raspolaže obradivim zemljištem dobrog kvaliteta i relativno dobrim klimatskim uslovima. Konfiguracija zemljišta je povoljna, a značajne su i plodne ravničarske površine, kao i poljoprivredne površine po stanovniku. Kako su preduslovi za razvoj 136

145 proizvodnje organske hrane visok kvalitet zemljišta i povoljni klimatski uslovi, uz kvalitet ostalih prirodnih resursa u poljoprivredi, Srbija poseduje prirodne resurse za razvoj organske proizvodnje. Republika Srbija raspolaže sa oko 5,05 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od toga se na intenzivan način koristi oko 71% površina (u vidu oranica, voćnjaka i vinograda), a 29% poljoprivrednih površina čine prirodni travnjaci (livade i pašnjaci). Republika Srbija raspolaže sa oko 3,3 miliona hektara oranica (65%), što predstavlja dominantan deo poljoprivrednih površina, a prema nekim stručnim procenama, od toga se oko 7% godišnje ne koristi. Veliki deo površina pod livadama i pašnjacima se ne koristi, iz više razloga, a to su nepristupačnost, zakorovljenost ili ekonomska neisplativost itd. Prema pojedinim stručnim procenama, godišnje se ne obradi između 200 i 350 hiljada hektara oranica i livada, dok je kod pašnjaka veća neiskorišćenost (Tomić, 2015). S obzirom da raspolaže relativno povoljnim odnosom obradive i oranične u odnosu na ukupnu površinu, Srbija spada u red evropskih zemalja sa povoljnim zemljišnim resursima. Pritom, Srbija raspolaže poljoprivrednim površinama po stanovniku od oko 0,7 hektara. Površine pod oranicama po stanovniku iznose 0,46 hektara. Istovremeno, odnos površina oraničnog zemljišta i stalnih useva prema površinama livada i pašnjaka (71:29) u poređenju sa mnogim evropskim zemljama je povoljniji. Za Srbiju je bitno da se organska proizvodnja razvija u očuvanim prirodnim sredinama (u zavisnosti od regiona ratarska, voćarska, vinogradarstva, povrtarska i stočarska proizvodnja). Karakter organske proizvodnje zahteva veliku odgovornost proizvođača, da bi se na tržištu našli sertifikovani organski proizvodi, koji su sve više traženi, često i na domaćem tržištu, a naročito u svetu. 4. ZASTUPLJENOST ORGANSKE PROIZVODNJE U REPUBLICI SRBIJI Na osnovu izveštaja ovlašćenih sertifikacionih organizacija Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije od godine vodi jedinstvenu evidenciju proizvođača (sertifikovanih i u periodu konverzije), prerađivača i lica koja obavljaju unutrašnji, odnosno spoljnotrgovinski promet organskih proizvoda. Prema Zakonu o organskoj proizvodnji ( Službeni glasnik RS, broj 30/10) koji je stupio na snagu godine, ovlašćene kontrolne organizacije su dužne da MPZŽS svake godine, a najkasnije do 31. decembra tekuće godine za prethodnu godinu, dostave izveštaj o organskoj proizvodnji (član 24). 137

146 Međutim, s obzirom da još uvek svi naši propisi iz ove oblasti nisu u potpunosti usaglašeni sa regulativom Evropske Unije, sertifikati dobijeni od strane ovlašćenih kontrolnih organizacija dovoljni su samo za srpsko tržište, ali ne i za izvoz. Iz tog razloga, u praksi se dešavalo da poslove sertifikacije, pored ovlašćenih organizacija, obavljaju i organizacije bez ovlašćenja MPZŽS. One u skladu sa regulativima Evropske Unije, izdaju sertifikate priznate na međunarodnom tržištu. Dakle, MPZŽS raspolaže samo podacima koje dostavljaju ovlašćene kontrolne organizacije i to samo podacima o proizvodima koji se sertifikuju u skladu sa domaćim zakonom. Za analizu organskog sektora u Srbiji korišćeni su rezultati istraživanja koje je sproveo GIZ 4 u saradnji sa konzorcijumom AFC/FIBL, a reviziju izvršila Nacionalna asocijacija za organsku proizvodnju Serbia organica uz podršku MPZŽS i GIZ/ACCESSa. 5 Korišćena je metodologija Istraživačkog instituta za organsku poljoprivredu (FIBL) i što je najvažnije, standardizovane upitnike popunjavale su i ovlašćene kontrolne organizacije i kontrolne organizacije koje izdaju sertifikate za organske proizvode namenjene stranom tržištu, tj. izvozu (März i sar., 2014). Prema navedenom izvoru do septembra godine, obradivo poljoprivredno zemljište korišćeno za organsku proizvodnju zauzima površinu od ha (površine sa organskim statusom + površine u periodu konverzije) što čini 0,24 % ukupnih obradivih površina. Ratarska proizvodnja je procentualno najzastupljenija (72% - gde se ubrajaju u livade i pašnjaci). Voćarska proizvodnja zauzima 25% površina a povrće se proizvodi na 3% površina od ukupnih površina pod organskom proizvodnjom (tabela 2). Organska proizvodnja je najviše zastupljena u Vojvodini (istraživanja su pokazala da se 90% ratarsko-povrtarskih kultura proizvodi u ovom regionu) i u regionu Južne i Zapadne Srbije gde su uglavnom lokalizovani višegodišnji zasadi, pašnjaci i livade (Tomaš i sar., 2011). 4 Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit GIZ) koja kroz razne programe (naručito u oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije) pruža podršku Srbiji u modernizaciji ekonomskog sistema i ispunjavanju kriterijuma Evropske Unije. 5 ACCESS predstavlja program implementiran od strane GIZ-a u ime Nemačkog ministarstva ekonomske saradnje i razvoja (BMZ). Njegov cilj je unapređenje ekonomskog razvoja Srbije i olakšavanje budućeg pristupa Srbije EU, a kroz podršku Nacionalnoj strategiji za razvoj malih i srednjih preduzeće i preduzetništva, kao i Nacionalni program za integraciju EU. 138

147 Tabela 2. Struktura površina po kategorijama biljne proizvodnje u Srbiji (septembra godine) Ratarska proizvodnja Voćarska proizvodnja Povrtarska proizvodnja ORGANSKA BILJNA PROIZVODNjA godine Površine u periodu konverzije (ha) Površine sa organskim statusom (ha) Ukupno (ha) Udeo u ukupnoj površini (%) UKUPNO Izvor: März i sar., Organsko stočarstvo u našoj zemlji je na samom početku, s obzirom na probleme koji prate ovu proizvodnju - nedostatak sertifikovanih hraniva, specifični uslovi gajenja i niska rentabilnost ove proizvodnje. Međutim, najnoviji podaci govore da je organsko stočarstvo posle više godina stagniranja počelo intenzivnije da se razvija (tabela 3). Tabela 3. Struktura organske stočarske proizvodnje u Srbiji (septembar godine) Krupna stoka (goveda, bivoli, konji, magarci) Sitna stoka (ovce, koze, svinje) Živina (kokoši, guske, patke, ćurke, morke) ORGANSKA STOČARSKA PROIZVODNJA godine Period konverzije (broj grla stoke, jedinki živine, košnica) Organski status (broj grla stoke, jedinki živine, košnica) Košnice Izvor: März i sar.,

148 Od godine u Republici Srbiji površine u organskom sistemu proizvodnje su pokazale trend skromnog porasta, što je prikazano u tabeli 4. Tabela 4. Organske površine u Srbiji godina Godine Površine u organskom sistemu (ha) Izvor: Direkcija za nacionalne referentne laboratorije. Ako se uzme u obzir da prema Popisu poljoprivrede u Srbiji je registrovano ha korišćenog poljoprivrednog zemljišta, procenat organskih površina je manji od 1%, odnosno približno 0,24% dok je u EU prosek blizu 5,5%. Na osnovu navedenog nameće se zaključak da prirodni potencijali koji postoje za ovu proizvodnju nisu iskorišćeni u dovoljnom nivou. 5. ZAKLJUČAK Iako konvencionalna poljoprivreda i dalje predstavlja oslonac agroindustrijskom sektoru, poslednjih nekoliko godina organska poljoprivredna proizvodnja, kao deo tzv. održivog razvoja ubrzano se razvija širom sveta, ali i kod nas. Uprkos usporavanju globalne ekonomije, površine pod ovim vidom proizvodnje povećale su se u odnosu na prethodne godine, dok učešće organskih proizvoda u svetskim trgovinskim tokovima, kao i tražnja za ovim proizvodima konstantno rastu. U savremenim uslovima tržišne ekonomije i potrošačkog društva, i pored želje da se aktivno doprinese ostvarenju ekoloških ciljeva i održivog razvoja, poljoprivredni proizvođači (preduzeća ili gazdinstva) prihvatiće ovaj sistem proizvodnje jedino ako je on ekonomski održiv, odnosno ekonomski efektivan i efikasan. Da bi ovu proizvodnju učinili profitabilnom, poljoprivredni proizvođači moraju biti upoznati sa tehničko-tehnološkim aspektima organske proizvodnje, ekonomskim efektima ove proizvodnje, obeležjima i kretanjima na tržištu organskih proizvoda i marketingom organskih proizvoda. Potrošači treba da znaju zdravstvene koristi ove hrane. Iako je naša država prepoznala značaj organske poljoprivrede, ovaj vid proizvodnje je manje ekonomski podržan u odnosu na razvijene zemlje. 140

149 Naše tržište je još uvek nedovoljno razvijeno, ali ohrabruje činjenica da raste tražnja za pojedinim proizvodima organskog porekla (pre svega voća i povrća) u većim gradovima (Beograd i Novi Sad), a i svest o korišćenju zdravstveno bezbedne hrane gde organski proizvodi svakako spadaju. Pored toga, velike šanse pruža inostrano tržište (veća tražnja od ponude organskih proizvoda, više cene organskih proizvoda u odnosu na proizvode konvencionalne poljoprivrede). S obzirom na radno intenzivni karakter organske proizvodnje, ona je pogodna za male, resursno ograničene poljoprivredne proizvođače koji preovlađuju kod nas (prema popisu poljoprivrede iz godine veličina prosečnog poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji iznosi 4,5 ha). Ovi poljoprivredni proizvođači treba da se okrenu tržišno mnogo konkurentnijim proizvodima kao što su proizvodi proizvedeni po principima i standardima organske proizvodnje. Pored toga, prelaskom na organsku proizvodnju oni dobijaju veću prepoznatljivost, medijsku pažnju, veću potražnju, siguran plasman i poverenje potrošača. Nadalje, s obzirom da je naše područje manje zagađeno u poređenju sa razvijenim zemljama, zadovoljeni su osnovni agroekološki preduslovi za organsku proizvodnju. Samim tim i pad prinosa je manji, kao jedan od najznačajnijih faktora profitabilnosti organske proizvodnje, a period konverzije i sertifikacije je olakšan. Dakle, može se zaključiti da organska proizvodnja, dugoročno posmatrano, može biti ekonomski potencijalna alternativa konvencionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji za mnoge poljoprivredne proizvođače. Navedeno potvrđuje i primer dat u okviru studije slučaja (case study). Ova proizvodnja je, naime, veoma značajna i veoma perspektivna, te je, po našem mišljenju, treba prihvatiti, uz sve organizaciono-ekonomske principe, kao i uz visok stepen kooperativnosti sa malim i srednjim proizvođačima, kojih će u Srbiji biti sve više. Uz dobro osmišljenu izvoznu strategiju, i uz navedeni koop-menadžment, ova proizvodnja može da bude isplativa. 141

150 LITERATURA Council Regulation (EC) No 834/2007. Kovačević D. (2005), Organsko ratarstvo, Poglavlje u monografiji Organska poljoprivredna proizvodnja (ed. Kovačević D. i Oljača S.), Poljoprivredni fakultet, Beograd - Zemun, str Lazić B., Lazić S. (2005), Put ka ekološkoj poljoprivredi, Poglavlje u knjizi Agrobiznis u ekološkoj proizvodnji hrane (ed. Babović J., Lazić B., Malešević M., Gajić Ž., i sar.), Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, str März U., Kalentić M., Stefanović E., Simić I. (2014), Organska poljoprivreda u Srbiji 2014, Nacionalna asocijacija za organsku proizvodnju Serbia Organica, Beograd. Mirecki N., Wehinger T. (2011), Organska biljna proizvodnja, Poglavlje u knjizi Priručnik za orgasnku proizvodnju za osoblje savjetodavne službe. (ed. Mirecki N., Wehinger T., Repič R.) Biotehnički fakultet Podgorica. Mirecki N., Wehinger T., Jaklič M. (2011a), Priručnik za organsku proizvodnju za poljoprivredne proizvođače, Biotehnički fakultet Podgorica. Niggli U. (2007), The Evolution of Organic Practice, in Lockeretz W. (ed.): Organic Farming an International History, CABI, str Pejanović R., Njegovan Z., (2011), Principi ekonomije i agrarne politike (za studente smera Organska poljoprivreda ), Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. Pejanović R., Popović - Vranješ A. (2010), Organska poljoprivreda kao novi koncept proizvodnje hrane, Poslovna politika, 39(7-8):10-19, Beograd. Tomaš M., Pejanović R., Glavaš - Trbić D., Njegovan Z. (2011), Organska poljoprivreda u podunavskom regionu. Međunarodni naučni skup Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji ostvarivanja strateških ciljeva Republike Srbije u okviru dunavskog regiona razvoj lokalnih zajednica, Ekonomika poljoprivrede, tematski broj: , Beograd Tomić G. (2015): Marketing organskih poljoprivrednih proizvoda, doktorska disertacija, Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet. Willer H., Lernoud J., Kilcher L. (Eds.) (2016), The World of Organic Agriculture. Statistics and Emerging Trends Research Institute of Organic Agriculture (FiBL), Frick and International Federation of Organic Agriculture Movements (IFOAM), Bonn. Zakon o organskoj poljoprivredi, Službeni glasnik Republike Srbije, Beograd, broj 30/

151 TRŽIŠTE NOVE (FUNKCIONALNE) HRANE U SRBIJI Mirjana Gligorijević 1 ( mirag@ekof.bg.ac.rs) Sanja Mitić 2 ( sanja@ekof.bg.ac.rs) Apstrakt Tema ovog rada je analiza tržišta nove hrane, koja se danas označava kao funkcionalna hrana, sa akcentom na hranu sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. U uvodnom delu radu će biti identifikovani ključni globalni trendovi razvoja tržišta hrane, sa posebnim osvrtom na značaj i ulogu funkcionalne hrane. Na osnovu primarnih istraživanja u radu će biti prikazani rezultati koji opisuju ponudu ovih proizvoda u Srbiji i karakteristike tražnje u pogledu stavova, motiva i kupovnih preferencija potrošača. Na osnovu dobijenih rezultata u završnom delu rada će biti formulisane preporuke za proizvođače i državne institucije. KLJUČNE REČI: FUNKCIONALNA HRANA, NOVA HRANA, OZNAKE NA PREHRAMBENIM PROIZVODIMA, NUTRITIVNE I ZDRAVSTVENE IZJAVE Abstract The topic of this paper is analysis of market for novel food, which is called functional food, with an emphasis on food with nutrition and health claims. In the introduction, we will examine key global trends in food market, with special reference to functional food market. In the next sections, we would present results of primary research of supply and demand of functional food products in Serbia, especially characteristics of demand, regarding attitudes, motivations and buying behaviour. In the final section some managerial and policy recommendation will be purposed. KEY WORDS: FUNCTIONAL FOOD, NOVEL FOOD, FOOD LABELS, NUTRITION AND HEALTH CLAIMS JEL KLASIFIKACIJA: M31, Q13 1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 2 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 143

152 1.UVODNA RAZMATRANJA Devedesetih godina prošlog veka došlo je do eskalacije problema javnog zdravlja i interesovanja o vezi izmedju ishrane i zdravlja. Shodno tome, zdravstveni aspekti i nutritivno obeležavanje hrane postali su značajni faktori odlučivanja o kupovini i konzumiranju hrane. Brojne studije ukazuju da nutritivno obeležavanje pozitivno utiče na ponašanje u kupovini i stimuliše potrošnju zdravih proizvoda hrane.3 To je dalje dovelo do nastanka novih koncepata u ishrani ljudi: nova, funkcionalna hrana i hrana sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. U ovom radu su predstavljeni rezultati istraživanja realizovanog u okviru projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja III Projekat 41030, pod nazivom - Biološki mehanizmi, nutritivni unos i status polinezasićenih masnih kiselina i folata: Unapređenje ishrane u Srbiji, (Radni paket 5 Ishrana i potrošač). Cilj istraživanja je analiza tržišta nove, funkcionalne hrane. Radi se o jednom značajnu segmentu tržišta zdrave hrane, koji u poslednje vreme u svetu a sve više i u Srbiji doživljava ekspanziju. Radi se o širem istraživanju koje je obuhvatalo kvalitativnu analizu stavova potrošača i proizvođača, analizu razvijenosti ponude proizvoda sa zdravstvenim i nutritivnim izjavama i kvantitativno istraživanje tražnje. Istraživanje je planirano i ostvareno u tri glavna koraka. Prvi korak je primarno kvalitativno istraživanje putem fokus grupa čiji je cilj analiza stavova potrošača u Srbiji o zdravlju i zdravoj hrani, odnosa prema oznakama na prehrambenim proizvodima, njihovo korišćenje i razumevanje. Drugi korak je primarno kvantitativno istraživanje karakteristika tražnje za novim, funkcionalnim proizvodima u Srbiji. Ono se bavilo motivima izbora hrane, stavovima i ponašanjem potrošača u kupovini tradicionalnih i novih, funkcionalnih proizvoda. Treći korak istraživanja je analiza ponude proizvoda sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama (NiZ izjave). Identifikovane su vrste NiZ izjava koje domaći proizvođači prehrambenih proizvoda koriste i njihova učestalost po različitim grupama proizvoda i maloprodajnim formatima. Rad je koncipiran u 6 delova. Nakon uvodnog dela ćemo definisati koncepte nove i funkcionalne hrane i nutritivnih i zdravstvenih izjava i identifikovati ključne globalne trendove razvoja tržišta hrane, sa posebnim osvrtom na značaj i ulogu funkcionalne hrane. U trećem i četvrtom delu rada će biti prikazani metodologija i osnovni rezultati primarnog kvalitativnog i kvantitativnog istraživanja tražnje. U petom delu ćemo se baviti kvantitativnom analizom ponude proizvoda sa NiZ izjavama. Na osnovu dobijenih rezultata u završnom delu će biti formulisane preporuke za 3 Shine et al.. (1997), pp

153 proizvođače u cilju korišćenja identifikovanih tržišnih šansi i unapređenja konkurentske pozicije. 2. POJAM I TRENDOVI RAZVOJA TRŽIŠTA NOVE, FUNKCIONALNE HRANE U savremenom društvu dešavaju se brojne promene i izmedju ostalog, promenili su se stavovi modernog čoveka prema zdravlju i vođenju zdravog načina života. Demografski faktori, kao što su starenje populacije, urbanizacija, smanjivanje veličine pojedinačnog domaćinstva, porast broja zaposlenih žena, smanjenje stope nataliteta, i promene životnog stila potrošača su doveli do promene u pogledu tražnje za zdravom hranom. Povećanje opšte zabrinutosti za zdravlje i problem gojaznosti su ključni izazovi, posebno u razvijenim zemljama. O tome govori činjenica da je ovaj problem prepoznat i podignut na državni nivo, pa brojne nacionalne kampanje promovišu zdravu ishranu i imaju za cilj poboljšanje opšteg zdravlja nacije. U ovom delu rada ćemo definisati bazične koncepte zdrave hrane i analizirati opšte trendove rasta tržišta zdrave hrane, kao važnog segmenta međunarodnog tržišta hrane. Jedan od koncepata zdrave hrane jeste koncept funkcionalne hrane. Funkcionalna hrana predstavlja novi pristup u proizvodnji i potrošnji hrane koji pruža značajnu mogućnost dodavanja vrednosti prehrambenim proizvodima. Iako se javio ranih osamdesetih godina prošlog veka (termin je prvi put upotrebljen godine) od strane japanske akademske zajednice, u Srbiji je relativno nov i malo poznat. Ministarstvo obrazovanja, nauke i kulture Japana započelo je nutritivna, farmakološka, psihološka i medicinska istraživanja funkcionalnosti hrane. Ubrzo se i u drugim razvijenim zemljama: Sjedinjenim Američkim državama, Holandiji (1998), Švedskoj (2001) i Evropskoj Uniji razvijaju evolucioni sistemi i koriste slični termini - hrana za odredjenu zdravstvenu upotrebu, hrana sa zdravstvenim izjavama, hrana sa strukturnim/ funkcionalnim izjavama. Generalno, funkcionalna hrana je hrana koja pozitivno utiče na jednu ili više telesnih funkcija, na način da unapređuje zdravlje ili utiče na redukciju rizika pojave oboljenja. Obično se definiše kao «zdrava hrana ili sastojak hrane koji ima potencijalne zdravstvene koristi iznad nutritivnog sastava kada se konzumira redovno u tipičnim količinama kao deo raznovrsne ishrane». 4 To je hrana, koja pored osnovne nutritivne vrednosti ima pozitivan uticaj na zdravlje ljudi, u vidu regulacije 4 Hasler, C.M. (1998), pp

154 bioritma, nervnog sistema, imuno sistema, kontrole starenja i odbrane tela. 5 Evropska unija je godine uvela termin nova hrana i definiše je kao hranu koja nije konzumirana u značajnoj meri pre maja godine kad je Uredba o novoj hrani i stupila na snagu. 6 Nova hrana može biti novo razvijena, inovativna hrana ili hrana proizvedena uz pomoć novih tehnologija i proizvodnih procesa, kao i hrana koja se tradicionalno koristi van Evropske unije. 7 Srpsko zakonodavstvo definiše novu hranu kao: hrana ili sastojci hrane koji se do sada nisu koristili u ishrani, a obuhvataju sledeće kategorije hrane: 1) hrana i sastojci hrane sa novom ili namerno izmenjenom primarnom molekulskom strukturom; 2) hrana i sastojci hrane koji se sastoje ili su izolovani iz mikroorganizama, gljiva ili algi; 3) hrana i sastojci hrane koji se sastoje ili su izolovani iz biljaka i sastojci hrane izolovani iz životinja, osim hrane i sastojaka hrane dobijenih tradicionalnim načinima razmnožavanja ili uzgoja za koje je poznato da se mogu bezbedno konzumirati; 4) hrana i sastojci hrane dobijeni tehnološkim proizvodnim postupkom koji se do sada nije koristio, a izaziva znatne promene u sastavu ili strukturi hrane ili sastojaka hrane, što utiče na njihovu prehrambenu vrednost, metabolizam ili nivo neprihvatljivih supstanci za ishranu ljudi. 8 Globalno tržište zdrave hrane je veliko i vrlo diversifikovano. Prema Euromonitorovim analizama sastoji se iz nekoliko segmenata, od kojih su najznačajniji: 9 prirodno zdrava hrana i napitci, takozvani better for you hrana i pića i funkcionalne hrane i pića. Vitamini i dodaci ishrani, organska hrana, biljni proizvodi, proizvodi za mršavljenje i hrana i dodaci ishrani namenjeni sportistima su preostali segmenti ovog tržišta. Svaki segment ima svoje specifičnosti u pogledu veličine, stepena saturacije, broja i karaktera konkurenata, što rezultira u razlikama u pogledu očekivanog prodajnog potencijala i očekivanog rasta. Prirodno zdrava hrana je hrana koja ima prirodno zdrave sastojke i nisu potrebne nikakve modifikacije u cilju postizanja pozitivnog uticaja na zdravlje. Obuhvata upakovane proizvode koji nisu obogaćivani dodatnim sastojcima, niti imaju neki redukovan sastojak. Najznačajniji proizvodi ovog segmenta su mineralne vode, prirodni voćni sokovi, zeleni čaj i razni biljni napitci. Ovaj segment je najveći i beleži stabilan rast. Glavna tržišta za ove proizvode su Zapadna Evropa, na čelu sa Nemačkom i Velikom Britanijom. U grupu Better for 5 Shimizu (2003), pp EC Regulation N 258/ Zakon o bezbednosti hrane, (2009). 9 Global Market Overview, Health and Wellness Products, 2009, com 146

155 you proizvoda spadaju proizvodi koji ima smanjen sadržaj sastojaka koji imaju potencijalno negativan uticaj na zdravlje. Obuhvata proizvode sa smanjenim sadržajem masti, šećera, soli i sl. Ovo je drugi po veličini segment. U razvijenim zemljama radi se o zrelom tržištu gde stope rasta lagano padaju Ključni konkurenti su multinacionalne kompanije, ali su i privatni brendovi razvijeni i uloga posrednika je postala vrlo značajna. Treći po veličini segment zdrave hrane je segment funkcionalne hrana. Radi se o zrelom tržištu, kod koga su inovacije najznačajniji faktor rasta, a njihovi nosioci su kompanije iz istočne Azije, koje se javljaju kao lideri u ovom segmentu. Dalja ekspanzija ovog tržišta je ograničena pravnom regulativom koja se odnosi na zdravstvene izjave što ograničava ulazak malih i srednjih preduzeća. Dodatna barijera ulaska malih i srednjih preduzeća su veliki troškovi razvoja novih proizvoda funkcionalne hrane i dobijanja potrebnih sertifikata i dozvola, tako da u su i ovde su ključni tržišni učesnici multinacionalne kompanije i veliki maloprodavci sa svojim privatnim brendovima. U skoro svim navedenim segmentima tržišta zdrave hrane moguće je identifikovati proizvode sa nutritivnim izjavama, dok su zdravstvene izjave karakteristične za funkcionalnu hranu. Obeležavanje nove, funkcionalne hrane radi unapredjenja opšteg znanja o zdravstvenim funkcijama hrane je od izuzetnog značaja i za potrošače i za proizvodjače te hrane. Obeležavanje funkcionalne hrane omogućava potrošačima da poboljšaju kvalitet života tako što donose bolje, zdravije odluke o izboru namirnica. Potrošači žele jasnije oznake na hrani da bi lakše donosili odluke. Oznake su često jedini izvor nutritivnih informacija na mestu kupovine (kontakt sa prodajnim osobljem je minimalan u savremenim prodajnim formatima), zato je važno da budu predstavljena na jasan i lak način, u formatu jednostavnom za razumevanje. 10 Sa druge strane, proizvodjači hrane upotrebom oznaka ili izjava mogu da dodatno naglase karakteristike svojih proizvoda i unaprede prodaju. Danas se oznake na hrani koriste u funkciji diferenciranja i pozicioniranja u segmentu zdrave hrane. Proizvođači hrane, u skladu sa globalnim trendom orijentacije ka zdravlju i zdravoj ishrani, svoje marketing strategije sve češće zasnivaju na razvoju proizvoda u kategoriji funkcionalne hrane i hrane sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. Preko pomenutih oznaka se komunicira potrošačima zdravstvena i nutritivna vrednost proizvoda. U razvijenim zemljama, Severna Amerika, Evropska unija i Japan, postoji državna regulativa kojom se definišu uslovi pod kojima se određena oznaka 10 National Consumer Council (2003), prema: Wade and Kennedy, (2010), pp

156 na hrani može koristiti. Angažovanje države je u funkciji adekvatnog informisanja potrošača o nutritivnim i zdravstvenim karakteristikama proizvoda i zaštite potrošača. Da bi proizvod bio na taj način označen potrebno je da postoji naučni dokaz za tvrdnju ili saglasnost relevatnih zdarvstvenih institucija. Tako je u Evropskoj uniji godine došlo do harmonizacije zakonodavstva u oblasti oznaka na hrani i Evropska komisija prepoznaje dve grupe oznaka: nutritivne i zdravstvene izjave. 11 Nutritivne izjave opisuju sadržaj hrane i smislu nivoa prisustva određenog nutritivnog sastojka. Ne treba mešati nutritivnu tabelu, koja daje informacije o energetskoj vrednost i sadržaju hranljivih sastojaka i nutritivnu izjavu. Izjavom se naglašava sadržaj ili odsustvo nekog sadržaja. Na taj način se neki proizvodi mogu označiti kao zdraviji, u slučaj odsustva ili smanjenog sadržaja loših nutritienata (soli, holesterola, šećera) ili u slučaju visokog prisustva dobrih nutritienata (vitamina, minerala, vlakana). Zdravstvene izjave opisuju vezu između hrane, njenih sastojaka i smanjivanja rizika od pojave određenih bolesti. Regulativa EU definiše tri vrste zdravstvenih izjava: 1) funkcionalne (povezane sa rastom, razvojem i funkcijama organizma, kao i mršavljenjem i kontrolom težine), 2) izjave o smanjivanju rizika pojave bolesti, 3) izjave povezane sa razvojem dece (najčešće se odnose na pozitivan uticaj vitamina na razvoj dece). 12 Korišćenje zdravstvenih i nutritivnih izjava u Srbiji tokom realizacije istraživanja nije bilo adekvatno regulisano. Pravna regulativa u oblasti zdravstvenih izjava nije usaglašena sa EU, 13 a nutritivno obeležavanje je obuhvaćeno Pravilnikom o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane 2013, 14 koji se odnosi na upakovanu i neupakovanu hranu i definiše način obeležavanja i obavezne informacije koje etiketa mora da sadrži. Ovim pravilnikom nije precizno defisano korišćenje nutritivnih i zdravstvenih izjava, tako da postoji neusklađenost sa EU regulativom Pravilnikom o zdravstvenoj ispravnosti dijetetskih proizvoda su definisani uslovi korišćenja zadrvastvenih izjava, samo za tu grupu proizvoda. Izjava mora niti bazirana na dokazanim opšteprihvaćenim naučnim činjenicama, što ostavlja prostora za različita tumačenja godine je najavljeno stupanje na snagu Pravilnika o nutritivnim i zdravstvenim izjavama, kojim bi se harmonizovala regulativa sa EU. 14 Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane, (2013). 148

157 3. KVALITATIVNO ISTRAŽIVANJE STAVOVA POTROŠAČA O OZNAKAMA NA HRANI U Srbiji je sprovedeno jedno od ređih istraživanja na temu ponašanja potrošača na tržištu hrane sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. Primarno istraživanje je započeto krajem godine, kada je organizovano kvalitativno istraživanje kroz fokus grupe, da bi tokom godine bilo realizovano i kvantitativno istraživanje. Kvalitativno istraživanje putem fokus grupnih diskusija je sprovedeno kako bismo razumeli motive kupovine prehrambenih proizvoda i stavove potrošača prema oznakama na proizvodima. Radi stuktuiranja diskusije, fokusne grupe su se koncentrisale na četri područja: zdravlje, zdrava hrana, stavovi prema nutritivnim i zdravstvenim izjavama i namera kupovine. Ciljevi istraživanja su analiza : 1. Kakvi su stavovi potrošača u Srbiji o zdravlju i zdravoj hrani, 2. Kakav je odnos prema oznakama na prehrambenim proizvodima, u smislu njihovog korišćenja i razumevanja, 3. Da li potrošači u Srbiji imaju poverenja u istinitost oznaka na prehrambenim proizvodima. Analizirane su i ključne razlike u stavovima različitih grupa ispitanika koji se javljaju kao učesnici fokus grupa. Kvalitativno istraživanje je sprovedeno putem 6 fokus grupa (svaka fokus grupa je brojila izmedju 9 i 12 ispitanika) ukupno 60 ispitanika, a relevantne grupe ispitanika su: 1. Ispitanici sa hroničnim zdravstvenim problemima (istovremeno i stariji od 45 godina, FG1 i FG2); 2. Žene koje imaju decu starosti ispod sedam godina i trudnice (FG3 i FG4); 3. Mlađa populacija (starosti između 18 i 23 godine, studenti, FG5 i FG6). Osnovni rezultati ovog dela istraživanja su sledeći. Potrošači prepoznaju vezu koja postoji između zdravlja i ishrane. Na pomen reči zdravlje među prve tri asocijacije pojavljivala se reč hrana. Pri tome, ne postoje značajne razlike u stavovima različitih grupa ispitanika (mladjih, starijih, žena, ispitanika sa zdravstvenim problemima). Na osnovu toga, mogli smo očekivati pozitivne stavove prema razumevanju oznaka i korišćenju ovih proizvoda. U pogledu drugog cilja, korišćenja i razumevanja oznaka na prehrambenim proizvodima, stavovi ipak nisu tako pozitivni. Ispitanici su pokazali visok stepen nezainteresovanosti za oznake na hrani. Naime, oni se ne informišu o sastavu hrane i drugim važnim karakteristikama, niti imaju poverenja u oznake na pakovanju proizvoda. Istraživanje je ukazalo na razlike koje postoje između različitih grupa potrošača. Tako 149

158 su trudnice i žene koje imaju decu mlađu od sedam godina pokazale najveće interesovanje za oznake na hrani, sposobne su da razumeju i da ih koriste. Žene u većem stepenu koriste oznake na hrani prilikom donošenja odluka o kupovini u odnosu na druge grupe ispitanika. One češće čitaju nutritivne informacije na prehrambenim proizvodima u odnosu na starije potrošače sa hroničnim zdravstvenim problemima (ranjiva populacija) i mlađe potrošače, koji ređe čitaju ove informacije. Ranjiva grupa ne čita i ne koristi oznake jer postoji problem njihovog razumevanjem. U pogledu poverenja u istinitost oznaka na prehrambenim proizvodima (treći cilj kvalitativnog istraživanja) svi ispitanici su pokazali nepoverenje, posebno u zdravstvene izjave. Mladi ispitanici su iskazali najveće nepoverenje tj. sekpticizam. Oni povremeno čitaju oznake, ali ističi da se ne oslanjaju na njih prilikom kupovine. Niži stepen skepticizma su iskazale žene. Generalno, potrošači u Srbiji oznake na prehrambenim proizvodima vide kao oblik reklama i oglasa. Ipak, i pored eksplicitno izraženih negativnih stavova i skepticizma, potrošači iz sve tri grupe redovno kupuju i koriste proizvode sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama, što govori o postojanju pozitivnog uticaja izjava na potrošnju. Karakteristični primeri su: ranjiva grupa kupuje proizvode sa redukovanim sadržajem masti, šećera, soli, zbog njihovog zdravstvenog stanja i preporuke lekara, i žena sa decom preferiraju proizvode sa dodatim vitaminima, brinući se na taj način o razvoju i zdravlju deteta. 4. KVANTITATIVNO ISTRAŽIVANJE TRAŽNJE Drugi deo istraživanja je kvantitativno istraživanje koje je realizovano kroz ankete. Istraživanje je realizovano tokom godine. Prikupljeno je 913 validnih anketa, na području Srbije. Kišove tablice su korišćene za selekciju ispitanika u domaćinstvu. Struktura ispitanika je prikazana na grafikonu 1. Upitnikom su obuhvaćene različite teme koje se odnose na: 1. kriterijume izbora hrane, 2. stavove o oznakama na hrani, 3. stavove o hrani sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama, 4. potrošnju hrane, 5. demografske karakteristike ispitanika, 6. nutritivno znanje ispitanika, 7. zdravstveni status, 150

159 a postoji i deo koji se odnosi na tradicionalnu hranu, što nije tema ovog rada. U ovom delu će biti analazirana tri segmenta istraživanja: 1) potrošnja hrane sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama, 2) kriterijumi izbora hrane i 3) stavovi prema oznakama na hrani. 15 Drugi i treći segment će biti u funkciji objašnjenja identifikovanih kretanja potrošnje i dodatnog razumevanja mogućih razloga za ponašanje ranjive grupe potrošača, tj. ispitanika sa hroničnim zdravstvenim problemima. Grafikon 1: Struktura uzorka Potrošnja hrane sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama Na osnovu fokus grupa uočeno je da ispitanici redovno konzumiraju veliki broj proizvoda sa nutritivnim i zdravstvenim (NiZ) izjavama. Rezultati kvantitavnog istraživanja pokazuju sličnu tendenciju, jer 70.3% ispitanika konzumira proizvode sa NiZ izjavama min. 2-3 puta mesečno i češće, a 56% jednom nedeljno i češće. Na primeru mlečnih proizvoda pratili smo potrošnju četiri proizvoda, dva u kategoriji konvencionalne hrane (punomasno mleko i sremski (pirotski, sjenički...) sir) i dva u kategoriji nove hrane, hrane sa NiZ izjavama (jogurt probiotik i mleko sa redukovanim procentom masti). Na grafikonu 2 su prikazani rezultati. 15 detaljnije videti u: Mitić and Gligorijević, (2015), pp

160 Grafikon 2: Potrošnja mlečnih proizvoda Potrošnja konvencionalnih proizvoda je veća je u odnosu na novu hranu. Nisu oba proizvoda nove hrane podjednako zastupljena u potrošnji. Najmanje zastupljeno u potrošnji je mleko sa redukovanim procentom masti, dok je značajnije učešće jogurta probiotika. Takođe, postoje značajne razlike u potrošnji u zavisnosti od demografskih karakteristika ispitanika. Za novu hranu je karakteristično da su značajniji potrošači žene u odnosu na muškarce (sa statistički značajnom razlikom u slučaju potrošnje mleka sa niskim % masnoće, t=2.147; p=0.032). Mlađi ispitanici (<30 godina) češće konzumiraju jogurt probiotik u odnosu na starije ispitanike (F=5.009: p=0.007), a stariji ispitanici (>55) češće konzimiraju mleko sa nižim % masnoće. Ispitanici sa višim nivoom dohotka češće konzumiraju novu hranu u odnosu na ispitanike sa nižim primanjima (F=3.624; p=0.001, za jogurt probiotik; F=3.245; p=0.004, za mleko sa nižim % masnoće), kao i ispitanici višeg stepena obrazovanja (F=12.636: p=0.000, za jogurt probiotik; F=2.268; p=0.060, za mleko sa nižim % masnoće). Analiza potrošnje na osnovu zdravstvenog statusa ispitanika je pokazala da ispitanici sa hroničnim zdravstvenim problemima (ranjiva populacija), manje koriste novu hranu u odnosu na konvencionalnu, s tim što u manjem stepenu koriste jogurt probiotik u odnosu na ispitanike koji nemaju hronične 152

161 zdravstvene probleme (t=2.392, p=0.017). Imajući na umu da je ranjiva populacija najznačajnija ciljna grupa za novu hranu, koja ima pozitivan uticaj na zdravstveno stanje i prevenciju bolesti, postavlja se pitanje razloga njihove niske potrošnje. U tom cilju analizirali smo kriterijume izbora hrane, kao i stavove o oznakama na hrani. Kriterijumi izbora hrane Food Choice Questionnaire 16 je korišćen kao skala za istraživanje kriterijuma izbora hrane. Reč je o listi od 36 stavova koji se ocenjuju na petostepenoj Likertovoj skali. Rezultat faktorske analize je devet faktora prikazanih u tabeli 1, koji objašnjavaju 57% varijansi. Kao najznačajniji kriterijum izbora hrana izdvajaju se senzorni apeli - ukus, miris i izgled hrane (prosečna ocena 4.36), zatim dostupnost hrane u prodavnicama (4.3) i na trećem mestu je zdravstvena i nutritivna vrednost hrane (4.03). Ovakav rezultat ukazuje da postoji visok stepen vrednovanja zdravstvenih benefita hrane, što potvrđuje i rezultate fokus grupa koji ukazuju da ispitanici zdravlje često povezuju sa ishranom. Visoke ocene senzornih apela, s druge strane upućuju na veći značaj ukusa hrane u odnosu na njene zdravstvene i nutritivne karakteristike. Tabela 1: Faktorska analiza kriterijuma izbora hrane Komponente Rotation Sums of Squared Loadings Total % variance explained Cumulative % Average factor score Zdravstvena i nutritivna vrednost hrane Raspoloženje Kontrola težine Lakoća pripreme Ukus, miris i izgled hrane Cena Zemlja porekla Dostupnost u prodavnicama Familijarnost Kaiser-Meyer-Olkin Measure of Sampling Adequacy = 0.875; Bartlett s Test of Sphericity; Approx. Chi-Square = ; df=630; significance Kriterijumi izbora se značajno razlikuju u zavisnosti od grupe ispitanika, razvrstanih prema polu, dohotku, obrazovanju, starosti i zdravstvenom statusu. Za potrebe ovog rada su nam najznačajnije razlike između 16 Steptoe, Pollard and Wardle, J. (1995), pp

162 ispitanike u zavisnosti od njihovog zdravstvenog statusa. Pre toga ćemo prokomentarisati uočene razlike u ostalim segmentima. Žene su u odnosu na muškarce kao značajnije vrednovale sledeće kriterijume prilikom izbora hrane: zdravstvenu i nutritivnu vrednost hrane (t=-3.808; p=0.000), uticaj hrane na kontrolu težine (t=-5.656; p=0.000), lakoću pripreme (t=-5.530; p=0.000) i cenu (t=-2.407; p=0.016). Ovakvi rezultati su u skladu sa ulogom žene u domaćinstvima u Srbiji, koja najčešće donosi odluke o kupovini i priprema hranu. U zavisnosti od dohotka domoćainstva uočeno je da članovi domaćinstva sa nižim nivoom dohotka više vrednuju lakoću pripremanja hrane (F=2.109; p=0.050) i cenu (F=16.249; p=0.000), dok u slučaju obrazovanja ispitanika postoje statistički značajne razlike u pogledu familijarnosti, tj. upoznatosti sa hranom (tri stava opisuju faktor upoznatosti: 1) to je hrana koju često jedem, 2) poznata mi je, 3) podseća me na hranu iz detinjstva; F=8.993; p=0.000). Ispitanici nižeg stepena obrazovanja više značaja daju kriterijumu prethodne upoznatosti određene hrane, tako da su oni u manjem stepenu skloni probanju nove hrane, gde je i hrana sa NiZ izjavama i mogu imati određeni otpor u pogledu prihvatanja inovacija u ovoj oblasti. Tabela 2: Kriterijumi izbora hrane (ne)ranjive populacije (prosečne ocene) kriterijumi ispitanici sa hroničnim oboljenjima ispitanici bez hroničnih oboljenja Zdrav. i nutri. vrednost Uticaj na raspoloženje Kontrola težine Lakoća pripreme Ukus, miris i izgled Cena Zemlja porekla Dostupnost u prodaji Familijarnost t test t=0.508; p=0.611 t=1.551; p=0.121 t=0.142; p=0.887 t=2.287; p=0.022 t=2.235; p=0.026 t=2.951; p=0.003 t=0.697; p=0.486 t=2.340; p=0.020 t=3.566; p=

163 Slična je situacija u tom domenu kada uporedimo starije i mlađe ispitanike. Mlađi ispitanici su vrednovali nižim ocenama značaj prehodne poznatosti hrane (F= p=0.000), iz čega možemo zaključiti da su skloniji probanju nove hrane. Stariji ispitanici u odnosu na mlađe više vrednuju zdravstvenu i nutritivnu vrednost hrane (F=5.614; p=0.004), uticaj hrane na kontrolu težine (F=3.763; p=0.024), lakoću pripreme (F=3.497; p=0.031), cenu (F= p=0.000), kao i zemlju porekla proizvoda (F=5.145; p=0.006). Kada je reč o ranjivoj populaciji zanimljivo je da ispitanici iz ove grupe nisu ocenli značaj nutritivne i zdravstvene vrednosti hrane značajnije većim ocenama u odnosu na ispitanike bez hroničnih zdravstvenih problema (tabela 2). S druge strane, kao značajnije su ocenili ukus, miris i izgled hrane, dostupnost u maloprodaji, cenu, lakoću pripreme, zemlju porekla i familijarnost. To znači da ranjiva populacija više vrednuje ukus hrane i ugodnost u smislu kupovine i pripreme, što bismo mogli okarakterisati kao hedonističke aspekte izbora hrane. Indikativno je i to što su u manjem stepenu skloni novoj hrani, jer više vrednuju značaj familijarnosti u odnosu na neranjivu populaciju, kao i činjenica da su cenovno osetljiviji. Cenovnu osetljivost ispitanika možemo pratiti iz ugla dohotka, starosti i zdravstvenog statusa, jer ispitanici nižeg dohotka, stariji i ranjivi više vrednuju značaj cene. To se može objasniti i činjenicom da postoji određena veza između ovih karakteristika ispitanika, jer se češće kao ispitanici sa hroničnim zdravsvenim problemima pojavljuju stariji, penzioneri, koji su i u socijalnom smislu ranjiva populacija zbog relativno niskih primanja (23,947 rsd je bio iznos prosečne penzije u godini, isplaćene preko Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje 17 ). Možemo zaključiti da ranjiva populacija, kojoj je dominantno i namenjena nova hrana, pre svega hrana sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama, manje konzumira ovu hranu, što može biti posledica isticanja ukusa hrane kao jednog od najznačajnijih kriterijuma izbora hrane, čime se može objasniti nizak stepen potrošnje mleka sa niskim procentom masti, ali i njihove cenovne osetljivosti, jer je reč o hrani koja je skuplja u odnosu na konvencionalnu hranu (cena jogurta probiotika je veća od cene konvencionalnog jogurta bez dodatih probiotskih kultura). Stavovi o oznakama na hrani Treći segment istraživanja se odnosi na korišćenje oznaka na hrani i razumevanje oznaka. U ogovoru na pitanje zašto ranjiva populacija u ređe konzumira hranu sa NiZ izjavama analizirali smo stepen razumevanja 17 Statistički godišnji bilten za godinu, 155

164 oznaka na hrani, koje govore o zdravstvenim i nutritivnim benefitima hrane. Istraživanje je pokazalo da 28,8% ispitanika ne razume izjave, dok 30% ima neutralan stav (na Likertovoj skali su zaokružili opciju 3 niti se slaže, niti se ne slaže). To ukazuje na činjenicu da samo oko 41% ispitanika razume oznake na hrani, u većem ili manjem stepenu. Rezultati za ranjivu populaciju ukazuju na niži stepen razumevanja izjava u odnosu na neranjivu (t=4.766; p=0.000), što može pomoću u razumevanju njihovog ponašanja u kupovini. Pored stepena razumevanja istraživali smo i skepticizam. Rezultati kvantitativnog istraživanja su potvrdili nalaze fokus grupa o visokom stepenu skepticizma potrošača, odnosno nepoverenja u oznake na hrani. Samo 39,5% ispitanika veruje da su oznake na hrani istinite, i pri tome još je veći stepen skepticizma među ranjivom populacijom (t=-1.939, p=0.053) u odnosu na ispitanike koji nemaju hronične zdravstvene tegobe. 5. KVANTITATIVNO ISTRAŽIVANJE PONUDE Treći korak istraživanja je analiza ponude proizvoda sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. U Srbiji su ti proizvodi relativno novi. Uobičajena mesta prodaje ovih prodaje proizvoda jesu maloprodajni objekti u kojima se prodaju prehrambeni i srodni proizvodi. U cilju analize ponude ovih proizvoda, izvršeno je istraživanje njihove prisutnosti u izabranim maloprodajnim objektima (u hipermarketima, supermarketima, superetama i specijalizovanim prodavnicama) na teritoriji Beograda i formirana odgovarajuća baza podataka (šop ček metod). 18 Ciljevi ovog dela ustražuvanja su: identifikovati proizvode i karakteristike proizvoda sa zdravstvenim i nutritivnim izjavama i utvrditi broj i vrste nutritivnih i zdravstvenih po različitim grupama proizvoda. Prikupljeno je 1083 anketa (proizvoda) i to u sledećim grupama proizvoda: 1) mleko i jogurt - 19%; 2) ulja, margarini i semenke - 17%, 3) pića nektari, energetska i alkoholna pića - 23%; 4) proizvodi na bazi žitarica (hleb, peciva, testeninu, biskvite, cerealije, pločice od žitarica - barove) - 25% i 5) dijetalni proizvodi (džem, med, čokolada, keks za dijabetičare i sl.) - 6%. Rezultati istraživanja su pokazali različitu upotrebu broj i vrstu, zdravstvenih i nutritivnih izjava u pojedinim grupama proizvoda. Kod 1083 proizvoda identifikovano je 2181 nutritivnih izjava i 185 zdravstvenih izjava. Veći broj unosa je rezultat činjenice da neki proizvodi imaju više od jedne nutritivne i/ili zdravstvene izjave. Najveći broj nutritivnih izjava je identifikovan u grupi proizvoda na bazi žitarica (27% 18 detaljan prikaz istraživanja videti u: Mitić, Gligorijević and Zečević, 2013, str

165 nutritivnih izjava) i mleko i jogurt (23%). Na trećem mestu se nalaze ulja, margarini i semenke (18%), zatim pića (17%), i na kraju dijetalni proizvodi (džem, med, čokolada, keks za dijabetičare i sl.) (15%). Najčešća nutritivna izjava koje se pojavljuju u uzorku je izjava da je proizvod obogaćen vitaminima i mineralima/ sadrži vitamine i/ili minerale/ visok sadržaj vitamina i/ili minerala (494 puta), zatim sledi izjava da je za proizvod karakterističan nizak/smanjen ili nulti sadržaj masti (439 puta). U bazi je identifikovano 185 zdravstvenih izjava, najviše je funkcionalnih izjava 145 koje ukazuju da neki sastojak hrane ima pozitivan uticaj na održavanje normalnog zdravstvenog stanja. Izjave koje ukazuju na pozitivan uticaj hrane ili njenih sastojka na smanjivanje rizika pojave bolesti su ređe (24), kao i izjave koje se odnose na normalan rast i razvoj dece (11). Posmatrano po grupama proizvoda, najviše je zdravstvenih izjava u kategoriji mleka i jogurta, a na drugom mestu su grupe pića i proizvoda na bazi žitarica. U kategoriji izjava o smanjivanju rizika pojave bolesti one su dominantne u grupi pića i dijetalnih proizvoda. Na sokovima je identifikovan najveći broj zdravstvenih izjava, ali one nemaju naučnu potvrdu. Zdravstvene izjave povezane sa rastom i razvojem dece su najčešće u grupi mleka i jogurta i ukazuju na značaj kalcijuma i vitamina za pravilan razvoj dece. Veliki je broj opštih izjava, kao što su: obezbeđuje energiju, opušta, daje snagu, za pravilan rast i razvoj, koje su neprecizne, nedovoljno određene, bez jasno definisanih zdravstvenih benefite i uzročno-posledičnih veza, što može dovesti potrošače u zabludu. Postoji čak 60 takvih izjava koje se ne mogu klasifikovati kao zdravstvene izjave prema regulativi EU. Rezultati ukazuju na visoku prisutnost ovih proizvoda u maloprodajnim objektima i visok stepen slobode u korišćenju oznaka, posebno zdravstvenih, a što je bilo posledica nedostatka pravne regulacije zdravstvenih izjava i neusaglašenosti domaćih propisa sa regulativom EU. Potrošačima se u Srbiji nudi hrana koja nije adektvatno obeležena, sa nepotpunim informacijama, informacijama koje su često netačne i dovode potrošače u zabludu. 6. ZAKLJUČAK Osnovni rezultati ovog istraživanja se mogu sistematizovati kroz sledeće zaključke. U domenu karakteristika tražnje možemo reći da: 1) potrošači prepoznaju vezu koja postoji između zdravlja i ishrane, zdravlje je važan motiv i kriterijum izbora hrane; 2) potrošači imaju pozitivne stavove o zdravoj hrani, 3) potrošači redovno kupuju proizvode sa NiZ izjavama; 4) ali se ne informišu se o sastavu hrane i drugim važnim karakteristikama, 157

166 niti imaju poverenja u oznake na pakovanju proizvoda; 5) postoje značajne razlike između različitih grupa potrošača, prema obrazovanju, polu, starosti i prihodu ispitanika, u pogledu svesti, znanja i potrošnje proizvoda sa nutritivnim i zdravstvenim izjavama. Fokus grupe su ukazale da trudnice i žena koje imaju decu, češće čitaju nutritivne informacije u odnosu na starije potrošače sa zdravstvenim problemima (ranjiva populacija) i mlađe potrošače. Potrošači sa hroničnim zdravstvenim problemima koriste proizvode sa NiZ izjavama ispod proseka, više vrednuju senzorne apele prilikom izbora namirrnica, i cenovno su osetljivi. Ovi rezultati su od značaja ne samo za proizvođače hrane, već i za državne institucije, kada je reč o unapređenju opšteg zdravlja populacije. Potrebni su programi edukacije i informisanja o nutritivnim i zdravstvenim karakteristikama hrane, organizovani od strane državnih institucija na nacionalnom nivou, uz uključivanje institucija primarne i sekundarne zdravstvene zaštite. Ranjivu populaciju treba usmeriti na nutritivne i zdravstvene karakteristike hrane pri izboru namirnica, zbog hroničnih zdravstvenih problema. Uočene probleme je potrebno otkloniti, ne samo kroz edukativne i promotivne kampanje usmerene kao informisanju i podizanju nutritivnog znanja potrošača, već je neophodan zaokružen program socijalnog marketinga. Socijalni marketing se odnosi na upotrebu marketinških principa i tehnika s namerom da ciljna grupa dobrovoljno modifikuje svoje ponašanje, zarad koristi pojedinca, grupe ili društva. 19 Uspešan socijalni marekting podrazumeva upravljanje svim instrumentima marketing miksa. U tom smislu je neophodno prilagoditi i proizvod, kroz odgovorno obeležavanje, koje je lako za razumevanje, bez preterane kvantifikacije, sa vizuelnim elementima koji se lakše interpretiraju. Neophodno je prilagoditi i cenovnu politiku, imajući na umu da je ranjiva grupa potrošača i cenovno osetljiva. Kroz razvijanje distributivnih kanala potrebno je obezbediti veću dostupnost nove hrane, ne samo u Beogradu, već i širom Srbije. Uloga posrednika u ovom segmentu je velika, ne samo zbog direktnog kontakta sa potrošačima, aktivnosti unapređenja prodaje, poput akcijskih sniženja, već i zbog razvoja privatnih brendova u segmentu zdrave hrane, koji ne samo da obezbeđuju proširenje ponude, već i niže cene. 19 Kotler, Roberto and Li, (2008), pg

167 LITERATURA Global Market Overview, Health and Wellness Products, com Hasler, C.M. (1998), Functional Foods: Their role in disease prevention and health promotion, Food Technology, Vol. 52, No. 11, Pp Kotler, F. et al. (2008), Socijalni marketing, Clio, Subotica Mitić, S. & Gligorijević, M. (2015) Consumers attitudes, knowledge and consumption of products with nutrition and health claims Economics of Agriculture, Vol. 62, No. 2, Pp Mitić, S., et al. (2013) Istraživanje ponude prehrambenih proizvoda sa zdravstvenim i nutritivnim izjavama, u Jovanović Gavrilović B., et al. (ed.) (2013), Ekonomska politika i razvoj, CIDEF, Beograd, str Pravilnik o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane, Službeni glasnik SRJ, 85/2013. Shimizu, T. (2003) Health Claims on Functional Foods: The Japanese Regulations and an International comparision Nutrition Research Reviews, Vol. 16, Pp Shine, A., et al. (1997) Consumer use of nutrition labels, British Food Jounal, Vol. 99, No. 8, Pp Statistički godišnji bilten za godinu, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Steptoe, A., et al. (1995) Development of a measure of the motives underlying the selection of food: The food choice questionnaire Appetite, Vol. 25, Pp Wade, S. and Kennedy, O. B. (2010) Does gym use impact upon nutritional knowledge? British Food Journal, Vol. 112, No. 1, Pp Zakon o bezbednosti hrane, Sluzbeni glasnik RS, br. 41/

168

169 ANALIZA IZABRANIH EKONOMSKIH INDIKATORA RAZVOJA POLJOPRIVREDE U SRBIJI: PRIMER PROIZVODNJE I DISTRIBUCIJE MALINE Irena Janković 6 ( irenaj@ekof.bg.ac.rs) Apstrakt Cilj ovoga rada jeste da prikaže specifičnosti lokalnog i globalnog lanca snabdevanja u proizvodnji i distribuciji maline proizvedene u Srbiji. Dok se proizvodnja sveže maline dominantno vezuje za prodaju na lokalnom tržištu, dotle je smrznuta malina značajan izvozni proizvod za domaću privredu. Usled specifične tržišne strukture i organizacije glavnih učesnika u proizvodnji i distribuciji maline do potrošača, dodata vrednost i ostvareni neto rezultat nisu jednako raspodeljeni među učesnicima u lancu snabdevanja. Analiza ekonomskih indikatora ukazuje na značajne tržišne distorzije i prostor za unapređenja koja bi vodila višoj kreiranoj vrednosti kao i njenoj ravnomernijoj distribuciji među učesnicima u lancu snabdevanja. KLJUČNE REČI: LOKALNI VS GLOBALNI LANAC SNABDEVANJA MALINE, DODATA VREDNOST, NETO REZULTAT Abstract The aim of this paper is to present the specifics of local and global supply chain in production and distribution of raspberries produced in Serbia. While the production of fresh raspberries is predominantly linked to the sale on the local market, frozen raspberries represent important export product for the domestic economy. Due to specific market structure and organization of the main participants in the production and distribution of raspberries to consumers, added value and net result are not equally distributed among supply chain participants. The analysis of economic indicators points to significant market distortions and room for improvements that would lead to higher value added creation and its more even distribution among the participants in the supply chain. KEY WORDS: LOCAL VS GLOBAL RASPBERRY SUPPLY CHAIN, VALUE ADDED, NET RESULT JEL KLASIFIKACIJA: Q1, D4, D22, L11 6 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 161

170 1. UVOD Proizvodnja i izvoz maline iz Srbije predstavljaju važne činioce koji daju svoj doprinos privrednom rastu lokalne privrede. Rad zato ima u fokusu analizu ovoga poljoprivrednog proizvoda. U prvom delu rada daje se pregled proizvodnje maline u Srbiji u prethodnom periodu, površina pod zasadom, ostvareni prinos i kretanje otkupnih i prodajnih cena. Nakon toga, na uzorku preduzeća koja učestvuju u preradi i/ili izvozu maline iz Srbije izvršena je analiza izabranih ekonomskih indikatora u lancu snabdevanja dodate vrednosti i neto rezultata. Rezultati analize ukazuju na različitu visinu stvorene vrednosti u globalnom i lokalnom lancu snabdevanja malinom kao i različit uticaj i učešće pojedinačnih učesnika u lancu na raspodelu te vrednosti. 2. PROIZVODNJA MALINE U SRBIJI KLJUČNI POKAZATELJI Proizvodnja maline u Srbiji u prethodnoj deceniji varira u rasponu od tona godišnje. Ukupna proizvodnja u godini iznosi tona i beleži pad u odnosu na prethodnu godinu za 8,8%. Za godinu se planira proizvodnja od oko tona na ha. Najveća količina maline proizvodi se u Centralnoj Srbiji. Ariljska malina zaštićen je naziv za malinu sa posebnim odlikama poreklom iz opštine Arilje u Zapadnoj Srbiji. Manja količina maline se proizvodi i u Vojvodini. Grafikon 1. Proizvodnja maline u Srbiji, jun maj god., u hiljadama tona / / / / / / / / / / /15 Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS 162

171 Površina pod zasadom maline u godini iznosi ha što predstavlja pad u odnosu na prethodnu godinu od 8,2%. U proseku, samo 3-5% površina pod zasadom malinama se navodnjava. Grafikon 2. Površina pod zasadom malina, u hektarima 18,000 16,000 14,000 12,000 10,000 8,000 6,000 4,000 2, / / / / / / / / / / /15 Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS Prosečan godišnji prinos varira u rasponu između 5-6 t/ha. Ostvareni prinos u godini iznosi 5,6 t/ha. Grafikon 3. Prosečan prinos maline, t/ha / / / / / / / / / / /15 Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS 163

172 U Srbiji, maline se gaje na malim porodičnim imanjima na parcelama prosečne površine 0,5 hektara. Beru se ručno. Mali proizvođači uobičajeno organizuju sadnju, brigu o usevima, navodnjavanje, suzbijanje korova, orezivanje, branje, skladištenje i transport maline. 7 Berba malina u Srbiji počinje u drugoj polovini juna i završava se u julu, u zavisnosti od vremenskih uslova i lokacije zasada. Sveže maline, u najvećoj meri, prodaju se i konzumiraju tokom letnje sezone i samo se mali deo izvozi, pretežno, u region Zapadnog Balkana. Sveže maline se čiste, spremaju i skladište na temperaturi od 0 C i transportuju hladnjačama do finalnih destinacija u roku od 3 dana. Sveže maline konzumiraju se u tom obliku ili se prerađuju u sokove i voćne koncentrate. Proizvodnja sveže maline jedva dostiže 2-3% ukupne proizvodnje maline što uključuje i pomenute domaće proizvode (sokovi, tradicionalna hrana). Za male proizvođače je teško da iskoriste prednosti ekonomije obima i njihovi troškovi proizvodnje su uobičajeno visoki. Dodatne investicije u transport i tehnološka poboljšanja su neophodne kako bi se olakšao izvoz visoko-kvalitetnih svežih malina. Dodatno, proizvođači maline imaju malu tržišnu i pregovaračku moć. Na tržištu trenutno postoji mali broj organizacija/udruženja koja pomažu proizvođačima u prodaji maline na kvantaškim i zelenim pijacama. Savez udruženja malinara Zapadne Srbije postoji od godine. Grafikon 4. Ukupna ponuda maline u Srbiji (početne zalihe, domaća proizvodnja i uvoz), u hiljadama tona / / / / / / / / / / /15 Početne zalihe Domaća proizvodnja Uvoz Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS 7 SIEPA (2005), str

173 Sveže maline se prodaju na kapijama imanja i na kvantaškim i zelenim pijacama. Posrednici (otkupljivači ili trgovci) kupuju maline direktno od proizvođača. Oni su uobičajeno locirani blizu proizvođača (najčešće u centrima opština). Oni otkupljuju svežu malinu i transportuju je do postrojenja za preradu. Proizvođači najčešće ne raspolažu sredstvima za transport i zato prodaju malinu velikoprodaji koja ima skladišta, postrojenja i prevozna sredstva. Ukupna godišnja ponuda malina u Srbiji varira u rasponu od tona u periodu od godine i obuhvata početne zalihe iz prethodne sezone, domaću proizvodnju u konkretnom periodu i uvoz. Godišnja potrošnja maline se deli na domaću potrošnju i izvoz. Domaća potrošnja uključuje konzumiranje u svežem i prerađenom obliku, gubitke i krajnje zalihe. Grafikon 5. Potrošnja maline iz Srbije (domaća potrošnja, gubici, krajnje zalihe i izvoz), u hiljadama tona / / / / / / / / / / /15 Domaća potrošnja Gubitak Krajnje zalihe Izvoz Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS Dominantan deo proizvedene maline u Srbiji se izvozi u zamrznutom obliku. 8 U godini izvezeno je tona maline, za 26,3% više nego u godini. 9 Smrznuta malina se najviše izvozi u Nemačku, Francusku i Belgiju, a sveža u zemlje regiona Zapadnog Balkana, Austriju i Nemačku. Veoma mali procenat proizvodnje se izvozi u svežem ili rashlađenom stanju. 8 U Srbiji postoji preko 200 hladnjača koje rade u režimu dubokog zamrzavanja (- 18 C), kapaciteta od tona. 9 Ministarstvo poljoprivrede (2015), str

174 120% Grafikon 6. Domaća potrošnja vs izvoz maline iz Srbije, kao % ukupne potrošnje maline 100% 80% 60% 40% 20% 0% 2004/ / / / / / / / / / /15 Domaća potrošnja Izvor: Prikaz autora na bazi podataka RZS U ukupnoj vrednosti izvoza voća u godini od 415,8 miliona evra, malina je učestvovala sa približno 45%. Promena učešća u ukupnoj vrednosti izvoza voća u prethodnom petogodišnjem periodu posledica je cenovne politike na međunarodnom tržištu i sve veće konkurentnosti poljske i čileanske maline. Tržišne cene za svežu malinu i druge poljoprivredne proizvode su dostupne u okviru Sistema tržišnih informacija poljoprivrede Srbije, STIPS. 10 Podatke o otkupnim cenama prikuplja i Republički zavod za statistiku, RZS. Izvoz Grafikon 7. Prosečne godišnje velikoprodajne i maloprodajne cene maline u Srbiji, u RSD/kg Velikoprodajne cene Maloprodajne cene - Zelene pijace Izvor: Prikaz autora na bazi podataka STIPS

175 Podaci za cenu sveže maline su dostupni samo sezonski, u mesecima kada se malina proizvodi. Tako, podaci STIPS pokrivaju lokalni lanac proizvodnje sveže maline. Opseg ovog kratkog lanca snabdevanja je nacionalni. 3. LOKALNI VS GLOBALNI LANAC SNABDEVANJA MALINOM U SRBIJI Lokalni i globalni lanac snabdevanja malinom u Srbiji obuhvataju ponudu sveže maline s jedne strane i zamrznute maline, sa druge. S obzirom na to da se dominantan deo proizvedene maline u Srbiji izvozi u zamrznutom obliku, ponuda sveže maline iz Arilja čini samo mali deo ukupne ponude maline sa ovih prostora. Lokalni lanac snabdevanja malinom orijentisan je na domaće tržište i samo se mali iznos sveže maline izvozi u susedne zemlje. Sveže maline iz Ariljske oblasti predstavljaju specifičan proizvod sa posebnim i zaštićenim poreklom. Ove maline se konzumiraju u letnjem periodu. Svi proizvodni imputi su dominantno domaćeg porekla. Reč je o radno intenzivnoj delatnosti na malim parcelama, najčešće, u okviru porodičnih gazdinstava. Pored članova domaćinstva, za branje malina se angažuju i sezonski radnici. Grafikon 8. Lokalni lanac snabdevanja malinom u Srbiji Izvor: Stojanović, Z. et al. (2014), Global and Local Raspberry Supply Chains. National Level Report of Serbia. Belgrade: Faculty of Economics, University of Belgrade Najveći deo proizvedene maline otkupljuju posrednici i usmeravaju ih preduzećima koja vrše selekciju, klasifikovanje i rashlađivanje maline i njen transport do maloprodajnih mesta i finalnih potrošača Centre for development of Jablanica and Pčinja districts and Epicentar Internacional (2012), str

176 Globalni lanac snabdevanja malinom uključuje i značajan broj inostranih učesnika. Pored malih proizvođača u ovom lancu prisutni su i srednji i veliki proizvođači. Proizvođači u velikoj meri dolaze iz Zapadne Srbije (Zlatiborski okrug). Preko 90% proizvedene maline se zamrzava na -40 C i skladišti na temperaturi između C. Najveći iznos se izvozi u zemlje EU, a ostatak u SAD, Švajcarsku, Rusiju i Japan. Grafikon 9. Globalni lanac snabdevanja malinom iz Srbije Izvor: Stojanović, Z. et al. (2014), Global and Local Raspberry Supply Chains. National Level Report of Serbia. Belgrade: Faculty of Economics, University of Belgrade Skladištenje i transport smrznute maline se odvija uz pomoć posrednika, zadruga, preduzeća za skladištenje i transport i izvoznika. 4. ANALIZA DODATE VREDNOSTI U LANCU SNABDEVANJA MALINOM U SRBIJI Obračun dodate vrednosti u procesu proizvodnje i distribucije sveže i zamrznute maline jeste važan pokazatelj kapaciteta uposlenih faktora proizvodnje da efikasno koriste sirovine i druge proizvodne usluge. Dodatno, distribucija dodate vrednosti duž lanca snabdevanja pruža dodatne informacije o pojedinačnoj snazi i dominaciji pojedinih učesnika u lancu i procesu proizvodnje i distribucije proizvoda od gazdinstva do finalnog potrošača. Tako, indikatori dodate vrednosti pružaju više informacija i o strukturi lanca snabdevanja u domenu: performansi i produktivnosti, rasta i veličine, tj. važnosti, vertikalne integracije i ekonomske koncentracije. 168

177 Dodata vrednost se računa kao razlika između otkupne, velikoprodajne i maloprodajne cene maline i nefaktorskih troškova u svakoj fazi lanca snabdevanja od proizvođača do potrošača. Jediničnu dodatu vrednost je moguće računati na bazi razlike između prodajne cene proizvoda i proizvodnih troškova na koju se dodaju jedinični troškovi amortizacije i radne snage. Ukupna dodata vrednost tada je jednaka zbiru svih jediničnih dodatih vrednosti. Ukupna dodata vrednost jednaka je razlici ukupnih prihoda od prodaje i troškova sirovina i usluga potrebnih za proces proizvodnje. Kako bi se procenila dodata vrednost za lance snabdevanja malinom u Srbiji prikupljeni su bilansni podaci za mala i srednja preduzeća koja vrše preradu i distribuciju sveže i smrznute maline iz Srbije u periodu godina. Analizirani su podaci za 31 preduzeće na bazi informacija u bazi Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, SIEPA. Pristup bilansnim podacima bio je omogućen kroz bazu Boniteti.rs. U uzorku je zastupljeno 20 malih i 11 srednjih preduzeća, mereno bilansnom sumom. U okviru uzorka kreirana su dva poduzorka prvi koji se odnosi na preduzeća koje prerađuju i izvoze malinu, kao predstavnici globalnog lanca snabdevanja i drugi, koji obuhvata proizvođače i posrednike u distribuciji sveže maline, u lokalnom lancu. Na osnovu bilansa stanja i uspeha preduzeća u uzorku izračunata je dodata vrednost i dodata vrednost po zaposlenom za globalni i lokalni lanac snabdevanja malinom u Srbiji prema sledećim formulama: Dodata vrednost = (Dobitak iz poslovanja gubici iz poslovanja) - (Porast zaliha - smanjenje zaliha) - drugi poslovni prihodi (1) Dodata vrednost po zaposlenom = Dodata vrednost / prosečan broj zaposlenih (2) Podaci su onda agregirani za lokalni i globalni poduzorak i prosečne vrednosti su izračunate u nastavku Dodata vrednost u globalnom lancu snabdevanja malinom Srbija pretežno izvozi proizvedene maline u smrznutom obliku. Prosečna dodata vrednost i prosečna dodata vrednost po zaposlenom u globalnom lancu snabdevanja prikazane su na narednom grafikonu. 169

178 Grafikon 10. Prosečna dodata vrednost i prosečna dodata vrednost po zaposlenom za uzorak prerađivača i izvoznika maline iz Srbije, u evrima Prosečna dodata vrednost Prosečna dodata vrednost po zaposlenom Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na bazi podataka SIEPA i Boniteti.rs Podaci ukazuju na visoku ukupnu i dodatu vrednost po zaposlenom u predkriznom periodu i značajan pad kreirane vrednosti u godinama recesije koje odlikuje opadajuća tražnja i izvoz. 12 Na bazi raspoloživih podataka o prosečnim otkupnim, velikoprodajnim i maloprodajnim cenama maline po kilogramu (RZS i STIPS) i podataka o kretanju deviznog kursa u posmatranom periodu (Narodna banka Srbije, NBS) procenjena je kreirana i distribuirana dodata vrednost u svakom segmentu lanca snabdevanja po kilogramu maline. Na bazi prezentovanih podataka može se uočiti da se kreirana dodata vrednost po kilogramu maline uglavnom uvećavala u periodu godina dostižući vrhunac u godini i značajan pad u godini sa tendencijom oporavka u godinama nakon. Ono što jeste od posebnog značaja je rastući udeo proizvođača u raspodeli kreirane vrednosti u lancu. On se kretao od negativnih vrednosti sredinom 2000-ih godina dostižući značajnih 40% u godini što može ukazivati na rastuće udruživanje proizvođača maline u prethodnom periodu. 12 Više o krizi videti u: Janković (2014) i Janković and Živković (2014). 170

179 Tabela 1. Kreiranje i raspodela dodate vrednosti u globalnom lancu snabdevanja malinom iz Srbije U evrima/kg Otkupna cena 0,471 0,68 1,142 2,107 1,199 1,2643 0,8082 1,104 1,6284 Nefaktorski troškovi* 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 Velikoprodajna cena 0,807 0,975 1,588 2,787 2,001 2,0865 1,4713 1,5911 2,2981 Maloprodajna cena 1,615 2,342 2,989 3,684 2,906 4,2701 1,9617 2,6519 3,0052 Otkupna cenatroškovi -0,23-0,02 0,442 1,407 0,499 0,5643 0,1082 0,404 0,928 Velikoprodajna cena- otkupna cena 0,336 0,295 0,446 0,68 0,802 0,8222 0,6631 0,4871 0,6697 Maloprodajna cena - velikoprodajna cena 0,807 1,367 1,401 0,896 0,905 2,1836 0,4904 1,0607 0,7071 Ukupna dodata vrednost 0,915 1,642 2,289 2,984 2,206 3,5701 1,2617 1,9519 2,3052 Dodata vrednost za proizvođača -25% -1% 19% 47% 23% 16% 9% 21% 40% Dodata vrednost za velikoprodaju 37% 18% 19% 23% 36% 23% 53% 25% 29% Dodata vrednost za maloprodaju 88% 83% 61% 30% 41% 61% 39% 54% 31% Izvor: Kalkulacija autora na bazi podataka RZS, STIPS i NBS * Nefaktorski troškovi proizvodnje su dostupni kod Swiss Agency for Development and Cooperation (2010), str. 16. i na bazi intervjua relevantnih tržišnih učesnika u sektoru 4.2. Dodata vrednost u lokalnom lancu snabdevanja malinom Lokalni lanac snabdevanja malinom u Srbiji odnosi se na proizvodnju i distribuciju sveže Ariljske maline do kvantaških i zelenih pijaca i maloprodajnih objekata. S obzirom na to da se dominantan deo proizvedene maline izvozi iz Srbije, preostala domaća ponuda na lokalnom tržištu predstavlja slabije organizovan lanac snabdevanja malinom. To za 171

180 rezultat ima višu cenu koju plaća finalni potrošač i višu dodatu vrednost za velikoprodaju i maloprodaju, tj. posrednike u poređenju sa proizvođačima. Grafikon 11. Prosečna dodata vrednost i prosečna dodata vrednost po zaposlenom u lokalnom lancu snabdevanja svežom malinom u Srbiji, u evrima Prosečna dodata vrednost Prosečna dodata vrednost po zaposlenom Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na bazi podataka Boniteti.rs i intervjua S obzirom na to da lokalni lanac snabdevanja malinom manje zavisi od eksterne tražnje, to rezultuje stabilnijom dodatom vrednošću za učesnike u lancu. Na bazi raspoloživih podataka o prosečnim otkupnim, velikoprodajnim i maloprodajnim cenama za svežu malinu po kilogramu kao i podataka o kretanju deviznog kursa procenili smo dodatu vrednost kreiranu i raspodeljenu među učesnicima u lokalnom lancu snabdevanja malinom. 4 Grafikon 12. Prosečna dodata vrednost po kg u globalnom vs lokalnom lancu snabdevanja malinom u Srbiji Dodata vrednost u globalnom lancu/kg Dodata vrednost u lokalnom lancu/kg Izvor: Kalkulacija autora na bazi podataka RZS, STIPS i NBS 172

181 Tabela 2. Kreiranje i raspodela dodate vrednosti u lokalnom lancu snabdevanja malinom iz Srbije U evrima/kg Otkupna cena 0,471 0,68 1,142 2,107 1,199 1,2643 0,8082 1,104 1,6284 Nefaktorski troškovi* 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 0,7 Velikoprodajna cena 1,258 1,209 1,72 2,777 2,413 2,0794 2,2058 2,3327 2,8084 Maloprodajna cena 1,886 2,965 3,66 4,485 3,409 3,4047 4,3045 3,7745 3,7458 Otkupna cena - troškovi -0,23-0,02 0,442 1,407 0,499 0,5643 0,1082 0,404 0,9284 Velikoprodajna cena - otkupna cena 0,787 0,528 0,577 0,67 1,213 0,815 1,3976 1,2287 1,18 Maloprodajna cena - velikoprodajna cena 0,628 1,757 1,94 1,708 0,997 1,3254 2,0987 1,4418 0,9374 Ukupna dodata vrednost 1,186 2,265 2,96 3,785 2,709 2,7047 3,6045 3,0745 3,0458 Dodata vrednost za proizvođača -19% -1% 15% 37% 18% 21% 3% 13% 30% Dodata vrednost za velikoprodaju 66% 23% 20% 18% 45% 30% 39% 40% 39% Dodata vrednost za maloprodaju 53% 78% 66% 45% 37% 49% 58% 47% 31% Izvor: Kalkulacija autora na bazi podataka RZS, STIPS i NBS * Nefaktorski troškovi proizvodnje su dostupni kod Swiss Agency for Development and Cooperation (2010), str. 16. i na bazi intervjua relevantnih tržišnih učesnika u sektoru Poređenjem kreirane dodate vrednosti u globalnom i lokalnom lancu snabdevanja malinom moguće je primetiti da je viša vrednost po kilogramu kreirana u lokalnom lancu. Takođe, varijabilnost kreirane vrednosti je niža u lokalnom lancu. 173

182 Posmatrajući raspodelu kreirane vrednosti među učesnicima u lancu može se uočiti da proizvođači stiču značajniju ulogu u raspodeli u oba lanca snabdevanja u skorijem periodu sa relativno višim učešćem u globalnom lancu snabdevanja. Lokalni lanac koji je slabije organizovan i standardizovan ostavlja mesta za dalja unapređenja i ističe potrebu za boljim organizovanjem proizvođača maline. To bi dovelo do uvećanja njihove pregovaračke snage, tržišnog učešća i udela u raspodeli dodate vrednosti. 5. ANALIZA NETO REZULTATA U LANCU SNABDEVANJA MALINOM U SRBIJI Na bazi bilansa uspeha za 31 preduzeće u posmatranom uzorku koje se bavi preradom, distribucijom na lokalnom tržištu i izvozom maline iz Srbije, sakupljeni su podaci o neto rezultatima i agregirani na nivou poduzoraka za globalni i lokalni lanac snabdevanja malinom. Nakon toga, izračunate su prosečne vrednosti i prosečne vrednosti po zaposlenom Neto rezultat u globalnom lancu snabdevanja malinom Globalni lanac snabdevanja, koji značajno zavisi od spoljne tražnje, suočava se sa padom tražnje i prihoda u postkriznom periodu što dovodi do neto gubitaka u godini. Grafikon 13. Prosečan neto rezultat i prosečan neto rezultat po zaposlenom za prerađivače i izvoznike maline iz Srbije, u evrima Prosečan neto dobitak/gubitak Prosečan neto rezultat po zaposlenom Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na bazi podataka SIEPA i Boniteti.rs 174

183 5.2. Neto rezultat u lokalnom lancu snabdevanja malinom S obzirom na to da je lokalni lanac snabdevanja dominantno vezan za lokalnu tražnju, neto rezultat kreiran u lokalnom lancu snabdevanja malinom se stabilno uvećava u posmatranih pet godina. Grafikon 14. Prosečan neto rezultat i prosečan neto rezultat po zaposlenom za lanac snabdevanja svežom malinom u Srbiji, u evrima Prosečan neto rezultat Prosečan neto rezultat po zaposlenom Izvor: Kalkulacija i prikaz autora na bazi podataka Boniteti.rs i intervjua tržišnih učesnika u sektoru Neto rezultat ostvaren u globalnom i lokalnom lancu snabdevanja malinom potvrđuje važnu ulogu koju Srbija ima u izvozu smrznute maline na eksterna tržišta i visoku zavisnost tih tokova kao i kreirane vrednosti od nestabilnosti tih tržišta i spoljne tražnje. Sa druge strane, lokalni lanac snabdevanja svežom malinom u Srbiji ima potencijal za dalji rast što potvrđuje stabilno uvećanje neto dobitaka generisanih u prethodnom periodu. 6. ZAKLJUČAK Prezentovana analiza u ovome radu usmerena je na globalni i lokalni lanac snabdevanja malinom proizvedenom u Srbiji. Akcenat je stavljen na izračunavanje i tumačenje odabranih ekonomskih indikatora dodate vrednosti i neto rezultata. Rezultati analize pokazuju da se u lokalnom lancu snabdevanja generiše veća dodata vrednost koja je malo zavisna od stanja i tražnje na eksternim tržištima. Nasuprot tome, generisana vrednost u globalnom lancu je visokozavisna od spoljne tražnje i inostrane konkurencije. U pogledu raspodele stvorene vrednosti, proizvođači stiču sve značajniju ulogu u oba lanca u poslednjem periodu, sa trenutno višim učešćem u raspodeli u globalnom lancu snabdevanja. Neto rezultat ostvaren u oba lanca snabdevanja ukazuje na potencijal za dalji rast i razvoj, značaj 175

184 koji Srbija ima u izvozu maline, ali i osetljivost proizvodnje i izvoza od stanja i tražnje na globalnom tržištu. LITERATURA Centre for development of Jablanica and Pčinja districts and Epicentar Internacional. (2012), Value chain analysis for Southern Serbia, content/docs/value_chain_analysis_in_southern_serbia.pdf Janković, I. (2014), Merenje valutne nesaglašenosti na uzorku zemalja iz regiona Centralne i Istočne Evrope i Zapadnog Balkana Ekonomske ideje i praksa, br. 14, septembar 2014, Pp Janković, I. and Živković B. (2014), An Analysis of the Effect of Currency Mismatch on a Country s Default Risk Economic Annals, Volume LIX, No. 201/ April - June 2014, Pp Ministarstvo poljoprivrede. (2015), Bilans maline izveštaj za jun godine, SIEPA. (2005), Fruit industry in Serbia, FruitIndustryInSerbia.pdf Stojanovic, Z. et al. (2014), Global and Local Raspberry Supply Chains. National Level Report of Serbia, Belgrade: Faculty of Economics, University of Belgrade Swiss Agency for Development and Cooperation. (2010), Market Analysis of the Fruit Sector in the Zlatibor County, Serbia, docs/detail2/827/1 [Pristup: 12/07/14] [Pristup: 10/08/14] [Pristup: 15/06/14] [Pristup: 07/06/14] [Pristup: 16/04/16] 176

185 INOVATIVNO BRENDIRANJE HRANE UPOTREBA OZNAKA O DOBROBITI ŽIVOTINJA Saša Veljković 13 ( sasa.veljkovic@ekof.bg.ac.rs) Apstrakt Istraživanje ima za cilj da ispita percepcije potrošača u vezi označavanja dobrobiti životinja u Srbiji. Kako bi se olakšali definisanje i označavanje dobrobiti farmskih životinja, sprovedeno je više fokus grupa. Istraživanje je sprovedeno u Beogradu na 98 osoba iz različitih kategorija. Starost ispitanika, prisustvo dece u porodici i posedovanje kućnih ljubimaca, bili su ključni kriterijumi za regrutovanje članova fokus grupa. Rezultati su značajni za objašnjenje ključnih pokretača ponašanja potrošača u pravcu kupovine i potrošnje prehrambenih proizvoda proizvedenih u skladu sa standardima zaštite dobrobiti životinja i njihovih stavova prema vodećim svetskim šemama označavanja u ovoj oblasti. Od osam prezentiranih oznaka, najbolje su bile rangirane one opštijeg karaktera. KLJUČNE REČI: DOBROBIT ŽIVOTINJA, HRANA, BRENDIRANJE, OZNAKE Abstract The research aims to explore consumer s perceptions of the animal welfare labelling in Serbia. In order to facilitate the definitions and the farm animal welfare labelling, multiple focus groups were conducted. The research took place in Belgrade, and comprised 98 people from different categories. Respondents age, presence of children in the family and pets friendly households, were key factors for recruiting focus group members. The results are valuable for explaining the main drivers of consumers behaviour in the field of animal welfare food products buying and consumption and their attitudes toward world leading labelling schemes. Among the eight presented, top rated are the general labels. KEY WORDS: ANIMAL WELFARE, FOOD, BRANDING, LABELS JEL KLASIFIKACIJA: I31, M31, Q13 13 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 177

186 1. UVOD: OZNAČAVANJE HRANE U FUNKCIJI BRENDIRANJA Označavanje proizvoda u upotrebi je od davnina. Osnovni vid razlikovanja bilo je ime, kasnije su tu ulogu imali i pakovanje proizvoda, informacije na pakovanju i slično, upravo da bi se određeni proizvodi izdvojili i razlikovali od drugih, te kako bi se obezbedila njihova prepoznatljivost i lakša identifikacija. Shodno tome se i za marku (brend) može reći da faktički postoji od kada postoji i tržište. Smatra se da je prvi put uvedena u antičko doba, u predelu Mediterana, pre svega u staroj Grčkoj i Rimu, kao i u Etruriji, 14 mada su neka novija istraživanja pronašla određene dokaze brendiranja proizvoda još pre 4000 godina. 15 Jednu od najprihvaćenijih definicija brenda dalo je Američko udruženje za marketing (AMA): Brend (marka) je ime, termin, znak, simbol ili oblik, ili njihova kombinacija, sa namerom da identifikuje proizvode ili usluge jednog ili grupe prodavaca i da ih diferencira od konkurentskih (proizvoda i usluga). 16 Pogled na brend se menjao kroz vreme, te se u novije doba sve više povezuje sa tržištem i vrednostima za potrošače, pa tako de Chernatony i McDonald definišu uspešan brend kao: prepoznatljivi proizvod, uslugu, osobu ili mesto, čija je vrednost uvećana na način da je kupac ili korisnik opaža kao relevantnu, jedinstvenu, održivu dodatu vrednost, koja zadovoljava njegove potrebe na najbolji način. 17 Shodno definicijama brenda, brendiranje u užem smislu: uključuje odluke povezane sa izborom elemenata identiteta, a u širem smislu posmatrano ono obuhvata čitav niz strategija i postupaka kojim se definišu zajednički i specifični elementi i njihovo uklapanje u postojeći portfolio proizvoda preduzeća, a koji za cilj imaju ne samo da brend izdvoje vizuelno, već i u svesti potrošača. 18 Prve forme brendiranja odnosile su se na obeležavanje proizvoda, pre svega su oznake bile vidljive na grnčariji, a osnovni cilj bio je zaštita kupaca od loše kupovine. Smatra se da danas brend ima čitav niz funkcija. Tako se može govoriti o racionalnim, usmerenim na konkretne koristi (kao što su smanjenje rizika kupovine, garancija kvaliteta, olakšavanje izbora, oznaka porekla). Ipak, savremeno doba sve više daje primat emocionalnim vrednostima (kao što su na primer zadovoljavanje potreba pripadnosti i samopotvrđivanja, društvena dimenzija, kreiranje 14 Clifton et al. (2009), str Moore and Reid (2008), str Keller (2013), str Chernatony L. (2002), str Veljković (2010), str

187 emotivnih veza, transformacija iskustva/doživljaja sa brendom i slično). 19 Shodno navedenom, brendiranje je tehnika koja se široko upotrebljava i od strane preduzeća iz prehrambene industrije. U fokusu je kreiranje pozitivnog imidža i građenje brenda koji treba da pomogne u percepciji, prihvatanju i korišćenju određenog prehrambenog proizvoda. Konkurencija se stalno povećava, a preduzeća u oblasti prehrambene industrije rastu, tako da se sve više ulaže u brend i brendiranje. Pored razvijenih zemalja sveta, ovakve tendencije su sve prisutnije i u zemljama u razvoju. 20 Primetan je i porast broja i snage globalnih kompanija u prehrambenoj industriji, a vrednost ovih kompanija i brendova pod njihovim vlasništvom se uvećava iz godine u godinu. Tako je prema istraživanjima i izračunavanjima konsultantske kuće Brand Finance, najvredniji brend na globalnom nivou u oblasti hrane bio Nestle (sa procenjenom vrednošću od preko 21,2 milijarde $ u godini), a slede ga Danone, Kellogg s, Heinz i Cadbury s. 21 Često prehrambeni proizvodi koriste brend i brendiranje kako bi uticali na potrošače još u doba detinjstva i na taj način se pozicionirali u svesti za neke buduće potrošnje. 22 Ipak, postoje sve izraženije tendencije u pogledu novijih formi brendiranja i označavanja hrane, pri čemu se koriste posebne oznake i/ili izjave. Hrana i način njenog označavanja sve više su pod uticajem zakonske regulative, a mora se posmatrati i marketinški aspekt, ali i širi, društveni aspekt. Nutritivni sastav, oznaka zemlje ili regiona (geografskog) porekla, ekološke oznake, razne zdravstvene tvrdnje i sa tim povezani termini i oznake, samo su neki od pravaca razvoja označavanja i brendiranja hrane u proteklih dvadesetak godina. 23 Pritom treba voditi računa i o tome da nekada brend proizvođača/maloprodavca može doći u koliziju sa oznakom koja sugeriše društveno odgovorno ponašanje, organsko poreklo proizvoda, proizvodnju u skladu sa životnom sredinom ili dobrobiti životinja i slično. Osnovni razlog je nepoverenje u velike korporacije i njihove brendove i povezivanje preferiranih prehrambenih proizvoda i specifičnih oznaka sa malim proizvođačima/farmama i lokalnim brendovima. 24 Posebnu pažnju u poslednjih nekoliko godina privlači primena koncepta dobrobiti životinja i sa tim povezano korišćenje oznaka koje ukazuju na 19 Veljković i Đorđević (2010), str Hosseinzadeh et al. (2014), str Food 25, The annual report on the world s most valuable Food brands (2015) 22 Keller et al. (2012), str Opširnije videti: Ognjanov, Stojanović i Veljković (2014), str Sirieix et al. (2013), str

188 proizvode koji poštuju standarde i propise u ovoj oblasti, naročito kada su u pitanju farmske životinje i prehrambeni proizvodi, o čemu će u nastavku biti više reči. 2. KONCEPT DOBROBITI ŽIVOTINJA I MOGUĆNOSTI BRENDIRANJA HRANE PO OVOM OSNOVU Dobrobit farmskih životinja sve je značajnija tema u kontekstu vođenja politike potrošnje hrane u Evropi. 25 Iako su prvi zakoni u ovoj oblasti doneti još pre skoro dvesta godina u Engleskoj, moderni počeci se vezuju za sedamdesete godine XX veka, kada započinje intenzivna debata u vezi pitanja dobrobiti životinja. Ključni razlozi se mogu tražiti u promenama povezanim sa modernim gajenjem životinja, ali pre svega u promeni odnosa između ljudi i životinja, što je uticalo da u moderno doba potrošači iz razvijenih zemalja EU visok značaj daju upravo ovoj temi, smatrajući da je potrebno podignuti na viši nivo zakonodavstvo i praksu u oblasti dobrobiti farmskih životinja. Ono što je evidentno, jeste različito shvatanje samog pojma, kao i kriterijuma na osnovu kojih se posmatra dobrobit farmskih životinja. 26 I pored određenih razlika u definisanju, naučno je dokazano da i životinje, kao i ljudi, mogu da osete bol, patnju i stres, pa se dobrobit životinja upravo oslanja na obezbeđivanje prirodnog ponašanja životinja, gde nema izazivača neprijatnih stanja. Shvatanje uglavnom bazira na međunarodno prihvaćenim pravilima koncepta Pet sloboda, koji proističu iz definicije Svetske organizacije za zdravlje životinja OIE, po kojoj je dobrobit životinje ostvarena kada je životinja zdrava, uhranjena, bezbedna, u stanju da ispolji prirodno ponašanje, ako joj je udobno i kada ne pati usled neprijatnih stanja kakva su bol, strah i stres. 27 Istraživanja su pokazala da prava vezana za zaštitu dobrobiti životinja predstavljaju ujedno bitan faktor potrošačkog izbora. 28 U analizi ponašanja potrošača u devet zemalja EU došlo se do zaključaka da su potrošači spremni da promene mesto kupovine kako bi mogli da dođu do pristupa većem broju prehrambenih proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja. Kao jedan od ograničavajućih faktora navodi se sistem 25 Hobson (2007), str Lundmark et al. (2014), str Prema: Istraživanje stavova potrošača u Srbiji o uticaju standarda dobrobiti farmskih životinja na kvalitet i bezbednost hrane (2014), str Vanhonacker et al. (2008), str

189 obeležavanja (označavanja) proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja, pošto informisanje potrošača i percepcija pojedinih oznaka i tvrdnji, imaju značajan uticaj na ponašanje u kupovini i potrošnji ovih proizvoda. 29 U skladu sa prethodnom konstatacijom, i pored naznačenog interesovanja države, potrošača, proizvođača, poljoprivrednika i drugih učesnika na tržištu, veći broj istraživanja pokazao je da postoji neupoznatost ili zbunjenost, pre svega potrošača, u pogledu različitih tvrdnji i oznaka koje se tiču dobrobiti životinja. Takođe, ove tvrdnje su često definisane od strane proizvođača, pa nekada mogu da obaveštavaju o najvišim standardima u ovoj oblasti, a nekada pokrivaju samo minimalne, zakonom propisane. Šeme označavanja takođe nisu unifikovane, makar se radilo i o tržištima gde postoji viši nivo svesti potrošača o problematici dobrobiti životinja (pre svega su to tržišta Skandinavskih i zemalja Zapadne Evrope). 30 Pored navedenog, oznake i tvrdnje u vezi dobrobiti životinja konkurišu sa čitavim nizom drugih oznaka i tvrdnji, poput onih povezanih sa ukusom, bezbednošću, zdravljem i slično. Osim toga, mišljenja potrošača se razlikuju, pa tako neki potrošači mogu smatrati da je logično da je mleko dobijeno od krava koje pasu travu zdravo i proizvedeno u skladu sa dobrobiti životinja. Ovo mleko je organskog karaktera i potrošači stoga lako povezuju tvrdnje i oznake sa samim proizvodima i njihovim karakterom. Shodno tome je na primer i potrošnja ovakvog mleka u Danskoj oko 50% od ukupne potrošnje (svežeg) mleka. Sa ovim udelom se u pojedinim zemljama EU može uporediti još samo prodaja svežih jaja proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja. Sveže mleko krava koje slobodno pasu je međutim proizvedeno i prodavano pod različitim oznakama, čak i u Danskoj. 31 Ako se posmatra širi kontekst obeležavanja, u nekim slučajevima postoji sertifikacija tih oznaka, a u drugim ne. Nosioci su takođe različiti, od proizvođača, preko državnih organa i nezavisnih sertifikacionih tela, do nevladinih organizacija i posrednika (trgovine). Može se zaključiti da razlike postoje i između država, ali i u okviru iste zemlje, a uslovljene su kako zakonskom regulativom, tako i konkurencijom, razvojem privrede i poljoprivrede i svešću potrošača, njihovim životnim standardom, prisutnošću jakih brendova i slično. Stoga se u EU može govoriti o fragmentisanosti tržišta proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja. 32 Uprkos navedenom, postoje segmenti potrošača, koji uprkos premijumskim 29 Opširnije videti: Toma et. al. (2012), str Heerwagen et al. (2015), str Heerwagen, Christensen and Sandoe (2013), str Opširnije videti: Ingenbleek et al. (2013), str

190 cenama ovakvih proizvoda i slabije dostupnosti u prodajnim objektima, preferiraju njihovu kupovinu. Povezanost stava u vezi dobrobiti životinja i kupovnih namera potvrđena je i na primeru Srbije. Mogu se izdvojiti segmenti potrošača koji su naročito osetljivi na pitanje dobrobiti životinja i shodno tome su spremni da plate premijumsku cenu za takve proizvode, iako ti potrošači ujedno ističu lošu prisutnost ovakvih proizvoda u prodajnim objektima u kojima kupuju prehrambene proizvode. 33 Činjenica je da još uvek postoje nedovoljna informisanost, svest i znanje potrošača u Srbiji o dobrobiti farmskih životinja, ali i nedovoljno poverenje u farmere, proizvođače i posrednike, a posledično i u određene tvrdnje i oznake. U kontekstu izgradnje poverenja posebnu ulogu, prema istraženim stavovima ispitanika u Srbiji, mogu imati državni organi i institucije, pošto potrošači još uvek u njima vide nekoga ko bi kroz donošenje i promociju novih zakonskih rešenja i njihovo sprovođenje u praksi, uredio ovu oblast. Značajnu ulogu u povećanju informisanosti i znanja, prema mišljenju potrošača iz Srbije, imaju stručnjaci, lični kontakti, ali i sertifikaciona tela iz EU (zbog viših standarda u ovim zemljama), nevladine institucije koje se bave zaštitom životinja (zbog neprofitnog karaktera, specijalizacije i entuzijazma) i različite državne institucije, u sklopu redovnog obavljanja aktivnosti. 34 Donošenje Zakona o dobrobiti životinja 35 sigurno će pomoći da se ovo pitanje u Srbiji podigne na viši nivo. Ipak, predstoji još dug put u podizanju svesti svih tržišnih subjekata. Delom je to posledica i opštosti Zakona, gde pitanje označavanja proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja nije posebno tretirano. Nesvesnost i neznanje u pogledu dobrobiti životinja u kontekstu prehrambenih proizvoda svojstveni su i drugim zemljama i njihovim stanovnicima. Tako je nedavno sprovedeno istraživanje u Italiji pokazalo da veliki broj potrošača uopšte nije bio svestan oznaka na pakovanjima jaja (oko 67% ispitanika nije primetilo oznaku koja upućuje na proizvodnju u skladu sa dobrobiti životinja). Deo potrošača i pored toga što je oznaku primetio, nije znao da je protumači na pravi način (njih 11%). 36 Ovi rezultati su samo potvrda i ranije sprovođenih istraživanja, kako u Italiji, tako i u drugim zemljama, gde se s jedne strane konstatuje (deklarativna) podrška dobrobiti životinja i spremnost da se plati premijumska cena za prehrambene proizvode proizvedene u skladu sa njom, a istovremeno se konstatuje nedostatak znanja i svesnosti, kao i preduzimanja konkretne 33 Veljković, Stojanović i Filipović (2015), str Opširnije videti: Stojanović, Veljković i Ognjanov (2014), str Službeni glasnk Republike Srbije (2009) 36 O tome videti: Vecchio & Annunziata (2012), str

191 akcije (u smislu kupovine i konzumiranja ovakvih proizvoda). 37 Rezultati anketnog istraživanja sprovedenog u Srbiji u proleće godine ukazuju na želju potrošača da dobrobit životinja bude garantovana specifičnim oznakama. Ipak, rezultati ukazuju i na oprez, jer žene i starije osobe po pravilu više pažnje poklanjaju informacijama na pakovanjima, pa i oznakama, što se odnosi i na ispitanike koje imaju viši stepen obrazovanja. Nasuprot tome, ispitanici koji imaju dvoje dece mlađe od 12 godina nemaju vremena da pažljivo čitaju informacije i gledaju oznake, iako im je bezbednost hrane veoma bitna METODOLOGIJA KVALITATIVNOG ISTRAŽIVANJA STAVOVA POTROŠAČA O OZNAKAMA NA HRANI I DOBROBITI ŽIVOTINJA Istraživanje i analiza stavova potrošača u pogledu oznaka na hrani koje sugerišu proizvode proizvedene u skladu sa dobrobiti životinja, sprovedeno je u okviru šireg istraživanja rađenog u sklopu projekta FREN-a Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Organizacije za poštovanje i brigu o životinjama ORCA, Beograd, a uz podršku Evropske unije i Austrijske razvojne agencije. Istraživanje je sprovedeno krajem aprila godine. Kako bi se stekao dublji uvid u problematiku dobrobiti životinja i stavova ispitanika po tom i srodnim pitanjima, ali i da bi se mogle prikazati određene oznake kao osnova za diskusiju, sprovedeno je istraživanje putem fokus grupa. Prilikom izbora ispitanika u fokus grupama, vodilo se računa o više kriterijuma. Odabir metode istraživanja i kriterijuma po kojima su regrutovani ispitanici vršen je u skladu sa iskustvima relevantnih istraživanja u ovoj oblasti sprovedenih na području Evrope. 39 Osnovni kriterijumi na osnovu kojih su formirane fokus grupe bili su: (1) Koliko godina ima ispitanik? (na osnovu čega su podeljeni u dve grupe ispod 30 godina, dve grupe od 30 do 55 godina i dve grupe preko 55 godina starosti); (2) Da li ispitanik ima kućnog ljubimca? (dve grupe vlasnika kućnih ljubimaca); (3) Da li ispitanik ima decu mlađu od 12 god? (dve grupe roditelja dece do 12 godina starosti). Ukupno je dakle formirano deset fokusnih grupa, pri čemu je šest grupa formirano prema starosti, a po dve u zavisnosti od posedovanja kućnih ljubimaca i/ili prisustva dece do 37 Miele & Parisi (1998) 38 Opširnije videti: Ognjanov, Stojanović i Veljković (2014), str Prilikom izbora kriterijuma polazilo se pre svega od istraživanja publikovanih u sledećim naučnim radovima: Miele & Parisi (1998), Harper & Henson, (2001) i Jokinen, Kupsala and Vinnari (2012). 183

192 12 godina starosti u porodici. Selekcija učesnika u fokusgrupnoj diskusiji rađena je na osnovu ulaznog upitnika zasnovanog na prezentiranim kriterijumima i obavljena je kvazi slučajnom procedurom. Vreme trajanja obavljenih diskusija bilo je od 100 do 120 minuta po fokus grupi. Po pravilu se svaka fokus grupa sastojala od deset ispitanika, a u istraživanju je ukupno učestvovalo 98 osoba iz navedenih kategorija. Osnovna istraživačka pitanja su se odnosila na sledeće: (1) Kakvi su stavovi ispitanika o oznakama o dobrobiti životinja generalno i konkretno prema izabranim oznakama rasprostranjenim u razvijenim zemljama EU i sveta?; (2) Ko je odgovoran za dobrobit životinja, prema mišljenju ispitanika? Shodno postavljenim istraživačkim pitanjima, osnovni ciljevi razgovora u fokus grupama bili su da se: (1) utvrde stavova potrošača o oznakama koje sugerišu gajenje, tretman, proizvodnju i promet u skladu sa dobrobiti životinja; (2) učini uvid o stavove o konkretnim oznakama o dobrobiti životinja i srodne oznake, koje su u upotrebi u svetu; i (3) utvrde osnovni stavova potrošača u vezi sertifikacije oznaka i ulozi različitih tržišnih učesnika u ovom procesu. U vreme sprovedenog istraživanja u Srbiji nije postojalo organizovano označavanje proizvoda proizvedenih uz poštovanje visokih standarda u pogledu dobrobiti (farmskih) životinja. Iako su se mogle pronaći oznake na nekim od uvezenih proizvoda (pre svega iz EU), svest i informisanost potrošača o ovim oznakama i/ili izjavama je objektivno bila na nižem nivou, zbog nepostojanja domaćih programa označavanja. Stoga se pošlo od dobrih primera iz zemalja EU, ali i iz drugih zemalja (tu se pre svega misli na programe označavanja iz zemalja Severne i Južne Amerike, te globalne programe označavanja). U analizi označavanja proizvoda koji garantuju proizvodnju u skladu sa dobrobiti životinja, na početku su definisane tri vrste označavanja, prema opsegu koji obuhvataju: Opšta označavanja, koja garantuju kvalitet proizvoda, ispravnost i proizvodnju koja je i u skladu sa dobrobiti životinja (garantovana od strane regulatornih tela, udruženja i nevladinih organizacija). To su dakle oznake usmerene kako na proizvode biljnog, tako i životinjskog porekla, odnosno usmerene na gajenje biljaka i životinja (u konkretnom istraživanju to su Organic farming, Label Rouge i Bioland); Specifična označavanja, koja ukazuju samo na proizvodnju u skladu sa visokim standardima na polju dobrobiti životinja (uglavnom kreirana i promovisana od strane udruženja i nevladinih organizacija, poput sledećih: Animal Welfare Approved, Certifed Humane raised & handled, Freedom Food RSPCA monitored, Global Animal Partnership); i 184

193 Specifična označavanja, koja ukazuju konkretno na proizvodnju u skladu sa visokim standardima na polju dobrobiti životinja u tačno određenom segmentu (npr. neka konkretna vrsta životinja, poput svinja: Specially selected Pork approved by Scottich SPCA). Osim toga, vodilo se računa prilikom izbora konkretnih programa i oznaka i geografskom obuhvatu primene: Deo označavanja usmeren je na lokalna tržišta (kada je u fokusu pre svega jedna zemlja, što su u konkretnom istraživanju Freedom Food Velika Britanija, Label rouge Francuska, Bioland Nemačka, pa čak i deo zemlje, npr. Specially Selected Pork - Škotska); Neka označavanja usmerena su na više zemalja (poput Certifated humane: Brazil, Kanada, Peru i SAD) ili na povezana tržišta unutar EU (Organic farming); Postoje i oznake bez ograničenja u pogledu tržišta na koja se nastupa (Global Animal Partnership). Slika 1. Primeri označavanja koji su korišćeni kao osnov za diskusiju u fokus grupama Izvor: Oznake su preuzete sa oficijelnih veb sajtova. 185

194 Na osnovu svega navedenog, polazeći od sličnih istraživanja i prakse označavanja u zemljama EU i označavanja na drugim razvijenim svetskim tržištima, definisane su polazni primeri označavanja. Označavanje u polaznim primerima, datim na uvid ispitanicima, je vršeno (videti sliku 1): putem oznake (znaka) kao slikovnog prikaza, bez prateće izjave, kao kombinacija slikovnog prikaza (oznake) i odgovarajuće tvrdnje, u određenim slučajevima zaštićeno i pravno u formi zaštitnog znaka tj. registrovanog zaštitnog znaka (marke, brenda), i kao kombinacija oznake (znaka) kao slikovnog prikaza i odgovarajuće tvrdnje, garantovane od strane konkretnog udruženja/organizacije, što je sastavni deo oznake. Procedura ispitivanja stavova ispitanika u vezi označavanja je tekla tako što je prvo moderator pokazivao slike navedenih primera oznaka, koje se koriste u raznim zemljama za označavanje proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja, uz kratko objašnjenje za svaku od njih. Nakon toga moderator bi zamolio za komentare učesnike fokus grupe, koji su prikaz oznaka mogli da vide u koloru, štampano na papiru, a koji je bio dostavljen svakom pojedinačno. U diskusiji su mogli da iznesu svoje stavove povodom jedne ili više oznaka, ali i stavove u vezi mogućnosti primene ovakvih načina označavanja u Srbiji. U nastavku su dati ključni nalazi, koji se tiču različitih tema u vezi označavanja proizvoda koji su proizvedeni uz poštovanje visokih standarda u pogledu dobrobiti životinja KLJUČNI NALAZI ISTRAŽIVANJA 4.1. Stavovi ispitanika u vezi primera označavanja proizvodnje proizvoda u skladu sa visokim standardima na području dobrobiti životinja Kao što je istaknuto, u analizu je uzeto osam oznaka, kako bi se pokrili različiti obuhvati i oblasti zaštite, ali i različite geografske dimenzije, te su ispitanicima u fokus grupama prezentirane sledeće oznake: Organic farming (EU), Global Animal Partnership (na globalnom nivou), Animal Welfare Approved - AWA (SAD), Certifated humane (Brazil, Kanada, Peru i SAD), Freedom Food (Velika Britanija), Label rouge (Francuska), Specially Selected Pork (Škotska) i Bioland (Nemačka). U nastavku je dat prikaz i kratak opis svake od oznaka, kao i ključni nalazi i karakteristične izjave ispitanika.

195 Preko farmi u EU gaji biljke i životinje organskog porekla. Logo i pravila obeležavanja su značajan deo regulacije u vezi organske proizvodnje. Zakonski okvir EU definiše pravila pod kojim se mogu gajiti biljke i životinje. Pomoću loga potrošači mogu lakše pronaći proizvođače koji poštuju standarde u ovoj oblasti. Simbol organske proizvodnje je zaštićen od korišćenja kod neorganskih proizvoda širom EU. Upotreba loga i korektno obeležavanje je obavezno za sve organski pakovane proizvode u okviru EU. Pored loga, potrošači mogu da se upoznaju i sa mestom gde su gajene sirovine za date proizvode, a mogu da vide i kodni broj kontrolnih organa. 40 Slika 2. Oznaka Organic farming (organski gajeno) Izvor: (Pristup: 27/04/14) Ovaj znak je najviše ljudi izdvojilo i pohvalilo. Žene dominiraju, a više je ispitanika bez, nego sa kućnim ljubimcima. Među onima koji su istakli u pozitivnom smislu oznaku Organic farming nalazilo se i više roditelja sa malom decom. Ključni razlozi zašto im se dopada ova oznaka bili su: jednostavnost znaka, jasna poruka, zdravstvena konotacija i univerzalnost. To je i jedna od retkih oznaka koje su pojedini ispitanici primetili na proizvodima u maloprodajnim objektima u Srbiji u kojima kupuju. Neke od karakterističnih izjava koje pozitivno izdvajaju ovu oznaku su bile sledeće: Zeleni listić je najjednostavniji, podseća na prirodno, zeleno, organski gajeno. To bi dosta ljudi shvatilo. (ispitanik ženskog pola, ispod 30 godina starosti) Prosto bi negde, po meni, to organski gajeno i bilo sinonim da je humano uzgajano i čuvano, to prosto ide kao jedan koncept. Ne mučiš ih i ne radiš ništa loše... (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, sa malim detetom u porodici) 40 (Pristup: 27/04/14) 187

196 Prvi put vidim sve oznake, ali kada bih videla organski gajeno prepoznala bih, ali ovo ostalo ne bi ostalo upamćeno. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Potencijalni problem oznake Organic farming je što pojedine ispitanike asocira više na povrće i voće, nego na dobrobit životinja, o čemu govore i sledeće tvrdnje: Treća (organic) se odnosi samo na biljke, ja tako razumem. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Asocira na Povrće i voće na nešto biljnog porekla (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Global Animal Partnership je neprofitna humanitarna organizacija osnovana U njen rad uključeni su zajedno farmeri, naučnici, maloprodavci i specijalizovani advokati raznovrsne grupe usmerene ka istom cilju: poboljšanju dobrobiti životinja u poljoprivredi. Njihov program je 5-Step Animal Welfare Rating Standards. On prepoznaje i nagrađuje proizvođače koji kontinuirano unapređuju praksu, promociju i postrojenja u vezi dobrobiti životinja. Na dan 01. maja godine u okviru 5-Step programa bilo je uključeno 2,406 farmi i rančeva u više zemalja, rangiranih ocenama (koracima) od 1 do 5+. Na njima se gaji preko 147 miliona životinja godišnje. 41 Ovaj znak je najviše osoba koje imaju kućne ljubimce izdvojilo i pohvalilo. Jasno i direktno upućuje, a princip semafora ukazuje na ispunjenost standarda u pogledu dobrobiti životinja. Karakteristične izjave koje to potvrđuju su sledeće: Ja bih globalno partnerstvo sa životinjama, to mi (je) nekako najlogičnije. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Ovaj semafor znači da su ispunili neke uslove, da podižu standarde. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca, sa malom decom u porodici) Meni je najbolja Global animal partnership, pokazuje tačno koji nivo je ispunjen, gde bi ljudi mogli da sebe vide u interesu da kupe ovaj proizvod. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina) 41 Opširnije videti: (Pristup: 25/04/14) 188

197 Nemam dovoljno informacija na drugim oznakama, a rangiranje na... skali, pošto nisam stručnjak, daje mi dovoljno informacija za izbor. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Mene poslednji znak asocira na energetsku efikasnost na kućnim aparatima. Na mene bi delovalo jer bi sigurno obratila pažnju na takvu oznaku. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina) Slika 3. Oznaka Global Animal Partnership (Globalno partnerstvo za životinje) Izvor: (Pristup: 25/04/14) Potencijalni problem kod ove oznake je povezivanje sa proizvodima koji se dobijaju ubijanjem životinja. O tome svedoče sledeće izjave:...meni je ovo... čak i licemerno: partnerstvo sa životinjama i mi ih pojedemo. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, sa malom decom u porodici) Meni je ovo globalno partnerstvo sa životinjama toliko licemerno... Gajimo životinje pa ih ubijamo i pojedemo. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca, sa malom decom u porodici) Animal Welfare Approved ima najstrože standarde za dobrobit farmskih životinja u SAD. Animal Welfare Approved (AWA) se primenjuje kao oznaka na hrani, a to su pre svega proizvodi od mesa i mleka, koji dolaze sa farmi koji poštuju najviše standarde u dobrobiti životinja i životnoj sredini. Program je pokrenut godine. Program je akreditovan u skladu sa ISO smernicama Prema: (Pristup: 23/04/14) 189

198 Slika 4. Oznaka Animal Welfare Approved AWA (Dobrobit životinja Odobreno) Izvor: (Pristup: 23/04/14) Slika 5. Oznaka Certified Humane Raised and Handled (Sertifikovano humano uzgajano i čuvano) Izvor: (Pristup 23/04/14) Humane Farm Animal Care (HFAC) je međunarodna neprofitna organizacija za sertifikaciju, posvećena unapređenju života farmskih životinja. Potrošači koji vide oznaku Certified Humane Raised and Handled imaju uverenje da su proizvodi iz oblasti hrane došli sa mesta koja dostižu jasne i objektivne standarde u vezi tretmana farmskih životinja. Proizvodi sa ovom oznakom mogu sa naći u sledećim zemljama: Brazil, Kanada, Peru i SAD. 43 Obe oznake, Animal Welfare Approved AWA i Certified Humane Raised and Handled, podjednako su privukle pažnju, pre svega vlasnika kućnih ljubimaca. Ključni razlozi sviđanja su: direktno obraćanje, vizuelni identitet i jasna poruka. Karakteristične izjave koje navedeno potvrđuju su: Meni se možda ovo najviše dopada (pokazuje na approved ), jer ima sve komponente nebo, sunce, zemlja, sve prirodno. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca) 43 (Pristup: 23/04/14) 190

199 ... humano uzgajano i čuvano. Nekako ja verujem da ako životinju hranimo organskim proizvodima, da će i meso biti organski ispravno. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina)...certificated humane, nekako mi je ono humane i onda zeleno, odmah me asocira na životinje, poljane, livade (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Potencijalni problemi su takođe istaknuti, a dati su u sledeće tri izjave: Ali to se kosi jedno sa drugim. Ne znači da ako je nešto proizvedeno u skladu sa dobrobiti životinja da je to ukusno i kvalitetno. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina) Kada su oznake na proizvodima, one se smanje. Onda ne znače nikome ništa. Peta i šesta oznaka su najbolje. I one koje mi se sviđaju, umanjene ne nose nikakvu poruku jer ne mogu da ih pročitam. Možda treba koristiti samo logo/sliku. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca)... dva... znaka su jako slična i pomešala bi ih. Imaju iste boje u kombinaciji i kada nude više informacija, to je zbunjujuće. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Freedom Food je posebna šema osiguranja farmi i označavanja proizvoda kontrolisanih od strane RSPCA (the Royal Society for the Prevention of Cruelty to Animals), udruženja osnovanog još Freedom Food logo na mesu, jajima i ribi, garantuje osobi koja kupuje da su životinje gajene u skladu sa visokim standardima vezanim za dobrobit životinja koje propisuje RSPCA. Ovo označavanje postoji već 20 godina, a standardi se tiču načina ishrane, kvaliteta hrane i vode, načina upravljanja farmom, brige o zdravlju životinja itd. Preko 3000 farmi i proizvođača je u ovom sistemu u Velikoj Britaniji. 44 Nedavno je umesto oznake Freedom Food uvedena nova krovna oznaka RSPCA Assured, od strane istog udruženja (Pristup: 24/04/14) 45 (Pristup: 21/05/16) 191

200 Slika 6. Oznaka Freedom Food RSCPA Monitoring ( Hrana slobode pod nadzorom Kraljevskog društva za prevenciju okrutnosti prema životinjama) Izvor: (Pristup: 24/04/14) Zanimljivo je da skoro da niko nije obratio pažnju na ovu oznaku, iako je data kao prva u nizu. Poneko obraća pažnju na organizaciju koja stoji iza znaka. Kao karakteristične izjave mogle bi se izdvojiti sledeće: Ovo Kraljevsko društvo za prevenciju, pa to kad vidiš, to je za oko fenomenalno. To je pravo! I pričam kad idem u inostranstvo pa kupuješ neke proizvode, a onda uporediš ovde... (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina) Ovo me podseća na mornare i delfine, ne daje mi nikakvu poruku. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Ovaj znak meni ništa ne znači, vidim da je o hrani, ali ništa mi ne govori o nekom tu kvalitetu. Ja na primer ne znam šta je RSCP, ništa mi u životu ne znači ovo Kraljevsko društvo za prevenciju okrutnosti prema životinjama. To može da bude neko udruženje. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, sa malom decom u porodici) Label Rouge je metod proizvodnje baziran na odobrenim specifikacijama koje uzimaju u obzir dobrobit životinja i zaštitu životne sredine. Od Label Rouge poultry je oznaka koja se koristi kod tradicionalnih metoda proizvodnje jaja i živinskog mesa, baziranih na slobodnom kretanju i oficijelnim Label Rouge specifikaciijama odobrenim od strane državnih organa Francuske. Na taj način se obezbeđuje dobrobit živine, ali i zdrava hrana sa posebnim organoleptičkim svojstvima u skladu sa Label Rouge standardima i garancijama (Pristup 21/04/14) 192

201 Slika 7. Oznaka Label Rouge- garantie qualite superiore (Crvena oznaka - Garantovano superioran kvalitet) Izvor: (Pristup 21/04/14) Label Rouge kao oznaka je privukla malo pažnje. Samo nekoliko osoba ju je direktno komentarisalo. Jedna od karakterističnih izjava bila je: oznaka izgleda kao Pepsi, ne nosi mi nikakvu poruku. Nešto može da izgleda kao kraljevski pečat, a meni ništa ne mora da znači. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina) Specially Selected Pork je brend koji predstavlja proizvode proizvedene u skladu sa Quality Meat Scotland (QMS) Quality Assurance scheme. Oko 95% svinja u Škotskoj su pokrivene ovim programom, koji obezbeđuju primenu moderne poljoprivredne prakse. The Scottish Society for the Prevention of Cruelty to Animals (Scottish SPCA) je Škotska humanitarna organizacija za zaštitu životinja. Ohrabruju ljubaznost prema životinjama, sa ciljem da se izvrši prevencija okrutnosti prema njima. U su dobili priznanje kao najbolja humanitarna organizacija u Škotskoj. U potpunosti funkcionišu na bazi dobrovoljnih priloga/donacija i nisu finansirani iz državnih izvora. 47 Slika 8. Oznaka Specially Selected Pork (Specijalno selektirana svinjetina odobreno od škotske organizacije za dobrobit životinja) Izvor: (Pristup: 22/04/14) 47 (Pristup: 22/04/14) 193

202 Bioland je vodeća asocijacija za organsku poljoprivrednu proizvodnju u Nemačkoj. Oko 5600 farmera, baštovana, pčelara i vinogradara, proizvodilo je u vreme sprovođenja u skladu sa Bioland standardima Dodatnih 1000 prerađivača, kao što su pekare, mlekare, mesare, restorani i trgovine, bili su Bioland partneri. Oko 45 godina postoje i zajedno dele vrednosti koje koriste ljudima, životinjama i prirodi. Ovaj sistem je alternativa konvenionalnom sistemu koji se primenjuje na farmama. On ima unapređene ekološke, ekonomske i društvene dimenzije. Proizvodnja visoko kvalitetne i zdrave hrane, uz poštovanje dobrobiti životinja i očuvanje prirode, osnovni su postulati Bioland programa. Danas se broj proizvođača po Bioland standardima povećao na Slika 9. Oznaka Bioland (Mi smo partneri Biolenda) Izvor: (Pristup: 21/04/14) Nemačko poreklo je uticalo da se par ispitanika pozitivno izrazi u vezi ove oznake. To potvrđuju i sledeće izjave:... Mada sam više za Nemce. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina) meni je Bioland, jer me tako, biolend, asocira me odmah na tako nešto na te humane uslove. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Nasuprot pozitivnom izdvajanju, evidentirani su i neki potencijalni problemi, koji se pre svega odnose na nepoznatost udruženja/institucije u Srbiji: Ja mislim da niko ovde ne zna šta je Biolend, odobrio je biolend ništa ne znači. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) 48 (Pristup: 21/04/14 i 14/05/16) 194

203 Značajan je i broj ispitanika koji ne veruje oznakama. Ključni razlozi su: da su nepouzdani izdavaoci oznaka i sertifikata; da se i oznaka može kupiti; da same oznake nisu nikakav garant kvaliteta, a proizvodi su skuplji; te da su ranije proizvodi i bez oznaka bili mnogo kvalitetniji. Karakteristične izjave koje idu navedenom u prilog su: Mi ne verujemo tome... da je nalepnica stvarno to. Da su koke slobodno hodale i da je humano. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca, sa malom decom u porodici) Ja sam totalni skeptik. Neko nalepi i to je to. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina) To bi bila samo još jedna nalepnica na proizvodu i to je sve! Ništa drugo! (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina) Potrošači u inostranstvu... su bolje informisani, ljudi kod nas ne obraćaju pažnju na to, oni gledaju kako da prežive. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) 4.2. Stavovi ispitanika u vezi toga ko je odgovoran za dobrobit životinja Poseban deo diskusije bio je namenjen nosiocima odgovornosti za dobrobit životinja. Naročito su spominjani država (i njeni organi), proizvođači, ali i potrošači, koji svojim izborom prehrambenih proizvoda pospešuju one koji proizvode u skladu sa standardima dobrobiti životinja. Ukratko će biti analizirani mogući nosioci, prema mišljenju ispitanika. Najveći broj ispitanika smatra da je država odgovorna (i) za dobrobit životinja. Pritom se najčešće, od konkretnih organa, navode sanitarna, veterinarska i zdravstvena inspekcija. Navodi se i ministarstvo zaduženo za ovaj sektor. Karakteristične izjave su: Država treba da kontroliše, da organizuje inspekciju, jer država to odobrava. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, sa malom decom u porodici) Ja smatram da je država odgovorna. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina) Mora država da bude odgovorna. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji preko 55 godina) 195

204 Veterinari i inspekcija moraju da budu odgovorni. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji preko 55 godina) Interesantna je i činjenica da je znatno veći broj ispitanika iz najstarije kategorije (preko 55 godina) državu i inspekcijske organe stavio u prvi plan kada je u pitanju dobrobit životinja. Veliki broj ispitanika smatra da je odgovoran proizvođač, tj. onaj koji gaji i čuva životinje u poslovne svrhe. Karakteristične izjave koje to potvrđuju su: Proizvođač mora da ima svoju laboratoriju, koja je sertifikovana i ima sve moguće dozvole, stručnjake i sve ostalo i ono predstavlja ruku zakona kod proizvođača. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji od 30 do 55 godina, vlasnik kućnog ljubimca, sa malom decom u porodici) imate primer da proizvođači najviše čine za te životinje. Ja znam primer druga koji drži farmu koka... Najbolje veterinare angažuje, najbolje vitamine i najviše brine o tim kokama, ako se jedna razboli, razboleće se sve. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Zanimljivo je i stanovište koje je istaklo par ispitanika u vezi toga da će tržište primorati proizvođače da se ponašaju drugačije, a za to je potrebna svest potrošača, koji bi svojom tražnjom uticali na to. Retki su oni ispitanici koji preuzimaju ličnu odgovornost, odnosno koji smatraju da su za to odgovorni potrošači i/ili fizička lica koja čuvaju životinje. Evo i karakterističnih izjava: Proizvođači, ali i oni koji kupuju proizvode, jer ako neko ne želi da kupuje neke proizvode koji nose lošu poruku potrošaču, onda su proizvođači mora da promene praksu ili će propasti. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Potrošači bi to hteli, ali proizvodi sa ovakvom vrstom sertifikata su sigurno skuplji. Ogroman broj potrošača u našoj zemlji bira jeftiniji proizvod. Kada bi pitali potrošača da li je za poštovanje dobrobiti životinja, on bi sigurno rekao da, ali bi kupio jeftiniji proizvod bez te oznake jer mu ekonomski uslovi to nalažu. (ispitanik ženskog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) Sam vlasnik, normalno da on odgovara za sve što uradi i sve što se desi. (ispitanik muškog pola, u starosnoj kategoriji ispod 30 godina, vlasnik kućnog ljubimca) 196

205 Očigledno je da mlađe osobe, sa kućnim ljubimcima, imaju realniji pristup i skloniji su da priznaju i ličnu odgovornost za razvoj dobrobiti životinja. 5. ZAKLJUČAK Pitanje dobrobiti farmskih životinja sve više zaokuplja pažnju naučnika, stručnjaka i predstavnika državnih organa, ali i nevladinih organizacija. Primetan je i porast svesti i interesovanja potrošača, međutim to nije uvek prevedeno u konkretno ponašanje i kupovinu. Proizvođači i trgovine poklanjaju pažnje fenomenu dobrobiti životinja i iz marketinških razloga, videći u tome šansu da kroz društveno odgovorno ponašanje prema životinjama ojačaju svoj brend prehrambenih proizvoda. U tom smislu i velike globalne kompanije, ali i manja preduzeća i preduzetnici, mogu pronaći svoje mesto u gajenju životinja i proizvodnji hrane u skladu sa osnovnim standardima i vrednostima koje promoviše koncept dobrobiti životinja. U Srbiji je svest potrošača na nižem nivou nego u pojedinim zemljama EU, ali je to prouzrokovano i nepostojanjem adekvatne ponude i oznaka koje potvrđuju proizvodnju prehrambenih proizvoda u skladu sa dobrobiti životinja. Donošenje Zakona je sigurno pozitivan pomak, ali nepostojanje šema označavanja proizvoda proizvedenih u skladu sa dobrobiti životinja, kao i prisustvo velikog broja zdravstvenih, nutritivnih, ekoloških i drugih tipova oznaka, uz razvijanje čitave palete brendova u oblasti hrane, samo dodatno usložnjavaju situaciju i zbunjuju potrošače. Prikazane oznake koje promovišu koncept dobrobiti životinja i potvrđuju da se proizvodi proizvedeni i prodavani u skladu sa ovim konceptom, različito su ocenjene i komentarisane. Primetno je da ima određenih razlika između posmatranih kategorija, tako da na primer vlasnici kućnih ljubimaca imaju određene oznake koje preferiraju, a stariji ispitanici iskazuju više nepoverenja prema označavanju generalno. Ipak, može se konstatovati da su najbolje ocenjene oznake po pravilu one koje su najjednostavnije i najuniverzalnije, tj. koje pokrivaju i druga polja, a ne samo dobrobit životinja, gde je tipičan primer oznaka Organic farming. Fokusgrupna diskusija ukazala je na to da potrošači iz različitih kategorija imaju određeni nivo svesti i spremnosti da kupuju proizvode u skladu sa dobrobiti životinja, ali istovremeno iskazuju i nepoverenje u same oznake i izdavaoce tih oznaka, uz određene rezerve koje pojedinci imaju prema 197

206 osnovanosti celog koncepta, naročito kada su u pitanju proizvodi koji se dobijaju klanjem i preradom životinja. Spominje se često i nizak životni standard, kao prepreka da se kupuje bilo šta sa premijumskom cenom. Na bazi analize sadržaja i spominjanja ključnih termina i reči, može se uočiti i velika nesigurnost ispitanika, očitovana kroz veliki broj spominjanja reči mislim, možda... Prisutan je u izjavama i stalni fokus na državu i njene organe. Iako je osnovna tema diskusije bila dobrobit životinja, može se primetiti da se češće spominje organska proizvodnja. To se vidi i kroz preferencije u pogledu prikazanih oznaka, gde su mnogo pozitivnije utiske ostavile opštije oznake, naročito oznaka o organski gajenim biljkama i životinjama. Primetni su i nejasni pravci akcije (često se spominju reči: neki, nešto, neke, neka...), kao i podeljenost ispitanika u odgovorima, osim nešto većeg slaganja u pogledu neophodnosti da se označavaju proizvodi. Proizvođači i maloprodavci nisu viđeni kao neko kome se može verovati kao izdavaocima oznaka. Država, strana sertifikaciona tela i domaći stručnjaci, imaju pozitivniju ocenu od strane većine ispitanika. Država, očitovana kroz ministarstva, službe i inspekcije, naročito je apostrofirana od starijih ispitanika kao preferiran izdavalac i/ili kontrolor oznaka u oblasti dobrobiti životinja. Organizacije za zaštitu životinja i zaštitu potrošača ispitanici vide kao dobrog partnera u označavanju, ali i kao slabiju stranu, koja nema moć da natera proizvođače i maloprodavce da se ponašaju etički i u skladu sa dobrobiti životinja. Ograničenja sprovedenog istraživanja povezana su sa ograničenjima koje analiza bazirana na fokusgrupnim diskusijama nosi sa sobom. Shodno tome postoji mogućnost da se u obzir uzmu i druge kategorije ispitanika, ali i da se sprovedu dopunska istraživanja, kvalitativna i kvantitativna, putem kojih će se doći do relevantnijih i pouzdanijih rezultata. Očigledno predstoji dug put podizanja svesti svih tržišnih učesnika, kao i implementacije šema označavanja kojima se može verovati i iza kojih stoji institucija i/ili tržišni subjekt od integriteta. 198

207 REFERENCE LITERATURE Chernatony L. (2002), From Brand Vision to Brand Evaluation, Butterworth - Heinemann, Oxford, Clifton, R. et al. (2009), Brands and Branding, The Economist, London Food 25, The annual report on the world s most valuable Food brands February 2015, (Pristup: 08/05/16) Harper, G. & Henson, S. (2001) Consumer Concerns about Animal Welfare and the Impact on Food Choice1 EU FAIR CT , FINAL REPORT, Centre for Food Economics Research (CeFER) Department of Agricultural and Food Economics, The University of Reading, December 2001 Heerwagen, L, Christensen, T. and Sandoe, P. (2013), The Prospect of Market - Driven Improvements in Animal Welfare: Lessons from the Case of Grass Milk in Denmark, Animals, 3(2), str Heerwagen, L.R. et al. (2015), The Role of Quality Labels in Market - Driven Animal Welfare, Journal of Agricultural and Environmental Ethics, Volume 28, Issue 1, str Hobson, K. (2007) Political animals? On animals as subjects in an enlarged political geography, Political Geography, 26, str Hosseinzadeh et al. (2014), A study on the effect of brand experience on consumer purchase experiences: A case study of food industry, Decision Science Letters 3, str (Pristup: 27/04/14) (Pristup: 27/04/14) 27/04/14) (Pristup: 21/04/14 i 14/05/16) (Pristup: 24/04/14) (Pristup: 25/04/14) (Pristup: 22/04/14) (Pristup: 21/04/14) 21/05/16) (Pristup: (Pristup: Ingenbleek, P., Harvey, D., Ilieski, V., Immink, V. M., De Roest, K., Schmid, O. (2013) The European market for animal-friendly products in a societal context, Animals, Vol. 3, No. 3, str Istraživanje stavova potrošača u Srbiji o uticaju standarda dobrobiti farmskih 199

208 životinja na kvalitet i bezbednost hrane (2014), ORCA, Beograd, uz podršku Evropske unije i Austrijske razvojne agencije,. Dostupno na adresi: bezbednosthrane.orca.rs/wp-content/uploads/2014/12/stavovi-potrosaca-web-ok. pdf Jokinen, P., Kupsala, S. and Vinnari, M (2012), Consumer trust in animal farming practices exploring the high trust of Finnish consumers, International Journal of Consumer Studies, Volume 36, Issue 1, str Keller, K. et. al (2012), The impact of food branding on children s eating behavior and obesity, Physiology & Behavior 106, str Keller, K. (2013), Building, Measuring and Managing Brand Equity, fourth edition, Pearson Education, Harlow (UK) Köhler, F. and Wickenhäuser, M. (2001), Strategies to address consumer concerns about animal welfare - report on focus groups in Germany- 1 September 2001, Report written for the research project EU FAIR-CT Consumer Concerns about Animal Welfare and the Impact on Food Choice Lundmark, F. et al. (2014), Intentions and Values in Animal Welfare Legislation and Standards, Journal of Agricultural and Environmental Ethics, Volume 27, Issue 6, str Miele, M. & Parisi, V. (1998), Consumer Concerns about Animal Welfare and Food Choice, EU FAIR CT Report on focus groups Italy, Department of Agricultural Economics, University of Pisa, Moore, K. and Reid, S. (2008), The birth of brand: 4000 years of branding, Business history, vol. 50, No.4, July, str Ognjanov, G., Stojanović, Ž. & Veljković, S., (2014), Percepcije i stavovi potrošača u Srbiji u pogledu oznaka o poštovanju dobrobiti farmskih životinja, Marketing prehrambenih proizvoda, urednici Mitić, S. i Ognjanov, G., Dosije studio, Beograd,str Sirieix, L., Delanchy, M., Remaud, H., Zepeda, L., and Gurviez, P., (2013), Consumers perceptions of individual and combined sustainable food labels: a UK pilot investigation, International Journal of Consumer Studies, Volume 37, Issue 2, str Stojanović, Ž., Veljković,S. & Ognjanov, G. (2014), Znanje i percepcija potrošača u Srbiji o dobrobiti farmskih životinja primer primene evropskih politika, poglavlje u Uloga države u novom modelu rasta privrede Srbije (ed. Cerović, B.), Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet, Beograd, str Toma et al. (2012), Consumers and animal welfare. A comparison between European Union countries, Appetite, Volume 58, Issue 2, str Vanhonacker, F., Verbeckee, W., Poucke, E. & van Tuyttens, F. (2008): Do citizens and farmers interpret the concept of farm animal welfare differently? Livestock Science, 116, str

209 Vecchio and Annunziata (2012), Italian consumer awareness of layer hens welfare standards: a cluster analysis, International Journal of Consumer Studies, Volume 36, Issue 6, str Veljković, S. (2010), Brend menadžment u savremenim tržišnim uslovima, Ekonomski fakultet, Beograd, str Veljković, S. i Đorđević, A. (2010) Vrednost brenda za potrošače i preduzeća, Marketing, 41/1, str Veljković, S., Stojanović, Ž. & Filipović, J. (2015), Attitudes toward farm animals welfare and consumer s buying intentions - case of Serbia, Economics of Agriculture Vol. 62, No. 1, str Zakon o dobrobiti životinja, Službeni glasnik Republike Srbije, 41/

210

211 IV FINANSIJSKE INSTITUCIJE I RAZVOJ AGROPRIVREDE

212

213 MOGUĆNOSTI RAZVOJA OSIGURANJA POLJOPRIVREDE U SRBIJI Jelena Kočović 1 ( kocovic@ekof.bg.ac.rs) Tatjana Rakonjac-Antić 1 ( rakonjacantic@ekof.bg.ac.rs) Marija Jovović 1 ( marijajovovic@ekof.bg.ac.rs) Apstrakt Kao privredni sektor, poljoprivreda je visoko podložna uticaju vremenskih prilika i klimatskih promena, a istovremeno ostvaruje značajno učešće u bruto domaćem proizvodu, zaposlenosti i izvozu Srbije. Umanjujući poljoprivredne prinose, rizici prirodnih nepogoda imaju negativne posledice na ukupan ekonomski i društveni razvoj i dovode u pitanje prehrambenu nezavisnost zemlje. Stoga je adekvatno upravljanje ovim rizicima preduslov održivog razvoja. Uprkos državnim subvencijama premije osiguranja, stepen razvijenosti osiguranja poljoprivrede, meren udelom osiguranog obradivog zemljišta i poljoprivrednih gazdinstava, brojem polisa i visinom premije osiguranja, je nizak. Na bazi analize iskustava razvijenih zemalja, u radu se predlaže model upravljanja rizicima prirodnih nepogoda i katastrofalnim rizicima u Srbiji. U uslovima visokog budžetskog deficita, kao kratkoročno rešenje predlaže se uvođenje obaveznog osiguranja poljoprivrede, uz formiranje pula osiguravača, čiji je jedan od akcionara i država. Održivo rešenje u dugom roku je uspostavljanje javno-privatnog partnertstva u osiguranju poljoprivrede, uz kontinuiranu edukaciju stanovništva o značaju ovog osiguranja za pojedinca, ali i za celokupnu društvenu zajednicu. KLJUČNE REČI: OSIGURANJE POLJOPRIVREDE, PREMIJA OSIGURA- NJA, SUBVENCIJE, JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO Abstract As an economic sector, agriculture is highly vulnerable to the impact of weather conditions and climate change, while also achieves a significant share in GDP, employment and exports of Serbia. By reducing agricultural yields, risks of natural disasters have negative consequences on the overall economic and social development and bring into question the food independence of the country. Therefore, adequate management of these 1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 205

214 risks is a precondition for the sustainable development. Despite government subsidies of insurance premium, agricultural insurance development level, measured by the share of insured arable land and farms, the number of policies and the volume of insurance premium is low. Based on the analysis of the experiences of developed countries, a model for managing of natural disaster and catastrophic risks in Serbia is proposed in the paper. The introduction of compulsory agricultural insurance, with the formation of insurance pool and the state as one of the shareholders, is proposed as a short-term solution in terms of the high budget deficit. A sustainable solution in the long term is the establishment of public-private partnership in agricultural insurance, with the continuous education of the population on significance of this insurance for individuals, but also for the entire community. KEY WORDS: AGRICULTURE INSURANCE, INSURANCE PREMIUM, SUBSIDIES, PUBLIC - PRIVATE PARTNERSHIP JEL KLASIFIKACIJA: G22, Q14 1. UVOD Osiguranje poljoprivrede, kao vrsta osiguranja imovine, pruža finansijsku zaštitu od gubitka prihoda u okviru agrarne delatnosti. Po svojoj prirodi, poljoprivredna proizvodnja je visoko podložna delovanju eksternih faktora koji se nalaze izvan kontrole poljoprivrednih proizvođača, zbog čega su i njeni rezultati, u poređenju sa drugim delatnostima, relativno nepredvidivi. Ključni faktori rizika su vremenske nepogode, čiji intenzitet i frekvencija, pod dejstvom klimatskih promena rastu, poprimajući katastrofalne razmere, i koji su praćeni naglašenim varijacijama cena poljoprivrednih proizvoda. U ekonomski razvijenim zemljama, osiguranje poljoprivrede ima relativno dugu tradiciju, pa su i modeli kroz koje ono funkcioniše razvijeni, a tržišna penetracija relativno visoka. Međutim, situacija u pogledu dostupnosti i zastupljenosti metoda za upravljanje rizicima u poljoprivredi, uključujući osiguranje, kao najefikasniji od njih, je bitno drugačija u nerazvijenim i zemljama u razvoju. Ne samo da se njihove ekonomije u velikoj meri oslanjaju na agrosektor, već ove zemlje generišu dve trećine svetske poljoprivredne dodate vrednosti. 2 Prema procenama Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih Nacija (FAO), približno četvrtina štetnih posledica prirodnih 2 World Bank (2008), str

215 nepogoda u tim zemljama pogađa upravo poljoprivredu. 3 U uslovima rasta svetske populacije, raste značaj pitanja obezbeđenja hrane. Iz navedenih razloga, upravljanje rizicima u poljoprivredi postaje globalni problem, zbog čega su i naučna istraživanja posvećena osiguranju poljoprivrede sve zastupljenija u savremenoj literaturi. Stepen razvijenosti ove vrste osiguranja uslovljavaju faktori na strani tražnje, ali i na strani ponude, koji proizilaze iz njegovih specifičnih karakteristika. Sa jedne strane, istraživanja upućuju na nedovoljnu spremnost samih poljoprivrednih proizvođača da plate premiju osiguranja (Hazell at al. 1986); (Smith & Glauber, 2012), što se objašnjava nedovoljno razvijenom svešću o izloženosti rizicima i značaju osiguranja, ograničenom platežnom sposobnošću, kao i oslanjanjem na ex post pomoć države (Cummins & Mahul, 2009). Sa druge strane, ponuda ove vrste osiguranja je ograničena usled nedovoljnosti kapaciteta komercijalnih osiguravača (Goodwin & Smith, 1995), sistematske prirode rizika (Duncan & Myers, 2000), ali i izražene informacione asimetrije i problema moralnog hazarda (Goodwin & Smith, 2003). Stoga se posebna pažnja posvećuje ulozi države u obezbeđenju uslova za neometano funkcionisanje osiguranja poljoprivrede, kao i u njegovom direktnom pružanju (Goodwin & Vado, 2007); (Mahul & Stutley, 2008). Predmet ovog rada su mogućnosti razvoja osiguranja poljoprivrede u Srbiji. Agrarni sektor u Srbiji ima značajnu ulogu u stvaranju nacionalnog bogatstva, kroz učešće u bruto domaćem proizvodu, izvozu zemlje i zaposlenosti. Kao nosilac ruralnog razvoja, ovaj sektor doprinosi smanjenju nivoa siromaštva. Međutim, nepovoljna agrarna struktura i ekonomski položaj poljoprivrednog stanovništva predstavljaju ograničavajuće faktore za razvoj osiguranja poljoprivrede. Stoga, poljoprivredni prinosi nisu na adekvatan način zaštićeni od rizika koji ih ugrožavaju. U prilog ovoj konstataciji govore varijacije prinosa u toku vremena, ali i njihov nizak nivo u poređenju sa ekonomski razvijenim zemljama. Kroz metod studije slučaja, u radu je sprovedena analiza modela za upravljanje rizicima prirodnih nepogoda i katastrofalnim rizicima koji su se pokazali uspešnim u izabranim zemljama. Cilj rada je formulisanje konkretnog modela za upravljanje rizicima koji pogađaju poljoprivredu Srbije kroz osiguranje, imajući u vidu višestruki doprinos poljoprivrede održivom razvoju zemlje. 3 FAO (2015), str

216 2. RAZVIJENOST POLJOPRIVREDE U SRBIJI KAO PREDUSLOV RAZVOJA OSIGURANJA U poređenju sa prosekom zemalja Evropske Unije (EU), Srbija ima relativno visoko učešće sektora poljoprivrede u osnovnim makroekonomskim agregatima, što se može objasniti bogatim prirodnim resursima i povoljnim klimatskim uslovima za poljoprivrednu proizvodnju, ali i relativno sporijim procesom restrukturiranja ostatka privrede 4 (videti tabelu 1). 208 Tabela 1. Indikatori doprinosa poljoprivrede nacionalnoj ekonomiji Pokazatelj (u %) Učešće BDV poljoprivrede u ukupnoj BDV Učešće poljoprivrede u ukupnoj zaposlenosti Učešće poljoprivrede u ukupnom izvozu robe Učešće poljoprivrede u ukupnom uvozu robe Pokrivenost uvoza poljoprivrede izvozom 10,5 9,4 9,9 10,5 9,0 9,4 n.a. 25,1 23,8 22,2 21,2 20,9 21,3 19,9 18,0 23,4 23,0 23,2 24,1 23,4 19,2 6,5 8,7 6,6 7,4 8,3 8,2 7,6 126,5 140,8 207,6 185,8 174,5 178,8 190,4 Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku ( webrzs.stat.gov.rs) U periodu od godine, kontinuirano se ostvaruje suficit u spoljnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima i daje značajan doprinos povećanju ukupnog izvoza. Kao najznačajniji razlozi dobrih rezultata u ovoj oblasti mogu se navesti: porast investiranja u ovaj sektor, potpisivanje Sporazuma CEFTA 2006 i Autonomne trgovinske mere, odobrene Srbiji godine, od strane Evropske unije. 5 Na vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda nije uticala ni ekonomska kriza iz godine. Došlo je do rasta cena primarnih proizvoda na svetskom tržištu, što se pozitivno odrazilo na vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda. Interesantno je da je u godini, kada se očekivao značajan pad vrednosti izvoza usled poplava i drugih vremenskih nepogoda, vrednost izvoza poljoprivrednih proizvoda 4 Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period godine, Sl. glasnik RS, br. 85/2014, str Stojanović, Dragutinović Mitrović & Popović Petrović (2013), str

217 povećana za gotovo 300 miliona dolara. Očigledno je da je sektor poljoprivrede tokom poslednje decenije pokazao da je sektor na koji se može računati, kako u vreme svetske ekonomske krize, tako i u slučaju krize na lokalnom nivou, izazvane vremenskim nepogodama. 6 Uprkos prikazanim rezultatima, ocena razvijenosti poljoprivrede u Srbiji je relativno nepovoljna ako se posmatra struktura gazdinstava prema organizaciono-pravnoj formi, kao i socio-ekonomska struktura poljoprivrednog stanovništva. Prema podacima poslednjeg popisa poljoprivrede iz godine, od ukupno poljoprivrednih gazdinstava, čak 99,5% se odnosi na porodična gazdinstva, koja su relativno sitna. Otuda je i prosečna ekonomska veličina poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji svega evra, što je više nego četvorostruko manje u poređenju sa zemljama EU-28, gde ista veličina iznosi preko evra prema podacima popisa iz godine. 7 Porodična gazdinstva ostvaruju dominantno učešće u ukupno raspoloživom zemljištu svih gazdinstava (66,2%), kao i u radnoj snazi u poljoprivredi (98,2%). Usled niske ekonomske snage, najbrojnija kategorija poljoprivrednih gazdinstava ima i najmanje finansijske mogućnosti za adekvatnu primenu tehničkih mera upravljanja rizicima i podsticanja proizvodnje. U godini navodnjavano je svega 2,9% u odnosu na ukupno korišćeno zemljište. 8 Pri tome se po porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu navodnjava samo 0,1 ha, dok se po pravnom licu i preduzetniku u poljoprivredi navodnjava 15,1 ha (videti tabelu 2). Tabela 2. Izabrani pokazatelji poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji prema rezultatima popisa poljoprivrede iz godine Pokazatelj Ukupno Porodična gazdinstva Pravna lica i preduzetnici Broj gazdinstava Prosečna ekonomska veličina (EUR) Površina (ha) Članovi gazdinstva i stalno zaposlena lica Prosečno navodnjavano zemljište (ha) 0,2 0,1 15,1 Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku ( oljoprivrede.stat.rs) 6 Stojanović, Popović Petrović & Rakonjac-Antić (2015), str ec.europa.eu/eurostat 209

218 Dodatni ograničavajući faktori za upravljanje rizicima u poljoprivredi su karakteristike poljoprivrednog stanovništva, u pogledu njihovog materijalnog položaja i nivoa kompetencija. Prema podacima iz godine, prosečna zarada bez poreza i doprinosa u sektoru poljoprivrede iznosila je dinara, dok je prosečna penzija na nivou od svega dinara. 9 Starosna struktura poljoprivrednog stanovništva je odraz depopulacije sela u Srbiji. Više od trećine (34,6%) nosilaca gazdinstava su stariji od 65 godina starosti, dok je svega 4,6% nosilaca mlađih od 35 godina. Među upravnicima gazdinstava, koji su u 94% slučajeva ujedno i njihovi nosioci, čak 60% nema nikakvog formalnog obrazovanja. Budući da je svega 0,7% upravnika poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji pohađalo kurseve iz oblasti poljoprivrede u godini, skroman transfer znanja i informacija ne ide u prilog razvoju sistema za upravljanje rizicima u poljoprivredi. 10 Grafik 1. Lančani indeksi poljoprivredne proizvodnje u Srbiji ( ) Izvor: Pripremljeno na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku ( Sa druge strane, sektor poljoprivrede u Srbiji nije imun na dejstvo rizika kojima se narušava kvantitet, ali i kvalitet proizvodnje. Varijacije lančanih indeksa poljoprivredne proizvodnje tokom vremenskog perioda godine svedoče da fizički obim ukupne poljoprivredne proizvodnje nije stabilan. Budući da su one relativno izraženije u biljnoj proizvodnji, nego u stočarstvu, može se zaključiti da su primarni rizici sa kojima se suočavaju poljoprivredni proizvođači u Srbiji prirodne nepogode, koje u pojedinim godinama poprimaju katastrofalne razmere i izazivaju drastičan 9 Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (2016), str

219 pad prinosa (videti grafik 1). Prema procenama Svetske banke, prosečni godišnji ekonomski gubici poljoprivrede Srbije po osnovu poplava su u rasponu 38,75-106,25 miliona evra. Gubici za poljoprivredu usled grada, jakih i obilnih padavina i vetra iznose oko 91,45 miliona evra, a usled suše i mraza oko 500 miliona evra prosečno godišnje. 11 Efekti klimatskih promena nisu zaobišli Srbiju, budući da su ekstremne vremenske pojave, koje ugrožavaju prvenstveno poljoprivredu, sve učestalije Samo tokom poslednje dekade, značajne poplave u Srbiji zabeležene su 2005., 2006., 2007., 2009., i godine, dok su se značajne suše dogodile 2003., 2007., 2011., 2012., i godine. 12 Posmatrano po pojedinim godinama, u godini poljoprivreda je pretrpela štete zbog suše u iznosu od 600 miliona evra. 13 Suša koja je nastupila u godini izazvala je katastrofalne štete koje prevazilaze 1,5 milijardi evra. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS, poplave koje su pogodile Srbiju godine uzrokovale su štete za poljoprivredu u iznosu od 228 miliona evra. 14 Tokom poslednje dekade, prinosi većine useva su ne samo oscilirali, već su i bili niži u poređenju sa ekonomski razvijenim zemljama, ali i u odnosu na sopstveni desetogodišnji prosek iz predtranzicionog perioda ( godine). 15 Imajući u vidu višestruki doprinos sektora poljoprivrede nacionalnoj ekonomiji, sa jedne, i nestabilnost i nedovoljnost ostvarenih prinosa, sa druge strane, prisutna je potreba za pronalaženjem adekvatnog načina upravljanja rizicima u poljoprivredi, o čemu će biti više reči u nastavku rada. 3. OSIGURANJE KAO METOD UPRAVLJANJA RIZICIMA U POLJOPRIVREDI Izložena višestrukom delovanju nepredvidivih okolnosti, poljoprivredna delatnost je oduvek privlačila pažnju u kontekstu pronalaženja načina za adekvatno upravljanje rizicima. 16 Prema dometu njihovog uticaja, rizici koji pogađaju poljoprivredu mogu biti razvrstani na idiosinkratske rizike (požar, grad, oboljenja), čiji se efekti odražavaju na pojedinačne poljoprivredne proizvođače, ili njihov manji broj, i sistematske rizike (suša, epidemija, 11 World Bank (2005), str Aleksandris et al. (2012), str Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period godine, op. cit., str Stojanović, Gligorijević & Rakonjac-Antić (2012), str

220 cenovni rizik), koji pogađaju delove ili celinu agroekonomskog sektora. Najbrojniju kategoriju rizika u poljoprivredi svakako čine rizici prirodnih nepogoda (videti tabelu 3). Rizicima u poljoprivredi se može upravljati kroz proaktivan ax ante pristup, ili se posledice njihove realizacije mogu jednostavno finansirati ex post, po pravilu uz oslanjanje na državnu podršku. 17 Dalje, metode upravljanja rizicima mogu biti razvrstane na tehničke (navodnjavanje zemljišta, primena pesticida u cilju prevencije štetočina, vakcinacija stoke radi prevencije bolesti itd.) i finansijske, koje uključuju osiguranje, hedžing, preventivnu štednju i uslovne kreditne aranžmane. 18 Posebno važnu ulogu u stabilizaciji prihoda poljoprivrednih proizvođača ima osiguranje. Tabela 3. Klasifikacija rizika sa kojima se suočavaju poljoprivredni proizvođači Tip rizika Idiosinkratski Sistematski Prirodne nepogode Grad, mraz Poplava, oluja Suša Bolesti i štetočine Cenovni rizici Finansijski rizici Operativni rizici Rizici okruženja Politički rizici Zdravstveni rizici Rizici na imovini Bolest, povreda, nesposobnost za rad Požar, krađa Najezda štetočina Dostupnost inputa Zagađenje, krčenje šuma Epidemije Izvor: Adaptirano prema Mahul & Stutley (2010), str. 20. Zarazne bolesti životinja Fluktuacije cena proizvoda i/ili inputa Kamatni rizik, devizni rizik Razvoj tehnologije proizvodnje Subvencije, promene u politici agrara Zemljotres Počeci osiguranja poljoprivrede vezuju se za društva za uzajamno osiguranje useva i stoke koje su formirali farmeri u Zapadnoj Evropi krajem XVII veka Šire videti u: Kočović, Ranđelović & Paunović (2015), str Mahul & Stutley (2010), str Smith & Glauber (2012), str

221 Krajem XIX veka, prva društva za uzajamno osiguranje poljoprivrede osnivaju se i u Severnoj Americi. Država počinje da se aktivno uključuje u ovu oblast krajem `30-ih godina XX veka, najpre u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), a zatim i u Japanu i Kanadi. Nakon II svetskog rata, u zapadnoevropskim zemljama, kao i zemljama Latinske Amerike, takođe se uvode subvencionisani državni programi osiguranja poljoprivrede. 20 Zbog visokih administrativnih troškova i nepovoljnog odnosa između naplaćenih premija i isplata šteta, državni programi su se pokazali neuspešnim. Od `90-ih godina nastupa zaokret ka javno-privatnim partnerstvima u domenu osiguranja poljoprivrede. Hronološki prikaz evolucije osiguranja poljoprivrede otkriva tri moguća modaliteta kroz koje ovo osiguranje može biti organizovano. U javnim programima, zasnovanim na intenzivnoj vladinoj podršci, državna kompanija za osiguranje sa monopolskim položajem na tržištu obezbeđuje relativno unificirano osiguranje poljoprivrede. Sa druge strane, osiguranje u okviru privatnih programa je u potpunosti prepušteno komercijalnim osiguravajućim kompanijama. Uloga države je ograničena na subvencije premije osiguranja za poljoprivredne proizvođače. Javno-privatna partnerstva predstavljaju kombinaciju dva prethodna modaliteta, nastalu kao rezultat nastojanja da se iskoriste prednosti i ublaže nedostaci svakog od njih. Ključne karakteristike svakog od modaliteta prikazane su u tabeli 4. Tabela 4: Karakteristike mogućih modaliteta organizovanja osiguranja poljoprivrede Javni programi Privatni programi Javno-privatna partnerstva Penetracija tržišta velika niska visoka Diverzifikacija portfelja velika slaba velika Konkurencija ne postoji postoji postoji Preovlađujući kriterijumi poslovanja socijalni komercijalni tehnički Kvalitet usluge nizak visok visok Fiskalni troškovi visoki niski * prihvatljivi Izvor: Pripremljeno prema Itturioz (2009), str Šire videti u: OECD (2011). * Iako privatni sistemi osiguranja poljoprivrede impliciraju niske direktne fiskalne troškove, indirektni troškovi, u vidu izdvajanja sredstava iz budžeta u svrhe sanacije šteta mogu biti veoma visoki ako je penetracija tržišta niska, što je obično slučaj kada je osiguranje poljoprivrede dobrovoljno. 213

222 U nastavku rada biće analizirani modeli upravljanja rizicima u poljoprivredi u izabranim zemljama, i na osnovu njihovih iskustava predložen odgovarajući model za Srbiju. Ruski model osiguranja poljoprivrede regulisan je Federalnim zakonom od 25. jula godine 260 O državnoj podršci u sferi osiguranja poljoprivrede i izmenama Federalnog zakona O razvoju poljoprivrede. Na taj način je regulisana državna podrška u oblasti osiguranja poljoprivrede, odnosno osiguranja od rizika uništenja prinosa poljoprivrednih kultura, setve višegodišnjih kultura i uginuća domaćih životinja. Osigurani rizici su opasne prirodne pojave (suša, mraz, sneg, grad, uragan, zemljotres, klizišta, lavina, požar), širenje štetočina, otežano snabdevanje električnom, toplotnom energijom i vodom kao rezultat delovanja prirodnih nepogoda u slučaju kultura koje se gaje u staklenicima, ili na zemljištu sa melioracionim sistemima; uginuće stoke usled zaraznih bolesti uključenih u spisak utvrđen od strane ovlašćenog organa, masovnih trovanja, požara, prirodnih nepogoda, uključujući i indirektne smrti životinja zbog neadekvatnog snabdevanja električnom i toplotnom energijom i vodom kao posledica prirodnih katastrofa, ako držanje domaćih životinja predviđa obavezno korišćenje električne energije, toplote i vode. Pri tome, kao šteta se priznaje smanjenje faktičkog prinosa poljoprivrednih kultura sa celokupno zasađenog zemljišta u poređenju sa planiranim prinosom za više od 30%, gubitak vitalnosti višegodišnjeg zasada za više od 40%, a pod štetom (uginućem) stoke podrazumeva se njihova smrt ili prinudno klanje. U skladu sa navedenim Zakonom, budžetu regiona Ruske Federacije (RF) iz federalnog budžeta odobrava se subvencija u slučaju da dati region pruža finansijsku podršku poljoprivrednim proizvođačima prilikom zaključenja ugovora o osiguranju, prebacujući na račun osiguravača 50% od obračunate premije na osnovu prijave poljoprivrednog proizvođača. Pri tome, osiguranik mora da uplati najmanje 50% premije po tom ugovoru, suma osiguranja po ugovoru ne može biti manja od 80% osigurane vrednosti, a udeo osiguranika ne bi trebalo da bude veći od 40% od sume osiguranja po ugovoru, što se uzima u obzir prilikom određivanja tarife osiguranja. 21 Gubitak u granicama udela osiguranika se ne nadoknađuje. Plan osiguranja poljoprivrede se razrađuje i donosi od strane Ministarstva poljoprivrede RF na osnovu predloga ovlašćenih organa regiona i Udruženja poljoprivrednih osiguravača. On sadrži spisak objekata poljoprivrednog 21 Федеральный закон от 25 июля 2011 года N 260-ФЗ г. Москва О государственной поддержке в сфере сельскохозяйственного страхования и о внесении изменений в Федеральный закон О развитии сельского хозяйства, Российская газета - Федеральный выпуск 5538 (162), čl

223 osiguranja, diferenciran po vrstama, grupama poljoprivrednih kultura, višegodišnjih zasada, strukturu stoke po polu i starosti, a čije osiguranje ima državnu podršku u planskoj godini. Granični iznosi stopa za obračun visine subvencije diferencirani su po regionima i objektima poljoprivrednog osiguranja sa uzimanjem u obzir učešća osiguranika u riziku. Uzajamni odnosi osiguravača pri donošenju pravila poljoprivrednog osiguranja ostvaruju se kroz Udruženje osiguravača. Osim toga, Udruženje razrađuje predloge za plan poljoprivrednog osiguranja, u pogledu metodologije određivanja sume osiguranja, iznosa štete na objektima poljoprivrednog osiguranja, kao i stope za obračun subvencija; obezbeđuje prikupljanje i čuvanje statističkih podataka neophodnih za obračun tarifa u osiguranju poljoprivrede i vodi statistiku u datoj sferi. U slučaju da naknadu iz osiguranja, ili njen deo, ne mogu da isplate sami osiguravači usled bankrotstva, naknada štete koju je pretrpeo osiguranik pokriva se na račun sredstava kompenzacionog fonda Udruženja poljoprivrednih osiguravača. Fond za kompenzacione isplate (naknade) formira se na račun odbitka od premije koju su naplatili poljoprivredni osiguravači po ugovoru o osiguranju. U skladu sa zakonodavstvom, ti odbici ne smeju biti manji od 5% od naplaćenih premija. Udruženje osiguravača svake godine određuje visinu tih odbitaka. 22 Iako stopa penetracije tržišta od 28% nije visoka u poređenju sa zemljama koje imaju zrele sisteme osiguranja poljoprivrede, ona je jedna od najvećih stopa među zemljama u kojima su ti sistemi uvedeni ili reformisani u novije vreme. 23 U Sjedinjenim Američkim Državama na snazi je javno-privatni model osiguranja poljoprivrede, počev od godine. 24 Proizvode osiguranja razvija država, određuje njihove cene i promoviše program kroz Federalnu korporaciju za osiguranje useva (Federal Crop Insurance Corporation FCIC). Prodaju osiguranja i likvidaciju šteta vrši 18 privatnih osiguravajućih kompanija, koje moraju biti akreditovane za poslove subvencionisanog osiguranja poljoprivrede. Izmenama Zakona o osiguranju useva godine, ovo osiguranje je postalo obavezan uslov za korišćenje različitih vladinih beneficija, što je dovelo do značajnog povećanja tržišne penetracije. Farmeri koji nisu osigurani nemaju pravo na državnu pomoć u slučaju realizacije rizika, na programe kreditiranja, niti na druge beneficije. Pri kupovini osiguranja, osiguranik bira nivo osiguravajućeg pokrića i plaća deo premije, koji je utoliko veći što je pokriće veće. Preostali 22 Šire videti u: Baskakov, Selivanova & Janenko (2013), str Mahul & Stutley, op. cit., str Prethodni federalni program, koji je uveden `30-ih godina prošlog veka, funkcionisao je kao javni model osiguranja poljoprivrede. 215

224 deo premije plaća federalna vlada (prosečno 62% u godini). 25 Osiguravajuće kompanije su u obavezi da deo primljenih rizika reosiguraju kod FCIC, ali i da zadrže deo rizika u sopstvenom pokriću, u skladu sa svojim finansijskim kapacitetima. Specifičnost ovog sistema je refundacija dela operativnih troškova osiguravajućih kompanija od strane federalne vlade. Počev od godine, stopa refundacije iznosi u proseku 12%, što znači da na svakih 100 dolara ukupne premije osiguranja osiguravač ima pravo na refundaciju od 12 dolara od vlade. 26 Sjedinjene Američke Države se svrstavaju u red zemalja sa najvećom stopom penetracije osiguranja poljoprivrede od čak 90%. 27 Jedan od najvećih javno-privatnih programa osiguranja poljoprivrede na evropskom kontinentu je prisutan u Španiji. Pravni osnov za njegovo uspostavljanje obezbeđen je Zakonom o kombinovanom osiguranju poljoprivrede iz godine, čime je napušten prethodni sistem isključivo privatnog osiguranja poljoprivrede. Pul sačinjen od privatnih osiguravajućih kompanija i nacionalnog reosiguravača, pod nazivom Agroseguro, kreiran je godine. Ovaj pul određuje uslove i fiksne tarife za više proizvoda osiguranja koji se, na dobrovoljnoj osnovi, obezbeđuju uz državne subvencije, dok prodaju osiguranja vrše 33 privatne osiguravajuće kompanije. Likvidacija šteta je takođe odgovornost pula. U opštem slučaju, osigurani rizici su prirodni fenomeni koji se nalaze izvan kontrole poljoprivrednog proizvođača. Osiguravači takođe mogu ponuditi osiguranje od istih rizika izvan pula, ali takvi proizvodi ne podležu subvencionisanju. 28 Pošto posluju po principu saosiguranja, članovi pula ne konkurišu međusobno cenama, već isključivo kvalitetom usluga koje pružaju. Subvencija iznosi, u proseku, 50% od ukupne premije osiguranja. 29 U svim ugovorima o osiguranju primenjuju se franšize, kao i bonus-malus sistem kod većine ugovora. Konzorcijum za naknade iz osiguranja (Consorsio de Compensacion de Seguros - CCS), kao osiguravajuća kompanija u vlasništvu države, ima ulogu reosiguravača celokupnog sistema, i učešće u pulu od 10%. 30 Pored reosiguranja kod CCS koje je obavezno, deo reosiguravajućeg pokrića pružaju i privatni reosiguravači. Za razliku od prethodnih, javno-privatnih modela, u Kanadi funkcioniše javni program osiguranja poljoprivrede, pod nazivom AgriInsurance. Nosioci 25 Shields (2015), str Ibid., str Mahul, Stutley, op. cit., str Smith et al., op. cit., str European Commission (2008), str Ibid., str

225 osiguranja su kraljevske korporacije, koje postoje u svakoj provinciji, kao državne kompanije koje posluju na tržišnim principima. Federalna vlada ima ulogu u subvencionisanju premija, pokriću dela administrativnih troškova i obezbeđenju reosiguranja. Svaka korporacija ima svoje programe osiguranja, koji su zasnovani na metodološkim preporukama federalnog ministarstva poljoprivrede, a u skladu sa Zakonom o zaštiti prihoda farmi, donetim godine. Programi osiguranja federalnih jedinica se razlikuju usled specifičnosti poljoprivredne proizvodnje provincija i finansijskih mogućnosti njihovih budžeta. Osigurani rizici su prirodne nepogode: suša, poplava, grad, mraz, preterana vlaga, kao i oboljenja biljnih i životinjskih vrsta. Subvencije se, po pravilu, odobravaju u iznosu od 60% od iznosa premije osiguranja, dok preostalih 40% premije plaćaju farmeri. Pri tome se vrši raspodela subvencionisanog dela premije između federalne i vlade provincije u srazmeri 60/40. Faktički, 36% ukupne premije finansira se iz federalnog, a 24% iz lokalnog budžeta. 31 Ukoliko osiguranik reši da izađe iz subvencionisanog programa osiguranja, on gubi pravo na bilo kakve državne poljoprivredne subvencije u naredne tri godine. U Kanadi se osigurava oko 63% obradivog zemljišta. 32 Kanada je bila prva zemlja koja je uvela osiguranje poljoprivrednih kultura po indeksima prinosa i rizika prirodnih katastrofa. U novije vreme farmerima se nude hibridni proizvodi osiguranja poljoprivrede, koji uključuju šest vrsta katastrofalnih rizika. Kanadski sistem subvencionisanog osiguranja poljoprivrede smatra se jednim od najboljih u svetu. Većina zemalja koristi upravo kanadska iskustva pri formiranju sopstvenog modela upravljanja katastrofalnim rizicima OSIGURANJE POLJOPRIVREDE U SRBIJI Usluge osiguranja poljoprivrede u Srbiji nudi osam osiguravajućih kompanija, u vidu osiguranja useva i plodova i osiguranja životinja. Usevi i plodovi mogu biti osigurani od rizika grada, požara i udara groma, kao osnovnih, i oluje, prolećnog i jesenjeg mraza, poplave, suše, gubitka količine i kvaliteta, kao dopunskih rizika. Visina premije u ovoj vrsti osiguranja zavisi od većeg broja faktora, uključujući: biljnu vrstu, lokaciju na kojoj se usevi i plodovi nalaze, ugovorenu osiguranu sumu, rizike koji su pokriveni osiguranjem itd. Osigurana suma se utvrđuje na osnovu očekivanog prinosa u kilogramima po hektaru i tržišne cene proizvoda. Osiguranje životinja Mahul, Stutley, op. cit., str Kočović, Rajić & Trifunović (2014), str

226 pruža finansijsku zaštitu od rizika uginuća ili prinudnog klanja životinja, kao posledice nesrećnog slučaja ili oboljenja. Premiju određuju faktori kao što su: životinjska vrsta, broj osiguranih životinja, osigurani rizici, uslovi i način uzgoja životinja i ugovorena visina pokrića. Vrednost na koju se životinja osigurava je njena tržišna vrednost u momentu zaključenja ugovora o osiguranju. U sklopu mera podsticaja ruralnog razvoja, plaćanje premije osiguranja useva, plodova, višegodišnjih zasada, rasadnika i životinja je, počev od godine, olakšano subvencijama od strane Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS. Minimalni iznos regresa od 40% plaćene premije osiguranja definisan je Zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju. 34 Pravo na korišćenje regresa ima pravno lice, preduzetnik i fizičko lice - nosilac komercijalnog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koji, pored uslova propisanih navedenim Zakonom, ispunjava i uslov da je kod društava za osiguranje osigurao: useve i plodove od rizika umanjenja prinosa, rasadnike, mlade višegodišnje zasade ili životinje od rizika koji su propisani uslovima osiguravajućih društava. 35 Opredeljeni iznos sredstava na ime regresa za premiju osiguranja u budžetskoj godini je 450 miliona dinara. 36 U godini bilo je korisnika regresa na premiju osiguranja, dok ciljna vrednost u godini iznosi Poređenja radi, u godini podneto je zahteva za subvencionisanje osiguranja u poljoprivredi i bilo je obezbeđeno 86 miliona dinara u date svrhe. 38 Uprkos ostvarenom porastu u broju korisnika i ukupnom iznosu subvencija premija osiguranja, efekti na rast broja zaključenih ugovora i osiguranih površina su mali. Iako na nivou države ne postoji registar osiguranih poljoprivrednih gazdinstava, procenjuje se da je osigurano manje od 10% obradivog zemljišta i manje od 5% registrovanih gazdinstava. 39 U godini, u oblasti osiguranja poljoprivrede zaključeno je svega ugovora, od čega se 78,3% odnosilo na osiguranje useva i plodova. Ukupna premija osiguranja 34 Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Sl. glasnik RS, br. 10/2013, 142/2014 i 103/2015, čl Pravilnik o uslovima, načinu i obrascu zahteva za ostvarivanje prava na regres za premiju osiguranja useva, plodova, višegodišnjih zasada, rasadnika i životinja, Sl. glasnik RS, br. 48/13 od 31. maja godine, čl Vlada RS (2016), čl Predlog Zakona o budžetu Republike Srbije za godinu, str Stojanović et al. (2015), op. cit., str Osiguranje poljoprivrede. Svijet osiguranja, 4(2012), Preuzeto sa

227 poljoprivrede u istoj godini iznosila je 2,04 milijardi dinara, što čini svega 2,95% celokupnog tržišta osiguranja. 40 U poređenju sa godinom, ukupna premija osiguranja poljoprivrede u Srbiji je u godini više nego udvostručena (Grafikon 2). Međutim, ostvareni rezultat nije zadovoljavajući, ako se uzme u obzir više činjenica. Kao prvo, imajući u vidu pad vrednosti domaće valute tokom istog perioda, ukupna premija osiguranja poljoprivrede je realno uvećana svega 1,6 puta. Drugo, polazna osnova je bila izuzetno niska, što obezvređuje ocenu o bilo kakvom značajnijem pomaku u ovoj vrsti osiguranja u prethodnoj dekadi. Treće, zabeleženi porast je relativno mali ukoliko se posmatra u kontekstu ukupnog domaćeg tržišta osiguranja, koje je u istom periodu uvećano tri puta. Četvrto, nerazvijenost osiguranja poljoprivrede u Srbiji je utoliko veća ako se vrši poređenje sa drugim zemljama u okruženju. Penetracija tržišta osiguranja poljoprivrede iznosi, na primer, 52% u Mađarskoj, 52% u Bugarskoj i 17% u Sloveniji. 41 Grafik 2. Premija osiguranja i obračunate štete u osiguranju poljoprivrede u Srbiji ( ) Izvor: Pripremljeno prema Narodna banka Srbije, Pregled broja osiguranja i premija po tarifama i vrstama osiguranja, Preuzeto sa /60/60_2/index.html. Navedeni podaci upućuju na zaključak da su prihodi domaće poljoprivrede u najvećoj meri prepušteni ćudima prirode i da ex post korišćenje sredstava budžeta predstavlja dominantni način finansiranja štetnih 40 Narodna banka Srbije, Pregled broja osiguranja i premija po tarifama i vrstama osiguranja, Preuzeto sa html. 41 Bielza Diaz-Caneja et al. (2009), str

228 posledica elementarnih nepogoda u Srbiji. Primetni su sporadični skokovi u broju polisa i ukupnoj premiji osiguranja neposredno nakon nastupanja vremenskih nepogoda većih razmera. Takav je bio slučaj nakon suše i godine, kao i nakon poplava godine, što svedoči o kratkoročnom značajnijem porastu interesovanja za osiguranjem poljoprivrede tek kada se štetni događaj realizuje. Ovako nepovoljna situacija se može objasniti niskom kulturom osiguranja, nedovoljnom obaveštenošću poljoprivrednih osiguravača o prednostima koje pruža takav način upravljanja rizicima, ali i niskim životnim standardom ruralnog stanovništva. Nerazvijena poljoprivreda ne omogućuje veće iznose ulaganja, zbog čega su i prinosi niski. 42 Posledično, mali proizvođači često ocenjuju da je uplaćivanje premije osiguranja neisplativo, iako troškovi premije u proseku iznose svega 1,5-2% vrednosti proizvodnje. 43 Relativno veće mogućnosti da priušte osiguranje imaju velika društvena poljoprivredna gazdinstva, kojih ima sve manje usled procesa privatizacije i usitnjavanja poseda, kao i udruženi proizvođači u vidu kooperacija i zemljoradničkih zadruga, dok se individualni poljoprivrednici, čija egzistencija upravo zavisi od veličine prinosa, ređe osiguravaju. 44 Takođe, u uslovima relativno niskog stepena razvijenosti tržišta osiguranja, ni sami osiguravači ne raspolažu dovoljnim finansijskim kapacitetima da bi mogli nuditi osiguranje od elementarnih nepogoda po pristupačnim uslovima, zbog čega je i ponuda oskudna. Tako, na primer, rizik suše može biti osiguran samo kod jedne osiguravajuće kompanije, i to za ograničeni broj poljoprivrednih kultura. 3. ZAKLJUČAK Usled nerazvijenosti osiguranja poljoprivrede, štete od realizacije elementarnih nepogoda u najvećem obimu podnosi država, pa se njihovi efekti u krajnjoj instanci prelivaju na stanovništvo, kao poreske obveznike i kao kupce poljoprivrednih proizvoda. Međutim, u uslovima visokog budžetskog deficita, srpska ekonomija je ranjiva i može pretrpeti velike negativne posledice usled realizacije rizika katastrofalnih razmera. Pri nepovoljnoj ekonomskoj situaciji i niskom nivou kulture osiguranja, postavlja se pitanje na koji način naterati poljoprivredne proizvođače da osiguraju svoje prinose od rizika? Kao radikalno rešenje, barem privremeno, nameće se uvođenje sistema obaveznog osiguranja poljoprivrede. Ukupan rizik bi bio nivelisan između velikog broja članova zajednice rizika, pa bi 42 Stojanović et al. (2015), op. cit., str Osiguranje poljoprivrede. Svijet osiguranja, 4(2012), Preuzeto sa Kočović, Paunović & Jovović (2014), str

229 trošak premije osiguranja po svakom od njih pojedinačno bio minimiziran. Takvo rešenje bi doprinelo realizaciji projekta osiguranja katastrofalnih rizika u reosiguravajućoj kompaniji Evropa Re, koji je pokrenula Svetska banka za zemlje jugoistočne Evrope i zemlje Kavkaza, čiji je jedan od akcionara i naša zemlja. Izmenom Zakona o osiguranju izvršena je delimična liberalizacija tržišta reosiguranja u segmentu koji se odnosi na reosiguranje katastrofalnih rizika. Ovom izmenom omogućeno je domaćim osiguravajućim kompanijama da direktno reosiguraju katastrofalne rizike u inostranim reosiguravajućim kompanijama. Međutim, da bi došlo do realizacije navedenog projekta, mora se drastično povećati broj osiguranja katastrofalnih rizika. U tom smislu, država bi mogla da izvrši akreditaciju osiguravajućih kompanija koje bi mogle da se bave osiguranjem katastrofalnih rizika i da ove kompanije osnuju pul osiguranja, u kome bi i država bila jedan od akcionara. Od strane najeminentnijih stručnjaka u zemlji može se proceniti visina rizika koji može apsorbovati domaće tržište osiguranja, odnosno formirani pul osiguranja, a koji deo rizika bi trebalo preneti u reosiguranje u Evropa Re. Na taj način bi se štitilo domaće tržište osiguranja i ne bi došlo do odliva celokupne premije osiguranja katastrofalnih rizika iz zemlje kroz reosiguranje. Takođe, u predloženom modelu država bi subvencionisala 50% premije osiguranja u siromašnim opštinama, dok bi u bogatim opštinama subvencija bila raspodeljena između centralnog (40%) i lokalnog budžeta (10%). U dobrim godinama, bez katastrofalnih šteta, sredstva rezervi pula za osiguranje mogla bi da se koriste za podizanje sistema za navodnjavanje, podizanje brana, kao i za finansiranje drugih preventivnih mera kojima se umanjuje mogućnost realizacije katastrofalnih događaja. U početnom periodu, država bi i dalje pružala pomoć ugroženima katastrofalnim događajima, dok bi se vremenom njeno angažovanje u smislu ex post finansiranja smanjivalo, čime bi se smanjivao i pritisak na budžet. Naravno, ovakav model bi morao imati potporu u odgovarajućoj zakonskoj i podzakonskoj regulativi. 45 Posmatrano u dugom roku, neophodno je uspostaviti javno-privatno partnerstvo u domenu upravljanja rizicima u poljoprivredi, po ugledu na prethodno obrazložene primere u relevantnim zemljama. Formiranjem državne kompanije koja bi se bavila reosiguranjem ovih rizika, doprinosi se rešavanju problema oskudne ponude osiguranja zbog ograničenih finansijskih kapaciteta komercijalnih osiguravača za apsorpciju rizika, uz zadržavanje konkurencije u pružanju usluga i korišćenje znanja i tehnologije privatnog sektora osiguranja. Posebnu ulogu treba da ima 45 Kočović, Rajić, Trifunović (2014), op. cit., str

230 Udruženje osiguravača u oblasti poljoprivrede, koje bi, pored same prodaje polisa i likvidacije šteta, vodilo statistiku osiguranja, na osnovu koje bi bile izrađene mape rizika, kao preduslov realnih tarifa osiguranja u budućnosti. Da bi se, sa druge strane, podstakla tražnja za osiguranjem od rizika u poljoprivredi, potrebno je sprovoditi kontinuiranu edukaciju stanovništva o značaju takvog osiguranja za pojedince, ali i za celokupnu društvenu zajednicu. Ključni benefiti javno-privatnih partnerstava za osiguravače proizilaze iz limitirane sopstvene odgovornosti za nastale štete po osnovu katastrofalnih rizika i odgovarajućih poreskih olakšica. Na taj način, osiguranje postaje pristupačno većem delu populacije, što dovodi do povećanja tržišne penetracije i, u krajnjoj instanci, smanjenja tereta elementarnih nepogoda za državni budžet i poreske obveznike. Preduslov uspešnosti javnoprivatnih partnerstava je razvoj i primena odgovarajućih modela za merenje katastrofalnih rizika, na bazi obimnih podataka o njihovim realizacijama u prošlosti. U suprotnom, postoji opasnost da, iz političkih razloga, premija u okviru državnih (re)osiguravajućih šema ne bude adekvatna, tj. da premijske stope budu isuviše niske ili nedovoljno diferencirane prema stvarnoj izloženosti rizicima. U takvoj situaciji, izostaje podsticaj za osiguranike da preduzimaju odgovarajuće preventivne mere, fondovi osiguranja se iscrpljuju i višak osiguranih šteta ponovo snose poreski obveznici. REFERENCE LITERATURE Aleksandris et al. (2012), Centar za upravljanje sušom za Jugoistočnu Evropu - Rezime rezultata projekta, Republički hidrometeorološki zavod, Beograd. Baskakov et al. (2013), Agricultural insurance with state support in the Russian Federation in Kočović et al. (2013), Product specifics on the markets of insurance and reinsurance, Faculty of Economics, University of Belgrade, pp Bielza Diaz - Caneja et al. (2009), Risk Management and Agricultural Insurance Schemes in Europe, JRC Reference Reports, European Communities, Luxembourg. Cummins, J.D. and Mahul, O. (2009), Catastrophe Risk Financing in Developing Countries: Principles for Public Intervention, World Bank, Washington, D.C. Duncan, J. and Myers, R.J. (2000), Crop Insurance Under Catastrophic Risk, American Journal of Agriculture Economics, 82(3), pp European Commission (2008), Agricultural Insurance Schemes. European Commission, Brussels. FAO (2015), The Impact of Natural Hazards and Disasters on Agriculture and 222

231 Food Security and Nutrition, Food and Agriculture Organization of the United Nations, Rome. Goodwin, B.K. and Smith, V.H. (1995), The Economics of Crop Insurance and Disaster Aid, The AEI Press, Washington, D.C. Goodwin, B.K. and Smith, V.H. (2003), An Ex-Post Evaluation of the Conservation Reserve, Federal Crop Insurance, and other Government Programs: Program Participation and Soil Erosion, Journal of Agricultural and Resource Economics, 28(2), pp Goodwin, B.K. and Vado, L.A. (2007), Public Responses to Agricultural Disasters: Rethinking the Role of Government, Canadian Journal of Agricultural Economics, 55(3), pp Hazell et al. (eds.) (1986), Crop Insurance for Agricultural Development: Issues and Experience, Johns Hopkins University Press, Baltimore. Itturioz, R. (2009), Agricultural Insurance. Primer Series on Insurance, 12(2009), World Bank, Washington, DC. Kočović et al. (2014), Mogućnosti upravljanja katastrofalnim rizicima. Novi ekonomist, VIII (6), jul-dec. 2014, Bijeljina: Fakultet poslovne ekonomije Bijeljina, Univerzitet u Istočnom Sarajevu, str Kočović et al. (2014), Measurement of catastrophic risks and models for managing these risks. in Kočović et al. (2014), Risk measurement and control in insurance, Faculty of Economics, University of Belgrade, str Mahul, O. and Stutley, C.J. (2010), Government Support to Agricultural Insurance. World Bank, Washington, DC. Narodna banka Srbije, Pregled broja osiguranja i premija po tarifama i vrstama osiguranja, [Pristup: 06/04/16] OECD (2011), Managing Risk in Agriculture: Policy Assessment and Design. OECD, Paris. Osiguranje poljoprivrede, Svijet osiguranja, 4(2012), osiguranja.eu/sr, [Pristup: 07/04/16] Pravilnik o uslovima, načinu i obrascu zahteva za ostvarivanje prava na regres za premiju osiguranja useva, plodova, višegodišnjih zasada, rasadnika i životinja, Sl. glasnik RS, br. 48/13 od 31. maja godine. Predlog Zakona o budžetu Republike Srbije za godinu Regionalna privredna komora (2014), Stanje poljoprivredne proizvodnje u regionu pri kraju jesenjih radova u godini, Subotica. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (2016), Statistički godišnji bilten 2015, Beograd. Republički zavod za statistiku (2015), Statistički godišnjak Republike Srbije 2015, Beograd. 223

232 Shields, D.A. (2015), Federal Crop Insurance: Background. CRS Report , U.S. Congressional Research Service, Washington, D.C. Smith, V.H. and Glauber, J.W. (2012), Agricultural Insurance in Developed Countries: Where Have We Been and Where Are We Going? Applied Economic Perspectives and Policy, 34(3), pp Stojanović et al. (2013), Serbia s Food Trade Competitiveness and PTAs in the EU Integration Process. in Tomić et al. (2013) Challenges for the Global Agricultural Trade Regime after Doha, Serbian Association of Agricultural Economists, Faculty of Economics, University of Novi Sad, pp Stojanović et al. (2012), The role of the marketing mix in the improvement of agricultural insurance. Economics of Agriculture, 4/2012, pp Stojanović et al. (2015), The impact of catastrophe risks on agricultural sector in Serbia. in Kočović et al. (2015), Catastrophic risks and sustainable development, Faculty of Economics, University of Belgrade, str Vlada RS (2016), Uredba o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju u godini, Beograd. World Bank (2005), Study on Economic Benefits of RHMS of Serbia. World Bank Study Group, Belgrade. World Bank (2008), World Development Report 2008: Agriculture for Development, Washington, DC. Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Sl. glasnik RS, br. 10/2013, 142/2014 i 103/2015. Федеральный закон от 25 июля 2011 года N 260-ФЗ г. Москва О государственной поддержке в сфере сельскохозяйственного страхования и о внесении изменений в Федеральный закон О развитии сельского хозяйства, Российская газета - Федеральный выпуск 5538 (162). ec.europa.eu/eurostat [Pristup: 30/06/16] [Pristup: 04/04/16] [Pristup: 06/04/07] [Pristup: 05/04/16] [Pristup: 10/04/16] [Pristup: 04/04/16] 224

233 RAZVOJ FINANSIJSKOG TRŽIŠTA ZA POTREBE POLJOPRIVREDE Vlado Kovačević 46 ( Vladimir Zakić 47 ( Apstrakt Rad ima za cilj da utvrdi značaj i neophodne preduslove za dalji razvoj sistema javnih skladišta i sistema predžetvenog finansiranja u cilju unapređenja poslovanja agro-sektora u Srbiji. Jedan od osnovnih limitirajućih faktora u poljoprivrednoj proizvodnji je hroničan nedostatak sredstava. Veliki broj država u svetskim okvirima pomaže u rešavanju ovog problema kroz uspostavljanje sistema javnih skladišta koji omogućavaju poljoprivrednicima korišćenje potvrde o ostavi robe u javnom skladištu (robnih zapisa) kao kolaterala za obezbeđenje kratkoročnih kredita. Sistem predžetvenog finansiranja uveden je u Srbiju u junu godine, a zasniva se na mogućnosti korišćenja potvrde o budućem rodu kao sredstva obezbeđenja kratkoročnog kredita. Rezultati rada pokazuju da je potpuno razvijen sistem javnih skladišta od velike koristi za poljoprivredni sektor i značajno omogućava snižavanje kamatnih stopa na poljoprivredne kredite. Da bi robni zapisi kao sredstva obezbeđenja kredita dali pun efekat, neophodno je da sistem javnih skladišta poseduje odgovarajuću proceduru licenciranja i kontrole rada. KLJUČNE REČI: POLJOPRIVREDNI KREDITI, PREDŽETVENO FINANSIRANJE, ROBNI ZAPIS, JAVNA SKLADIŠTA 46 Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije 47 Univerzitet u Beogradu - Poljoprivredni fakultet 225

234 Abstract The aim of this study is to determine the importance and the preconditions for the further development of the system of public warehouses and preharvest financing system in order to promote agro-business sector in Serbia. One of the main limiting factors in agricultural production is a chronic shortage of funds. A large number of countries on a world scale tackle this problem by establishing a system of public warehouses that enable farmers to use deposit certificates of a public warehouse (warehouse receipts) as collateral to secure short-term loans. Pre-harvest financing system was introduced in Serbia in June 2015, and is based on the possibility of using certificates on the future crop as collateral for short-term loans. The study shows that a fully developed system of public warehouses is of great benefit for the agricultural sector and significantly lowers interest rates on agricultural loans. To promote warehouse receipts as a instrument for lending against, it is necessary that to establish system of public warehouse with the appropriate licensing procedure and control. KEY WORDS: AGRICULTURAL LOANS, PRE-HARVEST FINANCING, WAREHOUSE RECEIPTS, PUBLIC WAREHOUSES JEL: Q13, Q14 1. UVOD Sistem javnih skladišta zasniva se na licenciranju skladišta za žitarice, uljarice i smrznuto voće. Da bi skladište dobilo licencu mora da zadovolji uslove u pogledu opreme i skladišnog kapaciteta, da ima pozitivne pokazatelje poslovanja u prethodnom obračunskom periodu i određeni nivo slobodnog kapitala. Nakon što ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede utvrdi da su navedeni uslovi ispunjeni, skladišta su dužna da polože bankarsku garanciju i uplaćuju doprinose Kompenzacionom fondu (Milovanović et al., 2014). Javna skladišta za uskladištenu sopstvenu robu ili uskladištenu robu trećih lica izdaju robni zapis kao potvrdu o uskladištenju. Robni zapis se može koristiti kao obezbeđenje kratkoročnih kredita ili se može prodati (berzanski ili vanberzanski). 226

235 Obe koristi za vlasnika robnog zapisa, tj. bolja cena za robu koja je uskladištena u javnom skladištu u slučaju prodaje, kao i mogućnost korišćenja robnog zapisa kao kolaterala za kredit, uslovljene su poverenjem banaka i trgovaca u sistem javnih skladišta. Sigurnost isporuke robe po robnom zapisu proističe iz tri kruga poverenja koji su ugrađeni u sistem: (1) samo prvorazredna skladišta sa odgovarajućim pokazateljima poslovanja, skladišnim kapacitetom i opremom mogu biti licencirana, (2) postojanje posebne inspekcijske službe koja redovno i vanredno kontroliše stanje robe u javnim skladištima i (3) postojanje Kompenzacionog fonda koji, u slučaju da vlasnik robe ne može preuzeti istu iz javnog skladišta, u roku od pet dana vansudskim putem obeštećuje vlasnika robe i pokreće postupak prema javnom skladištu. Zahvaljujući ovakvim mehanizmima garantovanja isporuke robe, banke koje odobravaju kredite na osnovu robnog zapisa daju bolje uslove u pogledu kamatne stope i krediti se najčešće odobravaju u kratkom roku (Vasiljević et al., 2014). Jedno od bitnih obeležja dosadašnjeg rada Kompenzacionog fonda jeste da su fondovi, namenjeni obeštećenju vlasnika uskladištene robe u javnim skladištima, odvojeni na način da se fond za žitarice ne može koristiti za obeštećenje vlasnika robe u hladnjačama i obrnuto. Sistem javnih skladišta i Kompenzacioni fond visoko su ocenjeni od strane Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja je na osnovu takve ocene odobrila evra kroz sistem podele rizika za tri komercijalne banke, namenjenih kreditima koji se izdaju na osnovu robnih zapisa (Kovačević et al., 2013). Narodna banka Srbije je u godini odredila Adekvatan kreditni rejting za kredite koji kao zalogu imaju robni zapis. Navedenom odlukom postignut je dvostruki efekat. Prvo, komercijalne banke kada izdaju kredite koji imaju kao zalogu robni zapis obavezne su da uplate depozit od samo 5% prema NBS, što omogućava niže kamatne stope iz razloga smanjenog angažovanja sredstava. Drugi efekat koji je postignut navedenom odlukom NBS jeste da je poslat signal komercijalnim bankama da je robni zapis prvoklasna hartija od vrednosti. Pravilnikom o vrstama poljoprivrednih proizvoda koji se mogu uskladištiti u javnim skladištima, propisano je da se mogu skladištiti sledeći proizvodi: pšenica, kukuruz, ječam, suncokret, 227

236 soja, uljana repica i malina. Poljoprivredni proizvođači donose odluku na dobrovoljnoj bazi da li da svoj proizvod uskladište u nelicenciranim ili javnim skladištima, pre svega na osnovu odnosa više cene usluge skladištenja u javnim skladištima i potencijalnih koristi od robnih zapisa koje mogu imati. Umesto prodaje nakon žetve/berbe, kada je cena obično najniža, poljoprivredni proizvođači imaju mogućnost da svoje proizvode uskladište u javnim skladištima, a svoje kratkoročne potrebe za finansijskim sredstvima da ostvare kreditima koji kao zalogu imaju robni zapis. Kasnije, tokom perioda godine kada je cena viša, poljoprivredni proizvođači mogu prodati svoje proizvode i izmiriti obaveze po osnovu uzetih kratkoročnih kredita 48. Takođe, javna skladišta mogu izdati robni zapis za svoj uskladišten poljoprivredni proizvod i povoljnim kratkoročnim kreditima finansirati svoje potrebe. 228 Tabela 1: Uporedna analiza skladišnice i robnog zapisa Indikator Skladišnica Robni zapis Licenca za vršenje poslova skladištenja Postojanje posebnog sistema osiguranja isporuke robe Posebna vrsta kontrole i nadzora robe u skladištu Poseban mehanizam prinudne naplate u slučaju docnje po kreditu koji kao zalogu ima potvrdu o ostavi Obaveza osiguranja uskladištenih proizvoda Proizvodi koji mogu biti uskladišteni Izvor: Autori 48 Zakić and Kovačević (2012), str ne ne ne ne ne sve vrste da Kompenzacioni fond Republike Srbije posebna inspekcijska služba ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede posebna procedura vansudske prodaje robe da samo poljoprivredni proizvodi koji su dozvoljeni za skladištenje

237 Trenutno stanje u sistemu javnih skladišta je da je broj javnih skladišta sa 18 koliko je bilo u godini spao na jedno javno skladišta na dan godine 49. Razlozi ovakvog pada sistema javnih skladišta su pre svega u odluci Republičke direkcije za robne rezerve (u daljem tekstu Direkcija) u godini da pri izboru skladištara za skladištenje državnih rezervi žitarica za Direkciju, ne daju nikakvu prednost licenciranim javnim skladištima. U periodu godine Direkcija je licencirana javna skladišta automatski prihvatala kao skladištare, dok su nelicencirana skladišta morala da ispune zahteve Direkcije. Gubitkom povlašćenog statusa kod Direkcije, skladišta su došla u situaciju da prvo polažu bankarske garancije i ispunjavaju druge uslove za sticanje licence javnog skladišta, a ukoliko žele da dobiju status skladištara Direkcije moraju ponovo da polože garancije i ispune sve druge zahteve. To praktično iziskuje dupli trošak tako da se izgubio ekonomski interes za ostajanjem u sistemu javnih skladišta. Praksa u svim razvijenim sistemima je da se državne rezerve žitarica čuvaju na najsigurnijem mestu - isključivo u javnim skladištima. Uspešna praksa u Mađarskoj i Bugarskoj da se žitarice kupljene u okviru EU mere tržišne intervencije Javne intervencije (Public Intervention) skladište u javnim skladištima. 50 Drugi razlog za usporavanje razvoja javnih skladišta u Srbiji je nedovoljan kapacitet inspekcijske službe za javna skladišta Ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede. Inspekcijska služba je najvažnija komponenta sistema javnih skladišta jer vanredno i redovno kontroliše stanje robe u javnom skladištima, time održavajući sigurnost skladištenja robe. Usled nemogućnosti zapošljavanja inspektora, organizaciona jedinica koja bi bila nadležna samo za kontrolu javnih skladišta nije formirana. Do danas kroz finansiranje putem robnih zapisa u srpski agrar je plasirano preko 50 miliona evra po kamatnim stopama za oko 25% nižim od prosečnih tržišnih. 51 Shodno pozitivnim iskustvima u dve navedene zemlje (Mađarska i Bugarska), Srbija se na bilateralnom skriningu u okviru poglavlja 11 pregovaračkog procesa pristupanja EU obavezala da će razvijati sistem javnih skladišta kao infrastrukturu za realizaciju mera Javnih intervencija po modelu EU. 49 Izvor: podaci dobijeni na upit putem elektronske pošte dana godine od Kompenzacionog fonda Republike Srbije. 50 Zemlje članice EU koje nemaju razvijen sistem javnih skladišta za kupljene žitarice u okviru državnih intervencija na tržištu skladište u skladištima po posebnom konkursu. 51 Izvor: podaci dobijeni na upit putem elektronske pošte dana godine od Kompenzacionog fonda Republike Srbije. 229

238 Za uspostavljanje terminskog trgovanja robom neophodan uslov je postojanje sistema koji garantuje sigurnu isporuku robe u slučajevima kada se isporuka zahteva, tako da bez razvijenog sistema javnih skladišta uspostavljanje robno-derivatnog tržišta neće biti moguće (Zakić et al, 2014). Iz svih gore navedenih razloga proističe veliki značaj prevazilaženja nastalih problema i uspostavljanje preduslova pre svega u uspostavljanju inspekcijske službe u Ministarstvu i preferencijalnog statusa javnih skladišta kao skladištara direkcije (Kovačević et al, 2015). Zakonom o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje ( Službeni glasnik RS, broj 128/14), uspostavljen je novi sistem finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Sistem omogućava poljoprivrednicima da u toku proizvodnje obezbede povoljna finansijska sredstva, uz očekivanje da će kamatne stope po osnovu ovakvih kredita biti povoljnije. Zakon se primenjuje od 1. juna godine. Srbiji je prva zemlji u Evropi koja je uvela predžetveno finansiranje. Podršku donošenju ovog zakona pružili su Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO). Sličan projekat istovremeno je pokrenut u više zemalja Istočne Evrope, ali je Srbija najdalje odmakla u njegovoj realizaciji. Zakon ima za cilj da uspostavi sistem finansiranja onda kada je to najpotrebnije proizvođačima, a to je pre početka poljoprivredne proizvodnje. Radi se o kratkoročnom avansiranju poljoprivrednika na osnovu Ugovora o finansiranju poljoprivredne proizvodnje (u daljem tekstu: Ugovor o finansiranju), kod koga finansijeri, pre početka proizvodnje, obezbeđuju poljoprivrednicima neophodna robna i/ili novčana sredstva za tekuće sezonske aktivnosti, a poljoprivrednici se obavezuju da, u skladu sa Ugovorom o finansiranju, izvrše određenu robnu ili novčanu obavezu prema poveriocu. Zakon posebno uređuje mogućnost korišćenja zaloge na budućim poljoprivrednim proizvodima kao instrument obezbeđenja naplate potraživanja poverioca po osnovu Ugovora o finansiranju i formiranje Registra ugovora o finansiranju poljoprivredne proizvodnje kod Agencije za privredne registre (u daljem tekstu: Registar ugovora). Formiranjem Registra ugovora, uz postojeći Registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima (u daljem tekstu: Registar zaloge), koji takođe vodi Agencija za privredne registre, uvodi se transparentnost u ceo sistem finansiranja poljoprivrede. Zakonom se takođe uređuje pravo ograničenog trajanja zaloge, zakonsko založno pravo založnog poverioca 230

239 na poljoprivrednim proizvodima zalogodavca, vansudsko namirenje potraživanja poverioca, kao i druga pitanja od značaja za finansiranje i obezbeđenje finansiranja poljoprivredne proizvodnje. Osnovni koncept Zakona bazira se na brazilskom Zakonu o finansiranju poljoprivrede iz godine, koji je u određenim delovima izmenjen i dopunjen u cilju prilagođavanja uslovima pravnog i tržišnog sistema u Republici Srbiji. Naime, na početku realizacije projekta predžetvenog finansiranja poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji, svi uključeni subjekti (predstavnici EBRD, FAO i Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede), saglasili su se da se brazilski model koriguje tako da se umesto akta kojim se zaključuje posao finansiranja u Brazilu - tzv. Note of Agricultural Product (CPR Cédula de Produto Rural), u Srbiji ovo finansiranje vrši na osnovu Ugovora o finansiranju. Sistem predžetvenog finansiranja u Brazilu može se oceniti kao izuzetno uspešan, o čemu govori i podatak da krediti na osnovu CPR kao zaloge čine oko 30% kredita u poljoprivredi Brazila. U Brazilskom sistemu CPR je promisorna nota što je uslovljeno anglo-saksonskim pravnim sistemom, dok je u Srbiji bilateralni ugovor između poljoprivrednika i finansijera što je u duhu kontinentalnog pravnog sistema. Za oba sistema karakteristična je obaveza registracije predžetvenog instrumenta što se u Brazilskom sistemu vrši u Katastru nepokretnosti (ukoliko ima drugih dodatnih zaloga one se uspostavljaju u registrima predviđenim za te vrste zaloga), dok se registracija ugovora o predžetvenom finansiranju u Srbiji vrši u Agenciji za privredne registre. Cilj uspostavljanja predžetvenih instrumenata finansiranja je u otklanjanju nedostataka koje imaju klasični forvard ugovori. Klasični forvard ugovori su u formi bilateralnih ugovora između finansijera poljoprivredne proizvodnje koji obezbeđuje novčana sredstva ili inpute za poljoprivrednu proizvodnju i poljoprivrednika koji na osnovu primljenih sredstava dobija obavezu da isporuči određenu količinu poljoprivrednog proizvoda u budućem vremenskom periodu kada poljoprivredni proizvod bude požnjeven/ubran. S obzirom na to da se isporuka robe u slučaju forvarda vrši u budućem periodu postoji mogućnost da poljoprivrednik odustane od izvršenja ugovorene obaveze, naročito u slučaju kada može skuplje prodati svoj proizvod usled rasta cena (po pravilu nema položenih garancija izvršenja ugovora). Drugi nedostatak klasičnih forvard ugovora je u nepostojanju centralne evidencije, tako da se budući rod sa iste parcele može založiti više puta. Treće, u slučaju neispunjenja obaveza obe strane u ugovoru prepuštene su rešavanju spora u redovnim sudskim procedurama. Sve navedeno čini forvard ugovore visoko rizičnim u pogledu mogućnosti da 231

240 dođe do neizvršenja ugovora, tako da je lično poznavanje između strana potpisnica forvarda poželjno. Osnovni elementi dodatnog zakonskog regulisanja predžetvenih instrumenata finansiranja su: Centralna evidencija od strane državnih organa što isključuje rizik da će se sa iste parcele budući proizvod više puta prodati ili založiti. Olakšana procedura prinudne naplate u slučaju kašnjenja poljoprivrednog proizvođača sa servisiranjem obaveza. Dodatne sankcije u slučaju docnje sa izvršavanjem obaveza - npr. poljoprivrednik ne može koristiti subvencije države, iznajmljivati državno poljoprivredno zemljište i sl. U Tabeli br. 2 data je komparativna analiza predžetvenog finansiranja i do sada postojećih forvard ugovora ili u domaćoj praksi poznatijih kao ugovora na zeleno. Tabela 2: Uporedna analiza forvarda i ugovora o predžetvenom finansiranju Indikator Jedinstvena centralna evidencija ugovora Dodatni mehanizmi prinudne naplate u slučaju docnje dužnika forvard (ugovor na zeleno) ne ne ugovor o predžetvenom finansiranju da poseban postupak ubrzane vansudske prodaje kolaterala Osiguranje useva nije obavezno nije obavezno Dodatni mehanizmi povećanja sigurnosti izvršenja ugovora Izvor: Autori ne prelazak u pasivni status poljoprivrednog gazdinstva koje je u docnji (ne može koristiti subvencije, iznajmiti državnu zemlju i sl.) 232

241 Pored funkcije u finansiranju poljoprivredne proizvodnje instrumenti predžetvenog finansiranja služe poljoprivrednicima i u implementaciji hedžing strategija u upravljanju rizikom promene cena poljoprivrednih proizvoda (Vasiljević et al., 2014) ZNAČAJ SISTEMA JAVNIH SKLADIŠTA ZA FINANSIRANJE POLJOPRIVREDNOG SEKTORA Sistem javnih skladišta ima značajnu funkciju u omogućavanju kreditiranja poljoprivrednom sektoru. Po pravilu krediti koji kao zalogu imaju robni zapis lakše se odobravaju i uobičajeno sa nižom kamatnom stopom. Razlog ovome je u postojanju tzv. tri kruga poverenja koji okružuju robni zapis. Prvi je sistem licenciranja javnih skladišta što daje banci garanciju da su prvorazredna skladišta emitenti robnog zapisa. Drugi je postojanje posebne inspekcijske službe nadležne za kontrolu javnih skladišta, što pruža finansijeru garanciju da je uskladištena roba, koja je predmet kolaterala, na sigurnom. Treći krug poverenja čini Kompenzacioni fond koji je u obavezi da vansudski obešteti vlasnika/poverioca po osnovu robnog zapisa u slučaju da iz bilo kog razloga ne može podići robu. Putem šeme 1 prikazan je model funkcionisanja finansiranja uz korišćenje robnog zapisa. Šema 1: Model kreditiranja uz korišćenje robnog zapisa Izvor: Autori 52 Za isporuku poljoprivrednog proizvoda poljoprivrednik unapred dobija finansijska sredstva čime se fiksira cena poljoprivrednog proizvoda u budućem periodu ili u slučaju robne razmene poljoprivrednik dobija odgovarajuću količinu repromaterijala. 233

242 Pored značaja u segmentu finansiranja poljoprivrednog sektora, sistem javnih skladišta ima značaj i u pružanju sigurnosti skladištenja. Ovde se često sistem javnih skladišta upoređuje se bankarskim sistemom, gde su sve komercijalne banke pored registracije u privrednom registru u obavezi da pribave licencu centralne banke i podležu vanrednim i redovnim kontrolama (ovu funkciju u sistemu javnih skladišta vrši nadležno ministarstvo). Komercijalne banke su u obavezi da polože garancije poslovanja u vidu depozita prema centralnoj banci, dok ovu funkciju u sistemu javnih skladišta vrši Kompenzacioni fond. Javna skladišta imaju svoju pozitivnu funkciju u smanjenju fluktacija cena poljoprivrednih proizvoda, kroz smanjenje ponude proizvoda u toku žetve. Takođe praksa je da u zemljama koje imaju sistem javnih skladišta, ona služe i za čuvanje državnih rezervi poljoprivrednih proizvoda. Kao što je već navedeno, Srbija je prva zemlja u Evropi koja je uvela sistem predžetvenog finansiranja. Pretpostavka i osnovna prednost ugovora o predžetvenom finansiranju u odnosu na klasične forvard ugovore je u povećanju sigurnosti izvršenja ugovora. Umanjenje rizika za kredite koji kao zalogu imaju predžetveni instrument dovodi do poboljšanja uslova kreditiranja i povećanja obima kredita koji su dostupni poljoprivrednom sektoru. Na šemi 2 prikazan je mehanizam kreditiranja poljoprivredne proizvodnje korišćenjem ugovora o predžetvenom finansiranju. Šema 2: Model kreditiranja u sistemu predžetvenog finansiranja u Srbiji Izvor: Autori 234