Број/Broj. Година XVIII Уторак, 6. маја годинe. Godina XVIII Utorak, 6. maja/svibnja godine

Transcription

1 Година XVIII Уторак, 6. маја годинe Број/Broj 35 Godina XVIII Utorak, 6. maja/svibnja godine ISSN српски језик ISSN босански језик ISSN хрватски језик САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 582 На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), и члана 62. став 2. тачка а) алинеја 3) Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 и 40/12), Савјет министара Босне и Херцеговине на 91. сједници, одржаној године, донио је ОДЛУКУ О УТВРЂИВАЊУ НАЧИНА РЕАЛИЗАЦИЈЕ ОБУКЕ И РАЗВОЈА ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА У ИНСТИТУЦИЈАМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ДИО ПРВИ - УВОДНА ОДРЕДБА И АНАЛИЗА ПОТРЕБА ЗА ОБУКОМ И ПРОГРАМ ОБУКА Члан 1. (Предмет одлуке) Овом одлуком ближе се утврђује начин провођења обука државних службеника а посебно питања анализе потребе за обукама, програм обуке, избор извођача обуке, избор полазника, начин реализације обуке, утврђивање кредита и развоја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине кроз обуке у организацији Агенције за државну службу Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Агенција) и институција Босне и Херцеговине (у даљем тексту: институција БиХ). Члан 2. (Анализа потреба за обуком) Агенција утврђује потребу за обуком државних службеника на основу анализе стратешких докумената институција БиХ, приједлога институција БиХ и приједлога полазника обука, а у складу са расположивим буџетом. Члан 3. (План и програм обука) (1) На основу извршене анализе потребе за обукама Агенција утврђује план и програм обука. (2) План и програм обука утврђује врсту обуке, категорије, области, теме, тип обуке - методе пружања обуке, циљеве, очекиване резултате, садржај, циљну групу, број полазника и трошкове извођења обуке. (3) Свакој планираној обуци се додјељује референтни код. Члан 4. (Врсте, категорије и типови обука) (1) Агенција организује сљедеће врсте обука: a) обавезно усавршавање; б) опште обуке; ц) стручне обуке; (2) Категорије обука су сљедеће: а) менаџерске обуке; б) развој социјалних вјештина у радном окружењу; ц) општи курсеви освјежења знања; д) специјалистичке обуке. (3) По начину извођења Агенција организује сљедеће типове обука: а) у учионици (класичан начин); б) webinar (учење на даљину преко интернета у реалном времену); ц) e-learning (учење на даљину преко интернета уз помоћ предавача); д) e-learning на захтјев (self-paced, односно учење преко интернета при чему полазник сам одређује ритам учења).

2 Број 35 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, ДИО ДРУГИ - ИЗБОР ИЗВОЂАЧА ОБУКЕ Члан 5. (Извођач обуке) Извођач обуке може бити правно или физичко лице које је цертификовано од стране Агенције за извођење обуке односно које је, уколико је ријеч о правном лицу, и регистровано у складу са важећим прописима за извођење одређене врсте обука (образовања, едукација, и сл.). Члан 6. (Позив за цертификовање извођача обуке) (1) За пружање услуге обуке која траје више од шест академских сати објављује се јавни позив за цертификовање извођача. (2) Позив за цертификовање извођача се објављује на службеној интернет страници Агенције ( gov.ba / а по потреби и у "Службеном гласнику БиХ" или у једним или више дневних новина које излазе на територији читаве Босне и Херцеговине. Члан 7. (Критерији за вредновање пријаве извођача обуке) (1) Критерији за вредновање пријаве извођача обуке су: a) Академско звање и стручно усавршавање у релевантној области, а што се доказује одговарајућим дипломама и цертификатима/ лиценцама за оспособљеност извођача за обављање наведене обуке, који се вреднују од један до пет бодова; б) Предавачко искуство у припреми и реализацији обуке, а што се доказује референцама и бројем организованих и пружених обука на тражене теме, који се вреднују од један до пет бодова; ц) Предложени програм обуке: узорак презентације, материјали за дистрибуцију полазницима, вјежбе и тест провјере знања који одговарају теми обуке, кориштење различитих метода (предавање, симулација, играње улога, итд.), симулација дијела предавања пред комисијом Агенције, који се вреднују од један до 10 бодова. (2) Поткритерији вредновања пријава извођача обуке могу бити регулисани у сваком позиву за пријаву извођача или посебним актом Агенције. Члан 8. (Цертификовање извођача обуке) (1) Агенција на основу критерија за вредновање пријаве извођача обуке врши оцјену пристиглих пријава и цертификовање извођача обуке који остваре потребан број бодова за цертификацију. (2) Извођач који испуни све критерије за вредновање пријаве и оствари најмање 13 бодова се цертифицира и уписује у базу цертификованих извођача за одређену тему Агенције, те ће по потреби бити позиван за пружање услуге обуке. Члан 9. (Избор извођача обуке за конкретну обуку) Избор извођача обуке за конкретну обуку с листе цертификовних извођача обуке обавља се на начин да се води рачуна о: броју бодова који је остварен приликом цертифковања пријаве, резултатима евалуације раније извршених обука од полазника обуке а што је показатељ квалитете до сада пружене услуге обуке на одређену тему, као и о учесталости извођача за одређену тему, како би се постигла што већа разноликост извођача и остварио што бољи квалитет обуке на одређену тему. Члан 10. (Склапање уговора са извођачем обуке) (1) Са физичким лицем као извођачем обуке закључује се уговор о ауторском дјелу, а са правним лицем као извођачем обуке закључује се уговор о пружању услуге обуке. (2) Обавезе извођача обуке се детаљно прецизирају у сваком појединачном склопљеном уговору о ауторском дјелу односно уговору о пружању услуге обуке. (3) У сегменту избора и закључивања уговора са извођачем обуке, примјењује се члан 62. став 4. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине. Члан 11. (Права и обавезе државног службеника као извођача обуке) Државни службеник који је извођач обуке на одређеној обуци у погледу права и обавеза као извођач има исти статус као и остала физичка лица извођачи. Члан 12. (Цијена услуге обуке) (1) Агенција ће извођачима обуке платити нето износ по извршеном академском сату и то: a) 50 КМ за све врсте обука које изводе цертифковани извођачи у учионици; б) 60 КМ за обуку за новозапослене; ц) 30 КМ за курсеве страних језика, ИТ обуке и сличне курсеве; д) 80 КМ за webinar-е. (2) У изузетним ситуацијама када се укаже потреба за посебном врстом обуке, директор Агенције може уз образложење посебном одлуком да утврди нето износ по сату обуке. ДИО ТРЕЋИ - ИЗБОР ПОЛАЗНИКА И РЕАЛИЗАЦИЈА ОБУКЕ Члан 13. (Право учешћа на обуци) (1) Право учешћа на обуци коју организује Агенција има сваки државни службеник за којег се програмом обуке утврди да припада циљаној групи за учешће на истој а у складу са оптималним бројем учесника. (2) У изузетним случајевима учешће на обуци може се одобрити и другом запосленом у институцији БиХ уколико се утврди да по врсти послова које обавља припада циљној групи за учешће на наведеној обуци. Члан 14. (Оглашавање обуке) (1) Свака обука се оглашава путем информационог система за електронско управљање процесом организације обуке - Training Management System - (у даљем тексту: TMS), са наведеном темом, предавачима, временом и мјестом одржавања, као и роком за пријаву. (2) До успоставе пуне функционалности TMS-а, обавијест о објављеним обукама упућиваће се факсом или електронском поштом. Члан 15. (Начин пријављивања учешћа на обуци) (1) Државни службеник се пријављује за учешће на обуци путем TMS -а. (2) Пријава државног службеника за учешће на одређеној обуци садржи изјаву државног службеника да има одобрење непосредно надређеног државног службени-

3 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 3 ка институције БиХ у којој је запослен, у противном иста неће бити узета у разматрање. (3) Агенција обавјештава непосредно надређеног државног службеника путем TMS-а да се државни службеник пријавио за учешће на одређеној обуци, а потом и да је именованом одобрено похађање обуке. (4) Непосредно надређени државни службеник обавезан је да -ом или путем телефона обавијести Агенцију најкасније 24 сата по пријему обавијести о пријави учешћа на обуци уколико државни службеник нема сагласност за похађање обуке. Члан 16. (Критерији и одабир полазника обуке) (1) Агенција на основу примљених пријава а по истеку рока за пријаву врши одабир полазника обуке при чему се води рачуна да знања и вјештине добију државни службеници којима су та знања и вјештине потребне за обављање њихових задатака или за напредовање у служби, уз поштивање принципа једнаких могућности за све заинтересоване државне службенике без обзира на националност, социјално поријекло, ентитетско држављанство, пребивалиште, религију, политичка и друга увјерења, пол, расу, рођење, брачни статус, старосну доб, имовинско стање, хендикепираност или други статус. (2) Критерији за одабир полазника обуке утврђују се према врсти обуке и то на сљедећи начин: а) за обавезно усавршавање, које обухвата обуке које Савјет министара БиХ прогласи обавезујућим, полазници се одређују према редослиједу пријава; б) за општу обуку, полазници се одређују према редослиједу пријављивања, водећи при томе рачуна о раније одслушаним обукама, броју кредита у току те календарске године, као и о равномјерној заступљености институција БиХ; ц) за стручну обуку, полазници се одређују према: релевантности теме, циљевима обуке, потребама радног мјеста, формалног образовања и компетенцији државног службеника која се цијени на основу описа радних задатака особе која се пријављује. (3) Агенција ће путем TMS-а прије почетка обуке коју она организује обавијестити државног службеника који је послао пријаву за учешће на одређеној обуци о томе да је његова пријава прихваћена, а исту обавијест ће добити и надређени државни службеник, што ће уједно служити као службена потврда о изостанку државног службеника са посла у сврху обуке. Члан 17. (Обавезе државног службеника чија је пријава прихваћена) (1) Државни службеник чија је пријава прихваћена дужан је присуствовати обуци на коју се пријавио као и активно учествовати у активностима када је такво учествовање предвиђено обуком коју похађа. (2) Изузетно од одредбе из става (1) овог члана, у случају оправданог одсуства, државни службеник непосредно или његов надређени дужни су Агенцији најкасније до 13,00 сати у радном дану који претходи обуци доставити информацију, по правилу om, о немогућности присуства обуци тог државног службеника. Државни службеник који отказује своје учешће на обуци дужан је о отказивању учешћа обавијестити и свог непосредно надређеног ("cc" у е- mailu). (3) У случају да државни службеник два пута у току једне календарске године изостане са обуке за коју се пријавио и добио потврду учешћа, односно не учини оправданим разлоге због којих није присуствовао обуци за коју је прихваћена пријава, неће се бирати за обуке које организује Агенција до краја те године. (4) У годишњем извјештају институцијама БиХ Агенција ће доставити и листу државних службеника који су неоправдано изостали с обука. Члан 18. (Цертификат) (1) Агенција ће по завршетку обуке путем TMS-а издати цертификат о похађању обуке само полазницима који су присустовали обуци у трајању од најмање двије трећине времена укупног трајања обуке и који су успјешно положили провјеру знања, уколико је ова планом и програмом обуке предвиђена. (2) Цертификат се издаје електронски и налази се у личном профилу корисника ТМС-а те се може штампати према потреби. (3) Агенција ће на писмени захтјев полазника обуке издати одштампан, потписан и овјерен цертификат, а до успоставе пуне функционалности TMS-а Агенција ће по службеној дужности издати штампани цертификат полазнику обуке за обуку која је трајала дуже од шест сати. (4) На издавање цертификата примјењују се одредбе Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 и 41/13). Члан 19. (Евалуација обуке) (1) Након сваке обуке ради се провјера дјелотворности обуке на основу успостављених циљева обуке. (2) Анализа квалитета обуке се обавља кроз оцјену задовољства корисника понуђеним обухватом теме као и успјешности извођача у преношењу знања и вјештина. (3) Успјешност извођача обуке утврђена кроз евалуацију обуке је основ одређивања критерија приликом ангажирања извођача обуке за пружање услуге у наредној обуци. (4) Цјелокупни ефекат обуке се повремено и по потреби провјерава накнадном евалуацијом. Члан 20. (Годишњи извјештај о обукама) (1) Агенција води евиденцију полазника обука и припрема годишњи извјештај о обукама са подацима о полазницима који су успјешно завршили обуке у организацији Агенције у претходној години. (2) Извјештај укључује и број додијељених кредита за сваку завршену обуку и објављује се до краја јануара наредне године за обуке завршене у претходној години. (3) Годишњи извјештај о обукама се доставља свим институцијама. Члан 21. (Избор одговарајућег простора за обуку) (1) Простор за обуке мора садржавати све услове за реализацију обуке. (2) Обуке ће се у правилу одржавати у просторијама за обуку у институцијама БиХ. (3) Уколико није могуће обезбиједити одговарајући простор за обуку у институцијама БиХ, Агенција ће извршити закуп простора у складу са потребама обуке и расположивим буџетским средствима.

4 Број 35 - Страна 4 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, (4) Поткритерији вредновања избора одговарајућег простора могу бити регулисани посебним актом Агенције. ДИО ЧЕТВРТИ - УТВРЂИВАЊЕ КРЕДИТА Члан 22. (Појам кредита) (1) Кредит у смислу ове одлуке је бројчана јединица утврђена по темама обухваћеним планом и програмом одређене обуке. (2) Кредити се одређују за сваку обуку коју организује или у чијем организовању учествује Агенција и/или друга институција БиХ. Члан 23. (Вредновање обука организованих изван Агенције) (1) У случају да обуку организује друга институција БиХ, иста је обавезна да у року од 15 дана прије почетка обуке Агенцији достави релевантне податке о врсти, намјени и облику обуке, ради утврђивања броја кредита. (2) Агенција ће издати потврду о додијељеним кредитима у року од седам дана од пријема захтјева, а коју је организатор обуке дужан уручити полазницима који су успјешно завршили обуку. (3) Изузетно, у нарочито оправданим случајевима, институција БиХ може тражити од Агенције одређивање кредита и накнадно у односу на рокове прописане овим чланом. Члан 24. (Вредновање обука путем TMS-а) (1) Државни службеник корисник TMS-а може путем система послати захјев за кредитирање обуке коју је сам похађао изван Агенције. (2) Након одобравања кредита од стране Агенције, TMS ће забиљежити податак о обуци и броју кредита у корисничком профилу. Члан 25. (Елементи вредновања кредита) За утврђивање износа кредита утврђују се сљедећи критерији: a) за трајање обуке: 1) обука у трајању од једног дана вреднује се са једним кредитом; 2) обука у трајању од два дана вреднују се са два кредита; 3) обука у трајању од три дана вреднује се са три кредита; 4) дуга обука у трајању од 48 до 64 сати вреднује се са осам кредита; 5) обука која траје више од 64 сата вреднује се са 11 кредита. б) за провјеру знања: 1) обука која обухвата провјеру знања вреднује се са једним кредитом; 2) обука која не обухвата провјеру знања не вреднује се. ц) за врсту обуке: 1) општа обука се вреднује са једним кредитом; 2) стручна обука вреднује се са два кредита. ДИО ПЕТИ - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ Члан 26. (Престанак важења) (1) Даном ступања на снагу ове Одлуке, престаје да важи Одлука о утврђивању међусобних односа и обавеза између Агенције за државну службу, државног службеника - предавача и институције Босне и Херцеговине у којој је запослен државни службеник предавач ("Службени гласник БиХ", број 51/06), и Одлука о успостављању, условима и начину утврђивања кредита за завршене обуке државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/05 и 65/10). (2) У року од осам дана од дана на ступања на снагу ове Одлуке престају да важе подзаконски акти чији доносилац је Агенција, и то: Одлука о условима, начину и поступку одређивања учешћа државних службеника на обукама, број: /06 од године, Одлука о утврђивању начина реализације обуке и развоја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине, број: /09 од године, Одлука о измјенама и допунама Одлуке о утврђивању начина реализације обуке и развоја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине број: /09 од године, Одлука о измјенама и допунама Одлуке о утврђивању начина реализације обуке и развоја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине и број: /09 од године, које ће посебним актом директор Агенције ставити ван снаге. Члан 27. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". СМ број 70/ априла године Сарајeво Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), i člana 62. stav 2. tačka a) alineja 3) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 91. sjednici, održanoj godine, donijelo je ODLUKU O UTVRĐIVANJU NAČINA REALIZACIJE OBUKE I RAZVOJA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA U INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE DIO PRVI - UVODNA ODREDBA I ANALIZA POTREBA ZA OBUKOM I PROGRAM OBUKA Član 1. (Predmet odluke) Ovom odlukom bliže se utvrđuje način provođenja obuka državnih službenika a posebno pitanja analize potrebe za obukama, program obuke, izbor izvođača obuke, izbor polaznika, način realizacije obuke, utvrđivanje kredita i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine kroz obuke u organizaciji Agencije za državnu službu Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Agencija) i institucija Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: institucija BiH). Član 2. (Analiza potreba za obukom) Agencija utvrđuje potrebu za obukom državnih službenika na osnovu analize strateških dokumenata institucija BiH,

5 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 5 prijedloga institucija BiH i prijedloga polaznika obuka, a u skladu sa raspoloživim budžetom. Član 3. (Plan i program obuka) (1) Na osnovu izvršene analize potrebe za obukama Agencija utvrđuje plan i program obuka. (2) Plan i program obuka utvrđuje vrstu obuke, kategorije, oblasti, teme, tip obuke - metode pružanja obuke, ciljeve, očekivane rezultate, sadržaj, ciljnu grupu, broj polaznika i troškove izvođenja obuke. (3) Svakoj planiranoj obuci se dodjeljuje referentni kod. Član 4. (Vrste, kategorije i tipovi obuka) (1) Agencija organizira sljedeće vrste obuka: a) obavezno usavršavanje; b) opće obuke; c) stručne obuke; (2) Kategorije obuka su sljedeće: a) menadžerske obuke; b) razvoj socijalnih vještina u radnom okruženju; c) opći kursevi osvježenja znanja; d) specijalističke obuke. (3) Po načinu izvođenja Agencija organizira sljedeće tipove obuka: a) u učionici (klasičan način); b) webinar (učenje na daljinu preko interneta u realnom vremenu); c) e-learning (učenje na daljinu preko interneta uz pomoć predavača); d) e-learning na zahtjev (self-paced, odnosno učenje preko interneta pri čemu polaznik sam određuje ritam učenja). DIO DRUGI - IZBOR IZVOĐAČA OBUKE Član 5. (Izvođač obuke) Izvođač obuke može biti pravno ili fizičko lice koje je certificirano od strane Agencije za izvođenje obuke odnosno koje je, ukoliko je riječ o pravnom licu, i registrirano u skladu sa važećim propisima za izvođenje određene vrste obuka (obrazovanja, edukacija, i sl.). Član 6. (Poziv za certificiranje izvođača obuke) (1) Za pružanje usluge obuke koja traje više od šest akademskih sati objavljuje se javni poziv za certificiranje izvođača. (2) Poziv za certificiranje izvođača se objavljuje na službenoj internet stranici Agencije ( gov.ba), a po potrebi i u "Službenom glasniku BiH" ili u jednim ili više dnevnih novina koje izlaze na teritoriji čitave Bosne i Hercegovine. Član 7. (Kriteriji za vrednovanje prijave izvođača obuke) (1) Kriteriji za vrednovanje prijave izvođača obuke su: a) Akademsko zvanje i stručno usavršavanje u relevantnoj oblasti, a što se dokazuje odgovarajućim diplomama i certifikatima/licencama za osposobljenost izvođača za obavljanje navedene obuke, koji se vrednuju od jedan do pet bodova; b) Predavačko iskustvo u pripremi i realizaciji obuke, a što se dokazuje referencama i brojem organiziranih i pruženih obuka na tražene teme, koji se vrednuju od jedan do pet bodova; c) Predloženi program obuke: uzorak prezentacije, materijali za distribuciju polaznicima, vježbe i test provjere znanja koji odgovaraju temi obuke, korištenje različitih metoda (predavanje, simulacija, igranje uloga, itd.), simulacija dijela predavanja pred komisijom Agencije, koji se vrednuju od jedan do 10 bodova. (2) Potkriteriji vrednovanja prijava izvođača obuke mogu biti regulirani u svakom pozivu za prijavu izvođača ili posebnim aktom Agencije. Član 8. (Certificiranje izvođača obuke) (1) Agencija na osnovu kriterija za vrednovanje prijave izvođača obuke vrši ocjenu pristiglih prijava i certificiranje izvođača obuke koji ostvare potreban broj bodova za certifikaciju. (2) Izvođač koji ispuni sve kriterije za vrednovanje prijave i ostvari najmanje 13 bodova se certificira i upisuje u bazu certificiranih izvođača za određenu temu Agencije, te će po potrebi biti pozivan za pružanje usluge obuke. Član 9. (Izbor izvođača obuke za konkretnu obuku) Izbor izvođača obuke za konkretnu obuku s liste certificiranih izvođača obuke obavlja se na način da se vodi računa o: broju bodova koji je ostvaren prilikom certificiranja prijave, rezultatima evaluacije ranije izvršenih obuka od polaznika obuke a što je pokazatelj kvalitete do sada pružene usluge obuke na određenu temu, kao i o učestalosti izvođača za određenu temu, kako bi se postigla što veća raznolikost izvođača i ostvario što bolji kvalitet obuke na određenu temu. Član 10. (Sklapanje ugovora sa izvođačem obuke) (1) Sa fizičkim licem kao izvođačem obuke zaključuje se ugovor o autorskom djelu, a sa pravnim licem kao izvođačem obuke zaključuje se ugovor o pružanju usluge obuke. (2) Obaveze izvođača obuke se detaljno preciziraju u svakom pojedinačnom sklopljenom ugovoru o autorskom djelu odnosno ugovoru o pružanju usluge obuke. (3) U segmentu izbora i zaključivanja ugovora sa izvođačem obuke, primjenjuje se član 62. stav 4. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine. Član 11. (Prava i obaveze državnog službenika kao izvođača obuke) Državni službenik koji je izvođač obuke na određenoj obuci u pogledu prava i obaveza kao izvođač ima isti status kao i ostala fizička lica izvođači. Član 12. (Cijena usluge obuke) (1) Agencija će izvođačima obuke platiti neto iznos po izvršenom akademskom satu i to: a) 50 KM za sve vrste obuka koje izvode certificirani izvođači u učionici; b) 60 KM za obuku za novouposlene; c) 30 KM za kurseve stranih jezika, IT obuke i slične kurseve; d) 80 KM za webinar-e. (2) U iznimnim situacijama kada se ukaže potreba za posebnom vrstom obuke, direktor Agencije može uz obrazloženje posebnom odlukom da utvrdi neto iznos po satu obuke.

6 Број 35 - Страна 6 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, DIO TREĆI - IZBOR POLAZNIKA I REALIZACIJA OBUKE Član 13. (Pravo učešća na obuci) (1) Pravo učešća na obuci koju organizira Agencija ima svaki državni službenik za kojeg se programom obuke utvrdi da pripada ciljanoj grupi za učešće na istoj a u skladu sa optimalnim brojem učesnika. (2) U iznimim slučajevima učešće na obuci može se odobriti i drugom uposlenom u instituciji BiH ukoliko se utvrdi da po vrsti poslova koje obavlja pripada ciljnoj grupi za učešće na navedenoj obuci. Član 14. (Oglašavanje obuke) (1) Svaka obuka se oglašava putem informacionog sistema za elektronsko upravljanje procesom organizacije obuke - Training Management System - (u daljem tekstu: TMS), sa navedenom temom, predavačima, vremenom i mjestom održavanja, kao i rokom za prijavu. (2) Do uspostave pune funkcionalnosti TMS-a, obavijest o objavljenim obukama upućivat će se faksom ili elektronskom poštom. Član 15. (Način prijavljivanja učešća na obuci) (1) Državni službenik se prijavljuje za učešće na obuci putem TMS-a. (2) Prijava državnog službenika za učešće na određenoj obuci sadrži izjavu državnog službenika da ima odobrenje neposredno nadređenog državnog službenika institucije BiH u kojoj je zaposlen, u protivnom ista neće biti uzeta u razmatranje. (3) Agencija obavještava neposredno nadređenog državnog službenika putem TMS-a da se državni službenik prijavio za učešće na određenoj obuci, a potom i da je imenovanom odobreno pohađanje obuke. (4) Neposredno nadređeni državni službenik obavezan je da -om ili putem telefona obavijesti Agenciju najkasnije 24 sata po prijemu obavijesti o prijavi učešća na obuci ukoliko državni službenik nema saglasnost za pohađanje obuke. Član 16. (Kriteriji i odabir polaznika obuke) (1) Agencija na osnovu primljenih prijava a po isteku roka za prijavu vrši odabir polaznika obuke pri čemu se vodi računa da znanja i vještine dobiju državni službenici kojima su ta znanja i vještine potrebne za obavljanje njihovih zadataka ili za napredovanje u službi, uz poštivanje principa jednakih mogućnosti za sve zainteresirane državne službenike bez obzira na nacionalnost, socijalno porijeklo, entitetsko državljanstvo, prebivalište, religiju, politička i druga uvjerenja, spol, rasu, rođenje, bračni status, starosnu dob, imovinsko stanje, hendikepiranost ili drugi status. (2) Kriteriji za odabir polaznika obuke utvrđuju se prema vrsti obuke i to na sljedeći način: a) za obavezno usavršavanje, koje obuhvata obuke koje Vijeće ministara BiH proglasi obavezujućim, polaznici se određuju prema redoslijedu prijava; b) za opću obuku, polaznici se određuju prema redoslijedu prijavljivanja, vodeći pri tome računa o ranije odslušanim obukama, broju kredita u toku te kalendarske godine, kao i o ravnomjernoj zastupljenosti institucija BiH; c) za stručnu obuku, polaznici se određuju prema: relevantnosti teme, ciljevima obuke, potrebama radnog mjesta, formalnog obrazovanja i kompetenciji državnog službenika koja se cijeni na osnovu opisa radnih zadataka osobe koja se prijavljuje. (3) Agencija će putem TMS-a prije početka obuke koju ona organizira obavijestiti državnog službenika koji je poslao prijavu za učešće na određenoj obuci o tome da je njegova prijava prihvaćena, a istu obavijest će dobiti i nadređeni državni službenik, što će ujedno služiti kao službena potvrda o izostanku državnog službenika s posla u svrhu obuke. Član 17. (Obaveze državnog službenika čija je prijava prihvaćena) (1) Državni službenik čija je prijava prihvaćena dužan je prisustvovati obuci na koju se prijavio kao i aktivno učestvovati u aktivnostima kada je takvo učestvovanje predviđeno obukom koju pohađa. (2) Izuzetno od odredbe iz stava (1) ovog člana, u slučaju opravdanog odsustva, državni službenik neposredno ili njegov nadređeni dužni su Agenciji najkasnije do 13,00 sati u radnom danu koji prethodi obuci dostaviti informaciju, po pravilu om, o nemogućnosti prisustva obuci tog državnog službenika. Državni službenik koji otkazuje svoje učešće na obuci dužan je o otkazivanju učešća obavijestiti i svog neposredno nadređenog ("cc" u u). (3) U slučaju da državni službenik dva puta u toku jedne kalendarske godine izostane sa obuke za koju se prijavio i dobio potvrdu učešća, odnosno ne učini opravdanim razloge zbog kojih nije prisustvovao obuci za koju je prihvaćena prijava, neće se birati za obuke koje organizira Agencija do kraja te godine. (4) U godišnjem izvještaju institucijama BiH Agencija će dostaviti i listu državnih službenika koji su neopravdano izostali s obuka. Član 18. (Certifikat) (1) Agencija će po završetku obuke putem TMS-a izdati certifikat o pohađanju obuke samo polaznicima koji su prisustovali obuci u trajanju od najmanje dvije trećine vremena ukupnog trajanja obuke i koji su uspješno položili provjeru znanja, ukoliko je ova planom i programom obuke predviđena. (2) Certifikat se izdaje elektronski i nalazi se u ličnom profilu korisnika TMS-a te se može štampati prema potrebi. (3) Agencija će na pismeni zahtjev polaznika obuke izdati odštampan, potpisan i ovjeren certifikat, a do uspostave pune funkcionalnosti TMS-a Agencija će po službenoj dužnosti izdati štampani certifikat polazniku obuke za obuku koja je trajala duže od šest sati. (4) Na izdavanje certifikata primjenjuju se odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13). Član 19. (Evaluacija obuke) (1) Nakon svake obuke radi se provjera djelotvornosti obuke na osnovu uspostavljenih ciljeva obuke. (2) Analiza kvaliteta obuke se obavlja kroz ocjenu zadovoljstva korisnika ponuđenim obuhvatom teme kao i uspješnosti izvođača u prenošenju znanja i vještina. (3) Uspješnost izvođača obuke utvrđena kroz evaluaciju obuke je osnov određivanja kriterija prilikom angažiranja izvođača obuke za pružanje usluge u narednoj obuci. (4) Cjelokupni efekat obuke se povremeno i po potrebi provjerava naknadnom evaluacijom.

7 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 7 Član 20. (Godišnji izvještaj o obukama) (1) Agencija vodi evidenciju polaznika obuka i priprema godišnji izvještaj o obukama sa podacima o polaznicima koji su uspješno završili obuke u organizaciji Agencije u prethodnoj godini. (2) Izvještaj uključuje i broj dodijeljenih kredita za svaku završenu obuku i objavljuje se do kraja januara naredne godine za obuke završene u prethodnoj godini. (3) Godišnji izvještaj o obukama se dostavlja svim institucijama. Član 21. (Izbor odgovarajućeg prostora za obuku) (1) Prostor za obuke mora sadržavati sve uvjete za realizaciju obuke. (2) Obuke će se u pravilu održavati u prostorijama za obuku u institucijama BiH. (3) Ukoliko nije moguće osigurati odgovarajući prostor za obuku u institucijama BiH, Agencija će izvršiti zakup prostora u skladu sa potrebama obuke i raspoloživim budžetskim sredstvima. (4) Podkriteriji vrednovanja izbora odgovarajućeg prostora mogu biti regulirani posebnim aktom Agencije. DIO ČETVRTI - UTVRĐIVANJE KREDITA Član 22. (Pojam kredita) (1) Kredit u smislu ove odluke je brojčana jedinica utvrđena po temama obuhvaćenim planom i programom određene obuke. (2) Krediti se određuju za svaku obuku koju organizira ili u čijem organiziranju učestvuje Agencija i/ili druga institucija BiH. Član 23. (Vrednovanje obuka organiziranih izvan Agencije) (1) U slučaju da obuku organizira druga institucija BiH, ista je obavezna da u roku od 15 dana prije početka obuke Agenciji dostavi relevantne podatke o vrsti, namjeni i obliku obuke, radi utvrđivanja broja kredita. (2) Agencija će izdati potvrdu o dodijeljenim kreditima u roku od sedam dana od prijema zahtjeva, a koju je organizator obuke dužan uručiti polaznicima koji su uspješno završili obuku. (3) Iznimno, u naročito opravdanim slučajevima, institucija BiH može tražiti od Agencije određivanje kredita i naknadno u odnosu na rokove propisane ovim članom. Član 24. (Vrednovanje obuka putem TMS-a) (1) Državni službenik korisnik TMS-a može putem sistema poslati zahjev za kreditiranje obuke koju je sam pohađao izvan Agencije. (2) Nakon odobravanja kredita od strane Agencije, TMS će zabilježiti podatak o obuci i broju kredita u korisničkom profilu. Član 25. (Elementi vrednovanja kredita) Za utvrđivanje iznosa kredita utvrđuju se sljedeći kriteriji: a) za trajanje obuke: 1) obuka u trajanju od jednog dana vrednuje se sa jednim kreditom; 2) obuka u trajanju od dva dana vrednuju se sa dva kredita; 3) obuka u trajanju od tri dana vrednuje se sa tri kredita; 4) duga obuka u trajanju od 48 do 64 sati vrednuje se sa osam kredita; 5) obuka koja traje više od 64 sata vrednuje se sa 11 kredita. b) za provjeru znanja: 1) obuka koja obuhvata provjeru znanja vrednuje se sa jednim kreditom; 2) obuka koja ne obuhvata provjeru znanja ne vrednuje se. c) za vrstu obuke: 1) opća obuka se vrednuje sa jednim kreditom; 2) stručna obuka vrednuje se sa dva kredita. DIO PETI - PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE Član 26. (Prestanak važenja) (1) Danom stupanja na snagu ove Odluke, prestaje da važi Odluka o utvrđivanju međusobnih odnosa i obaveza između Agencije za državnu službu, državnog službenika - predavača i institucije Bosne i Hercegovine u kojoj je zaposlen državni službenik predavač ("Službeni glasnik BiH", broj 51/06), i Odluka o uspostavljanju, uslovima i načinu utvrđivanja kredita za završene obuke državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/05 i 65/10). (2) U roku od osam dana od dana na stupanja na snagu ove Odluke prestaju da važe podzakonski akti čiji donosilac je Agencija, i to: Odluka o uslovima, načinu i postupku određivanja učešća državnih službenika na obukama, broj: /06 od godine, Odluka o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine, broj: /09 od godine, Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine broj: /09 od godine, Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine i broj: /09 od godine, koje će posebnim aktom direktor Agencije staviti van snage. Član 27. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". VM broj 70/ aprila godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), i članka 62. stavak 2. točka a) alineja 3) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine na 91. sjednici, održanoj godine, donijelo je

8 Број 35 - Страна 8 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, ODLUKU O UTVRĐIVANJU NAČINA REALIZACIJE OBUKE I RAZVOJA DRŽAVNIH SLUŽBENIKA U INSTITUCIJAMA BOSNE I HERCEGOVINE DIO PRVI - UVODNA ODREDBA I ANALIZA POTREBA ZA OBUKOM I PROGRAM OBUKA Članak 1. (Predmet odluke) Ovom odlukom bliže se utvrđuje način provođenja obuka državnih službenika a posebno pitanja analize potrebe za obukama, program obuke, izbor izvođača obuke, izbor polaznika, način realizacije obuke, utvrđivanje kredita i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine kroz obuke u organizaciji Agencije za državnu službu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Agencija) i institucija Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: institucija BiH). Članak 2. (Analiza potreba za obukom) Agencija utvrđuje potrebu za obukom državnih službenika na temelju analize strateških dokumenata institucija BiH, prijedloga institucija BiH i prijedloga polaznika obuka, a sukladno raspoloživom proračunu. Članak 3. (Plan i program obuka) (1) Na temelju izvršene analize potrebe za obukama Agencija utvrđuje plan i program obuka. (2) Plan i program obuka utvrđuje vrstu obuke, kategorije, oblasti, teme, tip obuke - metode pružanja obuke, ciljeve, očekivane rezultate, sadržaj, ciljnu grupu, broj polaznika i troškove izvođenja obuke. (3) Svakoj planiranoj obuci se dodjeljuje referentni kod. Članak 4. (Vrste, kategorije i tipovi obuka) (1) Agencija organizira slijedeće vrste obuka: a) obvezno usavršavanje; b) opće obuke; c) stručne obuke; (2) Kategorije obuka su slijedeće: a) menadžerske obuke; b) razvoj socijalnih vještina u radnom okruženju; c) opći kursevi osvježenja znanja; d) specijalističke obuke. (3) Po načinu izvođenja Agencija organizira slijedeće tipove obuka: a) u učionici (klasičan način); b) webinar (učenje na daljinu preko interneta u realnom vremenu); c) e-learning (učenje na daljinu preko interneta uz pomoć predavača); d) e-learning na zahtjev (self-paced, odnosno učenje preko interneta pri čemu polaznik sam određuje ritam učenja). DIO DRUGI - IZBOR IZVOĐAČA OBUKE Članak 5. (Izvođač obuke) Izvođač obuke može biti pravna ili fizička osoba koja je certificirana od strane Agencije za izvođenje obuke odnosno koja je, ukoliko je riječ o pravnoj osobi, i registrirana sukladno važećim propisima za izvođenje određene vrste obuka (obrazovanja, edukacija, i sl.). Članak 6. (Poziv za certificiranje izvođača obuke) (1) Za pružanje usluge obuke koja traje više od šest akademskih sati objavljuje se javni poziv za certificiranje izvođača. (2) Poziv za certificiranje izvođača se objavljuje na službenoj internet stranici Agencije ( gov.ba), a po potrebi i u "Službenom glasniku BiH" ili u jednim ili više dnevnih novina koje izlaze na teritoriju čitave Bosne i Hercegovine. Članak 7. (Kriteriji za vrednovanje prijave izvođača obuke) (1) Kriteriji za vrednovanje prijave izvođača obuke su: a) Akademsko zvanje i stručno usavršavanje u relevantnoj oblasti, a što se dokazuje odgovarajućim diplomama i certifikatima/licencama za osposobljenost izvođača za obavljanje navedene obuke, koji se vrednuju od jedan do pet bodova; b) Predavačko iskustvo u pripremi i realizaciji obuke, a što se dokazuje referencama i brojem organiziranih i pruženih obuka na tražene teme, koji se vrednuju od jedan do pet bodova; c) Predloženi program obuke: uzorak prezentacije, materijali za distribuciju polaznicima, vježbe i test provjere znanja koji odgovaraju temi obuke, korištenje različitih metoda (predavanje, simulacija, igranje uloga, itd.), simulacija dijela predavanja pred komisijom Agencije, koji se vrednuju od jedan do 10 bodova. (2) Potkriteriji vrednovanja prijava izvođača obuke mogu biti regulirani u svakom pozivu za prijavu izvođača ili posebnim aktom Agencije. Članak 8. (Certificiranje izvođača obuke) (1) Agencija na osnovu kriterija za vrednovanje prijave izvođača obuke vrši ocjenu pristiglih prijava i certificiranje izvođača obuke koji ostvare potreban broj bodova za certifikaciju. (2) Izvođač koji ispuni sve kriterije za vrednovanje prijave i ostvari najmanje 13 bodova se certificira i upisuje u bazu certificiranih izvođača za određenu temu Agencije, te će po potrebi biti pozivan za pružanje usluge obuke. Članak 9. (Izbor izvođača obuke za konkretnu obuku) Izbor izvođača obuke za konkretnu obuku s liste certificiranih izvođača obuke obavlja se na način da se vodi računa o: broju bodova koji je ostvaren prilikom certificiranja prijave, rezultatima evaluacije ranije izvršenih obuka od polaznika obuke a što je pokazatelj kvalitete do sada pružene usluge obuke na određenu temu, kao i o učestalosti izvođača za određenu temu, kako bi se postigla što veća raznolikost izvođača i ostvario što bolji kvalitet obuke na određenu temu. Članak 10. (Sklapanje ugovora s izvođačem obuke) (1) Sa fizičkom osobom kao izvođačem obuke zaključuje se ugovor o autorskom djelu, a s pravnom osobom kao izvođačem obuke zaključuje se ugovor o pružanju usluge obuke. (2) Obveze izvođača obuke se detaljno preciziraju u svakom pojedinačnom sklopljenom ugovoru o autorskom djelu odnosno ugovoru o pružanju usluge obuke.

9 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 9 (3) U segmentu izbora i zaključivanja ugovora s izvođačem obuke, primjenjuje se članak 62. stavak 4. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine. Članak 11. (Prava i obveze državnog službenika kao izvođača obuke) Državni službenik koji je izvođač obuke na određenoj obuci u pogledu prava i obveza kao izvođač ima isti status kao i ostale fizičke osobe izvođači. Članak 12. (Cijena usluge obuke) (1) Agencija će izvođačima obuke platiti neto iznos po izvršenom akademskom satu i to: a) 50 KM za sve vrste obuka koje izvode certificirani izvođači u učionici; b) 60 KM za obuku za novouposlene; c) 30 KM za kurseve stranih jezika, IT obuke i slične kurseve; d) 80 KM za webinar-e. (2) U iznimnim situacijama kada se ukaže potreba za posebnom vrstom obuke, direktor Agencije može uz obrazloženje posebnom odlukom da utvrdi neto iznos po satu obuke. DIO TREĆI - IZBOR POLAZNIKA I REALIZACIJA OBUKE Članak 13. (Pravo učešća na obuci) (1) Pravo učešća na obuci koju organizira Agencija ima svaki državni službenik za kojeg se programom obuke utvrdi da pripada ciljanoj grupi za učešće na istoj a sukladno optimalnom broju učesnika. (2) U iznimim slučajevima učešće na obuci može se odobriti i drugom uposlenom u instituciji BiH ukoliko se utvrdi da po vrsti poslova koje obavlja pripada ciljnoj grupi za učešće na navedenoj obuci. Članak 14. (Oglašavanje obuke) (1) Svaka obuka se oglašava putem informacijskog sustava za elektronsko upravljanje procesom organizacije obuke - Training Management System - (u daljnjem tekstu: TMS), s navedenom temom, predavačima, vremenom i mjestom održavanja, kao i rokom za prijavu. (2) Do uspostave pune funkcionalnosti TMS-a, obavijest o objavljenim obukama upućivat će se faksom ili elektronskom poštom. Članak 15. (Način prijavljivanja učešća na obuci) (1) Državni službenik se prijavljuje za učešće na obuci putem TMS-a. (2) Prijava državnog službenika za učešće na određenoj obuci sadrži izjavu državnog službenika da ima odobrenje neposredno nadređenog državnog službenika institucije BiH u kojoj je uposlen, u protivnom ista neće biti uzeta u razmatranje. (3) Agencija obavještava neposredno nadređenog državnog službenika putem TMS-a da se državni službenik prijavio za učešće na određenoj obuci, a potom i da je imenovanom odobreno pohađanje obuke. (4) Neposredno nadređeni državni službenik obavezan je da -om ili putem telefona obavijesti Agenciju najkasnije 24 sata po primitku obavijesti o prijavi učešća na obuci ukoliko državni službenik nema suglasnost za pohađanje obuke. Članak 16. (Kriteriji i odabir polaznika obuke) (1) Agencija na temelju primljenih prijava a po isteku roka za prijavu vrši odabir polaznika obuke pri čemu se vodi računa da znanja i vještine dobiju državni službenici kojima su ta znanja i vještine potrebne za obavljanje njihovih zadataka ili za napredovanje u službi, uz poštivanje principa jednakih mogućnosti za sve zainteresirane državne službenike bez obzira na nacionalnost, socijalno porijeklo, entitetsko državljanstvo, prebivalište, religiju, politička i druga uvjerenja, spol, rasu, rođenje, bračni status, starosnu dob, imovinsko stanje, hendikepiranost ili drugi status. (2) Kriteriji za odabir polaznika obuke utvrđuju se prema vrsti obuke i to na sljedeći način: a) za obvezno usavršavanje, koje obuhvata obuke koje Vijeće ministara BiH proglasi obvezujućim, polaznici se određuju prema redoslijedu prijava; b) za opću obuku, polaznici se određuju prema redoslijedu prijavljivanja, vodeći pri tome računa o ranije odslušanim obukama, broju kredita u toku te kalendarske godine, kao i o ravnomjernoj zastupljenosti institucija BiH; c) za stručnu obuku, polaznici se određuju prema: relevantnosti teme, ciljevima obuke, potrebama radnog mjesta, formalne naobrazbe i kompetenciji državnog službenika koja se cijeni na temelju opisa radnih zadataka osobe koja se prijavljuje. (3) Agencija će putem TMS-a prije početka obuke koju ona organizira obavijestiti državnog službenika koji je poslao prijavu za učešće na određenoj obuci o tome da je njegova prijava prihvaćena, a istu obavijest će dobiti i nadređeni državni službenik, što će ujedno služiti kao službena potvrda o izostanku državnog službenika s posla u svrhu obuke. Članak 17. (Obveze državnog službenika čija je prijava prihvaćena) (1) Državni službenik čija je prijava prihvaćena dužan je prisustvovati obuci na koju se prijavio kao i aktivno sudjelovati u aktivnostima kada je takvo sudjelovanje predviđeno obukom koju pohađa. (2) Izuzetno od odredbe iz stavka (1) ovog članka, u slučaju opravdanog odsustva, državni službenik neposredno ili njegov nadređeni dužni su Agenciji najkasnije do 13,00 sati u radnom danu koji prethodi obuci dostaviti informaciju, po pravilu om, o nemogućnosti prisustva obuci tog državnog službenika. Državni službenik koji otkazuje svoje učešće na obuci dužan je o otkazivanju učešća obavijestiti i svog neposredno nadređenog ("cc" u u). (3) U slučaju da državni službenik dva puta u toku jedne kalendarske godine izostane s obuke za koju se prijavio i dobio potvrdu učešća, odnosno ne učini opravdanim razloge zbog kojih nije prisustvovao obuci za koju je prihvaćena prijava, neće se birati za obuke koje organizira Agencija do kraja te godine. (4) U godišnjem izvješću institucijama BiH Agencija će dostaviti i listu državnih službenika koji su neopravdano izostali s obuka. Članak 18. (Certifikat) (1) Agencija će po završetku obuke putem TMS-a izdati certifikat o pohađanju obuke samo polaznicima koji su prisustovali obuci u trajanju od najmanje dvije trećine vremena ukupnog trajanja obuke i koji su uspješno

10 Број 35 - Страна 10 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, položili provjeru znanja, ukoliko je ova planom i programom obuke predviđena. (2) Certifikat se izdaje elektronski i nalazi se u osobnom profilu korisnika TMS-a te se može tiskati prema potrebi. (3) Agencija će na pismeni zahtjev polaznika obuke izdati otiskan, potpisan i ovjeren certifikat, a do uspostave pune funkcionalnosti TMS-a Agencija će po službenoj dužnosti izdati tiskani certifikat polazniku obuke za obuku koja je trajala duže od šest sati. (4) Na izdavanje certifikata primjenjuju se odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09 i 41/13). Članak 19. (Evaluacija obuke) (1) Nakon svake obuke radi se provjera djelotvornosti obuke na temelju uspostavljenih ciljeva obuke. (2) Analiza kvaliteta obuke se obavlja kroz ocjenu zadovoljstva korisnika ponuđenim obuhvatom teme kao i uspješnosti izvođača u prenošenju znanja i vještina. (3) Uspješnost izvođača obuke utvrđena kroz evaluaciju obuke je osnov određivanja kriterija prilikom angažiranja izvođača obuke za pružanje usluge u narednoj obuci. (4) Cjelokupni efekat obuke se povremeno i po potrebi provjerava naknadnom evaluacijom. Članak 20. (Godišnje izvješće o obukama) (1) Agencija vodi evidenciju polaznika obuka i priprema godišnje izvješće o obukama s podacima o polaznicima koji su uspješno završili obuke u organizaciji Agencije u prethodnoj godini. (2) Izvješće uključuje i broj dodijeljenih kredita za svaku završenu obuku i objavljuje se do kraja siječnja naredne godine za obuke završene u prethodnoj godini. (3) Godišnje izvješće o obukama se dostavlja svim institucijama. Članak 21. (Izbor odgovarajućeg prostora za obuku) (1) Prostor za obuke mora sadržavati sve uvjete za realizaciju obuke. (2) Obuke će se u pravilu održavati u prostorijama za obuku u institucijama BiH. (3) Ukoliko nije moguće osigurati odgovarajući prostor za obuku u institucijama BiH, Agencija će izvršiti zakup prostora sukladno potrebama obuke i raspoloživim proračunskim sredstvima. (4) Potkriteriji vrednovanja izbora odgovarajućeg prostora mogu biti regulirani posebnim aktom Agencije. DIO ČETVRTI - UTVRĐIVANJE KREDITA Članak 22. (Pojam kredita) (1) Kredit u smislu ove odluke je brojčana jedinica utvrđena po temama obuhvaćenim planom i programom određene obuke. (2) Krediti se određuju za svaku obuku koju organizira ili u čijem organiziranju sudjeluje Agencija i/ili druga institucija BiH. Članak 23. (Vrednovanje obuka organiziranih izvan Agencije) (1) U slučaju da obuku organizira druga institucija BiH, ista je obvezna da u roku od 15 dana prije početka obuke Agenciji dostavi relevantne podatke o vrsti, namjeni i obliku obuke, radi utvrđivanja broja kredita. (2) Agencija će izdati potvrdu o dodijeljenim kreditima u roku od sedam dana od prijema zahtjeva, a koju je organizator obuke dužan uručiti polaznicima koji su uspješno završili obuku. (3) Iznimno, u naročito opravdanim slučajevima, institucija BiH može tražiti od Agencije određivanje kredita i naknadno u odnosu na rokove propisane ovim člankom. Članak 24. (Vrednovanje obuka putem TMS-a) (1) Državni službenik korisnik TMS-a može putem sistema poslati zahjev za kreditiranje obuke koju je sam pohađao izvan Agencije. (2) Nakon odobravanja kredita od strane Agencije, TMS će zabilježiti podatak o obuci i broju kredita u korisničkom profilu. Članak 25. (Elementi vrednovanja kredita) Za utvrđivanje iznosa kredita utvrđuju se sljedeći kriteriji: a) za trajanje obuke: 1) obuka u trajanju od jednog dana vrednuje se s jednim kreditom; 2) obuka u trajanju od dva dana vrednuju se s dva kredita; 3) obuka u trajanju od tri dana vrednuje se s tri kredita; 4) duga obuka u trajanju od 48 do 64 sati vrednuje se s osam kredita; 5) obuka koja traje više od 64 sata vrednuje se s 11 kredita. b) za provjeru znanja: 1) obuka koja obuhvata provjeru znanja vrednuje se s jednim kreditom; 2) obuka koja ne obuhvata provjeru znanja ne vrednuje se. c) za vrstu obuke: 1) opća obuka se vrednuje s jednim kreditom; 2) stručna obuka vrednuje se s dva kredita. DIO PETI - PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE Članak 26. (Prestanak važenja) (1) Danom stupanja na snagu ove Odluke, prestaje da važi Odluka o utvrđivanju međusobnih odnosa i obveza između Agencije za državnu službu, državnog službenika - predavača i institucije Bosne i Hercegovine u kojoj je uposlen državni službenik predavač ("Službeni glasnik BiH", broj 51/06), i Odluka o uspostavljanju, uvjetima i načinu utvrđivanja kredita za završene obuke državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/05 i 65/10). (2) U roku od osam dana od dana na stupanja na snagu ove Odluke prestaju da važe podzakonski akti čiji donositelj je Agencija, i to: Odluka o uvjetima, načinu i postupku određivanja učešća državnih službenika na obukama, broj: /06 od godine, Odluka o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine, broj: /09 od godine, Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine broj: /09 od godine, Odluka o izmjenama i dopunama Odluke o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine i broj: /09 od godine, koje će posebnim aktom direktor Agencije staviti van snage.

11 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 11 Članak 27. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH". VM broj 70/ travnja godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r. 583 На основу члана 17. Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 14. става (2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 104/13) и Одлуке о преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени гласник БиХ", број 12/14), предсједавајући Савјета министара Босне и Херцеговине донио је ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину у износу од КМ Свеучилишној клиничкој болници Мостар, у сврху једнократне помоћи за организацију Једанаестог међународног симпозијума из дјечије хирургије и урологије. Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализацију ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро-рачун Свеучилишне клиничке болнице Мостар. Члан 3. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / априла године Сарајево Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 14. stava (2) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i Odluke o prijenosu ovlaštenja predsjedavajućem i zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14), predsjedavajući Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu u iznosu od KM Sveučilišnoj kliničkoj bolnici Mostar, u svrhu jednokratne pomoći za organizaciju Jedanaestog međunarodnog simpozija iz dječije hirurgije i urologije. Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Sveučilišne kliničke bolnice Mostar. Član 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / aprila godine Sarajevo Predsjedavajući Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, s. r. Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 14. stavka (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14), predsjedatelj Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu u iznosu od KM Sveučilišnoj kliničkoj bolnici Mostar u svrhu jednokratne pomoći za organizaciju Jedanaestog međunarodnog simpozija iz dječje kirurgije i urologije. Članak 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro-račun Sveučilišne kliničke bolnice Mostar. Članak 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / travnja godine Sarajevo Predsjedatelj Vijeća ministara BiH Vjekoslav Bevanda, v. r.

12 Број 35 - Страна 12 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, На основу члана 17. Закона о финансирању институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 14. став (2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину ("Службени гласник БиХ", број 104/13), Одлуке о преносу овлашћења предсједавајућем и замјеницима предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине за интервентно коришћење буџетске резерве ("Службени гласник БиХ", број 12/14) и Одлуке о утврђивању критеријума за коришћење средстава из интервентне буџетске резерве број: /14 од године, замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине донио је ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ Члан 1. (Предмет Одлуке) Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за годину, у износу од 900 КМ по особи сљедећим студентима: Александру Живковићу, Срђану Демоњићу, Теи Каралић, Бојани Симић, Ружици Тодоровић и Драгани Суџум, у сврху једнократне помоћи за школовање, што укупно износи 5.400,00 КМ (6 х 900 КМ). Члан 2. (Надлежност за реализацију) За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачуне наведених студената. Члан 3. (Ступање на снагу) Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ". Број / априла године Сарајево Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ Др Никола Шпирић, с. р. Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 14. stav (2) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13), Odluke o prijenosu ovlaštenja predsjedavajućem i zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14) i Odluke o utvrđivanju kriterija za korištenje sredstava iz interventne budžetske rezerve broj: /14 od godine, zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE Član 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 900 KM po osobi sljedećim studentima: Aleksandru Živkoviću, Srđanu Demonjiću, Tei Karalić, Bojani Simić, Ružici Todorović i Dragani Sudžum, u svrhu jednokratne pomoći za školovanje, što ukupno iznosi 5.400,00 KM (6 x 900 KM). Član 2. (Nadležnost za realizaciju) Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račune navedenih studenata. Član 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / aprila godine Sarajevo Zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH Dr. Nikola Špirić, s. r. Temeljem članka 17. Zakona o financiranju institucija Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 14. stavka (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13), Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14) i Odluke o utvrđivanju kriterija za korištenje sredstava iz interventne proračunske pričuve broj: /14 od godine, zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE Članak 1. (Predmet Odluke) Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za godinu, u iznosu od 900 KM po osobi sljedećim studentima: Aleksandru Živkoviću, Srđanu Demonjiću, Tei Karalić, Bojani Simić, Ružici Todorović i Dragani Sudžum, u svrhu jednokratne potpore za školovanje, što ukupno iznosi 5.400,00 KM (6 x 900 KM). Članak 2. (Mjerodavnost za realizaciju) Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račune navedenih studenata. Članak 3. (Stupanje na snagu) Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH". Broj / travnja godine Sarajevo Zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara BiH Dr. Nikola Špirić, v. r.

13 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 13 ДИРЕКЦИЈА ЗА ЦИВИЛНО и) VFR (Visual Flight Rules) - Правила визуелног ВАЗДУХОПЛОВСТВО летења; БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ј) VOLMET (Meteorological Information for Aircraft in Flight) - Метеоролошке информације за 585 ваздухоплов у лету; На основу члана 16. и члана 61. став (2) Закона о к) WMO (World Meteorological Organisation) - управи ("Службени гласник БиХ", број 32/02 и 102/09), те Свјетска метеоролошка организација. члана 14. став (1) и (3), члана 16. став (1), члана 28. став (3) (2) Појмови који се употребљавају у овом правилнику и (4), тачка а), б), ц) и д) Закона о ваздухопловству Босне и имају сљедеће значење: Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 39/09), члана а) Аеродром (Aerodrome): Унапријед дефинисано 2. став (1) Додатка I Правилника о пружању услуга подручје на копну или води (укључујући све ваздушне навигације у Јединственом европском небу објекте, инсталације и опрему) намијењено за ("Службени гласник БиХ", број 45/10), генерални директор слијетање, полијетање и кретање ваздухоплова у Дирекције за цивилно ваздухопловство Босне и било којем дијелу или цјелини; Херцеговине доноси б) Брифинг (Briefing): Усмени коментар о ПРАВИЛНИК постојећим и/или очекиваним метеоролошким О СТРУЧНОМ ВАЗДУХОПЛОВНОМ условима; МЕТЕОРОЛОШКОМ ОСОБЉУ ц) Дирекција за цивилно ваздухопловство Босне и Херцеговине (Bosnia and Herzegovina Directorate ДИО I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ of Civil Aviation): Надлежна ваздухопловна власт Члан 1. Босне и Херцеговине; (Предмет) д) Државна надзорна власт/национално надзорно (1) Овим правилником се утврђују услови у погледу тијело (National Supervisory Authority): означава обучености стручног ваздухопловног особља које тијело или тијела које је именовала или обавља послове пружања МЕТ услуга (у даљем установила Босна и Херцеговина, као своја тексту: МЕТ особље), начин спровођења обуке и национална овлашћена тијела у складу са издавања потврде о стручној обучености МЕТ особља, Законом о ваздухопловству Босне и садржај обрасца потврде о обучености. Херцеговине, члан 16. став (1), и Правилником (2) МЕТ особље у смислу овог правилника је: којим се успоставља оквир за стварање a) ваздухопловни метеоролошки техничари Јединственог европског неба, члан 5. став (1) и (аеродромски метеоролошки техничари, обласни чланом 4. Уредбе (EZ) број 549/2004, која се метеоролошки техничари и ваздухопловни налази у Додатку I наведеног правилника; метеоролошки техничари-инструктори), и е) Кандидат (Candidate): Лице које похађа стручну б) ваздухопловни метеоролошки прогностичари обуку; (аеродромски метеоролошки прогностичари, ф) Компетенције (Competence) MET стручног обласни метеоролошки прогностичари и особља: подразумијевају одређен скуп стандарда ваздухопловни метеоролошки прогностичариинструктори). дефинисаних путем специфичних захтјева за потребних за оперативно пружање МЕТ услуга Члан 2. (Скраћенице и појмови) стручне квалификације, оспособљеност, знања, искуства, вјештина и понашања ваздухопловног (1) Скраћенице које се употребљавају у овом правилнику МЕТ особља; имају сљедеће значење: г) Квалификације: Обим знања, разумијевања и а) AIS (Aeronatical Information Services) Услуге вјештина које је особа стекла у процесу ваздухопловног информисања; едукације и тренинга. Квалификација се може б) ATS (Air Traffic Services) - Услуге контроле стицати у регуларном школском и академском ваздушног саобраћаја; систему или као професионална квалификација ц) BIP-M (Basic Instructional Package for за специфичне потребе; Meteorologist) и BIP-MT (Basic Instructional х) Метеоролошке информације (Meteorological Package for Meteorological Technicians) - су information): Метеоролошки извјештај, анализу, основни програмски пакети/програми за прогнозу и сваки други исказ који се односи на едуковање особља које нема одговарајуће постојеће или очекиване метеоролошке услове; стручне МЕТ квалификације базирани на WMO- и) Метеоролошки извјештај (Meteorological report): No. 49 и WMO-No документу; Информација о осмотреним метеоролошким д) BHDCA (Bosnia and Herzegovina Directorate of условима који се односе на одређено вријеме и Civil Aviation) - Дирекција за цивилно локацију; ваздухопловство Босне и Херцеговине/Државна ј) Обука на радном мјесту (On the Job Training - надзорна власт; OJT): Практична примјена претходно стечених е) CNS (Communication, Navigation or Surveillance) - знања и стицање захтијеваних нивоа вјештина Услуге комуникације, навигације или надзора; које се односе на специфично радно мјесто у ф) FIR (Flight Information Region) - Област условима оперативног пружања МЕТ услуга под информисања у лету; надзором инструктора за обучавање на радном г) ICAO (International Civil Aviation Organisation) - мјесту; Међународна организација цивилног к) Организација за пружање услуга обуке МЕТ ваздухопловства; особља: Организација која врши услуге обуке х) NWP (Numerical Weather Prediction) - Нумеричка ваздухопловног метеоролошког особља; прогноза времена;

14 Број 35 - Страна 14 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, л) Овлашћење (Rating): Овлашћење уписано или придружено потврди, које чини њен саставни дио, а којим су утврђени посебни услови и права који се односе на потврду; м) Посебно овлашћење инструктора (Instructor Rating): Утврђени документован ниво обучености и ауторизација за практичну обуку кандидата на радном мјесту, спровођење практичних испита, као и вршење провјере стручне обучености / компетенција кандидата и МЕТ особља. н) Потврда о стручној обучености МЕТ особља (MET Personnel Certificate): Исправа коју издаје пружалац МЕТ услуга којом се потврђује да је њен ималац оспособљен да обавља стручне послове у складу са овлашћењем уписаним у потврду; о) Пружалац CNS услуга: Агенција за пружање услуга у ваздушној пловидби Босне и Херцеговине (BHANSA) или друга организација која има важећи сертификат за пружање CNS услуга, а именована је од стране надлежне ваздухопловне власти; п) Пружалац МЕТ услуга: Агенција за пружање услуга у ваздушној пловидби Босне и Херцеговине (BHANSA) или друга организација која има важећи сертификат за пружање метеоролошких услуга, а именована је од стране надлежне ваздухопловне власти; р) Увјерење о завршеној обуци: издаје организација за пружање услуга обуке МЕТ особља, којом се потврђује да је њен ималац успјешно завршио обуку. ДИО II - ПОЈАМ И ВРСТЕ СТРУЧНЕ ОБУКЕ Члан 3. (Стручна обука) Стручна обука МЕТ особља за стицање знања и способности неопходних за пружање метеоролошких услуга у ваздушном саобраћају обухвата: а) почетну обуку - теоријску и практичну (OJT) обуку за стицање потврде о стручној обучености ваздухопловног метеоролошког техничара са уписаним овлашћењем аеродромског метеоролошког техничара, односно, ради стицања потврде о стручној обучености ваздухопловног прогностичара са уписаним овлашћењем аеродромског прогностичара; б) додатну обуку - обука ради стицања овлашћења обласног метеоролошког техничара, односно, овлашћења обласног прогностичара; ц) посебну обуку - обука ради стицања овлашћења ваздухопловног метеоролошког техничара - инструктора, односно, овлашћења ваздухопловног прогностичара инструктора; д) обнављајућу обуку - обука за одржавање компетенција према шеми компетенција и/или процедурама обнављања овлашћења и посебних овлашћења; е) континуирану обуку - одржавање захтијеваног нивоа стручне обучености МЕТ особља у складу са напретком ваздухопловне метеорологије, развоја и захтјеве технологије пружања метеоролошких услуга у цивилном ваздухопловству. ф) обуку у јединици - обука ваздухопловног МЕТ особља са важећим овлашћењима ради стицања додатних компетенција која се спроводи на радном мјесту, у оперативном окружењу, у случајевима: 1) премјештаја оперативног МЕТ особља на друго радно мјесто и/или другу јединицу пружаоца МЕТ услуга ради упознавања са локалним типовима времена и процедурама пружања МЕТ услуга; 2) промјене оперативних система, уређаја и оперативних поступака; Члан 4. (Организација за пружање услуга обуке МЕТ особља) Стручна обука МЕТ особља се спроводи у организацијама за пружање услуга обуке МЕТ особља и на радном мјесту у оперативним организационим јединицама пружалаца МЕТ услуга. Члан 5. (Обавезе пружалаца МЕТ услуга у процесима обуке и квалификације особља) (1) Пружалац МЕТ услуга има обавезу да дефинише и спроводи политику стручног оспособљавања која уважава WMO и домаће регулаторне захтјеве за едуковање, класификовање, квалификовање, стручну обуку и тренинг МЕТ особља. (2) Ради испуњења захтјева из става (1) овог члана, пружалац МЕТ услуга мора успоставити посебан систем и процедуре за одржавање и провјеравање стручне обучености и одржавање компетенција МЕТ особља. (3) Саставни дио процедура из става (2) овог члана је Програм за континуирану процјену стручне обучености и одржавање компетенција МЕТ особља. (4) Све процедуре, које се односе на обуку и овлашћења МЕТ особља, редовно се усаглашавају са промјенама домаћих прописа, организационим рјешењима пружаоца МЕТ услуга и амандманима ICAO и WMO регулативе. (5) Пружалац МЕТ услуга закључује споразум или уговор са организацијом за пружање услуга обуке МЕТ особља, а којим се регулишу одговорности за процес обучавања, локације и инструктори, накнада за услуге обучавања и друга питања. (6) Прије почетка сваке обуке, пружалац МЕТ услуга обавјештава BHDCA о уговореним аранжманима о сваком процесу обуке. ДИО III - СТРУЧНА ОБУКА ВАЗДУХОПЛОВНОГ МЕТЕОРОЛОШКОГ ТЕХНИЧАРА ПОГЛАВЉЕ I - ПОЧЕТНА ОБУКА Члан 6. (Аеродромски метеоролошки техничар) Аеродромски метеоролошки техничар континуирано прати метеоролошке услове на аеродрому, врши ваздухопловна осматрања, израђује метеоролошке извјештаје о ваздухопловним осматрањима, доставља метеоролошке информације корисницима на аеродрому, шаље метеоролошке извјештаје у размјену, издаје документацију за лет и врши брифинг који се односи на техничку интерпретацију документације за лет.

15 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 15 Члан 7. (Почетна обука) (1) Почетној обуци за аеродромског метеоролошког техничара може да приступи лице које испуњава захтјеве иницијалне едукације, што подразумијева: а) четврти степен завршене средње стручне школе метеоролошког смјера и/или звање метеоролошки техничар или б) средњу школу техничког смјера или гимназију и квалификацију која подразумијева комплетиран BIP-MT на средњошколском нивоу (BIP-MT садржи основна знања из математике, физике и хемије, увод у физичку и динамичку метеорологију, елементе синоптичке метеорологије и климатологије и метеоролошке инструменте и методе осматрања и мјерења). (2) Комплетирање BIP-MT из става (1) тачка б) може се реализовати кроз систем средњих стручних школа или колеџа и WMO и организација за пружање услуга обуке МЕТ особља, које ће издати одговарајућа свједочанства или друга документа којима се потврђује испуњење BIP-MT захтјева. Члан 8. (Теоријски и практични дио обуке) (1) Почетна обука за аеродромског метеоролошког техничара састоји се од теоријског и практичног дијела. (2) Теоријски дио почетне обуке за аеродромског метеоролошког техничара обухвата сљедеће предмете: а) Ваздухопловна мјерења и осматрања; б) Опасне метеоролошке појаве које утичу на безбједност летења; ц) Метеоролошки аспекти планирања летења; д) ICAO дефиниције и појмови; е) Метеоролошке услуге за међународни ваздушни саобраћај (процедуре за пружање МЕТ услуга); ф) Извјештавање, кодирање и размјена метеоролошких информација; г) Услуге контроле ваздушног саобраћаја (ATS); х) Аеродроми - основна знања; и) Ваздухоплов и операције ваздухоплова - основна знања; ј) Метеоролошки аспекти планирања летења; к) Ваздухопловне телекомуникације; л) Међународни стандарди, препоручена пракса и домаћи ваздухопловни прописи (ICAO и WMO документи); м) Енглески језик (одговарајући ниво према програму организације за пружање услуга обуке МЕТ особља, усаглашен са WMO препорукама). (3) Послије завршене почетне обуке за аеродромског метеоролошког техничара, кандидат полаже теоријски испит из предмета у ставу (2) овог члана. (4) Практични дио обуке спроводи се на радном мјесту у аеродромској МЕТ станици/канцеларији, у оперативном окружењу, под надзором овлашћеног инструктора и подразумијева стицање одговарајуће стручне обучености за самосталан рад: а) на мјерењима и осматрањима на ваздухопловној аеродромској метеоролошкој станици; б) са ваздухопловним метеоролошким информацијама. (5) Послије успјешно положеног теоријског дијела испита, кандидат се упућује на практичну обуку (OJT). (6) Услов за самостални оперативни рад кандидата је положен практични дио испита, документован извјештајем инструктора. (7) Послије успјешно положених испита, пружалац МЕТ услуга издаје потврду о стручној обучености МЕТ особља, са уписаним овлашћењем - аеродромски метеоролошки техничар. ПОГЛАВЉЕ II - ДОДАТНА ОБУКА Члан 9. (Обласни метеоролошки техничар) (1) Обласни метеоролошки техничар прикупља и доставља информације корисницима на аеродрому, шаље информације у размјену, надзире размјену информација, снима и надзире садржај радио-емисије VOLMET и обавља послове подршке при изради ваздухопловних прогноза и упозорења. (2) Обуку за стицање овлашћења обласног метеоролошког техничара може да похађа кандидат који има важеће овлашћење аеродромског метеоролошког техничара. Члан 10. (Практични дио обуке) (1) Обука за стицање овлашћења обласног метеоролошког техничара састоји се само из практичног дијела и спроводи се на радном мјесту у оперативној радној јединици, под надзором инструктора. (2) Обуком из става (1) овог члана се стиче одговарајуће овлашћење за: а) рад на припреми информација за ваздухоплове у лету (VOLMET), као и других метеоролошких информација, које су у надлежности обласног метеоролошког техничара, и руковање тим информацијама; б) контролу редовности информација и контролу квалитета метеоролошких извјештаја из надлежности обласног метеоролошког техничара. (3) Послије завршене обуке, кандидат полаже практични дио испита. (4) Послије успјешно положеног испита, пружалац МЕТ услуга уписује овлашћење - обласни МЕТ техничар у потврду о стручној обучености МЕТ особља. ДИО IV - СТРУЧНА ОБУКА ВАЗДУХОПЛОВНОГ ПРОГНОСТИЧАРА ПОГЛАВЉЕ I - ПОЧЕТНА ОБУКА Члан 11. (Аеродромски прогностичар) Аеродромски МЕТ прогностичар континуирано прати метеоролошке услове који утичу на летење у зони аеродрома, израђује прогнозу за аеродром и прогнозу за слијетање и полијетање, израђује упозорења за аеродром и даје савјете из дјелокруга свог рада. Члан 12. (Почетна обука) (1) Почетној обуци за аеродромског МЕТ прогностичара могу приступити лица која: а) испуњавају захтјеве почетне обуке, која подразумијева високо образовање (VII степен) из метеорологије или њених еквивалената; б) испуњавају захтјеве почетне обуке, која подразумијева високо образовање (VII степен) из физике или математике или њихових еквивалената и да су прије отпочињања обуке комплетирала основни BIP-M на универзитетском нивоу.

16 Број 35 - Страна 16 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, (2) Основни BIP-M из става (1) тачка б) овог члана подразумијева да, поред стандардног универзитетског програма из математике, физике и хемије, мора садржавати универзитетске курсеве из Физичке метеорологије, Осматрачких технологија; Динамичке метеорологије, укључујући и нумеричку прогнозу времена (NWP); Синоптичке метеорологије, укључујући мезоскалну метеорологију и прогнозу времена; Климатологије, укључујући и традиционалне статистичке описе и модерне динамичке студије и тумачења климе, као и климатских предвиђања. Члан 13. (Теоријски и практични дио обуке) (1) Почетна обука за аеродромског МЕТ прогностичара састоји се од теоријског и практичног дијела. (2) Теоријски дио почетне обуке за аеродромског МЕТ прогностичара обухвата сљедеће предмете: а) Опасне метеоролошке појаве које утичу на безбједност летења; б) ICAO дефиниције и појмови; ц) МЕТ услуге у ваздушној пловидби; д) Услуге контроле ваздушног саобраћаја у ваздушној пловидби; е) Аеродроми - основна знања; ф) Ваздухоплов и операције ваздухоплова - основна знања; г) Метеоролошки аспекти планирања лета; х) Ваздухопловне телекомуникације; и) Услуге ваздухопловног информисања (AIS); ј) Међународни стандарди и препоручена пракса и домаћи ваздухопловни прописи; к) Енглески језик (одговарајући ниво према програму центра за обуку). (3) Послије завршене почетне обуке за аеродромског прогностичара, кандидат полаже теоријски испит из предмета у ставу (2) овог члана. (4) Практични дио почетне обуке спроводи се се на радном мјесту, у МЕТ канцеларији у оперативном окружењу, под надзором овлашћеног инструктора, и подразумијева стицање одговарајуће обучености и компетенција за рад на: а) анализи времена; б) прогнози времена; ц) локалним процедурама пружања МЕТ услуга. (5) Послије успјешно положеног теоријског дијела испита, кандидат се упућује на практичну обуку (OJT). (6) Услов за самостални оперативни рад кандидата је положен практични дио испита, документован извјештајем инструктора. (7) Послије успјешно положених испита, пружалац МЕТ услуга уписује стечено овлашћење у потврду о стручној обучености МЕТ особља. ПОГЛАВЉЕ II - ДОДАТНА ОБУКА Члан 14. (Обласни прогностичар) Обласни прогностичар континуирано прати метеоролошке услове који утичу на летење у области информисања у лету (FIR) и на рути, као и летове за које је надлежан, обрађује информације примљене од ваздухоплова у свим фазама лета, израђује одговарајуће информације и координира послове метеоролошког обезбјеђивања ваздушног саобраћаја у области његове надлежности. Члан 15. (Услови за стицање овлашћења обласног прогностичара) (1) Обуци за стицање овлашћења обласног прогностичара може да приступи кандидат који има важеће овлашћење аеродромског метеоролошког прогностичара. (2) Обука за стицање овлашћења обласног прогностичара састоји се из практичног дијела и спроводи се у организацији за пружање услуга обуке МЕТ особља или на радном мјесту, у оперативној радној јединици, под надзором овлашћеног инструктора. (3) Обуком из става (2) овог члана стиче се одговарајућа обученост за: а) израду ваздухопловних прогноза и упозорења у скраћеном отвореном тексту; б) израду прогноза за област надлежности; ц) израду ваздухопловних метеоролошких карата за документацију за лет; д) припрему података за хитна обавјештења; е) анализу и обраду специјалних упозорења и извештаја из ваздуха; ф) израду информација намијењених трагању и спасавању; г) консултације за VFR летове; х) координацију са пружаоцем CNS услуга; и) контролу садржаја и квалитета информација у области надлежности. (4) Послије завршене обуке, кандидат полаже практични дио испита. (5) Услов за самостални оперативни рад кандидата је положен практични дио испита, документован извјештајем инструктора. (6) Послије успјешно положених испита, пружалац МЕТ услуга уписује стечено овлашћење у потврду о стручној обучености МЕТ особља. ПОГЛАВЉЕ III - ПОСЕБНА ОБУКА Члан 16. (Ваздухопловни метеоролошки техничар - инструктор и ваздухопловни метеоролошки прогностичар - инструктор) Ваздухопловни метеоролошки техничар - инструктор, односно ваздухопловни метеоролошки прогностичар - инструктор планира, организује и спроводи: а) практичну обуку на радном мјесту у оперативној јединици; б) практичне испите; ц) провјеру стручне обучености. Члан 17. (Услови за стицање и упис посебног овлашћења ваздухопловног метеоролошког техничара - инструктора и ваздухопловног метеоролошког прогностичара - инструктора) (1) Аеродромски метеоролошки техничар може да стекне овлашћење ваздухопловног метеоролошког техничара - инструктора ако има најмање три године радног искуства у обављању одговарајућих послова ваздухопловног метеоролошког техничара и ако успјешно заврши посебну обуку. (2) Аеродромски и обласни прогностичар може да стекне овлашћење ваздухопловног метеоролошког прогностичара - инструктора ако има најмање три године радног искуства у обављању одговарајућих послова аеродромског или обласног прогностичара и ако успјешно заврши посебну обуку. (3) Посебна обука из става (1) и (2) овог члана се састоји из теоријског и практичног дијела.

17 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 17 (4) Теоријски дио посебне обуке за стицање овлашћења из става (1) и (2) овог члана обухвата сљедеће предмете: а) Методика обуке; б) Психологија. (5) Послије завршене посебне обуке, кандидат полаже теоријске испите из предмета из става (4) овог члана и практични испит, који се састоји у провјери примјене стеченог знања у изради плана стручне обуке и демонстрацији задате теме у улози инструктора. (6) Услов за самостални оперативни рад кандидата је положен практични дио испита, документован извјештајем инструктора. (7) Послије успјешно положених испита, пружалац МЕТ услуга уписује посебно овлашћење у потврду о стручној обучености МЕТ особља. ДИО IV - ИЗДАВАЊЕ ПОТВРДЕ О СТРУЧНОЈ ОБУЧЕНОСТИ И УПИС ОДГОВАРАЈУЋЕГ ОВЛАШЋЕЊА Члан 18. (Издавање потврде о стручној обучености и упис овлашћења) (1) На захтјев кандидата који је успјешно завршио почетну обуку и положио практични испит, пружалац МЕТ услуга издаје потврду о обучености за ваздухопловног аеродромског метеоролошког техничара са уписаним овлашћењем аеродромског метеоролошког техничара, односно, потврду о стручној обучености ваздухопловног прогностичара са уписаним овлашћењем прогностичара. (2) На захтјев кандидата, који у потврди о обучености има уписано овлашћење аеродромског метеоролошког техничара, овлашћење ваздухопловног прогностичара, након што је успјешно завршио обуку и положио практични испит за стицање овлашћења обласног метеоролошког техничара, односно обласног прогностичара, пружалац МЕТ услуга у потврду о стручној обучености уписује овлашћење обласног метеоролошког техничара, односно, обласног прогностичара. (3) На захтјев кандидата који је успјешно завршио посебну обуку за инструктора и положио практични испит, пружалац МЕТ услуга у потврду о стручној обучености уписује посебно овлашћење - ваздухопловни метеоролошки инструктор, односно, ваздухопловни прогностичар - инструктор. (4) Уз захтјеве из става (1) до (3) овог члана, кандидат је обавезан да достави доказ о завршеној стручној обуци и положеним испитима. (5) Образац захтјева за издавање потврде о стручној обучености, односно овлашћења, утврђује пружалац МЕТ услуга. (6) Пружалац МЕТ услуга ће, у складу са одредбама овог правилника, израдити упутство/приручник којим се утврђује поступак издавања потврда о стручној обучености МЕТ особља, упис овлашћења, важење овлашћења, суспензија и обнављање овлашћења. Члан 19. (Садржај обрасца потврде о стручној обучености МЕТ особља) (1) Образац потврде о стручној обучености МЕТ особља садржи: а) назив пружаоца МЕТ услуга који издаје потврду о стручној обучености МЕТ особља; б) назив организације за пружање услуга обуке МЕТ особља, која је спровела обуку, ако је примјенљиво; ц) назив потврде о стручној обучености МЕТ особља (потврда о обучености ваздухопловног аеродромског метеоролошког техничара или потврда о обучености аеродромског ваздухопловног прогностичара) и рубрике у које се уноси: 1) број потврде о обучености; 2) име и презиме имаоца потврде о обучености; 3) датум и мјесто рођења имаоца потврде о обучености; 4) адреса пребивалишта, односно, боравишта имаоца потврде о обучености; 5) држављанство имаоца потврде о обучености; 6) датум издавања потврде о обучености; 7) потпис овлашћеног лица пружаоца МЕТ услуга, који издаје потврду о обучености; 8) мјесто за потпис имаоца потврде о обучености; 9) мјесто за упис одговарајућих овлашћења; 10) мјесто за упис продужења важења овлашћења, односно, обнове потврде о стручној обучености; (2) Образац потврде о стручној обучености утврђује пружалац МЕТ услуга и штампа се на једном од службених језика Босне и Херцеговине и на енглеском језику. (3) Стручно МЕТ особље мора на радном мјесту имати потврду о стручној обучености МЕТ особља, са уписаним и важећим овлашћењима. Члан 20. (Провјера стручне обучености) (1) Провјера стручне обучености подразумијева периодичну практичну планирану или ванредну провјеру знања и обучености за рад на одговарајућим пословима. (2) Провјеру стручне обучености врши овлашћени инструктор ради продужења или обнове овлашћења о стручној обучености. (3) Инструктор је дужан да о провјери стручне оспособљености сачини писани извјештај. (4) Ако је редовном или ванредном провјером стручне обучености из става (1) овог члана утврђена негативна оцјена, одговарајуће овлашћење се суспендује. ДИО V - ПРИХВАТАЊЕ УВЈЕРЕЊА О ЗАВРШЕНОЈ ОБУЦИ И ОДГОВАРАЈУЋИХ ОВЛАШЋЕЊА КОЈА СУ ИЗДАТА У ИНОСТРАНСТВУ Члан 21. (Прихватање увјерења) (1) BHDCA може прихватити стручну обуку обављену у иностранству у организацијама за пружање услуга обуке МЕТ особља, које су овлашћене или прихваћене од надлежне ваздухопловне власти друге државе ако услови, под којима је стручна обука извршена, нису блажи од услова прописаних овим правилником. (2) Увјерење о завршеној обуци или еквивалентне документе за ваздухопловно МЕТ особље прихвата се уколико је издато у складу са ICAO Анексом 1 и Анексом 3 и препорукама садржанима у документима WMO-No. 49 и WMO-No

18 Број 35 - Страна 18 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Члан 22. (Усклађивање обуке) (1) Пружалац МЕТ услуга, који издаје потврде о стручној обучености МЕТ особља, ускладиће свој рад са одредбама овог правилника у року од 6 мјесеци од дана ступања на снагу. (2) Стручна обука, која је започета прије ступања на снагу овог правилника, завршиће се у складу са прописима који су важили до дана ступања на снагу овог правилника. ДИО VI - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ Члан 23. (Престанак важења) Даном ступања на снагу овог правилника престаје примјена Правилника о стручној спреми, стручној обуци, испитима, дозволама и овлашћењима особља које врши послове метеоролошког обезбјеђивања ваздушне пловидбе ("Службени лист СФРЈ", број 36/89 и 50/90). Члан 24. (Ступање на снагу) Правилник ступа на снагу осми дан од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Број / априла године Бања Лука Генерални директор Ђорђе Ратковица, с. р. Na osnovu člana 16. i člana 61. stav (2) Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), te člana 14. stav (1) i (3), člana 16. stav (1), člana 28. stav (3) i (4), tačka a), b), c) i d) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 39/09), člana 2. stav (1) Dodatka I Pravilnika o pružanju usluga zračne navigacije u Jedinstvenom evropskom nebu ("Službeni glasnik BiH", broj 45/10), generalni direktor Direkcije za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine donosi PRAVILNIK O STRUČNOM ZRAKOPLOVNOM METEOROLOŠKOM OSOBLJU DIO I - OPĆE ODREDBE Član 1. (Predmet) (1) Ovim pravilnikom se utvrđuju uvjeti u pogledu obučenosti stručnog zrakoplovnog osoblja koje obavlja poslove pružanja MET usluga (u daljem tekstu: MET osoblje), način sprovođenja obuke i izdavanja potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja, sadržaj obrasca potvrde o obučenosti. (2) MET osoblje u smislu ovog pravilnika je: a) zrakoplovni meteorološki tehničari (aerodromski meteorološki tehničari, oblasni meteorološki tehničari i zrakoplovni meteorološki tehničari-instruktori), i b) zrakoplovni meteorološki prognostičari (aerodromski meteorološki prognostičari, oblasni meteorološki prognostičari i zrakoplovni meteorološki prognostičari-instruktori). Član 2. (Skraćenice i pojmovi) (1) Skraćenice koje se upotrebljavaju u ovom pravilniku imaju sljedeće značenje: a) AIS (Aeronatical Information Services) - Usluge zrakoplovnog informiranja; b) ATS (Air Traffic Services) - Usluge kontrole zračnog prometa; c) BIP-M (Basic Instructional Package for Meteorologist) i BIP-MT (Basic Instructional Package for Meteorological Technicians) - su osnovni programski paketi/programi za educiranje osoblja koje nema odgovarajuće stručne MET kvalifikacije bazirani na WMO-No. 49 i WMO-No dokumentu; d) BHDCA (Bosnia and Herzegovina Directorate of Civil Aviation) - Direkcija za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine/Državna nadzorna vlast; e) CNS (Communication, Navigation or Surveillance) - Usluge komunikacije, navigacije ili nadzora; f) FIR (Flight Information Region) - Oblast informiranja u letu; g) ICAO (International Civil Aviation Organisation) - Međunarodna organizacija civilnog zrakoplovstva; h) NWP (Numerical Weather Prediction) - Numerička prognoza vremena; i) VFR (Visual Flight Rules) - Pravila vizualnog letenja; j) VOLMET (Meteorological Information for Aircraft in Flight) - Meteorološke informacije za zrakoplov u letu; k) WMO (World Meteorological Organisation) - Svjetska meteorološka organizacija. (2) Pojmovi koji se upotrebljavaju u ovom pravilniku imaju sljedeće značenje: a) Aerodrom (Aerodrome): Unaprijed definirano područje na kopnu ili vodi (uključujući sve objekte, instalacije i opremu) namijenjeno za slijetanje, polijetanje i kretanje zrakoplova u bilo kojem dijelu ili cjelini; b) Brifing (Briefing): Usmeni komentar o postojećim i/ili očekivanim meteorološkim uvjetima; c) Direkcija za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine (Bosnia and Herzegovina Directorate of Civil Aviation): Nadležna zrakoplovna vlast Bosne i Hercegovine; d) Državna nadzorna vlast/nacionalno nadzorno tijelo (National Supervisory Authority): označava tijelo ili tijela koje je imenovala ili ustanovila Bosna i Hercegovina kao svoja nacionalna ovlaštena tijela u skladu sa Zakonom o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine, član 16. stav (1), i Pravilnikom kojim se uspostavlja okvir za stvaranje Jedinstvenog europskog neba, član 5. stav (1) i članom 4. Uredbe (EZ) broj 549/2004, koja se nalazi u Dodatku I navedenog pravilnika; e) Kandidat (Candidate): Lice koje pohađa stručnu obuku; f) Kompetencije (Competence) MET stručnog osoblja: podrazumijevaju određen skup standarda potrebnih za operativno pružanje MET usluga definiranih putem specifičnih zahtjeva za stručne kvalifikacije, osposobljenost, znanja, iskustva, vještina i ponašanja zrakoplovnog MET osoblja; g) Kvalifikacije: Obim znanja, razumijevanja i vještina koje je osoba stekla u procesu edukacije i treninga. Kvalifikacija se može sticati u regularnom školskom i akademskom sistemu ili kao profesionalna kvalifikacija za specifične potrebe; h) Meteorološke informacije (Meteorological information): Meteorološki izvještaj, analizu, prognozu i svaki drugi iskaz koji se odnosi na postojeće ili očekivane meteorološke uvjete;

19 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 19 i) Meteorološki izvještaj (Meteorological report): Informacija o osmotrenim meteorološkim uvjetima koji se odnose na određeno vrijeme i lokaciju; j) Obuka na radnom mjestu (On the Job Training - OJT): Praktična primjena prethodno stečenih znanja i sticanje zahtijevanih nivoa vještina koje se odnose na specifično radno mjesto u uvjetima operativnog pružanja MET usluga pod nadzorom instruktora za obučavanje na radnom mjestu; k) Organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja: Organizacija koja vrši usluge obuke zrakoplovnog meteorološkog osoblja; l) Ovlaštenje (Rating): Ovlaštenje upisano ili pridruženo potvrdi, koje čini njen sastavni dio, a kojim su utvrđeni posebni uvjeti i prava koji se odnose na potvrdu; m) Posebno ovlaštenje instruktora (Instructor Rating): Utvrđeni dokumentiran nivo obučenosti i autorizacija za praktičnu obuku kandidata na radnom mjestu, sprovođenje praktičnih ispitа, kao i vršenje provjere stručne obučenosti / kompetencija kandidata i MET osoblja; n) Potvrda o stručnoj obučenosti MET osoblja (MET Personnel Certificate): Isprava koju izdaje pružatelj MET usluga kojom se potvrđuje da je njen imatelj osposobljen da obavlja stručne poslove u skladu sa ovlaštenjem upisanim u potvrdu; o) Pružatelj CNS usluga: Agencija za pružanje usluga u zračnoj plovidbi Bosne i Hercegovine (BHANSA) ili druga organizacija koja posjeduje važeći certifikat za pružanje CNS usluga, a imenovana je od strane nadležne zrakoplovne vlasti; p) Pružatelj MET usluga: Agencija za pružanje usluga u zračnoj plovidbi Bosne i Hercegovine (BHANSA) ili druga organizacija koja posjeduje važeći certifikat za pružanje meteoroloških usluga, a imenovana je od strane nadležne zrakoplovne vlasti; r) Uvjerenje o završenoj obuci: izdaje organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja, kojom se potvrđuje da je njen imatelj uspješno završio obuku. DIO II - POJAM I VRSTE STRUČNE OBUKE Član 3. (Stručna obuka) Stručna obuka MET osoblja za sticanje znanja i sposobnosti neophodnih za pružanje meteoroloških usluga u zračnom prometu obuhvata: a) početnu obuku - teorijsku i praktičnu (OJT) obuku za sticanje potvrde o stručnoj obučenosti zrakoplovnog meteorološkog tehničara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog meteorološkog tehničara, odnosno, radi sticanja potvrde o stručnoj obučenosti zrakoplovnog prognostičara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog prognostičara; b) dodatnu obuku - obuka radi sticanja ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno, ovlaštenja oblasnog prognostičara; c) posebnu obuku - obuka radi sticanja ovlaštenja zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora, odnosno, ovlaštenja zrakoplovnog prognostičara instruktora; d) obnavljajuću obuku - obuka za održavanje kompetencija prema šemi kompetencija i/ili procedurama obnavljanja ovlaštenja i posebnih ovlaštenja; e) kontinuiranu obuku - održavanje zahtijevanog nivoa stručne obučenosti MET osoblja u skladu sa napretkom zrakoplovne meteorologije, razvoja i zahtjeva tehnologije pružanja meteoroloških usluga u civilnom zrakoplovstvu; f) obuku u jedinici - obuka zrakoplovnog MET osoblja sa važećim ovlaštenjima radi sticanja dodatnih kompetencija koja se sprovodi na radnom mjestu, u operativnom okruženju, u slučajevima: 1) premještaja operativnog MET osoblja na drugo radno mjesto i/ili drugu jedinicu pružatelja MET usluga radi upoznavanja sa lokalnim tipovima vremena i procedurama pružanja MET usluga; 2) promjene operativnih sistema, uređaja i operativnih postupaka; Član 4. (Organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja) Stručna obuka MET osoblja se sprovodi u organizacijama za pružanje usluga obuke MET osoblja i na radnom mjestu u operativnim organizacijskim jedinicama pružatelja MET usluga. Član 5. (Obaveze pružatelja MET usluga u procesima obuke i kvalifikacije osoblja) (1) Pružatelj MET usluga ima obavezu da definira i sprovodi politiku stručnog osposobljavanja koja uvažava WMO i domaće regulatorne zahtjeve za educiranje, klasificiranje, kvalificiranje, stručnu obuku i trening MET osoblja. (2) Radi ispunjenja zahtjeva iz stava (1) ovog člana, pružatelj MET usluga mora uspostaviti poseban sistem i procedure za održavanje i provjeravanje stručne obučenosti i održavanje kompetencija MET osoblja. (3) Sastavni dio procedura iz stava (2) ovog člana je Program za kontinuiranu procjenu stručne obučenosti i održavanje kompetencija MET osoblja. (4) Sve procedure, koje se odnose na obuku i ovlaštenja MET osoblja, redovno se usaglašavaju sa promjenama domaćih propisa, organizacijskim rješenjima pružatelja MET usluga i amandmanima ICAO i WMO regulative. (5) Pružatelj MET usluga zaključuje sporazum ili ugovor sa organizacijom za pružanje usluga obuke MET osoblja, a kojim se reguliraju odgovornosti za proces obučavanja, lokacije i instruktori, naknada za usluge obučavanja i druga pitanja. (6) Prije početka svake obuke, pružatelj MET usluga obavještava BHDCA o ugovorenim aranžmanima o svakom procesu obuke. DIO III - STRUČNA OBUKA ZRAKOPLOVNOG METEOROLOŠKOG TEHNIČARA POGLAVLJE I - POČETNA OBUKA Član 6. (Aerodromski meteorološki tehničar) Aerodromski meteorološki tehničar kontinuirano prati meteorološke uvjete na aerodromu, vrši zrakoplovna osmatranja, izrađuje meteorološke izvještaje o zrakoplovnim osmatranjima, dostavlja meteorološke informacije korisnicima na aerodromu, šalje meteorološke izvještaje u razmjenu, izdaje dokumentaciju za let i vrši brifing koji se odnosi na tehničku interpretaciju dokumentacije za let.

20 Број 35 - Страна 20 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Član 7. (Početna obuka) (1) Početnoj obuci za aerodromskog meteorološkog tehničara može da pristupi lice koje ispunjava zahtjeve inicijalne edukacije, što podrazumijeva: a) četvrti stepen završene srednje stručne škole meteorološkog smjera i/ili zvanje meteorološki tehničar ili b) srednju školu tehničkog smjera ili gimnaziju i kvalifikaciju koja podrazumijeva kompletiran BIP- MT na srednjoškolskom nivou (BIP-MT sadrži osnovna znanja iz matematike, fizike i hemije, uvod u fizičku i dinamičku meteorologiju, elemente sinoptičke meteorologije i klimatologije i meteorološke instrumente i metode osmatranja i mjerenja). (2) Kompletiranje BIP-MT iz stava (1) tačka b) može se realizirati kroz sistem srednjih stručnih škola ili koledža i WMO i organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja, koje će izdati odgovarajuća svjedočanstva ili druga dokumenta kojima se potvrđuje ispunjenje BIP-MT zahtjeva. Član 8. (Teorijski i praktični dio obuke) (1) Početna obuka za aerodromskog meteorološkog tehničara sastoji se od teorijskog i praktičnog dijela. (2) Teorijski dio početne obuke za aerodromskog meteorološkog tehničara obuhvata sljedeće predmete: a) Zrakoplovna mjerenja i osmatranja; b) Opasne meteorološke pojave koje utiču na sigurnost letenja; c) Meteorološki aspekti planiranja letenja; d) ICAO definicije i pojmovi; e) Meteorološke usluge za međunarodni zračni promet (procedure za pružanje MET usluga); f) Izvještavanje, kodiranje i razmjena meteoroloških informacija; g) Usluge kontrole zračnog prometa (ATS); h) Aerodromi - osnovna znanja; i) Zrakoplov i operacije zrakoplova - osnovna znanja; j) Meteorološki aspekti planiranja letenja; k) Zrakoplovne telekomunikacije; l) Međunarodni standardi, preporučena praksa i domaći zrakoplovni propisi (ICAO i WMO dokumenti); m) Engleski jezik (odgovarajući nivo prema programu organizacije za pružanje usluga obuke MET osoblja, usaglašen sa WMO preporukama). (3) Poslije završene početne obuke za aerodromskog meteorološkog tehničara, kandidat polaže teorijski ispit iz predmeta u stavu (2) ovog člana. (4) Praktični dio obuke sprovodi se na radnom mjestu u aerodromskoj MET stanici/uredu, u operativnom okruženju, pod nadzorom ovlaštenog instruktora i podrazumijeva sticanje odgovarajuće stručne obučenosti za samostalan rad: a) na mjerenjima i osmatranjima na zrakoplovnoj aerodromskoj meteorološkoj stanici; b) sa zrakoplovnim meteorološkim informacijama. (5) Poslije uspješno položenog teorijskog dijela ispita, kandidat se upućuje na praktičnu obuku (OJT). (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvještajem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga izdaje potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja, sa upisanim ovlaštenjem - aerodromski meteorološki tehničar. POGLAVLJE II - DODATNA OBUKA Član 9. (Oblasni meteorološki tehničar) (1) Oblasni meteorološki tehničar prikuplja i dostavlja informacije korisnicima na aerodromu, šalje informacije u razmjenu, nadzire razmjenu informacija, snima i nadzire sadržaj radio-emisije VOLMET i obavlja poslove podrške pri izradi zrakoplovnih prognoza i upozorenja. (2) Obuku za sticanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara može da pohađa kandidat koji ima važeće ovlaštenje aerodromskog meteorološkog tehničara. Član 10. (Praktični dio obuke) (1) Obuka za sticanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara sastoji se samo iz praktičnog dijela i sprovodi se na radnom mjestu u operativnoj radnoj jedinici, pod nadzorom instruktora. (2) Obukom iz stava (1) ovog člana se stiče odgovarajuće ovlaštenje za: a) rad na pripremi informacija za zrakoplove u letu (VOLMET), kao i drugih meteoroloških informacija, koje su u nadležnosti oblasnog meteorološkog tehničara, i rukovanje tim informacijama; b) kontrolu redovnosti informacija i kontrolu kvaliteta meteoroloških izvještaja iz nadležnosti oblasnog meteorološkog tehničara. (3) Poslije završene obuke, kandidat polaže praktični dio ispita. (4) Poslije uspješno položenog ispita, pružatelj MET usluga upisuje ovlaštenje - oblasni MET tehničar u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. DIO IV - STRUČNA OBUKA ZRAKOPLOVNOG PROGNOSTIČARA POGLAVLJE I - POČETNA OBUKA Član 11. (Aerodromski prognostičar) Aerodromski MET prognostičar kontinuirano prati meteorološke uvjete koji utiču na letenje u zoni aerodroma, izrađuje prognozu za aerodrom i prognozu za slijetanje i polijetanje, izrađuje upozorenja za aerodrom i daje savjete iz djelokruga svog rada. Član 12. (Početna obuka) (1) Početnoj obuci za aerodromskog MET prognostičara mogu pristupiti lica koja: a) ispunjavaju zahtjeve početne obuke, koja podrazumijeva visoko obrazovanje (VII stepen) iz meteorologije ili njenih ekvivalenata; b) ispunjavaju zahtjeve početne obuke, koja podrazumijeva visoko obrazovanje (VII stepen) iz fizike ili matematike ili njihovih ekvivalenata i da su prije otpočinjanja obuke kompletirala osnovni BIP-M na univerzitetskom nivou. (2) Osnovni BIP-M iz stava (1) tačka b) ovog člana podrazumijeva da, pored standardnog univerzitetskog programa iz matematike, fizike i hemije, mora sadržavati univerzitetske kurseve iz Fizičke meteorologije, Osmatračkih tehnologija; Dinamičke meteorologije, uključujući i numeričku prognozu vremena (NWP); Sinoptičke meteorologije, uključujući mezoskalnu meteorologiju i prognozu vremena; Klimatologije, uključujući i tradicionalne statističke opise i

21 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 21 moderne dinamičke studije i tumačenja klime, kao i klimatskih predviđanja. Član 13. (Teorijski i praktični dio obuke) (1) Početna obuka za aerodromskog MET prognostičara sastoji se od teorijskog i praktičnog dijela. (2) Teorijski dio početne obuke za aerodromskog MET prognostičara obuhvata sljedeće predmete: a) Opasne meteorološke pojave koje utiču na sigurnost letenja; b) ICAO definicije i pojmovi; c) MET usluge u zračnoj plovidbi; d) Usluge kontrole zračnog prometa u zračnoj plovidbi; e) Aerodromi - osnovna znanja; f) Zrakoplov i operacije zrakoplova - osnovna znanja; g) Meteorološki aspekti planiranja leta; h) Zrakoplovne telekomunikacije; i) Usluge zrakoplovnog informiranja (AIS); j) Međunarodni standardi i preporučena praksa i domaći zrakoplovni propisi; k) Engleski jezik (odgovarajući nivo prema programu centra za obuku). (3) Poslije završene početne obuke za aerodromskog prognostičara, kandidat polaže teorijski ispit iz predmeta u stavu (2) ovog člana. (4) Praktični dio početne obuke sprovodi se se na radnom mjestu, u MET uredu u operativnom okruženju, pod nadzorom ovlaštenog instruktora, i podrazumijeva sticanje odgovarajuće obučenosti i kompetencija za rad na: a) analizi vremena; b) prognozi vremena; c) lokalnim procedurama pružanja MET usluga. (5) Poslije uspješno položenog teorijskog dijela ispita, kandidat se upućuje na praktičnu obuku (OJT). (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvještajem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje stečeno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. POGLAVLJE II - DODATNA OBUKA Član 14. (Oblasni prognostičar) Oblasni prognostičar kontinuirano prati meteorološke uvjete koji utiču na letenje u oblasti informiranja u letu (FIR) i na ruti, kao i letove za koje je nadležan, obrađuje informacije primljene od zrakoplova u svim fazama leta, izrađuje odgovarajuće informacije i koordinira poslove meteorološkog osiguranja zračnog prometa u oblasti njegove nadležnosti. Član 15. (Uvjeti za sticanje ovlaštenja oblasnog prognostičara) (1) Obuci za sticanje ovlaštenja oblasnog prognostičara može da pristupi kandidat koji ima važeće ovlaštenje aerodromskog meteorološkog prognostičara. (2) Obuka za sticanje ovlaštenja oblasnog prognostičara sastoji se iz praktičnog dijela i sprovodi se u organizaciji za pružanje usluga obuke MET osoblja ili na radnom mjestu, u operativnoj radnoj jedinici, pod nadzorom ovlaštenog instruktora. (3) Obukom iz stava (2) ovog člana stiče se odgovarajuća obučenost za: a) izradu zrakoplovnih prognoza i upozorenja u skraćenom otvorenom tekstu; b) izradu prognoza za oblast nadležnosti; c) izradu zrakoplovnih meteoroloških karata za dokumentaciju za let; d) pripremu podataka za hitna obavještenja; e) analizu i obradu specijalnih upozorenja i izveštaja iz zraka; f) izradu informacija namijenjenih traganju i spašavanju; g) konsultacije za VFR letove; h) koordinaciju sa pružateljem CNS usluga; i) kontrolu sadržaja i kvaliteta informacija u oblasti nadležnosti. (4) Poslije završene obuke, kandidat polaže praktični dio ispita. (5) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvještajem instruktora. (6) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje stečeno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. POGLAVLJE III - POSEBNA OBUKA Član 16. (Zrakoplovni meteorološki tehničar - instruktor i zrakoplovni meteorološki prognostičar - instruktor) Zrakoplovni meteorološki tehničar - instruktor, odnosno zrakoplovni meteorološki prognostičar - instruktor planira, organizira i sprovodi: a) praktičnu obuku na radnom mjestu u operativnoj jedinici; b) praktične ispite; c) provjeru stručne obučenosti. Član 17. (Uvjeti za sticanje i upis posebnog ovlaštenja zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora i zrakoplovnog meteorološkog prognostičara - instruktora) (1) Aerodromski meteorološki tehničar može da stekne ovlaštenje zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora ako ima najmanje tri godine radnog iskustva u obavljanju odgovarajućih poslova zrakoplovnog meteorološkog tehničara i ako uspješno završi posebnu obuku. (2) Aerodromski i oblasni prognostičar može da stekne ovlaštenje zrakoplovnog meteorološkog prognostičara - instruktora ako ima najmanje tri godine radnog iskustva u obavljanju odgovarajućih poslova aerodromskog ili oblasnog prognostičara i ako uspješno završi posebnu obuku. (3) Posebna obuka iz stava (1) i (2) ovog člana se sastoji iz teorijskog i praktičnog dijela. (4) Teorijski dio posebne obuke za sticanje ovlaštenja iz stava (1) i (2) ovog člana obuhvata sljedeće predmete: a) Metodika obuke; b) Psihologija. (5) Poslije završene posebne obuke, kandidat polaže teorijske ispite iz predmeta iz stava (4) ovog člana i praktični ispit, koji se sastoji u provjeri primjene stečenog znanja u izradi plana stručne obuke i demonstraciji zadate teme u ulozi instruktora. (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvještajem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje posebno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja.

22 Број 35 - Страна 22 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, DIO IV - IZDAVANJE POTVRDE O STRUČNOJ OBUČENOSTI I UPIS ODGOVARAJUĆEG OVLAŠTENJA Član 18. (Izdavanje potvrde o stručnoj obučenosti i upis ovlaštenja) (1) Na zahtjev kandidata koji je uspješno završio početnu obuku i položio praktični ispit, pružatelj MET usluga izdaje potvrdu o obučenosti za zrakoplovnog aerodromskog meteorološkog tehničara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog meteorološkog tehničara, odnosno, potvrdu o stručnoj obučenosti zrakoplovnog prognostičara sa upisanim ovlaštenjem prognostičara. (2) Na zahtjev kandidata, koji u potvrdi o obučenosti ima upisano ovlaštenje aerodromskog meteorološkog tehničara, ovlaštenje zrakoplovnog prognostičara, nakon što je uspješno završio obuku i položio praktični ispit za sticanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno oblasnog prognostičara, pružatelj MET usluga u potvrdu o stručnoj obučenosti upisuje ovlaštenje oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno, oblasnog prognostičara. (3) Na zahtjev kandidata koji je uspješno završio posebnu obuku za instruktora i položio praktični ispit, pružatelj MET usluga u potvrdu o stručnoj obučenosti upisuje posebno ovlaštenje - zrakoplovni meteorološki instruktor, odnosno, zrakoplovni prognostičar - instruktor. (4) Uz zahtjeve iz stava (1) do (3) ovog člana, kandidat je obavezan da dostavi dokaz o završenoj stručnoj obuci i položenim ispitima. (5) Obrazac zahtjeva za izdavanje potvrde o stručnoj obučenosti, odnosno ovlaštenja, utvrđuje pružatelj MET usluga. (6) Pružatelj MET usluga će, u skladu sa odredbama ovog pravilnika, izraditi uputstvo/priručnik kojim se utvrđuje postupak izdavanja potvrda o stručnoj obučenosti MET osoblja, upis ovlaštenja, važenje ovlaštenja, suspenzija i obnavljanje ovlaštenja. Član 19. (Sadržaj obrasca potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja) (1) Obrazac potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja sadrži: a) naziv pružatelja MET usluga koji izdaje potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja; b) naziv organizacije za pružanje usluga obuke MET osoblja, koja je sprovela obuku, ako je primjenljivo; c) naziv potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja (potvrda o obučenosti zrakoplovnog aerodromskog meteorološkog tehničara ili potvrda o obučenosti aerodromskog zrakoplovnog prognostičara) i rubrike u koje se unosi: 1) broj potvrde o obučenosti; 2) ime i prezime imatelja potvrde o obučenosti; 3) datum i mjesto rođenja imatelja potvrde o obučenosti; 4) adresa prebivališta, odnosno, boravišta imatelja potvrde o obučenosti; 5) državljanstvo imatelja potvrde o obučenosti; 6) datum izdavanja potvrde o obučenosti; 7) potpis ovlaštenog lica pružatelja MET usluga, koji izdaje potvrdu o obučenosti; 8) mjesto za potpis imatelja potvrde o obučenosti; 9) mjesto za upis odgovarajućih ovlaštenja; 10) mjesto za upis produženja važenja ovlaštenja, odnosno, obnove potvrde o stručnoj obučenosti; (2) Obrazac potvrde o stručnoj obučenosti utvrđuje pružatelj MET usluga i štampa se na jednom od službenih jezika Bosne i Hercegovine i na engleskom jeziku. (3) Stručno MET osoblje mora na radnom mjestu imati potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja, sa upisanim i važećim ovlaštenjima. Član 20. (Provjera stručne obučenosti) (1) Provjera stručne obučenosti podrazumijeva periodičnu praktičnu planiranu ili vanrednu provjeru znanja i obučenosti za rad na odgovarajućim poslovima. (2) Provjeru stručne obučenosti vrši ovlašteni instruktor radi produženja ili obnove ovlaštenja o stručnoj obučenosti. (3) Instruktor je dužan da o provjeri stručne osposobljenosti sačini pisani izvještaj. (4) Ako je redovnom ili vanrednom provjerom stručne obučenosti iz stava (1) ovog člana utvrđena negativna ocjena, odgovarajuće ovlaštenje se suspendira. DIO V - PRIHVATANJE UVJERENJA O ZAVRŠENOJ OBUCI I ODGOVARAJUĆIH OVLAŠTENJA KOJA SU IZDATA U INOSTRANSTVU Član 21. (Prihvatanje uvjerenja) (1) BHDCA može prihvatiti stručnu obuku obavljenu u inostranstvu u organizacijama za pružanje usluga obuke MET osoblja, koje su ovlaštene ili prihvaćene od nadležne zrakoplovne vlasti druge države ako uvjeti, pod kojima je stručna obuka izvršena, nisu blaži od uvjeta propisanih ovim pravilnikom. (2) Uvjerenje o završenoj obuci ili ekvivalentne dokumente za zrakoplovno MET osoblje prihvata se ukoliko je izdato u skladu sa ICAO Aneksom 1 i Aneksom 3 i preporukama sadržanima u dokumentima WMO-No. 49 i WMO-No Član 22. (Usklađivanje obuke) (1) Pružatelj MET usluga, koji izdaje potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja, će uskladiti svoj rad sa odredbama ovog pravilnika u roku od 6 mjeseci od dana stupanja na snagu. (2) Stručna obuka, koja je započeta prije stupanja na snagu ovog pravilnika, završiće se u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog pravilnika. DIO VI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE Član 23. (Prestanak važenja) Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje primjena Pravilnika o stručnoj spremi, stručnoj obuci, ispitima, dozvolama i ovlaštenjima osoblja koje vrši poslove meteorološkog osiguravanja zračne plovidbe ("Službeni list SFRJ", broj: 36/89 i 50/90). Član 24. (Stupanje na snagu) Pravilnik stupa na snagu osmi dan od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj / aprila godine Banja Luka Generalni direktor Đorđe Ratkovica, s. r. Temeljem članka 16. i članka 61. stavak (2) Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH", broj 32/02 i 102/09), te članka 14. stavak (1) i (3), članka 16. stavak (1), članka 28. stavak (3) i (4), točka a), b), c) i d) Zakona o zrakoplovstvu Bosne i

23 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 23 Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 39/09), članka 2. stavak (1) Dodatka I Pravilnika o pružanju usluga zračne navigacije u Jedinstvenom europskom nebu ("Službeni glasnik BiH", broj 45/10), generalni ravnatelj Direkcije za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine donosi PRAVILNIK O STRUČNOM ZRAKOPLOVNOM METEOROLOŠKOM OSOBLJU DIO I - OPĆE ODREDBE Članak 1. (Predmet) (1) Ovim pravilnikom se utvrđuju uvjeti glede obučenosti stručnog zrakoplovnog osoblja koje obavlja poslove pružanja MET usluga (u daljem tekstu: MET osoblje), način sprovođenja obuke i izdavanja potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja, sadržaj obrasca potvrde o obučenosti. (2) MET osoblje u smislu ovog pravilnika je: a) zrakoplovni meteorološki tehničari (aerodromski meteorološki tehničari, oblasni meteorološki tehničari i zrakoplovni meteorološki tehničariinstruktori), i b) zrakoplovni meteorološki prognostičari (aerodromski meteorološki prognostičari, oblasni meteorološki prognostičari i zrakoplovni meteorološki prognostičari-instruktori). Članak 2. (Kratice i pojmovi) (1) Kratice koje se upotrebljavaju u ovome pravilniku imaju sljedeće značenje: a) AIS (Aeronatical Information Services) - Usluge zrakoplovnog informiranja; b) ATS (Air Traffic Services) - Usluge kontrole zračnog prometa; c) BIP-M (Basic Instructional Package for Meteorologist) i BIP-MT (Basic Instructional Package for Meteorological Technicians) - su osnovni programski paketi/programi za educiranje osoblja koje nema odgovarajuće stručne MET kvalifikacije bazirani na WMO-No. 49 i WMO-No dokumentu; d) BHDCA (Bosnia and Herzegovina Directorate of Civil Aviation) - Direkcija za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine/Državna nadzorna vlast; e) CNS (Communication, Navigation or Surveillance) - Usluge komunikacije, navigacije ili nadzora; f) FIR (Flight Information Region) - Oblast informiranja u letu; g) ICAO (International Civil Aviation Organisation) - Međunarodna organizacija civilnog zrakoplovstva; h) NWP (Numerical Weather Prediction) - Numerička prognoza vremena; i) VFR (Visual Flight Rules) - Pravila vizualnog letenja; j) VOLMET (Meteorological Information for Aircraft in Flight) - Meteorološke informacije za zrakoplov u letu; k) WMO (World Meteorological Organisation) - Svjetska meteorološka organizacija. (2) Pojmovi koji se upotrebljavaju u ovom pravilniku imaju sljedeće značenje: a) Aerodrom (Aerodrome): Unaprijed definirano područje na kopnu ili vodi (uključujući sve objekte, instalacije i opremu) namijenjeno za slijetanje, polijetanje i kretanje zrakoplova u bilo kojem dijelu ili cjelini; b) Brifing (Briefing): Usmeni komentar o postojećim i/ili očekivanim meteorološkim uvjetima; c) Direkcija za civilno zrakoplovstvo Bosne i Hercegovine (Bosnia and Herzegovina Directorate of Civil Aviation): Nadležna zrakoplovna vlast Bosne i Hercegovine; d) Državna nadzorna vlast/nacionalno nadzorno tijelo (National Supervisory Authority): označava tijelo ili tijela koje je imenovala ili ustanovila Bosna i Hercegovina kao svoja nacionalna ovlaštena tijela, sukladno Zakonu o zrakoplovstvu Bosne i Hercegovine, članak 16. stavak (1), i Pravilniku kojim se uspostavlja okvir za stvaranje Jedinstvenog europskog neba, članak 5. stavak (1) i članku 4. Uredbe (EZ) broj 549/2004, koja se nalazi u Dodatku I navedenog pravilnika; e) Kandidat (Candidate): Osoba koja pohađa stručnu obuku; f) Kompetencije (Competence) MET stručnog osoblja: podrazumijevaju određen skup standarda potrebnih za operativno pružanje MET usluga definiranih putem specifičnih zahtjeva za stručne kvalifikacije, osposobljenost, znanja, iskustva, vještina i ponašanja zrakoplovnog MET osoblja; g) Kvalifikacije: Obujam znanja, razumijevanja i vještina koje je osoba stekla u procesu edukacije i treninga. Kvalifikacija se može stjecati u regularnom školskom i akademskom sustavu ili kao profesionalna kvalifikacija za specifične potrebe; h) Meteorološke informacije (Meteorological information): Meteorološka izvješća, analizu, prognozu i svaki drugi iskaz koji se odnosi na postojeće ili očekivane meteorološke uvjete; i) Meteorološko izvješće (Meteorological report): Informacija o osmotrenim meteorološkim uvjetima koji se odnose na određeno vrijeme i lokaciju; j) Obuka na radnom mjestu (On the Job Training - OJT): Praktična primjena prethodno stečenih znanja i stjecanje zahtijevanih razina vještina koje se odnose na specifično radno mjesto u uvjetima operativnog pružanja MET usluga pod nadzorom instruktora za obučavanje na radnom mjestu; k) Organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja: Organizacija koja vrši usluge obuke zrakoplovnog meteorološkog osoblja; l) Ovlaštenje (Rating): Ovlaštenje upisano ili pridruženo potvrdi, koje čini njen sastavni dio, a kojim su utvrđeni posebni uvjeti i prava koji se odnose na potvrdu; m) Posebno ovlaštenje instruktora (Instructor Rating): Utvrđena dokumentirana razina obučenosti i autorizacija za praktičnu obuku kandidata na radnom mjestu, sprovođenje praktičnih ispitа, kao i vršenje provjere stručne obučenosti/kompetencija kandidata i MET osoblja; n) Potvrda o stručnoj obučenosti MET osoblja (MET Personnel Certificate): Isprava koju izdaje pružatelj MET usluga kojom se potvrđuje da je njen imatelj osposobljen da obavlja stručne poslove sukladno ovlaštenju upisanom u potvrdu; o) Pružatelj CNS usluga: Agencija za pružanje usluga u zračnoj plovidbi Bosne i Hercegovine (BHANSA) ili druga organizacija koja posjeduje važeći certifikat

24 Број 35 - Страна 24 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, za pružanje CNS usluga, a imenovana je od strane nadležne zrakoplovne vlasti; p) Pružatelj MET usluga: Agencija za pružanje usluga u zračnoj plovidbi Bosne i Hercegovine (BHANSA) ili druga organizacija koja posjeduje važeći certifikat za pružanje meteoroloških usluga, a imenovana je od strane nadležne zrakoplovne vlasti; r) Uvjerenje o završenoj obuci: izdaje organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja, kojom se potvrđuje da je njen imatelj uspješno završio obuku. DIO II - POJAM I VRSTE STRUČNE OBUKE Članak 3. (Stručna obuka) Stručna obuka MET osoblja za stjecanje znanja i sposobnosti neophodnih za pružanje meteoroloških usluga u zračnom prometu obuhvata: a) početnu obuku - teorijsku i praktičnu (OJT) obuku za stjecanje potvrde o stručnoj obučenosti zrakoplovnog meteorološkog tehničara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog meteorološkog tehničara, odnosno, radi stjecanja potvrde o stručnoj obučenosti zrakoplovnog prognostičara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog prognostičara; b) dodatnu obuku - obuka radi stjecanja ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno, ovlaštenja oblasnog prognostičara; c) posebnu obuku - obuka radi stjecanja ovlaštenja zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora, odnosno, ovlaštenja zrakoplovnog prognostičara - instruktora; d) obnavljajuću obuku - obuka za održavanje kompetencija prema šemi kompetencija i/ili procedurama obnavljanja ovlaštenja i posebnih ovlaštenja; e) kontinuiranu obuku - održavanje zahtijevane razine stručne obučenosti MET osoblja sukladno napretku zrakoplovne meteorologije, razvoju i zahtjevu tehnologije pružanja meteoroloških usluga u civilnom zrakoplovstvu; f) obuku u jedinici - obuka zrakoplovnog MET osoblja sa važećim ovlaštenjima radi stjecanja dodatnih kompetencija koja se sprovodi na radnom mjestu, u operativnom okruženju, u slučajevima: 1) premještaja operativnog MET osoblja na drugo radno mjesto i/ili drugu jedinicu pružatelja MET usluga radi upoznavanja sa lokalnim tipovima vremena i procedurama pružanja MET usluga; 2) promjene operativnih sustava, uređaja i operativnih postupaka. Članak 4. (Organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja) Stručna obuka MET osoblja se sprovodi u organizacijama za pružanje usluga obuke MET osoblja i na radnom mjestu u operativnim organizacijskim jedinicama pružatelja MET usluga. Članak 5. (Obveze pružatelja MET usluga u procesima obuke i kvalificiranja osoblja) (1) Pružatelj MET usluga ima obvezu da definira i sprovodi politiku stručnog osposobljavanja koja uvažava WMO i domaće regulatorne zahtjeve za educiranje, klasificiranje, kvalificiranje, stručnu obuku i trening MET osoblja. (2) Radi ispunjenja zahtjeva iz stavka (1) ovog članka, pružatelj MET usluga mora uspostaviti poseban sustav i procedure za održavanje i provjeravanje stručne obučenosti i održavanje kompetencija MET osoblja. (3) Sastavni dio procedura iz stavka (2) ovog članka je Program za kontinuiranu procjenu stručne obučenosti i održavanje kompetencija MET osoblja. (4) Sve procedure, koje se odnose na obuku i ovlaštenja MET osoblja, redovito se usaglašavaju sa promjenama domaćih propisa, organizacijskim rješenjima pružatelja MET usluga i amandmanima ICAO i WMO regulative. (5) Pružatelj MET usluga zaključuje sporazum ili ugovor sa organizacijom za pružanje usluga obuke MET osoblja, a kojim se reguliraju odgovornosti za proces obučavanja, lokacije i instruktori, naknada za usluge obučavanja i druga pitanja. (6) Prije početka svake obuke, pružatelj MET usluga obavještava BHDCA o ugovorenim aranžmanima o svakom procesu obuke. DIO III - STRUČNA OBUKA ZRAKOPLOVNOG METEOROLOŠKOG TEHNIČARA POGLAVLJE I - POČETNA OBUKA Članak 6. (Aerodromski meteorološki tehničar) Aerodromski meteorološki tehničar kontinuirano prati meteorološke uvjete na aerodromu, vrši zrakoplovna osmatranja, izrađuje meteorološka izvješća o zrakoplovnim osmatranjima, dostavlja meteorološke informacije korisnicima na aerodromu, šalje meteorološka izvješća u razmjenu, izdaje dokumentaciju za let i vrši brifing koji se odnosi na tehničku interpretaciju dokumentacije za let. Članak 7. (Početna obuka) (1) Početnoj obuci za aerodromskog meteorološkog tehničara može da pristupi osoba koja ispunjava zahtjeve inicijalne edukacije, što podrazumijeva: a) četvrti stupanj završene srednje stručne škole meteorološkog smjera i/ili zvanje meteorološki tehničar ili b) srednju školu tehničkog smjera ili gimnaziju i kvalifikaciju koja podrazumijeva kompletiran BIP- MT na srednjoškolskoj razini (BIP-MT sadrži osnovna znanja iz matematike, fizike i kemije, uvod u fizičku i dinamičku meteorologiju, elemente sinoptičke meteorologije i klimatologije i meteorološke instrumente i metode osmatranja i mjerenja). (2) Kompletiranje BIP-MT iz stavka (1) točka b) može se realizirati kroz sustav srednjih stručnih škola ili koledža i WMO i organizacija za pružanje usluga obuke MET osoblja, koje će izdati odgovarajuće svjedodžbe ili druga dokumenta kojima se potvrđuje ispunjenje BIP-MT zahtjeva. Članak 8. (Teorijski i praktični dio obuke) (1) Početna obuka za aerodromskog meteorološkog tehničara sastoji se od teorijskog i praktičnog dijela. (2) Teorijski dio početne obuke za aerodromskog meteorološkog tehničara obuhvata sljedeće predmete: a) Zrakoplovna mjerenja i osmatranja; b) Opasne meteorološke pojave koje utječu na sigurnost letenja; c) Meteorološki aspekti planiranja letenja; d) ICAO definicije i pojmovi;

25 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 25 e) Meteorološke usluge za međunarodni zračni promet (procedure za pružanje MET usluga); f) Izvješćivanje, kodiranje i razmjena meteoroloških informacija; g) Usluge kontrole zračnog prometa (ATS); h) Aerodromi - osnovna znanja; i) Zrakoplov i operacije zrakoplova - osnovna znanja; j) Meteorološki aspekti planiranja letenja; k) Zrakoplovne telekomunikacije; l) Međunarodni standardi, preporučana praksa i domaći zrakoplovni propisi (ICAO i WMO dokumenti); m) Engleski jezik (odgovarajuća razina prema programu organizacije za pružanje usluga obuke MET osoblja, usaglašena sa WMO preporukama). (3) Poslije završene početne obuke za aerodromskog meteorološkog tehničara, kandidat polaže teorijski ispit iz predmeta u stavku (2) ovoga članka. (4) Praktični dio obuke sprovodi se na radnom mjestu u aerodromskoj MET postaji/uredu, u operativnom okruženju, pod nadzorom ovlaštenog instruktora i podrazumijeva stjecanje odgovarajuće stručne obučenosti za samostalan rad: a) na mjerenjima i osmatranjima na zrakoplovnoj aerodromskoj meteorološkoj postaji; b) sa zrakoplovnim meteorološkim informacijama. (5) Poslije uspješno položenog teorijskog dijela ispita, kandidat se upućuje na praktičnu obuku (OJT). (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvješćem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga izdaje potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja, sa upisanim ovlaštenjem - aerodromski meteorološki tehničar. POGLAVLJE II - DODATNA OBUKA Članak 9. (Oblasni meteorološki tehničar) (1) Oblasni meteorološki tehničar prikuplja i dostavlja informacije korisnicima na aerodromu, šalje informacije u razmjenu, nadzire razmjenu informacija, snima i nadzire sadržaj radio-emisije VOLMET i obavlja poslove podrške pri izradi zrakoplovnih prognoza i upozorenja. (2) Obuku za stjecanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara može da pohađa kandidat koji ima važeće ovlaštenje aerodromskog meteorološkog tehničara. Članak 10. (Praktični dio obuke) (1) Obuka za stjecanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara sastoji se samo iz praktičnog dijela i sprovodi se na radnom mjestu u operativnoj radnoj jedinici, pod nadzorom instruktora. (2) Obukom iz stavka (1) ovog članka se stječe odgovarajuće ovlaštenje za: a) rad na pripremi informacija za zrakoplove u letu (VOLMET), kao i drugih meteoroloških informacija, koje su u nadležnosti oblasnog meteorološkog tehničara, i rukovanje tim informacijama; b) kontrolu redovitosti informacija i kontrolu kvalitete meteoroloških izvješća iz nadležnosti oblasnog meteorološkog tehničara. (3) Poslije završene obuke, kandidat polaže praktični dio ispita. (4) Poslije uspješno položenog ispita, pružatelj MET usluga upisuje ovlaštenje - oblasni MET tehničar u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. DIO IV - STRUČNA OBUKA ZRAKOPLOVNOG PROGNOSTIČARA POGLAVLJE I - POČETNA OBUKA Članak 11. (Aerodromski prognostičar) Aerodromski MET prognostičar kontinuirano prati meteorološke uvjete koji utječu na letenje u zoni aerodroma, izrađuje prognozu za aerodrom i prognozu za slijetanje i polijetanje, izrađuje upozorenja za aerodrom i daje savjete iz djelokruga svog rada. Članak 12. (Početna obuka) (1) Početnoj obuci za aerodromskog MET prognostičara mogu pristupiti osobe koje: a) ispunjavaju zahtjeve početne obuke, koja podrazumijeva visoko obrazovanje (VII stupanj) iz meteorologije ili njenih ekvivalenata; b) ispunjavaju zahtjeve početne obuke, koja podrazumijeva visoko obrazovanje (VII stupanj) iz fizike ili matematike ili njihovih ekvivalenata i da su prije otpočinjanja obuke kompletirala osnovni BIP- M na univerzitetskoj razini. (2) Osnovni BIP-M iz stavka (1) točka b) ovog članka podrazumijeva da, pored standardnog univerzitetskog programa iz matematike, fizike i kemije, mora sadržavati univerzitetske tečajeve iz Fizičke meteorologije, Osmatračkih tehnologija; Dinamičke meteorologije, uključujući i numeričku prognozu vremena (NWP); Sinoptičke meteorologije, uključujući mezoskalnu meteorologiju i prognozu vremena; Klimatologije, uključujući i tradicionalne statističke opise i moderne dinamičke studije i tumačenja klime, kao i klimatskih predviđanja. Članak 13. (Teorijski i praktični dio obuke) (1) Početna obuka za aerodromskog MET prognostičara sastoji se od teorijskog i praktičnog dijela. (2) Teorijski dio početne obuke za aerodromskog MET prognostičara obuhvata sljedeće predmete: a) Opasne meteorološke pojave koje utječu na sigurnost letenja; b) ICAO definicije i pojmovi; c) MET usluge u zračnoj plovidbi; d) Usluge kontrole zračnog prometa u zračnoj plovidbi; e) Aerodromi - osnovna znanja; f) Zrakoplov i operacije zrakoplova - osnovna znanja; g) Meteorološki aspekti planiranja leta; h) Zrakoplovne telekomunikacije; i) Usluge zrakoplovnog informiranja (AIS); j) Međunarodni standardi i preporučana praksa i domaći zrakoplovni propisi; k) Engleski jezik (odgovarajuća razina prema programu centra za obuku). (3) Poslije završene početne obuke za aerodromskog prognostičara, kandidat polaže teorijski ispit iz predmeta u stavku (2) ovog članka. (4) Praktični dio početne obuke sprovodi se se na radnom mjestu, u MET uredu u operativnom okruženju, pod nadzorom ovlaštenog instruktora, i podrazumijeva stjecanje odgovarajuće obučenosti i kompetencija za rad na: a) analizi vremena; b) prognozi vremena;

26 Број 35 - Страна 26 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, c) lokalnim procedurama pružanja MET usluga. (5) Poslije uspješno položenog teorijskog dijela ispita, kandidat se upućuje na praktičnu obuku (OJT). (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvješćem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje stečeno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. POGLAVLJE II - DODATNA OBUKA Članak 14. (Oblasni prognostičar) Oblasni prognostičar kontinuirano prati meteorološke uvjete koji utječu na letenje u oblasti informiranja u letu (FIR) i na ruti, kao i letove za koje je nadležan, obrađuje informacije primljene od zrakoplova u svim fazama leta, izrađuje odgovarajuće informacije i koordinira poslove meteorološkog osiguranja zračnog prometa u oblasti njegove nadležnosti. Članak 15. (Uvjeti za stjecanje ovlaštenja oblasnog prognostičara) (1) Obuci za stjecanje ovlaštenja oblasnog prognostičara može da pristupi kandidat koji ima važeće ovlaštenje aerodromskog meteorološkog prognostičara. (2) Obuka za stjecanje ovlaštenja oblasnog prognostičara sastoji se iz praktičnog dijela i sprovodi se u organizaciji za pružanje usluga obuke MET osoblja ili na radnom mjestu, u operativnoj radnoj jedinici, pod nadzorom ovlaštenog instruktora. (3) Obukom iz stavka (2) ovog članka stječe se odgovarajuća obučenost za: a) izradu zrakoplovnih prognoza i upozorenja u skraćenom otvorenom tekstu; b) izradu prognoza za oblast nadležnosti; c) izradu zrakoplovnih meteoroloških karata za dokumentaciju za let; d) pripremu podataka za hitna obavještenja; e) analizu i obradu specijalnih upozorenja i izvešća iz zraka; f) izradu informacija namijenjenih traganju i spašavanju; g) konsultacije za VFR letove; h) koordinaciju sa pružateljem CNS usluga; i) kontrolu sadržaja i kvalitete informacija u oblasti nadležnosti. (4) Poslije završene obuke, kandidat polaže praktični dio ispita. (5) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvješćem instruktora. (6) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje stečeno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. POGLAVLJE III - POSEBNA OBUKA Članak 16. (Zrakoplovni meteorološki tehničar - instruktor i zrakoplovni meteorološki prognostičar - instruktor) Zrakoplovni meteorološki tehničar - instruktor, odnosno zrakoplovni meteorološki prognostičar - instruktor planira, organizira i sprovodi: a) praktičnu obuku na radnom mjestu u operativnoj jedinici; b) praktične ispite; c) provjeru stručne obučenosti. Članak 17. (Uvjeti za stjecanje i upis posebnog ovlaštenja zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora i zrakoplovnog meteorološkog prognostičara - instruktora) (1) Aerodromski meteorološki tehničar može da stekne ovlaštenje zrakoplovnog meteorološkog tehničara - instruktora ako ima najmanje tri godine radnog iskustva u obavljanju odgovarajućih poslova zrakoplovnog meteorološkog tehničara i ako uspješno završi posebnu obuku. (2) Aerodromski i oblasni prognostičar može da stekne ovlaštenje zrakoplovnog meteorološkog prognostičara - instruktora ako ima najmanje tri godine radnog iskustva u obavljanju odgovarajućih poslova aerodromskog ili oblasnog prognostičara i ako uspješno završi posebnu obuku. (3) Posebna obuka iz stavka (1) i (2) ovog članka se sastoji iz teorijskog i praktičnog dijela. (4) Teorijski dio posebne obuke za stjecanje ovlaštenja iz stavka (1) i (2) ovog članka obuhvata sljedeće predmete: a) Metodika obuke; b) Psihologija. (5) Poslije završene posebne obuke, kandidat polaže teorijske ispite iz predmeta iz stavka (4) ovog članka i praktični ispit, koji se sastoji u provjeri primjene stečenog znanja u izradi plana stručne obuke i demonstraciji zadate teme u ulozi instruktora. (6) Uvjet za samostalni operativni rad kandidata je položen praktični dio ispita, dokumentiran izvješćem instruktora. (7) Poslije uspješno položenih ispita, pružatelj MET usluga upisuje posebno ovlaštenje u potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja. DIO IV - IZDAVANJE POTVRDE O STRUČNOJ OBUČENOSTI I UPIS ODGOVARAJUĆEG OVLAŠTENJA Članak 18. (Izdavanje potvrde o stručnoj obučenosti i upis ovlaštenja) (1) Na zahtjev kandidata koji je uspješno završio početnu obuku i položio praktični ispit, pružatelj MET usluga izdaje potvrdu o obučenosti za zrakoplovnog aerodromskog meteorološkog tehničara sa upisanim ovlaštenjem aerodromskog meteorološkog tehničara, odnosno, potvrdu o stručnoj obučenosti zrakoplovnog prognostičara sa upisanim ovlaštenjem prognostičara. (2) Na zahtjev kandidata, koji u potvrdi o obučenosti ima upisano ovlaštenje aerodromskog meteorološkog tehničara, ovlaštenje zrakoplovnog prognostičara, nakon što je uspješno završio obuku i položio praktični ispit za stjecanje ovlaštenja oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno oblasnog prognostičara, pružatelj MET usluga u potvrdu o stručnoj obučenosti upisuje ovlaštenje oblasnog meteorološkog tehničara, odnosno, oblasnog prognostičara. (3) Na zahtjev kandidata koji je uspješno završio posebnu obuku za instruktora i položio praktični ispit, pružatelj MET usluga u potvrdu o stručnoj obučenosti upisuje posebno ovlaštenje - zrakoplovni meteorološki instruktor, odnosno, zrakoplovni prognostičar - instruktor. (4) Uz zahtjeve iz stavka (1) do (3) ovog članka, kandidat je obvezan da dostavi dokaz o završenoj stručnoj obuci i položenim ispitima. (5) Obrazac zahtjeva za izdavanje potvrde o stručnoj obučenosti, odnosno ovlaštenja, utvrđuje pružatelj MET usluga. (6) Pružatelj MET usluga će, sukladno odredbama ovog pravilnika, izraditi naputak/priručnik kojim se utvrđuje

27 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 27 postupak izdavanja potvrda o stručnoj obučenosti MET osoblja, upis ovlaštenja, važenje ovlaštenja, suspenzija i obnavljanje ovlaštenja. Članak 19. (Sadržaj obrasca potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja) (1) Obrazac potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja sadrži: a) naziv pružatelja MET usluga koji izdaje potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja; b) naziv organizacije za pružanje usluga obuke MET osoblja, koja je sprovela obuku, ako je primjenljivo; c) naziv potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja (potvrda o obučenosti zrakoplovnog aerodromskog meteorološkog tehničara ili potvrda o obučenosti aerodromskog zrakoplovnog prognostičara) i rubrike u koje se unosi: 1) broj potvrde o obučenosti; 2) ime i prezime imatelja potvrde o obučenosti; 3) datum i mjesto rođenja imatelja potvrde o obučenosti; 4) adresa prebivališta, odnosno, boravišta imatelja potvrde o obučenosti; 5) državljanstvo imatelja potvrde o obučenosti; 6) datum izdavanja potvrde o obučenosti; 7) potpis ovlaštene osobe pružatelja MET usluga, koja izdaje potvrdu o obučenosti; 8) mjesto za potpis imatelja potvrde o obučenosti; 9) mjesto za upis odgovarajućih ovlaštenja; 10) mjesto za upis produženja važenja ovlaštenja, odnosno, obnove potvrde o stručnoj obučenosti; (2) Obrazac potvrde o stručnoj obučenosti utvrđuje pružatelj MET usluga i štampa se na jednom od službenih jezika Bosne i Hercegovine i na engleskom jeziku. (3) Stručno MET osoblje mora na radnom mjestu imati potvrdu o stručnoj obučenosti MET osoblja, sa upisanim i važećim ovlaštenjima. Članak 20. (Provjera stručne obučenosti) (1) Provjera stručne obučenosti podrazumijeva periodičnu praktičnu planiranu ili izvanrednu provjeru znanja i obučenosti za rad na odgovarajućim poslovima. (2) Provjeru stručne obučenosti vrši ovlašteni instruktor radi produženja ili obnove ovlaštenja o stručnoj obučenosti. (3) Instruktor je dužan da o provjeri stručne osposobljenosti sačini pisano izvješće. (4) Ako je redovitom ili izvanrednom provjerom stručne obučenosti iz stavka (1) ovog članka utvrđena negativna ocjena, odgovarajuće ovlaštenje se suspendira. DIO V - PRIHVATANJE UVJERENJA O ZAVRŠENOJ OBUCI I ODGOVARAJUĆIH OVLAŠTENJA KOJA SU IZDATA U INOZEMSTVU Članak 21. (Prihvatanje uvjerenja) (1) BHDCA može prihvatiti stručnu obuku obavljenu u inozemstvu u organizacijama za pružanje usluga obuke MET osoblja, koje su ovlaštene ili prihvaćene od nadležne zrakoplovne vlasti druge države ako uvjeti, pod kojima je stručna obuka izvršena, nisu blaži od uvjeta propisanih ovim pravilnikom. (2) Uvjerenje o završenoj obuci ili ekvivalentne dokumente za zrakoplovno MET osoblje prihvata se ukoliko je izdato sukladno ICAO Aneksu 1 i Aneksu 3 i preporukama sadržanima u dokumentima WMO-No. 49 i WMO-No Članak 22. (Usklađivanje obuke) (1) Pružatelj MET usluga, koji izdaje potvrde o stručnoj obučenosti MET osoblja, uskladit će svoj rad sa odredbama ovog pravilnika u roku od 6 mjeseci od dana stupanja na snagu. (2) Stručna obuka, koja je započeta prije stupanja na snagu ovog pravilnika, završiće se sukladno propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog pravilnika. DIO VI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE Članak 23. (Prestanak važenja) Danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaje primjena Pravilnika o stručnoj spremi, stručnoj obuci, ispitima, dozvolama i ovlaštenjima osoblja koje vrši poslove meteorološkog osiguravanja zračne plovidbe ("Službeni list SFRJ", broj: 36/89 i 50/90). Članak 24. (Stupanje na snagu) Pravilnik stupa na snagu osmi dan od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Broj / travnja godine Banja Luka Generalni ravnatelj Đorđe Ratkovica, v. r. ВИСОКИ СУДСКИ И ТУЖИЛАЧКИ САВЈЕТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 586 На основу члана 15. став (2) Закона о Високом судском и тужилачком савјету Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 25/04, 93/05, 48/07 и 15/08), а у складу са чланом 28. став (2) Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 08/10 и 40/12), Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине, на сједници одржаној године, доноси РЈЕШЕЊЕ О ИМЕНОВАЊУ ЗАМЈЕНИКА ДИРЕКТОРА СЕКРЕТАРИЈАТА ВИСОКОГ СУДСКОГ И ТУЖИЛАЧКОГ САВЈЕТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1. Хајро Пошковић, именује се за замјеника директора Секретаријата Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, у статусу руководећег државног службеника на мјесту секретара са посебним задатком, на мандат од четири (4) године, почевши од године. 2. Именованом се одређује плата у складу са чланом 17. став 1. тачка б) Закона о плаћама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 90/05 и 32/07). 3. Ово рјешење ступа на снагу даном доношења и објавит ће се у "Службеном гласнику БиХ". Број / априла године Сарајево Предсједник Високог судског и тужилачког савјета БиХ Милорад Новковић, с. р. Na osnovu člana 15. stav (2) Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a u skladu sa članom 28. stav (2) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i

28 Број 35 - Страна 28 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 08/10 i 40/12), Visoko sudsko i tužilačko vijeće Bosne i Hercegovine, je na sjednici održanoj godine, donijelo RJEŠENJE O IMENOVANJU ZAMJENIKA DIREKTORA SEKRETARIJATA VISOKOG SUDSKOG I TUŽILAČKOG VIJEĆA BOSNE I HERCEGOVINE 1. Hajro Pošković, imenuje se za zamjenika direktora Sekretarijata Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine, u statusu rukovodećeg državnog službenika na mjestu sekretara sa posebnim zadatkom, na mandat od četiri (4) godine, počevši od godine. 2. Imenovanom se određuje plata u skladu sa članom 17. stav 1. tačka b) Zakona o plaćama i drugim naknadama u sudskim i tužilačkim institucijama na nivou Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 90/05 i 32/07). 3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH". Broj / aprila godine Sarajevo Predsjednik Visokog sudskog i tužilačkog vijeća BiH Milorad Novković, s. r. Temeljem članka 15. stavak (2) Zakona o Visokom sudbenom i tužilteljskom vijeću Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 25/04, 93/05, 48/07 i 15/08), a sukladno članku 28. stavak (2) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 08/10 i 40/12), Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće Bosne i Hercegovine, na sjednici održanoj godine, donosi RJEŠENJE O IMENOVANJU ZAMJENIKA DIREKTORA SEKRETARIJATA VISOKOG SUDSKOG I TUŽILAČKOG VIJEĆA BOSNE I HERCEGOVINE 1. Hajro Pošković, imenuje se za zamjenika ravnatelja Tajništva Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća Bosne i Hercegovine, u statusu rukovodećeg državnoga službenika na mjestu sekretara sa posebnim zadatkom, na mandat od četiri (4) godine, počevši od godine. 2. Imenovanom se određuje plaća sukladno članku 17. stavak 1. točka b) Zakona o plaćama i drugim naknadama u sudbenim i tužiteljskim institucijama na razini Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 90/05 i 32/07). 3. Ovo rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavit će se u "Službenom glasniku BiH". Broj / travnja godine Sarajevo Predsjednik Visokog sudbenog i tužiteljskog vijeća BiH Milorad Novković, v. r. УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 587 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 121/10, рјешавајући апелацију Мехе Бибовића и Мустафе Бибовића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мехе Бибовића и Мустафе Бибовића, поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број Рев од 21. октобра године, Пресуде Окружног суда у Требињу број Гж од 20. новембра године и Пресуде Основног суда у Фочи број П од 27. фебруара године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Мехо Бибовић и Мустафа Бибовић (у даљњем тексту: апеланти) из Сарајева, које заступа Златан Ибрахимпашић, адвокат из Источног Сарајева, поднијели су 11. јануара године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број Рев од 21. октобра године, Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број Гж од 20. новембра године и Пресуде Основног суда у Фочи (у даљњем тексту: Основни суд) број П од 27. фебруара године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда, Републике Српске и Општине Фоча, које заступа Правобранилаштво Републике Српске сједиште замјеника у Фочи, затражено је 23. септембра године да доставе одговор на апелацију. 3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 30. септембра године, Основни суд 8. октобра године и Правобранилаштво Републике Српске 1. октобра године. Окружни суд није доставио одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су пуномоћнику апеланата 4. фебруара године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Апеланти су Основном суду поднијели тужбу против Републике Српске и Општине Фоча (у даљњем тексту: тужене) у којој су навели да су због ратног стања у БиХ били принуђени да напусте своје домове и своју непокретну имовину, која им је године враћена у посјед али у потпуно девастираном стању. Затражили су да

29 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 29 им тужене, на име компензације за сву изграђену непокретну и покретну имовину, која подразумијева једно породично домаћинство које не може да им буде враћено у стању у ком је остављено године, солидарно исплате износ од ,00 КМ. 7. Основни суд је Пресудом број П од 27. фебруара године, која је потврђена пресудама Окружног суда и Врховног суда, одбио тужбени захтјев апеланата да им тужене солидарно накнаде износ од ,00 КМ уз законску затезну камату на тај износ почев од 31. маја године до исплате. Апеланти су обавезани да туженим накнаде трошкове парничног поступка. Образлажући пресуду, Основни суд је истакао да из навода тужбе произилази да је Војска РС користила некретнине апеланата и пољопривредно земљиште уз некретнине све до потписивања Дејтонског споразума. Такође произилази да су некретнине уништене приликом њиховог напуштања, па како је регуларна Војска Републике Српске, према тврдњама апеланата, користила земљиште и објекте на њему, предложили су да им тужене солидарно накнаде штету. Тужене су у одговору на тужбу истакле процесноправне и материјално-правне приговоре, приговор недостатка пасивне легитимације и приговор застаре потраживања. У погледу приговора застаре потраживања тужене су се позвале на одредбе чл. 376 ст. 1 и 2 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) којим су прописани субјективни и објективни рокови застаре од три и пет година, чијим протеком се губи право да се захтијева испуњење обавезе, рачунајући од дана настанка штете. 8. Основни суд је, образлажући неоснованост тужбеног захтјева апеланата, истакао да је међу странкама спорно да ли су штету на некретнинама апеланата починили органи или службена лица тужених, а тек онда висина штете. У вези с истакнутим приговором застаре потраживања, Основни суд је имао у виду неспорну чињеницу да је штета на некретнинама апеланата настала у периоду између и године, а на околност сазнања за насталу штету саслушан је апелант Мехо Бибовић. Он је у свом исказу потврдио навод из тужбе да је штета настала у периоду између и године, да је на своју некретнину и своје пољопривредно земљиште дошао године којом приликом је све било у рушевном стању и да том приликом није сазнао ко је објекте срушио. Основни суд је навео да је тужба за накнаду штете у конкретној правној ствари поднесена 29. маја године а апеланти су, како из доказа и неспорних чињеница произилази, за штету сазнали године, из чега по оцјени суда произилази закључак да су апеланти тужбу поднијели након што је протекао објективни рок од пет година од дана настанка штете (члан 376 став 2 ЗОО). Осим тога, протекао је и субјективни рок од три године од дана сазнања за штету (члан 376 став 1 ЗОО), из којих разлога је тужбени захтјев апеланата одбијен у цијелости. Смисао и циљ института застарјелости потраживања, како је даље образложено, јесте да застарјелошћу престаје право да се захтијева да се испуне обавезе кад протекне законом одређени рок у ком је повјерилац могао да захтијева да се испуне обавезе. Суд није у обавези да пази на застару по службеној дужности, али у случају кад се тужени на њу позове у обавези је да процијени да ли је потраживање застарјело или не. У конкретном случају, Основни суд је утврдио да је дошло до застарјелости потраживања из члана 376 ЗОО из ког разлога је тужбени захтјев апеланата одбијен у цијелости. 9. Окружни суд је Пресудом број Гж од 20. новембра године жалбу апеланата одбио и првостепену пресуду потврдио, цијенећи да је одлука првостепеног суда правилна и донесена уз одговарајућу примјену материјалног права. Разлоге из првостепене пресуде у цијелости је прихватио Окружни суд, наглашавајући неспорну чињеницу да је штета настала током рата (од до године), а да је тужба суду поднесена 29. маја године, из чега произилази закључак да је тужба поднесена након што је протекао објективни (апсолутни) рок из одредбе члана 376 став 2 ЗОО од пет година од када је штета настала. Осим тога, Окружни суд је нагласио да је у погледу утврђења настанка штете потраживање апеланата застарјело рачунајући и од 19. јуна године, када је ступила на снагу одлука о укидању ратног стања и непосредне ратне опасности. Овај рок тече, без обзира на сазнање оштећених за штету и штетника, дакле без обзира на субјективни рок. У погледу жалбеног навода апеланата да им припада право на компензацију да би њихов повратак имао конститутивно дејство позивањем на Анекс 7 Споразума о избјеглим и расељеним лицима Општег оквирног споразума за мир у БиХ, Окружни суд је навео да је апелантима као и свим осталим избјеглицама загарантовано право на повраћај имовине као и накнада имовине која им не може да буде враћена. С тим у вези је наведено да Комисија за расељена лица и избјеглице, која је основана према члану 7 Анекса, има овлашћење да додијели правичну накнаду за имовину која је уништена и за коју власник тражи накнаду (члан 12 Анекса 7). Међутим, овим прописима, како је даље наведено, није стављен ван снаге ЗОО нити одредба члана 376 став 2 ЗОО којим је регулисана застарјелост потраживања по основу накнаде штете. Због наведеног је жалба одбијена и првостепена пресуда потврђена. 10. Врховни суд је Пресудом број Рев од 21. октобра године ревизију апеланата против другостепене пресуде одбио као неосновану. Врховни суд сматра да су нижестепени судови правилно примијенили материјално право и захтјев апеланата одбили због застарјелости потраживања. Апеланти су, како је даље наведено, објективно били у могућности да захтијевају накнаду штете након ступања на снагу Одлуке Народне скупштине РС о укидању ратног стања и непосредне ратне опасности 19. јуна године, будући да су за штету сазнали у љето године. Како су тужбу поднијели тек у мају године, протекли су субјективни трогодишњи рок и објективни петогодишњи рок за подношење тужбе ради накнаде штете, због чега је Врховни суд разлоге и закључке другостепеног суда прихватио као своје. IV. Апелација а) Наводи из апелације 11. Апеланти сматрају да им је пресудама редовних судова повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине и Анекса 7 Споразума о избјеглицама и расељеним лицима Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Сматрају да им је Уставом и наведеним споразумом омогућено право на повраћај имовине (непокретне и покретне), те су свој захтјев засновали на објективној одговорности тужених за накнаду штете, као компензацији за имовину коју им је, како је у поступку неспорно утврђено, немогуће вратити јер је уништена. С тим у вези су истакли погрешну примјену материјалног права, конкретно ЗОО и одредаба о застари

30 Број 35 - Страна 30 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, потраживања, који не може да буде стављен изнад Устава Босне и Херцеговине. б) Одговор на апелацију 12. Врховни суд је у одговору на апелацију навео да су у оспореној пресуди примијењене релевантне одредбе ЗОО на начин који није у супротности с Уставом БиХ и Европском конвенцијом. По оцјени тог суда побијаном пресудом нису повријеђена права апеланата на повратак зајамчена чланом II/5 Устава Босне и Херцеговине и Анексом 7 Споразума о избјеглицама и расељеним лицима. 13. Основни суд је навео да су наводи апелације неосновани и да приликом доношења пресуде нису прекршена права апеланата на правично суђење. Наиме, како је даље наведено, побијана пресуда је донесена по прописаној процедури, при чему је утврђено да је потраживање апеланата застарјело. Овај институт постоји у релевантном ЗОО, а како су се тужене на њега позвале одлучено је тако што је захтјев апеланата одбијен. 14. Правобранилаштво РС је као законски заступник тужених истакло да у поступку из ког су произашле оспорене пресуде нису повријеђена права апеланата наведена у апелацији. Основ тужбеног захтјева је накнада штете и он је одбијен због застарјелости потраживања. V. Релевантни прописи 15. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе: Члан Застарјелошћу престаје право захтијевати испуњење обавезе. 2. Застарјелост наступа кад протекне законом одређено вријеме у коме је повјерилац могао захтијевати испуњење обавезе. 3. Суд се не може обазирати на застарјелост ако се дужник није на њу позвао. Члан 376. ст. 1. и Потраживања накнаде проузроковане штете застарјева за три године од када је оштећеник сазнао за штету и за лице које је штету починило. 2. У сваком случају ово потраживање застарјева за пет година од када је штета настала. VI. Допустивост 16. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 17. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 18. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда Рев од 21. октобра године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 13. новембра године, а апелација је поднесена 11. јануара године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 19. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 20. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те право из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине. Право на имовину 21. Члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: к) Право на имовину. 22. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересом или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни. 23. У вези с наводима апеланата да је оспореним пресудама повријеђено њихово право на имовину, Уставни суд прво мора да утврди да ли су апеланти имали имовину која је заштићена чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд указује на конзистентну праксу Европског суда и сопствену јуриспруденцију, сходно којој "имовина" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију може да буде "постојећа имовина" или "добра", укључујући и потраживања у односу на која лице има бар "легитимно очекивање" да ће их реализовати (види Европски суд, Jantner против Словачке, пресуда од 4. марта године, апликација број 39050/97, став 27). Уставни суд такође подсјећа да право на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију не гарантује право на стицање имовине (види Европски суд, Van der Mussele против Белгије, пресуда од 23. новембра године, серија А, број 70, став 48), нити може да се тумачи као ограничење држави да законима уреди питање услова под којима одређена лица могу да остварују одређена имовинска права. 24. У конкретном случају, Уставни суд сматра да се "имовина" апеланата која је заштићена чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију састојала у њиховом "легитимном очекивању" да ће остварити накнаду штете за наведене некретнине. Дакле, у конкретном случају Уставни суд сматра да потраживање накнаде штете представља "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 25. Даље, Уставни суд треба да утврди да ли је дошло до мијешања у имовину апеланата, да ли је то мијешање било у складу са законом и у јавном интересу и да ли је било пропорционално легитимном циљу, дакле успоставља ли правичну равнотежу између права апеланата и општег

31 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 31 интереса. Уставни суд запажа да су оспорене пресуде донесене у поступку поводом тужбе апеланата против тужених ради накнаде штете компензације за непокретну и покретну имовину (коју подразумијева једно породично домаћинство), која не може да им буде враћена у стању у ком је остављена године. С обзиром на то, како је наведено у претходној тачки да се ради о имовини апеланата, произилази да је у конкретном случају оспореним одлукама којима је одбијен тужбени захтјев апеланата за накнаду штете дошло до мијешања у имовину апеланата. 26. Сљедеће питање на које Уставни суд треба да одговори јесте да ли је мијешање у право апеланата на имовину било у складу са законом. У вези с тим Уставни суд наглашава да су редовни судови на све три инстанце у оспореним одлукама дали јасна образложења у погледу застарјелости потраживања апеланата за накнаду штете, сходно одредби члана 360 ЗОО којом је прописано да застарјелошћу престаје право да се захтијева испуњење обавезе, да застарјелост наступа кад протекне законом одређено вријеме у ком је повјерилац могао да захтијева испуњење обавезе и да суд не може да се обазире на застарјелост ако се тужени на њу није позвао. Дакле, суд не пази на застару потраживања ex offo, већ тај приговор мора изричито да се истакне, као што је тужена учинила у конкретном поступку. Одлучујући о овом приговору материјално-правног карактера, судови су у образложењима јасно навели да су апеланти од ступања на снагу Одлуке Народне скупштине РС о укидању ратног стања и непосредне ратне опасности 19. јуна године објективно били у могућности да тужбу поднесу на вријеме, будући да су за штету сазнали у љето године а тужбу суду поднијели у мају године. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да се рок застарјелости који је прописан у одредби члана 376 ЗОО односи на потраживања накнаде штете, без обзира по ком основу је штета настала, да је у првом ставу наведене одредбе прописан субјективни рок од три године од дана сазнања за штету а у другом ставу објективни рок од пет година (унутар ког је субјективни рок) од дана настанка штете, у ком је неопходно да се поднесе тужба ради остварења судске заштите накнаде штете. Изузетак од овог правила је садржан у одредби члана 377 ЗОО којим је прописано да накнада штете која је проистекла из кривичног дјела застаријева у роковима застарјелости кривичног гоњења за кривично дјело, када су ти рокови дужи. Имајући у виду околности конкретног предмета, дакле неспорну чињеницу да је штета настала у периоду од до године, да су апеланти за штету сазнали у љето године, те уважавајући застој тока застаре потраживања у вријеме ратних дешавања, а имајући у виду Одлуку о укидању ратног стања (19. јуни године) потраживање апеланата је, како су закључили редовни судови, застарјело како унутар објективног рока од пет година тако и субјективног рока од три године од дана настанка штете из члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО. При томе, како примјећује Уставни суд, апеланти у поступку пред редовним судовима, осим истицања да је њихову имовину користила Војска РС, нису тврдили нити су у том правцу предлагали доказе да је штета евентуално настала чињењем кривичног дјела, што је евентуално могло да указује на примјену рокова застарјелости из члана 377 ЗОО. Имајући у виду наведено Уставни суд закључује да је "мијешање" у право апеланата на имовину извршено у складу са законом. 27. На крају, Уставни суд треба да одговори на питање да ли је мијешање пропорционално легитимном циљу који се жели постићи, односно да ли успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег интереса. С тим у вези, Уставни суд запажа да из образложења побијаних одлука произилази да су апеланти пропустили законом прописан рок у ком су могли да захтијевају судску заштиту (благовременим подношењем тужбе), због чега је њихов тужбени захтјев за накнаду штете (у вези с приговором материјално-правне природе, застарјелости потраживања) одбијен као неоснован. С тим у вези, не може да се закључи да је због пасивног односа апеланата да евентуално остваре своја права (неблаговременим подношењем тужбе) држава ставила непримјерен терет на апеланте. 28. Уставни суд такође подсјећа да је у бројним одлукама образложио да у ограничења у погледу остваривања грађанских права спада и могућност приговора застаре тужбених захтјева (види одлуку Уставног суда о допустивости и меритуму број АП 1527/09, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 27/12 и АП 150/04 од 17. фебруара године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 36/05 и одлуку бивше Европске комисије за људска права, апликација број 13674/88 од 14. априла у предмету Cyril Albert Warner против Велике Британије). Ово ограничење је потребно да би се обезбиједио принцип правне сигурности, а при конкретном регулисању овог питања, прије свега одређивања рока застаре, законодавац ужива одређену слободу процјене (види Европски суд за људска права, Ashingdane против Велике Британије, пресуда од 28. маја 1985, серија А, број 93, став 57). Осим тога, Уставни суд подсјећа да је и према становишту Европског суда сврха рокова застарјелости да обезбиједе правну сигурност и коначност, заштите потенцијално одговорно лице од застарјелих захтјева којим би могло тешко да се супротстави, те спријече неправду која би могла да се догоди кад би се од судова захтијевало да одлучују о догађајима из далеке прошлости. 29. Дакле, досљедна примјена релевантних одредби ЗОО којим је прописано вријеме у ком одређена права могу да се остварују је у интересу правне сигурности и исправног функционисања правног система и несумњиво представља општи, односно јавни интерес који је у конкретном случају "превагнуо" над појединачним интересима апеланата. Уставни суд сматра да је у конкретном случају успостављена правична равнотежа између заштите права апеланата на имовину и општег интереса, односно у овој ситуацији није на апеланте стављен непримјерен терет ради остваривања законитог циља. Стога, Уставни суд закључује да не постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Остали наводи 30. Апеланти су, осим наведеног, истакли да је у њиховом случају повријеђен члан II/5 Устава Босне и Херцеговине и члан 1 став 1 Анекса 7 Споразума о избјеглицама и расељеним лицима Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Уставни суд напомиње да је чланом II/5 Устава Босне и Херцеговине прописано да све избјеглице и расељена лица имају право да се слободно врате у своје домове у складу с гаранцијама права из Анекса 7 Општег оквирног споразума за мир у БиХ, да им се врати имовина које су били лишени за вријеме непријатељстава и да добију компензацију за имовину која не може да им буде враћена.

32 Број 35 - Страна 32 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, У околностима конкретног предмета произилази неспорна чињеница да је апелантима имовина коју су напустили за вријеме непријатељстава ( ) враћена у посјед године, те да су апеланти незадовољни због стања у ком им је имовина враћена, поднијели тужбу против тужених ради накнаде штете. Тај поступак је, како је у претходним тачкама наведено, спроведен по процесним правилима Закона о парничном поступку уз релевантну примјену одредаба ЗОО, тако што је њихов тужбени захтјев одбијен. При томе Уставни суд запажа да су редовни судови у образложењима својих одлука размотрили и наводе апеланата у вези с повредом њихових права гарантованих Анексом 7, те дали разлоге зашто у околностима конкретног предмета ти наводи не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари. Из наведеног произилази да оспореним одлукама, у којима су судови одлучивали у оквиру постављеног тужбеног захтјева апеланата ради накнаде штете, није доведено у питање право апеланата на повраћај имовине у смислу цитиране одредбе II/5 Устава Босне и Херцеговине. 32. Стога, Уставни суд закључује да су наводи апеланата и у овом дијелу неосновани те да не постоји кршење права из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине, односно члана 1 став 1 Анекса 7 Споразума о избјеглицама и расељеним лицима Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. VIII. Закључак 33. Уставни суд закључује да није повријеђено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију будући да је оспорена одлука заснована на закону, донесена у јавном интересу, а на апеланте није стављен прекомјеран терет ради остварења законитог циља. 34. Осим тога, Уставни суд закључује да у поступку у ком је одлучивано о накнади штете због девастирања имовине током рата није расправљано о повратку апеланата на њихову имовину која им је неспорно враћена у посјед године, из чега произилази да оспореном пресудом није повријеђен принцип повратка на имовину из члана II/5 Устава Босне и Херцеговине. 35. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 36. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 121/10, rješavajući apelaciju Mehe Bibovića i Mustafe Bibovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sudija Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mehe Bibovića i Mustafe Bibovića, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj Rev od 21. oktobra godine, Presude Okružnog suda u Trebinju broj Gž od 20. novembra godine i Presude Osnovnog suda u Foči broj P od 27. februara godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Meho Bibović i Mustafa Bibović (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Zlatan Ibrahimpašić, advokat iz Istočnog Sarajeva, podnijeli su 11. januara godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev od 21. oktobra godine, Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž od 20. novembra godine i Presude Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P od 27. februara godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda, Republike Srpske i Općine Foča, koje zastupa Pravobranilaštvo Republike Srpske sjedište zamjenika u Foči, zatraženo je 23. septembra godine da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 30. septembra godine, Osnovni sud 8. oktobra godine i Pravobranilaštvo Republike Srpske 1. oktobra godine. Okružni sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su punomoćniku apelanata 4. februara godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Apelanti su Osnovnom sudu podnijeli tužbu protiv Republike Srpske i Općine Foča (u daljnjem tekstu: tužene) u kojoj su naveli da su zbog ratnog stanja u BiH bili prinuđeni napustiti svoje domove i svoju nepokretnu imovinu, koja im je godine vraćena u posjed ali u potpuno devastiranom stanju. Zatražili su da im tužene, na ime kompenzacije za svu izgrađenu nepokretnu i pokretnu imovinu, koja podrazumijeva jedno porodično domaćinstvo koje im ne može biti vraćeno u stanju u kojem je ostavljeno godine, solidarno isplate iznos od ,00 KM. 7. Osnovni sud je Presudom broj P od 27. februara godine, koja je potvrđena presudama Okružnog suda i Vrhovnog suda, odbio tužbeni zahtjev apelanata da im tužene solidarno naknade iznos od ,00 KM uz zakonsku zateznu kamatu na taj iznos počevši od 31. maja godine do isplate. Apelanti su obavezani da tuženim naknade troškove parničnog postupka. Obrazlažući presudu, Osnovni sud je istakao da iz navoda tužbe proizlazi da je Vojska RS koristila nekretnine apelanata i poljoprivredno zemljište uz nekretnine sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Također proizilazi da su nekretnine uništene

33 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 33 prilikom njihovog napuštanja, pa kako je regularna Vojska Republike Srpske, prema tvrdnjama apelanata, koristila zemljište i objekte na njemu, predložili su da im tužene solidarno naknade štetu. Tužene su u odgovoru na tužbu istakle procesno-pravne i materijalno-pravne prigovore, prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastare potraživanja. U pogledu prigovora zastare potraživanja, tužene su se pozvale na odredbe čl st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) kojim su propisani subjektivni i objektivni rokovi zastare od tri i pet godina, čijim protekom se gubi pravo zahtijevati ispunjenje obaveze, računajući od dana nastanka štete. 8. Osnovni sud je, obrazlažući neosnovanost tužbenog zahtjeva apelanata, istakao da je među strankama sporno da li su štetu na nekretninama apelanata počinili organi ili službena lica tuženih, a tek onda visina štete. U vezi s istaknutim prigovorom zastare potraživanja, Osnovni sud je imao u vidu nespornu činjenicu da je šteta na nekretninama apelanata nastala u periodu između i godine, a na okolnost saznanja za nastalu štetu saslušan je apelant Meho Bibović. On je u svom iskazu potvrdio navod iz tužbe da je šteta nastala u periodu između i godine, da je na svoju nekretninu i svoje poljoprivredno zemljište došao godine kojom prilikom je sve bilo u ruševnom stanju i da tom prilikom nije saznao ko je objekte srušio. Osnovni sud je naveo da je tužba za naknadu štete u konkretnoj pravnoj stvari podnesena 29. maja godine a apelanti su, kako iz dokaza i nespornih činjenica proizlazi, za štetu saznali godine, iz čega po ocjeni suda proizlazi zaključak da su apelanti tužbu podnijeli nakon proteka objektivnog roka od pet godina od dana nastanka štete (član 376. stav 2. ZOO). Osim toga, protekao je i subjektivni rok od tri godine od dana saznanja za štetu (član 376. stav 1. ZOO), iz kojih razloga je tužbeni zahtjev apelanata odbijen u cijelosti. Smisao i cilj instituta zastarjelosti potraživanja, kako je dalje obrazloženo, jeste da zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze kad protekne zakonom određeni rok u kome je povjerilac mogao zahtijevati ispunjenje obaveze. Sud nije u obavezi paziti na zastaru po službenoj dužnosti, ali u slučaju kad se tuženi na nju pozove u obavezi je procijeniti da li je potraživanje zastarjelo ili ne. U konkretnom slučaju, Osnovni sud je utvrdio da je došlo do zastarjelosti potraživanja iz člana 376. ZOO iz kojeg razloga je tužbeni zahtjev apelanata odbijen u cijelosti. 9. Okružni sud je Presudom broj Gž od 20. novembra godine žalbu apelanata odbio i prvostepenu presudu potvrdio, cijeneći da je odluka prvostepenog suda pravilna i donesena uz odgovarajuću primjenu materijalnog prava. Razloge iz prvostepene presude u cijelosti je prihvatio Okružni sud, naglašavajući nespornu činjenicu da je šteta nastala tokom rata (od do godine), a da je tužba sudu podnesena 29. maja godine, iz čega proizlazi zaključak da je tužba podnesena po proteku objektivnog (apsolutnog) roka iz odredbe člana 376. stav 2. ZOO od pet godina od kada je šteta nastala. Osim toga, Okružni sud je naglasio da je u pogledu utvrđenja nastanka štete potraživanje apelanata zastarjelo računajući i od 19. juna godine, kada je stupila na snagu odluka o ukidanju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti. Ovaj rok teče, bez obzira na saznanje oštećenih za štetu i štetnika, dakle bez obzira na subjektivni rok. U pogledu žalbenog navoda apelanata da im pripada pravo na kompenzaciju kako bi njihov povratak imao konstitutivno dejstvo pozivanjem na Aneks 7 Sporazuma o izbjeglim i raseljenim licima Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, Okružni sud je naveo da je apelantima kao i svim ostalim izbjeglicama zagarantirano pravo na povrat imovine kao i naknada imovine koja im ne može biti vraćena. S tim u vezi je navedeno da Komisija za raseljena lica i izbjeglice, koja je osnovana prema članu 7. Aneksa, ima ovlaštenje da dodijeli pravičnu naknadu za imovinu koja je uništena i za koju vlasnik traži naknadu (član 12. Aneksa 7). Međutim, ovim propisima, kako je dalje navedeno, nije stavljen van snage ZOO niti odredba člana 376. stav 2. ZOO kojim je regulirana zastarjelost potraživanja po osnovu naknade štete. Zbog navedenog je žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena. 10. Vrhovni sud je Presudom broj Rev od 21. oktobra godine reviziju apelanata protiv drugostepene presude odbio kao neosnovanu. Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primijenili materijalno pravo i zahtjev apelanata odbili zbog zastarjelosti potraživanja. Apelanti su, kako je dalje navedeno, objektivno bili u mogućnosti da zahtijevaju naknadu štete nakon stupanja na snagu Odluke Narodne skupštine RS o ukidanju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti 19. juna godine, budući da su za štetu saznali u ljeto godine. Kako su tužbu podnijeli tek u maju godine, protekli su subjektivni trogodišnji rok i objektivni petogodišnji rok za podnošenje tužbe radi naknade štete, zbog čega je Vrhovni sud razloge i zaključke drugostepenog suda prihvatio kao svoje. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelanti smatraju da im je presudama redovnih sudova povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim licima Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Smatraju da im je Ustavom i navedenim sporazumom omogućeno pravo na povratak imovine (nepokretne i pokretne), te su svoj zahtjev utemeljili na objektivnoj odgovornosti tuženih za naknadu štete, kao kompenzaciji za imovinu koju im je, kako je u postupku nesporno utvrđeno, nemoguće vratiti jer je uništena. S tim u vezi su istakli pogrešnu primjenu materijalnog prava, konkretno ZOO i odredaba o zastari potraživanja, koji ne može biti stavljen iznad Ustava Bosne i Hercegovine. b) Odgovor na apelaciju 12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da su u osporenoj presudi primijenjene relevantne odredbe ZOO na način koji nije u suprotnosti s Ustavom BiH i Evropskom konvencijom. Po ocjeni tog suda pobijanom presudom nisu povrijeđena prava apelanata na povratak zajamčena članom II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i Aneksom 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim licima. 13. Osnovni sud je naveo da su navodi apelacije neosnovani i da prilikom donošenja presude nisu prekršena prava apelanata na pravično suđenje. Naime, kako je dalje navedeno, pobijana presuda je donesena po propisanoj proceduri, pri čemu je utvrđeno da je potraživanje apelanata zastarjelo. Ovaj institut postoji u relevantnom ZOO, a kako su se tužene na njega pozvale odlučeno je tako što je zahtjev apelanata odbijen. 14. Pravobranilaštvo RS je kao zakonski zastupnik tuženih istaklo da u postupku iz kojeg su proizašle osporene presude nisu povrijeđena prava apelanata navedena u apelaciji. Osnov tužbenog zahtjeva je naknada štete i on je odbijen zbog zastarjelosti potraživanja. V. Relevantni propisi 15. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike

34 Број 35 - Страна 34 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član Zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. 2. Zastarjelost nastupa kad protekne zakonom određeno vrijeme u kome je povjerilac mogao zahtijevati ispunjenje obaveze. 3. Sud se ne može obazirati na zastarjelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Član 376. st. 1. i Potraživanja naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo. 2. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. VI. Dopustivost 16. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 17. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda Rev od 21. oktobra godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 13. novembra godine, a apelacija je podnesena 11. januara godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te pravo iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na imovinu 21. Član II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. 22. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na mirno neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 23. U vezi s navodima apelanata da je osporenim presudama povrijeđeno njihovo pravo na imovinu, Ustavni sud prvo mora utvrditi da li su apelanti imali imovinu koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Evropskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojoj "imovina" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju može biti "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi Evropski sud, Jantner protiv Slovačke, presuda od 4. marta godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27). Ustavni sud također podsjeća da pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju ne garantira pravo na sticanje imovine (vidi Evropski sud, Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. novembra godine, serija A, broj 70, stav 48), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uvjeta pod kojima određena lica mogu ostvarivati određena imovinska prava. 24. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da se "imovina" apelanata koja je zaštićena članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju sastojala u njihovom "legitimnom očekivanju" da će ostvariti naknadu štete za navedene nekretnine. Dakle, u konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da potraživanje naknade štete predstavlja "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 25. Dalje, Ustavni sud treba utvrditi da li je došlo do miješanja u imovinu apelanata, da li je to miješanje bilo u skladu sa zakonom i u javnom interesu i da li je bilo proporcionalno legitimnom cilju, dakle uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg interesa. Ustavni sud zapaža da su osporene presude donesene u postupku povodom tužbe apelanata protiv tuženih radi naknade štete kompenzacije za nepokretnu i pokretnu imovinu (koju podrazumijeva jedno porodično domaćinstvo), koja im ne može biti vraćena u stanju u kojem je ostavljena godine. S obzirom na to, kako je navedeno u prethodnoj tački da se radi o imovini apelanata, proizilazi da je u konkretnom slučaju osporenim odlukama kojima je odbijen tužbeni zahtjev apelanata za naknadu štete došlo do miješanja u imovinu apelanata. 26. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba da odgovori jeste da li je miješanje u pravo apelanata na imovinu bilo u skladu sa zakonom. U vezi s tim Ustavni sud naglašava da su redovni sudovi na sve tri instance u osporenim odlukama dali jasna obrazloženja u pogledu zastarjelosti potraživanja apelanata za naknadu štete, shodno odredbi člana 360. ZOO kojom je propisano da zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze, da zastarjelost nastupa kad protekne zakonom određeno vrijeme u kojem je povjerilac mogao zahtijevati ispunjenje obaveze i da se sud ne može obazirati na zastarjelost ako se tuženi na nju nije pozvao. Dakle, sud ne pazi na zastaru potraživanja ex offo, već se taj prigovor mora izričito istaći, kao što je tužena učinila u konkretnom postupku. Odlučujući o ovom prigovoru materijalno-pravnog karaktera, sudovi su u obrazloženjima jasno naveli da su apelanti od stupanja na snagu Odluke Narodne skupštine RS o ukidanju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti 19. juna godine objektivno bili u mogućnosti tužbu podnijeti na vrijeme, budući da su za štetu saznali u ljeto godine a tužbu sudu podnijeli u maju godine. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da se rok zastarjelosti koji je propisan u odredbi člana 376. ZOO odnosi na potraživanja naknade štete, bez obzira po kojem osnovu je šteta nastala, da je u prvom stavu navedene

35 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 35 odredbe propisan subjektivni rok od tri godine od dana saznanja za štetu a u drugom stavu objektivni rok od pet godina (unutar kojeg je subjektivni rok) od dana nastanka štete, u kojem je neophodno podnijeti tužbu radi ostvarenja sudske zaštite naknade štete. Izuzetak od ovog pravila je sadržan u odredbi člana 377. ZOO kojim je propisano da naknada štete proistekle iz krivičnog djela zastarijeva u rokovima zastarjelosti krivičnog gonjenja za krivično djelo, kada su ti rokovi duži. Imajući u vidu okolnosti konkretnog predmeta, dakle nespornu činjenicu da je šteta nastala u periodu od do godine, da su apelanti za štetu saznali u ljeto godine, te uvažavajući zastoj toka zastare potraživanja u vrijeme ratnih dešavanja, a imajući u vidu Odluku o ukidanju ratnog stanja (19. juni godine) potraživanje apelanata je, kako su zaključili redovni sudovi, zastarjelo kako unutar objektivnog roka od pet godina tako i subjektivnog roka od tri godine od dana nastanka štete iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Pri tome, kako primjećuje Ustavni sud, apelanti u postupku pred redovnim sudovima, osim isticanja da je njihovu imovinu koristila Vojska RS, nisu tvrdili niti su u tom pravcu predlagali dokaze da je šteta eventualno nastala činjenjem krivičnog djela, što je eventualno moglo ukazivati na primjenu rokova zastarjelosti iz člana 377. ZOO. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud zaključuje da je "miješanje" u pravo apelanata na imovinu izvršeno u skladu sa zakonom. 27. Na kraju, Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje da li je miješanje proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg interesa. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su apelanti propustili zakonom propisan rok u kojem su mogli zahtijevati sudsku zaštitu (blagovremenim podnošenjem tužbe), zbog čega je njihov tužbeni zahtjev za naknadu štete (u vezi s prigovorom materijalno-pravne prirode, zastarjelosti potraživanja) odbijen kao neosnovan. S tim u vezi, ne može se zaključiti da je zbog pasivnog odnosa apelanata za eventualno ostvarenje svojih prava (neblagovremenim podnošenjem tužbe) država stavila neprimjeren teret na apelante. 28. Ustavni sud također podsjeća da je u brojnim odlukama obrazložio kako u ograničenja u pogledu ostvarivanja građanskih prava spada i mogućnost prigovora zastare tužbenih zahtjeva (vidi odluku Ustavnog suda o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/09, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 27/12 i AP 150/04 od 17. februara godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 36/05 i odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, aplikacija broj 13674/88 od 14. aprila u predmetu Cyril Albert Warner protiv Velike Britanije). Ovo ograničenje je potrebno da bi se osigurao princip pravne sigurnosti, a pri konkretnom reguliranju ovog pitanja, prije svega određivanja roka zastare, zakonodavac uživa određenu slobodu procjene (vidi Evropski sud za ljudska prava, Ashingdane protiv Velike Britanije, presuda od 28. maja 1985, serija A, broj 93, stav 57). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je i prema stanovištu Evropskog suda svrha rokova zastarjelosti da osiguraju pravnu sigurnost i konačnost, zaštite potencijalno odgovornu osobu od zastarjelih zahtjeva kojim bi se mogla teško suprotstaviti, te spriječe nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo da odlučuju o događajima iz daleke prošlosti. 29. Dakle, dosljedna primjena relevantnih odredbi ZOO kojim je propisano vrijeme u kojem se određena prava mogu ostvarivati je u interesu pravne sigurnosti i ispravnog funkcioniranja pravnog sistema i nesumnjivo predstavlja opći, odnosno javni interes koji je u konkretnom slučaju "prevagnuo" nad pojedinačnim interesima apelanata. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju uspostavljena pravična ravnoteža između zaštite prava apelanata na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelante stavljen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitog cilja. Stoga, Ustavni sud zaključuje da ne postoji kršenje prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ostali navodi 30. Apelanti su, osim navedenog, istakli da je u njihovom slučaju povrijeđen član II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i član 1. stav 1. Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim licima Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud napominje da je članom II/5. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da sve izbjeglice i raseljena lica imaju pravo da se slobodno vrate u svoje domove u skladu s garancijama prava iz Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, da im se vrati imovina koje su bili lišeni za vrijeme neprijateljstava i da dobiju kompenzaciju za imovinu koja im ne može biti vraćena. 31. U okolnostima konkretnog predmeta proizlazi nesporna činjenica da je apelantima imovina koju su napustili za vrijeme neprijateljstava ( ) vraćena u posjed godine, te da su apelanti nezadovoljni zbog stanja u kojem im je imovina vraćena, podnijeli tužbu protiv tuženih radi naknade štete. Taj postupak je, kako je u prethodnim tačkama navedeno, proveden po procesnim pravilima Zakona o parničnom postupku uz relevantnu primjenu odredaba ZOO, tako što je njihov tužbeni zahtjev odbijen. Pri tome Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u obrazloženjima svojih odluka razmotrili i navode apelanata u vezi s povredom njihovih prava garantiranih Aneksom 7, te dali razloge zašto u okolnostima konkretnog predmeta ti navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari. Iz navedenog proizlazi da osporenim odlukama, u kojima su sudovi odlučivali u okviru postavljenog tužbenog zahtjeva apelanata radi naknade štete, nije dovedeno u pitanje pravo apelanata na povrat imovine u smislu citirane odredbe II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 32. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovom dijelu neosnovani te da ne postoji kršenje prava iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 1. stav 1. Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim licima Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. VIII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju budući da je osporena odluka zasnovana na zakonu, donesena u javnom interesu, a na apelante nije stavljen prekomjeran teret radi ostvarenja zakonitog cilja. 34. Osim toga, Ustavni sud zaključuje da u postupku u kojem je odlučivano o naknadi štete zbog devastiranja imovine tokom rata nije raspravljano o povratku apelanata na njihovu imovinu koja im je nesporno vraćena u posjed godine, iz čega proizlazi da osporenom presudom nije povrijeđen princip povratka na imovinu iz člana II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 35. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 121/10, rješavajući apelaciju Mehe Bibovića

36 Број 35 - Страна 36 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, i Mustafe Bibovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sudac Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka godine donio ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mehe Bibovića i Mustafe Bibovića, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj Rev od 21. listopada godine, Presude Okružnog suda u Trebinju broj Gž od 20. studenoga godine i Presude Osnovnog suda u Foči broj P od 27. veljače godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Meho Bibović i Mustafa Bibović (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Zlatan Ibrahimpašić, odvjetnik iz Istočnog Sarajeva, podnijeli su 11. siječnja godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev od 21. listopada godine, Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž od 20. studenoga godine i Presude Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P od 27. veljače godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda, Republike Srpske i Općine Foča, koje zastupa Pravobraniteljstvo Republike Srpske sjedište zamjenika u Foči, zatraženo je 23. rujna godine da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 30. rujna godine, Osnovni sud 8. listopada godine i Pravobraniteljstvo Republike Srpske 1. listopada godine. Okružni sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni punomoćniku apelanata 4. veljače godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Apelanti su Osnovnom sudu podnijeli tužbu protiv Republike Srpske i Općine Foča (u daljnjem tekstu: tužene) u kojoj su naveli da su zbog ratnoga stanja u BiH bili prinuđeni napustiti svoje domove i svoju nepokretnu imovinu, koja im je godine vraćena u posjed ali u potpuno devastiranom stanju. Zatražili su da im tužene, na ime kompenzacije za svu izgrađenu nepokretnu i pokretnu imovinu, koja podrazumijeva jedno obiteljsko kućanstvo koje im ne može biti vraćeno u stanju u kojemu je ostavljeno godine, solidarno isplate iznos od ,00 KM. 7. Osnovni sud je Presudom broj P od 27. veljače godine, koja je potvrđena presudama Okružnog suda i Vrhovnog suda, odbio tužbeni zahtjev apelanata da im tužene solidarno naknade iznos od ,00 KM uz zakonsku zateznu kamatu na taj iznos počevši od 31. svibnja godine do isplate. Apelanti su obvezani tuženima naknaditi troškove parničnoga postupka. Obrazlažući presudu, Osnovni sud je istaknuo kako iz navoda tužbe proizlazi da je Vojska RS koristila nekretnine apelanata i poljoprivredno zemljište uz nekretnine sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Također proizlazi da su nekretnine uništene prilikom njihovoga napuštanja, pa kako je regularna Vojska Republike Srpske, prema tvrdnjama apelanata, koristila zemljište i objekte na njemu, predložili su da im tužene solidarno naknade štetu. Tužene su u odgovoru na tužbu istaknule procesno-pravne i materijalno-pravne prigovore, prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastare potraživanja. Glede prigovora zastare potraživanja, tužene su se pozvale na odredbe čl st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) kojima su propisani subjektivni i objektivni rokovi zastare od tri i pet godina, čijim protekom se gubi pravo zahtijevati ispunjenje obveze, računajući od dana nastanka štete. 8. Osnovni sud je, obrazlažući neutemeljenost tužbenoga zahtjeva apelanata, istaknuo kako je među strankama prijeporno jesu li štetu na nekretninama apelanata počinili organi ili službene osobe tuženih, a tek onda visina štete. U svezi s istaknutim prigovorom zastare potraživanja, Osnovni sud je imao u vidu neprijepornu činjenicu kako je šteta na nekretninama apelanata nastala u razdoblju između i godine, a na okolnost saznanja za nastalu štetu saslušan je apelant Meho Bibović. On je u svojemu iskazu potvrdio navod iz tužbe kako je šteta nastala u razdoblju između i godine, da je na svoju nekretninu i svoje poljoprivredno zemljište došao godine kojom prilikom je sve bilo u ruševnom stanju i tom prilikom nije saznao tko je objekte srušio. Osnovni sud je naveo kako je tužba za naknadu štete u konkretnoj pravnoj stvari podnesena 29. svibnja godine a apelanti su, kako iz dokaza i neprijepornih činjenica proizlazi, za štetu saznali godine, iz čega po ocjeni suda proizlazi zaključak da su apelanti tužbu podnijeli nakon proteka objektivnog roka od pet godina od dana nastanka štete (članak 376. stavak 2. ZOO). Osim toga, protekao je i subjektivni rok od tri godine od dana saznanja za štetu (članak 376. stavak 1. ZOO), iz kojih razloga je tužbeni zahtjev apelanata odbijen u cijelosti. Smisao i cilj instituta zastarjelosti potraživanja, kako je dalje obrazloženo, jeste da zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obveze kada protekne zakonom određeni rok u kojemu je povjeritelj mogao zahtijevati ispunjenje obveze. Sud nije u obvezi paziti na zastaru po službenoj dužnosti, ali u slučaju kada se tuženi na nju pozove u obvezi je procijeniti je li potraživanje zastarjelo ili ne. U konkretnom slučaju, Osnovni sud je utvrdio kako je došlo do zastarjelosti potraživanja iz članka 376. ZOO iz kojega razloga je tužbeni zahtjev apelanata odbijen u cijelosti. 9. Okružni sud je Presudom broj Gž od 20. studenoga godine priziv apelanata odbio i prvostupanjsku presudu potvrdio, cijeneći kako je odluka prvostupanjskoga suda pravilna i donesena uz odgovarajuću primjenu materijalnoga prava. Razloge iz prvostupanjske presude je u cijelosti prihvatio Okružni sud, naglašavajući neprijepornu činjenicu kako je šteta nastala tijekom rata (od do godine), a tužba je sudu podnesena 29. svibnja

37 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна godine, iz čega proizlazi zaključak da je tužba podnesena po proteku objektivnog (apsolutnog) roka iz odredbe članka 376. stavak 2. ZOO od pet godina od kada je šteta nastala. Osim toga, Okružni sud je naglasio kako je glede utvrđenja nastanka štete potraživanje apelanata zastarjelo računajući i od 19. lipnja godine, kada je stupila na snagu odluka o ukidanju ratnoga stanja i neposredne ratne opasnosti. Ovaj rok teče, bez obzira na saznanje oštećenih za štetu i štetnika, dakle bez obzira na subjektivni rok. Glede prizivnoga navoda apelanata da im pripada pravo na kompenzaciju kako bi njihov povratak imao konstitutivni učinak pozivanjem na Aneks 7 Sporazuma o izbjeglim i raseljenim osobama Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, Okružni sud je naveo kako je apelantima kao i svim ostalim izbjeglicama zagarantirano pravo na povrat imovine kao i naknada imovine koja im ne može biti vraćena. S tim u svezi je navedeno kako Povjerenstvo za raseljene osobe i izbjeglice, koje je utemeljeno prema članku 7. Aneksa, ima ovlast dodijeliti pravičnu naknadu za imovinu koja je uništena i za koju vlasnik traži naknadu (članak 12. Aneksa 7). Međutim, ovim propisima, kako je dalje navedeno, nije stavljen izvan snage ZOO niti odredba članka 376. stavak 2. ZOO kojima je regulirana zastarjelost potraživanja temeljem naknade štete. Zbog navedenoga je priziv odbijen i prvostupanjska presuda potvrđena. 10. Vrhovni sud je Presudom broj Rev od 21. listopada godine reviziju apelanata protiv drugostupanjske presude odbio kao neutemeljenu. Vrhovni sud smatra kako su nižestupanjski sudovi pravilno primijenili materijalno pravo i zahtjev apelanata odbili zbog zastarjelosti potraživanja. Apelanti su, kako je dalje navedeno, objektivno bili u mogućnosti zahtijevati naknadu štete nakon stupanja na snagu Odluke Narodne skupštine RS o ukidanju ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti 19. lipnja godine, budući da su za štetu saznali u ljeto godine. Kako su tužbu podnijeli tek u svibnju godine, protekli su subjektivni trogodišnji rok i objektivni petogodišnji rok za podnošenje tužbe radi naknade štete, zbog čega je Vrhovni sud razloge i zaključke drugostupanjskog suda prihvatio kao svoje. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 11. Apelanti smatraju da im je presudama redovitih sudova povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo iz članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim osobama Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Smatraju kako im je Ustavom i navedenim sporazumom omogućeno pravo na povratak imovine (nepokretne i pokretne), te su svoj zahtjev utemeljili na objektivnoj odgovornosti tuženih za naknadu štete, kao kompenzaciji za imovinu koju im je, kako je u postupku neprijeporno utvrđeno, nemoguće vratiti jer je uništena. S tim u svezi su istaknuli pogrešnu primjenu materijalnoga prava, konkretno ZOO i odredaba o zastari potraživanja, koji ne može biti stavljen iznad Ustava Bosne i Hercegovine. b) Odgovor na apelaciju 12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo kako su u osporenoj presudi primijenjene relevantne odredbe ZOO na način koji nije u oprečnosti s Ustavom BiH i Europskom konvencijom. Po ocjeni toga suda pobijanom presudom nisu povrijeđena prava apelanata na povratak zajamčena člankom II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i Aneksom 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim osobama. 13. Osnovni sud je naveo kako su navodi apelacije neutemeljeni i kako prilikom donošenja presude nisu prekršena prava apelanata na pravično suđenje. Naime, kako je dalje navedeno, pobijana presuda je donesena po propisanoj proceduri, pri čemu je utvrđeno kako je potraživanje apelanata zastarjelo. Ovaj institut postoji u relevantnom ZOO, a kako su se tužene na njega pozvale odlučeno je tako što je zahtjev apelanata odbijen. 14. Pravobraniteljstvo RS je kao zakonski zastupnik tuženih istaknulo da u postupku iz kojeg su proizašle osporene presude nisu povrijeđena prava apelanata navedena u apelaciji. Osnova tužbenog zahtjeva je naknada štete i on je odbijen zbog zastarjelosti potraživanja. V. Relevantni propisi 15. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase: Član Zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. 2. Zastarjelost nastupa kad protekne zakonom određeno vrijeme u kome je povjerilac mogao zahtijevati ispunjenje obaveze. 3. Sud se ne može obazirati na zastarjelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Član 376. st. 1. i Potraživanja naknade prouzrokovane štete zastarjeva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo. 2. U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala. VI. Dopustivost 16. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini. 17. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio. 18. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda Rev od 21. listopada godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu su presudu apelanti primili 13. studenoga godine, a apelacija je podnesena 11. siječnja godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva. 19. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum 20. Apelanti smatraju kako im je osporenim presudama povrijeđeno pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku

38 Број 35 - Страна 38 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, konvenciju, te pravo iz članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. Pravo na imovinu 21. Članak II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje: (k) Pravo na imovinu. 22. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni. 23. U svezi s navodima apelanata kako je osporenim presudama povrijeđeno njihovo pravo na imovinu, Ustavni sud prvo mora utvrditi jesu li apelanti imali imovinu koja je zaštićena člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na konzistentnu praksu Europskog suda i vlastitu jurisprudenciju, prema kojoj "imovina" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju može biti "postojeća imovina" ili "dobra", uključujući i potraživanja u odnosu na koja osoba ima bar "legitimno očekivanje" da će ih realizirati (vidi Europski sud, Jantner protiv Slovačke, presuda od 4. ožujka godine, aplikacija broj 39050/97, stavak 27). Ustavni sud također podsjeća kako pravo na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju ne garantira pravo na stjecanje imovine (vidi Europski sud, Van der Mussele protiv Belgije, presuda od 23. studenoga godine, serija A, broj 70, stavak 48), niti se može tumačiti kao ograničenje državi da zakonima uredi pitanje uvjeta pod kojima određene osobe mogu ostvarivati određena imovinska prava. 24. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra kako se "imovina" apelanata koja je zaštićena člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju sastojala u njihovom "legitimnom očekivanju" da će ostvariti naknadu štete za navedene nekretnine. Dakle, u konkretnom slučaju Ustavni sud smatra kako potraživanje naknade štete predstavlja "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 25. Dalje, Ustavni sud treba utvrditi je li došlo do miješanja u imovinu apelanata, je li to miješanje bilo sukladno zakonu i u javnome interesu i je li bilo proporcionalno legitimnom cilju, dakle uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg interesa. Ustavni sud opaža kako su osporene presude donesene u postupku povodom tužbe apelanata protiv tuženih radi naknade štete kompenzacije za nepokretnu i pokretnu imovinu (koju podrazumijeva jedno obiteljsko kućanstvo), koja im ne može biti vraćena u stanju u kojemu je ostavljena godine. S obzirom na to, kako je navedeno u prethodnoj točki da se radi o imovini apelanata, proizlazi da je u konkretnom slučaju osporenim odlukama kojima je odbijen tužbeni zahtjev apelanata za naknadu štete došlo do miješanja u imovinu apelanata. 26. Sljedeće pitanje na koje Ustavni sud treba odgovoriti jeste je li miješanje u pravo apelanata na imovinu bilo sukladno zakonu. U svezi s tim Ustavni sud naglašava kako su redoviti sudovi na sve tri instance u osporenim odlukama dali jasna obrazloženja glede zastarjelosti potraživanja apelanata za naknadu štete, sukladno odredbi članka 360. ZOO kojom je propisano da zastarjelošću prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obveze, da zastarjelost nastupa kada protekne zakonom određeno vrijeme u kojemu je povjeritelj mogao zahtijevati ispunjenje obveze i da se sud ne može obazirati na zastarjelost ako se tuženi na nju nije pozvao. Dakle, sud ne pazi na zastaru potraživanja ex offo, već se taj prigovor mora izričito istaknuti, kao što je tužena učinila u konkretnom postupku. Odlučujući o ovom prigovoru materijalno-pravnog karaktera, sudovi su u obrazloženjima jasno naveli kako su apelanti od stupanja na snagu Odluke Narodne skupštine RS o ukidanju ratnoga stanja i neposredne ratne opasnosti 19. lipnja godine objektivno bili u mogućnosti tužbu podnijeti na vrijeme, budući da su za štetu saznali u ljeto godine a tužbu sudu podnijeli u svibnju godine. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća kako se rok zastarjelosti koji je propisan u odredbi članka 376. ZOO odnosi na potraživanja naknade štete, bez obzira po kojemu je temelju šteta nastala, da je u prvom stavu navedene odredbe propisan subjektivni rok od tri godine od dana saznanja za štetu a u drugom stavu objektivni rok od pet godina (unutar kojeg je subjektivni rok) od dana nastanka štete, u kojemu je nužno podnijeti tužbu radi ostvarenja sudske zaštite naknade štete. Izuzetak od ovoga pravila je sadržan u odredbi članka 377. ZOO kojim je propisano kako naknada štete proistekle iz kaznenoga djela zastarijeva u rokovima zastarjelosti kaznenoga gonjenja za kazneno djelo, kada su ti rokovi dulji. Imajući u vidu okolnosti konkretnoga predmeta, dakle neprijepornu činjenicu da je šteta nastala u razdoblju od do godine, da su apelanti za štetu saznali u ljeto godine, te uvažavajući zastoj tijeka zastare potraživanja u vrijeme ratnih dešavanja, a imajući u vidu Odluku o ukidanju ratnog stanja (19. lipnja godine) potraživanje apelanata je, kako su zaključili redoviti sudovi, zastarjelo kako unutar objektivnoga roka od pet godina tako i subjektivnoga roka od tri godine od dana nastanka štete iz članka 376. st. 1. i 2. ZOO. Pri tome, kako primjećuje Ustavni sud, apelanti u postupku pred redovitim sudovima, osim isticanja da je njihovu imovinu koristila Vojska RS, nisu tvrdili niti su u tom pravcu predlagali dokaze da je šteta eventualno nastala činjenjem kaznenoga djela, što je eventualno moglo ukazivati na primjenu rokova zastarjelosti iz članka 377. ZOO. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud zaključuje kako je "miješanje" u pravo apelanata na imovinu izvršeno sukladno zakonu. 27. U konačnici, Ustavni sud treba odgovoriti na pitanje je li miješanje proporcionalno legitimnom cilju koji se želi postići, odnosno uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općega interesa. S tim u svezi, Ustavni sud opaža kako iz obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da su apelanti propustili zakonom propisani rok u kojemu su mogli zahtijevati sudsku zaštitu (pravodobnim podnošenjem tužbe), zbog čega je njihov tužbeni zahtjev za naknadu štete (u svezi s prigovorom materijalno-pravne prirode, zastarjelosti potraživanja) odbijen kao neutemeljen. S tim u svezi, ne može se zaključiti kako je zbog pasivnoga odnosa apelanata za eventualno ostvarenje svojih prava (nepravodobnim podnošenjem tužbe) država stavila neprimjeren teret na apelante. 28. Ustavni sud također podsjeća da je u brojnim odlukama obrazložio kako u ograničenja glede ostvarivanja građanskih prava spada i mogućnost prigovora zastare tužbenih zahtjeva (vidi odluke Ustavnog suda o dopustivosti i meritumu broj AP 1527/09, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 27/12 i AP 150/04 od 17. veljače godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 36/05 i odluku bivše Europskog povjerenstva za ljudska prava, aplikacija broj 13674/88 od 14. travnja u predmetu Cyril Albert Warner protiv Velike Britanije). Ovo je ograničenje potrebno kako bi se osiguralo načelo pravne sigurnosti, a pri konkretnom

39 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 39 reguliranju ovoga pitanja, prije svega određivanja roka zastare, zakonodavac uživa određenu slobodu procjene (vidi Europski sud za ljudska prava, Ashingdane protiv Velike Britanije, presuda od 28. svibnja 1985, serija A, broj 93, stavak 57). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da je i prema stajalištu Europskog suda svrha rokova zastarjelosti osigurati pravnu sigurnost i konačnost, zaštititi potencijalno odgovornu osobu od zastarjelih zahtjeva kojim bi se mogla teško suprotstaviti, te spriječiti nepravdu koja bi se mogla dogoditi kada bi se od sudova zahtijevalo odlučivanje o događajima iz daleke prošlosti. 29. Dakle, dosljedna primjena relevantnih odredbi ZOO kojima je propisano vrijeme u kojemu se određena prava mogu ostvarivati je u interesu pravne sigurnosti i ispravnoga funkcioniranja pravnoga sustava i nedvojbeno predstavlja opći, odnosno javni interes koji je u konkretnom slučaju "prevagnuo" nad pojedinačnim interesima apelanata. Ustavni sud smatra kako je u konkretnom slučaju uspostavljena pravična ravnoteža između zaštite prava apelanata na imovinu i općeg interesa, odnosno u ovoj situaciji nije na apelante stavljen neprimjeren teret radi ostvarivanja zakonitoga cilja. Stoga, Ustavni sud zaključuje kako ne postoji kršenje prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ostali navodi 30. Apelanti su, osim navedenoga, istaknuli kako je u njihovom slučaju povrijeđen članak II/5. Ustava Bosne i Hercegovine i članak 1. stavak 1. Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim osobama Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud napominje kako je člankom II/5. Ustava Bosne i Hercegovine propisano da sve izbjeglice i raseljene osobe imaju pravo slobodno se vratiti u svoje domove sukladno garancijama prava iz Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, dobiti nazad imovinu koje su bili lišeni za vrijeme neprijateljstava i dobiti kompenzaciju za imovinu koja im ne može biti vraćena. 31. U okolnostima konkretnog predmeta proizlazi neprijeporna činjenica da je apelantima imovina koju su napustili za vrijeme neprijateljstava ( ) vraćena u posjed godine, te da su apelanti nezadovoljni zbog stanja u kojemu im je imovina vraćena, podnijeli tužbu protiv tuženih radi naknade štete. Taj postupak je, kako je u prethodnim točkama navedeno, proveden po procesnim pravilima Zakona o parničnom postupku uz relevantnu primjenu odredaba ZOO, tako što je njihov tužbeni zahtjev odbijen. Pri tome Ustavni sud opaža kako su redoviti sudovi u obrazloženjima svojih odluka razmotrili i navode apelanata u svezi s povredom njihovih prava garantiranih Aneksom 7, te dali razloge zašto u okolnostima konkretnog predmeta ti navodi ne mogu dovesti do drugačijega rješenja konkretne pravne stvari. Iz navedenoga proizlazi da osporenim odlukama, u kojima su sudovi odlučivali u okviru postavljenoga tužbenog zahtjeva apelanata radi naknade štete, nije dovedeno u pitanje pravo apelanata na povrat imovine u smislu citirane odredbe II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 32. Stoga, Ustavni sud zaključuje da su navodi apelanata i u ovome dijelu neutemeljeni te da ne postoji kršenje prava iz članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 1. stavak 1. Aneksa 7 Sporazuma o izbjeglicama i raseljenim osobama Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. VIII. Zaključak 33. Ustavni sud zaključuje kako nije povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju budući da je osporena odluka utemeljena na zakonu, donesena u javnom interesu, a na apelante nije stavljen prekomjeran teret radi ostvarenja zakonitog cilja. 34. Osim toga, Ustavni sud zaključuje kako u postupku u kojemu je odlučivano o naknadi štete zbog devastiranja imovine tijekom rata nije raspravljano o povratku apelanata na njihovu imovinu koja im je neprijeporno vraćena u posjed godine, iz čega proizlazi kako osporenom presudom nije povrijeđeno načelo povratka na imovinu iz članka II/5. Ustava Bosne i Hercegovine. 35. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 36. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. 588 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 1201/10, рјешавајући апелацију Милована Копање, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Милована Копање поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број Рев од 25. новембра године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број Гж од 28. фебруара године и Пресуде Основног суда у Мркоњић Граду број П- 207/05 од 29. октобра године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Милован Копања (у даљњем тексту: апелант) из Шипова, кога заступа Предраг Хербез, адвокат из Бање Луке, поднио је 3. априла године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број Рев од 25. новембра године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број Гж од 28. фебруара године и Пресуде Основног суда у Мркоњић Граду (у даљњем тексту: Основни суд) број П-207/05 од 29. октобра године.

40 Број 35 - Страна 40 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и Федералног правобранилаштва, које је у поступку заступало Федерацију БиХ (у даљњем тексту: тужена), затражено је 23. децембра године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни, Окружни и Основни суд су доставили одговоре на апелацију 4, 5. и 6. јануара године. Тужена је доставила одговор на апелацију 31. децембра године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и тужене су достављени апелантовом пуномоћнику 3. марта године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Основног суда број П-207/05 од 29. октобра године, која је потврђена Пресудом Окружног суда број Гж од 28. фебруара године, у цијелости је одбијен апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се тужена обавеже да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од ,00 КМ са каматом почев од 4. фебруара године па до исплате, те да му накнади трошкове поступка у року од 30 дана под пријетњом извршења. Истом пресудом апелант је обавезан да туженој на име трошкова поступка исплати износ од 1.250,00 КМ у року од 30 дана по правоснажности пресуде под пријетњом принудног извршења. 7. Из образложења првостепене и другостепене пресуде произилази да је апелант свој тужбени захтјев засновао на чињеници да су мјесец и по дана прије потписивања Дејтонског мировног споразума и окончања трагичних сукоба у региону и "грађанског рата у БиХ" 8. октобра године заједничким војним операцијама названим "Маестрал" и "Јужни потез" "Хрватске војске, Хрватског вијећа обране и Армије БиХ" (које су биле војне формације тужене) "хрватске снаге" заузеле Шипово 10. октобра године, да је он непосредно прије уласка "хрватских снага" у Шипово заједно са породицом и осталим становништвом напустио Шипово и избјегао, да се након потписивања Дејтонског мировног споразума вратио у своју разрушену и запаљену кућу у фебруару године, да је Комисија Општине вршила попис штете усљед рата и ратних дејстава и утврдила да је апелантова породична кућа оштећена, да је укупна штета ,00 КМ, као и да је у опремање куће уложио своју уштеђевину и подигао кредит у износу од ,00 КМ. 8. Даље је у образложењима наведених пресуда истакнуто да је неспорно да је штета на апелантовој кући настала у октобру године, да је за штету и обим штете апелант сазнао у фебруару године, када се према наводима тужбе вратио у разрушену и запаљену кућу, а тужбу је поднио 19. октобра године. Стога је утврђено да је приговор застарјелости потраживања који је истакла тужена основан. Основни и Окружни суд су указали на одредбе члана 376 став 1 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) у вези са чланом 382 ЗОО, рачунајући да је рок за подношење тужбе с обзиром на застој застаријевања због ратног стања и непосредне ратне опасности почео да тече 19. јуна године. Истакнуто је да је одредбом члана 371 ЗОО прописан општи застарни рок у којем застаријевају потраживања ако законом није одређен неки други рок застарјелости. Даље је наведено да, пошто је чланом 376 ЗОО за потраживање накнаде штете одређен посебан рок, на та потраживања се не примјењује рок из члана 371 ЗОО. 9. Другостепени суд је истакао да је приговор застаре потраживања приговор материјалне природе, те се он може истицати у току трајања поступка пред првостепеним судом до закључења главне расправе а и у жалби ако је био истакнут у поступку пред првостепеним судом. Окружни суд је навео да је апелант у жалби основано навео да се првостепени суд при одлучивању о приговору застарјелости погрешно позвао на одредбу чл. 67 и 68 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), будући да о њему није одлучио у фази претходног испитивања тужбе. Према мишљењу Окружног суда, имајући у виду утврђене чињенице од значаја за одлуку о наведеном приговору и дате разлоге, погрешно позивање првостепеног суда на наведене одредбе ЗПП није било од утицаја на доношење правилне и законите пресуде. 10. Против другостепене пресуде апелант је изјавио ревизију коју је Врховни суд Пресудом број Рев од 25. новембра године одбио као неосновану. 11. У образложењу ревизионе пресуде се наводи да је у конкретном случају неспорно да је штета на апелантовој имовини настала у ратним дејствима у току године, те да је за штету и њен обим апелант сазнао током године. Врховни суд је навео да се подношењем тужбе суду прекидају рокови застарјелости. Према мишљењу Врховног суда, апелант је тужбу могао да поднесе суду најраније 19. јуна године, када је одлуком Народне скупштине Републике Српске укинуто ратно стање и стање непосредне ратне опасности. Међутим, тужба је, према пријемном печату првостепеног суда, поднесена 19. октобра године, што значи након протека субјективног и објективног рока застарјелости из члана 376 ЗОО (без обзира на датум у току године, када је апелант сазнао за штету и починиоца), чиме је престало апелантово право да захтијева испуњење обавезе тужене. 12. Даље је истакнуто да је погрешна апелантова тврдња да су судови на предметну правну ситуацију требали примијенити Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум) у дијелу који се односи на повратак избјеглица. Истакнуто је да Општим оквирним споразумом за мир у БиХ нити једном својом одредбом не суспендује прописе ентитета у Босни и Херцеговини, па тако ни ЗОО којим је регулисан институт застарјелости потраживања. Осим тога, према мишљењу Врховног суда, апелантова имовина на којој је настала штета налази се на подручју Републике Српске (Шипово), тако да не постоји обавеза тужене за поврат имовине нити накнаду за имовину која се не може вратити у смислу одредбе члана 1 Анекса 7 Општег оквирног споразума за мир у БиХ, како то настоји приказати апелант. 13. Даље је истакнуто да је тачна апелантова тврдња да се првостепени суд у својој одлуци погрешно позвао на одредбе чл. 67 и 68 ЗППРС ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 85/03, 74/05 и 63/07). Указано је да је наведеним одредбама регулисано одбацивање тужбе у фази претходног испитивања тужбе, те да се првостепени суд, након спроведене главне расправе, више није могао позвати на те одредбе. Међутим, према мишљењу Врховног суда, навођење погрешних одредаба ЗПП не представља повреду одредаба парничног поступка у смислу одредбе члана 209 ЗПП која би била од утицаја на

41 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 41 доношење законите и правилне одлуке, како то правилно образлаже другостепени суд. IV. Апелација а) Наводи из апелације 14. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Указује на произвољну примјену материјалног права. Сматра да се у конкретном случају није требало да примијени одредба чл. 376 став 1 и 382 ЗОО, већ је требало да се примијени одредба члана 1 Анекса 7 Општег мировног споразума за мир у БиХ. Према апелантовом мишљењу, у конкретном случају се није могао примијенити посебан рок застарјелости, јер се апелантово потраживање односи на штету коју су починиле "хрватске снаге" након потписивања Општег мировног споразума за мир у БиХ. б) Одговор на апелацију 15. У одговору на апелацију Врховни суд, Окружни суд и Основни суд су навели да у конкретном случају није дошло до повреде апелантових уставних права. 16. У одговору на апелацију тужена је навела да у конкретном случају није дошло до кршења апелантових уставних права. V. Релевантни прописи 17. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, "Службени гласник РС" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном дијелу гласи: Општи рок застарјелости Члан 371. Потраживања застаријевају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарјелости. Потраживање накнаде штете Члан 376. (1) Потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило. (2) У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од кад је штета настала. (3) Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застаријева за вријеме одређено за застарјелост те обавезе. Потраживања одређених лица Члан 382. Застаријевање не тече: 1. за вријеме мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата у погледу потраживања лица на војној дужности; 2. у погледу потраживања која имају лица запослена у туђем домаћинству према послодавцу или члановима његове породице који заједно са њима живе, све док тај радни однос траје. VI. Допустивост 18. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 19. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број Рев од 25. новембра године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 3. фебруара године, а апелација је поднесена 3. априла године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 22. Апелант сматра да му је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Право на правично суђење Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 23. Предметни поступак се односи на поступак по апелантовој тужби за накнаду штете, дакле, на предмет грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у овом предмету. 24. Апелант, у суштини, сматра да није имао правично суђење због произвољне примјене материјалног права од редовних судова. 25. Уставни суд указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

42 Број 35 - Страна 42 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05). 26. У конкретном случају Уставни суд сматра да је апелант поднио тужбени захтјев за накнаду штете која је настала у ратним дејствима на његовој имовини у висини од ,00 КМ. Рјешавајући по апелантовом тужбеном захтјеву, редовни судови су утврдили да је неспорно да је штета на апелантовој имовини настала у ратним дејствима у току године, те да је апелант тужбу могао најраније поднијети 19. јуна године, када је одлуком Народне скупштине Републике Српске укинуто ратно стање и стање непосредне ратне опасности на територији Републике Српске. Међутим, пошто је апелант тужбу поднио 19. октобра године, закључено је да је тужба поднесена након протека субјективног и објективног рока из члана 376 ЗОО (без обзира којег датума је у току године апелант сазнао за штету и починиоца), чиме је престало апелантово право да захтијева испуњење обавезе тужене. Даље су редовни судови указали да се апелант погрешно позива и на Општи оквирни споразум за мир у БиХ, будући да одредбе наведеног споразума не супендирају прописе ентитета у БиХ, па тако ни ЗОО којим је регулисан институт застарјелости потраживања. 27. У наведеном образложењу редовних судова Уставни суд не види било какву произвољност у примјени материјалног права. Уставни суд примјећује да су, рјешавајући по апелантовој тужби за накнаду штете, редовни судови донијели законите и правилне одлуке, те дали јасна и прецизна образложења за своје закључке у погледу примјене материјалног права. Према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају нема произвољности у примјени одредбе члана 376 ЗОО у вези са одредбом члана 382 ЗОО. Наиме, одредбом члана 376 ЗОО је прописан посебан застарни рок за потраживање накнаде штете. Стога, имајући у виду да је рок за подношење тужбе почео да тече 19. јуна године, с обзиром на застој застаријевања због ратног стања и непосредне ратне опасности, а да је апелант тужбу поднио 19. октобра године, произилази да је апелантова тужба поднесена након протека субјективног и објективног рока застарјелости из одредбе члана 376 ЗОО. Наведено чак и ако се узме у обзир да се апелант вратио у разрушену и запаљену кућу у фебруару године, након чега је Комисија Општине извршила попис штете на апелантовој породичној кући. Даље, Уставни суд запажа да је одредбом члана 371 ЗОО прописан општи застарни рок од 10 година у којем застаријевају потраживања ако законом није одређен неки други рок застарјелости. Пошто је одредбом члана 376 ЗОО прописан посебан рок застарјелости за потраживања накнаде штете, у конкретном случају се није могао примијенити општи застарни рок из одредбе члана 371 ЗОО. При томе Уставни суд указује да Општим оквирним споразумом за мир у БиХ у дијелу који се односи на избјеглице није на било који начин искључена примјена одредаба ЗОО у погледу рокова застарјелости потраживања накнаде штете. Према томе, имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд закључује да су неосновани апелантови наводи о произвољној примјени материјалног права у предметном поступку, те да апеланту није повријеђено право на правично суђење у смислу гаранција из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 28. Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 29. Уставни суд сматра да у конкретном случају нема повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у образложењу оспорених одлука нема ничега што указује на то да су редовни судови произвољно примијенили релевантне прописе на апелантову штету, те када су за своје одлучење дали јасне и прецизне разлоге. 30. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 31. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлукe Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 1201/10, rješavajući apelaciju Milovana Kopanje, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Milovana Kopanje podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj Rev od 25. novembra godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj Gž od 28. februara godine i Presude Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu broj P-207/05 od 29. oktobra godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Milovan Kopanja (u daljnjem tekstu: apelant) iz Šipova, koga zastupa Predrag Herbez, advokat iz Banje Luke, podnio je 3. aprila godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev od 25. novembra godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž od 28. februara godine i Presude Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P-207/05 od 29. oktobra godine.

43 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 43 II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i Federalnog pravobranilaštva, koje je u postupku zastupalo Federaciju BiH (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 23. decembra godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni, Okružni i Osnovni sud su dostavili odgovore na apelaciju 4, 5. i 6. januara godine. Tužena je dostavila odgovor na apelaciju 31. decembra godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i tužene su dostavljeni apelantovom opunomoćeniku 3. marta godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj P-207/05 od 29. oktobra godine, koja je potvrđena Presudom Okružnog suda broj Gž od 28. februara godine, u cijelosti je odbijen apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od ,00 KM sa kamatom počev od 4. februara godine pa do isplate, te da mu naknadi troškove postupka u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja. Istom presudom apelant je obavezan da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 1.250,00 KM u roku od 30 dana po pravosnažnosti presude pod prijetnjom prinudnog izvršenja. 7. Iz obrazloženja prvostepene i drugostepene presude proizlazi da je apelant svoj tužbeni zahtjev zasnovao na činjenici da su mjesec i po dana prije potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma i okončanja tragičnih sukoba u regionu i "građanskog rata u BiH" 8. oktobra godine zajedničkim vojnim operacijama nazvanim "Maestral" i "Južni potez" "Hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća obrane i Armije BiH" (koje su bile vojne formacije tužene) "hrvatske snage" zauzele Šipovo 10. oktobra godine, da je on neposredno prije ulaska "hrvatskih snaga" u Šipovo zajedno sa porodicom i ostalim stanovništvom napustio Šipovo i izbjegao, da se nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma vratio u svoju razrušenu i zapaljenu kuću u februaru godine, da je Komisija Općine vršila popis štete usljed rata i ratnih djejstava i utvrdila da je apelantova porodična kuća oštećena, da je ukupna šteta ,00 KM, kao i da je u opremanje kuće uložio svoju ušteđevinu i podigao kredit u iznosu od ,00 KM. 8. Dalje je u obrazloženjima navedenih presuda istaknuto da je nesporno da je šteta na apelantovoj kući nastala u oktobru godine, da je za štetu i obim štete apelant saznao u februaru godine, kada se prema navodima tužbe vratio u razrušenu i zapaljenu kuću, a tužbu je podnio 19. oktobra godine. Stoga je utvrđeno da je prigovor zastarjelosti potraživanja koji je istakla tužena osnovan. Osnovni i Okružni sud su ukazali na odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) u vezi sa članom 382. ZOO, računajući da je rok za podnošenje tužbe s obzirom na zastoj zastarijevanja zbog ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti počeo teći 19. juna godine. Istaknuto je da je odredbom člana 371. ZOO propisan opći zastarni rok u kojem zastarijevaju potraživanja ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Dalje je navedeno da, pošto je članom 376. ZOO za potraživanje naknade štete određen poseban rok, na ta potraživanja se ne primjenjuje rok iz člana 371. ZOO. 9. Drugostepeni sud je istakao da je prigovor zastare potraživanja prigovor materijalne prirode, te se on može isticati u toku trajanja postupka pred prvostepenim sudom do zaključenja glavne rasprave a i u žalbi ako je bio istaknut u postupku pred prvostepenim sudom. Okružni sud je naveo da je apelant u žalbi osnovano naveo da se prvostepeni sud pri odlučivanju o prigovoru zastarjelosti pogrešno pozvao na odredbu čl. 67. i 68. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), budući da o njemu nije odlučio u fazi prethodnog ispitivanja tužbe. Prema mišljenju Okružnog suda, imajući u vidu utvrđene činjenice od značaja za odluku o navedenom prigovoru i date razloge, pogrešno pozivanje prvostepenog suda na navedene odredbe ZPP nije bilo od utjecaja na donošenje pravilne i zakonite presude. 10. Protiv drugostepene presude apelant je izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj Rev od 25. novembra godine odbio kao neosnovanu. 11. U obrazloženju revizione presude se navodi da je u konkretnom slučaju nesporno da je šteta na apelantovoj imovini nastala u ratnim djejstvima u toku godine, te da je za štetu i njen obim apelant saznao tokom godine. Vrhovni sud je naveo da se podnošenjem tužbe sudu prekidaju rokovi zastarjelosti. Prema mišljenju Vrhovnog suda, apelant je tužbu mogao podnijeti sudu najranije 19. juna godine, kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti. Međutim, tužba je, prema prijemnom pečatu prvostepenog suda, podnesena 19. oktobra godine, što znači nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka zastarjelosti iz člana 376. ZOO (bez obzira na datum u toku godine, kada je apelant saznao za štetu i počinioca), čime je prestalo apelantovo pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze tužene. 12. Dalje je istaknuto da je pogrešna apelantova tvrdnja da su sudovi na predmetnu pravnu situaciju trebali primijeniti Opći okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini (Dejtonski sporazum) u dijelu koji se odnosi na povratak izbjeglica. Istaknuto je da Općim okvirnim sporazumom za mir u BiH niti jednom svojom odredbom ne suspendira propise entiteta u Bosni i Hercegovini, pa tako ni ZOO kojim je reguliran institut zastarjelosti potraživanja. Osim toga, prema mišljenju Vrhovnog suda, apelantova imovina na kojoj je nastala šteta nalazi se na području Republike Srpske (Šipovo), tako da ne postoji obaveza tužene za povrat imovine niti naknadu za imovinu koja se ne može vratiti u smislu odredbe člana 1. Aneksa 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, kako to nastoji prikazati apelant. 13. Dalje je istaknuto da je tačna apelantova tvrdnja da se prvostepeni sud u svojoj odluci pogrešno pozvao na odredbe čl. 67. i 68. ZPPRS ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05 i 63/07). Ukazano je da je navedenim odredbama regulirano odbacivanje tužbe u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, te da se prvostepeni sud, nakon provedene glavne rasprave, više nije mogao pozvati na te odredbe. Međutim, prema mišljenju Vrhovnog suda, navođenje pogrešnih odredaba ZPP ne predstavlja povredu odredaba parničnog postupka u smislu odredbe člana 209. ZPP koja bi bila od utjecaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, kako to pravilno obrazlaže drugostepeni sud. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Smatra da se u konkretnom slučaju nije trebalo da primijeni odredba čl stav 1. i 382. ZOO, već je trebalo da

44 Број 35 - Страна 44 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, se primijeni odredba člana 1. Aneksa 7. Općeg mirovnog sporazuma za mir u BiH. Prema apelantovom mišljenju, u konkretnom slučaju se nije mogao primijeniti poseban rok zastarjelosti, jer se apelantovo potraživanje odnosi na štetu koju su počinile "hrvatske snage" nakon potpisivanja Općeg mirovnog sporazuma za mir u BiH. b) Odgovor na apelaciju 15. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud, Okružni sud i Osnovni sud su naveli da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede apelantovih ustavnih prava. 16. U odgovoru na apelaciju tužena je navela da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja apelantovih ustavnih prava. V. Relevantni propisi 17. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi: Opšti rok zastarjelosti Član 371. Potraživanja zastarijevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Potraživanje naknade štete Član 376. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. (3) Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastarijeva za vrijeme određeno za zastarjelost te obaveze. Potraživanja određenih lica Član 382. Zastarijevanje ne teče: 1. za vrijeme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti; 2. u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje. VI. Dopustivost 18. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 19. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj Rev od 25. novembra godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 3. februara godine, a apelacija je podnesena 3. aprila godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 23. Predmetni postupak se odnosi na postupak po apelantovoj tužbi za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 24. Apelant, u suštini, smatra da nije imao pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava od redovnih sudova. 25. Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 26. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da je apelant podnio tužbeni zahtjev za naknadu štete koja je nastala u ratnim djejstvima na njegovoj imovini u visini od ,00 KM. Rješavajući po apelantovom tužbenom zahtjevu, redovni sudovi su utvrdili da je nesporno da je šteta na apelantovoj imovini nastala u ratnim djejstvima u toku godine, te da je apelant tužbu mogao najranije podnijeti 19. juna godine, kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti na teritoriji Republike Srpske. Međutim, pošto je apelant tužbu podnio 19. oktobra godine, zaključeno je da je tužba

45 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 45 podnesena nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka iz člana 376. ZOO (bez obzira kojeg datuma je u toku godine apelant saznao za štetu i počinioca), čime je prestalo apelantovo pravo da zahtijeva ispunjenje obaveze tužene. Dalje su redovni sudovi ukazali da se apelant pogrešno poziva i na Opći okvirni sporazum za mir u BiH, budući da odredbe navedenog sporazuma ne supendiraju propise entiteta u BiH, pa tako ni ZOO kojim je reguliran institut zastarjelosti potraživanja. 27. U navedenom obrazloženju redovnih sudova Ustavni sud ne vidi bilo kakvu proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. Ustavni sud primjećuje da su, rješavajući po apelantovoj tužbi za naknadu štete, redovni sudovi donijeli zakonite i pravilne odluke, te dali jasna i precizna obrazloženja za svoje zaključke u pogledu primjene materijalnog prava. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nema proizvoljnosti u primjeni odredbe člana 376. ZOO u vezi sa odredbom člana 382. ZOO. Naime, odredbom člana 376. ZOO je propisan poseban zastarni rok za potraživanje naknade štete. Stoga, imajući u vidu da je rok za podnošenje tužbe počeo teći 19. juna godine, s obzirom na zastoj zastarijevanja zbog ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, a da je apelant tužbu podnio 19. oktobra godine, proizlazi da je apelantova tužba podnesena nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka zastarjelosti iz odredbe člana 376. ZOO. Navedeno čak i ako se uzme u obzir da se apelant vratio u razrušenu i zapaljenu kuću u februaru godine, nakon čega je Komisija Općine izvršila popis štete na apelantovoj porodičnoj kući. Dalje, Ustavni sud zapaža da je odredbom člana 371. ZOO propisan opći zastarni rok od 10 godina u kojem zastarijevaju potraživanja ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Pošto je odredbom člana 376. ZOO propisan poseban rok zastarjelosti za potraživanja naknade štete, u konkretnom slučaju se nije mogao primijeniti opći zastarni rok iz odredbe člana 371. ZOO. Pri tome Ustavni sud ukazuje da Općim okvirnim sporazumom za mir u BiH u dijelu koji se odnosi na izbjeglice nije na bilo koji način isključena primjena odredaba ZOO u pogledu rokova zastarjelosti potraživanja naknade štete. Prema tome, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud zaključuje da su neosnovani apelantovi navodi o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u predmetnom postupku, te da apelantu nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje u smislu garancija iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 28. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 29. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada u obrazloženju osporenih odluka nema ničega što ukazuje na to da su redovni sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na apelantovu štetu, te kada su za svoje odlučenje dali jasne i precizne razloge. 30. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 31. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 1201/10, rješavajući apelaciju Milovana Kopanje, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Milovana Kopanje podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj Rev od 25. studenog godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci broj Gž od 28. veljače godine i Presude Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu broj P-207/05 od 29. listopada godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Milovan Kopanja (u daljnjem tekstu: apelant) iz Šipova, koga zastupa Predrag Herbez, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 3. travnja godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev od 25. studenog godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž od 28. veljače godine i Presude Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P-207/05 od 29. listopada godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i Federalnog pravobraniteljstva, koje je u postupku zastupalo Federaciju BiH (u daljnjem tekstu: tužena), zatraženo je 23. prosinca godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni, Okružni i Osnovni sud su dostavili odgovore na apelaciju 4, 5. i 6. siječnja godine. Tužena je dostavila odgovor na apelaciju 31. prosinca godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i tužene su dostavljeni apelantovom opunomoćeniku 3. ožujka godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj P-207/05 od 29. listopada godine, koja je potvrđena Presudom Okružnog suda broj Gž od 28. veljače godine, u cijelosti je odbijen apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da

46 Број 35 - Страна 46 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, se tužena obveže da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od ,00 KM sa kamatom počev od 4. veljače godine pa do isplate, te da mu naknadi troškove postupka u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja. Istom presudom apelant je obvezan tuženoj na ime troškova postupka isplatiti iznos od 1.250,00 KM u roku od 30 dana po pravomoćnosto presude pod prijetnjom prinudnog izvršenja. 7. Iz obrazloženja prvostupanjske i drugostupanjske presude proizlazi da je apelant svoj tužbeni zahtjev zasnovao na činjenici da su mjesec i pol dana prije potpisivanja Daytonskog mirovnog sporazuma i okončanja tragičnih sukoba u regionu i "građanskog rata u BiH" 8. listopada godine zajedničkim vojnim operacijama nazvanim "Maestral" i "Južni potez" "Hrvatske vojske, Hrvatskog vijeća obrane i Armije BiH" (koje su bile vojne formacije tužene) "hrvatske snage" zauzele Šipovo 10. listopada godine, da je on neposredno prije ulaska "hrvatskih snaga" u Šipovo zajedno sa obitelji i ostalim pučanstvom napustio Šipovo i izbjegao, da se nakon potpisivanja Daytonskog mirovnog sporazuma vratio u svoju razrušenu i zapaljenu kuću u veljači godine, da je Povjerenstvo Općine vršilo popis štete usljed rata i ratnih djejstava i utvrdilo da je apelantova obiteljska kuća oštećena, da je ukupna šteta ,00 KM, kao i da je u opremanje kuće uložio svoju ušteđevinu i podigao kredit u iznosu od ,00 KM. 8. Dalje je u obrazloženjima navedenih presuda istaknuto da je nepobitno da je šteta na apelantovoj kući nastala u listopadu godine, da je za štetu i opseg štete apelant saznao u veljači godine, kada se prema navodima tužbe vratio u razrušenu i zapaljenu kuću, a tužbu je podnio 19. listopada godine. Stoga je utvrđeno da je prigovor zastarjelosti potraživanja koji je istaknula tužena utemeljen. Osnovni i Okružni sud su ukazali na odredbe članka 376. stavak 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) u svezi sa člankom 382. ZOO, računajući da je rok za podnošenje tužbe obzirom na zastoj zastarijevanja zbog ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti počeo teći 19. lipnja godine. Istaknuto je da je odredbom članka 371. ZOO propisan opći zastarni rok u kojem zastarijevaju potraživanja ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Dalje je navedeno da, pošto je člankom 376. ZOO za potraživanje naknade štete određen poseban rok, na ta potraživanja se ne primjenjuje rok iz članka 371. ZOO. 9. Drugostupanjski sud je istaknuo da je prigovor zastare potraživanja prigovor materijalne naravi, te se on može isticati u tijeku trajanja postupka pred prvostupanjskim sudom do zaključenja glavne rasprave a i u prizivu ako je bio istaknut u postupku pred prvostupanjskim sudom. Okružni sud je naveo da je apelant u prizivu utemeljeno naveo da se prvostupanjski sud pri odlučivanju o prigovoru zastarjelosti pogrešno pozvao na odredbu čl. 67. i 68. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), budući da o njemu nije odlučio u fazi prethodnog ispitivanja tužbe. Prema mišljenju Okružnog suda, imajući u vidu utvrđene činjenice od značaja za odluku o navedenom prigovoru i dane razloge, pogrešno pozivanje prvostupanjskog suda na navedene odredbe ZPP nije bilo od utjecaja na donošenje pravilne i zakonite presude. 10. Protiv drugostupanjske presude apelant je izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj Rev od 25. studenog godine odbio kao neutemeljenu. 11. U obrazloženju revizione presude se navodi da je u konkretnom slučaju nesporno da je šteta na apelantovoj imovini nastala u ratnim djejstvima u tijeku godine, te da je za štetu i njen opseg apelant saznao tijekom godine. Vrhovni sud je naveo da se podnošenjem tužbe sudu prekidaju rokovi zastarjelosti. Prema mišljenju Vrhovnog suda, apelant je tužbu mogao podnijeti sudu najranije 19. lipnja godine, kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti. Međutim, tužba je, prema prijemnom pečatu prvostupanjskog suda, podnesena 19. listopada godine, što znači nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka zastarjelosti iz članka 376. ZOO (bez obzira na nadnevak u tijeku godine, kada je apelant saznao za štetu i počinitelja), čime je prestalo apelantovo pravo da zahtijeva ispunjenje obveze tužene. 12. Dalje je istaknuto da je pogrešna apelantova tvrdnja da su sudovi na predmetnu pravnu situaciju trebali primijeniti Opći okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini (Daytonski sporazum) u dijelu koji se odnosi na povratak izbjeglica. Istaknuto je da Općim okvirnim sporazumom za mir u BiH niti jednom svojom odredbom ne suspendira propise entiteta u Bosni i Hercegovini, pa tako ni ZOO kojim je reguliran institut zastarjelosti potraživanja. Osim toga, prema mišljenju Vrhovnog suda, apelantova imovina na kojoj je nastala šteta nalazi se na području Republike Srpske (Šipovo), tako da ne postoji obveza tužene za povrat imovine niti naknadu za imovinu koja se ne može vratiti u smislu odredbe članka 1. Aneksa 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, kako to nastoji prikazati apelant. 13. Dalje je istaknuto da je točna apelantova tvrdnja da se prvostupanjski sud u svojoj odluci pogrešno pozvao na odredbe čl. 67. i 68. ZPPRS ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05 i 63/07). Ukazano je da je navedenim odredbama regulirano odbacivanje tužbe u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, te da se prvostupanjski sud, nakon provedene glavne rasprave, više nije mogao pozvati na te odredbe. Međutim, prema mišljenju Vrhovnog suda, navođenje pogrešnih odredaba ZPP ne predstavlja povredu odredaba parničnog postupka u smislu odredbe članka 209. ZPP koja bi bila od utjecaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, kako to pravilno obrazlaže drugostupanjski sud. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Smatra da se u konkretnom slučaju nije trebala primijeniti odredba čl stavak 1. i 382. ZOO, već se trebala primijeniti odredba članka 1. Aneksa 7. Općeg mirovnog sporazuma za mir u BiH. Prema apelantovom mišljenju, u konkretnom slučaju se nije mogao primijeniti poseban rok zastarjelosti, jer se apelantovo potraživanje odnosi na štetu koju su počinile "hrvatske snage" nakon potpisivanja Općeg mirovnog sporazuma za mir u BiH. b) Odgovor na apelaciju 15. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud, Okružni sud i Osnovni sud su naveli da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede apelantovih ustavnih prava. 16. U odgovoru na apelaciju tužena je navela da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja apelantovih ustavnih prava. V. Relevantni propisi 17. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi:

47 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 47 Opšti rok zastarjelosti Član 371. Potraživanja zastarijevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Potraživanje naknade štete Član 376. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. (3) Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastarijeva za vrijeme određeno za zastarjelost te obaveze. Potraživanja određenih lica Član 382. Zastarijevanje ne teče: 1. za vrijeme mobilizacije, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti; 2. u pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji zajedno sa njima žive, sve dok taj radni odnos traje. VI. Dopustivost 18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj Rev od 25. studenog godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 3. veljače godine, a apelacija je podnesena 3. travnja godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelant smatra da mu je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 23. Predmetni postupak se odnosi na postupak po apelantovoj tužbi za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne naravi, pa je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 24. Apelant, u biti, smatra da nije imao pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava od redovitih sudova. 25. Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 26. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da je apelant podnio tužbeni zahtjev za naknadu štete koja je nastala u ratnim djejstvima na njegovoj imovini u visini od ,00 KM. Rješavajući po apelantovom tužbenom zahtjevu, redoviti sudovi su utvrdili da je nepobitno da je šteta na apelantovoj imovini nastala u ratnim djejstvima u tijeku godine, te da je apelant tužbu mogao najranije podnijeti 19. lipnja godine, kada je odlukom Narodne skupštine Republike Srpske ukinuto ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti na teritoriju Republike Srpske. Međutim, pošto je apelant tužbu podnio 19. listopada godine, zaključeno je da je tužba podnesena nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka iz članka 376. ZOO (bez obzira kojeg nadnevka je u tijeku godine apelant saznao za štetu i počinitelja), čime je prestalo apelantovo pravo da zahtijeva ispunjenje obveze tužene. Dalje su redoviti sudovi ukazali da se apelant pogrešno poziva i na Opći okvirni sporazum za mir u BiH, budući da odredbe navedenog sporazuma ne supendiraju propise entiteta u BiH, pa tako ni ZOO kojim je reguliran institut zastarjelosti potraživanja. 27. U navedenom obrazloženju redovitih sudova Ustavni sud ne vidi bilo kakvu proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. Ustavni sud primjećuje da su, rješavajući po apelantovoj tužbi za naknadu štete, redoviti sudovi donijeli zakonite i pravilne odluke, te dali jasna i precizna obrazloženja za svoje zaključke u pogledu primjene materijalnog prava. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nema proizvoljnosti u primjeni odredbe članka 376. ZOO u svezi sa odredbom članka 382. ZOO. Naime, odredbom članka 376. ZOO je propisan poseban zastarni rok za potraživanje naknade štete. Stoga, imajući u vidu da je rok za podnošenje tužbe počeo

48 Број 35 - Страна 48 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, teći 19. lipnja godine, obzirom na zastoj zastarijevanja zbog ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, a da je apelant tužbu podnio 19. listopada godine, proizlazi da je apelantova tužba podnesena nakon proteka subjektivnog i objektivnog roka zastarjelosti iz odredbe članka 376. ZOO. Navedeno čak i ako se uzme u obzir da se apelant vratio u razrušenu i zapaljenu kuću u veljači godine, nakon čega je Povjerenstvo Općine izvršilo popis štete na apelantovoj obiteljskoj kući. Dalje, Ustavni sud zapaža da je odredbom članka 371. ZOO propisan opći zastarni rok od 10 godina u kojem zastarijevaju potraživanja ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarjelosti. Pošto je odredbom članka 376. ZOO propisan poseban rok zastarjelosti za potraživanja naknade štete, u konkretnom slučaju se nije mogao primijeniti opći zastarni rok iz odredbe članka 371. ZOO. Pri tome Ustavni sud ukazuje da Općim okvirnim sporazumom za mir u BiH u dijelu koji se odnosi na izbjeglice nije na bilo koji način isključena primjena odredaba ZOO u pogledu rokova zastarjelosti potraživanja naknade štete. Prema tome, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni apelantovi navodi o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u predmetnom postupku, te da apelantu nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje u smislu garancija iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 28. Ustavni sud zaključuje da nema povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 29. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada u obrazloženju osporenih odluka nema ničega što ukazuje na to da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na apelantovu štetu, te kada su za svoje odlučenje dali jasne i precizne razloge. 30. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 31. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. 589 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 4209/10, рјешавајући апелацију ММ-ИНИНГ д.о.о. Мостар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација ММ-ИНИНГ д.о.о. Мостар. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 58 0 Пс Рев од 6. јула године, Пресуда Кантоналног суда у Мостару број 58 0 Пс Пж од 18. августа године и Пресуда Општинског суда у Мостару број 58 0 Пс Пс од 4. новембра године. Предмет се враћа Општинском суду у Мостару, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Налаже се Општинском суду у Мостару да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. ММ-ИНИНГ д.о.о. Мостар (у даљњем тексту: апелант), кога заступа Никица Гржић, адвокат из Сарајева, поднио је 28. септембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 58 0 Пс Рев од 6. јула године, Пресуде Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 58 0 Пс Пж од 18. августа године и Пресуде Општинског суда у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број 58 0 Пс Пс од 4. новембра године. Апелант је 4. октобра године допунио апелацију. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда и Западнохерцеговачког кантона - Широки Бријег, којег заступа Кантонално правобранилаштво Широки Бријег (у даљњем тексту: тужени), затражено је 21. јануара године да доставе одговоре на апелацију. 3. Врховни суд, Кантонални суд и Општински суд су доставили одговоре на апелацију 24, 28. и 29. јануара године. Тужени је доставио одговор на апелацију 28. јануара године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда и туженог су достављени апелантовом пуномоћнику 29. и 31. јануара године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Општинског суда број 58 0 Пс Пс од 4. новембра године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број 58 0 Пс Пж од 18. августа године, одбијен је апелантов тужбени захтјев којим је тражио да му тужени на име накнаде штете исплати износ од 1, ,00 КМ са каматама у смислу Закона о висини

49 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 49 стопе затезне камате, почев од 28. фебруара године па до исплате, те износ од ,00 КМ на име трошкова извршења са каматама у смислу члана 1 Закона о висини стопе затезне камате, почев од 7. марта године па до исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка, све у року од 30 дана од дана правомоћности пресуде под пријетњом принудног извршења. Апелант је обавезан да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.472,27 КМ, а све у року од 30 дана под пријетњом извршења. 7. Из образложења првостепене пресуде произилази да је апелант у тужби коју је поднио Општинском суду 10. јула године навео да је 3. марта године Општинском суду у Широком Бријегу поднио приједлог за извршење против фирме "Kobaco " д.о.о. Посушје (у даљњем тексту: извршеник) ради наплате новчаног потраживања у износу од 1, ,00 КМ. Навео је да је 7. марта године Општински суд у Широком Бријегу донио Рјешење о извршењу број ИП-32/05, а на основу вјеродостојне исправе у смислу одредаба из члана 29 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП). Апелант је истакао да се, у складу са одредбом члана 40 став 6 ЗИП-а, рјешење о извршењу донесено на основу мјенице и чека доставља банкама одмах по доношењу ради пљенидбе средстава на рачуну извршеника. Навео је да је у приједлогу за извршење тражио првенствено пљенидбу новчаних средстава на трансакцијским рачунима извршеника код UniCredit Загребачке банке д.д. Мостар и Hypo Alpe Adria Bank д.д. Мостар, а за случај да наведене банке не могу да спроведу извршење због недостатка средстава на рачуну дужника предложено је извршење пљенидбом и процјеном покретних ствари робе и опреме извршеника у његовим пословним просторима, те у случају да се и у овом дијелу извршење не може спровести, да се спроведе забиљежбом рјешења о извршењу на непокретностима означеним у рјешењу о извршењу. На Рјешење о извршењу број ИП-32/05 у законском року није било приговора извршеника, те је оно у складу са одредбама члана 13 ЗИП-а постало правомоћно. 8. Даље је апелант у тужби навео да је, у складу са одредбама члана 5 став 1 ЗИП-а, суд у поступку извршења дужан да поступа хитно, али да у конкретном случају Општински суд у Широком Бријегу није поступио по наведеној одредби ЗИП-а, него је тек 19. јануара године доставио рјешење о извршењу на спровођење UniCredit Загребачкој банци Мостар. Апелант је истакао да је код уредујућег судије у неколико наврата ургирао да хитно поступа и достави рјешење о извршењу на спровођење банкама. Међутим, дужник је, захваљујући наведеном понашању суда, након доношења рјешења о извршењу предузео све радње како би онемогућио спровођење извршења, те је почео износити и отуђивати робу из пословних простора на којој је требало да буде спроведено извршење, и то на противзаконит начин, не полажући вриједност робе на трансакцијске рачуне. Такође је након доношења наведеног рјешења испразнио, односно пребацио средства са трансакцијских рачуна предузећа тако да на њима нема средстава на којима се може спровести извршење. Пошто суд није покушао да заштитит апелантову имовину и да онемогућит извршеника да отуђи имовину и средства која су била предмет извршења, апелант је поднио захтјев Пореској управи Љубушки за пописивање робе и опреме извршеника, те је 17. јуна године сачињен записник о инспекцијском надзору код пореског обвезника "Kobaco " д.о.о. Посушје, гдје је утврђен мањак робе у вриједности од 1, ,83 КМ. 9. Стога је, према апелантовом мишљењу, противзаконитим поступањем суда, а кога финансира тужени, апеланту причињена штета на начин да му је онемогућено благовремено спровођење извршења у износу који је наведен у рјешењу о извршењу и који представља штету коју је апелант претрпио незаконитим поступањем Општинског суда у Широком Бријегу. Стога је апелант предложио да суд на основу одредбе члана 172 став 1 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) донесе пресуду којом ће обавезати туженог да апеланту исплати износ од 1, ,00 КМ са каматама у смислу члана 1 Закона о висини стопе затезне камате почев од 28. фебруара године до исплате на име главног дуга, те износа од ,00 КМ на име трошкова извршења са законским затезним каматама почев од 7. марта године до исплате уз накнаду трошкова парничног поступка, а све у року од 30 дана по правомоћности пресуде и под пријетњом принудног извршења. 10. Поступајући по приједлогу Општинског суда у Широком Бријегу од 12. октобра године за делегацију другог суда, Врховни суд је рјешењем од 7. новембра године одредио да у предметној правној ствари поступа Општински суд као стварно надлежан. 11. Истакнуто је да је тужени у свом поднеску од 18. фебруара године истакао да на страни суда нема битних повреда поступка ни материјалног права због чега би на апелантовој страни наступила било каква штета. Наведено, оцјењујући односе апеланта и извршеника у смислу купопродаје непокретности прије извршног поступка, а након индосирања мјенице и у току извршног поступка непокретности означене као к.ч. бр. 2962/1 к.о. Посушје за купопродајну цијену у износу од ,00 КМ, који уговор је закључен 25. фебруара године, а овјерен 18. априла године, што, према мишљењу туженог, представља сумњу да је у питању фиктиван правни посао, као што је фиктиван комплетан однос свих учесника у том послу везано за издавање мјенице, пренос и само извршење. Истакнуто је да из инспекцијског налаза Пореске управе Љубушки од 17. јуна године којим је вршена анализа пословања извршеника за 2003, и годину произилази да су мјенице издане без покрића и да се не види основ њиховог издавања. Такође, из самог записника од 17. јуна године јасно је да тих средстава није било ни на 31. децембар године на рачунима, као и да исплата купопродајне цијене по уговору о купопродаји непокретности није евидентирана на рачуну. 12. Даље, тужени је навео да по мјеничном праву мјеница је одвојена, али не мора бити, од правног основа, односно посла којим се обезбјеђује или плаћа, а што вриједи за учеснике у погледу мјеничних права и обавеза који су наведени на самој мјеници или гласе на доносиоца. Стога, пошто се тужба односи на накнаду штете од туженог која нема никакве везе с правима и обавезом из предметних мјеница, а требало би да буде одговоран за накнаду штете по основу одговорности за трећа лица, онда се морају утврдити правни основ потраживања, обим и висина штете. Сходно начелима накнаде штете, пресуђење у апелантову корист без обзира на принцип кривице, а без правног основа, настанак штете би представљао стјицање без основа о чему суд треба да пази по службеној дужности. Тужени је навео да, оцјењујући да мјеница није била средство плаћања, нити обезбјеђење плаћања, да је издана без покрића на ремитента који ју је пренио на апеланта који покреће извршни поступак и који купује, а не плаћа ствари извршеника, иде у прилог томе да је предметни посао фиктиван и да прикрива неки други

50 Број 35 - Страна 50 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, правни посао којим странке рјешавају неке своје ствари противне закону. О наведеном јасно говори чињеница да сам апелант као тражилац извршења овјерава купопродајни уговор у суду 18. априла године, и то са директором извршеника који је разријешен те дужности 28. фебруара године. 13. Тужени је, такође, истакао да је апелант навео да је суд рјешење о извршењу доставио банци тек 19. јануара године, чиме је њему нанесена штета, јер тада на рачуну није било средстава. Међутим, према мишљењу туженог, такве апелантове тврдње су неистините, будући да је апелант био ималац наведених мјеница које доспијевају по виђењу са клаузулом без протеста, а које се по закону морају поднијети на плаћање у року од једне године од дана издавања, а апелант је те мјенице поднио 31. децембра године на плаћање, а издане су 1. јула године. Међутим, тужени је навео да те мјенице нису плаћене, јер на рачуну трасанта, који је уједно и трасат, није било средстава, па након покретања извршења на рачунима на којима нема средстава тражилац извршењаапелант мијења предмет извршења, те тражи извршење на непокретностима умјесто пљенидбе средстава на рачуну, а које у току поступка купује због чега је нелогична захтијевана штета због радњи суда. 14. Општински суд наводи да је увидом у спис предмета Општинског суда у Широком Бријегу број ИП- 154/05, ранији број ИП-32/05, утврђено да је апелант као тражилац извршења 7. марта године поднио приједлог за извршење против извршеника, а ради наплате новчаног потраживања у износу од 1, ,00 КМ а на основу вјеродостојних исправа наведених у приједлогу којим је предложио суду да донесе рјешење о извршењу пљенидбом на новчаним средствима на трансакцијским рачунима дужника-извршеника који се воде код UniCredit Загребачке банке д.д. Мостар - Подружница Посушје. За случај да се на наведени начин не може у цијелости спровести извршење због недостатка средстава на тим рачунима дужника, апелант је предложио да се извршење до намирења тражбине спроведе и пљенидбом и процјеном извршеникових покретнина, свих врста робе и опреме које се нађу у његовом посједу у његовим привредним објектима, робној кући "Kobaco " у Посушју, Мељкуша б.б., супермаркету "Fenix", те пословним и свим другим објектима у његовом посједу, продајом тих ствари и намирењем апеланта из износа добијених продајом. За случај да се по свим наведеним основима тражилац извршења-апелант не могне намирити у цијелости, апелант је предложио да се извршење спроведе забиљежбом рјешења о извршењу на непокретностима означеним као к.ч. бр. 2962/1, зв. Вртлине, површине м2, уписана у посједовном листу бр. 325 к.о. Посушје, те на непокретности-објекту робна кућа "Kobaco ", изграђеном на к.ч. бр. 2962/2, зв. Вртлине, површине 224 м2, и на к.ч. бр. 2962/3, зв. Вртлине, површине м2, обје уписане у зк. ул. слово "Р" нар. бр. 24/97, све к.о. Посушје. Истакнуто је да је по наведеном приједлогу за извршење Општински суд у Широком Бријегу донио Рјешење о извршењу број Ип-32/05 од 7. марта године. 15. Даље је наведено да је Општински суд у Широком Бријегу 16. марта године примио апелантов поднесак у коме је навео да је Рјешење о извршењу број ИП-32/05 постало правоснажно због чега су се стекли услови за његово спровођење, те будући да је апелантово потраживање 1, ,00 КМ, а извршеник та средства нема на својим трансакцијским рачунима, апелант је предложио да се извршење спроведе на цјелокупној имовини извршеника. Уз наведени поднесак апелант је суду доставио службени попис опреме од 31. децембра године, који је сачинила ревизорска кућа "Ревива" д.о.о. Љубушки, доказ о својини извршеника на непокретности означеној као к.ч. бр. 2962/1. Навео је да попис робе извршеника не може доставити због дневних промјена усљед чега је нужно да суд изиђе на лице мјеста, изврши попис, процјену и пљенидбу затечене робе у објектима наведеним у приједлогу. 16. Истакнуто је да је апелант, такође, предложио да се рјешење о извршењу достави на извршење банкама наведеним у приједлогу ради преноса затечених средстава на трансакцијским рачунима извршеника и блокаде тих рачуна на апелантов рачун а све до коначног намирења дуга. Апелант је, такође, навео да има сазнање да свакодневно на рачуне извршеника пристижу одређена средства, јер они имају потраживања од својих купаца, па се може очекивати да ће и та средства пристизати на рачуне банака. Општински суд у Широком Бријегу је 21. марта године примио приговор на Рјешење број ИП- 32/05 од 7. марта године због невјеродостојности мјенице и протестне исправе који је поднио пуномоћник извршеника В.М. Апелант је 24. марта године суду предао одговор на наведени приговор, те је Општински суд у Широком Бријегу 29. марта године донио Рјешење број ИП-32/05 којим је наведени приговор одбачен као недопуштен. На наведено рјешење је поднесена жалба 11. априла године, а апелант је доставио суду одговор на жалбу 4. априла године. 17. Општински суд у Широком Бријегу је 27. априла године донио рјешење којим се одлаже спровођење предметног извршења до окончања парничног поступка који се води пред тим судом под бројем Пс-46/05 по тужби тужилаца О.К., А.К. против апеланта, Г.Б. и И.Ј. ради поништења вјеродостојности мјеница и протестних исправа. Против наведеног рјешења апелант је поднио жалбу Кантоналном суду у Широком Бријегу који је Рјешењем број Пж-36/05 од 13. јула године уважио апелантову жалбу, првостепено рјешење укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлуку. 18. Даље је наведено је Општински суд у Широком Бријегу 19. јануара године донио закључак број ИП- 154/05 којим се подносиоци приговора, трећа лица О.К. и А.К. упућују да своја права наведена у приговору остварују у парници. Истог дана Општински суд у Широком Бријегу је UniCredit Загребачкој банци д.д. Мостар доставио Рјешење о извршењу број ИП-32/05 од 7. марта године на спровођење. Наведена банка је 6. фебруара године суду доставила допис којим га извјештава да је дјелимично извршила наведено рјешење до висине салда извршеника у укупном износу од 23,58 КМ 2. фебруара године, да је блокирала његов рачун, те прослиједила рјешење Hypo Alpe Adria банци д.д. Мостар, која је наведена као сљедећа банка код које извршеник води своја средства. У прилогу дописа банка је суду доставила испис промјена по рачуну за период од 7. фебруара године до 7. марта године. Апелант је 15. фебруара године предао Општинском суду у Широком Бријегу поднесак којим захтијева да се ургентно спроведу пљенидба, процјена и продаја покретнина извршеника, будући да је роба подложна брзом кварењу а и цијена опреме пада, те је захтијевао да суд апеланта обавијести о мјесту, дану и часу продаје. Кантонални суд у Широком Бријегу је 22. фебруара године Општинском суду у Широком Бријегу доставио другостепено рјешење од 9. фебруара године којим су одбијене жалбе О.К. и А.К.

51 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 51 поднесене против рјешења Општинског суда у Широком Бријегу од 29. марта године, којим је одбачен приговор пуномоћника извршеника поднесен против рјешења о извршењу. 19. Даље је наведено да је закључком Општинског суда у Широком Бријегу број ИП-154/05 од 15. новембра године заказано рочиште на лицу мјеста ради наплате новчаног потраживања процјеном и продајом непокретности извршеника означене као к.ч. бр. 2962/1, у нарави "Вртлине", површине м 2, за 4. децембар године у 10 часова. Апелант је 29. новембра године Општинском суду у Широком Бријегу доставио поднесак којим обавјештава суд да је на непокретности означеној као к.ч. бр. 2962/1, у нарави "Вртлине", површине м 2, уговором о купопродаји закљученом између "Kobaco" д.о.о. Посушје и апеланта, овјереног 18. априла године у Општинском суду у Широком Бријегу, након уплаћеног пореза на пренос непокретности уписан посјед у апелантову корист са дијелом посједа 1/1, те извршена пријава у земљишнокњижни уред. Такође, наведеним поднеском апелант је скренуо пажњу да је у његовом поднеску од 15. марта године наведено да за случај да по свим наведеним основима извршења у цијелости се не могу намирити апелантова потраживања, извршење ће се спровести и забиљежбом рјешења о извршењу на непокретностима означеним као к.ч. бр. 2962/1, у нарави "Вртлине", површине м 2, на непокретности-објекту робне куће "Kobaco", те да заказивањем рочишта ради процјене вриједности поменуте непокретности нису спроведене извршне радње над имовином извршеника редослиједом како је наведено у Рјешењу о извршењу број број ИП-32/05. Апелант је истакао да се, према његовој оцјени, ради о покушају отезања цјелокупног поступка. Закључком Општинског суда у Широком Бријегу број ИП- 154/05 од 5. априла године апелант је позван да у року од 15 дана извијести суд о постојању извршеника, те адреси његовог сједишта, јер се писмено наведеног суда упућено на име извршеника вратило суду као неуручено с напоменом доставне службе да извршеник не постоји више. 20. Општински суд је навео да из извода из судског регистра Кантоналног суда од 4. априла године произилази да је извршеник уписан у матични регистарски број субјекта уписа са основним капиталом ,00 КМ. 21. Истакнуто је да је вјештак финансијске струке С.А. у свом писменом налазу и мишљењу од 30. маја године утврдила да на трансакцијским рачунима извршеника, отвореним код UniCredit Загребачке банке и Hypo Alpe Adria банке у временском периоду од 7. марта године до 31. децембра године, према подацима које јој је доставила UniCredit Загребачка банка, није било промета, "а промет је остварен полозима, конверзијом, позајмицама и ти исти полози новца су кориштени за плаћање рачуна неким тврткама", тако да је салдо на овом рачуну 31. децембра године био 10,00 КМ. Такође је навела да не може са сигурношћу закључити да ли би се новац полагао или вршиле конверзије или позајмице да је било принудног извршења. Вјештак је, даље, навео да извршеник за и годину није достављао завршни рачун, а из завршног рачуна за годину произилази да стална средства износе ,00 КМ од чега опрема у вриједности ,00 КМ и остала материјална средства у износу од ,00 КМ а текућа средства у износу од 1, ,00 КМ од чега залихе робе 1, ,00 КМ, купци и тражбине ,00 КМ и готовина од ,00 КМ. Из записника Пореске управе од 17. јуна године констатовано је стање основних средстава извршеника на 31. децембар године у вриједности од 1, ,60 КМ а залихе робе нису усклађиване, односно није прављен попис робе, а задужење робе у години за три продајна мјеста и складиште износи 1, ,18 КМ, а стварно стање три продавнице по попису Пореске управе на 8. јуни године износи ,51 КМ, а према књиговодству 1, ,34 КМ. Вјештак је саслушан на главној расправи на околност усменог појашњења свог писменог налаза, те је изјавио да уплате новца и позајмице на рачун извршеника није гледао, нити се може изјаснити са сигурношћу ко је био полагач, јер то није било наложено судским рјешењем. Истакла је да конверзија значи да се вршило претварање једне врсте новца у другу, у конкретном случају радило се о конвертовању валуте КН у КМ, те да чињеница да извршеник није подносио завршне рачуне Пореској управи и овлашћеној агенцији за и годину, а да још није престала да ради је одговорност фирме која није поступала у складу са законом, а што је ствар инспекцијског надзора. Вјештак је, такође, навео да до 31. децембра године није видио да је вршена блокада рачуна извршеника, те да је на страни 3. свог писменог налаза доставио податке о кретању, односно промету на рачуну извршеника код Хyпо Алпе Адриа Банк према подацима које је доставила у судски спис та банка из чега је видљиво да је стање 1. јула године износило 65,61 КМ. 22. Општински суд је навео да је писмени налаз и мишљење поменутог вјештака, као и његов усмени исказ који је изнесен на главној расправи суд у цијелости прихватио као истинит и тачан и дан на основу вјештачења финансијске документације извршеника, документације Пореске управе Љубушки, фирме "Фипа" д.о.о. Мостар, а у складу са вјештаковом струком и финансијским стандардима. 23. Из података Hypo Alpe Adria Bank д.д. од 30. јуна године достављених за промет извршеника по трансакцијском рачуну отвореном код ове банке, а за период од 7. марта године до 31. децембра године, Општински суд је утврдио да салдо на овом рачуну од 7. марта године до 21. децембра године износи 49,81 КМ, да је број налога потраживања био 12 са укупним износом од ,50 КМ, број налога дуговања био је 363 са дугом од ,23 КМ, а да у периоду од 1. јануара године до 31. децембра године салдо износи 5,04 КМ са бројем два налога потраживања у износу од 500,04 КМ и два налога дуговања у износу од 521,08 КМ. 24. Из дописа UniCredit Bank д.д. од 25. априла године је утврђено да је стање извршеника на 1. јули године на трансакцијском рачуну код наведене банке износило 1.491,85 КМ. 25. Свједок А.К. је изјавила да је она лично као дионичар извршеника поднијела приговор на Рјешење о извршењу број Ип-32/05, те да је током године извршеник пословао са губитком од ,00 КМ а разлог за тај неуспјех је било смишљено предузимање одређених радњи од Г.Б. и М.Г., апелантове директорице, са чиме је свједока упознао њен муж В.К., који је био радник код извршеника. 26. Општински суд је навео да међу парничним странакама није спорно да је по апелантовом приједлогу за извршење против извршеника вођен извршни поступак пред Општинским судом у Широком Бријегу. Спорно питање у конкретном предмету је, према мишљењу

52 Број 35 - Страна 52 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Општинског суда, да ли је тужени дужан надокнадити апеланту штету поводом вођења извршног поступка пред Општинским судом у Широком Бријегу у предмету број Ип-154/05 (ранији број Ип-32/05). 27. Општински суд се позвао на одредбу члана 59 Закона о судовима у ФБиХ којом је прописано да Федерација, односно кантон, зависно од тога ко обезбјеђује средства за рад суда, одговарају за штету коју у вршењу службе учине службеници суда физичким или правним лицима својим незаконитим и неправилним радом. Чланом 68 став 2 наведеног закона је прописано да средства за рад кантоналних и општинских судова обезбјеђују кантонижупаније. 28. У контексту наведеног Општински суд је навео да се незаконити рад очитује као поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, односно као пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примијени с вољом или пристанком да се трећем нанесе штета. Неправилан рад се очитује као чињење или нечињење супротно уобичајеном или прописаном начину обављања дјелатности, а може се закључити о постојању воље или пристанка да се тиме оштете права или интереси трећега. Констатовано је да је на основу извршеног увида у спис предмета Општинског суда у Широком Бријегу број Ип-154/05 (ранији број Ип-32/05) утврђено да је наведени суд у том извршном поступку покренутом по апелантовом приједлогу, као тијело-орган туженог које тужени финансира према Закону о судовима ФБиХ, поступао у периоду од 7. марта године и да поступак није окончан. Из материјалних доказа је утврђено да суд туженог својим поступањем, имајући у виду и општепознату чињеницу о великом броју предмета за извршење, није одуговлачио поступак извршења на начин да се апеланту нанесе штета. 29. Такође, Општински суд је истакао да наведени суд у извршном поступку није поступао супротно уобичајеном и прописаном начину обављања дјелатности, тако да се не може закључити да је постојала воља или пристанак да се оштете права или интереси трећега. Поред наведеног, оцијењено је да је при спровођењу извршења Рјешења број Ип-32/05 од 7. марта године било препрека од самог апеланта, а које се огледају и у његовом допису упућеном суду 16. априла године. Наведеним дописом апелант је извијестио суд да извршеник нема средстава на својим трансакцијским рачунима, да не може доставити попис робе извршеника, те предложио да се спроведе извршење на његовој цјелокупној имовини, између осталог, и на непокретности означеној као к.ч. број 2962/1, зв. Вртлине, површине м2, а коју је, према изјави з.з. апеланта, он купио на основу уговора о купопродаји од извршеника, који је овјерен код Општинског суда у Широком Бријегу 18. априла године. Поред наведеног, Општински суд је навео да су се појавиле и остале процесне препреке, приговори трећих лица које је Општински суд у Широком Бријегу одбацио, али је по жалбама предмет био достављен Кантоналном суду. Даље, у међувремену је покренут парнични поступак пред Општинским судом у Широком Бријегу ради утврђивања невјеродостојности исправа на основу којих је донесено Рјешење о извршењу број Ип- 32/05. Због наведеног, према мишљењу Општинског суда, орган туженог није могао ријешити наведени извршни поступак уз поштивање начела ефикасности и економичности прописаних ЗИП-ом. 30. Анализом свих изведених доказа закључено је да је поступање уредујућег судије Општинског суда у Широком Бријегу у предмету број ИП-32/05 искључиво резултат погрешног правног схваћања при доношењу Рјешења број ИП-32/05 од 27. априла године којим је одложено спровођење извршења, а које је укинуто Рјешењем Кантоналног суда у Широком Бријегу број Пж- 36/05 од 13. јула године. Међутим, из наведеног, према мишљењу Општинског суда, не произилази одговорност уредујућег судије, нити Општинског суда у Широком Бријегу, па ни туженог у предметном спору за неправилно или незаконито поступање суда у наведеном извршном поступку. 31. На основу наведеног Општински суд је закључио да апелант у предметном поступку није доказао, у смислу изведених доказа, да је претрпио било какву штету због неправилног или незаконитог рада Општинског суда у Широком Бријегу у вођењу извршног поступка. 32. У образложењу другостепене пресуде се наводи да се одредба члана 59 Закона о судовима ФБиХ мора везати за одредбе чл. 155 и 158 ЗОО, а да би се уопште могло говорити о одговорности у смислу наведених одредаба, апелант је морао да докаже да је штета проузрокована грубом непажњом или намјером као посљедицом незаконитог рада конкретног суда или судије који је учествовао у доношењу рјешења о извршењу, а што он није доказао. 33. Кантонални суд је навео да се неправилним радом сматра поступање супротно општим правним начелима и правилима струке. Према мишљењу Кантоналног суда, погрешно заузет став у обављању те дужности не чини рад суда неправилним. Према томе, у конкретном случају, сматрајући да треба чекати са спровођењем извршења док се не ријеше жалбе трећих лица, суд је погријешио у тумачењу норме, али очито није имао намјеру да причини штету апеланту. Према мишљењу Кантоналног суда, ни у осталим радњама није било те намјере. Ако нема намјере, нити грубе непажње као посљедице незаконитог рада конкретног судије, нема ни његове одговорности а самим тим ни одговорности туженог кантона. 34. Против другостепене пресуде апелант је изјавио ревизију коју је Врховни суд Пресудом број 58 0 Пс Рев од 6. јула године дјелимично уважио, нижестепене пресуде преиначио у дијелу одлуке о трошковима парничног поступка, тако да је одбијен захтјев туженог да му апелант накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.472,27 КМ. У осталом дијелу ревизија је одбијена. 35. У образложењу ревизијске пресуде се наводи да је другостепени суд оцијенио жалбене наводе који су били од одлучног значаја при чему је правилно установио да разлози наведени у образложењу првостепене пресуде нису међусобно контрадикторни, нити је изрека пресуде у супротности са образложењем. 36. Врховни суд је навео да апелант свој тужбени захтјев заснива на одредбама члана 59 Закона о судовима у ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" број 38/05) којим је прописано да Федерација, односно кантон, зависно од тога ко обезбјеђује средства за рад суда, одговарају за штету коју у вршењу службе учине службеници суда физичким или правним лицима својим незаконитим и неправилним радом. 37. Врховни суд је навео да се питање одговорности туженог за штету коју његови органи узрокују трећем лицу може подвести под одредбу члана 172 став 1 ЗОО по којој правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем своје функције. Међутим, да би се уопште могло говорити о одговорности правног лица за штету, потребно је

53 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 53 претходно утврдити да ли су испуњени услови за одговорност правног лица за штету коју је његов орган проузроковао трећем лицу. Дакле, потребно је да постоји штета, да постоји кривица као узрочна веза између предузете радње и настале штете (чл. 155 и 158 ЗОО). 38. Према томе, према мишљењу Врховног суда, апелант је, како то правилно резонује другостепени суд, морао доказати да му је захтијевана штета проузрокована грубом непажњом или намјером као посљедицом незаконитог рада конкретног суда или уредујућег судије, а како то апелант у току поступка није доказао, то је правилан закључак нижестепених судова о неоснованости тужбеног захтјева. Према схватању Врховног суда, нема одговорности туженог ни због погрешне примјене или тумачења прописа поготово када су они резултат погрешног правног схватања, односно тумачења конкретне правне норме. Погрешно заузети правни став суда, односно уредујућег судије, конкретно у предмету број ИП-32/05 (када је суд сматрао да треба сачекати са спровођењем извршења док се не ријеше жалбе трећих лица и када је донио рјешење о одгоди извршења које је укинуо другостепени суд), према мишљењу Врховног суда, не упућује да је имао намјеру да причини штету апеланту због чега нису испуњени наведени услови за накнаду штете. Поступак пред Уставним судом 39. Апелант је 8. априла године поднио апелацију Уставном суду због неспровођења Рјешења о извршењу Општинског суда у Широком Бријегу број Ип- 32/05 од 7. марта године. Уставни суд је Одлуком број АП 1103/09 од 23. фебруара године усвојио апелацију и утврдио повреду права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) због недоношења одлуке у разумном року у извршном поступку који се тренутно води пред Општинским судом у Широком Бријегу под бројем Ип- 154/05. Уставни суд је наведеном одлуком наложио Општинском суду у Широком Бријегу да по хитном поступку доврши извршни поступак у складу са чланом 6 став 1 Европске конвенције. Такође је наложено да Општински суд у Широком Бријегу у року од 60 дана од дана достављања одлуке обавијести Уставни суд о предузетим мјерама с циљем извршења одлуке Уставног суда. 40. У наведеној одлуци, разматрајући апелантове наводе у односу на разуман рок, Уставни суд је навео да предметни извршни поступак поводом апелантовог приједлога за извршење на основу вјеродостојних исправа (мјеница) траје већ шест година и 10 мјесеци и да још није окончан. Даље је Уставни суд констатовао да се у конкретном случају ради о извршном поступку који је апелант покренуо ради извршења на основу вјеродостојних исправа, те да је, сходно релевантним законским одредбама и пракси Европског суда, овај поступак хитне природе и да стога захтијева додатну ажурност суда у односу на законску обавезу суда да поступак спроведе без непотребних одуговлачења и застоја. С обзиром на врсту и природу конкретне правне ствари (наплата апелантовог новчаног потраживања извршењем на извршениковим новчаним средствима на трансакцијским рачунима код пословних банака, односно на покретним стварима и непокретностима извршеника), Уставни суд је утврдио да се ради о релативно сложеном поступку, али да то у конкретном случају није био фактор који је у већој мјери утјицао на дужину трајања поступка. Анализирајући понашање редовних судова, Уставни суд је навео да је Општински суд у Широком Бријегу, након покушаја извршења на новчаним средствима на рачунима извршеника код пословних банака, супротно редослиједу из рјешења о извршењу и супротно апелантовом приједлогу од 15. фебруара године, извршење покушао да спроведе на извршениковим непокретностима, те није дао никакво образложење за такво поступање. Даље, Уставни суд је запазио да је суд закључак од 15. новембра године упутио извршенику на адресу Пут за Имотски бб, Посушје, док је, према стању списа, извршеникова адреса Мељакуша бб, Посушје. Такође, Уставни суд је навео да не види разлог због којег би апелантово недостављање одговора на закључак од 5. априла године у конкретном случају представљало пропуст који би спријечио Општински суд да обавља извршне радње предвиђене ЗИП-ом. Уставни суд је подсјетио на то да се, у складу са чланом 64 ЗИП-а, извршни поступак сматра довршеним правоснажношћу одлуке о одбацивању или одбијању извршног приједлога, спровођењем извршне радње којом се извршење довршава или обуставом извршења. Из наведеног Уставни суд је закључио да радње које је предузео Општински суд нису резултирале "спровођењем извршне радње којом се извршење довршава" у смислу члана 64 ЗИП-а, те да након тога Општински суд више није предузео нити једну радњу с циљем да оконча предметни поступак у смислу одредаба члана 64 ЗИП-а за шта није понудио разумно оправдање. 41. Општински суд у Широком Бријегу је 1. јуна године доставио Уставном суду информацију у вези са извршењем Одлуке Уставног суда број АП 1103/09 од 23. фебруара године. У наведеној информацији се наводи да су предузете активности ради довршења предметног извршног поступка. У том смислу нови уредујући судија је 24. априла године упутио допис апеланту и његовој пуномоћници којим их је позвао да у року од осам дана извијесте суд о преосталој висини дуга извршеника према тражиоцу извршења-апеланту, те о евентуалном даљњем току извршног поступка, будући да апелант није могао наплатити из новчаних средстава извршеника. Апелантова пуномоћница је дописом од 4. маја године обавијестила суд да јој је апелант крајем године отказао пуномоћ за заступање, тако да она нема никаквих сазнања о наведеном предмету. Предложила је да суд упути допис директно апеланту. Истакнуто је да је апелант дописом од 16. априла године обавијестио суд да се сва писмена тражења у погледу предметног извршења достављају на његову адресу, те да ће га убудуће заступати овлашћено лице. Дописом од 8. маја године апелант је обавијестио Општински суд у Широком Бријегу да су на апелантов рачун по предметном рјешењу о извршењу путем трансакцијског рачуна предузећа извршене уплате у износу од само 543,16 КМ, те да апелант прикупља податке о извршениковом предузећу који ће бити достављени суду, као и Уставном суду. Имајући у виду наведено, Општински суд у Широком Бријегу је навео да ће у што краћем року донијети одлуку којом би се извршни поступак сматрао довршеним о чему ће благовремено обавијестити Уставни суд. IV. Апелација а) Наводи из апелације 42. Апелант сматра да је оспореним одлукама повријеђено његово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Указује на произвољну примјену

54 Број 35 - Страна 54 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, материјалног права. Истиче да Врховни суд произвољно закључује да погрешно правно схватање уредујућег судије у конкретном случају не упућује на то да је он имао намјеру да причини штету апеланту. Према апелантовом мишљењу, такав став је погрешан јер је извршење трајало све док извршеник није отуђио своја средства са трансакцијског рачуна. Наведени став суда је погрешан и када се има у виду да је апелант који је у том извршном поступку био тражилац извршења доставио уредујућем судији низ ургенција, позивајући се на одредбе о хитности извршног поступка из ЗИП-а, а на шта се све уредујући судија оглушио. Према апелантовом мишљењу, немогуће је оправдати понашање уредујућег судије када се узме да он није учинио ништа да спријечи отуђење имовине са средстава извршеника, односно да 10 мјесеци није достављао рјешење о извршењу наведеним банкама на извршење и поред апелантових ургенција поготово ако се узме у обзир вриједност спора. Истиче да нижестепене пресуде покушавају оправдати овако понашање уредујућег судије тако што у његову одбрану наводе да је имао погрешно правно схватање. Наведеним погрешним правним схватањем апеланту је начињена штета и за то уредујући судија мора сносити одговорност у смислу Закона о судовима ФБиХ. Такође, сматра да оспорене пресуде не дају одговоре на апелантове приговоре истакнуте у жалби и ревизији. Наводи да оспорене пресуде нису оцијениле налаз С.А., сталног судског вјештака за финансије, од 30. маја године у којем је утврђено да је од дана доношења рјешења о извршењу до дана његовог достављања UniCredit банци д.д. Мостар ради наплате извршеник подигао средства са својих трансакцијских рачуна и да је отуђена роба која је пописана у записнику Пореске управе ФБиХ од 17. јуна године. б) Одговор на апелацију 43. У одговорима на апелацију Врховни суд, Кантонални суд и Општински суд су навели да у предметном поступку није дошло по повреде апелантових уставних права. 44. У одговору на апелацију тужени је навео да у предметном поступку није дошло до повреде апелантових уставних права. V. Релевантни прописи 45. Закон о судовима у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 38/05, 22/06, 63/10 и 72/10) у релевантном дијелу гласи: Члан 59. Одговорност Федерација, односно кантон, зависно од тога ко обезбјеђује средства за рад суда, одговарају за штету коју у вршењу службе учине службеници суда физичким или правним лицима својим незаконитим или неправилним радом. 46. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 45/89 и 57/89 и "Службени лист РБиХ" бр. 2/92, 13/93 и 13/94) у релевантном дијелу гласи: Штета Члан 155. Штета је умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њезина повећања (измакла корист), а и наношење другом физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета). Постојање кривице Члан 158. Кривица постоји када је штетник проузроковао штету намјерно или непажњом. Одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган Члан 172. став 1. (1) Правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Закон о извршном поступку ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 и 35/12) у релевантном дијелу гласи: Члан 5. став 1. Хитност и редослијед поступања (1) У поступку извршења суд је дужан да поступа хитно. Члан 13. став 1. Извршност и правоснажност (1) Рјешење против ког у року није изјављен приговор постаје извршно и правоснажно. Члан 29. Вјеродостојан документ (1) Извршење ради остваривања новчаног потраживања одређује се и на основу вјеродостојног документа. (2) Вјеродостојан документ је, према овом закону, мјеница и чек с протестом и повратним рачуном ако су потребни за заснивање потраживања и рачуни или изводи из пословних књига за цијену комуналних услуга испоруке воде, топлотне енергије и одвоз смећа. (3) Вјеродостојан документ је повољан за извршење ако су у њему назначени тражилац извршења и извршеник, те предмет, врста, обим и вријеме испуњења обавезе. Члан 40. Достављање рјешења о извршењу (1) Рјешење о извршењу доставља се тражиоцу извршења и извршенику. О доношењу рјешења о извршењу суд ће истовремено обавијестити и познатог заложног повјериоца. (6) Рјешење о извршењу донешено на основу мјенице и чека доставља се одмах по доношењу ради запљене средстава на рачуну извршеника. Члан 52. Одлуке суда по приговору трећег лица (1) Суд ће о приговору трећег лица одлучити у извршном поступку или ће подносиоца приговора закључком упутити да своја права остварује у парници. (2) Извршни суд ће о приговору одлучити у извршном поступку када то околности случаја дозвољавају, а нарочито ако подносилац приговора доказује оправданост свог приговора правоснажном пресудом, јавним документом или према закону овјереним приватним документом. Члан 53. Упућивање на парницу (1) Упућивање на парницу из става 1. члана 52. овог закона не спречава провођење извршења, нити остварење потраживања тражиоца извршења. (2) У парници из става 1. члана 52. овог закона подносилац приговора из члана 51. овог закона може да тражи одлагање извршења при чему парнични суд на одговарајући начин примјењује одредбе парничног поступка о одређивању судских мјера обезбјеђења.

55 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 55 Члан 60. Одлагање извршења на приједлог тражиоца извршења (1) Ако законом није друкчије одређено, извршење се може одложити потпуно или дјелимично само на приједлог тражиоца извршења ако провођење рјешења није отпочело. Ако више тражилаца извршења учествује у извршном поступку, па само неки од њих траже одлагање, суд ће само у односу на тог тражиоца извршења да одложи извршење. VI. Допустивост 47. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 48. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 49. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 58 0 Пс Рев од 6. јула године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 6. августа године, а апелација је поднесена 28. септембра године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 50. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 51. Апелант побија наведене пресуде тврдећи да је тим пресудама повријеђено његово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције. Право на правично суђење Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичнан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. 52. Предметни поступак се односи на поступак по апелантовој тужби за накнаду штете, дакле, на предмет грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у овом предмету. 53. Апелант, у суштини, сматра да није имао правично суђење због тога што су редовни судови произвољно примијенили материјално право. 54. Уставни суд наглашава свој став да уопштено није надлежан да врши провјеру утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивноправне прописе, осим уколико одлуке тих судова крше уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или примијенио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примјена закона била произвољна или дискриминацијска, уколико је дошло до повреде процесних права (правично суђење, приступ суду, дјелотворни правни лијекови и у другим случајевима), или уколико утврђено чињенично стање указује на повреду Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, одлуке бр. У 39/01 од 5. априла године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 25/02, и У 29/02 од 27. јуна године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/03). 55. У конкретном случају Уставни суд сматра да је апелант покренуо парнични поступак за накнаду штете која му је причињена због неефикасног, односно незаконитог вођења извршног поступка од Општинског суда у Широком Бријегу, односно уредујућег судије у том извршном поступку. Наиме, апелант је сматрао да је претрпио штету због тога што је правоснажно рјешење о извршењу достављено банци на извршење тек након протека 10 мјесеци, када извршеник више није имао средстава на својим трансакцијским рачунима. Рјешавајући по апелантовој тужби, редовни судови су, оцјењујући све спроведене доказе изведене током поступка, а посебно на основу увида у извршни спис Општинског суда у Широком Бријегу број Ип-154/05 (ранији број Ип-32/05), утврдили да апелант није доказао да му је захтијевана штета проузрокована грубом непажњом или намјером као посљедицом незаконитог рада суда или уредујућег судије. 56. Редовни судови су констатовали да тужени није одговоран због погрешног правног схватања, односно тумачења правне норме (када је суд сматрао да треба сачекати са спровођењем извршења док се не ријеше жалбе трећих лица и када је донио рјешење о одгоди извршења које је укинуо другостепени суд). Стога је оцијењено да погрешно правно схватање уредујућег судије не упућује да је он имао намјеру да апеланту причини штету због чега нису испуњени услови за накнаду штете. При томе Уставни суд запажа да су редовни судови одредбу члана 59 Закона о судовима ФБиХ довели у везу са одредбама члана 172 ЗОО, као и са одредбама чл. 155 и 158 ЗОО. Према томе, узимајући у обзир наведене одредбе, према мишљењу редовних судова, апелант је морао да докаже да постоји штета, те да постоји кривица као узрочна веза између радње туженог и настале штете, а што он није доказао у конкретном случају. 57. Уставни суд подсјећа да је својом Одлуком број АП 1103/09 од 23. фебруара године усвојио апелантову апелацију поднесену због неспровођења Рјешења о извршењу број Ип-32/05. У наведеној одлуци Уставни суд је, анализирајући дужину извршног поступка, установио да радње које је предузео Општински суд у Широком Бријегу нису резултирале "спровођењем извршне радње којом се извршење довршава" у смислу одредбе члана 64 ЗИП-а, као и да суд није предузео нити једну радњу с циљем да оконча предметни извршни поступак у смислу одредбе члана 64 ЗИП-а за шта није понудио разумно оправдање. У наведеној одлуци Уставни суд је

56 Број 35 - Страна 56 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, указао на ставове Европског суда у погледу нарочите марљивости надлежних власти у поступцима у којима домаћи закон прописује да одређени судски поступци имају хитан карактер (види, Европски суд, Borgese против Италије, пресуда од 26. фебруара године, серија А број 228-Б, став 18). Такође је указао и на став Европског суда према којем у извршном поступку, због саме његове нарави, треба поступати експедитивно (види, Европски суд за људска права, пресуда Comingersoll S.A. против Португалије [GC ], број 35382/97, став 23, ЕCHR 2000-IV). 58. Уставни суд подсјећа да је у конкретном случају апелант тражио накнаду штете због тога што је уредујући судија правоснажно Рјешење о извршењу број Ип-32/05 од 7. марта године доставио на спровођење банци тек 19. јануара године, дакле, након протека рока од 10 мјесеци, када извршеник на својим трансакцијским рачунима није имао довољно средстава којима би апелант намирио своја потраживања по основу вјеродостојне исправе (мјенице). Дакле, у предметном поступку апелант је указивао да је, због незаконитог рада суда, односно уредујућег судије, у извршном поступку претрпио штету, будући да након периода од 10 мјесеци није могао више наплатити своје потраживање од извршеника. 59. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће указати на неке од релевантних одредаба ЗИП-а из којих произилазе јасни принципи извршног поступка. Тако, Уставни суд примјећује да је одредбом члана 5 ЗИП-а прописано да је извршни поступак хитне природе, те да се од суда у извршном поступку захтијева хитно поступање. Одредбом члана 40 став 6 ЗИП-а је прописано да се рјешење о извршењу које је донесено на основу мјенице и чека доставља одмах по доношењу ради запљене средстава на рачуну извршеника. Даље, одредбом члана 53 ЗИП-а прописано је да упућивање на парницу трећих лица не спречава спровођење извршења, нити остваривање потраживања тражиоца извршења. Такође, одредбом члана 60 ЗИП-а прописано је да, ако законом није друкчије одређено, извршење се може одгодити потпуно или дјелимично само на приједлог тражиоца извршења. Дакле, из наведених одредаба ЗИП-а произилази да је извршни поступак конципиран на начин да се извршење спроведе у што краћем року при чему важну улогу у спровођењу извршења има тражилац извршења на начин да предлаже предмет и начин извршења, као и да једино тражилац извршења може предложити да се извршење одгоди потпуно или дјелимично. 60. Доводећи наведене одредбе у контекст конкретног предмета, Уставни суд примјећује да је апелант на неке од поменутих одредаба указивао у својим писменим поднесцима у току поступка (тужби, жалби и ревизији), али да се редовни судови у предметном поступку нису очитовали на те апелантове наводе. Наиме, Уставни суд је установио да редовни судови приликом рјешавања апелантовог тужбеног захтјева нису имали у виду релевантне одредбе ЗИП-а иако је апелант током поступка указивао да је због незаконитог рада уредујућег судије у извршном поступку претрпио штету коју потражује од туженог. Редовни судови су приликом рјешавања тужбеног захтјева имали у виду само релевантне одредбе ЗОО које су довели у везу са одредбом члана 59 Закона о судовима ФБиХ. Наведено, према мишљењу Уставног суда, указује на произвољност у примјени материјалног права, будући да је у конкретном случају приликом рјешавања апелантовог тужбеног захтјева требало довести у везу одредбе ЗИП-а са релевантним одредбама ЗОО (чл. 155, 158 и 172 став 1 ЗОО) и одредбом члана 59 Закона о судовима у ФБиХ. 61. Даље, Уставни суд указује да се, према мишљењу овог суда, у конкретном случају не ради о погрешном правном схватању уредујућег судије, како то сматрају редовни судови, већ о неактивности суда у периоду од 10 мјесеци у којем времену је извршеник подигао средства са својих трансакцијских рачуна, као и отуђена роба, а како то произилази из налаза сталног судског вјештака за финансије од 30. маја године. Наиме, произилази да је управо у том периоду надлежни суд поступао супротно одредбама ЗИП-а које иду у правцу да се извршење спроведе у што краћем року на начин да тражилац извршења наплати своја потраживања. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да и члан 6 став 1 Европске конвенције намеће обавезу јавној власти да се постара да судски поступак буде експедитиван поготово када је у питању извршни поступак у којем, због саме његове природе, треба поступати хитно (види, Европски суд, Махмутовић против Хрватске, апликација број 9505/03 од 15. фебруара године, став 26). У супротном се поставља и питање повреде права на имовину тражиоца извршења због немогућности да се реализују потраживања која су предмет извршења. 62. Поред наведеног, Уставни суд указује да, у смислу одредбе члана 158 ЗОО, кривица постоји када је штетник проузроковао штету и непажњом. Дакле, у смислу наведене одредбе, да би постојала кривица, није неопходна само груба непажња или намјера, како то сматрају редовни судови у конкретном случају, већ је довољно да постоји и непажња. Стога, према мишљењу Уставног суда, и у овом дијелу образложења оспорених пресуда указују на произвољност у примјени материјалног права. 63. Према томе, имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да образложења оспорених пресуда указују на произвољност у примјени материјалног права због чега је у предметном поступку дошло до повреде апелантовог уставног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 64. Уставни суд закључује да је у предметном поступку дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције с обзиром на то да је у образложењима оспорених одлука Уставни суд установио произвољност у погледу примјене материјалног права. 65. На основу члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 66. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 4209/10, rješavajući apelaciju MM-INING d.o.o. Mostar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja

57 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 57 Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija MM-INING d.o.o. Mostar. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 Ps Rev od 6. jula godine, Presuda Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 Ps Pž od 18. augusta godine i Presuda Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 Ps Ps od 4. novembra godine. Predmet se vraća Općinskom sudu u Mostaru, koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Mostaru da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. MM-INING d.o.o. Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), koga zastupa Nikica Gržić, advokat iz Sarajeva, podnio je 28. septembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 Ps Rev od 6. jula godine, Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 Ps Pž od 18. augusta godine i Presude Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 Ps Ps od 4. novembra godine. Apelant je 4. oktobra godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i Zapadnohercegovačkog kantona - Široki Brijeg, kojeg zastupa Kantonalno pravobranilaštvo Široki Brijeg (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 21. januara godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud, Kantonalni sud i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 24, 28. i 29. januara godine. Tuženi je dostavio odgovor na apelaciju 28. januara godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i tuženog su dostavljeni apelantovom opunomoćeniku 29. i 31. januara godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Općinskog suda broj 58 0 Ps Ps od 4. novembra godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 58 0 Ps Pž od 18. augusta godine, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 1, ,00 KM sa kamatama u smislu Zakona o visini stope zatezne kamate, počev od 28. februara godine pa do isplate, te iznos od ,00 KM na ime troškova izvršenja sa kamatama u smislu člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, počev od 7. marta godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, sve u roku od 30 dana od dana pravomoćnosti presude pod prijetnjom prinudnog izvršenja. Apelant je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.472,27 KM, a sve u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja. 7. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da je apelant u tužbi koju je podnio Općinskom sudu 10. jula godine naveo da je 3. marta godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu podnio prijedlog za izvršenje protiv firme "Kobaco" d.o.o. Posušje (u daljnjem tekstu: izvršenik) radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 1, ,00 KM. Naveo je da je 7. marta godine Općinski sud u Širokom Brijegu donio Rješenje o izvršenju broj IP-32/05, a na osnovu vjerodostojne isprave u smislu odredaba iz člana 29. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP). Apelant je istakao da se, u skladu sa odredbom člana 40. stav 6. ZIP-a, rješenje o izvršenju doneseno na osnovu mjenice i čeka dostavlja bankama odmah po donošenju radi pljenidbe sredstava na računu izvršenika. Naveo je da je u prijedlogu za izvršenje tražio prvenstveno pljenidbu novčanih sredstava na transakcijskim računima izvršenika kod UniCredit Zagrebačke banke d.d. Mostar i Hypo Alpe Adria Bank d.d. Mostar, a za slučaj da navedene banke ne mogu provesti izvršenje zbog nedostatka sredstava na računu dužnika predloženo je izvršenje pljenidbom i procjenom pokretnih stvari robe i opreme izvršenika u njegovim poslovnim prostorima, te u slučaju da se i u ovom dijelu izvršenje ne može provesti, da se provede zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim u rješenju o izvršenju. Na Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 u zakonskom roku nije bilo prigovora izvršenika, te je ono u skladu sa odredbama člana 13. ZIP-a postalo pravomoćno. 8. Dalje je apelant u tužbi naveo da je, u skladu sa odredbama člana 5. stav 1. ZIP-a, sud u postupku izvršenja dužan da postupa hitno, ali da u konkretnom slučaju Općinski sud u Širokom Brijegu nije postupio po navedenoj odredbi ZIPa, nego je tek 19. januara godine dostavio rješenje o izvršenju na provođenje UniCredit Zagrebačkoj banci Mostar. Apelant je istakao da je kod uredujućeg sudije u nekoliko navrata urgirao da hitno postupa i dostavi rješenje o izvršenju na provođenje bankama. Međutim, dužnik je, zahvaljujući navedenom ponašanju suda, nakon donošenja rješenja o izvršenju preduzeo sve radnje kako bi onemogućio provođenje izvršenja, te je počeo iznositi i otuđivati robu iz poslovnih prostora na kojoj je trebalo da bude provedeno izvršenje, i to na protivzakonit način, ne polažući vrijednost robe na transakcijske račune. Također je nakon donošenja navedenog rješenja ispraznio, odnosno prebacio sredstva sa transakcijskih računa preduzeća tako da na njima nema sredstava na kojima se može provesti izvršenje. Pošto sud nije pokušao zaštititi apelantovu imovinu i onemogućiti izvršenika da otuđi imovinu i sredstva koja su bila predmet izvršenja, apelant je podnio zahtjev Poreznoj upravi Ljubuški za popisivanje robe i opreme izvršenika, te je 17. juna godine sačinjen zapisnik o inspekcijskom nadzoru kod poreznog obveznika "Kobaco" d.o.o. Posušje, gdje je utvrđen manjak robe u vrijednosti od 1, ,83 KM. 9. Stoga je, prema apelantovom mišljenju, protivzakonitim postupanjem suda, a koga finansira tuženi,

58 Број 35 - Страна 58 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, apelantu pričinjena šteta na način da mu je onemogućeno blagovremeno provođenje izvršenja u iznosu koji je naveden u rješenju o izvršenju i koji predstavlja štetu koju je apelant pretrpio nezakonitim postupanjem Općinskog suda u Širokom Brijegu. Stoga je apelant predložio da sud na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) donese presudu kojom će obavezati tuženog da apelantu isplati iznos od 1, ,00 KM sa kamatama u smislu člana 1. Zakona o visini stope zatezne kamate počev od 28. februara godine do isplate na ime glavnog duga, te iznosa od ,00 KM na ime troškova izvršenja sa zakonskim zateznim kamatama počev od 7. marta godine do isplate uz naknadu troškova parničnog postupka, a sve u roku od 30 dana po pravomoćnosti presude i pod prijetnjom prinudnog izvršenja. 10. Postupajući po prijedlogu Općinskog suda u Širokom Brijegu od 12. oktobra godine za delegaciju drugog suda, Vrhovni sud je rješenjem od 7. novembra godine odredio da u predmetnoj pravnoj stvari postupa Općinski sud kao stvarno nadležan. 11. Istaknuto je da je tuženi u svom podnesku od 18. februara godine istakao da na strani suda nema bitnih povreda postupka ni materijalnog prava zbog čega bi na apelantovoj strani nastupila bilo kakva šteta. Navedeno, ocjenjujući odnose apelanta i izvršenika u smislu kupoprodaje nekretnina prije izvršnog postupka, a nakon indosiranja mjenice i u toku izvršnog postupka nekretnine označene kao k.č. br. 2962/1 k.o. Posušje za kupoprodajnu cijenu u iznosu od ,00 KM, koji ugovor je zaključen 25. februara godine, a ovjeren 18. aprila godine, što, prema mišljenju tuženog, predstavlja sumnju da je u pitanju fiktivan pravni posao, kao što je fiktivan kompletan odnos svih učesnika u tom poslu vezano za izdavanje mjenice, prijenos i samo izvršenje. Istaknuto je da iz inspekcijskog nalaza Porezne uprave Ljubuški od 17. juna godine kojim je vršena analiza poslovanja izvršenika za 2003, i godinu proizlazi da su mjenice izdane bez pokrića i da se ne vidi osnov njihovog izdavanja. Također, iz samog zapisnika od 17. juna godine jasno je da tih sredstava nije bilo ni na 31. decembar godine na računima, kao i da isplata kupoprodajne cijene po ugovoru o kupoprodaji nekretnine nije evidentirana na računu. 12. Dalje, tuženi je naveo da po mjeničnom pravu mjenica je odvojena, ali ne mora biti, od pravnog osnova, odnosno posla kojim se osigurava ili plaća, a što vrijedi za učesnike u pogledu mjeničnih prava i obaveza koji su navedeni na samoj mjenici ili glase na donosioca. Stoga, pošto se tužba odnosi na naknadu štete od tuženog koja nema nikakve veze s pravima i obavezom iz predmetnih mjenica, a trebalo bi da bude odgovoran za naknadu štete po osnovu odgovornosti za treća lica, onda se moraju utvrditi pravni osnov potraživanja, obim i visina štete. Shodno načelima naknade štete, presuđenje u apelantovu korist bez obzira na princip krivnje, a bez pravnog osnova, nastanak štete bi predstavljao stjecanje bez osnova o čemu sud treba da pazi po službenoj dužnosti. Tuženi je naveo da, ocjenjujući da mjenica nije bila sredstvo plaćanja, niti osiguranje plaćanja, da je izdana bez pokrića na remitenta koji ju je prenio na apelanta koji pokreće izvršni postupak i koji kupuje, a ne plaća stvari izvršenika, ide u prilog tome da je predmetni posao fiktivan i da prikriva neki drugi pravni posao kojim stranke rješavaju neke svoje stvari protivne zakonu. O navedenom jasno govori činjenica da sam apelant kao tražilac izvršenja ovjerava kupoprodajni ugovor u sudu 18. aprila godine, i to sa direktorom izvršenika koji je razriješen te dužnosti 28. februara godine. 13. Tuženi je, također, istakao da je apelant naveo da je sud rješenje o izvršenju dostavio banci tek 19. januara godine, čime je njemu nanesena šteta, jer tada na računu nije bilo sredstava. Međutim, prema mišljenju tuženog, takve apelantove tvrdnje su neistinite, budući da je apelant bio imalac navedenih mjenica koje dospijevaju po viđenju sa klauzulom bez protesta, a koje se po zakonu moraju podnijeti na plaćanje u roku od jedne godine od dana izdavanja, a apelant je te mjenice podnio 31. decembra godine na plaćanje, a izdane su 1. jula godine. Međutim, tuženi je naveo da te mjenice nisu plaćene, jer na računu trasanta, koji je ujedno i trasat, nije bilo sredstava, pa nakon pokretanja izvršenja na računima na kojima nema sredstava tražilac izvršenja-apelant mijenja predmet izvršenja, te traži izvršenje na nekretninama umjesto pljenidbe sredstava na računu, a koje u toku postupka kupuje zbog čega je nelogična zahtijevana šteta zbog radnji suda. 14. Općinski sud navodi da je uvidom u spis predmeta Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05, raniji broj IP-32/05, utvrđeno da je apelant kao tražilac izvršenja 7. marta godine podnio prijedlog za izvršenje protiv izvršenika, a radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 1, ,00 KM a na osnovu vjerodostojnih isprava navedenih u prijedlogu kojim je predložio sudu da donese rješenje o izvršenju pljenidbom na novčanim sredstvima na transakcijskim računima dužnika-izvršenika koji se vode kod UniCredit Zagrebačke banke d.d. Mostar - Podružnica Posušje. Za slučaj da se na navedeni način ne može u cijelosti provesti izvršenje zbog nedostatka sredstava na tim računima dužnika, apelant je predložio da se izvršenje do namirenja tražbine provede i pljenidbom i procjenom izvršenikovih pokretnina, svih vrsta robe i opreme koje se nađu u njegovom posjedu u njegovim privrednim objektima, Robnoj kući "Kobaco" u Posušju, Meljkuša b.b., supermarketu "Fenix", te poslovnim i svim drugim objektima u njegovom posjedu, prodajom tih stvari i namirenjem apelanta iz iznosa dobivenih prodajom. Za slučaj da se po svim navedenim osnovama tražilac izvršenja-apelant ne mogne namiriti u cijelosti, apelant je predložio da se izvršenje provede zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim kao k.č. br. 2962/1, zv. Vrtline, površine m2, upisana u posjedovnom listu br. 325 k.o. Posušje, te na nekretnini-objektu Robna kuća "Kobaco", izgrađenom na k.č. br. 2962/2, zv. Vrtline, površine 224 m2, i na k.č. br. 2962/3, zv. Vrtline, površine m2, obje upisane u zk. ul. slovo "R" nar. br. 24/97, sve k.o. Posušje. Istaknuto je da je po navedenom prijedlogu za izvršenje Općinski sud u Širokom Brijegu donio Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05 od 7. marta godine. 15. Dalje je navedeno da je Općinski sud u Širokom Brijegu 16. marta godine primio apelantov podnesak u kome je naveo da je Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 postalo pravosnažno zbog čega su se stekli uvjeti za njegovo provođenje, te budući da je apelantovo potraživanje 1, ,00 KM, a izvršenik ta sredstva nema na svojim transakcijskim računima, apelant je predložio da se izvršenje provede na cjelokupnoj imovini izvršenika. Uz navedeni podnesak apelant je sudu dostavio službeni popis opreme od 31. decembra godine, koji je sačinila revizorska kuća "Reviva" d.o.o. Ljubuški, dokaz o vlasništvu izvršenika na nekretnini označenoj kao k.č. br. 2962/1. Naveo je da popis robe izvršenika ne može dostaviti zbog dnevnih promjena usljed čega je nužno da sud iziđe na lice mjesta, izvrši popis, procjenu i pljenidbu zatečene robe u objektima navedenim u prijedlogu. 16. Istaknuto je da je apelant, također, predložio da se rješenje o izvršenju dostavi na izvršenje bankama navedenim u prijedlogu radi prenosa zatečenih sredstava na transakcijskim

59 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 59 računima izvršenika i blokade tih računa na apelantov račun a sve do konačnog namirenja duga. Apelant je, također, naveo da ima saznanje da svakodnevno na račune izvršenika pristižu određena sredstva, jer oni imaju potraživanja od svojih kupaca, pa se može očekivati da će i ta sredstva pristizati na račune banaka. Općinski sud u Širokom Brijegu je 21. marta godine primio prigovor na Rješenje broj IP-32/05 od 7. marta godine zbog nevjerodostojnosti mjenice i protestne isprave koji je podnio opunomoćenik izvršenika V.M. Apelant je 24. marta godine sudu predao odgovor na navedeni prigovor, te je Općinski sud u Širokom Brijegu 29. marta godine donio Rješenje broj IP-32/05 kojim je navedeni prigovor odbačen kao nedopušten. Na navedeno rješenje je podnesena žalba 11. aprila godine, a apelant je dostavio sudu odgovor na žalbu 4. aprila godine. 17. Općinski sud u Širokom Brijegu je 27. aprila godine donio rješenje kojim se odgađa provođenje predmetnog izvršenja do okončanja parničnog postupka koji se vodi pred tim sudom pod brojem Ps-46/05 po tužbi tužilaca O.K., A.K. protiv apelanta, G.B. i I.J. radi poništenja vjerodostojnosti mjenica i protestnih isprava. Protiv navedenog rješenja apelant je podnio žalbu Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu koji je Rješenjem broj Pž-36/05 od 13. jula godine uvažio apelantovu žalbu, prvostepeno rješenje ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku. 18. Dalje je navedeno je Općinski sud u Širokom Brijegu 19. januara godine donio zaključak broj IP-154/05 kojim se podnosioci prigovora, treća lica O.K. i A.K. upućuju da svoja prava navedena u prigovoru ostvaruju u parnici. Istog dana Općinski sud u Širokom Brijegu je UniCredit Zagrebačkoj banci d.d. Mostar dostavio Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 od 7. marta godine na provođenje. Navedena banka je 6. februara godine sudu dostavila dopis kojim ga izvještava da je djelimično izvršila navedeno rješenje do visine salda izvršenika u ukupnom iznosu od 23,58 KM 2. februara godine, da je blokirala njegov račun, te proslijedila rješenje Hypo Alpe Adria banci d.d. Mostar, koja je navedena kao sljedeća banka kod koje izvršenik vodi svoja sredstva. U prilogu dopisa banka je sudu dostavila ispis promjena po računu za period od 7. februara godine do 7. marta godine. Apelant je 15. februara godine predao Općinskom sudu u Širokom Brijegu podnesak kojim zahtijeva da se urgentno provedu pljenidba, procjena i prodaja pokretnina izvršenika, budući da je roba podložna brzom kvarenju a i cijena opreme pada, te je zahtijevao da sud apelanta obavijesti o mjestu, danu i satu prodaje. Kantonalni sud u Širokom Brijegu je 22. februara godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu dostavio drugostepeno rješenje od 9. februara godine kojim su odbijene žalbe O.K. i A.K. podnesene protiv rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu od 29. marta godine, kojim je odbačen prigovor opunomoćenika izvršenika podnesen protiv rješenja o izvršenju. 19. Dalje je navedeno da je zaključkom Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05 od 15. novembra godine zakazano ročište na licu mjesta radi naplate novčanog potraživanja procjenom i prodajom nekretnine izvršenika označene kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, za 4. decembar godine u 10 sati. Apelant je 29. novembra godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu dostavio podnesak kojim obavještava sud da je na nekretnini označenoj kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, ugovorom o kupoprodaji zaključenom između "Kobaco" d.o.o. Posušje i apelanta, ovjerenog 18. aprila godine u Općinskom sudu u Širokom Brijegu, nakon uplaćenog poreza na prijenos nekretnina upisan posjed u apelantovu korist sa dijelom posjeda 1/1, te izvršena prijava u zemljišnoknjižni ured. Također, navedenim podneskom apelant je skrenuo pažnju da je u njegovom podnesku od 15. marta godine navedeno da za slučaj da po svim navedenim osnovama izvršenja u cijelosti se ne mogu namiriti apelantova potraživanja, izvršenje će se provesti i zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, na nekretnini-objektu Robne kuće "Kobaco", te da zakazivanjem ročišta radi procjene vrijednosti spomenute nekretnine nisu provedene izvršne radnje nad imovinom izvršenika redoslijedom kako je navedeno u Rješenju o izvršenju broj broj IP-32/05. Apelant je istakao da se, prema njegovoj ocjeni, radi o pokušaju otezanja cjelokupnog postupka. Zaključkom Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05 od 5. aprila godine apelant je pozvan da u roku od 15 dana izvijesti sud o postojanju izvršenika, te adresi njegovog sjedišta, jer se pismeno navedenog suda upućeno na ime izvršenika vratilo sudu kao neuručeno s napomenom dostavne službe da izvršenik ne postoji više. 20. Općinski sud je naveo da iz izvoda iz sudskog registra Kantonalnog suda od 4. aprila godine proizlazi da je izvršenik upisan u matični registarski broj subjekta upisa sa temeljnim kapitalom ,00 KM. 21. Istaknuto je da je vještak finansijske struke S.A. u svom pismenom nalazu i mišljenju od 30. maja godine utvrdila da na transakcijskim računima izvršenika, otvorenim kod UniCredit Zagrebačke banke i Hypo Alpe Adria banke u vremenskom periodu od 7. marta godine do 31. decembra godine, prema podacima koje joj je dostavila UniCredit Zagrebačka banka, nije bilo prometa, "a promet je ostvaren polozima, konverzijom, pozajmicama i ti isti polozi novca su korišteni za plaćanje računa nekim tvrtkama", tako da je saldo na ovom računu 31. decembra godine bio 10,00 KM. Također je navela da ne može sa sigurnošću zaključiti da li bi se novac polagao ili vršile konverzije ili pozajmice da je bilo prinudnog izvršenja. Vještak je, dalje, naveo da izvršenik za i godinu nije dostavljao završni račun, a iz završnog računa za godinu proizlazi da stalna sredstva iznose ,00 KM od čega oprema u vrijednosti ,00 KM i ostala materijalna sredstva u iznosu od ,00 KM a tekuća sredstva u iznosu od 1, ,00 KM od čega zalihe robe 1, ,00 KM, kupci i tražbine ,00 KM i gotovina od ,00 KM. Iz zapisnika Porezne uprave od 17. juna godine konstatirano je stanje osnovnih sredstava izvršenika na 31. decembar godine u vrijednosti od 1, ,60 KM a zalihe robe nisu usklađivane, odnosno nije pravljen popis robe, a zaduženje robe u godini za tri prodajna mjesta i skladište iznosi 1, ,18 KM, a stvarno stanje tri prodavnice po popisu Porezne uprave na 8. juni godine iznosi ,51 KM, a prema knjigovodstvu 1, ,34 KM. Vještak je saslušan na glavnoj raspravi na okolnost usmenog pojašnjenja svog pismenog nalaza, te je izjavio da uplate novca i pozajmice na račun izvršenika nije gledao, niti se može izjasniti sa sigurnošću ko je bio polagač, jer to nije bilo naloženo sudskim rješenjem. Istakla je da konverzija znači da se vršilo pretvaranje jedne vrste novca u drugu, u konkretnom slučaju radilo se o konvertiranju valute KN u KM, te da činjenica da izvršenik nije podnosio završne račune Poreznoj upravi i ovlaštenoj agenciji za i godinu, a da još nije prestala da radi je odgovornost firme koja nije postupala u skladu sa zakonom, a što je stvar inspekcijskog nadzora. Vještak je, također, naveo da do 31. decembra godine nije vidio da je vršena blokada računa izvršenika, te da je na strani 3. svog pismenog nalaza dostavio podatke o kretanju, odnosno prometu na računu izvršenika kod Hypo Alpe Adria Bank prema podacima koje je dostavila u sudski

60 Број 35 - Страна 60 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, spis ta banka iz čega je vidljivo da je stanje 1. jula godine iznosilo 65,61 KM. 22. Općinski sud je naveo da je pismeni nalaz i mišljenje spomenutog vještaka, kao i njegov usmeni iskaz koji je iznesen na glavnoj raspravi sud u cijelosti prihvatio kao istinit i tačan i dan na osnovu vještačenja finansijske dokumentacije izvršenika, dokumentacije Porezne uprave Ljubuški, firme "Fipa" d.o.o. Mostar, a u skladu sa vještakovom strukom i finansijskim standardima. 23. Iz podataka Hypo Alpe Adria Bank d.d. od 30. juna godine dostavljenih za promet izvršenika po transakcijskom računu otvorenom kod ove banke, a za period od 7. marta godine do 31. decembra godine, Općinski sud je utvrdio da saldo na ovom računu od 7. marta godine do 21. decembra godine iznosi 49,81 KM, da je broj naloga potraživanja bio 12 sa ukupnim iznosom od ,50 KM, broj naloga dugovanja bio je 363 sa dugom od ,23 KM, a da u periodu od 1. januara godine do 31. decembra godine saldo iznosi 5,04 KM sa brojem dva naloga potraživanja u iznosu od 500,04 KM i dva naloga dugovanja u iznosu od 521,08 KM. 24. Iz dopisa UniCredit Bank d.d. od 25. aprila godine je utvrđeno da je stanje izvršenika na 1. juli godine na transakcijskom računu kod navedene banke iznosilo 1.491,85 KM. 25. Svjedok A.K. je izjavila da je ona lično kao dioničar izvršenika podnijela prigovor na Rješenje o izvršenju broj Ip- 32/05, te da je tokom godine izvršenik poslovao sa gubitkom od ,00 KM a razlog za taj neuspjeh je bilo smišljeno preduzimanje određenih radnji od G.B. i M.G., apelantove direktorice, sa čime je svjedoka upoznao njen muž V.K., koji je bio radnik kod izvršenika. 26. Općinski sud je naveo da među parničnim stranakama nije sporno da je po apelantovom prijedlogu za izvršenje protiv izvršenika vođen izvršni postupak pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu. Sporno pitanje u konkretnom predmetu je, prema mišljenju Općinskog suda, da li je tuženi dužan nadoknaditi apelantu štetu povodom vođenja izvršnog postupka pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu u predmetu broj Ip- 154/05 (raniji broj Ip-32/05). 27. Općinski sud se pozvao na odredbu člana 59. Zakona o sudovima u FBiH kojom je propisano da Federacija, odnosno kanton, zavisno od toga ko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u vršenju službe učine službenici suda fizičkim ili pravnim licima svojim nezakonitim i nepravilnim radom. Članom 68. stav 2. navedenog zakona je propisano da sredstva za rad kantonalnih i općinskih sudova osiguravaju kantoni-županije. 28. U kontekstu navedenog Općinski sud je naveo da se nezakoniti rad očituje kao postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili općem aktu, odnosno kao propuštanje da se zakon, drugi propis ili opći akt primijeni s voljom ili pristankom da se trećem nanese šteta. Nepravilan rad se očituje kao činjenje ili nečinjenje suprotno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja djelatnosti, a može se zaključiti o postojanju volje ili pristanka da se time oštete prava ili interesi trećega. Konstatirano je da je na osnovu izvršenog uvida u spis predmeta Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip-154/05 (raniji broj Ip-32/05) utvrđeno da je navedeni sud u tom izvršnom postupku pokrenutom po apelantovom prijedlogu, kao tijelo-organ tuženog koje tuženi finansira prema Zakonu o sudovima FBiH, postupao u periodu od 7. marta godine i da postupak nije okončan. Iz materijalnih dokaza je utvrđeno da sud tuženog svojim postupanjem, imajući u vidu i općepoznatu činjenicu o velikom broju predmeta za izvršenje, nije odugovlačio postupak izvršenja na način da se apelantu nanese šteta. 29. Također, Općinski sud je istakao da navedeni sud u izvršnom postupku nije postupao suprotno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja djelatnosti, tako da se ne može zaključiti da je postojala volja ili pristanak da se oštete prava ili interesi trećega. Pored navedenog, ocijenjeno je da je pri provođenju izvršenja Rješenja broj Ip-32/05 od 7. marta godine bilo prepreka od samog apelanta, a koje se ogledaju i u njegovom dopisu upućenom sudu 16. aprila godine. Navedenim dopisom apelant je izvijestio sud da izvršenik nema sredstava na svojim transakcijskim računima, da ne može dostaviti popis robe izvršenika, te predložio da se provede izvršenje na njegovoj cjelokupnoj imovini, između ostalog, i na nekretnini označenoj kao k.č. broj 2962/1, zv. Vrtline, površine m 2, a koju je, prema izjavi z.z. apelanta, on kupio na osnovu ugovora o kupoprodaji od izvršenika, koji je ovjeren kod Općinskog suda u Širokom Brijegu 18. aprila godine. Pored navedenog, Općinski sud je naveo da su se pojavile i ostale procesne prepreke, prigovori trećih lica koje je Općinski sud u Širokom Brijegu odbacio, ali je po žalbama predmet bio dostavljen Kantonalnom sudu. Dalje, u međuvremenu je pokrenut parnični postupak pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu radi utvrđivanja nevjerodostojnosti isprava na osnovu kojih je doneseno Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05. Zbog navedenog, prema mišljenju Općinskog suda, organ tuženog nije mogao riješiti navedeni izvršni postupak uz poštivanje načela efikasnosti i ekonomičnosti propisanih ZIP-om. 30. Analizom svih izvedenih dokaza zaključeno je da je postupanje uredujućeg sudije Općinskog suda u Širokom Brijegu u predmetu broj IP-32/05 isključivo rezultat pogrešnog pravnog shvaćanja pri donošenju Rješenja broj IP-32/05 od 27. aprila godine kojim je odgođeno provođenje izvršenja, a koje je ukinuto Rješenjem Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj Pž-36/05 od 13. jula godine. Međutim, iz navedenog, prema mišljenju Općinskog suda, ne proizlazi odgovornost uredujućeg sudije, niti Općinskog suda u Širokom Brijegu, pa ni tuženog u predmetnom sporu za nepravilno ili nezakonito postupanje suda u navedenom izvršnom postupku. 31. Na osnovu navedenog Općinski sud je zaključio da apelant u predmetnom postupku nije dokazao, u smislu izvedenih dokaza, da je pretrpio bilo kakvu štetu zbog nepravilnog ili nezakonitog rada Općinskog suda u Širokom Brijegu u vođenju izvršnog postupka. 32. U obrazloženju drugostepene presude se navodi da se odredba člana 59. Zakona o sudovima FBiH mora vezati za odredbe čl i 158. ZOO, a da bi se uopće moglo govoriti o odgovornosti u smislu navedenih odredaba, apelant je morao da dokaže da je šteta prouzrokovana grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada konkretnog suda ili sudije koji je učestvovao u donošenju rješenja o izvršenju, a što on nije dokazao. 33. Kantonalni sud je naveo da se nepravilnim radom smatra postupanje suprotno općim pravnim načelima i pravilima struke. Prema mišljenju Kantonalnog suda, pogrešno zauzet stav u obavljanju te dužnosti ne čini rad suda nepravilnim. Prema tome, u konkretnom slučaju, smatrajući da treba čekati sa provođenjem izvršenja dok se ne riješe žalbe trećih lica, sud je pogriješio u tumačenju norme, ali očito nije imao namjeru da pričini štetu apelantu. Prema mišljenju Kantonalnog suda, ni u ostalim radnjama nije bilo te namjere. Ako nema namjere, niti grube nepažnje kao posljedice nezakonitog rada konkretnog sudije, nema ni njegove odgovornosti a samim tim ni odgovornosti tuženog kantona. 34. Protiv drugostepene presude apelant je izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj 58 0 Ps Rev od

61 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна jula godine djelimično uvažio, nižestepene presude preinačio u dijelu odluke o troškovima parničnog postupka, tako da je odbijen zahtjev tuženog da mu apelant naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.472,27 KM. U ostalom dijelu revizija je odbijena. 35. U obrazloženju revizijske presude se navodi da je drugostepeni sud ocijenio žalbene navode koji su bili od odlučnog značaja pri čemu je pravilno ustanovio da razlozi navedeni u obrazloženju prvostepene presude nisu međusobno kontradiktorni, niti je izreka presude u suprotnosti sa obrazloženjem. 36. Vrhovni sud je naveo da apelant svoj tužbeni zahtjev temelji na odredbama člana 59. Zakona o sudovima u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 38/05) kojim je propisano da Federacija, odnosno kanton, zavisno od toga ko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u vršenju službe učine službenici suda fizičkim ili pravnim licima svojim nezakonitim i nepravilnim radom. 37. Vrhovni sud je naveo da se pitanje odgovornosti tuženog za štetu koju njegovi organi uzrokuju trećem licu može podvesti pod odredbu člana 172. stav 1. ZOO po kojoj pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svoje funkcije. Međutim, da bi se uopće moglo govoriti o odgovornosti pravnog lica za štetu, potrebno je prethodno utvrditi da li su ispunjeni uvjeti za odgovornost pravnog lica za štetu koju je njegov organ prouzrokovao trećem licu. Dakle, potrebno je da postoji šteta, da postoji krivica kao uzročna veza između preduzete radnje i nastale štete (čl i 158. ZOO). 38. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog suda, apelant je, kako to pravilno rezonira drugostepeni sud, morao dokazati da mu je zahtijevana šteta prouzrokovana grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada konkretnog suda ili uredujućeg sudije, a kako to apelant u toku postupka nije dokazao, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahtjeva. Prema shvatanju Vrhovnog suda, nema odgovornosti tuženog ni zbog pogrešne primjene ili tumačenja propisa pogotovo kada su oni rezultat pogrešnog pravnog shvatanja, odnosno tumačenja konkretne pravne norme. Pogrešno zauzeti pravni stav suda, odnosno uredujućeg sudije, konkretno u predmetu broj IP-32/05 (kada je sud smatrao da treba sačekati sa provođenjem izvršenja dok se ne riješe žalbe trećih lica i kada je donio rješenje o odgodi izvršenja koje je ukinuo drugostepeni sud), prema mišljenju Vrhovnog suda, ne upućuje da je imao namjeru da pričini štetu apelantu zbog čega nisu ispunjeni navedeni uvjeti za naknadu štete. Postupak pred Ustavnim sudom 39. Apelant je 8. aprila godine podnio apelaciju Ustavnom sudu zbog neprovođenja Rješenja o izvršenju Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip-32/05 od 7. marta godine. Ustavni sud je Odlukom broj AP 1103/09 od 23. februara godine usvojio apelaciju i utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u izvršnom postupku koji se trenutno vodi pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu pod brojem Ip-154/05. Ustavni sud je navedenom odlukom naložio Općinskom sudu u Širokom Brijegu da po hitnom postupku dovrši izvršni postupak u skladu sa članom 6. stav 1. Evropske konvencije. Također je naloženo da Općinski sud u Širokom Brijegu u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke obavijesti Ustavni sud o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja odluke Ustavnog suda. 40. U navedenoj odluci, razmatrajući apelantove navode u odnosu na razuman rok, Ustavni sud je naveo da predmetni izvršni postupak povodom apelantovog prijedloga za izvršenje na osnovu vjerodostojnih isprava (mjenica) traje već šest godina i 10 mjeseci i da još nije okončan. Dalje je Ustavni sud konstatirao da se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku koji je apelant pokrenuo radi izvršenja na osnovu vjerodostojnih isprava, te da je, shodno relevantnim zakonskim odredbama i praksi Evropskog suda, ovaj postupak hitne prirode i da stoga zahtijeva dodatnu ažurnost suda u odnosu na zakonsku obavezu suda da postupak provede bez nepotrebnih odugovlačenja i zastoja. S obzirom na vrstu i prirodu konkretne pravne stvari (naplata apelantovog novčanog potraživanja izvršenjem na izvršenikovim novčanim sredstvima na transakcijskim računima kod poslovnih banaka, odnosno na pokretnim stvarima i nekretninama izvršenika), Ustavni sud je utvrdio da se radi o relativno složenom postupku, ali da to u konkretnom slučaju nije bio faktor koji je u većoj mjeri utjecao na dužinu trajanja postupka. Analizirajući ponašanje redovnih sudova, Ustavni sud je naveo da je Općinski sud u Širokom Brijegu, nakon pokušaja izvršenja na novčanim sredstvima na računima izvršenika kod poslovnih banaka, suprotno redoslijedu iz rješenja o izvršenju i suprotno apelantovom prijedlogu od 15. februara godine, izvršenje pokušao da provede na izvršenikovim nekretninama, te nije dao nikakvo obrazloženje za takvo postupanje. Dalje, Ustavni sud je zapazio da je sud zaključak od 15. novembra godine uputio izvršeniku na adresu Put za Imotski bb, Posušje, dok je, prema stanju spisa, izvršenikova adresa Meljakuša bb, Posušje. Također, Ustavni sud je naveo da ne vidi razlog zbog kojeg bi apelantovo nedostavljanje odgovora na zaključak od 5. aprila godine u konkretnom slučaju predstavljalo propust koji bi spriječio Općinski sud da obavlja izvršne radnje predviđene ZIP-om. Ustavni sud je podsjetio na to da se, u skladu sa članom 64. ZIP-a, izvršni postupak smatra dovršenim pravosnažnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga, provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili obustavom izvršenja. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da radnje koje je preduzeo Općinski sud nisu rezultirale "provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u smislu člana 64. ZIP-a, te da nakon toga Općinski sud više nije preduzeo niti jednu radnju s ciljem da okonča predmetni postupak u smislu odredaba člana 64. ZIP-a za šta nije ponudio razumno opravdanje. 41. Općinski sud u Širokom Brijegu je 1. juna godine dostavio Ustavnom sudu informaciju u vezi sa izvršenjem Odluke Ustavnog suda broj AP 1103/09 od 23. februara godine. U navedenoj informaciji se navodi da su preduzete aktivnosti radi dovršenja predmetnog izvršnog postupka. U tom smislu novi uredujući sudija je 24. aprila godine uputio dopis apelantu i njegovoj opunomoćenici kojim ih je pozvao da u roku od osam dana izvijeste sud o preostaloj visini duga izvršenika prema tražiocu izvršenjaapelantu, te o eventualnom daljnjem toku izvršnog postupka, budući da apelant nije mogao naplatiti iz novčanih sredstava izvršenika. Apelantova opunomoćenica je dopisom od 4. maja godine obavijestila sud da joj je apelant krajem godine otkazao punomoć za zastupanje, tako da ona nema nikakvih saznanja o navedenom predmetu. Predložila je da sud uputi dopis direktno apelantu. Istaknuto je da je apelant dopisom od 16. aprila godine obavijestio sud da se sva pismena traženja u pogledu predmetnog izvršenja dostavljaju na njegovu adresu, te da će ga ubuduće zastupati ovlašteno lice. Dopisom od 8. maja godine apelant je obavijestio Općinski sud u Širokom Brijegu da su na apelantov račun po predmetnom rješenju o izvršenju putem transakcijskog računa

62 Број 35 - Страна 62 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, preduzeća izvršene uplate u iznosu od samo 543,16 KM, te da apelant prikuplja podatke o izvršenikovom preduzeću koji će biti dostavljeni sudu, kao i Ustavnom sudu. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud u Širokom Brijegu je naveo da će u što kraćem roku donijeti odluku kojom bi se izvršni postupak smatrao dovršenim o čemu će blagovremeno obavijestiti Ustavni sud. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 42. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Ističe da Vrhovni sud proizvoljno zaključuje da pogrešno pravno shvatanje uredujućeg sudije u konkretnom slučaju ne upućuje na to da je on imao namjeru da pričini štetu apelantu. Prema apelantovom mišljenju, takav stav je pogrešan jer je izvršenje trajalo sve dok izvršenik nije otuđio svoja sredstva sa transakcijskog računa. Navedeni stav suda je pogrešan i kada se ima u vidu da je apelant koji je u tom izvršnom postupku bio tražilac izvršenja dostavio uredujućem sudiji niz urgencija, pozivajući se na odredbe o hitnosti izvršnog postupka iz ZIP-a, a na šta se sve uredujući sudija oglušio. Prema apelantovom mišljenju, nemoguće je opravdati ponašanje uredujućeg sudije kada se uzme da on nije učinio ništa da spriječi otuđenje imovine sa sredstava izvršenika, odnosno da 10 mjeseci nije dostavljao rješenje o izvršenju navedenim bankama na izvršenje i pored apelantovih urgencija pogotovo ako se uzme u obzir vrijednost spora. Ističe da nižestepene presude pokušavaju opravdati ovako ponašanje uredujućeg sudije tako što u njegovu odbranu navode da je imao pogrešno pravno shvatanje. Navedenim pogrešnim pravnim shvatanjem apelantu je načinjena šteta i za to uredujući sudija mora snositi odgovornost u smislu Zakona o sudovima FBiH. Također, smatra da osporene presude ne daju odgovore na apelantove prigovore istaknute u žalbi i reviziji. Navodi da osporene presude nisu ocijenile nalaz S.A., stalnog sudskog vještaka za finansije, od 30. maja godine u kojem je utvrđeno da je od dana donošenja rješenja o izvršenju do dana njegovog dostavljanja UniCredit banci d.d. Mostar radi naplate izvršenik podigao sredstva sa svojih transakcijskih računa i da je otuđena roba koja je popisana u zapisniku Porezne uprave FBiH od 17. juna godine. b) Odgovor na apelaciju 43. U odgovorima na apelaciju Vrhovni sud, Kantonalni sud i Općinski sud su naveli da u predmetnom postupku nije došlo po povrede apelantovih ustavnih prava. 44. U odgovoru na apelaciju tuženi je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do povrede apelantovih ustavnih prava. V. Relevantni propisi 45. Zakon o sudovima u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 38/05, 22/06, 63/10 i 72/10) u relevantnom dijelu glasi: Član 59. Odgovornost Federacija, odnosno kanton, zavisno od toga ko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u vršenju službe učine službenici suda fizičkim ili pravnim licima svojim nezakonitim ili nepravilnim radom. 46. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 45/89 i 57/89 i "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94) u relevantnom dijelu glasi: Šteta Član 155. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njezina povećanja (izmakla korist), a i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Postojanje krivice Član 158. Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namjerno ili nepažnjom. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ Član 172. stav 1. (1) Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi: Član 5. stav 1. Hitnost i redoslijed postupanja (1) U postupku izvršenja sud je dužan da postupa hitno. Član 13. stav 1. Izvršnost i pravosnažnost (1) Rješenje protiv kog u roku nije izjavljen prigovor postaje izvršno i pravosnažno. Član 29. Vjerodostojan dokument (1) Izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje se i na osnovu vjerodostojnog dokumenta. (2) Vjerodostojan dokument je, prema ovom zakonu, mjenica i ček s protestom i povratnim računom ako su potrebni za zasnivanje potraživanja i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplotne energije i odvoz smeća. (3) Vjerodostojan dokument je povoljan za izvršenje ako su u njemu naznačeni tražilac izvršenja i izvršenik, te predmet, vrsta, obim i vrijeme ispunjenja obaveze. Član 40. Dostavljanje rješenja o izvršenju (1) Rješenje o izvršenju dostavlja se tražiocu izvršenja i izvršeniku. O donošenju rješenja o izvršenju sud će istovremeno obavijestiti i poznatog založnog povjerioca. (6) Rješenje o izvršenju donešeno na osnovu mjenice i čeka dostavlja se odmah po donošenju radi zapljene sredstava na računu izvršenika. Član 52. Odluke suda po prigovoru trećeg lica (1) Sud će o prigovoru trećeg lica odlučiti u izvršnom postupku ili će podnosioca prigovora zaključkom uputiti da svoja prava ostvaruje u parnici. (2) Izvršni sud će o prigovoru odlučiti u izvršnom postupku kada to okolnosti slučaja dozvoljavaju, a naročito ako podnosilac prigovora dokazuje opravdanost svog prigovora pravosnažnom presudom, javnim dokumentom ili prema zakonu ovjerenim privatnim dokumentom. Član 53. Upućivanje na parnicu (1) Upućivanje na parnicu iz stava 1. člana 52. ovog zakona ne sprečava provođenje izvršenja, niti ostvarenje potraživanja tražioca izvršenja. (2) U parnici iz stava 1. člana 52. ovog zakona podnosilac prigovora iz člana 51. ovog zakona može da traži odlaganje izvršenja pri čemu parnični sud na odgovarajući način

63 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 63 primjenjuje odredbe parničnog postupka o određivanju sudskih mjera obezbjeđenja. Član 60. Odlaganje izvršenja na prijedlog tražioca izvršenja (1) Ako zakonom nije drukčije određeno, izvršenje se može odložiti potpuno ili djelimično samo na prijedlog tražioca izvršenja ako provođenje rješenja nije otpočelo. Ako više tražilaca izvršenja učestvuje u izvršnom postupku, pa samo neki od njih traže odlaganje, sud će samo u odnosu na tog tražioca izvršenja da odloži izvršenje. VI. Dopustivost 47. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 48. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 49. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 Ps Rev od 6. jula godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 6. augusta godine, a apelacija je podnesena 28. septembra godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 50. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 51. Apelant pobija navedene presude tvrdeći da je tim presudama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3. e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije. Pravo na pravično suđenje Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 52. Predmetni postupak se odnosi na postupak po apelantovoj tužbi za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 53. Apelant, u suštini, smatra da nije imao pravično suđenje zbog toga što su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo. 54. Ustavni sud naglašava svoj stav da općenito nije nadležan da vrši provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, djelotvorni pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5. aprila godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i U 29/02 od 27. juna godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 55. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da je apelant pokrenuo parnični postupak za naknadu štete koja mu je pričinjena zbog neefikasnog, odnosno nezakonitog vođenja izvršnog postupka od Općinskog suda u Širokom Brijegu, odnosno uredujućeg sudije u tom izvršnom postupku. Naime, apelant je smatrao da je pretrpio štetu zbog toga što je pravosnažno rješenje o izvršenju dostavljeno banci na izvršenje tek nakon proteka 10 mjeseci, kada izvršenik više nije imao sredstava na svojim transakcijskim računima. Rješavajući po apelantovoj tužbi, redovni sudovi su, ocjenjujući sve provedene dokaze izvedene tokom postupka, a posebno na osnovu uvida u izvršni spis Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip-154/05 (raniji broj Ip-32/05), utvrdili da apelant nije dokazao da mu je zahtijevana šteta prouzrokovana grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada suda ili uredujućeg sudije. 56. Redovni sudovi su konstatirali da tuženi nije odgovoran zbog pogrešnog pravnog shvatanja, odnosno tumačenja pravne norme (kada je sud smatrao da treba sačekati sa provođenjem izvršenja dok se ne riješe žalbe trećih lica i kada je donio rješenje o odgodi izvršenja koje je ukinuo drugostepeni sud). Stoga je ocijenjeno da pogrešno pravno shvatanje uredujućeg sudije ne upućuje da je on imao namjeru da apelantu pričini štetu zbog čega nisu ispunjeni uvjeti za naknadu štete. Pri tome Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi odredbu člana 59. Zakona o sudovima FBiH doveli u vezu sa odredbama člana 172. ZOO, kao i sa odredbama čl i 158. ZOO. Prema tome, uzimajući u obzir navedene odredbe, prema mišljenju redovnih sudova, apelant je morao da dokaže da postoji šteta, te da postoji krivica kao uzročna veza između radnje tuženog i nastale štete, a što on nije dokazao u konkretnom slučaju. 57. Ustavni sud podsjeća da je svojom Odlukom broj AP 1103/09 od 23. februara godine usvojio apelantovu apelaciju podnesenu zbog neprovođenja Rješenja o izvršenju broj Ip-32/05. U navedenoj odluci Ustavni sud je, analizirajući dužinu izvršnog postupka, ustanovio da radnje koje je preduzeo Općinski sud u Širokom Brijegu nisu rezultirale "provođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u smislu odredbe člana 64. ZIP-a, kao i da sud nije preduzeo niti jednu radnju s ciljem da okonča predmetni izvršni postupak u smislu odredbe člana 64. ZIP-a za šta nije ponudio razumno opravdanje. U navedenoj odluci Ustavni sud je ukazao na stavove Evropskog suda u pogledu naročite marljivosti nadležnih vlasti u postupcima u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (vidi, Evropski sud, Borgese protiv Italije, presuda od 26. februara godine, serija A broj 228-B, stav 18). Također je ukazao i na stav Evropskog suda prema kojem u izvršnom postupku, zbog same njegove naravi, treba postupati ekspeditivno (vidi, Evropski sud

64 Број 35 - Страна 64 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, za ljudska prava, presuda Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], broj 35382/97, stav 23, ECHR 2000-IV). 58. Ustavni sud podsjeća da je u konkretnom slučaju apelant tražio naknadu štete zbog toga što je uredujući sudija pravosnažno Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05 od 7. marta godine dostavio na provođenje banci tek 19. januara godine, dakle, nakon proteka roka od 10 mjeseci, kada izvršenik na svojim transakcijskim računima nije imao dovoljno sredstava kojima bi apelant namirio svoja potraživanja po osnovu vjerodostojne isprave (mjenice). Dakle, u predmetnom postupku apelant je ukazivao da je, zbog nezakonitog rada suda, odnosno uredujućeg sudije, u izvršnom postupku pretrpio štetu, budući da nakon perioda od 10 mjeseci nije mogao više naplatiti svoje potraživanje od izvršenika. 59. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ukazati na neke od relevantnih odredaba ZIP-a iz kojih proizlaze jasni principi izvršnog postupka. Tako, Ustavni sud primjećuje da je odredbom člana 5. ZIP-a propisano da je izvršni postupak hitne prirode, te da se od suda u izvršnom postupku zahtijeva hitno postupanje. Odredbom člana 40. stav 6. ZIP-a je propisano da se rješenje o izvršenju koje je doneseno na osnovu mjenice i čeka dostavlja odmah po donošenju radi zapljene sredstava na računu izvršenika. Dalje, odredbom člana 53. ZIP-a propisano je da upućivanje na parnicu trećih lica ne sprečava provođenje izvršenja, niti ostvarivanje potraživanja tražioca izvršenja. Također, odredbom člana 60. ZIP-a propisano je da, ako zakonom nije drukčije određeno, izvršenje se može odgoditi potpuno ili djelimično samo na prijedlog tražioca izvršenja. Dakle, iz navedenih odredaba ZIP-a proizlazi da je izvršni postupak koncipiran na način da se izvršenje provede u što kraćem roku pri čemu važnu ulogu u provođenju izvršenja ima tražilac izvršenja na način da predlaže predmet i način izvršenja, kao i da jedino tražilac izvršenja može predložiti da se izvršenje odgodi potpuno ili djelimično. 60. Dovodeći navedene odredbe u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud primjećuje da je apelant na neke od spomenutih odredaba ukazivao u svojim pismenim podnescima u toku postupka (tužbi, žalbi i reviziji), ali da se redovni sudovi u predmetnom postupku nisu očitovali na te apelantove navode. Naime, Ustavni sud je ustanovio da redovni sudovi prilikom rješavanja apelantovog tužbenog zahtjeva nisu imali u vidu relevantne odredbe ZIP-a iako je apelant tokom postupka ukazivao da je zbog nezakonitog rada uredujućeg sudije u izvršnom postupku pretrpio štetu koju potražuje od tuženog. Redovni sudovi su prilikom rješavanja tužbenog zahtjeva imali u vidu samo relevantne odredbe ZOO koje su doveli u vezu sa odredbom člana 59. Zakona o sudovima FBiH. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, budući da je u konkretnom slučaju prilikom rješavanja apelantovog tužbenog zahtjeva trebalo dovesti u vezu odredbe ZIP-a sa relevantnim odredbama ZOO (čl. 155, 158. i 172. stav 1. ZOO) i odredbom člana 59. Zakona o sudovima u FBiH. 61. Dalje, Ustavni sud ukazuje da se, prema mišljenju ovog suda, u konkretnom slučaju ne radi o pogrešnom pravnom shvatanju uredujućeg sudije, kako to smatraju redovni sudovi, već o neaktivnosti suda u periodu od 10 mjeseci u kojem vremenu je izvršenik podigao sredstva sa svojih transakcijskih računa, kao i otuđena roba, a kako to proizlazi iz nalaza stalnog sudskog vještaka za finansije od 30. maja godine. Naime, proizlazi da je upravo u tom periodu nadležni sud postupao suprotno odredbama ZIP-a koje idu u pravcu da se izvršenje provede u što kraćem roku na način da tražilac izvršenja naplati svoja potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da i član 6. stav 1. Evropske konvencije nameće obavezu javnoj vlasti da se postara da sudski postupak bude ekspeditivan pogotovo kada je u pitanju izvršni postupak u kojem, zbog same njegove prirode, treba postupati hitno (vidi, Evropski sud, Mahmutović protiv Hrvatske, aplikacija broj 9505/03 od 15. februara godine, stav 26). U suprotnom se postavlja i pitanje povrede prava na imovinu tražioca izvršenja zbog nemogućnosti da se realiziraju potraživanja koja su predmet izvršenja. 62. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da, u smislu odredbe člana 158. ZOO, krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu i nepažnjom. Dakle, u smislu navedene odredbe, da bi postojala krivica, nije neophodna samo gruba nepažnja ili namjera, kako to smatraju redovni sudovi u konkretnom slučaju, već je dovoljno da postoji i nepažnja. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, i u ovom dijelu obrazloženja osporenih presuda ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. 63. Prema tome, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava zbog čega je u predmetnom postupku došlo do povrede apelantovog ustavnog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. VIII. Zaključak 64. Ustavni sud zaključuje da je u predmetnom postupku došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije s obzirom na to da je u obrazloženjima osporenih odluka Ustavni sud ustanovio proizvoljnost u pogledu primjene materijalnog prava. 65. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 66. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 4209/10, rješavajući apelaciju MM-INING d.o.o. Mostar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija MM-INING d.o.o. Mostar. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 Ps Rev od 6. srpnja godine, Presuda Kantonalnog suda u Mostaru broj 58 0 Ps Pž od 18. kolovoza godine i Presuda Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 Ps Ps od 4. studenog godine.

65 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 65 Predmet se vraća Općinskom sudu u Mostaru, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda. Nalaže se Općinskom sudu u Mostaru da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. MM-INING d.o.o. Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), koga zastupa Nikica Gržić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 28. rujna godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 Ps Rev od 6. srpnja godine, Presude Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 Ps Pž od 18. kolovoza godine i Presude Općinskog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 58 0 Ps Ps od 4. studenog godine. Apelant je 4. listopada godine dopunio apelaciju. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i Zapadnohercegovačkog kantona - Široki Brijeg, kojeg zastupa Kantonalno pravobraniteljstvo Široki Brijeg (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 21. siječnja godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Vrhovni sud, Kantonalni sud i Općinski sud su dostavili odgovore na apelaciju 24, 28. i 29. siječnja godine. Tuženi je dostavio odgovor na apelaciju 28. siječnja godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda i tuženog su dostavljeni apelantovom opunomoćeniku 29. i 31. siječnja godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Općinskog suda broj 58 0 Ps Ps od 4. studenog godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj 58 0 Ps Pž od 18. kolovoza godine, odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete isplati iznos od 1, ,00 KM sa kamatama u smislu Zakona o visini stope zatezne kamate, počev od 28. veljače godine pa do isplate, te iznos od ,00 KM na ime troškova izvršenja sa kamatama u smislu članka 1. Zakona o visini stope zatezne kamate, počev od 7. ožujka godine pa do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka, sve u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti presude pod prijetnjom prinudnog izvršenja. Apelant je obvezan tuženom naknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.472,27 KM, a sve u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja. 7. Iz obrazloženja prvostupanjske presude proizlazi da je apelant u tužbi koju je podnio Općinskom sudu 10. srpnja godine naveo da je 3. ožujka godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu podnio prijedlog za izvršenje protiv tvrtke "Kobaco" d.o.o. Posušje (u daljnjem tekstu: izvršenik) radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 1, ,00 KM. Naveo je da je 7. ožujka godine Općinski sud u Širokom Brijegu donio Rješenje o izvršenju broj IP-32/05, a na temelju vjerodostojne isprave u smislu odredaba iz članka 29. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP). Apelant je istaknuo da se, sukladno odredbi članka 40. stavak 6. ZIP-a, rješenje o izvršenju doneseno na temelju mjenice i čeka dostavlja bankama odmah po donošenju radi pljenidbe sredstava na računu izvršenika. Naveo je da je u prijedlogu za izvršenje tražio prvenstveno pljenidbu novčanih sredstava na transakcijskim računima izvršenika kod UniCredit Zagrebačke banke d.d. Mostar i Hypo Alpe Adria Bank d.d. Mostar, a za slučaj da navedene banke ne mogu provesti izvršenje zbog nedostatka sredstava na računu dužnika predloženo je izvršenje pljenidbom i procjenom pokretnih stvari robe i opreme izvršenika u njegovim poslovnim prostorima, te u slučaju da se i u ovom dijelu izvršenje ne može provesti, da se provede zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim u rješenju o izvršenju. Na Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 u zakonskom roku nije bilo prigovora izvršenika, te je ono sukladno odredbama članka 13. ZIP-a postalo pravosnažno. 8. Dalje je apelant u tužbi naveo da je, sukladno odredbama članka 5. stavak 1. ZIP-a, sud u postupku izvršenja dužan postupati žurno, ali da u konkretnom slučaju Općinski sud u Širokom Brijegu nije postupio po navedenoj odredbi ZIPa, nego je tek 19. siječnja godine dostavio rješenje o izvršenju na provedbu UniCredit Zagrebačkoj banci Mostar. Apelant je istaknuo da je kod uredujućeg suca u nekoliko navrata urgirao da žurno postupa i dostavi rješenje o izvršenju na provedbu bankama. Međutim, dužnik je, zahvaljujući navedenom ponašanju suda, nakon donošenja rješenja o izvršenju poduzeo sve radnje kako bi onemogućio provedbu izvršenja, te je počeo iznositi i otuđivati robu iz poslovnih prostora na kojoj je trebalo biti provedeno izvršenje, i to na protuzakonit način, ne polažući vrijednost robe na transakcijske račune. Također je nakon donošenja navedenog rješenja ispraznio, odnosno prebacio sredstva sa transakcijskih računa poduzeća tako da na njima nema sredstava na kojima se može provesti izvršenje. Pošto sud nije pokušao zaštititi apelantovu imovinu i onemogućiti izvršenika da otuđi imovinu i sredstva koja su bila predmetom izvršenja, apelant je podnio zahtjev Poreznoj upravi Ljubuški za popisivanje robe i opreme izvršenika, te je 17. lipnja godine sačinjen zapisnik o inspekcijskom nadzoru kod poreznog obveznika "Kobaco" d.o.o. Posušje, gdje je utvrđen manjak robe u vrijednosti od 1, ,83 KM. 9. Stoga je, prema apelantovom mišljenju, protuzakonitim postupanjem suda, a koga financira tuženi, apelantu pričinjena šteta na način da mu je onemogućena pravovremena provedba izvršenja u iznosu koji je naveden u rješenju o izvršenju i koji predstavlja štetu koju je apelant pretrpio nezakonitim postupanjem Općinskog suda u Širokom Brijegu. Stoga je apelant predložio da sud na temelju odredbe članka 172. stavak 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) donese presudu kojom će obvezati tuženog da apelantu isplati iznos od 1, ,00 KM sa kamatama u smislu članka 1. Zakona o visini stope zatezne kamate počev od 28. veljače godine do isplate na ime glavnog duga, te iznosa od ,00 KM na ime troškova izvršenja sa zakonskim zateznim kamatama počev od 7. ožujka godine do isplate uz naknadu troškova parničnog postupka, a sve u roku od 30 dana po pravosnažnosti presude i pod prijetnjom prinudnog izvršenja.

66 Број 35 - Страна 66 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Postupajući po prijedlogu Općinskog suda u Širokom Brijegu od 12. listopada godine za delegaciju drugog suda, Vrhovni sud je rješenjem od 7. studenog godine odredio da u predmetnoj pravnoj stvari postupa Općinski sud kao stvarno nadležan. 11. Istaknuto je da je tuženi u svom podnesku od 18. veljače godine istaknuo da na strani suda nema bitnih povreda postupka ni materijalnog prava zbog čega bi na apelantovoj strani nastupila bilo kakva šteta. Navedeno, ocjenjujući odnose apelanta i izvršenika u smislu kupoprodaje nekretnina prije izvršnog postupka, a nakon indosiranja mjenice i u tijeku izvršnog postupka nekretnine označene kao k.č. br. 2962/1 k.o. Posušje za kupoprodajnu cijenu u iznosu od ,00 KM, koji ugovor je zaključen 25. veljače godine, a ovjeren 18. travnja godine, što, prema mišljenju tuženog, predstavlja sumnju da je u pitanju fiktivan pravni posao, kao što je fiktivan kompletan odnos svih sudionika u tom poslu vezano za izdavanje mjenice, prijenos i samo izvršenje. Istaknuto je da iz inspekcijskog nalaza Porezne uprave Ljubuški od 17. lipnja godine kojim je vršena analiza poslovanja izvršenika za 2003, i godinu proizlazi da su mjenice izdane bez pokrića i da se ne vidi osnova njihovog izdavanja. Također, iz samog zapisnika od 17. lipnja godine jasno je da tih sredstava nije bilo ni na 31. prosinac godine na računima, kao i da isplata kupoprodajne cijene po ugovoru o kupoprodaji nekretnine nije evidentirana na računu. 12. Dalje, tuženi je naveo da po mjeničnom pravu mjenica je odvojena, ali ne mora biti, od pravne osnove, odnosno posla kojim se osigurava ili plaća, a što vrijedi za sudionike u pogledu mjeničnih prava i obveza koji su navedeni na samoj mjenici ili glase na donositelja. Stoga, pošto se tužba odnosi na naknadu štete od tuženog koja nema nikakve veze s pravima i obvezom iz predmetnih mjenica, a trebao bi biti odgovoran za naknadu štete po osnovi odgovornosti za treće osobe, onda se moraju utvrditi pravna osnova potraživanja, opseg i visina štete. Sukladno načelima naknade štete, presuđenje u apelantovu korist bez obzira na princip krivnje, a bez pravne osnove, nastanak štete bi predstavljao stjecanje bez osnove o čemu sud treba paziti po službenoj dužnosti. Tuženi je naveo da, ocjenjujući da mjenica nije bila sredstvo plaćanja, niti osiguranje plaćanja, da je izdana bez pokrića na remitenta koji ju je prenio na apelanta koji pokreće izvršni postupak i koji kupuje, a ne plaća stvari izvršenika, ide u prilog tome da je predmetni posao fiktivan i da prikriva neki drugi pravni posao kojim stranke rješavaju neke svoje stvari protivne zakonu. O navedenom jasno govori činjenica da sam apelant kao tražitelj izvršenja ovjerava kupoprodajni ugovor u sudu 18. travnja godine, i to sa ravnateljem izvršenika koji je razriješen te dužnosti 28. veljače godine. 13. Tuženi je, također, istaknuo da je apelant naveo da je sud rješenje o izvršenju dostavio banci tek 19. siječnja godine, čime je njemu nanesena šteta, jer tada na računu nije bilo sredstava. Međutim, prema mišljenju tuženog, takve apelantove tvrdnje su neistinite, budući da je apelant bio imatelj navedenih mjenica koje dospijevaju po viđenju sa klauzulom bez protesta, a koje se po zakonu moraju podnijeti na plaćanje u roku od jedne godine od dana izdavanja, a apelant je te mjenice podnio 31. prosinca godine na plaćanje, a izdane su 1. srpnja godine. Međutim, tuženi je naveo da te mjenice nisu plaćene, jer na računu trasanta, koji je ujedno i trasat, nije bilo sredstava, pa nakon pokretanja izvršenja na računima na kojima nema sredstava tražitelj izvršenja-apelant mijenja predmet izvršenja, te traži izvršenje na nekretninama umjesto pljenidbe sredstava na računu, a koje u tijeku postupka kupuje zbog čega je nelogična zahtijevana šteta zbog radnji suda. 14. Općinski sud navodi da je uvidom u spis predmeta Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05, raniji broj IP-32/05, utvrđeno da je apelant kao tražitelj izvršenja 7. ožujka godine podnio prijedlog za izvršenje protiv izvršenika, a radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 1, ,00 KM a na temelju vjerodostojnih isprava navedenih u prijedlogu kojim je predložio sudu da donese rješenje o izvršenju pljenidbom na novčanim sredstvima na transakcijskim računima dužnika-izvršenika koji se vode kod UniCredit Zagrebačke banke d.d. Mostar - Podružnica Posušje. Za slučaj da se na navedeni način ne može u cijelosti provesti izvršenje zbog nedostatka sredstava na tim računima dužnika, apelant je predložio da se izvršenje do namirenja tražbine provede i pljenidbom i procjenom izvršenikovih pokretnina, svih vrsta robe i opreme koje se nađu u njegovom posjedu u njegovim gospodarskim objektima, Robnoj kući "Kobaco" u Posušju, Meljkuša b.b., supermarketu "Fenix", te poslovnim i svim drugim objektima u njegovom posjedu, prodajom tih stvari i namirenjem apelanta iz iznosa dobivenih prodajom. Za slučaj da se po svim navedenim osnovama tražitelj izvršenja-apelant ne mogne namiriti u cijelosti, apelant je predložio da se izvršenje provede zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim kao k.č. br. 2962/1, zv. Vrtline, površine m2, upisana u posjedovnom listu br. 325 k.o. Posušje, te na nekretnini-objektu Robna kuća "Kobaco", izgrađenom na k.č. br. 2962/2, zv. Vrtline, površine 224 m2, i na k.č. br. 2962/3, zv. Vrtline, površine m2, obje upisane u zk. ul. slovo "R" nar. br. 24/97, sve k.o. Posušje. Istaknuto je da je po navedenom prijedlogu za izvršenje Općinski sud u Širokom Brijegu donio Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05 od 7. ožujka godine. 15. Dalje je navedeno da je Općinski sud u Širokom Brijegu 16. ožujka godine primio apelantov podnesak u kojem je naveo da je Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 postalo pravosnažno zbog čega su se stekli uvjeti za njegovu provedbu, te budući da je apelantovo potraživanje 1, ,00 KM, a izvršenik ta sredstva nema na svojim transakcijskim računima, apelant je predložio da se izvršenje provede na cjelokupnoj imovini izvršenika. Uz navedeni podnesak apelant je sudu dostavio službeni popis opreme od 31. prosinca godine, koji je sačinila revizorska kuća "Reviva" d.o.o. Ljubuški, dokaz o vlasništvu izvršenika na nekretnini označenoj kao k.č. br. 2962/1. Naveo je da popis robe izvršenika ne može dostaviti zbog dnevnih promjena uslijed čega je nužno da sud iziđe na lice mjesta, izvrši popis, procjenu i pljenidbu zatečene robe u objektima navedenim u prijedlogu. 16. Istaknuto je da je apelant, također, predložio da se rješenje o izvršenju dostavi na izvršenje bankama navedenim u prijedlogu radi prijenosa zatečenih sredstava na transakcijskim računima izvršenika i blokade tih računa na apelantov račun a sve do konačnog namirenja duga. Apelant je, također, naveo da ima saznanje da svakodnevno na račune izvršenika pristižu određena sredstva, jer oni imaju potraživanja od svojih kupaca, pa se može očekivati da će i ta sredstva pristizati na račune banaka. Općinski sud u Širokom Brijegu je 21. ožujka godine primio prigovor na Rješenje broj IP-32/05 od 7. ožujka godine zbog nevjerodostojnosti mjenice i protestne isprave koji je podnio opunomoćenik izvršenika V.M. Apelant je 24. ožujka godine sudu predao odgovor na navedeni prigovor, te je Općinski sud u Širokom Brijegu 29. ožujka godine donio Rješenje broj IP-32/05 kojim je navedeni prigovor odbačen kao nedopušten. Na navedeno rješenje je podnesen priziv 11. travnja godine, a apelant je dostavio sudu odgovor na priziv 4. travnja godine. 17. Općinski sud u Širokom Brijegu je 27. travnja godine donio rješenje kojim se odgađa provedba predmetnog

67 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 67 izvršenja do okončanja parničnog postupka koji se vodi pred tim sudom pod brojem Ps-46/05 po tužbi tužitelja O.K., A.K. protiv apelanta, G.B. i I.J. radi poništenja vjerodostojnosti mjenica i protestnih isprava. Protiv navedenog rješenja apelant je podnio priziv Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu koji je Rješenjem broj Pž-36/05 od 13. srpnja godine uvažio apelantov priziv, prvostupanjsko rješenje ukinuo i predmet vratio prvostupanjskom sudu na ponovni postupak i odluku. 18. Dalje je navedeno je Općinski sud u Širokom Brijegu 19. siječnja godine donio zaključak broj IP-154/05 kojim se podnositelji prigovora, treće osobe O.K. i A.K. upućuju da svoja prava navedena u prigovoru ostvaruju u parnici. Istog dana Općinski sud u Širokom Brijegu je UniCredit Zagrebačkoj banci d.d. Mostar dostavio Rješenje o izvršenju broj IP-32/05 od 7. ožujka godine na provedbu. Navedena banka je 6. veljače godine sudu dostavila dopis kojim ga izvještava da je djelomično izvršila navedeno rješenje do visine salda izvršenika u ukupnom iznosu od 23,58 KM 2. veljače godine, da je blokirala njegov račun, te proslijedila rješenje Hypo Alpe Adria banci d.d. Mostar, koja je navedena kao sljedeća banka kod koje izvršenik vodi svoja sredstva. U prilogu dopisa banka je sudu dostavila ispis promjena po računu za razdoblje od 7. veljače godine do 7. ožujka godine. Apelant je 15. veljače godine predao Općinskom sudu u Širokom Brijegu podnesak kojim zahtijeva da se urgentno provedu pljenidba, procjena i prodaja pokretnina izvršenika, budući da je roba podložna brzom kvarenju a i cijena opreme pada, te je zahtijevao da sud apelanta obavijesti o mjestu, danu i satu prodaje. Kantonalni sud u Širokom Brijegu je 22. veljače godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu dostavio drugostupanjsko rješenje od 9. veljače godine kojim su odbijeni prizivi O.K. i A.K. podneseni protiv rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu od 29. ožujka godine, kojim je odbačen prigovor opunomoćenika izvršenika podnesen protiv rješenja o izvršenju. 19. Dalje je navedeno da je zaključkom Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05 od 15. studenog godine zakazano ročište na licu mjesta radi naplate novčanog potraživanja procjenom i prodajom nekretnine izvršenika označene kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, za 4. prosinac godine u 10 sati. Apelant je 29. studenog godine Općinskom sudu u Širokom Brijegu dostavio podnesak kojim obavještava sud da je na nekretnini označenoj kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, ugovorom o kupoprodaji zaključenom između "Kobaco" d.o.o. Posušje i apelanta, ovjerenog 18. travnja godine u Općinskom sudu u Širokom Brijegu, nakon uplaćenog poreza na prijenos nekretnina upisan posjed u apelantovu korist sa dijelom posjeda 1/1, te izvršena prijava u zemljišnoknjižni ured. Također, navedenim podneskom apelant je skrenuo pažnju da je u njegovom podnesku od 15. ožujka godine navedeno da za slučaj da po svim navedenim osnovama izvršenja u cijelosti se ne mogu namiriti apelantova potraživanja, izvršenje će se provesti i zabilježbom rješenja o izvršenju na nekretninama označenim kao k.č. br. 2962/1, u naravi "Vrtline", površine m 2, na nekretnini-objektu Robne kuće "Kobaco", te da zakazivanjem ročišta radi procjene vrijednosti spomenute nekretnine nisu provedene izvršne radnje nad imovinom izvršenika redoslijedom kako je navedeno u Rješenju o izvršenju broj broj IP-32/05. Apelant je istaknuo da se, prema njegovoj ocjeni, radi o pokušaju otezanja cjelokupnog postupka. Zaključkom Općinskog suda u Širokom Brijegu broj IP-154/05 od 5. travnja godine apelant je pozvan da u roku od 15 dana izvijesti sud o postojanju izvršenika, te adresi njegovog sjedišta, jer se pismeno navedenog suda upućeno na ime izvršenika vratilo sudu kao neuručeno s napomenom dostavne službe da izvršenik ne postoji više. 20. Općinski sud je naveo da iz izvatka iz sudskog registra Kantonalnog suda od 4. travnja godine proizlazi da je izvršenik upisan u matični registarski broj subjekta upisa sa temeljnim kapitalom ,00 KM. 21. Istaknuto je da je vještak financijske struke S.A. u svom pismenom nalazu i mišljenju od 30. svibnja godine utvrdila da na transakcijskim računima izvršenika, otvorenim kod UniCredit Zagrebačke banke i Hypo Alpe Adria banke u vremenskom razdoblju od 7. ožujka godine do 31. prosinca godine, prema podacima koje joj je dostavila UniCredit Zagrebačka banka, nije bilo prometa, "a promet je ostvaren polozima, konverzijom, pozajmicama i ti isti polozi novca su korišteni za plaćanje računa nekim tvrtkama", tako da je saldo na ovom računu 31. prosinca godine bio 10,00 KM. Također je navela da ne može sa sigurnošću zaključiti bi li se novac polagao ili vršile konverzije ili pozajmice da je bilo prinudnog izvršenja. Vještak je, dalje, naveo da izvršenik za i godinu nije dostavljao završni račun, a iz završnog računa za godinu proizlazi da stalna sredstva iznose ,00 KM od čega oprema u vrijednosti ,00 KM i ostala materijalna sredstva u iznosu od ,00 KM a tekuća sredstva u iznosu od 1, ,00 KM od čega zalihe robe 1, ,00 KM, kupci i tražbine ,00 KM i gotovina od ,00 KM. Iz zapisnika Porezne uprave od 17. lipnja godine konstatirano je stanje temeljnih sredstava izvršenika na 31. prosinac godine u vrijednosti od 1, ,60 KM a zalihe robe nisu usklađivane, odnosno nije pravljen popis robe, a zaduženje robe u godini za tri prodajna mjesta i skladište iznosi 1, ,18 KM, a stvarno stanje tri prodavnice po popisu Porezne uprave na 8. lipanj godine iznosi ,51 KM, a prema knjigovodstvu 1, ,34 KM. Vještak je saslušan na glavnoj raspravi na okolnost usmenog pojašnjenja svog pismenog nalaza, te je izjavio da uplate novca i pozajmice na račun izvršenika nije gledao, niti se može izjasniti sa sigurnošću tko je bio polagač, jer to nije bilo naloženo sudskim rješenjem. Istaknula je da konverzija znači da se vršilo pretvaranje jedne vrste novca u drugu, u konkretnom slučaju radilo se o konvertiranju valute KN u KM, te da činjenica da izvršenik nije podnosio završne račune Poreznoj upravi i ovlaštenoj agenciji za i godinu, a da još nije prestala raditi je odgovornost tvrtke koja nije postupala sukladno zakonu, a što je stvar inspekcijskog nadzora. Vještak je, također, naveo da do 31. prosinca godine nije vidio da je vršena blokada računa izvršenika, te da je na strani 3. svog pismenog nalaza dostavio podatke o kretanju, odnosno prometu na računu izvršenika kod Hypo Alpe Adria Bank prema podacima koje je dostavila u sudski spis ta banka iz čega je vidljivo da je stanje 1. srpnja godine iznosilo 65,61 KM. 22. Općinski sud je naveo da je pismeni nalaz i mišljenje spomenutog vještaka, kao i njegov usmeni iskaz koji je iznesen na glavnoj raspravi sud u cijelosti prihvatio kao istinit i točan i dan na temelju vještačenja financijske dokumentacije izvršenika, dokumentacije Porezne uprave Ljubuški, tvrtke "Fipa" d.o.o. Mostar, a sukladno vještakovoj struci i financijskim standardima. 23. Iz podataka Hypo Alpe Adria Bank d.d. od 30. lipnja godine dostavljenih za promet izvršenika po transakcijskom računu otvorenom kod ove banke, a za razdoblje od 7. ožujka godine do 31. prosinca godine, Općinski sud je utvrdio da saldo na ovom računu od 7. ožujka godine do 21. prosinca godine iznosi 49,81 KM, da je broj naloga potraživanja bio 12 sa ukupnim iznosom od ,50 KM, broj naloga dugovanja bio je 363 sa dugom

68 Број 35 - Страна 68 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, od ,23 KM, a da u razdoblju od 1. siječnja godine do 31. prosinca godine saldo iznosi 5,04 KM sa brojem dva naloga potraživanja u iznosu od 500,04 KM i dva naloga dugovanja u iznosu od 521,08 KM. 24. Iz dopisa UniCredit Bank d.d. od 25. travnja godine je utvrđeno da je stanje izvršenika na 1. srpanj godine na transakcijskom računu kod navedene banke iznosilo 1.491,85 KM. 25. Svjedok A.K. je izjavila da je ona osobno kao dioničar izvršenika podnijela prigovor na Rješenje o izvršenju broj Ip- 32/05, te da je tijekom godine izvršenik poslovao sa gubitkom od ,00 KM a razlog za taj neuspjeh je bilo smišljeno poduzimanje određenih radnji od G.B. i M.G., apelantove ravnateljice, sa čime je svjedoka upoznao njezin muž V.K., koji je bio radnik kod izvršenika. 26. Općinski sud je naveo da među parničnim stranakama nije sporno da je po apelantovom prijedlogu za izvršenje protiv izvršenika vođen izvršni postupak pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu. Sporno pitanje u konkretnom predmetu je, prema mišljenju Općinskog suda, je li tuženi dužan nadoknaditi apelantu štetu povodom vođenja izvršnog postupka pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu u predmetu broj Ip- 154/05 (raniji broj Ip-32/05). 27. Općinski sud se pozvao na odredbu članka 59. Zakona o sudovima u FBiH kojom je propisano da Federacija, odnosno kanton, ovisno o tomu tko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u vršenju službe učine službenici suda fizičkim ili pravnim osobama svojim nezakonitim i nepravilnim radom. Člankom 68. stavak 2. navedenog zakona je propisano da sredstva za rad kantonalnih i općinskih sudova osiguravaju kantoni-županije. 28. U kontekstu navedenog Općinski sud je naveo da se nezakoniti rad očituje kao postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili općem aktu, odnosno kao propuštanje da se zakon, drugi propis ili opći akt primijeni s voljom ili pristankom da se trećem nanese šteta. Nepravilan rad se očituje kao činjenje ili nečinjenje suprotno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja djelatnosti, a može se zaključiti o postojanju volje ili pristanka da se time oštete prava ili interesi trećega. Konstatirano je da je na temelju izvršenog uvida u spis predmeta Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip-154/05 (raniji broj Ip-32/05) utvrđeno da je navedeni sud u tom izvršnom postupku pokrenutom po apelantovom prijedlogu, kao tijelo-organ tuženog koje tuženi financira prema Zakonu o sudovima FBiH, postupao u razdoblju od 7. ožujka godine i da postupak nije okončan. Iz materijalnih dokaza je utvrđeno da sud tuženog svojim postupanjem, imajući u vidu i općepoznatu činjenicu o velikom broju predmeta za izvršenje, nije odugovlačio postupak izvršenja na način da se apelantu nanese šteta. 29. Također, Općinski sud je istaknuo da navedeni sud u izvršnom postupku nije postupao suprotno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja djelatnosti, tako da se ne može zaključiti da je postojala volja ili pristanak da se oštete prava ili interesi trećega. Pored navedenog, ocijenjeno je da je pri provedbi izvršenja Rješenja broj Ip-32/05 od 7. ožujka godine bilo prepreka od samog apelanta, a koje se ogledaju i u njegovom dopisu upućenom sudu 16. travnja godine. Navedenim dopisom apelant je izvijestio sud da izvršenik nema sredstava na svojim transakcijskim računima, da ne može dostaviti popis robe izvršenika, te predložio da se provede izvršenje na njegovoj cjelokupnoj imovini, između ostalog, i na nekretnini označenoj kao k.č. broj 2962/1, zv. Vrtline, površine m 2, a koju je, prema izjavi z.z. apelanta, on kupio na temelju ugovora o kupoprodaji od izvršenika, koji je ovjeren kod Općinskog suda u Širokom Brijegu 18. travnja godine. Pored navedenog, Općinski sud je naveo da su se pojavile i ostale procesne prepreke, prigovori trećih osoba koje je Općinski sud u Širokom Brijegu odbacio, ali je po prizivima predmet bio dostavljen Kantonalnom sudu. Dalje, u međuvremenu je pokrenut parnični postupak pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu radi utvrđivanja nevjerodostojnosti isprava na temelju kojih je doneseno Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05. Zbog navedenog, prema mišljenju Općinskog suda, tijelo tuženog nije moglo riješiti navedeni izvršni postupak uz poštivanje načela efikasnosti i ekonomičnosti propisanih ZIPom. 30. Analizom svih izvedenih dokaza zaključeno je da je postupanje uredujućeg suca Općinskog suda u Širokom Brijegu u predmetu broj IP-32/05 isključivo rezultat pogrešnog pravnog shvaćanja pri donošenju Rješenja broj IP-32/05 od 27. travnja godine kojim je odgođena provedba izvršenja, a koje je ukinuto Rješenjem Kantonalnog suda u Širokom Brijegu broj Pž-36/05 od 13. srpnja godine. Međutim, iz navedenog, prema mišljenju Općinskog suda, ne proizlazi odgovornost uredujućeg suca, niti Općinskog suda u Širokom Brijegu, pa ni tuženog u predmetnom sporu za nepravilno ili nezakonito postupanje suda u navedenom izvršnom postupku. 31. Na temelju navedenog Općinski sud je zaključio da apelant u predmetnom postupku nije dokazao, u smislu izvedenih dokaza, da je pretrpio bilo kakvu štetu zbog nepravilnog ili nezakonitog rada Općinskog suda u Širokom Brijegu u vođenju izvršnog postupka. 32. U obrazloženju drugostupanjske presude se navodi da se odredba članka 59. Zakona o sudovima FBiH mora vezati za odredbe čl i 158. ZOO, a da bi se uopće moglo govoriti o odgovornosti u smislu navedenih odredaba, apelant je morao dokazati da je šteta prouzročena grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada konkretnog suda ili suca koji je sudjelovao u donošenju rješenja o izvršenju, a što on nije dokazao. 33. Kantonalni sud je naveo da se nepravilnim radom smatra postupanje suprotno općim pravnim načelima i pravilima struke. Prema mišljenju Kantonalnog suda, pogrešno zauzet stav u obavljanju te dužnosti ne čini rad suda nepravilnim. Prema tome, u konkretnom slučaju, smatrajući da treba čekati sa provedbom izvršenja dok se ne riješe prizivi trećih osoba, sud je pogriješio u tumačenju norme, ali očito nije imao namjeru pričiniti štetu apelantu. Prema mišljenju Kantonalnog suda, ni u ostalim radnjama nije bilo te namjere. Ako nema namjere, niti grube nepažnje kao posljedice nezakonitog rada konkretnog suca, nema ni njegove odgovornosti a samim tim ni odgovornosti tuženog kantona. 34. Protiv drugostupanjske presude apelant je izjavio reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj 58 0 Ps Rev od 6. srpnja godine djelomično uvažio, nižestupanjske presude preinačio u dijelu odluke o troškovima parničnog postupka, tako da je odbijen zahtjev tuženog da mu apelant naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.472,27 KM. U ostalom dijelu revizija je odbijena. 35. U obrazloženju revizijske presude se navodi da je drugostupanjski sud ocijenio prizivne navode koji su bili od odlučnog značaja pri čemu je pravilno ustanovio da razlozi navedeni u obrazloženju prvostupanjske presude nisu međusobno kontradiktorni, niti je izreka presude u suprotnosti sa obrazloženjem. 36. Vrhovni sud je naveo da apelant svoj tužbeni zahtjev temelji na odredbama članka 59. Zakona o sudovima u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 38/05) kojim je propisano da Federacija, odnosno kanton, ovisno o tome tko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u vršenju službe

69 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 69 učine službenici suda fizičkim ili pravnim osobama svojim nezakonitim i nepravilnim radom. 37. Vrhovni sud je naveo da se pitanje odgovornosti tuženog za štetu koju njegova tijela uzrokuju trećoj osobi može podvesti pod odredbu članka 172. stavak 1. ZOO po kojoj pravna osoba odgovara za štetu koju njezino tijelo prouzroči trećoj osobi u vršenju ili u svezi sa vršenjem svoje funkcije. Međutim, da bi se uopće moglo govoriti o odgovornosti pravne osobe za štetu, potrebno je prethodno utvrditi jesu li ispunjeni uvjeti za odgovornost pravne osobe za štetu koju je njezino tijelo prouzročilo trećoj osobi. Dakle, potrebno je da postoji šteta, da postoji krivnja kao uzročna veza između poduzete radnje i nastale štete (čl i 158. ZOO). 38. Prema tome, prema mišljenju Vrhovnog suda, apelant je, kako to pravilno rezonira drugostupanjski sud, morao dokazati da mu je zahtijevana šteta prouzročena grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada konkretnog suda ili uredujućeg suca, a kako to apelant u tijeku postupka nije dokazao, to je pravilan zaključak nižestupanjskih o neutemeljenosti tužbenog zahtjeva. Prema shvaćanju Vrhovnog suda, nema odgovornosti tuženog ni zbog pogrešne primjene ili tumačenja propisa pogotovo kada su oni rezultat pogrešnog pravnog shvaćanja, odnosno tumačenja konkretne pravne norme. Pogrešno zauzeti pravni stav suda, odnosno uredujućeg suca, konkretno u predmetu broj IP-32/05 (kada je sud smatrao da treba sačekati sa provedbom izvršenja dok se ne riješe prizivi trećih osoba i kada je donio rješenje o odgodi izvršenja koje je ukinuo drugostupanjski sud), prema mišljenju Vrhovnog suda, ne upućuje da je imao namjeru pričiniti štetu apelantu zbog čega nisu ispunjeni navedeni uvjeti za naknadu štete. Postupak pred Ustavnim sudom 39. Apelant je 8. travnja godine podnio apelaciju Ustavnom sudu zbog neprovedbe Rješenja o izvršenju Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip-32/05 od 7. ožujka godine. Ustavni sud je Odlukom broj AP 1103/09 od 23. veljače godine usvojio apelaciju i utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u izvršnom postupku koji se trenutačno vodi pred Općinskim sudom u Širokom Brijegu pod brojem Ip-154/05. Ustavni sud je navedenom odlukom naložio Općinskom sudu u Širokom Brijegu da po žurnom postupku dovrši izvršni postupak sukladno članku 6. stavak 1. Europske konvencije. Također je naloženo da Općinski sud u Širokom Brijegu u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke obavijesti Ustavni sud o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja odluke Ustavnog suda. 40. U navedenoj odluci, razmatrajući apelantove navode u odnosu na razuman rok, Ustavni sud je naveo da predmetni izvršni postupak povodom apelantovog prijedloga za izvršenje na temelju vjerodostojnih isprava (mjenica) traje već šest godina i 10 mjeseci i da još nije okončan. Dalje je Ustavni sud konstatirao da se u konkretnom slučaju radi o izvršnom postupku koji je apelant pokrenuo radi izvršenja na temelju vjerodostojnih isprava, te da je, sukladno relevantnim zakonskim odredbama i praksi Europskog suda, ovaj postupak žurne naravi i da stoga zahtijeva dodatnu ažurnost suda u odnosu na zakonsku obvezu suda da postupak provede bez nepotrebnih odugovlačenja i zastoja. Obzirom na vrstu i narav konkretne pravne stvari (naplata apelantovog novčanog potraživanja izvršenjem na izvršenikovim novčanim sredstvima na transakcijskim računima kod poslovnih banaka, odnosno na pokretnim stvarima i nekretninama izvršenika), Ustavni sud je utvrdio da se radi o relativno složenom postupku, ali da to u konkretnom slučaju nije bio čimbenik koji je u većoj mjeri utjecao na duljinu trajanja postupka. Analizirajući ponašanje redovitih sudova, Ustavni sud je naveo da je Općinski sud u Širokom Brijegu, nakon pokušaja izvršenja na novčanim sredstvima na računima izvršenika kod poslovnih banaka, suprotno redoslijedu iz rješenja o izvršenju i suprotno apelantovom prijedlogu od 15. veljače godine, izvršenje pokušao provesti na izvršenikovim nekretninama, te nije dao nikakvo obrazloženje za takvo postupanje. Dalje, Ustavni sud je zapazio da je sud zaključak od 15. studenog godine uputio izvršeniku na adresu Put za Imotski bb, Posušje, dok je, prema stanju spisa, izvršenikova adresa Meljakuša bb, Posušje. Također, Ustavni sud je naveo da ne vidi razlog zbog kojeg bi apelantovo nedostavljanje odgovora na zaključak od 5. travnja godine u konkretnom slučaju predstavljalo propust koji bi spriječio Općinski sud da obavlja izvršne radnje predviđene ZIP-om. Ustavni sud je podsjetio na to da se, sukladno članku 64. ZIP-a, izvršni postupak smatra dovršenim pravosnažnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga, provedbom izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili obustavom izvršenja. Iz navedenog Ustavni sud je zaključio da radnje koje je poduzeo Općinski sud nisu rezultirale "provedbom izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u smislu članka 64. ZIP-a, te da nakon toga Općinski sud više nije poduzeo niti jednu radnju s ciljem da okonča predmetni postupak u smislu odredaba članka 64. ZIP-a za što nije ponudio razumno opravdanje. 41. Općinski sud u Širokom Brijegu je 1. lipnja godine dostavio Ustavnom sudu informaciju u svezi sa izvršenjem Odluke Ustavnog suda broj AP 1103/09 od 23. veljače godine. U navedenoj informaciji se navodi da su poduzete aktivnosti radi dovršenja predmetnog izvršnog postupka. U tom smislu novi uredujući sudac je 24. travnja godine uputio dopis apelantu i njegovoj opunomoćenici kojim ih je pozvao da u roku od osam dana izvijeste sud o preostaloj visini duga izvršenika prema tražitelju izvršenjaapelantu, te o eventualnom daljnjem tijeku izvršnog postupka, budući da apelant nije mogao naplatiti iz novčanih sredstava izvršenika. Apelantova opunomoćenica je dopisom od 4. svibnja godine obavijestila sud da joj je apelant koncem godine otkazao punomoć za zastupanje, tako da ona nema nikakvih saznanja o navedenom predmetu. Predložila je da sud uputi dopis izravno apelantu. Istaknuto je da je apelant dopisom od 16. travnja godine obavijestio sud da se sva pismena traženja u pogledu predmetnog izvršenja dostavljaju na njegovu adresu, te da će ga ubuduće zastupati ovlaštena osoba. Dopisom od 8. svibnja godine apelant je obavijestio Općinski sud u Širokom Brijegu da su na apelantov račun po predmetnom rješenju o izvršenju putem transakcijskog računa poduzeća izvršene uplate u iznosu od samo 543,16 KM, te da apelant prikuplja podatke o izvršenikovom poduzeću koji će biti dostavljeni sudu, kao i Ustavnom sudu. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud u Širokom Brijegu je naveo da će u što kraćem roku donijeti odluku kojom bi se izvršni postupak smatrao dovršenim o čemu će pravovremeno obavijestiti Ustavni sud. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 42. Apelant smatra da je osporenim odlukama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Ističe da Vrhovni sud proizvoljno zaključuje da pogrešno pravno shvatanje uredujućeg suca u konkretnom slučaju ne upućuje na to da je on imao namjeru pričiniti štetu apelantu. Prema

70 Број 35 - Страна 70 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, apelantovom mišljenju, takav stav je pogrešan jer je izvršenje trajalo sve dok izvršenik nije otuđio svoja sredstva sa transakcijskog računa. Navedeni stav suda je pogrešan i kada se ima u vidu da je apelant koji je u tom izvršnom postupku bio tražitelj izvršenja dostavio uredujućem sucu niz urgencija, pozivajući se na odredbe o žurnosti izvršnog postupka iz ZIP-a, a na što se sve uredujući sudac oglušio. Prema apelantovom mišljenju, nemoguće je opravdati ponašanje uredujućeg suca kada se uzme da on nije učinio ništa da spriječi otuđenje imovine sa sredstava izvršenika, odnosno da 10 mjeseci nije dostavljao rješenje o izvršenju navedenim bankama na izvršenje i pored apelantovih urgencija pogotovo ako se uzme u obzir vrijednost spora. Ističe da nižestupanjske presude pokušavaju opravdati ovako ponašanje uredujućeg suca tako što u njegovu obranu navode da je imao pogrešno pravno shvatanje. Navedenim pogrešnim pravnim shvatanjem apelantu je načinjena šteta i za to uredujući sudac mora snositi odgovornost u smislu Zakona o sudovima FBiH. Također, smatra da osporene presude ne daju odgovore na apelantove prigovore istaknute u prizivu i reviziji. Navodi da osporene presude nisu ocijenile nalaz S.A., stalnog sudskog vještaka za financije, od 30. svibnja godine u kojem je utvrđeno da je od dana donošenja rješenja o izvršenju do dana njegovog dostavljanja UniCredit banci d.d. Mostar radi naplate izvršenik podigao sredstva sa svojih transakcijskih računa i da je otuđena roba koja je popisana u zapisniku Porezne uprave FBiH od 17. lipnja godine. b) Odgovor na apelaciju 43. U odgovorima na apelaciju Vrhovni sud, Kantonalni sud i Općinski sud su naveli da u predmetnom postupku nije došlo po povrede apelantovih ustavnih prava. 44. U odgovoru na apelaciju tuženi je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do povrede apelantovih ustavnih prava. V. Relevantni propisi 45. Zakon o sudovima u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 38/05, 22/06, 63/10 i 72/10) u relevantnom dijelu glasi: Članak 59. Odgovornost Federacija, odnosno kanton, ovisno od toga tko osigurava sredstva za rad suda, odgovaraju za štetu koju u obavljanju službe učine službenici suda fizičkim ili pravnim osobama svojim nezakonitim ili nepravilnim radom. 46. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 45/89 i 57/89 i "Službeni list RBiH" br. 2/92, 13/93 i 13/94) u relevantnom dijelu glasi: Šteta Član 155. Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njezina povećanja (izmakla korist), a i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Postojanje krivice Član 158. Krivnja postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namjerno ili nepažnjom. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ Član 172. stav 1. (1) Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi: Članаk 5. stavak 1. Žurnost i redoslijed postupanja (1) U postupku ovrhe sud je dužan postupati žurno. Članak 13. stavak 1. Ovršnost i pravomoćnost (1) Rješenje protiv kojega nije iskazan u roku prigovor postaje ovršno i pravomoćno. Članak 29. Vjerodostojna isprava (1) Ovrha radi ostvarivanja novčane tražbine određuje se i na temelju vjerodostojne isprave. (2) Vjerodostojna isprava je, prema ovom zakonu, mjenica i ček s protestom i povratnim računom ako su potrebni za zasnivanje tražbine i računi ili izvodi iz poslovnih knjiga za cijenu komunalnih usluga isporuke vode, toplinske energije i odvoz smeća. (3) Vjerodostojna isprava je potrebna za ovrhu ako su u njoj naznačeni tražitelj ovrhe i ovršenik, te predmet, vrsta, opseg i vrijeme ispunjenja obveze. Članak 40. Dostavlja rješenja o ovrsi (1) Rješenje o ovrsi dostavlja se tražitelju ovrhe i ovršeniku. O donošenju rješenja o ovrsi sud će istodobno obavijestiti i poznatog založnog vjerovnika. (6) Rješenje o ovrsi doneseno na temelju mjenice i čeka dostavlja se odmah po donošenju radi pljenidbe sredstava na računu ovršenika. Članak 52. Odluke suda po prigovoru treće osobe (1) Sud će o prigovoru treće osobe odlučiti u ovršnom postupku ili će podnositelja prigovora zaključkom uputiti da svoja prava ostvaruje u parnici. (2) Ovršni će sud o prigovoru odlučiti u ovršnom postupku kada to okolnosti slučaja dopuštaju, a posebice ako podnositelj prigovora dokazuje opravdanost svojega prigovora pravomoćnom presudom, javnom ispravom ili po zakonu ovjerovljenom privatnom ispravom. Članak 53. Upućivanje na parnicu (1) Upućivanje na parnicu iz stavka 1. članak 52. ovoga zakona ne sprečava provedbu ovrhe, niti ostvarenje tražbine tražitelja ovrhe. (2) U parnici iz članka 52. stavak 1. ovoga zakona podnositelj prigovora iz članka 51. ovog zakona može tražiti odlaganje ovrhe pri čemu parnični sud na odgovarajući način primjenjuje odredbe parničnog postupka o određivanju sudskih mjera osiguranja. Članak 60. Odlaganje ovrhe na prijedlog tražitelja ovrhe (1) Ako zakonom nije drukčije određeno, ovrha se može odložiti u cijelosti ili djelomice samo na prijedlog tražitelja ovrhe ako sprovedba rješenja nije otpočela. Ako više tražitelja ovrhe sudjeluje u ovršnom postupku, pa samo neki od njih traže odlaganje, sud će samo u odnosu na tog tražitelja ovrhe odložiti ovrhu. VI. Dopustivost 47. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

71 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 49. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 58 0 Ps Rev od 6. srpnja godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 6. kolovoza godine, a apelacija je podnesena 28. rujna godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 50. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 51. Apelant pobija navedene presude tvrdeći da je tim presudama povrijeđeno njegovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3. (e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. 52. Predmetni postupak se odnosi na postupak po apelantovoj tužbi za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne naravi, pa je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 53. Apelant, u suštini, smatra da nije imao pravično suđenje zbog toga što su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo. 54. Ustavni sud naglašava svoj stav da općenito nije nadležan vršiti provjeru utvrđenih činjenica i načina na koji su redoviti sudovi protumačili pozitivnopravne propise, osim ukoliko odluke tih sudova krše ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovitog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redoviti sud pogrešno protumačio ili primijenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primjena zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava (pravično suđenje, pristup sudu, učinkoviti pravni lijekovi i u drugim slučajevima), ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, odluke br. U 39/01 od 5. travnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 25/02, i U 29/02 od 27. lipnja godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 31/03). 55. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da je apelant pokrenuo parnični postupak za naknadu štete koja mu je pričinjena zbog neefikasnog, odnosno nezakonitog vođenja izvršnog postupka od Općinskog suda u Širokom Brijegu, odnosno uredujućeg suca u tom izvršnom postupku. Naime, apelant je smatrao da je pretrpio štetu zbog toga što je pravosnažno rješenje o izvršenju dostavljeno banci na izvršenje tek nakon proteka 10 mjeseci, kada izvršenik više nije imao sredstava na svojim transakcijskim računima. Rješavajući po apelantovoj tužbi, redoviti sudovi su, ocjenjujući sve provedene dokaze izvedene tijekom postupka, a posebno na temelju uvida u izvršni spis Općinskog suda u Širokom Brijegu broj Ip- 154/05 (raniji broj Ip-32/05), utvrdili da apelant nije dokazao da mu je zahtijevana šteta prouzročena grubom nepažnjom ili namjerom kao posljedicom nezakonitog rada suda ili uredujućeg suca. 56. Redoviti sudovi su konstatirali da tuženi nije odgovoran zbog pogrešnog pravnog shvatanja, odnosno tumačenja pravne norme (kada je sud smatrao da treba sačekati sa provedbom izvršenja dok se ne riješe prizivi trećih osoba i kada je donio rješenje o odgodi izvršenja koje je ukinuo drugostupanjski sud). Stoga je ocijenjeno da pogrešno pravno shvatanje uredujućeg suca ne upućuje da je on imao namjeru apelantu pričiniti štetu zbog čega nisu ispunjeni uvjeti za naknadu štete. Pri tome Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi odredbu članka 59. Zakona o sudovima FBiH doveli u svezu sa odredbama članka 172. ZOO, kao i sa odredbama čl i 158. ZOO. Prema tome, uzimajući u obzir navedene odredbe, prema mišljenju redovitih sudova, apelant je morao dokazati da postoji šteta, te da postoji krivnja kao uzročna veza između radnje tuženog i nastale štete, a što on nije dokazao u konkretnom slučaju. 57. Ustavni sud podsjeća da je svojom Odlukom broj AP 1103/09 od 23. veljače godine usvojio apelantovu apelaciju podnesenu zbog neprovedbe Rješenja o izvršenju broj Ip-32/05. U navedenoj odluci Ustavni sud je, analizirajući duljinu izvršnog postupka, ustanovio da radnje koje je poduzeo Općinski sud u Širokom Brijegu nisu rezultirale "provedbom izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava" u smislu odredbe članka 64. ZIP-a, kao i da sud nije poduzeo niti jednu radnju s ciljem da okonča predmetni izvršni postupak u smislu odredbe članka 64. ZIP-a za što nije ponudio razumno opravdanje. U navedenoj odluci Ustavni sud je ukazao na stavove Europskog suda u pogledu naročite marljivosti nadležnih vlasti u postupcima u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju žuran karakter (vidi, Europski sud, Borgese protiv Italije, presuda od 26. veljače godine, serija A broj 228-B, stavak 18). Također je ukazao i na stav Europskog suda prema kojem u izvršnom postupku, zbog same njegove naravi, treba postupati ekspeditivno (vidi, Europski sud za ljudska prava, presuda Comingersoll S.A. protiv Portugala [GC], broj 35382/97, stavak 23, ECHR 2000-IV). 58. Ustavni sud podsjeća da je u konkretnom slučaju apelant tražio naknadu štete zbog toga što je uredujući sudac pravosnažno Rješenje o izvršenju broj Ip-32/05 od 7. ožujka godine dostavio na provedbu banci tek 19. siječnja godine, dakle, nakon proteka roka od 10 mjeseci, kada izvršenik na svojim transakcijskim računima nije imao dovoljno sredstava kojima bi apelant namirio svoja potraživanja po osnovi vjerodostojne isprave (mjenice). Dakle, u predmetnom postupku apelant je ukazivao da je, zbog nezakonitog rada suda, odnosno uredujućeg suca, u izvršnom postupku pretrpio štetu, budući da nakon razdoblja od 10 mjeseci nije mogao više naplatiti svoje potraživanje od izvršenika.

72 Број 35 - Страна 72 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ukazati na neke od relevantnih odredaba ZIP-a iz kojih proizlaze jasni principi izvršnog postupka. Tako, Ustavni sud primjećuje da je odredbom članka 5. ZIP-a propisano da je izvršni postupak žurne naravi, te da se od suda u izvršnom postupku zahtijeva žurno postupanje. Odredbom članka 40. stavak 6. ZIP-a je propisano da se rješenje o izvršenju koje je doneseno na temelju mjenice i čeka dostavlja odmah po donošenju radi zapljene sredstava na računu izvršenika. Dalje, odredbom članka 53. ZIP-a propisano je da upućivanje na parnicu trećih osoba ne sprečava provedbu izvršenja, niti ostvarivanje potraživanja tražitelja izvršenja. Također, odredbom članka 60. ZIP-a propisano je da, ako zakonom nije drukčije određeno, izvršenje se može odgoditi potpuno ili djelomično samo na prijedlog tražitelja izvršenja. Dakle, iz navedenih odredaba ZIP-a proizlazi da je izvršni postupak koncipiran na način da se izvršenje provede u što kraćem roku pri čemu važnu ulogu u provedbi izvršenja ima tražitelj izvršenja na način da predlaže predmet i način izvršenja, kao i da jedino tražitelj izvršenja može predložiti da se izvršenje odgodi potpuno ili djelomično. 60. Dovodeći navedene odredbe u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud primjećuje da je apelant na neke od spomenutih odredaba ukazivao u svojim pismenim podnescima u tijeku postupka (tužbi, prizivu i reviziji), ali da se redoviti sudovi u predmetnom postupku nisu očitovali na te apelantove navode. Naime, Ustavni sud je ustanovio da redoviti sudovi prilikom rješavanja apelantovog tužbenog zahtjeva nisu imali u vidu relevantne odredbe ZIP-a iako je apelant tijekom postupka ukazivao da je zbog nezakonitog rada uredujućeg suca u izvršnom postupku pretrpio štetu koju potražuje od tuženog. Redoviti sudovi su prilikom rješavanja tužbenog zahtjeva imali u vidu samo relevantne odredbe ZOO koje su doveli u svezu sa odredbom članka 59. Zakona o sudovima FBiH. Navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, budući da je u konkretnom slučaju prilikom rješavanja apelantovog tužbenog zahtjeva trebalo dovesti u vezu odredbe ZIP-a sa relevantnim odredbama ZOO (čl. 155, 158. i 172. stavak 1. ZOO) i odredbom članka 59. Zakona o sudovima u FBiH. 61. Dalje, Ustavni sud ukazuje da se, prema mišljenju ovog suda, u konkretnom slučaju ne radi o pogrešnom pravnom shvatanju uredujućeg suca, kako to smatraju redoviti sudovi, već o neaktivnosti suda u razdoblju od 10 mjeseci u kojem vremenu je izvršenik podigao sredstva sa svojih transakcijskih računa, kao i otuđena roba, a kako to proizlazi iz nalaza stalnog sudskog vještaka za financije od 30. svibnja godine. Naime, proizlazi da je upravo u tom razdoblju nadležni sud postupao suprotno odredbama ZIP-a koje idu u pravcu da se izvršenje provede u što kraćem roku na način da tražitelj izvršenja naplati svoja potraživanja. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da i članak 6. stavak 1. Europske konvencije nameće obvezu javnoj vlasti da se postara da sudski postupak bude ekspeditivan pogotovo kada je u pitanju izvršni postupak u kojem, zbog same njegove naravi, treba postupati žurno (vidi, Europski sud, Mahmutović protiv Hrvatske, aplikacija broj 9505/03 od 15. veljače godine, stavak 26). U suprotnom se postavlja i pitanje povrede prava na imovinu tražitelja izvršenja zbog nemogućnosti da se realiziraju potraživanja koja su predmetom izvršenja. 62. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da, u smislu odredbe članka 158. ZOO, krivnja postoji kada je štetnik prouzročio štetu i nepažnjom. Dakle, u smislu navedene odredbe, da bi postojala krivnja, nije neophodna samo gruba nepažnja ili namjera, kako to smatraju redoviti sudovi u konkretnom slučaju, već je dovoljno da postoji i nepažnja. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, i u ovom dijelu obrazloženja osporenih presuda ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. 63. Prema tome, imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da obrazloženja osporenih presuda ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava zbog čega je u predmetnom postupku došlo do povrede apelantovog ustavnog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. VIII. Zaključak 64. Ustavni sud zaključuje da je u predmetnom postupku došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije obzirom na to da je u obrazloženjima osporenih odluka Ustavni sud ustanovio proizvoljnost u pogledu primjene materijalnog prava. 65. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 66. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. 590 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 4128/10, рјешавајући апелацију Мустафе Карахасановића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, судија Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мустафе Карахасановића, Алије Карахасановића, Хасана Карахасановића и Ибре Карахасановића поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број П Рев од 19. августа године. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Мустафа Карахасановић, Алија Карахасановић, Хасан Карахасановић и Ибро Карахасановић (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Идриз Каменица, адвокат из Сарајева, поднијели су 21. септембра године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број П Рев од 19. августа године.

73 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 73 II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд), Основног суда у Фочи (у даљњем тексту: Основни суд) и Правобранилаштва Републике Српске, које је у поступку заступало Републику Српску и Општину Фоча (у даљњем тексту: тужене), затражено је 18. октобра године да доставе одговоре на апелацију. 3. Основни суд и Врховни суд су доставили одговор на апелацију 28. и 30. октобра године. Тужене су доставиле одговор на апелацију 30. октобра године. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Основног суда, Врховног суда и тужених су достављени пуномоћнику апеланата 4. новембра године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Основног суда број П од 31. јануара године обавезане су тужене да солидарно исплате апелантима накнаду нематеријалне штете, и то: на име претрпљених душевних болова због смрти оца Нурке Карахасановића у износу од по 5.000,00 КМ, на име претрпљених душевних болова због смрти мајке Сабихе Карахасановић у износу од по 5.000,00 КМ, на име претрпљених душевних болова због смрти брата Јусе Карахасановића у износу од по 2.000,00 КМ, на име претрпљених душевних болова због губитка сестре Сајме Карахасановић у износу од по 2.000,00 КМ и на име претрпљених душевних болова због смрти брата Халила Карахасановића у износу од по 2.000,00 КМ, што све заједно износи ,00 КМ, и то све са законском затезном каматом почев од 5. септембра године, као дана подношења тужбе суду, па до коначне исплате (став 1 пресуде). Тужене су обавезане да апелантима накнаде трошкове поступка у износу од 1.283,25 КМ у року од 30 дана од дана правоснажности пресуде (став 2 пресуде). Захтјев апеланата за накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због смрти блиског сродника, сестрића Шефке Кукавице (став 4 пресуде) је одбијен. Такође је одбијен захтјев апеланата за накнаду материјалне штете у износу од ,00 КМ (став 5 пресуде). 7. У образложењу првостепене пресуде се наводи да је на основу спроведених доказа утврђено да су сродници апеланата смртно страдали на начин да су код неких утврђене прострелне ране, што указује на насилну смрт, те да од дијела сродника ни до данас нису пронађени тјелесни остаци на подручју Козје Луке, општина Фоча. Указано је да је том приликом апелантима уништена цјелокупна имовина гдје су претходно живјели у заједничком домаћинству. С обзиром на утврђено, Основни суд је установио да су тужене пасивно легитимисане у предметној парници, као и да су одговорне за насталу штету коју су претрпјели апеланти. Своју одлуку суд је засновао на одредбама чл. 173 и 174 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) у вези са чланом 154 ЗОО по принципу објективне одговорности уз претпоставку узрочности, јер постоје озбиљне индиције да је штета апелантима настала извршењем кривичног дјела, те да су сродници апеланата страдали од оружаних формација тужених. 8. Према мишљењу Основног суда, околности и чињенице у спроведеном доказном поступку указују да је штета за апеланте настала извршењем неког од кривичних дјела из групе кривичних дјела против човјечности и међународног права. Указано је да, будући да према члану 100 Кривичног закона застарјелост кривичног гоњења за наведена кривична дјела не може наступити, не може наступити ни застарјелост потраживања накнаде штете. Истакнуто је да је у таквој правној ситуацији Уставни суд у предмету број АП 289/03 усвојио став да непостојање правоснажне осуђујуће пресуде донесене у кривичном поступку не значи да штета није настала извршењем кривичног дјела. 9. Основни суд је утврдио да није основан приговор тужених о застарјелости предметног потраживања. У том погледу је наведено да је тачно да је у вријеме када се десио штетни догађај и када су апеланти за то сазнали, била проглашена непосредна ратна опасност од 15. априла године, а у међувремену је било проглашено ратно стање, које је укинуто, као и стање непосредне ратне опасности Одлуком Народне скупштине РС број /06 од 19. јуна године. Према оцјени Основног суда, рок за подношење тужбе у предметној правној ствари је могао почети да тече од 19. јуна године, када су укинути ратно стање и непосредна ратна опасност. До тог рока, имајући у виду Закон о роковима у судском и управном поступку у вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности, може се сматрати да су постојали оправдани разлози који су апеланте спречавали да остваре своја права. Истакнуто је да су сродници апеланата 2. и 29. септембра године рјешењима Основног суда проглашени умрлим. Наведена рјешења су постала правоснажна 25. септембра и 21. октобра године, те су стога, према мишљењу Основног суда, "апеланти тада сазнали за штету и лица која су штету учинила". Стога је закључено да, у смислу одредбе члана 376 став 1 ЗОО, није протекао рок застарјелости, јер је тужба суду поднесена 5. септембра године. Основни суд је одбио приговор застаре потраживања тужених имајући у виду да је примијенио Одлуку Уставног суда број АП 289/03, те оцјењујући да рокови застаре почињу да теку од дана правоснажности рјешења суда којим су сродници апеланата проглашени умрлим. 10. Основни суд је одбио захтјев апеланата за накнаду нематеријалне штете за душевну бол због смрти сестрића Шефке Кукавице на основу одредбе члана 201 став 1 ЗОО. Такође је одбијен и вишак тужбеног захтјева за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног износа, јер је, према пракси судова у Републици Српској, превисоко постављен. 11. Даље је Основни суд одбио тужбени захтјев апеланата којим су тражили накнаду материјалне штете због тога што од тренутка укидања ратног стања и стања непосредне ратне опасности, од 19. јуна године, није било више запрека да се апеланти заинтересују за своју имовину и затраже накнаду проузроковане штете. Истакнуто је да је "тужилац" приликом саслушања признао да им је имовина враћена 4. марта године и да је први пут дошао у Фочу године, а да су његова два брата долазила и раније. Тада им је имовина враћена у посјед и тада су сазнали да им је имовина уништена у току рата. Према томе, према мишљењу Основног суда, апеланти су сазнали за проузроковану штету године, а рокови из члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО рачунају се од 19. јуна године. Стога, пошто су апеланти поднијели тужбу по протеку субјективног и објективног рока од када је штета настала, а рачунајући од дана укидања ратног стања, суд је усвојио приговор тужених о застарјелости потраживања накнаде проузроковане материјалне штете, па је одбио

74 Број 35 - Страна 74 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, тужбени захтјев апеланата у смислу одредаба чл. 376 ст. 1 и 2 и 360 ЗОО. 12. Против првостепене пресуде апеланти и тужени су поднијели жалбе. Окружни суд је Пресудом број Гж од 11. фебруара године жалбу тужених усвојио, те преиначио првостепену пресуду у дијелу којим је усвојен тужбени захтјев за накнаду нематеријалне штете тако да се и тај дио тужбеног захтјева одбија (став 1 изреке пресуде). Одбијена је жалба апеланата у односу на одбијајући дио првостепене пресуде (ст. 3, 4 и 5 изреке пресуде) и у том дијелу првостепена пресуда је потврђена. Апеланти су обавезани да туженим накнаде трошкове поступка у износу од ,00 КМ у року од 30 дана од дана достављања пресуде. 13. У образложењу другостепене пресуде произилази да је одлука првостепеног суда у дијелу у којем је одбијен тужбени захтјев за накнаду материјалне штете правилна и законита. У односу на приговор из жалбе апеланата да је и материјална штета настала извршењем кривичног дјела, и то из групе кривичних дјела која не застаријевају, па тако да није наступила ни застарјелост потраживања накнаде штете, према мишљењу Окружног суда, није основан због тога што у конкретном случају нема мјеста за примјену одредбе члана 377 став 1 ЗОО, будући да се наведена законска одредба може примијенити само према учиниоцу кривичног дјела који је проузроковао штету, а не у односу на државни орган, државу или правно лице које одговара за штету умјесто штетника који одговара по основу кривице. Поред тога, рок застарјелости потраживања накнаде штете прописан наведеном одредбом може да се примијени само ако је постојање кривичног дјела утврђено у кривичном поступку, а изузетно у парничном поступку, ако је кривични поступак обустављен или ако се није могао покренути, зато што је окривљени умро, душевно оболио, или ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног. Наведени услови нису испуњени, па се не може примијенити одредба члана 377 став 1 ЗОО. Окружни суд је у погледу застарјелости материјалне штете указао на Одлуку Уставног суда број АП 562/ Окружни суд је навео да, у односу на тужбени захтјев којим су апеланти тражили накнаду нематеријалне штете због смрти блиских сродника, одлука првостепеног суда није правилна и законита. Према мишљењу Окружног суда, потраживање накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица обухваћено је Законом о остваривању права на накнаду материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја године до 19. јуна године ("Службени гласник РС" број 103/05, у даљњем тексту: Закон о остваривању права). Истакнуто је да је доношењем наведеног закона Република Српска прихватила одговорност за накнаду нематеријалне и у одређеним случајевима материјалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја године до 19. јуна године а под условима из наведеног закона, те да је она пасивно легитимисана у овој парници у односу на захтјев за накнаду нематеријалне штете. Указано је да је, према наведеном закону, одговорна само Република Српска, те да је само она пасивно и легитимисана, а не и Општина Фоча. 15. Међутим, пошто су апеланти поднијели тужбу 5. септембра године, произилази да је поднесена мимо рока из члана 8 Закона о остваривању права. Истакнуто је да су настрадали сродници апеланата проглашени умрлим рјешењем Основног суда од 29. септембра године, па су апеланти, према мишљењу Окружног суда, могли поднијети тужбу и прије 28. фебруара године у ком случају би био примијењен рок из члана 8 став 2 Закона о остваривању права, јер би то било правично, иако се случај из конкретне парнице не може подвести под одредбу из става 2 члана 8 поменутог закона, већ под одредбу из става 1 тог члана. 16. Такође, Окружни суд је навео да се у конкретном случају не може примијенити одредба члана 377 ЗОО, јер није утврђено постојање кривичног дјела у кривичном поступку, а није било услова да се то утврди у парничном поступку. Према томе, према мишљењу Окружног суда, протекао је застарни рок из одредбе члана 376 став 2 ЗОО који се рачуна од 19. јуна године, од када су апеланти могли успјешно поднијети приједлог за проглашење несталих сродника умрлим. 17. Даље се Окружни суд осврнуо и на Одлуку Уставног суда број АП 289/03 од 19. новембра године и навео да у конкретном случају нема доказа да су настрадали сродници апеланата убијени у логору и да су их убиле оружане формације тужене. Истакнуто је да је првостепени суд навео да је увидом у дио чланка из дневних новина "Сан" утврђено да је страдање Бошњака Козје Луке настало усљед злочина припадника Кризног штаба из Миљевине, којом приликом су масакрирали девет чланова породице Нурке Карахасановића. Међутим, према мишљењу Окружног суда, цитат из дневних новина не може бити доказ да су одређена лица починила неко кривично дјело, већ доказ може бити само правоснажна пресуда донесена у кривичном поступку. 18. Против другостепене пресуде апеланти су изјавили ревизију коју је Врховни суд Пресудом број П Рев од 19. августа године одбио. 19. У образложењу ревизионе пресуде се наводи да се рокови затарјелости потраживања накнаде нематеријалне штете морају довести у везу са условима за проглашење несталог лица умрлим које прописује Закон о ванпарничном поступку (члан 61 став 1 тач. 4 и 67 став 2) без обзира на чињеницу који је датум смрти несталог лица утврђен у ванпарничном поступку. Стога се рокови застаре, према мишљењу Врховног суда, у смислу члана 376 ст. 1 и 2, не рачунају од дана када је донесено правоснажно рјешење у ванпарничном поступку о проглашењу несталог лица умрлим, нити од дана који је утврђен као дан смрти несталог лица. 20. Наведени рокови застаре накнаде нематеријалне штете имају се рачунати од дана када су се стекли услови за проглашење несталог лица умрлим а у конкретном случају то је протеком годину дана од дана престанка непријатељстава, то јесте од 19. јуна године. Стога, пошто је тужба у предметној правној ствари поднесена 5. септембра године, до тада је протекао субјективни и објективни рок застаре потраживања накнаде нематеријалне штете, па је тужбени захтјев правилно одбијен. У погледу застаре потраживања материјалне штете, Врховни суд је навео да прихвата правне ставове које су дали нижестепени судови као правно ваљане. Указано је да је рок застаре за подношење тужбе ради накнаде материјалне штете почео да тече од 19. јуна године, у сваком случају 4. марта године, када је апелантима враћена уништена имовина, па је објективни рок од пет година свакако истекао прије подношења тужбе. 21. Према мишљењу Врховног суда, неоснован је приговор апеланата да је другостепени суд починио повреду поступка из члана 231 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), јер на сједници вијећа није оцјењивао другачије од првостепеног суда непосредно

75 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 75 изведене доказе у току првостепеног поступка, него је само дао другачију правну оцјену утврђених чињеница у погледу застарјелости потраживања. 22. Даље, према мишљењу Врховног суда, у конкретном случају не долази у обзир примјена застарног рока из члана 377 ЗОО, јер се овај рок примјењује само ако је правоснажном пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дјела и кривичне одговорности извршиоца (штетника). Указано је да је изузетно парнични суд овлашћен да испита и утврди да ли је штета учињена таквим радњама које садрже елементе кривичног дјела само ако су постојале одређене процесне сметње (смрт извршиоца, његова неспособност расуђивања и сл.) због којих није било могуће да се против извршиоца кривичног дјела поступак покрене и оконча доношењем правоснажне кривичне пресуде којом се проглашава кривим. 23. Поред наведеног, Врховни суд је установио да се одредба члана 377 став 1 ЗОО може примијенити само у односу на штетника који одговара по основу кривице, а не и у односу на државу као правно лице. Истакнуто је да у конкретном случају не постоји правоснажна пресуда кривичног суда, домаћег или међународног, којом је утврђено да су припадници оружаних формација Републике Српске починили кривично дјело против човјечности или међународног права (дјело ратног злочина) у чијем извршењу су лишени живота блиски сродници апеланата у вези с којим се потражује накнада штете, односно уништена њихова имовина, а за коју би био везан суд у парничном поступку, у смислу одредбе члана 12 став 3 ЗПП. Указано је да током поступка, осим изнесених тврдњи да су припадници Војске Републике Српске лишили живота блиске сроднике апеланата и запалили њихову имовину, није утврђена ниједна релевантна чињеница, нити изведен доказ који би такве тврдње учинио основаним. У таквим околностима, према мишљењу Врховног суда, не може се закључити да је у питању кривично дјело ратни злочин које су починили припадници оружаних формација Републике Српске, те се стога не може говорити ни о објективној одговорности тужених (чл. 173 и 174 ЗОО). IV. Апелација а) Наводи из апелације 24. Апеланти сматрају да је оспореном одлуком Врховног суда повријеђено њихово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Указују на произвољну примјену материјалног права, те сматрају да се не може прихватити закључак редовних судова да је за причињену материјалну и нематеријалну штету наступила застарјелост потраживања. Сматрају да из доказа који су изведени у предметном поступку произилази да је штета настала извршењем кривичног дјела и да се рокови застарјелости за насталу штету имају рачунати од дана када је извршилац кривичног дјела осуђен правоснажном пресудом. Према мишљењу апеланата, очито је да се у конкретном случају ради о кривичном дјелу против међународног ратног права за које застарјелост кривичног гоњења не наступа, те да је, онда, упитно да ли наступа и застарјелост за насталу штету проистеклу из таквих кривичних дјела. Указују да извршиоци конкретног кривичног дјела из којег је настала штета још увијек нису процесуирани и да нису кажњени за почињена кривична дјела, а за то су управо одговорне тужене, па се не може прихватити став судова у Републици Српској да је у конкретном случају наступила застара на накнаду штете. Сматрају да је такав став дискриминаторски, неправедан, неправичан и супротан међународним правним нормама. С тим у вези, указују на Одлуку Уставног суда број АП 289/03. б) Одговор на апелацију 25. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да у предметном поступку није дошло до произвољне примјене материјалног права. Указано је да су ставови у вези са одредбама чл. 376 и 377 ЗОО и члана 12 ЗПП континуирани ставови тог суда а који су примијењени у оспореној одлуци. 26. У одговору на апелацију Основни суд је навео хронологију предмета уз назнаку да је судија који је донио првостепену пресуду именован у Окружни привредни суд у Источном Сарајеву. 27. У одговору на апелацију тужене су навеле аргументе у односу на примјену одредбе чл. 376 ст. 1 и 2 и 377 ЗОО у конкретном случају, те сматрају да оспореном пресудом Врховног суда није дошло до повреде уставних права апеланата. V. Релевантни прописи 28. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, "Службени гласник РС" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном дијелу гласи: Потраживање накнаде штете Члан 376. ст. 1. и 2. (1) Потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило. (2) У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од кад је штета настала. Потраживање накнаде штете проузроковане кривичним дјелом Члан 377. (1) Кад је штета проузрокована кривичним дјелом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарјелости, захтјев за накнаду штете према одговорном лицу застаријева кад истекне вријеме одређено за застарјелост кривичног гоњења. (2) Прекид застаријевања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаријевања захтјева за накнаду штете. (3) Исто важи и за застој застаријевања. Закон о ванпарничном поступку ("Службени лист СРБиХ" број 10/89) у релевантном дијелу гласи: Члан 61. став 1. тачка 4. Умрлим лицем прогласиће се: 4) лице које је нестало у току рата или у вези са ратним догађајима а о чијем животу није било никаквих вијести, за годину дана од дана престанка непријатељстава. Члан 67. став 2. Као дан смрти сматра се дан када је нестало лице вјероватно умрло или дан који вјероватно није преживјело. Ако тај дан не може да се утврди, као дан смрти сматра се први дан послије истека рока из члана 61. овог закона.

76 Број 35 - Страна 76 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, VI. Допустивост 29. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 30. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 31. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број П Рев од 19. августа године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену одлуку апеланти су примили 7. септембра године, а апелација је поднесена 21. септембра године, дакле, у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 32. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 33. Апеланти сматрају да им је оспореном пресудом повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Право на правично суђење Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: [ ] е) Право на правичнан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи: 1) Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [ ] 34. Предметни поступак се односи на поступак по тужби апеланата за накнаду штете, дакле, на предмет грађанскоправне природе, па је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив у овом предмету. 35. Апеланти, у суштини, сматрају да нису имали правично суђење због произвољне примјене материјалног права, будући да је њихов тужбени захтјев за накнаду нематеријалне и материјалне штете, по приговору тужених о застарјелости предметног потраживања, одбијен у смислу одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО. 36. Уставни суд указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминацијска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05). 37. У конкретном случају Уставни суд сматра да су апеланти поднијели тужбу за накнаду нематеријалне штете због смрти својих блиских сродника, као и накнаду материјалне штете због уништене имовине. Основни суд је тужбени захтјев апеланата за накнаду нематеријалне штете дјелимично усвојио, а одбио је њихов захтјев за накнаду материјалне штете. Међутим, Окружни суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтјев апеланата у цијелости. Наведену одлуку Окружног суда у суштини је потврдио Врховни суд, те је, у коначници, одбијен тужбени захтјев апеланата за накнаду нематеријалне и материјалне штете на основу одредбе члана 376 ст. 1 и 2, будући да је протекао и субјективни и објективни рок застаре потраживања накнаде нематеријалне и материјалне штете. 38. Уставни суд напомиње да застара као посљедица невршења права кроз законом одређено вријеме може имати различите учинке. Иако у теорији постоје различита правна становишта у погледу посљедица застаре потраживања, два су основна. Према првом становишту, повјерилац задржава субјективно право у материјалном смислу, те губи "само" право на судску заштиту или на тужбени захтјев. Дакле, повјерилац губи само дио свога права, и то дио који се састоји у законској и судској могућности његовог остваривања. Наведено становиште се односи на приватноправне гране, првенствено на облигационо право. Према другом становишту, наступањем застаре престаје да постоји повјериочево субјективно право. Наведено становиште се везује за јавно право попут пореског права. У приватном праву се сматра да наступањем застаре престаје правна обавеза дужника, будући да је постала неутужива и постаје, тј. претвара се у натуралну обавезу. Будући да се субјективно право састоји од повјериочевог овлашћења да се њиме користи или не користи, као и од права на судску заштиту, може се закључити да наступањем застаре повјерилац није изгубио овлашћење које чини садржину његовог субјективног права. Према томе, дужник може своју обавезу извршити, а повјерилац примити испуњење. Ако дужник изврши застарјелу обавезу, нема право на поврат, али његово је овлашћење било да истакне приговор застаре, чиме би се

77 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 77 ослободио правне обавезе. Приговор застаре дужник ће моћи ставити у судском поступку који је повјерилац покренуо ради извршења правне обавезе. Ако дужник не искористи то своје овлашћење, суд ће пресудити у корист повјериоца, јер се у приватном праву о застари не води рачуна по службеној дужности. 39. Уставни суд примјећује да су управо у конкретном случају редовни судови одлучивали по приговору тужених да је потраживање апеланата застрајело. У том контексту Уставни суд запажа да је Европски суд у својој одлуци донесеној у предмету Баничевић против Хрватске од 21. октобра године указао да законски застарни рокови имају неколико важних сврха, као што су осигурање правне извјесности и правоснажности и заштита могућих туженика од застарјелих захтјева којима би се могло тешко супротставити и спријечити неправду која би могла настати ако се од судија тражи да одлуче о догађајима који су се догодили у далекој прошлости, на основу доказа који би могли постати непоуздани или непотпуни због протека времена (види цитирани предмет Stubbings и остали, став 51, види, такође, mutatis mutandis, Vo против Француске [VV], број 53924/00, став 92, ЕCHR 2004-VIII, и J.A. Pye (Oxford) Ltd. и J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. против Уједињеног Краљевства [VV], број 44302/02, ст , ЕCHR 2007-X). Стога, парничне странке треба да очекују примјену тих правила (види, mutatis mutandis, Miragall Escolano и остали против Шпаније, бр /97, 38688/97, 40777/98, 40843/98, 41015/98, 41400/98, 41446/98, 41484/98, 41487/98 и 41509/98, став 33, ЕCHR 2000-I). 40. Према томе, према мишљењу Европског суда, постојање застарног рока није, per se, неспојиво с Конвенцијом. Стога је наглашено да је задатак Европског суда у конкретном предмету да утврди да ли су природа рока о којему је ријеч и/или начин на који је примијењен спојиви с Конвенцијом (види, Врбица против Хрватске, број 32540/05, став 66, 1. априла 2010.). Према мишљењу Европског суда, то особито значи да се Европски суд мора увјерити како се примјена законских рокова може сматрати предвидивом за подносиоце с обзиром на надлежно законодавство и конкретне околности предмета (види, Osu против Италије, број 36534/97, став 35, 11. јула 2002, већ цитирани предмет Врбица, став 72, и Мајски против Хрватске (број 2), број 16924/08, став 69, 19. јула 2011). Европски суд је, такође, примијетио да члан 377 ЗОО предвиђа дужи законски застарни рок за захтјеве за накнаду штете кад је штета узрокована кривичним дјелом. Дужи законски застарни рок на тај начин дјелује у корист жртава злочина, допуштајући им да потражују накнаду штете у дужем законском року, прописаном за кривично дјело о којему је ријеч. Међутим, према установљеној пракси домаћих судова, тај законски застарни рок примјењив је само кад је правоснажном пресудом у кривичном поступку утврђено да је штета узрокована кривичним дјелом. 41. Разматрајући околности конкретног случаја, Европски суд је нагласио да није било ничега што би спријечило подносиоце (нити они тврде друкчије) да поднесу своју грађанску тужбу за накнаду штете у општем законском застарном року на основу члана 376 ЗОО. То би, према мишљењу Европског суда, грађанским судовима омогућило да испитају основаност захтјева подносилаца без обзира на протек законског застарног рока у кривичном поступку или било каквог другог исхода кривичног поступка. Умјесто тога, подносиоци су чекали четири године, те тако створили ситуацију у којој је исход кривичног поступка имао одлучујући утјицај на њихову грађанску тужбу. Према мишљењу Европског суда, тиме што своју грађанску тужбу нису поднијели у општем застарном року подносиоци су се, иако су имали адвоката, нашли у ситуацији у којој су се изложили опасности да наступи застара у односu на њихову грађанску тужбу. Према томе, Европски суд је истакао да се не може рећи да су сами законски застарни рокови, или начин на који су примијењени у овом предмету, повриједили саму бит права подносилаца на приступ суду (види, Европски суд, Баничевић против Хрватске, одлука од 2. октобра године, апликација број 44252/10, ст ). 42. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је у конкретном случају Врховни суд, налазећи да је ревизија апеланата неоснована, а одлука другостепеног суда правилна, установио да се рокови застарјелости потраживања накнаде нематеријалне штете морају довести у везу са условима за проглашење несталог лица умрлим које прописује Закон о ванпарничном поступку (одредбе чл. 61 и 67 став 2) без обзира на чињеницу који датум смрти несталог лица је утврђен у ванпарничном поступку. Дакле, према мишљењу Врховног суда, рокови застаре накнаде нематеријалне штете се морају рачунати од дана када су се стекли услови за проглашење несталог лица умрлим, а у конкретном случају то је протеком године дана од дана престанка непријатељстава, односно од 19. јуна године (19. јуна године укинуто је ратно стање и стање непосредне ратне опасности). Према томе, будући да је предметна тужба поднесена 5. септембра године, имајући у виду наведено, протекао је и субјективни и објективни рок застаре потраживања накнаде нематеријалне штете у смислу одредбе члана 376 ст. 1 и 2. Даље, у погледу накнаде материјалне штете редовни судови су усвојили становиште да је он почео тећи 19. јуна године, односно у сваком случају 4. марта године, када је апелантима враћена уништена имовина, те када се узме у обзир да су апеланти поднијели тужбу 5. септембра године, дошло је до застаријевања потраживања у смислу одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО. Уставни суд у наведеном образложењу не види било какву произвољност у примјени материјалног права од Врховног суда. Уставни суд примјећује да је Врховни суд донио закониту и правилну одлуку, те за своје закључке дао јасна и прецизна образложења у погледу примјене материјалног права. 43. Даље, према мишљењу Уставног суда, образложење Врховног суда у погледу примјене одредбе члана 377 ЗОО не указује на било какву произвољност, будући да се одредба члана 377 ЗОО може примијенити само према учиниоцу кривичног дјела, а не и према оном трећем лицу које, иначе, одговара за штету умјесто фактичког учиниоца кривичног дјела. Стога се на то треће лице може само примијенити одредба члана 376 ЗОО. Такође, Уставни суд примјећује да је Врховни суд усвојио становиште да у конкретном случају нема услова да се у предметном парничном поступку утврђује да ли је штета учињена радњама које садрже елементе кривичног дјела за шта је, према мишљењу Уставног суда, дао јасне и прецизне разлоге који не указују на произвољност у примјени материјалног права. Поред наведеног, Уставни суд запажа да апеланти у предметном поступку нису доказали да постоји правоснажна пресуда кривичног суда којом је утврђено да су припадници оружаних снага Републике Српске починили кривично дјело против човјечности или међународног права а у чијем су извршењу лишени живота блиски сродници апеланата, за

78 Број 35 - Страна 78 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, коју пресуду би био везан парнични суд у смислу одредбе члана 12 ЗПП. 44. Према томе, имајући у виду околности конкретног случаја, као и праксу Европског суда у предмету Баничевић, Уставни суд сматра да у конкретном случају није било ничега што би апеланте спријечило да своју грађанску тужбу за накнаду штете поднесу у року из одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО. Стога су се апеланти, иако су имали адвоката, изложили опасности да наступи застара у односу на њихову грађанску тужбу. При томе Уставни суд има у виду да се у конкретном случају није могла примијенити одредба члана 377 ЗОО, будући да се рокови из наведене одредбе односе на извршиоца кривичног дјела, а не на трећа лица која су евентуално одговорна за његове радње. Даље, није било основа да се у парничном поступку утврђује да је штета апелантима почињена кривичним дјелом. Стога се, према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају, примјењујући законске застарне рокове, не може рећи да су сами законски рокови или начин на који су примијењени у овом предмету повриједили право апеланата на правично суђење. 45. У односу на позивање апеланата на Одлуку Уставног суда број АП 289/03 од 19. новембра године, Уставни суд наглашава да овај суд одлучује у околностима сваког појединачног предмета, те да је, разматрајући околности конкретног случаја, утврдио да није дошло до произвољне примјене материјалног права а што је образложио у претходним тачкама ове одлуке. 46. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да су неосновани наводи апеланата о произвољној примјени материјалног права у предметном поступку, те да апелантима није повријеђено право на правично суђење у смислу гаранција из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. 47. Уставни суд напомиње да је приликом одлучивања у конкретном случају имао у виду и новију праксу Уставног суда у предметима истог или сличног чињеничног и правног питања (види, нпр., Уставни суд, одлуке о допустивости бр. АП 2678/09 од 18. априла године, АП 3188/09 од 30. октобра године, АП 1758/09 од 18. септембра године, као и Одлуку о допустивости и меритуму број АП 2763/09 од 22. марта године (Бејтулах и Јакуп Илијази), доступне на wеbстраници Уставног суда те да у конкретном случају нема ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примијењени на штету апеланата. Остали наводи 48. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама повријеђено и право на породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола брoj 1 уз Европску конвенцију а у прилог томе су изнијели идентичне наводе као и у односу на право на правично суђење, који су у овој одлуци већ детаљно испитани и за које је закључено да су неосновани. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да нема потребе да ове наводе испитује и у односу на право на породични живот и право на имовину. VIII. Закључак 49. Уставни суд сматра да у конкретном случају нема повреде права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у образложењу оспорене одлуке нема ничега што указује на произвољну примјену материјалноправних прописа на штету апеланата, те када је суд за своје одлучење дао јасне и прецизне разлоге. 50. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 51. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 4128/10, rješavajući apelaciju Mustafe Karahasanovića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mustafe Karahasanovića, Alije Karahasanovića, Hasana Karahasanovića i Ibre Karahasanovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj P Rev od 19. augusta godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mustafa Karahasanović, Alija Karahasanović, Hasan Karahasanović i Ibro Karahasanović (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Idriz Kamenica, advokat iz Sarajeva, podnijeli su 21. septembra godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj P Rev od 19. augusta godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud), Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i Pravobranilaštva Republike Srpske, koje je u postupku zastupalo Republiku Srpsku i Općinu Foča (u daljnjem tekstu: tužene), zatraženo je 18. oktobra godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Osnovni sud i Vrhovni sud su dostavili odgovor na apelaciju 28. i 30. oktobra godine. Tužene su dostavile odgovor na apelaciju 30. oktobra godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Osnovnog suda, Vrhovnog suda i tuženih su dostavljeni opunomoćeniku apelanata 4. novembra godine.

79 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 79 III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj P od 31. januara godine obavezane su tužene da solidarno isplate apelantima naknadu nematerijalne štete, i to: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti oca Nurke Karahasanovića u iznosu od po 5.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti majke Sabihe Karahasanović u iznosu od po 5.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata Juse Karahasanovića u iznosu od po 2.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog gubitka sestre Sajme Karahasanović u iznosu od po 2.000,00 KM i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata Halila Karahasanovića u iznosu od po 2.000,00 KM, što sve zajedno iznosi ,00 KM, i to sve sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 5. septembra godine, kao dana podnošenja tužbe sudu, pa do konačne isplate (stav 1. presude). Tužene su obavezane da apelantima naknade troškove postupka u iznosu od 1.283,25 KM u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti presude (stav 2. presude). Zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog srodnika, sestrića Šefke Kukavicе (stav 4. presude) je odbijen. Također je odbijen zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete u iznosu od ,00 KM (stav 5. presude). 7. U obrazloženju prvostepene presude se navodi da je na osnovu provedenih dokaza utvrđeno da su srodnici apelanata smrtno stradali na način da su kod nekih utvrđene prostrelne rane, što ukazuje na nasilnu smrt, te da od dijela srodnika ni do danas nisu pronađeni tjelesni ostaci na području Kozje Luke, općina Foča. Ukazano je da je tom prilikom apelantima uništena cjelokupna imovina gdje su prethodno živjeli u zajedničkom domaćinstvu. S obzirom na utvrđeno, Osnovni sud je ustanovio da su tužene pasivno legitimirane u predmetnoj parnici, kao i da su odgovorne za nastalu štetu koju su pretrpjeli apelanti. Svoju odluku sud je zasnovao na odredbama čl i 174. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) u vezi sa članom 154. ZOO po principu objektivne odgovornosti uz pretpostavku uzročnosti, jer postoje ozbiljne indicije da je šteta apelantima nastala izvršenjem krivičnog djela, te da su srodnici apelanata stradali od oružanih formacija tuženih. 8. Prema mišljenju Osnovnog suda, okolnosti i činjenice u provedenom dokaznom postupku ukazuju da je šteta za apelante nastala izvršenjem nekog od krivičnih djela iz grupe krivičnih djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Ukazano je da, budući da prema članu 100. Krivičnog zakona zastarjelost krivičnog gonjenja za navedena krivična djela ne može nastupiti, ne može nastupiti ni zastarjelost potraživanja naknade štete. Istaknuto je da je u takvoj pravnoj situaciji Ustavni sud u predmetu broj AP 289/03 usvojio stav da nepostojanje pravosnažne osuđujuće presude donesene u krivičnom postupku ne znači da šteta nije nastala izvršenjem krivičnog djela. 9. Osnovni sud je utvrdio da nije osnovan prigovor tuženih o zastarjelosti predmetnog potraživanja. U tom pogledu je navedeno da je tačno da je u vrijeme kada se desio štetni događaj i kada su apelanti za to saznali, bila proglašena neposredna ratna opasnost od 15. aprila godine, a u međuvremenu je bilo proglašeno ratno stanje, koje je ukinuto, kao i stanje neposredne ratne opasnosti Odlukom Narodne skupštine RS broj /06 od 19. juna godine. Prema ocjeni Osnovnog suda, rok za podnošenje tužbe u predmetnoj pravnoj stvari je mogao početi teći od 19. juna godine, kada su ukinuti ratno stanje i neposredna ratna opasnost. Do tog roka, imajući u vidu Zakon o rokovima u sudskom i upravnom postupku u vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, može se smatrati da su postojali opravdani razlozi koji su apelante sprečavali da ostvare svoja prava. Istaknuto je da su srodnici apelanata 2. i 29. septembra godine rješenjima Osnovnog suda proglašeni umrlim. Navedena rješenja su postala pravosnažna 25. septembra i 21. oktobra godine, te su stoga, prema mišljenju Osnovnog suda, "apelanti tada saznali za štetu i lica koja su štetu učinila". Stoga je zaključeno da, u smislu odredbe člana 376. stav 1. ZOO, nije protekao rok zastarjelosti, jer je tužba sudu podnesena 5. septembra godine. Osnovni sud je odbio prigovor zastare potraživanja tuženih imajući u vidu da je primijenio Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03, te ocjenjujući da rokovi zastare počinju teći od dana pravosnažnosti rješenja suda kojim su srodnici apelanata proglašeni umrlim. 10. Osnovni sud je odbio zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete za duševnu bol zbog smrti sestrića Šefke Kukavice na osnovu odredbe člana 201. stav 1. ZOO. Također je odbijen i višak tužbenog zahtjeva za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa, jer je, prema praksi sudova u Republici Srpskoj, previsoko postavljen. 11. Dalje je Osnovni sud odbio tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili naknadu materijalne štete zbog toga što od trenutka ukidanja ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti, od 19. juna godine, nije bilo više zapreka da se apelanti zainteresiraju za svoju imovinu i zatraže naknadu prouzrokovane štete. Istaknuto je da je "tužilac" prilikom saslušanja priznao da im je imovina vraćena 4. marta godine i da je prvi put došao u Foču godine, a da su njegova dva brata dolazila i ranije. Tada im je imovina vraćena u posjed i tada su saznali da im je imovina uništena u toku rata. Prema tome, prema mišljenju Osnovnog suda, apelanti su saznali za prouzrokovanu štetu godine, a rokovi iz člana 376. st. 1. i 2. ZOO računaju se od 19. juna godine. Stoga, pošto su apelanti podnijeli tužbu po proteku subjektivnog i objektivnog roka od kada je šteta nastala, a računajući od dana ukidanja ratnog stanja, sud je usvojio prigovor tuženih o zastarjelosti potraživanja naknade prouzrokovane materijalne štete, pa je odbio tužbeni zahtjev apelanata u smislu odredaba čl st. 1. i 2. i 360. ZOO. 12. Protiv prvostepene presude apelanti i tuženi su podnijeli žalbe. Okružni sud je Presudom broj Gž od 11. februara godine žalbu tuženih usvojio, te preinačio prvostepenu presudu u dijelu kojim je usvojen tužbeni zahtjev za naknadu nematerijalne štete tako da se i taj dio tužbenog zahtjeva odbija (stav 1. izreke presude). Odbijena je žalba apelanata u odnosu na odbijajući dio prvostepene presude (st. 3, 4. i 5. izreke presude) i u tom dijelu prvostepena presuda je potvrđena. Apelanti su obavezani da tuženim naknade troškove postupka u iznosu od ,00 KM u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. 13. U obrazloženju drugostepene presude proizlazi da je odluka prvostepenog suda u dijelu u kojem je odbijen tužbeni zahtjev za naknadu materijalne štete pravilna i zakonita. U odnosu na prigovor iz žalbe apelanata da je i materijalna šteta nastala izvršenjem krivičnog djela, i to iz grupe krivičnih djela koja ne zastarijevaju, pa tako da nije nastupila ni zastarjelost potraživanja naknade štete, prema mišljenju Okružnog suda, nije osnovan zbog toga što u konkretnom slučaju nema mjesta za primjenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO, budući da se navedena zakonska odredba može primijeniti samo prema učiniocu krivičnog djela koji je prouzrokovao štetu, a ne u odnosu na državni organ, državu ili pravno lice koje odgovara

80 Број 35 - Страна 80 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, za štetu umjesto štetnika koji odgovara po osnovu krivice. Pored toga, rok zastarjelosti potraživanja naknade štete propisan navedenom odredbom može se primijeniti samo ako je postojanje krivičnog djela utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen ili ako se nije mogao pokrenuti, zato što je okrivljeni umro, duševno obolio, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog. Navedeni uvjeti nisu ispunjeni, pa se ne može primijeniti odredba člana 377. stav 1. ZOO. Okružni sud je u pogledu zastarjelosti materijalne štete ukazao na Odluku Ustavnog suda broj AP 562/ Okružni sud je naveo da, u odnosu na tužbeni zahtjev kojim su apelanti tražili naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskih srodnika, odluka prvostepenog suda nije pravilna i zakonita. Prema mišljenju Okružnog suda, potraživanje naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica obuhvaćeno je Zakonom o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih djejstava od 20. maja godine do 19. juna godine ("Službeni glasnik RS" broj 103/05, u daljnjem tekstu: Zakon o ostvarivanju prava). Istaknuto je da je donošenjem navedenog zakona Republika Srpska prihvatila odgovornost za naknadu nematerijalne i u određenim slučajevima materijalne štete nastale u periodu ratnih djejstava od 20. maja godine do 19. juna godine a pod uvjetima iz navedenog zakona, te da je ona pasivno legitimirana u ovoj parnici u odnosu na zahtjev za naknadu nematerijalne štete. Ukazano je da je, prema navedenom zakonu, odgovorna samo Republika Srpska, te da je samo ona pasivno i legitimirana, a ne i Općina Foča. 15. Međutim, pošto su apelanti podnijeli tužbu 5. septembra godine, proizlazi da je podnesena mimo roka iz člana 8. Zakona o ostvarivanju prava. Istaknuto je da su nastradali srodnici apelanata proglašeni umrlim rješenjem Osnovnog suda od 29. septembra godine, pa su apelanti, prema mišljenju Okružnog suda, mogli podnijeti tužbu i prije 28. februara godine u kom slučaju bi bio primijenjen rok iz člana 8. stav 2. Zakona o ostvarivanju prava, jer bi to bilo pravično, iako se slučaj iz konkretne parnice ne može podvesti pod odredbu iz stava 2. člana 8. spomenutog zakona, već pod odredbu iz stava 1. tog člana. 16. Također, Okružni sud je naveo da se u konkretnom slučaju ne može primijeniti odredba člana 377. ZOO, jer nije utvrđeno postojanje krivičnog djela u krivičnom postupku, a nije bilo uvjeta da se to utvrdi u parničnom postupku. Prema tome, prema mišljenju Okružnog suda, protekao je zastarni rok iz odredbe člana 376. stav 2. ZOO koji se računa od 19. juna godine, od kada su apelanti mogli uspješno podnijeti prijedlog za proglašenje nestalih srodnika umrlim. 17. Dalje se Okružni sud osvrnuo i na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03 od 19. novembra godine i naveo da u konkretnom slučaju nema dokaza da su nastradali srodnici apelanata ubijeni u logoru i da su ih ubile oružane formacije tužene. Istaknuto je da je prvostepeni sud naveo da je uvidom u dio članka iz dnevnih novina "San" utvrđeno da je stradanje Bošnjaka Kozje Luke nastalo usljed zločina pripadnika Kriznog štaba iz Miljevine, kojom prilikom su masakrirali devet članova porodice Nurke Karahasanovića. Međutim, prema mišljenju Okružnog suda, citat iz dnevnih novina ne može biti dokaz da su određena lica počinila neko krivično djelo, već dokaz može biti samo pravosnažna presuda donesena u krivičnom postupku. 18. Protiv drugostepene presude apelanti su izjavili reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj P Rev od 19. augusta godine odbio. 19. U obrazloženju revizione presude se navodi da se rokovi zatarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u vezu sa uvjetima za proglašenje nestalog lica umrlim koje propisuje Zakon o vanparničnom postupku (član 61. stav 1. tač. 4. i 67. stav 2) bez obzira na činjenicu koji je datum smrti nestalog lica utvrđen u vanparničnom postupku. Stoga se rokovi zastare, prema mišljenju Vrhovnog suda, u smislu člana 376. st. 1. i 2, ne računaju od dana kada je doneseno pravosnažno rješenje u vanparničnom postupku o proglašenju nestalog lica umrlim, niti od dana koji je utvrđen kao dan smrti nestalog lica. 20. Navedeni rokovi zastare naknade nematerijalne štete imaju se računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestalog lica umrlim a u konkretnom slučaju to je protekom godinu dana od dana prestanka neprijateljstava, to jeste od 19. juna godine. Stoga, pošto je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podnesena 5. septembra godine, do tada je protekao subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete, pa je tužbeni zahtjev pravilno odbijen. U pogledu zastare potraživanja materijalne štete, Vrhovni sud je naveo da prihvata pravne stavove koje su dali nižestepeni sudovi kao pravno valjane. Ukazano je da je rok zastare za podnošenje tužbe radi naknade materijalne štete počeo teći od 19. juna godine, u svakom slučaju 4. marta godine, kada je apelantima vraćena uništena imovina, pa je objektivni rok od pet godina svakako istekao prije podnošenja tužbe. 21. Prema mišljenju Vrhovnog suda, neosnovan je prigovor apelanata da je drugostepeni sud počinio povredu postupka iz člana 231. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), jer na sjednici vijeća nije ocjenjivao drugačije od prvostepenog suda neposredno izvedene dokaze u toku prvostepenog postupka, nego je samo dao drugačiju pravnu ocjenu utvrđenih činjenica u pogledu zastarjelosti potraživanja. 22. Dalje, prema mišljenju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ne dolazi u obzir primjena zastarnog roka iz člana 377. ZOO, jer se ovaj rok primjenjuje samo ako je pravosnažnom presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog djela i krivične odgovornosti izvršioca (štetnika). Ukazano je da je izuzetno parnični sud ovlašten da ispita i utvrdi da li je šteta učinjena takvim radnjama koje sadrže elemente krivičnog djela samo ako su postojale određene procesne smetnje (smrt izvršioca, njegova nesposobnost rasuđivanja i sl.) zbog kojih nije bilo moguće da se protiv izvršioca krivičnog djela postupak pokrene i okonča donošenjem pravosnažne krivične presude kojom se proglašava krivim. 23. Pored navedenog, Vrhovni sud je ustanovio da se odredba člana 377. stav 1. ZOO može primijeniti samo u odnosu na štetnika koji odgovara po osnovu krivice, a ne i u odnosu na državu kao pravno lice. Istaknuto je da u konkretnom slučaju ne postoji pravosnažna presuda krivičnog suda, domaćeg ili međunarodnog, kojom je utvrđeno da su pripadnici oružanih formacija Republike Srpske počinili krivično djelo protiv čovječnosti ili međunarodnog prava (djelo ratnog zločina) u čijem izvršenju su lišeni života bliski srodnici apelanata u vezi s kojim se potražuje naknada štete, odnosno uništena njihova imovina, a za koju bi bio vezan sud u parničnom postupku, u smislu odredbe člana 12. stav 3. ZPP. Ukazano je da tokom postupka, osim iznesenih tvrdnji da su pripadnici Vojske Republike Srpske lišili života bliske srodnike apelanata i zapalili njihovu imovinu, nije utvrđena nijedna relevantna činjenica, niti izveden dokaz koji bi takve tvrdnje učinio osnovanim. U takvim okolnostima, prema mišljenju Vrhovnog suda, ne može se zaključiti da je u pitanju krivično djelo ratni zločin koje su počinili pripadnici oružanih formacija Republike Srpske, te se stoga ne može govoriti ni o objektivnoj odgovornosti tuženih (čl i 174. ZOO).

81 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 81 IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 24. Apelanti smatraju da je osporenom odlukom Vrhovnog suda povrijeđeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljnu primjenu materijalnog prava, te smatraju da se ne može prihvatiti zaključak redovnih sudova da je za pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu nastupila zastarjelost potraživanja. Smatraju da iz dokaza koji su izvedeni u predmetnom postupku proizlazi da je šteta nastala izvršenjem krivičnog djela i da se rokovi zastarjelosti za nastalu štetu imaju računati od dana kada je izvršilac krivičnog djela osuđen pravosnažnom presudom. Prema mišljenju apelanata, očito je da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom djelu protiv međunarodnog ratnog prava za koje zastarjelost krivičnog gonjenja ne nastupa, te da je, onda, upitno da li nastupa i zastarjelost za nastalu štetu proisteklu iz takvih krivičnih djela. Ukazuju da izvršioci konkretnog krivičnog djela iz kojeg je nastala šteta još uvijek nisu procesuirani i da nisu kažnjeni za počinjena krivična djela, a za to su upravo odgovorne tužene, pa se ne može prihvatiti stav sudova u Republici Srpskoj da je u konkretnom slučaju nastupila zastara na naknadu štete. Smatraju da je takav stav diskriminatorski, nepravedan, nepravičan i suprotan međunarodnim pravnim normama. S tim u vezi, ukazuju na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03. b) Odgovor na apelaciju 25. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do proizvoljne primjene materijalnog prava. Ukazano je da su stavovi u vezi sa odredbama čl i 377. ZOO i člana 12. ZPP kontinuirani stavovi tog suda a koji su primijenjeni u osporenoj odluci. 26. U odgovoru na apelaciju Osnovni sud je naveo hronologiju predmeta uz naznaku da je sudija koji je donio prvostepenu presudu imenovan u Okružni privredni sud u Istočnom Sarajevu. 27. U odgovoru na apelaciju tužene su navele argumente u odnosu na primjenu odredbe čl st. 1. i 2. i 377. ZOO u konkretnom slučaju, te smatraju da osporenom presudom Vrhovnog suda nije došlo do povrede ustavnih prava apelanata. V. Relevantni propisi 28. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi: Potraživanje naknade štete Član 376. st. 1. i 2. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim djelom Član 377. (1) Kad je šteta prouzrokovana krivičnim djelom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarjelosti, zahtjev za naknadu štete prema odgovornom licu zastarijeva kad istekne vrijeme određeno za zastarjelost krivičnog gonjenja. (2) Prekid zastarijevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarijevanja zahtjeva za naknadu štete. (3) Isto važi i za zastoj zastarijevanja. Zakon o vanparničnom postupku ("Službeni list SRBiH" broj 10/89) u relevantnom dijelu glasi: Član 61. stav 1. tačka 4. Umrlim licem proglasiće se: 4) lice koje je nestalo u toku rata ili u vezi sa ratnim događajima a o čijem životu nije bilo nikakvih vijesti, za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava. Član 67. stav 2. Kao dan smrti smatra se dan kada je nestalo lice vjerovatno umrlo ili dan koji vjerovatno nije preživjelo. Ako taj dan ne može da se utvrdi, kao dan smrti smatra se prvi dan poslije isteka roka iz člana 61. ovog zakona. VI. Dopustivost 29. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 30. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj P Rev od 19. augusta godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu odluku apelanti su primili 7. septembra godine, a apelacija je podnesena 21. septembra godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 32. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 33. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ]

82 Број 35 - Страна 82 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Predmetni postupak se odnosi na postupak po tužbi apelanata za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 35. Apelanti, u suštini, smatraju da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, budući da je njihov tužbeni zahtjev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, po prigovoru tuženih o zastarjelosti predmetnog potraživanja, odbijen u smislu odredbe člana 376. st. 1. i 2. ZOO. 36. Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 37. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da su apelanti podnijeli tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog smrti svojih bliskih srodnika, kao i naknadu materijalne štete zbog uništene imovine. Osnovni sud je tužbeni zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete djelimično usvojio, a odbio je njihov zahtjev za naknadu materijalne štete. Međutim, Okružni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtjev apelanata u cijelosti. Navedenu odluku Okružnog suda u suštini je potvrdio Vrhovni sud, te je, u konačnici, odbijen tužbeni zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne i materijalne štete na osnovu odredbe člana 376. st. 1. i 2, budući da je protekao i subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne i materijalne štete. 38. Ustavni sud napominje da zastara kao posljedica nevršenja prava kroz zakonom određeno vrijeme može imati različite učinke. Iako u teoriji postoje različita pravna stajališta u pogledu posljedica zastare potraživanja, dva su temeljna. Prema prvom stajalištu, povjerilac zadržava subjektivno pravo u materijalnom smislu, te gubi "samo" pravo na sudsku zaštitu ili na tužbeni zahtjev. Dakle, povjerilac gubi samo dio svoga prava, i to dio koji se sastoji u zakonskoj i sudskoj mogućnosti njegovog ostvarivanja. Navedeno stajalište se odnosi na privatnopravne grane, prvenstveno na obligaciono pravo. Prema drugom stajalištu, nastupanjem zastare prestaje da postoji povjeriočevo subjektivno pravo. Navedeno stajalište se vezuje za javno pravo poput poreznog prava. U privatnom pravu se smatra da nastupanjem zastare prestaje pravna obaveza dužnika, budući da je postala neutuživa i postaje, tj. pretvara se u naturalnu obavezu. Budući da se subjektivno pravo sastoji od povjeriočevog ovlaštenja da se njime koristi ili ne koristi, kao i od prava na sudsku zaštitu, može se zaključiti da nastupanjem zastare povjerilac nije izgubio ovlaštenje koje čini sadržaj njegovog subjektivnog prava. Prema tome, dužnik može svoju obavezu izvršiti, a povjerilac primiti ispunjenje. Ako dužnik izvrši zastarjelu obavezu, nema pravo na povrat, ali njegovo je ovlaštenje bilo da istakne prigovor zastare, čime bi se oslobodio pravne obaveze. Prigovor zastare dužnik će moći staviti u sudskom postupku koji je povjerilac pokrenuo radi izvršenja pravne obaveze. Ako dužnik ne iskoristi to svoje ovlaštenje, sud će presuditi u korist povjerioca, jer se u privatnom pravu o zastari ne vodi računa po službenoj dužnosti. 39. Ustavni sud primjećuje da su upravo u konkretnom slučaju redovni sudovi odlučivali po prigovoru tuženih da je potraživanje apelanata zastrajelo. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u svojoj odluci donesenoj u predmetu Baničević protiv Hrvatske od 21. oktobra godine ukazao da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao što su osiguranje pravne izvjesnosti i pravomoćnosti i zaštita mogućih tuženika od zastarjelih zahtjeva kojima bi se moglo teško suprotstaviti i spriječiti nepravdu koja bi mogla nastati ako se od sudija traži da odluče o događajima koji su se dogodili u dalekoj prošlosti, na osnovi dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi citirani predmet Stubbings i ostali, stav 51, vidi, također, mutatis mutandis, Vo protiv Francuske [VV], broj 53924/00, stav 92, ECHR 2004-VIII, i J.A. Pye (Oxford) Ltd. i J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], broj 44302/02, st , ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke treba da očekuju primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španije, br /97, 38688/97, 40777/98, 40843/98, 41015/98, 41400/98, 41446/98, 41484/98, 41487/98 i 41509/98, stav 33, ECHR 2000-I). 40. Prema tome, prema mišljenju Evropskog suda, postojanje zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Konvencijom. Stoga je naglašeno da je zadatak Evropskog suda u konkretnom predmetu da utvrdi da li su priroda roka o kojemu je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Vrbica protiv Hrvatske, broj 32540/05, stav 66, 1. aprila 2010.). Prema mišljenju Evropskog suda, to osobito znači da se Evropski sud mora uvjeriti kako se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za podnosioce s obzirom na nadležno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi, Osu protiv Italije, broj 36534/97, stav 35, 11. jula 2002, već citirani predmet Vrbica, stav 72, i Majski protiv Hrvatske (broj 2), broj 16924/08, stav 69, 19. jula 2011). Evropski sud je, također, primijetio da član 377. ZOO predviđa duži zakonski zastarni rok za zahtjeve za naknadu štete kad je šteta uzrokovana krivičnim djelom. Duži zakonski zastarni rok na taj način djeluje u korist žrtava zločina, dopuštajući im da potražuju naknadu štete u dužem zakonskom roku, propisanom za krivično djelo o kojemu je riječ. Međutim, prema ustanovljenoj praksi domaćih sudova, taj zakonski zastarni rok primjenjiv je samo kad je pravomoćnom presudom u krivičnom postupku utvrđeno da je šteta uzrokovana krivičnim djelom. 41. Razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, Evropski sud je naglasio da nije bilo ničega što bi spriječilo podnosioce (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku na osnovu člana 376. ZOO. To bi, prema mišljenju Evropskog suda, građanskim sudovima omogućilo da ispitaju osnovanost zahtjeva podnosilaca bez obzira na protek zakonskog zastarnog roka u krivičnom postupku ili bilo kakvog drugog ishoda krivičnog postupka. Umjesto toga, podnosioci su čekali četiri godine, te tako stvorili situaciju u kojoj je ishod krivičnog postupka imao odlučujući utjecaj na njihovu građansku tužbu. Prema mišljenju Evropskog suda, time što svoju građansku tužbu nisu podnijeli u općem zastarnom roku podnosioci su se, iako su imali advokata, našli u situaciji u kojoj su se izložili

83 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 83 opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Prema tome, Evropski sud je istakao da se ne može reći da su sami zakonski zastarni rokovi, ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu, povrijedili samu bit prava podnosilaca na pristup sudu (vidi, Evropski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. oktobra godine, aplikacija broj 44252/10, st ). 42. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Vrhovni sud, nalazeći da je revizija apelanata neosnovana, a odluka drugostepenog suda pravilna, ustanovio da se rokovi zastarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u vezu sa uvjetima za proglašenje nestalog lica umrlim koje propisuje Zakon o vanparničnom postupku (odredbe čl. 61. i 67. stav 2) bez obzira na činjenicu koji datum smrti nestalog lica je utvrđen u vanparničnom postupku. Dakle, prema mišljenju Vrhovnog suda, rokovi zastare naknade nematerijalne štete se moraju računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestalog lica umrlim, a u konkretnom slučaju to je protekom godine dana od dana prestanka neprijateljstava, odnosno od 19. juna godine (19. juna godine ukinuto je ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti). Prema tome, budući da je predmetna tužba podnesena 5. septembra godine, imajući u vidu navedeno, protekao je i subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete u smislu odredbe člana 376. st. 1. i 2. Dalje, u pogledu naknade materijalne štete redovni sudovi su usvojili stajalište da je on počeo teći 19. juna godine, odnosno u svakom slučaju 4. marta godine, kada je apelantima vraćena uništena imovina, te kada se uzme u obzir da su apelanti podnijeli tužbu 5. septembra godine, došlo je do zastarijevanja potraživanja u smislu odredbe člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Ustavni sud u navedenom obrazloženju ne vidi bilo kakvu proizvoljnost u primjeni materijalnog prava od Vrhovnog suda. Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud donio zakonitu i pravilnu odluku, te za svoje zaključke dao jasna i precizna obrazloženja u pogledu primjene materijalnog prava. 43. Dalje, prema mišljenju Ustavnog suda, obrazloženje Vrhovnog suda u pogledu primjene odredbe člana 377. ZOO ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost, budući da se odredba člana 377. ZOO može primijeniti samo prema učiniocu krivičnog djela, a ne i prema onom trećem licu koje, inače, odgovara za štetu umjesto faktičkog učinioca krivičnog djela. Stoga se na to treće lice može samo primijeniti odredba člana 376. ZOO. Također, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud usvojio stajalište da u konkretnom slučaju nema uvjeta da se u predmetnom parničnom postupku utvrđuje da li je šteta učinjena radnjama koje sadrže elemente krivičnog djela za šta je, prema mišljenju Ustavnog suda, dao jasne i precizne razloge koji ne ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da apelanti u predmetnom postupku nisu dokazali da postoji pravosnažna presuda krivičnog suda kojom je utvrđeno da su pripadnici oružanih snaga Republike Srpske počinili krivično djelo protiv čovječnosti ili međunarodnog prava a u čijem su izvršenju lišeni života bliski srodnici apelanata, za koju presudu bi bio vezan parnični sud u smislu odredbe člana 12. ZPP. 44. Prema tome, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, kao i praksu Evropskog suda u predmetu Baničević, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije bilo ničega što bi apelante spriječilo da svoju građansku tužbu za naknadu štete podnesu u roku iz odredbe člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Stoga su se apelanti, iako su imali advokata, izložili opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da se u konkretnom slučaju nije mogla primijeniti odredba člana 377. ZOO, budući da se rokovi iz navedene odredbe odnose na izvršioca krivičnog djela, a ne na treća lica koja su eventualno odgovorna za njegove radnje. Dalje, nije bilo osnova da se u parničnom postupku utvrđuje da je šteta apelantima počinjena krivičnim djelom. Stoga se, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, primjenjujući zakonske zastarne rokove, ne može reći da su sami zakonski rokovi ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu povrijedili pravo apelanata na pravično suđenje. 45. U odnosu na pozivanje apelanata na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03 od 19. novembra godine, Ustavni sud naglašava da ovaj sud odlučuje u okolnostima svakog pojedinačnog predmeta, te da je, razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da nije došlo do proizvoljne primjene materijalnog prava a što je obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. 46. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da su neosnovani navodi apelanata o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u predmetnom postupku, te da apelantima nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje u smislu garancija iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. 47. Ustavni sud napominje da je prilikom odlučivanja u konkretnom slučaju imao u vidu i noviju praksu Ustavnog suda u predmetima istog ili sličnog činjeničnog i pravnog pitanja (vidi, npr., Ustavni sud, odluke o dopustivosti br. AP 2678/09 od 18. aprila godine, AP 3188/09 od 30. oktobra godine, AP 1758/09 od 18. septembra godine, kao i Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 2763/09 od 22. marta godine (Bejtulah i Jakup Ilijazi), dostupne na webstranici Ustavnog suda te da u konkretnom slučaju nema ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni na štetu apelanata. Ostali navodi 48. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na porodični život iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju a u prilog tome su iznijeli identične navode kao i u odnosu na pravo na pravično suđenje, koji su u ovoj odluci već detaljno ispitani i za koje je zaključeno da su neosnovani. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da nema potrebe da ove navode ispituje i u odnosu na pravo na porodični život i pravo na imovinu. VIII. Zaključak 49. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema povrede prava apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada u obrazloženju osporene odluke nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnopravnih propisa na štetu apelanata, te kada je sud za svoje odlučenje dao jasne i precizne razloge. 50. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 51. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 4128/10, rješavajući apelaciju Mustafe Karahasanovića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61.

84 Број 35 - Страна 84 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mustafe Karahasanovića, Alije Karahasanovića, Hasana Karahasanovića i Ibre Karahasanovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj P Rev od 19. kolovoza godine. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Mustafa Karahasanović, Alija Karahasanović, Hasan Karahasanović i Ibro Karahasanović (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Idriz Kamenica, odvjetnik iz Sarajeva, podnijeli su 21. rujna godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj P Rev od 19. kolovoza godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud), Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) i Pravobraniteljstva Republike Srpske, koje je u postupku zastupalo Republiku Srpsku i Općinu Foča (u daljnjem tekstu: tužene), zatraženo je 18. listopada godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Osnovni sud i Vrhovni sud su dostavili odgovor na apelaciju 28. i 30. listopada godine. Tužene su dostavile odgovor na apelaciju 30. listopada godine. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Osnovnog suda, Vrhovnog suda i tuženih su dostavljeni opunomoćeniku apelanata 4. studenog godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Osnovnog suda broj P od 31. siječnja godine obvezane su tužene da solidarno isplate apelantima naknadu nematerijalne štete, i to: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti oca Nurke Karahasanovića u iznosu od po 5.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti majke Sabihe Karahasanović u iznosu od po 5.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata Juse Karahasanovića u iznosu od po 2.000,00 KM, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog gubitka sestre Sajme Karahasanović u iznosu od po 2.000,00 KM i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata Halila Karahasanovića u iznosu od po 2.000,00 KM, što sve zajedno iznosi ,00 KM, i to sve sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 5. rujna godine, kao dana podnošenja tužbe sudu, pa do konačne isplate (stavak 1. presude). Tužene su obvezane apelantima naknaditi troškove postupka u iznosu od 1.283,25 KM u roku od 30 dana od dana pravomoćnosti presude (stavak 2. presude). Zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog srodnika, sestrića Šefke Kukavicе (stavak 4. presude) je odbijen. Također je odbijen zahtjev apelanata za naknadu materijalne štete u iznosu od ,00 KM (stavak 5. presude). 7. U obrazloženju prvostupanjske presude se navodi da je na temelju provedenih dokaza utvrđeno da su srodnici apelanata smrtno stradali na način da su kod nekih utvrđene prostrijelne rane, što ukazuje na nasilnu smrt, te da od dijela srodnika ni do danas nisu pronađeni tjelesni ostaci na području Kozje Luke, općina Foča. Ukazano je da je tom prilikom apelantima uništena cjelokupna imovina gdje su prethodno živjeli u zajedničkom kućanstvu. Obzirom na utvrđeno, Osnovni sud je ustanovio da su tužene pasivno legitimirane u predmetnoj parnici, kao i da su odgovorne za nastalu štetu koju su pretrpjeli apelanti. Svoju odluku sud je utemeljio na odredbama čl i 174. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) u svezi sa člankom 154. ZOO po principu objektivne odgovornosti uz pretpostavku uzročnosti, jer postoje ozbiljne indicije da je šteta apelantima nastala izvršenjem kaznenog djela, te da su srodnici apelanata stradali od oružanih formacija tuženih. 8. Prema mišljenju Osnovnog suda, okolnosti i činjenice u provedenom dokaznom postupku ukazuju da je šteta za apelante nastala izvršenjem nekog od kaznenih djela iz skupine kaznenih djela protiv čovječnosti i međunarodnog prava. Ukazano je da, budući da prema članku 100. Kaznenog zakona zastarjelost kaznenog gonjenja za navedena kaznena djela ne može nastupiti, ne može nastupiti ni zastarjelost potraživanja naknade štete. Istaknuto je da je u takvoj pravnoj situaciji Ustavni sud u predmetu broj AP 289/03 usvojio stajalište da nepostojanje pravomoćne osuđujuće presude donesene u kaznenom postupku ne znači da šteta nije nastala izvršenjem kaznenog djela. 9. Osnovni sud je utvrdio da nije utemeljen prigovor tuženih o zastarjelosti predmetnog potraživanja. U tom pogledu je navedeno da je točno da je u vrijeme kada se desio štetni događaj i kada su apelanti za to saznali, bila proglašena neposredna ratna opasnost od 15. travnja godine, a u međuvremenu je bilo proglašeno ratno stanje, koje je ukinuto, kao i stanje neposredne ratne opasnosti Odlukom Narodne skupštine RS broj /06 od 19. lipnja godine. Prema ocjeni Osnovnog suda, rok za podnošenje tužbe u predmetnoj pravnoj stvari je mogao početi teći od 19. lipnja godine, kada su ukinuti ratno stanje i neposredna ratna opasnost. Do tog roka, imajući u vidu Zakon o rokovima u sudskom i upravnom postupku u vrijeme ratnog stanja i neposredne ratne opasnosti, može se smatrati da su postojali opravdani razlozi koji su apelante sprečavali da ostvare svoja prava. Istaknuto je da su srodnici apelanata 2. i 29. rujna godine rješenjima Osnovnog suda proglašeni umrlim. Navedena rješenja su postala pravomoćna 25. rujna i 21. listopada godine, te su stoga, prema mišljenju Osnovnog suda, "apelanti tada saznali za štetu i osobe koje su štetu učinile". Stoga je zaključeno da, u smislu odredbe članka 376. stavak 1. ZOO, nije protekao rok zastarjelosti, jer je tužba sudu podnesena 5. rujna godine. Osnovni sud je odbio prigovor zastare potraživanja tuženih imajući u vidu da je primijenio Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03, te ocjenjujući da rokovi zastare počinju teći od dana

85 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 85 pravomoćnosti rješenja suda kojim su srodnici apelanata proglašeni umrlim. 10. Osnovni sud je odbio zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete za duševnu bol zbog smrti sestrića Šefke Kukavice na temelju odredbe članka 201. stavak 1. ZOO. Također je odbijen i višak tužbenog zahtjeva za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa, jer je, prema praksi sudova u Republici Srpskoj, previsoko postavljen. 11. Dalje je Osnovni sud odbio tužbeni zahtjev apelanata kojim su tražili naknadu materijalne štete zbog toga što od trenutka ukidanja ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti, od 19. lipnja godine, nije bilo više zapreka da se apelanti zainteresiraju za svoju imovinu i zatraže naknadu prouzročene štete. Istaknuto je da je "tužitelj" prilikom saslušanja priznao da im je imovina vraćena 4. ožujka godine i da je prvi put došao u Foču godine, a da su njegova dva brata dolazila i ranije. Tada im je imovina vraćena u posjed i tada su saznali da im je imovina uništena u tijeku rata. Prema tome, prema mišljenju Osnovnog suda, apelanti su saznali za prouzročenu štetu godine, a rokovi iz članka 376. st. 1. i 2. ZOO računaju se od 19. lipnja godine. Stoga, pošto su apelanti podnijeli tužbu po proteku subjektivnog i objektivnog roka od kada je šteta nastala, a računajući od dana ukidanja ratnog stanja, sud je usvojio prigovor tuženih o zastarjelosti potraživanja naknade prouzročene materijalne štete, pa je odbio tužbeni zahtjev apelanata u smislu odredaba čl st. 1. i 2. i 360. ZOO. 12. Protiv prvostupanjske presude apelanti i tuženi su podnijeli prizive. Okružni sud je Presudom broj Gž od 11. veljače godine priziv tuženih usvojio, te preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu kojim je usvojen tužbeni zahtjev za naknadu nematerijalne štete tako da se i taj dio tužbenog zahtjeva odbija (stavak 1. izreke presude). Odbijen je priziv apelanata u odnosu na odbijajući dio prvostupanjske presude (st. 3, 4. i 5. izreke presude) i u tom dijelu prvostupanjska presuda je potvrđena. Apelanti su obvezani tuženim naknaditi troškove postupka u iznosu od ,00 KM u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. 13. U obrazloženju drugostupanjske presude proizlazi da je odluka prvostupanjskog suda u dijelu u kojem je odbijen tužbeni zahtjev za naknadu materijalne štete pravilna i zakonita. U odnosu na prigovor iz priziva apelanata da je i materijalna šteta nastala izvršenjem kaznenog djela, i to iz skupine kaznenih djela koja ne zastarijevaju, pa tako da nije nastupila ni zastarjelost potraživanja naknade štete, prema mišljenju Okružnog suda, nije utemeljen zbog toga što u konkretnom slučaju nema mjesta za primjenu odredbe članka 377. stavak 1. ZOO, budući da se navedena zakonska odredba može primijeniti samo prema učinitelju kaznenog djela koji je prouzročio štetu, a ne u odnosu na državno tijelo, državu ili pravnu osobu koja odgovara za štetu umjesto štetnika koji odgovara po osnovi krivnje. Pored toga, rok zastarjelosti potraživanja naknade štete propisan navedenom odredbom može se primijeniti samo ako je postojanje kaznenog djela utvrđeno u kaznenom postupku, a iznimno u parničnom postupku, ako je kazneni postupak obustavljen ili ako se nije mogao pokrenuti, zato što je okrivljeni umro, duševno obolio, ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju kazneno gonjenje i odgovornost okrivljenog. Navedeni uvjeti nisu ispunjeni, pa se ne može primijeniti odredba članka 377. stavak 1. ZOO. Okružni sud je u pogledu zastarjelosti materijalne štete ukazao na Odluku Ustavnog suda broj AP 562/ Okružni sud je naveo da, u odnosu na tužbeni zahtjev kojim su apelanti tražili naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskih srodnika, odluka prvostupanjskog suda nije pravilna i zakonita. Prema mišljenju Okružnog suda, potraživanje naknade nematerijalne štete zbog smrti bliske osobe obuhvaćeno je Zakonom o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u razdoblju ratnih djejstava od 20. svibnja godine do 19. lipnja godine ("Službeni glasnik RS" broj 103/05, u daljnjem tekstu: Zakon o ostvarivanju prava). Istaknuto je da je donošenjem navedenog zakona Republika Srpska prihvatila odgovornost za naknadu nematerijalne i u određenim slučajevima materijalne štete nastale u razdoblju ratnih djejstava od 20. svibnja godine do 19. lipnja godine a pod uvjetima iz navedenog zakona, te da je ona pasivno legitimirana u ovoj parnici u odnosu na zahtjev za naknadu nematerijalne štete. Ukazano je da je, prema navedenom zakonu, odgovorna samo Republika Srpska, te da je samo ona pasivno i legitimirana, a ne i Općina Foča. 15. Međutim, pošto su apelanti podnijeli tužbu 5. rujna godine, proizlazi da je podnesena mimo roka iz članka 8. Zakona o ostvarivanju prava. Istaknuto je da su nastradali srodnici apelanata proglašeni umrlim rješenjem Osnovnog suda od 29. rujna godine, pa su apelanti, prema mišljenju Okružnog suda, mogli podnijeti tužbu i prije 28. veljače godine u kojem slučaju bi bio primijenjen rok iz članka 8. stavak 2. Zakona o ostvarivanju prava, jer bi to bilo pravično, iako se slučaj iz konkretne parnice ne može podvesti pod odredbu iz stavka 2. članka 8. spomenutog zakona, već pod odredbu iz stavka 1. tog članka. 16. Također, Okružni sud je naveo da se u konkretnom slučaju ne može primijeniti odredba članka 377. ZOO, jer nije utvrđeno postojanje kaznenog djela u kaznenom postupku, a nije bilo uvjeta da se to utvrdi u parničnom postupku. Prema tome, prema mišljenju Okružnog suda, protekao je zastarni rok iz odredbe članka 376. stavak 2. ZOO koji se računa od 19. lipnja godine, od kada su apelanti mogli uspješno podnijeti prijedlog za proglašenje nestalih srodnika umrlim. 17. Dalje se Okružni sud osvrnuo i na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03 od 19. studenog godine i naveo da u konkretnom slučaju nema dokaza da su nastradali srodnici apelanata ubijeni u logoru i da su ih ubile oružane formacije tužene. Istaknuto je da je prvostupanjski sud naveo da je uvidom u dio članka iz dnevnih novina "San" utvrđeno da je stradanje Bošnjaka Kozje Luke nastalo usljed zločina pripadnika Kriznog štaba iz Miljevine, kojom prilikom su masakrirali devet članova obitelji Nurke Karahasanovića. Međutim, prema mišljenju Okružnog suda, citat iz dnevnih novina ne može biti dokaz da su određene osobe počinile neko kazneno djelo, već dokaz može biti samo pravomoćna presuda donesena u kaznenom postupku. 18. Protiv drugostupanjske presude apelanti su izjavili reviziju koju je Vrhovni sud Presudom broj P Rev od 19. kolovoza godine odbio. 19. U obrazloženju revizijske presude se navodi da se rokovi zatarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u svezu sa uvjetima za proglašenje nestale osobe umrlom koje propisuje Zakon o izvanparničnom postupku (članak 61. stavak 1. toč. 4. i 67. stavak 2) bez obzira na činjenicu koji je nadnevak smrti nestale osobe utvrđen u izvanparničnom postupku. Stoga se rokovi zastare, prema mišljenju Vrhovnog suda, u smislu članka 376. st. 1. i 2, ne računaju od dana kada je doneseno pravomoćno rješenje u izvanparničnom postupku o proglašenju nestale osobe umrlom, niti od dana koji je utvrđen kao dan smrti nestale osobe. 20. Navedeni rokovi zastare naknade nematerijalne štete imaju se računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestale osobe umrlom a u konkretnom slučaju to je protekom godinu dana od dana prestanka neprijateljstava, to jeste od 19. lipnja godine. Stoga, pošto je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podnesena 5. rujna godine, do tada je protekao

86 Број 35 - Страна 86 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete, pa je tužbeni zahtjev pravilno odbijen. U pogledu zastare potraživanja materijalne štete, Vrhovni sud je naveo da prihvaća pravna stajališta koja su dali nižestupanjski sudovi kao pravno valjana. Ukazano je da je rok zastare za podnošenje tužbe radi naknade materijalne štete počeo teći od 19. lipnja godine, u svakom slučaju 4. ožujka godine, kada je apelantima vraćena uništena imovina, pa je objektivni rok od pet godina svakako istekao prije podnošenja tužbe. 21. Prema mišljenju Vrhovnog suda, neutemeljen je prigovor apelanata da je drugostupanjski sud počinio povredu postupka iz članka 231. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), jer na sjednici vijeća nije ocjenjivao drugačije od prvostupanjskog suda neposredno izvedene dokaze u tijeku prvostupanjskog postupka, nego je samo dao drugačiju pravnu ocjenu utvrđenih činjenica u pogledu zastarjelosti potraživanja. 22. Dalje, prema mišljenju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ne dolazi u obzir primjena zastarnog roka iz članka 377. ZOO, jer se ovaj rok primjenjuje samo ako je pravomoćnom presudom kaznenog suda utvrđeno postojanje kaznenog djela i kaznene odgovornosti izvršitelja (štetnika). Ukazano je da je iznimno parnični sud ovlašten ispitati i utvrditi je li šteta učinjena takvim radnjama koje sadrže elemente kaznenog djela samo ako su postojale određene procesne smetnje (smrt izvršitelja, njegova nesposobnost rasuđivanja i sl.) zbog kojih nije bilo moguće da se protiv izvršitelja kaznenog djela postupak pokrene i okonča donošenjem pravomoćne kaznene presude kojom se proglašava krivim. 23. Pored navedenog, Vrhovni sud je ustanovio da se odredba članka 377. stavak 1. ZOO može primijeniti samo u odnosu na štetnika koji odgovara po osnovi krivnje, a ne i u odnosu na državu kao pravnu osobu. Istaknuto je da u konkretnom slučaju ne postoji pravomoćna presuda kaznenog suda, domaćeg ili međunarodnog, kojom je utvrđeno da su pripadnici oružanih formacija Republike Srpske počinili kazneno djelo protiv čovječnosti ili međunarodnog prava (djelo ratnog zločina) u čijem izvršenju su lišeni života bliski srodnici apelanata u svezi s kojim se potražuje naknada štete, odnosno uništena njihova imovina, a za koju bi bio vezan sud u parničnom postupku, u smislu odredbe članka 12. stavak 3. ZPP. Ukazano je da tijekom postupka, osim iznesenih tvrdnji da su pripadnici Vojske Republike Srpske lišili života bliske srodnike apelanata i zapalili njihovu imovinu, nije utvrđena nijedna relevantna činjenica, niti izveden dokaz koji bi takve tvrdnje učinio utemeljenim. U takvim okolnostima, prema mišljenju Vrhovnog suda, ne može se zaključiti da je u pitanju kazneno djelo ratni zločin koje su počinili pripadnici oružanih formacija Republike Srpske, te se stoga ne može govoriti ni o objektivnoj odgovornosti tuženih (čl i 174. ZOO). IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 24. Apelanti smatraju da je osporenom odlukom Vrhovnog suda povrijeđeno njihovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljnu primjenu materijalnog prava, te smatraju da se ne može prihvatiti zaključak redovitih sudova da je za pričinjenu materijalnu i nematerijalnu štetu nastupila zastarjelost potraživanja. Smatraju da iz dokaza koji su izvedeni u predmetnom postupku proizlazi da je šteta nastala izvršenjem kaznenog djela i da se rokovi zastarjelosti za nastalu štetu imaju računati od dana kada je izvršitelj kaznenog djela osuđen pravomoćnom presudom. Prema mišljenju apelanata, očito je da se u konkretnom slučaju radi o kaznenom djelu protiv međunarodnog ratnog prava za koje zastarjelost kaznenog gonjenja ne nastupa, te da je, onda, upitno nastupa li i zastarjelost za nastalu štetu proisteklu iz takvih kaznenih djela. Ukazuju da izvršitelji konkretnog kaznenog djela iz kojeg je nastala šteta još uvijek nisu procesuirani i da nisu kažnjeni za počinjena kaznena djela, a za to su upravo odgovorne tužene, pa se ne može prihvatiti stajalište sudova u Republici Srpskoj da je u konkretnom slučaju nastupila zastara na naknadu štete. Smatraju da je takvo stajalište diskriminatorsko, nepravedno, nepravično i suprotno međunarodnim pravnim normama. S tim u svezi, ukazuju na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03. b) Odgovor na apelaciju 25. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do proizvoljne primjene materijalnog prava. Ukazano je da su stajališta u svezi sa odredbama čl i 377. ZOO i članka 12. ZPP kontinuirana stajališta tog suda a koja su primijenjena u osporenoj odluci. 26. U odgovoru na apelaciju Osnovni sud je naveo kronologiju predmeta uz naznaku da je sudac koji je donio prvostupanjsku presudu imenovan u Okružni privredni sud u Istočnom Sarajevu. 27. U odgovoru na apelaciju tužene su navele argumente u odnosu na primjenu odredbe čl st. 1. i 2. i 377. ZOO u konkretnom slučaju, te smatraju da osporenom presudom Vrhovnog suda nije došlo do povrede ustavnih prava apelanata. V. Relevantni propisi 28. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, "Službeni glasnik RS" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi: Potraživanje naknade štete Član 376. st. 1. i 2. (1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. (2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kad je šteta nastala. Potraživanje naknade štete prouzrokovane krivičnim djelom Član 377. (1) Kad je šteta prouzrokovana krivičnim djelom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarjelosti, zahtjev za naknadu štete prema odgovornom licu zastarijeva kad istekne vrijeme određeno za zastarjelost krivičnog gonjenja. (2) Prekid zastarijevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarijevanja zahtjeva za naknadu štete. (3) Isto važi i za zastoj zastarijevanja. Zakon o vanparničnom postupku ("Službeni list SRBiH" broj 10/89) u relevantnom dijelu glasi: Član 61. stav 1. tačka 4. Umrlim licem proglasiće se: 4) lice koje je nestalo u toku rata ili u vezi sa ratnim događajima a o čijem životu nije bilo nikakvih vijesti, za godinu dana od dana prestanka neprijateljstava. Član 67. stav 2. Kao dan smrti smatra se dan kada je nestalo lice vjerovatno umrlo ili dan koji vjerovatno nije preživjelo. Ako taj dan ne može da se utvrdi, kao dan smrti smatra se prvi dan poslije isteka roka iz člana 61. ovog zakona.

87 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 87 VI. Dopustivost 29. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 30. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 31. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj P Rev od 19. kolovoza godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu odluku apelanti su primili 7. rujna godine, a apelacija je podnesena 21. rujna godine, dakle, u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 32. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 33. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Pravo na pravično suđenje Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje: [ ] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [ ] 34. Predmetni postupak se odnosi na postupak po tužbi apelanata za naknadu štete, dakle, na predmet građanskopravne naravi, pa je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv u ovom predmetu. 35. Apelanti, u bitii, smatraju da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, budući da je njihov tužbeni zahtjev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, po prigovoru tuženih o zastarjelosti predmetnog potraživanja, odbijen u smislu odredbe članka 376. st. 1. i 2. ZOO. 36. Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). 37. U konkretnom slučaju Ustavni sud smatra da su apelanti podnijeli tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog smrti svojih bliskih srodnika, kao i naknadu materijalne štete zbog uništene imovine. Osnovni sud je tužbeni zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne štete djelomično usvojio, a odbio je njihov zahtjev za naknadu materijalne štete. Međutim, Okružni sud je preinačio prvostupanjsku presudu i odbio tužbeni zahtjev apelanata u cijelosti. Navedenu odluku Okružnog suda u biti je potvrdio Vrhovni sud, te je, u konačnici, odbijen tužbeni zahtjev apelanata za naknadu nematerijalne i materijalne štete na temelju odredbe članka 376. st. 1. i 2, budući da je protekao i subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne i materijalne štete. 38. Ustavni sud napominje da zastara kao posljedica nevršenja prava kroz zakonom određeno vrijeme može imati različite učinke. Iako u teoriji postoje različita pravna stajališta u pogledu posljedica zastare potraživanja, dva su temeljna. Prema prvom stajalištu, povjeritelj zadržava subjektivno pravo u materijalnom smislu, te gubi "samo" pravo na sudsku zaštitu ili na tužbeni zahtjev. Dakle, povjeritelj gubi samo dio svoga prava, i to dio koji se sastoji u zakonskoj i sudskoj mogućnosti njegovog ostvarivanja. Navedeno stajalište se odnosi na privatnopravne grane, prvenstveno na obligacijsko pravo. Prema drugom stajalištu, nastupanjem zastare prestaje postojati povjeriteljevo subjektivno pravo. Navedeno stajalište se vezuje za javno pravo poput poreznog prava. U privatnom pravu se smatra da nastupanjem zastare prestaje pravna obveza dužnika, budući da je postala neutuživa i postaje, tj. pretvara se u naturalnu obvezu. Budući da se subjektivno pravo sastoji od povjeriteljeve ovlasti da se njome koristi ili ne koristi, kao i od prava na sudsku zaštitu, može se zaključiti da nastupanjem zastare povjeritelj nije izgubio ovlast koja čini sadržaj njegovog subjektivnog prava. Prema tome, dužnik može svoju obvezu izvršiti, a povjeritelj primiti ispunjenje. Ako dužnik izvrši zastarjelu obvezu, nema pravo na povrat, ali njegova je ovlast bila da istakne prigovor zastare, čime bi se oslobodio pravne obveze. Prigovor zastare dužnik će moći staviti u sudskom postupku koji je povjeritelj pokrenuo radi izvršenja pravne obveze. Ako dužnik ne iskoristi tu svoju ovlast, sud će presuditi u korist povjeritelja, jer se u privatnom pravu o zastari ne vodi računa po službenoj dužnosti. 39. Ustavni sud primjećuje da su upravo u konkretnom slučaju redoviti sudovi odlučivali po prigovoru tuženih da je potraživanje apelanata zastrajelo. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je Europski sud u svojoj odluci donesenoj u predmetu Baničević protiv Hrvatske od 21. listopada godine ukazao da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao

88 Број 35 - Страна 88 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, što su osiguranje pravne izvjesnosti i pravomoćnosti i zaštita mogućih tuženika od zastarjelih zahtjeva kojima bi se moglo teško suprotstaviti i spriječiti nepravdu koja bi mogla nastati ako se od sudaca traži da odluče o događajima koji su se dogodili u dalekoj prošlosti, na osnovi dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena (vidi citirani predmet Stubbings i ostali, stavak 51, vidi, također, mutatis mutandis, Vo protiv Francuske [VV], broj 53924/00, stavak 92, ECHR 2004-VIII, i J.A. Pye (Oxford) Ltd. i J.A. Pye (Oxford) Land Ltd. protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], broj 44302/02, st , ECHR 2007-X). Stoga, parnične stranke trebaju očekivati primjenu tih pravila (vidi, mutatis mutandis, Miragall Escolano i ostali protiv Španjolske, br /97, 38688/97, 40777/98, 40843/98, 41015/98, 41400/98, 41446/98, 41484/98, 41487/98 i 41509/98, stavak 33, ECHR 2000-I). 40. Prema tome, prema mišljenju Europskog suda, postojanje zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Konvencijom. Stoga je naglašeno da je zadatak Europskog suda u konkretnom predmetu utvrditi jesu li narav roka o kojemu je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Vrbica protiv Hrvatske, broj 32540/05, stavak 66, 1. travnja 2010.). Prema mišljenju Europskog suda, to osobito znači da se Europski sud mora uvjeriti kako se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za podnositelje obzirom na nadležno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta (vidi, Osu protiv Italije, broj 36534/97, stavak 35, 11. jula 2002, već citirani predmet Vrbica, stavak 72, i Majski protiv Hrvatske (broj 2), broj 16924/08, stavak 69, 19. srpnja 2011). Europski sud je, također, primijetio da članak 377. ZOO predviđa dulji zakonski zastarni rok za zahtjeve za naknadu štete kad je šteta prouzročena kaznenim djelom. Dulji zakonski zastarni rok na taj način djeluje u korist žrtava zločina, dopuštajući im da potražuju naknadu štete u duljem zakonskom roku, propisanom za kazneno djelo o kojemu je riječ. Međutim, prema ustanovljenoj praksi domaćih sudova, taj zakonski zastarni rok primjenjiv je samo kad je pravomoćnom presudom u kaznenom postupku utvrđeno da je šteta prouzročena kaznenim djelom. 41. Razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, Europski sud je naglasio da nije bilo ničega što bi spriječilo podnositelje (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku na temelju članka 376. ZOO. To bi, prema mišljenju Europskog suda, građanskim sudovima omogućilo da ispitaju utemeljenost zahtjeva podnositelja bez obzira na protek zakonskog zastarnog roka u kaznenom postupku ili bilo kakvog drugog ishoda kaznenog postupka. Umjesto toga, podnositelji su čekali četiri godine, te tako stvorili situaciju u kojoj je ishod kaznenog postupka imao odlučujući utjecaj na njihovu građansku tužbu. Prema mišljenju Europskog suda, time što svoju građansku tužbu nisu podnijeli u općem zastarnom roku podnositelji su se, iako su imali odvjetnika, našli u situaciji u kojoj su se izložili opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Prema tome, Europski sud je istaknuo da se ne može reći da su sami zakonski zastarni rokovi, ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu, povrijedili samu bit prava podnositelja na pristup sudu (vidi, Europski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. listopada godine, aplikacija broj 44252/10, st ). 42. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju Vrhovni sud, nalazeći da je revizija apelanata neutemeljena, a odluka drugostupanjskog suda pravilna, ustanovio da se rokovi zastarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u svezu sa uvjetima za proglašenje nestale osobe umrlom koje propisuje Zakon o vanparničnom postupku (odredbe čl. 61. i 67. stavak 2) bez obzira na činjenicu koji nadnevak smrti nestale osobe je utvrđen u izvanparničnom postupku. Dakle, prema mišljenju Vrhovnog suda, rokovi zastare naknade nematerijalne štete se moraju računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestale osobe umrlom, a u konkretnom slučaju to je protekom godine dana od dana prestanka neprijateljstava, odnosno od 19. lipnja godine (19. lipnja godine ukinuto je ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti). Prema tome, budući da je predmetna tužba podnesena 5. rujna godine, imajući u vidu navedeno, protekao je i subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete u smislu odredbe članka 376. st. 1. i 2. Dalje, u pogledu naknade materijalne štete redoviti sudovi su usvojili stajalište da je on počeo teći 19. lipnja godine, odnosno u svakom slučaju 4. ožujka godine, kada je apelantima vraćena uništena imovina, te kada se uzme u obzir da su apelanti podnijeli tužbu 5. rujna godine, došlo je do zastarijevanja potraživanja u smislu odredbe članka 376. st. 1. i 2. ZOO. Ustavni sud u navedenom obrazloženju ne vidi bilo kakvu proizvoljnost u primjeni materijalnog prava od Vrhovnog suda. Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud donio zakonitu i pravilnu odluku, te za svoje zaključke dao jasna i precizna obrazloženja u pogledu primjene materijalnog prava. 43. Dalje, prema mišljenju Ustavnog suda, obrazloženje Vrhovnog suda u pogledu primjene odredbe članka 377. ZOO ne ukazuje na bilo kakvu proizvoljnost, budući da se odredba članka 377. ZOO može primijeniti samo prema učinitelju kaznenog djela, a ne i prema onoj trećoj osobi koja, inače, odgovara za štetu umjesto faktičkog učinitelja kaznenog djela. Stoga se na tu treću osobu može samo primijeniti odredba članka 376. ZOO. Također, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud usvojio stajalište da u konkretnom slučaju nema uvjeta da se u predmetnom parničnom postupku utvrđuje je li šteta učinjena radnjama koje sadrže elemente kaznenog djela za što je, prema mišljenju Ustavnog suda, dao jasne i precizne razloge koji ne ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava. Pored navedenog, Ustavni sud zapaža da apelanti u predmetnom postupku nisu dokazali da postoji pravomoćna presuda kaznenog suda kojom je utvrđeno da su pripadnici oružanih snaga Republike Srpske počinili kazneno djelo protiv čovječnosti ili međunarodnog prava a u čijem su izvršenju lišeni života bliski srodnici apelanata, za koju presudu bi bio vezan parnični sud u smislu odredbe članka 12. ZPP. 44. Prema tome, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, kao i praksu Europskog suda u predmetu Baničević, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nije bilo ničega što bi apelante spriječilo da svoju građansku tužbu za naknadu štete podnesu u roku iz odredbe članka 376. st. 1. i 2. ZOO. Stoga su se apelanti, iako su imali odvjetnika, izložili opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da se u konkretnom slučaju nije mogla primijeniti odredba članka 377. ZOO, budući da se rokovi iz navedene odredbe odnose na izvršitelja kaznenog djela, a ne na treće osobe koje su eventualno odgovorne za njegove radnje. Dalje, nije bilo osnova da se u parničnom postupku utvrđuje da je šteta apelantima počinjena kaznenim djelom. Stoga se, prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, primjenjujući zakonske zastarne rokove, ne može reći da su sami zakonski rokovi ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu povrijedili pravo apelanata na pravično suđenje. 45. U odnosu na pozivanje apelanata na Odluku Ustavnog suda broj AP 289/03 od 19. studenog godine, Ustavni sud naglašava da ovaj sud odlučuje u okolnostima svakog pojedinačnog predmeta, te da je, razmatrajući okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio da nije došlo do proizvoljne

89 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 89 primjene materijalnog prava a što je obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. 46. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni navodi apelanata o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava u predmetnom postupku, te da apelantima nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje u smislu garancija iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. 47. Ustavni sud napominje da je prilikom odlučivanja u konkretnom slučaju imao u vidu i noviju praksu Ustavnog suda u predmetima istog ili sličnog činjeničnog i pravnog pitanja (vidi, npr., Ustavni sud, odluke o dopustivosti br. AP 2678/09 od 18. travnja godine, AP 3188/09 od 30. listopada godine, AP 1758/09 od 18. rujna godine, kao i Odluku o dopustivosti i meritumu broj AP 2763/09 od 22. ožujka godine (Bejtulah i Jakup Ilijazi), dostupne na web- stranici Ustavnog suda te da u konkretnom slučaju nema ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primijenjeni na štetu apelanata. Ostali navodi 48. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na obiteljski život iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju a u prilog tome su iznijeli identične navode kao i u odnosu na pravo na pravično suđenje, koji su u ovoj odluci već detaljno ispitani i za koje je zaključeno da su neutemeljeni. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da nema potrebe da ove navode ispituje i u odnosu na pravo na obiteljski život i pravo na imovinu. VIII. Zaključak 49. Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema povrede prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada u obrazloženju osporene odluke nema ničega što ukazuje na proizvoljnu primjenu materijalnopravnih propisa na štetu apelanata, te kada je sud za svoje odlučenje dao jasne i precizne razloge. 50. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 51. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r. 591 Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву, у предмету број АП 876/12, рјешавајући апелацију Општине Центар Сарајево, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Tudor Pantiru, потпредсједник Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Constance Grewe, суткиња Мирсад Ћеман, судија Маргарита Цаца-Николовска, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 28. марта године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Општине Центар Сарајево. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Укида се Пресуда Кантоналног суда у Сарајеву број Гж од 17. фебруара године. Предмет се враћа Кантоналном суду у Сарајеву, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Налаже се Кантоналном суду у Сарајеву да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Општина Центар Сарајево (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Правобранилаштво Општине Центар Сарајево, поднијела је 6. марта године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Гж од 17. фебруара године и Пресуде Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број 65 0 П П од 28. априла године. Апеланткиња је, такође, поднијела захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд обуставио поступак извршења правоснажне Пресуде Општинског суда број 65 0 П П од 28. априла године до доношења одлуке о апелацији. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда затражено је 6. септембра године, од Општинског суда 9. септембра године, а од Војислава Комленовића (у даљњем тексту: тужилац), као учесника у поступку, 10. октобра године да доставе одговоре на апелацију. 3. Кантонални суд је доставио одговор на апелацију 16. септембра године, тужилац 23. октобра године, а Општински суд није доставио одговор на апелацију. 4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор на апелацију достављен је апеланткињи 28. октобра године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин: 6. Пресудом Општинског суда број 65 0 П П од 28. априла године, која је потврђена Пресудом Кантоналног суда број Гж од 17. фебруара године, утврђено је да је тужилац по основу коришћења стана без закљученог уговора о коришћењу прије 6. децембра године стекао сва својства носиоца станарског права на стану у Сарајеву, ближе описаном у изреци пресуде, на којем право располагања има апеланткиња и обавезана је апеланткиња да тужиоцу призна сва права и обавезе које по основу закона припадају

90 Број 35 - Страна 90 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, носиоцима станарског права који су станарско право стекли до 6. децембра године (став 1 изреке), Апеланткиња је обавезана да наведени стан преда у посјед тужиоцу, као и да му накнади трошкове поступка у износу од 940,00 КМ (став 2 изреке). 7. Из образложења пресуде Општинског суда произилази да је након спроведеног поступка утврђено да је тужилац користио предметни стан са својом породицом на основу рјешења предузећа у којем је био запослен, да је након добијања рјешења мислио да ће даље радње око закључења уговора о коришћењу стана преузети његово предузеће, да је стан непрекидно користио од усељења године до године, када је привремено напустио стан ради сусрета са породицом која се налазила на Палама, те да се у предметни стан није могао вратити због тога што се друго лице уселило у стан. Општински суд је сматрао, иако је неспорно да је тужиочев захтјев поднесен Управи за стамбена питања правоснажно одбијен због тога што је тужилац неблаговремено поднио захтјев за враћање стана у посјед, односно тужилац није могао да докаже да је његов адвокат Сеид Хаџиселимовић, који је умро, предао захтјев а ликвидатор канцеларије адвокат Јасминка Хујдуровић није могла пронаћи никакву документацију о тужиочевом захтјеву, да тужилац оправдано мисли да је предметни стан његов дом, у смислу члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Наиме, тужилац је у предметном стану живио непрекидно од уласка у посјед до године, понашао се као да има закључен уговор о коришћењу стана, плаћао све режије, одлазио на посао а његово дијете ишло у школу из предметног стана, за вријеме рата боравио у стану и примао хуманитарну помоћ. Даље, предметни стан након тужиочевог привременог напуштања није проглашен напуштеним, па је тужилац у континуитету више од осам година боравио у предметном стану прије 6. децембра године с обзиром на то да се привремени излазак из стана, а ради састанка са породицом, не може сматрати прекидом континуитета коришћења стана. Општински суд је, такође, истакао да апеланткиња није искористила своје право на покретање поступка за исељење тужиоца из наведеног стана због чега је удовољио тужбеном захтјеву тужиоца у смислу члана 30 Закона о стамбеним односима и члана 8 Европске конвенције. 8. Кантонални суд је у образложењу своје пресуде, прије свега, истакао да је, супротно апеланткињиним жалбеним наводима, Општински суд у првостепеној пресуди навео све доказе које су странке предложиле на припремном рочишту и извеле на главној расправи, да садржина исправа и изјава датих на расправним записницима одговара наводима тих доказа у образложењу пресуде, те да је спроведене доказе Општински суд оцијенио у складу са одредбом члана 8 Закона о праничном поступку, па је закључио да није почињена повреда поступка на коју је жалба указала. 9. Кантонални суд је оцијенио неоснованим апеланткињине жалбене наводе да је одлука Општинског суда незаконита због погрешне примјене материјалног права, тј. члана 30 Закона о стамбеним односима. С тим у вези је истакнуто да и Кантонални суд сматра да тужилац испуњава услове прописане одредбом члана 30 Закона о стамбеним односима, а што је утврђено на основу изведених доказа у току првостепеног поступка, посебно оцјењујући чињеницу да предметни стан није проглашен ни привремено ни трајно напуштеним. Стога је Кантонални суд оцијенио да су апеланткињини жалбени наводи у погледу одлука по захтјеву тужиоца за враћање у посјед предметног стана ирелевантни, те да је правилан закључак Општинског суда да је стан на коме је апеланту утврђено станарско право његов дом, у смислу одредбе члана 8 Европске конвенције, па је ставом другим првостепене пресуде правилно обавезана апеланткиња да тужиоцу преда у посјед предметни стан. 10. Апеланткиња је против Пресуде Кантоналног суда број Гж од 17. фебруара године изјавила апелацију Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд). Рјешењем Врховног суда број 65 0 П Рев од 19. марта године апеланткињина ревизија је одбачена као недопуштена, у складу са чланом 237 став 2 Закона о парничном поступку, с обзиром на то да вриједност оспореног дијела правоснажне пресуде не прелази ,00 КМ. 11. Општински суд је донио Рјешење о извршењу број 65 0 I I од 10. септембра године којим је дозволио извршење правоснажне Пресуде Општинског суда број 65 0 П П од 28. априла године. IV. Апелација а) Наводи из апелације 12. Апеланткиња сматра да јој је оспореним пресудама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Наводи да су судови произвољно примијенили одредбе члана 30 Закона о стамбеним односима који се, према апеланткињиним мишљењу, не може примијенити у конкретној правној ситуацији, односно да су занемарили да је предметни стан, у складу са одредбама чл. 5 и 2 Закона о враћању, додјели и продаји станова, враћен апеланткињи као даваоцу стана на коришћење због тога што је обухваћен одредбама члана 13 Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Апеланткиња, такође, истиче да су судови игнорисали правоснажна рјешења надлежног органа управе којим је одбијен тужиочев захтјев за поврат предметног стана. 13. Апеланткиња је затражила доношење привремене мјере којом ће се наложити да се обустави поступак извршења Пресуде Општинског суда број 65 0 П П од 28. априла године до доношења одлуке о апелацији, образлажући да би апеланткиња морала иселити свог запосленика да би предала у посјед предметни стан тужиоцу. б) Одговор на апелацију 14. Кантонални суд је у одговору на апелацију истакао да се поступак водио у складу са законом, те да није повријеђено ниједно од наведених права из апелације. 15. Тужилац је у одговору на апелацију истакао да су неосновани апеланткињини наводи о повреди права на правично суђење и имовину, те да је, напротив, апеланткиња годинама онемогућавала тужиоца да ужива у свом праву на дом и имовину. V. Релевантни прописи 16. У Закону о стамбеним односима ("Службени лист СРБиХ" бр. 14/84, 12/87 и 36/89, те "Службене новине ФБиХ" бр. 11/98, 38/98, 12/99 и 19/99) релевантне одредбе гласе:

91 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 91 Члан 6. став 1. Корисником стана, у смислу овог закона, сматрају се носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства који заједно с њим трајно живе и станују, као и лица која су престала да буду чланови тога домаћинства а остала су у истом стану. Члан 10. Спорове у стамбеним односима рјешава надлежни суд, а Опћински орган управе надлежан за стамбене послове (у даљњем тексту: стамбени орган) када је то одређено овим законом. Члан 11. Станарско право грађанин стиче даном законитог усељења у стан. Законитим усељењем у стан сматра се усељење извршено на основу уговора о кориштењу стана закљученог на основу одговарајућег акта или другог акта утврђеног овим законом који представља пуноважан основ за усељење у стан. Члан 30. ст. 1, 2. и 7. Ако се неко лице незаконито усели у стан у друштвеној својини или се усели у заједничке просторије у згради свако може дати иницијативу, а заинтересирано лице захтјев стамбеном органу за покретање поступка за његово исељење. На основу захтјева или по службеној дужности стамбени орган ће донијети рјешење о испражњењу стана, односно просторија ако од дана незаконитог усељења до покретања поступка није протекло више од три године. Протеком рока из става 2. овог члана не искључује се право даваоца стана на кориштење да захтијева испражњење стана, односно заједничких просторија код надлежног суда у даљњих пет година. 17. У Закону о престанку примјене Закона о напуштеним становима ("Службене новине ФБиХ" бр. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01,15/02, 24/03 и 29/03) релевантне одредбе гласе: Члан 3. ст. 1. и 2. Носилац станарског права на стану који је проглашен напуштеним или члан његовог породичног домаћинства као што је утврђено чланом 6. ЗОСО (у даљем тексту: носилац станарског права) има право на повратак у складу са Анексом 7. Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Став 1. овог члана примјењује се само на носиоце станарског права који имају право да се врате у своје домове према члану 1. Анекса 7. Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Особе које су напустиле своје станове између 30. априла године и 4. априла године сматрају се избјеглицама и расељеним лицима према Анексу 7. Опћег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Члан 5. Захтјев за враћање стана у посјед мора се поднијети у року од петнаест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона. Изузетно, рок за подношење захтјева за поврат стана из члана 2. став 5. и члана 18б. став 1. овог закона, као и члана 83а. став 4. Закона о измјенама и допунама Закона о преузимању Закона о стамбеним односима ("Службене новине Федерације БиХ", број 19/99) је 04. октобар године. Ако носилац станарског права у року прописаном овим чланом не поднесе захтјев за поврат стана надлежном управном органу, надлежном суду или Комисији за имовинске захтјеве избјеглица и расељених лица (у даљем тексту: Комисија), односно захтјев за извршење одлуке Комисије у року наведеном у Закону о извршењу одлука Комисије за имовинске захтјеве избјеглица и расељених лица ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 43/99 и 51/00), престаје му станарско право. Члан 18б. Одредбе овог закона односе се и на станове који нису проглашени напуштеним у смислу прописа из члана 1. овог закона, уколико је носилац станарског права односни стан напустио прије 4. априла 1998.године. VI. Допустивост 18. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини. 19. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио. 20. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Кантоналног суда број 65 0 П од 17. фебруара године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону, а апелација је поднесена 6. марта године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива. 21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 22. Апеланткиња оспорава пресуде судова, тврдећи да јој је тим пресудама повријеђено право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 23. С обзиром на то да је апеланткиња носилац јавне власти, Уставни суд подсјећа на то да она не ужива заштиту права загарантованих одредбама Европске конвенције и њених протокола, који регулишу однос јавне власти и појединаца и пружају појединцима заштиту људских права и основних слобода у односу са јавном влашћу. Међутим, Уставни суд се позива на свој став установљен у Одлуци број АП 39/03 од 27. фебруара године (види, Уставни суд, одлука о допустивости и меритуму, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 19/04) у којој је закључено да Европска конвенција пружа минимум заштите у погледу људских права и основних слобода, а Устав Босне и Херцеговине даје ширу заштиту, те да, према члану VI/3б) Устава Босне и Херцеговине,

92 Број 35 - Страна 92 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, свако ко је био странка у одређеном поступку и ко има пресуду било којег суда за коју сматра да су му њоме повријеђена права може поднијети апелацију Уставном суду. У цитираној одлуци је закључено и да државни органи и јавна власт као учесници судских поступака уживају гаранције права на правичан поступак и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће испитати допустивост апелације у односу на апеланткињино уставно право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука број АП 1207/07 од 10. јуна године, доступна на Право на правично суђење 24. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају: е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком. 25. Уставни суд, прије свега, указује да се предметни поступак неспорно тиче утврђивања грађанских права и обавеза апеланткиње с обзиром на то да се ради о парничном поступку који се водио ради утврђивања статуса носиоца станарског права тужиоца на предметном стану и предају предметног стана у посјед тужиоцу. Уставни суд, стога, има надлежност да испита да ли је поступак био у складу са стандардима из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. 26. Наводи из апелације о повреди права на правично суђење покрећу питање да ли су судови произвољно примијенили материјално право, односно да ли су произвољно примијењене одредбе Закона о стамбеним односима и Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима када су утврдили да је тужилац стекао сва својства носиоца станарског права на предметном стану и обавезали апеланткињу да тужиоцу призна сва права и обавезе које по основу закона припадају носиоцима станарског права који су станарско право стекли до 6. децембра године, те да му наведени стан преда у посјед. 27. Уставни суд указује на то да његова пракса није да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права. Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели. Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. 28. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла године, став 26) упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланткиња проблематизује, испитати да ли је оспорена одлука Кантоналног суда, као коначна одлука у предметном спору, заснована на произвољној примјени материјалног права. 29. У конкретном случају поступак пред судовима се водио поводом тужиочевог тужбеног захтјева да се утврди да је прије 6. децембра године стекао статус носиоца станарског права, те да се апеланткиња обавеже да предметни стан преда у посјед тужиоцу. Уставни суд запажа да је у току поступка утврђено да је тужилац користио предметни стан са својом породицом на основу рјешења предузећа у којем је био запослен, да је стан непрекидно користио од усељења године до године, када је привремено напустио стан да се види са породицом, те да предметни стан није проглашен ни привремено ни трајно напуштеним. Судови су закључили да је тужилац у континуитету више од осам година боравио у предметном стану прије 6. децембра године с обзиром на то да се привремени излазак из стана, а ради састанка са породицом, према мишљењу судова, није могао сматрати прекидом континуитета коришћења стана. Судови су сматрали ирелевантним то што је тужиочев захтјев поднесен Управи за стамбена питања правоснажно одбијен због тога што је тужилац неблаговремено поднио захтјев за враћање стана у посјед, те су удовољили тужбеном захтјеву тужиоца позивајући се искључиво на одредбе члана 30 Закона о стамбеним односима и члана 8 Европске конвенције. 30. Међутим, Уставни суд указује да је, усљед ратних сукоба у Босни и Херцеговини, дошло до масовног расељавања становништва, те самим тим до стварања нових ситуација које су захтијевале да буду правно регулисане. С тим циљем је донесен и Закон о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Овај закон је у члану 3 став 2 дефинисао да се лица која су напустила своје станове између 30. априла године и 4. априла године сматрају избјеглицама и расељеним лицима према Анексу 7 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Дакле, према овом закону, сва лица која су напустила своје станове, без обзира на разлоге напуштања стана и разлоге због којих им је онемогућено враћање у предметне станове, сматрају се избјеглицама и на њих се примјењује Закон о престанку примјене Закона о напуштеним становима. Даље, овим законом у члану 5 прописани су рокови за подношење захтјева за враћање станова у посјед било да се ради о становима који су били проглашени напуштеним или не, као и то да неподношење захтјева у прописаним роковима као посљедицу има губитак станарског права. 31. Имајући у виду да је тужилац напустио стан године ради посјете породици и да није био у могућности да се врати у њега, дакле, да је тужилац предметни стан напустио у периоду између 30. априла године и 4. априла године, на спорни однос, независно од разлога због којег је стан напуштен и разлога због којих је тужилац био онемогућен да се врати у предметни стан, осим Закона о стамбеним односима, требало је примијенити и одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, који је у конкретном случају lex specialis у односу на Закон о стамбеним односима. 32. Стога, Уставни суд сматра да је начин на који су судови у оспореним пресудама примијенили одредбу члана

93 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна Закона о стамбеним односима, у потпуности занемарујући одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, произвољан и да представља кршење апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. 33. У контексту наведеног, Уставни суд сматра да је потребно, с циљем заштите апеланткињиних уставних права, укинути пресуду Кантоналног суда, те предмет вратити Кантоналном суду како би донио нову одлуку у складу са гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Остали наводи 34. С обзиром на закључак у погледу повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати наводне повреде члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине. Закључак 35. Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине када су судови при доношењу своје одлуке очигледно произвољно примијенили одредбе Закона о стамбеним односима, у потпуности занемарујући одредбе Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима. 36. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 37. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апеланткињин приједлог за доношење привремене мјере. 38. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 876/12, rješavajući apelaciju Općine Centar Sarajevo, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, potpredsjednik Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudija Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 28. marta godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Općine Centar Sarajevo. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 17. februara godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Općina Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Pravobranilaštvo Općine Centar Sarajevo, podnijela je 6. marta godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 17. februara godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P P od 28. aprila godine. Apelantica je, također, podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud obustavio postupak izvršenja pravosnažne Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. aprila godine do donošenja odluke o apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda zatraženo je 6. septembra godine, od Općinskog suda 9. septembra godine, a od Vojislava Komlenovića (u daljnjem tekstu: tužitelja), kao učesnika u postupku, 10. oktobra godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 16. septembra godine, tužitelj 23. oktobra godine, a Općinski sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantici 28. oktobra godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. aprila godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž od 17. februara godine, utvrđeno je da je tužitelj po osnovu korištenja stana bez zaključenog ugovora o korištenju prije 6. decembra godine stekao sva svojstva nosioca stanarskog prava na stanu u Sarajevu, bliže opisanom u izreci presude, na kojem pravo raspolaganja ima apelantica i obavezana je apelantica da tužitelju prizna sva prava i obaveze koje po osnovu zakona pripadaju nosiocima stanarskog prava koji su stanarsko pravo stekli do 6. decembra godine (stav 1. izreke), Apelantica je obavezana da navedeni stan preda u posjed tužitelju, kao i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 940,00 KM (stav 2. izreke). 7. Iz obrazloženja presude Općinskog suda proizlazi da je nakon provedenog postupka utvrđeno da je tužitelj koristio predmetni stan sa svojom porodicom na osnovu rješenja preduzeća u kojem je bio zaposlen, da je nakon dobijanja rješenja mislio da će dalje radnje oko zaključenja ugovora o korištenju stana preuzeti njegovo preduzeće, da je stan neprekidno koristio od useljenja godine do godine, kada je privremeno napustio stan radi susreta sa porodicom koja se nalazila na Palama, te da se u predmetni stan nije

94 Број 35 - Страна 94 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, mogao vratiti zbog toga što se drugo lice uselilo u stan. Općinski sud je smatrao, iako je nesporno da je tužiteljev zahtjev podnesen Upravi za stambena pitanja pravosnažno odbijen zbog toga što je tužitelj neblagovremeno podnio zahtjev za vraćanje stana u posjed, odnosno tužitelj nije mogao dokazati da je njegov advokat Seid Hadžiselimović, koji je umro, predao zahtjev a likvidator kancelarije advokat Jasminka Hujdurović nije mogla pronaći nikakvu dokumentaciju o tužiteljevom zahtjevu, da tužitelj opravdano misli da je predmetni stan njegov dom, u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Naime, tužitelj je u predmetnom stanu živio neprekidno od ulaska u posjed do godine, ponašao se kao da ima zaključen ugovor o korištenju stana, plaćao sve režije, odlazio na posao a njegovo dijete išlo u školu iz predmetnog stana, za vrijeme rata boravio u stanu i primao humanitarnu pomoć. Dalje, predmetni stan nakon tužiteljevog privremenog napuštanja nije proglašen napuštenim, pa je tužitelj u kontinuitetu više od osam godina boravio u predmetnom stanu prije 6. decembra godine s obzirom na to da se privremeni izlazak iz stana, a radi sastanka sa porodicom, ne može smatrati prekidom kontinuiteta korištenja stana. Općinski sud je, također, istakao da apelantica nije iskoristila svoje pravo na pokretanje postupka za iseljenje tužitelja iz navedenog stana zbog čega je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u smislu člana 30. Zakona o stambenim odnosima i člana 8. Evropske konvencije. 8. Kantonalni sud je u obrazloženju svoje presude, prije svega, istakao da je, suprotno apelanticinim žalbenim navodima, Općinski sud u prvostepenoj presudi naveo sve dokaze koje su stranke predložile na pripremnom ročištu i izvele na glavnoj raspravi, da sadržaj isprava i izjava datih na raspravnim zapisnicima odgovara navodima tih dokaza u obrazloženju presude, te da je provedene dokaze Općinski sud ocijenio u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o praničnom postupku, pa je zaključio da nije počinjena povreda postupka na koju je žalba ukazala. 9. Kantonalni sud je ocijenio neosnovanim apelanticine žalbene navode da je odluka Općinskog suda nezakonita zbog pogrešne primjene materijalnog prava, tj. člana 30. Zakona o stambenim odnosima. S tim u vezi je istaknuto da i Kantonalni sud smatra da tužitelj ispunjava uvjete propisane odredbom člana 30. Zakona o stambenim odnosima, a što je utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza u toku prvostepenog postupka, posebno ocjenjujući činjenicu da predmetni stan nije proglašen ni privremeno ni trajno napuštenim. Stoga je Kantonalni sud ocijenio da su apelanticini žalbeni navodi u pogledu odluka po zahtjevu tužitelja za vraćanje u posjed predmetnog stana irelevantni, te da je pravilan zaključak Općinskog suda da je stan na kome je apelantu utvrđeno stanarsko pravo njegov dom, u smislu odredbe člana 8. Evropske konvencije, pa je stavom drugim prvostepene presude pravilno obavezana apelantica da tužitelju preda u posjed predmetni stan. 10. Apelantica je protiv Presude Kantonalnog suda broj Gž od 17. februara godine izjavila apelaciju Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud). Rješenjem Vrhovnog suda broj 65 0 P Rev od 19. marta godine apelanticina revizija je odbačena kao nedopuštena, u skladu sa članom 237. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da vrijednost osporenog dijela pravosnažne presude ne prelazi ,00 KM. 11. Općinski sud je donio Rješenje o izvršenju broj 65 0 I I od 10. septembra godine kojim je dozvolio izvršenje pravosnažne Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. aprila godine. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Navodi da su sudovi proizvoljno primijenili odredbe člana 30. Zakona o stambenim odnosima koji se, prema apelanticinom mišljenju, ne može primijeniti u konkretnoj pravnoj situaciji, odnosno da su zanemarili da je predmetni stan, u skladu sa odredbama čl. 5. i 2. Zakona o vraćanju, dodjeli i prodaji stanova, vraćen apelantici kao davaocu stana na korištenje zbog toga što je obuhvaćen odredbama člana 13. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Apelantica, također, ističe da su sudovi ignorirali pravosnažna rješenja nadležnog organa uprave kojim je odbijen tužiteljev zahtjev za povrat predmetnog stana. 13. Apelantica je zatražila donošenje privremene mjere kojom će se naložiti da se obustavi postupak izvršenja Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. aprila godine do donošenja odluke o apelaciji, obrazlažući da bi apelantica morala iseliti svog zaposlenika da bi predala u posjed predmetni stan tužitelju. b) Odgovor na apelaciju 14. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da se postupak vodio u skladu sa zakonom, te da nije povrijeđeno nijedno od navedenih prava iz apelacije. 15. Tužitelj je u odgovoru na apelaciju istakao da su neosnovani apelanticini navodi o povredi prava na pravično suđenje i imovinu, te da je, naprotiv, apelantica godinama onemogućavala tužitelja da uživa u svom pravu na dom i imovinu. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 14/84, 12/87 i 36/89, te "Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99 i 19/99) relevantne odredbe glase: Član 6. stav 1. Korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju se nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno s njim trajno žive i stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi toga domaćinstva a ostala su u istom stanu. Član 10. Sporove u stambenim odnosima rješava nadležni sud, a općinski organ uprave nadležan za stambene poslove (u daljnjem tekstu: stambeni organ) kada je to određeno ovim zakonom. Član 11. Stanarsko pravo građanin stiče danom zakonitog useljenja u stan. Zakonitim useljenjem u stan smatra se useljenje izvršeno na osnovu ugovora o korištenju stana zaključenog na osnovu odgovarajućeg akta ili drugog akta utvrđenog ovim zakonom koji predstavlja punovažan osnov za useljenje u stan. Član 30. st. 1, 2. i 7. Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati inicijativu, a zainteresirano lice zahtjev stambenom organu za pokretanje postupka za njegovo iseljenje. Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana, odnosno

95 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 95 prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja postupka nije proteklo više od tri godine. Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo davaoca stana na korištenje da zahtijeva ispražnjenje stana, odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u daljnjih pet godina. 17. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01,15/02, 24/03 i 29/03) relevantne odredbe glase: Član 3. st. 1. i 2. Nosilac stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog porodičnog domaćinstva kao što je utvrđeno članom 6. ZOSO (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo na povratak u skladu sa Aneksom 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stav 1. ovog člana primjenjuje se samo na nosioce stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članu 1. Aneksa 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. aprila godine i 4. aprila godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Član 5. Zahtjev za vraćanje stana u posjed mora se podnijeti u roku od petnaest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Izuzetno, rok za podnošenje zahtjeva za povrat stana iz člana 2. stav 5. i člana 18b. stav 1. ovog zakona, kao i člana 83a. stav 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o preuzimanju Zakona o stambenim odnosima ("Službene novine Federacije BiH", broj 19/99) je 04. oktobar godine. Ako nosilac stanarskog prava u roku propisanom ovim članom ne podnese zahtjev za povrat stana nadležnom upravnom organu, nadležnom sudu ili Komisiji za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih lica (u daljem tekstu: Komisija), odnosno zahtjev za izvršenje odluke Komisije u roku navedenom u Zakonu o izvršenju odluka Komisije za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih lica ("Službene novine Federacije BiH", br. 43/99 i 51/00), prestaje mu stanarsko pravo. Član 18b. Odredbe ovog zakona odnose se i na stanove koji nisu proglašeni napuštenim u smislu propisa iz člana 1. ovog zakona, ukoliko je nosilac stanarskog prava odnosni stan napustio prije 4. aprila 1998.godine. VI. Dopustivost 18. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 19. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 65 0 P od 17. februara godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, a apelacija je podnesena 6. marta godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelantica osporava presude sudova, tvrdeći da joj je tim presudama povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 23. S obzirom na to da je apelantica nosilac javne vlasti, Ustavni sud podsjeća na to da ona ne uživa zaštitu prava zagarantiranih odredbama Evropske konvencije i njenih protokola, koji reguliraju odnos javne vlasti i pojedinaca i pružaju pojedincima zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu sa javnom vlašću. Međutim, Ustavni sud se poziva na svoj stav ustanovljen u Odluci broj AP 39/03 od 27. februara godine (vidi, Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 19/04) u kojoj je zaključeno da Evropska konvencija pruža minimum zaštite u pogledu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a Ustav Bosne i Hercegovine daje širu zaštitu, te da, prema članu VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, svako ko je bio stranka u određenom postupku i ko ima presudu bilo kojeg suda za koju smatra da su mu njome povrijeđena prava može podnijeti apelaciju Ustavnom sudu. U citiranoj odluci je zaključeno i da državni organi i javna vlast kao učesnici sudskih postupaka uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati dopustivost apelacije u odnosu na apelanticino ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1207/07 od 10. juna godine, dostupna na Pravo na pravično suđenje 24. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 25. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se predmetni postupak nesporno tiče utvrđivanja građanskih prava i obaveza apelantice s obzirom na to da se radi o parničnom postupku koji se vodio radi utvrđivanja statusa nosioca stanarskog prava tužitelja na predmetnom stanu i predaju predmetnog stana u posjed tužitelju. Ustavni sud, stoga, ima nadležnost da ispita da li je postupak bio u skladu sa standardima iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. 26. Navodi iz apelacije o povredi prava na pravično suđenje pokreću pitanje da li su sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, odnosno da li su proizvoljno primijenjene odredbe Zakona o stambenim odnosima i Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima kada su utvrdili da je tužitelj stekao sva svojstva nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu i obavezali apelanticu da tužitelju prizna sva prava i obaveze koje po osnovu zakona pripadaju nosiocima stanarskog prava koji su stanarsko pravo stekli do 6. decembra godine, te da mu navedeni stan preda u posjed. 27. Ustavni sud ukazuje na to da njegova praksa nije da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog

96 Број 35 - Страна 96 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, stanja i primjene materijalnog prava. Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 28. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila godine, stav 26) upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelantica problematizira, ispitati da li je osporena odluka Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom sporu, zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. 29. U konkretnom slučaju postupak pred sudovima se vodio povodom tužiteljevog tužbenog zahtjeva da se utvrdi da je prije 6. decembra godine stekao status nosioca stanarskog prava, te da se apelantica obaveže da predmetni stan preda u posjed tužitelju. Ustavni sud zapaža da je u toku postupka utvrđeno da je tužitelj koristio predmetni stan sa svojom porodicom na osnovu rješenja preduzeća u kojem je bio zaposlen, da je stan neprekidno koristio od useljenja godine do godine, kada je privremeno napustio stan da se vidi sa porodicom, te da predmetni stan nije proglašen ni privremeno ni trajno napuštenim. Sudovi su zaključili da je tužitelj u kontinuitetu više od osam godina boravio u predmetnom stanu prije 6. decembra godine s obzirom na to da se privremeni izlazak iz stana, a radi sastanka sa porodicom, prema mišljenju sudova, nije mogao smatrati prekidom kontinuiteta korištenja stana. Sudovi su smatrali irelevantnim to što je tužiteljev zahtjev podnesen Upravi za stambena pitanja pravosnažno odbijen zbog toga što je tužitelj neblagovremeno podnio zahtjev za vraćanje stana u posjed, te su udovoljili tužbenom zahtjevu tužitelja pozivajući se isključivo na odredbe člana 30. Zakona o stambenim odnosima i člana 8. Evropske konvencije. 30. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, usljed ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini, došlo do masovnog raseljavanja stanovništva, te samim tim do stvaranja novih situacija koje su zahtijevale da budu pravno regulirane. S tim ciljem je donesen i Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Ovaj zakon je u članu 3. stav 2. definirao da se lica koja su napustila svoje stanove između 30. aprila godine i 4. aprila godine smatraju izbjeglicama i raseljenim licima prema Aneksu 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Dakle, prema ovom zakonu, sva lica koja su napustila svoje stanove, bez obzira na razloge napuštanja stana i razloge zbog kojih im je onemogućeno vraćanje u predmetne stanove, smatraju se izbjeglicama i na njih se primjenjuje Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Dalje, ovim zakonom u članu 5. propisani su rokovi za podnošenje zahtjeva za vraćanje stanova u posjed bilo da se radi o stanovima koji su bili proglašeni napuštenim ili ne, kao i to da nepodnošenje zahtjeva u propisanim rokovima kao posljedicu ima gubitak stanarskog prava. 31. Imajući u vidu da je tužitelj napustio stan godine radi posjete porodici i da nije bio u mogućnosti da se vrati u njega, dakle, da je tužitelj predmetni stan napustio u periodu između 30. aprila godine i 4. aprila godine, na sporni odnos, nezavisno od razloga zbog kojeg je stan napušten i razloga zbog kojih je tužitelj bio onemogućen da se vrati u predmetni stan, osim Zakona o stambenim odnosima, trebalo je primijeniti i odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, koji je u konkretnom slučaju lex specialis u odnosu na Zakon o stambenim odnosima. 32. Stoga, Ustavni sud smatra da je način na koji su sudovi u osporenim presudama primijenili odredbu člana 30. Zakona o stambenim odnosima, u potpunosti zanemarujući odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, proizvoljan i da predstavlja kršenje apelanticinog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. 33. U kontekstu navedenog, Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite apelanticinih ustavnih prava, ukinuti presudu Kantonalnog suda, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi donio novu odluku u skladu sa garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 34. S obzirom na zaključak u pogledu povrede člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navodne povrede člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine. Zaključak 35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine kada su sudovi pri donošenju svoje odluke očigledno proizvoljno primijenili odredbe Zakona o stambenim odnosima, u potpunosti zanemarujući odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 36. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 37. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelanticin prijedlog za donošenje privremene mjere. 38. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP 876/12, rješavajući apelaciju Općine Centar Sarajevo, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Tudor Pantiru, dopredsjednik Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Constance Grewe, sutkinja Mirsad Ćeman, sudac Margarita Caca-Nikolovska, sutkinja Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 28. ožujka godine donio je

97 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 97 ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Općine Centar Sarajevo. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ukida se Presuda Kantonalnog suda u Sarajevu broj Gž od 17. veljače godine. Predmet se vraća Kantonalnom sudu u Sarajevu, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Nalaže se Kantonalnom sudu u Sarajevu da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Općina Centar Sarajevo (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Pravobraniteljstvo Općine Centar Sarajevo, podnijela je 6. ožujka godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž od 17. veljače godine i Presude Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 65 0 P P od 28. travnja godine. Apelantica je, također, podnijela zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud obustavio postupak izvršenja pravomoćne Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. travnja godine do donošenja odluke o apelaciji. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda zatraženo je 6. rujna godine, od Općinskog suda 9. rujna godine, a od Vojislava Komlenovića (u daljnjem tekstu: tužitelja), kao sudionika u postupku, 10. listopada godine da dostave odgovore na apelaciju. 3. Kantonalni sud je dostavio odgovor na apelaciju 16. rujna godine, tužitelj 23. listopada godine, a Općinski sud nije dostavio odgovor na apelaciju. 4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor na apelaciju dostavljen je apelantici 28. listopada godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način: 6. Presudom Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. travnja godine, koja je potvrđena Presudom Kantonalnog suda broj Gž od 17. veljače godine, utvrđeno je da je tužitelj po osnovi korištenja stana bez zaključenog ugovora o korištenju prije 6. prosinca godine stekao sva svojstva nositelja stanarskog prava na stanu u Sarajevu, bliže opisanom u izreci presude, na kojem pravo raspolaganja ima apelantica i obvezana je apelantica da tužitelju prizna sva prava i obveze koje po osnovi zakona pripadaju nositeljima stanarskog prava koji su stanarsko pravo stekli do 6. prosinca godine (stavak 1. izreke), Apelantica je obvezana navedeni stan predati u posjed tužitelju, kao i naknaditi mu troškove postupka u iznosu od 940,00 KM (stavak 2. izreke). 7. Iz obrazloženja presude Općinskog suda proizlazi da je nakon provedenog postupka utvrđeno da je tužitelj koristio predmetni stan sa svojom obitelji na temelju rješenja poduzeća u kojem je bio uposlen, da je nakon dobivanja rješenja mislio da će dalje radnje oko zaključenja ugovora o korištenju stana preuzeti njegovo poduzeće, da je stan neprekidno koristio od useljenja godine do godine, kada je privremeno napustio stan radi susreta sa obitelji koja se nalazila na Palama, te da se u predmetni stan nije mogao vratiti zbog toga što se druga osoba uselila u stan. Općinski sud je smatrao, iako je nesporno da je tužiteljev zahtjev podnesen Upravi za stambena pitanja pravomoćno odbijen zbog toga što je tužitelj nepravovremeno podnio zahtjev za vraćanje stana u posjed, odnosno tužitelj nije mogao dokazati da je njegov odvjetnik Seid Hadžiselimović, koji je umro, predao zahtjev a likvidator ureda odvjetnica Jasminka Hujdurović nije mogla pronaći nikakvu dokumentaciju o tužiteljevom zahtjevu, da tužitelj opravdano misli da je predmetni stan njegov dom, u smislu članka 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Naime, tužitelj je u predmetnom stanu živio neprekidno od ulaska u posjed do godine, ponašao se kao da ima zaključen ugovor o korištenju stana, plaćao sve režije, odlazio na posao a njegovo dijete išlo u školu iz predmetnog stana, za vrijeme rata boravio u stanu i primao humanitarnu pomoć. Dalje, predmetni stan nakon tužiteljevog privremenog napuštanja nije proglašen napuštenim, pa je tužitelj u kontinuitetu više od osam godina boravio u predmetnom stanu prije 6. prosinca godine obzirom na to da se privremeni izlazak iz stana, a radi sastanka sa obitelji, ne može smatrati prekidom kontinuiteta korištenja stana. Općinski sud je, također, istaknuo da apelantica nije iskoristila svoje pravo na pokretanje postupka za iseljenje tužitelja iz navedenog stana zbog čega je udovoljio tužbenom zahtjevu tužitelja u smislu članka 30. Zakona o stambenim odnosima i članka 8. Europske konvencije. 8. Kantonalni sud je u obrazloženju svoje presude, prije svega, istaknuo da je, suprotno apelantičinim prizivnim navodima, Općinski sud u prvostupanjskoj presudi naveo sve dokaze koje su stranke predložile na pripremnom ročištu i izvele na glavnoj raspravi, da sadržaj isprava i izjava danih na raspravnim zapisnicima odgovara navodima tih dokaza u obrazloženju presude, te da je provedene dokaze Općinski sud ocijenio sukladno odredbi članka 8. Zakona o praničnom postupku, pa je zaključio da nije počinjena povreda postupka na koju je priziv ukazao. 9. Kantonalni sud je ocijenio neutemeljenim apelantičine prizivne navode da je odluka Općinskog suda nezakonita zbog pogrešne primjene materijalnog prava, tj. članka 30. Zakona o stambenim odnosima. S tim u svezi je istaknuto da i Kantonalni sud smatra da tužitelj ispunjava uvjete propisane odredbom članka 30. Zakona o stambenim odnosima, a što je utvrđeno na temelju izvedenih dokaza u tijeku prvostupanjskog postupka, posebno ocjenjujući činjenicu da predmetni stan nije proglašen ni privremeno ni trajno napuštenim. Stoga je Kantonalni sud ocijenio da su apelantičini prizivni navodi u pogledu odluka po zahtjevu tužitelja za vraćanje u posjed predmetnog stana irelevantni, te da je pravilan zaključak Općinskog suda da je stan na kojem je apelantu utvrđeno stanarsko pravo njegov dom, u smislu odredbe članka 8. Europske konvencije, pa je stavkom drugim prvostupanjske presude pravilno obvezana apelantica da tužitelju preda u posjed predmetni stan. 10. Apelantica je protiv Presude Kantonalnog suda broj Gž od 17. veljače godine izjavila apelaciju Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud). Rješenjem Vrhovnog suda broj 65 0 P

98 Број 35 - Страна 98 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Rev od 19. ožujka godine apelantičina revizija je odbačena kao nedopuštena, sukladno članku 237. stavak 2. Zakona o parničnom postupku, obzirom na to da vrijednost osporenog dijela pravomoćne presude ne prelazi ,00 KM. 11. Općinski sud je donio Rješenje o izvršenju broj 65 0 I I od 10. rujna godine kojim je dozvolio izvršenje pravomoćne Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. travnja godine. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 12. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Navodi da su sudovi proizvoljno primijenili odredbe članka 30. Zakona o stambenim odnosima koji se, prema apelantičinom mišljenju, ne može primijeniti u konkretnoj pravnoj situaciji, odnosno da su zanemarili da je predmetni stan, sukladno odredbama čl. 5. i 2. Zakona o vraćanju, dodjeli i prodaji stanova, vraćen apelantici kao davatelju stana na korištenje zbog toga što je obuhvaćen odredbama članka 13. Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Apelantica, također, ističe da su sudovi ignorirali pravomoćna rješenja nadležnog tijela uprave kojim je odbijen tužiteljev zahtjev za povrat predmetnog stana. 13. Apelantica je zatražila donošenje privremene mjere kojom će se naložiti da se obustavi postupak izvršenja Presude Općinskog suda broj 65 0 P P od 28. travnja godine do donošenja odluke o apelaciji, obrazlažući da bi apelantica morala iseliti svog uposlenika da bi predala u posjed predmetni stan tužitelju. b) Odgovor na apelaciju 14. Kantonalni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da se postupak vodio sukladno zakonu, te da nije povrijeđeno nijedno od navedenih prava iz apelacije. 15. Tužitelj je u odgovoru na apelaciju istaknuo da su neutemeljeni apelantičini navodi o povredi prava na pravično suđenje i imovinu, te da je, naprotiv, apelantica godinama onemogućavala tužitelja da uživa u svom pravu na dom i imovinu. V. Relevantni propisi 16. U Zakonu o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 14/84, 12/87 i 36/89, te "Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99 i 19/99) relevantne odredbe glase: Član 6. stav 1. Korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju se nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno s njim trajno žive i stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi toga domaćinstva a ostala su u istom stanu. Član 10. Sporove u stambenim odnosima rješava nadležni sud, a općinski organ uprave nadležan za stambene poslove (u daljnjem tekstu: stambeni organ) kada je to određeno ovim zakonom. Član 11. Stanarsko pravo građanin stiče danom zakonitog useljenja u stan. Zakonitim useljenjem u stan smatra se useljenje izvršeno na osnovu ugovora o korištenju stana zaključenog na osnovu odgovarajućeg akta ili drugog akta utvrđenog ovim zakonom koji predstavlja punovažan osnov za useljenje u stan. Član 30. st. 1, 2. i 7. Ako se neko lice nezakonito useli u stan u društvenoj svojini ili se useli u zajedničke prostorije u zgradi svako može dati inicijativu, a zainteresirano lice zahtjev stambenom organu za pokretanje postupka za njegovo iseljenje. Na osnovu zahtjeva ili po službenoj dužnosti stambeni organ će donijeti rješenje o ispražnjenju stana, odnosno prostorija ako od dana nezakonitog useljenja do pokretanja postupka nije proteklo više od tri godine. Protekom roka iz stava 2. ovog člana ne isključuje se pravo davaoca stana na korištenje da zahtijeva ispražnjenje stana, odnosno zajedničkih prostorija kod nadležnog suda u daljnjih pet godina. 17. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima ("Službene novine FBiH" br. 11/98, 38/98, 12/99, 18/99, 27/99, 43/99, 31/01, 56/01,15/02, 24/03 i 29/03) relevantne odredbe glase: Članak 3. st. 1. i 2. Nositelj stanarskog prava na stanu koji je proglašen napuštenim ili član njegovog obiteljskog kućanstva kao što je utvrđeno člankom 6. ZOSO (u daljem tekstu: nositelj stanarskog prava) ima pravo na povratak sukladno Aneksu 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Stavak 1. ovog članka primjenjuje se samo na nositelje stanarskog prava koji imaju pravo da se vrate u svoje domove prema članku 1. Aneksa 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja godine i 4. travnja godine smatraju se izbjeglicama i raseljenim osobama prema Aneksu 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Članak 5. Zahtjev za vraćanje stana u posjed mora se podnijeti u roku od petnaest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Iznimno, rok za podnošenje zahtjeva za povrat stana iz članka 2. stavak 5. i članka 18b. stavak 1. ovog zakona, kao i članka 83a. stavak 4. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o preuzimanju Zakona o stambenim odnosima ("Službene novine Federacije BiH", broj 19/99) je 04. listopad godine. Ako nositelj stanarskog prava u roku propisanom ovim člankom ne podnese zahtjev za povrat stana nadležnom upravnom tijelu, nadležnom sudu ili Povjerenstvu za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih osoba (u daljem tekstu: Povjerenstvo), odnosno zahtjev za izvršenje odluke Povjerenstva u roku navedenom u Zakonu o izvršenju odluka Povjerenstva za imovinske zahtjeve izbjeglica i raseljenih osoba ("Službene novine Federacije BiH", br. 43/99 i 51/00), prestaje mu stanarsko pravo. Članak 18b. Odredbe ovog zakona odnose se i na stanove koji nisu proglašeni napuštenim u smislu propisa iz članka 1. ovog zakona, ukoliko je nositelj stanarskog prava odnosni stan napustio prije 4. travnja godine. VI. Dopustivost 18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv

99 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 99 presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio. 20. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Kantonalnog suda broj 65 0 P od 17. veljače godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, a apelacija je podnesena 6. ožujka godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 22. Apelantica osporava presude sudova, tvrdeći da joj je tim presudama povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. 23. Obzirom na to da je apelantica nositeljica javne vlasti, Ustavni sud podsjeća na to da ona ne uživa zaštitu prava zagarantiranih odredbama Europske konvencije i njezinih protokola, koji reguliraju odnos javne vlasti i pojedinaca i pružaju pojedincima zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu sa javnom vlašću. Međutim, Ustavni sud se poziva na svoje stajalište ustanovljeno u Odluci broj AP 39/03 od 27. veljače godine (vidi, Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 19/04) u kojoj je zaključeno da Europska konvencija pruža minimum zaštite u pogledu ljudskih prava i temeljnih sloboda, a Ustav Bosne i Hercegovine daje širu zaštitu, te da, prema članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, svatko tko je bio stranka u određenom postupku i tko ima presudu bilo kojeg suda za koju smatra da su mu njome povrijeđena prava može podnijeti apelaciju Ustavnom sudu. U citiranoj odluci je zaključeno i da državna tijela i javna vlast kao sudionici sudskih postupaka uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati dopustivost apelacije u odnosu na apelantičino ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1207/07 od 10. lipnja godine, dostupna na Pravo na pravično suđenje 24. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 25. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se predmetni postupak nesporno tiče utvrđivanja građanskih prava i obveza apelantice obzirom na to da se radi o parničnom postupku koji se vodio radi utvrđivanja statusa nositelja stanarskog prava tužitelja na predmetnom stanu i predaju predmetnog stana u posjed tužitelju. Ustavni sud, stoga, ima nadležnost ispitati je li postupak bio sukladan standardima iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. 26. Navodi iz apelacije o povredi prava na pravično suđenje pokreću pitanje jesu li sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo, odnosno jesu li proizvoljno primijenjene odredbe Zakona o stambenim odnosima i Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima kada su utvrdili da je tužitelj stekao sva svojstva nositelja stanarskog prava na predmetnom stanu i obvezali apelanticu da tužitelju prizna sva prava i obveze koje po osnovi zakona pripadaju nositeljima stanarskog prava koji su stanarsko pravo stekli do 6. prosinca godine, te da mu navedeni stan preda u posjed. 27. Ustavni sud ukazuje na to da njegova praksa nije da preispituje zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava. Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli. Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. 28. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja godine, stavak 26) upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelantica problematizira, ispitati je li osporena odluka Kantonalnog suda, kao konačna odluka u predmetnom sporu, utemeljena na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. 29. U konkretnom slučaju postupak pred sudovima se vodio povodom tužiteljevog tužbenog zahtjeva da se utvrdi da je prije 6. prosinca godine stekao status nositelja stanarskog prava, te da se apelantica obveže da predmetni stan preda u posjed tužitelju. Ustavni sud zapaža da je u tijeku postupka utvrđeno da je tužitelj koristio predmetni stan sa svojom obitelji na temelju rješenja poduzeća u kojem je bio uposlen, da je stan neprekidno koristio od useljenja godine do godine, kada je privremeno napustio stan da se vidi sa obitelji, te da predmetni stan nije proglašen ni privremeno ni trajno napuštenim. Sudovi su zaključili da je tužitelj u kontinuitetu više od osam godina boravio u predmetnom stanu prije 6. prosinca godine obzirom na to da se privremeni izlazak iz stana, a radi sastanka sa obitelji, prema mišljenju sudova, nije mogao smatrati prekidom kontinuiteta korištenja stana. Sudovi su smatrali irelevantnim to što je tužiteljev zahtjev podnesen Upravi za stambena pitanja pravomoćno odbijen zbog toga što je tužitelj nepravovremeno podnio zahtjev za vraćanje stana u posjed, te su udovoljili tužbenom zahtjevu tužitelja pozivajući se isključivo na odredbe članka 30. Zakona o stambenim odnosima i članka 8. Europske konvencije. 30. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je, usljed ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini, došlo do masovnog raseljavanja pučanstva, te samim tim do stvaranja novih situacija koje su zahtijevale da budu pravno regulirane. S tim ciljem je donesen i Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Ovaj zakon je u članku 3. stavak 2. definirao da se osobe koje su napustile svoje stanove između 30. travnja godine i 4.

100 Број 35 - Страна 100 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, travnja godine smatraju izbjeglicama i raseljenim osobama prema Aneksu 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Dakle, prema ovom zakonu, sve osobe koje su napustile svoje stanove, bez obzira na razloge napuštanja stana i razloge zbog kojih im je onemogućeno vraćanje u predmetne stanove, smatraju se izbjeglicama i na njih se primjenjuje Zakon o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. Dalje, ovim zakonom u članku 5. propisani su rokovi za podnošenje zahtjeva za vraćanje stanova u posjed bilo da se radi o stanovima koji su bili proglašeni napuštenim ili ne, kao i to da nepodnošenje zahtjeva u propisanim rokovima kao posljedicu ima gubitak stanarskog prava. 31. Imajući u vidu da je tužitelj napustio stan godine radi posjete obitelji i da nije bio u mogućnosti vratiti se u njega, dakle, da je tužitelj predmetni stan napustio u razdoblju između 30. travnja godine i 4. travnja godine, na sporni odnos, neovisno o razlogu zbog kojeg je stan napušten i razlozima zbog kojih je tužitelj bio onemogućen vratiti se u predmetni stan, osim Zakona o stambenim odnosima, trebalo je primijeniti i odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, koji je u konkretnom slučaju lex specialis u odnosu na Zakon o stambenim odnosima. 32. Stoga, Ustavni sud smatra da je način na koji su sudovi u osporenim presudama primijenili odredbu članka 30. Zakona o stambenim odnosima, u potpunosti zanemarujući odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima, proizvoljan i da predstavlja kršenje apelantičinog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. 33. U kontekstu navedenog, Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite apelantičinih ustavnih prava, ukinuti presudu Kantonalnog suda, te predmet vratiti Kantonalnom sudu kako bi donio novu odluku sukladno garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Ostali navodi 34. Obzirom na zaključak u pogledu povrede članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebice razmatrati navodne povrede članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine. Zaključak 35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine kada su sudovi pri donošenju svoje odluke očigledno proizvoljno primijenili odredbe Zakona o stambenim odnosima, u potpunosti zanemarujući odredbe Zakona o prestanku primjene Zakona o napuštenim stanovima. 36. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke. 37. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati apelantičin prijedlog za donošenje privremene mjere. 38. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće. Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r.

101 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 101 С А Д Р Ж А Ј САВЈЕТ МИНИСТАРА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 582 Одлука о утврђивању начина реализације обуке и развоја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине (српски језик) 1 Odluka o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 4 Odluka o utvrđivanju načina realizacije obuke i razvoja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) Одлука о интервентном кориштењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) 11 Odluka o interventom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 11 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) 12 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 12 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) 12 ДИРЕКЦИЈА ЗА ЦИВИЛНО ВАЗДУХОПЛОВСТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 585 Правилник о стручном ваздухопловном метеоролошком особљу (српски језик) 13 Pravilnik o stručnom zrakoplovnom meteorološkom osoblju (bosanski jezik) 18 Pravilnik o stručnom zrakoplovnom meteorološkom osoblju (hrvatski jezik) 22 ВИСОКИ СУДСКИ И ТУЖИЛАЧКИ САВЈЕТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 586 Рјешење о именовању замјеника директора Секретаријата Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине (српски језик) 27 Rješenje o imenovanju zamjenika direktora Sekrеtarijata Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 27 Rješenje o imenovanju zamjenika direktora Sekretarijata Visokog sudskog i tužilačkog vijeća Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 28 УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 587 Одлука број АП 121/10 (српски језик) 28 Odluka broj AP 121/10 (bosanski jezik) 32 Odluka broj AP 121/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 1201/10 (српски језик) 39 Odluka broj AP 1201/10 (bosanski jezik) 42 Odluka broj AP 1201/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 4209/10 (српски језик) 48 Odluka broj AP 4209/10 (srpski jezik) 56 Odluka broj AP 4209/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 4128/10 (српски језик) 72 Odluka broj AP 4128/10 (bosanski jezik) 78 Odluka broj AP 4128/10 (hrvatski jezik) Одлука број АП 876/12 (српски језик) 89 Odluka broj AP 876/12 (bosanski jezik) 93 Odluka broj AP 876/12 (hrvatski jezik) 96

102 Број 35 - Страна 102 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак,

103 Уторак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 35 - Страна 103

104 Број 35 - Страна 104 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Уторак, Издавач: Овлаштена служба Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Трг БиХ 1, Сарајево - За издавача: секретар Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине Марин Вукоја - Припрема и дистрибуција: ЈП НИО Службени лист БиХ Сарајево, Џемала Биједића 39/III - Директор: Драган Прусина - Телефони: Централа: Директор: Претплата: , факс: Огласни одјел: , , факс: Служба за правне и опште послове: Рачуноводство: , Комерцијала: Претплата се утврђује полугодишње, а уплата се врши УНАПРИЈЕД у корист рачуна: UNICREDIT BANK д.д , ВАКУФСКА БАНКА д.д. Сарајево , HYPO-ALPE-ADRIA-BANK А.Д. Бања Лука, филијала Брчко , RAIFFEISEN BANK д.д. БиХ Сарајево Штампа: ГИК "ОКО" д. д. Сарајево - За штампарију: Мевлудин Хамзић - Рекламације за непримљене бројеве примају се 20 дана од изласка гласила. "Службени гласник БиХ" је уписан у евиденцију јавних гласила под редним бројем 731. Упис у судски регистар код Кантоналног суда у Сарајеву, број УФ/I /97 од године. - Идентификацијски број Порезни број ПДВ број Молимо претплатнике да обавезно доставе свој ПДВ број ради издавања пореске фактуре. Претплата за I полугодиште за "Службени гласник БиХ" и "Међународне уговоре" 120,00 КМ, "Службене новине Федерације БиХ" 110,00 КМ. Wеb издање: - годишња претплата 200,00 КМ