Aleksandra Praščević IZBOR PRAVILA MONETARNE POLITIKE: TARGETIRANJE INFLACIJE

Transcription

1 Aleksandra Praščević IZBOR PRAVILA MONETARNE POLITIKE: TARGETIRANJE INFLACIJE Miomir Jakšić EKONOMIJA ZASNOVANA NA ZNANJU I MAKROEKONOMSKE PERFORMANSE Miladin Kovačević REZULTATI TRANZICIJE I RIZICI DESTABILIZACIJE Ana Trbović, Andrew Vonnegut, Ana Brnabić, Sharon Valentine, William Seas KONKURENTNI POTENCIJAL 11 GRANA SRPSKE PRIVREDE Lidija Madžar PROCESI EKONOMSKIH INTEGRACIJA Edvard Jakopin STRUKTURNE PROMENE I KONKURENTNOST Marinko Bošnjak DUŠAN BJELOGRLI LIČNOST I D

2 UDC ISSN X Ekonomska misao I zdavač: S ave z e k o n o m i s t a S r b i j e ( o s n ovan g. ) Publisher: Serbian Economists Association (founded in 1947) Издатель: Союз экономистов Сербии (основан в 1947 году) Časopis Saveza ekonomista Srbije za pitanja ekonomske teorije i prakse Godina XXXX Beograd, Jan - Jun Broj 1-2 str Beograd, Dobrinjska 11/I i Bulevar Mihajla Pupina 147 Tel: 011/ i Fax: 011/ Tekući račun: i Predsednik Saveza ekonomista Srbije Dragan Đuričin Odgovorni urednik Danijel Cvjetićanin REDAKCIJA Boško Mijatović Boško Živković Božidar Cerović Božo Stojanović Danica Popović Dejan Popović Diana Dragutinović Đorđe Đukić Dragana Gnjatović Fuada Stanković Jurij Bajec Kosta Josifidis Milenko Petrović Milica Uvalić Miodrag Zec Radovan Kovačević Časopis izlazi dva puta godišnje. Godišnja pretplata je 1200 dinara Za inostranstvo 2400 dinara. Tiraž: 250 primeraka. Štampa: Kuća štampe plus, stampanje.com Belgrade, Dobrinjska 11/I and Bul. M. Pupina 147 Tel: 011/ i Fax: 011/ Current account: and President of the Serbian Economists Association Dragan Đuričin Editor in Chief Danijel Cvjetićanin Journal is published twice a year. A 250-copy printing. Белград, ул. Добриньска, 11/1 и Бул. Михаила Пупина, 147 Тел/факс: 011/ i Факс: 011/ Tекущий счет: i Председатель Союза экономистов Сербии Драган Джуричин Ответственный редактор Даниел Цветичанин Журнал выходит два раза в год. Тираж: 250 экземпляров Časopis ne podleže plaćanju poreza na promet

3 sadržaj Originalni naučni rad Aleksandra Praščević Izbor pravila monetarne politike: targetiranje inflacije... 1 Miomir Jakšić Ekonomija zasnovana na znanju i makroekonomske performanse...15 Miladin Kovačević REZULTATI TRANZICIJE I RIZICI DESTABILIZACIJE...23 Ana Trbović, Andrew Vonnegut, Ana Brnabić, Sharon Valentine i William Seas KONKURENTNI POTENCIJAL 11 GRANA SRPSKE PRIVREDE...52 Lidija Madžar Procesi ekonomskih integracija...67 Edvard Jakopin STRUKTURNE PROMENE I KONKURENTNOST...88 IN MEMORIAM Marinko Bošnjak Dušan Bjelogrlić-ličnost i delo ( )...109

4 Content ORIGINAL SCIENTIFIC PAPER Aleksandra Praščević SELECTION OF MONETARY POLITICS POLICIES: INFLATION TARGETING... 1 Miomir Jakšić KNOWLEDGE BASED ECONOMY AND MACROECONOMIC PERFORMANCES...15 Miladin Kovačević RECENT TRANSITION OUTCOME AND DESTABILIZATION RISKS...23 Ana Trbović, Andrew Vonnegut, Ana Brnabić, Sharon Valentine end William Seas COMPETITIVENESS POTENTIAL OF 11 SERBIAN ECONOMIC SECTORS...52 Lidija Madžar PROCESSES OF ECONOMIC INTEGRATIONS...67 Edvard Jakopin STRUCTURAL CHANGES AND COMPETETIVENESS...88 IN MEMORIAM Marinko Bošnjak DUŠAN BJELOGRLIĆ - PERSONALITY AND WORK ( )...109

5 Содержание Оригинальный научный труд Александра Прашчевич Выбор принципов монетарной политики: инфляционное таргетирование... 1 Миомир Якшич Экономика, основанная на знании и макроэкономических показателях...15 Миладин Ковачевич РЕЗУЛЬТАТЫ ПЕРЕХОДНОГО ПЕРИОДА И РИСК ДЕСТАБИЛИЗАЦИИ...23 Анна Трбович, Andrew Vonnegut, Анна Брнабич, Sharon Valentine и William Seas ПОТЕНЦИАЛ КОНКУРЕНТОСПОСОБНОСТИ В 11 ОТРАСЛЯХ СЕРБСКОЙ ЭКОНОМИКИ...52 Лидия Маджар Процессы экономических интеграций...67 Эдвард Якопин СТРУКТУРНЫЕ ИЗМЕНЕНИЯ И КОНКУРЕНТОСПОСОБНОСТЬ...88 IN MEMORIAM / В ПАМЯТЬ Маринко Бошняк Душан Бьелогрлич - личность и произведения ( )...109

6 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str 1-14 Aleksandra Praščević 1 UDC : Originalni naučni rad IZBOR PRAVILA MONETARNE POLITIKE: TARGETIRANJE INFLACIJE Apstrakt Tokom 1990-tih mnoge su zemlje prihvatile targetiranje inflacije kao novi režim monetrane politike. Analiza strategije monetrane politike mora otpočeti problemom vremenske nekonzistetnosti optimalne politike koji je povezan sa pitanjima reputacije i kredibiliteta kreatora monetarne politike. Veliki broj modela razmatra da li je targetiranje inflacije kao režim za vođenje monetarne politike superioran u odnosu na pravilo instrumenta kakvo je Tejlorovo pravilo. Iako je targetiranje inflacije samo jedan od režima targetiranja (alternativni režimi targetiranja uključuju: targetiranje cena, targetiranje monetranih agregata, targetiranje deviznog kursa) ono je postalo veoma pogodno ne samo za razvijene ekonomije, već i za zemlje u tranziciji i ekonomije sa nastajućim tržištima. Uspeh targetiranja inflacije potiče od prednosti ovog pristupa koje uključuju mnogobrojne pozitivne makroekonomske efekte u formi slamanja inflacionih očekivanja, smanjenja osetljivosti očekivanja na realizovanu inflaciju, smanjenje nestabilnosti inflacionih očekivanja, smanjenje nestabilnosti dohotka i inflacije. Za zemlje u tranziciji se targetiranje inflacije javlja kao posebno važan režim targetiranja pošto se one suočavaju sa specifičnim ekonomskim uslovima u kojima je nominalno sidro javlja kao neophodan element makroekonomske stabilizacije da bi se uspešno sproveo najvažniji zadataka dostizanje cenovne stabilnosti. Za zemlje u tranziciji, kao i za ostale zemlje može se zaključiti da je primena targetiranja inflacije imala uspeh ne samo u domenu obezbeđenja cenovne stabilnosti, već i kredibiliteta i transparetnosti monetarne politike, kao i realnih ekonomskih kretanja. Ključne reči: režim targetiranja, targetiranje inflacije, ciljevi monetrane politike Abstract During 1990s many countries have accepted inflation targeting as a new monetary policy regime. The analysis of monetary policy strategy has to go back to the problem of timeinconsistency of optimal policy which is connected with reputation and credibility of policy makers. The number of models explore whether the targeting regimes in conducting monetary policy are superior to the instrument rules such as Taylor rule. Although the inflation targeting is just one of a policy targeting regime (alternative targeting regimes include: price targeting, monetary targeting, exchange rate targeting) it becomes very su- 1 Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu 1

7 itable not only for industrialized economies, but also for transition economies and emerging markets economies. The success of the inflation targeting comes from the advantages of this approach that include various positive macroeconomic effects in the form of breaking inflation expectations, reducing sensitivity of expectations to realized inflation, reducing volatility of inflation expectations, reducing output volatility and inflation volatility. For the economies in transition the inflation targeting is especially important targeting regime since they face with the specific economic conditions in which the nominal anchor is needed as part of the macroeconomic stabilization in order to successfully fulfill the most important task - to reach the price stability. For the economies in transition, as well as for other economies, it could be concluded that the implementation of the inflation targeting is reasonably successful not only for the price stability, but for the credibility and transparency of the monetary policy, and real economic movements, also. Key words: targeting regimes, inflation targeting, monetary policy objectives UVOD Izbor između diskrecionih prava i pravila u vođenju ekonomske, a prevashodno monetarne politike, nametnuo je problem određivanja tzv. režima targetitanja i pravila instrumenata politike. Literatura i modeli koji su razvijeni u okviru ove analize imali su svoje ishodište u modelu vremenske nekonzistentosti optimalne ekonomske politike (model Kidlenda i Preskota (1977.), model Baro-Gordona (1983.) i model Cukiermana (1992.)). Modeli su sa jedne strane dokazali zbog čega će u situaciji kada javnost očekuje nisku stopu inflacije, centralna banka biti podstaknuta da generiše višu stopu inflacije, tako da će se viša stopa inflacije pojaviti kao dominantna strategija, iako ne i optimalna. S druge strane, pažnja se sve više posvećivala pitanjima kredibiliteta i reputacije kreatora monetarne politike, kao odlučujućim za uspeh anti-inflacione monetarne politike. Ovi su modeli pošli od određivanja preferencija centralne banke (ciljne funkcije centralne banke), naspram preferencija javnosti, u vezi sa stabilizacijom dohotka (zaposlenosti) u odnosu na prirodni nivo, odnosno, u vezi sa stabilizacijom stope inflacije. Modeli koji su razvijeni u okviru Nove klasične makroekonomije dokazivali su neefikasnost monetrane politike u uticaju na realne veličine, osim u slučaju neanticipiranih monetarnih šokova koji će iako imaju realne efekte izazivati, zapravo, fluktuacije dohotka, a ne njegovu stabilizaciju. Ovakvi rezultati doprineli su davanju primata izboru pravila za vođenje monetarne politike, u odnosu na diskreciona prava. S druge strane, nameće se pitanje utvrđivanja pravila za vođenje monetarne politike na osnovu primene određenog režima targetiranja ili na osnovu jednostavnog pravila povratne sprege koje bi se koristilo prilikom utvrđivanja instrumenata monetarne politike. Među najčešće primenjenim režimima targetiranja je targetiranje stope inflacije. Za razliku od pravila na osnovu režima targetiranja, pravilo instrumenta politike pretpostavlja pravilo kojim se instrumentom monetarne politike odgovara na šokove tražnje i ponude. Među najpoznatijim pravilima povratne sprege je Tejlorovo pravilo kojim se kamatnom stopom odgovara na odstupanje dohotka od nivoa pune zaposlenosti i stope inflacije od ciljne stope inflacije. 2

8 CILJEVI MONETARNE POLITIKE Režim targetiranja se može definisati na dva načina. Prvi je opšti, kao zahtev za minimizacijom određene funkcije gubitka centralne banke. Prema drugoj definiciji, reč je o pravilu kojim se prilagođava instrument politike u slučaju da stvarna vrednost (ili očekivana vrednost) targetirane varijable odstupa od njene targetirane vrednosti. Prilikom određivanja režima targetiranja i instrumenata za ispunjivanje targeta neophodno je utvrditi šta su ciljevi kreatora monetarne politike niska stopa inflacije i stabilnost dohotka, odnosno, da li se nekom od ovih ciljeva daje primat, ili je moguće utvrditi određenu nagodbu između ovih ciljeva. Određivanje funkcije cilja monetarne politike pretpostavlja da se pođe od funkcije blagostanja društva, vrednosnog opredeljenja prema ciljevima koje treba ostvariti i eventualno od političkih motiva kreatora ekonomske politike. Poslednji faktor, u većini zemalja se izuzima jer nezavisnost centralne banke obezbeđuje da politički faktori i motivi ne utiču na monetarnu politiku. Međutim, faktor koji se odnosi na preferencije vezane za ciljeve je nezaobilazan, iako se često potpuno pogrešno poistovećuje sa nezavisnošću centarlne banke. Preferiranje niske i stabilne stope inflacije u odnosu na stabilnost dohotka određuje ciljeve tzv. konzervativnog ili ortodoksnog guvernera centralne banke. Konzervativni guverner stabilizaciji dohotka pridaje manji značaj nego što to čini društvo, tako da je i ponder stabilizacije dohotka kod konzervativnog guvernera manji od pondera društva. Funkcije gubitka uključuju različit ponder stabilizacije dohotka koji preferira društvo u odnosu na onaj koji preferira konzervativni guverner: Z = (π-π*) 2 + b(y-y*) 2 (1) π je stopa inflacije, π je željena stopa inflacije, y je nivo dohotka, y* je željeni nivo dohotka, b je ponder koji se pridaje stabilizaciji dohotka oko ciljnog nivoa. U slučaju konzervativnog guvernera centralne banke, biće određen manji ponder stabilizacije (b c ), od onog kojeg određuje društvo (b). Njegova funkcija gubitka je: Z C = (π-π*) 2 + b c (y-y*) 2, 0<b c <b (2) Pretpostavka je da postoji želja da se minimizira očekivana vrednost funkcije gubitka koja zavisi od fluktuacija dohotka i inflacije. Pri tome se pretpostavlja da se inflacija stabilizuje oko stope inflacije jednake nuli, dok se željeni nivo dohotka (y*) određuje na nivou iznad prirodnog nivoa dohotka (y n ): y*= y n + k (3) Interpretacija parametra k koji se odnosi na povećanje dohotka u odnosu na njegov prirodni, a istovremeno i ravnotežni nivo podrazumeva različita objašnjenja. Prema nekim objašnjenjima reč je o neophodnom uslovu jer se ravnotežni dohodak, usled rigidnosti na tržištu rada ili prisustva monopola u većini sektora, određuje na neprihvatljivo niskom nivou. S druge strane se na ovaj parametar gleda kao na moguće objašnjeje političkih motiva da se na veštački način poboljšaju makroekonomski rezultati, kako bi se povećale šanse da aktuelni kreato- 3

9 ri ekonomske politike ostanu na vlasti. U ovom slučaju parametar k će biti pokazatelj političkih pritisaka na monetarnu politiku da monetarnom ekspanzijom obezbedi povećanje dohotka. Međutim, vratimo se ključnoj tvrdnji koja se odnosi na vrednost parametra b koji predstavlja ponder stabilizacije. U slučaju konzervativnog guvernera centralne banke veći ponder će se pridavati stabilizaciji inflacije, u odnosu na stabilizaciju dohotka. To može za posledicu imati različit nagib putanja ekspanzije (lokus tačaka tangencije kriva indiferencije centralne banke i kriva agregatne ponude) konzervativnog guvernera, od nagiba u slučaju kada bi monetarna politika pratila preferencije društva. Manji nagib u slučaju konzervativnog guvernera podrazumeva da bi u ovom slučaju bio potreban manji stimulans kako bi se povećao dohodak (i zaposlenost), odnosno ovo bi se povećanje platilo manjim povećanjem inflacije nego da je u pitanju nekonzervativni guverner. Međutim, konzervativizam guvernera upravo podrazumeva da on neće koristiti monetarnu politiku u cilju obezbeđenja veće privredne aktivnosti. Mogući uticaj neanticipiranog monetarnog šoka, u ovoj situaciji, iako će obezbediti uticaj na realne veličine izazvaće samo povećanje fluktuacija realnog dohotka, uz gubitak reputacije kreatora monetrane politike kao konzervativnih (Backus, D. and Driffill, J., 1985.) 2. Prepuštanje monetarne politike konzervativnom guverneru koji preferira nisku i stabilnu stopu inflacije društvu će doneti dobitak u vidu sniženja prosečne stope inflacije, uz trošak koji će biti plaćen u vidu povećanja varijabilnosti dohotka ukoliko dođe do delovanja šokova ponude. Stepen konzervativizma i optimalna stopa inflacije biće određena u tački preseka marginalnog društvenog dobitka od smanjenja inflacije i marginalnog društvenog troška od povećanja varijabilnosti dohotka (Waller, C. J., 1992). 3 Prednosti prepuštanja monetarne politike konzervativnom guverneru izložene su u modelu Rogofa (1985.). Simplifikovani model se može izraziti funkcijom ponude: y t = π t - π e + ε (4) t t ε t je slučajni šok, nekorelisan u vremenu, E(ε t )=0 i varijanse σ ε2. Ciljna funkcija kreatora monetarne politike je: U = - π 2 / 2 - b(y t t -k)2 / 2, k > 0, b >0 (5) k je ciljni rast koji je veći od prirodnog nivoa, b je ponder varijabilnosti nivoa dohotka. Funkcija korisnosti kreatora politike pokazuje da ciljna inflacija može biti pozitivna, ukoliko optimalna stopa inflacije nije jednaka nuli, a takođe pokazuje i korisnost koja postoji u situaciji povećanog privrednog rasta. Pravilo monetarne politike, koga se pridržavaju kreatori monetarne politike, uključuje sklonost inflaciji i stabilizacionu komponentu: 2 Backus, D. and Driffill, J. (1985), Rational Expectations and Policy Credibility Following a Change in Regime, Review of Economic Studies, str 3 Waller, C. J. (1992), A bargaing model of partisan appointments to the central bank, Journal of Monetary Economics, br. 29., str

10 (6) Da bi se realizovala stabilizirajuća uloga monetarne politike mora se pretpostaviti da se najpre formiraju očekivanja, odnosno ugovaraju nominalne nadnice, dok se monetarna politika formuliše (utvrđuje stopa inflacije) nakon što je delovao šok (ε t ) koji javnost zapaža, ali ne može dovoljno brzo da mu se prilagodi. Monetarna politika u ovom slučaju reaguje na slučajne šokove brže od javnosti koja ugovara nadnice, te može imati stabilizirajuću ulogu. Pretpostavlja se da ciljevi monetarne politike nisu u potpunosti poznati prilikom određivanja nadnica, odnosno da se prioriteti politike menjaju češće nego što se ugovaraju nadnice. Tako će informacije kojima raspolažu kreatori ekonomske politike obezbediti veću efikasnost ove politike. Međutim, iako se smanjuje varijabilnost nivoa dohotka koji reaguje na slučajni šok, rezultat aktivne monetarne politike prema Rogofovom modelu je pozitivna inflacija koja nije praćena rastom prosečnog nivoa dohotka. Problemi vremenske konzistentnosti i kredibiliteta, su dakle ostali nerešeni. Bolje rešenje, prema modelu Rogofa, bi bilo ukoliko bi se kreator monetarne politike pridržavao unapred utvrđenog pravila politike, koje bi se odnosilo samo na smanjenje varijabilnosti dohotka, dok bi se prosečna inflacija pravilom odredila na nultom nivou: (6a) Ovakvo pravilo, međutim, nije vremenski konzistentno, jer javnost očekuje da jednom kada se očekivanja formiraju, kreatori monetarne politike promene svoje ponašanje i ipak izazovu inflaciju. Rešenje ovog problema bi se obezbedilo ukoliko bi se monetarna politika prepustila nezavisnoj instituciji - centralnoj banci i guverneru koji ne preferira inflaciju (b G <b) i koji bi se pridržavao unapred utvrđenog pravila, koje mora biti dovoljno jednostavno da bi se njegova implementacija mogla pratiti. Tako bi se najpre ustanovila nezavisna centralna banka i izabrao guverner centralne banke, a nakon šoka koji pogodi ekonomiju, nezavisni guverner bi kreirao monetarnu politiku, odnosno izabrao određenu stopu inflacije. Nezavisnost u ovom slučaju pretpostavlja da se guverner ne može smeniti ex post, nakon što se šok dogodio i pre nego što je kreirana politika, iako kreatori politike žele da nakon formiranja očekivanja izaberu drugog guvernera centralne banke, kako bi direktno uticali na monetarnu politiku i izazvali neočekivanu inflaciju: Nezavisnost je potrebna da bi se garantovalo onima koji određuju nadnicu da će ex post, jednom kada su očekivanja određena, politika centralne banke biti implementirana na osnovu objavljene i da neće biti odbačena od kreatora politike koji su na vlasti. 4 Ovakvim institucionalnim rešenjem, nezavisnom centralnom bankom i konzervativnim guvernerom, bili bi rešeni problemi vremenske nekonzistentnosti i kredibiliteta, stopa inflacije bi bila niska, jedino bi varijabilnost nivoa proizvo- 4 Lippi, F., On Central Bank Independence and Stability of Policy Targets, u F. Lippi, Central Bank Independence, Targets and Credibility, Edward Elgar, Chelthenham, UK, str

11 da bila veća nego u slučaju kada se monetarnom politikom direktno odgovara na šokove koji ekonomiju pogađaju. Testiranja ovih tvrdnji Alesine i Samersa (1993.) na osnovu podataka za zemlje OECD-a potvrdila su da nezavisna centralna banka podrazumeva i nižu i stabilnu stopu inflacije, ali da nije vezana za povećanu varijabilnost realne ekonomske aktivnosti, kako je model sugerisao. Ovakvi empirijski pokazatelji čak u većoj meri potvrđuju zahtev za nezavisnim i konzervativnim guvernerom od modela, s obzirom da nezavisnost ne mora da bude plaćena povećanim kolebanjem nivoa dohotka ili nezaposlenosti. Efekti preferiranja stabilnije i niže inflacije u odnosu na stabilizaciju dohotka zavise od načina formiranja nadnica i funkcionisanja tržišta rada. Sektori u kojima dominiraju fiksirani ugovori o nominalnim nadnicama, odnosno u kojima su dominantne nominalne rigidnosti, podložniji su varijabilnosti dohotka usled delovanja šokova agregatne ponude od sektora koji se baziraju na fleksibilnom funkcionisanju tržišta rada. Zato će oni koji su u sektorima koje karakteriše nefleksibilno tržište rada preferirati monetarnu politiku koja generiše višu stopu inflacije uz stabilniji nivo dohotka, dok će se u sektorima sa fleksibilnim tržištem rada preferirati niža stopa inflacije uz veću varijabilnost dohotka (Waller, C. J., 1992). 5 TARGETIRANJE INFLACIJE U makroekonomiji je tokom 1990-tih prisutno približavanje stavova oko ideje da se kao ključni cilj makroekonomske politike mora postaviti održavanje što niže stope inflacije. Ovaj će cilj obezbediti i uslove za visoki privredni rast. U skladu sa tim, targetiranje inflacije javlja se u velikom broju zemalja kao okvir za vođenje monetarne politike. 6 Istovremeno je tokom 1990-tih godina došlo do odustajanja od režima fiksnog deviznog kursa kao nominalnog sidra za vođenje monetrane politike. U jednom broju zemalja je fiksni devizni kurs kao nominalno sidro zamenjeno targetiranjem inflacije. Ovo je naročito slučaj u zemljama u tranziciji. Targetiranje inflacije podrazumeva objavljivanje targeta (ciljne) stope inflacije uz istovremeno publikovanje predviđanja u vezi sa kretanjem stope inflacije u budućnosti. Izborom režima targetiranja inflacije kao pravila za vođenje monetarne politike obezbeđuje se odgovarajuća fleksibilnost da se na šokove odgovori i to upravo obezbeđenjem transparentnosti monetarne politike. Istovremeno se na pravilo targetiranja stope inflacije gleda kao na mogući izraz tzv. striktnog ugovora između guvernera i javnosti kojim je utvrđena i kazna koju će guverner morati da plati u slučaju da stopa inflacije nije jednaka ciljnoj stopi inflacije. Potrebno je praviti razliku između targetiranja inflacije kao pravila za vođenje monetrane politike i određivanja ciljne stope inflacije u slučaju vođenja monetrane politike na bazi nekog drugog pravila u kome se ciljna stopa inflacije jav- 5 Waller, C. J. (1992), A bargaing model of partisan appointments to the central bank, Journal of Monetary Economics, br. 29., str Prva razvijena zemlja koja je primenila eksplicitno čvrstu varijantu targetiranja stope inflacije je Novi Zeland (1988.), Kanada, Čile i Izrael su primenili targetiranje stope inflacije godine, dok je Velika Britanija to učinila godine. Među zemljama koje primenjuju ovo pravilo monetarne politike je i 12 zemalja u tranziciji, kao i 21 zemlja u razvoju. 6

12 lja kao jedan od elemenata na bazi koga se formuliše pravilo za vođenje monetarne politike. S obzirom da je u makroekonomiji postignut konsenzus po pitanju da je neinflatorno makroekonomsko okruženje neophodan uslov, određivanje ciljne stope inflacije javlja se u velikom broju zemalja kao važan element za vođenje monetrane politike. Ipak, možemo praviti razliku između stope inflacije kao implicitnog targeta i stope inflacije kao eksplicitnog targeta. Monetarna politika koja se vodi na bazi targetiranja stope inflacije podrazumeva stopu inflacije kao eksplicitan target, u slučaju vođenja monetarne politike na bazi pravila povratne sprege, kakvo je Tejlorovo pravilo, ciljna stopa inflacije se javlja kao implicitni target. Pored ove razlike, prisutna je i razlika u vezi sa ciljevima centralne banke koji su određeni njenim mandatom, a od koje direktno zavisi i opredeljivanje za pravilo na bazi koga se vodi monetarna politika. Tako je u slučaju tzv. dualnog mandata centralne banke promovisanja pune zaposlenosti i cenovne stabilnosti, uz nepostojanje prioriteta u njihovom realizovanju, već uz zahtev da se u kratkom roku obezbedi izvesno uravnoteženje u dostizanju navedenih ciljeva, nemoguće opredeliti se za targetiranje inflacije kao pravila za vođenje monetarne politike. S druge strane, centralne banke kojima je mandatom nametnuta određena hijerarhija u realizaciji ciljeva, a koja podrazumeva da je cenovna stabilnost primarni cilj, tako da se drugi ciljevi ne mogu realizovati ukoliko nije obezbeđena cenovna stabilnost, imaju ciljnu stopu inflacije kao eksplicitan target, dok se monetarna politika vodi na osnovu pravila targetiranja inflacije. Postoji, međutim, i situacija u kojoj bi bio prisutan dualni mandat centralne banke, uz stopu inflacije kao eksplicitan target, tada bi se monetarna politika vodila na bazi targetiranja stope inflacije. Takav je slučaj sa Australijom, a i za monetranu politiku SAD-a preporučivalo se ovakvo pravilo 7 (Meyer, L. H., 2004.). U praksi je, međutim, slučaj da ovako jasnih razlika između dualnog i hijerarhizovanog mandata centarelne banke nema, tako da neke centralne banke koje primenjuju targetiranje inflacije kao pravilo za vođenje monetarne politike postaju fleksibilnije u određivanju targetirane stope inflacije, približavajući se situaciji dualnog mandata. Ipak, sigurno je da se monetarna politika vođena u uslovima dualnog mandata značajno razlikuje u odnosu na situaciju hijerarhizovanih ciljeva. Razlika se prevashodno odnosi na fleksibilnost koja omogućava da se monetrana politika koristi u svrhu stabilizacije dohotka. U vezi sa mogućnošću da se primenjuje targetiranje inflacije, uz određenu fleksibilnost koja monetranu politiku približava dualnom mandatu, kao značajan problem javlja se pitanje transparentnosti monetarne politike. Naime, u situaciji dualnog mandata centralne banke obezbeđena je transparentnost monetrane politike. To, međutim, neće biti slučaj u uslovima kada se primenjuje targetiranje inflacije kao pravilo, uz izvesnu fleksibilnost, jer će tada izostati transparentost u vezi sa stvarnim ciljevima monetarne politike. Problem izostanka transparento- 7 Još za mandata Alena Grinspena postojale su veoma glasne preporuke da se FED opredeli za primenu pravila targetiranja inflacije umesto pravila na bazi funkcije reakcije, kakvo je Tejlorovo pravilo. Međutim, guverner takvim idejama nije dao podršku. 7

13 sti ima više dimenzija. Najpre, gubitak transparetnosti monetarne politike može imati značajne negativne posledice na kredibilitet i reputaciju kreatora monetarne politike, naročito u zemljama koje su imale iskustva sa inflacijom. Upravo uvođenje eksplicitnog targeta stope inflacije bi trebalo da obezbedi transparentnost i doprinese poverenju u monetrane vlasti. Međutim, ponekad se eksplicitan target ciljne stope inflacije može javiti kao spasonosno rešenje kojim se skriva dualni mandat, zato što mnoge centralne banke ne žele da priznaju da pored cenovne stabilnosti za cilj imaju i stabilizaciju odstupanja dohotka od njegovog prirodnog nivoa. Ovakvo ponašanje centralnih banaka polazi od tvrdnje da će ukoliko jednom priznaju da se monetrana politika vodi i sa namerom da se utiče na privrednu aktivnost, a ne samo na cene, izgubiti svoj kredibilitet i efikasnost monetarne politike u stvaranju neinflatornog makroekonomskog okruženja. Dolazi se do paradoksalnog zaključka da će se laganjem javnosti u vezi sa ciljevima monetrane politike obezbediti veći kredibilitet. Međutim, veliki broj modela koji razmatraju pitanja kredibiliteta i reputacije potvrđuju upravo suprotno, da će se povećanjem transparentnosti povećati i kredibilitet, ali po cenu izvesnog smanjenja mogućnosti uticaja monetarne politike na privrednu aktivnost. Ovaj se efekat, zaista u modelima koji počivaju na racionalnim očekivanjima i fleksibilnim tržištima, bazira na efektu iznenađenja, koga nema ukoliko je monetarna politika transparentna. U režimu targetiranja stope inflacije funkcija cilja centralne banke može se definisati u formi (C.E.Walsh, 2003.) 8 : IT 2 L t t t+ i IT t+ i i= 0 i T 2 = E b ( p p ) + l c ) (7) Jednačina cilja (7) pretpostavlja fleksibilan režim targetiranja, kao i dualni T mandat monetrnih vlasti s obzirom da se pored targetirane inflacije p u jednačini javlja i ponder koji se pridaje stabilizaciji dohotka u odnosu na dostizanje ciljne stope inflacije ( l IT ). Dakle, centralna banka se pored stabilizacije inflacije bavi i stabilizacijom dohotka ( l >0). IT OPERACIONALIZACIJA TARGETIRANJA INFLACIJE Operacionalizacija pravila targetiranja inflacije zahteva donošenje odluka o načinu utvrđivanja targetirane inflacije: određene eksplicitne stope inflacije, ili intervala u kome bi se našla ciljna stopa inflacije. Određivanje ciljne stope inflacije kao eksplicitnog targeta olakšava formiranje očekivanja od strane ekonomskih subjekata i važan je element u rešavanju problema inflacionih očekivanja i indeksiranja, značajnih za okončanje inflatorne spirale. S druge strane, utvrđivanje intervala u kome bi se našla ciljna stopa inflacije povećava fleksibilnost monetarne politike, naročito ukoliko je reč o cikličnim fluktuacijama. Što je širi targetirani interval inflacije, to je i veća mogućnost da će se stvarna stopa inflacije i naći u ovom 8 Walsh, C. E. (2003), Monetary Theory and Policy, MIT Press, Cambridge, Massachusetts, str

14 intervalu, ali se, s druge strane ne pruža odgovarajuće sidro za formiranje inflacionih očekivanja, niti se obezbeđuje snažna podrška kredibilitetu anti-inflacione politike. Kredibilitet dodatno dolazi u pitanje ukoliko se stvarna stopa inflacije ne nađe ni u široko targetiranom intervalu. Tipičan targetiran interval stope inflacije iznosi od 1% do 3% 9. U makroekonomiji je prisutno mišljenje da inflacija ne bi trebalo da bude targetirana u intervalu 0 % do 1% iz više razloga. Pored već pomenutog problema vremenske nekonzistentnosti stope inflacije jednake nuli, prisutan je i problem u okviru modela Novih kejnzijanaca prema kojima postoje nominalne rigidnosti nadnica. Zbog ovih rigidnosti će se u situaciji delovanja negativnog šoka tražnje, kada se inflacija realizuje na nivou jednakom nuli (do 1%) može dogoditi da su realne nadnice više od ravnotežnih, uz rast nezaposlenosti i usporavanje privrednog rasta. 10 Takođe se određivanjem ciljne stope inflacije na suviše niskom nivou (0 1 %) oduzima mogućnost monetarnoj politici da preko kamatne stope utiče na privrednu aktivnost, što naročito može biti važno u otklanjanju cikličnih fluktuacija. 11 Pored pitanja u kom intervalu targetirati stopu inflacije važno je utvrditi i da li se stvarna inflacija realizuje u okviru ovog intervala. Praćenje iskustava koje su imale zemlje sa primenom pravila targetiranja inflacije ukazuje da se u zemljma u tranziciji javlja problem realizovanja stope inflacije koja je targetirana, jer se dešava da ciljna stopa inflacije bude ili podcenjena ili precenjena, a naročito kada se pokušava simultano targetirati i inflacija i devizni kurs. Ipak se ne može uspešnost politike targetiranja inflacije utvrditi samo na bazi ovog pokazatelja već se pre svega razmatra ostvarivanje ključnog cilja uvođenja ovog pravila za vođenje monetarne politike obaranje stope inflacije. Međutim, neuspeh da se generiše inflacija u okviru targetiranog intervala povećava varijabilnost inflacije što ima negativne efekte na ekonomiju, pre svega na inflaciona očekivanja i privrednu aktivnost. Trebalo bi, ipak, imati u vidu da neuspeh u targetiranju stope inflacije nije uvek samo posledica grešaka u vođenju monetarne politike. Veliku ulogu imaju i eksterni faktori, koje nije uvek lako predvideti: kretanje globalne ekonomske aktivnosti, kretanje na svetskim finansijskim tržištima, kretanje cena energenata ili hrane i sl. Takođe se prilikom targetiranja stope inflacije nameće i pitanje za koji se vremenski period inflacija targetira. Prihvatanjem dužeg vremenskog horizonta za targetiranje inflacije olakšava se donošenje ekonomskih odluka i obezbeđuje se poverenje u monetarnu politiku i njene ciljeve. Istovremeno, rešava se i problem dugih vremenskih kašnjenja koji postoje u efektima monetarne politike na stopu inflacije, ali i ekonomsku aktivnost. Suviše kratak vremenski horizont može dovesti do čestih nepodudaranja stvarne stope inflacije sa targetiranom, što može izazvati česte promene monetarne politike kako bi se ciljna inflacija ipak ostvarila, pri 9 Postoji mišljenje da u zemljama u tranziciji interval za targetiranje stope inflacije treba da bude nešto viši: od 4 do 5 %. 10 Prema nekim modelima u zemljama u tranziciji se neće pojaviti potreba za sniženjem nominalne nadnice jer u njima postoji značajan rast produktivnosti, tako da se ovaj argument za određivanje više stope inflacije ne može primeniti na privrede u tranziciji, zbog čega se ze ove zemlje preporučuje niska stopa inflacije (oko 0 %). 11 Ciljna stopa inflacije jednaka nuli može značiti deflaciju i uvesti privredu u stanje zamke likvidnosti (Dž. M. Kejns) kada je nemoguće snižavanjem nominalne kamatne stope stimulisati privrednu aktivnost. 9

15 čemu ne ostaje mnogo prostora da se monetarnom politikom deluje na smanjenje fluktuacija dohotka, već se upravo suprotno, čestim promenama monetarne politike izazivaju značajnije fluktuacije privredne aktivnosti. Ipak, pored toga što se targetirana stopa inflacije ne sme često menjati, neophodno je ostaviti mogućnost da do promene, ipak, može da dođe. Ovaj se zahtev ispunjava kroz tzv. višegodišnje targete inflacije, tako da ukoliko se inflacija targetira na period od dve godine, to znači da je inflacija u tekućoj godini targetirana pre dve godine, pri čemu je targetirana i inflacija u narednoj godini. Ciljne stope inflacije se iz perioda u period povezuju tako da se mogu menjati kao odgovor na šokove koji pogađaju ekonomiju, u prvom redu na šokove ponude. 12 EFEKTI TARGETIRANJA INFLACIJE Uvođenje režima targetiranja inflacije trebalo bi u prvom redu da utiče na formiranje inflacionih očekivanja, a time i na moguće efekte na makroekonomska kretanja. Targetiranjem inflacije olakšava se borba protiv inflacije, u zemljama sa nestabilnim i visokim inflacijama, u kojima je prvi veliki problem sa kojim se monetrane vlasti suočavaju slamanje inflacionih očekivanja, odnosno, okončanje indeksiranja cena (nadnica, kamatne stope). Istovremeno bi se režimom tergetiranja inflacije uticalo na sniženje stope žrtvovanja, odnosno snizili bi se troškovi dezinflacije, što bi olakšalo realizaciju politike makreokonomske stabilizacije. 13 Slamanje inflacije ne bi bilo plaćeno značajnijim padom dohotka ili rastom nezaposlenosti, jer bi se ekonomski subjekti na vreme prilagodili novoj, nižoj stopi inflacije koja je targetirana, a istovremeno i objavljena javnosti. Ključni elementi ove dinamike tiču se poverenja u monetarnu politiku, ali i fleksibilnosti tržišta od koje zavisi u kojoj će meri restriktivna monetarna politika uticati na cene, a ne na količine. Rigidnosti koje su na tržištima prisutne, naročito na tržištu rada u vidu rigidnosti radnih ugovora, ograničavaju mogućnosti monetarne politike, čak i u uslovima racionalnih očekivanja (modeli Novih kejnzijanaca). Efekti uvođenja pravila targetiranja inflacije u zemljama sa stabilnom i niskom stopom inflacije imaće vidljive koristi u vidu nepostojanja inflacionih očekivanja tek kada se ekonomija suoči sa delovanjem nekog šoka. Efekti na slamanje inflacionih očekivanja u zemljama sa nastabilnim i visokim stopama inflacije postojaće tek postepeno, kada se javnost uveri u stvarno realizovanje objavljene ciljne stope inflacije. Na osnovu analize inflacionih očekivanja u zemljama sa politikom targetirane stope inflacije i u zemljama koje ne sprovode ovo pravilo može se zaključiti da nema značajnijih razlika u odnosu na formiranje inflacionih očekivanja. Ipak, treba imati na umu da su zemlje koje primenjuju pravilo targetiranja inflacije već imale problema sa inflacionim očekivanjima u mnogo većoj meri nego zemlje koje se nisu opredelile za targetiranje inflacije, naročito se to odnosi 12 Vremenski horizont targetirane inflacije u zemljama u tranziciji bio je na početku primene pravila kratak godinu dana, da bi se kasnije prešlo na dugoročne i srednjoročne targete. 13 Za razliku od razvijenih ekonomija u kojima se pravilo targetiranja inflacije uvodi nako što je obezbeđena cenovna stabilnost u zemljama u tranziciji ovo se pravilo koristi kao ključni element paketa mera monetarne politike kojima bi se obezbedilo sniženje inflacije i smanjenje njene varijabilnosti. 10

16 na tranzicione zemlje i privrede sa nastajućim tržištima, tako da se poređenje vezano za slamanje inflacionih očekivanja mora uzeti sa izvesnom rezervom. Poređenje nestabilnosti inflacionih očekivanja u zemljama sa režimom targetiranja inflacije i zemljama u kojima se ovo pravilo ne primenjuje 14 dovodi do zaključka da inflacionih očekivanja nisu nestabilnija u zemljama koje ne primenjuju kao eksplicitan target stopu inflacije (A. T. Levin, F. M. Natalucci, J. M. Piger, 2004.) 15 Ipak, u zemljama u kojima se primenjuje targetiranje inflacije, inflaciona očekivanja u manjoj meri reaguju na makroekonomske fluktuacije nego što je to slučaj u ostalim zemljama. Moguće je utvrditi značajno manje reagovanje dugorčnih inflacionih očekivanja na stvarna kretanja stope inflacije u zemljama koje primenjuju targetiranje inflacije. To potvrđuje sposobnost da se primenom ovog pravila raskine veza između inflacionih očekivanja i realizovane stope inflacije. Istovremeno, moguće je utvrditi da se visoka inflacija kraće održava u zemljama sa režimom targetiranja inflacije. Zato inflatorni šokovi imaju efekte u dužem vremenskom periodu u zemljama koje ne primenjuju pravilo targetiranja inflacije, nego u zemljama sa ovim pravilom. SPECIFIČNOSTI TARGETIRANJA INFLACIJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI Važno je razmotriti i specifične uslove u kojima se pravilo targetiranja inflacije primenjuje u zemljama u tranziciji, jer je moguće uočiti makroekonomske efekte koji dolaze do izražaja u ovim zemljama, a zbog kojih se ovo pravilo upravo i preporučuje za tranzicione privrede. Kao što je u radu već istaknuto, kada se odustalo od fiksnog deviznog kursa, bilo je neophodno utvrditi nominalno sidro. Istovremeno, u ovim se zemljama nije ni razmišljalo o vođenju monetarne politike na osnovu diskrecionih prava. Eksplicitno nominalno sidro bilo je neophodni element monetarne politike, s obzirom da centralne banke ovih zemalja nisu imale odgovarajući kredibilitet i reputaciju u vođenju anti-inflacione politike. U takvim se uslovima i primenjuje pravilo targetiranja inflacije kojim se pored ostalog afirmiše kredibilitet monetarnih vlasti, kroz insistiranje na transparentosti, a što utiče i na povećanje poverenja koje javnost ima u monetarne vlasti. Ciljna stopa inflacije kao eksplicitan target, jasna je široj javnosti koja na osnovu objavljene inflacije može da formira očekivanja i donosi odgovarajuće ekonomske odluke. S druge strane objavljivanje targeta novčanih agregata ponekad javnost u potpunosti ne razume, jer ne poznaje vezu između različitih monetranih agregata i kretanja inflacije. Pored transparentosti koja se na najbolji način obezbeđuje pravilom targetiranja inflacije, ovim se pravilom rešavaju problemi specifični za zemlje u tranziciji: nestabilna tražnja za novcem, nestabilnost u odnosu novac-cene, dramatične promene u finansijskom sektoru, fiskalna reforma i slično. To su razlozi zbog kojih se češće monetarne vlasti opredeljuju za targetiranje inflacije u odnosu na targetiranje monetarnih agrega- 14 Analiza se odnosi na uzorak zemalja sa targetiranom inflacijom: Australija, Kanada, Novi Zeland, Švedska, Velika Britanija, i zemalja koje ovo pravilo ne primenjuju: evro-zona, Japan, SAD. 15 Levin, A. T., Natalucci, F. M., Piger, J. M. (2004), The Macroeconomic Effects of Inflation Targeting, Federal Reserve Bank of St. Louis Review, br. 86(4), str

17 ta. Važno je istaći i da se za razliku od primene valutnog odbora za vođenje monetarne politike, primenom targetiranja inflacije ostavlja sloboda monetarnim vlastima da mogu monetarnom politikom da reaguju na šokove. Postoje, međutim, izvesni preduslovi za uvođenje pravila targetiranja inflacije koji se tiču kako makroekonomske politike, tako i performansi privrede, finansijskog sistema i razvijenosti institucija. Za primenu pravila targetiranja inflacije u zemljama u tranziciji neophodno je obezbediti: jak fiskalni sistem, razumljiv transmisioni mehanizam instrumenti monetarne politike inflacija, dobro razvijen finansijski sistem, nezavisnost centralne banke sa mandatom cenovne stabilnosti, sposobnost da se predviđa inflacija, postojanje samo jednog nomanialnog sidra inflacije, transparentnost monetarne politike (J. Jonas, F. S. Mishkin, 2003) 16. Pozitivni makroekonomski efekti uvođenja targetiranja inflacije u zemlje u tranziciji se pre svega odnose na postizanje cenovne stabilnosti, iako se pokazalo da je proces dezinflacije bio kompleksan. Pred kreatore ekonomske politike se u ovim zemljama postavilo ne samo pitanje izbora konkretne stope ciljne inflacije, već i pitanje kojom se brzinom želi realizovati dezinflacija što dovodi do poznatog izbora između gradualizma i šok terapije. Kao ključno ograničenje u realizovanju dezinflacije javlja se stopa žrtvovanja, kao gubitak dohotka usled obaranja stope inflacije. Ne postoji konsenzus po pitanju koja je optimalna brzina dezinflacije kojom se minimizira stopa žrtvovanja. U radu je već ukazano da će se targetiranjem niske stope inflacije i opredeljivanjem za brzu dezinflaciju slomiti inflaciona očekivanja što će obezbediti i malu stopu žrtvovanja, to međutim zavisi od stepena fleksibilnosti tržišta, otvorneosti privrede, kredibiliteta monetarnih vlasti, ranijih iskustava sa inflacijom i makrokeonomskom stabilizacijom, ali i od postignutog društvenog konsenzusa po pitanju potrebe da se makroekonomska stabilizacija sprovede. U zemljama u tranziciji stopa žrtvovanja se javlja kao izuzetno važan element makrokeonomske stabilizacije upravo iz razloga što ekonomska tranzicija ne predstavlja jednosatvnu promenu ekonomske politike, već promenu ekonomskog, ali i političkog sistema. Kao jedan od početnih efekata tranzicije može se javiti tranziciona recesija, dok se značajna stopa žrtvovanja, koja po prirodi pogađa naročito pojedine segmente društva, može doprineti razočaranju javnosti u ekonomske reforme koje će voditi pritisku na kreatore ekonomske politike da od reformi odustanu, naročito u segmentu čvrste monetarne i fiskalne politike. U nekim zemljama se kao reakcija na visoke troškove tranzicije i makroekonomske stabilizacije mogu reafirmisati stare političke snage čiji bi povratak na vlast samo odgodio neophodne promene, ali i paradoksalno, povećao troškove makroekonomske stabilizacije usled poznatog efekta «stani-kreni». Određivanje ciljne stope inflacije u okviru pravila targetiranja inflacije zavisi od institucionalnog aranžmana kojim se određuje nezavisnost centralne banke. Nezavisnost podrazumeva nezavistost u izboru instrumenata monetarne politike kojima će se ciljevi monetarne politike realizovati, ali ne mora da podrazume- 16 Jonas, J., Mishkin, F. S. (2003), Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and Prospects, National Bureau of Economic Research, Working paper 9667, str 5. 12

18 va i potpunu nezavisnost u izboru ciljeva. U većini zemalja u tranziciji implementira se pristup nezavisnosti i u izboru instrumenata i u izboru ciljeva monetarne politike. U slučaju pravila targetiranja inflacije, nezavisnost bi podrazumevala nezavisnost u utvrđivanju eksplicitnog targeta ili targetiranog intervala, naravno, uz nezavisnot u izboru instrumenata da se cilj ostvari. S obzirom da se ove zemlje suočavaju sa nestabilnim i relativno visokim stopama inflacije, nedovoljnim kredibilitetom kreatora ekonomske politike, ali i sa mogućim političkim pritiscima, pokazatelji govore da je u ovim zemljema pravnom regulativom obezbeđen veći stepen nezavisnosti centralnih banaka nego u razvijenim zemljama (Cukierman, A., Miller, G. P. and Neyapti, B., 2002). S druge strane, specifičnosti procesa tranzicije i njegovih efekata, stvaraju u ovim zemljama još veće tenzije između monetarnih vlasti (centralne banke) i vlade (političara). Razlike u preferencijama između centralne banke i vlade u vezi sa ostvarivanjem cenovne stabilnosti, s jedne strane i privrednog rasta, s druge strane, u ovim su zemljama još značajnije, dok se pitanje brzine dezinflacije javlja kao odlučujuće. Pokazatelji na bazi kojih se mogu praviti poređenja između primenjenih pravila za vođenje monetarne politike u zemljama u tranziciji, a koja se odnose na ostvarenu stopu inflacije, varijabilnost inflacije i varijabilnost dohotka, ne daju jasne zaključke o superiornosti targetiranja inflacije u odnosu na druge načine za vođenje monetarne politke. Jedan od razloga za nemogućnost donošenja definitivnih zaključaka se odnosi na kratak period, ali i na činjenicu da su ove zemlje u periodu tranzicije bile pogađane različitim realnim šokovima, zbog kojih su se uslovi među privredama u tranziciji značajno razlikovali, što otežava bilo kakvo poređenje. ZAKLJUČAK Primena pravila targetiranja inflacije postala je od 1990-tih godina opšte prihvaćen način vođenja monetarne politike u velikom broju zemalja kako razvijenih, tako i zemalja u tranziciji i zemalja sa nastajućim tržištima. Iako se mogu utvrditi različiti efekti primene ovog pravila među zemljama, zajedničko je da se ovim pravilom obezbeđuje neiflatorno okruženje, slamanje inflatornih očekivanja javnosti, povećanje kredibiliteta monetarnih vlasti, sniženja troškova dezinflacije i povećanje fleksibilnosti monetrane politike. Izbor targetiranja inflacije obezbeđuje veću transparentnost monetarne politike, s obzirom da se pravilom insistira da monetarne vlasti objave ciljnu stopu inflacije, kao i kretanje u visini stvarne stope inflacije. Objavljivanje ciljne stope inflacije, kao najjasnijeg pokazatelja cenovne stabilnosti, javnosti olakšava formiranje očekivanja u vezi sa budućom inflacijom. Istovremeno se pridržavanjem ciljne stope inflacije obezbeđuje kredibilitet monetarnih vlasti u vezi sa njihovim primarnim ciljem cenovnom stabilnošću. To olakšava i ubrzava makroekonomsku stabilizaciju, uz nižu stopu žrtvovanja. Mora se pri tome imati u vidu da se izborom režima targetiranja inflacije prihvata postavka da monetarna politika nije efikasna u uticaju na realnu ekonomsku aktivnost, tako da se kao cilj monetarne politike može javiti samo niska i stabilna stopa inflacije, a ne i podsticanje privrednog razvoja, ili stabilizacija fluktuacija dohotka. 13

19 Primena režima targetiranja inflacije je naročito značajna za zemlje koje se suočavaju sa problemom kontrole inflacije, kakve su privrede u tranziciji, mada njihove slabe institucionalne karakteristike mogu predstavljati glavna ograničenja za njegovu primenu. Naime, za primenu režima targetiranja inflacije neophodno je zadovoljiti određene uslove: nezavisnost centralne banke u vođenju monetarne politike (u izboru instrumenata i ciljeva), razvijenost fiskalnog sistema kojim se isključuju fiskalni pritisci na monetarnu politiku, objavljivanje ciljne stope inflacije kao jedinog nominalnog sidra što podrazumeva da se odbaci simultano određivanje targeta deviznog kursa u bilo kojoj formi, kompetentnost monetarnih vlasti u utvrđivanju ciljne stope inflacije ili targetiranog intervala inflacije kao i u proceni budućeg kretanja inflacije, poznavanje transmisionog mehanizma monetarne politike, kao i vremenskih kašnjenja u efektima monetarne politike. Navedeni preduslovi za uspešno uvođenje pravila targetiranja inflacije u zemljama u tranziciji upravo predstavljaju faktore čijim se ispunjenjem doprinosi uspehu samog procesa tranzicije. Literatura 1. Alesina, A. and Summers, L. H. (1993), Central Bank Independence and Macroeconomic Perofrmance: Some Comparative Evidence, Journal of Money, Credit, and Banking, No. 25 (2), Pp Backus, D. and Driffill, J. (1985), Rational Expectations and Policy Credibility Following a Change in Regime, Review of Economic Studies, Pp Barro, R. And Gordon, D. (1983), Rules, Discretion, and Reputation in a Model of monetary Policy, Journal of Monetary Economics, No. 12, Pp Barro, R. And Gordon, D. (1983), A Positive Theory of Monetary Policy in a Natural Rate Model, Journal of Political Economy, No. 91, Pp Cukierman, A. (1992), Central Bank Strategies, Credibility and Independence, Cambridge, MIT Press, Massachusetts, USA 6. Cukierman, A., Miller, G. P. and Neyapti, B. (2002), Central bank reform, liberalization and inflation in transition economies an international perspective, Journal of Monetary Economics, No. 49, Pp Jonas, J. and Mishkin, F. S. (2003), Inflation Targeting in Transition Countries: Experience and Prospects, National Bureau of Economic Research, Working paper 9667, papers/w Kydland, F. E. And Prescott, E. C. (1977), Rules rather than discretion: the inconsistency of optimal plans, Journal of Political Economy, No. 85, Pp Levin, A. T., Natalucci, F. M. and Piger, J. M. (2004), The Macroeconomic Effects of Inflation Targeting, Federal Reserve Bank of St. Louis Review, No. 86(4), Pp Lippi, F., On Central Bank Independence and Stability of Policy Targets, in F. Lippi (1999), Central Bank Independence, Targets and Credibility, Edward Elgar, Chelthenham, UK 11. Meyer, L. H. (2004), Practical Problems and Obstacles to Inflation Targetitng, Federal Reserve Bank of St. Louis Review, No. 86(4), Pp Rogoff, K. (1985), The optimal degree of commitment to an intermediate target, Quarterly Journal of Economics, No. 100, Pp Waller, C. J. (1992), A bargaing model of partisan appointments to the central bank, Journal of Monetary Economics, No. 29., Pp Walsh, C. E. (2003), Monetary Theory and Policy, MIT Press, Cambridge, Massachusetts, USA 14

20 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str UDC Originalni naučni rad Miomir Jakšić 1 EKONOMIJA ZASNOVANA NA ZNANJU I MAKROEKONOMSKE PERFORMANSE Apstrakt Za privredu zasnovanu na znanju, znanje i obrazovanje su ključni faktor koji joj omogućava sticanje i održavanje konkurentske prednosti kroz vrednost izvoza robe i usluga u kojima je znanje sadržano, ali i direktno, kroz izvoz znanja i obrazovanja. Koncept se proširio od ekonomije znanja (obrazovanja) kao aktivnosti proizvodnje znanja, ka ekonomiji zasnovanoj na znanju, koja obuhvata sve ekonomske aktivnosti jedne privrede. Ključne reči: Ekonomija zasnovana na znanju, makroekonomske performanse, mala otvorena ekonomija. Abstract For knowledge based economy, knowledge and education are critical success factors that enables acquiring and retaining of competitive advantage through export of goods and services with embedded knowledge, directly through export of knowledge and education. The concept evolved from economics of klnowledge (education) as production of knowledge towards knowledge based economy, that encompass all economic activities of one economy. Key words: Knowledge based economy, macroeconomic performansec, small open economy. UVOD Po novoj teoriji rasta model ekonomije znanja se od tradicionalne privrede razlikuje po sledećem: - ekonomiju više ne karakteriše retkost, već izobilje, jer za razliku od opipljivih resursa koji su ograničeni, informacije i znanje se zajednički koriste i uvećavaju; - u uslovima globalizacije znanje ne trpi tiraniju mesta, već se ubrzano širi; - zakoni, barijere i porezi u oblasti ekonomije znanja teško su primenljivi na nacionalnoj osnovi, jer znanje ide ka tačkama gde je tražnja najviša, a barijere najniže; - proizvodi sa velikim učinkom opredmećenog znanja donose izuzetnu zaradu, jer sadrže dodatu vrednost za korisnike koja nadmašuje onu kod proizvoda sa opipljivim resursima; 1 Ekonomski fakultet, Beograd 15

21 - vrednovanje i ocenjivanje znanja veoma zavisi od konteksta, jer u različitim institucionalnom okruženju i na različitim nivoima razvoja donosi različite prinose; - ljudski kapital i njegova kompetentnost su najznačajnija osnovica ekonomije znanja.[1] Indikatori privrede zasnovane na znanju Kako prepoznati tendencije i procese privreda zasnovane na znanju? Na to pitanje teorijski odgovor upućuje na sledeće indikatore:[2] 1. Organizaciono restrukturiranje ( usmeravanje strukture prema tržištu, proizvodima i procesima, plitka i fleksibilna organizacija, oslonac na neformalnu komunikaciju, stvaranje fleksibilnih radnih timova i grupa) 2. Ekspanzija novih poslovnih uloga i funkcija ( specijalista, trenera, pregovarača, menadžera znanja) 3. Novi podsticajni mehanizmi za proizvode i usluge ( razvoj Intraneta, razvoja baza podataka, izrada vebsajtova, uvod proizvoda i usluga koje podstiču razvoj tehnologija, razvoj i uvođenje proizvoda zasnovanih na znanju) 4. Strateške alijanse i partnerstva ( naglasak na internoj komunikaciji, jačanje mreža, nova partnerstva, razvoj eksternih veza) 5. Autsorsing informacija - pribavljanje imformacionih materijala, obrada podataka...) Proizvodnja dobara i usluga sa visokom dodatom vrednošću je u središtu usavršenih ekonomskih performansi i međunarodne konkurentnosti, a investicije u ljudski kapital koje uvećavaju veštine i kompetencije radnika su u središtu reorganizovanja firmi. Troškovi sticanja znanja su manji, difuzija novih tehnologija i znanja postaje brža, barijere ubrzano nestaju, znanje se brzo transformiše u informacije, životni ciklus proizvoda, usluga i znanja se skraćuje, kvalifikacije se neprekidno moraju menjati. Zato su dva najvažnija cilja međunarodne konkurentnosti ekonomije zasnovane na znanju: - povećanje kapaciteta pojedinaca i društva za adaptaciju, i - minimiziranje društvenih troškova tog prilagođavanja za pojedince i zajednice.[3] IZAZOVI EKONOMIJE ZASNOVANE NA ZNANJU Snaga i izazovi kreiranja ekonomski zasnovane na znanju mogu se predstaviti sledećom tabelom: Tabela. Kreiranje makroekonomije zasnovane na znanju: snaga i izazovi. SNAGA IZAZOVI saradnja javnog i privatnog sektora fleksibilnost IKT sektora u promenljivom okruženju jačanje IKT sektora sposobnost obrazovnog i naučnog sistema zemlje visok obrazovni nivo neuravnotežena regionalna razvijenost razvoj telekomunikacionog sektora IKT tehnologije se sve više koriste sistem javnih informacija i biblioteka mobilne komunikacije 16

22 Ključni faktori uspeha makroekonomije zasnovane na znanju sledeći:[4] - dimenzija okruženja; - dimenzija socio-ekonomskih uticaja; - inovacije i preduzetništvo; - ljudski kapital, i - IKT tehnologije. Najzačnjnije promene koje donosi KBE ogledaju se u sledećim procesima: - rast tražnje za visokokvalifikovanim radnicima koji poseduju kognitivne veštine, spremnost na promene i razvoj i uvođenje novih ideja, uz doživotno učenje; - oslonac na IKT koje omogućavaju nove radne aranžmane (rad od kuće, rad sa skraćenim i fleksibilnim radnim vremenom), uvećano kodifikovanje znanja i smanjivanje troškova širenja znanja; - veće otvaranje prema svetskoj privredi, uz rast trgovine dobrima, uslugama, posebno znanjem, uz sve veći oslonac na strane direktne investicije; - internacionalizacija proizvodnje koja nameće novo i rastuće znanje da bi se kontrolisale i integrisale poslovne jedinice; - promena strukture proizvodnje, smanjeno učešće primarnog i sekundarnog sektora, rastuće učešće tercijarnog sektora, posebno sektora obrazovanja i onih sektora čija je dodata vrednost rastuća; - rastući značaj međunarodnih mreža, alijansi i partnerstva među akterima; - rastući značaj ulaganja u IR, inovacije i obrazovanje.[5] Progres ekonomije zasnovane na znanju, se, po R. Bekhausu, može definisati kao: rastuća saglasnost, jasnije shvatanje istine, rastuća pouzdanost znanja, uvećana objašnjavajuća snaga, neumitne promene. Teorijski progres je: rastuća opštost, rastući domen, uvećana preciznost, uvećana rigoroznost, otklanjanje grešaka i nedoslednosti, uvećana jednostavnost, predviđanje novih fakata. empirijski progres podrazumeva: rastući broj i kvalitet empirijskih generalizacija, rastuća moć predviđanja, uvećana moć rešavanja problema. U skladu sa ovim mogući su sledeći teorijski pristupi progresu u ekonomiji: 1) usavršavanje ekonomskih modela (rastuća rigoroznost, veći broj implikacija, veći broj opštih pretpostavki); 2) formalna matematička rigoroznost; 3) sve realniji modeli; 4) rastuća obuhvatnost teorije; 5) rastuća objašnjavajuća snaga. U skladu sa globalnim trendovima prirodnih nauka, njihovom učenju o opstajanju u uslovima stohastičkih procesa, u uslovima samoorganizovanja i haosa, prožimanja evolucije i revolucije ukazuje da Kraja istorije oličenom o dosegnutom i večitom poretku nema, jer se i insitutucije i pojedinci menjaju tokom procesa učenja i saznavanja, u uslovima inovacija i ubrzane difuzije znanja. Učenje je izazov za normatizivam tradicionalnog kolektivističkog socijalizma i tržišnog individualizma. Vrednosne kolektivističke norme i preferencije pojedincaca podjednako se menjaju, i ne mogu biti naturalizovane, jer učenje nije samo puko gomila- 17

23 nje informacija, nego i pomeranje granica sposobnosti i veština i društva i pojedinaca, odbacivanje prevaziđenih i usvajanje novih vizija i ideja u uslovima ne jedne jedine nego različitih budućnosti, kako nas to uči nobelovac Ilja Prigožin. Namesto tradicionalnog socijalizma ili tržišnog individualizma Hodžson govori o tržišnom kognitivizmu i učećoj ekonomij. Izazov za XXI vek nije izgradnja fiksirane i finalne utopije, nego stvaranje evtopije: namesto u-topije (mesta koga nema), stvaranje ev-topije (mesta koje evoluira, mesta koje se razvija). To je sistem koji podstiče učenje, ljudske mogućnosti, sistematski inkorporira narastajuće znanje i prilagođava se promenljivim okolnostima. Njegova obeležja su: - vladavina neizvesnosti i nepotpunog znanja onemogućava potpuno racionalnu socijalnu i ekonomsku politiku; - politika podleže stalnom eksperimentisanju, brojnim varijacijama rutine, znanja, institucija; - ugrađeni varijetet ovećava mogućnosti sistemu da se prilagođava neprevdiđenim okolnostima; varijetet je od ključnog značaja za učenje i adaptibilnost i sistema i pojedinca; - nemogućnost ustanovljavanja trajne i večite svemoći pojedinca ili institucije ukazuje da ne postoji konačna ocena šta želimo i čemu stremimo. Učenje i prilagođavanje iziskuju participativni i demokratski dijalog koji će obuhvatiti i naučna i normativna pitanja budućnosti. Kompleksnost sistema- ideja haosa i samoorganizovanja, adaptacije, višestruke ravnoteže, sticanja i gubljenja energije iz biologije i fizike prenesena je i u ekonomiju. PERSPEKTIVE EKONOMIJE ZASNOVANE NA ZNANJU Najvažniji stav o perspektivama ekonomije zasnovane na znanju je da učeća ekonomija nije kraj istorije. Učenje je saznavanje, menjanje, interakcija pojedinca i društva, pomeranje granice mogućeg, opstajanje u granicama tolerancije. Učenje, pri tome ne treba shvatiti kao samo puko gomilanje informacija, već kao pomeranje granica sposobnosti i veština, kako društva, tako i pojedinaca, odbacivanje prevaziđenih i usvajanje novih vizija i ideja u uslovima, ne jedne jedine, nego različitih budućnosti. Dž. Hodžson govori o tržišnom kognitivizmu i učećoj ekonomiji.[6] KBE podstiče učenje, ljudske mogućnosti, sistematski inkorporira narastajuće znanje i prilagođava se promenljivim okolnostima. Uslovi u kojima će se dalje razvijati KBE u svetu i u Srbiji karakterisaće sledeći faktori: - vladavina neizvesnosti i nepotpunog znanja onemogućava potpuno racionalnu socijalnu i ekonomsku politiku; - politika podleže stalnom eksperimentisanju, brojnim varijacijama rutine, znanja, institucija; - ugrađeni varijetet uvećava mogućnosti sistemu da se prilagođava nepredviđenim okolnostima, pa je on je od ključnog značaja za učenje i adaptibilnost sistema i pojedinca; 18

24 - nemogućnost ustanovljavanja trajne i večite svemoći pojedinca ili institucije ukazuje da ne postoji konačna ocena šta želimo i čemu stremimo. Svaki sistem se sporo adaptira, menja i prilagođava okruženju, odnosno većim ili manjim poremećajima. Dobre institucije KBE poseduju tri obeležja: - prvo, uspostavljaju i štite svojinska prava u društvu; - drugo, ograničavaju eksproprijaciju nečijeg dohotka ili imovine, i - treće, u najvećoj mogućoj meri obezbeđuju jednake šanse za najšire slojeve društva u domenu zapošljavanja, socijalne sigurnosti i ljudskih prava. Posebno je značajan uticaj institucija KBE na održivi makroekonomski razvoj. On se prostire u sledećim pravcima: - tržišno nastajuće institucije uspostavljaju i štite svojinska prava, bez kojih i nema tržišta; - institucije koje regulišu tržište bave se regulacijom, eksternalijama, ekonomijom obima, nesavršenim informacijama; - institucije koje stabilizuju tržište umanjuju makroekonomsku nestabilnost i finansijske krize, - institucije koje legitimizuju tržište obezbeđuju socijalnu zaštitu, zdravstveno i penzijsko osiguranje. Za međunarodnu poziciju ekonomija zasnovane na znanju karakteristično je,,sabijanje prostora i vremena, koje proističe iz sledećih činjenica: 1) prostorno traganje: za nišom koju će se maksimalno ekonomski i politički eksploatisati, i 2) vremenski fleksibilno reagovanje: u najkraćem roku, oslanjajući se na sve opipljive i neopipljive resurse. 3) širenje: mnogostrukost i zbijenost veza društva i države KBE; 4) produbljivanje: novi nivoi odnosa, međuzavisnosti i povezanosti; 5) sabijanje prostora i vremena: prostor postaje svetski univerzalni, a vreme reagovanja skraćeno; 6) izmeštanje iz lokalnog okruženja i restrukturiranje. Granice u kojima danas funkcioniše KBE u međunarodnim okvirima postaju porozne, prevazilaze ih različiti varijeteti aktera i problema, a mreže, na suprot hijerarhiji postaju središnja tačka globalizacije.[7] Model KBE u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima koji bi trebalo da bude oslonac strategije održivog makroekonomskog razvoja Srbije je Model Male otvorene privrede (MOP). MOP opisuje matrica čije su ose: (1) oslonac na domaću politiku podsticanja privrednog razvoja, i (2) oslonac domaćih firmi na domaću osnovu radi globalne konkurentnosti: Međunarodna dimenzija. Mala otvorena privreda kao KBE mora biti osposobljena da se oslanja i koristi: 1. postojanje velikog tržišta koje podstiče ekonomiju obima, 2. raspoloživost kvalifikovanog rada, i 3. širenje znanja. 19

25 MOP se definiše kao privredu sa 3000 dolara per capita (u stalnim cenama iz 1995), sa stanovništvom ispod 10 miliona, značajnom izloženošću globalnoj privredi, osloncu na znanje kao najvažniji resurs i razvijenom infrastrukturom. Tih zemalja bilo je 45 i jasno je da to nisu nerazvijene privrede. U prilog ovome ide i podatak da je od 20 najbogatijih zemalja 1995 (GDP per capita) njih 7 imalo manje od 5,5 miliona stanovnika; za 22 MOP spoljnotrgovinska razmena je iznosila 111% GDP, a za 23 srednje i velike 60%. Za održivi makroekonomski razvoj Male otvorene privrede oslonjene na znanje i kvalitet institucija ključno je razrešavanje dileme Šok terapija ili graduelizam.[8] Graduelistički pristup reformama. Graduelizam treba da bude osnovni pristup makroekonomskom dimenzioniranju ekonomske politike i razvoju KBE, posebno privrede Srbije koja spada u male otvorene privrede. Stabilnost i rast su najvažniji pokazatelji performansi jedne privrede, a u nerazvijenim zemljama još i važniji. Jedna od ključnih razlika stabilizacione politike u razvijenim i nerazvijenim privredama tiče se daleko većeg značaja rasta u nerazvijenim privredama i veće važnosti realnih agregata u odnosu na monetarne. Mora se praviti izbor između kratkoročnih ekonomskih performansi i dugoročno održivog rasta. Cilj ekonomske politike treba da bude maksimizacija dugoročnog blagostanja društva na pravedan i održiv način i zato fokus ekonomske teorije i politike treba u većoj meri usmeriti ka realnim ekonomskim varijablama, kao što su rast, zaposlenost, siromaštvo... Polazne premise o povezanosti stabilnosti i rasta u uslovima KBE trebalo bi da budu: 1. ne postoji superiorna politika koja obezbeđuje da svim pojedincima bude bolje u odnosu na neku drugu politiku, jer različite politike imaju različite posledice na različite društvene grupe (radnici u odnosu na učesnike finansijskih tržišta, domaći u odnosu na strane investitore, dužnici u odnosu na poverioce); 2. različite grupe su prisiljene na snose različite rizike, pogotovu one skopčane sa dobicima i gubicima; 3. s obzirom na različite posledice makroekonomske politike u KBE u središtu održive makroekonomske politike mora biti odgovornost prema parlamentu. U savremenom svetu međunarodni i međudržavni ekonomski odnosi formiraju sve gušću mrežu odnosa moći, koja uobličava i ograničava aktivnosti pojedinaca i država. Privrede postaju rezultat sve manje nacionalne politike, a sve više globalnih procesa. Suočene sa globalnim tokovima kapitala, ljudi, tehnologija, znanja, nacionalne politike postaju sve manje delotvorne.. Svet koji je nekada funkcionisao kroz sistem razmene dobara između suverenih nacionalnih entiteta, danas postaje globalizovani, odnosno transnacionalni sistem proizvodnje, utemeljen na međunarodnoj podeli rada u uslovima gotovo neograničene mobilnosti ključnih faktora proizvodnje. Pri tome se pojavljuje sve veći jaz između (a) države kao teritorijalne, administrativne, jedinice i (b) države kao ekonomske jedinice. Često se ekonomija zasnovana na znanju naziva i Nova ekonomija ili Informa- 20

26 tička E ekonomija. Tri važne strukturne promene odnose se na: 1. smanjene zalihe i tešnju povezanost proizvodnje za tražnju, zahvaljujući fleksibilnim proizvodnim sistemima; 2. rastućem udelu zaposlenih na određeno vreme, što uslovljava pritisak na rad i uvećava fleksibilnost na tržištu rada, i 3. inovacije u finansijskoj sferi koje smanjuju značaj bankarskih kredita i uvećavaju važnost finansijskih derivata. Uvećana izloženost na finansijskim tržištima ubrzala je njihov rast i razvoj. Upravo je ovo poslednje doprinelo uvećavanju investicija u IT sektoru i širenju pozitivnih efekata na umrežene grane telekomunikacija, energetike, saobraćaja, usluga. Informacione tehnologije u periodu u ukupnoj stopi rasta od 3,13% učestvovale su sa 0.51%, od toga hardver 0,28%, softver 0,11%, a komunikaciona orema sa 0,12%. Doprinos rada (radno vreme) iznosio je 1,15%, kvaliteta rada 0,22%, a kapitala 0,85%. Jedno od važnih obeležja Ekonomije yasnovane na ynanju su mreže i alijanse: od klasičnih od danas postaju virtuelne, oslobođene tiranije mesta, zahvaljujući zajedničkim IT platformama. Nova ekonomija menja značenje tržišnih rešenja i otvara mnogo veći prostor za regulaciju koja će biti prisutna u: 1. granama u kojima tržište otkazuje; 2. granama u kojima je odstupanje od tržišta društveno poželjno, i 3. u kojima se privatni i javni dobici i troškovi razlikuju i ne podudaraju. Mreže su algoritam Ekonomije zasnovane na znanju čine ih čvorišta i veze na osnovama komplementarnosti; mrežni efekti se ispoljavaju u ekonomiji obima u sferi potrošnje. Te mrežne eksternalije su i presudne za rast i profitabilnost Ekonomije zasnovane na znanju. MAKROEKONOMIJA MALE OTVORENE PRIVREDE Makroekonomska teorija i politika se razlikuju za zemlje sa razvijenim tržištima i zemlje sa tržištima koja se tek razvijaju. Zalaganje za slobodnu konkurenciju i perfektna tršišta, liberalizaciju i deregulaciju u različitim uslovima daju sasvim različite ishode. Između potpune finansijske liberalizacije i fiskalne represije (državnog monitoringa nad bankama, kontrole kamata, obaveznih rezervi, direktnih kredita, državnih garancija za depozite kao vida njihovog implicitnog oporezivanja zarad ublažavanja budžetskog deficita) kao dve krajnosti, postoji i srednji izbor koji se u zemljama sa nastajućim tržištima pokazao skoro neminovnost. Dva važna razloga za razlikovanje makroekonomije razvijenih i nastajućih tržišta su: - teorijski okviri za nerazvijene privrede moraju se izmeniti, usled drugačijeg, ili nedostajućeg okruženja (na primer, nedostajuća tržišta, u prvom redu finansijskog i deviznog); - nastajuća i promenljiva priroda drugačijeg okruženja (nerazvijena pravno-insitucionalna infrastruktura). Za razliku od razvijenih tržišta makroekonomija nastajućih tržišta mora da pođe od objektivnih ograničenja. Pri tome su tzv. male otvorene privrede, sa stanovništvom do 10 miliona stanovnika i sa dohotkom od oko 5000 dolara per capi- 21

27 ta, koje moraju da izvoze 50% BDP i čiji je ključni resurs znanje. Nominalni devizni kurs, poput spojenih sudova u fizici, spaja te privrede sa svetom i najčešće je zvanično određen, nije plivajući. Položaj male otvorene privrede oslonjene na znanje karakterisaće sledeće: - za razliku od ranije međugranske trgovine danas je ustanovljena unutar kompanijska trgovina; - početkom XX veka skoro polovina investicija u Treći svet i polovina ukupnih investicija odlazila je u primarni sektor, a danas u sekundarni i tercijarni; - ranije su strane investicije za cilj imale profit, a danas kratkoročni kapital za cilj ima kapitalni dobitak; - ranije je rad išao ka kapitalu, a danas kapital ide ka radu; - ranije je mobilnost rada bila presudna, a danas je to oslonac na informaciono-komunikacione tehnologije; - nekada su glavni svetski igrači bili imperijalne države, a danas globalne kompanije; Perspektive održivog razvoja Srbije se, bez dvoumljenja, mogu sagledati kroz model male otvorene privrede koja svoju poziciju i konkurentnost na međunarodnoj sceni treba da gradi kroz prihvatanje teorijskih postulata makroekonomije i iskustva uspešnih malih ali efikasnih ekonomija, zasnovanih na znanju. Graduelistički pristup reformama i proces stalnog prilagođavanja globalnim ekonomskim i tehnološkim promenama su elementi strategije bez kojih je nazamisliv održivi razvoj Srbije u datom makroekonomskom i globalnom okruženju. Literatura 1. Projekat Nacionalna strategija održivog razvoja, grupa: privreda zasnovana na znanju, privreda Srbije održivost zasnovana na znanju, Beograd, C. Lay Meng, Assesing the Preparedness if Information Institutions for KBE, 3. J. C. Paye, Policies for knowledge-based economy, OECD Observer, jan-juli M. Markukula, From Quality to e-quality. 5. KBE and Society Framework and Indicators, Australian Bureau of Statistics, dec G. Hodgson, Economics and Utopia, Routledge, Landau, A., Redrawing the global economy - elements of integration and fragmentation, Palgrave - Macmillan, P. Montiel, Macroeconomics for emerging markets, Cambrudge University Press, The new economy and beyond, urednik. D. Jansen, Edvard Elgar,

28 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str23-51 Miladin Kovačević 1 UDC 338.1(497.11)"2001/2007" Originalni naučni rad REZULTATI TRANZICIJE I RIZICI DESTABILIZACIJE Apstrakt Tranzicija u periodu omogućila je delimičnu reindustrijalizaciju od godine koja je stvorila osnovu snažnije dinamike izvoza od Rast proizvodnje i zapošljavanja u privatnom sektoru, koji je u značajnoj meri nadoknadio gubitke radnih mesta u sektoru društvene svojine, rezultat je postignute monetarne stabilnosti u periodu i privatizacija obavljenih u istom periodu kao i rešavanja problema spoljnog duga i sticanja kredibiliteta za priliv inostranog kapitala te reformi i snažnog napretka u finansijskom i monetarnom sektoru. Izostale su međutim, šire strukturne reforme i pre svih celovita reforma javnog sektora tako da su dometi ekonomskih politika (fiskalne i monetarne) ostali kratkog daha. Od završetka tzv. produženog STAND-BY aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (početak 2006), napuštena je politika čvrstog budžetskog ograničenja a krajem godine kada su raspisani parlamentarni izbori eksplodirala je javna potrošnja, najviše kod izdataka za zaposlene i investicije i kao posledica toga došlo do je do ekspanzije uvoza i samim tim do znatnog povećanja spoljno-trgovinskog deficita. Trend rasta plata, potrošnje i deficita nije zaustavljen. Mada su dostignute značajne stope rasta bruto-domaćeg proizvoda od , nepovoljna karakteristika razvoja u pogledu održivosti tog rasta je nepromenjen odnos dominantne dinamike potrošnje nad dinamikom investicija i vrlo skroman priliv green-field investicija. Šta više, akumulacija rizika destabilizacije i finansijske krize očituje se na parametru učešća tekućeg deficita u BDP-u od oko 16,5%. Ključne reči: Tranzicija, deficit, javni sektor, investicije, potrošnja, scenario, apresijacija, reforma. Abstract The transition in the period from 2001 to 2007 made feasible partial reindustrialization from 2003 on, which created the basis for more potential exports dynamics since The growth of production and employment in the private sector, which considerably compensated the lost jobs in the social sector, resulted from the achieved monetary stability in the period from 2001 to 2003 and the privatization carried out in that period, as well as from the solutions of the external debts problems and the gained credibility for the inflow of foreign capital and reforms and powerful progress in the financial and monetary sector. However, we missed more extensive structural reforms and before all, the overall reform of the public sector. Therefore the achievements of economic policy (fiscal and monetary) remained of short term character. 1 Republički zavod za statistiku 23

29 From the completion of so called STAND-BY arrangement with the International Monetary Fund (early 2006), the policy of hard budgetary restriction was abandoned and in the end 2006, when the parliamentary elections were called, the public consumption exploded, mostly relative to the expenditures for employees and investments. Consequently we saw imports expansion and further a considerable growth of external trade deficit. The trend of increasing salaries and wages, consumption and deficit was not restrained. Although considerable rates of GDP growth were gained from 2004 to 2007, an unfavorable characteristic regarding the sustainability of the progress is the unchanged relation of the dominant consumption dynamics over investment dynamics and a rather moderate inflow of green-field investments. Moreover, the accumulated risks of destabilization and financial crisis are notable in the parameter of the current deficit share in the GDP of almost 17%. Key words: Transition, deficit, public sector, investments, consumption, scenario, appreciation, reform. UVOD ŠTA JE REZULTAT DOSADAŠNJEG PROCESA TRANZICIJE? Privreda Srbije je na putu tranzicije. Ako se taj put može prikazati kao u-kriva koja odražava zaposlenost tako da je polovina tog puta linija pada zaposlenosti do neke tačke minimuma od koje počinje druga polovina linije-linija uspona do neke tačke zasićenja, tada smo izvesno još uvek na prvoj polovini te krive, tj. nismo prošli minimum, niti smo sasvim blizu minimuma. Da je to tačno, govori i Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije napravljena krajem 2006-te u kojoj su projektovana dva scenarija kretanja zaposlenosti, produktivnosti i bruto domaćeg proizvoda: konzervativni i razvojni (osnovni). Jasno je, već na prvi pogled, da su autori u datom momentu sagledali jedan realni okvir razvoja u kome u narednih 5 godina nema prostora za značajniji dinamizam u pogledu povećanja ukupne zaposlenosti. Prema tzv. osnovnom scenariju, ukupni efekat kretanja zaposlenosti u periodu je povećanje od 5,9% odnosno za oko lica, pri čemu celokupni rast pada u interval sa početkom rasta u 2008-moj godini. Sada, međutim, znamo da je to bila optimistička projekcija jer je lagani uspon zaposlenosti predpostavljen već u 2008-moj godini. Pošlo se od toga da će vlasnička i strukturna transformacija sektora tzv. društvene i mešovite svojine kao i narastanje sektora malih i srednjih preduzeća ići brže. Presek uspona zaposlenosti u privatnom sektoru i pada zaposlenosti u državnom, društvenom i sektoru poljoprivrede (u nastavku transformacije) trebalo je da dođe na granicu pozitivnog bilansa u 2008-moj godini ali kako se iz sadašnje perspektive vidi to je malo verovatno. (U pomenutom osnovnom scenariju strategije, težište rasta bruto-domaćeg proizvoda zasnovano je na rastu produktivnosti od oko 40% kumulativno u intervalu tj. po 5% godišnje u proseku). Aktuelna situacija u pogledu zaposlenosti (Tabela 1.) je takva da na kraju 2007-me ili na početku 2008-me godine još uvek imamo vrlo značajan broj zaposlenih u sektoru društvene i mešovite svojine, iako se taj broj rapidno smanjivao u poslednjim godinama. 24

30 Tabela 1: Broj zaposlenih (u hiljadama) Sektor Septembar 2001 Septembar 2007 Indeks 2008/2007 Budžetski sektor 321,6 317,6 98,8% Javna državna preduzeća 134,9 100,1 74,2% Javna lokalna preduzeća 52,3 58,4 111,5% Društvena svojina 643,7 201,4 31,3% Mešovita svojina 377,0 271,5 72,0% Privatna svojina 1258,2 1553,5 123,5% Ukupno 2787,8 2502,5 89,8% Javni sektor - ukupno 508,9 476,1 93,6% Napomena: Nije obuhvaćena bezbednost i odbrana (vojska i policija). Taj broj dostiže cca 470 hiljada pri čemu treba imati na umu da je ostalo nešto manje od 1000 velikih i srednjih društvenih (ili mešovitih) preduzeća koja očekuju privatizaciju, restrukturaciju ili likvidaciju kao i to da javna preduzeća i javno komunalna preduzeća tek treba da uđu u proces koorporativizacije i privatizacije. S druge pak strane, preduzetnički sektor (samostalne profesije, radnje i dr.) koji je bio najpropulzivniji u povećanju broja zaposlenih od do godine, sa ukupnim povećanjem u tom periodu od oko 214,2 hiljade i dostignutim brojem od 572,1 hiljade zaposlenih u 2006-toj, tokom 2007-me ušao je u zasićenje i stagnaciju. U istom periodu broj poljoprivrednika je znatno opadao (od 691,7 hiljada u do 501,9 hiljada u 2007.) ali je u ovoj delatnosti došlo do zaustavljanja trenda pada. Preduzeća, ustanove i organizacije kao nosioci najvećeg broja zaposlenih u celini su imala pad ukupnog broja zaposlenih (od 1738,2 hiljade u 2001 do 1427,6 hiljada u 2007.) ali je rast broja zaposlenih u privatnom sektoru narastao od 208,5 hiljada u do 478,5 hiljada u 2007, što ne predstavlja samo rezultat zapošljavanja u novim preduzećima i otvaranja novih radnih mesta već i privatizacije postojećih preduzeća. (neka od njih još nisu prošla strukturnu transformaciju). Može se reći da u celom periodu od do broj novokreiranih radnih mesta nije veći od 200 hiljada i lociran je uglavnom u malim preduzećima ili ustanovama i organizacijama. Malo je verovatno da će se duplirati povećanje broja zaposlenih u ovom sektoru u narednih 5 6 godina i na taj način nadomestiti pad koji predstoji u procesu transformacije javnog sektora i društvene svojine. Stoga sada treba revidirati scenario razvoja do 2012-te godine u pomenutoj Nacionalnoj strategiji privrednog razvoja Republike Srbije. Dinamika dosadašnjeg kretanja zaposlenosti, investicija i reformi ne dopušta projekciju povećanja ukupne zaposlenosti do godine veću od cca Pogled na stopu nezaposlenosti ne ukazuje na značajno smanjivanje u 2006-toj godini ali je prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u 2007-moj došlo do određenog pada od najmanje 2 procentna poena (sa 26,6% u na 24,4% u 2007.). Anketa o radnoj snazi registruje stopu od 20-21%. 25

31 Pitanja koja se nameću u ovom trenutku su: (1) postoje li novi preduslovi čije ispunjenje garantuje dinamiku zapošljavanja u narednih 5 godina znatno veću od sagledane u postojećim uslovima i (2) koji su to preduslovi. Odgovor na ova pitanja u kompleksnom smislu nije moguće dati u okvirima jednog referata jer podrazumeva konsideracije makroekonomskog, ekonomskopolitičkog, političkog i geo-strateškog karaktera. Ovde se ograničavamo na makro-ekonomske i ekonomsko-političke konsideracije o čemu će biti reči u nastavku. Već ovde se može reći da je u pogledu makro-ekonomskih i ekonomsko-političkih aspekata prostor za podizanje zaposlenosti u ovih pet godina maksimalno na nivou od 100 do 200 hiljada. Pitanja se preokreću u kontekst održivosti stabilnosti i pozitivnih trendova razvoja: (1) šta je preduslov predupređivanja na kratak i na duži rok rizika i negativnih dosadašnjih trendova koji mogu izazvati destabilizaciju i zaustavljanje rasta ako ne i sunovrat u finansijsku i monetarnu krizu; (2) koji su strateški prioriteti i koji je vremenski horizont? Ovde se mora reći da su tekuće, ekonomske politike u neprekidnom tesnacu, kako monetarna, tako i fiskalna jer se polugama ovih politika (budžetskim i monetarnim restrikcijama) ne mogu otkloniti i na duži rok sanirati rizici destabilizacije i zastoja u razvoju. Rezultanta inertne strukture i distorzija u javnom sektoru je visok i inertan relativni nivo javne potrošnje koji se ne može okrenuti u opadajući smer bez strateške i akcione perspektive celovite reforme javnog sektora. Prioriteti se ne mogu definisati kao niz izolovanih poteza već je neophodan povezani strateški plan o čemu će biti reči kasnije. Vremenski horizont je saglediv u ovoj i nekoliko navedenih godina. U svakom slučaju već je propušteno značajno vreme, a novog rezervnog nema. REINDUSTRIJALIZACIJA I AKTUELNI TRENDOVI RASTA PRODUKTIVNOSTI I DODATE VREDNOSTI 3 Značajan rast zaposlenosti oslonjen je na proces reindustrijalizacije. To je iskustvo svih evropskih zemalja koje su prošle tranziciju. Može se 2004 godina kod nas označiti kao početak reindustrijalizacije (Tabele 2 i 3). To je bio rezultat strukturnih promena i privatizacija koje su se odvijale u 2002 i godini. 3 Statistika obima industrijske proizvodnje ukazuje na snažan rast u 2004-toj i potom pad proizvodnje u Ovde se radi o neregularnom momentu zbog uvođenja novog poreskog instrumenta, poreza na dodatu vrednost, u S jedne strane došlo je do intenziviranja proizvodnje na kraju zbog uvoza unapred a sa druge, u prvim mesecima 2005 do zaostajanja zbog zaliha i prilagođavanja likvidnosti novom poreskom instrumentu. 26

32 Tabela 2: Stope rasta, promena prema predhodnoj godini Bruto domaći proizvod Investicije u osnovne fondove Bruto dodata vrednost, industrija ukupno Bruto dodata vrednost, prerađivačka industrija Fizički obim proizvodnje, industrija ukupno Fizički obim proizvodnje, prerađivačka industrija Produktivnost rada u industriji Stopa rasta u %, promena prema prethodnoj godini ,8-4,2-3,2-3,3 0,1 0,7 4, , ,5-2,9 1,8 2,7 12, ,5 3,1-3,8-6,0-3,0-4,6 10, ,4 15,9 6,7 8,7 7,1 9,6 12, ,2 5,9 1,0-0,1 0,8-0,7 9, ,7 9,2 5,0 5,6 4,7 5,3 14, ,5 19,6 3,8 4,3 3,7 4,3 14,3 *Napomena: Podaci o BDP, BDV i investicijama za 2006 su prethodni. Podaci za su procenjeni Tabela 3: Učešće u bruto domaćem proizvodu, u % Bruto domaći proizvod Investicije u osnovne fondove Bruto dodata vrednost, industrija ukupno Bruto dodata vrednost, prerađivačka industrija ,0 10,4 21,6 19, ,0 11,8 20,2 15, ,0 16,1 18,9 14, ,0 17,7 19,7 14, ,0 17,3 18,6 13,7 2006* ) 100,0 17,9 18,2 13, ,0 18,0 *) Napomena: Podaci za i su procenjeni. Najdinamičniji rast u proteklim godinama bio je u trgovini, građevinarstvu, saobraćaju i telekomunikacijama i u finansijskom sektoru i sektoru države.(u moj godini npr. promet u trgovini na malo je porastao (u odnosu na 2006.) za oko 23%, a obim usluga u telekomunikacijama za 39,7%, obim radova u građevinarstvu za 19,1%.). Od privatni sektor beleži najdinamičniji rast pre svega kao rezultat započetih strukturnih reformi, ubrzanog procesa privatizacije i preduzetih podsticajnih mera i aktivnosti od lokalnog do državnog nivoa vlasti ali i prednosti koja karakteriše privatnu svojinu samu po sebi. U prvih pet-šest godina tranzicije ( ) je povećano učešće u ukupnom broju aktivnih preduzeća, od oko 85% u na preko 90% u Za pet godina poraslo je učešće u ukupnoj zaposlenosti sa oko 17% na preko 55%, a učešće u formiranju ukupne dodate vrednosti preduzeća sa 18% na 58%. Pet šestina porasta dodate vrednosti u periodu se upravo duguje privatnom sektoru. Nema dileme da i privatni sektor preduzeća (pored preduzetničkog sektora) predstavlja glavni ventil apsorpcije prekomernog broja radnika iz društvene i me- 27

33 šovite svojine. Sektor privatne svojine se pokazuje kao superioran i u pogledu niskih troškova rada i više produktivnosti. Naime, jedino su u ovom sektoru troškovi rada niži od 50% dodate vrednosti. Jedan interesantan nalaz je da ukoliko iz skupa privatnih preduzeća izolujemo preduzeća privatizovana od 2000-te godine tada je njihov poslovni rezultat iako zadovoljavajući, i dalje ispod potencijala izvornog privatnog sektora. Ispostavlja se da je za podizanje efikasnosti,odnosno prevođenja ovih preduzeća u konkurentne proizvođače reinvestiranjem, proširenjem poslovanja, reorganizacijom, jačanjem discipline i uvođenjem novog preduzetništva potrebno više vremena nego što se pretpostavljalo. U proseku, potrebni period je najmanje dve godine kada bi trebalo da dođe do ispoljavanja prvih efekata na produktivnost i rast dodate vrednosti. Otuda nije čudno što je do pozitivnih stopa dodate vrednosti u industriji došlo tek u i 2005-toj godini, a do ubrzanja rasta izvoza od septembra Produktivnost rada u industriji se ubrzala u i 2006-toj i to ubrzanje traje do početka kada počinje da usporava (od januara do oktobra dostignuti trend rasta produktivnosti je 89,7%, a trend rasta zarada u industriji je 69,7%). Grafikon1: Trend kretanja produktivnosti i realnih zarada u industriji (prosek 2006=100) Trend zarada Trend produktivnosti Ovde treba naglasiti da je značajan rast produktivnosti rada (iznad rasta troškova rada) kompenzovao u značajnoj meri efekat realne apresijacije domaće valute, pa zato ni ubrzavanje rasta izvoza od septembra ne predstavlja paradoks kakav se činio na prvi pogled da na rast izvoza nepovoljno deluje apresijacija dinara. Stabilan trend rasta industrijske proizvodnje (kao i izvoza) započeo je sredinom To korespondira sa oživljavanjem dinamizma tražnje zahvaljujući u toj 28

34 godini početku ekspanzije kreditne aktivnosti privatnog bankarskog sektora. Plate kao druga najvažnija komponenta tražnje bile su u toj godini pod kontrolom zbog kriterijuma produženog STAND-BY aranžmana (koji je do početka 2006-te godine uspešno završen). Tokom i stabilan rastući trend je nastavljen ali se na osnovu najnovijih podataka i analize može konstatovati da je taj trend krajem godine prekinut. Tokom septembra i oktobra zastoj u rastu industrijske proizvodnje je bilo moguće objasniti velikim padom proizvodnje u oblasti osnovnih metala zbog remonta US Steel-a i padom proizvodnje nemetalnih minerala (cementa): kada se to isključi iz indeksa ukupne industrijske proizvodnje eliminisan je i pad u desezoniranoj seriji. U novembru, međutim, takav rezultat nije na delu; proizvodnja osnovnih metala je redukovana za 27% u odnosu na isti mesec 2006, proizvodnja cementa se pokrenula naviše (mada je ispod nivoa proseka 2006) ali su druge oblasti nosioci dosadašnjeg rasta prešle u opadajuću tendenciju. To se najpre odnosi na prehrambenu industriju koja ima najveći udeo u ukupnoj industriji (22%) i u prerađivačkoj industriji (29%). (Ostale najvažnije oblasti koje su vukle dosadašnji rast su: proizvodnja koksa i derivata nafte, proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, proizvodi od gume i plastike, proizvodi od nemetalnih minerala, proizvodnja osnovnih metala, proizvodnja mašina i uređaja.videti Grafikon 3.) Prehrambeni proizvodi su imali najstabilniji rastući trend od početka i bila je oslonac stabilnog rasta ukupne proizvodnje. U novembru imamo oštar pad desezonirane vrednosti, za preko 7% što uslovljava i međugodišnji pad fizičkog obima proizvodnje za 5,5%. Značajan faktor za ovakvo negativno kretanje je suša u koja je imala karakter elementarne nepogode kao i veliki rast cena hrane u drugoj polovini godine.ipak u decembru je došlo do relativnog oporavka od oko 3% u odnosu na novembar u originalnoj seriji odnosno oko 9% u desezoniranoj seriji.i u oblasti osnovnih metala došlo je do znatnijeg oporavka zbog dovršavanja remonta u US Steel-u.Hemijska industrija je na uzlaznom trendu tako da ove tri najveće oblasti(koje obuhvataju 39% ukupne industrijske proizvodnje) vuku celinu industrije ka zaustavljnju pada u kratkoročnom trendu. Ukupna industrijska proizvodnja u nije premašila 4%,rast je zaustavljen na 3,7%, pa je procena statistike u decembarskom saopštenju od 4,6% rasta u bila preterana. Iako je malo verovatno da se u prvom polugođu godine vratimo na siguran rastući trend, neke važne oblasti daju nešto optimizma: u izgledu je još veći oporavak proizvodnje osnovnih metala, raste industrija nemetala, proizvodnja hemikalija, industrija gume i proizvodnja mašina i uređaja. Sve to obećava razumnu stagnaciju ukupne industrije, ako već ne trend rasta u prvoj polovini pod pretpostavkom da tražnja ne doživi šokantnu oseku možda usled rizika koji mogu implicirati radikalnu oseku priliva kapitala izvana koji pokriva veliki deo uvoza u kome je najzbnačajniji uvoz intermedijarnih dobara. Znatan napredak u industriji u odnosu na nivo na početku perioda ne omogućuje konstataciju da je došlo do reindustrijalizacije koja bi bila uporediva sa uspešnim zemljama tranzicije ili sa industrijskim nivoom pre devedesetih godina kada je industrija bila deva- 29

35 stirana.to je i osnovni razlog izostajanja dinamičnog zapošljavanja posebno u korporativnom sektoru.relativno mali pad zaposlenosti u celom posmatranom periodu delimično se može pripisati i slabom intenzitetu strukturnih reformi i nereformisanom javnom sektoru. Takvo stanje industrije bitno uslovljava strukturu ukupne ponude tj ekspanziju i visoke nivoe uvoza,malo pokriće izvozom kao i spoljnotrgovinsku neravnotežu o čemu je reč u nastavku. Grafikon 2: Industrijska proizvodnja Srbije indeksi (prosek 2006=100) INDUSTRIJA - UKUPNO, originalna serija INDUSTRIJA - UKUPNO, desezonirana serija INDUSTRIJA - UKUPNO, trend-ciklus Jan-01 Apr-01 Jul-01 Oct-01 Jan-02 Apr-02 Jul-02 Oct-02 Jan-03 Apr-03 Jul-03 Oct-03 Jan-04 Apr-04 Jul-04 Oct-04 Jan-05 Apr-05 Jul-05 Oct-05 Jan-06 Apr-06 Jul-06 Oct-06 Jan-07 Apr-07 Jul-07 Oct-07 Grafikon 3: Najveće oblasti prerađivačke industrje Srbije trend ciklus, indeksi (prosek 2006=100) Proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića Proizvodnja koksa i derivata nafte Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda Proizvodi od gume i plastike Proizvodi od nemetalnih minerala Proizvodnja osnovnih metala Proizvodnja mašina i uređaja 70 Jan-05 Feb-05 Mar-05 Apr-05 May-05 Jun-05 Jul-05 Aug-05 Sep-05 Oct-05 Nov-05 Dec-05 Jan-06 Feb-06 Mar-06 Apr-06 May-06 Jun-06 Jul-06 Aug-06 Sep-06 Oct-06 Nov-06 Dec-06 Jan-07 Feb-07 Mar-07 Apr-07 May-07 Jun-07 Jul-07 Aug-07 Sep-07 Oct-07 Nov-07 Dec-07 30

36 KARAKTERISTIKE RAZVOJA SPOLJNOTRGOVINSKE ROBNE RAZMENE U PERIODU Osnovna karakteristika spoljnotrgovinske razmene Republike Srbije u posmatranom periodu je kontinuirano visok deficit roba i usluga čije učešće u BDP -u za period , u proseku po godini iznosi 23,3 %. Najveći deficit u posmatranom periodu ostvaren je u godini, zbog uvođenje PDV-a.Deficit roba i usluga u 2007 je na nivou od 21,5% BDP-a. U donjoj tabeli vidi se kretanje uvoza i izvoza u tom periodu. Do polovine 2005 izvoz je umereno rastao dok je uvoz do polovine 2004 rastao eksplozivno.rast izvoza počinje da se ubrzava od polovine 2005 kao rezultat uzleta proizvodnje nakon restrukturacije i privatizacije u prethodnim godinama. Rast uvoza do polovine 2004 u najvećoj meri bio je podstaknut ekspanzivnom potrošnjom u zemlji.uočena je tada visoka korelacija rasta zarada(vođenim nekontrolisanim rastom zarada u javnom sektoru) i rasta uvoza pre svega potrošnih dobara o čemu će biti reči u narednom odeljku.rast zarada u javnom sektoru stavljen je pod kontrolu polovinom 2004 nakon ustoličenja vlade i dolaska misije MMF-a.Na taj način je prekinuta i ekspanzija uvoza i stavljen pod kontrolu spoljnotrgovinski deficit.ta kontrola se održala do pred kraj Tada ponovo eksplodira uvoz kao posledica eksplozije plata najpre u javnom sektoru nakon rebalansa budžeta u oktobru Mada je trend rasta uvoza usporen u mesecima pred kraj 2007 ali i rast izvoza, do kraja 2007 ritam rastućeg deficita se nije zaustavio preteću da anticipira rizik buduće finansijske i valutne krize kada nastupi oseka u prilivu kapitala za pokrivanje tog deficita.(u 2006 i 2007 nivo priliva kapitala što kreditnog što investicionog izvana je na nivou (3,5 + 3,5=) 7 milijardi dolara.) Tabela 3.1: Izvoz i uvoz Republike Srbije u mil. EUR Izvoz Uvoz Saldo I + U I /U (%) BDP Učešće deficita u BDP(%) Napomene: Od godine važi nova metodologija koja ima veći obuhvat kod obrade podataka (uključuje se vraćena roba, finansijski zakup i reeksport); BDP za je procena Republičkog zavoda za statistiku; BDP za je procena Ministarstva za finansije. 31

37 Tabela 3.2: Platni bilans Republike Srbije, (u % od BDP) I. TEKUĆE TRANSAKCIJE Roba Izvoz robe f.o.b Uvoz robe f.o.b Usluge Izvoz usluga Uvoz usluga Roba i usluge (1+2) Izvoz robe i usluga Uvoz robe i usluga Tekući transferi Prihodi Rashodi Zvanični transferi (donacije) II.KAPITALNE I FINANSIJ- SKE TRANSAKCIJE Napomena: Podaci preuzeti od Narodne banke Srbije u mil. US dolara, pa konvertovani u EUR Koeficijenti za preračun $ u EUR Kao faktor povećanja deficita od početka perioda ne treba zaboraviti liberalizaciju u 2002.(Ukinuta je većina kvantitativnih ograničenja i došlo je do drastičnog smanjenja carinskih stopa; započela je procedura prijema naše zemlje u STO (Svetsku trgovinsku organizaciju) kao i proces stabilizacije i pridruživanja EU, što podrazumeva dalje prilagođavanje spoljnotrgovinske politike: smanjivanje kvantitativnih ograničenja pri izvozu i uvozu, tarifikaciju necarinskih mera i prebacivanje mera zaštite na politiku zaštite životne sredine, regionalnog razvoja i politiku sprečavanja nelojalne konkurencije) Takođe i visoka zavisnost od uvoza energenata kao i uvoz ruda bakra i gvožđa koje se koriste za proizvodnju osnovnih i drugih metala, a koji u poslednjim godinama, na svetskom tržištu imaju povoljnu cenu.(uvoz energenata učestvuje sa oko 20% u ukupnom uvozu.) uslovila rast deficita.uvoz opreme i reprodukcionih materijala pratio je oživljavanje privatizovanih preduzeća. Kreditna ekspanzija doprinela je rastu uvoza trajnih potrošnih dobara što je takođe jedan od uzroka visokog deficita. (Uvoz drumskih vozila u poslednjih nekoliko godina kretao se oko 7 % ukupnog uvoza.) Izvozna ekspanzija se kao što je već rečeno duguje najviše privatizaciji,investicijama i obnavljanju proizvodnje u privatizovanim preduzećima.pored toga postojali su i određeni ambijentalni podsticaji.tu spadaju:1) potpisani i ratifikovani ugovori o slobodnoj trgovinisa zemljama potpisnicama Pakta o stabilnosti, koji su sada objedinjeni u jedinstveni CEFTA sporazum (razmena se 32

38 obavlja bez carina za većinu proizvoda, čime je naša roba postala konkurentna u razmeni sa ovim zemljama); 2) izvoz viškova poljoprivrednih proizvoda; 3)dobijanje preferencijalnog statusa u razmeni sa EU za određeni broj proizvoda(tekstil,po ljoprivreda); 4)povoljne cene na svetskim tržištima metala i metalnih proizvoda. Ograničavajući faktor za snažniji proces reindustrijalizacije i dalju ekspanziju izvoza je nedovoljan nivo greenfield investicija.razlozi se nalaze u onome što se naziva country risk a što obuhvata političku nestabilnost,makroekonomske rizike urušavanja monetarne i cenovne stabilnosti,nereformisan i u potrošnji ekspanzivan javni sektor, neregulisano upravljanje i raspolaganje građevinskim zemljištem,korupcija u obezbeđivanju potrebnih dozvola itd. Usporavanje i preokretanje trenda rasta u trend pada izvoza od septembra 2007 može biti privremen zbog tri incidentna faktora: zabrane izvoza žitarica,oseke u proizvodnji metala i rasta zaliha šećera.ipak u 2008 godini nije u izgledu povratak na trend rasta izvoza intenzitetom koji je vladao do polovine Struktura izvoza po nameni u periodu bitno se ne menja uglavnom se izvoze intermedijarni proizvodi (preko 50% ukupnog izvoza) iza kojih slede netrajni proizvodi za široku potrošnju (oko 25% ukupnog izvoza). Ta strukturaje nepovoljna, jer se uglavnom izvoze proizvodi u kojima ima malo novododate vrednosti i za koje se na svetskom tržištu dobija manje novca a oni prelaze polovinu ukupnog izvoza (pretežno proizvodi za reprodukciju i poluproizvodi od osnovnih metala).ovakva struktura je, dugoročno gledano, neadekvatna i to je povezano sa podizanjem nivoa i dinamike greenfield investicija. Tokom 2007 došlo je do pozitivnog pomaka u strukturi izvoza jer je veliki rast izvoza kapitalnih dobara zabeležen(preko 50%).(Videti Grafikon 4.) Grafikon 4: Izvoz Srbije po nameni trend za vredosti u evrima (prosek 2006=100) Energija Intermedijarni proizvodi,sem enegije Kapitalni proizvodi Trajni proizvodi za široku potrošnju Netrajni proizvodi za široku potrošnju Ostalo Jan-05 Feb-05 Mar-05 Apr-05 May-05 Jun-05 Jul-05 Aug-05 Sep-05 Oct-05 Nov-05 Dec-05 Jan-06 Feb-06 Mar-06 Apr-06 May-06 Jun-06 Jul-06 Aug-06 Sep-06 Oct-06 Nov-06 Dec-06 Jan-07 Feb-07 Mar-07 Apr-07 May-07 Jun-07 Jul-07 Aug-07 Sep-07 Oct-07 Nov-07 Dec-07 33

39 U strukturi uvoza po nameni za period , takođe nema bitnih promena; najviše su zastupljeni proizvodi za reprodukciju i roba za široku potrošnju. U grupi roba za široku potrošnju, dominiraju netrajni proizvodi, što je uz činjenicu da se uvozi oprema u procentu manjem od 20% ukupnog uvoza, nepovoljno za zemlju u tranziciji kakva je Srbija, mada je bilo pomaka ka uzlaznom trendu uvoza opreme i to naročito tokom prve polovine godine.(investicioni impuls u prvoj polovini 2007 bio je podstaknut sredstvima Nacionalnog investicionog plana koja su odobrena na kraju 2006 i na početku 2007.) (Podaci za 2007.godinu pokazuju da u strukturi uvoza po nameni proizvoda (princip pretežnosti) najviše su zastupljeni proizvodi za reprodukciju 60,8% (11160,7miliona dolara), slede roba za široku potrošnju 21,7% (3989,7milion dolara) i oprema 17,4 % (3200,1 miliona dolara). TRAŽNJA KAO POKRETAČ NEURAVNOTEŽENOG RASTA U I RASTUĆEG SPOLJNO-TRGOVINSKOG I PLATNO-BILANSNOG DEFICITA Rast bruto-domaćeg proizvoda u a naročito u prvoj polovini godine bio je impresivan, 7,3% za celu godinu i 8% u prvoj polovini. Taj rast, međutim, ocenjen je od strane Misije Međunarodnog monetarnog fonda u novembru kao neuravnotežen 4. Rečeno je da on reflektuje visok rast domaće tražnje podstaknut velikim podizanjem plata, kreditnim rastom i ekspanzivnom fiskalnom politikom u prethodnoj godini. Čvrsta monetarna politika sprečila je inflatorne efekte i pored šokova koji su došli izvana kad je reč o rastu cena tečnih goriva kao i u sferi ostalih regulisanih cena. Bazna inflacija koja se cilja od strane Narodne banke je snižena sa 14% u na 6% u 2006 i dalje na 5,4% u U je pogođen interval ciljanja bazne inflacije (između 4% i 6%) ali je ukupna inflacija znatno premašila cilj i dostigla 10,1%. Ukupna inflacija je dobijala na ubrzanju tokom (od 1,2% u prvom, do 3% u četvrtom kvartalu) zbog ubrzanja rasta i baznih i regulisanih cena. Ovde treba istaći dve vrlo značajne grupe proizvoda koje su vukle ukupnu inflaciju. Reč je o prehrambenim proizvodima i tečnim gorivima. Cene tečnih goriva se prilagođavaju ceni sirove nafte. Uticaj cena tečnih goriva se rasprostire u određenoj meri i na sve druge proizvode. Rast cena prehrambenih proizvoda (ukupno oko 15%) predstavljao je šok koji se nije očekivao. U pozadini je faktor suše u vegetativnom periodu ali još više uslovi na tržištu. Neke cene važnih životnih namirnica su prestigle cene u okruženju (mleko i mlečni proizvodi, ulje i mesne prerađevine su svakako najkarakterističniji). Zahvaljujući monetarnoj restriktivnosti (naročito u prvoj polovini godine), ekspanzija tražnje, potaknuta kroz oba glavna kanala (plate i krediti), nije se inflacija otrgla kontroli niti je bila ugrožena relativna cenovna i monetarna stabilnost. Efekti monetarne restriktivnosti u prvoj polovini godine su se održali sve do 4 Concluding Statement of the Mission. November 6,

40 kraja godine bez obzira što je repo kamata oborena sa nivoa od oko 14% do nivoa od 9% (već u avgustu). Ipak, u septembru je došlo do značajnijeg pokreta bazne inflacije i tada se pokazalo da osnovni instrument monetarne politike (kamata na repo papire) nije više tako delotvoran kao početkom godine. Ipak, rezervna kočnica bio je devizni kurs koji zbog apresijacije dinara u uslovima dinamičnog priliva kapitala izvana predstavlja najznačajnije sidro, ne više kao poluga monetarne politike, pošto se kurs slobodno formira na deviznom tržištu, već kao cenovni parametar po sebi ( cena u sistemu ) sa značajnim prenosom na cene. Ako je rast cena ostao u granicama relativne stabilnosti, lako je uvideti da je to uslovljeno rastućim trendom kapitalnog priliva izvana (i kreditnim i investicionim) kojim je odstranjena barijera rastu spoljno-trgovinskog deficita i deficita tekućeg bilansa. Čak i u konteksu najpovoljnijih tekućih kretanja u kapitalnim tokovima, finansijskom i nefinansijskom sektoru, a videćemo da to nije slučaj u zadnjem kvartalu 2007, rizik širenja spoljne neravnoteže je veliki. U doglednom vremenu trend rastućeg spoljno-trgovinskog deficita može se okrenuti u prinudno sužavanje, a to uslovljava u najmanju ruku stagnantno prilagođavanje ako ne monetarnu i finansijsku krizu. Eksplozija spoljno-trgovinskog deficita od septembra uzrokovana je eksplozijom tražnj,e što je reprezentovano i u samoj strukturi uvoza. Naime, kontinuirano visok rast je beležen kod intermedijarnih proizvoda i dobara široke i trajne potrošnje. Ključni generator ekspanzije tražnje i uvoza je izuzetno visok rast plata od poslednjeg tromesečja pa tokom cele 2007 sa malim zastojem u letnjim mesecima Uporište dinamičnog rasta zarada je u javnom sektoru, bilo da je reč o javnim preduzećima ili budžetskom sektoru. Zbog rasvetljavanja ovog suštinskog pogona makroekonomske neravnoteže i faktora njegove determinacije, potrebno je sagledati kretanja u prošlosti i odgovarajuću ekonometrijsku analitiku. U toku godine i u prvoj polovini godine uočena je korelativna povezanost dinamike uvoza i dinamike realnih plata, odnosno realne mase isplaćenih zarada (već prema podacima o zaradama i spoljno-trgovinskoj razmeni koje daje statistika u mesečnoj periodici). Tadašnja vlada se u prvoj polovini suočila sa ekspanzijom plata, tražnje i uvoza i u uslovima još uvek neoživljene dinamike izvoza sa gorućim problemom eksplozivnog spoljno-trgovinskog deficita i istovremeno nasleđenim nivoom dvocifrene inflacije. Žarište problema urušavajuće stabilnosti bila je budžetska i javna potrošnja, a naročito rast plata (i masa plata) u javnim preduzećima i budžetskom sektoru. Sredinom 2004-te godine, vlada je zamrzla mase plata u javnim preduzećima i budžetskom sektoru. Podsticaj je došao od Misije Međunarodnog monetarnog fonda sa kojim je saradnja obavezujuća u to vreme zbog aktuelnog STAND-BY aranžmana. (Mase plata u javnom sektoru su predstavljale jedan od kvantitativnih ciljeva kao uslova izvršenja STAND-BY aranžmana tj. finalnog otpisa dve trećine duga Srbije prema Pariskom i Londonskom klubu). U četvrtom kvartalu 2004-te godine, kada je već dinamika plata i potrošnje 35

41 bila sasvim smirena (a novi podsticaj od ekspanzije kreditne aktivnosti banaka još nije došao), razvrgnuta je sprega dinamike plata i uvoza jer je incidentno došlo do uvoza unapred usled najavljenog uvođenja poreza na dodatnu vrednost od početka godine. (Taj višak uvoza u na račun godine je procenjen na cca 600 miliona evra). Tako se na liniji uvoza u četvrtom kvartalu javlja breg koji u prvoj polovini godine smanjuje dolina. U drugoj polovini godine došlo je do novog dinamiziranja tražnje, sada više zahvaljujući ekspanziji kreditne aktivnosti banaka (koje su prethodno došle bilo kao opunomoćene ćerke stranih banaka ili kroz privatizaciju domaćih banaka). Krajem trećeg i u četvrtom kvartalu godine došlo je i do uspostavljanja rastućeg trenda industrijske proizvodnje i izvoza ali i do ponovnog uspostavljanja dinamičkog rastućeg trenda uvoza, a pre svega uvoza potrošne robe i intermedijarnih proizvoda. Ipak, do kraja i u prvoj polovini godine, ta ekspanzija plata, uvoza i potrošnje bila je relativno mirna. U međuvremenu, početkom uspešno je okončan produženi STAND-BY aranžman i prestala je obaveza zemlji za usklađivanjem makro-ekonomskih politika sa preporukama Međunarodnog monetarnog fonda. Prava eksplozija dinamike plata nastala je krajem godine nakon rebalansa budžeta u oktobru i projekcije budžeta za godinu kada je zbog predizborne kampanje enormno podignut nivo plata u budžetskom sektoru. (Reč je o nivou ukupne mase plata, mada je prethodno doneta regulativa o službenicima i nameštenicima ekstremno diferencirala platne kategorije pa su tako činovnici koji su dobili status nameštenika bez jasnog kriterijuma za ovu segregaciju prošli loše, a jaz koji je napravljen bio je preveliki). Time je na kraju i u prvoj polovini godine pokrenut rast zarada u celini, a posebno u javnom sektoru (uključujući i javna preduzeća) tako da je međugodišnji rast realnih plata u javnom sektoru prešao 25%, a opšti rast plata dostigao skoro 20%. U isto vreme je eksplodirao i rast uvoza, pre svega intermedijarnih i potrošnih dobara. (Uvoz investicionih dobara imao je eksplozivan rast krajem i u prvom kvartalu zahvaljujući novcu iz Nacionalnog investicionog plana (NIP) koji je podeljen krajem godine, a kada je došlo privremeno finansiranje budžeta i NIP praktično odložen, a potom u budžetu za godinu sveden na trećinu prvobitnog plana donetog u novembru godine taj rast je prekinut ali je od leta ponovo nastavio da raste unekoliko slabijom dinamikom.) Sa malim zakašnjenjem u avgustu trend rasta uvoza je neprekinut (zaključno sa oktobrom 2007). Pred kraj godine taj trend je usporen zahvaljujući pre svega usporavanju i stagnaciji rasta uvoza intermedijarnih proizvoda i trajnih proizvoda za široku potrošnju. Uvoz poljoprivrednih proizvoda je oživeo zbog slabog roda u zemlji a i zbog visokog rasta cena ovih proizvoda. Rast plata u javnom sektoru je bio zaustavljen u junu i do septembra plate u javnom sektoru su stagnirale, ali je u oktobru došlo do ponovnog oživljavanja rasta (2 do 3% u odnosu na septembar u školstvu, zdravstvu i javnim-komunalnim preduzećima). 36

42 Nije bez značaja uvideti da se u godini do avgusta više nego udvostručio (u odnosu na isti period prethodne godine) obim kreditnih plasmana stanovništvu. U četvrtom kvartalu došlo je do oseke u kreditnim plasmanima što objašnjava zastoj kod uvoza trajnih proizvoda široke potrošnje. Evidentno je da i pored budžetskih restrikcija tokom u realizaciji i donošenju budžeta, nije postignuta disciplina na sektoru plata, potrošnje i tražnje te samim tim niti do preokreta u dinamizmu uvoza i produbljivanja spoljno-trgovinske neravnoteže (rasta spoljno-trgovinskog deficita koji u dostiže veličinu od cca 6,9 milijardi evra). Tabela 4.1. Realni indeksi tražnje,prosečnih zarada i prosečnih zarada u javnom sektoru Realni indeksi ukupne lične ražnje Realni indeksi ukupnih zarada 37 Realni indeksi ukupnih zarada u javnom sektoru , , , , , Regresivna povezanost dinamike uvoza i zarada evidentna je i bez ekonometrijskog istraživanja. Ono što, međutim, zaslužuje ekonometrijsko istraživanje tiče se pitanja: u kojoj meri apresijacija dinara dodatno utiče na dinamiku uvoza. U ekonometrijskom smislu nameće se nešto kompleksnije pitanje kointegrisanosti serija dinamici uvoza, tražnje, kursa i izvoza. (Tražnja stanovništva je bilansno izvedena kao zbir mase plata, penzija, socijalnih i drugih primanja i negativne neto štednje (uzeti krediti umanjenih za položenu štednju)). U specifikaciji za test kointegrisanosti (Johansonova procedura) mogu se uzeti i razni drugi reprezenti dinamike tražnje stanovništva: realna masa plata, realni promet u trgovini na malo i masa plata obračunata u evrima. Pokazuje se da Johansonov test kointegrisanosti i odgovarajuća regresivna relacija daju egzaktno dobar rezultat (indicirana je bar jedna kointegraciona veza i istovremeno verodostojno ocenjena i logično regresiona jednačina) samo u slučaju serija: uvoz, tražnja stanovništva i kurs. Uvoz = tražnja kurs Već iz ove regresione jednačine u kojoj oznake uvoz, tražnja i kurs predstavljaju logaritme (stope) na osnovu baznih indeksa vidi se da tražnja ima dominantan prolaz tj. elasticitet uvoza na tražnju je veći od jedinice i dominantan. S obzirom na pozitivan ishod testa za kointegracionu vezu dozvoljena je primena modela korekcije greške (ECM modela) za ocenu elasticiteta tekuće promene uvoza u odnosu na tekuću promenu tražnje i kursa.

43 Odgovarajući koeficijenti i verovatnoće t-statistike u ECM modelu su kao u Tabeli 5: Tabela 5 Varijabla Koeficijent Verovatnoća d(tražnja) 0,905 0,00 d (kurs) 0,013 0,85 er (-1) - 0,157 0,00 c 0, R 2 = 0,466 Jasno je da je tekuća dinamika uvoza visoko elastična u odnosu na tekuću dinamiku tražnje ali je u prisustvu korekcije za neravnotežu ( disekvilibrijum ) u prošlosti tekuća dinamika kursa bez značaja u determinaciji tekuće dinamike uvoza. U najmanju ruku može se tvrditi da je determinacija dinamike ukupnog uvoza iscrpljena u dinamici tražnje dok su uticaji dinamike izvoza i kursa konzumirani kroz dinamiku tražnje. Uzimajući međugodišnje stope kretanja uvoza, mase realnih zarada i izvoza, indicirana je standardna regresiona veza. Tako, na primer, ako se uzme nekorigovana serija uvoza od početka godine do septembra i takođe u istom periodu serije mase realnih plata i izvoza dobijaju se koeficijenti elastičnosti kao u Tabeli 6: Tabela 6 Varijabla Koeficijent Verovatnoća Masa zarada 0,69 0,00 Izvoz 0,07 0,00 C 0,13 0,00 R 2 = 0,78 Izvesno je da na ukupan uvoz u međugodišnjoj perspektivi i u tekućoj tendenciji opredeljujući faktor predstavlja masa realnih zarada i dodatna tendencija u proizvodnji i izvozu. Pokušaj da se uhvati determinacija uvoza potrošnih roba preko deviznog kursa (apresijacije) i mase zarada odnosno tražnje nije dao rezultat u egzaktnom smislu. Naime, nagoveštava se da apresijacija ima određeni značaj kao dodatni faktor stimulacije uvoza potrošnih roba ali je i ovde, čini se, taj uticaj konzumiran ekspanzijom realne tražnje. U prisustvu snažne dinamike tražnje koja se zahvaljujući snažnom rastu zarada multiplikuje kreditnim pozajmicama, podsticaj dinamici uvoza koji dolazi od apresijacije dinara je sasvim sekundaran. Apresijacija je ustvari dodatna povoljnost kao posledica istih ekspanzivnih komponenti ukupne tražnje. 38

44 FIKSNA DOMINACIJA, RASTUĆA POTROŠNJA DRŽAVE I NUŽNOST ZAOKRETA Na bazi Memoranduma o budžetu i ekonomskoj i finansijskoj politici za godinu, još je Misija MMF-a u novembru iskazala stanovište da i pored napora da se zauzda diskreciono trošenje, ukazuje se rastući deficit koji ne dopušta sužavanje domaće tražnje. Naglašavaju se velike plate u javnom sektoru kao rezultat rasta plata u i i nastavak visokih troškova Nacionalnog investicionog plana što može potpaliti dalje širenje eksterne neravnoteže. Radi obaranja eksterne neravnoteže preporučena je fiskalna restrikcija u doglednom periodu kada će strukturne reforme ispoljiti pune efekte. Potreban je, kaže se fiskalni suficit od 2-3 procenta GDP-a a pritom već u od 1% GDP-a. Kaže se da iskustvo zemalja Istočne Evrope pokazuje da je takvo prilagođavanje moguće. Preporučuje se takođe fokus na fiskalnoj konsolidaciji i kontroli potrošnje tj. fiskalnoj disciplini. U usvojenom budžetu Republike Srbije predviđen je formalni deficit od 14,8 milijardi dinara (1/2% BDP-a) kao rezultat povećanja tekućih prihoda za 15% (sa isključenim prihodom od licence za mobilnu telefoniju) i povećanja tekućih izdataka za 9,9%. (Konsolidovani javni rashodi, prema Memorandumu su u predviđeni na 39,5% BDP-a a konsolidovani javni prihodi na 38,9% BDP-a.) Potrošnja države u bilansu upotrebe BDP-a ocenjena na osnovu ovih pokazatelja ostaje u na istom nivou kao u na nivou od 24,4%BDP koji se mora oceniti kao predimenzionisan. Važnije pitanje od formalnog deficita ili suficita u budžetu i javnoj potrošnji je dinamika i struktura izdataka. Kako su redukovani kapitalni rashodi, odnosno rashodi za realizaciju NIP-a, bilo je moguće učiniti ekspanzivnijim tekuće izdatke koji se ulivaju u potrošnju. Tako tekući rashodi rastu za 12,1% (najmanje 4% realno s obzirom na planiranu inflaciju) a u tome rashodi za zaposlene za 15,6%, donacije i transferi za 14,5%, subvencije za 11,4% itd. Proklamovana je politika rasta plata budžetskih korisnika sa indeksom inflacije ali je već kroz određene kolektivne dogovore došlo do izvesnog popuštanja koje anticipira realni rast. Ako se formalnom deficitu dodaju izdaci za otplatu glavnice i nabavku finansijske imovine kao i predviđene pozajmice, negativni saldo se penje na 89 milijardi dinara, što se pokriva zaduživanjem i prihodima od privatizacije. Fiskalna politika se mora okarakterisati kao izrazito prociklična. To znači da umesto da upravo ona hladi pregrejanu tražnju ili bar ne dodaje rastu tražnje i potrošnje u fazi velikog priliva kapitala, ona sa svoje strane predstavlja glavni faktor rasta i raspodele dohotka i tako akumulira rizike od budućeg tvrdog prizemljenja u vreme kada priliv prestane, a u muđuvremenu mogući efekti u podizanju konkurentnosti, produktivnosti i output-a u sektoru razmenjenih dobara izostanu 5. Ipak, razumljiv je aktuelni fiskalni realizam: s jedne strane 2008 je godina važnih političkih i državnih raskrsnica posebno u kontekstu odvijanja i ubrzanja pro- 5 Subvencije predstavljaju specijalni amortizer ali i podršku status quo stanju u pogledu transformacije neuspešnih preduzeća. 39

45 cesa pristupanju EU a sa druge strane nasleđene obaveze i dimenzije javne potrošnje ne mogu se bitno redukovati bez ubrzanja celovite reforme javnog sektora. Često se govori da je monetarna politika u tesnacu a da se pri tome zaboravlja da je objektivno i fiskalna politika bez manevarskog prostora u odsustvu suštinskih reformi u javnom sektoru. Izvesno je da se približavamo vremenskoj tački kada je nužan zaokret. Memorandum projektuje u narednim godinama ( ) realne stope rasta BDP-a na nivou 6-6,5 procenata, uz scenario ekonomskih politika po kome se radikalno usporava realna dinamika državne potrošnje sa ocenjenom stopom rasta u od 16,1% na samo 2,1% u Evidentan cilj je deakumulacija rizika finansijske krize na strani spoljnotrgovinske i platno-bilansne neravnoteže tako da se spoljno-trgovinski saldo spusti sa 21,5% (koliko iznosi u 2007.) na 14,7% u a da lična potrošnja u isto vreme zadrži realni rast (u i 2009.) nešto niži od realnog rasta BDP-a (na nivou od 4-5%) i da održivost razvoja u budućnosti bude utemeljena na dvocifrenim stopama rasta investicija (20% u 2008 i oko 14% u i 2010.). Ciljevi su, dakle, snažan proinvesticioni zaokret uz sužavanje spoljno-trgovinskog debalansa i očuvanje socijalne prihvatljivosti i komfornog dostignutog nivoa državne potrošnje. Pokazuje se, međutim, da sva tri navedena cilja (prevencija finansijske krize, socijalne prihvatljivosti i investiciona propulizacija) imaju veću cenu od one koja je u projekcijama iz Memoranduma sagledana. Naime, ne mogu se pomenuti ciljevi osigurati, bez oštrijeg zasecanja u agregatu potrošnje države tj. bez preokreta u jednoj od narednih godina koji podrazumeva negativne realne stope državne potrošnje. Da bi se to dokazalo bio je neophodan širi kvantitativni okvir koji obuhvata spregnute projekcije bilansa upotrebe BDP-a i platnog bilansa. Razvijena su četiri scenarija 6 primenom jednog složenog heurističkog modela projekcia: PRIKAZ SCENARIJA I OCENA NJIHOVIH POSLEDICA U ovoj analizi model je korišćen parcijalno. Realni rast BDP-a je za preuzet od RZS, za je procenjen na 7,3%; za godine preuzet je iz Memoranduma (6,0% u i po 6,5% u i godini). Posmatrane su četiri varijable elementi upotrebe BDP-a: neto izvoz (deficit robe i usluga), u funkciji ponude preko vrednosti BDP-a, i to ovde preko njegovog udela u BDP-u (izvorno, ciljna funkcija u modelu može biti udeo izvoza, uz alternativnu ocenu uvoza ili preko ciljanog deficita, ili preko determinanti dinamike uvoza, izvedenih empirijskom ili ekonometrijskom analizom 7 ); 6 S. Stamenković, M. Kovačević, V.Vučković i dr: Savetovanje naučnog društva ekonomista, decembar Beograd, MAT br 12, O ovome je bilo reči u četvrtom odeljku. 40

46 potrošnja domaćinstava (koja sadrži i potrošnju neprofitnih organizacija koje pružaju usluge); potrošnja države (kao zbir kolektivne potrošnje i individualne potrošnje države); investicije, kao zbir fiksnih investicija i priraštaja zaliha (ovde se pretpostavlja njegovo stabilno učešće u BDP-u u narednom periodu). U svakom od četiri scenarija, tri varijable su postavljene kao ciljne, četvrta je izvedena: Tabela 7 1. Scenario 2. Scenario 3. Scenario 4. Scenario Ciljne varijable neto izvoz potrošnja države potrošnja domaćinstva potrošnja države potrošnja domaćinstva investicije potrošnja države neto izvoz investicije potrošnja domaćinstava investicije neto izvoz Posledica investicije neto izvoz potrošnja domaćinstava potrošnja države U prvom scenariju iz Memoranduma su za period preuzete realne stope rasta neto izvoza, lične potrošnje (ovde uzete kao reprezentativne za potrošnju domaćinstava) i potrošnje države. Investicije su rezultat na osnovu preostalog prostora u upotrebi BDP-a u svakoj godini. 41

47 Tabela 8: Scenario BDP realan rast 5,7 7,3 6 6,5 6,5 BILANS UPOTREBE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA (BDP), u milijardama dinara BDP tekuće cene 2125,8 2489,7 2875,7 3243,6 3608,5 Domaća tražnja 2542,3 3024,3 3419,2 3791,8 4138,9 Potrošnja 2088,8 2488,7 2839,8 3143,1 3354,1 Potrošnja domaćinstava 1608,9 1878,7 2137,5 2366,5 2524,1 Potrošnja sektora države 479,9 610,0 702,2 776,5 830,0 Investicije 453,5 535,6 579,5 648,7 784,8 Bruto fiksna ulaganja 364,1 448,5 478,8 535,2 658,6 Promene zaliha 89,4 87,1 100,6 113,5 126,3 Neto izvoz robe i usluga -416,5-534,6-543,5-548,2-530,4 (Saldo robe i usluga, miliona $) (Kurs USD/Din) 66,2 58,2 62,1 64,5 66,0 UČEŠĆA AGREGATA UPOTREBE U BDP i STOPE REALNOG RASTA, u % Neto izvoz učešće u BDP -19,6-21,5-18,9-16,9-14,7 Domaća tražnja, realan rast 7,1 11,6 4,2 4,7 4,5 Potrošnja učešće 98,3 100,0 98,8 96,9 93,0 Potrošnja realan rast 7,7 11,1 5,1 4,5 2,2 Potrošnja domaćinstava, učešće 75,7 75,5 74,3 73,0 70,0 Potrošnja domaćinstava, realan rast 7,8 9,5 4,9 4,5 2,1 Potrošnja države, učešće u BDP 22,6 24,5 24,4 23,9 23,0 Potrošnja države, realan rast 7,3 16,5 5,7 4,4 2,3 Investicije učešće u BDP 21,3 21,5 20,2 20,0 21,8 Investicije realna stopa rasta 4,3 13,5 0,2 5,7 15,8 (realna stopa rasta fiksnih investicija) 9,2 18,4-1,1 5,6 17,8 DEFLATORI, u % Deflator BDP u % 14,9 9,1 9,0 5,9 4,5 Deflator spoljne trgovine (neto izvoza) 2,5-3,7 6,2 5,9 4,4 Deflator domaće tražnje 12,7 7,0 8,5 5,9 4,5 Deflator potrošnje 13,2 7,2 8,6 5,9 4,5 Deflator investicija 10,4 4,0 8,0 5,9 4,4 Cene na malo, decembar/ decembar preth.god. 6,6 10,1 7,0 5,0 4,0 Cene na malo (godišnji prosek) 12,7 6,8 8,5 5,9 4,5 U drugom scenariju su zadržane ciljne stope rasta obe potrošnje, ali je kao cilj postavljen dvocifreni realni rast investicija (u ovom slučaju oko 14% za fiksne investicije). Udeo neto izvoza odnosno veličina deficita robe i usluga ovde je 42

48 rezultat nastojanja ekonomske politike da omogući rast realne domaće tražnje na nivou koji obezbeđuje tri ciljane dinamike. Tabela 9: Scenario BDP realan rast 5,7 7,3 6 6,5 6,5 BILANS UPOTREBE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA (BDP), u milijardama dinara BDP tekuće cene 2125,8 2489,7 2877,4 3245,5 3610,7 Domaća tražnja 2542,3 3024,3 3496,0 3927,1 4280,5 Potrošnja 2088,8 2488,7 2841,4 3144,9 3356,1 Potrošnja domaćinstava 1608,9 1878,7 2138,7 2367,9 2525,7 Potrošnja sektora države 479,9 610,0 702,7 777,0 830,5 Investicije 453,5 535,6 654,6 782,2 924,3 Bruto fiksna ulaganja 364,1 448,5 553,9 668,6 798,0 Promene zaliha 89,4 87,1 100,7 113,6 126,4 Neto izvoz robe i usluga -416,5-534,6-618,6-681,6-669,8 (Saldo robe i usluga, miliona $) (Kurs USD/Din) 66,2 58,2 62,1 64,5 66,0 UČEŠĆA AGREGATA UPOTREBE U BDP I STOPE REALNOG RASTA, U % Neto izvoz učešće u BDP -19,6-21,5-21,5-21,0-18,6 Domaća tražnja, realan rast 7,1 11,6 6,5 6,1 4,4 Potrošnja učešće 98,3 100,0 98,8 96,9 93,0 Potrošnja realan rast 7,7 11,1 5,1 4,5 2,2 Potrošnja domaćinstava, učešće 75,7 75,5 74,3 73,0 70,0 Potrošnja domaćinstava, realan rast 7,8 9,5 4,9 4,5 2,1 Potrošnja države, učešće u BDP 22,6 24,5 24,4 23,9 23,0 Potrošnja države, realan rast 7,3 16,5 5,7 4,4 2,3 Investicije učešće u BDP 21,3 21,5 22,8 24,1 25,6 Investicije realna stopa rasta 4,3 13,5 13,2 12,8 13,1 (realna stopa rasta fiksnih investicija) 9,2 18,4 14,4 14,0 14,3 DEFLATORI, U % Deflator BDP u % 14,9 9,1 9,0 5,9 4,5 Deflator spoljne trgovine (neto izvoza) 2,5-3,7 6,2 5,9 4,4 Deflator domaće tražnje 12,7 7,0 8,5 5,9 4,5 Deflator potrošnje 13,2 7,2 8,6 5,9 4,5 Deflator investicija 10,4 4,0 8,0 5,9 4,4 Cene na malo, decembar/decembar preth.god. 6,6 10,1 7,0 5,0 4,0 Cene na malo (godišnji prosek) 12,7 6,8 8,5 5,9 4,5 43

49 U trećem scenariju se vraćamo na redukciju udela deficita robe i usluga, ciljanu u Memorandumu, zadržavajući ciljani rast investicija iz drugog scenarija. Sada je dinamika potrošnje domaćinstava rezultanta. U četvrtom scenariju se cilja smanjenje udela deficita (pri čemu ne i u koja je manje-više već opredeljena), lična potrošnja i investicije. Rezultanta je potrošnja države koja zahteva reformu javnog sektora. Može biti interesantan i uporedni pregled sva četiri scenarija i proporcija iz Memoranduma. Tabela 10: Uporedena tabela makroekonomskog okvira po memorandumu i našim ocenama BRUTO DOMAĆI PROIZVOD (BDP), milijardi din. - Memorandum 2125,8 2454,3 2779,0 3128,5 3485,0 - Scenariji 1. I ,8 2489,7 2875,7 3243,6 3608,5 - Scenaro ,8 2489,7 2877,4 3245,5 3610,7 - Scenario ,8 2489,7 2877,4 3245,5 3610,6 BDP, realni rast, u % - Memorandum 5,7 7,0 6,0 6,5 6,5 - Scenariji ,7 7,3 6,0 6,5 6,5 NETO IZVOZ, udeo u BDP, u % - Memorandum -19,9-20,2-18,9-16,9-14,7 - Scenariji 1. i ,6-21,5-18,9-16,9-14,7 - Scenaro ,6-21,5-21,5-21,0-18,6 - Scenario ,6-21,5-21,5-18,5-14,7 LIČNA POTROŠNJA (domaćinstava i države) - Memorandum 5,4 9,5 4,9 4,5 2,1 POTROŠNJA DOMAĆINSTAVA - Scenariji 1, 2 i 4. 7,8 9,5 4,9 4,5 2,1 - Scenario 3. 7,8 9,5 1,2 2,2 2,2 POTROŠNJA DRŽAVE - Memorandum (potcenjeno učešće) 8,3 16,1 5,7 4,4 2,3 - Scenariji 1, 2 i 3. 7,3 16,5 5,7 4,4 2,3 - Scenario 4. 7,3 16,5 5,7-6,2-4,9 FIKSNE INVESTICIJE - Memorandum 15,2 28,6 20,2 14,5 13,5 - Scenario 1 9,2 18,4-1,1 5,6 17,8 - Scenariji 2 i 4 9,2 18,4 14,4 14,0 14,3 - Scenario 3 9,2 18,4 14,2 14,0 14,3 44

50 Ako bi se svaki od rezultata definisao sa dve reči, ishod je: 1. Scenario nema investicija 2. Scenario finansijska kriza 3. Scenario socijalno neodrživ 4. Scenario dugoročni razvoj Ad 1. željeni rast fiksnih investicija postiže se tek kada se u osetno redukuje rast lične potrošnje 8. Ad 2. tendencije u platnom bilansu, o kojima je bilo reči u pregledu rezultata godine, upozoravaju na opasnost od ovakvog ishoda. Ad 3. ne treba posebno ni objašnjavati da se socijalno ne može održati politika koja bi gro lične potrošnje zadržala na simboličnom porastu pri rastu GDP-a od 6% ili 6,5%. Ad 4. jedina opcija koja se može preporučiti: ne usporavanje rasta, nego smanjenje potrošnje države. Je li ona moguća? Jeste, ukoliko je moguća temeljna reforma javnog sektora. O REFORMI JAVNOG SEKTORA Kompleksna reforma javnog sektora mora obuhvatiti sledeće povezane ciljeve: 1) Korporativizacija i privatizacija javnih državnih i javnih komunalnih preduzeća je direktno povezana sa reformom fondova penzijskog osiguranja i potrošnjom države. Taj proces treba da optimizuje strukturu imovine (portfolija) javnih preduzeća što podrazumeva alokaciju određenog procenta akcija ovih preduzeća u vlasništvo fondova penzijsko-invalidskog i socijalnog osiguranja. Time bi se otvorila mogućnost redukcije budžetskih transfera, smanjenja budžetskog tereta i iniciranje kapitalizacije fondova i njihove investicione funkcije. Optimizacija imovinske strukture preduzeća mora voditi računa o prekoj potrebi velikih investicija u ovim preduzećima, što je moguće samo izlaskom ovih preduzeća na tržište kapitala kroz odgovarajući pristup koji maksimalizuje obim investicija (strateških i nestrateških). Ako se pođe od toga da za većinu javnih preduzeća i javno-komunalnih preduzeća nije moguća ili nije preporučljiva primena modela privatizacije sa gubitkom kontrol- 8 Sprovođenje Zakona o restituciji prema postojećem nacrtu neminovno bi dovelo do dve ozbiljne zapreke daljem investiranju. Prva je činjenica da će se javni dug bitno povećati, što će obeshrabriti investitore zbog nepovoljnijeg (rizičnijeg) makroekonomskog ambjenta. Druga zapreka je naizgled naivna, ali vrlo ozbiljna i odnosi se na usitnjavanje građevinskih parcela, nesigurnost u transakcijama sa građevinskim zemljištem, hipoteke (vidljive i nevidljive), arbitražni i sudski procesi oko vlasništva i restitucionih obeštećenja, nerazrešena vlasnička prava. Naime, u periodu od poslednjih pedesetak godina, osnovna karakteristika brzog razvoja gradova, industrijalizacije i izgradnje državne infrastrukture, jeste ukrupnjavanje parcela i prevođenje iz poljoprivrednog u građevinsko, čime je postignut vrlo visok stepen optimalizacije upotrebe građevinskog zemljišta. Predviđena rešenja restitucije neizgrađenog građevinskog, ali i poljoprivrednog zemljišta u zoni gradova, podobnog za promenu namene, dovešće će do reverzibilnog procesa usitnjavanja parcela, činjenicom da je vrlo malo živih originalnih vlasnika, pa će zemljište biti vraćeno naslednicima. Iz prakse je poznato da će većina naslednika želeti jasnu definiciju svoje imovine, cepanjem nasleđene parcele. 45

51 nog dela od strane države odnosno društvene zajednice, neophodna je prethodna regulatorna i strukturna reforma u domenu javnih preduzeća i javnokomunalnih preduzeća kako bi se podigla njihova rentabilnost i efikasnost te na taj način stvorili preduslovi za njihovu privatizaciju i izlazak na tržište kapitala. (Vaučerske privatizacije, besplatne akcije, besplatne investicione jedinice u tom pogledu gotovo da nemaju nikakvog značaja.) 2) Temeljni preduslov svih reformi je reforma zemljišne politike tj. upravljanja gradskom zemljom i gradskim građevinskim zemljištem. Reforma je moguća putem formiranja fondova gradskog zemljišta (menjajući status sadašnjim direkcijama) koji bi funkcionisali kao akcionarska društva ili investicioni fondovi. Portfolio fondova bi bio strukturiran tako da podrži emancipaciju penzionih, socijalnih i zdravstvenih fondova od budžeta. Njihova delatnost bi bila održavanje postojeće infrastrukture i izgradnja nove. Kao vlasnici gradskog građevinskog zemljišta ovi fondovi bi bili zaduženi da otkupljuju, privode nameni i opremaju ostalo zemljište. Prihodi fondova bi se generisali korišćenjem građevinskog zemljišta na pet načina: (1) renta na ime podobnosti lokacije; (2) renta na ime zakupa građevinskog zemljišta; (3) renta na ime prava izgradnje (građevinska renta; Air Rights ). (Gradska renta za sada uopšte nije kreirana. Predstavlja najvažniji instrument optimalizacije korišćenja gradskog prostora i najizdašniji izvor prihoda koji se usmeravaju u infrastrukturu i socijalne obaveze.); (4) četvrti izvor prihoda je po osnovu plasmana viškova na kratak rok; (5) peti važan investicioni zamajac (reč je o investicijama u infrastrukturu novog građevinskog zemljišta) je zaduženje na dug rok. 3) Reforma upravljanja i vlasništva nad gradskim građevinskim zemljištem putem fondova gradskog građevinskog zemljišta obezbeđuje i jednostavan i efektan pristup procesu restitucije u kome bi suvlasnici u fondovima postali i restitucionari a izbegla bi se opasna i diskriminatorna dominacija principa naturalne restitucije (prema postojećem nacrtu zakona o restituciji) kao i po osnovu restitucije kreiranje javnog duga države. Istovremeno, bio bi obezbeđen adekvatan povraćaj vrednosti restitucionarima bez diskriminacije a da se ne pokreće (implicitno) novi proces nacionalizacije i divlje i nelegitimne privatizacije na principima legitimnog sticaoca ili prava jedinstva vlasništva nad objektom i zemljištem, kao i proces brojnih sudskih sporova i usitnjavanja koga smenjuje proces špekulativnog ukrupnjavanja zbog ostvarivanja prava naslednika što sve koči i usporava investicione i razvojne aktivnosti. 4) Reforma fondova tj. državnog fonda penzijskog i invalidskog osiguranja je moguća u smeru njegove kapitalizacije i ograničene funkcije investicionog fonda te, na taj način, emancipacije od državnog budžeta ukoliko je spregnuta sa korporativizacijom javnih preduzeća i reformom upravljanja gradskim građevinskim zemljištem. 5) Reforma javnih rashoda je proces koji se oslanja, s jedne strane, na postepe- 46

52 no ukidanje subvencija javnim preduzećima i transfera fondovima a, sa druge strane, na racionalizaciju i modernizaciju javnih servisa. Za sada je izostala racionalizacija obrazovnog sistema a reforme zdravstva, bezbednosti i odbrane su u zastoju. 6) Sa nastajanjem institucionalnih investicionih fondova i sa procesom korporativizacije snažno bi se podstaklo produbljavanje tržišta kapitala, štednja i investiciona komponenta na bazi domaće štednje. USPEH MONETARNE POLITIKE U OSTVARENJU OSNOVNOG CILJA POD OGRANIČENJIMA KOJA NE DOZVOLJAVAJU RELAKSACIJU RESTRIKTIVNOSTI Monetarna politika je u generalno bila restriktivna. Reč je pre svega o referentnoj kamatnoj stopi (na repo operacije) kao osnovnom instrumentu kontrole dinarske likvidnosti. Poglavito je visok nivo referentne kamate (preko 23% u prvoj polovini 2006) obezbedio je apsorpciju rasta likvidnosti kod finansijskih subjekata (pre svega) tj. zamenu novčanih sredstava za manje likvidne oblike kao što su repo papiri. Repo stock banaka je u protekloj godini narastao za cca 70 milijardi dinara odnosno popeo se na oko 200 milijardi dinara. Troškovi NBS u na servis tog repo stock -a su dostigli cca 20 milijardi dinara (oko 240 miliona evra). Još veći troškovi su planirani u Posednici repo papira imaju dvostruku dobit: po osnovu kamate i po osnovu apresijacije. Stopa dobiti se u prošloj godini može sagledati na oko 27%. Iako je u (naročito u drugoj polovini 2007.) NBS bitno redukovala osnovnu kamatu do nivoa od 9,5%, već izazvana snažna apresijacija domaće valute bila je dovoljno jako sidro da se bazna inflacija zadrži u ciljanom okviru (4%-6%), oko 5,5%. Rast bazne i regulisane inflacije, od avgusta 2007 bio je u najvećoj meri podstaknut eksternim i incidentnim događajima koji su uzrokovali ubrzan rast cena hrane i energenata. Cene hrane su rasle brže nego igde u Evropi (Bugarska i Srbija su prednjačile) što je bilo posledica velike suše u znatnom delu perioda vegetacije al i problema koji se akumuliraju u sektoru primarne proizvodnje hrane i sirovina za prehrambenu industriju 9. Cene energenata su pod snažnim impulsom cena sirove nafte. Izvesna protivteža je bila cena struje koja u paritetu znatno zaostaje za okruženjem i tako akumulira gubitke u elektro-energetskom sistemu. U dvovalutnom sistemu kakav kod nas vlada (kao nasleđe prošlosti, nerazvijenog finansijskog sistema i ukorenjenog nepoverenja prema domaćoj moneti), referentna kamata se povremeno pokazuje kao nedelotvoran i čak ambivalentan instrument regulisanja likvidnosti. Tako je u aprilu objašnjena tzv. Zamka likvidnosti, koja efekte monetarnih mera (povlačenje dinarskog novca u opticaju) topi u vrlo kratkom vremenu, kraćem od jednog meseca. Povećanjem referen- 9 U primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i dalje se kruni baza te proizvodnje i pored visoke zaštite i intenzivnog kreditiranja od strane prerađivača. Radi se o dubokim strukturnim poremećajima i demografskom faktoru koji ubrzano razara tržište rada u poljoprivredi. 10 MAT br.5,

53 tne kamate (na repo papire NBS) dodatno se stimuliše kreditno zaduženje u inostranstvu koje potom dolazi na devizno tržište jačajući relativnu vrednost dinara i tako stimulišući i ponudu deviza iz domaće štednje (tezauracije). Osvrćuči se unazad, znamo da je u prvoj polovini godine likvidnost više priticala iz domaće štednje da bi od polovine 2005 startovala ekspanzija zaduženja u inostranstvu preko bankarskog sektora i tako prevladala komponenta zaduženja u prilivu likvidnosti. Priliv kapitala i kontrola dinarske likvidnosti neminovno za posledicu ima apresijaciju domaće valute bez obzira da li je ta apresijacija kompenzirana rastom produktivnosti. U npr, realna apresijacija je u okviru godine iznela 16,5% a u realna apresijacija je dostigla 10,4%. Na osnovu podataka koje znamo o kretanju produktivnosti u industriji za je indeks bio 116,0% dok je u taj indeks oko 107,5%. Sudeći po industriji u je apresijacija bila kompenzirana rastom produktivnosti dok u to nije bilo u celini. Apresijacija domaće valute je bila karakteristika svih zemalja u tranziciji. Sa tim je asocirana tzv. dilema Tošovskog koja artikuliše problem kontrole spoljno-trgovinskog deficita, odnosno deficita tekućeg bilansa. Dilema Tošovskog ukazuje na robusnost problema kontrole spoljno-trgovinskog deficita (a time i deficita tekućeg bilansa). Formira se jedan mehanizam sa povratnim uticajem između apresijacije i priliva stranog kapitala. Apresijacija domaće valute dodatno podiže realne prihode i očekivanja (jer se povećava kupovna moć zarada) a time i kreditnu tražnju koja u uslovima visokih kamata ima kao odgovor podizanje priliva inostrane akumulacije. U pozadini formiranja dispariteta kamatnih stopa (u odnosu na stabilna tržišta) i ekspanzivnosti kreditne tražnje je ekonomsko, socijalno i tranziciono nasleđe tranzicione ekonomije kao posledica višedecenijske podinvestiranosti. Tražnja za inostranom akumulacijom je implicirana jazom između bruto domaćih investicija i bruto nacionalne štednje koji je ekvivalentan deficitu tekućeg bilansa. Nužnost obimnijeg investiranja (infrastruktura, razvoj i socijalni programi) zbog u prošlosti potrošene amortizacije i aktuelnih preduslova razvoja, koje ne može biti pokriveno novostvorenim bruto domaćim proizvodom niti obezbediti u isto vreme adekvatnu efikasnost tj. dinamiku BDP-a, odražava disparitet cene kapitala. S druge strane, priliv sredstava izvana doprinosi većoj ponudi na deviznom tržištu i time deluje kao faktor apresijacije. U hipotetičkoj situaciji jedinstvenog i stabilnog tržišta jedini uzrok apresijacije je relativno ubrzanje rasta produktivnosti. Preduslovi za takvu interpretaciju fenomena apresijacije su: (1) da dinamika cena razmenjivih dobara bude ujednačena na EU tržištu i tržištu u zemlji tj. da su prevaziđeni dispariteti nastali u prošlosti autarhičke ekonomije i kontrole cena; (2) povezano sa ovim da je dostignut uslov pariteta kupovne moći čvrstih valuta; (3) da je devizno tržište jedini regulator kursa. 48

54 Navedeni uslovi još uvek nisu kod nas na snazi. Naše tržište se može okarakterisati kao tržište sa: (1) neodstranjenim inflatornim pritiscima; (2) nedostignutim paritetom kupovne moći u odnosu na EU; (3) neotklonjenim disparitetima u sektoru razmenjivih dobara (električna energija, usluge države i dr.) Kontekst monetarne politike u svom najširem smislu nameće pitanje: Može li monetarna politika pored osnovnog cilja (sprečavanja inflacije) uzeti u obzir i dva dodatna cilja: kamate i kurs? Ovo pitanje je u datim uslovima možda sasvim spekulativnog karaktera. To je možda i razlog da to pitanje nije direktno artikulisano i razmatrano u stručnim krugovima. Ipak, određene konotacije mogu se navesti. U teorijskom domenu postoji Tinberghen-ovo pravilo koje upućuje na odnos broja ciljeva i broja instrumenata kojima raspolaže monetarna politika: ako je n broj ciljeva tada broj instrumenata mora biti n+1. Od polovine 2006-te godine monetarna politika NBS je opravdano napustila svoj dotadašnji režim uticaja na deviznu tražnju (devizno tržište). Sa podizanjem priliva kapitala izvana, prestao je rizik depresijacijskih šokova već je obrnut smer potencijalne destabilizacije kursa produbljivanjem apresijacije. Narodna banka je u novom režimu ostala samo sa dva instrumenta: referentna kamatna stopa i obavezna rezerva. (Prudencijalne mere koje mogu biti različita ograničenja na plasman određene vrste ne smatramo u ovom konteksru instrumentima monetarne politike). Prema Tinberghen-ovom pravilu osnovni cilj je mogao biti samo jedan a to je već prema Zakonu o Narodnoj banci održanje cenovne stabilnosti. Pa i taj cilj neminovno je sužen na stabilnost neregulisanih cena tj. baznu inflaciju. NBS postavlja i kontroliše inflacioni cilj na nivou tzv. bazne inflacije dok opšta ekonomska politika koju donosi vlada utvrđuje ukupan inflacioni cilj. Ovde se javljaju dva problema koja imaju delom i metodološki karakter: jedan je koordinacija ova dva cilja a drugi je sagledavanje prijekcija ova dva cilja (pa i drugih projekcija makroekonomskih agregata i odgovarajućih deflatora) u konteksu aktuelnih trendova i dostignutog nivoa strukturnih reformi te fiskalne ekspanzivnosti odnosno sužavanja tzv. mekog budžetskog ograničenja u najširem okviru. Ponovo se vraćamao na problem dinamizma potrošnje gde u osnovi leži nereformisan javni sektor i nedovršena privatizacija. Čini se da je u 2007-moj, kao i za i opšti inflacioni cilj (6,5% na 6%) i ciljni interval bazne inflacije (3%-6%) konzervativno planiran. Za opšti inflacioni cilj verovatni motivi su: (1) suzbijanje inflacionih očekivanja; (2) inciplitna restriktivnost budžetskih izdataka pod pritiskom budžetskih korisnika. Interval bazne inflacije projektovan je da bude u skladu sa opštim inflacionim ciljem. Graduirano snižavanje inflacionog cilja ne može biti produktivno u okolnostima zastoja reformi. Druga strana medalje je prevelika cena takvog subjektivnog kriterijuma određivanja projekcija koja se ogleda u tome da se zapravo na drugim parametrima (sektorima) produbljuju neravnote- 49

55 že i anticipira volatilnost i ranjivost koje nisu ništa drugo do akumulacija rizika za buduće urušavanje stabilnosti i izazivanje valutne i finansijske krize. Reč je o najmanje tri štetna efekta: (1) jedan je direktni trošak Narodne banke na servisiranje repo kamata; (2) drugi je produbljavanje apresijacije koja kvari odnose razmene i podstiče širenje spoljno-trgovinskog deficita i (3) treći je podsticanje zaduživanja. Stoga je nužno inflacione ciljeve sagledati u realnom okviru. Takav zadatak, međutim, nije nimalo lak. UMESTO ZAKLJUČKA Postoje li uslovi za razvoj valutne ili finansijske krize? Pokušaj davanja utemeljenog odgovora zahteva sagledavanje znatnog broja činilaca i praćenje određenog skupa indikatora što je inače preduzela Narodna banka Srbije. Na kraju ovde se još jednom želi ukazati na potencijal krize koji ne mora dovesti ekonomiju na prag krize kada se ona ne može izbeći. Taj potencijal je rezultat dosadašnjeg razvoja tranzicije u širem smislu a naročito gubitka kontrole na sektoru javne potrošnje u poslednjih godinu i po te ubrzanog rasta potrošnje i ekspanzije kreditne zaduženosti i pokrivanja fiskalnih deficita privatizacionim prihodima. Upozorenje dolazi iz podataka o kretanju platno-bilansnih agregata. Uočava se već u mesecima poslednjeg kvartala da je ukupni suficit platnog bilansa (suficit u kapitalnom bilansu umanjen za deficit tekućeg bilansa) u smanjen na četvrtinu odnosno petinu do kraja 2007 onoga koji je bio ostvaren u godini uz pogoršanu strukturu kapitalnog priliva (na štetu učešća direktnih stranih investicija, u korist učešća kredita i portfolio investicija). To sužavanje ukupnog bilansa za sada nije implicirano osekom kapitalnih priliva; 2006 i 2007 su u tom pogledu maksimalne, kreditni i investicioni priliv zajedno na godišnjem nivou je cca 7 milijardi dolara (po 3,5 milijardi krediti i investicije). Problem je u ekstremnoj ekspanziji deficita tekućih transakcija (koji je u 2007.dostigao blizu 16,5% BDP-a). O ovim razlozima je već bilo reči a ovde se postavlja pitanje perspektive. Postoji tendencija zbog projektovane unutrašnje tražnje, usporavanja izvoza, usmerenja monetarne politike na očuvanje stabilnosti cena pre svega putem repo operacija, odnosno mogućim povećanjem referentne kamate i apresijacijom kao posledicom da se u ovoj godini (2008) zadrži nivo učešća trgovinskog deficita i deficita tekućeg bilansa u BDP-u iz To onda znači visoku osetljivost na bilo koje zaoštravanje demotivacionih faktora priliva kapitala. Najveća pretnja su, naime, u takvim okolnostima politički rizici koncentrisani na jednom (ili dva) aktuelna čvorna mesta: početak pregovaranja za pristup EU i rasplitanje kosovskog čvora. Ovde, međutim, pitanje političkih rizika nije od interesa u kontekstu ukupnih performansi ekonomije i dostignutog stepena tranzicije i razvoja. Predpostavljajući da će svi politički rizici biti eliminisani, ostaje činjenica da se makroekonomska neravnoteža zaoštrava implicirana politikom potrošnje, oportunitetom u sprovođenju reformi, destimulativnim sistemskim ambijentom za radno intenzivne investicije, koruptivnom i uzurpatorskom praksom i kriminogenim elementima sprege javnog i privatnog interesa. Imperativ kompleksne reforme javnog sektora je na vremenskom horizontu koji se ne može adresirati na budućnost. Ova 50

56 kao i predhodna godina su već izgubljene. Radikalni zaokret predstoji u 2009-toj godini. Bez njega je gotovo izvesna destabilizacija ako ne i finansijska kriza. Javljaju li se već sada simptomi te krize? Jesu li to povremene turbulencije na berzi i na deviznom tržištu? Pad berzanskih indeksa (npr u novembru prošle godine i u februarau ove) povezan je sa naglom depresijacijom dinara odnosno podizanja cene deviza na deviznom tržištu.čini se da politička očekivanja u nekim momentima pokrenu investitcioni kapital da beži u likvidne oblike tj u monetarnu aktivu i time podignu tražnju i kurs evra i drugih čvrstih valuta. Kurs kao najevidentniji indikator moguće destabilizacije ima tri faktora neočekivanih fluktuacija. Prvi je već pomenuti možda indirektni faktor političkih očekivanja.drugi je faktor tzv volatilnosti tj znatnije varijabilnosti kursa zbog u prošlosti dublje apresijacije (nekompenzirane rastom produktivnosti) an osnovi ustvari formiranih očekivanja.treći je esencijalna akumulacija rizika izraženih u neravnotežama, bilo da je reč o fiskalnim,spoljnotrgovinskim ili dužničkim debalansima.to su oni rizici koji u slučaju oseke proliva kapuitala kojim su pokrivane neravnoteže nužno dolazi do destabilizacije i verovatno do finansijske krize.ovde očekivanja mogu igrati značajnu ulogu tj kada postoji akutna neravnoteža tada prva dva navedena faktora mogu biti okidač kiji će pokrenuti spiralu destabilizacije i krize.zato je reakcija Narodne banke u februaru bila ispravna kada je intervencijom na međubankarskom deviznom tržištu zaustavila dalji pad kursa dinara.izvesno je da Narodna banka i u budućnosati mora pribeći intervencijama u sličnim situacijama.te intervencije, međutim,biće delotvorne sve dok je neprekinut priliv kapitala izvana na sada dostignutom nivou ili bar da taj prekid ima saglediv vremenski rok ne duži od nekoliko meseci. 51

57 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str Ana S. Trbović Andrew Vonnegut Ana Brnabić Sharon Valentine William Seas 1 UDC 338: (497.11) Originalni naučni rad KONKURENTNI POTENCIJAL 11 GRANA SRPSKE PRIVREDE Apstrakt Jedanaest grana srpske privrede (pored poljoprivrede i prehrambene industrije koja ovde nije razmatrana) pokazuju određeni potencijal za rast konkurentnosti i produktivnosti, ali imaju i određena ograničenja koja se velikim delom mogu prevazići ukoliko se obrati posebna pažnja na: a) obrazovanje i obuku (kvalitet menadžmenta, ljudski resursi i finansije, kao i druga, specifična znanja i veštine u skladu sa najnovijim tehnologijama i praksama); b) prodaju i marketing (promovisanje robe i usluga iz Srbije, analiza tržišta i trendova i uspostavljanje poslovnih kontakata) i c) zakonodavne prepreke (sektorske politike treba da dodatno podstaknu razvoj, naročito malih i srednjih preduzeća). Ključne reči: konkurentost, srpska privreda, obrazovanje, marketing, zakonodavne prepreke, sektorske politike Abstract Eleven sectors of the Serbian economy (besides agribusiness which is not analyzed here) exhibit a certain potential for the growth of competitiveness and productivity, but also have certain limitations that could in great part be overcome if special attention were paid to: a) Education and Training quality of management, human resources, and finance as well as other technical skills in line with the latest technologies and industry practices; b) Sales and Marketing promotion of Serbian goods and services, market analysis and trends, and development of business contacts; c) Regulatory Barriers sector specific policies to further facilitate growth, especially for small and medium enterprises. Key words: competitiveness, Serbian economy, education, marketing, regulatory barriers, sector policies 1 Fakultet za ekonomiju, fi nansije i administraciju (FEFA), Beograd USAID Projekat za razvoj konkurentnosti, Beograd 52

58 UVOD Srpska privreda danas je daleko konkurentnija nego godine kada su započete ozbiljne tržišne reforme. Preduzeća su usvojila sofisticiranije promotivne strategije za ulazak na nova tržišta i delotvornije koriste raspoložive tehnologije radi poboljšanja ponude svojih proizvoda i usluga. Poslovna klima takođe je dosta pogodnija, iako je utvrdjeno da nekoliko pitanja vezanih za zakonodavstvo u specifičnim granama predstavljaju prepreke daljem rastu. Ukratko, na početku godine preduzećima u Srbiji više nije neophodna pomoć u izradi sveobuhvatnih poslovnih strategija, već u rešavanju konkretnih problema u poslovanju. Za jačanje konkurentnosti srpske privrede potrebno je posvetiti posebnu pažnju sledećim pitanjima: (a) Obrazovanje i obuka kvalitet menadžmenta, ljudski resursi i finansije, kao i druga, specifična znanja i veštine u skladu sa najnovijim tehnologijama i praksama; (b) Prodaja i marketing promovisanje robe i usluga iz Srbije, analiza tržišta i trendova i uspostavljanje poslovnih kontakata; (c) Zakonodavne prepreke sektorske politike treba da dodatno podstaknu razvoj, naročito malih i srednjih preduzeća (MSP). Istraživanje konkurentnosti izabranih grana srpske privrede (turizam; ICT; obrazovanje; film i produkcija; građevinske usluge; obrada drveta i nameštaj; odevna industrija; logistika/saobraćaj; obnovljiva energija; auto-delovi), koje je sproveo tim Booz Allen Hamilton u okviru USAID projekta za razvoj konkurentnosti tokom oktobra i novembra godine 2 se zasnivalo na sledećim ključnim kriterijumima koja su kasnije rangirana kako bi se odredio njihov relativni značaj kao predvodnika budućeg ekonomskog rasta: 2 Ovaj rad predstavlja zaključke Studije mogućnosti i ograničenja; procena konkurentnosti 12 ključnih grana srpske privrede, koja je urađena u okviru USAID projekta za razvoj konkurentnosti od strane stručnjaka Booz Allen Hamilton, uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Studija je koristila preko 150 različitih izvora, a intervjuisano je i preko 87 privrednika, stručnjaka i vladinih zvaničnika direktno i 519 privrednika putem telefonske ankete. Ovde je predstavljeno 11 (pod)grana, jer je zaključeno da je sektor medicinskog materijala i uređaja relativno nekonkurentan, uglavnom zbog značajnih regulatornih troškova, kao i zbog nedostatka pouzdanih snabdevača. Poljoprivreda i prehrambena industrija Srbije se smatraju konkurentnim ali nisu razmatrane u okviru ove studije, jer je za ovu granu urađena posebna studija. 53

59 Osnovni kriterijumi SMO Globalne perspektive 1. Raniji prihodi i ekonomski rast 2. Prepreke za ulazak na najvažnija nova tržišta 3. Perspektive, trendovi i promene u okviru privredne (pod)grane 4. Profitabilnost i dodatna vrednost 4. Infrastruktura, nabavka i resursiograničenja, cena i raspoloživost 5. Ograničenja poslovne klime 6. Istorijski kapacitet (ukupno) 7. Istorijska (petogodišnja) i trenutna konkurentnost (sva tržišta) 8. Uticaj na zapošljavanje Uslovi na domaćem tržištu 1. Razlike u ceni troškova u odnosu na druga tržišta 2. Znanje i veštine (kadra) - postoje ili ne 3. Ograničenja u pogledu dodatnih ulaganja i finansiranja poslovanja Objedinjena analiza 1. Sposobnost održivog napredovanja na tržištima veće vrednosti, domaćim i svetskim TURIZAM: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Globalno gledano, turizam kao privredna grana nastavlja da se razvija i čini 3,6% svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), zapošljava 234 miliona ljudi (8,7% od ukupnog broja zaposlenih na svetskom nivou) dok su turisti/posetioci potrošili 631,8 milijardi USD u 2006, što predstavlja povećanje od 8.5% u odnosu na Sektor će nastaviti da raste, a računa se da će potrošnja turista/ posetilaca do dostići 841,3 milijardi USD. Veći deo rasta celokupne grane zavisi od uvećanja bogatstva na novim tržištima, naročito Kini. Dolazi do naglog povećanja aktivnosti vezanih za brendiranje država/mesta, budući da se zemlje, regioni i gradovi širom sveta nadmeću za prihode od turizma. Segment turizma Gradski odmor je jedan od segmenata sa najbržim rastom u Evropi, a Beograd je dobro pozicioniran da iskoristi ovaj trend. Iako su prepreke za ulazak na tržište u ovoj grani relativno male, Srbija pati od nedostatka tehničke infrastrukture i deregulacije koji postoje u drugim zemljama. Na primer, tek nekoliko hotela u Srbiji poseduje sisteme rezervacija putem interneta, a ovakva tehnologija bi omogućila Srbiji da poveća svoj tržišni udeo. Srbija takođe nije konkurentna u pogledu cena u poređenju sa regionom i posetioci često izjavljuju da su cene mnogo više od očekivanih, što može predstavljati prepreku za Srbiju da postane pravo masovno tržište. Ipak, što je ponuda jedinstvenija, to je manja osetljivost u pogledu cena. Beograd, kao mesto za gradski odmor, ili specifični događaji poput takmičenja za pesmu Evrovizije ili Univerzijade 2009, mogli bi da doprinesu procvatu turizma u Srbiji. Konkurentnost Srbije na međunarodnom nivou u oblasti turizma je narušena relativno lošim međunarodnim imidžom zemlje i nedostatkom niskobudžetnih avio prevoznika. Trenutno, domaći turisti predstavljaju većinu turista. Ipak, izvoz je četvorostruko povećan tokom proteklih pet godina i, mereno prihodima u okviru ove privredne grane, očekuje se da će prihodi od turizma porasti za 20% u Bez obzira na pomenuto, sektor se još nije vratio na nivo od pre Poten- 54

60 cijal za privlačenje stranih turista je visok zbog ponude koja još uvek nije dovoljno iskorišćena, kao što su svetski trendovi vezani za rast segmenta ciljanog turizma koji Srbija može da ponudi (npr. istorijski, arheološki i turizam usredsređen na reku Dunav), kao i lakoća pristupa zahvaljujući pozicionisanosti u Srednjoistočnoj Evropi i Sporazumu o slobodnom korišćenju neba koji tek treba da stupi na snagu, što bi moglo u Srbiju dovesti više niskobudžetnih avio-prevoznika. Srbija bi takođe trebala da ponovo privuče visokoprihodni segment poslovnog turizma, a Kongresni biro koji je uspostavljen predstavlja pozitivan korak u tom smeru. Neki od ključnih izazova za rast turizma obuhvataju neohodna poboljšanja u pogledu smeštaja/infrastrukture, efikasnosti pružanja usluga, te nedostatka informacija za turiste i znanja stranih jezika. Neophodno je poboljšati niske standarde pružanja usluga i promeniti način razmišljanja kako bi bio usmeren na klijente i tržište. Isto tako, bilo kakva potencijalna politička nestabilnost u budućnosti bi se u značajnoj meri mogla odraziti na razvoj ove privredne grane. INFORMACIONE I KOMUNIKACIJSKE TEHNOLOGIJE (ICT): KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Veliki deo rasta ICT na međunarodnom nivou potiče od prednosti off-shore zona i podugovaranja poslovnih delatnosti (business processing outsourcing- BPO); međutim, Istočna Evropa na svetskom BPO tržištu vrednom 30 milijardi USD učestvuje sa manje od 1%. Prepreke za ulazak na ovo tržište su srednjeg nivoa. Jedna od ključnih prepreka koja je i dalje prisutna jeste veličina indijskog tržišta, naročito u pogledu BPO. Tehničko obrazovanje na novim tržištima podrazumeva da su inicijalni troškovi radne snage niski, ali sa potencijalom za brzo napredovanje. Zahtevi u pogledu neophodnih znanja će nastaviti da se radikalno menjaju u skladu sa novim tehničkim i tehnološkim rešenjima. Budući da tržišta sazrevaju i da je konkurencija sve jača, zakonodavne mere mogu igrati značajnu ulogu, utičući na način na koji vlasti koriste i nabavljaju usluge IT kao i na otvorenost tržišta za nove igrače i inovacije. ICT preduzeća u Srbiji su konkurentna u dosta oblasti, a naročito u pogledu cena i fleksibilnosti stručnjaka da se prilagode različitim tipovima projekata. Međutim, u ovoj grani u Srbiji rade uglavnom mala preduzeća koje se retko udružuju kako bi dali zajedničke ponude za veće projekte na velikim tržištima. Sa prosečnom bruto platom od 880 USD na mesečnom nivou u ICT, Srbija je ispod proseka u odnosu na Gruziju (1050 USD bruto), Rumuniju (1300 USD), Mađarsku (2200 USD) i Tursku (3600 USD). Raspoložive tehničke sposobnosti, poput programiranja, su na visokom nivou uz prisutan stabilni porast radne snage, uzevši u obzir ukupan broj od diplomaca u godini iz tehničkih nauka relevantnih za ICT poslove. Međutim, ovi diplomci nisu uvek upoznati sa tekućim potrebama programiranja, te je stoga neophodna i dodatna obuka na radu. Intervjuisane firme su kao najveći nedostatak u pogledu sposobnosti odredile menadžerske veštine, a vlasnici smatraju da je rast firme ugrožen zbog nedostatka srednjeg menadžmenta koji bi preuzeo ključne funkcije, dok bi mlađi programeri bili na pozicijama koje su više tehničke prirode. Očekuje se da će Srbija uspeti da pridobije 55

61 značajan deo regionalnog poslovanja iz oblasti ICT uz povećanu tražnju usluga od strane zapadnih tržišta. Od 2003 do 2006, ukupan broj ICT preduzeća registrovanih u Srbiji povećan je za 44%; prodaja i broj radnih mesta su udvostručeni, a izvoz je povećan sa 11 miliona na 50 miliona USD. Prema zvaničnoj statistici, trenutno oko 2000 preduzeća u ICT sektoru zapošljava blizu ljudi. Izveštaj Svetskog ekonomskog foruma o tehnološkoj spremnosti/ inovacijama u Srbiji je ohrabrujući: Srbija se našla ispred većine svojih suseda po tehničkoj spremnosti, čak i ispred Bugarske, Makedonije, Albanije i Bosne u pogledu inovacija. Srpska vlada obezbeđuje posebne podsticaje za direktna strana ulaganja u ICT, a istovremeno se radi na institucionalizaciji i jačanju veza između ove grane privrede i visokog obrazovanja. OBRAZOVANJE: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Visoko obrazovanje i neformalno obrazovanje odraslih (obuka za rukovodioce) predstavljaju rastuću privrednu granu u svetu, naročito uzevši u obzir da privatni sektor sve više finansira stručno usavršavanje svojih zaposlenih kao sredstvo za poboljšanje konkurentnosti. Prepreke za ulazak na tržište su umanjene zahvaljujući e-učenju/nastavnim programima koji se zasnivaju na internetu, putem kojih se povećavaju prilike za obrazovanje za one koji nisu klasični studenti. Potražnja za dobrim vladanjem pisanim/govornim engleskim jezikom je takođe u porastu na novim tržištima. Dva ključna pokretača rasta su sve veća popularnost obuke putem računara i povećanje potrošačkih ambicija koje motivišu ljude da se dodatno obrazuju. Ukoliko se nagli ekonomski razvoj na novim tržištima nastavi, pojaviće se i nove prilike naročito u okviru poslovnih škola i škola računara. U Srbiji, univerziteti su u procesu reforme i prilagođavanja svojih nastavnih programa širim evropskim reformama obrazovanja (Bolonjski proces), ali im je potrebno veće angažovanje od strane privatnog sektora kako bi bolje zadovoljili potrebe tržišta. Programi za obuku rukovodioca su pokrenuti u nekoliko kako državnih tako i privatnih škola, ali ih je potrebno dodatno razviti. Državni univerziteti naročito moraju postati prilagodljiviji potrebama privatnog sektora, te u skladu sa tim izmeniti svoje nastavne programe i metode. Iako ne postoji tržište za izvoz srpskog obrazovanja kao usluge, očekuje se da će domaća potražnja rasti, kao i da će stipendije od strane privatnog sektora najverovatnije postati sve značajniji izvor prihoda za privatne fakulete, koji se trenutno skoro isključivo finansiraju od studentskih školarina. Intervjuisana srpska preduzeća primetila su porast zanimanja za obrazovanje i obuku rukovodioca koji su podstakla strana preduzeća u Srbiji, posebno za poslovni menadžment, računarstvo i strane jezike, što je dovelo do stvaranja tržišta za privatno obrazovanje. Srpske fime su sve više svesne potrebe da unaprede svoju radnu snagu radi povećanja konkurentnosti. Strukovna udruženja, uključujući i Savez ekonomista Srbije, igraju važnu ulogu u ovom procesu. Male prepreke za ulazak na tržište mogu naškoditi profitabilnosti, ali izgradnja reputacije može nasuprot tome doprineti njenom očuvanju, što je upravo i razlog zašto je kvalitet zajedno sa cenom, jedan od ključnih činilaca uspeha. Preda- 56

62 vanja i drugi obrazovni proizvodi treba da obezbede jasne dobiti nasuprot alternativnom nepohađanju nastave. Trenutno je zakonodavni okvir u prosveti rigidan i pun nejasnoća. Međutim, još uvek je moguće uspostaviti i sprovesti zanimljive obrazovne programe, uključujući i one koji nisu zvanično povezani sa visokoobrazovnim ustanovama i one koji nisu zvanično akreditovani. FILM I PRODUKCIJA: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Ulazak na tržište filma i produkcije uslovljen je sposobnošću da se obezbedi potrebna oprema i radna snaga. Iako skoro sve zemlje u okruženju imaju svoju, izvornu filmsku industriju koja je samo donekle razvijena, pomenuti činioci ne predstavljaju glavne prepreke za izvoz ove usluge. Slika zemlje u svetu njen imidž - je od ključnog značaja budući da je snimanje filmova složen proces nenaklonjen rizicima i stoga producenti nisu najspremniji za rad na nepoznatim lokacijama. Glavne promene u grani filma i produkcije prouzrokuje napredak tehnologije (DVD, kućni bioskopi i gledanje/kupovina filmova preko Interneta). Povećanje tražnje na svetskom tržištu zabeleženo je u pogledu dugometražnih igranih filmova što je ishod povećanja blagostanja na novim tržištima. Režiseri tragaju za jedinstvenim lokacijama uz što niže troškove koji predstavljaju ključni činilac konkurentnosti budući da prihodi u ovoj grani nastavljaju da opadaju. Obezbeđeni podsticaji od strane države će predstavljati glavni razlog povećanja snimanja u zemljama koje se pokažu kao isplative za rad. Ova privredna grana u Srbiji je trenutno mala, ali se oporavlja, sa višom prodajom od skoro 400% u godini u poređenju sa i povećanim interesovanjem od strane stranih filmskih i reklamnih produkcijskih kuća. Radna snaga u Srbiji je jeftinija nego u većini regiona, uz isto tako niže troškove smeštaja, hrane i sl. Međutim, producenti zahtevaju relativnu vrednost za uloženi novac. Srbija poseduje potencijal, ali se još uvek suočava sa vrlo tesnom konkurencijom na regionalnom nivou na svim pomenutim poljima. Srbija poseduje kvalifikovanu i jeftinu radnu snagu, iako neke specijalizovane i menadžerske veštine, kao i iskustvo u radu na međunarodnim snimanjima nedostaju. Procenjeno je da je u godini diplomiralo preko studenata sa relevantnim osnovnim znanjem i veštinama, uz tri privatne obrazovne ustanove u ovoj grani. Većina talenata u ovoj grani napustila je zemlju tokom ratnog perioda, ali su se neki od njih i vratili, pružajući doprinos poboljšanju veština na polju specijalnih efekata i marketinga/uspostavljanja poslovnih kontakata. Jedna privatna srpska firma izgradila je savremeni kompleks studija kako bi privukla strana filmska preduzeća dok je drugi glavni kompleks, Avala Film, zastareo ali funkcionalan. Strani filmski producenti imaju svoje finansiranje i proizveli su 2-3 filma u Srbiji tokom Srpski filmovi su dobili 11 donacija u vrednosti od 3 miliona EUR u poslednje tri godine od Euroimage, kao i dodatne subvencije od strane Ministarstva kulture Republike Srbije. Rezervisanje termina u studijima i dobijanje dozvola za snimanje na ulicama za sada ne predstavlja problem, ali sa razvojem industrije, ograničeni kapaciteti bi mogli da imaju negativan uticaj na rast. Osnovna oprema postoji, a Sony je obezbedio dvogodišnje beskamatne kre- 57

63 dite za kupovinu opreme domaćim filmskim stvaraocima. Razvijanje filmske trake za domaće filmove se uglavnom radi u Mađarskoj ili Austriji jer Srbija još uvek ne poseduje odgovarajuću laboratoriju. Trenutno srpski film ne uživa podršku od strane države u vidu poreskih olakšica ili izgradnje velikih studija/post-produkcijskih laboratorija. Ovo predstavlja nedostatak budući da susedne zemlje, naročito Rumunija, Bugarska, ali takođe i Hrvatska, Makedonija i Mađarska, kao i mnoge zemlje EU, nude nekoliko vrsta podsticaja i delotvorno ih promovišu. Srpska filmska industrija nije u potpunosti pravno uređena (pre nekoliko godina izrađen je nacrt Zakona o kinematografiji, ali još uvek nije ušao u proceduru za usvajanje). Međutim, nedavno je osnovan Savet za film sa ciljem unapređenja zakonodavnog okvira. GRAĐEVINSKE USLUGE/INŽENJERING: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Procenjuje se da će na svetskom nivou građevinska industrija doživeti porast od 5,2% u periodu između i godine, dostižući vrednost od 2,4 biliona USD. U Srbiji se očekuje da će građevinski inženjering rasti 15-20% godišnje tokom narednih pet godina. Izvoz građevinskih usluga će zavisiti od sposobnosti firmi da sarađuju sa preduzećima iz EU kako bi prevazišle visoke barijere za ulazak na tržište postavljene velikim zahtevima za kapitalom, složenim evropskim propisima i davanjem prednosti poznatim ustanovljenim firmama. Prevazilaženje ovih poteškoća će imati uticaj na sposobnost srpskih firmi da iskoriste regionalni rast građevinske industrije kao i finansiranje infrastrukturnih projekata od strane EU. Građevinska industrija u Srbiji beleži porast i na domaćem i na izvoznim tržištima. Prodaja u godini je za 117% bila viša u poređenju sa Vrednost građevinskih radova u inostranstvu u iznosila je 138 miliona USD, što predstavlja porast od 64% u odnosu na Primarna tržišta u su bila Kazahstan, Maroko, Rusija, Crna Gora, Peru i Alžir. Plate visokostručnih zaposlenih u sektoru građevinskih usluga niže su u Srbiji nego u većini ostalih zemalja Evrope što, zajedno sa relativno visokim nivoom stručnosti, dugogodišnjom reputacijom i umećem srpskih inženjera, predstavlja dobro isplativ, obećavajući izvoz usluga. Ipak, još uvek je neophodna obuka na radu, naročito u pogledu upravljanja infrastrukturnim projektima. Dodatni izazov se ogleda u daljem prilagođavanju nastavnih programa na fakultetima potrebama industrije. Dodatno se firme nalaze u nepovoljnom položaju zbog lošeg imidža Srbije u inostranstvu, što bi na polju građevinskih usluga moglo biti poboljšano ukoliko bi Srbija uspostavila ogranak Međunarodne federacije konsultanata inženjera- FIDIC (što je značajno za priznavanje licenci) i ukoliko bi došlo do promena zakonodavstva koje bi omogućile osiguranje profesionalne odgovornosti. Nasuprot ovome, troškovi niskokvalifikovane radne snage u građevinskom sektoru nisu konkurentni na međunarodnom nivou. Uvezena radna snaga se koristi čak i u Srbiji. Srpska preduzeća su često manje efikasna i angažuju jako veliki broj radnika. Skupe bankarske garancije i krediti za finansiranje radnog kapitala dodatno uvećavaju troškove i umanjuju konkurentnost na izvoznom tržištu. 58

64 Konkurentnost u Srbiji bi se mogla poboljšati pojednostavljenjem Zakona o javnim nabavkama i njegovom transparentnijom primenom, kao i efikasnijim pružanjem usluga u oblasti inspekcije/izdavanja dozvola. U Srbiji je generalno neophodno poboljšanje zakona koji se odnose na građevinsku industriju. Određeni broj srpskih firmi posluje širom sveta putem off-shore preduzeća i svoje radnike plaća na način koji nije u potpunosti zakonit. Ministarstvo trgovine i usluga priprema Zakon o sprovođenju investicionih projekata kojim bi se obezbedile olakšice u pogledu plaćanja poreza i socijalnih doprinosa ovim firmama kako bi se registrovale u Srbiji i poslovale u skladu sa zakonom; donošenje ovog akta ne bi samo povećalo naplatu poreza, već isto tako doprinelo i povećanju stope zaposlenosti i eventualno ohrabrilo dodatni izvoz u okviru ovog visokopotencijalnog sektora. OBRADA DRVETA I NAMEŠTAJ: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Industrija nameštaja je jedna od najvećih proizvodnih industrija u EU i predstavlja oko polovinu svetske proizvodnje nameštaja. Neka tržišta beleže porast, dok druga stagniraju ili opadaju. Automatizacija dovodi do smanjenja troškova i povećanja konkurencije. Proizvođači nameštaja su prinuđeni da ulože ogroman kapital kako bi ostali konkurentni budući da većina preduzeća proširuje svoje delatnosti bilo kupovinom ili izgradnjom novih postrojenja. Kako koncentracija ove industrije raste, sva preduzeća ulažu u automatizaciju i kompjuterizaciju da bi standardizovale proizvodnju, naročito u proizvodnji kuhinjskog i kancelarijskog nameštaja. Troškovi materijala i usluga (proizvodnja, razvoj proizvoda, distribucija) obično predstavljaju preko 60% proizvodne vrednosti. Dodatna vrednost u proseku predstavlja 40% proizvodne vrednosti, dok troškovi radne snage iznose 78% dodate vrednosti u ovom sektoru. Rizik od ekonomskih kriza ima ozbiljan uticaj na ovu industriju jer se time odlaže kupovina nameštaja. Troškovi radne snage u Srbiji su ispod proseka, ali fragmentirani kapaciteti za obradu zajedno sa niskom produktivnošću zbog zastarele tehnologije i oštećenja opreme nepovoljno utiču na konkurentnost, naročito u zanatskom delu industrije. Kada se radi o masovnoj proizvodnji, troškovi radne snage su manje važni u odnosu na kvalitet sirovina. Cene sirovina se smatraju visokim zbog monopolističke pozicije javnog preduzeća Srbijašume, budući da ovaj segment povećava ukupne troškove. Nedostaci vezani za organizaciju i kontrolu kvaliteta proizvodnje za ishod imaju povećanje količina otpada/neiskorišćenosti sirovina. Prepreka većem izvozu u zemlje EU je i spor proces obeležavanja šuma koji je obavezan za većinu proizvodnje u EU (do oktobra oko 10% ukupne pošumljene oblasti Srbije dobilo je FSC uverenja, sa čim će biti nastavljeno za šume u državnom vlasništvu, dok privatni vlasnici šuma planiraju da osnuju udruženje kako bi pokrenuli postupak dobijanja uverenja PFSC). Neka od malih i srednjih preduzeća bila su efikasna u pogledu osavremenjivanja sopstvenih osnovnih sredstava putem uvođenja automatizacije i kompjuterski podržanog dizajniranja i proizvodnje. Uvođenje standarda kvaliteta (ISO 9000 i ISO 14000) će povećati konkurentnost u pogledu kvaliteta i cena. 59

65 Srbija raspolaže visoko kvalifikovanom radnom snagom u ovoj privrednoj grani, sa dvadeset i dve srednje škole koje su specijalizovane za obradu drveta, uz Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu. U godini preko 1200 ljudi dobilo je diplome tehničkih škola za obradu drveta. Velike prvoklasne šumske rezerve, geografska blizina izvoznim tržištima i veliki broj malih fleksibilnih preduzeća koja su sposobna da brzo reaguju na potrebe tržišta, predstavljaju pozitivne znake potencijala u ovom sektoru. Međutim, ovo je ograničeno nemogućnošću domaćih preduzeća da ispune veliki obim proizvodnje i time sebi obezbede značajniju ulogu na stranim tržištima, delom zbog neadekvatnog menadžmenta i marketinških sposobnosti, ali takođe i zbog fregmentacije u sektoru. Direktna strana ulaganja su vrlo skromna i samo 2% preduzeća poseduje strani kapital, ali je zato zabeležen značajan rast u pogledu izvoza nameštaja (42% u godini). GRAĐEVINSKI MATERIJAL: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Nekoliko od glavnih preduzeća u ovoj privrednoj grani su multinacionalne, dobro ustanovljene, velike korporacije sa milijardama prihoda i hiljadama zaposlenih. Veličina ovih preduzeća predstavlja prepreku za ulazak malih i srednjih preduzeća iz novih tržišta, jer podsticaji vezani za radnu snagu nisu jaki kao u drugim granama. Konkurentnost u vezi sa troškovima u ovom sektoru se zasniva na sirovinama, raspoloživosti prirodnih resursa i troškovima proizvodnje. Predviđa se da će do godine tržište građevinskih materijala dostići vrednost od 858 milijardi USD, što predstavlja porast od 24% u odnosu na ili ukupni godišnji rast od 2,5%. Posle uspavanog starta početkom decenije, procvat privrede u Aziji i Pacifiku, kao i u Rusiji doveli su do povećanja tražnje. Tokom narednih pet godina, očekuje se marginalizacija regiona Azije i Pacifika, dok se istovremeno očekuje da će Srednja i Istočna Evrope predvoditi tržišni rast. U ovoj grani u Srbiji je registrovano 550 preduzeća sa oko zaposlenih. Proizvodnja građevinskih materijala prati rast domaćeg tržišta u građevinskoj industriji tokom proteklih pet godina (prodaja je porasla za 32% u 2006.), dok je izvoz u umerenom porastu (prateći podatke sa ali i bez proizvodnje cementa). U pogledu plata, plate u Srbiji su ili jednake ili niže od konkurencije. U Srbiji se može naći većina kvalitetnih sirovina, uz izuzetak određenih plastičnih materijala i aditiva, hemijskih sirovina i obojenih metala. Oprema se u glavnom uvozi i u većini slučajeva je zastarela. Ova privredna grana se ne čini konkurentnom u pogledu troškova materijala; međutim, visoki troškovi transporta za materijal niže vrednosti se smatraju preprekom. Radna snaga predstavlja kombinaciju nekvalifikovanog, upravljačkog i marketinškog kadra. Čini se da plate pružaju dovoljno podstreka diplomcima za rad u ovoj oblasti. Nije zabeležen nedostatak u vezi sa osnovnim visokostručnim znanjem koje se stiče na fakultetima, već je nasuprot tome sve teže naći niskokvalifikovanu radnu snagu. Intervjuisana mala i srednja preduzeća iznela su zabrinutost u pogledu skupih kredita poslovnih banaka, ali je veći deo industrije danas uspešno privatizovan od strane stranih multinacionalnih kompanija čime je omogućen 60

66 zadovoljavajući pristup finansiranju. Ograničenja poslovne klime se ne smatraju bitnim za ovu privrednu granu. ODEVNA INDUSTRIJA: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Odevna industrija je jedna od najkonkurentnijih industrija na polju snabdevanja što za ishod ima niske profitne marže. Marže bi mogle biti znatno više ukoliko bi potrebe probirljivijih tržišta u pogledu logistike i kvaliteta mogle da budu zadovoljene u paketu. Pretnja od povećane/stalne konkurencije iz Azije je u Srbiji sprečena zbog pozicioniranosti zemlje u pogledu lokacije, ali i zahvaljujući trgovinskim povlasticama sa EU i Rusijom pri proizvodnji visokokvalitetne, brzo-obrtne odevne linije za evropske modne kuće. Strana ulaganja, naročito ona koja potiču iz EU za mala i srednja preduzeća koja izvoze svoju celokupnu proizvodnju vrlo osetljivu na promene u svetu mode, su takođe u porastu. Srpska industrija je odgovorila na ove promene i u pogledu izrade odeće visokog kvaliteta napredovala proteklih godina, zadovoljavajući potrebe tržišta. Odevna industrija u Srbiji zapošljava visokokvalifikovan kadar, koji potiče iz razvijenog obrazovnog sistema koji obuhvata obrazovanje i na srednjoškolskom i na univerzitetskom nivou. Tehničari se obrazuju u specijalizovanim srednjim školama ravnomerno rasprostranjenim širom zemlje. Viši obrazovni nivoi, na specijalizovanim univerzitetskim katedrama nude poslediplomsko obrazovanje u određenim oblastima; međutim, prisutni su nedostaci znanja iz određenih oblasti, kao što su izrada mustri i zasigurno marketing. Ima dosta raspoloživog nekvalifikovanog kadra koji se generalno koristi kao radna snaga, ali uz dodatnu obuku na radnom mestu. Domaća MSP naglasila su skupe kredite poslovnih banaka i birokratiju kao glavne prepreke za rast. Uzevši u obzir da je obrtni kapital firmi za proizvodnju odevnih predmeta obično vezan za spoljno finansiranje, to se može smatrati glavnim problemom u pogledu rasta i ispunjavanja narudžbi. Ograničeno finansiranje izvoza je dostupno preko državnih agencija (AOFI, SMECA), dok faktoring postaje sve više korišćen. Najozbiljniji problemi fleksibilnih preduzeća koje imaju potrebu za stalno zaposlenim radnicima, predstavljaju ugovorni problemi sa angažovanjem/otpuštanjem radnika, budući da su radnici u poziciji da podnesu tužbu na osnovu postojećeg zakona. Stoga bi izmene Zakona o radu i dalji napredak procesa privatizacije/stečajnih postupaka donele koristi ovoj grani. Odevna industrija u velikoj meri zavisi od uvoznih tkanina (pamuk, denim, vuna) ali se pomenute tkanine prilično lako nabavljaju. Savremena oprema se takođe uvozi i postoji uslužna infrastruktura. Važno je napomenuti da preduzeća iz Srbije sada mogu dobiti carinska Evro uverenja za tkaninu iz zemalja EU. Srbija je sa Evropskom unijom ušla u Sporazum o tekstilu godine i takođe je u poziciji da uživa prednosti dijagonalne kumulacije (pravilo porekla) prema Sporazumu o slobodnoj trgovini među zemljama Srednje Evrope (CEFTA) i Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Decentralizacija (naročito u Novom Pazaru) i neodgovarajuće izveštavanje onemogućavaju stvaranje jasne slike o trenutnom stanju u 61

67 ovoj privrednoj grani. Međutim, zbirne brojke ukazuju na opadanje industrijske proizvodnje, ali i na porast vrednosti izvoza. LOGISTIKA/SAOBRAĆAJ: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Rastuća tražnja, viši standardi života i blizina izvora dovode do rasta od 20% u ovoj privrednoj grani na godišnjem nivou u Srednjoj i istočnoj Evropi. Prepreke za ulazak na tržište su niske zbog prelaska sa železničkog na drumski saobraćaj, sa smanjenim fokusom na tešku industriju. Ipak, održivost i rast su otežani relativno malom veličinom tržišta u Srbiji. Logistički operateri srednje veličine često uviđaju da su preveliki da bi nudili specijalizovane usluge ili premali da bi se na osnovu cena/usluga nadmetali sa vodećim operaterima. Multinacionalne kompanije preferiraju zapadnoevropska preduzeća za sofisticiranije logističke usluge; međutim, većina ovih preduzeća ili kupuje ili ulazi u partnerstva sa domaćim/regionalnim preduzećima. Prelazak sa trgovine zasnovane na teškoj industriji na robu široke potrošnje menja i samu granu - kvalitet i pravovremenost dobijaju ključni značaj. Opšte gledano, ovaj sektor raste u Srbiji, sa povećanjem prodaje od 25% u u odnosu na godinu, a očekuje se dodatni rast od 20% u narednih nekoliko godina. Srbija poseduje neophodnu radnu snagu, uključujući i zahtevnije više menadžerske kao i IT sposobnosti za upravljanje saobraćajnim/logističkim delatnostima, ali je i pored toga potrebna dodatna obuka (na radnom mestu, u većim logističkim centrima, npr. u Mađarskoj) a to može biti prilično skupo. Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu je od skora uveo logistiku kao specijalističke studije i planira da pokrene program stažiranja. Plate u Srbiji u ovom sektoru su niže nego kod konkurencije (Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska) ali je i zakup primarnog skladišnog prostora skuplji nego u regionu, sa cenom skladišnog prostora u Srbiji od 7 EUR/m 2 u poređenju sa 4-5 EUR/m 2 u regionu. Komplikovan i skup tranzit kroz Srbiju (skupe putarine, dugo vreme čekanja na carini, neodgovarajući zakonska procedura za re-izvoz, neusklađene saobraćajne dozvole među različitim zemljama, itd.) je uglavnom odgovoran za gubitak poslova u korist susednih zemalja. Od januara 2007, kada su Rumunija i Bugarska pristupile Evropskoj uniji, drumski saobraćaj ka/iz EU kroz Srbiju je opao za više od 20%. Iako Srbija možda propušta priliku da postane regionalni centar na ovom polju, preduzeća bi trebala da iskoriste prilike koje pruža rast domaćeg tržišta. Poboljšana efikasnost na polju logistike i saobraćaja će imati značajan uticaj na celokupnu privredu. Infrastruktura (putevi, luke, telekomunikacije i skladišni prostor) se poboljšava na autoputu (Koridoru X), ali zahteva bolje, sistematsko razmeštanje logističkih centara, što podrazumeva dobro planiranje pre nego kratkotrajno razmeštanje zasnovano na trenutnim potrebama. Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom se smatra najvećom prednošću Srbije, dok Rumunija i Bugarska imaju prednost članstva u EU i sve bolju infrastrukturu, uključujući i most koji će do jula godine biti izgrađen između Rumunije i Bugarske. 62

68 OBNOVLJIVA ENERGIJA: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Podsticaji vlade vezani za brigu o zaštiti životne sredine i rast cena fosilnih goriva predstavljaju glavne katalizatore za ukupni godišnji rast od 46% na svetskom tržištu biodizela u periodu od Evropska unija sve više postaje privreda sa niskim sadržajem ugljenika, te i predvodnik ovog svetskog rasta. Nezavisni institut je procenio da će svetsko tržište biodizela održati ukupni godišnji rast od 30% u proizvodnji u periodu između i godine. Solarna enegija, biogoriva i energija vetra su najprivlačnije prilike za kratkoročna ulaganja. Srbija poseduje velike rezerve obnovljive energije u biomasi (2,58 miliona tona ekvivalenta nafte godišnje od drvnih otpadaka) i za biogoriva. Ostale rezerve odnose se na hidroenergiju (0,4 miliona tona na 900 lokacija) i geotermalnu energiju (0,18 miliona tona) naftnih ekvivalenata. Do sada, jedine investicije u obnovljive izvore energije predstavljaju male hidroelektrane koje proizvode simbolične količine energije (1,6% od ukupne proizvodnje elektroenergije), nekoliko izolovanih pokušaja proizvodnje energije iz otpada, vetra, geotermalnih i drugih izvora i jedan veliki poslovni poduhvat na polju biogoriva (Victoria Oil, podržan kreditom EBOR u iznosu od 45 miliona EUR). Ne postoje podaci ni pokazatelji u vezi sa cenama proizvodnje u Srbiji u odnosu na konkurente na polju hidro, solarnih i geotermalnih obnovljivih izvora energije kao ni onih vezanih za energiju vetra. Budući da su ovo industrije sa obimnim resursima, plate zaposlenih ne igraju glavnu ulogu. Troškovi sirovina iznose 80% ukupnih troškova kod biogoriva, tako da se može pretpostaviti da troškovi proizvodnje biogoriva neće biti viši nego kod konkurencije zahvaljujući bogatstvu prirodnih resursa. Srpska vlada je ukinula plaćanje poreza i akciza (10% od troškova proizvodnje) na biogoriva. Ostali očekivani propisi odnose se na mešanje bio i fosilnih goriva, smanjenje PDV i obaveznu upotrebu biogoriva što bi bilo u skladu sa propisima Evropske unije, kao i stvaranje povećane tražnje na domaćem tržištu za obnovljivim energentima. Mali broj projekata za obnovljive izvore energije je prihvatljiv za banke bez pratećeg tarifnog mehanizma, osim ako svetske cene nafte ne budu znatno i dosledno iznad 100 USD/bbl. U pogledu mini hidroelektrana, pretpostavke za veća ulaganja vezane su za mučne procedure dobijanja dozvola i nedostatak podrške od strane vlade, uključujući i nepostojanje poreskih olakšica/ subvencija za krajnje korisnike. Diplomirani kadar iz ove oblasti nije lako odrediti, ali se procenjuje da je godine bilo preko diplomaca odgovarajuće stručnosti. Iskustvo skoro u potpunosti nedostaje, ali strani ulagači obično sa sobom donose i potrebno umeće. Sveobuhvatno posmatrajući, ova privredna grana poseduje značajan potencijal budući da je Srbija konkurentna na osnovu troškova kao i u pogledu mogućnosti za zadovoljenje potreba EU za obnovljivom energijom. Međutim, ono što preostaje su važna regulatorna pitanja kojima se treba pozabaviti. 63

69 AUTO-DELOVI: KRATAK PREGLED MOGUĆNOSTI I OGRANIČENJA Na globalnom nivou, industrija auto-delova je ostvarila relativno nizak rast od 2,2% u periodu od godine. Prisutne su značajne prepreke za ulazak na tržište, što zahteva obimne investicije kako bi se postigao neophodan nivo da bi Srbija postala jedan od glavnih snabdevača. Iako je lojalnost određenim robnim markama na niskom nivou što umanjuje barijere za ulazak naročito u pogledu rezervnih delova, veći obim proizvodnje je ipak neophodan za postizanje konkurentnosti u pogledu cene što predstavlja glavni činilac za povećanje prodaje. Proizvodni troškovi su uglavnom određeni cenama sirovina i opreme. Pokazatelji navode da su u Srbiji troškovi sirovina viši u poređenju sa glavnim konkurentima kao što su Rumunija, Turska i Kina. Uzrok verovatno leži u maloj veličini privredne grane i ograničenim mogućnostima za pregovaranje o ceni budući da se većina proizvodne opreme, sirovina i poluproizvoda uvozi. Takođe treba pomenuti da Srbija nije investirala u savremenu tehnologiju, ako se uzme u obzir da je veliki deo mašina dosta star sa prosečnom starošću od 21 godine, a da samo 12% preduzeća poseduje mašine mlađe od 10 godina. Transport ne predstavlja značajan trošak u odnosu na relativno visoku vrednost jediničnih proizvoda i blizine glavnih izvoznih tržišta kao što su EU i Rusija. Srbija takođe ima koristi od niskih cena energenata (najniže u Evropi) iako bi se ovo moglo promeniti. Radna snaga u Srbiji ima dosta iskustva u pogledu proizvodnje kao i poslovne administracije koje se može uporediti sa evropskim standardima, ali je pitanje da li bi se kvalifikovani pojedinci mogli privući u regione u kojima se proizvode auto delovi ili su im dostupna radna mesta u poželjnijim mestima za život. U slučaju povećanja tražnje i plata, bila bi neophodna dodatna obuka o novim tehnologijama. Nezakonit uvoz auto delova kao i zakonit uvoz sa neodgovarajućim uverenjima o kvalitetu stvaraju nefer konkurenciju u Srbiji i ometaju rast. Složeni administrativni zahtevi za osnivanje preduzeća, dobijanje dozvola i nefer poslovne prakse se smatraju dodatnim smetnjama. Isto tako, izvoznici trenutni devizni kurs smatraju preprekom za rast izvoza. Međutim, sveukupno gledano, prisutno je malo prepreka za poslovanje, dok sporazumi o slobodnoj trgovini- naročito sa Rusijomnude prilike za direktna strana ulaganja. Konkretan slučaj predstavlja novi francuski investitor Lohr koji će u u Rusiju izvesti auto delove u vrednosti od 50 miliona EUR, i time u značajnoj meri doprineti rastu izvoza u odnosu na ukupnu vrednost izvoza ostvarenom u ovom sektoru koja je u godini iznosila 90 miliona EUR. 64

70 KORAK NAPRED Februara godine osnovan je Nacionalni savet za konkurentnost Vlade Republike Srbije, koji predstavlja drugi pokušaj reformskih snaga Srbije da okupi predstavnike države, privrede i prosvete sa ciljem jačanja konkurentnosti srpske privrede. Konkurentnost je, pored demokratizacije, i krajnji cilj reformi i evropskih integracija i ona predstavlja glavnu ekonomsku temu današnje Evropske unije. Napori Srbije u ovom pogledu će se meriti povećanjem izvoza, investicija i zapošljavanja, a simbolično pomeranjem na lestvici Svetskog ekonomskog foruma. Dodatak: Grafički prikaz ukupne prodaje, izvoza i broja radnih mesta srpske privrede od do godine, po granama Slika 1: Ukupna prodaja, po granama (000 EUR) 65

71 Slika 2: Ukupan izvoz, po granama (000 EUR) Slika 3: Ukupan broj radnih mesta, po granama (000 EUR) 66

72 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str Lidija Madžar 1 UDC (4) Originalni naučni rad PROCESI EKONOMSKIH INTEGRACIJA Apstrakt Ovaj rad se bavi proučavanjem svih relevantnih oblika ekonomskih integracija, kao i njihovom teorijskom argumentacijom. U radu se, najpre, analiziraju mikroekonomske teorije o statičkim i dinamičkim efektima carinskih unija, sa posebnim akcentom na analizu pozitivnih i negativnih strana fenomena stvaranja i skretanja trgovine. Rad se, dalje, bavi teorijom komparativnih prednosti, kao i njenim uticajem na specijalizaciju, ekonomiju obima, na neophodnost liberalizacije trgovine, kao i na klasterizaciju i aglomeraciju privrednih aktivnosti. Poslednji deo rada je posvećen uticaju procesa konvergencije i divergencije na odvijanje integracionih procesa. Ključne reči: ekonomske integracije, stvaranje i skretanje trgovine, društveno blagostanje, dinamički i statički efekti formiranja carinske unije, specijalizacija, klasteri, aglomeracija, procesi konvergencije i divergencije Abstract This paper deals with all relevant aspects of economic integration processes as well as their theoretical bases. At first the paper analyses microeconomic theory of static and dynamic affects of customs union. Relating to that, a special analysis is devoted to positive and negative characteristics of trade creation and diversion. Furthermore the paper presents a theory of comparative advantages as well as its influence on specialization, economies of scale, necessary trade liberalization, clusterization and agglomeration of economic activities. At the end the impact of convergention and divergention processes on economic integration is analyzed. Key words: economic integration, trade creation and diversion, social welfare, dynamic and static affects of customs union, specialization, clusters, agglomeration, convergention and divergention processes 1 Fakultetu za menadžment nekretnina-univerzitet UNION i Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA) 67

73 OBLICI EKONOMSKIH INTEGRACIJA Teorija ekonomske integracije se odnosi na politiku diskriminatornog smanjivanja ili uklanjanja trgovinskih barijera između zemalja koje istovremeno ulaze u neku vrstu integracije. Pri tome se stepen ekonomske integracije kreće od najlabavijih aranžmana kao što su zone preferencijalne trgovine, preko zona slobodne trgovine, carinskih unija, zajedničkih tržišta, pa sve do ekonomskih unija. Preferencijalna trgovina se smatra najnižim oblikom integracije, tj. trgovinskog sporazuma između zemalja i karakteriše se primenom nižih carinskih stopa u trgovini između zemalja članica sporazuma u odnosu na stope koje se primenjuju, po pravilu, pri uvozu iz ostalih zemalja. Najreprezentativniji primer ovog sporazuma jeste Britanski Komonvelt koji je osnovan godine i koji je, pored Velike Britanije, uključivao i neke zemlje sa teritorije bivše britanske imperije. Zona slobodne trgovine je oblik ekonomske integracije u sklopu kojeg zemlje članice ukidaju sve trgovinske barijere (carine) u međusobnoj trgovini zadržavajući svoje carinske tarife, po pravilu na uvoz, iz ostalih zemalja. U ovu vrstu integracija spadalo je i Evropsko udruženje slobodne trgovine (EFTA) koje je osnovano godine na inicijativu Velike Britanije i u čijem je formiranju učestvovalo sedam zapadnoevropskih zemalja (Velika Britanija, Austrija, Švajcarska, Danska, Norveška, Portugal i Švedska). Ovaj sporazum je stupio na snagu godine, da bi mu se kasnije pridružile i Grčka, Finska i Island. Carinska unija, pored ukidanja carinskih tarifa između zemalja potpisnica sporazuma, podrazumeva i harmonizaciju njihovih trgovinskih politika u pravcu uvođenja zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama. U najznačajnije primere carinskih unija spadaju Evropska unija, kao i Evropska ekonomska zajednica koja je formirana godine zaključenjem ugovora između Zapadne Nemačke, Francuske, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga. Zajedničko tržište se javlja kao viši oblik integracije kojim se, pored ukidanja carina u međusobnoj trgovini i uvođenja zajedničke carinske politike, obezbeđuju i sloboda kretanja radne snage i kapitala (kao proizvodnih faktora), kao i zajednička politika ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Evropska unija je početkom godine, zahvaljujući potpunoj liberalizaciji kretanja kapitala i mehanizmima koordinacije ekonomske i monetarne politike zemalja članica, iz stadijuma carinske unije evoluirala u zajedničko tržište. Ekonomska unija predstavlja najviši oblik ekonomskih integracija koji se može pojaviti bilo u nepotpunoj ili delimičnoj formi, s jedne, bilo u potpunoj formi, s druge strane. Nepotpuna ekonomska unija podrazumeva sporazum zemalja kojim se, pored zajedničkog tržišta, prihvata harmonizacija fiskalne, monetarne, industrijske, regionalne i drugih oblasti ekonomske politike (Kovačević M, 2002, str. 377). Za razliku od nepotpune, potpuna ekonomska unija podrazumeva i prihvatanje zajedničke monete i jedinstvene ekonomske politike, kao i nadnacionalnih institucija kao što su parlament i vlada sa nadnacionalnim ovlašćenjima. Jedan od najreprezentativnijih primera ekonomske unije u ekonomskoj istoriji bila je zajednica država Benelux koja je osnovana neposredno nakon Drugog svetskog 68

74 rata između Belgije, Holandije i Luksemburga. Potpuna ekonomska unija se smatra osnovnim preduslovom za konstituisanje političke unije. Naredni grafik ilustruje najznačajnije oblike ekonomskih integracija u svetu. Grafikon 1: Nivoi ekonomskih integracija u svetu TEORIJA O STATIČKIM EFEKTIMA CARINSKE UNIJE CARINSKE UNIJE KOJE SE BAZIRAJU NA STVARANJU TRGOVINE Kako privredna aktivnost nije podjednako rasprostranjena i razvijena u svim oblastima i kako ima tendenciju koncentracije na pojedine oblasti, tako i vođenje privrednih aktivnosti u klasterima zavisi od dostupnosti faktora, kvalifikovanosti radne snage, kvaliteta infrastrukture i poslovnih usluga. Dovoljno veliko tržište je ono koje dozvoljava povećanu specijalizaciju uz smanjenje troškova i koje omogućuje savremenim preduzećima da se koriste pogodnostima ekonomije obima. Osim toga, kada preduzeća mogu da biraju iz široke skale specijalizovanih inputa, to povećava njihovu produktivnost, smanjuje njihove troškove i povećava obim njihove prodaje (Kovačević,2004,str.68). Otvorenost za trgovinu je jedan od preduslova za proširivanje tržišta koje ima potencijala da podstakne kritičnu masu tražnje uz prateću specijalizaciju. Ovakav samoodržavajući ciklus jeste podstaknut procesima industrijalizacije i ekonomske integracije i, kao takav, predstavlja posebnu karakteristiku zemalja kontinentalne Evrope. Dakle, veličina tržišta je važna za industrijski razvoj pri čemu manje zemlje u razvoju, kao i najmanje razvi- 69

75 jene zemlje mogu postići zadovoljavajuću veličinu tržišta kroz procese integracija sa ostatkom sveta. Usled smanjivanja transportnih i troškova informacija, specijalizacija u proizvodnji dobija nove oblike i to kako u razvijenim, tako i u novoindustrijalizovanim zemljama. Proizvodnja se sve više razdvaja u faze aktivnosti koje se sprovode u različitim preduzećima koja formiraju, u manjoj ili većoj meri, povezanu mrežu. Ovakve mreže najčešće imaju međunarodni karakter i, kao takve, omogućavaju veću podelu rada između zemalja, inače zasnovanu na komparativnim prednostima. Na osnovu navedenog proizilazi da investicije u fizički i ljudski kapital, specijalizacija i znanje predstavljaju bitne elemente procesa rasta i razvoja. Međutim, pored ovih neophodno je uzeti u obzir i druge faktore rasta i razvoja koji deluju unutar socijalnog, kulturnog, geografskog i institucionalnog okvira u posmatranim zemljama. Dakle, međunarodna trgovina omogućuje firmama i potrošačima da kupuju iz jeftinijih izvora ponude, pod pretpostavkom da je proizvodnja locirana i usklađena sa komparativnim prednostima posmatranih zemalja. Za razliku od liberalizovane trgovine, trgovinske barijere utiču na diskriminaciju inostranih proizvođača u korist domaće proizvodnje. Domaći proizvođači, čija proizvodnja zavisi od uvoza faktora, podstaknuti su na širenje proizvodnje-ovo važi i u slučajevima u kojima su troškovi uvoza niži u odnosu na troškove korišćenja domaćih resursa. Ovakva dislokacija iscrpljuje izvozni sektor domaćih faktora poskupljujući i njihovu cenu i utiče na smanjenje proizvodnje u posmatranim sektorima. Jasno je da bi potpuno uklanjanje trgovinskih barijera dovelo do ostvarivanja dobiti od trgovine. No, u ovom kontekstu ima smisla postaviti i pitanje da li liberalizacija trgovine i delimično uklonjene trgovinske barijere moraju nužno i neminovno dovesti do potencijalnih dobiti od trgovine? Ukoliko izvesna zemlja (u ulozi partnera u proizvodnji) izmesti skuplju domaću proizvodnju u neku drugu zemlju, dolazi do stvaranja trgovine. Ukoliko pak izvesna zemlja zameni nabavku jeftinijih resursa iz partnerske zemlje skupljim resursima iz trećih zemalja, nastaje efekat skretanja trgovine. Kada zemlje članice izvesne carinske unije, a zahvaljujući ukinutim carinama, izmeste proizvodnju i prodaju lokalnog proizvoda, tada može doći do nastanka dve vrste dobiti od trgovine (Schift M,Winters A,2003,str.33) : očuvanje realnih resursa zahvaljujući izmeštanju proizvodnje u pravcu trećih zemalja, a s obzirom na njihove komparativne prednosti i povećano blagostanje za potrošače usled nižih cena. Efekti ovakvog procesa stvaranja trgovine dovode do enormnog rasta ekonomskog blagostanja u zemljama uvoznicama. S druge strane, skretanje trgovine od jeftinijih ka skupljim dobavljačima jasno ukazuje na poskupljenje proizvoda. U izvesnim situacijama, međutim, skretanje trgovine može uticati na smanjenje cena proizvoda jer potrošači više nemaju obavezu da plaćaju carine. Ovaj dobitak očigledno može da kompenzuje dodatne uvozne troškove (u potpunosti ili delimično). I sami se efekti formiranja carinske unije mogu sagledavati kako u svetlu stva- 70

76 ranja trgovine između posmatranih zemalja, tako i u svetlu skretanja trgovine. Dakle, fenomen stvaranja trgovine nastaje u slučajevima kada se domaća proizvodnja u zemlji članici izvesne carinske unije zamenjuje jeftinijim uvozom iz neke druge zemlje članice. Naime, do stvaranja trgovine dolazi kada, kao rezultat preferencijalne stope koja važi u okviru regionalnog trgovinskog sporazuma, domaća proizvodnja biva zamenjena uvozom iz zemlje članice datog sporazuma, u kojoj se proizvodi dati proizvod uz manje troškove (Salvatore D,2004,str.322). Stvaranje trgovine, pod pretpostavkom da su svi proizvodni resursi bili u potpunosti uposleni pre i posle procesa formiranja carinske unije, utiče na rast društvenog blagostanja zemalja članica jer podstiče specijalizaciju u proizvodnji, kao i sticanje komparativnih prednosti. Ovaj fenomen podstiče i rast društvenog blagostanja u zemljama koje ne pripadaju posmatranoj integraciji zahvaljujući sve intenzivnijim trgovinskim odnosima između zemalja članica unije i onih koje to nisu. Grafikon 2: Ilustracija fenomena stvaranja trgovine u carinskim unijama Px( ) Sx E 2 G J H S1+T 1 A C M N B S1 0 V U Z W Dx X Pođimo od pretpostavke da posmatramo razmenu između dve zemlje u kontekstu globalnih trgovinskih tokova, te da su D x i S x funkcije domaće tražnje i domaće ponude proizvoda X u drugoj zemlji respektivno posmatrano. Pođimo i od pretpostavke da je tržišna cena posmatranog dobra u prvoj zemlji p x = 1, dok je u ostatku sveta p x =1.50, pri čemu se smatra da je druga zemlja isuviše mala da bi ostvarila uticaj na tržišnu cenu proizvoda. Ako bi druga zemlja primenila nediskri- 71

77 minatornu vrednosnu carinu2 u iznosu od 100% na celokupan uvoz proizvoda X, tada bi uvozila dato dobro po ceni od p x =2. Istovremeno bi se tada u njoj, a pri ovoj ceni od 2, konzumiralo 50 jedinica datog dobra (GH) i to 20 jedinica iz domaće proizvodnje (GJ) i 30 jedinica iz uvoza (JH). U ovom slučaju bi njen prihod od carina iznosio 30*1 =30 što na grafiku odgovara pravougaonoj površini MJHN. I dok prava S 1 predstavlja savršeno elastičnu krivu ponude proizvoda koji prva zemlja nudi drugoj, dotle S 1 +T predstavlja krivu ponude proizvoda sa uključenom carinom. Druga zemlja neće uvoziti proizvode iz ostatka sveta jer bi tada cena premašila uvoznu cenu iz druge zemlje i iznosila bi p x = =3. Ukoliko bi druga zemlja ušla u carinsku uniju sa prvom zemljom (što bi zahtevalo i uklanjanje svih carina na uvozne proizvode iz prve zemlje) tada bi cena proizvoda X iznosila p x =1. U tom slučaju bi se u drugoj zemlji konzumiralo 70 jedinica datog dobra (AB), i to 10 jedinica iz domaće proizvodnje (AC) i 60 jedinica iz uvoza iz prve zemlje (CB). U ovom slučaju druga zemlja neće prisvajati prihode na osnovu carina, dok je celokupna korist potrošača od ulaska u carinsku uniju predstavljena četvorougaonom površinom AGHB koji ujedno ukazuje i na povećanje potrošačevog viška. No, samo će deo ove površine odgovarati neto dobitku druge zemlje. Naime, dok površina AGJC ukazuje na gubitak proizvođačevog viška3 i dok površina MJHN ukazuje na gubitak carinskih prihoda, dotle površina šrafiranih trouglova CJM i BHN (5+10=15 ) ukazuje na neto povećanje društvenog blagostanja druge zemlje. Trougao CJM predstavlja proizvodnu komponentu ostvarenog neto dobitka iz stvorene trgovine i javlja se kao posledica smanjenja neefikasne domaće proizvodnje za 10 jedinica (CM), koja je inače proizvodila uz visoke troškove koji odgovaraju površini VUJC. Trougao BHN ukazuje na potrošačku komponentu neto dobitka druge zemlje koja se javlja kao posledica povećanja potrošnje za 20 jedinica posmatranog proizvoda uz ukupnu korisnost od ZWBH i ukupan trošak od ZWBN. Za razliku od Vinera, inače pionira teorije o carinskim unijama, koji se bavio proizvodnom komponentom, Meade se, u pokušajima da razvije ovu teoriju, fokusirao na efekte potrošačke komponente neto društvene dobiti. Johnson je sjedinio trouglove kako bi objasnio celokuni neto dobitak društvenog blagostanja od ulaska u carinsku uniju (Salvatore D, 2004, str.323). CARINSKE UNIJE KOJE SE BAZIRAJU NA SKRETANJU TRGOVINE Za razliku od fenomena stvaranja trgovine, skretanje trgovine se javlja u slučajevima u kojima se uvoz jeftinih proizvoda iz trećih zemalja zamenjuje proizvodnjom skupljih proizvoda unutar zemalja članica carinske unije. Ovo stanje se javlja kao posledica usvojenog preferencijalnog trgovinskog tretmana između zemalja članica sporazuma. Skretanje trgovine utiče na smanjenje društvenog blagostanja jer preusmerava proizvodnju iz pravca efikasnijih proizvođača izvan, ka neefikasnijim proizvođačima unutar carinske unije. Na taj način ovaj fenomen pogoršava alokaciju proizvodnih faktora na globalnom nivou utičući i na ugrožava- 2 Reč je o jedinstvenoj carinskoj stopi koja ne zavisi od zemlje porekla posmatranog proizvoda 3 Usled činjenica da sada druga zemlja manje proizvodi i da uvozi veću količinu proizvoda X 72

78 nje konkurentske prednosti posmatranih zemalja. Carinske unije koje se baziraju na skretanju trgovine, u izvesnim slučajevima, mogu imati za posledicu i fenomen stvaranja trgovine, te, kao takve, mogu da utiču na povećanje ili na smanjenje neto društvenog blagostanja, već u zavisnosti od prirode odnosa između ova dva opozitna stanja (Salvatore D, 2004, str.324). Pod pretpostavkom da su doživele iseljavanje proizvodnje, zemlje koje nisu članice posmatranog oblika integracije mogu realno očekivati pad društvenog blagostanja. I dok carinske unije koje se baziraju na stvaranju trgovine utiču na rast blagostanja svih zemalja4, carinske unije koje se baziraju na skretanju trgovine mogu uticati i na stvaranje, ali i na skretanje trgovine utičući istovremeno na rast ili pad neto društvenog dobitka zemalja članica. Pod njihovim uticajem zemlje nečlanice gotovo izvesno trpe gubitke jer skretanje trgovine evidentno stvara troškove za zemlju izvoznicu izvan regionalnog sporazuma u vidu suočavanja sa smanjenim izvozom. No, ovaj fenomen stvara troškove i za zemlje koje su uvoznice i članice datog regionalnog sporazuma jer, dok potrošači plaćaju višu cenu u odnosu na stanje pre stvaranja preferencijalnog sporazuma, dotle država gubi na svojim carinskim prihodima. Na narednom grafiku prikazani su efekti skretanja trgovine u okviru posmatrane carinske unije. Grafikon 3: Ilustracija fenomena skretanja trgovine u carinskim unijama Px( ) Sx E 2 1 G J H G* C* J* H* M N B* Dx S1+T S3 S X 4 Kako onih unutar, tako i onih van unije 73

79 U ovoj analizi se polazi od pretpostavke da D x i S x predstavljaju funkcije tražnje i ponude datog dobra u drugoj zemlji, dok S 1 i S 3 predstavljaju savršeno elastične krive ponude proizvoda X u prvoj zemlji i u trećoj zemlji respektivno. Pri nediskriminatornoj važećoj carinskoj stopi od 100% druga zemlja će uvoziti iz prve dati proizvod po ceni od p x =2 koja je na grafikonu predstavljena pravom S 1 +T. Kao što je i ranije bio slučaj, pri ceni od p x =2 druga zemlja konzumira 50 jedinica (GH) dobra uključujući 20 jedinica (GJ) iz domaće proizvodnje, kao i ostalih 30 jedinica (JH) iz uvoza iz prve zemlje. Druga zemlja takođe prisvaja carinski prihod u iznosu od 30*1 =30 koji odgovara površini pravougaonika JMNH. Ako bi druga zemlja formirala carinsku uniju sa trećom zemljom, pa samim tim i ukinula uvoznu carinu na proizvode iz treće zemlje, tada bi uvozila dati proizvod iz treće zemlje po nižoj ceni od p x =1.50. U tom slučaju bi druga zemlja konzumirala 60 jedinica proizvoda X (G*B*) sa 15 jedinica iz domaće proizvodnje (G*C*) i 45 uvezenih jedinica iz treće zemlje (C*B*). U ovom slučaju posmatrana zemlja ne bi prisvajala carinski prihod. Na ovaj način je uvoz posmatranog dobra X preusmeren iz pravca efikasnije ka proizvodno neefikasnijoj zemlji (treća zemlja) samo zato što je uvoz iz treće zemlje postao jeftiniji zahvaljujući ukinutoj carini. Konačni ishod ove situacije se ogleda i u povećanju uvoza (sa 30 jedinica pre na 45 jedinica po ulasku u carinsku uniju) čime se utiče i na pojavu efekta stvaranja trgovine. Ukupne koristi (efekti) od ulaska u carinsku uniju sa trećom zemljom se grafički prikazuju u vidu sume trouglova C*JJ* i B*HH* s jedne, i pravougaonika MJ*H*N s druge strane. I dok površine trouglova ukazuju na neto društveni dobitak usled rasta intenziteta i kreiranja trgovine, dotle površina pravougaonika MJ*H*N ukazuje na neto društveni gubitak u iznosu od 0.5*30=15 usled skretanja trgovine ka neefikasnijoj proizvodnji. Potrošačev višak je predstavljen četvorougaonom površinom G*GHB*, dok njegov neutralni deo G*GJC* zapravo ukazuje na transfer proizvođačkog u potrošački višak; pravougaona površina J*JHH* predstavlja deo carinskih prihoda koji je, nakon formiranja unije, konvertovan u potrošački višak zahvaljujući nižoj ceni proizvoda koja se plaća. Kako površina osenčenog pravougaonika MJ*H*N prevazilazi sumu dva osenčena trougla, to proizilazi i zaključak da druga zemlja ostvaruje neto gubitak (u ovom slučaju u iznosu od ). No, ovo ne mora da bude redovan slučaj jer situacija u velikoj meri zavisi od koeficijenta elastičnosti funkcija ponude i tražnje u posmatranoj zemlji. Ukoliko bi ove funkcije bile elastičnije, utoliko bi površine osenčenih trouglova bile veće, te bi bio manji i iznos osenčenog pravougaonika, kao i obračunatog neto gubitka. U izvesnim slučajevima posmatrana zemlja može čak ostvariti i neto dobitak društvenog blagostanja usled skretanja trgovine. Ilustrujmo i slučajeve u kojima dolazi do skretanja trgovine: najpre, do skretanja trgovine može doći jedino pod pretpostavkom postojanja uvoznih carina na faktore i robu iz trećih zemalja; tada troškovi koje ono izaziva ne smeju da premaše visinu izvoznih carina; no, ukoliko bi carinska stopa bila inicijalno niska, tada se ne bi izgubilo mnogo carinskih prihoda za zemlju, te ni ukidanje carina ne bi dovelo do promene izvora snabdevanja (Schift M,Winters A,2003,str.35). 74

80 zatim, do skretanja trgovine dolazi samo u slučajevima u kojima troškovi u partnerskoj zemlji odudaraju od troškova i cena u ostatku sveta i, logično, do ovog fenomena neće doći ukoliko zemlja partner ima niske trgovinske barijere, skretanje trgovine u velikoj meri zavisi i od transportnih troškova, kao i ostalih realnih trgovinskih prepreka, s obzirom na činjenicu da se u realnom životu proizvodi retko kada mogu naći u ulozi savršenih supstituta i napokon, kada se radi o malim zemljama u razvoju, veće su mogućnosti da će doći do skretanja, negoli do stvaranja trgovine, s obzirom na činjenicu da su male zemlje, usled niskog i asortimanom oskudnog autputa, često prinuđene da trguju i sa trećim zemljama. Studije koje mere stvaranje i skretanje trgovinskih tokova mogu se dobrim delom osloniti na tradicionalnu carinsku teoriju koja računa povećanja i smanjenja opšte dobrobiti na bazi dobitaka kod potrošača i proizvođača i povećanja prihoda od carina. U praksi se, međutim, uglavnom procenjuje vrednost stvaranja (ili skretanja) trgovine, dok se doprinos opštoj dobrobiti retko izučava. Glavna pretpostavka u većini slučajeva je da trgovina vodi većoj efikasnosti alokacije resursa, tj. proizvodnja i prihodi rastu uz korišćenje istih resursa. Što se više trgovine stvori, veća je opšta dobrobit. Čak i istraživanja koja idu dalje od prostog merenja trgovinskih tokova ne govore baš eksplicitno o uticaju trgovine na opštu dobrobit. Ona se uglavnom koncentrišu na jedan poseban aspekt dobrobiti i to najčešće na otvaranje novih radnih mesta ili na povećanje prihoda usled ekonomske integracije. Na kraju proizilazi da ostvarivanje dobitaka od trgovine primarno zavisi od odnosa između procesa stvaranja i skretanja trgovine. Resursi će biti sačuvani ukoliko se procesom kreiranja trgovine eliminiše neefikasna proizvodnja. S druge strane, može doći do značajnih gubitaka ako se zemlja opredeli da zameni uvoz jeftinijih resursa skupljim u toku skretanja trgovine, tim pre što ta situacija pogoduje zemlji partneru koja ostvaruje dobitke po osnovu povećanog izvoza. Na osnovu svega proizilazi i zaključak da svaka zemlja treba da teži ka tome da joj dobici od izvoza budu veći od gubitaka usled uvoza. Kada je pak reč o zemljama u razvoju, valja istaći sledeće činjenice: zemlje u razvoju se karakterišu većim uvoznim tokovima u odnosu na razvijene zemlje i kako se one karakterišu višim carinskim stopama u odnosu na razvijene zemlje, tako će i korporacije iz razvijenih zemalja, a za razliku od firmi iz zemalja u razvoju, imati većih koristi od prodora na njihova tržišta. U tom smislu se i zemljama u razvoju preporučuje da unilateralno smanjuju carinske stope (Schift M,Winters A,2003,str.36). 75

81 TEORIJA DRUGOG NAJBOLJEG REŠENJA I DRUGI STATIČKI EFEKTI FORMIRANJA CARINSKE UNIJE Teorija statičkih efekata carinske unije smatra se specijalnim slučajem teorije drugog najboljeg rešenja. Ukoliko posmatrana carinska unija ne utiče na povećanje trgovinskih barijera prema ostatku sveta, njihovo uklanjanje među njenim članicama predstavlja faktor ubrzanja trgovinske liberalizacije. Kako slobodna trgovina vodi ka efikasnoj upotrebi resursa na globalnom nivou, kao i ka maksimizaciji svetskog autputa i blagostanja, tako se tokom 50-tih godina XX veka smatralo da ona istovremeno doprinosi i povećanju blagostanja svih zemalja (i članica i onih koje to nisu). No, prethodna razmatranja ukazuju na činjenicu da carinske unije mogu i povećati, ali i smanjiti blagostanje svih zemalja, već u zavisnosti od konkretnih okolnosti. Ovim pitanjima se bavi tzv. Teorija drugog najboljeg rešenja koja ističe da (u pokušajima da se zadovolji što je više moguće definisanih uslova) nemogućnost zadovoljavanja svih zahtevanih uslova za maksimizaciju blagostanja i ostvarenje Paretovog optimuma ne mora i obično ne dovodi do drugog najboljeg rešenja. Tako, formiranje carinske unije i uklanjanje trgovinskih barijera, isključivo među njenim članicama, neće nužno usloviti pojavu drugog najboljeg rešenja (s obzirom na činjenicu da blagostanje može i da raste, ali i da opada). Ovaj zaključak je značajno doprineo kako razvoju oblasti međunarodne ekonomije, tako i razvoju celokupne ekonomske teorije. USLOVI KOJE TREBA ZADOVOLJITI DA BI DOŠLO DO RASTA DRUŠTVENOG BLAGOSTANJA USLED EKONOMSKE INTEGRACIJE Postoji nekoliko uslova koje treba ispuniti da bi data carinska unija imala pozitivnog uticaja na stvaranje trgovine i na rast blagostanja: 1. Visoke carinske stope među članicama buduće unije-ukoliko bi carinske stope pre njenog formiranja bile više, utoliko se povećava verovatnoća da će formiranje carinske unije radije uticati na stvaranje trgovine, negoli na skretanje trgovine ka njenim članicama, 2. Niže carinske stope prema ostatku sveta-ukoliko bi one bile niže, utoliko se smanjuje verovatnoća da će formirana carinska unija uticati na pojavu inače skupog skretanja trgovine, 3. Veći broj velikih zemalja koje su ušle u članstvo unije-ovim se povećava verovatnoća da će efikasni proizvođači opstati na njenoj teritoriji, 4. Veliki broj konkurentnih zemalja među članicama unije-ispunjenjem ovog uslova povećava se verovatnoća da će doći do specijalizacije u proizvodnji i stvaranja trgovine u okviru date carinske unije; carinska unija će radije uticati na povećanje blagostanja u konkurentnim zemljama, nego što bi doprinela boljitku u slučaju kada bi se posmatrale samo npr. dve komplementarne zemlje 5, 5 Npr. slučaj konkurentne zemlje sa razvijenom industrijom, s jedne, i zemlje sa razvijenom poljoprivredom s druge strane 76

82 5. 6. Geografska blizina njenih članica-u ovom slučaju transportni troškovi neće predstavljati prepreku formiranju i razvoju trgovine i Tradicionalno dobra trgovinska i ekonomska saradnja među budućim članicama unije-koja te članice nesumnjivo vodi ka povećanju opštedruštvenog neto dobitka. Iskustva ukazuju na činjenicu da je Evropska unija u toku formiranja ostvarila daleko veće uspehe u odnosu na Evropsko udruženje slobodne trgovine jer su njene članice bile izuzetno konkurentne, jer su imale intenzivne trgovinske odnose, ali i zato što su zadovoljavale kriterijum geografske blizine OSTALI STATIČKI EFEKTI OD CARINSKIH UNIJA U ostale statičke efekte od formiranja carinskih unija spadaju: Administrativne uštede-usled ukidanja carinskih punktova, graničnih patrola i carinskog osoblja; reč je o značajnim uštedama nezavisno od toga da li se radi o stvaranju ili skretanju trgovine, Unapređenje zajedničkih uslova trgovine-skretanje trgovine smanjuje tražnju za uvoznim proizvodima istovremeno povećavajući ponudu izvoznih proizvoda u trećim zemljama, što sve posledično utiče i na rast nacionalnog dohotka i Povećanje pregovaračke moći-nezavisno od toga o kojoj je uniji reč, svaka carinska unija ima veću pregovaračku moć u odnosu na pojedinačnu moć njenih članica. DINAMIČKI EFEKTI FORMIRANJA CARINSKE UNIJE Pored pomenutih statičkih efekata, zemlje koje učestvuju u formiranju posmatrane carinske unije imaju i dinamičkih koristi koje se javljaju kao posledica povećanja konkurencije, ekonomije obima, povoljne investicione klime i ohrabrivanja investicija, kao i efikasnijeg korišćenja proizvodnih faktora. Najznačajniji dinamički efekat formiranja carinske unije ogleda se u povećanju konkurencije. Naime, proizvođači van carinskih unija, a naročito oni u monopolskim i oligopolskim tržišnim strukturama, obično beleže spor i ležeran rast. No, po formiranju carinske unije i po uklanjanju trgovinskih barijera, oni, u susretu sa konkurencijom, postepeno postaju svesni značaja efikasnog poslovanja kao preduslova za opstanak na visoko konkurentnom tržištu. Povećanje konkurencije takođe doprinosi i razvoju i primeni novih tehnologija koje će posledično uticati na smanjenje troškova poslovanja. Zbog stalno prisutne opasnosti od tajnih pregovora i dogovora u vezi sa podelom tržišnog učešća između oligopolskih preduzeća, svaka carinska unija treba da unapređuje svoju antimonopolsku legislativu kako ne bi došlo do ugrožavanja konkurencije kao osnovnog preduslova njenog nesmetanog funkcionisanja. Pored povećanja konkurencije, ekonomija obima koja nastaje kao posledica povećanog tržišta, se može smatrati još jednom u nizu od dinamičkih karakteri- 77

83 stika formirane carinske unije. U ovom kontekstu treba istaći i činjenicu da, pored članica, koristi u vidu ekonomije obima mogu ostvariti i male tržišne privrede koje nisu u članstvu, ali koje mu se približavaju zahvaljujući naglom rastu izvoza na tržište posmatrane unije. Tako je utvrđeno da su fabrike iz malih industrijskih zemalja (kao što je slučaj sa Belgijom i Holandijom) bile i pre procesa ujedinjenja iste veličine kao one sa teritorije Sjedinjenih Američkih Država, kao i da su, i pre ujedinjenja, ostvarivale zavidan nivo ekonomije obima zahvaljujući domaćem tržištu i izvozu (Salvatore D, 2004, str.329). Još jedan od dinamičkih efekata ogleda se i u povoljnom investicionom ambijentu. Štaviše, carinska unija u kombinaciji sa adekvatnom zakonskom regulativom jeste vid integracije koji ohrabruje nove investicije sa ciljem da se obezbedi nesmetano odvijanje proizvodnog procesa, kao i da se izbegnu trgovinske barijere na proizvode iz trećih zemalja6. Tako je prvi masovan talas američkih investicija na teritoriji Evrope usledio nakon godine, da bi se sledeći pojavio u drugoj polovini 80-tih godina XX veka, što sve ukazuje na činjenicu da su Sjedinjene Američke Države na vreme prepoznale izazove brzo rastućeg evropskog tržišta. I napokon, svaku carinsku uniju, pa samim tim i njeno zajedničko tržište, karakteriše i sloboda protoka radne snage i kapitala, što sve utiče na povećanje efikasnosti upotrebe proizvodnih faktora na teritoriji cele zajednice. Iskustvo ukazuje na to da su dinamički efekti, sa aspekta razvoja carinske unije, jači i značajniji u odnosu na statičke. Njihovo intenzivno delovanje je godine navelo Vladu Velike Britanije da donese odluku o pridruživanju Evropskoj uniji. Nedavna empirijska istraživanja ukazuju na to da su koristi od dinamičkih efekata oko šest puta veće od statičkih efekata. Na kraju ovog odeljka treba još jednom istaći da pridruživanje carinskoj uniji, sa svim pomenutim statičkim i dinamičkim koristima, svakoj zemlji pruža samo drugo najbolje rešenje. Možda bi najbolje rešenje za neku naciju moglo da bude u unilateralnom uklanjanju svih trgovinskih barijera. Međutim, kada se na primer radi o privredi Sjedinjenih Američkih Država, koja je dovoljno velika da bi mogla da utiče na uslove trgovine (bez obzira na zemlju o kojoj je reč), bilo bi neophodno izvagati sve koristi od takve odluke, s jedne, sa negativnim efektima promene uslova trgovine s druge strane, tim pre što nije isključeno da bi takva odluka izazvala otpore izvesnih manjinskih, političkih i drugih interesnih grupa. Vezano za ovo, javlja se i pitanje da li regionalni blokovi ohrabruju ili urušavaju proces trgovinske liberalizacije. I dok jedni potvrđuju, drugi negiraju ove navode ističući da regionalizacija vodi ka potencijalnim međublokovskim konfliktima. Svaka ekonomska integracija pretpostavlja uklanjanje diskriminacije, s jedne, i konstituisanje međusobno usklađenih zajedničkih politika, s druge strane. Pogodnosti se sastoje u pristupu zajedničkom tržištu, u poboljšanju konkurentnosti, produktivnosti, u specijalizaciji, u unapređenju mogućnosti naučne i tehnološke saradnje, povećanoj mobilnosti proizvodnih faktora, korišćenju efekata ekonomije obima, u snižavanju transakcionih troškova, monetarnoj i fiskalnoj konkurenciji i dr. No, paralelno sa pomenutim, nesumnjivo pozitivnim posledica- 6 Ovde je reč o tzv. carinskim fabrikama. 78

84 ma integracije, postoje i njeni negativni efekti u koje se ubrajaju: relativno visok stepen zatvorenosti, skupa država i birokratizacija tj. visok nivo regulacije. Uklanjanje barijera unutar Evropske unije povećalo je obim transakcija unutar te zone, pa je tako nastao efekat stvaranja trgovine. Na spoljašnjim granicama pak barijere ostaju stvarajući efekat skretanja trgovine. Smatra se da je u EU efekat stvaranja trgovine snažniji od efekta skretanja trgovine, kao i da bi pozitivni efekti bili veći da su barijere EU prema ostatku sveta niže. Efekti ekonomskih integracija bi takođe nesumnjivo bili veći ako bi obim regulacije zajedničkog tržišta bio manji. Iz priloženog sledi da se opšta dobrobit u suštini može definisati kao funkcija veličine i sastava ukupne proizvodnje ili potrošnje u jednoj privredi. Pri tome se povećanja trgovinskih tokova smatraju pozitivnim (po opšte blagostanje) jer dovode do specijalizacije u strukturi proizvodnje u državama članicama neke unije, a samim tim i EU, u skladu sa njihovim komparativnim prednostima. Mogućnosti za povećanje potrošnje, kako na nivou društva tako i na nivou pojedinaca rastu, a sa njima raste i opšta dobrobit. Na taj način trgovina dovodi do restruktuiranja privrede, tako da se proizvodni faktori preraspodeljuju na efikasniji način. To dovodi do veće proizvodnje uz jednake izdatke, a uz to se uz proizvodnju u većim količinama postiže i jeftinija cena koštanja pojedinačnih proizvoda (efekat ekonomije obima); ovde ne treba zanemariti ni uticaj povećane mogućnosti za usavršavanje proizvodnje usled učenja od drugih, kao i smanjivanja neefikasnosti proizvodnje usled pritiska izazvanog povećanjem konkurencije. Svi ovi efekti, u objedinjenom smislu, dovode do povećanja opšteg blagostanja. Proces formiranja carinske unije u okviru EU je njene članice doveo do poboljšanja trgovinskih uslova sa ostatkom sveta, pa se za istu količinu izvoza dobija više uvoznih dobara, što takođe povećava mogućnosti za potrošnju građana, a time povećava i njihovu opštu dobrobit. Istovremeno, usled bržeg privrednog rasta dolazi i do povećanja zaposlenosti i prihoda u EU, što omogućava građanima EU da plate svoju povećanu potrošnju. Na bazi toga postoji nekoliko efekata koji se uzimaju u obzir pri istraživanju uticaja trgovine na opštu dobrobit, i tu spadaju: promene u trgovinskim tokovima i, kao posledica toga, promene u strukturi proizvodnje, uticaj na zapošljavanje i prihod, promene trgovinskih uslova, efekti usavršavanja proizvodnje, povećanje tehničke efikasnosti proizvodnje, uštede na račun masovne proizvodnje i povećanje stope rasta. Pored toga, kao pozitivne strane zajedničkog tržišta pominju se i uštede koje nastaju usled ukidanja vancarinskih barijera, sniženje cena i povećanje inovativnosti u proizvodnji, usled povećane konkurencije. Pri tome se jednokratne uštede, koje nastaju usled integracije tržišta, zbirnim imenom nazivaju statičnim efek- 79

85 tima, dok su dinamički efekti oličeni u povećanju stope privrednog rasta. Za statične efekte se kaže i to da predstavljaju rezultat korišćenja postojećih resursa, dok je za dinamičke efekte neophodno stvaranje dodatnih resursa. TEORIJA KOMPARATIVNIH PREDNOSTI I NJENE IMPLIKACIJE Na osnovu prethodnih razmatranja proizilazi da procesi ekonomskih integracija utiču na pojavu dva značajna efekta i to su specijalizacija, s jedne, i aglomeracija privrede na međunarodnom nivou, s druge strane. Preporučuje se izolovano posmatranje ovih pojava (Baldwin R,Wyplosz C,2006,str.234). I dok je prva analiza usmerena na proučavanje prirodnih razlika između evropskih zemalja, koje ekonomisti nazivaju komparativnim prednostima, dotle je druga bazirana na težnji ka intenzivnijim integracionim procesima kako bi se ubrzao proces ujednačavanja evropskih ekonomskih aktivnosti. KOMPARATIVNE PREDNOSTI I SPECIJALIZACIJA Jedan od osnovnih postulata teorije međunarodne trgovine glasi da liberalizacija trgovine pospešuje ekonomsku efikasnost tako što omogućuje posmatranoj zemlji da koncentriše faktore u onim sektorima u kojima ima komparativne prednosti u odnosu na druge zemlje. Kao posledica toga, zemlja uvozi robu u čijoj je proizvodnji relativno neefikasna u zamenu za izvoz efiksno proizvedenih dobara. Drugim rečima, liberalizacija trgovine omogućuje zemlji da se specijalizuje u proizvodnji onih dobara, tj. sektora u kojima ima komparativne prednosti. Ova pojava može imati velikog uticaja i na geografsku lokalizaciju privrede jer se njome ohrabruje sektorska specijalizacija na nacionalnoj bazi. Da bi lakše razumeli prirodu ovog procesa, treba poći od toga kako bi uopšte izgledala evropska ekonomska scena kada uopšte ne bi bilo ikakve trgovine. Evropske zemlje se međusobno razlikuju prema faktorskoj raspoloživosti, tako da različiti tipovi proizvoda zahtevaju upotrebu faktora u različitim proporcijama. Na osnovu ovoga se zaključuje da bi, bez trgovine, njihov autput bio primarno determinisan ponudom raspoloživih faktora. Ako bi se npr. posmatrao rad, kao jedan od proizvodnih faktora, u sva tri njegova pojavna oblika (stanovništvo sa završenom osnovnom školom, srednja stručna sprema i visoka stručna sprema), te ako bi se ove zasebne kategorije stavile u odnos sa ukupnim radno-sposobnim stanovništvom, dobili bi se relativni pokazatelji prosvećenosti nacija na osnovu kojih bi mogli da vršimo komparacije kako bi došli i do nekih relevantnih zaključaka. Na osnovu analize koja je sprovedena tokom godine (Midelfart-Knarvik i Overman,str.33-35) proizilazi da je ponuda slabo edukovane radne snage u Portugaliji bila čak 83% iznad evropskog proseka, dok je u Nemačkoj bila 52% ispod proseka koji je važio za Evropu. Ovo su očigledno dva ekstremna slučaja. Ukoliko bismo sada razmotrili uticaj obrazovne strukture stanovništva na cene onih proizvoda čija proizvodnja ne zahteva aktivno učešće visoko obrazovane radne snage (kao što je npr. slučaj sa obućom i odećom), došli bismo do zaključka da bi, bez trgovine, cene odeće u Nemačkoj bile daleko veće u odnosu na cene u Portugaliji. Ukoliko bi se pak aktivirala trgovina između ovih zemalja, bilo bi logično oče- 80

86 kivati da će Portugalija početi da izvozi odeću (kao i druge jeftine proizvode) u zamenu za skupe nemačke proizvode, poput farmaceutskih proizvoda, koji zahtevaju angažman visoko obrazovane radne snage. Naravno, ovde se radi o simplifikovanom primeru robne razmene između posmatranih zemalja. Ovaj proces bi postepeno vodio ka smanjenju cena svih proizvoda koji se javljaju kao predmet razmene između posmatranih zemalja i nesumnjivo bi ugrozio položaj izvesnih radnika koji bi postali žrtvom strukturnih prilagođavanja. Na osnovu svega, sledi zaključak da trgovina omogućuje daleko efikasniju alokaciju proizvodnje između posmatranih zemalja. Kada ne bi bilo trgovine, ne bi bilo moguće ni izjednačiti cene istih i/ili sličnih proizvoda među posmatranim zemljama, tako da bi zemlje obilovale ili relativno jeftinim, ili pak relativno skupim proizvodima. Jasno je da se ovde radi o Hekšer-Olinovoj teoremi koja je zasnovana na raspoloživosti faktora proizvodnje i koja analizira uzroke koji dovode do razlika u relativnim cenama proizvoda, kao i do komparativnih prednosti koje jedna zemlja ima u odnosu na drugu. Prema Hekšeru razlika u relativnom obilju faktora proizvodnje između dve zemlje jeste neophodan uslov da bi postojala razlika u komparativnim troškovima između zemalja, pa samim tim i da bi došlo do međunarodne trgovine. On dalje, kao sledeći neophodan uslov za odvijanje međunarodne trgovine, navodi i to da kombinacije faktora moraju da budu različite u proizvodnji različitih proizvoda. Prilikom utvrđivanja faktorske intenzivnosti proizvoda, ne uzima se u obzir apsolutna količina rada i kapitala utrošenog u njegovoj proizvodnji, već njihov relativni odnos. Pri tome se raspoloživost faktora proizvodnje može definisati na dva načina i to direktno (preko fizičkih jedinica), ali i indirektno (preko relativnih cena faktora proizvodnje). Prema Hekšer-Olinovoj teoremi zemlja će izvoziti proizvod u čijoj se proizvodnji intenzivno koristi faktor koji je relativno obilan i jeftin u toj zemlji, dok će uvoziti proizvod čija proizvodnja zahteva intenzivno korišćenje faktora proizvodnje koji je relativno oskudan i skup. Hekšer-Olinova teorija se često naziva i modelom opšte ravnoteže prema kojem tražnja za finalnim proizvodima determiniše tražnju za faktorima proizvodnje neophodnim za njihovu proizvodnju. Tražnja za faktorima proizvodnje, zajedno sa njihovom ponudom, određuje cene faktora proizvodnje u uslovima perfektne konkurencije. Cena faktora u kombinaciji sa tehnologijom koja se koristi u procesu proizvodnje, određuje cenu finalnih proizvoda. Razlika između zemalja u relativnim cenama proizvoda definiše komparativne prednosti i strukturu razmene. Polazeći od Hekšer-Olinove teoreme, Semuelson je razvio teoremu o uravnoteženju cena faktora proizvodnje. U tom smislu Hekšer-Olin-Semuelsonova teorema glasi: Međunarodna trgovina će dovesto do približnog izjednačavanja relativnih i apsolutnih prihoda homogenih faktora proizvodnje u različitim zemljama. To znači da će u zemljama koje su imale visoke najamnine u pred-trgovinskoj fazi postojati tendencija njihovog pada u uslovima međunarodne razmene, dok će u zemljama sa inicijalno niskim najamninama, trgovina izazvati tendenciju njihovog porasta. To isto važi i za kamatne stope. Na taj način, prema Semuelsonu, međunarodna trgovina ima tendenciju redukovanja razlika u nivou najamnina i kamatnih stopa koje su postojale između zemalja u pred-trgovinskoj fazi. Istovremeno, među- 81

87 narodna trgovina povećava cenu faktora koji je bio obilan i jeftin, a smanjuje cenu relativno retkog i skupog faktora proizvodnje. U uslovima slobodne međunarodne razmene relativno obiman faktor ostvaruje korist, a relativno oskudan gubitak, što dovodi do redistribucije dohotka unutar zemlje. Ipak, zemlja kao celina ostvaruje korist od međunarodne trgovine u poređenju sa autarkičnim razvojem. PROSTORNE IMPLIKACIJE HEKŠER-OLINOVE TEORIJE KOMPARATIVNIH PREDNOSTI U ovom kontekstu se postavlja pitanje kako je međunarodna trgovina promenila geografsku lociranost proizvodnje na evropskom tlu. U prethodno pomenutom primeru, ona je indukovala ekspanziju radno-intenzivnih privrednih sektora u Portugaliji. S obzirom na to da su faktori, koji su uticali na ekspanziju izvesnih sektora u Portugaliji morali da poteknu odnekud, međunarodna trgovina je istovremeno uticala i na koncentraciju drugih sektora u toj zemlji i to, pre svega, onih sa relativno visokim cenama (kao što je slučaj sa farmaceutskom proizvodnjom). U datom pojednostavljenom modelu, istakli smo Nemačku kao potpuno suprotan primer. Sa aspekta međunarodne trgovine izvoz radno-intenzivnih proizvoda iz Portugalije, u kombinaciji sa izvozom kapitalno-intenzivnih proizvoda iz Nemačke, doveo je do pojave specijalizacije u proizvodnji i u jednoj, ali i u drugoj zemlji (Baldwin R,Wyplosz C,2006,str.235). Jasno je da proces evropskih ekonomskih integracija nije bio limitiran samo na dve zemlje. Imajući u vidu činjenicu da je trgovina među evropskim zemljama, od Drugog svetskog rata pa nadalje, postajala sve intenzivnija, ne začuđuje podatak da je slobodna trgovina uticala na zemlje da se specijalizuju u proizvodnji relativno dobrih i kvalitetnih proizvoda, kao i da uvoze one proizvode u čijoj proizvodnji ostvaruju relativno loše rezultate. Posledično, liberalizacija trgovine dovodi i do međunarodne trgovine proizvodnim faktorima, kao i do selidbe, tj. realokacije pojedinih sektora izvan nacionalnih granica. Uprkos činjenici da ovo nije jedino moguće objašnjenje rastuće specijalizacije (posmatrane po državama), ono ipak pruža osnovu za razumevanje odnosa međuzavisnosti između povećanja specijalizacije, s jedne, i evropskih ekonomskih integracija, s druge strane. NOVA EKONOMSKA GEOGRAFIJA I ULOGA KLASTERA U periodu globalizacije došlo je do značajnih strukturnih promena u industriji, do delovanja novih lokacionih faktora, kao i do stvaranja novih industrijskih prostora. U prvobitnom razdoblju nastale su određene industrijske zone bazirane na masovnoj proizvodnji, odnosno ekonomiji obima, vertikalnoj integraciji, podeli rada i centralizovanoj upravi. Nakon toga se industrijski razvoj bazirao na fleksibilnoj specijalizaciji i ekonomiji dostupnosti. Preovlađuje model proizvodnje koji je usmeren na visoke tehnologije, finalni proizvod, vrhnsko upravljanje i organizaciju. Prednost dobijaju visokostručni kadrovi, mala i srednja preduzeća, raznolika proizvodnja, informacijska umreženost, te istraživanja i razvoj. U prethodnom odeljku su razmatrane komparativne prednosti pojedinačno posmatranih zemalja pri čemu je izostala analiza međunarodne mobilnosti fakto- 82

88 ra koja može značajno uticati na rast troškova u međunarodnoj trgovini. Preciznije, ekonomije obima, u kombinaciji sa nezanemarljivim troškovima od trgovine, upravo utiče na geografsku koncentraciju ekonomskih aktivnosti. Ovi ekonomski klasteri se obično javljaju u dva oblika i to kao: opšti klasteri koji podrazumevaju odvijanje ekonomskih aktivnosti, ali samo u izvesnim geografskim područjima i sektorski klasteri kod kojih se izvesni sektori razvijaju u izvesnim regionima, ali tako što se regioni međusobno razlikuju po sektorskoj strukturi. Koncept klastera nastao je sa spoznajom da uporedo sa procesom globalizacije raste i značaj regiona. Klaster koncept7, odnosno koncept grozda predstavlja koncentraciju proizvodnih i uslužnih preduzeća, istraživačkih i razvojnih ustanova i drugih komplementarnih organizacija, koje se međusobno dopunjuju i uzajamno povezuju, često oko jedne delatnosti. Takva povezanost, utemeljena na ideji međusobne zavisnosti i regionalne koncentracije, povećava sinergetske efekte, podiže produktivnost rada i stvara druge prednosti, posebno u izvoznoj orijentaciji i regionalnoj konkurentnosti. Premda se pojam klastera u mnogim slučajevima može izjednačiti sa nekim drugim poznatim pojmovima, kao što su industrijsko područje ili industrijski kompleks, taj pojam ima, zbog svoje inovacijske dimenzije, specifično značenje u regionalnom razvoju. Dakle, klaster je prostorno bliska grupa međusobno povezanih preduzeća i odgovarajućih institucija. Klaster, po pravilu, čine: proizvođači krajnjih proizvoda, odnosno usluga, proizvođači specijalizovanih inputa, komponenti, mašina i usluga, finansijske institucije i firme u srodnim granama. Pored navedenih komponenti, oni obično uključuju i distributere, krajnje kupce proizvoda i usluga, proizvođače komplementarnih proizvoda, specijalizovanu infrastrukturu, vladu i njene agencije, institucije za obrazovanje, istraživanje i tehničku podršku, privredne komore, kao i druga tela privatnog sektora koja obezbeđuju podršku članovima klastera. Klastere ne treba poistovećivati sa privrednim granama, jer se na taj način previđaju savremeni faktori konkurentnosti, kao i veze koje se uspostavljaju među privrednim granama. Kako se, po pravilu, sastoje od finalnih proizvođača, proizvođača faktora (mašina, materijala i pružalaca usluga) koji pripadaju različitim privrednim granama, to oni obuhvataju i nacionalne i tehnološki savremene grane, što ih čini glavnim promoterima stvarnosti savremenih ekonomskih aktivnosti. Među klasterima postoji velika razlika u pogledu širine i dubine pa se stoga neki od njih sastoje samo od malih i srednjih preduzeća, dok druge čine velike i male firme. Opšte je pravilo da što je klaster razvijeniji to ima dublju, specijalizovaniju i razuđeniju snabdevačku bazu, širi krug 7 Cluster Concept 83

89 srodnih grana i razvijenije institucije (Jovanović, 1999, str.154). Na osnovu svega sledi da se proces evropskih ekonomskih integracija, inače praćen nastankom brojnih klastera, zasniva na aglomeraciji privrede izazvanom rastom novih industrijskih prostora. Klasteri predstavljaju jednu od ključnih tačaka u mnogim novim razvojnim inicijativama, strategijama i politikama u poslednjih nekoliko godina, i to kako u Evropi, tako i u celom globalizovanom svetu. Glavni izazov koji je određen od strane Evropskog saveta godine u Lisabonskoj strategiji i prema kojoj bi Evropa trebalo da postane svetski najkonkurentnija i dinamična ekonomija zasnovana na znanju, posebno je profilisao nove pristupe ekonomskoj politici konkurentnosti EU. Mobilisanje potencijala regionalnih klastera smatra se ključnim preduslovom za ostvarivanje ambicioznih ciljeva definisanih u strategiji. Ovde valja istaći i činjenicu da, kada je reč o pograničnim područjima Evropske unije, što su sličniji regioni s jedne i s druge strane granice, to je i oštrija konkurencija među njima. Prostorna blizina klastera, međutim, nosi i neke pogodnosti u smislu podele prednosti po osnovu infrastrukture, blizine proizvođača opreme i mašina, distribucionih kanala i sl. AGLOMERACIJA I PROCESI DIVERGENCIJE Aglomeracija postoji tada kada teritorijalna koncentracija ekonomskih aktivnosti pokrene procese i snage koje utiču na dalji proces koncentracije ekonomskih aktivnosti u posmatranom području. Ona predstavlja posledicu interakcija industrijskih organizacija i specifičnih istorijskih i društveno-ekonomskih faktora. Kako rast novih industrijskih prostora dovodi do procesa aglomeracije kompanija, tako savremena preduzeća stiču mogućnost da smanjuju transakcione troškove, što sve utiče na stvaranje specijalizovanih, lokalnih tržišta rada. Među velikim brojem tržišnih snaga koje utiču na procese aglomeracije, samo neke od njih deluju na lokalnom nivou. Ovaj podatak, na primer, objašnjava razloge zbog kojih banke, kao i ostale finansijske institucije, teže ka tome da se koncentrišu u pojedinim oblastima Londona, dok noćni klubovi i diskoteke migriraju ka drugim delovima istog grada (Baldwin R,Wyplosz C,2006,str.236). Za razliku od ovakvih procesa koji se odvijaju na mikronivou i kojima se bavi Urbana ekonomija, proces evropske integracije je praćen aglomeracijom na nivou zemalja i regiona. Od najznačajnijih tržišnih snaga koje su uticale na ove procese valja izdvojiti regresivne i progresivne snage koje se nalaze u permanentnoj uzročno-posledičnoj vezi i kojim se bavi Mirdalov model kumulativno-kružne uzročnosti. On prikazuje regionalni razvoj kao kumulativni proces, koji se sastoji iz više ciklusa u vidu povratne sprege. Princip je da lokalizacija nove industrije izaziva multiplikativni efekat jedno radno mesto u izvornom sektoru stvara drugo u drugom. Tako se povećava društveno bogatstvo. Ono omogućuje opremanje javnom infrastrukturom i uslugama, i sve to konačno, čini region atraktivnijim za proizvodnju u sledećem periodu. To privlači stanovništvo, infrastrukturu, usluge itd. što deluje kao faktor aglomeracije. Istovremeno dolazi i do rasta tržišta, što zbog migracija firmi, to i zbog kretanja radne snage ka tom regionu. Dolazi i do značajnog smanjenja transportnih i ostalih troškova koji su vezani za trgovinu. Aglomeracija, sa svoje strane, privlači dru- 84

90 ge industrije, i tako se krug ponavlja. Usled kumulativne uzročnosti dolazi do preusmeravanja bogatstva iz siromašnijih u bogatije regione. Mirdal tu pojavu naziva polarizacionim (backwash) efektom, jer ona povećava jaz između bogatih i siromašnih regiona. Dakle, ovaj model objašnjava motive kompanija da se sele ka većim tržištima, ali i načine na koje ih čine još većim. Poznato je da mnoge firme kupuju faktore, materijale, mašine i opremu, baš kao što je slučaj i sa finansijskim i marketinškim uslugama kako bi realizovale svoje proizvodne procese. Zahvaljujući relativno niskim troškovima (kao što je sučaj sa trgovinskim ili informacionim troškovima), u tim regionima dolazi i do relativnog pojeftinjenja proizvodnih faktora. Ovo je razlog koji ohrabruje kompanije da se lociraju u relativnoj blizini svojih dobavljača. No, kako se kompanije takođe snabdevaju jedne od drugih, to takođe utiče i na smanjenje cena poluproizvoda kao objekata njihove međusobne robne razmene. Na osnovu svega proizilazi da se aglomeracija zasniva na permanentnoj klasterizaciji, s obzirom na činjenicu da prostorna klasterizacija privrednih aktivnosti indukuje snage koje ohrabruju dalju klasterizaciju privrede i koncentraciju ekonomskih aktivnosti u posmatranom regionu. Kada je pak reč o nazadnim snagama, valja istaći da one utiču na prostornu (geografsku) disperziju proizvodnih aktivnosti. Tako su, na primer, cene zemljišta, nekretnina i needukovane radne snage relativno veće u urbanim oblastima. Ovo ugrožava aglomeracione snage zahvaljujući rastućoj atraktivnosti manje razvijenih područja. U uslovima imperfektne konkurencije, kompanije će se usmeriti ka onim oblastima u kojima se neće suočiti sa velikim brojem konkurenata. Kako bi izbegle lokalnu konkurenciju, one se proširuju i usmeravaju ka većem broju različitih tržišta. U ovom smislu, lokalna konkurencija teži ka tome da rasprši privrednu aktivnost. Stvarna distribucija privrednih aktivnosti će, logično, ipak zavisiti od odnosa između aglomeracionih snaga, s jedne, i disperzivnih snaga, s druge strane. Ove činjenice ukazuju i na to da je proces evropskih integracija bio intenzivno praćen efektima klasterizacije koji su se značajno razlikovali među zemljama evropskog kontinenta. Posmatrajući celokupnu privrednu aktivnost u zemljama članicama, dolazi se do zaključka da je proces evropskih integracija bio propraćen značajnom disperzijom ekonomskih aktivnosti. Na ovo, dalje, ukazuju i podaci o velikim razlikama u bruto društvenom proizvodu među zemljama članicama. I dok su se, sa protokom vremena i intenziviranjem integracionih procesa, razlike u BDP-u između članica postepeno smanjivale, dotle su se potpuno suprotni procesi odvijali unutar samih zemalja. Naime, u većini članica je došlo do produbljivanja regionalnih razlika zahvaljujući velikoj mobilnosti faktora i to, pre svega, rada i kapitala. Sa izuzetkom izvesnih zabrana kretanja radne snage, koje važe samo za neke zemlje, u Evropskoj uniji je obezbeđena sloboda kretanja ovog faktora. Naime, najpre zahvaljujući ulasku novih 10 zemalja, članice EU-15 su bile primorane na to da se opredele za trenutnu liberalizaciju tržišta rada, ili su se pak opredeljivale za tzv. tranzicioni period pod kojim se podrazumeva privremeno ograničavanje pristupa starom tržištu rada (EU-15) za radnike iz EU-8.8 Puna sloboda kre- 8 Tranzicioni period se jedino ne odnosi na građane Malte i Kipra 85

91 tanja radnika se u svakom slučaju mora realizovati u dugom roku, jer je to jedan od bazičnih principa na kojima počiva evropska integracija. Privremeno ograničenje slobodnog pristupa tržištu rada EU-15 se može realizovati na više načina, i to, pre svega, selektivnom imigracionom politikom, garantovanjem slobodnog kretanja ekonomskih migranata, ali tek po isteku određenog perioda prilagođavanja, potom uspostavljanjem klasičnog sistema kvota i sl. Kako bi se destimulisala migracija radne snage sa istoka, postojale su ideje koje su se kretale u pravcu odlaganja procesa pridruživanja novih članica sve dok zarade u ovim zemljama ne bi postigle odgovarajući nivo, kao i sve dok GDP per capita u potencijalnim članicama ne bi postigao nivo od 50% dohotka u EU-15. Uprkos pomenutim predlozima, Evropska komisija se, a na snažno insistiranje Nemačke, odlučila za tranzicioni period u trajanju od sedam godina. Po isteku perioda od dve godine, svaka zemlja samostalno donosi odluku o tome da li će nastaviti sa tranzicionim periodom i u naredne tri godine, a po čijem isteku produženje može trajati još samo dve godine9. Ideja o tranzicionom periodu ima utelotvorenje u pretpostavkama da će se u posmatranom periodu smanjivati razlika u stepenu privredne razvijenosti između starih i mladih članica, te da će se, shodno tome, smanjiti i obim ekonomske migracije. Ovom ubrzanju trebalo bi da doprinese i oslobađanje od pogrešne ekonomske politike koja je vođena u zemljama u tranziciji u prošlosti i strukturnih reformi koje će se odigrati u budućnosti (Stojanović, 2005, str.76). Velika Britanija je planira da ukine politiku otvorenih vrata za radnike iz istočne Evrope i da ograniči priliv doseljenika iz Bugarske i Rumunije s obzirom da su ove zemlje zvanično ušle u Uniju. Britanija je jedna, od svega tri zemlje EU,10 koje su uvele neograničeni pristup radnicima iz deset istočnoevropskih zemalja koje su ušle u EU godine. Kako je iz tih deset zemalja u Veliku Britaniju došlo više od ekonomskih imigranata, ta situacija je podstakla opoziciju da zahteva od vlade premijera Blera da ograniči doseljavanje Bugara i Rumuna od januara godine. Postoje i izvesna razmišljanja u pravcu ograničavanja vremena koje državljani Bugarske i Rumunije mogu provesti na radu u Velikoj Britaniji, bez odobrenja opšteg prava na rad. Postoji i tendencija sprečavanja prekomernog doseljavanja niskokvalifikovane radne snage jer se dokazalo da je priliv imigranata uticao na opšti pad plata u Britaniji pa, samim tim, i na pad životnog standarda. Tako se britanska vlada odlučila na to da će dozvoliti rad samo ograničenom broju nekvalifikovanih Rumuna i Bugara u poljoprivredi i u industriji prerade hrane. Za razliku od Velike Britanije, Poljska najverovatnije neće uvesti restrikcije na slobodan dotok radne snage iz Bugarske i Rumunije, dok je Mađarska najavila uvođenje izvesnih ograničenja. I dok je stepen mobilnosti ovog faktora između regiona unutar pojedinačno posmatranih zemalja viši (ali još uvek ne i potpun), dotle postoje drastične međuregionalne razlike u stepenu nezaposlenosti širom Evrope. U posleratnom periodu beleži se masovan talas migracija iz ruralnih u urbana područja koje su često obuhvatale i prelaske preko regionalnih granica. Pri tome treba imati u vidu i či- 9 Reč je o šemi Pored Švedske i Irske 86

92 njenicu da su drugi faktori (npr. kapital) često mobilniji u odnosu na rad. Kada bi se pošlo od pretpostavke da su svi faktori savršeno mobilni unutar zemalja, ali nemobilni između zemalja, tada bi uklanjanje trgovinskih barijera omogućilo nacijama da se specijalizuju u sektorima u kojima imaju komparativnih prednosti u odnosu na druge zemlje. To bi rezultiralo povećanjem nacionalnih autputa. Dublji aspekti integracije, koji uključuju protok stranih direktnih investicija i mobilnost studenata, ukazuju na to da je proces evropskih integracija bio praćen i koncentracijom nacionalnih tehnologija sa ciljem da se ostvari konkurentska prednost i na tehnološkom planu. Svi ovi faktori su uticali i na izjednačavanje BDP-a po glavi stanovnika širom evropskog kontinenta. Na kraju se zaključuje da su produbljeni integracioni procesi doveli i do intenzivnijeg odvijanja prostorne klasterizacije (npr. hemijske ili auto industrije), ali tako da je, na kraju, svaka zemlja postala specifična po nekoj industrijskoj grani. Za razliku od ovog slučaja, povećana faktorska mobilnost unutar nacija omogućuje proaktivnim i retroaktivnim snagama da deluju. Uporedo sa svojim rastom, region postaje atraktivniji za investicije, što zbog rasta tražnje, to i zbog smanjenja poslovnih troškova. U tom slučaju dolazi do upliva poslovanja velikog broja kompanija i faktora u posmatrani region, što ga, logično, čini još većim, tj. utiče na njegov rast. Literatura 1. Baldwin Richard, Wyplosz Charles, The Economics of European Integration, second edition, McGraw Hill, London, Jovanović Predrag, Regionalni razvoj zasnovan na uspostavljanju i unapređivanju klastera, Jugoistočna Evropa 2000-Pogled iz Srbije, Minić Jelica, redaktor, Stubovi kulture, Beograd, Kovačević Mlađen, Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd, Madžar Lidija, Tržište rada u zemljama EU, Poslovna klima u Srbiji i pridruživanje Evropskoj uniji, M. Bazler-Madžar, urednik, Fakultet za Trgovinu i Bankarstvo, Beograd, Midelfart-Knarvik K, Overman H, Delocation and European Integration:Is Structural Spending Justified?,Economic Policy, vol. 17(35), Salvatore Dominick, International Economics-Eight Edition, John Wiley & Sons, New Jersey, Schift Maurice, Winters Alan L,Regional Integration and Development, The International Bank for Reconstruction and Development i The World Bank, Washington, DC,

93 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str Edvard Jakopin 1 UDC 338.1(497.11)"2001/2007"; 338: (497.11) Originalni naučni rad STRUKTURNE PROMENE I KONKURENTNOST»Globalizacija pruža velike šanse za aktivne ekonomije, ali kažnjava one manje fleksibilne«a.guria, generalni sekretar OECD, Apstrakt Tranzicioni početak srpska privreda je dočekala sa privrednom strukturom formiranom pre dve decenije. Na kraju godine, posle 7 tranzicionih godina, kratak ekonomski tranzicioni bilans bi glasio: Srbija je u proteklom periodu ekonomske tranzicije uspostavila makroekonomsku stabilnost i postavila temelje za novu fazu reformi, koja će se fokusirati na privredni rast i strukturne promene. Od tempa sprovodjenja strukturnih reformi zavisiće rešavanje dva goruća problema: ogromnog broja nezaposlenih i podizanje stepena konkurentnosti privrede. U radu je ukazano na osnovne faktore rizika u narednom periodu. Pored konkretnih makroekonomskih, strukturnih faktora rizika, treba reći, da su strukturne promene privrede suočene sa specifičnim, tzv. reformskim rizikom, koji je uočen kod nekih tranzicionih ekonomija, kod kojih kreiranje podsticajnog razvojnog ambijenta traje suviše sporo, što smanjuje moblizaciju i efikasnu alokaciju proizvodnih faktora čime se direktno usporava privredni rast. Ključne reči: tranzicioni efekti, strukturne promene, nezaposlenost, konkurentnost, faktori rizika. Abstract The economic structure of Serbian economy at the beginning of transition was two decades old. At the end of 2007, after 7 years of transition, a short economic transition summary is as follows: Serbia managed to establish macroeconomic stability over the previous period of economic transition and to lay foundations for a new phase of reforms that will be focused on economic growth and structural changes. Resolving of two burning problems will rest upon the rate of implementation of structural reforms, the problems being an enormous number of the unemployed and increasing the level of economic competitiveness. The paper contains key risk factors in the period to come. Apart from specific macroeconomic and structural risk factors, it should be noted that structural changes of 1 Republički zavod za razvoj 88

94 economy are faced with a specific, so-called reform risk which some transition economies encounter. These are the economies in which the creation of a stimulating development environment lasts for too long, which then diminishes utilization and efficient allocation of production factors and immediately decelerates economic growth. Key words: transition effects, structural changes, unemployment, competitiveness, risk factors. UVOD Srbija još nije nadoknadila ekonomski zaostatak iz 90-tih. Prosečna stopa privrednog rasta od 5,5% smanjila je jaz u odnosu na druge tranzicione zemlje, ali krajem godine BDP je realno niži za oko 30% a industrijska proizvodnja za 50% u odnosu na godinu. Nivo životnog standarda je među najnižim u Evropi, kupovna moć je svega na 1/3 prosečne u EU-27. Postignuti tranzicioni rezultati su značajni, ali se na početku godine Srbija suočava sa novim razvojnim izazovima, koji na srednji rok mogu da izazovu nove strukturne neravnoteže. Reformski procesi ulaze u dosta osetljivu fazu koja se odnosi na restrukturiranje i modernizaciju preduzeća, efikasnu politiku konkurentnosti i infrastrukturne reforme. Nakon 7 tranzicionih godina Srbija se suočava sa dva najteža strukturna problema: visok broj nezaposlenih (oko ) i nizak stepen ukupne i sektorske konkurentnosti srpske privrede (87 pozicija od 122 zemlje). Tabela 1: Stopa zaposlenosti Srbija Rumunija Bugarska LISABONSKI CILJ 70% 50% 59% 59% 65% 55% 58% 67% 56% Rad se sastoji iz tri dela: (a) tranzicionih efekata, (b) analize strukturnih problema i (v) signaliziranjem ključnih faktora rizika. Strukturne analize nezaposlenosti i konkurentnosti sadrže, pored dinamičkog, i komparativni presek sa tranzicionim zemljama. Metodološki, korišćen analitički instrumentarijum je kompatibilan sa relevantnim međunarodnim institucijama. EFEKTI 7 GODINA TRANZICIJE MAKROEKONOMSKA STABILIZACIJA I EKONOMSKI RAST Protekli 7-godišnji tranzicioni period karakteriše sprovođenje brojnih reformi, makroekonomska stabilnost, stabilan privredi rast, restrukturiranje velikih sistema, privatizacija preduzeća i početak pridruživanja EU, odnosno, brojna zakonska prilagođavanja u svim oblastima privrede i društva. Bazični cilj ekonomske politike bio je održavanje makroekonomske stabilnosti, uz istovremeno ostvarivanje visoke stope privrednog rasta. 89 Češka Poljska Mađarska Slovenija Hrvatska

95 Tabela 2: Ključni tranzicioni makroekonomski indikatori (stope rasta, u %) BDP 4,8 4,2 2,5 8,4 6,2 5,7 7,1* 5,5 Zaposlenost 0,2-1,7-1,2 0,5 0,9-2,1-1,1-0,7 Neto zarade 16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4 19,5 15,1 Produktivnost rada 4,6 6,0 3,7 7,9 5,3 8,0 8,3 6,2 * Procena Mada celokupan 7-godišnji tranzicioni period nije tekao istom dinamikom, izvršene su značajne reforme poreskog sistema, tržišta rada i socijalnog sektora, kurs dinara je bio stabilan uz kontinuirani rast deviznih rezervi, izvršena je značajna deregulacija i liberalizacija cena i spoljno-trgovinskog poslovanja, regulisani su odnosi sa međunarodnim finansijskim institucijama. Postignut je značajan napredak u sprovođenju strukturnih reformi, posebno u oblasti privatizacije preduzeća i konsolidacije i privatizacije bankarskog sektora 2. Grafikon Bazni indeks 2000=100 Efekti 7 godina tranzicije Neto zarade Produktivnost rada BDP Zaposlenost Tranzicioni period od do karakteriše dinamičan rast BDP po prosečnoj stopi od 5,5% godišnje. Prosečan rast BDP poslednje 4 godine iznosi skoro 7%. Međutim, i ostale tranzicione zemlje su u istom periodu imale dinamičan rast (prosečan rast BDP iznosio je 5,8% u Češkoj, 5,4% u Poljskoj, 5,1% u Slovačkoj, 6,7% u Bugarskoj i 6,9% u Rumuniji). Da li je ovaj rast održiv u narednom periodu? Treba podsetiti, da tranzicione ekonomije, a pre svega balkanske tranzicione ekonomije značajno zaostaju za razvijenim evropskim državama. Srbija se na kraju godine nalazi na oko 2 Za razliku od tranzicionih ekonomija koje su imale tranzicionu recesiju dva puta (Bugarska, Češka, Rumunija) Srbija nije imala tranzicionu recesiju. Jedan od razloga, verovatno, leži u subvencionisanju državnih i društvenih preduzeća do godine (D.Popović, Četiri godine tranzicije u Srbiji,CLDS, 2005, Београд, str 39-41). 90

96 68% BDP iz godine, za razliku od ostalih tranzicionih zemalja, privrednih konkurenata (Bugarske, Rumunije, Hrvatske, Mađarske) koje su već prešle tranzicioni rubikon. U zavisnosti od dinamike tranzicionih reformi, naravno i od stepena razvijenosti na samom tranzicionom početku, Sloveniji je trebalo oko 8 godina, Mađarskoj 9 godina, a Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji oko 14 godina dostignu BDP iz godine. Zaključno sa godinom industrijska proizvodnja je prepolovljena, odnosno, nalazi se na 50% u odnosu na godinu. Pozitivan trend nakon godine je nastavljen, ukupan rast industrijske proizvodnje iznosi oko 15%. Fizički obim ukupne industrijske proizvodnje u u odnosu na zabeležio je rast od 3,7%. Treba reći, da je u proteklih 7 godina tranzicije ostvarena cenovna stabilnost, čemu je doprinela stabilnost deviznog kursa i kontinuiran rast deviznih rezervi. Inflacija, merena cenama na malo, posle visokog rasta od 40,7% u 2001, smanjena je na 6,6% u ali je i povećana u godini na 10,1%. Eksterni faktori koji su uticali na rast cena bili su rast cena nafte i bazičnih metala na svetskom tržištu, dok su među unutrašnjim faktorima najvažniji rast administrativno kontrolisanih cena, pojačana realna efektivna tražnja i strukturni problemi srpske privrede. Ostvarivanju makroekonomske stabilnosti i održivog privrednog rasta značajno je doprinela reforma javnih finansija. Poreska reforma učinila je poreski sistem transparentnim, jednostavnim i usklađenim sa međunarodnim standardima. U periodu od godine došlo je do smanjivanja fiskalnog deficita i prvi put, u istoriji modernih finansija Srbije tokom ostvaren je konsolidovani suficit javnog sektora (u godini 30,3 mlrd din). Fiskalna politika zasnovana na principu tvrdog budžetskog ograničenja, omogućila je značajno poresko rasterećenje privrede i smanjenje učešća javnih rashoda u BDP. Kao uvod u strukturne probleme, nekoliko ocena o tranzicionim promenama na tržištu rada i o zaradama, što se jasno može uočiti na Grafikonu 1. Nakon 7 tranzicionih godina tržište rada u Srbiji karakteriše visoka nezaposlenost, velika prikrivena nezaposlenost, nisko učešće zaposlenosti u privatnom sektoru i nedovoljna mobilnost radne snage. Kao posledica tranzicionih procesa, u periodu godine ukupna zaposlenost je opadala po prosečnoj godišnjoj stopi od 0,7%. Stopa anketne nezaposlenosti ima tendenciju rasta sa 18,5% u na 20,8% u i 20,9% u godini i znatno je niža od stope nezaposlenosti registrovanih lica koja traže zaposlenje 33,1%. Jedan od faktora makroekonomskih rizika u narednom periodu jeste rast zarada iznad produktivnosti rada. Slobodno formiranje zarada uticalo je na njihov realni rast u periodu godine po prosečnoj godišnjoj stopi od 15,1%, što je znatno iznad rasta ukupne privredne aktivnosti i produktivnosti rada. Prosečne neto zarade povećane su sa 102 EUR u na 210 EUR u godini, odnosno 260 EUR u i 350 EUR u godini. 91

97 Grafikon 2 8 % Održivost privrednog rasta BDP-prosečan rast BDP-prognoza Češka Mađarska Poljska Slovenija Slovačka Bugarska Hrvatska Rumunija Srbija Po svim prognozama tranzicione ekonomije 3 na Balkanu će imati dinamičan rast koji će se kretati oko 5%. Srpska privreda, i pored ne malih faktora rizika (o čemu će biti reči kasnije) očekuje visok rast BDP. Privredni rast će, pre svega, zavisiti od investicija, izvoznih mogućnosti srpske privrede, u prvom redu, industrije, odnosno, generalno, od dinamike strukturnih promena srpske privrede. KOMPARATIVNA ANALIZA ŽIVOTNOG STANDARDA Tranzicione privrede, pogotovu balkanskih zemalja, veoma sporo sustužu nivo životnog standarda razvijenih zapadnih zemalja 4. Aproksimaciju i veličinu zaostatka nivoa životnog standarda najbolje ilustruje strukturni indikator BDP po glavi stanovnika meren kupovnom snagom. Analiza pariteta kupovne moći omogućava sagledavanje diferenciranosti po kupovnoj moći između zemalja isključivanjem razlika u nivou cena. Ovaj vid analize nalazi naročito primenu u međunarodnim poređenjima BDP i njegovih komponenti. U obračun pariteta kupovne moći uključuju se proizvodi i usluge koje obuhvata BDP kroz formiranje dovoljno reprezentativnog uzorka ukupnih dobara i usluga za koje je neophodno pratiti i snimati cene (cene na malo) u određenom vremenskom periodu. Metodološki, komparativna analiza se zasniva na vrednostima BDP po kupovnoj moći (po glavi stanovnika) izraženih u hiljadama PPS EUR, i njihovim poređenjem sa prosekom EU Videti prognoze WB, EUROSTAT-a, OECD, IMF i EBRD. 4 V.Gligorov, U Evropu do 2015, Evropske perspektive 1/05 5 Napomena 1: PPS EUR predstavlja svedenu obračunsku jedinicu iste korpe dobara u svim zemljama, i ne treba ga mešati sa nominalnim kursom EUR. Napomena 2: Pojmovi PPS i PPP, iako se oba koriste za analizu kupovne moći, se razlikuju u sledećem: paritet kupovne moći PPP $ obračunava se prema proseku zemalja OECD i izražava prema tzv. međunarodnom dolaru (takođe svedena jedinica), dok se paritet kupovne moći PPS obračunava prema EU proseku i izražava u PPS jedinicama. 92

98 Tabela 3: Poređenje životnog standarda Srbije i EU EU-27= Indeks nivoa BDP (PPS) po st. 26,1 26,3 28,4 28,9 32,8 Komparativni nivo cena 42,0 44,3 43,0 43,7 43,8 Zemlje sa najvišim standardom u (prema Eurostat-u), iskazano preko PPS indeksa, bile su Luksemburg (indeks 279), Norveška (187), Irska (144), Island (134) i Holandija (132). Grafikon 3 Makedonija Turska Srbija Bugarska Rumunija Hrvatska Poljska Slovačka Mađarska Češka Slovenija Irska Luksemburg Indeks BDP po glavi stanovnika PPS indeks EU 27= Najniži standard po glavi stanovnika imale su Makedonija (indeks 27) i Turska (29). Srbija (indeks 33) je na nešto nižem nivou u odnosu na Rumuniju (38) i Bugarsku (37). U godini, prisutan je blagi porast vrednosti PPS (Purchasing Power Standard) 6 indeksa Srbije u odnosu na Ali, i pored blagog porasta, osnovni zaključak je da je životni standard Srbije i dalje među najnižim u Evropi. Protekla tranziciona analiza PPS Srbije i privrednih konkurenata nam ukazuje da je Srbija za 5 tranzicionih godina smanjila razliku PPS u odnosu na Hrvatsku (za 8%,) Sloveniju (5%) i Bugarsku (4%), ali je u odnosu na Rumuniju došlo do povećanja razlike (za 8%). Najveći rast PPS u periodu ostvarile su Rumunija (29,2%), Srbija (25,6%). Bugarska (19,8%), Hrvatska (10,3%), Makedonija (10%) i Slovenija (9,4%). OCENA INSTITUCIONALNIH REFORMI Institucionalne reforme, započete 2001, imale su za cilj uspostavljanje stabilnog i efikasnog tržišnog sistema i, pre svega, konkurentne privrede. Dinamika 6 PPS predstavlja svedenu obračunsku jedinicu kojom se izražava vrednost jedne iste korpe dobara u različitim zemljama EU. 93

99 institucionalnoh reformi nije tekla željenom brzinom. Srpska privreda se, na početku 2008, i dalje nalazi u procesu izgradnje tržišnog načina privređivanja i sistemskih pretpostavki za njegovo nesmetano funkcionisanje, sve u cilju realizacije usvojneih strateških razvojnih prioriteta - dostizanja viših stopa privrednog rasta na kojima se može graditi makroekonomska i socijalna stabilnost. Paralelno se odvijaju procesi prilagođavanja ekonomskog i pravnog sistema, kao i procesi prilagođavanja infrastrukture standardima EU. Srbija je u proteklom periodu ekonomske tranzicije završila prvu fazu reformi u kojoj je uspostavljena makroekonomska stabilnost i postavljeni temelji za drugu fazu reformi, koja će se fokusirati na privredni rast i strukturne promene. Povećana je pravna sigurnost privrednih subjekata i poboljšani uslovi poslovanja, naročito važni za investitore iz inostranstva. Prosečan godišnji tranzicioni indeks povećan je vrednost sa 1,6 u godini na 2,7 u Predstoji znatno teža faza reformi, koja se odnosi na restrukturiranje i modernizaciju preduzeća, efikasnu politiku konkurentnosti i infrastrukturne reforme. Prema najnovijem Izveštaju Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) za koji analizira napredak u strukturnim i institucionalnim reformama Srbija i dalje značajno zaostaje za ostalim konkurentskim tranzicionim zemljama. Sa prosečnom ocenom 2,7 godišnjeg tranzicionog indeksa (neponderisana aritmetička sredina 9 indikatora) Srbija je sa 17 pozicije između tranzicionih ekonomija, u godini pala na mesto. Grafikon EBRD tranzicioni indikatori Srbija Mađarska Hrvatska Bugarska Rumunija 0 Privatizacija velikih preduzeća Privatizacija Restrukturiranje malih preduzeća preduzeća Liberalizacija cena Devizni sistem i tgovinska liberalizacija Politika konkurencije Reforma bankarskog sektora Reforma nebankarskih finansijskih institucija Infrastrukturne reforme Sa najvećom vrednošću indeksa (4) Mađarska je najbliža nivou razvijenih tržišnih privreda. Pored nje, u grupu najnaprednijih tranzicionih privreda svrstane su Estonija, Češka, Slovačka, Poljska i Litvanija. U regionu JIE najbolju ocenu dobile su Bugarska i Hrvatska (3,5) i Rumunija (3,4). Makedonija i Albanija ocenjene su sa 3,1 i 3, Crna Gora sa 2,8 poena, dok Srbija i BiH zauzimaju najnižu poziciju (2,7). 94

100 STRUKTURNI PROBLEMI PRIVREDE SRBIJE Tranzicioni početak godine srpska privreda je dočekala sa strukturom formiranom pre dve decenije. Proteklih 7 tranzicionih godina su značajno izmenile strukturu privrede. Izmenjena je vlasnička struktura, profitna struktura, sektorska struktura, struktura zaposlenih. Grafikon 5 100% Strukturne promene u privredi Srbije % 80% 70% % 50% 40% 30% 20% 10% 0% * Us luge Građevinarstvo Industrija Poljoprivreda Rast BDP zasnovan je prvenstveno na rastu sektora usluga. U u odnosu na u strukturi BDV zabeležen je rast učešća sektora usluga sa 56,3% u na 65,3% u godini. U strukturi ukupnih usluga najveći rast učešća je ostvarila trgovina na veliko i malo sa 7,1% na 12,8%, saobraćaj, skladištenje i veze sa 7,9% na 14,7%, kao i usluge finansijskog posredovanja sa 5,1% na 8,4%. U proteklom tranzicionom periodu došlo je do pada učešća industrije sa 24,5% na 20,3%. Učešće poljoprivrede je visoko, mada je smanjeno sa 15,5% u na 10,7% u Dinamičan rast sektora usluga u godini posebno će obeležiti sledeće delatnosti (prognoza): saobraćaj, skladištenje i veze (19,7%), trgovina na veliko i malo (19,6%), finansijsko posredovanje (19,8%), građevinarstvo (16,3%), industrija (4,5%). SEKTORSKA REALOKACIJA ZAPOSLENIH Srbija, za razliku od drugih tranzicionih zemalja, nije prošla kroz klasičnu tranzicionu recesiju. Jedan od razloga leži u činjenici da je do zadržano aktivno subvencionisanje državnih i društvenih preduzeća 7. Do kraja subvencionisano je više od 90 državnih i društvenih preduzeća. Takođe, permanentno je odlagana privatizacija javnih preduzeća. 7 Popović, D. i dr. Četiri godine tranzicije, CLDS, Beograd 95

101 Analiza sektorske realokacije zaposlenih je nezaobilazna u svim tranzicionim ekonomijama, kao jedan od značajnih pokazatelja strukturnih promena u privredi. Kao analitički instrument najpouzdaniji je, i najčešće se koristi, Lilijenov koeficijent sektorske realokacije 8. Ukratko, ukoliko bi svi sektori rasli po istoj stopi Lilijenov koeficijent bi bio jednak nuli. Pokazatelj je uvek pozitivan i veći ukoliko stope rasta zaposlenosti pojedinačnih privrednih sektora odstupaju više od dugogodišnjeg proseka. Svaka promena, porast ili pad, učešća radnika po sektorima korespondira sa realokacijama zaposlenih. Lilijenov koeficijent sektorske realokacije je kontracikličan, jer ukazuje na veće fluktuacije ukupno zaposlenih između sektora u periodima recesije nego u ekspanziji. Lilijen smatra da odsustvo sektorske realokacije zaposlenih uslovljava približno isti rast stopa zaposlenosti po sektorima, i najvažnije, ukoliko je prisutna realokacija zaposlenih u privredi, ekspanzivni sektori će imati veću stopu rasta od manje propulzivnih sektora. Zaključak: visoka disperzija, odnosno, ujednačenost stopa rasta zaposlenosti među sektorima pokazatelj je slabe ekonomske aktivnosti. Grafikon Lilijenov koeficijent Privreda Industrija Usluge Poljoprivreda Analiza Lilijenovog koeficijenta za period ukazuje, generalno, da se sektorske promene zaposlenih odvijaju sporo, za razliku od drugih tranzicionih zemalja u prvoj fazi tranzicije. Najveću vrednost na nivou privrede Lilijenov koeficijent je zabeležio u godini (4,3%) 9. Poslednjih godina primećen je blagi rast, ali pre svega, u industriji (3,3% u godini). Sektori privrede koji imaju višak radne snage ili neiskorišćenog kapaciteta najteže će se prilagoditi tržištima EU. Ovo prilagođavanje će biti lakše u sektorima koji imaju komplementarne kapacitete, kao što je to slučaj sa energetici, finansij- 8 Lilijenov koeficijent predstavlja standardnu devijaciju kretanja zaposlenosti ukupno i po sektorima. 9 Poređenja radi, u prve četiri godine tranzicije Republika Češka i Poljska imale su Lilijenov koeficijent oko 20%. 96

102 skim uslugama i turizmu. Nasuprot ovome, u sektorima koji su zaštićeni od strane države zahtevaće se najveće promene. Najveće promene u sektorskoj realokaciji zaposlenih ostvarene su u prerađivačkoj industriji (5,2), sektoru poslova sa nekretninama (2,2) finansija (1,6) i državne uprave (1,16), dok su najmanje promene ostvarene u sektorima saobraćaja i građevinarstva. Rezultati Lilienovog koeficijenta korespondiraju sa analizom strukture zaposlenosti u privredi. Najveći rast zaposlenih za proteklih 7 tranzicionih godina zabeležen je u sektoru usluga, obrazovanja i državne uprave, a najveći pad u prerađivačkoj industriji (više od , sa 35,3% u na 27,4% u 2007.) i poljoprivredi. NEZAPOSLENOST KAO KLJUČNI STRUKTURNI PROBLEM Nezaposlenost predstavlja najveći ekonomski, socijalni, razvojni problem sa kojim se suočava Srbija. Posebno je teška strukturna dimenzija nezaposlenosti. Visoko je učešće dugoročno nezaposlenih, mladih, nestručnih i žena. Prema dužini čekanja na zaposlenje 74,2% je onih sa dužinom čekanja većom od 1 godine, svaki četvrti je star između godina života, svaki treći je nestručan. Komparativna analiza sa EU, kao i zemljama u okruženju ukazuje da Srbija ima najvišu stopu nezaposlenosti stanovništva od 20,9%, najvišu stopa nezaposlenosti mladih od 47,8% i najvišu stopu dugoročne nezaposlenosti stanovništva od 16,8%. TRANZICIONA ELASTIČNOST ZAPOSLENOSTI U strukturnim tranzicionim analizama široku primenu ima indikator elastičnosti zapošljavanja kojim se omogućuje sagledavanje odnosa između ekonomskog rasta - merenog u BDP - i njegove dve osnovne varijable koje doprinose rastu, promene u zaposlenosti i produktivnosti. Doprinos indikatora se ogleda u istraživanju kako rast proizvodnje utiče na rast zaposlenosti tokom vremena. Takođe, pruža objašnjenje o trendu produktivnosti rada, zaposlenosti i analizi strukturnih promena zaposlenosti tokom određenog vremena. Kao pouzdan međunarodni indikator uključuje elastičnost zaposlenosti po polu za tri demografske grupe (žene, muškarci i ukupno zaposleno stanovništvo), i zaposleno stanovništvo u tri privredna sektora: poljoprivreda, industrija (i građevinarstvo) i usluge). Ukupna elastičnost zaposlenosti predstavlja varijabilitet ukupne proizvodnje u odnosu na ukupnu zaposlenost. Elastičnost sa vrednošću jedan znači da svaki jednoprocentni rast BDP dovodi do jednoprocentnog rasta zaposlenosti. Elastičnost zaposlenosti žena i muškaraca ukazuje kako rast proizvodnje utiče na različit rast zaposlenosti između žena i muškaraca u datoj zemlji. 97

103 Tabela 4: Tumačenje elastičnosti zaposlenosti* Elastičnost zaposlenosti Rast BDP-a (ε) Pozitivni rast BDP-a Negativni rast BDP-a ε < 0 (-) rast zaposlenosti (+) rast zaposlenosti (+) rast produktivnosti (-) rast produktivnosti 0 ε 1 (+) rast zaposlenosti (-) rast zaposlenosti (+) rast produktivnosti (-) rast produktivnosti ε > 1 (+) rast zaposlenosti (-) rast zaposlenosti (-) rast produktivnosti (+) rast produktivnosti Zemlje sa pozitivnim rastom BDP-a, negativne elastičnosti zaposlenosti odgovaraju negativnom rastu zaposlenosti i pozitivnom rastu produktivnosti. Na primer, u privredi koja raste 2% godišnje sa elastičnošću zaposlenosti od -0,2, prosečna stopa rasta zaposlenosti je približno -0,4%, dok je prosečna stopa rasta produktivnosti 2,4%. Zemlje sa pozitivnim rastom BDP-a, elastičnosti zaposlenosti od 0 do 1 odgovaraju pozitivnom rastu zaposlenosti i produktivnosti, ali što elastičnosti imaju veću vrednost u ovom rasponu, to je rast više zaposleno-intenzivan (niža produktivnost). Otuda, privreda koja raste 2% godišnje sa elastičnošću zaposlenosti od 0,6 ima prosečan godišnji rast zaposlenosti od oko 1,2% i prosečan godišnji rast produktivnosti od 0,8%. Ovaj slučaj tipično predstavlja idealnu ravnotežu između rasta, zaposlenosti i produktivnosti, pri čemu se rast zaposlenosti dešava paralelno sa rastom produktivnosti. Zemlje sa pozitivnim BDP-om, elastičnosti veće od 1 odgovaraju pozitivnom rastu zaposlenosti i negativnom rastu produktivnosti. Tri slučaja pokazuju da je tumačenje elastičnosti zaposlenosti naspram rasta zaposlenosti i rasta produktivnosti upravo suprotno u slučajevima u kojima je odgovarajuća stopa rasta BDP-a negativna. Izvor: Ključni indikatori tržišta rada (Međunarodna organizacija rada) Srbija u periodu ima ukupnu negativnu elastičnost zaposlenosti od 0,08% što znači da 1 procentni poen dodatnog rasta BDP dovodi do pada ukupne zaposlenosti za 0,08%. U poređenju sa EU, pojedinim njenim članicama, kao i zemljama u okruženju samo Rumunija ima negativnu ukupnu elastičnost zaposlenosti (-0,46). Elastičnost iznad jedan imaju Italija (1,89) i Španija (1,30). U 27 zemalja Evropske unije prosečna elastičnost zaposlenosti je 0,46%. Višu elastičnost od proseka imaju: Kipar (0,98), Irska (0,63), Francuska (0,55) i Belgija (0,49). Osnovni razlog negativne elastičnosti zaposlenosti u Srbiji je tranzicija privrede gde i pored rasta BDP, zaposlenost pada zbog privatizacije i restrukturiranja preduzeća. Treba reći, da je poslednjih godina uočeno slabljenje veze između ekonomskog rasta i rasta zaposlenosti i u razvijenim zemljama (tj. rast BDP ne znači po automatizmu i nove poslove). 98

104 Grafikon 7 Elastičnost zaposlenosti Turska Srbija Bugarska Rumunija 0.44 % Hrvatska 0.24 Poljska 0.07 Slovačka 0.29 Mađarska 0.08 Češka 0.11 Slovenija 0.29 Irska 0.63 Italija 1.89 EU Sektorska analiza elastičnosti pokazuje da Srbija u periodu godine ima negativnu elastičnost zaposlenosti u sektoru poljoprivrede od 0,97, što znači da 1 procentni poen dodatnog rasta BDP u sektoru poljoprivrede dovodi do pada zaposlenosti u poljoprivredi za 0,97 procenta. U 27 zemalja EU prosečna elastičnost zaposlenosti u poljoprivredi je negativna i iznosi 0,15. Elastičnost iznad -1 imaju Švedska (-1,51) i Češka (-1,14). Najviša negativna elastičnost zaposlenosti je u sektoru industrije (-1,52), što znači da 1 procentni poen dodatnog rasta BDP u sektoru industrije dovodi do pada zaposlenosti u industriji za 1,52 procenta. Osnovni razlog smanjenja zaposlenosti u poljoprivredi i industriji je tendencija pomeranja globalne zaposlenosti od sektora poljoprivrede i industrije ka uslužnom sektoru. RAZMERE NEZAPOSLENOSTI MLADIH Da se radi o posebno teškom dugoročnom problemu govori starosna struktura nezaposlenih, posebno analiza mladih 10 nezaposlenih. Prema poslednjim podacima (na osnovu Ankete o radnoj snazi) stopa nezaposlenosti mladih 11 je najviša u Evropi i iznosi 47,8%. Evropski raspon se kreće u rasponu od od najniže stope 7,7% u Danskoj do najviše čak 47,8% u Srbiji. Trend je takođe zabrinjavajući: ukupan broj nezaposlenih mladih je povećan za 3,1% u godini u odnosu na godinu (odnosno sa lica u na u godini). Poređenja radi, u 27 zemalja EU prosečna stopa nezaposlenosti mladih je 17,5%. Iznadprosečnu stopu nezaposlenosti ima: Polj- 10 Prema ILO metodologiji mladi se definišu kao lica od godina, a odrasli su stari od 25 i više godina života. 11 Strukturni indikator - ukupna stopa nezaposlenosti mladih izračunava se kao učešće nezaposlenih mladih od godina u istom kontigentu radno sposobnog stanovništva. 99

105 ska 29,8%, Hrvatska 28,9%, Slovačka 26,6%, Grčka 25,2%, Francuska 22,6%, Italija 21,6%, i dr. Niže stope nezaposlenosti od 10% imaju: Danska 7,7%, Švajcarska 7,8%, Holandija 7,9%, Island 8,3%, Irska 8,6%, Norveška 8,7% i Austrija 9,1%. Analiza stope nezaposlenosti mladih po polu, pokazuje da je znatno više nezaposlenih mladih žena. Učešće mladih nezaposlenih muškaraca u aktivnom stanovništvu u Srbiji, po podacima ankete o radnoj snazi za godinu iznosi 43,1%, što je znatno iznad proseka EU (17,1%). Stopa mladih nezaposlenih žena je visoka i iznosi 55,5%, i iznad je nivoa svih posmatranih zemalja. Rastu zaposlenosti mladih sve tranzicione ekonomije daju poseban značaj. Nezaposlenost mladih je opterećena brojnim dodatnim problemima: nedovoljna zaposlenost, traženje dopunskog posla pored već postojećeg, rad duži od zvaničnog, povremen i nesiguran posao, bez mogućnosti za profesionalno usavršavanje, rad ispod njihovih mogućnosti, malo plaćen, nisko-kvalifikovan posao bez izgleda za profesionalno napredovanje, slučajan ili sezonski i često loš i opasan u nelegalnoj ekonomiji kako u selu tako i u gradu. Generalno, stopa nezaposlenosti mladih prevazilazi stope nezaposlenosti odraslih u svim zemljama, ali je kod nas ogroman problem, dvostruko veći. Sa druge strane, mladi radnici zahtevaju manje investicije za stručno usavršavanje, obuka mladih ljudi je obuhvatnija, kraća i jeftinija nego kod zaposlenih. SEKTORSKA KONKURENTNOST SRPSKE PRIVREDE Sve tranzicione privrede u Evropi već 15 godina se takmiče u podizanju konkurentnosti sopstvenih ekonomija. Zbog velikom zaostajanja privrede EU za privredom SAD na osnovu Kopenhagenških kriterijuma (1993) i kasnije Lisabonske strategije (2000) sve privredne transformacije moraju biti u cilju izdržavanja pritiska konkurencije. Konkurentna sposobnost jedne privrede bazira se permanentnom procesu prilagođavanja tržišnim zakonitostima. Proces transformacije nije ni malo lak, on je neprekidan i zahteva kontinuirane promene. Da li su se konkurentne pozicije privrede Srbije promenile nakon 7 tranzicionih godina, u kom obimu, tempu i strukturi? Problem strukturne konkurentnosti srpske privrede biće prikazan iz nekoliko uglova: (a) međunarodnog, (b) makroekonomskog i (v) sektorskog. 100

106 Tabela 5: Komparativna matrica konkurentnosti srpske privrede Srbija Bugarska Rumunija Hrvatska Mađarska Slovenija Međunarodni indikatori WEF*: Globalna (GCI)- rang u svetu Mikro (BCI) - rang u svetu EBRD**: Politika konkurencije vrednost indikatora WB***: Indikator 1 (odnos spoljnog duga i izvoza) Indikator 2 (odnos spoljnog duga i BDP) ,1% 107,2% 33,9% 158,8% 105,6% 105,0% 61,7% 64,2% 31,0% 80,5% 71,6% 8,0% Kreditinu rejting BB- BBB BBB- BBB A- AA- Makroekonomski indikatori BDP p.c. ($) Spoljnotrgovinski deficit (% BDP) 20% 22% 12% 24% 0,5% 4% Investicije (% BDP) ,3% 24% 23% 29% 23% 25% Inflacija ,6% 7,4% 9,1% 3,0% 4,0% 2,5% Javni dug (% BDP) 35% 30% 15% 44% 58% 28% * Svetski ekonomski forum, ** Evropska banka za obnovu i razvoj, *** Svetska banka Poslednja analiza konkurentnosti WEF-a ukazuje na nisku konkurentnost srpske privrede. Osnovni Indeks globalne konkurentnosti 12 pokazuje poboljšanje makro konkurentnosti, ali je pozicija i dalje veoma niska. Pozitivno je što vrednost indeksa raste iz godine u godinu (3,38; 3,67; 3,69), ali veoma sporo. Pogoršanje podindeksa osnovnih tržišnih uslova govori da se srpska privreda suočava sa problemima u oblasti institucija, infrastrukture, makroekonomije i zdravstva i osnovnog obrazovanja. Podindeks inicijatora efikasnosti i podindeks inovativnih faktora ostvarili su u posmatranim godinama skromno poboljšanje. Bolje 12 Metodološka najnovija izmena WEF-a produbljen koncept prethodnog Indeksa konkurentnosti rasta. Indeks globalne konkurentnosti se sastoji od 3 komponente, odnosno 9 stubova konkurentnosti: Komponenta 1: osnovni tržišni uslovi ima 4 stuba (Institucije, Infrastruktura, Makro stabilnost, Zdravlje i osnovno obrazivanje); Komponenta 2: Inicijatori efikasnosti ima 3 stuba (Više obrazovanje i obuka, Efikasnost tržišta, Tehnološka opremljenost) i Komponenta 3: Inovativni faktori ima 2 stuba (Poslovna sofisticiranost i Inovacije). 101

107 rezultate Srbija postiže u oblasti višeg obrazovanja i obučavanja i tehničke opremljenosti (podindeks stimulatora efikasnosti), kao i u oblasti inovacija (podindeks faktora inovacija), dok su slabi rezultati kod efikasnosti tržišta (podindeks stimulatora efikasnosti) i poslovne sofisticiranosti (podindeks faktora inovacija). Nepovoljan poslovni ambijent i odsustvo strategije preduzetništva uticali su na nizak nivo mikro konkurentnosti. Politička nestabilnost, odsustvo radne etike, neefikasnost birokratije, pristup finanijskim sredstvima i korupcija čine skoro 60% od svih faktora koji narušavaju poslovanje na mikro nivou u Politika konkurencije (tranzicioni indikator EBRD-a) potvrđuje da je tokom srpska privreda postepeno podizala konkurentske performanse privrede. Nivo indikatora 2 ukazuje na formiranje zakonodavstva i institucija konkurentske politike uz delimično smanjivanje ograničenja ulaska na tržište i snažnih akcija usmerenih protiv dominatnih firmi 13. Rezultati poslovanja 2007 (indikator poslovanja Svetske banke) pokazuju da se u poslednje dve-tri godine ulažu napori da se svim učesnicima, domaćim i stranim, novim i starim, obezbede što povoljniji uslovi poslovanja, sa osnovnim ciljem unapređenja konkurentnosti privrede, preduzeća i proizvoda. Na listi od 175 analizom obuhvaćenih zemalja Srbija je rangirana na 68 poziciju, što predstavlja poboljšanje (95 pozicija u 2006). RCA I KOMPOZITNI INDEKS KONKURENTNOSTI Sektorska analiza konkurentnosti srpske privrede pokazuje u kojim segmentima je srpska privreda konkurentna, na kojim tržištima srpska privreda ima komparativnih prednosti. Osnovni zaključak je da je sektorska konkurentnost uslovljena nivoom specijalizacije, višim stepenom diversifikacije. Kao metodološko sredstvo koriđćen je indikator otkrivene komparativne prednosti (RCA 14 ), odnosno odnos salda spoljnotrgovinske razmene i ukupno ostvarene spoljnotrgovinske razmene određene grupe proizvoda. Pozitivna vrednost RCA ukazuje na komparativne prednosti date grupe proizvoda, odnosno, suficit u robnoj razmeni sa inostranstvom. 13 Monopoli predstavljaju najopasnije ustanove koje blokiraju tržišni mehanizam i opstruiraju prirodnu slobodu (Vujačić, I., Teoretičari liberalizma, analiza stavova A.Smita u vezi funkcija države i njenih funkcija, str 97.) 14 Pokazatelj specijalizacije izvoza RCA (Revealed Comparative Advantage) predstavlja učešće specijalizovanog proizvoda u izvozu zemlje u odnosu na trgovinu tog proizvoda u svetu (Balass, 1965). 102

108 Tabela 6: Sektorska struktura 50 grupa proizvoda sa najvećim RCA izvozom Grupe proizvoda /sektori/ RCA+ RCA- RCA+ RCA- RCA+ RCA- RCA+ RCA- RCA+ RCA- RCA+ RCA- 0 Hrana i žive životinje Piće i duvan Sirove materije, bez goriva 3 Mineralna goriva i maziva 4 Životinjska/ biljna ulja/ masti 5 Hemijski proizvodi Proizvodi po materijalu Mašine i transportni uređaji 8 Razni gotovi proizvodi 9 Ostali proizvodi i transakcije Ukupno Izvor: RZR Sasvim je jasno da su komparativne prednosti Srbije nisu promenile i da se i dalje nalaze, pre svega, kod primarnih proizvoda i proizvoda nižih faza obrade. Takva sektorska struktura izvoza ne predstavlja osnovu za dugoročno održiv rast izvoza i privredni rast, iz već dobro poznatog razloga da se komparativne prednosti zasnovane na ovoj strukturi lako gube, cene primarnih proizvoda imaju dugoročno tendenciju opadanja, radno-intenzivni sektori su pod sve većim pritiskim zemalja sa jeftinom radnom snagom, klimatski faktori se menjaju 15. Upotpunjavanju sektorske konkurentnosti srpske privrede daju i rezultati kompozitnog indeksa konkurentnosti 16. Metodološki, indeks je predstavljen kroz integralnu matricu, pokazuje konkurentnost i perspektivnost pojedinih sektora privrede i analizira se kroz tri različita kriterijuma: 15 German Advisory Counsil (2007), Climate Change as a Security Risk, London and Sterling, VA, str Konkurentnost privrede Srbije 2006 (2007), RZR, Beograd. 103

109 (a) izvozno-uvoznu strukturu, (b) razvoj intraindustrijske trgovine, 17 i (v) razvoj komparativnih trgovinskih prednosti. Rezultati pokazuju da su najvažniji sektori sa stanovišta izvozne aktivnosti privrede : sektor 1 (piće i duvan), sektor 0 (hrana i žive životinje), sektor 5 (hemijski proizvodi) i sektor 6 (proizvodi svrstani po materijalu). Takođe, kompozitni indeks konkurentnosti potvrđuje da srpska privreda poseduje komparativne prednosti kod resursno i nisko tehnološki intenzivnih sektora privrede, dok se ispoljava nepovoljna dinamika sektora koje opredeljuje srednje i visoko tehnološki intenzivan proces proizvodnje a koji predstavljaju inicijatore bržeg i održivog privrednog razvoja, ali i pokazatelje specijalizacije proizvodnog asortimana i konkurentnosti proizvoda i same privrede. To se pre svega odnosi na sektor 7 (Mašine i transportni uređaji) koji je ispoljavao nepovoljne konkurentske prednosti posmatrano kroz sva tri kriterija: visoku uvoznu zavisnost, nizak nivo IIT, ali uz porast vertikalne IIT i odsustvo trgovinskih, izvoznih i uvoznih komparativnih prednosti. Sektor 8 se odlikuje visokom uvoznom zavisnošću, što se nepovoljno odražava sa aspekta uvoznih komparativnih prednosti, dok se rast IIT pre svega zasniva na vertikalnoj IIT. Konačno, sektor 5 se ističe najvišim nivoom komparativnih prednosti, a ujedno se odlikuje visokim stepenom IIT. Intraindustrijska trgovina može biti horizontalna (trgovina proizvoda približno istog kvaliteta) i vertikalna (trgovina proizvodima različitog kvaliteta) i analizira se sa aspekta nivoa odnosa izvoznih i uvoznih cena srodnih trgovinskih grupa i preko dekompozicije IIT. Srpsku privredu karakteriše veoma nizak udeo horizontalne IIT unutar ukupne IIT, što je nepovoljno sa aspekta ukupne izvozne konkurentnosti privrede i nivoa proizvodne specijalizacije. Sektor 6 je imao najviše učešće horizontalnog IIT u ukupnoj IIT. Tehnološki ugao strukturne analize konkurentnosti srpske privrede pokazuje da je izvozna i uvozna struktura tehnološki intenzivne proizvodne delatnosti pozitivna sa aspekta strukture izvoza, a da je rezultat širenja IIT i dalje visoka vertikalna IIT. Sa druge strane, za prerađivačku industriju vezuje se izvozno/uvozna struktura u korist uvoza, dok je rastuća IIT rezultat rastućeg učešća horizontalne IIT. Stoga je prerađivačka industrija povezana sa rastućom ekonomijom obima, gde su srodni proizvodi diferencirani unutar iste grupe a potrošači preferiraju različite varijetete proizvoda. Za gotovo sve tehnološko intenzivne proizvodne delatnosti vezuje se visoka uvozna zavisnost. Pritom se porast IIT beleži kod nisko intenzivnih i srednje intenzivnih proizvodnih delatnosti, dok se kod visoko tehnološko intenzivnih proizvodnih delatnosti smanjuje IIT. Posledica takve zastupljenosti IIT jeste u visokom udelu vertikalne IIT koja nije povezana sa tehnološki intenzivnim proizvodima. Opadajuća tendencija vertikalne IIT kod ovih delatnosti rezultat su postepenog, ali blagog rasta horizontalne IIT, što navodi na zaključak 17 Intraindustrijska trgovina (IIT) predstavlja razmenu proizvoda istih industrija između različitih zemalja, što podrazumeva visok stepen supstitutivnosti proizvoda koji suspredmet razmene i visok stepen diverzifikacije procesa proizvodnje. Razvoj IIT za jednu zemlju, kao što je Srbija, je od velikog značaja u procesu pristupanja EU, jer odražava približno istu proizvodnu ili potrošnu bazu, što snižava troškove pristupanja i povećava konkuretnost privrede bez značajnih devijacija unutar privrede. 104

110 da još nismo dovoljno konkurentni u proizvodnji visoko tehnološko intenzivnih proizvoda koji su nedovoljno diferencirani i gde visok stepen specijalizacije proizvodnog procesa onemogućava laka i jeftina prilagođavanja. ZAKLJUČAK: FAKTORI RIZIKA Strukturne promene zahtevaju velika investiciona ulaganja. Generalno, narednih pet godina biće presudne za sve zemlje zapadnog Balkana, jer proces integracije balkanskih zemalja u EU nije završen. Rešavanje gorućeg problema nezaposlenosti zavisi, takođe, od investicija i poboljšanja konkurentnosti srpske privrede. Faktore ekonomskog rizike nesprovođenja tranzicionih ciljeva možemo podeliti na (a) makroekonomske i (b) strukturne. Naravno, određeni ekonomski rizici mogu biti egzogenog karaktera, kao što su izrazito nepovoljna međunarodna kretanja na pojedinim robnim i faktorskim tržištima. Takođe, jedan broj tranzicionih ekonomija je imao tzv. reformski rizik, odnosno, kreiranje podsticajnog razvojnog ambijenta je trajalo suviše sporo, što smanjuje moblizaciju i efikasnu alokaciju proizvodnih faktora čime se direktno usporava privredni rast. Nijedan od ovih rizika se ne može isključiti, a svaki od njih ugrožava sprovođenje reformi. Faktori rizika izviru iz sumarnih, već ranije prikazanih, sledećih tranzicionih efekata: Primarni tranzicioni makroekonomski cilj Srbije je postignut: niska inflacija uz održiv privredni rast i eksternu održivost. Međutim, određeni faktori rizika postoje u pogledu srednjeročne i dugoročne održivosti. Od početka tranzicije godine Srbija je imala dinamičan ekonomski rast po stopama u rasponu od 4% do 8% (osim 2003). Ekonomski rast je u velikoj meri bio zasnovan na domaćoj potražnji i, tokom zadnjih godina, potrošnjom nevladinog sektora. Izvori ekonomskog rasta generisani su od sektora usluga, naročito saobraćaja, trgovine i finansijskog posredovanja. Inflaciona je ogroman izazov od početka tranzicije. Podsećanja radi, u godini inflacija je iznosila 40,7% u godini, pa 14,8% u i 7,8% u godini, da bi se opet otrgla na 13,7% u godini i 17,7% u godini, pa opet smanjena na 6,6% u godini, pa opet skočila na 10,1% u godini. Inflacija od 10,1% u godini predstavlja upozorenje. Posebno, ako se analizira struktura inflacije i činjenica da je ukupna inflacija dva puta veća od bazne inflacije (5,4%) 18. Upozorenje se odnosi i na prigušeni inflatorni pritisak koji amortizuje jak dinar, što smanjuje uvozne cene i posledično inflaciju. Novi pristup ciljne inflacije nagoveštava da bi u godini inflacija mogla ponovo biti jednocifrena. 18 Koncept bazne inflacije nije isti u svim zemljama. Naš koncept, pored cena poljoprivrednih proizvoda i energije, ne obuhvata određene proizvode koji su u režimu državnog regulisanja (komunalije, lekovi, cigarete, i dr.). 105

111 Grafikon 8. % BDP 2 Tranzicioni deficit tekućeg računa Srbija Slovenija Poljska Češka Mađarska Rumunija Bugarska Od početka tranzicije deficit tekućeg bilansa se postepeno pogoršavo, kako se uvoz povećavao u skladu sa rastućom tražnjom. Kao što se na vidi na Grafikonu u godini deficit tekućeg bilansa je bio -7,9% BDP, da bi porastao u (-11,7%) i godini (-11,5%). Procene govore da će na kraju godine biti oko 17% BDP. Sa druge strane, bilans kapitala i finansijski bilans bili su veći od deficita tekućeg bilansa od samog početka tranzicije, što je rezultiralo u pozitivnom neto prilivu kapitala i akumulaciju rezervi. Treba reći da su direktna strana ulaganja počela da rastu godini. Nakon dalje liberalizacije računa kapitala portofolio-investicije su počele da registruju značajne iznose u godini. Devizne rezerve su bila na kontinualno uzlaznoj liniji od godine. Ukupne rezerve su porasle sa 25% krajem godina na 60% u godine. Konsolidovane su javne finansije, usklađeni su budžetski prihodi i rashodi, prelazeći sa deficita u višak godine. Reforme poreskih prihoda i poboljšana poreska administracija doveli su do povećanja prihoda uz istovremeno smanjenje poreskog opterećenja privrede. Kapitalni troškovi su ostali niski, sa učešćem u ukupnim rashodima od samo 7% u ukupnim troškovima za period godine. Kombinacija velikog deficita tekućeg bilansa i značajnih eksternih pozajmica privatnog sektora, prevremene otplate i otpisa dugova Pariskog i Londonskog kluba, dovela je do malog pada ukupnog spoljneg duga (javnog i privatnog), koji je opao sa 71,4% u godine i sada se kreće oko 60% BDP. Struktura duga je bitno promenjena. Udeo duga javnog sektora je smanjen sa 81% na 59% između i godine. Mala domaća štednja i visoke domaće kamatne stope dovele su do povećanja spoljneg zaduživanja privatnog sektora što se odrazilo na udvostručavanje udela komercijalnog duga. 106

112 Primarni faktori rizika: Visok deficit tekućeg bilansa odražava bazične neusklađenosti u ekonomiji i, što nam iskustvo govori, većinu tranzicionih ekonomija čini ranjivim 19 ; Strukturni debalans između investicionih potreba i domaće štednje. Bez daljeg napretka u privatizaciji, stečaju i restrukturiranju teško će se očekivati pozitivan doprinos korporativnog sektora eksternoj poziciji, prvo kroz uštede, a zatim kroz dobit od povećanih proizvodnih investicija u delatnosti koje generišu neto izvoz; Osetljivost na kretanja deviznog kursa. Visok nivo zaduženosti ostaje ozbiljan problem pošto izaziva važnu neuklađenost inostrane valute; Faktor rizika koji je tesno povezan sa perspektivama strukturne reforme je rast BDP i izvoza. Očekivani snažan rast podstiče ocenu eksterne održivosti, ali bi se ona bitno promenila, ukoliko bi se rast permanentno usporio ispod 5%; Napredak u ekonomskoj integraciji sa EU je važan faktor koji bitno doprinosi svim ekonomskim projekcijama i kašnjenje integracije može da podstakne negativne korelacije pošto izgleda da tržišta podcenjuju te rizike. Generalno, dalje poboljšanje eksterne situacije kritično će zavisiti od strukturnih reformi koje vode zdravijem korporativnom sektoru i snažnijim reakcijama ponude kako bi se povećala domaća i spoljnja tražnja, koja bi na kraju imala za rezultat održiv rast. Bazični strateški razvojni cilj Srbije do je podizanje konkurentske sposobnosti privrede. To traži odlučno sprovođenje svih tranzicionih i reformskih procesa koji mogu da aktiviraju razvojne potencijale zemlje ljudske, materijalne i prirodne i da učine Srbiju privlačnom za brži razvoj domaćeg privatnog sektora i veći dolazak stranog kapitala. Dinamičan privredni rast je nemoguć bez strukturnih promena, čiji će tempo najviše zavisiti od dva faktora: (1) povećanja investicija i (2) reforme obrazovanja. Investicije predstavljaju ključnu reč za strukturne tranzicione probleme srpske privrede. Samo investicije, nova ulaganja, mogu da stvore konkurentnu proizvodnju i održivi privredni rast zasnovan na otvaranju novih radnih mesta. Bez reforme obrazovanja nemoguće je boriti se strukturnim problemima: stvarati konkurentnu privredu i smanjivati broj nezaposlenih. Procena je da će zbog potreba savremenog tržišta godine skoro polovina novih radnih mesta zahtevati visoko obrazovanje, 40% srednju školsku spremu i samo 10-15% poslova će moći da se obavlja sa obrazovanjem na nivou osnovne škole. Literatura 1. Bajec, J., Jakopin, E., Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije , osnovni nalazi, rezultati i rizici, SES, Miločerski ekonomski forum, Blagojević, D., Fleksibilna bezbednost, EU Market, 1 (2008), Beograd, German Advisory Counsil, Climate Change as a Security Risk, London and Sterling, VA, 2007, str Petrović, P. (2007), Uvodnik, QM br.10, 2007, str

113 4. Grupa autora, Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije , RZR, Beograd, / 5. ILO, Global Employment Trends for Youth, Geneva, 2006 / 6. ILO, World and regional trends in Labour force participation: Metodologies and key results, Jakopin, E., Strategic directions of development of Serbia-results, mechanisms, risks, International conference: Conterporary Challenges of Theory and Practice in Economics, EF, Beograd, Katić, N., Kako sakriti istinu o inflaciji, Politika 15. januar 2008, Beograd. 9. Lakićević, D., Stojanović, B., Vujačić I., Teoretičari liberalizma (deo o A.Smitu), Sl.Glasnik, knjiga 1, Beograd, 2007, str OECD, Labour Market and Social Policy, 2007 /( Petrović, P., Uvodnik, QM br.10, Fond za razvoj ekonomske nauke, Beograd, 2007, str Popović, D. i dr. Četiri godine tranzicije, CLDS, Beograd, RZR, Zaposlenost u Srbiji , Beograd, / 14. RZR, Izveštaj o razvoju Srbije 2006, Beograd, / 15. RZR, Konkurentnost privrede Srbije 2006, Beograd, / 16. Spurgeon, A., Working Time, Geneva, ILO, / Standing, G., Labour Force Participation and Development, Geneva, ILO, EBRD, Transition Report, London, World Bank, Duing Business 2007, Washington D.C., WEF, The Global Competetiveness Report 2006/2007, New York, Oxford Universty Press,

114 EKONOMSKA MISAO, 2007, 40, (1-2) str Marinko Bošnjak 1 In memoriam DUŠAN BJELOGRLIĆ LIČNOST I DELO ( ) Dušan Bjelogrlić je bio jedan od vodećih ekonomista nekadašnje SFR Jugoslavije i Republike Srbije koji je dao veliki doprinos ekonomskoj analizi i ekonomskoj politici. Pripadao je prvoj posleratnoj generaciji ekonomista Jugoslavije koja je u drugoj polovini 20. veka bila akter strategije i politike razvoja i ekonomskog sistema u doba socijalizma i koja nije mogla da predvidi njegov krah. Dušan Bjelogrlić je dugi niz godina bio direktor Ekonomskog instituta u Beogradu i vrstan istraživač makroekonomskih kretanja u SFRJ i Srbiji. Prethodno je bio visoki državni funkcioner koji je uspešno vodio Republički zavod za statistiku i Republički zavod za privredno planiranje. U takvom miljeu formirao se kao izuzetan statističar, planer i istaživač ekonomskih procesa i pojava na teritoriji nekadašnje Jugoslavije i posebno Srbije.Za sobom je ostavio značajan opus. Njegova knjiga Prilazi analizi i politici razvoja sadrži značajan deo radova koje je napisao od početka pedesetih do kraja devedesetih godina 20. veka. Ovim radovima je dao veliki doprinos aplikativnoj teoriji razvoja i ekonomskoj analizi koji je ravan doprinosima tada vodećih ekonomista Jugoslavije i Srbije Dušan Bjelogrlić, kao direktor Ekonomskog instituta tada vodeće istraživačke organizacije u Srbiji, je prepoznatljiv kao pokretač i vrstan organizator velikih istraživačkih projekata kao što su Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije, Koncepcija dugoročnog razvoja Srbije, Koncepcija dugoročnog razvoja Hercegovine, Privredni sistem SFR Jugoslavije i drugih makroekonomskih studija. Bjelogrlić kao državni funkcioner je vodio izradu više dugoročnih, srednjoročnih i godišnjih planskih dokumenata koja su predstavljala osnovu za privrednu politiku Srbije. Bio je ne samo vrstan rukovodilac državnih i istraživačkih institucija, već i vrstan profesionalni istraživač koji je u ekonomskim istraživanjima primenjivao tada relevantan analitički instrumentarijum zasnovan na statističkoj i planskoj metodologiji koju je u celini i u detaljima poznavao. Sa statističkim i planerskim alatima produbljeno je istraživao razvojne i tekuće procese u ekonomiji i napisao više uspešnih ekonomskih analiza i sinteza privrednog razvoja i institucionalne izgradnje. Pripadao je manjoj grupi ekonomista koja je tendencijsko usporavanje privrednog rasta i uvećavanje strukturnih neusklađenosti u privredi SFR Jugoslavije 1 Ministarstvo finansija Republike Srbije 109

115 prepoznala kao simptom neefikasnosti socijalističkog privrednog sistema. Kritički je razmatrao tadašnju ekomomsku i razvojnu politiku i institucionalnu izgradnju i predlagao značajnija sistemska poboljšanja. U kritici nije zahvatio društveno vlasništvo na kome je bio zasnovan sistem, a koje je bilo glavni generator sloma socijalizma kao institucinalizovanog sistema u mnogim zemljama. On je verovao u društveno vlasništvo i socijalizam kao i mnogi ugledni ekonomisti iz bivše Jugoslavije i neki ugledni ekonomisti u svetu. Bio je to propust cele generacije ekonomista kojoj je pripadao Bjelogrlić.On je bio najbliži kritici vladajuće socijalističke ekonomske paradigme. Njegov opus je analitički lociran u to vreme i treba ga sagledavati u svetlu kriterija vremena u kome je radio i delovao. Naučni i stručni radovi koje je objavio mnogostrano su informativni, socijalno relevantni i podsticajni za istraživanja Pri tome, potrebno je imati u vidu da je stvarao u vreme dominacije politike nad ekonomijom. Duško kako smo ga od milja zvali kao stvaralac je bio jedan od prvaka ekonomske profesije, a kao ličnost je bio uzor za ponašanje i postupke istraživača i rukovodilaca institucija. Pomagao je drugim istraživačima da razviju svoje istraživačke sposobnosti i inspirisao ih svojom ličnošću, radinošću i svojim prepoznatljivim menadžerskim sposobnostima. Dušan Bjelogrlić svoju profesionalnu karijeru stekao je kao istraživač i dugogodišnji direktor Republičkog zavoda za statistiku, Republičkog zavoda za privredno planiranje i Ekonomskog instituta u Beogradu. Na tim funkcijama zalagao se, kao i svi vodeći ekonomisti nekadašnje Jugoslavije,za ekonomski federalizam i komplementarno delovanje tržišta i plana u privrednom sistemu. Ostvario je značajan naučno-stručni opus u kome ekonomska analiza i planiranje razvoja zauzimaju centralno mesto. U svojim radovima obrađivao je planiranje kao važan deo institucionalnog sistema kojim su usmeravana i regulisana privredna i socijalna kretanja, metodologiju planiranja i produbljenu ekonomsku analitiku zasnovane na korišćenju kvantitativnih metoda i tehnika, kao i šira područja koja se odnose na razvojnu strategiju, privrednosistemsku izgradnju i ekonomsku politiku. Pripremio je brojne naučne i stručne priloge sa kojima je dao krupan doprinos makroekonomskoj analizi i planiranju razvoja. On je širinom svog istraživačkog interesovanja i dubinom spoznaja ostavio dubok pečat na ekonomsku misao i plodotvorno uticao na privredna i društvena zbivanja u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji. Pripadao je grupi vodećih ljudi u ekonomskoj profesiji, čiji su radovi sadržali duboke uvide i zrele sudove koji i danas imaju spoznajnu relevantnost i aktuelnost. Radovi Bjelogrlića, iako poodavno napisani, važno su svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu i dragocena kolekcija znanja koja predstavljaju vredne doprinose analitičkom sagledavanju ekonomske i društvene stvarnosti nekadašnje Jugoslavije i Srbije kao njene federalne jedinice. Dušan Bjelogrlić kao istraživač je bio vrstan analitičar ekonomske i društvene stvarnosti i vrstan planer razvojnih procesa, a kao visoki državni funkcioner bio je aktivni učesnik u društvenom odlučivanju nekadašnje Jugoslavije i posebno Srbije. Bjelogrlićeve analize su dosezale do dubokih uvida u ekonomsku stvarnost i dominantne tendencije i do suštinskih neracionalnosti sistema i promašaja u ra- 110

116 zvojnoj politici kao glavnih uzročnika alokativne neefikasnosti tadašnjeg sistema. Projekcije i planovi razvoja u čijoj izradi je učestvovao sadržali su konzistentno i realističko utvrđene razvojne ciljeve, suptilno sagledane strukturne promene i delotvorno kombinovane privrednosistemske i ekonomskopolitičke mere za njihovo ostvarivanje. Programi naučnih istraživanja kojima je rukovodio bili su kompleksni, celoviti i do detalja razrađeni, mobilisali su većinski i najkvalitetniji deo istraživačkog potencijala nekadašnje Jugoslavije i Srbije. Bjelogrlić je bio integrativna ličnost, a kao rukovodilac naučnih i društvenih ustanova briljantan organizator istraživačkih i planerskih poslova. Delujući kao pokretač i organizator kompleksnih istraživačkih i analitičkoplanskih poslova stvarao je uslove za nesmetan i prijatan rad i majstorski koordinirao rad svih učesnika, doterivao je i proveravao dobijene rezultate i pravio svodne analize i sinteze i majstorski vršio korekturu i redakciju tekstova. U svemu tome Duškov, kako smo ga zvali, organizatorski i istraživački doprinos je bio velik. Svoje radove pisao je veštim i elegantnim jezikom i stilom i pripadao grupi tada vodećih stilista u ekonomskoj literaturi (Horvat, Bajt, Mihajlović, Čobeljić, Madžar, Marsenić). Dušan Bjelogrlić je bio jedan od najboljih poznavalaca analitičkog i ekonomskopolitičkog instrumentarijuma i institucionalnih mehanizama za regulisanje i usmeravanje tekućih privrednih kretanja i razvojnih procesa, u okviru tadašnjeg socijalističkog privrednog i društvenog sistema. Verovao je u socijalizam, kao i većina ekonomista nekadašnje Jugoslavije i deo ekonomista sa Zapada. Saglasno socijalističkoj paradigmi kompetentno je kreirao ciljeve, projekcije i planove razvoja, kao i strategije i instrumente za njihovo ostvarivanje. Pri tome, razumevao je ograničenost kapaciteta postojećeg instrumentarijuma i zagovarao institucionalna prilagođavanja u funkciji povećanja motivacije ekonomskih subjekata i alokativne efikasnosti postojećeg sistema. Uočavao je institucionalne manjkavosti i ukazivao na posledice postojećih institucionalnih mehanizama. Predlagao je institucionalna poboljšanja radi ostvarivanja utvrđene razvojne politike kojom se kao planer dominantno bavio. Precizno je sagledavao tendenciju usporavanja privrednog rasta i njene uzroke, ali nije sagledao manjkavosti sistema kao glavni uzrok. Tadašnji sistem koji nije dovoljno uvažavao tržište i potrošačke preferencije generisao je disparitete cena i strukturne disproporcije koje je suptilno sagledavao Bjelogrlić. On nije sumnjao u društvenu i ekonomsku racionalnost socijalističkog sistema, već je verovao da se boljim institucionalnim aranžmanom može obezbediti dinamička efikasnost sistema. Stoga je predlagao korektivne mere ekonomske politike i privrednosistemsko i institucionalno prilagođavanje. Naglašavao je da ključnu ulogu u tome imaju institucije. Kao profesionalni ekonomista bio je usredsređen na sagledavanje razvojnih tendencija i strukturnih karakteristika jugoslovenske i srpske privrede u raznim periodima posleratne socijalističke izgradnje. Pri tome, primenjivao je validne analitičke postupke i metode i stvorio bogat analitički opus o privrednom razvoju i privrednom sistemu Jugoslavije i posebno Srbije, relevantan za ocenjivanje učinaka socijalističkog poretka u različitim fazama njegovog uspostavljanja i funkcionisanja. Bjelogrlićeva produbljena analitika ukazuje na različite privredne 111

117 poremećaje i na međuzavisnost usporavanja tempa rasta i odvijanja strukturnih promena. Utvrdio je vezu između strukturnog prilagođavanja i povećanja rasta i inflacije. Zapazio je da intenzivne strukturne promene u privredi uslovljavaju masovni prelazak stanovništva sa sela i iz poljoprivrede u gradove i u nepoljoprivredne delatnosti, što je bio izvor ekstenzivnog privrednog rasta, bez značajnijeg povećanja tehnološke osnove proizvodnje i produktivnosti rada. Bjelogrlić je sagledavao ključnu ulogu tehničkog progresa, strukturnih promena i privrednog rasta. Ukazao je na ulogu ljudskog kapitala (znanja) u generisanju tehničkog progresa i na sposobnost privrede da apsorbuje i proširi inovacije kao razvojni faktor. Bio je protivnik ekstenzivnog rasta, a orijentisao se na kvalitetan kontinuirani razvoj zasnovan na tehničkom napretku koji povećava učinke svih razvojnih faktora. On je sa strukturnim promenama povezivao demografske procese, promene u relativnim cenama, merenje makroekonomskih agregata, kvalitet institucionalnih rešenja, izbore u razvojnoj politici, prekomernu potrošnju sirovina i energije u proizvodnji, probleme regionalnog razvoja i dr. Posebnu pažnju je posvećivao operativnim aspektima sektorske i regionalne dimenzije razvoja i ispravljanju regionalnih neravnomernosti, polazeći od opšte efikasnosti u alokaciji i korišćenju resursa. Važnu ulogu u ostvarivanju opšte efikasnosti Bjelogrlić je pridavao planiranju. Svojim radovima i praktičnim delovanjem ukazivao je da je planski sistem na višim nivoima društvene organizacije i na nivou preduzeća potrebno dograditi i učiniti ga efikasnijim. Kao istraživač i analitičar ponirao u razvojne procese i precizno sagledavao razvojne tendencije i institucionalne mehanizme koji su deformisali takve tendencije. Empirijski nalazi i činjenice koji su sadržani u njegovim radovima su pouzdano svedočanstvo o razvojnim procesima toga vremena koji nisu izdržali test ekonomske racionalnosti i doveli su do zastoja socijalističkog sistema osamdesetih i do njegovog kraha devedesetih godina 20. veka. Bjelogrlićev doprinos sagledavanju tekućih i razvojnih procesa u brojnim analizama, projekcijama i planovima i u kritici privrednosistemskih i ekonomskopolitičkih mera za njihovo ostvarivanje je veoma značajan. Dušan Bjelogrlić naučnu karijeru izgradio jeu Ekonomskom institutu u Beogradu. Prethodno je u koncepcijskom i tehničkom pogledu savladao statistiku i planiranje. U Republičkom zavodu za statistiku radio je od do maja godine kao pomoćnik direktora za sektor privrednih statistika i kao direktor ove institucije. Od maja do aprila godine obavljao je dužnost direktora Republičkog zavoda za privredno planiranje. Početkom pedesetih godina proučavao je metodologiju nacionalnog dohotka i potrošnje u Statističkom institutu Engleske u Londonu, a godine u Saveznoj Republici Nemačkoj proučavao je metode statističkog praćenja konjunkture u privredi i organizaciju statističke službe. Pored toga, učestvovao je u radu ekspertskih grupa Evropske ekonomske komisije koje su proučavale statistiku formiranja akumulacije i fiksnih fondova, opšte ekonomske popise i finansijske bilanse. Dolaskom u Republički zavod za privredno planiranje orijentisao se na izučavanje značajnih privrednih pitanja i ključnih problema privrednog razvoja. On je dao veliki doprinos razvoju statističkog 112

118 sistema i izradi planskih dokumenata. Temeljno poznavanje statistike i planiranja omogućilo je Bjelogrliću da postane jedan od najboljih poznavalaca statističkog i planerskog sistema i da nastavi složena ekonomska istraživanja u Ekonomskom institutu u Beogradu. Kao direktor i istraživač ovog instituta rukovodio je mega projektima Koncepcija dugoročnog razvoja Srbije, Koncepcija dugoročnog razvoja Jugoslavije, Koncepcija razvoja Hercegovin. U izrađenim studijama.obradio je više značajnih segmenata problematike dugoročnog razvoja privrede. Bio je jedan od glavnih koordinatora istraživanja u svim fazama rada na realizaciji ovih projekata i dao je ogroman doprinos sintezi rezultata istraživanja. Paralelno sa obavljanjem najsloženijih zadataka u oblasti ekonomskih istraživanja, aktivno je radio u Republičkoj zajednici za naučni rad, Ekonomskom savetu SIV-a, Savezu ekonomista Srbije i Jugoslavije, redakciji časopisa Ekonomska misao, Statističkom društvu. Dušan Bjelogrlić je radio kao diplomirani ekonomista u državnoj administraciji Srbije u kojoj se formirao kao izuzetan stručnjak, a kasnije je u Ekonomskom institutu radio u vodećem timu eksperata za raznovrsne aspekte makroekonomije. Njegova profesionalna usmerenja obuhvatala su privredni razvoj, privredni sistem i ekonomsku politiku. U svim tim oblastima ekonomije dao je značajne stvaralačke doprinose koji su ga kandidovali da ubrzano stekne zvanje naučnog savetnika u Ekonomskom institutu u Beogradu. U državnim organima obavljao je na profesionalan način poslove iz nadležnosti tih organa. Nastupajući kao kompetentan ekonomista u vršenju društvenih funkcija, ostao je u sećanju saradnika po argumentovanom i razboritom razmatranju najsloženijih ekonomskih i šire društvenih problema i po produbljenom sagledavanju socioekonomskih tokova i predlaganju rešenja. Bio je jedan od onih naših vrsnih stvaralaca koji je u toku celog svog života ostao veran sebi i idejama koje je zastupao. Bio je autentična ličnost i veoma cenjen u svim sredinama u kojima je radio. U tom pogledu ostavio je prepoznatljiv trag u institucijama iz oblasti društvenog planiranja i razvojne politike, kao višegodišnji direktor Republičkog zavoda za privredno planiranje. U obavljanju te visoke društvene funkcije došlo je do izražaja profesionalno znanje Bjelogrlića u sagledavanju i rešavanju najsloženijih makroekonomskih problema i u uspostavljanju savremenog privrednog sistema na tržišnim osnovama. Vodio je mnoge ekspertske grupe koje su za potrebe Izvršnog veća i Skupštine Republike Srbije pripremale predloge za utvrđivanje ekonomske i razvojne politike i predloge zakona za temeljne oblasti privrednog sistema. Argumentovano je nastupao u odbrani predloženih rešenja na sednicama vladinih i skupštinskih tela, što je bilo dragoceno u tim burnim vremenima koja su mnoge naizgled jake ličnosti deformisala ili duhovno uništila. Odvažno i istinito je tumačio ekonomsku stvarnost i znalački predlagao rešenja trajnijeg dometa. Govorio je i pisao po sopstvenom uverenju. Kritički je ocenjivao činjenice i sistematski ih dorađivao. Ličnosti kao što je bio Bjelogrlić su bile retke i dragocene i bez njih nije bio moguć društveni i ekonomski napredak u nekadašnjoj Jugoslaviji. Radeći istraživački posao u državnoj administraciji više godina je kreirao ekonomsku politiku i planske dokumente Srbije. Rezultati njegovog rada pokazuju da 113

119 je i u državnoj upravi ostvario vredan i trajno relevantan opus, uz obavljanje odgovornih dužnosti koje su mu poveravane izborom na visoke administrativne položaje u činovničkoj hijerarhiji. On je nalazio vremena i za čitanje, studiranje i promišljeno sagledavanje ekonomskih i socijalnih pojava i procesa, a svojim pisanim radovima i praktičnim delovanjem ostavio je dubok trag. Pisao je pronicljivo, analitički i stručno o suštinskim procesima i pojavama u ekonomskoj oblasti. Vremenom je kumulirao značajan broj naučnih i stručnih radova visokog kvaliteta, a istovremeno je kao praktični delatnik kreirao i razradio analitičke, metodološke i statističke osnove ekonomske politike. Autor ovog teksta bio je u više prilika svedok stvaralačke originalnosti, radne efikasnosti i briljantnih reakcija Duška Bjelogrlića na tekuća monetarna, finansijska i realna kretanja. On je brzo i efikasno, i kad su okolnosti i rokovi pritiskivali, uobličavao različite službene dokumente stručno utemeljene i razrađene za potrebe utvrđivanja ekonomske politike i donošenja zakona i drugih propisa. Umeo je brzo i konzistentno da doradi i izradi raznovrsne analize i popuni praznine u dokumentima koji su pripremani za službene svrhe. Obavljajući odgovorne i složene poslove rukovodioca republičke planske institucije i Ekonomskog instituta nalazio je vreme za istraživanje i pisanje kao glavnu preokupaciju, gotovo kao profesionalni istraživači. Dušan Bjelogrlić kao neumorni radnik i istraživač bio je u prilici da prouči brojne ekonomske izvore i da znalački napiše mnoge ekonomske tekstove, kao i da snagom argumentacije i karakterističnom razboritošću utiče na ekonomskopolitičko odlučivanje na republičkom i saveznom nivou i tako doprinese povećanju učinaka ekonomske i razvojne politike i privrednog sistema. U ondašnjim prilikama reagovao je na mnoge aktuelne privredne i političke procese. Takav je bio u obavljanju radnih dužnosti u državnim organima i društvenim telima. Nalazio se na visokim mestima u administrativnoj hijerarhiji sa kojih je bacao novo svetlo na tokove savremene ekonomske i društvene istorije Jugoslavije. Aktivno je učestvovao u izvođenju ekonomske reforme zasnovane na tržišnom modelu privređivanja i makroekonomskim funkcijama države u uslovima delovanja zakonitosti integralnog tržišta. Svojim istraživačkim radom u naučnim institucijama i u ključnim državnim institucijama dao je ogromni doprinos nauci i društvu. On je nakon odlaska sa odgovornih državnih funkcija nastavio stvaralačku karijeru u Ekonomskom institutu i napisao značajne ekonomske tekstove. Ostao je u sećanju saradnika i prijatelja kao briljantan intelektualac, vrstan ekonomist i vrhunski rukovodilac. Imajući u vidu njegov doprinos nauci i društvenoj praksi, nesporno je pripadao grupi najpoznatijih ekonomista na našem prostoru, čije je delo obimno, značajno i aktuelno. Ono je rezultat njegove istraživačke radoznalosti, marljivosti, lucidnosti i analitičke prodornosti. Dao je trajno vredan doprinos makroekonomskim istraživanjima privrede i bio je jedan od najboljih poznavalaca domaće privrede i njenih razvojnih mogućnosti. Njegovo profesionalno umeće došlo je do izražaja na rukovodećim funkcijama u vladinim ekonomskim resorima, posebno na položaju direktora Republičkog zavoda za privredno planiranje. On je zajedno sa saradnicima ovog zavoda re- 114

120 šavao tekuće i razvojne probleme privrede kada je došlo do usporavanja stope rasta. Realistički je sagledavao mogućnosti privrede i insistirao na širenju prostora za tržišnu privredu, uz istovremeno održavanje neophodnog minimuma koordinirajućih funkcija. To je bila osnovna ideja vodilja koje se on pridržavao u pripremi i realizaciji planova privrednog razvoja kada je postojeća ravnoteža između inicijative privrednih organizacija i koordinacije granskih organizacija narušena posle 60-tih godina, što je uslovilo opadanje stope rasta i pogoršavanje ostalih pokazatelja rasta privrede. Na društvenim položajima držao se sopstvenih stručnih uverenja, što pokazuje da je bio čovek sa ličnim i naučnim integritetom. Početkom šezdesetih godina 20. veka suprotstavio se političkoj nameri da se pod maskom privrednih reformi ojačaju republički centri političke moći na štetu jedinstva i efikasnosti čitave privrede. To je bio logičan potez saglasan njegovim ekonomskim uverenjima koje je zastupao u svojim naučnim radovima, na naučnim skupovima i kao član uglednih ekonomskih časopisa. Suprotstavio se političkoj eliti kaja je pod vidom decentralizacije i proširenja sfere tržišta počela da razbija jedinstvenu jugoslovensku privredu i državu. Bio je eminentni predstavnik grupe ekonomista koji su tragali za optimalnim rešenjima u ekonomskom sistemu i koji su se zalagali za prošireno delovanje tržišta, za očuvanje neophodnih koordinacionih funkcija države kao uslova za efikasno rukovođenje privredom. On je imao realistički pristup ekonomiji i bio je protivnik ideologije u privredi, koja je nametala samoupravni fundamentalizam, dogovornu ekonomiju i nacionalne ekonomije republika. Nakon uspešnog rada u republičkoj administraciji karijeru je nastavio kao istraživač Ekonomskog instituta u Beogradu, gde je stekao ogroman ugled među kolegama. Prelaskom u Ekonomski institut posvetio se intenzivnom proučavanju domaće privrede, što je rezultiralo u značajnom broju naučnih radova kojima je dao značajan doprinos proučavanju ekonomske stvarnosti Jugoslavije i njenih federalnih jedinica. Po broju i kvalitetu objavljenih radova jedan je od najuglednijih srpskih ekonomista formiranih u nekadašnjoj Jugoslaviji, u čijem istraživačkom opusu centralno mesto zauzima analiza i politika privrednog razvoja. Pripadao je posleratnoj generaciji vodećih ekonomista koji su obeležili drugu polovinu 20 veka na prostorima bivše SFR Jugoslavije. Svojim delom je dao ogroman doprinos ekonomskoj analizi i ekonomskoj politici. Objavio je popriličan broj naučnih i stručnih radova u kojima je produbljeno i transparentno sagledavao problematiku više komplementarnih oblasti ekonomije: tržišta, planiranja, privrednog razvoja, naučno-tehnološkog progresa, ekonomskih odnosa sa inostranstvom, regionalnog razvoja, industrije, poljoprivrede i dr. Radovi Dušana Bjelogrlića ocenjeni su izuzetno vrednim. Oni imaju veliki značaj za ekonomsku misao i makroekonomsko upravljanje i ostaju u fundusu naše ekonomske nauke. Sadrže dve velike poruke, prva, da su tržište i makroekonomsko usmeravanje dve podjednako značajne poluge privrednog sistema i ekonomske politike i, druga, da Jugoslavija i Srbija imaju značajan razvojni potencijal kao garant stabilnog i dugoročnog privrednog rasta. Pri sagledavanju ekonomskih pojava i procesa uzimao je u obzir društveno- 115

121 političke uslove i stepen privredne razvijenosti kao ključne determinante ekonomske politike. U ekonomskim istraživanjima pokazao je sposobnost za celovite analize i velike sinteze i veštinu razrade krupnih dilema i alternativa ekonomske politike. U svom stvaralaštvu bio je dominantno orijentisan na empirijska istraživanja, s jasnim uvidima u procese i pojave koje je posmatrao. Analize i preporuke Duška Bjelogrlića imale su praktični značaj za ekonomsku politiku i usmeravanje privrede i predstavljale su osnovu za ekonomsko-političke odluke. Posedovao je sposobnost celovitog izvođenja ekonomskih analiza i sinteza. i potrebnu kritičku distancu i objektivno je sagledavao pojave i procese u privrednoj sferi. Kao ekonomski analitičar i dobar poznavalac statističke metodologije, metodologije planiranja i metoda i tehnika empirijskih ekonomskih istraživanja sa neposrednim uvidom u probleme privrede i društva, dugogodišnjim radom je stekao veliko iskustvo i precizna znanja iz oblasti privrede i napisao veliki broj naučnih i stručnih radova u kojima je celovito i produbljeno razmatro sve aspekte privrednog razvoja Jugoslavije i Srbije i probleme privrednog sistema i predlagao konzistentna rešenja. U naučnom opusu Dušana Bjelogrlića centralno mesto zauzima privredni razvoj i privredni sistem Jugoslavije. Ove tematske oblasti je sintetizovao, uspostavljajući ravnotežu faktografskog i empiričkog materijala sa teorijskim i kategorijalnim problemima sistema i razvoja u poslednje četiri decenije 20. veka. Kao ekonomski istraživač prvenstveno je bio orijentisan na dugoročnu razvojnu strategiju i strukturne aspekte privrednog razvoja sa čvrstim osloncem na činjenice i iskustvenu podlogu. Argumentovano i ubedljivo je sagledavao krupne izbore u razvojnoj politici, pronalazio proporcije i rešenja za strateške probleme i prepoznavao implikacije razvojnih odluka i alternativnih razvojnih politika. Bio je jedan od retkih ljudi koji su promišljeno i ozbiljno ispitivali pravce privrednog i društvenog razvoja i sagledavali funkcionisanje privrede i društva. To pokazuju mnoge Bjelogrlićeve analize i preporuke usmerene na optimalno korišćenje razvojnog potencijala zemlje i oslonjene na ubedljive činjenične uvide. U ranoj istraživačkoj fazi napisao je veći broj radova koji se odnose na statističku metodologiju, dok je kasnije napisao veći broj radova o problemima privrednog razvoja, ekonomskoj politici, privrednom sistemu i sistemu planiranja. U ekonomskoj literaturi zapaženi su Bjelogrlićevi radovi o osnovnim sredstvima u privredi. On je rukovodio izradom programa i metodologije za popis i procenu fiksnih fondova na bazi koje je stvorena statistička podloga za praćenje fondova nacionalnog bogatstva. Uz ove radove, primetni su i njegovi radovi o izgradnji statističkog sistema i o organizaciji statističke službe u kojima naglašava ulogu i značaj statistike u praćenju i analizi ekonomskih i društvenih promena, razmatra metodološke aspekte statističkog sistema i sagledava kvalitet i analitičke mogućnosti statističkih podataka i predlaže organizacionu i kadrovsku konsolidaciju statističke službe. Posebno se pozabavio unapređenjem metodologije i sistema ekonomskih statistika, kao i metodološkim problemima narodnog dohotka, fiksnih fondova i finansijskih bilansa. U naučnom opusu Dušana Bjelogrlića dominiraju radovi o privrednom ra- 116

122 zvoju i ekonomskoj politici, napisani nakon ranih radova o sniženju cene koštanja, starosnoj strukturi osnovnih sredstava i potrošnji sela. U brojnim radovima i ekspozeima koje je dao kao direktor Republičkog zavoda za planiranje, posvećenih ekonomskoj situaciji i godišnjim i petogodišnjim planskim dokumentima, kao i u sintetičkim radovima o koncepciji razvoja i o privrednom sistemu sadržani su trajno vredni nalazi značajni za ekonomsku istoriju i ekonomsku analizu. U radovima koji se odnose na problematiku privrednog razvoja sagledavao je tendencije i problemi u procesu društveno-ekonomskog razvoja, identifikovao ciljeve i prioritete u ekonomskoj politici i razmatrao ulogu planiranja u društvenoekonomskom sistemu. S tim u vezi posebnu pažnju posvećivao je tempu i faktorima privrednog rasta, strukturi privrede, međuregionalnim odnosima, globalnoj raspodeli nacionalnog dohotka, formiranju akumulacije, strukturi i ekonomskoj efikasnosti investicija, platnom bilansu i slično. U istraživačkom opusu Dušana Bjelogrlića posebno mesto ima sagledavanje privrednog sistema i dugoročnog razvoja. Na bazi relevantnih ekonomskih činjenica bio je među prvim ekonomistima koji su ukazivali na usporavanje privrednog rasta prvenstveno zbog nesposobnosti sistema da racionalno alocira investiciona sredstva. Kritički je sagledavao tendencije i probleme u privrednom razvoju i doprinosio povećanju učinaka razvojne i ekonomske politike. On je među prvim ukazivao na sistemske uzroke ekonomske neefikasnosti i pogoršavanja finansijske situacije u privredi. Posebnu pažnju posvetio je finansijskom mehanizmu domaće privrede i o tome je napisao veći broj naučnih i stručnih radova u kojima je utvrdio da u privredi ne postoji motivacija i mehanizam za ekonomski racionalno prikupljanje i alokaciju investicionih sredstava i za alokaciju resursa i da je to glavni uzrok usporavanja privrednog rasta Jugoslavije i Srbije. U tom pogledu zalagao se za jačanje tržišne solucije u našem privrednom sistemu. Od velikog razvojnopolitičkog i ekonomskopolitičkog značaja su njegovi natpisi o aktuelnim ekonomskim temama, kojima je upozoravao na greške ekonomske politike i pružao validne preporuke za rešavanje ključnih ekonomskih problema. Temeljno se bavio sistemskim mehanizmima i njihovim uticajima na privredni razvoj. Plan i tržište je posmatrao kao komplementarne mehanizme. Ovu tezu je dosledno zastupao i kada je tržišni mehanizam dobijao prevagu u privrednom sistemu i kada su se naglašavale laisser faire teorije. On je naglašavao značaj plana pri utvrđivanju pravaca i tempa razvoja i pri odlučivanju o kombinaciji razvojnih činilaca. Pri tome, tržište je tretirao kao regulator privrednih kretanja koji na proizvodnju deluje preko povratnih sprega tražnje. Isticao je da je nakon privredne reforme iz dugoročno planiranje zanemareno i da posle napuštanja centralističkog pristupa nije izgrađen novi sistem planiranja. On se u nekoliko navrata zalagao za rehabilitaciju plana i za njegovo mesto u upravljanju privredom, imajući u vidu da je u sedamdesetim godinama plansko-tržišna privreda suspendovana samoupravnim sporazumevanjem i društvenim dogovaranjem. Posebno se zalagao za realizaciju planskih proporcija putem instrumenata privrednog sistema. U radovima Dušana Bjelogrlića analiziraju se uzroci krize jugoslovenske privrede i društva. Autor ukazuje na njihovu brojnost i raznovrsnost. Posebno je ra- 117

123 spravljao o krizi privrednog sistema i razvoja. Među prvima je isticao da je sistem lišen ekonomskih kriterija i mehanizama i da je prepušten improvizaciji i voluntarizmu političke i administrativne birokratije. Ukazivao je da je sistem u funkciji reprodukcije i održavanja političke vlasti i struktura, njenih ideologiziranih koncepata i institucionalizacija, a da nije u funkciji privrednog razvoja, niti njen adekvatan instrument. Otuda je proizilazilo da je suština ekonomske krize koju je generisao sistem u velikoj meri uzrokovana političkom krizom. Autor otkriva da se iza ekonomskih problema i teškoća nalazi politička razjedinjenost, parcijalni politički interesi i njihova prevlast nad opštim društvenim interesima, nacionalna pocepanost, nesposobnost da se pokrene akcija, naročito kad su u pitanju krupniji poduhvati u jugoslovenskoj privredi kao celini. Bjelogrlić razmatra konkretne manifestacije krize, a u traženju izlaza ne ostaje samo na području privrede zbog toga što smatra da kompleksan, dobrim delom politički karakter krize traži kompleksan odgovor. Stoga se zalaže za radikalnu reformu privrednog sistema u funkciji jasne strategije razvoja, za temeljnu rekonstrukciju političkog sistema i afirmaciju integralnog samoupravljanja, za ograničavanje socijalnih razlika i moralnu obnovu društva, u kojoj treba naći i adekvatnu skalu društvenih vrednosti. U svojim radovima sagledavao je narednu etapu razvoja za koju je nagovestio rastući značaj nauke, obrazovanja, tehnologija i čitavog vrednosnog kompleksa, kao faktora koji jačaju položaj čoveka i rast njegovih sposobnosti. Predviđao je da će privredni razvoj dobiti novo humanije značenje i da će to zahtevati, između ostalog, i menjanje pravaca investiranja. On preporučuje da ekonomska teorija uvaži ovu perspektivu i da odgovori njenim izazovima i zahtevima. Naglasio je da budući razvoj podrazumeva preobražaj društva, u čemu valja očekivati i afirmaciju autentičnih ciljeva, vrednosti i potreba. On u tom sklopu vidi smisao regionalnog razvoja i traženja rešenja ekoloških problema. U čitavoj ovoj analizi buduće projektivno korenito razlikuje od sadašnjeg realnog i empirijskog, i to je verovatno još jedan razlog što je tražio kompleksan, mnogoznačan i uzajamno uslovljen odgovor politike na tadašnju krizu. U više radova raspravlja je o funkcionisanju privrede i sistemu privređivanja. Reformu institucija, mehanizama i mera ne sagledava kao problem adaptacije na postojeću strukturu i dinamiku privrede, već kao poduhvat koji treba da promeni sistem i da ga podesi nastupajućim promenama u materijalnim i društvenim komponentama života, među kojima posebno ističe naučno-tehnološki napredak. Takvim pristupom problemima nastoji da uskladi institucionalni sistem sa tendencijama materijalnog i društvenog razvoja. Pri tome, postavlja pitanje da li su pretpostavke o budućem razvoju, naročito o naučno-tehnološkom progresu dovoljno realne i mogućne da bi se na osnovu njih mogle sagledati sve anticipirane promene u sistemu institucija, mehanizama i mera, i kakva bi mogla biti vremenska dinamika njihovog izvršenja. Bjelogrlićeva istraživanja u domenu privrednog sistema fokusirana su na relaciju privredni sistem u funkciji privrednog razvoja. U brojnim radovima je ukazao na glavna ograničenja u razvoju koja proističu iz neadekvatnih rešenja institucionalnog i ekonomskog sistema, odnosno izmenjenog mesta razvojne politike 118

124 i privrednog sistema. Smatrao je da je privredni sistem stekao ne samo veliki primat nad razvojnom politikom, nego pokazuje težnju da se izgrađuje samostalno i gotovo nezavisno od politike razvoja. Otuda je zagovarao radikalne reforme postojećeg privrednog sistema i uvođenje novog tržišno-planskog modela privređivanja zasnovanog na ekonomskim zakonitostima i planskom regulisanju. Posebno se bavio sagledavanjem uloge tehničkog progresa u razvitku privrede i značaja investicija u tome. S velikom pažnjom razmatrao je probleme radne snage i zaposlenosti. Rast zaposlenosti je posmatrao sa konjunkturnog, ali i sa strukturnog aspekta. Naglašavao je da je zaposlenost po svojoj prirodi dugoročni razvojni problem i da se zbog toga problemi zaposlenosti i nezaposlenosti ne mogu rešavati kratkoročnim merama, već intenzivnim razvojem privrede, čime se menja i struktura radne snage i uklanjaju uzroci nezaposlenosti. Pitanje zaposlenosti raspravljao je ne samo sa ekonomske već i sa društvene strane, jer zaposlenost ima ne samo ekonomski, već i vrednosni značaj i kao takva predstavlja jedan od trajnih ciljeva razvoja privrede i društva. U većem broju radova razmatrao je probleme razvitka poljoprivrede i sela. On se zalagao za usvajanje dugoročne razvojne politike koja bi obuhvatala sve relevantne elemente agrarne politike, upotpunjena merama socijalne i kulturne politike na selu. Polaznu osnovu za dugoročnu strategiju agrarnog razvoja vidi u suštinskom menjanju društvenog odnosa prema poljoprivredi, i selu U tom kontekstu je ukazivao na promenu odnosa prema individualnom sektoru, kako bi se stvorile mogućnosti za optimalno korišćenje svih proizvodnih potencijala i ubrzao razvoj. Time je bio ne samo značajan kritičar i analitičar stanja u poljoprivredi i na selu, već je i anticipirao moguće pravce reforme u ovoj oblasti. U red velikih tema koje je pokretao u svom istraživačkom radu spada i stanovništvo. On je ovde dao veliki doprinos ukazivanjem na složenu i retko ispitivanu vezu između strukture i dinamike kretanja stanovništva i razvoja privrede. On je pokrenuo pitanje velikog demografskog pritiska u poljoprivredi Srbije, gde se insistiralo na radno intenzivnim tehnologijama i lokacijama novih proizvodnih kapaciteta u reonima sa obiljem radne snage. U radovima je sugerisao novi pristup po kojem je ubrzanje ekonomskog rasta povezano sa optimalnim proizvodnim korišćenjem stanovništva i raspoložive radne snage. Pri tome, njega je naročito interesovalo pitanje veličine zemlje i stanovništva, koje je jedno vreme bilo gotovo zanemareno u ekonomskoj teoriji, kao važnog faktora razvojne politike kod određivanja i izbora strukture razvoja. Na ovom pitanju pokazuju se značajna preimućstva velikih zemalja nad malim. Veličina stanovništva kao proizvodnog faktora vezana je za kombinacije živog i opredmećenog rada koje proces razvoja neprekidno menja. Promene stanovništva određuju gornju granicu ponude živog rada, ali ukazuju i na sve implikacije na ekonomsku i populacionu politiku. On predlaže da se populaciona politika izvede iz veličine i strukture stanovništva kao proizvodnog faktora, uzimajući u obzir dostignuti nivo razvoja, tendencije naučno-tehnološkog progresa i karakter razvojne faze. 119

125 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд ЕKONOMSKA misao : časopis Saveza ekonomista Srbije za pitanja ekonomske teorije i prakse / odgovorni urednik Danijel Cvjetićanin. - God. 1, br. 1 (1968) - Beograd : Savez ekonomista Srbije, (Zemun : Kuća štampe) cm Dvaput godišnje ISSN X = Ekonomska misao COBISS.SR-ID

126 KOLEKTIVNI ČLANOVI SAVEZA EKONOMISTA SRBIJE PB AGROBANKA AD BEOGRAD, SREMSKA 3-5 TEL: 011/ FAX: 011/ ELEKTRODISTRIBUCIJA BEOGRAD, MASARIKOVA 1-3 TEL: 011/ FAX: 011/ ALPHA BANK SRBIJA BEOGRAD, KRALJA MILANA 11 TEL: 011/ FAX: 011/ ELEKTROPRIVREDA SRBIJE BEOGRAD, CARICE MILICE 2 TEL: 011/ FAX: 011/ BANCA INTESA AD BEOGRAD NOVI BEOGRAD, MILENTIJA POPOVIĆA 7B TEL: 011/ FAX: 011/ ENERGY FINANCING TEAM DOO NOVI BEOGRAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 10B/II TEL: 011/ FAX: 011/ EPOXAN ČAČAK, GRADSKO ŠETALIŠTE BB TEL: 032/ FAX: 032/ BEOGRADSKA BERZA NOVI BEOGRAD, OMLADINSKIH BRIGADA 1 TEL: 011/ FAX: 011/ ERSTE BANK NOVI SAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 3 TEL: 021/ FAX: 021/ BERLIN-CHEMIE, PREDSTAVNIŠTVO SRBIJA BEOGRAD, PRILEPSKA 1 TEL: 011/ FAX: 011/ EUROBANK EFG BEOGRAD, KOLARČEVA 3 TEL: 011/ FAX: 011/ CENTRALNI REGISTAR BEOGRAD, TRG NIKOLE PAŠIĆA 5 TEL: 011/ FAX: 011/ BEOGRADSKE ELEKTRANE NOVI BEOGRAD OMLADINSKIH BRIGADA 1

127 KOLEKTIVNI ČLANOVI SAVEZA EKONOMISTA SRBIJE FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT NOVI SAD SIME MILUTINOVIĆA SARAJLIJE 32 Tel: 021/ Fax: 021/ FAKULTET ZA MENADŽMENT ZAJEČAR, PARK ŠUMA KRALJEVICA BB TEL: 019/ GALEB GROUP ŠABAC, POCERSKA 111 TEL: 015/ FAX: 011/ ITM GROUP NOVI BEOGRAD, OMLADINSKIH BRIGADA 86 TEL: 011/ FAX: 011/ JUGOREGISTAR NOVI BEOGRAD NARODNIH HEROJA 30 TEL: 011/ FAX: 011/ KANCELARIJA ZA EVROPSKE POSLOVE IZVRŠNO VEĆE AP VOJVODINE NOVI SAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 16 TEL: 021/ FAX: 021/ KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD GALENIKA AD ZEMUN, BATAJNIČKI DRUM BB TEL: 011/ FAX: 011/ KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD, SVETOG SAVE 14 TEL: 011/ FAX: 011/ Komisija za hartije od vrednosti GRADSKE PIJACE BEOGRAD, ŽIVKA KARABIBEROVIĆA 3 TEL: 011/ HYPO ALPE ADRIA BANK AD BEOGRAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 6 TEL: 011/ FAX: 011/ KOMISIJA ZA HARTIJE OD VREDNOSTI NOVI BEOGRAD, OMLADINSKIH BRIGADA 1 TEL: 011/ FAX: 011/ KBC BANKA AD BEOGRAD BEOGRAD, POŽEŠKA 65B TEL: 011/ FAX: 011/

128 KOLEKTIVNI ČLANOVI SAVEZA EKONOMISTA SRBIJE M&V INVESTMENTS NOVI BEOGRAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 115Đ TEL: 011/ FAX: 011/ NLB BANK NOVI BEOGRAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 165/V TEL: 011/ FAX: 011/ MEĐUNARODNI CENTAR ZA RAZVOJ FINANSIJSKOG TRŽIŠTA DOO BEOGRAD, NEBOJŠINA 12 TEL: 011/ FAX: 011/ PRIVREDNA KOMORA BEOGRADA BEOGRAD, KNEZA MILOŠA 12 TEL: 011/ FAX: 011/ METEOR SN BIRO EXPORT IMPORT BEOGRAD, PROLETERSKE SOLIDARNOSTI 34 TEL: 011/ FAX: 011/ PUPIN TELEKOM DKTS ZEMUN, BATAJNIČKI PUT 23 TEL: 011/ FAX: 011/ NACIONALNA SLUŽBA ZA ZAPOŠLJAVANJE BEOGRAD, KRALJA MILUTINA 8 TEL: 011/ FAX: 011/ PTT SAOBRAĆAJA SRBIJA BEOGRAD, TAKOVSKA 2 TEL: 011/ FAX: 011/ NELT CO BEOGRAD, KARAĐORĐEVA 65 TEL: 011/ FAX: 011/ RAIFFEISENBANK AD NOVI BEOGRAD, BULEVAR AVNOJ-A 64A TEL: 011/ FAX: 011/ Republika Srbija Ministarstvo Finansija UPRAVA CARINA NIS NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE NOVI SAD, NARODNOG FRONTA 12 TEL: 021/ FAX: 021/ REPUBLIKA SRBIJA MINISTARSTVO FINANSIJA -UPRAVA CARINA NOVI BEOGRAD, BULEVAR AVNOJ-A 155A TEL: 011/ FAX: 011/

129 KOLEKTIVNI ČLANOVI SAVEZA EKONOMISTA SRBIJE SOCIETE GENERALE SRBIJA NOVI BEOGRAD, VLADIMIRA POPOVIĆA 6 TEL: 011/ FAX: 011/ UNICREDIT BANK BEOGRAD, RAJIĆEVA TEL: 011/ FAX: 011/ UNIVERZAL BANKA AD BEOGRAD, FRANCUSKA BB TEL: 011/ / SOKO ŠTARK BEOGRAD, KUMODRAŠKA 249 TEL: 011/ FAX : 011/ UNIVERZITET U BEOGRADU EKONOMSKI FAKULTET BEOGRAD, KAMENIČKA 6 011/ / SRBIJAŠUME NOVI BEOGRAD, BULEVAR MIHAJLA PUPINA 113 TEL: 011/ VIŠA POSLOVNA ŠKOLA NOVI SAD NOVI SAD, VLADIMIRA PERIĆA VALTERA 4 TEL: 021/ FAX: 021/ SU-PORT Ltd, JAT AIRWAYS SYSTEM BEOGRAD, AERODROM NIKOLA TESLA TEL: 011/ FAX: 011/ ZAVOD ZA URBANIZAM NOVI SAD, BULEVAR CARA LAZARA 3/III TEL: 021/ FAX: 021/ UDRUŽENJE BANAKA SRBIJE BEOGRAD, BULEVAR KRALJA ALEKSANDRA 86/II TEL: 011/ FAX: 011/ ŽITOSREM AD INĐIJA, VOJVODE PUTNIKA 2 TEL: 022/ FAX: 022/