TURBULENCIJE U EUROZONI I USLOVI NJENOG OPSTANKA TURBULENCE IN THE EUROZONE AND CONDITIONS OF ITS SURVIVAL

Transcription

1 UDK :[ (4) DOI /PRI M TURBULENCIJE U EUROZONI I USLOVI NJENOG OPSTANKA TURBULENCE IN THE EUROZONE AND CONDITIONS OF ITS SURVIVAL dr. sc. Husein Muratović VŠPM Primus Gradiška Rezime: U ovom Radu razmatrana je monetarna i fiskalna politika Evropske unije, odnosno eurozone, finansijska liberalizacija, neophodnost izmjene Lisabonskog, odnosno Rimskog ugovora, nemogućnost opstanka dvaju konstitutivnih, a suprotstavljenih naĉela Unije (1. da svaka ĉlanica plaća za svoje greške i 2. da ĉlanica Unije ne moţe propasti), fiskalna i šira ekonomska perspektiva i uslovi pod kojima eurozona moţe opstati. Pored toga, razmatranje je fokusirano na plan za ujednaĉavanje ekonomske politike Evropske unije i na pravce mogućih rješenja problematike eurozone. Ključne riječi: monetarna unija, fiskalna unija, eurozona, mehanizam deviznih kurseva, Evropski monetarni sistem, Ekonomska i monetarna unija, Evropska centralna banka, Mastriški kriteriji konvergencije, Pakt o stabilnosti i rastu, fiskalna harmonizacija, multilateralni nadzor, fiskalni kapacitet, liberalizacija, ĉvrsta pravila, Anticikliĉni (stabilizacioni) fond. Abstract: In this paper, the monetary and fiscal policies of the European Union-the eurozone have been examined, including the financial liberalization, the need for change of Lisbon and Rome Treaty, the inability of survival of the two constituent but opposing principles of the Union (1. each member has to pay for its mistakes and 2.that a member of the Union cannot fail), fiscal and broader economic outlook and conditions under which the euroarea cannot survive. In addition, consideration is focused on the plan for the harmonization of the economic policies of the European Union and on the directions of the possible solutions of the problems in the eurozone. Uvod Monetarna i fiskalna politika Evropske unije bila je predmet razliĉitih prouĉavanja i analiza u Evropi, a naroĉitu paţnju nauĉne, struĉne i šire javnosti ova problematika pobudila je u posljednje tri godine, što korespondira nastankom i širenjem duţniĉke krize, prouzrokovane fiskalnom nedisciplinom u Evropskoj uniji, a posebno u eurozoni. S tim u vezi postavljaju se pitanja: kako na duţi rok stabilizovati finansijsko stanje u eurozoni, koje institute i mehanizme pri tome koristiti u situaciji kada je monetarna politika na nadnacionalnom nivou (nivou Evropske centralne banke-ecb), a kada ĉlanice eurozone nisu voljne da se odreknu suverniteta nad fiskalnom politikom? Dosadašnji pokušaji da se fiskalna disciplina ostvari primjenom Mastriških kriterija konvergencije i Paktom o stabilnosti i rastu, te njihovom promijenjenom institucionalnom arhitekturom sredinom godine, nisu dala oĉekivane rezultate. U radu su analizirani postulati evropske monetarne politike i u okviru njih Mastriški kriteriji konvergencije, neefikasnost fiskalne politike Evropske unije, pravci mogućih rješenja problema eurozone, Evropski stabilizacioni mehanizam, Plan za ujednaĉavanje ekonomske politike Evropske unije, odnosno eurozone Postulati evropske monetarne politike Postulati evropske finansijske politike razmatrani su preko Mastriških kriterija konvergencije i dijelom preko Pakta o stabilnosti i rastu. Tako, da bi se bolje razumjela monetarna politika Evropske unije, odnosno eurozone, valja znati na ĉemu je podstaknuta ĉvršća evropska monetarna saradnja. Tri su osnovna razloga za ovo: 1. potreba za većom ulogom Evrope u svjetskom monetarnom sistemu (odnosno jaĉe pariranje dolaru i jenu), 2. namjera da se od Evrope stvori veliko, ujedinjeno trţište bez ograniĉenja i 3. potreba za zajedniĉkom poljoprivrednom politikom. Da bi se od Evrope stvorilo ujedinjeno trţište, pored carinskih, odnosno trgovinskih, valjalo je eliminisati i monetarne prepreke. U ostvarivanju ovoga cilja jedna od kljuĉnih prepreka bile su kursne fluktuacije koje su mogle uticati na promjenu unutarevropskih relativnih cijena. Unutarevropska neusklaċenost valutnih kurseva relativizirala je sistem pomoći poljoprivredi, dovodeći jedne zemlje u nepovoljniji, a druge u povoljniji poloţaj, što je posljediĉno dovelo do promjena realne vrijednosti domaćih cijena (koje su 3

2 potpomagane), a što je rezultiralo nezadovoljstvom poljoprivrednika u odreċenim zemljama. Prvi institucionalni korak ka evropskom monetarnom ujedinjenju bio je Evropski monetarni sistem (EMS). Evropski monetarni sistem u osnovi je bio zasnovan na fiksnom, ali prilagodljivom konverzijskom kursu, odnosno na mehanizmu konverzijskih kurseva ERM i evropskoj monetarnoj jedinici (EKI) i uspostavljenim centralnim konverzijskim kursom prema EKI-ju za svaku sudjelujuću valutu. Na osnovu ovakvih kurseva uspostavljeni su bilateralni centralni kursevi sa granicama bilateralnih fluktuacija oko centralnog kursa, koji su fiksirani na ± 2,25%, osim za LIT, koja je bila odreċena na ± 6%. Iako su uspostavljeni fiksni kursevi pozitivno uticali na ţeljenu makroekonomsku stabilnost, koja je, izmeċu ostalog, proisticala i iz veće liberalizacije zapadnoevropskog trţišta (bez monetarnih prepreka), ipak su bila ĉešća usklaċivanja kurseva valuta i širi nadzor nad kretanjem kapitala. I pored toga, bilo je prostora za primjenu nacionalne monetarne politike ĉlanica. Ali, budući da se Evropskim monetarnim sistemom nisu mogli da ostvare ţeljeni ciljevi monetarne politike Unije, dogovoreno je da se ustanovi jedna valuta i jedna centralna banka (Evropska centralna banka), koja bi do formiranja Ekonomske i monetarne unije (EMU) kreirala monetarnu politiku Unije. UvoĊenjem eura i donošenjem odluke da njime upravlja Evropska centralna banka (ECB), uĉinjeni su radikakni potezi u monetarnoj politici Evropske unije. Mastriškim sporazumom (ugovorom) sve ĉlanice obavezale su se da provode pet zahtjeva konvergencije. To se odnosilo na postojeće zemlje ĉlanice, ali i one koje ţele da postanu nove ĉlanice eurozone. U pripremi Mastriškog ugovora makroekonomske prilike u zemljama Unije znaĉajno su se razlikovale, pa su se u skladu s tim razlikovale i njihove makroekonomske politike. Stoga je postojala realna bojazan da odreċene zemlje nisu u mogućnosti da ispune zahtijevanu monetarnu disciplinu, što su dogaċaji u periodu od godine pa naovamo nedvosmisleno potvrdili. U to vrijeme Njemaĉka je bila najviše zainteresovana za stabilnost cijena, pa je, kao jedna od vodećih zemalja, zahtijevala da i druge zemlje prihvate kriterije vezane za stabilnost cijena kao prioritet. Stoga je prvi Mastriški zahtjev bio direktno tretiranje dopuštene stope inflacije. Dakle, zahtjevi Mastrihta bili su slijedeći: 1. prosjeĉna stopa inflacije ne smije biti viša od prosjeĉne stope u tri drţave s najniţom stopom inflacije, uvećanom za 2%; 2. dugoroĉne kamatne stope u zemlji ĉlanici ne smiju biti više od prosjeĉne stope u tri drţave ĉlanice sa najniţom stopom, uvećanom za 2%; 3. odrţavanje stabilnog deviznog kursa valute drţave u odreċenim okvirima, gdje najveće odstupanje moţe biti 2,5% od centralnog kursa Evropske centralne banke, odnosno zahtjev da svaka zemlja mora uĉestvovati u Mehanizmu deviznih kurseva (ERM) najmanje dvije godine bez devalvacije svoje valute. S obzirom da tada odreċene zemlje (Italija) nisu mogle odrţati devizni kurs svoje valute u zadatim vrijednostima, bilo je dopušteno ovo odstupanje 15%; 4. budţetski deficit zemlje ne smije biti veći od 3% vrijednosti iznosa njenog godišnjeg bruto društvenog proizvoda (BDP); 5. uĉešće javnog duga zemlje ne smije biti veće od 60% vrijednosti njenog godišnjeg bruto društvenog proizvoda. Prema navedenom, vidljivo je da je zahtjev za stabilnošću cijena bio prvi kriterij koji se odnosio na postojeće, ali i na nove ĉlanice, koje su imale zadani okvir kojeg su morale ispuniti prije ulaska u eurozonu. Da je ovaj zahtjev bio rigorozan i teško ostvarljiv za neke od ĉlanica, pokazao je naredni vremenski period. Istina, odreċena drţava, sklona inflaciji, mogla je godinu prije ulaska u eurozonu da zamrzne tekuće cijene (energije, prevoza, da manevriše s porezima i sl.) i da udovolji traţenom kriteriju vezanom za visinu inflacije, što su neke zemlje i uradile (npr. Grĉka) i što im se vratilo kao bumerang. Drugi kriterij, vezan za dugoroĉne prosjeĉne kamatne stope, bio je direktno povezan sa odvraćanjem neke zemlje, sklone manipulacijama sa nivoom cijena, da bi udovoljila traţenom kriteriju. Vrijeme je pokazalo da ni ovaj kriterij nije poštovan. Treći kriterij, koji se odnosio na odrţavanje stabilnog deviznog kursa valute u odreċenim okvirima i uz dopuštena odstupanja od centralnog kursa Evropske centralne banke u iznosu od 2,5%, zahtijevao je od zemlje da mora uĉestvovati u sistemu ERM najmanje dvije godine bez devalvacije svoje valute, odnosno zemlja je trebala da dokaţe da je sposobna da kurs svoje valute odrţi u okvirima propisanih vrijednosti i dopuštenih odstupanja. Ĉetvrti kriterij, koji se odnosio na budţetski deficit, koji moţe biti do 3% vrijednosti BDP-a, povezan je sa inflacijom, koja inaĉe nije poţeljna i koja, po pravilu, odraţava neke od problema nacionalne privrede (S. Jović). Naime, inflacija moţe biti i rezultat visokih budţetskih deficita, što je opšte poznato. Naime, posuċivanjem finansijskih sredstava za pokrivanje budţetskih deficita vlada se zaduţuje. Prekoraĉenjem 4

3 granice zaduţenja finansijskim trţištima šalje se loš signal i kreditori se dovode u sumnju. Jedna od njihovih reakcija moţe biti prestanak daljeg kreditiranja, smanjenje iznosa sredstava, traţenje dodatnih garancija i postavljanje rigoroznijih kreditnih klauzula. Nakon ovoga, vladi zemlje preostaje obiĉno jedina alternativa da bi se finansirao deficit, a to je povećana emisija novca. Veći rast novĉane mase od optimalne, odnosno od realnog društvenog proizvoda, rezultira inflacijom. Stoga je vaţno da budţetski deficiti budu u predviċenoj granici. U vezi s dopuštenim iznosom budţetskog deficita, postavlja se i pitanje zašto baš 3% iznosa BDP-a, a ne neka druga vrijednost. I ovdje je uticaj Njemaĉke bio presudan. Naime, Njemaĉka je duţi vremenski period primjenjivala pravilo da je deficit budţeta opravdan ako se sredstva deficita ulaţu u javne investicije (puteve, komunikacije i proizvodnu infrastrukturu), koje će doprinjeti rastu, odnosno koje će obezbjediti izvore iz kojih će deficit biti pokriven. Budući da su ova ulaganja u Njemaĉkoj u prosjeku iznosila oko 3%, preovladalo je mišljenje da budţetski deficit u istom iznosu bude i za zemlje Evropske unije. Vrijeme je pokazalo da je ovako kvantifikovana granica problematiĉna za mnoge zemlje, ĉlanice i da one i stoga imaju znaĉajna zadata prekoraĉenja. Kao trajnije obiljeţje fiskalne discipline uveden je kao kriterij i javni dug. Naime, stopa inflacije moţe se privremeno sniziti, budţetski deficit se manipulacijom odreċenih troškova i poreza moţe dovesti u traţene (zahtijevane) granice, ali ne i javni dug. Stoga je odreċena granica javnog duga 60% vrijednosti godišnjeg bruto društvenog proizvoda. Ovako kvantifikovana visina postavljena je stoga jer je u vrijeme pripreme Mastriškog ugovora (1991. godine) to bila prosjeĉna visina javnog duga kod većine zemalja ĉlanica. Visina javnog duga zemalja ĉlanica ubrzo je postala znaĉajnije razliĉita. Tako su u periodu do godine neke zemlje imale dvostruko veći iznos javnog duga od zatijevanog Mastriškim kriterijima konvergencije. Naime, veći dug od prosjeka imale su Belgija (120%), Italija (115%), Grĉka (105%), Švedska (78%), Holandija (90%), Španija (88%) i Austrija (62%). Ispod prosjeka javni dug imale su Danska (59%), Francuska (58%), Portugal (58%), Irska (50%), Finska (48%) i Velika Britanija (44%). Budući da osam zemalja nije ispunjavalo traţeni kriterij, bilo je jasno da se mora pronaći odreċeni kompromis, koji je naċen u prijedlogu formulacije Belgije da se dug kreće u pravcu datog kriterija. Dakle, već u poĉetku primjene Mastriških kriterija bilo je oĉigledno da ovaj kriterij ne moţe biti ispoštovan i da će vremenom fiskalno nedisciplinovane zemlje, ali i Uniju, dovesti u duţniĉke probleme. Mastriški ugovor uveo je novinu koja se ogleda u tome da glavna (monetarna) integracija ne mora da obuhvati sve zemlje, ĉlanice Evropske unije. Naime, budući da se Velika Britanija protivila ulasku u ĉlanstvo Monetarne unije, ona je ostala po strani kod integracija u monetarnoj sferi. Kasnije joj je ostavljena klauzula za mogućnost izbora (u sluĉaju da se odluĉi prikljuĉiti Monetarnoj uniji). Pored Velike Britanije van Monetarne unije ostali su Švedska, koja nije htjela u Monetarnu uniju i Grĉka, koja tada nije ispunila zahtjevane Mastriške kriterije. Ulaskom novih zemalja u Evropsku uniju godine i godine, širi se Evropska unija, ali i Monetarna unija. Naime, neke od ovih zemalja prihvatile su euro (kada su ispunile traţene kriterije konvergencije) ili su svoju valutu vezali za euro, dok su druge zemlje pustile svoje valute da flukturiraju. Kako Mastriški kriteriji konvergencije nalaţu, novoprimljene zemlje, koje do tada nisu pristupile eurozoni, moraju da proċu kroz Mehanizam deviznih kurseva (ERM) u trajanju od najmanje dvije godine, da nemaju devalvacije nacionalne valute i da ispune ostale traţene kriterije. Vrijeme je pokazalo da je zadovoljenje, odnosno ispunjavanje navedenih kriterija monetarne i fiskalne konvergencije bilo teško ostvarivo i za najrazvijenije zemlje ĉlanice, budući da su tada samo Luksemburg i Austrija ispunjavale navedene kriterije, dok je većina zemalja ispunjavala jedan ili dva navedena kriterija Mastrihta. Pakt o stabilnosti i rastu dogovor je drţava ĉlanica vezan za fiskalnu politiku. Odnosi se na treću fazu Ekonomske i monetarne unije (EMU), odnosno na nepovratno fiksiranje kurseva i uvoċenje jedinstvene valute eura. Poĉeo se primjenjivati 1. januara godine kako bi se osiguralo da drţave ĉlanice EMU-a odrţavaju fiskalnu disciplinu nakon uvoċenja jedinstvene valute (eura). Drţave ĉlanice, koje su prihvatile euro trebaju se pridrţavati Mastriških kriterija konvergencije (pribliţavanja), a Pakt o stabilnosti i rastu treba da osigura njihovo provoċenje. Fiskalni kriteriji konvergencije su budţetski deficit (do 3% visine vrijednosti godišnjeg BDP-a zemlje) i javni dug (do 60% vrijednosti godišnjeg BDP-a zemlje). U formalnom smislu Pakt o stabilnosti i rastu uveden je Rezolucijom Evropskog vijeća (usvojen u Amsterdamu 17. juna godine) i dvjema uredbama Vijeća od 7. jula godine. U njima su detaljno razraċeni tehniĉki detalji dogovora u smislu nadgledanja budţetskih stavki i koordinacije ekonomskih politika pri pojavi prekomjernih deficita kod pojedine zemlje ĉlanice. 5

4 Pakt o stabilnosti i rastu uveden je: - da bi se provodila razumna budţetska politika, - da bi se saĉuvala stabilnost cijena, - da bi se dobro upravljalo finansijama i - da bi se obezbjedila fiskalna disciplina ĉlanica. ProvoĊenje Pakta o stabilnosti i rastu zasnivalo se na dva kriterija: 1. naĉelu multilateralnog nadzora i 2. procedurama u sluĉaju prekomjernih deficita. Osnovni elementi ovih stubova definisani su sa dvije Rezolucije Vijeća Evrope. Nadzor budţetskih pozicija odnosio se na srednjoroĉni sistem upozoravanja i na kratkoroĉni nadzor. Naime, kod prekoraĉenja deficita nastupaju mjere Vijeće Evrope koje se donose na prijedlog Komisije Evropske unije kao najvišeg organa. Ovaj sistem zasniva se na izvještaju koje ĉlanice dva puta godišnje dostavljaju pomenutoj Komisiji. Kod prekoraĉenja deficita provodi se procedura koja traje 10 mjeseci. U igri je prvo tzv. sistem ranog upozoravanja koji se odnosi na srednjoroĉne pozicije i njime u ranoj fazi treba da se prepoznaju eventualne prepreke u izvršenju ciljeva Pakta o stabilnosti i rastu. U okviru njega sadrţana je obaveza prezentacije godišnjih programa stabilnosti zemalja ĉlanica EMU i planova konvergencije ostalih zemalja ĉlanica EU. Ti planovi sadrţe srednjoroĉne budţetske projekcije i planove koje imaju za cilj ostvarenje budţetske ravnoteţe ili ĉak suficita. Ovakve programe moraju podrţati Komisija Evropske unije, Evropska centralna banka, te Ekonomsko-finansijska komisija EU, kako bi to predoĉili Vijeću EU, odnosno Vijeću ECOFIN-a. Na osnovu izloţenih podataka Vijeće donosi odluku moţe li dotiĉna drţava da odrţi deficite u granici 3% bruto društvenog proizvoda. Dakle, Vijeće prihvata ili odbija planove ĉlanica koje su prekoraĉile budţetske pozicije i vraća ih na doradu. U sluĉaju da je odluka Vijeća negativna, ĉlanica mora revidirati planove i postupke kako bi u ponovljenom procesu dobila pozitivnu ocjenu. U sluĉaju da upozoravana drţava ne postupi po datim uputama, slijede kaznene mjere. Prije toga kratkoroĉnim nadzorom opet se provjeravaju budţetske pozicije i Komisija definitivno donosi odluku da li postoji prekomjerni budţetski deficit i da li je budţetska politika neke zemlje ĉlanice adekvatna da ostvari predviċene ciljeve. Mišljenja Vijeća Evrope moţe biti ublaţeno u sluĉaju da doċe do neoĉekivanih poremećaja u privredi jedne zemlje ĉlanice. Tako, ako se bruto društveni proizvod smanji za 2,5% ili više njoj se dopušta da deficit bude viši od 3%. Sve ispod toga nema olakšavajućih okolnosti. Negativno mišljenje Vijeća Evrope rezultira slijedećim sankcijama: - informisanje poslovne i šire javnosti pri emitovanju obveznica date drţave; - EIB revidira kreditnu politiku za datu zemlju; - deponovanje beskamatnih depozita, koje je obavezno; - odreċivanje novĉanih kazni datoj zemlji. Nakon što se Vijeće odluĉi za konkretne mjere, datoj zemlji daju se još dva mjeseca da deficit dovede u zahtjevane granice prije primjene kaznenih mjera. Ukoliko se zahtjevi Vijeća ne ispune, sankcije stupaju na snagu odmah. Najznaĉajnija sankcija u tom sluĉaju je deponovanje beskamatnog depozita. Veliĉina mu se sastoji od fiksnog (inicijalnog) dijela koji iznosi 0,2% BDP-a, te varijabilnog dijela koji iznosi 0,1% BDP-a za svaki procentni poen za koji je stvarni deficit veći od referentnog (3% BDP-a). Ako fiskalna politika zemlje i dalje nije usklaċena sa zahtjevima Pakta, taj depozit se pretvara u bespovratnu novĉanu kaznu. Praksa je pokazala da Mastriški kriteriji konvergencije i Pakt o stabilnosti i rastu nisu dali oĉekivane rezultate. To se objektivno moglo i oĉekivati: - zbog nerealno postavljenih kriterija, koji su bili linearno dati za sve zemlje, - zbog komplikovanih i sporo provodivih kriterija vezanih za Pakt, - zbog niskih iznosa kazni za prekoraĉenje odreċenih granica deficita i - zbog ciljeva finansijske politike eurozone koja je preferirala stabilne cijene, ali ne i neutralisanje negativnih privrednih ciklusa. To je ostavljeno nacionalnim budţetima ĉlanica. 6

5 Prihvatanjem Mastriških kriterija konvergencije, i u trećoj fazi, uspostave Evropske i monetarne unije (EMUa), sva ovlaštenja nacionalnih centralnih banaka (NCB) o monetarnoj politici prenesena su na Evropsku centralnu banku (ECB). Dakle, monetarnu politiku eurozone kreira Evropska centralna banka, a njeno opeativno provoċenje u nadleţnosti je nacionalnih centralnih banaka ĉlanica, što je imalo znaĉajne implikacije na eurozonu. Naime, ovo je jedinstven sluĉaj u svijetu da je monetarna politika na supranacionalnom nivou (nivou Evropske centralne banke), a fiskalna politika u nacionalnoj nadleţnosti ĉlanica. Razliĉito pozicioniranje dva najvaţnija segmenta makroekonomske politike moglo je biti provodivo u uravnoteţenim ekonomskim, socijalnim i politiĉkim okolnostima i davati dobre rezultate, ali ne i u turbulentnim okolnostima i u uslovima gdje su zemlje sa razliĉitom privrednom strukturom i razliĉitim stepenom razvijenosti, imale i razliĉite privredne cikluse i razliĉite tekuće i razvojne probleme. Na ove cikluse pojedine ĉlanice nisu mogle uticati monetarnom politikom, budući da pri jednoj valuti moţe postojati samo jedna kamatna stopa i jedan devizni kurs, što implicira da mora postojati i jedna centralna banka i jedinstvena monetarna politika. I dok je nacionalna valuta drţavi omogućavala prilagoċavanje kamatnih stopa, devalvacije i primjenu drugih mjera i instrumenata monetarne politike, kojima se uticalo na privredne cikluse, u eurozoni samostalna monetarna politika više nije moguća, s obzirom da je ona prenesena na nadnacionalni nivo i da Evropska centralna banka moţe voditi jedinstvenu monetarnu politiku, ali ne i monetarnu politiku koja bi bila prilagoċavana odreċenoj zemlji ĉlanici Evropske unije, odnosno eurozone. Sa monetarnog aspekta posmatrano, to podrazumijeva da sve ĉlanice imaju koristi od rasta, ali i probleme kada jedna (ili više njih) ima(ju) pad privredne aktivnosti. Prednosti eura kao jedinstvene valute trebale su biti: - uklanjanje rizika u fluktuacijama deviznih kurseva izmeċu razliĉitih valuta, - izjednaĉuje kamatne stope iste prirode i namjena, - eliminisanje transakcijskih troškova, - jedinstvena valuta pogoduje jaĉoj integraciji trţišta, - podstiĉe se konkurencija, transparentnost i uporedivost cijena, - stabilnost kursa vaţna je za ravnoteţu sklopljenih komercijalnih ugovora, - jedinstvena valuta (euro) doprinosi uklanjanju zadnjih prepreka u integraciji evropskog finansijskog trţišta, - šire i likvidnije finansijsko trţište omogućava lakše finansiranje neravnoteţa bilansa tekućih transakcija i javnih zajmova, - euro olakšava plaćanja i putovanja graċanima Unije, - euro je trebao da doprinese brţem udruţivanju obveznica i većem prometu dionica. Pored pozitivnih, uvoċenje eura kao jedinstvene valute, moţe imati i negativne posljedice, što je praksa nedvosmisleno pokazala. MeĊutim, koje prednosti ili nedostaci od uvoċenja eura kao jedinstvene valute na duţi rok će se ostvarivati, u konaĉnici pokazaće vrijeme. Ĉinjenica da je uvoċenje eura dobro koncipirano i da je provodljivo i sa pozitivnim efektima u uravnoteţenim, ali ne i u turbulentnim okolnostima. I ne samo to. Problem je postao i stoga što ĉlanice gubitak autonomne monetarne politike nadomještaju budţetskim deficitom i većim zaduţivanjem, te da se kao rezultat prekomjerne javne potrošnje vrši ne samo njeno laţno bilansiranje, već i namjera da se teret duga prebacuje na druge ĉlanice, što je pokazala duţniĉka kriza kod odreċenih zemalja eurozone u periodu godine, gdje je primjer prekomjerne javne potrošnje i enormnog zaduţenja Grĉke ilustrativan Neefikasnost fiskalne politike Evropske unije Neefikasnosti finansijske politike Unije doprinjela su decentralizovana i na nacionalnim nivou zadrţana fiskalna ovlaštenja, budući da ona nisu rezultirala povoljnim efektima usaglašavanjem indirektnih poreza (u prvom redu poreza na dodanu vrijednost i akciznih poreza) i multilateralnim nadzorom nad budţetskim deficitima i javnom dugu. Na nadnacionalnom nivou (Evropske unije) ostao je samo onaj dio fiskalnih ovlaštenja koja su mu ĉlanice prenijele, te budţet kao jedini instrument koji je u iskljuĉivoj nadlaţnosti Unije. MeĊutim, budţet Evropske unije je malen i njime se finansiraju taĉno odreċene namjene, tako da za ozbiljnije intervencije u nepovoljnoj fazi privrednog ciklusa nema ĉak ni simboliĉnog iznosa sredstava. Stoga se opravdano postavlja pitanje: moţe li eurozona opstati u situaciji kada fiskalna politika na nacionalnom nivou treba da preuzme znaĉajan dio zadataka i monetarne politike i kada ona nije dovoljno harmonizovana (posebno u domenu direktnih poreza, odnosno poreza na dohodak, poreza na dobit kompanija 7

6 i imovinskih poreza) i kada su budţetski deficiti dvostruko veći od onih propisanih Mastriškim kriterijima konvergencije? Budući da je monetarna politika Evropske unije samo jedan od segmenata opšte ekonomske politike, ona objektivno nije u mogućnosti da nadomjesti redukovani obim fiskalne politike Unije, koja je decentralizovana i dominantno na nacionalno nivou i opšte privredne politike, koja se razlikuje od zemlje do zemlje ĉlanice. Dakle, budući da su razliĉito pozicionirane i sa razliĉitim zadacima, monetarna i fiskalna Evropske unije nisu dale oĉekivane rezultate i pored ustanovljenja Mastriških kriterija konvergencije i Pakta o stabilnosti i rastu i naknadne izmjene njihove institucionalne arhitekture sredinom godine. Finansijsku liberalizaciju u EU, kao jedan od njenih ciljeva, ispravno je razmatrati u normalnim i u turbulentnim okolnostima, što su pokazala dešavanja u Evropskoj uniji (EU) u posljednje tri godine. Većina finansijskih teoretiĉara slaţe se u stavu da u normalnim privrednim okolnostima postoji monetarna i dijelom fiskalna liberalizacija, a da je ona u turbulentnim okolnostima redukovana kod oba ova segmenta. U ovome prednjaĉe najveće i najjaĉe zemlje ĉlanice, koje vlastite interese nastoje da prikaţu i nametnu kao opšte interese Evropske unije, što manje i ekonomski slabije zemlje (ĉlanice) doţivljavaju kao hegemoniju u prvom redu Njemaĉke i Francuske. Analizirajući Lisabonski ugovor, njegova ograniĉenja i implikacije, smatramo da je potreban veći obim nadleţnosti koji bi trebao da ima nivo Unije nego što je do sada i da se u postojećim institucionalnim okolnostima mora ţrtvovati jedno od dva suprotstavljena konstitutivna naĉela (1. da svaka ĉlanica plaća za svoje greške i 2. da ĉlanica Unije ne moţe propasti). Istina, navedena naĉela mogla bi opstati kada bi deficiti nedisciplinovanih ĉlanica bili kontinuirano pokrivani iz Evropskog stabilizacionog fonda. MeĊutim, s obzirom na kritiĉku masu javnosti u fiskalno odgovornim zemljama i na sve veće budţetske deficite, smatramo da navedena dva konstitutivna naĉela neće moći opstati, što ukazuju potresi i problemi koje je izazvao deficit Grĉke, koji je neuporedivo manji (oko šest puta) od onoga kod Italije i gdje ekonomski najjaĉe ĉlanice (Francuska) pomaţući Grĉkoj, ustvari pomaţu svoje banke koje u svom portfelju imaju grĉke javne obveznice u iznosu od oko 109 milijardi evra. Budući da su grĉke javne obveznice proglašene finansijskim smećem, ni otpis dodatnih oko 130 milijardi eura duga nije pomogao Grĉkoj da se stabilizuje, već samo da izbjegne bankrot. S obzirom na postojeće probleme u eurozoni i na divergentne pristupe njenog rješavanja, posebno je vaţno pitanje koje se odnosi na fiskalnu i širu ekonomsku perspektivu Evropske unije, odnosno eurozone. Smatramo da evrozona moţe da opstane pod odreċenim institucionalnim i sadrţajnim uslovima. Pri tome pod institucionalnim uslovima podrazumijevamo: izmijenjeni Ustav EU, koji će dati veća prava nadnacionalnom nivou (nivou Unije), gdje će se vaţne odluke donositi kvalifikovanom većinom, a ne konsenzusom i gdje pojedina ĉlanica neće moći da blokira donošenje odluka, ustanovljenje odreċenog stepena fiskalne unije i formiranja Ekonomske evropske vlade koja bi kreirala daleko usaglašeniju makroekonomsku politiku Evropske unije. Najkraće reĉeno, ako je primarni cilj oĉuvanje eura, odnosno eurozone, onda se s pravom moţe zakljuĉiti da Evropa, odnosno eurozona, opstaje samo na bitno izmijenjenim institucionalnim pravilima i njihovoj dosljednoj primjeni. To nadalje nameće zakljuĉak o neophodnosti izmjene Lisabonskog, odnosno Rimskog ugovora i prenošenja daleko većih fiskalnih i drugih ovlaštenja na nivo Unije. Sadrţajni uslovi odnose se preteţno na fiskalnu politiku. Jedan od kljuĉnih faktora u ovoj politici je harmonizacija ne samo indirektnih poreza (poreza na dodanu vrijednost i akciza), već i direktnih poreza (poreza na dobit i poreza na dohodak). Eliminisanje poreskih oaza, odnosno poreskih ostrva Robina Huda, drugi je zadatak ove politike. Naredni (i najvaţniji) faktor fiskalne politike Evropske unije (EU) je kvantifikovanje javne potrošnje u granicama realnih mogućnosti ĉlanica, odnosno striktno poštivanje Mastriških kriterija konvergencije i Pakta o stabilnosti i rastu. U suprotnom, eurozoni preostaje da ad hoc mjerama i sredstvima iz Evropskog stabilizacionog fonda (ESF) sanira ogromne budţetske deficite pojedinih ĉlanica i da time dovede u pitanje racionalnost postojanja eurozone Pravci mogućih rješenja problema eurozone Evropski stabilizacioni mehanizam Kriza u Evropskoj uniji, odnosno eurozoni postala je dugoroĉnija i sistemska, što je tokom jula godine priznao predsjednik ECB (Triše). Kao rezultat navedene krize donesena je Odluka o kreiranju plana pomoći problematiĉnim zemljama, nazvana Evropski stabilizacioni mehanizam (ESM). Cilj ESM bio ja da se obezbjede zajmovi ĉlanicama sa finansijskim teškoćama u naredne tri godine. Ali, umjesto bilateralnih zajmova ESM se sastojao od 60 milijardi eura Evropske komisije (EK) i 440 milijardi eura SPV (Special Purpose Vehicle), za koje treba da garantuju ĉlanice proporcionalno svom uĉešću u kapitalu Evropske 8

7 centralne banke. Dodatna sredstva od 250 milijardi eura predviċeno je da obezbjedi MeĊunarodni monetarni fond (MMF). Sredstva u iznosu od 440 milijardi eura predviċeno je da se pribave preko posebno kreiranog entiteta koji će pozajmljivati novac na finansijskim trţištima i transferisati ĉlanici koja je u finansijskim problemima. Garancije za pozajmljeni novac daće ĉlanice, gdje je najveće uĉešće Njemaĉke (123 milijarde eura) i Francuske (92 milijarde eura). PredviĊeni iznosi sredstava od Evropske komisije (EK) i MMF trebalo je da pošalju signal finansijskim trţištima da se Evropska unija moţe nositi sa krizom i da neće dopustiti da neka od ĉlanica Unije propadne, što je podrazumijevalo da i dalje ostaju dva konstitutivna, meċusobno suprotstavljena naĉela EU. Nakon objavljivanja odluka Evropskog stabilizacionog plana (ESP), Evropska centralna banka objavila je da je spremna da otkupljuje drţavne i korporativne obveznice eurozone s namjerom da obezbijedi likvidnost i dubinu trţišta. ECB takoċe je objavila da će sve ove intervencije biti sterilizovane i da stoga one ne predstavljaju tzv. quantitative easing, odnosno da nema bojazni od inflacije kao posljedice otkupa drţavnih i korporativnih obveznica. Ustanovljeni Stabilizacioni fond i odluka Evropske centralne banke da otkupljuje drţavne i korporativne obveznice mogla je da predstavlja prvi korak ka odreċenom stepenu fiskalne unije. Uslov za ovo bila je striktna primjena Mastriških kritetija konvergencije i Pakta o stabilnosti i rastu. MeĊutim, budući da paket donesenih mjera Evropskog stabilizacionog plana (ESP) i odluka ECB nisu dale jasan odgovor na pitanja vezana za problem solventnosti, gdje 22 od 27 ĉlanica Evropske unije ima probleme sa prekoraĉenjima limita budţetskog deficita i javnog duga (dakle, ne poštuje Mastriške kriterije konvergencije i Pakt o stabilnosti i rastu), a gdje je pitanje solventnosti u srţi krize, preovladali su stavovi odreċenih ĉlanica Evropske unije da je monetarna unija osuċena na propast bez sliĉnog fiskalnog rješenja. Budući da usvojeni Stabilizacioni plan nije dao rezultate, a da je eskalirala duţniĉka kriza u Italiji, da Grĉku nije stabilizovalo ni otpisivanje duga u iznosu od prvo oko 100 milijardi evra, a zatim još oko 130 milijardi evra, problemi eurozone postali su teţi i zahtijevaju Plan za ujednaĉavanje ekonomske politike Evropske unije, odnosno eurozone Plan za ujednaĉavanje ekonomske politike EU Kriza Mehanizma deviznih kurseva (ERM) poĉetkom 1990-tih godina podstaknula je ubrzavanje formiranja dugo planirane monetarne unije, pa se oĉekivalo da bi postojeća duţniĉka kriza mogla podstaknuti ĉvršće ekonomsko-fiskalno povezivanje zemalja ĉlanica. Moţda je bilo jedno od rješenja koje su dale Njemaĉka i Francuska kao odgovor na duţniĉku krizu. Naime, ove dvije zemlje predstavile su Plan za ujednaĉenje ekonomske politike u Evropskoj uniji, odnosno eurozoni. Plan je u suštini predstavljao uvoċenje stroţih zajedniĉkih pravila u ekonomskoj politici u eurozoni. Pored ostalog, Plan je sadrţavao poštovanje Mastriških kriterija konvergencije i odredbi Pakta o stabilnosti i rastu, ali je konkretizovao i druge mjere: - usaglašavanje granica za odlazak u starosnu penziju (što bi rasteretilo davanja za penzione fondove); - jedinstven porez za velike korporacije (radi slobodnog kretanja kapitala); - usaglašavanje plata u javnom sektoru ĉlanica (jer su one znaĉajan faktor deficita); - ukidanje automatskog povećavanja plata (i njihovo vezivanje za porast produktivnosti); - usklaċivanje kriterija i sistema socijalnog osiguranja (što bi ujednaĉilo i rasteretilo davanja za socijalne fondove); - ograniĉavanje javne potrošnje u granicama realnih mogućnosti ĉlanica; - ograniĉavanje javnog duga svih ĉlanica eurozone treba da bude uneseno u nacionalne ustave ĉlanica i da predstavlja ustavnu obavezu (kategoriju); - uvoċenje automatskih kaznenih mjera za ĉlanice-prekršioce ovih mjera (pravila). Za prihvatanje ovoga Plana Njemaĉka i Francuska bile su spremne da povećaju svoje uĉešće u stabilizacionim fondovima Evropske unije za pomoć zemljama koje su zapale u visoku duţniĉku krizu, odnosno dugove. Jasno je da nova pravila igre, predviċena ovim Planom, vode većoj integraciji Evropske unije i predstavljaju uvod u ustanovljenje svojevrsne Ekonomske evropske vlade. Prihvatanjem navedenih mjera (pravila) i uz harmonizaciju (a ne konkurenciju) poreskih stopa, stvorio bi se pakt za konkurentnost, gdje bi Evropska unija bila i ostala konkurentna SAD, Kini, Indiji i Brazilu. Prigovori ovom Planu bili su oĉekivani. Tako se Talijani nisu sloţili sa kaţnjavanjem prezaduţenih zemalja (jer su sami jedna od tih zemalja), Austrija nije prihvatila pomjeranje granica za odlazak u starosnu penziju, 9

8 Velika Britanija bila je i ostala protiv znaĉajnijeg prenošenja fiskalnih i ekonomskih nadleţnosti na nivo Evropske unije, Grĉka je protiv unošenja u nacionalni ustav odredbe o limitiranim granicama za javni dug, a Španija, Belgija i Luksemburg nisu bile za povezivanje plata sa odreċenim indeksima. Prihvatanje ovih mjera podrazumijevalo bi izmjenu odredbi Lisabonskog ugovora, koji je jedva i sa blaţim odredbama ratifikovan (2010. godine). Ali, aktuelna svjetska i oĉigledna kriza u Evropskoj uniji, odnosno eurozoni i sve jaĉi prodor na evropsko trţište zemalja BRIK-a 1 objektivno će nametnuti pitanje opstanka Evropske unije, odnosno eurozone ili prihvatanja rigoroznijih pravila ponašanja i prenošenja dijela fiskalnog, odnosno ekonomskog suvereniteta na nivo Evropske unije. MeĊutim, dosadašnja iskustva provoċenja Pakta o stabilnosti i rastu izazivaju sumnju u efikasnost predviċenih mjera, ali Evropskoj uniji, odnosno eurozoni, ne preostaje puno manevarskog prostora ako ţeli da opstane. Ĉini nam se da su predloţena pravila, predviċena planom Njemaĉke i Francuske, dio rješenja, ali i da ona moraju biti institucionalno ugraċena u novi Ustav Unije. Nakon razmatranja Plana za ujednaĉavanje ekonomske politike Evropske unije, odnosno politike eurozone, nameće se kljuĉno pitanje: da li je Evropska unija spremna za iznenadne i jake finansijske šokove? Dosadašnja praksa dala je negativan odgovor. S obzirom na širinu i dubinu sadašnje krize u Evropskoj uniji, postavlja se drugo vaţno pitanje: moţe li se odrţati Monetatna unija sa jedinstvenom valutom bez ozbiljnog oblika ekonomske (u prvom redu fiskalne) i politiĉke unije? Bojimo se da je i ovdje odgovor negativan. Na tom tragu bio je svojevremeno i Milton Fridman, kada je teorijski problematizirao mogućnosti i uslove funkcionisanja i opstaka monetarne unije. Iznoseći sliĉnu argumentaciju, on je pri tome imao u vidu otvorenu privredu sa slobodnim protokom roba, usluga, radne snage i kapitala, sa jakom centralnom bankom i centralnim fiskalnim autoritetom. Milton Fridman je smatrao da su centralna banka i centralni fiskalni autoritet nosioci jake valute i da su uspješni kada rade u tandemu. Eurozona sada ima ogromne probleme sa fiskalnom neravnoteţom i rizikom drţavnog duga. Ona ima snaţnu centralnu banku (ECB), ali i fiskalnu fragmentaciju sa djelimiĉnim i nedovoljno ujedinjujućim faktorima (harmonizacija poreskih stopa na indirektne poreze i multilateralni nadzor). Mastriškim kriterijima konvergencije i Paktom o stabilnosti i rastu ĉlanicama je nametnuta fiskalna disciplina postavljanjem ograniĉenja drţavnog budţeta i javnog duga, odnosno dizajniranjem kriterija kojima bi se sprijeĉilo trošenje na teret drugih zemalja. Ali, Ugovor iz Mastrihta nije uspio to sprijeĉiti, što je rezultiralo krizama u Grĉkoj, Irskoj, Portugalu, Italiji i potencijalno u Španiji. Praksa je takoċe pokazala da Mastriški kriteriji konvergencije i odredbe Pakta o stabilnosti i rastu mogu dati zadovoljavajuće rezultate u normalnim okolnostima. MeĊutim, u uslovima šokova, sistem je nedovoljno otporan i dolazi do njegovih kršenja i od najjaĉih ĉlanica. MMF je empirijski dokazao da se većina kršenja dogaċa automatski kada se javni (poreski) prihodi smanjuju, a plaćanja za socijalne transfere, u prvom redu za socijalno osiguranje, povećavaju. MMF je takoċe dokazao da se ĉak oko 80% fiskalnih (sadašnjih) podsticaja tokom ove krize daje nediskrecijski, odnosno da su oni već ugraċeni u sistem i da vlade imaju mali manevarski prostor da podsticajno intervenišu. Istina, ovako izgraċen sistem ne izgleda loše, ali ako povećava prijetnju fiskalnoj nestabilnosti i dovodi do povećanog rizika drţavnog duga nakon velikog šoka, tada se pokazuje da polazna taĉka nije bila dovoljno konzervativna, odnosno adekvatno odreċena. MeĊutim, ako su pravila budţeta Evropske unije previše rigidna i ignorisana u suĉeljavanju sa udarom, onda su fiskalna ponašanja (prekoraĉenja) oĉekivana. Direktni izazov za eurozonu je nepoštovanje fiskalnih pravila i opadanje fiskalne stabilnosti u skupini zemalja ĉiji kreditni rejtinzi opadaju, a troškovi servisiranja duga rastu. To dokazuju primjeri Grĉke, Irske, Italije i Portugala, ĉiji duţniĉki problemi ne bi mogli biti riješeni bez vanjske pomoći i drastiĉnog rezanja javne potrošnje i trasfernih davanja, te restrukturiranja javnog duga. U protivnom, ove zemlje bi bankrotirale. Poznato je da ĉlanstvo u eurozoni iskljuĉuje inflaciju i devalvaciju kao uobiĉajene mehanizme prilagoċavanja. Alternativa tome je domaća deflacija sa ekstremnim smanjenjem javne potrošnje, smanjenjem plata, dohodaka i cijena odreċenih dobara 2. Ali, deflacija ima negativne posljedice i obiĉno se ne provodi iz politiĉkih razloga. Devalvacija takoċe nije opcija za jednu ĉlanicu zbog zajedniĉke valute Pravci mogućih rješenja promjenom pravila Ako Evropska unija ţeli da opstane njena Monetarna unija, u kojoj je drţavni dug relativno homogen s obzirom na rizik, na sliĉan naĉin mora biti homogena i fiskalna disciplina. MeĊutim, za fiskalnu disciplinu potreban je snaţniji mehanizam za anticikliĉne odgovore na šokove i preispitivanje, odnosno radikalna 1 BRIK je skraćeni naziv za nove ekonomske sile, odnosno za Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu. 2 Šire vidjeti kod Muratović, H.: Monetarna i fiskalna politika EU, VŠPM Primus, Gradiška, 2011., str

9 promjena Mastriških kriterija konvergencije i odredbi Pakta o stabilnosti i rastu. Prema nobelovcu Michaelu Spenceu 3, u prilagoċavanju Mastrihta moguća su dva pravca: 1. veća fleksibilnost na nacionalnom nivou, 2. jaĉanje fiskalnog kapaciteta centralne EU. Prvi pravac je komplikovan i zahtijeva sofisticirane sposobnosti za praćenje i provoċenje fiskalne politike i drţavnog duga, jer bi se inaĉe sadašnja situacija opet ponovila. Drugo, dugoroĉnije i bolje rješenje, bilo bi jaĉanje fiskalnog kapaciteta centralne EU. MeĊutim, ovo rješenje ukljuĉuje i viši stepen fiskalne centralizacije, što dijelom predviċa i Evropski stabilizacioni plan koji su ponudili Njemaĉka i Francuska, ali i mogućnost da EU izdaje obveznice na ime javnog duga. Za navedeno potrebna je politiĉka volja ĉlanica, što ipak moţe da predstavlja problem s obzirom na naĉin donošenja izmjena već postojećih ugovora. Dakle, drugi pravac išao bi ka višoj fiskalnoj centralizaciji s ograniĉenim anticikliĉnim mandatom. To bi omogućilo efikasnije provoċenje fiskalne discipline na nivou ĉlanica i pomoglo euru da opstane. Uostalom, kada je eurozona osnovana, podrazumijevalo se da je fiskalna disciplina kljuĉni faktor koji će podupirati jedinstvenu valutu. Postojeća kriza u neugodnoj formi podsjeća ĉlanice eurozone na ovu potrebu. Dosadašnji izazov bio je postići kombinaciju discipline i fleksibilnosti, koja bi štitila kolektivni interes. MeĊutim, vrijeme i praksa su pokazali da to dvoje ne ide uporedo, ĉak i uz multilateralni nadzor i na proceduru u sluĉaju prekomjernih deficita. Kontrola budţetskih pozicija, koje se odnose na srednjoroĉni i kratkoroĉni nadzor, sada mora biti proširena i na javni dug, ali ne da se nadzor zasniva na izvještajima ĉlanica već na nadnacionalnoj kontroli i davanju saglasnosti ili ulaganju veta pri kvantifikovanju i usvajanju budţeta ĉlanice Unije. Tako sistem ranog upozorenja treba da bude zamijenjen sistemom automatskog kaţnjavanja u sluĉaju budţetske nediscipline. EU mora preći sa projekcija i planova na njihovu kontrolu i to prije nego što ĉlanica doċe u budţetske probleme. Dakle, budţetska kontrola mora da bude sa nivoa Unije i vrlo rigorozna. To dalje podrazumijeva da ne treba (kao do sada) tri mjeseca ĉekati negativno mišljenje Vijeća Evrope i uzimanje olakšavajućih okolnosti, već da sankcije trebaju da stupaju na snagu automatski. Razlozi uvoċenja rigoroznih fiskalnih pravila ubuduće trebaju biti ne samo radi opstanka postojeće politiĉke garniture na vlasti, nego i radi opstanka same eurozone. Fiskalne restrikcije (proizišle iz kriterija) neće prvenstveno više biti rezultat straha da bi preveliki deficiti i javni dug odreċenih ĉlanica mogli uticati na rast kamatnih stopa kod drugih ĉlanica (što bi rezultiralo rastom cijena), već što bi preveliki deficiti mogli zahtijevati ogromne uplate u Stabilizacioni fond ili uništiti eurozonu. Dakle, spillover uĉinci (preko kamata, cijena i deficita) mogli bi dovesti u pitanje ne samo eurozonu već i ozbiljno uzdrmati cijelo trţište Evropske unije. Nastavak pogoršanja spillover uĉinaka mogao bi dovesti u pitanje kredibilitet Evropske centralne banke i omekšati njenu monetarnu politiku, što bi dodatno podstaklo fiskalnu nedisciplinu nekih ĉlanica, koje su i do sada sanirane tuċim sredstvima Zakljuĉak Budući da je do sada Evropska unija nakon svake krize izlazila jaĉa, ali i više institucionalno integrisana, za oĉekivati je da će se to desiti i sada. S obzirom da je postojeća duţniĉka kriza najteţa u historiji Evropske unije, realno je oĉekivati da će i poduzete mjere u institucionalnom i sadrţajnom smislu biti do sada najradikalnije i najdosljednije primjenjivane. To neminovno podrazumijeva radikalnu izmjenu Lisabonskog ugovora, odnosno brisanje jednog od dva konstitutivna, meċusono suprotstavljana naĉela, odnosno institucionalnu mogućnost izbacivanja iz Unije fiskalno problematiĉnih ĉlanica, donošenje odluka kvalifikovanom većinom, visoke i automatski primjenjive kazne za zemlje prekršioce Mastriških kriterija konvergencije, veto na budţete ĉlanica od strane Evropske unije, visok stepen fiskalne unije i sl. Ove mjere, posebno one koje se odnose na budţetske deficite i javni dug, neophodne su stoga jer je praksa pokazala da su dosadašnje sankcije predviċene izmjenjenom institucionalnom arhitekturom (sredina 2011.) Pakta o stabilnosti i rastu, bile nedjelotvorne. S obzirom na heterogenost koja postoji meċu ĉlanicama Evropske unije, odnosno eurozone u pogledu dostignutog nivoa privrednog razvoja, strukture privrede, potreba za brţim privrednim razvojem, razliĉitosti privrednih ciklusa, razliĉite strukture i visine javne potrošnje, razliĉitih privrednih sistema, neophodno je: - da se ujednaĉi ekonomska politika zemalja ĉlanica i da se formira neka vrsta Evropske vlade, - da pored monetarne bude ustanovljena i fiskalna unija, 3 O tome vidjeti u Poslovni.hr. pod naslovom Europa pred krajem fiskalnog suvereniteta, jula

10 - da javna potrošnja ĉlanica bude u skladu sa realnim mogućnostima, odnosno da ona korespondira sa kvalitetom ishodišta njenih uĉinaka, posebno kod manje razvijenih zemalja i onih koje su fiskalno problematiĉne. MeĊutim, i pored svega navedenog, svaka od ĉlanica zbog pada privredne aktivnosti i drugih nepredviċenih uslova moţe da zapadne u objektivne teškoće. Stoga će Unija i pored svih poduzetih mjera i ustanovljenja fiskalne unije, morati da osnuje odreċeni Anticikliĉni (stabilizacioni) fond za pomoć takvim ĉlanicama. O iznosima, modalitetima i dinamici uplate sredstava u ovaj fond ĉlanice će se morati dogovoriti i dogovor institucionalizovati. Dakle, Evropska unija, odnosno eurozona, imaju nesporno dobre strane i potrebu da opstanu, ali sada na daleko većem stepenu institucionalne integrisanosti, ali i na neophodnosti finansiranja toga i takvog zajedništva. Korištena literatura: 1. Blaţić, H.: Usporedni porezni sustav, Ekonomski fakultet, Rijeka, Bunĉić, S.: Lisabonski ugovor i EMU, Univ. Novi Sad, Fak. tehniĉkih nauka, Enria, A.Gustavo, P.:A new institucioal framework for financial regulation and supervision, Ghemowat Pankraj: Redefiniranje globalne strategije, MATE, Zagreb, Financial Services Authority the FSA s international agenda, 2010, Annex 1. The internacional arhitecture str A1: A1:3 6. Jednak, J.: Ekonomija Evropske unije, BPŠ, Beograd, Jovanović, M.N.: Evropske ekonomske integracije, CID, Beograd, Krugman, P.R. i Obstfeld Maurice: MeĊunarodna ekonomija. Teorija i ekonomska politika, MATE, Zagreb, McCormick, J.: Razumjeti Evropsku uniju, MATE, Zagreb, Mischkin, S.F.: Ekonomija novca, bankarstva i financijskih trţišta, MATE, Zg, Muratović, H.: Monetarna i fiskalna politika Evropske unije, Fakultet poslovnog menadţmenta Primus, Bosanska Gradiška, Regulation (EU) No 1092/ Spenser, M.: Evropa pred krajem fiskalnog suvereniteta, Poslovni hr., jula Svein, G.: The makroprudentional approach to financial stability conference Monetary Policy and Financial Stability, hosted by the Oesterreichische National bank in Vienna on 12 May Šimović, H.: Fiskalna politika EU i Pakt o stabilnosti i rastu, Zbornik radova Ekonomskog fakulteta Zagreb, monetarne politike politika eu politika eu eu konvergencije 12