Број/Broj. Godina XVII Ponedjeljak, 6. maja/svibnja godine. Година XVII Понедјељак, 6. маја годинe

Transcription

1 Година XVII Понедјељак, 6. маја годинe УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 470 Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 1195/10, рјешавајући апелацију Зијада Букве и др., на основу члана У1/36) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу: Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 10. априла године донио је ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Зијада Букве, Ахмеда Обрадовића и Елдина Црнчала. Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Укида се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број Рев од 7. јануара године у дијелу којим је нижестепене пресуде преиначио. Предмет се враћа Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у укинутом дијелу, у складу с чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Број/Broj 34 Godina XVII Ponedjeljak, 6. maja/svibnja godine ISSN српски језик ISSN босански језик ISSN хрватски језик Налаже се Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука. Одбија се као неоснована апелација Зијада Букве, Ахмеда Обрадовића и Елдина Црнчала, поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број Рев од 7. јануара године у односу на право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Одлуку објавити у "Службеном гласнику БуХ", "Службеним новинама Федерације БиХ", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине". ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод 1. Зијад Буква, Ахмед Обрадовић и Елдин Црнчало (у даљњем тексту: апеланти), сви из Сарајева које заступа Аднан Ново, адвокат из Сарајева, поднијели су 7. априла године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број Рев од 7. јануара године. II. Поступак пред Уставним судом 2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда и Енергоинвеста-Цомет д.д. Сарајево (у даљњем тексту: тужени), затражено је 20. децембра године да доставе одговор на апелацију. 3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 4. јануара године а тужени 14. јануара године.

2 Број 34 - Страна 2 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Врховног суда и туженог достављени су апеланту 2. марта године. III. Чињенично стање 5. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин. 6. Пресудом Општинског суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Општински суд) број П од 6. децембра године, поништене су одлуке о отказу уговора о раду апеланата; тужени је обавезан да апелантима успостави радно-правни статус са датумима наведеним у пресуди и с тим датумима успостави сва њихова права и обавезе који произилазе из радног односа; да им исплати накнаде плата и регреса за годишњи одмор: апеланту Зијаду Буква у укупном износу од ,77 КМ, апеланту Ахмеду Обрадовићу у укупном износу од ,56 КМ и апеланту Елдину Црнчало у укупном износу од ,75 КМ, све са законским затезним каматама на одређене годишње износе као у изреци пресуде; да за апеланте изврши обрачун и уплату доспјелих доприноса за пензионо и инвалидско осигурање у периодима детаљно наведеним у првостепеној пресуди, а да им од 6. новембра године (као дана закључења главне расправе) па даље док за то постоје законски услови редовно уплаћује доприносе за пензионо и инвалидско осигурање и за осигурање у случају незапослености, као и да апелантима накнади трошкове парничног поступка у износу од 2.265,60 КМ. 7. Одлучујући о жалби туженог Кантонални суд је Пресудом број Гж од 9. априла године жалбу уважио и првостепену пресуду преиначио у дијелу одлуке о каматама тако да законске затезне камате на досуђене износе плата и регреса у укупном износу од ,12 КМ теку од 14. марта године, као дана подношења тужбе, на износ од ,04 КМ почев од 1. јануара године па до исплате, док се у дијелу одлуке који се односи на уплату доприноса за пензионо и инвалидско осигурање и за осигурање у случају незапослености од 6. новембра године па надаље док за то постоје законски разлози апеланти као тужитељи одбијају. У преосталом дијелу жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена. 8. Кантонални суд је, између осталог, образложио да је првостепени суд побијаном пресудом туженог обавезао да уплати доприносе након 6. новембра године, када је закључена главна расправа, па тужени основано у овом дијелу истиче повреду одредбе члана 177 ЗПП-а, којом је предвиђено да суд може да наложи туженом да обави одређено чињење само ако је доспјело до главне расправе, па како је главна расправа закључена 6. новембра године, првостепени суд је и могао само до тог датума да обавеже туженог да уплати доприносе. Исто вриједи и када је ријеч о досуђивању износа на име плата и регреса. Наиме, како плате, које се исплаћују у мјесечним износима, као и регрес имају обиљежја повремених потраживања која доспијевају у роковима који су краћи од годину дана (члан 372 ст. 1 ЗОО), апелантима, на основу одредбе члана 279 ст. 3 Закона о облигационим односима, припада право на затезну камату од дана када је суду поднесен захтјев за исплату тј. од дана подношења тужбе 14. марта године па до исплате. 9. Врховни суд је, одлучујући о ревизији туженог, Пресудом број Рев од 7. јануара године ревизију дјелимично усвојио и нижестепене пресуде преиначио тако да се апеланти одбијају са захтјевом за исплату плата и накнада плата, за исплату накнаде за коришћење годишњег одмора (регрес) као и са захтјевом којим су апеланти тражили да се тужени обавеже да обрачуна и уплати за апеланте доприносе за пензионо и инвалидско осигурање за период од 4. јуна године до 6. новембра године, док се трошкови парничног поступка снижавају са 2.265,60 КМ на износ од 1.132,80 КМ. У осталом дијелу ревизија туженог је одбијена, као и захтјев апеланата за накнаду трошкова за састављање одговора на ревизију. 10. Врховни суд је у образложењу своје одлуке истакао да из чињеничних утврђења, да су апеланти за одлуку о отказу уговора о раду и престанку радног односа код туженог сазнали 15. априла године када им је достављена потврда о одјави с пензионог и инвалидског осигурања од Федералног завода ПИО/МИО Мостар - Административна служба за Кантон Сарајево, произилази да су нижестепени судови правилно закључили да су апеланти тужбу због повреде права из радног односа поднијели благовремено у року од једне године (14. марта године) од дана сазнања да им је престао радни однос (члан 103 став 3 Закона о раду). Наиме, тужени током поступка није доказао да су апеланти за повреду права из радног односа сазнали прије и да је протекао преклузивни рок из новелиране одредбе члана 103 Закона о раду, који је процесно-правне природе, чијим протеком да су апеланти изгубили право на подношење тужбе. Позивање туженог у ревизији на доказе у које нижестепени судови нису извршили увид своди се на приговоре на чињенична утврђења нижестепених судова из којих разлога ревизија не може да се изјави (члан 240 став 2 ЗПП-а), образложио је Врховни суд. 11. Врховни суд је истакао да је наводе туженог, да је апелантима достављање одлуке о отказу извршено на начин прописан законом другостепени суд цијенио у побијаној одлуци али није нашао да су основани. Врховни суд је правилним оцијенио закључак другостепеног суда, према ком достављање писмена путем огласне плоче туженог послодавца не може да се сматра уредном доставом. Наиме, претпоставка за достављање објављивањем на огласној плочи суда у судском поступку (члан 348 и 352 ЗПП-а) јесте привремена одсутност странке с адресе посљедњег боравишта или пребивалишта, односно промјена адресе, а ти услови нису били испуњени за апеланта Зијада Букву. Из садржаја списа слиједи да је у одлуци о отказу уговора о раду за Зијада Букве у члану 1 одлуке назначена његова адреса у Сарајеву, Рогина 326. Иста адреса за овог апеланта је и на потврди Федералног завода ПИО/МИО од 15. априла године, коју је апелант примио. За друго и трећеапеланта тужени током поступка није доказао да им је поштом извршено достављање одлука о отказу уговора о раду, односно да су апеланти те одлуке примили. 12. Врховни суд је затим образложио да је одлукама туженог од 13. маја године за првоапеланта и од 14. јула године за друго и трећеапеланта, отказан уговор о раду без обавезе поштивања отказног рока због теже повреде радних обавеза из уговора о раду, према одредби члана 88. Закона о раду, те истакао да је тежа повреда радних обавеза, како је назначено у одлукама о отказу за све апеланте, у одбијању извршавања послова њихових радних мјеста, а за првоапеланта је наведено и да је 8. априла године у вријеме штрајка радника туженог физички спријечио улазак директора туженог у службене просторије предузећа. У нижестепеном поступку је утврђено да је Синдикална организација туженог послодавца донијела одлуку о ступању у штрајк 16. априла године; да је штрајк започео 28. априла године; да је забрањен

3 Понедјељак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 34 - Страна 3 правоснажном судском одлуком од 30. априла године као и да је другом Одлуком број 283/03 од 23. маја године, 4. јуна године започео други штрајк који траје сво вријеме вођења судског поступка. Затим, да су нижестепени судови правилно закључили да су апеланти одбили да раде у вријеме трајања штрајка, у вријеме када први штрајк није био забрањен судском одлуком, односно када је трајао други штрајк за који није утврђено да је незаконито организован и да је забрањен. Полазећи од наведених чињеничних утврђења, посебно од права на штрајк као уставног права запосленика, да су у вријеме које је у одлукама одређено као вријеме када су апеланти одбили да извршавају своје радне обавезе апеланти били у штрајку, организованом у смислу одредби Закона о раду и Закона о штрајку, прије него што је први штрајк забрањен, нижестепени судови су, по оцјени Врховног суда, правилно закључили да поступања апеланата немају обиљежја тешких повреда обавеза из радног односа, што би представљало разлог за отказ уговора о раду без обавезе да се поштује отказни рока према одредбама члана 88 Закона о раду. Такође, да је правилно закључио другостепени суд да тужени послодавац током поступка није доказао постојање других разлога за отказ за првоапеланта, а био је дужан то учинити према одредбама члана 91. Закона о раду. Тужени није поступио ни у складу с одредбом члана 90 Закона о раду, тј. није омогућио запосленицима да изнесу своју одбрану, а током судског поступка није доказао околности које такво његово поступање чине оправданим. Због свега наведеног немају основа тврдње туженог у ревизији да су одлуке о отказу уговора о раду законите, па су правилно одлучили нижестепени судови када су утврдили незаконитост отказа уговора о раду и у том дијелу усвојили тужбени захтјев апеланата, закључио је Врховни суд. 13. Међутим, истакао је Врховни суд, тужени основано у ревизији тврди да је другостепени суд погрешно примијенио материјално право - одредбе члана 9 Закона о штрајку, када је апелантима досудио плате за вријеме трајања штрајка. За вријеме трајања штрајка мирују и права и обавезе субјеката радног односа, запосленик није дужан да ради, а послодавац није дужан да му исплаћује плату (правни став тог суда изражен у Билтену судске праксе Врховног суда Федерације БиХ број 2/08 - сентенца 6). Због тога су неоснована потраживања апеланата за плате (период од престанка радног односа од 15. маја године, односно 16. јула године до 31. децембра године) за вријеме трајања штрајка као и потраживања за исплату регреса и уплату доприноса за пензионо и инвалидско осигурање за исти период, односно од 4. јуна године до 6. новембра године, закључио је Врховни суд. Врховни суд је образложио да је одлуку о трошковима поступка донио примјеном одредаба члана 397 став 2, односно члана 397 став 1 у вези с чланом 387 став 1 ЗПП-а. IV. Апелација а) Наводи из апелације 14. Апеланти сматрају да им је пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), слобода мирног окупљања и слобода удруживања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 15. Повреда наведених права се по мишљењу апеланата огледа у погрешном тумачењу Врховног суда да запосленицима који су у штрајку не припада право на плату, макар и смањену, јер како истиче у пресуди "запосленик није дужан да ради, а послодавац није дужан да му исплаћује плаћу" које је стајалиште по мишљењу апеланата неосновано у законским одредбама, погрешно и дискриминаторско. С тим у вези истичу да је једно од основних права синдикалног удруживања право на штрајк, како је предвиђено и чланом 1 став 1 Закона о штрајку. Првостепени и другостепени суд су утврдили као неспорно да су апеланти у штрајку који није забрањен, нити је његова законитост доведена у питање. Даље, апеланти указују на члан 9 Закона о штрајку према коме запосленику који је учествовао у штрајку плата може да се умањи сразмјерно времену учешћа у штрајку у складу с колективним уговором и правилником о раду. С обзиром да ни колективним уговором као ни правилником о раду ово питање није прецизно ријешено, сматрају да је правилан закључак првостепеног и другостепеног суда да послодавац може али не мора да умањи плату у наведеној ситуацији, тј. да због недостатка прецизног рјешења послодавац не може да умањи плату раднику за вријеме учешћа у штрајку. Најзад, апеланти истичу да члан 11 Европске конвенције експлицитно наводи право оснивања синдиката и придруживања синдикатима због заштите својих интереса и да су пресудом Врховног суда de facto онемогућени да уживају право на слободу удруживања, односно потпуно је обесмишљено синдикално организовање, с обзиром да је штрајк организовала Синдикална организација и није био забрањен, нити је његова законитост доведена у питање. 16. Апеланти такође образлажу да им је повријеђено и право на правично суђење јер је Врховни суд своју одлуку донио а да им није дао могућност да изнесу своје мишљење о конкретној ствари. Најзад, апеланти тврде да им је повријеђено и право на имовину, јер су оспореном пресудом Врховног суда лишени имовине која им по закону припада. б) Одговор на апелацију 17. Врховни суд се у одговору на апелацију позвао на разлоге из образложења оспорене пресуде, те закључио да апелантима нису повријеђена права на која су у апелацији указали. 18. Тужени је у одговору на наводе из апелације истакао да сматра да је правилан став Врховног суда, да за вријеме штрајка запослени нису дужни да раде, а да послодавац није дужан да им исплаћује накнаду плате у складу с чланом 9 Закона о штрајку, односно да на овакав став цитирана законска одредба управо имплицира формулацијом "смањење плате сразмјерно времену судјеловања у штрајку". Даље, тужени истиче да апелантима није онемогућено да уживају слободу удруживања, јер њихов штрајк никад није био забрањен, иако је, како истиче, по свом трајању изашао из оквира концепције штрајка, а да апеланти очигледно сматрају да штрајк може да траје унедоглед. Тужени је истакао и да су неосновани наводи о повреди права на имовину, јер сматра да управо апеланти наведено право грубо крше, тако што од године блокирају управну зграду туженог, не дозвољавајући му да слободно користи имовину, као и документацију која се налази у њој, на који начин врши насиље над учесником у поступку. V. Релевантни прописи 19. Закон о штрајку ("Службене новине Федерације БиХ", број 14/00) у релевантном дијелу гласи: Члан 1. Овим законом уређује се право запосленика на штрајк, право синдиката да позове на штрајк, право послодавца да

4 Број 34 - Страна 4 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, искључи запосленика са рада и друга питањау вези са штрајком. Члан 2. Синдикат има право позвати на штрајк и провести га ради заштите и остваривања економских и социјалних права и интереса својих чланова. Штрајк се може организовати само у складу са овим ши другим законом, правилима синдиката о штрајку и колективним уговором. Члан 3. Запосленик слободно одлучује о свом учешћу у штрајку. Организирање и учествовање у штрајку организираном у складу са одредбама закона, колективног уговора и правилима синдиката о штрајку, не представља повреду уговора о раду. Члан 9. Запосленику који је судјеловао у штрајку плаћа се може смањити сразмјерно времену судјеловања у штрајку, у складу са колективним уговором и правилником о раду. 20. Закон о раду ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 43/99, 32/00 и 29/03) у релевантном дијелу гласи: Члап 9. Запосленици имају право, по свом слободном избору организирати синдикат, те се у њега учланити, у складу са статутом или правилима тог синдиката. (...) Синдикат и (...) могу се основати без икаквог претходног одобрења. Члан 10. Запосленици (...) слободно одлучују о свом ступању или иступању из синдиката (...). Запосленик (...) не може бити стављеи у неповољнији положај због чланства или нечланства у синдикату (...). Члан 68. Плаће запосленика утврђују се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду. Члан 69. Колективним уговором и правилником о раду утврђује се иајнижа плаћа, те услови и начин њеног усклађивања. Послодавац којег обавезује колективни уговор или правилник о раду, не може запосленику обрачунати и исплатити плаћу мању од плаће утврђене колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду. Члан 128. Синдикат има право позвати на штрајк и провести га са сврхом заштите и остваривања економских и социјалних права и интереса својих чланова. Штрајк се може организирати само у складу са Законом о штрајку, правилима синдиката о штрајку и колективним уговором. Члан 129. Запосленик не може бити стављен у неповољнији положај од других запосленика због организирања или судјеловања у штрајку, у смислу члана 128. став 2. овог закона. 21. Општи колективни уговор за Федерацију Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 54/05 и 62/08) у релевантном дијелу гласи: Члан 3. (...) Ако је неко право из радног односа различито уређено овим колективним уговором, колективним уговором на нивоу кантона. колективним уговором за подручје дјелатности, правилником о раду, уговором о раду или законом, примјењује се за запосленика најповољније право, осим у случају члана 8. став 3. овог колективног уговора. Члан 6. Послодавац не може запосленику обрачунати и исплатити плату у износу мањем од износа одређеног колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду, осим у случајевима предвиђеним у члану 8. став 3. овог уговора. Члан 8. (...) Изузетно, колективним уговорима за подручја дјелатности, за поједине субјекте у подручјима дјелатности, могу се утврдити услови, висина, начин и периоди утврђивања бруто, односно нето сатнице, која не може бити нижа од 1,25 КМ нето. Најнижа нето плата је основица за обрачун основне плате запосленика. Члан 38. (...) Синдикат има право организирати штрајк у складу са законом и правилима синдиката о штрајку уколико спорна питања не буду ријешена путем преговора. 22. Колективни уговор о правима и обавезама послодаваца и запосленика у области производње и прераде метала у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ", број 30/00) у релевантном дијелу гласи: Члан 4. На сва питања која нису уређена овим уговором примјењују се одредбе Закона о раду, Општег колективног уговора и других прописа у овој области. Члан 5. Овим уговором не могу се утврдити мања права и обавезе и неповољнији услови рада од права, обавеза и услова рада утврђених законом и Општим колективним уговором. Члан 6. Општим и појединачним актима послодавца и уговором о раду не могу се утврдити мања права запосленика од оних која су утврђена законом и овим уговором. Члан 73. Уколико синдикат оцијени да се не остварују права запосленика утврђена законом и овим уговором, искористиће своје право и након неуспјелих преговора са послодавцем организовати и водити штрајк. VI. Допустивост 23. У складу с чланом IV/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини. 24. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио. 25. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број Рев од 7. јануара године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду, према доставници коју је предочио

5 Понедјељак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 34 - Страна 5 Врховни суд, апеланти су примили 3. марта године, а апелација је поднесена 7. априла године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива. 26. Имајући у виду одредбе члана IV/36) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости. VII. Меритум 27. Апеланти сматрају да им је оспореном пресудом Врховног суда, којом су потврђене нижестепене пресуде у односу на утврђење да је апелантима незаконито престао радни однос код туженог и обавезу туженог да апелантима поново успостави радно-правни статус, али су нижестепене пресуде преиначене у односу на обавезу туженог да апелантима исплати плаће и накнаде плаћа и законом прописане доприносе, те регрес за период у којем су били у штрајку, повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на слободу мирног окупљања и удруживања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. 28. Уставни суд подсјећа да је готово идентична чињенично-правна питања разматрао у својој Одлуци о допустивости и меритуму број АП 2581/08 од 29. јуна године, доступна на веб-страници Уставног суда Разлози изнесени у Одлуци Уставног суда број АП 2581/08 у вези с меритумом предмета у цијелости се односе и на овај предмет, па се Уставни суд умјесто посебног образложења у цијелости позива на разлоге наведене у тој одлуци Уставног суда. 29. При томе, Уставни суд у односу на наводе о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију посебно наглашава свој став (изражен у тачки 37 наведене одлуке) у ком је истакао: Доводећи у везу наведено са ставом Врховног суда да апелантима не припада право на накнаду плате за вријеме штрајка "јер нису обавезни радити а послодавац им није обавезан платити плату", Уставни суд закључује да је у конкретном случају дошло до повреде принципа "законитости" јер је Врховни суд арбитрарно примијенио право, с обзиром да је недостатак одредби у Колективном уговору и Правшнику о раду којим би била регулисана могућност умањења, али не и потпуног губитка плате сразмјерно времену проведеном у штрајку у смислу члана 9. Закона о штрајку, протумачио тако да апеланти губе право на плату за вријеме проведено у штрајку, иако се ради о једном од права проистеклих из рада које је законом, колективним уговорима и актима самог послодавца изричито гарантовано. 30. Уставни суд закључује да је апелантима повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, и то тако да мијешање у њихово право на мирно уживање имовине није извршено у складу са законом, па Уставни суд неће ни испитивати остале критеријуме. 31. У односу на наводе апеланата о повреди права на слободу мирног окупљања и слободу удруживања Уставни суд издваја тачку 47 своје Одлуке број АП 2581/08 у којој је истакао: У конкретном случају, Уставни суд примјећује да апелантима није било ускраћено право на синдикално организовање, које ће штитити њихове професионалне интересе. Затим, синдикату није било онемогућено да учествује у колективном преговарању, с обзиром да је у релевантном периоду био закључен и Општи и Колективни уговор. Најзад, из предоченог Уставном суду не може се закључити да је синдикату, чији су апеланти чланови, било онемогућено да преговара с туженим, као њтовим послодавцем, те да с циљем да буде саслушан о оном што његови чланови имају да кажу, користи и штрајк као средство утврђено законом. Затим, у тачки 48 наведене одлуке, у којој је Уставни суд истакао: Доводећи у везу околности конкретног случаја с наведеним ставовима Европског суда, према којем су инхерентни елементи права на удруживање: право организовања и придруживања синдикату, забрана закључивања споразума о запошљавању скључиво чланова синдиката, право синдиката да тражи од послодавца да саслуша шта има да каже у име својих чланова, те право на колективно преговарање, Уставни суд сматра да оспореном пресудом Врховног суда у односу на апеланте нису доведене у питање гаранције установљене чланом 11. став 1. Европске конвенције. Наиме, апеланти не наводе, нити се из образложења оспорене пресуде Врховног суда може закључити, на који начин је доведен у питање било који од побројаних инхерентних елемената права на удруживање. На другачији закључак не упућује ни чињеница да су апеланти тражили накнаду плате за вријеме штрајка који је био организован у складу са законом и који није био забрањен, с обзиром да право на штрајк, иако представља једно од најважнијих средстава у остваривању заштите професионалних интереса чланова синдиката, према становишту Европског суда не чини инхерентан елемент права на удруживање из члана 11 став 1 Европске конвенције. И закључно, на тачку 49 наведене одлуке у којој је Уставни суд истакао: С обзиром да у конкретном случају апелантима нису повријеђене гаранццје из члана 11 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да нема потребе да испитује наводе апеланата и у смислу става 2 наведеног члана. 32. На основу наведеног, Уставни суд закључује да су наводи апеланата о повреди њихових права из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције због става Врховног суда да им не припада накнада плате за вријеме проведено у штрајку, неосновани. Остали наводи 33. С обзиром на закључке у погледу права на имовину и права на слободу мирног окупљања и слободу удруживања, Уставни суд сматра да нема потребе да посебно испитује и наводе апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. VIII. Закључак 34. Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је редовни суд повриједио принцип "законитости" тако што је арбитрарно примијенио право, с обзиром да је недостатак одредби у Колективном уговору и Правилнику о раду којим би била регулисана могућност умањења, али не и потпуног губитка плате сразмјерно времену проведеном у штрајку у смислу члана 9 Закона о штрајку, протумачио тако да апеланти губе право на плату за вријеме проведено у штрајку, иако се ради о једном од права проистеклих из рада које је законом, колективним уговорима и актима самог послодавца изричито гарантовано.

6 Број 34 - Страна 6 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, Уставни суд, међутим, закључује да не постоји повреда права на слободу мирног окупљања и слободу удруживања из члана II/3и) Устава Босне и Херцеговине и члана 11 Европске конвенције када оспореном одлуком редовног суда није повријеђен, нити доведен у питање нити један елеменат инхерентан праву заштићеном цитираним одредбама. 36. На основу 61 ст. 1, 2 и 3 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке. 37. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће. Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р. Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u predmetu broj AP 1195/10, rješavajući apelaciju Zijada Bukve i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1, 2. i 3. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 10. aprila godine donio je ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Zijada Bukve, Ahmeda Obradovića i Eldina Crnčala. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ukida se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj Rev od 7. januara godine u dijelu kojim je nižestepene presude preinačio. Predmet se vraća Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku u ukinutom dijelu, u skladu s članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Nalaže se Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke. Odbija se kao neosnovana apelacija Zijada Bukve, Ahmeda Obradovića i Eldina Crnčala, podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj Rev od 7. januara godine u odnosu na pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja iz člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odluku objaviti u "Službenom glasniku BiH", "Službenim novinama Federacije BiH", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine". OBRAZLOŽENJE I. Uvod 1. Zijad Bukva, Ahmed Obradović i Eldin Crnčalo (u daljnjem tekstu: apelanti), svi iz Sarajeva koje zastupa Adnan Novo, advokat iz Sarajeva, podnijeli su 7. aprila godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev od 7. januara godine. II. Postupak pred Ustavnim sudom 2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda i Energoinvesta- Comet d.d. Sarajevo (u daljnjem tekstu: tuženi), zatraženo je 20. decembra godine da dostave odgovor na apelaciju. 3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 4. januara godine a tuženi 14. januara godine. 4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda i tuženog dostavljeni su apelantu 2. marta godine. III. Činjenično stanje 5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način. 6. Presudom Općinskog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P od 6. decembra godine, poništene su odluke o otkazu ugovora o radu apelanata; tuženi je obavezan da apelantima uspostavi radno-pravni status s datumima navedenim u presudi i s tim datumima uspostavi sva njihova prava i obaveze koji proizlaze iz radnog odnosa; da im isplati naknade plaća i regresa za godišnji odmor: apelantu Zijadu Bukva u ukupnom iznosu od ,77 KM, apelantu Ahmedu Obradoviću u ukupnom iznosu od ,56 KM i apelantu Eldinu Crnčalo u ukupnom iznosu od ,75 KM, sve sa zakonskim zateznim kamatama na određene godišnje iznose kao u izreci presude; da za apelante izvrši obračun i uplatu dospjelih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u periodima detaljno navedenim u prvostepenoj presudi, a da im od 6. novembra godine (kao dana zaključenja glavne rasprave) pa nadalje dok za to postoje zakonski uvjeti redovno uplaćuje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje i za osiguranje u slučaju nezaposlenosti, kao i da apelantima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.265,60 KM. 7. Odlučujući o žalbi tuženog Kantonalni sud je Presudom broj Gž od 9. aprila godine žalbu uvažio i prvostepenu presudu preinačio u dijelu odluke o kamatama tako da zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose plaća i regresa u ukupnom iznosu od ,12 KM teku od 14. marta godine, kao dana podnošenja tužbe, na iznos od ,04 KM počevši od 1. januara godine pa do isplate, dok se u dijelu odluke koji se odnosi na uplatu doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje i za osiguranje u slučaju nezaposlenosti od 6. novembra godine pa nadalje dok za to postoje zakonski razlozi apelanti kao tužitelji odbijaju. U preostalom dijelu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. 8. Kantonalni sud je, između ostalog, obrazložio da je prvostepeni sud pobijanom presudom tuženog obavezao da uplati doprinose nakon 6. novembra godine, kada je zaključena glavna rasprava, pa tuženi osnovano u ovom dijelu ističe povredu odredbe člana 177. ZPP-a, kojom je predviđeno da sud može naložiti tuženom da obavi određenu činidbu samo ako je dospjela do glavne rasprave, pa kako je glavna rasprava zaključena 6. novembra godine, prvostepeni sud je i mogao samo do tog datuma obavezati tuženog na uplatu doprinosa. Isto vrijedi i kada je riječ o dosuđivanju iznosa na ime plaća i regresa. Naime, kako plaće, koje se isplaćuju u mjesečnim iznosima, kao i regres imaju obilježja povremenih potraživanja koja dospijevaju u rokovima koji su kraći od godinu dana (član 372. st. 1. ZOO), apelantima, na osnovu odredbe člana 279. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima, pripada pravo na zateznu kamatu od dana kada je sudu

7 Понедјељак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 34 - Страна 7 podnesen zahtjev za isplatu tj. od dana podnošenja tužbe 14. marta godine pa do isplate. 9. Vrhovni sud je, odlučujući o reviziji tuženog, Presudom broj Rev od 7. januara godine reviziju djelimično usvojio i nižestepene presude preinačio tako da se apelanti odbijaju sa zahtjevom za isplatu plaća i naknada plaća, za isplatu naknade za korištenje godišnjeg odmora (regres) kao i sa zahtjevom kojim su apelanti tražili da se tuženi obaveže da obračuna i uplati za apelante doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 4. juna godine do 6. novembra godine, dok se troškovi parničnog postupka snižavaju sa 2.265,60 KM na iznos od 1.132,80 KM. U ostalom dijelu revizija tuženog je odbijena, kao i zahtjev apelanata za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju. 10. Vrhovni sud je u obrazloženju svoje odluke istakao da iz činjeničnih utvrđenja, da su apelanti za odluku o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa kod tuženog saznali 15. aprila godine kada im je dostavljena potvrda o odjavi s penzijskog i invalidskog osiguranja od Federalnog zavoda PIO/MIO Mostar - Administrativna služba za Kanton Sarajevo, proizlazi da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da su apelanti tužbu zbog povrede prava iz radnog odnosa podnijeli blagovremeno u roku od jedne godine (14. marta godine) od dana saznanja za prestanak radnog odnosa (član 103. stav 3. Zakona o radu). Naime, tuženi tokom postupka nije dokazao da su apelanti za povredu prava iz radnog odnosa saznali prije i da je protekao prekluzivni rok iz novelirane odredbe člana 103. Zakona o radu, koji je procesno-pravne prirode, čijim protekom da su apelanti izgubili pravo na podnošenje tužbe. Pozivanje tuženog u reviziji na dokaze u koje nižestepeni sudovi nisu izvršili uvid svodi se na prigovore na činjenična utvrđenja nižestepenih sudova iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti (član 240. stav 2. ZPP-a), obrazložio je Vrhovni sud. 11. Vrhovni sud je istakao da je navode tuženog, da je apelantima dostavljanje odluke o otkazu izvršeno na način propisan zakonom drugostepeni sud cijenio u pobijanoj odluci ali nije našao da su osnovani. Vrhovni sud je pravilnim ocijenio zaključak drugostepenog suda, prema kojem se dostavljanje pismena putem oglasne ploče tuženog poslodavca ne može smatrati urednom dostavom. Naime, pretpostavka za dostavljanje objavljivanjem na oglasnoj ploči suda u sudskom postupku (član 348. i 352. ZPP-a) jeste privremena odsutnost stranke sa adrese posljednjeg boravišta ili prebivališta, odnosno promjena adrese, a ti uvjeti nisu bili ispunjeni za apelanta Zijada Bukvu. Iz sadržaja spisa slijedi da je u odluci o otkazu ugovora o radu za Zijada Bukve u članu 1. odluke naznačena njegova adresa u Sarajevu, Rogina 32b. Ista adresa za ovog apelanta je i na potvrdi Federalnog zavoda PIO/MIO od 15. aprila godine, koju je apelant primio. Za drugo i trećeapelanta tuženi tokom postupka nije dokazao da im je poštom izvršeno dostavljanje odluka o otkazu ugovora o radu, odnosno da su apelanti te odluke primili. 12. Vrhovni sud je zatim obrazložio da je odlukama tuženog od 13. maja godine za prvoapelanta i od 14. jula godine za drugo i trećeapelanta, otkazan ugovor o radu bez obaveze poštivanja otkaznog roka zbog teže povrede radnih obaveza iz ugovora o radu, prema odredbi člana 88. Zakona o radu, te istakao da je teža povreda radnih obaveza, kako je naznačeno u odlukama o otkazu za sve apelante, u odbijanju izvršavanja poslova njihovih radnih mjesta, a za prvoapelanta je navedeno i da je 8. aprila godine u vrijeme štrajka radnika tuženog fizički spriječio ulazak direktora tuženog u službene prostorije preduzeća. U nižestepenom postupku je utvrđeno da je Sindikalna organizacija tuženog poslodavca donijela odluku o stupanju u štrajk 16. aprila godine; da je štrajk započeo 28. aprila godine; da je zabranjen pravomoćnom sudskom odlukom od 30. aprila godine kao i da je drugom Odlukom broj 283/03 od 23. maja godine, 4. juna godine započeo drugi štrajk koji traje svo vrijeme vođenja sudskog postupka. Zatim, da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da su apelanti odbili da rade u vrijeme trajanja štrajka, u vrijeme kada prvi štrajk nije bio zabranjen sudskom odlukom, odnosno kada je trajao drugi štrajk za koji nije utvrđeno da je nezakonito organiziran i da je zabranjen. Polazeći od navedenih činjeničnih utvrđenja, posebno od prava na štrajk kao ustavnog prava zaposlenika, da su u vrijeme koje je u odlukama određeno kao vrijeme kada su apelanti odbili izvršavanje svojih radnih obaveza apelanti bili u štrajku, organiziranom u smislu odredbi Zakona o radu i Zakona o štrajku, prije nego što je prvi štrajk zabranjen, nižestepeni sudovi su, po ocjeni Vrhovnog suda, pravilno zaključili da postupanja apelanata nemaju obilježja teških povreda obaveza iz radnog odnosa, što bi predstavljalo razlog za otkaz ugovora o radu bez obaveze poštivanja otkaznog roka prema odredbama člana 88. Zakona o radu. Također, da je pravilno zaključio drugostepeni sud da tuženi poslodavac tokom postupka nije dokazao postojanje drugih razloga za otkaz za prvoapelanta, a bio je dužan to učiniti prema odredbama člana 91. Zakona o radu. Tuženi nije postupio ni u skladu s odredbom člana 90. Zakona o radu, tj. nije omogućio zaposlenicima da iznesu svoju odbranu, a tokom sudskog postupka nije dokazao okolnosti koje takvo njegovo postupanje čine opravdanim. Zbog svega navedenog nemaju osnova tvrdnje tuženog u reviziji da su odluke o otkazu ugovora o radu zakonite, pa su pravilno odlučili nižestepeni sudovi kada su utvrdili nezakonitost otkaza ugovora o radu i u tom dijelu usvojili tužbeni zahtjev apelanata, zaključio je Vrhovni sud. 13. Međutim, istakao je Vrhovni sud, tuženi osnovano u reviziji tvrdi da je drugostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo - odredbe člana 9. Zakona o štrajku, kada je apelantima dosudio plaće za vrijeme trajanja štrajka. Za vrijeme trajanja štrajka miruju i prava i obaveze subjekata radnog odnosa, zaposlenik nije dužan raditi, a poslodavac mu nije dužan isplaćivati plaću (pravni stav tog suda izražen u Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Federacije BiH broj 2/08 - sentenca 6). Zbog toga su neosnovana potraživanja apelanata za plaće (period od prestanka radnog odnosa od 15. maja godine, odnosno 16. jula godine do 31. decembra godine) za vrijeme trajanja štrajka kao i potraživanja za isplatu regresa i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za isti period, odnosno od 4. juna godine do 6. novembra godine, zaključio je Vrhovni sud. Vrhovni sud je obrazložio da je odluku o troškovima postupka donio primjenom odredaba člana 397. stav 2, odnosno člana 397. stav 1. u vezi s članom 387. stav 1. ZPP-a. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije 14. Apelanti smatraju da im je presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), sloboda mirnog okupljanja i sloboda udruživanja iz člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana 11/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 15. Povreda navedenih prava se po mišljenju apelanata ogleda u pogrešnom tumačenju Vrhovnog suda da zaposlenicima koji su u štrajku ne pripada pravo na plaću, makar i smanjenu, jer kako ističe u presudi "zaposlenik nije dužan da radi, a poslodavac nije dužan da mu isplaćuje plaću" koje je stajalište po mišljenju apelanata neutemeljeno u zakonskim odredbama, pogrešno i diskriminacijsko. S tim u vezi ističu da je jedno od osnovnih

8 Број 34 - Страна 8 С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Понедјељак, prava sindikalnog udruživanja pravo na štrajk, kako je predviđeno i članom 1. stav 1. Zakona o štrajku. Prvostepeni i drugostepeni sud su utvrdili kao nesporno da su apelanti u štrajku koji nije zabranjen, niti je njegova zakonitost dovedena u pitanje. Dalje, apelanti ukazuju na član 9. Zakona o štrajku prema kojem se zaposleniku koji je učestvovao u štrajku plaća može umanjiti srazmjerno vremenu učešća u štrajku u skladu s kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu. S obzirom da ni kolektivnim ugovorom kao ni pravilnikom o radu ovo pitanje nije precizno riješeno, smatraju pravilnim zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da poslodavac može ali ne mora umanjiti plaću u navedenoj situaciji, tj. da zbog nedostatka preciznog rješenja poslodavac ne može umanjiti plaću radniku za vrijeme učešća u štrajku. Najzad, apelanti ističu da član 11. Evropske konvencije eksplicitno navodi pravo osnivanja sindikata i pridruživanja sindikatima zbog zaštite svojih interesa i da su presudom Vrhovnog suda de facto onemogućeni u uživanju prava na slobodu udruživanja, odnosno potpuno je obesmišljeno sindikalno organizovanje, s obzirom da je štrajk organizovala Sindikalna organizacija i nije bio zabranjen, niti je njegova zakonitost dovedena u pitanje. 16. Apelanti takođe obrazlažu da im je povrijeđeno i pravo na pravično suđenje jer je Vrhovni sud svoju odluku donio a da im nije dao mogućnost da iznesu svoje mišljenje o konkretnoj stvari. Najzad, apelanti tvrde da im je povrijeđeno i pravo na imovinu, jer su osporenom presudom Vrhovnog suda lišeni imovine koja im po zakonu pripada. b) Odgovor na apelaciju 17. Vrhovni sud se u odgovoru na apelaciju pozvao na razloge iz obrazloženja osporene presude, te zaključio da apelantima nisu povrijeđena prava na koja su u apelaciji ukazali. 18. Tuženi je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da smatra pravilnim stav Vrhovnog suda, da za vrijeme štrajka zaposlenici nisu dužni da rade, a da poslodavac nije dužan da im isplaćuje naknadu plaće u skladu s članom 9. Zakona o štrajku, odnosno da na ovakav stav citirana zakonska odredba upravo implicira formulacijom "smanjenje plaće srazmjerno vremenu sudjelovanja u štrajku". Dalje, tuženi ističe da apelantima nije onemogućeno uživanje slobode udruživanja, jer njihov štrajk nikad nije bio zabranjen, iako je, kako ističe, po svom trajanju izašao iz okvira koncepcije štrajka, a da apelanti očigledno smatraju da štrajk može trajati unedogled. Tuženi je istakao i da su neosnovani navodi o povredi prava na imovinu, jer smatra da upravo apelanti navedeno pravo grubo krše, na način što od godine blokiraju upravnu zgradu tuženog, ne dozvoljavajući mu da slobodno koristi imovinu, kao i dokumentaciju koja se nalazi u njoj, na koji način vrši nasilje nad učesnikom u postupku. V. Relevantni propisi 19. Zakon o štrajku ("Službene novine Federacije BiH", broj 14/00) u relevantnom dijelu glasi: Član 1. Ovim zakonom uređuje se pravo zaposlenika na štrajk, pravo sindikata da pozove na štrajk, pravo poslodavca da isključi zaposlenika sa rada i druga pitanja u vezi sa štrajkom. Član 2. Sindikat ima pravo pozvati na štrajk i provesti ga radi zaštite i ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava i interesa svojih članova. Štrajk se može organizovati samo u skladu sa ovim ili drugim zakonom, pravilima sindikata o štrajku i kolektivnim ugovorom. Član 3. Zaposlenik slobodno odlučuje o svom učešću u štrajku. Organiziranje i učestvovanje u štrajku organiziranom u skladu sa odredbama zakona, kolektivnog ugovora i pravilima sindikata o štrajku, ne predstavlja povredu ugovora o radu. Član 9. Zaposleniku koji je sudjelovao u štrajku plaća se može smanjiti srazmjerno vremenu sudjelovanja u štrajku, u skladu sa kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu. 20. Zakon o radu ("Službene novine Federacije BiH", br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi: Član 9. Zaposlenici imaju pravo, po svom slobodnom izboru organizirati sindikat, te se u njega učlaniti, u skladu sa statutom ili pravilima tog sindikata. (...) Sindikat i (...) mogu se osnovati bez ikakvog prethodnog odobrenja. Član 10. Zaposlenici (...) slobodno odlučuju o svom stupanju ili istupanju iz sindikata (...), Zaposlenik (...) ne može biti stavljen u nepovoljniji položaj zbog članstva ili ne članstva u sindikatu (...). Član 68. Plaće zaposlenika utvrđuju se kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Član 69. Kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu utvrđuje se najniža plaća, te uvjeti i način njenog usklađivanja. Poslodavac kojeg obavezuje kolektivni ugovor ili pravilnik o radu, ne može zaposleniku obračunati i isplatiti plaću manju od plaće utvrđene kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Član 128. Sindikat ima pravo pozvati na štrajk i provesti ga sa svrhom zaštite i ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava i interesa svojih članova. Štrajk se može organizirati samo u skladu sa Zakonom o štrajku, pravilima sindikata o štrajku i kolektivnim ugovorom. Član 129. Zaposlenik ne može biti stavljen u nepovoljniji položaj od drugih zaposlenika zbog organiziranja ili sudjelovanja u štrajku, u smislu člana 128. stav 2. ovog zakona. 21. Opći kolektivni ugovor za Federaciju Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", br. 54/05 i 62/08) u relevantnom dijelu glasi: Član 3. (...) Ako je neko pravo iz radnog odnosa različito uređeno ovim kolektivnim ugovorom, kolektivnim ugovorom na nivou kantona, kolektivnim ugovorom za područje djelatnosti, pravilnikom o radu, ugovorom o radu ili zakonom, primjenjuje se za zaposlenika najpovoljnije pravo, osim u slučaju člana 8. stav 3. ovog kolektivnog ugovora. Član 6. Poslodavac ne može zaposleniku obračunati i isplatiti platu u iznosu manjem od iznosa određenog kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu i ugovorom o radu, osim u slučajevima predviđenim u članu 8. stav 3. ovog ugovora. Član 8. (...) Izuzetno, kolektivnim ugovorima za područja djelatnosti, za pojedine subjekte u područjima djelatnosti, mogu se utvrditi uvjeti, visina, način i periodi utvrđivanja bruto, odnosno neto satnice, koja ne može biti niža od 1,25 KM neto.

9 Понедјељак, С Л У Ж Б Е Н И Г Л А С Н И К Б и Х Број 34 - Страна 9 Član 38. (...) Sindikat ima pravo organizirati štrajk u skladu sa zakonom i pravilima sindikata o štrajku ukoliko sporna pitanja ne budu riješena putem pregovora. 22. Kolektivni ugovor o pravima i obavezama poslodavaca i zaposlenika u oblasti proizvodnje i prerade metala u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH", broj 30/00) u relevantnom dijelu glasi: Član 4. Na sva pitanja koja nisu uređena ovim ugovorom primjenjuju se odredbe Zakona o radu. Općeg kolektivnog ugovora i drugih propisa u ovoj oblasti. Član 5. Ovim ugovorom ne mogu se utvrditi manja prava i obaveze i nepovoljniji uvjeti rada od prava, obaveza i uvjeta rada utvrđenih zakonom i Općim kolektivnim ugovorom. Član 6. Općim i pojedinačnim aktima poslodavca i ugovorom o radu ne mogu se utvrditi manja prava zaposlenika od onih koja su utvrđena zakonom i ovim ugovorom. Član 73. Ukoliko sindikat ocijeni da se ne ostvaruju prava zaposlenika utvrđena zakonom i ovim ugovorom, iskoristiće svoje pravo i nakon neuspjelih pregovora sa poslodavcem organizovati i voditi štrajk. VI. Dopustivost 23. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini. 24. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio. 25. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj Rev od 7. januara godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu, prema dostavnici koju je predočio Vrhovni sud, apelanti su primili 3. marta godine, a apelacija je podnesena 7. aprila godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva. 26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum 27. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom Vrhovnog suda, kojom su potvrđene nižestepene presude u odnosu na utvrđenje da je apelantima nezakonito prestao radni odnos kod tuženog i obavezu tuženog da apelantima ponovo uspostavi radno-pravni status, ali su nižestepene presude preinačene u odnosu na obavezu tuženog da apelantima isplati plaće i naknade plaća i zakonom propisane doprinose, te regres za period u kojem su bili u štrajku, povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja iz člana II/3.i) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 11. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. 28. Ustavni sud podsjeća da je gotovo identična činjeničnopravna pitanja razmatrao u svojoj Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 2581/08 od 29. juna godine, dostupna na web- stranici Ustavnog suda Razlozi izneseni u Odluci Ustavnog suda broj AP 2581/08 u vezi s meritumom predmeta u cijelosti se odnose i na ovaj predmet, pa se Ustavni sud umjesto posebnog obrazloženja u cijelosti poziva na razloge navedene u toj odluci Ustavnog suda. 29. Pri tome, Ustavni sud u odnosu na navode o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju posebno naglašava svoj stav (izražen u tački 37. navedene odluke) u kojem je istakao: Dovodeći u vezu navedeno sa stavom Vrhovnog suda da apelantima ne pripada pravo na naknadu plaće za vrijeme štrajka "jer nisu obavezni raditi a poslodavac im nije obavezan platiti platu ", Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju došlo do povrede principa "zakonitost i" jer je Vrhovni sud arbitrarno primijenio pravo, s obzirom da je nedostatak odredbi u Kolektivnom ugovoru i Pravilniku o radu kojim bi bila regulisana mogućnost umanjenja, ali ne i potpunog gubitka plaće srazmjerno vremenu provedenom u štrajku u smislu člana 9. Zakona o štrajku, protumačio tako da apelanti gube pravo na plaču za vrijeme provedeno u štrajku, iako se radi o jednom od prava proisteklih iz rada koje je zakonom, kolektivnim ugovorima i aktima samog poslodavca izričito garantovano. 30. Ustavni sud zaključuje da je apelantima povrijeđeno pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, i to tako da miješanje u njihovo pravo na mimo uživanje imovine nije izvršeno u skladu sa zakonom, pa Ustavni sud neće ni ispitivati ostale kriterije. 31. U odnosu na navode apelanata o povredi prava na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja Ustavni sud izdvaja tačku 47. svoje Odluke broj AP 2581/08 u kojoj je istakao: U konkretnom slučaju, Ustavni sud primjećuje da apelantima nije bilo uskraćeno pravo na sindikalno organizovanje, koje će štititi njihove profesionalne interese. Zatim, sindikatu nije bilo onemogućeno da učestvuje u kolektivnom pregovaranju, s obzirom da je u relevantnom periodu bio zaključen i Opći i Kolektivni ugovor. Najzad, iz predočenog Ustavnom sudu ne može se zaključiti da je sindikatu, čiji su apelanti članovi, bilo onemogućeno da pregovara s tuženim, kao njihovim poslodavcem, te da s ciljem da bude saslušan o onom što njegovi članovi imaju da kažu, koristi i štrajk kao sredstvo utvrđeno zakonom. Zatim, u tački 48. navedene odluke, u kojoj je Ustavni sud istakao: Dovodeći u vezu okolnosti konkretnog slučaja s navedenim stavovima Evropskog suda, prema kojem su inherentni elementi prava na udruživanje: pravo organizovanja i pridruživanja sindikatu, zabrana zaključivanja sporazuma o zapošljavanju isključivo članova sindikata, pravo sindikata da traži od poslodavca da sasluša šta ima da kaže u ime svojih članova, te pravo na kolektivno pregovaranje, Ustavni sud smatra da osporenom presudom Vrhovnog suda u odnosu na apelante nisu dovedene u pitanje garancije ustanovljene članom 11. stav 1. Evropske konvencije. Naime, apelanti ne navode, niti se iz obrazloženja osporene presude Vrhovnog suda može zaključiti, na koji način je doveden u pitanje bilo koji od pobrojanih inherentnih elemenata prava na udruživanje. Na drugačiji zaključak ne upućuje ni činjenica da su apelanti tražili naknadu plaće za vrijeme štrajka koji je bio organizovan u skladu sa zakonom i koji nije bio zabranjen, s