ISSN Impressum

Transcription

1

2 Impressum Izdavač: Paragraf Lex d.o.o Novi Sad Jovana Boškovića 5 Tel: 021/ Direktor: Bratislav Milovanović Glavni i odgovorni urednik: Dušan Pavlović V. d. Pomoćnika glavnog i odgovornog urednika: Snežana Zvonarić Viši urednik: Mile Orlović Urednik: Dragana Jevtić Dimitrijević Redakcija: Snežana Radović Mara Cvetković Mila Pejčić Kilibarda Sekretar redakcije: Lidija Bogojević Autor časopisa: Ljiljana Pjevač Pejović Tehnički urednik: Ivan Fišer Dizajn: Olgica Fišer Štampa: Beograf, Nova Pazova Copyright Paragraf, Broj izašao iz štampe: godine CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 34 PRAVNI instruktor : časopis za pravnu teoriju i praksu / glavni i odgovorni urednik Dušan Pavlović , br. 1/6 (31. oktobar)-. - Beograd (Takovska 42) : Paragraf Co ; Novi Sad (Jovana Boškovića 5) : Paragraf lex, 2011 (Nova Pazova : Beograf) cm Dvonedeljno ISSN = Pravni instruktor COBISS.SR-ID ISSN Zainteresovani ste za reklamiranje u časopisu Pravni instruktor? Više informacija na: 011/ , ; oglasavanje@paragraf.rs ili

3 i INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKE DATUM KALENDAR SAVETOVANJA ZA GODINU MESTO REDAKCIJA ČASOPISA mart Beograd Budžetski instruktor maj Vrnjačka banja Sve redakcije Obaveštavamo Vas da Vam je, kao pretplatnicima na štampano izdanje kompanije Paragraf, omogućen pristup svim časopisima, izdanja na koje ste pretplaćeni, objavljenim od početka izlaska časopisa pa sve do kraja godine. Časopisi su u elektronskom (PDF) formatu i možete im pristupiti na sledeći način: 1. Posetite naš vebsajt i kliknite na "Korisnički kutak"; 3. Otvorite "Sadržaj i download svih štampanih izdanja"; 4. Izaberite časopis na koji ste pretplaćeni; 5. Sa leve strane unesite šifru koju smo Vam poslali; 6. Nakon unosa šifre, sa leve strane će se otvoriti spisak svih objavljenih brojeva časopisa. Takođe, na istoj strani, u glavnom prozoru, omogućen Vam je i pristup zbirnom sadržaju, u kome se nalaze naslovi svih tekstova koji su objavljeni u tom izdanju. Ovaj zbirni sadržaj Vam daje mogućnost da lako i brzo locirate neki tekst, ukoliko ste zaboravili u kom je broju objavljen - jednostavno, u polje "Nađi" počnite da kucate bilo koji pojam koji tražite i u dobićete listu dokumenata koji imaju zadati pojam u svom naslovu. OBRASCI Na našem sajtu u delu Besplatno, možete preuzimati popunjive i po rubrikama sistematizovane obrasce u PDF formatu. AKTUELNI STATISTIČKI PODACI Na adresi možete pratiti aktuelne statističke podatke iz oblasti zarada, osnovica doprinosa, kamata, indeksa potrošačkih cena i ostalog. KONTAKT SA REDAKCIJOM Pitanja, sugestije i predloge možete dostaviti redakciji časopisa Pravni instruktor putem a ili faxa u vremenu od 7:30-15:30h Fax: 011/ redakcija@paragraf.rs. SVE DNEVNE PRAVNO-EKONOMSKE VESTI NA JEDNOM MESTU Na možete svakodnevno pratiti najnovije poslovne i pravno-ekonomske vesti, kao i druge informacije od značaja za poslovanje. Umesto Vas, na jednom mestu, pratimo preko stotinu različitih veb sajtova, dnevne novine, vesti sa Tanjuga i druge izvore. Izdvajamo najinteresantnije i najaktuelnije informacije i na taj način štedimo Vaše vreme. Služba komercijale (za sva pitanja vezana za pretplatu, obnovu pretplate i sl.) Beograd - 011/ , 011/ Novi sad - 021/ , 021/ Niš - 018/ , 018/ Služba pretplate (za sve informacije u vezi sa plaćanjem pretplate) 011/ , 011/ TEMA Obuka za polaganje ispita za službenika za javne nabavke Novine i primena opštih i finansijskih propisa u javnom i u privatnom sektoru Septembar Palić Sve redakcije Novine i praktična primena aktuelnih propisa Uvek ažuran spisak savetovanja sa detaljnim informacijama možete naći na Prijavite se na našu mailing listu, kako biste blagovremeno bili obavešteni o savetovanjima. NAPOMENA Dvodnevna obuka Višednevno savetovanje Višednevno savetovanje Pravni instruktor februar Br. 86 1

4 OSTALA IZDANJA KOMPANIJE PARAGRAF 2 Pravni instruktor februar Br. 86

5 REDOVNE RUBRIKE U ČASOPISU PRAVNI INSTRUKTOR Redovne rubrike u časopisu Pravni instruktor I Ustavno pravo I-1 Državno uređenje I-2 Organi vlasti i teritorijalnog uređenja I-3 Odbrana, bezbednost i unutrašnji poslovi II Pravosudno organizaciono pravo II-1 Sudstvo II-2 Tužilastvo II-3 Advokatura III Građansko pravo III-1 Svojinsko pravo III-2 Obligaciono pravo III-3 Nasledno pravo III-4 Porodično pravo III-5 Autorsko pravo i pravo industrijske svojine III-6 Zastarelost IV Parnični, vanparnični i izvršni postupak IV-1 Parnični postupak IV-2 Vanparnični postupak IV-3 Izvršni i postupak obezbeđenja IV-4 Arbitražno pravo IV-5 Medijacija V Krivično pravo i krivični postupak V-1 Krivična dela V-2 Krivična odgovornost pravnih lica V-3 Krivični postupak V-4 Privredni prestupi V-5 Prekršaji i prekršajni postupak V-6 Zastarelost VI Upravno pravo i upravni postupak VI-1 Upravni postupak VI-2 Upravni spor VI-3 Posebni upravni postupci VII Radno, penzijsko i medicinsko pravo VII-1 Prava iz radnog odnosa VII-2 Prava van radnog odnosa VII-3 Mobing VII-4 Zapošljavanje invalida VII-5 Bezbednost i zdravlje na radu VII-6 Prava na penzijsko i invalidsko osiguranje VII-7 Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu VIII Trgovinsko i kompanijsko pravo VIII-1 Osnivanje i statusne promene VIII-2 Privredne delatnosti VIII-3 Vanprivredne delatnosti VIII-4 Preduzetnici VIII-5 Zastupanje VIII-6 Stečajno pravo i likvidacija VIII-7 Pravo osiguranja VIII-8 Pravo medija VIII-9 Pravo informacionih tehnologija VIII-10 Bankarsko i berzansko pravo IX Međunarodno i uporedno pravo IX-1 Međunarodno krivično pravo IX-2 Međunarodno privatno pravo IX-3 Međunarodno javno pravo IX-4 Međunarodno privredno pravo IX-5 Pravo EU IX-6 Uporedno pravo X Poresko pravo XI Ostalo kazneno zakonodavstvo XII Zastarelost XII-1 Opšti rokovi XII-2 Posebni rokovi XIII Stavovi sudske prakse XIII-1 Pravna shvatanja XIII-2 Pitanja i odgovori na zajedničkim sednicama sudova XIII-3 Aktuelni primeri XIII-4 Sporna pitanja XIV Inspekcijski nadzor XV Preduzetnici PRETPLATOM NA ŠTAMPANO IZDANJE PRAVNI INSTRUKTOR STIČETE PRAVO NA: 24 BROJA ČASOPISA kod godišnje pretplate 12 BROJEVA SPECIJALISA ZA ADVOKATE - izlazi jednom mesečno i sadrži odabir aktuelnih tema i informacija od značaja za svakodnevni rad advokata POSTAVLJANJE PITANJA pisanim putem iz oblasti koje su tema časopisa PARAGRAF LEX DEMO - dnevno ažurni propisi, pravne vesti i popunjivi obrasci u online bazi SPECIJALIS - Zbirka odluka Vrhovnog kasacionog suda - izlazi u januaru svake godine i sadrži odabrane odluke Vrhovnog kasacionog suda donete u prethodnoj godini 4 ULAZNICE ZA JEDNODNEVNA SAVETOVANJA u organizaciji kompanije Paragraf 2 PRIRUČNIKA - 1 koji redovno objavljuje redakcija u toku godine i 1 po izboru SVE BROJEVE u pdf formatu, objavljene u godini u kojoj je zaključena pretplata BESPLATNO REKLAMIRANJE - jedna besplatna reklama u nekom od izdanja kompanije Paragraf POPUSTE NA PRETPLATU na ostala izdanja i stručne skupove kompanije Paragraf POVOLJNE USLOVE PLAĆANJA - mogućnost godišnje i kvartalne pretplate, kao i mogućnost plaćanja godišnje pretplate u 4 rate Pravni instruktor februar Br. 86 3

6 Sadržaj Pravni instruktor 86 februar I USTAVNO PRAVO Pitanja i odgovori Pravo pripadnika privatnog obezbeđenja da vrše proveru identiteta lica koja ulaze ili izlaze iz objekta ili prostora koja obezbeđuju uvidom u lična dokumenta...10 II PRAVOSUDNO ORGANIZACIONO PRAVO KOMENTAR ZAKONA O IZMENI ZAKONA O OVERAVANJU POTPISA, RUKOPISA I PREPISA Sl. glasnik RS, br. 22/ III GRAĐANSKO PRAVO POJEDINA PITANJA U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA O VRAĆANJU ODUZETE IMOVINE I OBEŠTEĆENJU Pitanja i odgovori Izvođač radova kao lice koje organizuje tehnički pregled objekta i zahteva izdavanje upotrebne dozvole...15 Mogućnost jedinice lokalne samouprave da donese odluku o doprinosu za uređenje građevinskog zemljišta u nultom iznosu Pravni instruktor februar Br. 86

7 SADRŽAJ Uslovi za sticanje prava svojine na zemljištu vlasnika objekta koji nema upisano pravo korišćenja na zemljištu...17 Sopstvena ponuda poverioca na ponovljenoj aukcijskoj prodaji u postupku vansudskog namirenja na hipotekovanoj nepokretnosti...18 Rok zastarelosti potraživanja duga kod naplate doplatnih karata za parkiranje...19 Dozvoljenost ugovaranja zajma između privrednog društva i fizičkog lica...19 Zaštita prava deteta ukoliko je roditelj maloletan...20 Održavanje ličnih kontakata roditelja sa decom starijom od 15 godina...21 Dodatni troškovi u ugovoru o snabdevanju krajnjih kupaca...21 Zahtev za prenos domena kojim se povređuje pravo na žig...22 IV PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK POSTUPAK DRŽAVINSKE ZAŠTITE Materijalno pravo...23 Postupak državinske zaštite...24 Dileme u praksi...24 Umesto zaključka...25 Pitanja i odgovori Pravo naslednika tužioca da pokrenu postupak za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku...27 Neprenosivo pravo naslednika da potražuju naknadu nematerijalne štete u parničnom postupku...27 V KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK KRIVIČNA DELA PREVARA, PREVARA U OSIGURANJU I DOGOVARANJE ISHODA TAKMIČENJA Prevara - član 208. KZ...29 Nigerijska prevara - prevara putem interneta...32 Krivično delo prevara u osiguranju - 208a KZ...33 Krivično delo dogovaranje ishoda takmičenja - član 208b KZ...33 Pravni instruktor februar Br. 86 5

8 SADRŽAJ VII RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO UPOREDNA ANALIZA ODREDABA ZAKONA O RADU I POSEBNOG KOLEKTIVNOG UGOVORA ZA PUTNU PRIVREDU SRBIJE Sl. glasnik RS, br. 3/ Radni odnosi...36 Radno vreme i raspored radnog vremena...36 Odmori i odsustva...37 Zarade, naknade zarada i druga primanja...37 MERE ZA NEPOŠTOVANJE RADNE DISCIPLINE, ODNOSNO POVREDU RADNIH OBAVEZA Vrste disciplinskih mera u našim ranijim radnim zakonima...39 Ukidanje disciplinskih mera u Zakonu o radu...39 Važeće disciplinske mere u našim zakonima koji uređuju i problematiku radnih odnosa...40 U čemu je prednost više propisanih disciplinskih mera?...41 Nagoveštaj povratka disciplinskih mera u Zakon o radu (2005)...41 Povratak disciplinskih mera (novele Zakona o radu 2014)...41 Proširenje regulative Zakona o radu u vezi izricanja disciplinskih mera...42 Postupak za izricanje disciplinskih mera...42 Postupak prema Zakonu o radu...43 Zaključak...44 Pitanja i odgovori Izmena ugovora o radu nakon donošenja novog opšteg akta i izrada prečišćenog teksta ugovora...44 DUŽNOSTI PACIJENTA U REGULATIVI I SUDSKOJ PRAKSI Dužnosti pacijenta po merilima evropskih sistema...46 Dužnosti pacijenta po merilima anglosaksonskih sistema...47 Dužnosti pacijenta prema domaćoj regulativi...47 Dužnosti pacijenta u domaćoj sudskoj praksi...48 Zaključak...49 PRIKAZ ZAKONA O PREVENCIJI I DIJAGNOSTICI GENETIČKIH BOLESTI, GENETIČKI USLOVLJENIH ANOMALIJA I RETKIH BOLESTI (ZOJIN ZAKON) Pravni osnov usvajanja Zakona...50 Sadržaj i materija Zakona...52 Zaključak Pravni instruktor februar Br. 86

9 SADRŽAJ Pitanja i odgovori Nadležnost za genetičko ispitivanje i uspostavljanje dijagnoze kod retkih bolesti i genetički uslovljenih anomalija...57 KOMENTAR NOVOG POSEBNOG KOLEKTIVNOG UGOVORA ZA SOCIJALNU ZAŠTITU U REPUBLICI SRBIJI Sl. glasnik RS, br. 11/ Poglavlje I - Uvodne odredbe...59 Poglavlje II - Poslovi sa povećanim rizikom...60 Poglavlje III - Obrazovanje i stručno usavršavanje zaposlenih...60 Poglavlje IV - Radno vreme...61 Poglavlje V - Odmori i odsustva...61 Poglavlje VI - Plaćeno odsustvo...61 Poglavlje VII - Neplaćeno odsustvo...61 Poglavlje VIII - Bezbednost i zdravlje na radu...61 Poglavlje IX - Plata, naknada plate i druga primanja...62 Poglavlje X - Uslovi za rad sindikata...64 Poglavlje XI - Prelazne i završne odredbe...64 MEDICINSKA DOKUMENTACIJA U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA Svrha i dužnost vođenja medicinske dokumentacije...65 Sadržina i opseg vođenja medicinske dokumentacije...66 Princip urednosti u vođenju medicinske dokumentacije...67 Pravo pacijenta na uvid u svoju medicinsku dokumentaciju...68 Pravne posledice nepridržavanja obaveza čuvanja medicinske dokumentacije...68 Zahtev za naknadu štete zbog manjkavosti medicinske dokumentacije...68 Zaključak...70 Pitanja i odgovori Model izjave koju potpisuje pacijent i kojom se upoznaje sa metodama lečenja i svim eventualnim posledicama preduzimanja ili nepreduzimanja odgovarajućih medicinskih zahvata...70 VIII TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO KOMENTAR ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POMORSKOJ PLOVIDBI Sl. glasnik RS, br. 18/ Značaj i razlozi za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi...72 Konvencija o radu pomoraca - Usklađivanje sa odredbama MLC Konvencije...73 Pravni instruktor februar Br. 86 7

10 SADRŽAJ Konvencija o identifikacionoj karti pomoraca broj Zakon o pomorskoj plovidbi - osnovni tekst...74 KOMENTAR ZAKONA O IZMENI I DOPUNI ZAKONA O DRŽAVNOJ PRIPADNOSTI I UPISU PLOVILA Sl. glasnik RS, br. 18/ KOMENTAR IZMENA I DOPUNA PODZAKONSKIH AKATA U OBLASTI ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA OBJAVLJENIH U SL. GLASNIKU RS, BR. 15/2015 i 16/ Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o visini naknade za korišćenje radio-frekvencija...77 Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o načinu kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanja tehničkih pregleda i zaštite od štetnih smetnji...79 OBAVEZE NACIONALNIH SPORTSKIH SAVEZA PO NOVOM ZAKONU O SPREČAVANJU DOPINGA U SPORTU Modeli Odluka o imenovanju lica odgovornog za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga Pravilnik o disciplinskim merama i postupku njihovog izricanja u slučajevima utvrđene povrede antidoping pravila Program antidoping delovanja KOMENTAR UREDBE O IZMENAMA I DOPUNAMA UREDBE O NAČINU KORIŠĆENJA SLUŽBENIH VOZILA Sl. glasnik RS, br. 15/ Subjekti na čija službena vozila je prošireno dejstvo Uredbe Sadržina izmena Uredbe Novi režim korišćenja službenih vozila u javnim službama Zaključak GODIŠNJI IZVEŠTAJ O NAPRETKU REPUBLIKE SRBIJE ZA GODINU - POGLAVLJE Uvod Godišnji izveštaj Izmene i dopune Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći Izveštaj o dodeljenoj državnoj pomoći INSPEKCIJSKI NADZOR U MALOPRODAJNOM TRGOVINSKOM OBJEKTU Sažetak Ovlašćenja inspektora prema Zakonu o državnoj upravi Pravni instruktor februar Br. 86

11 SADRŽAJ Prekršajni nalog Nadzor nad primenom Zakona o trgovini Nadležnost, ovlašćenja i dužnosti inspektora po osnovu Zakona o trgovini Inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o zaštiti potrošača Inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o oglašavanju Pitanja i odgovori Pravno dejstvo odluke o imenovanju predsednika i članova nadzornog odbora javnog preduzeća Javno preduzeće kao garant za ispunjenje obaveza drugog javnog preduzeća Ispunjenje obaveze dodatne uplate za gubitke koje je privredno društvo ostvarilo u prethodnoj godini Pravni poslovi koje predstavništvo stranog udruženja može da obavlja u Republici Srbiji Zaključenje ugovora o pružanju usluga sa preduzetnikom koji je istovremeno i zaposlen kod poslodavca saugovarača Naknada štete nastale u saobraćajnoj nezgodi u slučaju kada je osiguravač (društvo za osiguranje) u postupku likvidacije Podela motornih vozila na putnička i teretna i obeležavanje i putni nalog u teretnom motornom vozilu Obavljanje trgovine polovnom robom i odgovornost prodavca za nesaobraznost robe ugovoru IX MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO PRAVO NA UMETNIČKO IZRAŽAVANJE I PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA Uvod Sloboda umetničkog izražavanja u likovnoj umetnosti Sloboda umetničkog izražavanja u književnim delima Sloboda umetničkog izražavanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti Zaključak AKTUELNE VESTI Pravni instruktor februar Br. 86 9

12 USTAVNO PRAVO PRAVO PRIPADNIKA PRIVATNOG OBEZBEĐENJA DA VRŠE PROVERU IDENTITETA LICA KOJA ULAZE ILI IZLAZE IZ OBJEKTA ILI PROSTORA KOJA OBEZBEĐUJU UVIDOM U LIČNA DOKUMENTA Pitanje: Da li je dozvoljeno traženje na uvid ličnih karata lica od strane pripadnika privatnog obezbeđenja prilikom ulaska u prostore koje ova lica, odnosno pripadnici privatnog obezbeđenja štite? Odgovor: Zaštita podataka o ličnosti lica utvrđena je odredbama Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/ dalje: Ustav) i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 97/2008, 104/ dr. zakon, 68/ odluka US i 107/ dalje: Zakon). Saglasno odredbi člana 42. stav 2. Ustava prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju se zakonom, dok su odredbama člana 8. stav 1. tač. 1) do 8) Zakona propisana osnovna načela obrade podataka o ličnosti, kojima je utvrđeno da svaki rukovalac podataka: - sme da obrađuje samo one podatke koje je zakonom ovlašćen da prikuplja ili je ovlašćenje dobio od lica čije podatke namerava da obrađuje na osnovu njegovog punovažnog pristanka, - treba da poštuje načelo svrsishodnosti obrade, odnosno da prikuplja podatke o ličnosti samo za svrhe koje su zakonom propisane ili za svrhe određene dobijenim pristankom lica, kao i - treba da poštuje načelo srazmernosti obrade, odnosno da obrađuje se samo one podatke o ličnosti neophodne u datom slučaju. Iz navedenih odredbi Ustava i Zakona proizilazi da pravni osnov obrade podataka o ličnosti može biti zakon ili pristanak lica o čijim podacima se radi, dat na način i pod uslovima utvrđenim odredbama čl. 10. i 15. ovog zakona. Izuzeci od pravila da pravni osnov obrade podataka o ličnosti može biti zakon ili pristanak lica o čijim podacima se radi su retki i restriktivni i propisani odredbama čl. 12. i 13. Zakona. Odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2013) uređeni su obavezno obezbeđenje i zaštita određenih objekata, poslovi i rad pravnih i fizičkih lica u oblasti privatnog obezbeđenja, uslovi za njihovo licenciranje, način vršenja poslova i ostvarivanje nadzora nad njihovim radom. Tako je odredbom člana 46. stav 1. tačka 1) ovog zakona propisano da je za vreme vršenja poslova fizičke zaštite, službenik obezbeđenja, između ostalog, ovlašćen da proveri identitet lica koje ulazi ili izlazi iz objekta ili prostora koji se obezbeđuje i u samom štićenom prostoru, a odredbom člana 47. st. 1. i 2. istog zakona da se provera identiteta vrši uvidom u ličnu kartu ili drugi identifikacioni dokument sa fotografijom izdat od nadležnih državnih organa i da službenik obezbeđenja neće dozvoliti ulaz u štićeni objekat ili štićeni prostor licu koje, na zahtev obezbeđenja, odbije da se identifikuje prilikom ulaska. Rukovalac podataka je, u smislu odredbi člana 3. stav 1. tačka 5) Zakona fizičko ili pravno lice, odnosno organ vlasti koji obrađuje podatke, dok je obrađivač podataka, u smislu odredbi člana 3. stav 1. tačka 8) istog zakona, fizičko ili pravno lice, odnosno organ vlasti, kome rukovalac na osnovu zakona ili ugovora poverava određene poslove u vezi sa obradom. S tim u vezi, u opisanim situacijama, lice koje bi angažovalo pravno ili fizičko lice u oblasti privatnog obezbeđenja imalo bi status rukovaoca podataka, a angažovano pravno ili fizičko lice u oblasti privatnog obezbeđenja obrađivača podataka. 10 Pravni instruktor februar Br. 86

13 USTAVNO PRAVO Naime, rukovalac podataka može da odluči da pojedine poslove u vezi sa obradom podataka ugovorom poveri nekom pravnom ili fizičkom licu (obrađivaču podataka), u kom slučaju je dužan da obezbedi da se ugovorni obrađivač, na isti način i u podjednakom obimu, pobrine za zaštitu podataka lica čije podatke obrađuje u ime i za račun rukovaoca. To podrazumeva da ugovorom o prenosu podataka o ličnosti koji zaključuju rukovalac podataka i obrađivač, budu uređena sva pitanja u pogledu prenosa podataka, a pre svega obaveze ugovornog obrađivača vezane za obradu podataka. Takođe, rukovalac podataka ne može na obrađivača da prenese više ovlašćenja u vezi sa obradom podataka nego što ih sam ima, kao što ni obrađivač ne sme da obrađuje podatke u druge svrhe, osim u one koje su ugovorene, iz kog razloga je neophodno da rukovalac podataka ugovorom sa obrađivačem precizno odredi rokove čuvanja, postupanje sa podacima po isteku ugovora, kao i sva druga međusobna prava i obaveze u pogledu obrade podataka. Ovo posebno iz razloga što je rukovalac podataka odgovoran za obrađivača, koji podatke obrađuje u njegovo ime i za njegov račun. Imajući u vidu to da su saglasno odredbama člana 47. st. 1. i 2. Zakona svi rukovaoci podataka o ličnosti studenata, ali i obrađivači podataka, u obavezi da preduzmu sve neophodne tehničke, kadrovske i organizacione mere zaštite predmetnih podataka, u skladu sa utvrđenim standardima i postupcima, a koje su potrebne da bi se podaci zaštitili od gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe, kao i da utvrde obavezu lica koja su zaposlena na obradi, da čuvaju tajnost ovih podataka, to su isti odgovorni za svaku eventualnu zloupotrebu navedenih podataka nastalu usled gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe. U skladu sa navedenim, sa stanovišta Zakona, proizilazi da lica zaposlena u oblasti privatnog obezbeđenja mogu za vreme vršenja poslova fizičke zaštite da proveravaju identitet lica koja ulaze ili izlaze iz objekta ili prostora koja ova lica obezbeđuju, i to putem uvida u ličnu kartu ili drugi identifikacioni dokument lica koje proveravaju sa fotografijom izdat od nadležnih državnih organa, ali da su istovremeno i odgovorni za svaku eventualnu zloupotrebu navedenih podataka nastalu usled gubitka, uništenja, nedopuštenog pristupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe. Pravni instruktor februar Br

14 PRAVOSUDNO ORGANIZACIONO PRAVO KOMENTAR ZAKONA O IZMENI ZAKONA O OVERAVANJU POTPISA, RUKOPISA I PREPISA Sl. glasnik RS, br. 22/2015 Produžen rok za konkurentnu nadležnost u poslovima overavanja do godine Overa privatne isprave predstavlja, u stvari, posvedočenje autentičnosti potpisa, identičnosti prepisa isprave, prevoda i posvedočenje drugih činjenica predviđenih zakonom. Javnobeležnička overa privatne isprave ima dokaznu snagu od dana i časa overe, a ne od dana izvršenog pravnog posla. Javnobeležnička overa je vrsta javnobeležničke isprave koja obuhvata radnje javnog beležnika na osnovu kojih privatna isprava može dobiti dokaznu snagu javne isprave u delu u kome je izvršena overa, te se ne menja sadržina privatne isprave, jer ona dobija dokaznu snagu samo u formalnom smislu. U domaćem pravu, overa privatne isprave, koja se odnosi na overu prepisa, potpisa i rukopisa, spada u administrativnu delatnost suda i bila je regulisana posebnim Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa ( Sl. glasnik RS, br. 39/93) obavljali su je službena lica suda i organa opštinske uprave. Nedavno usvojenim Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa ( Sl. glasnik RS, br. 93/ dalje: Zakon) overa nejavnih isprava je prešla u nadležnost javnih beležnika. Inače, ovaj zakon stupio je na snagu godine, a za isti dan određen je i početak primene Zakona o javnom beležništvu ( Sl. glasnik RS, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013 i 55/ dr. zakon) pa je bio donet po hitnom postupku. Naime, nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo je da prouzrokuje štetne posledice po rad državnih i drugih organa i ostvarivanje prava građana a imajući u vidu početak primene Zakona o javnom beležništvu, koji predviđa da određene nadležnosti sudova preuzimaju javni beležnici. Naime, izvorni Zakon predviđa nadležnost suda i organa opštinske uprave za overu privatnih isprava, pa je hitno donošenje bilo opravdano. Zakonom je propisana konkurentna nadležnost suda, upravnih organa i javnih beležnika za overu potpisa rukopisa i prepisa. Konkurentna nadležnost je vremenski ograničena i odnosila se na period od do godine. Vremenski ograničena konkurentna nadležnost ovih organa predviđena je da bi se izbegli mogući problemi, koji bi nastali kao posledica prelaska javnih beležnika na novu nadležnost za obavljanje ovih poslova. Zakonom o izmeni Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa ( Sl. glasnik RS, br. 22/2015) produženo je vremensko ograničenje konkurentne nadležnosti do godine. Strankama je ostavljena mogućnost da overe potpise, kod suda, upravnih organa ili javnog beležnika, pa ova konkurentna nadležnost, zavisi od njihovog slobodnog izbora, ona je ustvari i fakultativna. Pored toga, izmenjen je i stav 3. člana 29. kojim je sada predviđen izuzetak od prethodnog rešenja iz stava 2, a prema kojem će, u gradovima i opštinama za koje nisu imenovani javni beležnici, potpise, rukopise i prepise overavati, kao povereni posao, osnovni sudovi, sudske jedinice i prijemne kancelarije osnovnih sudova, odnosno opštinske uprave i posle godine. Zakonom su propisane vrste overavanja. To su overavanje: potpisa, blanko potpisa, potpisa zastupnika, rukoznaka, rukopisa, prepisa i kopija, izvoda iz javnih, trgovačkih i poslovnih knjiga i odštampanog primerka elektronskog dokumenta. Zakonom su predviđena pravila overe potpisa za lica sa posebnim potrebama. 12 Pravni instruktor februar Br. 86

15 PRAVOSUDNO ORGANIZACIONO PRAVO Ove vrste overe spadaju u samostalnu delatnost javnog beležnika. Zakonom je uvedena novina u odnosu na ranije zakonsko rešenje iz prethodno važećeg Zakona iz godine koje je predviđalo da javni beležnik na zahtev stranke overava nejavnu ispravu koju mu stranka podnese. Sa sadržajem te isprave beležnik se upoznaje samo u onoj meri u kojoj bi mogao da ispuni rubrike svog upisnika o overama. Zakon predviđa da je javni beležnik u određenim slučajevima dužan da odbije ovu službenu radnju (član 11. stav 2). Predviđeno je da je javni beležnik dužan da odbije overu potpisa i ograničava dužnost javnog beležnika da pruži preventivnu pravnu zaštitu u pojedinim situacijama. To će biti u slučaju: ako postoji razlog za izuzeće javnog beležnika, ako podneta isprava sadrži pravni posao koji je zabranjen, ako podneta isprava sadrži pravni posao za koji je imperativno propisana forma javnobeležničkog zapisa ili javnobeležničkog potvrđivanja isprave, ako se overavanjem potpisa pomaže ostvarivanje nedozvoljenih i nepoštenih ciljeva. Osim toga, nemogućnost utvrđivanja identiteta stranke ili učesnika u postupku prilikom overe nejavne isprave ima za posledicu odbijanja službene radnje. Ako stranka ne može da dokaže svoj identitet preko službenog dokumenta ili preko svedoka identiteta, javni beležnik će odbiti službenu radnju - član 53. Zakona o javnom beležništvu ( Sl. glasnik RS, br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/ dr. zakon, 93/ dr. zakon, 121/2014 i 6/2015). Može se zaključiti da je raskid s tradicijom beležništva predugo trajao da bi se poverenje u ovu službu brzo i potpuno uspostavilo. Prilikom donošenja zakonskih propisa zakonodavac mora uzeti u obzir činjenicu da se ipak radi o jednom novom pravnom institutu. Zbog toga se ovaj proces uvođenja i implementacije propisa o javnim beležnicima sprovodi postepeno i sa značajnim vremenskim periodima od donošenja propisa do početka njihove primene. Zakon je takođe donet po hitnom postupku, a iz razloga da bi bio usaglašen sa Zakonom o javnom beležništvu, a radi početka primene ovog zakona i stupanjem beležnika u službu, kao što smo već naveli. Imajući u vidu da nisu izabrani svi javni beležnici, jer je planirano da svaka opština ima najmanje jednog javnog beležnika, odnosno po zakonu na svakih stanovnika dolazi po jedan javni beležnik, što bi trebalo da bude oko 350, a ukupno je izabrano 96 beležnika, te postoji i njihova preopterećenost poslom, te je ova izmena zakona bila potrebna. dr Milena Trgovčević Prokić Pravni instruktor februar Br

16 GRAĐANSKO PRAVO POJEDINA PITANJA U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA O VRAĆANJU ODUZETE IMOVINE I OBEŠTEĆENJU Konfiskacija Članom 6. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ( Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 108/2013 i 142/ dalje: Zakon) propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju i na imovinu koja je konfiskovana posle godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6. ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom. U skladu sa članom 42. Zakona uz zahtev za restituciju imovine koja je konfiskovana posle godine, pored dokaza koji se odnose na bivšeg vlasnika, podnosioca zahteva i oduzetu imovinu, neophodno je priložiti i pravosnažnu sudsku odluku o rehabilitaciji ili dokaz da je podnet zahtev za rehabilitaciju. U situaciji kad je podnet zahtev za rehabilitaciju Agencija za restituciju (dalje: Agencija) će shodno članu 45. Zakona prekinuti postupak po zahtevu za povraćaj imovine do okončanja postupka rehabilitacije, koje se javlja kao prethodno pitanje, o kome ne može rešavati Agencija već nadležni sud. Pojam konfiskacije određen je Zakonom o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije ( Sl. list DFJ, br. 40/45, 56/45 - autentično tumačenje i 70/45) kojim je propisano da je konfiskacija imovine prinudno oduzimanje bez naknade u korist države celokupne imovine (potpuna konfiskacija) ili tačno određenog dela imovine (delimična konfiskacija) koja je lična svojina ili lični udeo u zajedničkoj imovini sa drugim licima. U skladu sa članom 4. navedenog zakona mogla se konfiskovati samo imovina lica koje je osuđeno na kaznu konfiskacije, ma u čemu se ona sastojala, a ukoliko je imovina predstavljala udeo konfiskanta u zajedničkoj imovini s drugim licima (porodična zadruga, ortakluk i sl.) i taj udeo je mogao biti predmet konfiskacije. Konfiskacija imovine bila je institut jugoslovenskog krivičnog zakonodavstva više od 45 godina i ukinuta je novelom Krivičnog zakona ( Sl. list SFRJ, br. 44/76, 36/77 - ispr., 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 - ispr. i 54/90 i Sl. list SRJ, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 41/93, 50/93 i 24/94) iz godine, tako da sva lica koja su u tom vremenu bila osuđena iz političkih, verskih, ili ideoloških razloga mogu biti subjekti rehabilitacije. Članom 1. Zakona o rehabilitaciji ( Sl. glasnik RS, br. 92/2011) propisano je da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije za određene kategorije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona. Stavom 4. navedenog člana određeno je da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvislinških formacija. U skladu sa članom 2. stav 1. Zakona o rehabilitaciji ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina. Pod licima iz stava 1. člana 2. Zakona o rehabilitaciji, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona smatraju se: sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima kao i lica koja su sudovi i drugi organi DFJ i FNRJ kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima. Članom 2. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da se pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona rehabilitovana, lica koja budu rehabilitovana 14 Pravni instruktor februar Br. 86

17 GRAĐANSKO PRAVO po sili zakona u skladu sa ovim zakonom, kao i lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina. Shodno odredbama Zakona o rehabilitaciji, rehabilitacija je utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su određene kategorije lica lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga. Pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji koje obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine, odnosno obeštećenje za tu imovinu, pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Prema Zakonu o rehabilitaciji, rehabilitacija može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija), s tim što sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje. Rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju, sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od njenog donošenja, u celini ili delimično, kao i da su ništave njene pravne posledice, tako da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim u delu u kojem je usvojen njegov zahtev za rehabilitaciju, a vreme trajanja izvršene kazne smatra se neopravdanim lišenjem slobode. Imajući u vidu citirane zakonske odredbe evidentno je da je cilj Zakona o rehabilitaciji da se rehabilituju lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga života, slobode ili nekih drugih prava, a ne da se u postupku rehabilitacije utvrđuje da li su pravilno i potpuno utvrđene činjenice u postupku donošenja administrativne ili sudske odluke, kojom je neko lice lišeno slobode, života ili nekog drugog prava. Naime, za osnovanost zahteva za rehabilitaciju neophodno je da se ispune oba zakonom propisana uslova, i to da je lice čija se rehabilitacija zahteva lišeno života, slobode ili nekih drugih prava, kao i drugi zakonom propisan uslov, odnosno da je lišenje tih prava iz političkih ili ideoloških razloga. Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ( Sl. glasnik RS, br. 18/91, 20/92 i 42/98) je jedinstven slučaj gde je pre rehabilitacije došlo do vraćanja konfiskovane imovine i odnosi se na konfiskante kojima je imovina vraćana od godine. Imovina koja se mogla vratiti po odredbama Zakona o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ne može biti predmet restitucije u smislu Zakona jer navedeni zakon nije predviđen kao propis na osnovu koga se može ostvariti pravo na vraćanje imovine i obeštećenje. Dragica Marković Pitanje i odgovor Izvođač radova kao lice koje organizuje tehnički pregled objekta i zahteva izdavanje upotrebne dozvole Pitanje: Da li se izvođač radova može pojaviti kao lice koje bi moglo da zahteva tehnički pregled objekta (ili dela objekta) i izdavanje upotrebne dozvole za ceo ili deo objekta? Odgovor: Tehnički pregled objekta u izgradnji vrši se u cilju dobijanja upotrebne dozvole, a upotrebna dozvola treba da omogući korišćenje objekta. Dešava se da investitor proda delove objekta, naročito delove koji su namenjeni za stanovanje, a da kasnije iz različitih razloga odlaže izvršenje tehničkog pregleda objekta i dobijanje upotrebne dozvole. Sa druge strane, lica koja su kupila određene delove zgrade imaju pravni interes da se dobije upotrebna dozvola i da otpočnu sa korišćenjem svog dela objekta. U još komplikovanijim slučajevima, investitor ode u stečaj što otvara dodatne probleme i povećava rizik za kupce, odnosno sticaoce delova objekta u izgradnji. Zbog toga je Zakon o planiranju i izgradnji ("Sl. Pravni instruktor februar Br

18 GRAĐANSKO PRAVO glasnik RS", br. 72/2009, 81/ ispr., 64/ odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/ odluka US, 50/ odluka US, 98/ odluka US, 132/2014 i 145/ dalje: Zakon) u svom članu 155. predvideo rešenje koje omogućava zaštitu interesa lica koja su kupila ili po drugom osnovu ugovorila sticanje dela objekta u izgradnji. Prema odredbi ovog člana, ne samo investitor, nego i lica koja imaju interes za to, mogu tražiti, odnosno obezbediti tehnički pregled objekta ili dela objekta. Za ovakav zahtev potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi: postojanje interesa. Zakon predviđa da tehnički pregled mogu da obezbede i druga lica koja za to imaju interes. Ono što pada u oči je to da se ne pominje uobičajena sintagma "pravni interes", već samo "interes". To otvara pitanje da li taj interes mora biti i pravni ili može imati i drugačiju prirodu (ekonomski, moralni, lični ). Bez obzira na to što nije izričito pomenuto da je reč o pravnom interesu, teško može biti prihvatljivo da bi Zakon štitio neki drugi interes koji je vanpravni (metapravni). Nije sporno da taj interes može biti i ekonomski, moralni, ali je teško zamislivo da će pravo štititi ono što nije pravna kategorija, odnosno interes koji nije zaštićen pravom. Ako je on zaštićen pravom, onda on potpada pod kategoriju pravnog interesa, te ga treba razumeti na taj način, iako Zakon govori samo o "interesu", a ne eksplicitno o "pravnom interesu". Postojanje interesa treba dokazati. Lice koje bi organizovalo, odnosno obezbedilo tehnički pregled, a nije reč o investitoru, mora da dokaže u čemu se sastoji njegov (pravni) interes. Do dokazivanja pravnog interesa doći će se tek u fazi obraćanja organu nadležnom za izdavanje upotrebne dozvole. Kada lice, koje ima pravni interes da organizuje tehnički pregled, ugovara izvršenje tehničkog pregleda sa ovlašćenom organizacijom, ono ne mora tom licu (toj organizaciji) da dokazuje postojanje svog interesa. Postojanje interesa moraće da se dokazuje tek pred organom koji je nadležan za izdavanje upotrebne dozvole. Subjektu koji vrši tehnički pregled nije potrebno dokazivati postojanje (pravnog) interesa za izvršenje tehničkog pregleda. Međutim, organu koji izdaje upotrebnu dozvolu treba dokazati postojanje interesa. Da je reč o celom objektu ili delu objekta koji se može samostalno koristiti. Ako postoji interes za organizovanjem tehničkog pregleda celog objekta, onda je to još i jednostavnije. I inače je pravilo da se tehnički pregled vrši za ceo objekat, kao i da se upotrebna dozvola izdaje za ceo objekat. Međutim, Zakon dozvoljava i da se tehnički pregled obavi i za deo objekta, pod uslovom da je reč o delu koji se može samostalno koristiti. Nema sumnje da se ovde misli na delove koji i inače mogu biti predmet isključive svojine (kao što su stanovi, poslovni prostor, garaže ili garažna mesta). Ali, ne treba ograničiti ovu mogućnost samo na ovakve delove. Zakon govori o delu koji se može samostalno koristiti, pri čemu to ne mora biti i deo koji može biti u isključivoj svojini nekog lica. Iz ugla izdavanja upotrebne dozvole, potrebno je dokazati organu koji izdaje upotrebnu dozvolu da je reč o delu koji se može samostalno koristiti, imajući u vidu svojstva tog dela. Da troškove tehničkog pregleda snosi lice koje zahteva pregled. Ovu normu treba razumeti ne samo tako da će to lice biti dužno da snosi troškove tehničkog pregleda, što norma izričito i predviđa, već da neće moći ni da zahteva naknadu tih troškova od lica na čije ime je izdata građevinska dozvola. Obaveza snošenja troškova tehničkog pregleda nije Zakonom određena kao obaveza predujmljivanja troškova, već kao finalna obaveza, što treba razumeti tako da ona i konačno tereti lice koje je zahtevalo tehnički pregled objekta, a nije investitor. U odnosu na upotrebnu dozvolu, Zakon ne sadrži odredbu o tome ko snosi troškove izdavanja upotrebne dozvole u ovom slučaju, ali se tu primenom opštih normi o obavezi plaćanja taksi i drugih naknada dolazi do istog rešenja. Naknade, odnosno takse plaća uvek ono lice koje se obraća nadležnom organu određenim zahtevom, što upućuje na lice koje traži izdavanje upotrebne dozvole, bez obzira na to da li je ono investitor ili nije. Ovde preostaje još i pitanje na čije se ime izdaje ovakva upotrebna dozvola - da li na ime podnosioca zahteva (koji nije i investitor) ili na ime investitora. Kako Zakon ne predviđa promenu investitora po ovom osnovu, mora se zaključiti da se upotrebna dozvola izdaje na ime investitora, bez obzira na to što izdavanje traži drugo lice. Iz ugla navedenih uslova treba oceniti da li se izvođač radova može pojaviti kao lice koje bi moglo da zahteva tehnički pregled objekta (ili dela objekta) i izdavanje odgovarajuće upotrebne dozvole. Sama činjenica da je neko izvođač radova ne podrazumeva i njegov (pravni) interes da zahteva tehnički pregled i upotrebu dozvolu. I on bi morao da dokaže svoj pravni interes organu kome se obraća za izdavanje upotrebne dozvole, što mu nije neophodno iz ugla samog tehničkog pregleda. Ovakav opravdan interes, izvođač radova bi mogao da ima npr. u situaciji kada je sa investitorom ugovorio da će, umesto isplate u novcu, dobiti u svojinu neki poseban deo zgrade (stan, poslovni prostor ). Opravdan interes bi postojao i u situaciji kada je tekući račun investitora u blokadi zbog čega on ne može da zahteva tehnički pregled i izdavanje upotrebne dozvole, jer to ne može da plati. Mogući su i mnogi drugi razlozi, ali je za sve njih zajedničko to što treba pokazati postojanje (pravnog) interesa izvođača. Ako se takav interes može pokazati, nema nikakvih smetnji da se i izvođač radova pojavi u ulozi lica koje organizuje tehnički pregled i zahteva izdavanje upotrebne dozvole za ceo ili deo objekta. prof. dr Zlatko Stefanović 16 Pravni instruktor februar Br. 86

19 GRAĐANSKO PRAVO Pitanje i odgovor Mogućnost jedinice lokalne samouprave da donese odluku o doprinosu za uređenje građevinskog zemljišta u nultom iznosu Pitanje: Da li jedinica lokalne samouprave može da donese odluku o doprinosu za uređenje građevinskog zemljišta u nultom iznosu? Odgovor: Iz odredaba o doprinosu za uređivanje građevinskog zemljišta sadržanih u članu 97. Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/ ispr., 64/ odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/ odluka US, 50/ odluka US, 98/ odluka US, 132/2014 i 145/ dalje: Zakon) proizlazi da jedinica lokalne samouprave svojim aktima uređuje obavezu plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. Iz odredbe člana 97. Zakona može se sačiniti obrazac po kome se vrši obračun naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, i to: D=O*Pn*Kz*Kn-Tio-Vz gde su: D - Visina doprinosa (u dinarima), O - Osnovica - prosečna cena kvadratnog metra stanova novogradnje u jedinici lokalne samouprave, odnosno gradskoj opštini, prema poslednjim objavljenim podacima organa nadležnog za poslove statistike (u dinarima), Pn - Ukupna neto površina objekta za koji se izračunava doprinos (u m2), Kz - Koeficijent zone (utvrđen odlukom JLS), Kn - Koeficijent namene (utvrđen odlukom JLS), Tio - Troškovi infrastrukturnog opremanja građevinskog zemljišta (uređenja) sredstvima investitora, na osnovu posebno zaključenog ugovora (u dinarima). Ovde treba imati u vidu i činjenicu da je obaveza finansiranja uređivanja već jednom umanjena za iznos koji investitor duguje po osnovu doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. Ako je to učinjeno prilikom zaključenja tog ugovora, ne može se dva puta uračunavati, odnosno umanjivati obaveza investitora, iako gramatičko tumačenje Zakona to omogućava, Vz - Vrednost zemljišta koje investitor ustupa jedinici lokalne samouprave za izgradnju infrastrukturnih objekata (u dinarima). Zakonom je propisana maksimalna vrednost koeficijenata, tako da koeficijent zone ne može biti veći od 0,1 a koeficijent namene ne može biti veći od 1,5. Međutim, Zakonom nisu propisane minimalne vrednosti. Osim toga, Zakon dopušta i umanjenje naknade, ali ne i ako je reč o objektima stanogradnje, ali se i tada mogu vršiti umanjenja po osnovu ulaganja investitora u infrastrukturno opremanje građevinskog zemljišta, kao i za objekte socijalnog stanovanja čiji je investitor Republika Srbija, autonomna pokrajna ili jedinica lokalne samouprave. Međutim, i ova odredba o umanjenju naknade predviđa samo to da se u odnosu na pravilo može predvideti odstupanje (ili ne može), ali se time ne ograničava samo pravilo koje važi kao opšta odredba. Samo ovlašćenje za lokalnu samoupravu da odredi navedene koeficijente, bez propisivanja minimuma, omogućava da koeficijenti iznose nula, čime se isključuje obaveza plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta. Iz važećih odredaba Zakona ne može se zaključiti da je lokalnoj samoupravi zabranjeno da koeficijente odredi tako da oni iznose nula, čime se i sama obaveza plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta svodi na nulu, odnosno oslobođenje od obaveze. Pitanje i odgovor Pitanje: prof. dr Zlatko Stefanović Uslovi za sticanje prava svojine na zemljištu vlasnika objekta koji nema upisano pravo korišćenja na zemljištu Da li i na koji način vlasnik objekta, čije je pravo svojine upisano u zemljišnu knjigu godine, koji nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu može da stekne pravo svojine na katastarskoj parceli na kojoj se objekat nalazi? Pravni instruktor februar Br

20 GRAĐANSKO PRAVO Odgovor: Pod pretpostavkom da je pravo svojine na objektu upisano u zemljišnu knjigu godine u "regularnom postupku" i da se ne radi o licima iz člana 102. stav 9. Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/ ispr., 64/ odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/ odluka US, 50/ odluka US, 98/ odluka US, 132/2014 i 145/ dalje: Zakon), onda je neophodno utvrditi da li je građevinska parcela formirana do godine u skladu sa zakonom. U tom slučaju radi se o stečenom pravu koje nadležni organ jedinice lokalne samouprave utvrđuje rešenjem o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele iz člana 70. Zakona. Tim rešenjem utvrđuje se prestanak prava svojine vlasnika građevinskog zemljišta i pravo vlasnika objekta da pravo svojine na građevinskom zemljištu stekne neposrednom pogodbom, po tržišnoj ceni. Za provođenje promene i upis prava svojine na građevinskom zemljištu, pored navedenog rešenja, potreban je ugovor o kupoprodaji građevinskog zemljišta. Pravo vlasnika objekta koji nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu da stekne pravo svojine na katastarskoj parceli na kojoj je taj objekat izgrađen uređuje i član 105. Zakona. U postupku utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta iz člana 70. Zakona predviđeno je da nadležni organ jedinice lokalne samouprave može da utvrdi da zemljište za redovnu upotrebu objekta istovremeno predstavlja površinu katastarske parcele ili je manje od katastarske parcele pri čemu konstatuje da li se od preostalog zemljišta može formirati posebna građevinska parcela ili ne može. U sva tri navedena slučaja vlasnik objekta može da stekne pravo svojine na građevinskom zemljištu na osnovu rešenja nadležnog organa za imovinsko-pravne poslove jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi predmetno zemljište i ugovora sa vlasnikom građevinskog zemljišta, neposrednom pogodbom, po tržišnoj ceni. Uspostavljanje jedinstva nepokretnosti iz člana 106. Zakona odnosi se na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu, a ne na navedeni slučaj. Slavko Stanojević Pitanje i odgovor Sopstvena ponuda poverioca na ponovljenoj aukcijskoj prodaji u postupku vansudskog namirenja na hipotekovanoj nepokretnosti Pitanje: Ako se, nakon neuspeha prve aukcijske prodaje u postupku vansudskog namirenja na hipotekovanoj nepokretnosti, organizuje druga aukcija, da li je moguće da poverilac zaključi ugovor sa samim sobom za prenos prava na nepokretnosti po ceni od 60% od procenjene vrednosti? Odgovor: Odredbom člana 34. Zakona o hipoteci ("Sl. glasnik RS", br. 115/ dalje: Zakon) poverilac je ovlašćen, da ukoliko dužnik ne isplati dug do dana pravosnažnosti rešenja o zabeležbi hipotekarne prodaje, a od dana izdavanja tog rešenja prođe rok od 30 dana, može na osnovu rešenja pristupiti prodaji hipotekovane nepokretnosti putem aukcije ili neposredne pogodbe. Izbor jednog načina prodaje ne isključuje mogućnost primene drugog načina prodaje, ako nepokretnost ostane neprodata. Pod pretpostavkom da je pre pristupanja prodaji poverilac utvrdio orijentacionu tržišnu vrednost nepokretnosti angažovanjem ovlašćenog sudskog veštaka, da prva aukcijska prodaja nije uspela, poverilac može organizovati drugu prodaju s tim da početna cena na drugoj aukciji ne može biti niža od 60% od procenjene vrednosti (član 35. stav 5. Zakona). Poverilac na aukcijskoj prodaji može dati sopstvenu ponudu (član 35. stav 7), a to podrazumeva da može biti proglašen za najpovoljnijeg učesnika (ili jedinog ako nema drugih) i zapisnikom se konstatuje da je proglašen za kupca. Kupoprodajni Ugovor prodavac zaključuje, uz poštovanje Zakonom predviđene procedure sa jedne strane kao ovlašćeni prodavac u skladu sa odredbama Zakona, a sa druge strane u svojstvu kupca, takođe na osnovu odredaba Zakona. Zakonodavac nije predvideo mogućnost da poverilac može u postupku prodaje neposrednom pogodbom da da svoju ponudu koja je približna tržišnoj vrednosti, kao što je to predvideo za aukcijsku prodaju. Ivana Bogdanović 18 Pravni instruktor februar Br. 86

21 GRAĐANSKO PRAVO Pitanje i odgovor Pitanje: Rok zastarelosti potraživanja duga kod naplate doplatnih karata za parkiranje U kom roku zastarevaju potraživanja duga kod naplate doplatnih karata za parkiranje propisanih opštinskom ili odlukom grada? Odgovor: U odgovoru na ovo pitanje treba poći od odredbi Zakona o komunalnim delatnostima ("Sl. glasnik RS", br. 88/ dalje: Zakon), Odluke o javnim parkiralištima ("Sl. list grada Beograda", br. 12/ prečišćen tekst, 37/2011, 42/ ispr., 11/2014, 30/2014, 34/2014 i 89/2014) i Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/ Ustavna povelja - dalje: ZOO). Zakon o komunalnim delatnostima ("Sl. glasnik RS", br. 16/97 i 42/98) u članu 4. propisuje da su komunalne delatnosti u smislu ovog zakona, delatnosti proizvodnje i isporuke komunalnih proizvoda i pružanje komunalnih usluga, koji su nezamenljiv uslov života i rada građana i drugih subjekata na određenom području i to: - prečišćavanje i distribucija vode; - prečišćavanje i odvođenje atmosferskih otpadnih voda; - proizvodnja i snabdevanje parom i toplom vodom; prevoz putnika u gradskom saobraćaju; - održavanje čistoće u gradovima i naseljima u opštini; - uređenje i održavanje parkova zelenih i rekreacionih površina; - održavanje ulica, puteva i drugih javnih površina u gradovima i drugim naseljima i javna rasveta; - održavanje deponija; - uređenje i održavanje groblja i sahranjivanje. Stavom 2. istog člana predviđeno je da skupština opštine može kao komunalne delatnosti, odrediti i druge delatnosti od lokalnog interesa i propisati uslove i način njihovog obavljanja (dimničarske usluge, održavanje javnih toaleta, održavanje javnih kupatila, kafilerija, javnih prostora za parkiranje, održavanje pijaca i pružanje usluga na njima, održavanje javnih bunara i česmi, kao i druge delatnosti od lokalnog interesa). Odluka o javnim parkiralištima Skupštine grada Beograda doneta je na osnovu člana 13. Zakona kojom se ovlašćuju skupštine opština da propišu uslove i način organizovanja poslova u vršenju komunalnih delatnosti i uslove za korišćenje komunalnih proizvoda, odnosno komunalnih usluga. Iz činjenice da je odluka o Javnim parkiralištima Grada Beograda doneta na osnovu Zakona kojim su kao komunalne delatnosti predviđene između ostalog i delatnosti koje se odnose na javne prostore za parkiranje, nesumnjivo je da se radi o komunalnim uslugama i da se na njih ima primeniti odredba člana 378. stav 1. tačka 1) ZOO. Prema toj odredbi za jednu godinu zastarevaju potraživanja koja se odnose na naknade komunalnih usluga kada je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva. Na osnovu citiranih odredbi proizlazi da potraživanja koja se odnose na naknade komunalnih usluga u koje spada i potraživanje naknade za parkiranje, zastarevaju za jednu godinu. Mirjana M. Popović Pitanje i odgovor Pitanje: Dozvoljenost ugovaranja zajma između privrednog društva i fizičkog lica Da li privredno društvo može da dâ pozajmicu fizičkom licu? Pravni instruktor februar Br

22 GRAĐANSKO PRAVO Odgovor: Čl do 566. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/ Ustavna povelja - dalje: ZOO) uređen je ugovor o zajmu kao ugovor kojim se zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Članom 558. stav 1. predviđeno je i da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. ZOO ne postavlja nikakve posebne uslove u pogledu svojstava lica koja zaključuju ugovor o zajmu, tako da se ovaj ugovor time svrstava u ugovore građanskog prava, što znači da može biti zaključen između bilo kojih lica. Ako se ugovor o zajmu zaključuje kao ugovor u privredi, ZOO pretpostavlja da se kamata podrazumeva, i ako nije izričito ugovorena. Iz toga se može zaključiti da se kamata može ugovoriti i ako nije reč o ugovoru u privredi, ali se tada ne pretpostavlja da je ugovorena. Zajam treba razlikovati od kredita. Prema članu ZOO, ugovor o kreditu je ugovor kojim se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Prema članu 5. stav 2. Zakona o bankama ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015) poslovi davanja kredita su rezervisani isključivo za banke. Kredit ovde treba razumeti kao pravni posao koji nastaje u obavljanju privredne delatnosti. Ključna razlika između zajma i kredita je u tome što se ugovor o kreditu zaključuje u okviru privredne delatnosti - sa svim obeležjima koja se vezuju za privrednu delatnost, dok se ugovor o zajmu ne zaključuje kao oblik obavljanja privredne delatnosti, već kao pravni posao (ugovor) građanskog prava. Da bi se ugovor kvalifikovao kao ugovor zaključen kao pravni posao kojim se obavlja privredna delatnost, potrebno je da postoji namera kontinuiteta zaključivanja ovakvih ugovora, bez obzira da li je ona realizovana. Cilj ovakvih ugovora kao ugovora koji se zaključuju u obavljanju privrednih delatnosti jeste ponavljanje ciklusa zaključenja i naplate naknade. Zbog toga to ima i obeležje ponavljanja "ciklusa", što ga kvalifikuje kao ugovor kojim se obavlja privredna delatnost. Kada se ova pravila primene na zajam, ugovor o zajmu ostaje takav ugovor i ne pretvara se u kredit, sve dok se zaključuje sporadično, u manjem broju i po osnovu nekih postojećih odnosa i kontakata. Ako bi se broj zaključenih ugovora povećao ili ako bi se privredni subjekt nudio na tržištu kao zajmodavac, onda bi to kvalifikovalo takve ugovore kao ugovore o kreditu koji su rezervisani samo za banke. Ako bi se kao davalac kredita pojavio privredni subjekt koji nije banka, Zakon o bankama takvu radnju sankcioniše čak kao krivično delo (član 136. Zakona o bankama), za koje predviđa kao moguću kaznu i kaznu zatvora. Reč je o tome da se kreditni poslovi smatraju značajnim poslovima u privrednom sistemu jedne države jer utiču i na stepen inflacije i na stabilnost tržišta, zbog čega se ovi poslovi posebno uređuju i prate od strane Narodne banke Srbije. Zbog toga, pozajmica koju privredni subjekt daje nekom licu nije nemoguća ili zabranjena, ali ako je to izuzetak, moglo bi se reći, jedna ili par puta godišnje. Osim toga, treba imati u vidu i kamatu koja se naplaćuje za zajam. Zajam se, bez ikakvih problema može davati i u većem broju, ako se ne naplaćuje nikakva kamata, jer onda takav zajam ne može da se kvalifikuje kao kredit. Prihvatljivo je dati zajam i sa kamatom koja odgovara onoj koju bi zajmodavac dobio da je ta sredstva držao na računu banke. Sve preko toga, a naročito ako se kamata izjednačava sa kamatom koju banke naplaćuju za dati kredit ili je ona viša od nje, navodi na sumnju da je reč o obavljanju privredne delatnosti, odnosno o davanju kredita. prof. dr Zlatko Stefanović Pitanje i odgovor Pitanje: Zaštita prava deteta ukoliko je roditelj maloletan Da li maloletni roditelj koji je još uvek pod starateljstvom svojih roditelja može pokrenuti postupak pred sudom radi zaštite prava deteta (npr. postupak radi izdržavanja deteta, poveravanja deteta i sl)? Odgovor: U navedenoj situaciji razlikujemo dva slučaja: 1. Da maloletno dete zastupa maloletni roditelj kog roditelja zastupa njegov roditelj. 20 Pravni instruktor februar Br. 86

23 GRAĐANSKO PRAVO Navedeno znači da će kao tužilac biti označeno maloletno dete, kao njegov zakonski zastupnik majka ili otac deteta i zakonski zastupnik maloletnog roditelja, odnosno baba ili deda deteta. 2. Da se maloletnom roditelju prizna poslovna sposobnost i da on sam zastupa svoje maloletno dete. Priznanje poslovne sposobnosti maloletnom roditelju vrši se na zahtev maoletnog roditelja u vanparničnom postupku u sudu, pod uslovom da je taj maloletni roditelj navršio 16 godina i dostigao telesnu i duhovnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima. Ovu procenu daje organ starateljsva odnosno Centar za socijalni rad na zahtev suda a sud donosi konačnu odluku. Ovaj postupak je regulisan odredbama člana 11. Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005 i 72/ dr. zakon) i odredbama člana 1. Zakona o vanparničnom postupku ("Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS", br. 46/95 - dr. zakon, 18/ dr. zakon, 85/2012, 45/ dr. zakon i 55/2014). Sanja Bukva Pitanje i odgovor Pitanje: Održavanje ličnih kontakata roditelja sa decom starijom od 15 godina Pravnosnažnom presudom, određeni su lični kontakti dece sa ocem. Deca su navršila 15 godina i ne žele više da se viđaju sa ocem. Da li je moguće u navedenom slučaju prinudno izvršiti odluku suda? Odgovor: Lični kontakt sa decom starijom od 15 godina zavisi od njihove želje, te se ne može prinudno izvršiti odluka za održavanje ličnih kontakata drugačije od njihove želje. Zahtev tužioca podnet sudu da donese presudu kojom će konstatovati da će maloletna deca sa tužiocem kontaktirati po međusobnom dogovoru, ne predstavljaju zahtev za uređenje ličnih odnosa na drugačiji način, već zahtev za prestanak intervencije suda u uređivanju ličnih odnosa dece i oca, jer su deca starija od 15 godina. Ovakva parnica bi bila nepotrebna jer je pravo dece starije od 15 godina da održavaju lične kontakte sa ocem po međusobnom dogovoru izvorno zakonsko pravo, tako da nije potrebna sudska intervencija. Međutim, ukoliko teče izvršni postupak radi izvršenja presude o održavanju ličnih odnosa maloletnog deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, a deca starija od 15 godina ne žele da održavaju sa ocem kontakt koji je bio unapred utvrđen, to ukoliko su deca sposobna za rasuđivanje, predstavlja razlog koji sprečava izvršenje odluke o održavanju ličnih odnosa i postupak će se obustaviti. Održavanje ličnih kontakata sa decom starijom od 15 godina, zavisi od njihove želje i ne može se prinudno izvršiti odluka za održavanjem ličnih kontakata koja je suprotna od njihove želje. Navršenjem 15. godine, deca mogu, u pogledu održavanja ličnih kontakata, da odluče šta žele i šta je njihov najbolji interes. Branko Miletić Pitanje i odgovor Dodatni troškovi u ugovoru o snabdevanju krajnjih kupaca Pitanje: Da li snabdevač električnom energijom može na računu obračunavati i dodatne troškove, kao npr. naknadu za merno mesto ili troškove obrade podataka? Odgovor: U skladu sa članom 187. Zakona o energetici ("Sl. glasnik RS", br. 145/ dalje: Zakon) ugovor o snabdevanju krajnjih kupaca električnom energijom mora da, pored opštih elemenata ugovora koji važe za obligacione odnose, Pravni instruktor februar Br

24 GRAĐANSKO PRAVO sadrži i određene specifične elemente. U skladu sa članom 214. Zakona, podzakonskim aktima se bliže uređuju uslovi u vezi sa isporukom i snabdevanjem krajnjih kupaca električnom energijom, među koje spada i obračunski period i obavezan sadržaj računa za naplatu električne energije. Ugovor o snabdevanju električne energije mora biti u skladu sa zakonskim i podzakonskim važećim aktima. Ukoliko u ugovoru o javnoj nabavci električne energije nije izričito navedena stavka pod nazivom troškovi obrade podataka operatora distributivnog sistema ili naknada za merno mesto, snabdevač nema prava da počne da je uračunava u cenu električne energije. Ukoliko je ova stavka makar i sitnim slovima/fus noti navedena u ugovoru, obavezujuća je za strane ugovornice, te je izuzetno bitno za kupce pažljivo čitanje ugovora. Uredbom o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom ("Sl. glasnik RS", br. 63/2013) bliže je definisana materija koja se tiče obračunskog perioda i obaveznog sadržaja računa za naplatu isporučene električne energije (čl ) i u skladu sa ovim aktom kupac ima pravo na prigovor na ispostavljeni račun u roku od 8 dana od dana prijema računa, a snabdevač dužnost da o prigovoru odluči u roku od 8 dana od dana prijema prigovora. Krajnjem kupcu uvek ostaje pravo na tužbu i naknadu štete sudskim putem, dok se energetski subjekt izlaže mogućnosti oduzimanja licence iz razloga nepoštovanja obaveza utvrđenih zakonom. Pitanje i odgovor Pitanje: Olivera Vitorović Zahtev za prenos domena kojim se povređuje pravo na žig Da li se tužbenim zahtevom zbog povreda prava na žig može postaviti i zahtev za prenos domena kojim se povređuje pravo na žig? Odgovor: Pravilnikom o postupku za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 24/2012 i 67/2014), u članu 16, predviđeno je da tužba zbog povrede žiga, koja se podnosi pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije nacionalnih internet domena, obavezno sadrži, pored ostalog, i tužbeni zahtev da se izvrši prenos registracije naziva nacionalnog internet domena sa registranta na tužioca ili da prestane registracija naziva nacionalnog internet domena. Članom 73a Zakona o žigovima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009 i 10/2013) predviđeno je da se tužbom može tražiti, pored ostalog, i "prestanak povrede prava". Mišljenja smo da to znači da se od suda može tražiti da se domen tuženog ukloni iz registra nacionalnih internet domena, ali ne i da se izvrši prenos domena sa tuženog na tužioca. Za to po našem mišljenju ne postoji pravni osnov. To pravo može da se ostvari u postupku pred Komisijom za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena. Vladimir Marić 22 Pravni instruktor februar Br. 86

25 PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK POSTUPAK DRŽAVINSKE ZAŠTITE Pregled materijalnopravnih i procesnopravnih propisa koji se tiču ove materije i analiza dilema u praksi Državina predstavlja ovlašćenje fizičkog ili pravnog lica da neku stvar, pokretnu ili nepokretnu, drži u svom posedu, odnosno u svojoj vlasti, bez obzira na osnov, zbog čega se ovom specifičnom institutu stvarnog prava pruža i vansudska i sudska zaštita. Vansudska zaštita podrazumeva pravo na samopomoć, a sudska se pruža kroz postupak za zaštitu državine po pravilima posebnog parničnog postupka. Osnovi državine mogu biti različiti. Neko može biti držalac po osnovu svojine na stvari, po osnovu zakupa i tako dalje. Bez obzira na osnov, savesnom držaocu zakon pruža zaštitu, čak i u odnosu na vlasnika. Državinu i državinsku zaštitu uživaju kako fizička tako i pravna lica. U ovom će tekstu biti dat pregled materijalnopravnih i procesnopravnih propisa koje se tiču državinske zaštite, a biće pokušano i da se razreše neke dileme koje se javljaju u toku ovih postupaka. Materijalno pravo Materijalnopravne odredbe koje se tiču državine i njene zaštite nalaze se u Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa ( Sl. list SFRJ, br. 6/80 i 36/90, Sl. list SRJ, br. 29/96 i Sl. glasnik RS, br. 115/ dr. zakon - dalje: Zakon). Tako, ovaj zakon propisuje da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina), ali da državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugog lica, kome je po osnovu plodouživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dalo stvar u neposrednu državinu i ovaj vid državine naziva se posredna državina. Najzad, državinu prava stvarne službenosti ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti, a više lica mogu imati državinu stvari ili prava (sudržavina - član 70). Međutim, lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu, pa samim tim ne može da ostvari pravo ni na državinsku zaštitu (član 71. Zakona). Ovo lice ima samo tzv. pritežanje. Članom 72. Zakona je propisano da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja, što znači da onaj ko tvrdi da je državina nesavesna, mora to i da dokaže. Naslednik postaje držalac u trenutku otvaranja nasleđa, bez obzira na to kada je stekao faktičku vlast na stvari (član 73. Zakona). Državina prestaje kada držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvari, ali se državina ne gubi ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje (član 74. Zakona). Zakon dalje propisuje da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine i to naziva smetanjem državine (član 75. Zakona). Prva mogućnost za zaštitu državine predstavlja tzv. dozvoljena samopomoć, i to je vansudski-vaninstitucionalni vid zaštite, pa držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu je oduzeo, pod uslovom da je opasnost neposredna, da je samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost (član 76. Zakona). Druga mogućnost koja se pruža savesnom držaocu je sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine. Ona se može tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja (spor zbog smetanja državine iz člana 77. Zakona). Ovaj vid zaštite državine češće je u primeni od dozvoljene samopomoći i držaoci mu češće pribegavaju kao sigurnijem, kao i zbog manje mogućnosti sukobljavanja sa licem ili licima koja su ih smetala u posedu. Sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca. I držalac koji je državinu stekao silom, potajno ili zlou- Pravni instruktor februar Br

26 PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK potrebom poverenja ima pravo na zaštitu, osim prema licu od koga je na takav način došao do državine, ako od nastalog smetanja nisu protekli rokovi iz člana 77. ovog zakona. Odlukom o zahtevu za zaštitu od smetanja državine određuju se zabrana daljeg uznemiravanja državine pod pretnjom novčane kazne, odnosno vraćanja oduzete državine, kao i druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja (član 79. Zakona). Sudržalac uživa zaštitu po odredbi člana 75. ovog zakona u odnosu na treća lica, kao i u međusobnim odnosima sa drugim sudržaocima, ako jedan od njih onemogućava drugoga u dotadašnjem načinu vršenja fizičke vlasti na stvari koja je u njihovoj državini (član 80. Zakona). Nezavisno od spora zbog smetanja državine (član 77) može se tražiti sudska zaštita državine po osnovu prava na državinu (član 80). Za postupak po osnovu prava na državinu važe pravila opšteg parničnog postupka. Postupak državinske zaštite Građanski postupak zaštite državine propisan je Zakonom o parničnom postupku ( Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 49/ odluka US, 74/ odluka US i 55/ dalje: ZPP). Postupak se razlikuje od opšteg parničnog postupka i propisan je trećim delom, glavom XXXI ZPP, kao jedan od posebnih parničnih postupaka. Zakon predviđa shodnu primenu opšteg dela ZPP ukoliko ovom glavom nije propisano šta drugo (član 448. ZPP). Zbog same prirode državinske zaštite propisana je hitnost u postupanju suda, pa se tako na postupak u parnicama za smetanje državine ne primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na odgovor na tužbu i zakazivanje i održavanje pripremnog ročišta. U pozivu za glavnu raspravu navešće se, pored ostalog, da će sud, ako tuženi izostane sa ročišta za glavnu raspravu, da donese rešenje zbog izostanka (član 449. ZPP). Raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiće se samo na raspravljanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja. Isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, sud će da donese rešenje zbog izostanka, pod uslovima iz člana 351. ovog zakona (član 450. ZPP). U toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke da odredi privremene mere u skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete. Sud će odluku o određivanju privremene mere po predlogu stranke da donese u roku do osam dana od dana podnošenja predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba (član 451. PP). Članom 452. ZPP propisano je da protiv rešenja donetih u parnicama zbog smetanja državine revizija nije dozvoljena. Tužilac gubi pravo da u izvršnom postupku zahteva izvršenje rešenja kojim se tuženom po tužbi zbog smetanja državine nalaže izvršenje određene radnje, ako nije zahtevao izvršenje u roku od 30 dana od proteka roka koji je rešenjem određen za izvršenje te radnje (član 453. ZPP). Dileme u praksi U sudskim sporovima povodom smetanja državine javljaju se određene dileme prilikom primene, kako materijalnih, tako i procesnih pravila, pa će o nekima od njih biti reči u daljem izlaganju. Prva dilema tiče se odluke koju sud treba da donese ukoliko utvrdi da je tužba neblagovremena, odnosno da je podneta po proteku rokova iz član 77. Zakona. Naime, postavlja se pitanje da li tužbu treba odbaciti, ili meritorno odlučiti i odbiti tužbeni zahtev. Ova dileme je bitna ne zbog mogućnosti ponovnog podnošenja tužbe iz istog smetanja poseda, jer je u svakom slučaju tužilac prekludiran, već zbog zabrane višestrukog ukidanja meritorne odluke od strane drugostepenog suda. U tom smislu, interesantno razrešenje ovog problema daje odluka Višeg suda u Beogradu koja kaže: Zavisno od faze parničnog postupka u kojoj je utvrdio da je tužba za smetanje državine neblagovremena, sud će je odbaciti ili će meritorno odlučiti i odbiti tužbeni zahtev, a zbog proteka prekluzivnog roka koji je propisan odredbama materijalnog prava. Iz obrazloženja: Neosnovani su žalbeni navodi da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev umesto odbacio tužbu, iz razloga neblagovremenosti podnete tužbe. Naime, činjenicu da je tužilac propustio rok za podnošenje državinske tužbe u smislu člana 77. ZOSO, prvostepeni sud je utvrdio tokom rasprave, pa pošto se radi o prekluzivnom roku materijalnog prava, o osnovanosti tužbenog zahteva trebalo je meritorno odlučiti, a ne tužbu odbaciti kao neblagovremenu. Kad sud u fazi prethodnog ispitivanja tužbe utvrdi da je tužba podneta posle zakonom predviđenog roka, tada može odbaciti tužbu kao neblagovremenu. Međutim, ukoliko je vreme preduzimanja radnje kvalifikovane kao čin smetanja utvrđeno u postupku, pa sud utvrdi da je tužilac propustio rok za podnošenje tužbe, tada je tužbeni zahtev državinske tužbe neosnovan. (rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br /2010 od godine i rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. br. 7809/2012 od godine) 24 Pravni instruktor februar Br. 86

27 PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK Druga dilema odnosi se na mogućnost ulaganja žalbe na rešenje o privremenoj meri donetom u postupku za smetanje državine. Ovde se postavlja nekoliko pitanja, a prvo od njih je da li je žalba dozvoljena protiv rešenja kojim je odbijen predlog za donošenje privremene mere. Pravilnije je zaključiti da je žalba dozvoljena, jer na taj način se štiti načelo dvostepenosti i interes tužioca da uspe u sporu. Naime, kada sud odbije predlog za određivanje privremene mere u državinskom sporu, načelo hitnosti postupka ustupa primat napred navedenim načelima i interesima stranaka. Ovome u prilog ide i leksičko tumačenje zakonske odredbe koja se odnosi na žalbu na privremenu meru u smetanju državine, a koja izričito kaže da posebna žalba protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena, iz čega se može izvući zaključak da je posebna žalba dozvoljena kada sud odbije predlog za donošenje privremene mere. Drugo je pitanje da li je žalba dozvoljena u slučaju da sud po zahtevu stranke donese privremenu meru, rukovodeći se odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ( Sl. glasnik RS, br. 31/2011), a ne odredbama ZPP koji izričito govori o privremenim merama koje se donose po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete. Autor je mišljenja da se odredbe ZPP o privremenim merama u postupku za smetanje državine moraju restriktivno primenjivati, jer predstavljaju izuzetak od opšteg pravila o dozvoljenosti žalbe, te da se ne mogu nikako automatski odnositi na sve privremene mere donete u postupku državinske zaštite, već samo na one donete po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke radi otklanjanja hitne opasnosti protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete. Treća dilema tiče se protivpravnosti čina smetanja. Ovde se mora podvući da samo protivpravno smetanje poseda uživa pravnu zaštitu. Radnje državnog organa ili lica na koja su preneta javna ovlašćenja učinjena u sprovođenju pojedinačnog pravnog akta ili u postupku neposredne primene zakona nemaju elemenat protivpravnosti i ne predstavljaju po svojoj prirodi čin smetanja državine. Osim toga, protivpravnost ne postoji ako je radnja oduzimanja ili uznemiravanja državine zasnovana na pristanku držaoca. Umesto zaključka Na kraju, a kao pojašnjenje i ilustracija zakonskih odredbi koje su navedene u ovom tekstu i radi još boljeg razjašnjenja ovog instituta poslužiće nam izvod iz odluke Privrednog apelacionog suda Pž-288/2013 od godine. Iz obrazloženja: drugostepeni sud nalazi da je potrebno da da nekoliko prethodnih napomena. Prva napomena tiče se prestanka državine. S obzirom na to da je državina u najvećem broju slučajeva faktička vlast na stvar, ona se gubi kad držalac prestane da vrši faktičku vlast na stvar, a ne gubi se ako je držalac privremeno sprečen da vrši faktičku vlast nezavisno od svoje volje. U načelu državina traje dok traje držaočeva faktička vlast na stvari. Međutim, ako je gubitak faktičke vlasti samo privremen, do gubitka državine ne dolazi. Oborivo se pretpostavlja da je državina trajna (jednom držalac i sad držalac, pretpostavlja se). Teret dokazivanja da je državina prestala, dakle, leži na onom licu koje tvrdi da je državina prestala. Državina ne prestaje ni u slučaju ako dođe do prekida, ili ako je držalac duže ili kraće vreme propustio, ili bio sprečen preduzimati aprehenzione akte, pod uslovom da je ta sprečenost privremene prirode. Nije, naravno, od značaja činjenica kada je zadnji put držalac preduzeo neke aprehenzione akte, nego je značajno to da li nemogućnost vršenja faktičke vlasti ima trajan karakter. To znači da državina nije prestala prekidima, niti u slučajevima oduzimanja stvari, pod uslovom da držalac putem samopomoći ili državinskom tužbom uspe povratiti stvar. Državina prestaje apsolutnim i relativnim načinom. Apsolutni prestanak postoji u slučaju definitivnog prestanka, bez obzira da li je stvar prestala da bude obim bilo čije državine, ili je neko treći izvorno stekao neposrednu državinu. Karakteristika ovog načina prestanka je da je dotadašnja neposredna državina prestala za bilo koje lice. Eventualno sticanje svojine od strane trećeg lica odvija se uz odsustvo kontinuiteta, i između njegovog poseda i poseda dotadašnjeg držaoca nema sukcesije. Apsolutnim prestankom neposredne državine prestaju i sve posredne državine. Apsolutni prestanak državine nastaje u slučajevima propasti i gubitka stvari, napuštanja državine na stvari, oduzimanja stvari itd. Relativni prestanak označava prestanak državine za dotadašnjeg držaoca, ali državina traje i dalje, s tim što faktičku vlast na stvari vrši drugi subjekt. Prestanak državine nastaje kao posledica predaje stvari drugom licu, ili nasleđivanjem. Državina, dakle, može prestati na osnovu volje dosadašnjeg držaoca ili protivno njegovoj volji. Na osnovu voljnog akta državina držaoca može prestati npr. napuštanjem stvari ili prenosom državine na drugo lice. Prestanak državine protivno volji dosadašnjeg držaoca može nastupiti oduzimanjem stvari od strane trećeg lica ili gubitkom stvari koju je do tada držao. Privremena sprečenost držaoca da vrši faktičku vlast ne dovodi do prestanka državine, a kada ona postoji faktičko je pitanje. Državina na stvari prestaje usled propasti stvari, bez obzira iz kog razloga je propast nastupila. Državina stvari prestaje i usled napuštanja stvari. Državina može prestati jednostranim oduzimanjem stvari, pod uslovom da držalac ne uspe da povrati stvar uz pomoć sredstava državinske zaštite (samopomoć, sudska zaštita). Ukoliko pređašnji držalac uspe da ponovo uspostavi raniju državinu, smatra se da ona nije ni prestala, niti prekinuta. Pravni instruktor februar Br

28 PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK Druga napomena tiče se zaštite državine, i to posebno instituta samopomoći. Samopomoć je vansudska zaštita koju, u slučaju smetanja državine, vrši sam držalac. U našem zakonu su određeni uslovi pod kojim a je dopuštena držaočeva samopomoć. Ostvarivanje državinske zaštite putem samopomoći priznaju, takođe, skoro svi savremeni građanski zakonici. Na jedan opšti način može se reći da je ostvarivanje prava sopstvene sile (snage) karakteristično za pravno neorganizovane zajednice. U pravno organizovanim zajednicama je, u načelu, zabranjeno. Međutim, u nekim slučajevima, kada bi državinska zaštita suviše dockan stigla samopomoć je dozvoljena, i to u slučaju da preti neposredan napad na život i telo, ili opasnost za život, telesni integritet ili imovinu. Vansudska zaštita državine je u našem pravu dopuštena samo pod određenim uslovima. Najpre, naš zakonodavac traži da uznemiravanje ili oduzimanje državine mora biti neovlašćeno: ovaj uslov je ostvaren ako se smetanje državine ne zasniva na držaočevom pristanku, na zakonskom ovlašćenju ili na odluci državnog organa. Samopomoć mora biti neposredna, a to znači da je aktuelna, da još traje, odnosno da neposredno predstoji. Ona mora biti i nužna, odnosno potrebna u smislu da stvar bez nje ne bi bila vraćena, odnosno uznemiravanje prestalo. Samopomoć je dopuštena ako je primerena: to je smisao odredbe našeg zakona po kome je samopomoć dopuštena, ako način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost. Primerenost je, dakle, ostvarena ako samopomoć nije za smetaoca tegobnija nego što je dovoljno za povraćaj stvari. Iako nije izričito propisana, samopomoć se traži da se sila odbija srazmernom silom, a da držalac odgovara za štetu pričinjenu prekoračenjem ovih granica. Time se štiti znatno vrednije dobro onoga koji uznemirava držaoca, ili onoga koji mu je posed oduzeo (život, telesni integritet, imovina veće vrednosti i sl). Uslovi koji se traže kod samopomoći jednako važe i za slučaj neposredne samopomoći (odbijanja napada koji je u toku, ili koji neposredno predstoji, ili koji je neposredno okončan) i za slučaj preduzimanja radnji nakon oduzimanja ili uznemiravanja (tzv. produžena naknadna samopomoć). U ovom poslednjem slučaju samopomoć je dopuštena ako je preduzeta u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i smetaoca (subjektivni rok), ili godinu dana od dana smetanja (objektivni rok). Propisivanjem roka za samopomoć naše pravo je odstupilo od uobičajenog regulisanja ovog pitanja u uporednom pravu. Naime, u uporednom pravu dužina roka nije izričito propisana, nego se on vezuje za zakasnelu sudsku zaštitu (npr. kad bi sudska zaštita isuviše kasno stigla). Pravo na samopomoć ima i pritežalac pod istim uslovima kao držalac. Treća napomena tiče se materijalnopravnih i procesnopravnih aspekata državinskih tužbi. Državinske tužbe su specifična procesna sredstva za zaštitu državine. U ove tužbe se ubrajaju kako tužba zbog uznemiravanja, tako i tužba zbog oduzimanja državine. One su regulisane ZPP i Zakonom. Mogu se posmatrati kako sa procesnopravnog aspekta, tako i sa materijalnopravnog aspekta. Državinske tužbe spadaju u materijalno pravo u onoj meri koliko određuje sadržaj pravne pozicije držaoca, omogućavajući mu zaštitu u odnosu na treće lice. Kod ovih tužbi precizno se prepoznaje pravo držaoca da štiti zasnovanu faktičku vlast od smetanja (oduzimanja ili uznemiravanja). One su posebno u funkciji zaštite prava svojine, odnosno drugih užih stvarnih ili obligacionih prava, pa zato ne čudi opredeljenje da budu regulisane i u svojinskom zakoniku. S procesnopravnog gledišta, ove tužbe ne spadaju u kategoriju realnih tužbi, zato što ne služe ostvarivanju realnih prava, a nisu ni lične zato što ne služe ostvarivanju prava potraživanja. Radi se, dakle, o jednoj autonomnoj kategoriji tužbi koje karakterišu causa petendi i specifična (sopstvena) pravila. Materijalnopravnim pravilima Zakona omogućava se zaštita državine za slučaj povrede faktičkog stanja, a u cilju sprečavanja samovlašća. U ZPP su sadržana neka posebna pravila za postupanje u parnicama zbog smetanja državine. Tim pravilima se u određenoj meri odstupa od opštih pravila parničnog postupka. Posebna procesna pravila su jedinstvena i u sporovima zbog uznemiravanja i u sporovima zbog oduzimanja državine. Njihov cilj je da omoguće brzu i efikasnu uspostavu povređenog faktičkog stanja. Pri tome treba naglasiti da se sud ne upušta u ispitivanje prava na državinu, pravnog osnova državine, savesnosti državine, prava na državinu (tzv. pravna pitanja). Suština je kod državinskih tužbi da je neovlašćeno smetanje državine zabranjeno, i to bez obzira na to o kakvoj je državini reč i bez obzira da li onaj koji smeta državinu smatra da ima jače pravo na posed. Onaj koji držaocu bez njegove volje oduzme državinu, ili ga uznemirava u vršenju faktičke vlasti, neovlašćeno smeta njegov posed. Državina i njeno smetanje su, dakle, osnovne pretpostavke ovih tužbi, pa je na tužiocu obaveza da to i dokaže. Cilj državinskih tužbi je obnavljanje povređenog faktičkog stanja. Kod ovih tužbi zahtev je kondemnatoran: njime se traži prestanak smetanja državine, otklanjanje stanja prouzrokovanog smetanjem i zabrana budućeg smetanja. Kod tužbe zbog uznemiravanja, zahtev za otklanjanje stanja prouzrokovanog smetanjem sastoji se u traženju tužioca da se tuženom zabrani dalje uznemiravanje, a kod tužbe zbog oduzimanja, da se tuženi obaveže da vrati oduzetu državinu. Tužilac može istaći i specifičan sporedni zahtev: zahtev za plaćanje kazne u slučaju ponovljenog uznemiravanja i zahtev za donošenje privremenih mera. U pogledu samog smetanja državine, čin smetanja može biti izvršen i fizičkom radnjom, ili verbalno. Fizička radnja je najčešće pozitivna, ali pravni pisci ukazuju da ona može biti i negativna (npr. prestankom pozitivnih radnji na koje je bio obavezan - slučaj kod realnih tereta). Verbalno smetanje postoji u slučaju ozbiljne, neposredne i protivpravne pretnje. Čin smetanja mora, dakle, biti 26 Pravni instruktor februar Br. 86

29 PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK uzrokovan ljudskim radnjama (pozitivnim, negativnim, rečima), a ne može biti izvršen slučajnim događajem. Smetanje državine (uznemiravanje ili oduzimanje) mora da bude neovlašćeno, protivpravno. Ovaj uslov je ostvaren ako se smetanje državine ne zasniva na držaočevom pristanku, na zakonskom ovlašćenju ili na odluci državnog organa. Preduzimanjem akata smetanja državine povređuje se jedno faktičko stanje koje je pravno zaštićeno. Dragana Marčetić Pitanje i odgovor Pravo naslednika tužioca da pokrenu postupak za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku Pitanje: Da li tužiočevi naslednici mogu da pokrenu postupak na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u slučaju kada je od podnošenja tužbe do zakazivanja prvog ročišta prošlo više od pet meseci? Odgovor: Zakon o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/ dr. zakon, 78/ dr. zakon, 101/2011 i 101/2013) uneo je u naš pravni sistem novo sredstvo pravne zaštite - zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Prema odredbi člana 8a ovog zakona pravo na podnošenje zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ima stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stranka može biti fizičko ili pravno lice. Naslednici umrle stranke koji su preuzeli parnicu na osnovu odredaba člana 225. stav 1. Zakona o parničnom postupku postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/ odluka US, 74/ odluka US i 55/2014) ovlašćeni su da podnesu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku zbog neopravdane dužine trajanja postupka kao posledice ne zakazivanja rasprave. U ovom slučaju procesnopravna sukcesija (promena stranke u postupku) prati materijalnopravnu, što znači da su naslednici ovlašćeni da podnesu zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku zbog neopravdane dužine trajanja parnice koju su preuzeli. Pitanje i odgovor Pitanje: Neprenosivo pravo naslednika da potražuju naknadu nematerijalne štete u parničnom postupku Aleksandar Ivanović Na čiji teret padaju troškovi postupka i potraživanje naknade nematerijalne štete u slučaju kada tužilac umre u toku postupka? Odgovor: Prema odredbi člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/ Ustavna povelja) potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednike samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom. Dakle, kako se radi o ličnom neprenosivom pravu, to bi u slučaju smrti tužioca u toku postupka za naknadu nematerijalne štete sledila odbijajuća presuda, obzirom da je prestalo pravo naslednika da od tužene strane potražuju štetu po iznetom osnovu. Kako je u smislu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/ odluka US, 74/ odluka US i 55/2014) za odluku o parničnim troškovima od značaja ishod postupka, to bi naslednici umrle stranke koja je izgubila spor snosili troškove postupka. Takva obaveza se zasniva na načelu uspeha u parnici, kao osnovnom kriterijumu prilikom odlučivanja o troškovima postupka. Aleksandar Ivanović Pravni instruktor februar Br

30 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK KRIVIČNA DELA PREVARA, PREVARA U OSIGURANJU I DOGOVARANJE ISHODA TAKMIČENJA Krivični zakonik - čl. 208, 208a i 208b Krivična dela protiv imovine propisana su u glavi XXI Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/ ispr., 107/ ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/ dalje: KZ). Krivično delo prevara spada u grupu krivičnih dela protiv imovine. Imovina se može definisati na različite načine (u zavisnosti od toga kroz koju granu prava u pravnom sistemu je posmatramo). Između ostalog imovinu je moguće odrediti kao skup pokretnih i nepokretnih dobara, prava i interesa u vlasništvu fizičkog ili pravnog lica, koja se mogu izraziti u novcu. Specifičnost ovog krivičnog dela ogleda se i u njegovim varijacijama člana 208. Naime, pored člana 208. KZ, Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 72/2009) dodate su varijacije krivičnog dela prevara, formulisane čl. 208a i 208b. Međutim, pored grupacije krivičnih dela člana 208. KZ, predviđena su i druga krivična dela koja u svojoj biti imaju prevaru, ali su zbog svojih osobenosti svrstane u druge glave KZ. U zavisnosti od toga prema kome se vrši prevara, koje lice ovo delo vrši, pod kojim okolnostima, sa kakvom namerom, određena su krivična dela poput: - računarske prevare (član 301. KZ), - lažnog predstavljanja (član 334. KZ), - zloupotrebe prava iz socijalnog osiguranja (član 168. KZ), - prevare u službi (član 363. KZ). Zajedničko navedenim krivičnim delima je to što u osnovi imaju dovođenje u zabludu nekog lica. Prilikom definisanja imovine potrebno je napomenuti da se pojam pokretne i nepokretne stvari u krivičnom pravu uzima nešto drukčije nego u građanskom pravu. Tako se, u krivičnom pravu, kao pokretna stvar smatra svaka ona stvar koja se može pokrenuti i oduzeti, pa se u tom smislu kao pokretne stvari smatraju i delovi nepokretne stvari, ako se oni mogu odvojiti i oduzeti (na primer, prozorska okna, radijatori, crepovi i svi uređaji ili njihovi delovi koji se mogu demontirati i odneti). Ovako određivanje imovine se od strane prakse i osporava, ali nesporno je to da se krivična dela koja su uperena protiv imovine nazivaju i krivičnim delima imovinskog kriminaliteta. U krivičnom pravu se inkriminiše protivpravno ponašanje lica koja ugrožavaju imovinu bez obzira na njeno vlasništvo i bez obzira na to da li je objekt zaštite pokretna ili nepokretna imovina. Pored krivičnih dela kod kojih je isključivi zaštitni objekt imovina (glava XXI KZ) zaštita imovine se, videli smo iz napred navedenog, štiti i posredno. To se čini inkriminisanjem krivičnih dela koja su uperena protiv drugih društvenih vrednosti, kao što su, recimo, krivična dela protiv privrede, službene dužnosti itd. u kojima je zaštitni objekt neka druga vrednost, ali se tim putem štiti i imovina. Pravo na imovinu predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, koje je garantovano članom 58. Ustava Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 98/2006) koji predviđa da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne. Krivična dela protiv imovine imaju dugu tradiciju inkriminisanja, s obzirom na to da štite privatnu imovinu gotovo od samog početka njenog nastanka. Pored krivičnopravne zaštite imovine, koja je u pravnom sistemu sekundarna, imovina se, dakle, štiti najčešće odredbama građanskog prava, te se iz tog razloga za krivičnopravnu zaštitu imovine kaže da je supsidijarna, tj. njoj se pribegava samo kada se drugim granama prava ne može obezbediti zaštita imovine. Krivična dela iz ove grupe izvršavaju se sa umišljajem (izuzev krivičnog dela prikrivanja koje može biti učinjeno i iz nehata), a kod velikog broja ovih kri- 28 Pravni instruktor februar Br. 86

31 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK vičnih dela traži se i namera da se sebi ili drugome pribavi protivpravna imovinska korist, dok kod nekih krivičnih dela može postojati namera da se drugome pričini šteta (uništenje i oštećenje tuđe stvari 212. Kz.). Prepoznatljiva karakteristika krivičnog dela prevare ogleda se u tome što se pasivni subjekt navodi (dovođenjem u zabludu ili održavanjem u istoj) da učini nešto što će umanjiti njegovu imovinu, a istovremeno uvećati imovinu izvršioca ovog krivičnog dela ili će pak, uvećati imovinu trećeg lica. Stopa imovinskih krivičnih dela je veoma visoka, te je s toga razvijena i paleta krivičnih dela kojima se imovina štiti. Pored krivičnog dela prevara, o kome će biti više reči, glava XXI sadrži i sledeća krivična dela: krađa (član 203), teška krađa (član 204), razbojnička krađa (član 205), razbojništvo (član 206), utaja (član 207), neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti (član 209) što je takođe (još jedan) lex specialis krivičnog dela prevare, sitna krađa, utaja i prevara (član 210), uništenje i oštećenje tuđe stvari (član 212), neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila (član. 213), iznuda (član 214), ucena (član 215), zloupotreba poverenja (član 216), zelenaštvo (član 217), protivpravno zauzimanje zemljišta (član 218), protivpravno useljenje (član 219), građenje bez građevinske dozvole (član 219a), priključenje objekata koji je izgrađen bez građevinske dozvole (član 219b), oštećenje tuđih prava (član 220), prikrivanje (član 221) i neovlašćeno iznošenje kulturnog dobra u inostranstvo (član 221a). Prevara - član 208. KZ Krivično delo prevara izvršava se dovođenjem ili održavanjem drugog lica u zabludi, tako da ono pod uticajem pogrešne ili nepotpune predstave, učini nešto čime će umanjiti svoju imovinu. Prevara Član 208 (1) Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. (2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom. (3) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom. (4) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom. Osnovni oblik krivičnog dela predviđa prevarnu nameru izvršioca koji dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi (radnja izvršenja dela) stvori kod nekoga odluku da preduzme neku aktivnost kojom će umanjiti svoju imovinu, u korist tog ili trećeg lica. Takođe, radnju izvršenja je moguće ostvariti i ukoliko se pasivni subjekat navede na uzdržavanje od neke radnje, kojom bi ostvario imovinsku korist. Dovođenje u zabludu se može ostvariti na različite načine. Suština te aktivnosti je stvaranje pogrešne predstave o nekoj okolnosti kod pasivnog subjekta, dok je prikrivanje činjenica zapravo prećutkivanje bitnih svojstava kod nekih situacija, zbog čega je i došlo do izvršenja krivičnog dela. Okrivljeni je doveo u zabludu oštećenu kada joj je obećao posredovanje u pozajmici ukoliko mu ona kao garanciju da njene bunde, nakon čega je sa suprugom oštećene pošao kod navodnog prijatelja od koga je navodno trebalo da pozajmi novac, pa dok je suprug oštećene čekao u vozilu, udaljio se i bunde nakon toga prodao. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 2705/2003 od godine) Da su izvršioci krivičnih dela prevare maštoviti i ubedljivi prilikom sprovođenja prevarne namere, pored brojnih primera, pokazuje i sledeći primer iz prakse: Naime, jedan od okrivljenih za krivično delo prevare je zaustavio oštećenu, simulirajući da je Grk, nakon čega je odmah prišao drugookrivljeni, koji navodno razume Grčki jezik, te je preveo oštećenoj da se to lice, koje je navodno zubar u Grčkoj našlo u neprilici, tako što mu se pokvario automobil, pa sada daje u zalogu zlatan lanac (zlato uvek ima pri sebi, jer je zubar) za 500 evra, koje će prvom prilikom vratiti oštećenoj u zamenu za daleko vredniji lanac, koji je dao u zalogu oštećenoj i koji treba da osigura oštećenu da će joj novac biti vraćen. Oštećena je na to pristala, a naknadno je shvatila da je lanac komad jeftine bižuterije. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 1548/2004 od godine) Dakle, obmanu oštećenog okrivljeni može da izvrši na različite načine, po pravilu činjenjem (npr. lažnim predstavljanjem, lažnim prikazivanjem činjenica), ali moguće je nekome lažno prikazati činjenice i nečinjenjem (prikrivanjem), pa i konkludentnim radnjama. Pravni instruktor februar Br

32 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK Čak i izražavanjem nade u mogućnost nastupanja ili postojanja neke činjenice može se izvršiti ovo delo. Upravo je proglašen krivim za izvršenje ovog krivičnog dela okrivljeni koji je izneo mišljenje da je na porodicu oštećenog bačena crna magija i izneo sposobnosti hodže koji može posebnom molitvom da skine tu magiju, uz plaćanje određene svote novca. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž. 1231/96 od ) Interesantan je stav Vrhovnog suda Srbije, izveden u vezi ovog krivičnog dela davne (Kž. 3725/63) koji glasi: Činjenica da je optuženi preinačio samo cifarski broj označene vrednosti na inkriminisanom čeku, a stoji i činjenica da je poslovođa prodavnice, koji je ček primio, primio ovaj ček kao ček koji glasi na prepravljeni iznos što nesumnjivo ukazuje da je on, prepravljanjem cifarskog iznosa bio doveden u zabludu o vrednosti predmetnog čeka. Zato činjenica da oznaka vrednosti čeka ispisana slovima nije bila prepravljena u ovom slučaju nema nikakvog značaja, pogotovu što za dovođenje u zabludu nekog lica nije bitno da li je lažno prikazivanje vidljivo ili ne za lica kojima se vrši predstavljanje (Odluka Vrhovnog suda Srbije, Kž. 3725/63) Iz navedenog možemo zaključiti da predmet prevarne izjave moraju biti činjenice, dok lična mišljenja i verovanja nisu relevantni za postojanje ovog krivičnog dela. Iako je u stvarnosti često teško povući crtu između relevantnog činjeničnog stanja i irelavantnih mišljenja i verovanja. Tako na primer ukoliko neko iznosi samo svoje mišljenje da je na neko lice bačena crna magija i da ono misli da određeni hodža može skinuti crnu magiju, to se može uzeti kao mišljenje ili verovanje tog lica, a ne kao navođenje druge strane da isplati određenu sumu novca, što dalje znači da se u ovom slučaju ne bi moglo konstatovati postojanje krivičnog dela prevare. Ali, ako to lice posegne za nekim jačim dokazima (izmišljanjem lica sa sličnim problemima kojima je hodža pomogao ili davanjem drugih garancija za hodžu) koji bi mogli drugu stranu dovesti u zabludu i navesti je da isplati određena novčana sredstva na štetu svoje imovine, postojalo bi krivično delo prevara. Posledica prevare jeste šteta, koja je ujedno i bitan element ovog krivičnog dela. Naime, navođenje nekog lica na određeno činjenje ili nečinjenje, predstavljaće krivično delo prevare samo ukoliko je navođeno lice pretrpelo štetu na svojoj ili tuđoj imovini. Jedan od primera pretrpljene štete na imovini oštećenog daje primer iz presude Okružnog suda u Beogradu, Kž. 2186/2005 od godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu, K. 549/2005 od godine: Okrivljeni je u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist lažnim prikazivanjem činjenica da da ima saglasnost svoga oca, vlasnika stana za njegovu prodaju doveo u zabludu oštećenog kojima je na ime predugovora isplatio protivvrednost deviznih sredstava u iznosu od ,000 dinara. Primljeni novac okrivljeni je potrošio. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 2186/2005 od godine i presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu, K. 549/2005 od godine) Ovaj uslov o postojanju štete ukazuje zašto se prevara svrstava u krivična dela protiv imovine. Ovde se pre svega misli na običnu štetu, kao podvrstu materijalne štete, tj. nesporno je da se pod štetom misli na bilo kakvo umanjenje pokretne ili nepokretne imovine. Ipak, izmakla dobit, kao druga vrsta materijalne štete, izazvala je dvoumnljenje u sudskoj praksi. Naime, postavilo se pitanje da li je postojanje izmakle dobiti dovoljno da bi se moglo konstatovati postojanje krivičnog dela prevare? Vrhovni sud Srbije u presudi Kž 2137/62, od godine dao je negativan odgovor na postavljenu dilemu: Izmakla dobit, koja u građanskopravnom smislu takođe predstavlja štetu, ne ulazi u pojam krivičnog dela prevare zbog odsustva štete, odnosno umanjenja imovine na strani jednog lica i pribavljanja imovinske koristi od strane drugog lica. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž. 2137/62, od godine) Međutim, ovaj stav ne bi trebalo uzeti kao krajnje i apsolutno rešenje u svim situacijama kada se javi izmakla dobit, a postavi pitanje postojanja krivičnog dela prevare. Navedeni deo presude treba uzeti kao stav da se za izmaklu dobit kao posledicu prevare traži samo jači stepen njene osnovanosti. Dakle, nije dovoljna verovatnoća da će šteta nastupiti, već se traži postojanje pravno osnovanog zahteva da se dobit postigne. U pogledu subjektivnog elementa krivičnog dela prevare zakon insistira na postojanju umišljaja. Budući da je ovo jedini oblik vinosti koji podrazumeva postupanje učinioca s namerom, onda je strictu sensu i kod krivičnog dela prevare, namera, obavezni subjektivni element. Namera se ogleda u želji učinioca da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist. To se može videti u svim presudama za krivično delo prevare, a mi prenosimo deo iz jedne: 30 Pravni instruktor februar Br. 86

33 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK Lažno se predstavljajući drugim imenom okrivljena je od vlasnika iznajmila stan na mesec dana, posle čega je objavila oglas o izdavanju istog na dve godine sa plaćanjem unapred, pa je tako stan izdala i primila 400 evra, pa kako je to učinila u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, izvršila je krivično delo prevare. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 1778/2004 od godine i presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu, K. 80/2004 od godine) U praksi je, međutim, neretko teško dokazati postojanje namere, a bez toga, ne može se dokazati ni postojanje krivičnog dela prevare. U redovnom pravnom prometu često se javljaju situacije u kojima su ispunjeni svi objektivni elementi prevare, ali se oni, usled odsustva namere, pripisuju obligacionim odnosima, tj. odnosima između dužnika i poverioca, koji su uređeni građanskim pravom. Namera se po pravilu utvrđuje iz objektivnog ponašanja optuženog, preduzetih radnji svih okolnosti pod kojima su ove radnje preduzete. (Presuda Okružnog suda u Beogradu, Kž. 487/91 od godine) U jednoj presudi Vrhovnog suda Hrvatske, Kž. 1015/70-5, od godine jasno je istaknut značaj namere za postojanje krivičnog dela prevare: Ako se u postupku utvrdi radnja izvršenja krivičnog dela prevare, tj. dovođenje drugog u zabludu ili održavanje u zabludi lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica te ako nastupi i posledica - oštećenje tuđe imovine - krivično delo prevare nije još uvek ostvareno, ako nije utvrđen i posebni umišljaj pribavljanja sebi ili drugome kakve protivpravne imovinske koristi. (Presuda Vrhovnog suda Hrvatske, Kž. 1015/70-5, od godine) U stavu 2. člana 208. KZ, predviđen je lakši oblik prevare, koji u poređenju sa osnovnim oblikom ovog krivičnog dela ispunjava sve objektivne karakteristike, a jedina razlika je u pogledu subjektivne komponente, tj. namere. Naime, kod lakšeg oblika prevare traži se postojanje namere da se neko lice ošteti, ali ne i namera da se sebi ili drugome pribavi protivpravna imovinska korist. Jasno je da je i sankcija za ovaj oblik blaža od one koja je predviđena za osnovni oblik ovog krivičnog dela, te se ovde za učinioca zakonom predviđa kazna zatvora do šest meseci ili novčana kazna. Pored osnovnog i lakšeg oblika prevare, KZ su predviđena i dva teža oblika ovog krivičnog dela. Prvi od njih predviđen je u stavu 3. člana 208. KZ, i on postoji kada je pribavljena imovinska korist ili naneta šteta čija vrednost prelazi četristopedset hiljada dinara. Okrivljeni za ovaj oblik krivičnog dela prevare može biti kažnjen od jedne do osam godina zatvora, kao i novčanom kaznom. Drugi teži oblik, ili takoreći najteži oblik krivičnog dela prevare, takođe je kvalifikovan na osnovu vrednosti nanete štete ili pribavljene protivpravne imovinske koristi. U stavu 4. člana 208. navedeno je da taj iznos mora biti veći od milion i petsto hiljada dinara. Zaprećena sankcija je kazna zatvora od dve do deset godina, uz novčanu kaznu. U praksi naizgled često dolazi do kolizije krivičnih dela prevare i falsifikovanja isprave, pa se postavlja pitanje postojanja sticaja ovih dela. Naime, iako se ova krivična dela jasno razlikuju po svom objektu, često se može desiti da krivično delo prevare obuhvati kroz radnju izvršenja i krivično delo falsifikovanja isprave. Ustaljeni naziv za takvu situaciju jeste sticaj krivičnih dela. Naravno, to ne mora biti uvek slučaj, jer kako smo već rekli, radi se o dva zasebna krivična dela, koja se kao takva mogu javiti i u svakoj konkretnoj situaciji. Primer za sticaj navedenih krivičnih dela možemo videti u Presudi Vrhovnog suda Vojvodine Kž 351/69. od 22. novembra godine: Postoji sticaj krivičnih dela prevare i krivičnog dela falsifikovanja isprave kada se neovlašćeno popuni tuđa čekovna knjižica i karta, pa se na osnovu toga podigne novac iz banke. Neovlašćeno popunjavanje tuđih čekova, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela falsifikovanja isprave, a podizanje novca u banci je druga radnja izvršenja u kojoj postoje sva potrebna obeležja krivičnog dela prevare. (Presuda Vrhovnog suda Vojvodine, Kž 351/69 od godine) U navedenom primeru, jasno se vidi da su preduzete dve radnje izvršenja i da su ostvarene dve posedice, i falsifikovanje isprave i pribavljanje protivpravne imovinske koristi. To je očigledan razlog zašto se ova dva krivična dela u datom slučaj tretiraju kao sticaj. Nasuprot tome, u presudi Vrhovnog suda Srbije, Kž. 636/67 od 3. jula god, može se videti primer kada između gore navedenih krivičnih dela ne postoji sticaj. Upotreba lažne isprave u cilju dovođenja u zabludu prilikom izvršenja krivičnog dela prevare, konsumira se inkriminacijom krivičnog dela prevare, onda kada se prevara praktično može izvršiti samo putem upotrebe takve lažne isprave. (Presuda Vrhovnog suda Srbije, Kž. 636/67 od godine) Pravni instruktor februar Br

34 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK Zaključujemo da u ovom konkretnom slučaju, krivična dela prevare, i krivično delo falsifikovanja isprave, iako imaju različite zaštitne objekte, ne mogu se posmatrati kao zasebna krivična dela u sticaju, jer je krivično delo prevare bilo moguće izvršiti samo upotrebom falsifikovane isprave. Dakle, kada je jedini način da se preduzmu prevarne radnje upotreba ovakvih falsifikovanih isprava, isključena je mogućnost realnog sticaja ovih krivičnih dela. Nigerijska prevara - prevara putem interneta Zahvaljujući otkrivanju elektronskih i informacionih tehnologija, te njihovim nesagledivim rastom poslednjih decenija, uz masovno korišćenje interneta širom Planete, otvorile su se velike mogućnosti za izvršenje različitih krivičnih dela, među kojima je krivično delo prevara. Prevare putem interneta su mnogobrojne i raznovrsne, ali zbog tradicije, specifičnosti i rasprostranjenosti tkz. Nigerijske prevare, o kojoj će biti reči, sagledaćemo neke njene karakteristike. Potrebno je, najpre, napomenuti da u našem pravnom sistemu ovaj oblik prevare ne predstavlja posebno krivično delo, već je on samo jedan od načina izvršenja krivičnog dela prevare, koji je uzeo maha prerastanjem interneta u najzastupljenije sredstvo komunikacije. Nigerijska prevara prvi put je izvršena osamdesetih godina. A s obzirom na to da je zemlja iz koje je izvršeno krivično delo Nigerija, ponela je naziv - Nigerijska prevara. Takođe, ova prevara poznata je i pod nazivom Prevara 419. Njeni počeci vezuju se za osamdesete godine i za razvoj naftne industrije u Nigeriji. Nekoliko nezaposlenih lica se dosetilo da putem interneta dovede u zabludu poslovne ljude sa Zapada, koji su, naravno, bili zainteresovani za naftni profit. Kasnije se ovaj vid prevare proširio i na druge oblasti pravnog prometa, a postao je rasprostranjen u svim delovima sveta. Ova prevara skrenula je pažnju celog sveta, budući da je izvršiocima dela omogućila do pribave protivpravnu imovinsku korist koja se izražava u milionima američkih dolara. Sinonim Nigerijske prevare - Prevara 419 nastao je po članu (419) Krivičnog zakonika Nigerije, koji predviđa Nigerijsku prevaru kao zasebno krivično delo. Radnja izvršenja sastoji se u slanju poruke žrtvama prevare. Ranije putem pisma, sada prevashodno elektronskim porukama. Poruke imaju za cilj da ubede žrtvu u postojanje određenog novčanog fonda, čiji bi iznos molilac (prevarant) i žrtva kasnije međusobno podelili, ukoliko žrtva pošalje određenu svotu novca za neophodne transakcije te enormne sume. Iznos koji žrtva prevare treba da uplati na račun je neuporedivo puta manji u odnosu na onaj koji će navodno dobiti. Izvršioci krivičnog dela prevare za žrtve biraju korisnike interneta, često koristeći internet programe koji omogućavaju istovremeno slanje poruka na veliki broj adresa. Poruke su osmišljene tako da kod primaoca izazovu sigurnost da je poruka upućena baš njemu i da događaj koji objašnjava poreklo novca predstavi što realnijim. Detalji sadržaja se mogu razlikovati od poruke do poruke, ali suština je jasna: pošiljalac poruke, navodno, poseduje velika novčana sredstva, ali da bi mogao da ih koristi, potrebna mu je pomoć primaoca poruke, a on će za uzvrat s njim nesebično podeliti novčani kapital. U tim porukama često se pominje umešanost drugih lica, koja u stvarnosti zaista postoje, ali je njihov identitet neovlašćeno upotrebljen, takoreći ukraden, a sve u cilju sakrivanja izvršilaca iza njih. Skrivanje iza tih lica preduzima se u cilju lakšeg ubeđivanja žrtava da je transakcija sigurna. Ukoliko žrtva naivno pristane da ponudu, njoj se blagovremeno dostavljaju uputi kako da izvrši svoju činidbu, kao i falsifikovana dokumenta sa potpisima i pečatima, koja bi trebalo da žrtvu održi u zabludi i predstavi joj osnov transakcije verodostojnim. Najčešće se traži da se uplate novca vrše preko Western Uniona i MoneyGramaa zbog brzine transakcije i anonimnosti primaoca. Nakon što žrtva obavi prvu uplatu, pojavljuju se novi troškovi, koje izvršioci ove prevare vešto obrazlažu u cilju pribavljanja što veće imovinske koristi. Istovremeno, žrtvi se obećava da će se isplata glavnog dela izvršiti ubrzo nakon namirenja troškova, uz upozorenje da sve informacije u vezi sa poslom moraju ostati u tajnosti, kako ga određena uticajna lica ne bi osujetila. Iznosi koji se obećavaju primaocima poruka dosežu i do nekoliko milijardi, a iznosi koji se nude kao naknada za učinjenu uslugu uglavnom određeni procenat od glavnog dela, predmeta prevare, obično oko 40%. Izvršioci Nigerijske prevare najčešće su organizovani u kriminalni grupe, što olakšava realizaciju ovakvog krivičnog dela. Postoje takođe i individualni učinioci ove prevare, s tim što njima ne polazi za rukom da prevare neke veće kompanije, ali mogu biti izuzetna pretnja za srednju klasu i mala preduzeća. Tokom trajanja prevare, izvršioci iste služe se tuđim identitetom, falsifikovanim dokumentima, posebno prilikom podizanja uplaćenog novca. Koriste i sredstva putem kojih se omogućava anonimna komunikacija sa žrtvom. Nigerijska prevara nije zaobišla ni Srbiju. Tokom i godine zabeleženo je devet slučajeva ovog krivičnog dela. Procenjeno je da su oštećena lica pretrpela imovinsku štetu u ukupnom iznosu od evra. Prevare su uglavnom vršene preko SPAM poruka, koje su učinioci slali preko besplatnih naloga na yahoo-u, hotmail-u, gmail-u itd. Oni su uglavnom pristupali internetu na javnim mestima, internet-kafićima, kako im se ne bi moglo ući u trag. Našim državljanima (oštećenima) su se predstavljali kao istaknuti zvaničnici svojih država, kao doktori, avokati, sveštenici i sl. Poruke su stizale iz Nigerije, Senegala i Benina. Međunarodna saradnja nadležnih organa pomenutih država i naše još uvek nije dala rezultate u otkrivanju i sankcionisanju učinioca krivičnog dela prevare. Među prevarenima je dvoje oštećenih, koji su elektronskom porukom obavešteni da su u inostranstvu dobili nagradu u milionskom iznosu. Nakon njihovog odgovora 32 Pravni instruktor februar Br. 86

35 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK na ovu poruku, dobili su instrukcije na koji način mogu da preuzmu nagradu, potom ugovore i uputstva za otvaranje računa u banci, na koji bi trebalo da bude uplaćen iznos osvojene nagrade, kao imena ranijih dobitnika nagrade, ali i iznos takse i brojeve računa na koji bi srećni dobitnici trebalo da uplate iznos taksi, kako bi dobili svoju nagradu. Nakon što su oštećeni uplatili tražene takse, uplaćeni novac je preusmeren na više različitih računa u inostranstvu i time je njegovo praćenje postalo nemoguće. Pravna regulativa Republike Srbije daje dobre osnove za efikasno sprečavanje Nigerijske prevare, ali kako su izvršioci ovog krivičnog dela uglavnom strani državljani, najčešće sa prostora afričkog kontinenta, oni u najvećem broju slučajeva ostaju izvan mogućnosti procesuiranja i sankcionisanja. Drugi problem kod nas je nedovoljna informisanost građana o fenomenu Nigerijske prevare, te usled neobaveštenosti i naivnosti mogu postati lak plen izvršilaca ovog oblika krivičnog dela prevare. Na policiji i tužilaštvu ostaje presudna uloga u preduzimanju potrebnih preventivnih mera, koje bi bile svakako efikasnije od postojećih represorinih. Krivično delo prevara u osiguranju - 208a KZ Značaj i učestalost prevare u okviru osiguranja, krajem prošlog veka, te velike novčane svote koje su protivpravno pribavljanje ovim nezakonitim radnjama, usmerili su zakonodavca da izmenama KZ predvidi krivično delo koje će inkriminisati isključivo prevare u oblasti osiguranja. Osiguranje se može definisati na različite načine. Suštinski, u pitanju je institut putem koga se umanjuje neki rizik, odnosno smanjuju eventualni finansijski gubici. Nesrećni slučajevi, prirodne sile i sl. mogu naneti štetu osiguranicima, koji se putem osiguranja štite od gubitka, u slučaju nastupanja osiguranog slučaja. Propisujući ovo krivično delo, zakonodavac je odredio da: Prevara u osiguranju Član 208a (1) Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica, davanjem lažnih mišljenja i izveštaja, davanjem lažne procene, podnošenjem neistinite dokumentacije ili ga na drugi način dovede u zabludu ili ga održava u zabludi, a u vezi sa osiguranjem i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom. (2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom. (3) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom. (4) Ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom. Osnovni oblik krivičnog dela prevara u osiguranju nastaje umišljajnim dovođenjem ili održavanjem u zabludi drugog učesnika u poslovima osiguranja, koje se može izvesti na različite načine, lažnim prikazivanjem činjenica, npr. da je osigurani slučaj nastao, ili prikrivanjem činjenica da je osigurani slučaj nastao krivicom samog osiguranika, podmetanjem lažnih analiza, veštačenja, pa čak i policijskih zapisnika. Praksa ukazuje da se često prevare u osiguranju izvršavaju tako što se lažiraju saobraćajne nesreće i povrede zadobijene u saobraćajnim nesrećama. Način izvršenja lažiranih saobraćajnih nezgoda vrši se između ostalog tako što u zabačenim ulicama gde dođe do sudara dva vozila, od kojih je jedno starije, a jedno novo, koje je uz to i (nedavno) kasko osigurano. Nakon toga podnose se medicinski izveštaji sa povredama vrata, a obavezno se ističe i zahtev za nadoknadu nematerijalne štete, tj. za pretrpljeni strah. Koliko je prevara u osiguranju opasno krivično delo svedoči podatak da je tokom godine SBPOK kod Novog Sada lišio slobode petnaestočlanu organizovanu grupu koja se bavila ovim oblicima prevara, a u kojoj su bila i četvorica saobraćajnih policajaca. Ishod ovog krivičnog postupka još nije poznat. I kod ovog oblika krivičnog dela prevare, traži se kao nužan uslov da je nastala šteta na imovini oštećenog ili nekog drugog lica, a sve u nameri da izvršilac ovog dela pribavi protivpravnu imovinsku korist. Za osnovni oblik prevare u osiguranju zaprećena je kazna zatvora od šest meseci do pet godina, kao i novčana kazna. Lakši oblik prevare u osiguranju od osnovnog se razlikuje samo u odsustvu namere izvršioca da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist. Dakle, on vrši prevaru u osiguranju samo da ošteti suprotnu stranu, bez tendencije da uveća svoju imovinu. U stavu 3. člana 208a KZ predviđen je prvi teži oblik ovog krivičnog dela koji predviđa da ako je prouzrokovana šteta veća od četristopedeset hiljada dinara. Isti član u poslednjem stavu propisuje najteži oblik (i sankciju) za izvršioca krivičnog dela prevara u osiguranju, ako je svojim postupanjem prouzrokovao štetu koja prelazi milion i petsto hiljada dinara. Krivično delo dogovaranje ishoda takmičenja - član 208b KZ Od kada je sport u značajnoj meri komercijalizovan, tržišni uslovi u kojima sportske discipline egzistiraju, Pravni instruktor februar Br

36 KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK doprineli su svojevrsnoj implementaciji, u sport, karakteristika kapitalističke tržišne utakmice. Karakteristike današnjeg sporta ogledaju se u široko rasprostranjenim nelegitimnim i nesportskim postupcima igrača na terenu, navijača na tribinama, a posebno funkcionera sportskih klubova i saveza. Strast za sportskim, viteškim nadmetanjem i pobedom boljeg na terenu, izgubila je trku sa strašću za profitom, te je problem ostvarivanja protivpravne imovinske koristi, značajnija pojava od drugih negativnosti u sportu. Ozbiljniji problemi u sportskim okvirima su i nasilje i mržnja ispoljeni na sportskim terenima, ukorenjeni u rasnoj, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti. Takva ponašanja su inkriminisana posebnim krivičnim delima. S obzirom na negativnu socijalnu konotaciju nameštanja utakmica, te na izraženu finansijsku (protivpravnu) komponentu, koja prati savremeni sport i njen značaj za nacionalnu ekonomiju, celishodna je i opravdana krivičnopravna intervencija u takvim slučajevima. Posebno inkriminisanje ove (kolokvijalno rečeno) prevare je opravdano i zbog toga što u mnogim slučajevima dogovaranje ishoda takmičenja ne može da se podvede pod prevaru, kao ni pod krivična dela davanja i primanja mita. Međutim, krivično delo dogovaranje ishoda takmičenja, predviđeno članom 208b KZ nije inovacija u našem pravnom sistemu. U minulom periodu zakonodavac je predvideo krivično delo, vrlo slične sadržine i naziva, ali je uprkos postojanju takvog dela nastao i pravni diskontinuitet (možda olako napravljen, s obzirom da je postojanje lex specialis poželjnije i celishodnije za primenu od legi generali, te kada se jednom ustanovi krivično delo, ne bi ga trebalo veštački dekriminalizovati tj. podvoditi pod radnju izvršenja drugog, opštijeg krivičnog dela.). Takav postupak vlasti proizveo je legislativni jaz od nekoliko godina, a time i uslugu izvršiocima ovih krivičnih dela. Naime, krivično delo Ugovaranje ishoda takmičenja predviđeno je Krivičnim zakonom Republike Srbije ( Sl. glasnik SRS, br 26/77, 28/77 - ispr., 43/77 - ispr., 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 I Sl. glasnik RS, br 16/90, 26/91 - odluka USJ br. 197/87, 75/91 - odluka USRS br. 58/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 6793, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/ ispr., 80/ dr. zakon, 39/2003 i 67/2003). Od godine u našem pravnom sistemu, ponovo postoji ovo krivično delo, koje je članom 208b KZ određeno na sledeći način: Dogovaranje ishoda takmičenja Član 208b (1) Ko dogovori ishod sportskog ili drugog takmičenja u nameri da sebi ili drugom pribavi imovinsku korist, kazniće se zatvorom od šest meseci do tri godine i novčanom kaznom. (2) Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi četiristo pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom. (3) Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom. (4) Za pokušaj dela iz stava 1. ovog člana kazniće se. Takođe, potrebno je napomenuti i to da je u Krivičnom zakonu Republike Srbije, član 255z bio svrstan u grupu krivičnih dela korupcije, dok se u KZ, krivično delo dogovaranja ishoda takmičenja nalazi u grupi krivičnih dela protiv imovine. Radnja izvršenja krivičnog dela je dogovaranje ishoda takmičenja. Dogovaranje bi moglo da se ostvari izričito ili prećutno, posredno ili neposredno ili, pak, konkludentnim radnjama. Ukoliko bi se dogovaranje o ishodu takmičenja vršilo konkludentnim radnjama, saglasnost volje dve strane, za izvršenje ovog krivičnog dela mora biti nesumnjiva. Praktično, dogovaranje o ishodu takmičenja moglo bi da se ostvari na bilo koji način postizanjem saglasnosti o ishodu takmičenja (rezultatu utakmice) uz ostvarivanje koristi, kako novčane, tako i bilo koje druge pogodnosti. Delo je svršeno u trenutku postizanja dogovora, a ne i eventualnog pribavljanja koristi. Objekt zaštite je zakonito održavanje sportskih priredbi. Kao što Dr Dejan Šuput napominje, od ovog krivičnog dela potrebno je napraviti jasnu razliku od slučaja individualnih nameštanja utakmica. Naime, u individualnim sportovima postoji mogućnost da pojedinac (sportista) samostalno, bez dogovora sa drugim licem (protivnikom u takmičenju), svojom voljom utiče na konačan ishod rezultata takmičenja, a sa željom da namernim gubljenjem meča ostvari korist od klađenja (materijalnu korist). Međutim, u takvom slučaju, iako je faktički reč o prevarnom postupanju, nema dogovora koji je neophodan element bića krivičnog dela dogovaranja ishoda takmičenja. Iz tog razloga, kao i zbog teške dokazivosti navedenih malverzacija sa klađenjem, mnoga zakonodavstva zabranjuju sportistima da se klade na sportske priredbe. O rešenosti Republike Srbije u suzbijanju ove pojave svedoči i činjenica da je prošle godine (Republika Srbija) potpisala Konvenciju protiv nameštanja sportskih rezultata, koja predstavlja pokušaj Evrope da se ujedini u borbi protiv narušavanja regularnosti takmičenja. To je jedan od razloga zbog koga u narednom periodu, izvesno, neće biti legislativnog diskontinuiteta kada je ovo krivično delo u pitanju. Dogovaranje ishoda takmičenja pored osnovnog oblika i sankcionisanog pokušaja, predviđa takođe i dva teža oblika, kojima je zatvorska kazna predviđena i do deset godina. Nikola Pantelić 34 Pravni instruktor februar Br. 86

37 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO UPOREDNA ANALIZA ODREDABA ZAKONA O RADU I POSEBNOG KOLEKTIVNOG UGOVORA ZA PUTNU PRIVREDU SRBIJE Sl. glasnik RS, br. 3/2015 Radni odnosi, radno vreme i raspored radnog vremena, odmori i odsustva, zarade, naknade zarada i druga primanja Osnov za zaključenje posebnog kolektivnog ugovora sadržan je u članu 246. stav 1. Zakona o radu ( Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/ dalje: Zakon) u kojem je propisano da poseban kolektivni ugovor za granu, grupu, podgrupu ili delatnost zaključuju reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat osnovani za granu, grupu, podgrupu ili delatnost. Poseban kolektivni ugovor za delatnost putne privrede Republike Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 3/2015, zaključen godine i stupio je na snagu godine - dalje: Kolektivni ugovor) zaključen je između Udruženja poslodavaca Putne privrede Republike Srbije Putar koji obavljaju pretežnu delatnost u oblasti putne privrede i reprezentativnog sindikata - Samostalnog sindikata putara Srbije. Kolektivni ugovor se odnosi na sve zaposlene koji su u radnom odnosu kod poslodavaca koji su članovi Udruženja poslodavaca Putne privrede Republike Srbije Putar kao i na sve poslodavce koji naknadno postanu članovi ovog Udruženja, što je propisano u članu 256a stav 1. Zakona. U poglavlju I - u članu 1. ovog Kolektivnog ugovora propisano je da se ovaj Kolektivni ugovor odnosi na sve zaposlene u oblasti putne privrede i dužni su ga primenjivati svi poslodavci - članovi Udruženja poslodavaca Putne privrede Republike Srbije Putar. U članu 2. stav 1. nije navedeno poglavlje Kolektivnog ugovora koje reguliše višak zaposlenih. Bilo bi uputno da Kolektivni ugovor radi što veće preciznosti sadrži sve oblasti koje su uređene Kolektivnim ugovorom. U stavu 1. ovog člana nedovoljno precizno je formulisana odredba kojom je propisano da se ovim Kolektivnim ugovorom uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa zaposlenih, a u alinejama koje slede nabrajaju se i prava sindikata, postupak zaključivanja i izmene dopune ovog Kolektivnog ugovora kao i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora koje se ne mogu smatrati pravima, obvezama i odgovornostima iz radnog odnosa zaposlenih kod poslodavca, već se radi o kolektivnim radnim odnosima, te je u tom smislu bilo potrebno odvojiti korpus individualnih od kolektivnih radih odnosa. U članu 3. precizirano je da se opštim aktom poslodavca u smislu ovog kolektivnog ugovora smatra kolektivni ugovor i pravilnik o radu kod poslodavca, te da se istim mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih ovim. Iako je Zakonom o radu u članu 8. stav 2. propisano, jasnoća i preciznost ove odredbe je u interesu zaposlenih. Stavom 3. ovog člana propisano je da ako kod poslodavca koji je član Udruženja koji je potpisnik ovog Kolektivnog ugovora nije organizovan sindikat, poslodavac je dužan da na zahtev Sindikata koji je potpisnik ovog Kolektivnog ugovora dostavi na uvid važeći opšti akt, što predstavlja zaštitnu odredbu za zaposlene, kako bi se obezbedila dosledna primena odredaba ovog Kolektivnog ugovora i kako bi se sprečilo da poslodavci izbegavaju primenu istog. Na ovaj način se ujednačavaju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u delatnosti za koju je poseban kolektivni ugovor i zaključen. Pravni instruktor februar Br

38 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Radni odnosi U poglavlju II. radni odnosi - u članu 4. stav 1. alineja 1) propisano je da poslodavac prilikom zasnivanja radnog odnosa treba da potpiše ugovor o radu. U ovoj odredbi se uočava neusklađenost u odnosu na odredbe Zakona o radu u delu koji se odnosi na zaključenje ugovora o radu. Ako se ima u vidu da je ugovor o radu dvostrani pravni akt, te da je Zakonom propisano da ga zaključuju poslodavac i zaposleni i da se isti smatra zaključenim kada ga potpišu zaposleni i poslodavac, formulacija navedena u članu 4. stav 1. je ne samo neusklađena sa odredbama Zakona o radu, nego i nedovoljno precizna. Ovakva formulacija u primeni može stvoriti određene probleme. U stavu 2. ovog člana propisana je još jedna zaštitna odredba za zaposlene, gde je utvrđena obaveza poslodavca da na obrazložen zahtev dostavlja reprezentativnim sindikatima spisak zaposlenih u prethodnom periodu, kako bi sindikat imao uvid da li poslodavac uredno plaća doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Iako je ovo zakonska obaveza poslodavca, mogućnost da to sindikat kontroliše je dodatna sigurnost za zaposlene. U članu 5. stav 1. propisano je da se probni rad ne može ugovoriti sa pripravnikom, što je u skladu sa Zakonom o radu. Ovo iz razloga jer pripravnik zasniva radni odnos radi stručnog osposobljavanja i zbog toga se njegove stručne i radne sposobnosti ne mogu proveravati kroz probni rad. U stavu 3. ovog člana propisano je da poslodavac utvrđuje radne i stručne sposobnosti na osnovu izveštaja stručnog lica. Radne i stručne sposobnosti se mogu ocenjivati ali ne i utvrđivati. St. 5. i 6. ovog člana su, čini se, kontradiktorni. Ovo iz razloga, jer se stavom 5. propisuje da poslodavac ne može od zaposlenog na probnom radu zahtevati obavljanje poslova za čije vršenje zaposleni nije zasnovao radni odnos, a stavom 6. je propisano da se probni rad može ugovoriti za obavljanje jednog ili više povezanih poslova utvrđenih ugovorom o radu. Možda je ova kontradiktornost proizašla iz nedovoljne preciznosti ove odredbe. U svakom slučaju ukoliko je ugovorom o radu ugovoren probni rad za obavljanje samo jednog posla, poslodavac ne može zahtevati obavljanje drugog posla. U članu 6. propisani su uslovi za zasnivanje radnog odnosa za obavljanje poslova sa povećanim rizikom tako da zaposleni može da radi na ovim poslovima samo na osnovu prethodno utvrđene zdravstvene sposobnosti za rad na tim poslovima od strane nadležnog zdravstvenog organa, što je u skladu sa zakonom. U članu 7. propisano je da radni odnos može da se zasnuje i za rad sa nepunim radnim vremenom, na neodređeno ili određeno vreme, pri čemu se poslovi sa nepunim radnim vremenom utvrđuju pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca. Članom 40. stav 1. Zakona propisano je da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom ima pravo na zaradu, druga primanja i druga prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu, osim ako za pojedina prava zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno. S obzirom da se ovim Kolektivnim ugovorom ne predviđa drugačiji režim ostvarivanja prava iz radnog odnosa u slučaju rada sa nepunim radnim vremenom, pretpostavka je da zaposleni koji rade sa nepunim radnim vremenom ostvaruju prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu. Takođe, u stavu 3. ovog člana propisano je da je poslodavac dužan da blagovremeno obavesti zaposlene o dostupnosti poslova sa punim i nepunim radnim vremenom, na način i u rokovima utvrđenim opštim aktom, što ovim Kolektivnim ugovorom takođe, nije propisano, pa čak ni kao upućujuća norma za opšti akt kod poslodavca. Zaključak je da je ove odredbe trebalo ili precizirati ili ih ne uvoditi, nego direktno primenjivati Zakon. U čl. 8. i 9. Kolektivnog ugovora propisano je da poslodavac može da zasnuje radni odnos sa licem koje prvi put zasniva radni odnos, u svojstvu pripravnika, za zanimanje za koje je to lice steklo određenu vrstu i stepen stručne spreme, ako je to kao uslov za rad na određenim poslovima utvrđeno zakonom ili pravilnikom. S obzirom da je ovo poseban kolektivni ugovor ove odredba sadrže upućujuće norme da svaki poslodavac utvrđuje način osposobljavanja pripravnika kao i da se opštim aktom utvrđuje dužina pripravničkog staža. Međutim, ove odredbe Kolektivnog ugovora ne sadrže odredbe o zaradi i drugim primanjima pripravnika, čak ni kao upućujuću normu na opšti akt ili zakon, što ima za posledicu nedorečenost u uređivanju određenog instituta. Radno vreme i raspored radnog vremena U Poglavlju III. radno vreme i raspored radnog vremena - u članu 11. Kolektivnog ugovora propisano je da se dužina i organizacija radnog vremena utvrđuje opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu. U članu 12. propisano je da se radnim vremenom ne smatra vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba u zimskoj službi, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju. Zaposleni se obavezuje da poslodavcu ostavi broj telefona, te da se u roku od najduže dva sata javi na rad kod poslodavca u slučaju potrebe za obavljanjem posla, a po pozivu poslodavca. Vreme priprav- 36 Pravni instruktor februar Br. 86

39 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO nosti uređuje se opštim aktom poslodavca, a visina naknade za istu utvrđena je u visini od 10% od osnovne zarade po času, pri čemu je moguće kod poslodavca utvrditi i veći iznos naknade. Vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom, što je u skladu sa Zakonom. Takođe propisana je obaveza poslodavca da blagovremeno obaveštava zaposlene o rasporedu i potrebi pripravnosti. U članu 13. propisano je da raspored radnog vremena u okviru radne nedelje i radnog dana utvrđuje poslodavac, te da je poslodavac dužan da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje pet dana unapred, odnosno i u kraćem roku ali ne kraćem od 48 časova unapred u slučaju potrebe posla usled nastupanja nepredviđenih okolnosti. U članu 14. stav 1. propisano je da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima. U stavu 2. ovog člana propisano je da preraspodela radnog vremena zaposlenog vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od ugovorenog radnog vremena zaposlenog. S obzirom da je Zakonom propisano da se kolektivnim ugovorom može utvrditi preraspodela radnog vremena u dužem vremenskom periodu i da se ista ne vezuje za kalendarsku godinu, a da može trajati najduže devet meseci, to je ovim Kolektivnim ugovorom u stavu 3. ovog člana i propisano. Ovo je novina u Zakonu, jer se omogućava poslodavcima koji obavljaju poslove koji su sezonskog karaktera da preraspodelu vrše u dužem vremenskom periodu koji nije vezan za kalendarsku godinu. Međutim, neprecizno je što se u stavu 2. preraspodela vezuje za kalendarsku godinu i period od šest meseci, a u stavu 3. se ista ne vezuje za kalendarsku godinu i propisuje da se može utvrditi u periodu od devet meseci, pa je nejasno da li je stav 3. izuzetak od stava 2. ili su to dve mogućnosti koje poslodavac može da predvidi svojim opštim aktom i utvrdi u kom će periodu vršiti preraspodelu radnog vremena. Ovo iz razloga što ova odredba ni u jednom stavu ne sadrži upućujuću normu koja se odnosi na opšti akt poslodavca, pa je procena da bi ovako formulisana odredba mogla stvoriti probleme u praksi. Zaposlenom koji se saglasio da u preraspodeli radnog vremena radi u proseku duže od vremena utvrđenog u periodima navedenim u ovom članu, časovi rada duži od prosečnog radnog vremena obračunavaju se i isplaćuju kao prekovremeni rad. Ovde se ne radi o prekovremenom radu koji ima drukčiji karakter nego se radi o prekobrojnim satima u toku preraspodele radnog vremena. Takođe, ovom odredbom je propisano da se preraspodela može odnositi bilo na pojedinačnog zaposlenog ili na sve zaposlene, pa ukoliko se odluka o preraspodeli radnog vremena odnosi na određenu organizacionu celinu, isticanjem na oglasnoj ploči smatra se da je obaveštenje uručeno zaposlenima na koje se odnosi i to u rokovima propisanim ovim kolektivnim ugovorom. U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno. Odmori i odsustva U Poglavlju IV odmori i odsustva - u članu 15. koji se odnosi na godišnji odmor propisano je da se dužina godišnjeg odmora utvrđuje tako da se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva i po osnovu drugih kriterijuma u skladu sa opštim aktom, ali je izostavljen, Zakonom, propisan obavezan kriterijum stručne spreme zaposlenog. U članu 20. Kolektivnog ugovora propisano je da se učesnici Kolektivnog ugovora obavezuju da će u cilju unapređenja dobrih međuljudskih odnosa, stvaranja atmosfere saradnje i poverenja, kao i postizanja što potpunijeg fizičkog i psihičkog zdravlja zaposlenih, sarađivati na zaključivanju odgovarajućeg akta o onemogućavanju mobinga u delatnostima koje ovaj ugovor pokriva, a sve u skladu sa zakonom kojim je regulisana oblast sprečavanja zlostavljanja na radu. Nejasno je koji je to odgovarajući akt. Termin mobing, iako uobičajen ne bi trebao da se koristi u opštem aktu. Ovo iz razloga što propisi koji uređuju ovu oblast sadrže jasne i precizne odredbe kojim se reguliše oblast sprečavanja zlostavljanja na radu. Zarade, naknade zarada i druga primanja U članu 33. Kolektivnog ugovora propisano je da su elementi za utvrđivanje osnovne zarade zaposlenog: cena rada i koeficijent posla koji zaposleni obavlja, te da se cena rada ugovara u visini minimalne cene rada utvrđene odlukom socijalno ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije, odnosno Vlade Republike Srbije u skladu sa zakonom. U ovom članu propisano je da je jedan od elemenata za utvrđivanje osnovne zarade cena rada. Radi preciznosti trebalo bi da umesto cena rada stoji vrednost radnog časa, jer se osnovna zarada dobija množenjem koeficijenta i vrednosti radnog časa. Međutim u članu 34. propisano je da se osnovna zarada dobija množenjem koeficijenta posla koji zapo- Pravni instruktor februar Br

40 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO sleni obavlja i iznosa osnovne zarade za najjednostavniji posao (cene rada) kod poslodavca. Ova dva člana su nejasna i nedovoljno precizna pa je moguće pretpostaviti da bi u primeni mogli stvoriti probleme i nedoumice na koji način se vrši obračun osnovne zarade. Kolektivnim ugovorom propisani su rasponi koeficijenta što je ispravno, jer će svaki poslodavac u okviru datog raspona utvrditi vlastite koeficijente i na taj način se u određenom smislu vrši ujednačavanje uslova rada zaposlenih. Članom 35. propisano je da direktor odnosno drugo ovlašćeno lice poslodavca, može ugovorom o radu ugovoriti veću osnovnu zaradu od osnovne zarade posla zaposlenog ili grupi zaposlenih koji u dužem vremenskom periodu postižu izuzetne rezultate u radu, kao i zaposlenom koji poseduje posebna znanja, veštine i sposobnosti, u skladu sa Kolektivnim ugovorom i opštim aktom poslodavca. U članu 36. propisana je mogućnost uvećanja zarade po osnovu radnog učinka. Radni učinak određuje se na osnovu: kvaliteta obavljenog posla, obima obavljenog posla i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Radni učinak meri se kroz ostvarenje individualnih normi za zaposlene koji rade na normiranim poslovima i po osnovu rezultata rada za zaposlene koji rade na poslovima gde nisu utvrđeni normativi i standardi. Aktima poslodavca kvantifikuju se elementi za merenje radnog učinka. Radni učinak, za zaposlene koji rade na normiranim poslovima, određuje direktor ili drugo ovlašćeno lice kod poslodavca, za svakog zaposlenog pojedinačno ili za grupu zaposlenih, na osnovu kumulativnih rezultata po postojećim obračunskim celinama. Mesečna osnovna zarada zaposlenog koriguje se procentom određenog radnog učinka. Ovako korigovana osnovna zarada, predstavlja osnovicu za utvrđivanje uvećane zarade. Ovako određen radni učinak predstavlja ostvarivanje standardnog učinka u smislu Zakona o radu. Nejasna je konstatacija da ovako određen radni učinak predstavlja ostvarenje standardnog učinka u smislu Zakona, jer osnovna zarada podrazumeva izvršavanje poslova na kojima je zaposleni angažovan uz ostvarenje rezultata u nivou uobičajenih i propisanih normativa i standarda rada. Zaključivanjem kolektivnog ugovora kod poslodavca, akti za utvrđivanje radnog učinka postaju sastavni deo tog kolektivnog ugovora. I ovo je jedna o zaštitnih odredaba za zaposlene kako bi prilikom utvrđivanja radnog učinka zaposlenima bila dostupna merila na osnovu kojih im osnovna zarada može biti korigovana tj, uvećana ili umanjena. Uvećana zarada regulisana je članom 37. gde je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i to: za rad na dan praznika koji je neradan dan - najmanje 110% od osnovice; za rad noću - najmanje 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade; za rad u smenama - najmanje 15% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade; za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice i po osnovu vremena provedenog na radu, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje ovo pravo, odnosno kod poslodavca koji je član Udruženja poslodavaca Putar - 0,4% od osnovice. Interesantno je rešenje po kojem se priznaje pravo na minuli rad zaposlenima koji su bili u radnom odnosu kod poslodavca u okviru Udruženja poslodavaca Putar i to je još jedna pogodnost za zaposlene koji su vezani za određenu delatnost da imaju mogućnost u slučaju prelaska od jednog kod drugog poslodavca u okviru Udruženja da zadrže minuli rad. Druga primanja propisana su članom 39. Kolektivnog ugovora, tako da, između ostalog, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade zaposlenog u momentu isplate, s tim da tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od dve prosečne zarade po zaposlenom kod poslodavca u momentu isplate, odnosno dve prosečne zarade po zaposlenom isplaćene u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije. U ovom slučaju preuzeto je zakonsko rešenje od dve prosečne zarade, ali se zaposleni može odlučiti za povoljniji prosek zarade. Snežana Lakićević 38 Pravni instruktor februar Br. 86

41 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO MERE ZA NEPOŠTOVANJE RADNE DISCIPLINE, ODNOSNO POVREDU RADNIH OBAVEZA Povratak disciplinskih mera u Zakon o radu Disciplinska odgovornost je poseban oblik odgovornosti, odvojen od drugih oblika subjektivne (lične) odgovornosti: krivične, privredno - prestupne, prekršajne itd. To, na primer, znači da za isto delo izvršilac može biti oslobođen krivične odgovornosti, a da bude oglašen disciplinski odgovornim. Disciplinska odgovornost je tradicionalni institut radnog prava. Ona predstavlja deo ukupne društvene discipline, a konkretizuje se kao skup utvrđenih obaveza radnika za vreme radnog procesa ili u vezi sa radom. Apstrahujući komplikovanije teorijske (udžbeničke i dr.) definicije, najjednostavnije rečeno, disciplinske mere su mere koje poslodavac preduzima prema zaposlenom zbog povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline. Što se tiče sistema disciplinskih mera, on je u velikoj meri varirao u našem posleratnom matičnom radnom zakonodavstvu, pri čemu se zapaža stalni porast represije. Osnovna podela disciplinskih mera vrši se prema njihovom pravnom dejstvu: mere sa vaspitno - moralnim dejstvom (opomena, javna opomena) i represivnim dejstvom (novčana kazna, prestanak radnog odnosa). U našem ranijem matičnom radnom zakonodavstvu postojala je podela na lakše i teže povrede radnih obaveza. Za lakše povrede izricale su se mere sa vaspitno - moralnim dejstvom (naročito opomena), a za teže povrede izricane su represivne disciplinske mere, a javna opomena izuzetno, u slučaju postojanja posebno olakšavajućih okolnosti na strani radnika. Ova podela i danas egzistira u nekim drugim zakonima koji, između ostalog, regulišu radne odnose. Vrste disciplinskih mera u našim ranijim radnim zakonima Sistem disciplinskih mera bio je najrazuđeniji u našem posleratnom prvencu - Zakonu o radnim odnosima (1957). On je propisivao šest disciplinskih mera, od kojih tri sa vaspitno - moralnim dejstvom (opomena, ukor i strogi javni ukor) i isto toliko sa represivnim dejstvom (novčana kazna, smenjivanje sa dužnosti i otpuštanje iz privredne organizacije). I za Zakon o udruženom radu (1976) može se reći da je imao razvijen sistem disciplinskih mera: dve mere sa vaspitno - moralnim dejstvom (opomena i javna opomena), a tri represivne mere (novčana kazna, raspored na druge poslove, po pravilu sa manjom zaradom i prestanak radnog odnosa). Zakon o osnovnim pravima iz radnog odnosa (1989) reducirao je sistem disciplinskih sankcija u našem matičnom radnom zakonodavstvu, svodeći ga na tri disciplinske mere: javnu opomenu, novčanu kaznu i prestanak radnog odnosa. Javnu opomenu, kao poslednju disciplinsku meru sa vaspitno - moralnim dejstvom ukinuo je Zakono osnovama radnih odnosa (1996), svodeći sistem disciplinskih mera na dve izuzetno represivne mere: novčanu kaznu i prestanak radnog odnosa. Ukidanje disciplinskih mera u Zakonu o radu Zakon o radu ( Sl. glasnik RS, br. 70/2001 i 73/ ispr.) iz godine ukinuo je dve preostale disciplinske mere. Može se reći da je taj zakon derogirao i celokupan institut disciplinske odgovornosti u klasičnom obliku, pri čemu je neka bića povreda radnih obaveza konvertovao u razloge za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca. U izvesnom smislu, ovo je zakonski paradoks. Institut disciplinske odgovornosti (i disciplinskih mera) u tradicionalnom izdanju derogiran je samo u matičnom radnom zakonu, a nastavio je da egzistira u zakonima koji uređuju radne odnose u državnim organima, lokalnoj samoupravi i javnim službama (sporedno radno zakonodavstvo). Pravni instruktor februar Br

42 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Važeće disciplinske mere u našim zakonima koji uređuju i problematiku radnih odnosa Disciplinske mere, u nekim slučajevima u veoma razvijenom (razuđenom) obliku, i danas egzistiraju u sporednom radnom zakonodavstvu (državni organi, organi lokalne samouprave, prosveta, policija, vojska itd.). Prema Zakonu o radnim odnosima u državnim organima ( Sl. glasnik RS, br. 48/91, 66/91, 44/98 - dr. zakon*, 49/99 - dr. zakon**, 34/ dr. zakon***, 39/2002, 49/ odluka USRS, 79/ dr. zakon, 81/ ispr. dr. zakona, 83/ ispr. dr. zakona i 23/ odluka US) (koji se još uvek primenjuje u organima lokalne samouprave), za lakše povrede radnih dužnosti može se izreći novčana kazna u visini do 20% od jednomesečnog iznosa plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta. Za teže povrede radnih dužnosti može se izreći novčana kazna u visini od 20% do 35% jednomesečne plate u trajanju od tri do šest meseci ili mera prestanka radnog odnosa. Važeći Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ( Sl. glasnik RS, br. 72/2009, 52/2011 i 55/2013) sadrži dve represivne disciplinske mere: 1) novčanu kaznu koja se izriče u visini od 20% do 35% od plate isplaćene za mesec u kome je odluka doneta, u trajanju od tri do šest meseci i 2) meru prestanka radnog odnosa (i suspenziju licence na šest meseci). Važeći Zakon o državnim službenicima ( Sl. glasnik RS, br. 79/2005, 81/ ispr., 83/ ispr., 64/2007, 67/ ispr., 116/2008, 104/2009 i 99/2014) ima razvijen sistem disciplinskih mera, šest ukupno (jednu za lakše i pet za teže povrede radne dužnosti). Za lakše povrede dužnosti iz radnog odnosa državnom službeniku može da se izrekne novčana kazna do 20% plate za puno radno vreme, isplaćene za mesec u kojem je novčana kazna izrečena. Za teže povrede radnih dužnosti iz radnog odnosa državnom službeniku može se izreći: 1) novčana kazna od 20% do 30% plate za puno radno vreme, isplaćene za mesec u kojem je novčana kazna izrečena, u trajanju do šest meseci; 2) određivanje neposredno nižeg platnog razreda; 3) zabrana napredovanja u službi od četiri godine; 4) premeštaj na radno mesto u neposredno niže zvanje, uz zadržavanje platnog razreda čiji je redni broj istovetan rednom broju platnog razreda u kome se nalazi radno mesto sa koga je državni službenik premešten; 5) prestanak radnog odnosa. Važeći Zakon o policiji ( Sl. glasnik RS, br. 101/2005, 63/ odluka US i 92/2011), poput prethodnog zakona, poznaje ukupno šest disciplinskih mera. Za lakše povrede službene dužnosti može se izreći: 1) opomena ili 2) novčana kazna u iznosu od 10% do 20% od mesečne plate zaposlenog ostvarene u mesecu u kojem je rešenje o utvrđenoj disciplinskoj odgovornosti postalo konačno. Za teške povrede službene dužnosti zaposlenima u policiji mogu se izreći: 1) novčana kazna u iznosu od 30% do 40% od mesečne plate zaposlenog, u trajanju od jednog do tri meseca; 2) raspoređivanje na drugo radno mesto na kojem se obavljaju poslovi za koje je kao uslov propisana neposredno niža stručna sprema, u trajanju od šest meseci do jedne godine; 3) uslovni prestanak radnog odnosa sa rokom proveravanja do godinu dana, kumulativno sa merom novčane kazne ili merom raspoređivanja na niže poslove; 4) prestanak radnog odnosa. Važeći Zakon o vojsci Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 116/2007, 88/2009, 101/ dr. zakon i 10/2015) ima najrazvijeniji (najrazuđeniji) sistem disciplinskih sankcija u našem radnom zakonodavstvu. Ovaj zakon propisuje dve vrste disciplinskih sankcija: disciplinske mere i disciplinske kazne. Disciplinske mere se izriču za disciplinske greške (analogno lakšim povredama radnih obaveza), a disciplinske kazne za učinjene disciplinske prestupe (analogno težim povredama radnih obaveza). Profesionalnom vojnom licu mogu se izreći disciplinske mere: 1) opomena ili 2) smanjenje plate za mesec u kojem se disciplinska mera izriče od 5% do 20%. Profesionalnom vojnom licu mogu se izreći sledeće disciplinske kazne: 1) smanjenje plate od 5% do 30% u trajanju od jednog do šest meseci; 2) smenjivanje sa dužnosti, uz postavljenje na neposredno niži položaj u trajanju od jedne do četiri godine; 3) zabrana udaljenja iz posebnih prostorija u vojnom objektu do 30 dana; 4) smenjivanje sa komandne, odnosno rukovodeće dužnosti, uz zabranu postavljenja na takvu dužnost u trajanju od jedne do četiri godine; 5) zabrana unapređenja u viši čin ili napredovanja na viši položaj u trajanju od jedne do četiri godine; 6) vraćanje u prethodni čin; 7) gubitak čina; 8) gubitak službe. Civilnom licu na službi u Vojsci Srbije mogu se izreći disciplinske mere: 1) opomena; 2) smanjenje plate za mesec u kojem se disciplinska mera izriče od 5% do 20%. Civilnom licu na službi u Vojsci Srbije mogu se izreći sledeće disciplinske kazne: 1) smanjenje plate od 5% do 30% u trajanju od jednog do šest meseci; 2) zabrana napredovanja u trajanju od jedne do četiri godine; 3) prevođenje u niži platni razred do istog razreda neposredno niže platne grupe, odnosno prevođenje vojnog nameštenika u neposredno nižu platnu grupu; 4) smenjivanje sa položaja ili rukovodeće dužnosti, uz zabranu postavljenja na takav položaj, odnosno zabranu raspoređivanja na takvu dužnost u trajanju od jedne do četiri godine; 5) gubitak službe. Čitava lepeza disciplinskih sankcija za profesionalna vojna lica i civilna lica u vojnoj službi (u prethodnom Zakonu bilo je i više disciplinskih sankcija, naročito onih sa vaspitno - moralnim dejstvom: ukor, javni ukor, strogi javni ukor), za razliku od matičnog radnog zakona sa 40 Pravni instruktor februar Br. 86

43 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO velikim oscilacijama i redukcijama u pogledu disciplinskih mera, sve do njihove derogacije i povratka u Zakon o radu. U čemu je prednost više propisanih disciplinskih mera? Osnovna prednost je u tome što disciplinskom organu više mogućih disciplinskih mera omogućavaju kreativnost u odmeravanju mere, izborom one čijim će se izricanjem na najbolji način ostvariti individualna i generalna prevencija. Nagoveštaj povratka disciplinskih mera u Zakon o radu (2005) Kako smo videli, Zakon o radu je godine derogirao disciplinske mere. Njegov sledbenik - Zakon o radu iz godine stidljivo je odškrinuo vrata za povratak disciplinskih mera u naše matično radno zakonodavstvo. To je učinjeno preko instituta privremene suspenzije sa rada (do tri radna dana) bez naknade zarade član 170. Zakona o radu (brisan novelama iz godine). Ova sui generis suspenzija zaposlenog, koja predstavlja supstitut otkaza ugovora o radu u slučaju postojanja naročito olakšavajućih okolnosti, razlikuje se od tradicionalnog instituta privremenog udaljenja zaposlenog sa rada - suspenzije (do tri meseca u zakonom utvrđenim slučajevima) kod koje zaposlenom pripada naknada zarade, u visini koju opredeljuje činjenica da li suspendovani radnik izdržava porodicu. Iako je kratko trajala u izvornom izdanju (do tri radna dana, sada traje od jednog do 15 radnih dana), ova svojevrsna suspenzija je označila nameru zakonodavca da disciplinske mere postepeno vraća kod onih poslodavaca koji su u režimu primene matičnog Zakona o radu (privredna društva, banke, osiguravajuće organizacije itd.). Povratak disciplinskih mera (novele Zakona o radu 2014) Za novele Zakona o radu ( Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) iz jula godine može se reći da čine značajan zaokret u pogledu disciplinskih mera, uvođenjem novog člana (179a) koji propisuje tri mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza (disciplinske mere). Poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona da, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, osnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu izrekne jednu od sledećih mera: 1) privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade, u trajanju od jednog do 15 radnih dana; 2) novčanu kaznu u visini do 20% osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri; 3) opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja iz člana 180. ovog zakona, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline (član 179a Zakona). Iako Zakon o radu ne pominje pojam disciplinske mere, jasno je da se o njima radi, jer propisuje da se one mogu izreći za povrede radnih obaveza ili nepoštovanje radne discipline. Takođe, zakon propisuje novčanu kaznu, a to je odavno poznata disciplinska mera. Za prvu i drugu meru može se reći da su normirane elastično, tako da omogućuju poslodavcu njihovo odmeravanje u širokom rasponu mogućnosti. Tako, prvu meru poslodavac može izreći u minimalnom trajanju od jednog radnog dana, a maksimalnom 15 radnih dana (izuzetno velik raspon - 1:15). Autor smatra da druga mera - novčana kazna u pogledu visine nije dobro normirana. Kod nje je zakon odredio samo gornju granicu (20%) a ne i donju. Poređenja radi, kod pojedinih krivičnih dela Krivični zakonik propisuje novčanu kaznu samo sa utvrđenim posebnim zakonskim maksimumom, ali sudu je olakšana situacija zbog toga što ovaj zakonik propisuje opšti minimum novčane kazne, tako da sud ima na raspolaganju i donju granicu visine kazne. Toga u Zakonu o radu nema, pa poslodavac može izreći novčanu kaznu i u visini 1% osnovne zarade zaposlenog, što bi ovu kaznu u suštini obesmislilo, ako se ima u vidu njena represivna priroda. Bolje bi bilo zakonsko rešenje koje propisuje i donju i gornju granicu novčane kazne, kako je to učinjeno u nekim zakonima iz nsporednog radnog zakonodavstva. Interesantno je da Zakon o državnim službenicima različito postupa kod utvrđivanja visine novčane kazne: za lakše povrede radne dužnosti propisuje samo donju granicu (do 20% plate), dok za teže povrede radne dužnosti utvrđuje i donju i gornju granicu novčane kazne (od 20% do 30% plate). Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, po shvatanju autora, u ovom pogledu sadrži dobro rešenje utvrđivanjem obe granice (od 20% do 35% plate). Isto rešenje sadrži Zakon o policiji, propisujući 10% do 20% mesečne plate za lakše povrede službene dužnosti, odnosno 30% do 40% za teže povrede. Na istoj liniji je i Zakon o Vojsci Srbije koji propisuje novčanu kaznu od 5% do 20% za disciplinske greške Pravni instruktor februar Br

44 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO (lakše povrede), odnosno 5% do 30% za disciplinske prestupe (teže povrede). Treća mera je opomena sa najavom otkaza. Ovom opomenom poslodavac opominje (upozorava) zaposlenog da će mu otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja, ukoliko u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne discipline ili nepoštovanje radne discipline. Propisani rok od šest meseci može se označiti kao vreme proveravanja, odnosno vreme kušnje, ako koristimo terminologiju krivičnog prava kod uslovne osude. Indikativno je da zakonodavac meru opomene sa najavom otkaza ugovora o radu vezuje za činjenje iste povrede radnih obaveza u propisanom roku. Zašto nije sankcionisana i situacija kada zaposleni u vremenu proveravanja (kušnje) učini neku drugu povredu radnih obaveza? Četiri povrede radnih obaveza neposredno propisuje Zakon o radu, a regulativu ostalih povreda prepušta opštem aktu poslodavca i ugovoru o radu. Autor smatra da je, metodom Analogia legis, ovde trebalo primeniti regulativu člana 65. Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/ ispr., 107/ ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) u pogledu ponovljenog dela posle izrečene uslovne osude. Uslovnom osudom sud učiniocu utvrđuje kaznu i istovremeno određuje da se ona neće izvršiti ako osuđeni za vreme koje odredi sud (vreme proveravanja, kušnje), a koje ne može biti kraće od jedne, niti duže od pet godina, ne učini novo krivično delo (član 65. stav 1. Krivičnog zakonika). Reč novo ovde podrazumeva ponovljeno isto delo ili izvršenje drugog (bilo kojeg) krivičnog dela. Primenom pomenutog zakonskog modela, u odredbi 179a, tačka 3. Zakona o radu koja reguliše izricanje opomene sa najavom otkaza ugovora o radu bez ponovnog upozorenja, trebalo je predvideti ponovljeno izvršenje iste povrede radne obaveze ili bilo koje druge povrede propisane Zakonom o radu ili opštim aktom poslodavca, odnosno ugovorom o radu. Proširenje regulative Zakona o radu u vezi izricanja disciplinskih mera U novom članu 179a Zakona o radu, koji uvodi mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza, izričito je propisano da ove mere poslodavac može izreći zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze (član 179. stav 2. Zakona o radu), odnosno zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu (član 179. stav 3. Zakona o radu). Za ovu normu može se reći da predstavlja zakonsko pravilo, pošto je uobičajeno da se mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza (disciplinske mere) upravo vezuju za navedene povrede. Poznato je da pravila veoma često izazivaju normiranje izuzetka, što se desilo i u ovoj problematici. Odredbom novog člana 180a Zakon o radu je propisao izuzetak - izricanje neke od mera propisanih za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza (iz člana 179a) i za slučaj zaposlenog koji ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi (član 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu), uz dodatnu obavezu poslodavcu. Poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu (koji ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja) da otkaže ugovor o radu ili izrekne neku od mera iz člana 179a ovog zakona (disciplinske mere), ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, uputstvima i primerenim rokom za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku (član 180a Zakona o radu). Dakle, u navedenom slučaju (izuzetku) poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, odnosno da mu izrekne neku od propisanih disciplinskih mera, samo ako zaposleni u ostavljenom (primerenom) roku ne poboljša rad u skladu sa pisanim obaveštenjem, odnosno sa datim uputstvima za poboljšanje rada. Postupak za izricanje disciplinskih mera U našim starijim matičnim radnim zakonima disciplinski postupak je bio veoma normativno razrađen ( krivični postupak u malom ), od prava okrivljenog radnika na odbranu do vođenja zapisnika na disciplinskoj raspravi. Normativni preokret, započet radnim zakonima iz godine (saveznim i republičkim) značio je i izostanak zakonske regulative disciplinskog postupka u ranije poznatom (tradicionalnom) izdanju. Dalji zaokret, učinjen naročito Zakonom o radu iz godine kada su definitivno ukinute disciplinske mere, a neke povrede radnih obaveza konvertovane u razloge za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, značio je izostanak normativno razrađenog postupka. Direktoru poslodavca je vraćen atribut radnopravnog starešine, ukinuti su kolegijalni organi odlučivanja (komisije, uključujući i disciplinsku komisiju), pa su odluke izazvane učinjenom povredom radnih obaveza ušle u korpus pojednostavljenog postupka u vidu pripreme odluka ovlašćenih lica i stručnih službi koje činjenično i pravno pripremaju odluke koje meritorno donosi direktor. Uopšte, normiranje postupka pripreme i donošenja odluka (rešenja) o pojedinačnim pravima, obavezama i odgovornosti zaposlenih zakonodavac je prepustio autonomnoj regulativi poslodavca (kolektivni ugovor, odnosno pravilnik o radu). 42 Pravni instruktor februar Br. 86

45 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO U sporednom radnom zakonodavstvu (u državnoj upravi i dr.) u znatnom obimu su zadržani elementi vođenja radnopravnih postupaka, uključujući i disciplinski. Zakon o državnim službenicima u pravno - tehničkoj jedinici pod nazivom Disciplinski postupak uređuje pitanja pokretanja i vođenja postupka, usmenu raspravu, izbor i odmeravanje disciplinske kazne. Disciplinski postupak pokreće rukovodilac, na sopstvenu inicijativu ili na predlog lica koje je pretpostavljeno disciplinskom službeniku. Disciplinski postupak pokreće se pismenim zaključkom, koji se dostavlja državnom službeniku i na koji žalba nije dozvoljena. Svaki državni službenik koji sazna za učinjenu povredu dužnosti iz radnog odnosa može rukovodiocu da podnese inicijativu za pokretanje disciplinskog postupka (član 112. Zakona o državnim službenicima). Disciplinski postupak vodi i o disciplinskoj odgovornosti odlučuje rukovodilac. On može da osnuje disciplinsku komisiju od tri člana da umesto njega pokreće i vodi disciplinski postupak i odlučuje o disciplinskoj odgovornosti. Članovi disciplinske komisije moraju da imaju stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine i najmanje pet godina radnog iskustva u struci, a jedan član mora biti diplomirani pravnik - master, odnosno diplomirani pravnik (član 113. Zakona o državnim službenicima). U disciplinskom postupku održava se usmena rasprava, na kojoj državni službenik ima pravo da izloži svoju odbranu. Državni službenik može na raspravi da se brani sam ili preko zastupnika, a može za raspravu da dostavi pismenu odbranu. Rasprava može da se održi i bez prisustva državnog službenika ako za to postoje važni razlozi, a državni službenik je na raspravu uredno pozvan. Na ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 114. Zakona o državnim službenicima). Pri izboru i odmeravanju disciplinske kazne vodi se računa o stepenu odgovornosti državnog službenika, težini posledica povrede dužnosti, subjektivnim i objektivnim okolnostima pod kojima je povreda dužnosti učinjena. O tome da li je državnom službeniku ranije već bila izrečena disciplinska kazna vodi se računa ako ona još nije izbrisana iz kadrovske evidencije (član 115. Zakona o državnim službenicima). I Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja uređuje disciplinsku odgovornost (član 142), regulisanjem pitanja: pokretanja i vođenja disciplinskog postupka; saslušanja okrivljenog radnika; odbrane okrivljenog; javnosti postupka; okončanja postupka (oslobađajuća ili osuđujuća odluka); zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka. Poput Zakona o državnim službenicima, i ovaj zakon sadrži upućujuću normu na shodnu primenu pravila upravnog postupka kod vođenja disciplinskog postupka. Ovde je potrebno istaći da se shodna primena odredaba upravnog postupka naročito odnosi na proceduralna pitanja (dostavljanje zaključka o pokretanju disciplinskog postupka, pozivanje na disciplinsku raspravu, donošenje odluka, vođenja zapisnika na raspravi itd.). Postupak za utvrđivanje disciplinske odgovornosti i izricanje disciplinskih mera zaposlenima u policiji u znatnom obimu je uređen Zakonom o policiji (disciplinska komisija je meritoran organ odlučivanja), s tim da se bliže uređivanje disciplinske odgovornosti i postupka vrši uredbom Vlade. Prema Zakonu o vojsci Srbije, o disciplinskoj odgovornosti odlučuju prvostepeni i viši vojni disciplinski sud. Ovim zakonom pitanja vođenja disciplinskog postupka uređena su u najvišem obimu u odnosu na ostale zakone iz sporednog radnog zakonodavstva, čak u 12 članova (čl ). Regulativa disciplinskog postupka u ovom zakonu je obimna uprkos tome što je u članu 170. Zakona propisano da predsednik Republike, na predlog Ministarstva odbrane, pravilima bliže uređuje: disciplinske organe; disciplinski postupak; izvršenje disciplinskih sankcija; mesnu nadležnost; organizaciju, sastav i rad vojnih disciplinskih sudova i vojnih disciplinskih tužilaca, s tim da odredbe navedenih pravila ne mogu biti u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Postupak prema Zakonu o radu Uvođenje tri mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povrede radnih obaveza u Zakon o radu nije propraćeno odredbama koje uređuju postupak izricanja tih mera. Pretpostavka za izostajanje odredaba o postupku u matičnom Zakonu o radu može se izvesti iz činjenice da povrede radnih obaveza ili nepoštovanje radne discipline ovaj zakon vezuje ta institut otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, a ne za institut disciplinske odgovornosti. Tri uvedene mere za nepoštovanje radne discipline ili povredu radnih obaveza u Zakon o radu praktično predstavljaju supstitut otkaza ugovora o radu. To se jasno vidi iz bića odredbe člana 179a Zakona o radu, iz koje osnovano proističe zaključak da poslodavac tri uvedene mere zaposlenom može izreći umesto otkaza ugovora o radu, u slučaju da povreda radne obaveze (nepoštovanje radne discipline) nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, odnosno da mu poslodavac otkaže ugovor o radu. To je slučaj kada na strani zaposlenog postoje posebno olakšavajuće okolnosti, ako je povrede učinio nižim stepenom krivice (nehatom), ako povrede nisu izazvale znatnije negativne posledice poslodavcu ili drugim radnicima i sl. Pravni instruktor februar Br

46 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Određena pravila postupka poslodavac, ipak, treba da reguliše autonomnom regulativom (kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu). Naravno, ta pravila postupka kod poslodavca su sumarnija od postupka koji se sprovodi u sistemu disciplinske odgovornosti (u kom sistemu razuđena i precizna pravila postupka zahtevaju osnovna načela disciplinske odgovornosti kao vrste subjektivne (lične) odgovornosti, od pretpostavke (prezumpcije nevinosti), do prava na odbranu okrivljenog radnika koje ne sme biti povređeno. U sumarnom postupku kod poslodavca treba urediti pravila dostavljanja, uzimanja izjave od zaposlenog kome se stavlja na teret povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, eventualno saslušavanje svedoka itd. Što se samog Zakona o radu tiče, on elementarno reguliše samo dva pravila postupka: kod upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, odnosno izricanja mere, i pisanog obaveštenja zaposlenom o nedostacima u njegovom radu kod izricanja mera u propisanom izuzetku (zaposlenom koji ne ostvaruje rezultate rada ili ne poseduje potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poverenih poslova). Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona (povreda radnih obaveza, nepoštovanje radne discipline), zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na izjašnjenje (član 180. Zakona o radu). Iako se u citiranoj zakonskoj odredbi eksplicitno pominje upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, svakako da je ona relevantna i kod izricanja mera za povredu radnih obaveza i radne discipline, s obzirom da su te mere supstitut otkazu ugovoru o radu. Zaključak Disciplinske mere (i disciplinska odgovornost koja je u korelaciji sa njima) su samo jedno područje radnih odnosa koje pokazuje velik stepen neujednačenosti naše radne legislative. Autor se zalaže za veći stepen ujednačenosti naše radnopravne regulative. Zaposleni treba da bude, ako ne uvek u istovetnom, makar u veoma sličnom radnopravnom režimu i položaju, ma gde radio (u privrednom društvu, državnom organu, javnoj službi itd.). Kod disciplinskih mera i disciplinske odgovornosti u matičnom Zakonu o radu i zakonima iz korpusa sporednog radnog zakonodavstva, postoji neujednačenost regulative u velikom stepenu, koji se može smatrati nedozvoljenim. Dragoljub Simonović Pitanje i odgovor Pitanje: Izmena ugovora o radu nakon donošenja novog opšteg akta i izrada prečišćenog teksta ugovora U skladu sa kojim odredbama Zakona o radu se vrši izmena ugovora o radu, radi njegovog usklađivanja sa novim opštim aktom, i da li se zaposlenom može dostaviti prečišćeni tekst ugovora? Odgovor: U čl i 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", broj 75/14), koji je stupio na snagu godine, uređeno je važenje ugovora o radu i kolektivnih ugovora, odnosno pravilnika o radu koji su na snazi na dan stupanja na snagu navedenog zakona, rokovi za njihovo usklađivanje sa odredbama izmenjenog Zakona o radu, kao i neposredna primena Zakona o radu u delu u kome su ovi ugovori, odnosno akti u suprotnosti sa izmenjenim Zakonom o radu. Tako je u članu 111. Zakona o izmenama i dopunama Zakona da poslodavac može sa zaposlenima koji su zasnovali radni odnos do dana stupanja na snagu ovog zakona da zaključi ugovor o radu ili aneks ugovora, u skladu sa odredbama člana 8. ovog zakona, u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 1); da se ugovorom iz stava 1. ovog člana ne zasniva radni odnos (stav 2); da ako poslodavac sa zaposlenima iz stava 1. ovog člana ne zaključi ugovor o radu ili aneks ugovora u smislu tog stava, ugovori o radu zaključeni do dana stupanja na snagu ovog zakona ostaju na snazi u delu u kome nisu u suprotnosti sa ovim zakonom. Prema tome, radi se o prelaznim i završnim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, kojima se reguliše status ugovora o radu koji su na snazi na dan stupanja na snagu tog zakona. 44 Pravni instruktor februar Br. 86

47 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Treba imati u vidu da je Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) uređeno zaključivanje ugovora o radu, sadržaj ugovora o radu, način i slučajevi izmena ugovorenih uslova rada (aneks ugovora o radu), kao i mogućnost zaključenja prečišćenog teksta ugovora o radu. Takođe, u čl. 8. i 9. Zakona o radu propisan je odnos između zakona, opšteg akta (kolektivnog ugovora i pravilnika o radu) i ugovora o radu. U članu 33. stav 1. Zakona o radu propisana je sadržina ugovora o radu (podaci o poslodavcu, zaposlenom, poslovima, vrsta radnog odnosa i radno vreme, osnovna zarada na dan zaključenja ugovora o radu i elementi za utvrđivanje zarade i naknade zarade, kao i drugi uslovi rada), a u stavu 2. istog člana propisano je da se ugovorom o radu ne moraju utvrđivati određeni elementi (elementi za utvrđivanje zarade i naknade zarade, rokovi za isplatu zarade i trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena), ako su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom, u kom slučaju u ugovoru mora da se naznači akt kojim su ta prava utvrđena u momentu zaključenja ugovora o radu. Na prava i obaveze koja nisu utvrđena ugovorom o radu primenjuju se odgovarajuće odredbe zakona i opšteg akta (stav 3. navedenog člana). U članu 171. Zakona o radu utvrđeni su slučajevi kada poslodavac može zaposlenom da ponudi aneks ugovora o radu, a u članu 172. propisana je procedura za ponudu aneksa, s tim što prema članu 172a st. 3. i 4, procedura za ponudu aneksa iz člana 172. Zakona se ne sprovodi kada se radi o zaključivanju aneksa ugovora o radu na inicijativu zaposlenog ili izmenu ličnih podataka o zaposlenom ili poslodavcu. Takođe, u članu 172. stav 5. propisano je da ugovor o radu sa aneksima koji su sastavni deo tog ugovora mogu da se zamene prečišćenim tekstom ugovora o radu, koji potpisuju poslodavac i zaposleni. Prema tome, polazeći od odredaba čl a Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da, nezavisno od roka iz člana 111. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, ponudi aneks ugovora o radu, radi izmene ugovorenih uslova rada, u skladu sa ovim i drugim zakonom i opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu). Takođe, poslodavac može zaposlenom da ponudi zaključenje prečišćenog teksta ugovora o radu, kojim se zamenjuje prvobitni ugovor o radu sa svim aneksima na dan zaključenja prečišćenog teksta ugovora, u koji su unete odredbe ugovora o radu sa svim aneksima koji su na snazi na dan zaključenja prečišćenog teksta ugovora o radu. Prečišćenim tekstom ugovora o radu ne menjaju se uslovi rada, već se konstatuje postojeće stanje na osnovu važećeg ugovora i aneksa uz ugovor. Prema tome, u slučaju kada poslodavac koji je uskladio opšti akt sa odredbama člana 117. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu (u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu Zakona), može zaposlenima da ponudi aneks ugovora o radu kojim se menjaju uslovi rada u skladu sa navedenim kolektivnim ugovorom, a na osnovu čl i 172. Zakona o radu, a imajući u vidu i odredbe člana 33. st. 2. i 3. ovog zakona. Takođe, nema smetnji da poslodavac zaposlenima sa ponudom aneksa dostavi i prečišćen tekst ugovora o radu u skladu sa članom 172a stav 4. Zakona o radu, koji bi objedinjavao odredbe ugovora o radu i svih aneksa koji su na snazi na dan zaključenja prečišćenog teksta ugovora o radu. U prečišćen tekst ugovora mogu biti ugrađene i odredbe najnovijeg aneksa, u kom slučaju se prečišćen tekst ugovora o radu ne može potpisivati bez prethodnog ili istovremenog potpisivanja ponuđenog aneksa ugovora o radu. Snežana Bogdanović DUŽNOSTI PACIJENTA U REGULATIVI I SUDSKOJ PRAKSI Odnos lekar - pacijent nije odnos ljudi čiji je položaj jednak, jer je pacijent potčinjen stručnom znanju i razumu lekara, pa i njegovoj volji. Pacijent, međutim, nije objekat na kome lekar isprobava ili usavršava svoju veštinu. On je subjekat koji ima vlastitu ličnost, a posebno pravo samoodređenja u odnosu na svoje telo. Pacijent i lekar su ugovorni partneri. Ugovorom o lečenju ili medicinskom tretmanu fizičko ili pravno lice se kao davalac usluge obavezuje drugom licu, principalu, da sprovede određene medicinske radnje u vidu zanimanja, a koje se tiču ličnosti principala ili ličnosti određene treće strane. Za sklapanje ugovora o lečenju nije propisana neka naročita forma, već su dovoljne konkludentne radnje učesnika, njihovo prosto usaglašavanje volja. Ugovor nastaje čim lekar pokaže spremnost da pacijenta, koji mu se obrati, primi Pravni instruktor februar Br

48 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO ili poseti, ili ga pregleda, posavetuje i slično, ili kad jednostavno preduzme određenu medicinsku radnju. Sem toga, ugovor je moguće sklopiti i tako što se pacijent svojevoljno prepusti izvesnom medicinskom postupku lekara. Ugovor je, dakle, zaključen početkom lečenja, ali i ugovaranjem termina za preduzimanje određene lekarske mere. Sadržinu ugovora o lečenju čini kompleksan dužnički odnos sa obavezama različitog intenziteta. Lekar duguje primenu svog stručnog znanja u skladu sa pravilima medicinske profesije, a u cilju lečenja pacijenta. U okviru ove opšte postavljene obaveze stoji niz konkretnih obaveza lekara: da glavne medicinske radnje izvrši lično ili, ako je potrebno, da pacijenta uputi specijalisti ili u specijalizovanu bolnicu; da uzme podatke za anamnezu; da izvrši pregled, odnosno ispitivanje pacijenta; da postavi dijagnozu; da postavi indikaciju; da leči pacijenta; da se docnije stara o pacijentu; da sačini pacijentovu dokumentaciju; da pacijenta obaveštava; da čuva pacijentovu tajnu; i da postupa pažljivo i prema pravilima struke. Osnovna obaveza pacijenta je da plati nagradu za rad (ukoliko se ona ne podmiruje zdravstvenim osiguranjem). Sporedne njegove dužnosti se sastoje u saradnji sa lekarom i o tome će u daljem tekstu biti reči. Dužnosti pacijenta po merilima evropskih sistema Lice koje od lekara zahteva preduzimanje mera lečenja, ugovorno je obavezno da učini sve da bi omogućilo uspešno lečenje ili operaciju. U literaturi se dužnosti saradnje pacijenta označavaju kao sporedne ugovorne obaveze pacijenta. Uskraćivanje saradnje predstavlja skrivljenu povredu ugovora onda, kada i ako bi se time onemogućilo ispunjenje ugovora o lečenju od strane lekara. Saradnja pacijenta se ne može tretirati kao prava pravna obaveza, već kao dužnost u sopstvenom interesu. Ova obaveza jeste dugovana, ali nije utuživa, niti iznudljiva na drugi način. Osim toga, dužnost sudelovanja pacijenta u sopstvenom lečenju je uvek ograničena njegovim pravom na samoodređenje, kao aspektom prava ličnosti. Zaštita opšteg prava ličnosti u formi prava samoodređenja nalaže da se pacijentu mora dozvoliti da se, sa medicinske tačke gledišta, ponaša čak i nerazumno. Upravo zbog toga, smatra se da, za obaveze pacijenta u sopstvenom interesu, termin obaveza zapravo nije adekvatan, jer vuče za sobom pravnu sankciju. S obzirom da je dužnost saradnje pacijenta dužnost najčešće u interesu samog pacijenta i njeno kršenje, u principu, ne može vući pravnu sankciju, to je izraz obaveza suviše tvrd. Termin dužnost nosi sa sobom izvesnu mekoću koja pacijenta obavezuje na činjenje ili trpljenje, ali ne pod pretnjom pravne sankcije. Dužnosti koje pacijent ima u vlastitom interesu mogu se, prema evropskoj sudskoj praksi i teoriji, podeliti u dve osnovne grupe. Prva grupa obuhvata sve dužnosti, koje, u najširem smislu, služe uspehu lečenja i nazivaju se dužnostima saradnje pacijenta (dužnosti pacijenta da svoju štetu izbegne). Generalno, može se reći da pacijent putem svog kooperativnog ponašanja mora da doprinese uspešnom izvršenju, a naročito, mora da propusti sve što bi moglo da ugrozi uspeh lečenja. U drugu grupu spadaju dužnosti pacijenta da već nastalu štetu otkloni ili umanji. One bi, prema svojoj funkciji, trebalo da zaštite ugovornog partnera od negativnih dejstava na njegova pravna dobra. Pacijent je dužan da preduzme sve što se od njega očekuje da bi, nakon nastupanja štetnog slučaja, štetu otklonio ili ograničio njen dalji razvoj, kako bi umanjio obim štete na koju je lekar obavezan. Dužnost saradnje pacijenta Treba praviti osnovnu razliku između šest stadijuma saradnje pacijenata: dužnost pacijenta da pruži informacije o istoriji bolesti (anamneza); dužnost pacijenta da sarađuje pri sprovođenju dijagnostičkih mera; dužnost pacijenta da sarađuje pri izboru mera lečenja; dužnost sudelovanja pacijenta u sprovođenju terapije i poštovanja lekarskih uputstava i preporuka; opšta dužnost pacijenta na naknadnu brigu o sopstvenom zdravlju; i, poštovanje ugovorenih termina lečenja. Svi ovi stadijumi saradnje su terapeutskog tipa, sem saradnje pri izboru mera lečenja, odnosno davanja saglasnosti na njih, koji predstavlja pravnu saradnju pacijenta. Da bi lečenje bilo krunisano uspehom, saradnja pacijenta je u svih šest stadijuma nužna. Uspešno lečenje je isključeno bez saradnje pacijenta. Dužnost otklanjanja ili umanjenja štete Dužnost otklanjanja ili umanjenja štete podrazumeva ukupne napore za sprečavanje direktnog oštećenja ugovornog partnera, odnosno preduzimanje svega očekivanog, da bi se nakon nastupanja štetnog događaja ograničio razvoj štete. Ova dužnost pacijenta uslovljena je postojanjem jedne već prouzrokovane štete, koja se lekaru može staviti na teret. Od pacijenta se, u ovoj situaciji, očekuje preduzimanje mera koje štetu sa velikom verovatnoćom uklanjaju ili umanjuju. U dužnosti pacijenta da svoju štetu otkloni ili umanji spadaju: 1) traženje lekarske pomoći u slučaju telesne povrede koja je oštećenom nastala greškom u lečenju; 2) dužnost podvrgavanja operaciji; 3) dužnost doškolovanja i ostvarivanja zarade; 4) dužnost korišćenja odgovarajućih pravnih sredstava; i 5) učešće pacijenta u postupku za utvrđivanje lekareve odgovornosti. 46 Pravni instruktor februar Br. 86

49 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Dužnosti pacijenta po merilima anglosaksonskih sistema Neki anglosaksonski teoretičari nastoje da dužnosti definišu tako da polaze uglavnom od interesa pacijenta. Veliki broj teoretičara anglosaksonskog sistema, međutim, ove dužnosti, pre svega, smatra dužnostima prema drugim pacijentima, medicinskom personalu i društvu koje obezbeđuje besplatnu zdravstvenu zaštitu. Samim tim što koriste javne fondove (zdravstvenog osiguranja, budžeta ili druga javna sredstva), poslovno sposobni pacijenti imaju obavezu prema društvu da se ponašaju na odgovarajući način. Pacijent, u tom smislu, ima nekoliko tzv. profilaktičkih dužnosti. Jedna od njih je dužnost da bude član institucionalne ili društvene forme pružanja zdravstvenih usluga, što znači da on ne može živeti na društvenim marginama, a očekivati da uđe u zdravstvenu jurisdikciju, samo zato da bi dobio besplatnu zdravstvenu zaštitu. Pacijent, takođe, ima dužnost da štiti zdravlje drugih ljudi, time što ih, na primer, neće izlagati sebi, kao izvoru infekcije. On je dužan da preventivno, ali i nakon tretmana vodi računa o svom sopstvenom zdravlju (Evans Martyn, Do patients have duties?, Journal of Medical Ethics, 2007, Vol. 33, Issue 12, URL: content/33/12/689.full). Pacijent ne treba da zahteva kućnu posetu, ako može sam da ode do klinike. Ukoliko se nalazi u bolnici, on se mora ponašati odgovorno: ne sme praviti buku i ometati druge pacijente, žaliti se bez razloga, i slično. Ukoliko su ispunjeni određeni uslovi, on mora prihvatiti da učestvuje u kliničkom istraživanju koje je relevantno za njegovo lečenje. Zanimljivo je da se, kao pacijentova dužnost, smatra i promovisanje nadležne zdravstvene vlasti kojoj pripada, to jest plaćanje potrebnih dažbina (poreza, doprinosa) ili podrška političkim strankama koje podržavaju ovu vlast. Većini ovih dužnosti osnov nije sopstveno zdravlje, već odnos sa okolinom, a pre svega, odgovoran odnos prema oskudnim finansijskim resursima, koji, pored toga što su oskudni, predstavljaju i opšte dobro. Zbog toga se u odnosu na te resurse treba odnositi sa pažnjom, ne samo u sopstvenom interesu, već i u interesu drugih pacijenata, kao i medicinskih poslenika. Zanimljivo je viđenje nekih teoretičara prema kome bi dužnosti pacijenta bile bespotrebne, kada finansijski resursi ne bi bili tako oskudni. To nije i viđenje većine, ali ukazuje na to da anglosaksonska teorija i praksa pružanje zdravstvenih usluga i sve ono što je nadogradnja toga, posmatra prvenstveno kroz finansijsku prizmu. Ovakvo stanovište je vrlo praktično i racionalno, ali nije sasvim prihvatljivo. Svrsishodnost pružanja zdravstvenih usluga se ne može posmatrati isključivo kroz njihovu isplativost. Od pacijenata je, naravno, potrebno zahtevati odgovarajući racionalan i odgovoran stav prema drugim pacijentima i pružaocima zdravstvenih usluga, ali samo u onoj meri u kojoj su oni to sposobni da pruže. Pacijenti potiču iz različitih socijalnih, intelektualnih, porodičnih okruženja, uglavnom su medicinski laici, te se ne može očekivati da svaki od njih pruža isti stepen kooperativnosti i razumevanja situacije. Lekar je tu prvi na potezu - on je medicinski profesionalac koji treba da proceni šta je to što može reći pacijentu i očekivati od njega. U tom smislu, kriterijum koji se primenjuje pri proceni usaglašenosti postupanja lekara sa njegovim obavezama, nije isti kao onaj koji se primenjuje pri proceni usaglašenosti pacijentovog delanja sa njegovim dužnostima. Dužnosti pacijenta prema domaćoj regulativi Članom 15. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ( Sl. glasnik RS, br. 107/2005, 72/ dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/ dr. zakon i 93/2014) se na opšti način obavezuje svaki pojedinac na pažljivo postupanje. Zakon o pravima pacijenata ( Sl. glasnik RS, br. 45/ dalje: Zakon) uređuje konkretne dužnosti pacijenta i deli ih na tri grupe (član 32): - odgovornost za lično zdravlje; - odgovornost prema drugim pacijentima; i - odgovornost prema zaposlenima u zdravstvenom sektoru. U poređenju sa trendovima u uporednoj pravnoj TEORIJI i sudskoj praksi, Zakon ne uređuje sve dužnosti saradnje. Pored toga, Zakonom se ove dužnosti nazivaju odgovornošću pacijenta za lično zdravlje. Naziv odgovornost može biti prihvaćen samo figurativno, kao odgovornost prema samome sebi, a ne kao pravna odgovornost, jer za nepostupanje po navedenim dužnostima ne postoji pravna sankcija. Pod odgovornost za lično zdravlje potpadaju sledeće dužnosti pacijenta: - da aktivno učestvuje u zaštiti svoga zdravlja; - da dâ istinite i kompletne podatke za anamnezu; i - da se pridržava uputstava i propisanih mera (član 33). Kod davanja podataka za anamnezu, treba biti oprezan sa tumačenjem reči u potpunosti, jer je mera potpunog za različite ljude različita. Osim toga, svakoj dužnosti pacijenta da informiše, prethodi obaveza lekara da pita ono što je za njega, kao stručnjaka, potrebno da zna. Čl. 34. do 36. Zakona uređuju odgovornost pacijenta prema drugim pacijentima i zdravstvenim poslenicima. Pacijent je dužan da se prema zdravstvenim poslenicima odnosi sa poštovanjem i uvažavanjem i da se uzdrži od ometanja zdravstvenih radnika prilikom pružanja zdravstvene zaštite. Odgovornost pacijenta prema drugim pacijentima i prema zdravstvenim radnicima nije Pravni instruktor februar Br

50 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO pravna, već odgovornost u širem smislu reči - odgovornost pažljivog postupanja prema drugim učesnicima jednog socijalnog zbivanja. Kao sankciju za kršenje dužnosti propisanih zakonom, član 36. propisuje pravo nadležnog zdravstvenog profesionalca da otkaže pružanje dalje zdravstvene zaštite pacijentu, izuzev hitne medicinske pomoći. Zdravstveni radnik to može učiniti tek nakon prethodnog upozorenja pacijentu i uz pisano obaveštenje direktoru zdravstvene ustanove. On mora u zdravstvenu dokumentaciju pacijenta uneti razloge za odbijanje pružanja zdravstvene zaštite. Član 37. Zakona navodi još jednu dužnost pacijenta, a to je blagovremeno informisanje zdravstvene ustanove o otkazivanju zakazanog termina pregleda i o promeni svoje adrese i telefonskog broja. Ovo je jedna od retkih dužnosti pacijenta koja je u stranoj sudskoj praksi, propraćena sankcijom naknade štete u slučaju nastanka štete po lekara. Naime, kada lekar propusti da leči jednog pacijenta, zato što je imao zakazan pregled drugog, koji se nije pojavio i o tome nije obavestio lekara, može doći do štete po lekara, za koju on može tražiti naknadu. Ipak, ova odgovornost domaćim zakonom nije konkretizovana. Ukoliko se pacijent ne ponaša u skladu sa dužnošću saradnje, u obzir dolaze sledeće posledice: redukcija lekarske obaveze na naknadu štete u skladu sa utvrđenim udelom pacijenta u šteti (član 192. Zakona o obligacionim odnosima Sl. list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ, br. 31/93 i Sl. list SCG, br. 1/ Ustavna povelja - dalje: ZOO) i ovlašćenje lekara da odustane od ugovora sa pacijentom (član 36. Zakona). Dužnosti pacijenta u domaćoj sudskoj praksi U domaćoj sudskoj praksi dužnosti pacijenata se posmatraju kroz činjeničnu ocenu doprinosa pacijenta nastanku i obimu štete. One se uzimaju u obzir pri oceni prigovora podeljene odgovornosti na strani oštećenog koji kao sredstvo odbrane može izneti tuženi. Međutim, i sud je, po službenoj dužnosti, ovlašćen da ceni doprinos oštećenog, na šta direktno upućuje odredba člana 192. ZOO koji kaže da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Iz ove se odredbe može zaključiti da se u našem pravu nepostupanje oštećenog, pa i pacijenta kao oštećenog u svom interesu, sankcioniše kroz srazmerno smanjenje obeštećenja. Više odluka u domaćoj sudskoj praksi dotiče se dužnosti pacijenta. Tako se jedna presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu (P. br /2010 od godine) tiče dužnosti saradnje, odnosno dužnosti pacijenta da svoju štetu izbegne i to u stadijumu davanja anamneze: Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenom navedene zakonske odredbe, sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje u celosti osnovan. Na nesumnjiv način u toku postupka je utvrđeno da je u toku medicinske intervencije - vađenja spirale iz materične duplje, tužilja zadobila povredu u obliku proboja prednjeg materičnog zida, utisnuća delova fragmentirane spirale u trbušnu duplju, oštećenja donjih delova velike opornjače, te krvarenje, da su povrede učinjene usled stručnih propusta lekara tuženog, a u toku intervencije, koji su se sastojali u nedovoljnoj pažnji i oprezu, zbog neutvrđivanja položaja tela materice u odnosu na njen grlić pre početka intervencije, te u datom slučaju i neadekvatno izabranom instrumentu za vađenje spirale. Tužilja je nakon toga hitno podrvgnuta hirurškoj intervenciji, kojom prilikom su joj odstranjeni materica, desni jajovod i jajnik, a dana godine i drugoj hitnoj intervenciji, kada joj je odstranjen deo debelog i tankog creva. Navedena druga hirurška intervencija je u neposrednoj uzročno posledičnoj vezi sa prethodnom - jatrogenom povredom koju je tužilja zadobila u toku vađenja spirale iz materične duplje. Sud nalazi da je tužena shodno čl i 171. ZOO, odgovorna za nastalu štetu, koju je tužilja pretrpela usled stručnih propusta lekara tužene, a u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, naruženosti i umanjenja OŽA, koji su konstatovani u Nalazu Komisije veštaka Sudsko medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Nišu. Prilikom donošenja odluke sud je cenio i prigovor podeljene odgovornosti, odnosno doprinos tužilje u nastanku štete na koje se u toku postupka pozivala tužena, tvrdeći da je do štetnog događaja došlo zbog dugog nošenja predmetne spirale i svih posledica koje izaziva isto, pa je našao, a na osnovu Nalaza i mišljenja Sudsko medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Nišu, da ne postoji doprinos tužilje u nastanku štetnog događaja - probijanja materičnog zida tužilje pri vađenju spirale, obzirom da je stručnim medicinskim veštačenjem utvrđeno da je do povrede došlo usled stručnih propusta lekara, a ne zbog dužine vremena nošenja spirale. (Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu, P. br /2010 od godine) U ovoj je odluci sud cenio da li je tužilja, kao oštećena, poštovala svoju dužnost da pre preduzete intervencije dâ odgovarajuće anamnestičke podatke. U konkretnom slučaju sud je našao da je ona poštovala ovu svoju dužnost, obzirom da je, pre otpočinjanja ekstrakcije spirale iz materice, lekarima koji su preduzeli ovu intervenciju bilo poznato da se radi o spirali koju 48 Pravni instruktor februar Br. 86

51 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO je tužilja nosila duže vreme. Sud je stoga zaključio da na strani pacijenta nema doprinosa nastanku štete, jer su lekari bili dužni da, prilikom obavljanja ove intervencije, primene odgovarajuću medicinsku metodu obzirom na saznanje koje su imali, što su oni propustili da učine. Drugi primer iz sudske prakse tiče se dužnosti pacijenta da umanji ili otkloni štetu i to u stadijumu opšte dužnosti pacijenta na naknadnu brigu o sopstvenom zdravlju. Presuda je interesantna zbog toga što iznosi kriterijume za ocenu da li je pacijent i pod kojim uslovima dužan da se podvrgne određenoj medicinskoj meri ili operaciji kako bi smanjio ili otklonio štetu koja bi za njega mogla da nastane. Ova odluka se može smatrati odličnim vodičem za sudsku praksu prilikom ocene doprinosa pacijenta nastanku i povećanju štete. Iz obrazloženja presude: U saobraćajnoj nezgodi koju je prouzrokovao tuženi, tužilja je imala prelom okrajka leve potkolenice koji je uzrokovao i uzrokovaće fizičke bolove i utiče na smanjenje njene životne aktivnosti. S obzirom da je veštak u svom nalazu i mišljenju naveo da ovaj prelom nije zarastao i da je mogućnost zarastanja bez naknadne hirurške intervencije samo teoretska, nije jasno u prvostepenoj presudu da li je lečenje ove povrede u stvari i završeno i da li je završetak lečenja moguć bez hirurške intervencije, kao ni zbog čega hirurška intervencija nije obavljena. Ukoliko je tužilja neopravdano odbila hiruršku intervenciju potrebno je imati u vidu stanovište sudske prakse da je oštećeni u obavezi da se podvrgne određenim medicinskim zahvatima radi sprečavanja povećanja štete ukoliko se radi o lečenju koje po redovnom toku stvari podrazumeva odsustvo rizika i štetnih posledica samog lečenja, a sve kako bi mogla da se donese pravilna ocena o značaju ove povrede za umanjenje životne aktivnosti kod tužilje i trpljenju fizičkih bolova, te da li eventualno ima mesta primeni odredbi člana 192. ZOO. Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti nedostatke u postupanju i upotpuniti činjenično stanje dopunskim veštačenjem pri čemu će se saslušati veštaci medicinske struke svako u svom domenu i izjasniti: da li je u procesu lečenja povreda preloma gornjeg okrajka podkolenice bila nužna hirurška intervencija radi saniranja ove povrede; zbog čega hirurška intervencija ako je bila nužna nije bila obavljena; da li postoje kakve medicinske kontraindikacije za ovu intervenciju; da li je eventualno tužilja odbila da se podvrgne hirurškoj intervenciji i da li je, u slučaju da je tako bilo, odbijanje bilo opravdano sa stanovišta medicinske struke.... (Odluka Okružnog suda u Valjevu, Gž. br. 1799/2005 od godine) Zaključak Dužnosti pacijenata se u evropskom i anglosaksonskom pravu donekle poklapaju i to u delu koji se odnosi na dužnosti saradnje prilikom lečenja, odnosno dužnosti prema samome sebi. Anglosaksonsko pravo se poslednjih decenija dosta priklanja stavu koji dužnosti pacijenta posmatra kroz prizmu isplativosti lečenja. Osim toga, neke od ovih dužnosti zadiru u pravo pacijenta na samoodređenje i samoodlučivanje o sopstvenom životu, što su prava ustanovljena ustavima velikog broja zemalja. U tom smislu, zahtevi koji se postavljaju pred pacijenta u anglosaksonskim sistemima su vrlo veliki, u poređenju sa zahtevima uobličenim u evrokontinentalnim pravnim sistemima. Pitanje dužnosti u evrokontinentalnim sistemima, pa time i u našem, treba posmatrati i kroz socijalni ili Bizmarkov sistem zdravstvenog osiguranja, kome pripadamo. No to ne znači da pacijenti nemaju nikakve dužnosti. Naprotiv: pošto je odnos lekar - pacijent, ugovorni odnos, svakoj strani pripadaju određena prava, ali i obaveze, čije kršenje vuče svojevrsne posledice. Te obaveze su u domaćem pravu delimično definisane kroz Zakon, ali se polako ustanovljavaju i kroz praksu sudova. Prilikom definisanja dužnosti pacijenata, naša teorija i sudska praksa ima dobar uzor u teoriji i sudskoj praksi razvijenih evropskih zemalja, koje pripadaju istom - evrokontinentalnom pravnom sistemu. Domaće pravo se kroz Zakon donekle približava anglosaksonskim sistemima jer dužnosti pacijenta širi na dužnosti prema drugima i prema društvu. dr Marta Sjeničić Pravni instruktor februar Br

52 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO PRIKAZ ZAKONA O PREVENCIJI I DIJAGNOSTICI GENETIČKIH BOLESTI, GENETIČKI USLOVLJENIH ANOMALIJA I RETKIH BOLESTI (ZOJIN ZAKON) Obrazloženje u prilogu donošenja Zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti ( Sl. glasnik RS, br. 8/ dalje: Zakon) navodi, između ostalog, da je taj čin motivisan humanim i medicinskim razlozima, ali pre svega pravnim razlozima i obavezama prema licima obolelim od retkih bolesti, od kojih je inače potekla inicijativa za takav rad. Humani razlozi govore o tome da su lica koja boluju od retkih bolesti u nezavidnom i teškom položaju zbog čega im je potrebna posebna pažnja cele društvene zajednice i odnos koji uvažava njihovu ličnost, dostojanstvo i socijalni status, bez obzira na njihovo teško zdravstveno stanje. Medicinski razlozi govore o tome da oboleli od retkih bolesti predstavljaju vulnerabilnu populaciju pacijenata u zdravstvenom sistemu, koja pati od najtežih i neizlečivih bolesti, koja je većinski populacija dece, i čiji je životni vek često vrlo kratak. Briga za zdravlje obolelih na nivou društva treba da se podjednako odnosi na sve pacijente, bez obzira da li su njihove dijagnoze retke ili ne. Upravo zbog nedovoljno istraženih stanja ovih obolelih i nebrige u jednom periodu potrebno je da se dosadašnji pristup i tretman ovih pacijenata u Srbiji iz osnova promeni. Zbog složenosti problema zdravstvene zaštite obolelih ovaj zakon ne pretenduje, niti je moguće da reši sve probleme, ali polazi od prevencije i dijagnostike što je često nepremostiva i sporna tačka. Zakon želi da pomogne i ubrza rad na uspostavljanju Registra za retke bolesti. Zakon obuhvata usluge genetičke zdravstvene zaštite jer je to jedina služba, odnosno medicinska specijalnost, koja u smislu dijagnostike neposredno tretira obolele od retkih bolesti. Zakon ima pozitivan pristup jer povezuje genetiku, pedijatriju i ginekologiju, kao i biohemijske struke koje zajednički ili u kontinuitetu rade na toj vrsti dijagnostike. Pravni razlozi polaze od toga da oblast genetičkog i reproduktivnog zdravlja još uvek nije uređena posebnim zakonom i da je povod da se regulišu prava obolelih od retkih bolesti dobar osnov da se to učini za dobrobit svih drugih u populaciji pacijenata koji bi potencijalno mogli biti u situaciji da se leče od neke retke ili druge genetičke bolesti, poremećaja ili druge genetski uslovljene anomalije. Zakon je pravno utemeljen i ima uporednopravne uzore u zakonima drugih zemalja i evropskim dokumentima sa kojima se harmonizuje. Zakonodavstvo i pravna praksa razvijenih zemalja posvećuju veliku pažnju celokupnoj oblasti genetike i taj primer bi trebalo da sledi i Srbija. Pored ovih zakonodavnih razloga, najveći razlog se ipak vidi u pravu obolelih od retkih bolesti na sve oblike zdravstvene zaštite, a pre svega da znaju od čega boluju, da odlučuju o sebi i da pomognu sebi, da se pitaju o tome, a da im zdravstveni sistem stvori primerene uslove i pruži šansu koju im duguje. Zakon o pravima pacijenata ( Sl. glasnik RS, br. 45/2013) u tom pogledu nije dovoljan jer ne sadrži u dovoljnoj meri odredbe o posebnim zdravstvenim uslugama. Zato je donošenje ovog zakona u svemu potrebno i celishodno, i on se u određenom smislu smatra dopunjujućim jer odredbe upućuju i imaju u vidu rešenja drugih srodnih zakona iz oblasti zdravstva. Izradu zakonskog teksta podržavaju organizacije obolelih od retkih bolesti jer ga smatraju boljim garantom njihovih prava nego što je to do sada. Zakonski tekst uređuje i prava i dužnosti zdravstvenih radnika i na transparentan način zasniva meru njihovog postupanja i odgovornosti vezujući ga za medicinski standard, u kom pogledu zakon ima izbalansiran pristup. Pravni osnov usvajanja Zakona Ljudska prava u oblasti zdravlja prisutna su kroz zakonodavnu formu u različitim segmentima. Osnovni zakoni u toj oblasti ( zdravstveno zakonodavstvo ) nalaze osnov u garancijama Ustava Republike Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 98/ dalje: Ustav), kojim se svakom građaninu obezbeđuje zaštita ličnih prava, autonomnost i telesni integritet, a između ostalog i pravo na zdravstvenu zaštitu kao subjektivno pravo (član 68). Ustav zabranjuje kloniranje ljudskih bića (član 24) i jemči zaštitu podataka o 50 Pravni instruktor februar Br. 86

53 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO ličnosti (član 42). Krivični zakonik ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/ ispr., 107/ ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014) sankcioniše protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i nedopušteno kliničko ispitivanje lekova (član 252). Na iznetim pravnim garancijama zasniva se i donošenje Zakona, koji je predmet ovog prikaza. U oblasti zdravstvene zaštite važeći su osnovni zakoni (Zakon o zdravstvenoj zaštiti - Sl. glasnik RS, br. 107/2005, 72/ dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/ dr. zakon i 93/2014, Zakon o zdravstvenom osiguranju - Sl. glasnik RS, br. 107/2005, 109/ ispr., 57/2011, 110/ odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014 i 126/ odluka US i Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima - Sl. glasnik RS, br. 30/2010 i 107/2012), kao i veći broj posebnih zakona iz te oblasti. Kada je reč o pravu koje se tiče oblasti genetike u Srbiji ono je dugo bilo manjkavo u smislu regulatornog okvira. Uprkos tome što Srbija ima razvijene zdravstvene službe i usvojenu praksu na tom planu, genetske usluge do sada nisu bile predmet zakonskog uređenja. Izuzetak u tom pogledu predstavljala je preimplantaciona genetska dijagnoza kod biomedicinski potpomognutog oplođenja, koja je posebnim zakonom dozvoljena u slučaju opasnosti od prenošenja nasledne bolesti ili ako je to potrebno zbog uspešnosti postupka oplođenja (član 54. Zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja - Sl. glasnik RS, br. 72/2009). Dozvolu za takvu dijagnozu daje Uprava za biomedicinu pri Ministarstvu zdravlja. U pogledu pravila medicinske profesije koja predstavljaju autonomno, staleško pravo većinom ne postoje posebni vodiči i protokoli vezani za genetsko testiranje i savetovanje. Izuzetak predstavlja odredba sadržana u Kodeksu profesionalne etike Lekarske komore Srbije ( Sl. glasnik RS, br. 121/2007) koja predviđa da se testovi koji predskazuju nasledne bolesti, bilo da slute za prepoznavanje nositelja gena odgovornog za otkrivanje nasledne predispozicije, odnosno prijemčivost za bolesti, mogu da izvode jedino u okviru i kao deo naučnih istraživanja u zdravstvene svrhe i to posle nepristrasnog genetskog savetovanja (član 35). U segmentu postojećeg stanja u pogledu finansiranja usluga genetskog testiranja i savetovanja postoje osnovni izvori finansiranja: RFZO, budžet Republike Srbije (kada se radi o posebnoj brizi za zdravlje koju RS predviđa za posebno osetljive kategorije stanovništva), lični budžet ili neki drugi vid finansiranja. Od značaja je nedavno ustanovljen budžetski Fond za lečenje obolenja, stanja i povreda koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, koji će naročitu ulogu imati u dijagnostici retkih bolesti. Za pravno sagledavanje oblasti genetike od značaja je to što je Srbija godine ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i biomedicini ( Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori, br. 12/2010) i usvojila veliki broj prava sadržanih u Evropskoj povelji o pravima pacijenata (2002). Uz Evropsku konvenciju doneta su četiri dodatna protokola o zabrani kloniranja, transplantaciji, biomedicinskim istraživanjima, i o genetskim testiranjima. Pun naziv dodatnog protokola koji se tiče oblasti genetike jeste Protokol o genetskim ispitivanjima u medicinske svrhe (2008) i to je bio razlog da države članice EU pristupe usklađivanju svojih nacionalnih prava. Primer dobre zakonodavne aktivnosti u tom pogledu daje Nemačka donošenjem Zakona o genetskoj dijagnostici kod ljudi (Gesetz über genetische Untersuchungen bei Menschen, Gendiagnostikgesetz - GenDG, 2009). Model ovog je direktno bio uzor u redakciji Zakona koji je sada usvojen u Srbiji, naročito u opštem delu ovog zakona. Konsultovani su i drugi pravni izvori iz uporednog prava, kao što su: Improving the Prevention, Diagnosis, and Treatment of Rare and Neglected Diseases (FDA and Related Agencies Appropriation Act, 2010, Public Law 111-0, Oct. 21, 2009, USA), Rare Diseases Act (2002, 107th Congress Public Law 280, From the U. S. Government Printing Office, DOCID: f: publ ), Zakon o prenatalnoj dijagnostici Francuske sa izmenama iz 2011, koji je deo Zakona o javnom zdravlju i kodifikovanog Građanskog zakona (Code de la santé publique, Art.L , Art.R , Diagn. prénatal, France), L arrêt Pavan c. Italie (la Cour européenne le 28 août 2012, EU), Act to help persons afflicted with rare diseases (2009, An office of rare diseases in the Department of Health, Republic of the Philippines), Zakon o prenatalnoj dijagnostici i uređenju i sprečavanju zloupotreba Indije (The Pre-natal Diagnostic techniques, Regulation and prevention of misuse Act, No 57 of 1994, amended 2003, Republic of India), Zakon o odgovornosti za štete na rođenju Engleske (Congenital Disabilities Act, 1976), Congenital anomalies (Fact sheet N 370, Oct. 2012, WHO). Uporedna analiza ukazuje da regulativa o retkim bolestima u inostranim zakonima nije još uvek prisutna u većoj meri, kao i da postoje razlike u zakonodavnom pristupu, tako što jedan broj zakona ima za predmet status obolelih, dok drugi zakoni uređuju samo pitanja lekova za lečenje obolelih koji su takođe retki, ili ih nema, ili su veoma skupi (tzv. orfan lekovi). Zakon koji je usvojen u Srbiji ne obuhvata oblast lekova, budući da je usmeren na prevenciju i otkrivanje različitih genetskih bolesti, pa time i retkih bolesti koje su u velikom procentu genetskog porekla, odnosno koje i same čine genetske bolesti. Razlog ovakvog pristupa je u tome što su se problemi prisutni u Srbiji u praksi zaoštrili upravo po pitanju dijagnostike, pri čemu se ne misli samo na osnovni tretman već i na dijagnostiku u inostranim centrima, koja po dosadašnjim propisima nije bila moguća o trošku zdravstvenog osiguranja. Donošenje ovog zakona unosi bitnu promenu po tom pitanju, ali daje i dobar osnov za dalju razradu regulative kroz podzakonske akte u cilju unapređenja cele oblasti genetike, poštovanja prioriteta, poverljivosti, prava svih učesnika i samih dijagnostičkih procedura. Od podnošenja predloga zakona neki od propisa su već pretrpeli određene promene u tom pravcu. Novo zakonsko rešenje u delu o ovoj materiji upućuje na Centre za retke bolesti iz člana 92a Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Uspostavljanjem multidisciplinarnog veća za pitanja dijagnostike u takvim centrima stvara se veza između različitih oblasti medi- Pravni instruktor februar Br

54 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO cinske prakse (genetike, pedijatrije, ginekologije), jer su i retke bolesti u velikoj meri multifaktorijalne bolesti. Zakonsko rešenje je takvo da ima u vidu potrebe vođenja Registra retkih bolesti i saradnju sa referentnim inostranim centrima za dijagnostikovanje i lečenje retkih bolesti, kao i sa mrežom evropskih i svetskih organizacija za retke bolesti. Donošenjem Zakona upotpunjuje se i čini bogatijom lista posebnih zakona iz oblasti zdravstva. Stvaraju se uslovi da se, s jedne strane, poštovanje ljudskih prava vezanih za genetičko i reproduktivno zdravlje podigne na viši nivo a da se, s druge strane, urede određene procedure zdravstvenih profesionalaca i na transparentan način zasnuje mera njihovog postupanja i odgovornosti. Doneti Zakon je u velikoj meri usklađen sa drugim zakonima, a pre svega Zakonom o pravima pacijenata, Pravilnikom o sadržaju i obimu prava na zdravstvenu zaštitu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i o participaciji za godinu ( Sl. glasnik RS, br. 3/2014), kao i Pravilnikom o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo ( Sl. glasnik RS, br. 44/2007, 65/2008, 36/2009, 32/2010, 50/2010, 75/2013, 110/2013 i 113/2014), što je sadržano u njegovim prelaznim i završnim odredbama. Sadržaj i materija Zakona Zakon sadrži 42 odredbe raspoređene u deset glava, i to: 1) osnovne odredbe; 2) odredbe koje se tiču prevencije; 3) prava i obaveze učesnika u dijagnostici; 4) prediktivna dijagnostika; 5) prenatalna dijagnostika; 6) postnatalna dijagnostika; 7) ciljana dijagnostika kod dece i odraslih; 8) odgovornost za štetu koju pretrpi pacijent; 9) kaznene odredbe; 10) prelazne i završne odredbe. Konačni tekst zakona razlikuje se od njegove skice koja je imala 60 odredaba i obuhvatala pitanja prenatalne ultrazvučne dijagnostike, trojnog sastava Komisije za dijagnozu u pogledu specijalnosti lekara i biologa kod složenih slučajeva dijagnostike retkih bolesti, kao i odredbe o krivičnoj odgovornosti, što je izostalo iz usvojenog teksta. Prema svom predmetu Zakon uređuje prava, obaveze i odgovornosti učesnika u medicinskim postupcima prevencije i dijagnostikovanja genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti, u svrhu zaštite ljudskog zdravlja i dostojanstva, a naročito kod ispitivanja i analize bioloških uzoraka namenjenih da identifikuju genske karakteristike koje se nasleđuju ili stiču tokom ranog prenatalnog razvoja. U pogledu područja primene, odredbe zakona odnose se na testiranja i analize izvršene u okviru genetičkih ispitivanja kod ljudi, uključujući prenatalna genetička ispitivanja embriona i fetusa tokom oplodnje i trudnoće, kao i ciljana ispitivanja dece i odraslih kod sumnje na retke bolesti. Odredbe Zakona se ne odnose na multifaktorijalne bolesti, genetička ispitivanja koja su usmerena na naučno-istraživački rad, utvrđivanje očinstva ili materinstva, niti na primenu genetike u krivičnim i drugim pravnim postupcima. Kao većina zakona, u svojim prvim odredbama određuje pojmove unutar materije zakona kao što su: genetičko ispitivanje, genetička analiza, genetička usluga, genom, genetički uzorak, genetički podaci, dijagnoza, pacijent, biološki uzorci, genetički skrining, davalac usluge, i dr. Zakon proklamuje načelo zaštite genetičkog i reproduktivnog zdravlja kroz očuvanje naslednog potencijala svakog pojedinca, a kao deo opšte društvene brige za zdravlje. Preventivna, prenatalna i postnatalna zdravstvena zaštita predstavljaju ulaganje u budućnost zdravlja svih, a posebno žena i novorođene dece. Zdravstvena zaštita dece kod prevencije, dijagnostike i lečenja genetičkih bolesti i anomalija obezbeđuje se u najboljem interesu deteta. Po prvi put u pravu Srbije uređuje se genetička usluga kao vrsta zdravstvene usluge koja obeležava odnos između davaoca usluge i pacijenta u njihovoj profesionalnoj i pravnoj relaciji. Genetičku uslugu pruža davalac usluge, u cilju da se pojedincu, parovima, populacionoj grupi ili porodici pomogne u rešavanju zdravstvenog problema i da se sačini nalaz u vezi sa pojavom ili rizikom od nastanka ili ponovne pojave genetičke bolesti, genetički uslovljene anomalije ili retke bolesti. Genetičko informisanje predstavlja postupanje u cilju obaveštavanja u kome se pacijent ili članovi njegove porodice, koji su pod rizikom od genetički uslovljene bolesti, upoznaju sa posledicama te bolesti, verovatnoćom njenog prenošenja i načinima njene prevencije i lečenja. Genetičko savetovanje se odvija na način koji je razumljiv i bez uticaja na volju lica kome se savet daje. Članovi porodice treba da budu uključeni u genetičko informisanje pacijenta koji se ispituje, ukoliko se sumnja da mogu biti nosioci određenih genskih karakteristika koji su od značaja za sprečavanje, otkrivanje ili lečenje određene genetičke bolesti, genetički uslovljene anomalije ili retke bolesti. Genetičko ispitivanje u smislu kliničkog rada u genetičkoj ambulanti ili konsultacije na bolničkim odeljenjima može da sprovodi samo za to ovlašćen i kvalifikovan lekar. Dijagnostika putem genetičkog ispitivanja i genetičkih analiza može da se obavlja od strane lekara koji ima odgovarajuću specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju i koji radi u ustanovi tercijarnog ranga zdravstvene zaštite. Dijagnostika može da se obavlja i od strane drugog lekara koji u okviru oblasti svoje specijalizacije dobije takav sertifikat, subspecijalizaciju ili se stručno dokvalifikuje za sprovođenje genetičkih ispitivanja. Genetička dijagnoza koja podrazumeva genetičko ispitivanje u medicinske svrhe dopuštena je samo u cilju predviđanja ili otkrivanja genetičke bolesti, genetički uslovljene anomalije ili retke bolesti kad na to pacijent izričito pristane u pisanoj formi, odnosno kad na to pristane trudna žena kao pacijent u pogledu dijagnostike 52 Pravni instruktor februar Br. 86

55 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO embriona ili fetusa. U toku genetičkog ispitivanja dobrobit pacijenta ima prioritet u odnosu na druge nemedicinske i isključivo naučne interese. Pacijent ima pravo na poštovanje svoje fizičke i psihičke privatnosti i na poverljivost podataka o ličnosti, a u okviru toga i na posebnu zaštitu kad su ti podaci rezultat genetičkog testiranja. Biološki uzorci koji se koriste za analize treba da se čuvaju pod uslovima koji garantuju njihovu bezbednost i poverljivost. Podaci o biološkim uzorcima, kao i podaci o rezultatima genetičkog testiranja smatraju se podacima koji se odnose na zdravstveno stanje lica. Pacijent ima pravo na zaštitu podataka o ličnosti u skladu sa zakonima koji uređuju zaštitu podataka o ličnosti. U kreiranju ove odredbe imala su se u vidu rešenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008, 104/ dr. zakon, 68/ odluka US i 107/2012) koja uređuju zaštitu zdravstvenih podataka kao posebno osetljivih ličnih podataka, ali ne u pojedinostima i genetske podatke. Osim toga, u Srbiji je godine donet Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva ( Sl. glasnik RS, br. 123/2014) koji se primenjuje od 11. januara godine i kojim se uvode novine u smislu čuvanja zdravstvene dokumentacije i vođenja evidencija u zdravstvu. Međutim, ni ovaj zakon ne sadrži odredbu o genetskim podacima. Ukoliko bi se ovoj kategoriji podataka dala posebna zaštita, treba imati u vidu potencijalnu korisnost ovih podataka, te u budućim predlozima napraviti ravnotežu između zaštite privatnosti i potrebe za uvidom u ovakvu vrstu podataka. U pogledu ovog pitanja Nemački zakon o genetskoj dijagnozi predviđa rok od 10 godina, koji je kraći rok i može se objasniti visokom poverljivošću podataka, za razliku od drugih oblasti dijagnostike. Zakon Srbije u upravo usvojenom tekstu prihvata drugačije rešenje, sa mogućnošću izuzetaka kada je u pitanju čuvanje rezultata analize. Naime, rezultati genetičkih ispitivanja i analize čuvaju se u skladu sa propisima kojima se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencija u oblasti zdravstva kao i podzakonskim aktima donetim za sprovođenje ovog zakona. Izuzetno se rezultati genetičkih ispitivanja uklanjaju na zahtev pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, o čemu odgovorno lice sačinjava zapisnik. Pravo na uvid u rezultat genetičkog ispitivanja ima samo pacijent, odnosno njegov zakonski zastupnik kada daje pristanak, a dužnost saopštavanja i čuvanja ima lekar koji je naložio analizu i kao odgovorno lice koje je zajedno sa ovlašćenim medicinskim osobljem bilo neposredno uključeno u izvođenju i procesuiranju rezultata prema pravilima medicinske struke. Propisuje se zabrana diskriminacije u postupku genetičkog ispitivanja. Niko ne sme da bude diskriminisan niti doveden u nepovoljan položaj zbog njegovih genetičkih karakteristika, genetičkih osobina njemu genetički povezanog lica, ili zbog samog preduzimanja ili nepreduzimanja genetičkog ispitivanja. Zabranjeno je da se dijagnostički postupak pre začeća ili u toku trudnoće koristi u svrhu selekcije pola deteta, osim ako se to čini radi izbegavanja teške nasledne bolesti vezane za pol. Dozvolu za dijagnostički postupak daje Uprava za biomedicinu Republike Srbije, na osnovu mišljenja multidisciplinarnog konzilijarnog veća za pitanja dijagnostike. Zabranjeno je prikupljanje genetičkih podataka i uzoraka radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi, kao i oglašavanje takvih aktivnosti u medijima ili na bilo kom drugom nosiocu oglasne poruke. Svako ima pravo na pravičnu naknadu štete koja nastane kao posledica genetičkih ispitivanja. U delu prevencije zakon daje odgovarajuće odredbe prema kojima je davalac usluge dužan da: 1) u okviru preventivnih programa obavlja prenatalni i neonatalni skrining kao organizovane oblike sprovođenja dijagnostike naslednih bolesti; 2) u okviru obaveznih mera zdravstvene zaštite obavlja testiranja na određene genetičke bolesti. Preventivne mere davalac usluge sprovodi organizovanjem posebnih predavanja ili davanja saveta, a u cilju podizanja svesti ljudi i obezbeđivanja zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima za grupacije stanovništva koje su izložene povećanom riziku obolevanja. Genetički skrining koji uključuje širu populaciju može da se obavlja samo ako je cilj takvog ispitivanja da se utvrdi da li lica koja se ispituju poseduju takve genetičke osobine koje su, prema opšteprihvaćenom stavu medicinske nauke i struke, značajne u smislu prevencije, lečenja ili izbegavanja genetički uslovljenih bolesti, anomalija i retkih bolesti. Genetički skrining sprovodi se u okviru odobrenih javno-zdravstvenih programa za skrining u Republici Srbiji, kao i na osnovu pribavljenog mišljenja o opravdanosti koju procenjuje Etički odbor Srbije, uz ispunjenje sledećih uslova: 1) program je relevantan za zdravlje ukupne populacije ili jednog dela stanovništva; 2) postoji naučna vrednost i dokazani efekti programa; 3) raspoložive su preventivne i terapijske mere za bolesti ili poremećaje koji su predmet programa; 4) postoje odgovarajuće mere da se obezbedi jednak pristup programu; 5) predviđene su mere za obaveštavanje o svrsi programa i dobrovoljnoj prirodi učešća u njemu. Centralna glava zakona posvećena je pravima i dužnostima učesnika u dijagnostici. Tako, pacijent ima pravo na dijagnozu, uvek kad je ona moguća i dostupna prema stanju razvoja biomedicinskih i tehnoloških saznanja. Kod ozbiljnih teškoća ili nejasnih stanja u pogledu dijagnoze, kad nema dijagnoze, ona će se postaviti konzilijarno i hipotetički kao privremena ili radna dijagnoza. Saglasno rešenju zakona dijagnoza prethodi lečenju i sastavni je deo obaveštenja koje se duguje pacijentu, kako bi se on samoodredio u odnosu na predloženo lečenje i dao svoj pristanak uz punu informisanost. Lekar je kao odgovorno lice dužan da postavi dijagnozu na osnovu uzete anamneze i pregleda obavljenog u skladu sa pravilima struke i sa dužnom pažnjom. Lekar je dužan da postupa u skladu sa važećim medicinskim standardom u dijagnostici. Lekar ima slobodu izbora dijagnostičkog postupka, pri čemu je dužan da vodi računa o ličnosti pacijenta i da primereno njegovom stanju primeni sva moguća i raspoloživa izvor- Pravni instruktor februar Br

56 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO na naučna medicinska saznanja u toj oblasti. Ako prvobitna dijagnoza nije sigurna lekar je dužan da je proveri i da iscrpi druge mogućnosti ispitivanja i dijagnostikovanja. Zabranjena je preterana dijagnostika u postavljanju dijagnoze u vidu nepotrebnih i prekomernih dijagnostičkih postupaka. Kod invazivnih dijagnostičkih postupaka povećanog rizika, lekar je dužan da napravi razmak između ovih postupaka kako ne bi naštetio pacijentu. Rana dijagnostika je prioritet i obaveza je lekara da pravovremeno postavi dijagnozu. Lekar koji obavlja zdravstvenu delatnost kod davaoca usluge, dužan je da usvaja i usavršava nove dijagnostičke, terapijske i preventivne metode koje su naučno utemeljene, za koje je davalac usluge dobio saglasnost nadležne komisije Ministarstva. Primena nove eksperimentalne dijagnostičke metode nalaže dužnost lekara da proceni odnos koristi i rizika po pacijenta u odnosu na njeno preduzimanje, odnosno nepreduzimanje. Nova metoda se ne može sprovoditi u druge svrhe osim u cilju prevencije i lečenja stanja i bolesti. Posebna se pažnja poklanja obaveštenju o predloženoj dijagnostičkoj meri. Pre pribavljanja pristanka pacijenta na genetičko ispitivanje, odgovorno lice je dužno da informiše pacijenta o prirodi, značenju i obimu ispitivanja, ostavljajući pacijentu dovoljno vremena za odlučivanje o davanju pristanka. Dužnost obaveštavanja uključuje: 1) objašnjenje u pogledu namene, vrste, obima i značenja genetičkog ispitivanja, kao i osnovne informacije o ograničenjima primenjene metode; 2) objašnjenje određenih rizika po zdravlje onog ko se ispituje u odnosu na saznanje o rezultatu genetičkog ispitivanja ili uzimanje genetičkih uzoraka potrebnih za to, uključujući i slučajeve trudne žene i objašnjenja rizika po embrion odnosno fetus u vezi sa vršenjem ispitivanja i uzimanja potrebnih genetičkih uzoraka; 3) objašnjenje prava pacijenta da povuče svoj pristanak u bilo koje vreme; 4) objašnjenje u pogledu prava pacijenta da odbije saopštavanje rezultata bez ograničenja, delimično ili u celosti, uključujući tu i pravo da ne podigne rezultat ispitivanja, kao i da rezultat bude uništen; 5) objašnjenje onom ko se ispituje u slučaju masovnog genetskog skrininga o rezultatima evaluacije programa. Odgovorno lice koje postupa u ispitivanju treba da unese u medicinsku dokumentaciju sadržaj svakog od ovih objašnjenja u vreme pre njegovog obavljanja. Obaveštenje o dijagnozi kod utvrđene bolesti, genetički uslovljene anomalije ili retke bolesti saopštava isključivo lekar koji preduzima dijagnostičku meru. Dijagnostičke mere nad pacijentom sprovode se samo uz njegov pristanak, osim izuzetno kad razlozi hitnosti to ne dopuštaju. Pacijent može dati pristanak na predloženu dijagnostičku meru izričitom izjavom ili radnjama koje znače njegovo saglašavanje. Genetička dijagnostika u vidu ispitivanja ili analize, kao i uzimanje uzorka u tu svrhu, može da se sprovodi samo pošto je pacijent pismeno dao pristanak. Odgovorno lice i zdravstvena ustanova dužni su da poseduju dokaz o pismeno datom pristanku. Pristanak pacijenta odnosi se na obim genetičkog ispitivanja, kao i na mogućnost da rezultat ispitivanja može da bude dostupan i drugim licima. Pacijent može u svakom trenutku, sa dejstvom za ubuduće, da opozove svoj pristanak medicinski odgovornom licu, bilo usmeno bilo u pisanoj formi. Svaki usmeni opoziv pristanka treba da bude ubeležen u medicinsku dokumentaciju. Kad pacijent ne poseduje sposobnost da razume prirodu, značaj ili domašaj predloženog ispitivanja ili davanja neophodnog uzorka ili po zakonu nema pravo da izjavi pristanak, genetičko ispitivanje u medicinske svrhe može se obaviti samo uz pismeni pristanak zakonskog zastupnika pacijenta i ako je prema opšteprihvaćenom stavu medicinske struke i nauke to neophodno radi izbegavanja, prevencije ili lečenja genetički izazvane bolesti, njenih komplikacija, kao i radi preduzimanja terapije lekovima koja može da utiče na genske karakteristike. U slučaju da pacijent nema zakonskog zastupnika ili zakonski zastupnik nije dostupan, genetičko ispitivanje može se obaviti uz prethodno pribavljeno mišljenje nadležnog Etičkog odbora zdravstvene ustanove i odobrenje nadležnog organa starateljstva. Pristanak zakonskog zastupnika može se opozvati. Pacijent će, bez obzira na pristanak zastupnika, biti uključen u proces donošenja odluke o genetičkom testiranju u onoj meri u kojoj je sposoban da date informacije razume. Izuzetno je dopušteno da se genetičko ispitivanje preduzima bez pristanka pacijenta, ako ispitivanje ne može da se odloži, ako očekivana korist za pacijenta ne može da se postigne na drugi način, i ako je to u skladu sa principom srazmere koristi i štete koja se odmerava. Mišljenje o ispunjenosti uslova za taj izuzetak daje nadležni etički odbor. Biološki uzorci za analize stanja koja su predmet ovog zakona uzimaju se uz slobodan pisani pristanak pacijenta, a smeštaju se i čuvaju u zdravstvenim ustanovama na propisan način. Način, postupak i kriterijume uzimanja uzoraka u cilju genetičkih analiza, postupak čuvanja kao i obavezne laboratorijske testove opštim aktom uređuje ministar. Pacijent kome se vrši genetički test ima pravo da dobije punu informaciju o svom genetičkom zdravlju, u delu u kome je ona rezultat testiranja i saopštena u dostupnoj i jasnoj formi. Izuzetak od toga predstavljaju: 1) odluka pacijenta da ne bude obavešten o nalazu testa; 2) kad se vršenje tog prava zakonom ograničava u korist pacijenta ili trećeg lica. Genetički uzorci mogu da se koriste samo za namene za koje su uzeti, nakon čega se uništavaju, u skladu sa zakonom. Genetički uzorci mogu da se koriste i u druge medicinske i naučne svrhe u meri u kojoj je takvo iskorišćavanje dozvoljeno drugim zakonskim propisima, ili u slučajevima kad je pacijent od koga potiče odgovarajući genetički uzorak, nakon što je u potpunosti informisan o nameravanoj drugoj medicinskog i naučnoj svrsi, dao svoj pismeni pristanak na to. 54 Pravni instruktor februar Br. 86

57 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO U postupku prediktivne dijagnostike obavezno je sprovesti genetičko savetovanje i testove u cilju predviđanja monogenskih bolesti, otkrivanja genske predispozicije ili osetljivosti na bolesti, kao i identifikacije lica koje može biti zdravi nosilac gena odgovornog za bolest. Način i obim genetičkog savetovanja treba da bude u skladu sa očekivanim rezultatom testa i njegovim značenjem za pacijenta koji se ispituje, posebno kad se to čini prema ženi kao pacijentu, njenom partneru ili članu porodice. Genetički savet o začeću ili rođenju deteta saopštava se na način koji uvažava slobodu žene u pogledu njenog reproduktivnog ponašanja. Prediktivno ispitivanje za koje ne postoji pristanak propisan zakonom, dopušteno je samo kao izuzetak, i to: 1) kad je u slučaju planirane trudnoće ili ispitivanja genetički povezanog lica, na osnovu opšteprihvaćenog stava medicinske nauke nemoguće na drugi način utvrditi da li je neka bolest genetički uslovljena, odnosno da li će se pojaviti kod genetički povezanog lica ili njegove dece; 2) kad je verovatno da zdravlje pacijenta neće biti narušeno ili opterećeno na bilo koji način koji je veći od uobičajenog rizika od uzimanja neophodnog genetičkog uzorka; 3) kad je verovatno da pacijent neće pretrpeti nikakvo fizičko ili psihičko oštećenje usled rezultata ispitivanja. Genetičko ispitivanje i prikupljanje genetičkih podataka i uzoraka može se vršiti sa umrlog lica ako time želi da se izbegne neka bolest ili genetički uslovljena anomalija kod članova njegove porodice ili da se bolest leči na osnovu dobijenih rezultata ispitivanja. Takvo genetičko ispitivanje dopušteno je samo uz prethodno dobijenu saglasnost porodice i nadležnog etičkog odbora u skladu sa zakonom. Prenatalna dijagnostika se preduzima u svrhu dovođenja do zdravog i željenog potomstva u kom cilju se utvrđuje ili isključuje postojanje određene genetičke bolesti, genetički uslovljene anomalije ili retke bolesti kod embriona ili fetusa. Lekar kao odgovorno lice dužan je da na osnovu nalaza i shodno važećem medicinskom standardu proceni da li postoji i koliki je stepen verovatnoće da će se dete roditi sa genetičkom bolešću ili genetički uslovljenom anomalijom koja je posebno teška u vreme njenog otkrivanja. Prenatalno genetičko ispitivanje može da se vrši samo onda kad je to u svrhu zdravlja, odnosno radi utvrđivanja određene genske karakteristike embriona ili fetusa čije zdravlje može biti ugroženo pre ili nakon rođenja, ili radi lečenja embriona ili fetusa sa lekovima čije je dejstvo vezano za genetičke faktore, i pod uslovom da je trudna žena o tome po zakonu obaveštena i dala pristanak. Ukoliko se prilikom ispitivanja ili na osnovu drugog prenatalnog ispitivanja utvrdi pol embriona ili fetusa, takva informacija može da se saopšti trudnoj ženi tek po isteku desete nedelje trudnoće. Lekar kao odgovorno lice dužan je da trudnu ženu obavesti o njenom pravu na genetičko savetovanje, pre nego što se sprovede prenatalno ispitivanje i dobije rezultat, a u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje postupak prekida trudnoće. Beleška o savetovanju sastavni je deo medicinske dokumentacije. Ako se prenatalno genetičko ispitivanje sprovodi na trudnoj ženi koja nema sposobnost da razume prirodu, značenje i obim ispitivanja pa usled toga nije u stanju ni da izjavi volju, ispitivanje se može obaviti samo ako je zakonski zastupnik trudne žene u potpunosti obavešten i ako je lekar kao odgovorno lice dao savet i pribavio pristanak zakonskog zastupnika u skladu sa ovim zakonom. Dijagnostičke metode koje lekar kao odgovorno lice koristi u prenatalnoj dijagnostici treba da budu prevashodno manje invazivne metode koje su deo dobre prakse prenatalne genetičke zaštite, izuzev onda kad je indikovano da se preduzme potrebno invazivno prenatalno ispitivanje. Lekar kao odgovorno lice dužan je da o rezultatu genetičkog ispitivanja obavesti partnera trudne žene, samo ukoliko i on učestvuje u postupku genetičkog savetovanja. Zakonsko rešenje dato u pogledu prenatalne dijagnostike shodno se primenjuje i na postupke preimplantacione dijagnostike kod biomedicinski potpomognutog začeća. Lekar kao odgovorno lice utvrđuje indikacije za upućivanje trudne žene u genetičko savetovalište koje je prilagođeno stanju koje se istražuje na način da se omogući: 1) procena rizika za nerođeno dete da pati od posebno teške bolesti, s obzirom na porodičnu istoriju i medicinske nalaze ispitivanja tokom trudnoće; 2) informisanje trudne žene o karakteristikama bolesti, načinu otkrivanja, terapijskim mogućnostima, o uspešnosti rezultata koji se mogu dobiti iz analize, kao i o njihovim mogućim posledicama; 3) informisanje trudne žene o skrivenim rizicima uzoraka i njihovim ograničenjima; 4) informisanje trudne žene o činjenici da će se dete roditi sa telesnim ili duševnim nedostacima predstavlja zakonsku indikaciju za prekid trudnoće u postupku na zahtev trudne žene, a po odobrenju nadležnog konzilijuma lekara, odnosno Etičkog odbora zdravstvene ustanove. Lekar kao odgovorno lice treba da se uveri da je trudna žena razumela obaveštenje. Mere obaveznog skrininga propisuju se posebnim stručno-metodološkim uputstvom koga odobrava ministar. Obavezan skrining novorođene dece sprovodi se u skladu sa odgovarajućim skrining programom i treba da bude završen pre nego što se novorođenče otpusti iz bolnice, a ukoliko to nije slučaj, najkasnije u roku od 30 dana nakon otpuštanja iz porodilišta. Ako rezultat određene analize za novorođenče bude pozitivan, odgovorno lice je dužno da daljim laboratorijskim pretragama izvrši proveru postavljene sumnje na genetičku bolest i da potvrdi nalaz. Novorođenčetu sa genetički uslovljenom anomalijom postavlja se dijagnoza, koja se kod određenih stanja daje na osnovu kliničke slike na rođenju. Uređenje dijagnostike kod retkih bolesti sadržano je u delu ciljane dijagnostike kod dece i odraslih. U predu- Pravni instruktor februar Br

58 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO zimanju dijagnostičkih mera, lekar je kao odgovorno lice dužan da uputi pacijenta na opsežnu ciljanu dijagnostiku kada je na osnovu kliničkih simptoma dijagnoza nejasna, odnosno kada postoji sumnja na retku bolest ili stanje kod pacijenta. Genetički test u svrhu dijagnostike retke bolesti ili stanja preduzima se uz individualni pristup pacijentu i uz dužan lekarski nadzor, uzimajući u obzir i procenat rizika od greške. Dijagnostika se sprovodi u vidu merenja i tumačenja dobijenog rezultata od strane ovlašćene laboratorije. Ministar rešenjem određuje zdravstvene ustanove na tercijarnom nivou koje obavljaju poslove centra za retke bolesti, u skladu sa zakonom. Centar po potrebi obrazuje multidisciplinarno konzilijarno veće za pitanja dijagnostike. Kad preduzeta genetička analiza nema jasan ishod, zbog čega pacijent ostaje bez potvrđene dijagnoze, odnosno bez mogućnosti daljih dijagnostičkih postupaka duže od šest meseci, a zdravstveno stanje pacijenta se ozbiljno pogoršava, Veće je dužno da bez odlaganja sačini izveštaj o preduzetim dijagnostičkim postupcima i dâ mišljenje da li je moguće obezbediti sprovođenje dodatnih dijagnostičkih postupaka u Republici Srbiji. Ako nije moguće obezbediti sprovođenje dodatnih dijagnostičkih postupaka u Republici Srbiji, Veće u svom izveštaju daje predlog o potrebi sprovođenja dodatnih dijagnostičkih postupaka u inostranoj zdravstvenoj ustanovi. Predlog sadrži mišljenje o neophodnosti slanja biološkog materijala u inostranu zdravstvenu ustanovu ili o upućivanju pacijenta u inostranu zdravstvenu ustanovu radi sprovođenja dodatnih dijagnostičkih postupaka. Odluku o neophodnosti upućivanje biološkog materijala ili osiguranog lica u inostranu zdravstvenu ustanovu radi sprovođenja dodatnih dijagnostičkih postupaka donosi Republički fond za zdravstveno osiguranje, odnosno odluku o dodeli sredstava iz Budžetskog fonda za lečenje obolenja, stanja i povreda koje se ne mogu lečiti u Republici Srbiji, radi sprovođenja dodatnih dijagnostičkih postupaka, donosi ministar zdravlja. Uređuju se i pitanja građanskopravne odgovornosti za štete nastale kao posledica dijagnostike. Lekar odnosno drugi zdravstveni radnik, odgovara za štetu ako u preduzimanju dijagnostičkih mera postupa protivno važećim pravilima medicinske struke ili protivno pravilima zakonom propisane dužne pažnje, usled čega njegovom krivicom dođe do štete po telo, zdravlje ili život pacijenta. Osnov odgovornosti lekara nalazi se u zanemarivanju medicinskog standarda, jer nije u svemu postupao stručno i pažljivo, a ne u dijagnozi kao sudu vrednosti i rezultatu takvog postupanja koja može biti usled toga netačna, nepotpuna, propuštena ili zadocnela, što se ceni u svakom konkretnom slučaju. Odgovornost se izvodi saglasno odredbama zakona kojim se uređuju obligacionopravni odnosi i naknada štete po osnovu subjektivne i objektivne građanskopravne odgovornosti. Ako je dete rođeno sa genetički uslovljenom bolešću ili anomalijom, što ga čini osobom sa invaliditetom, ili ga ozbiljno i trajno onesposobljava, ili mu daje lošu životnu prognozu, a da takvo stanje kod njega nije bilo prethodno medicinski prepoznato niti dijagnostikovano u toku embrionalnog ili fetalnog razvoja, lekar koji je postupao protivno važećem standardu medicinske struke ili nije poštovao medicinski protokol i postupao protivno pravnom standardu dužne pažnje u obavljanju profesionalne delatnosti, odgovara detetu za time nastalu štetu. Dete ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Šteta koju u tom slučaju trpi dete ne sastoji se u otkrivenoj genetičkoj bolesti, genetički uslovljenoj anomaliji ili retkoj bolesti, niti u činjenici da je dete rođeno, već u posledicama koje zbog bolesti, odnosno anomalije neželjeno rođenje uzrokuje u vidu povećanih troškova lečenja i nege za dete. Lekar je odgovoran za štetu roditeljima deteta koje je rođeno genetički oštećeno, zbog povrede njihovog prava da budu obavešteni o zdravstvenom stanju deteta pre rođenja, kako bi tako informisani dali svoj pristanak na dalji tretman, odnosno kako bi slobodno odlučili da li žele da takvu trudnoću dovedu do kraja ili da je prevremeno iz tih razloga prekinu, a sve u okviru zakonom dopuštenih indikacija za prekid trudnoće. Šteta koju u tom slučaju trpe roditelji sastoji se iz duševnih bolova usled detetove onesposobljenosti, genetički uslovljene bolesti i anomalije, koju nisu očekivali i na koju zbog izostalih laboratorijskih pretraga i genetičkih informacija nisu bili upozoreni. Roditelji imaju pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Odgovornost lekara odnosno drugog zdravstvenog radnika za štetu isključuje se kad postoji tehnička greška u samom nalazu izdatom od laboratorije, kad postoji slučaj u smislu građanskog prava, i kad su jedan ili oba roditelja znali za rizik da će dete biti rođeno onesposobljeno nastalom bolešću ili genetički uslovljenom anomalijom i na to su pristali. Novčanom kaznom u iznosu od do dinara kazniće se za prekršaj zdravstvena ustanova ako: 1) obavlja genetičko istraživanje, odnosno zahvat na ljudskom genomu suprotno zakonu; 2) postupi suprotno odredbama u pogledu zabrane diskriminacije i selekcije pola; 3) prikuplja genetičke podatke i uzorke radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi, kao i ako oglašava te aktivnosti u medijima ili na bilo kom drugom nosiocu oglasne poruke; 4) ne uništi genetički uzorak bez odlaganja po prestanku potrebe za ispitivanjem ili ako je pacijent, odnosno njegov zakonski zastupnik opozvao pismeni pristanak. Novčanom kaznom od do dinara za prekršaj kazniće se preduzetnik. Novčanom kaznom od do dinara za prekršaj kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu. Novčanom kaznom od do dinara za prekršaj kazniće se i zdravstveni radnik u pravnom licu. Ako su pitanja koja su predmet zakona na drugačiji način uređena drugim zakonom primenjuju se odredbe ovog zakona i propisa donetih za njegovo sprovođenje. Na sva pitanja koja se odnose na prevenciju i dijagnostiku genetičkih i retkih bolesti a koja nisu uređena ovim 56 Pravni instruktor februar Br. 86

59 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO zakonom shodno se primenjuju odredbe zakona kojima se uređuju zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, prava pacijenata, zdravstvena dokumentacija i evidencija u oblasti zdravstva, zabrana diskriminacije, kao i zakona kojim se uređuje lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja. Propisi za čije je donošenje zakonom ovlašćen ministar doneće se u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Obrasce pristanka i izjava iz zakona propisuje ministar u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona. Nadzor nad sprovođenjem zakona vrši Ministarstvo. Zaključak Zakon označava odlučan korak da se zdravstvena zaštita u vezi sa genetičkim, a pre svega retkim, bolestima u Srbiji reformiše, jer se pokazalo da ona često zanemaruje pacijente, posebno decu kada je potrebno mesecima ili čak godinama da lekar postavi dijagnozu bolesti koja nekad ide progresivno na gore. Zakon treba podržati u implementaciji jer on ide na to da se minimizira proces dijagnostike u najvećoj mogućoj meri, što bi takođe povećalo efikasnost daljeg tretmana i lečenja. Time Srbija stvara uslove da postane aktivan član međunarodnih i evropskih mreža asocijacija za retke bolesti sa svim prednostima za pacijente, uključujući ih u prekograničnu dijagnostičku i drugu zdravstvenu negu. Donošenje ovog zakona znak je zrelosti društva da se suoči sa problemima zdravstvene zaštite onih koji su najosetljiviji i u mnogo nezavidnijem položaju od većine pacijenata. To su svojevrsni izazovi zdravstvenog sistema gde nije baš sve poželjno niti tako lako. Za neke situacije treba učiniti napore i dodatnu aktivnost i solidarnost da se pomogne i učini boljitak za sve koliko je to moguće. Takva su i pitanja obolelih od retkih bolesti pre svega dece, jer njih je najviše, ali i odraslih. Zakon se odnosi na prevenciju i dijagnostiku u oblasti genetike, ali fokus stavlja na retke bolesti. To je jedan od malobrojnih zakona koji već u svom naslovu ima naziv retke bolesti, i to već govori samo po sebi, jer pokazuje da je društvo spremno da prepozna i podrži sve one koji se suočavaju sa nekom od retkih bolesti i stanja. Zakon ima za cilj da otkloni sve dosadašnje probleme u pružanju zdravstvene zaštite, prvenstveno otkrivanja i dijagnostikovanja koje je inače kompleksno i teško u mnogim od takvih slučajeva. Dosadašnje dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti i primena postojećih pravilnika u praksi se pokazala kao nedovoljna. Ovaj zakon unosi mnogo više jasnoće u svakom pogledu. On želi da popravi saznanja o toj oblasti, da unapredi procedure, da podrži akte javno-zdravstvene politike, ali i same usluge genetičkog i reproduktivnog zdravlja, odnosno da uvaži potrebe i mogućnosti samih pacijenata obolelih od retkih bolesti. Širi kontekst retkih bolesti su genetičke bolesti, jer su gotovo sve retke bolesti genetskog porekla (genetski uzrokovane) i otuda je bilo potrebno da zakon pođe od genetskih bolesti. Zakon u posebnoj svojoj glavi ističe specifičnosti dijagnostike retkih bolesti. Ona će se ovim zakonom bolje urediti i olakšati i učiniti više dostupnom zdravstvenu zaštitu. Srbija je trebalo da donese ovaj zakon ne samo da ne bi diskriminisala u zdravstvenoj zaštiti sve one koji pate od retkih bolesti, nego i da bi njihova prava u vezi sa tim podigla na viši nivo. Razlog je i što genetika sve više nalazi svoju primenu u svim drugim oblastima dijagnostike, savetovanja, i drugih postupaka, koje karakteriše veoma izražena poverljivost i osetljivost rezultata očitavanja gena, što može biti na udaru veće zloupotrebe, zbog čega iziskuje i veću zaštitu. Pitanja odgovornog i savesnog rada u zdravstvu treba isticati kroz rad svih zdravstvenih službi, pa i ovih koje pružaju usluge sa ciljem preveniranja i zaštite genetičkog i reproduktivnog zdravlja. Tu ne bi trebalo biti izuzetka. Uređenost doprinosi da bude manje spornih postupaka ili pak da se oni lakše razjašnjavaju. Oni pomažu boljem odvijanju prakse i smanjenju potencijalnih grešaka i sporova, kao i neopravdanih procesuiranja pred sudom. dr Hajrija Mujović-Zornić Pitanje i odgovor Nadležnost za genetičko ispitivanje i uspostavljanje dijagnoze kod retkih bolesti i genetički uslovljenih anomalija Pitanje: Da li su lica koja su druge struke, kao što su genetičari biolozi ili molekularni biolozi koji rade u laboratoriji, sprečeni da obavljaju genetičke analize imajući u vidu da je u skladu sa članom 6. Zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti lekar odgovorno lice za dijagnostiku? Pravni instruktor februar Br

60 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Odgovor: Takvo tumačenje člana 6. Zakona o prevenciji i dijagnostici genetičkih bolesti, genetički uslovljenih anomalija i retkih bolesti ("Sl. glasnik RS", br. 8/ dalje: Zakon) je pogrešno jer izvlači pojedinačnu odredbu iz konteksta, ne shvatajući celinu zakonskog regulisanja. Naime, intencija Zakona je da afirmiše i unapredi pružanje genetičkih usluga bez ulaženja u status i profesionalno obavljanje delatnosti zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, u smislu njihovih radnih obaveza i dobijene akreditacije. Zakon ne ulazi u organizaciju zdravstvenih službi niti radnopravne odnose, niti u međusobne odnose zdravstvenih i drugih struka. To nije njegov predmet, već samo dijagnostički postupci u odnosu na sadržinu usluge prema onome kome se pruža. Naime, pacijenti sa zdravstvenim problemom redovno dolaze kod lekara, a tek na osnovu uputa u laboratoriju. U tom pogledu ništa se u praksi ne menja kada je u pitanju zakoniti rad laboratorija. Genetičari koji nisu lekari ovlašćeni su već po drugom zakonu da rade u laboratoriji i u okviru toga da izdaju rezultate i to se ni po ovom zakonu ne zabranjuje, niti smatra kažnjivim. U Zakonu je reč o genetičkim uslugama, a pružaoci tih usluga mogu biti različiti i oni su definisani u članu 3. stav 1. tačka 23) gde stoji da se davaocem usluge smatra zdravstvena ustanova koja ima organizovanu i ovlašćenu službu pružanja genetičkih usluga u okviru rada savetovališta, rada na humanoj genetici ili referentnih centara za retke bolesti, kao i svaki oblik privatne prakse koji u okviru svoje delatnosti i po odobrenju Ministarstva pruža genetičku uslugu. Kada je reč o dijagnostici retkih bolesti izričito se navodi u članu 29. stav 3. Zakona da dijagnostiku sprovodi u vidu merenja i čitanja testa za to ovlašćena laboratorija. To podrazumeva rad svih lica u laboratoriji koja su inače tu zaposlena. Član 30. stav 2. Zakona takođe govori o multidisciplinarnom konzilijarnom veću kod dijagnostike retkih bolesti i naročito teških dijagnoza gde je ostavljeno da to bude široko postavljeno, da budu različite struke i biolozi, a ne samo lekari genetičari, što će takođe biti predmet podzakonskog akta odnosno pravilnika koji će biti usvojen da bi omogućio primenu zakona u punom smislu. Tačno je da član 6. Zakona uređuje postupanje lekara, ali on ne isključuje rad drugih struka, on uređuje samo da lekari treba da imaju takve kvalifikacije, da ne mogu biti obični lekari već specijalisti za oblast genetike. Laboratorijske analize su u osnovi celog Zakona i nije sporno da se one neizostavno rade, i bez njih u mnogim slučajevima ne bi bio moguć ni rad lekara po pitanju šire dijagnostike. Izričito nespominjanje drugih profesija u članu 6. Zakona, kao što je profesija genetičara odnosno, molekularnih biologa, nije smetnja za primenu Zakona. On polazi od prakse koja već postoji i samo želi da je nadogradi, a ne da je ospori. Smisao člana 6. Zakona koji govori o lekaru kao odgovornom licu jeste da istakne celinu dijagnostičkog postupka, da naglasi dužnost lekara, kao i važnost odgovarajuće specijalizacije i edukovanosti lekara u smislu njegovog postupanja. Ova odredba nikoga ne izuzima iz dijagnostike, već samo precizira i pojašnjava ulogu lekara u svemu tome. Ona želi da unese ozbiljnost i važnost u ceo dijagnostički proces. U pogledu drugih struka koji rade u centrima i laboratorijama to nije bilo sporno i zato zakon ne sadrži takvu odredbu. Kvalifikovanost biologa, za razliku od specijalizacije lekara, ne dovodi se u pitanje. Drugi stav člana 6. Zakona govori o tome da postoje posebna odeljenja ili centri za genetiku, uglavnom na tercijaru, gde rade lekari u smislu praktičnog rada sa pacijentima. Pre svega se misli na teže dijagnoze ili retke bolesti. Zakon ne ulazi u to da li će lekar neposredno sam da radi analizu, ili će putem uputa ili naloga to dati biologu da radi, ili će raditi zajedno. Ne ulazi se ni u to ko uzima uzorke i u druge radnje koje prate dijagnostiku, osim što se u drugom članu propisuje da to treba da uredi podzakonski akt. Treći stav člana 6. Zakona daje mogućnost vođenja dijagnostike od strane lekara i tamo gde je on manje edukovan u smislu odgovarajuće specijalizacije i to može biti u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi, znači i koja nije na tercijarnom nivou, što je slučaj najčešće sa prediktivnom ili prenatalnom dijagnostikom. To što postoje različiti načini da lekar stekne potreban stepen kvalifikovanosti otvara mogućnost širenja usluga, što je u skladu sa svrhom Zakona da unapredi usluge. Imaju se u vidu i manji centri u Srbiji gde nema visoko edukovanog kadra, ali ima pacijenata kojima treba zaštita. Za ispravno tumačenje člana 6. Zakona relevantna je odredba člana 38. Zakona u prelaznom i završnom delu, koja za sva neuređena pitanja upućuje na shodnu primenu osnovnih zakona u zdravstvu. Naime, samo pružanje zdravstvenih usluga i nomenklaturu usluga, pa prema tome i laboratorijskih usluga, uređuju Zakon o zdravstvenoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 72/ dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/ dr. zakon i 93/2014) - čl. 45. i 92a, Zakon o zdravstvenom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 109/ ispr., 57/2011, 110/ odluka US, 119/2012, 99/2014, 123/2014 i 126/ odluka US) - čl. 37. i 45, i druga podzakonska akta: Pravilnik o načinu upisa, sadržaju prijave i troškovima upisa u registar laboratorija koje vrše laboratorijska ispitivanja ("Sl. glasnik RS", br. 4/2011), Pravilnik o nomenklaturi laboratorijskih zdravstvenih usluga na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite ("Sl. glasnik RS", br. 59/2012), Smernice dobre laboratorijske prakse ("Sl. glasnik RS", br. 28/2008). Odredbe o specijalizacijama i užoj specijalizaciji zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika iz kliničke genetike sadrži čl. 2. i 7. Pravilnika o specijalizacijama i užim specijalizacijama zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika ("Sl. glasnik RS", br. 10/2013, 91/2013, 113/2013 i 109/2014). dr Hajrija Mujović-Zornić 58 Pravni instruktor februar Br. 86

61 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO KOMENTAR NOVOG POSEBNOG KOLEKTIVNOG UGOVORA ZA SOCIJALNU ZAŠTITU U REPUBLICI SRBIJI Sl. glasnik RS, br. 11/2015 Pregled novih rešenja i razlike u odnosu na prethodni ugovor Na osnovu člana 246. st. 1. i 2. Zakona o radu ( Sl. glasnik RS, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/ dalje: Zakon) reprezentativni sindikati u oblasti socijalne zaštite (Sindikat zaposlenih u socijalnoj zaštiti Republike Srbije i Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije) i Vlada Republike Srbije zaključili su Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji ( Sl. glasnik RS, br. 11/ dalje: PKU). PKU je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije 30. januara godine i stupio je na snagu narednog dana od dana objavljivanja odnosno godine. PKU je zaključen na period od tri godine u skladu sa članom 263. Zakona, što znači da će prestati da važi godine, ukoliko se učesnici PKU drukčije ne sporazumeju, najkasnije 30 dana pre isteka njegovog važenja. Prema PKU, njegovim zaključenjem prestao je da važi Poseban kolektivni ugovor za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji ( Sl. glasnik RS, br. 22/ dalje: Prethodni ugovor) koji je bio na snazi i u primeni nepunih trinaest godina i koji je bio prvi potpisani kolektivni ugovor posle donošenja Zakona o radu godine. Prethodni ugovor je imao najduži rok trajanja jednog posebnog kolektivnog ugovora u Republici. Međutim, napominjemo da su svi posebni kolektivni ugovori koji su bili na snazi na dan stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu ( Sl. glasnik RS, br. 75/2014) odnosno, 29. jula godine, a koji nisu prestali da važe pre isteka šest meseci od dana stupanja na snagu izmena Zakona o radu, prestali da važe 29. januara godine - član 117. stav 1. Zakona i Obaveštenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj / ( Sl. glasnik RS, br. 9/2015). U ovom komentaru osvrnućemo se na najvažnije segmente PKU u pojedinim poglavljima u pogledu novih rešenja odnosno prava zaposlenih ili prava koja su značajno drugačije definisana i utvrđena u odnosu na dosadašnja rešenja. Takođe, ukazaćemo na određena otvorena pitanja koja proističu iz PKU i na najvažnije razlike u odnosu na Prethodni ugovor. Za potrebe ovog teksta određena uobičajena rešenja iz pojedinih poglavlja PKU neće biti komentarisana s obzirom da bi se na taj način samo vršilo ponavljanje već definisanih i utvrđenih rešenja, bilo Prethodnim ugovorom ili Zakonom i koja su sada samo implementirana u PKU. PKU sadrži ukupno XI poglavlja sa ukupno 90 članova. Poglavlja su sistematizovana kroz: uvodne odredbe; poslove sa povećanim rizikom; obrazovanje i stručno usavršavanje zaposlenih; radno vreme; odmore i odsustva; plaćeno odsustvo; neplaćeno odsustvo; bezbednost i zaštitu na radu; plate, naknade plata i druga primanja; uslove za rad sindikata; i prelazne i završne odredbe. Prethodni ugovor je imao gotovo duplo manje poglavlja (VII) i duplo manje članova (39) i bio je drugačije struktuiran u pogledu instituta koje je obrađivao, ali se može primetiti da se bavio gotovo svim pitanjima, samo kroz različitu formu i strukturu, kojima se bavi i novopotpisani PKU. Izuzetak je poglavlje o obrazovanju i stručnom usavršavanju zaposlenih koje predstavlja novinu u PKU u odnosu na Prethodni ugovor. Takođe, valja primetiti i da su bezbednost i zaštita na radu na mnogo obuhvatniji i širi način obrađeni u PKU. Poglavlje I - Uvodne odredbe U novopotpisanom PKU u uvodnim odredbama utvrđeno je da se ovim PKU, u skladu sa zakonom i rati- Pravni instruktor februar Br

62 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO fikovanim međunarodnim konvencijama, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i po osnovu rada zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite, međusobni odnosi učesnika ovog PKU, postupak izmena i dopuna ovog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlene i poslodavca. Takođe, utvrđeno je da se PKU neposredno primenjuje u ustanovama socijalne zaštite čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i lokalna samouprava, a da je poslodavac u smislu ovog PKU ustanova socijalne zaštite. Poglavlje II - Poslovi sa povećanim rizikom Drugo poglavlje se odnosi na poslove sa povećanim rizikom što se razrađuje u ukupno 8 članova. Ovde je važno istaći da se akcenat stavlja na mogućnost skraćenja radnog vremena za zaposlene koji rade na radnom mestu sa povećanim rizikom, a da pri tome zaposleni ima prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom, odnosno 40 časova nedeljno. Uslov da bi se moglo izvršiti skraćenje radnog vremena srazmerno štetnom dejstu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog jeste izvršena procena rizika i stručna analiza službe za medicinu rada. PKU daje smernice za skraćivanje radnog vremena i to tako što su utvrđene određene grupe poslova koji se izvršavaju na radnim mestima sa povećanim rizikom. Smernice se odnose na nedeljnu dužinu radnog vremena i to od 35 časova do 38 časova nedeljno, zavisno od vrste korisnika sa kojim zaposleni stalno neposredno radi. PKU utvrđuje da skraćeno radno vreme ne može biti kraće od 30 sati nedeljeno, iz čega se može zaključiti da u budućem praktičnom postupanju ustanova socijalne zaštite može doći do situacije da date smernice u pogledu dužine radnog vremena mogu biti revidirane u korist zaposlenog. Treba podsetiti da je članom 52. Zakona predviđeno da se radno vreme skraćuje srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog i to najviše 10 časova nedeljno, što ima karakter poslova sa povećanim rizikom. To znači da je Zakonom već utvrđeno da skraćeno radno vreme ne može biti kraće od 30 sati nedeljno i da je samo u PKU preneto ono što je već utvrđeno Zakonom, sa aspekta najkraćeg radnog vremena. Iz samog PKU se ne može zaključiti da postoji obaveznost primene smernica na način kako su date u samom PKU. Važno je napomenuti da ove smernice mogu biti primenjene tek nakon utvrđivanja procene rizika i stručne analize medicine rada u pogledu svakog radnog mesta. Dok procena ne bude izvršena zaposleni treba da rade puno radno vreme. Međutim, ovde je neophodno reći da je u Prethodnom ugovoru eksplicitno bilo utvrđeno da se dužina skraćenog radnog vremena za određene poslove utvrđuje pojedinačnim kolektivnim ugovorom, dakle na nivou ustanove, na osnovu kriterijuma identičnih napred navedenim smernicama. U praksi ustanova, u periodu važenja Prethodnog ugovora, one su iskoristile ovu mogućnost da izvrše skraćivanje radnog vremena bez procene rizika i stručne analize, i to se dešavalo na način da su gotovo svi zaposleni imali određeno skraćivanje radnog vremana, bez obzira što se skraćivanje odnosilo na stalni neposredni rad sa raznim kategorijama lica. Tako je skraćivanje radnog vremena korišćeno i u odnosu na zaposlene koji realno nisu u stalnom neposrednom radu sa određenim kategorijama lica. Na osnovu novog PKU ustanove mogu izvršiti skraćivanje radnog vremena uzimajući u obzir dva uslova. Prvi je da postoji izvršena procena rizika i stručna analiza službe za medicinu rada za određeno radno mesto. Drugi uslov je da se koriste date smernice za skraćivanje radnog vremena, s tim što ostaje otvoreno pitanje koliko će se te smernice koristiti na način kako su definisane, s obzirom da je dat donji minimum u pogledu najkraćeg radnog vremena (30 sati nedeljno u skladu sa Zakonom) i da u samom PKU ne postoji obaveznost za primenu smernica. Praktična primena PKU će dati odgovor na ovo otvoreno pitanje. U ovom poglavlju jedan član reguliše pitanje pripravnika odnosno zaključivanja ugovora o radu i visinu plate pripravnika. Ono što je važno reći jeste da PKU predviđa da: za vreme pripravničkog staža pripravnik ima pravo na platu u visini do 80% od osnovne plate za navedene poslove, kao i sva druga prava iz radnog odnosa. Istovremeno, članom 109. Zakona je propisano da pripravnik ima pravo na zaradu najmanje u visini 80% osnovne zarade za poslove za koje je zaključio ugovor o radu, kao i na naknadu troškova i druga primanja, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Ova moguća neusaglašenost PKU sa Zakonom u pogledu moguće visine zarade, odnosno plate, može da znači eventualno manja prava za pripravnike od Zakonom utvrđenih i verovatno će zahtevati dodatno tumačenje i mišljenja. Poglavlje III - Obrazovanje i stručno usavršavanje zaposlenih U poglavlju koje se odnosi na obrazovanje i stručno usavršavanje zaposlenih i koje predstavlja novinu u PKU u odnosnu na Prethodni ugovor, predviđeno je da poslodavac može uputiti zaposlenog na dodatno obrazovanje i to u situacijama ako ima potrebe za dodatnim obrazovanjem zaposlenog, odnosno zbog premeštaja zaposlenog na drugi odgovarajući posao zbog potrebe procesa i organizacije rada, što povlači kao posledicu zaključivanje ugovora o finansiranju obrazovanja kojim se regulišu međusobna prava i obaveze u vezi obrazovanja zaposlenog, odnosno obaveze nakon okončanog obrazovanja u skladu sa zakonom. Za razliku od dodatnog obrazovanja, kada je u pitanju stručno osposobljavanje i usavršavanje, poslodavac je dužan da stručnom radniku i stručnom saradniku 60 Pravni instruktor februar Br. 86

63 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO odnosno drugom zaposlenom obezbedi stručno osposobljavanje i usavršavanje koje treba da se ostvari pre svega sticanjem znanja i veština kroz akreditovane programe obuke za rad na odgovarajućim poslovima u socijalnoj zaštiti. PKU predviđa da se stručno usavršavanje zaposlenih vrši u skladu sa planom usavršavanja koji donosi poslodavac na osnovu Plana razvoja kadrova u socijalnoj zaštiti koji, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti ( Sl. glasnik RS, br. 24/ dalje: Zakon o socijalnoj zaštiti), donosi ministar nadležan za socijalnu zaštitu. Istovremeno PKU utvrđuje da troškove osposobljavanja i stručnog usavršavanja za sve zaposlene, za potrebe poslodavca u skladu sa Planom koji donosi ministar nadležan za socijalnu zaštitu, snosi poslodavac. Treba naglasiti da poslodavac svojom odlukom odobrava stručnim radnicima i drugim zaposlenima, koji u skladu sa zakonom imaju obavezu sticanja i obnavljanja licence, pohađanje akreditovanog programa obuke odnosno kontinuirane edukacije radi dobijanja odnosno radi obnavljanja dozvole za samostalni rad (licence). Poglavlje IV - Radno vreme Kod poglavlja koje se odnosi na radno vreme akcenat je stavljen na pripravnost i rad po pozivu i to za sve ustanove bez izuzetka. Ovde je važno podsetiti da je članom 148. Zakona o socijalnoj zaštiti utvrđena pripravnost i rad po pozivu i to samo za centre za socijalni rad. Za ostale ustanove socijalne zaštite ne postoji zakonska obaveza uvođenja pripravnosti i rada po pozivu pa ostaje nejasno kako će ovo biti realizovano u praktičnom postupanju ustanova, pri čemu se mora imati u vidu da i pripravnost i rad po pozivu nose određene finansijske implikacije i po zaposlene i po ustanove, odnosno budžete, bez obzira na nivo vlasti. Sa druge strane, PKU predviđa da se na pripravnost i rad po pozivu primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje socijalna zaštita i PKU, iz čega se može zaključiti da je PKU zapravo izvršio proširivanje pripravnosti i rada po pozivu i na druge vrste ustanova (osim centara za socijalni rad) koje sada posredno dobijaju obavezu uvođenja pripravnosti i rada po pozivu, a samim tim i plaćanje ove aktivnosti, što predstavlja otvoreno pitanje i što će zahtevati dodatno tumačenje odnosno mišljenje. Poglavlje V - Odmori i odsustva U delu koji se odnosi na odmore i odsustva pored definisanja dnevnog i nedeljnog odmora utvrđeni su uobičajeni i najčešći kriterijumi za uvećanje zakonskog minimuma od 20 radnih dana godišnjeg odmora. Ovde je potrebno podvući da PKU utvrđuje da poslovi sa povećanim rizikom uzrokuju uvećanje i do 10 radnih dana godišnjeg odmora. Definisano je da dužina godišnjeg odmora, po svim osnovama, ne može trajati duže od 35 radnih dana, odnosno do 40 radnih dana za zaposlene koji rade skraćeno radno vreme i zaposlene (muškarce) sa preko 30 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 55 godina života i zaposlenoj (ženi) sa preko 25 godina provedenih u radnom odnosu ili sa preko 50 godina života. Poglavlje VI - Plaćeno odsustvo U poglavlju koje se odnosi na plaćeno odsustvo uglavnom su definsane uobičajene i najčešće situacije za navedena odsustva, s tim što PKU uređuje da plaćeno odsustvo u svim navedeni slučajevima ne može trajati duže od 10 dana, osim kada je poslodavac uputio zaposlenog na pohađanje programa obuke odnosno kontinuirane edukacije, kada zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo za sve vreme trajanja programa, odnosno za vreme neophodno za dolazak u mesto u kome se sprovodi program obuke, odnosno kontinuirane edukacije i povratak u mesto rada. Poglavlje VII - Neplaćeno odsustvo U delu koji se odnosi na neplaćeno odsustvo pored utvrđenog odsustva u trajanju do 2 radna dana, u određenim slučajevima predviđeno je da se na zahtev zaposlenog može omogućiti korišćenje neplaćenog odsustva i do pet radnih dana u drugim situacijama utvrđenim opštim aktom poslodavca, ali i u dužem trajanju pod uslovima utvrđenim opštim aktom poslodavca (najčešće pravilnikom o radu). Na ovaj način, ostavljena je mogućnost poslodavcima da sami uređuju neke od mogućih slučajeva neplaćenih odsustvovanja zaposlenih. Poglavlje VIII - Bezbednost i zdravlje na radu Kroz poglavlje bezbednost i zdravlje na radu sa ukupno 23 člana i šest podnaslova definisana su određena prava i obaveze poslodavca i zaposlenih, a pre svega obaveza poslodavca da donese akt o proceni rizika za sva radna mesta u radnoj okolini, kao i da utvrdi način i mere za njihovo otklanjanje. Takođe, u ovom poglavlju se govori o poslovima sa povećanim rizikom odnosno definiše se pod kojim uslovima zaposleni može obavljati poslove sa povećanim rizikom, kao i koji zaposleni mogu raditi na tim poslovima samo uz svoju saglasnost. Značajan deo ovog poglavlja se odnosi na predstavnika zaposlenih u Odboru za bezbednost i zdravlje na radu (dalje: Odbor), u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu ( Sl. glasnik RS, br. 101/2005), koji definiše broj zaposlenih u Odboru, mandat predstavnika zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu i njihovu obavezu da o uočenim nepravilno- Pravni instruktor februar Br

64 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO stima u primeni propisa o bezbednosti i zdravlju na radu neposredno obaveštavaju direktora, lice za poslove bezbednosti i zdravlja na radu kod poslodavca, zatim rukovodioca dela procesa rada, Odbor, kao i odbor reprezentativnog sindikata. Utvrđeno je i da predstavnik zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu ima pravo na plaćeno odsustvo i naknadu za vreme plaćenog odsustva u visini prosečno ostvarene zarade u prethodnih 12 meseci, kao i da ima zaštitu shodno članu 188. Zakona kojim je utvrđeno da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima. Ovim poglavljem je utvrđeno i da članove Odbora čine predstavnici zaposlenih za bezbednost i zdravlje na radu i predstavnici koje imenuje direktor, s tim što se broj i sastav Odbora uređuje kolektivnim ugovorom kod poslodavca uz uslov da broj predstavnika zaposlenih mora da bude najmanje za jedan veći od broja predstavnika poslodavca. PKU utvrđuje da mandat članova Odbora traje 4 godine i da predsednika Odbora biraju članovi odbora i to većinom glasova. PKU je, pored ostalog, utvrdio kroz 15 tačaka niz prava članova Odbora, kao i obavezu Odbora da poslodavcu i reprezentativnim sindikatima podnese šestomesečni izveštaj o svome radu. Takođe, u ovom poglavlju je utvrđeno da je poslodavac dužan da, na svoj teret, osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu, profesionalne bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i da poslodavac može da osigura zaposlene koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom, u uvećanom iznosu, utvrđenom kolektivnim ugovorom kod poslodavca, od povreda na radu i profesionalnih oboljenja. PKU definiše da potpisnici, odnosno reprezentativni sindikati i Vlada, sporazumom utvrđuju način realizacije osiguranja. Poglavlje IX - Plata, naknada plate i druga primanja U poglavlju plata, naknada plate i druga primanja kroz 7 podnaslova i ukupno 15 članova pominju se elementi za utvrđivanje plata bez preciziranja o kojim elementima je reč, zatim se govori o mogućim pregovorima o visini osnovice za obračun i isplatu plata i mogućnostima za korekciju koeficijenata u toku pregovaranja, potom o dodatku na platu, isplati plate, naknadi štete, naknadi troškova i drugim primanjima. Napominjemo da su plate zaposlenih u ustanovama socijalne zaštite uređene Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama ( Sl. glasnik RS, br. 34/2001, 62/ dr. zakon, 63/ ispr. dr. zakona, 116/ dr. zakoni, 92/2011, 99/ dr. zakon, 10/2013, 55/2013 i 99/2014). Ono što je važno pomenuti su dve stvari. Najpre da je članom 61. PKU definisano da ustanove socijalne zaštite i pružaoci usluga socijalne zaštite, uz prethodno pribavljanju saglasnost osnivača, mogu obavljati i drugu vrstu delatnosti saglasno osnovnoj delatnosti i raspolagati prihodima, u skladu sa zakonom. Ovakva formulacija je zapravo u PKU u potpunosti preuzeta iz u člana 22. stav 3. Zakona o socijalnoj zaštiti. U suštini ovo se zapravo odnosi na one prihode ustanova koji su ranije u propisima kojima se uređuje budžetski sistem imali karakter tzv. sopstvenih prihoda. Na ovaj način ustanovama je na posredan način ostavljena mogućnost da te ranije tzv. sopstvene prihode mogu da upotrebe za unapređenje kvaliteta rada ustanova i njenih korisnika, a radi zadovoljenja dodatnih potreba korisnika kao i poboljšanja materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih i to pod određenim uslovima. Ti uslovi se odnose na situacije u kojima zaposleni zbog potreba korisnika pored poslova na kojima je angažovan, radi i poslove koji nisu u opisu njegovog radnog mesta, vrši dužnost neposrednog staratelja korisnika i pored svojih poslova obavlja i poslove privremeno odsutnog zaposlenog. PKU predviđa da se raspodela ovako ostvarenih prihoda vrši na osnovu odluke poslodavca, u skladu sa opštim aktom, najviše u visini od 25% mesečno od prosečne bruto zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike. Treba podsetiti da se pojam bruto zarade ne koristi u zvaničnim podacima i informacijama nadležnog organa za poslove statistike. Ovom formulacijom u članu 61. PKU zadovoljen je višegodišnji zahtev reprezentativnih sindikata da se ustanovama omogući da deo sredstava koja prihoduju na način definisan u PKU mogu da usmere, pored ostalog, i prema zaposlenima. Međutim, napominjemo da je članom 12. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano: Javne službe koje ostvare prihode koji nisu javni prihodi u smislu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, mogu uvećati plate utvrđene u skladu sa ovim zakonom i aktom Vlade iz člana 8. ovog zakona do visine ostvarenog prihoda, a najviše do 30% po zaposlenom.. Shodno tome smatramo da je neophodno pridržavati se navedenog zakonskog limita. Drugo što treba naglasiti je da PKU u ovom poglavlju utvrđuje mogućnost se deo ostvarenih prihoda, na način kako je predviđeno u članu 61. PKU, može usmeriti na isplatu novogodišnjih poklona zaposlenima, zatim za uplatu premije zaposlenom za dobrovoljno penzijsko osiguranje, kao i za uplatu premije zaposlenom za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija, ali i da se obezbedi prigodan poklon zaposlenim ženama povodom 8. marta. PKU takođe utvrđuje da iz prihoda ustanove navedenih u članu 61, poslodavac može zaposlenom odobriti zajam za nabavku ogreva, zimnice i udžbenika, pod uslovima da iznos odobrenog zajma ne može biti veći od jedne prosečne mesečne zarade po zaposlenom 62 Pravni instruktor februar Br. 86

65 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike; zatim da se isplata zajma u tekućem mesecu ne može vršiti pre isplate zarade za prethodni mesec; potom da se povraćaj zajma vrši iz zarade zaposlenog najduže u šest mesečnih rata, počev od isplate zarade u prvom narednom mesecu, u odnosu na mesec u kojem je isplaćen zajam; kao i da se zajam ponovo ne može odobriti dok se u potpunosti ne vrati raniji zajam. PKU propisuje da inicijativu za dobijanje zajma daje reprezentativni sindikat u ustanovi, kao i da je poslodavac dužan da u roku od 15 dana odgovori na podnetu inicijativu. Međutim, napominjemo da isplata zajma zaposlenom nije u skladu sa propisima o budžetskom sistemu, jer indirektni korisnici ne mogu da daju pozajmice, pa čak ni iz sopstvenih izvora. Takođe napominjemo da prilikom navedenih isplata drugih primanja bilo iz sopstvenih ili drugih izvora treba imati u vidu ograničenja iz odredbi o izvršenju republičkog budžeta za godinu, odnosno člana 17. Zakona o budžetu Republike Srbije za godinu ( Sl. glasnik RS, br. 142/2014),koji glasi: Član 17 U skladu sa članom 2. tačka 31), članom 54. i članom 56. stav 4. Zakona o budžetskom sistemu ( Službeni glasnik RS, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 - ispravka i 108/13), u budžetskoj godini neće se vršiti obračun i isplata božićnih, godišnjih i drugih vrsta nagrada i bonusa predviđenih posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima, za direktne i indirektne korisnike sredstava budžeta Republike Srbije, budžeta lokalne vlasti i korisnike organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osim jubilarnih nagrada za zaposlene koji su to pravo stekli u godini. U godini ne mogu se isplaćivati zaposlenima kod korisnika budžetskih sredstava ovog člana nagrade i bonusi koji prema međunarodnim kriterijumima predstavljaju nestandardne, odnosno netransparentne oblike nagrada i bonusa (isplate u jednakim mesečnim iznosima za sve zaposlene i sl.). Ukoliko jedinice lokalne samouprave ne obezbede u budžetu i ne isplate jubilarne nagrade zaposlenima u osnovnoj i srednjoj školi koji to pravo stiču u godini, ministar nadležan za poslove finansija, na predlog ministarstva nadležnog za poslove obrazovanja, privremeno će obustaviti prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade, u iznosu neisplaćenih jubilarnih nagrada zaposlenima u osnovnim i srednjim školama iz budžeta jedinice lokalne samouprave. Treba konstatovati da ovakvo rešenje u PKU u pogledu dodatnih prihoda ustanova i načina raspodele odnosno namene tako ostvarenih prihoda u suštini znači da će određene vrste ustanova, a pre svega ustanove za smeštaj, biti u situaciji i da ostvare te dodatne prihode i to baš zbog svoje osnovne delatnosti, odnosno usluge smeštaja koju pružaju. Sa druge strane neke druge ustanove, i to pre svega centri za socijalni rad, neće biti u realnoj mogućnosti da ostvare te dodatne prihode, opet zbog svoje osnovne delatnosti koja se svodi na poslove javnih ovlašćenja, pa samim tim i neće moći da usmere deo sredstava prema zaposlenima ili će to biti u retkim slučajevima. U svemu oveme treba još jednom napomenuti i podvući da je PKU (ali i Zakon o socijalnoj zaštiti) definisao da ustanove, uz prethodno pribavljanju saglasnost osnivača, mogu obavljati i drugu vrstu delatnosti koja je saglasna osnovnoj delatnosti, pri čemu se mora imati u vidu da se ova saglasnost daje na statute kao najopštije akte ustanova, što onda zapravo znači da će prethodno morati da se sprovede proces davanja saglasnosti na statute pre nego ustanove budu u mogućnosti da ostvaruju dodatne prihode. Ovde treba podsetiti da je članom 12. Zakona o socijalnoj zaštiti predviđeno da: na statut i akt o organizaciji i sistematizaciji poslova ustanove socijalne zaštite saglasnost daje osnivač. Takođe, u istom članu je utvrđeno i da: na statut i akt o organizaciji i sistematizaciji poslova centra za socijalni rad, u delu koji se odnosi na vršenje poverenih poslova, saglasnost daje ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu. Može se zaključiti da su u PKU implementirana određena rešenja iz Zakona o socijalnoj zaštiti, ali da je realno očekivati da će ustanove biti u različitom položaju i to baš iz razloga koji se tiču obavljanja osnovne delatnosti. U vezi sa ovim poglavljem potrebno je naglasiti i da PKU sada utvrđuje drugačije rešenje u pogledu isplate otpremnine pri odlasku u penziju od Prethodnog ugovora. Naime, PKU propisuje da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju najmanje u visini iznosa tri poslednje isplaćene prosečne plate zaposlenog, s tim što tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od tri poslednje isplaćene prosečne plate po zaposlenom kod poslodavca, odnosno tri prosečne zarade po zaposlenom isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije. Ovo rešenje u vezi sa isplatom otpremnine je potpuno novo u oblasti socijalne zaštite i zahtevaće da se u svakoj situaciji porede prosečno isplaćene plate zaposlenog, poslodavca i prosečne zarade u Republici kako bi se izabrala najpovoljnija varijanta za zaposlenog. U Prethodnom ugovoru bilo je predviđeno da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju u visini jedne i po prosečne zarade u privredi Republike prema poslednjem objavljenom statističkom podatku u trenutku isplate (ovaj podatak o prosečnoj zaradi u privredi Republike se inače ne objavljuje od decembra godine). Međutim, Zakonom je bilo utvrđeno povoljnije rešenje za isplatu otpremnine samim donošenjem Zakona godine i to najmanje u visini tri prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, što je važilo sve do izmena i dopuna Pravni instruktor februar Br

66 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Zakona, u drugoj polovini godine. Ovakvo povoljnije zakonsko rešenje korišćeno je prilikom isplate otpremnina sve do navedenih izmena i dopuna Zakona u drugoj polovini godine. Sa navedenim izmenama i dopunama Zakona visina otpremnine je utvđena u visini najmanje dve prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku. Ovo je značilo da je isplata otpremnine u jednom delu druge polovine godine vršena različito od javne službe do javne službe, zavisno od toga šta je bilo predviđeno u tada važećem posebnom kolektivnom ugovoru za pojedinu oblast. Za oblast socijalne zaštite u tom periodu primenjivano je zakonsko rešenje o dve prosečne zarade. PKU sada utvrđuje pravo na otpremninu u visini tri iznosa prosečnih plata odnosno zarada bez obzira da li se radi o prosečnoj plati zaposlenog, prosečnoj plati kod poslodavca ili prosečnoj zaradi u Republici. U vezi sa ovim poglavljem i normama kojim se uređuju dodaci na platu važno je napomenuti da PKU propisuje da zaposleni ima pravo na dodatak na platu za vreme provedeno u radnom odnosu, odnosno za minuli rad i to 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u ustanovama socijalne zaštite. Međutim, ovde treba podsetiti i napomenuti da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama u članu 5. stav 1. utvrđeno, pored ostalog, da dodatak na platu pripada za vreme provedeno u radnom odnosu (minuli rad) u visini od 0,4 % od osnovice, za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca. Istovremeno je u stavu 2. navedenog člana 5. utvrđeno da sve ustanove u istoj delatnosti obuhvaćene istim planom mreže, odnosno osnovane od istog nivoa vlasti smatraju se istim poslodavcem u smislu stava 1. ovog člana. Sa druge strane, činjenica je da ustanove socijalne zaštite nisu u formalnom i normativnom smislu u istom planu mreže i nisu sve ustanove na koje se primenjuje PKU osnovane od istog nivoa vlasti već da su osnivačka prava na nivou Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. S obzirom na ovakvo činjenično stanje, nije jasno kako je moguće primeniti odredbu PKU koja u pogledu minulog rada govori da zaposleni ima pravo na dodatak na platu za vreme provedeno u radnom odnosu, odnosno za minuli rad i to 0,4% od osnovice za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu u ustanovama socijalne zaštite, bez obzira što nisu sve ustanove na koje se primenjuje PKU u istom planu mreže i što su osnovane od različitih novoa vlasti (Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave). Ovakva formulacija u PKU je u određenoj meri u suprotnosti sa napred navedenim zakonskim rešenjem i primena PKU u ovom segmentu će zahtevati dodatno tumačenje i mišljenje. Ostala rešenja iz ovog poglavlja su uglavnom uobičajena i definišu različita već postojeća prava zaposlenih. Poglavlje X - Uslovi za rad sindikata U poglavlju uslovi za rad sindikata kroz 11 članova PKU uglavnom su definisane određene različite obaveze poslodavca prema reprezentativnim sindikatima. Istovremeno su utvrđena i prava lica ovlašćenih za zastupanje i predstavljanje reprezentativnog sindikata u pogledu plaćenog odsustvo radi obavljanja sindikalne funkcije od 40 plaćenih sati rada mesečno, ako sindikat ima najmanje 200 članova i po 1 sat mesečno za svakih sledećih 100 članova, odnosno na srazmerno manje plaćenih sati ako sindikat ima manje od 100 članova. PKU utvrđuje da ovlašćeni predstavnik reprezentativnog sindikata, potpisnik PKU koji je izabran u više organe republičkog organa sindikata, kao i regionalni sindikalni poverenik, imaju pravo na najmanje 60 plaćenih sati rada mesečno za rad u sindikatu. Takođe, PKU utvrđuje da, u skladu sa kriterijumima utvrđenim opštim aktom poslodavca ili sporazumom poslodavca i reprezentativnog sindikata, može da se utvrditi da ovlašćenom predstavniku sindikata miruje radni odnos. Na kraju ovog poglavlja, propisano je Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika reprezentativnih sindikata zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i po prestanku funkcije, u skladu sa zakonom. Poglavlje XI - Prelazne i završne odredbe U poglavlju prelazne i završne odredbe kroz 8 članova PKU definisana su određena pitanja počev od toga da su potpisnici PKU saglasni da se obezbede uslovi radi sprovođenja istraživanja o stepenu izgaranja na radu i efektima stresa u vršenju poslova iz oblasti socijalne zaštite, u cilju utvrđivanja normativa i uslova rada, preko načina izmena i dopuna PKU i roka od 90 dana za usklađivanje opštih akata ustanove sa PKU. Pored toga u ovom poglavlju je utvrđeno da ako na dan stupanja na snagu PKU nije konačno odlučeno o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, primenjuju se odredbe PKU, ako je to za zaposlenog povoljnije. Na kraju ovog poglavlja utvrđeno je da učesnici PKU obrazuju Komisiju za praćenje i primenu PKU, koja daje mišljenja u vezi sa primenom PKU. Svaki od učesnika imenuje po tri člana u Komisiju, a članovi Komisije iz svojih redova biraju predsednika i zamenika predsednika Komisije. Utvrđena je i obaveza Komisije da učesnike PKU obaveštava o primeni i datim mišljenjima u vezi sa primenom PKU najmanje jednom godišnje. U prelaznim i završnim odredbama utvrđeno je i da se PKU zaključuje na period od tri godine, počev od dana njegovog stupanja na snagu, odnosno počev od godine. Mića Lišanin 64 Pravni instruktor februar Br. 86

67 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO MEDICINSKA DOKUMENTACIJA U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA Sadržina, dužnosti i opseg vođenja medicinske dokumentacije i odgovornost zbog njene manjkavosti Najopštije posmatrano, dokumentacija predstavlja sastavljanje, sakupljanje, sređivanje, iskorišćavanje i čuvanje dokumenata i jezičkog materijala svake vrste. Svrha dokumentacije je da prati i utvrdi tok nekog događanja, da se spozna njegov razvojni put i svršetak. Kod medicinske dokumentacije, radi se o toku bolesti i toku lečenja obolelog lica, koji se odnosi na faze u kojima su određeni lekari ili određene medicinske ustanove odgovorni za osmatranje i lečenje konkretnog pacijenta. Medicinsku dokumentaciju, naši lekari definišu najčešće, kao zapis koji sadrži podatke o stanju zdravlja osobe kojoj je pružena zdravstvena zaštita, kao i o načinu rada na mestu pružanja te zaštite. Drugim rečima, medicinsku dokumentaciju čini skup različitih medicinskih podataka, zabeleški, napomena, nalaza i sl. Specifičnost medicinske dokumentacije jeste u tome što ona, pored objektivnih nalaza, sadrži i subjektivne ocene lekara, koje objašnjavaju njegove postupke. Pismene delove dokumentacije dopunjuju tehnički pokazatelji, kao što su rendgen slike, elektrokardiogrami, encefalogrami, audiogrami i ostala pomoćna dijagnostička sredstva. Podaci iz davnina o istoriji medicine, svedoče da su lekari toga doba pravili kratke beleške o ananmnezi, dijagnozi i terapiji, te da je prvobitna svrha tih beleški bila čisto privatnog karaktera, jer su one pravljene u želji da se ima oslonac za lično podsećanje. Kasnije, vođenje dokumentacije su zahtevali i drugi razlozi, kao što su stvaranje mogućnosti naknadne rekonstrukcije toka bolesti i primenjene terapije za slučaj potrebe, stvaranje mogućnosti da i drugi lekari učestvuju u određivanju terapije istog pacijenta ili da preuzmu i produže započetu terapiju, zatim potreba da se medicinski podaci ustanovljeni na jednom mestu prenesu tamo gde su oni potrebni. Te su beleške u početku bile namenjene uskom krugu lica, pre svega, drugim lekarima i lekarskim pomoćnicima. S vremenom, širio se i krug lica koja imaju pristup beleškama, obuhvatajući, pacijente na koje se beleške odnose. Ipak, zbog obaveze lekara na čuvanje pacijentove tajne, beleške su i danas pristupačne samo ograničenom krugu lica. Svrha i dužnost vođenja medicinske dokumentacije Svrha medicinske dokumentacije danas je, višestruka, ali njen primarni značaj, odnosno zadatak je da omogući pravilno lečenje određenog pacijenta, kao i naučna istraživanja. S obzirom na to da u zdravstvenoj delatnosti postoji određena podela rada, svaki lekar koji učestvuje u lečenju određenog pacijenta ili ga leči docnije, mora da u svako vreme bude sposoban da se, na osnovu dokumentacije obavesti o preduzetim dijagnostičkim i terapijskim merama. Osim toga, dokumentacija služi ispunjenju obaveze lekara prema pacijentu, u smislu podnošenja računa o svome radu. Pored toga, dokumentacija služi i kao dokazni materijal za pacijenta, s obzirom da on nema stručno znanje kojim može da kontroliše rad lekara, a u slučajevima operativnog zahvata pod narkozom, on i ne zna šta se sa njim dešava. Iz tih, a i drugih razloga, lekar mora pismeno da evidentira sve medicinske radnje koje je preduzeo prema jednom pacijentu. Sama svrha i vođenja medicinske dokumentacije je da pokaže šta je sve rađeno pacijentu. Takav način postupanja lekara u vođenju medicinske dokumentacije, omogućava pacijentu da se u svakom trenutku može obavestiti o stanju svoga zdravlja i na kraju uveriti u neophodnost daljeg lečenja. Na taj način, pacijent ima mogućnost da preko drugog lekara u kojeg on ima poverenje, proveri rezultat lečenja ili dijagnostičkih nastojanja. Sama intencija pacijenta za proverom lečenja kod jednog lekara, može imati ne samo sumnju u rad prvobitnog lekara, nego i ispravnost njegovog rada u vezi sa postavljenom dijagnostikom. Pravni instruktor februar Br

68 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Na primer pacijenti sa najtežom dijagnozom, odnosno kancerom, osim pretrpljenog šoka, nisu sigurni u dijagnozu koja im je predočena, čak nisu ni skloni da u to odmah poveruju. U takvim izuzetno stresnim situacijama, pacijenti imaju nadu da se prethodnom potkrala greška, i tako nastoje da odlaskom kod drugog lekara poveruju ili na kraju i provere ispravnost dijagnoze i prognoze. Ovde svakako, nije svrha da se eventualno postupanje lekara razjasni, nego da se nade i očekivanja pacijenta konačno potvrde ili demantuju. Ono što daje izuzetnu važnost medicinskoj dokumentaciji, jeste da ona ima značajnu dokaznu vrednost pred sudom i drugim državnim organima, slično onoj što imaju i trgovačke knjige. Ona pomaže pacijentu da dokaže i spozna lekarske greške koje su dovele do oštećenja njegovog zdravlja, i da ostvari svoje pravo na obeštećenje. S druge strane, i lekar se tako štiti od neosnovanih napada samom dokumentacijom, odbacujući prigovore pacijenta da nije postupio onako kako bi trebalo u konkretnom slučaju. Dakle, medicinska dokumentacija služi interesima i lekara i pacijenata, te je iz tih razloga neophodno da ona bude brižljivo čuvana i adekvatno vođena. No, bez obzira na ovu obavezu, delim mišljenje većeg broja teoretičara iz ove oblasti da ne postoje adekvatni kapaciteti za kvalitetno i bezbedno čuvanje dokumentacije, jer zdravstvene ustanove nemaju ni adekvatan prostor ni uslove da bi se ova obaveza ispoštovala do kraja. To nikako ne znači da je situacija u vezi sa čuvanjem medicinske dokumentacije dramatično loša, ali predstavlja teret za zdravstvenu ustanovu zbog manjka prostora u ove svrhe. To, momentalno otežava i odlaganje medicinske dokumentacije u Arhiv Srbije, jer se na adekvatan način ne može ispratiti procedura klasifikovanja i otpisivanja dokumentacije u zdravstvenoj ustanovi. Neophodno je istaći i činjenicu da vođenje medicinske dokumentacije nije samo od značaja za odnos lekara i pacijenta, već da ono čini podlogu i za naučnoistraživački rad, tj. da služi opštem interesu. U ranijem periodu je postojalo mišljenje da medicinska dokumentacija ima čisto privatni karakter i da služi interesima lekara. Predstavljala je samo podsetnik lekaru za ono što je učinjeno, za upisivanje terapije, za potrebna snimanja, kao i za upućivanje kod drugog specijaliste ili u drugu zdravstvenu ustanovu. Iz tih razloga, vođenje medicinske dokumentacije nije ni bilo obavezno. Međutim, danas postoji ne samo mišljenje, nego i zakonska obaveza da zdravstvene ustanove imaju opštu dužnost vođenja medicinske dokumentacije. Tako, u članu 73. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ( Sl. glasnik RS, br. 107/2005, 72/ dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/ dr. zakon i 93/ dalje: Zakon), zdravstvene ustanove, kao i sva druga pravna i fizička lica koja obavljaju zdravstvene delatnosti, dužni su da vode zdravstvenu dokumentaciju i evidenciju, i da u propisanim rokovima dostavljaju individualne, zbirne i periodične nadležnom zavodu, odnosno Institutu za javno zdravlje, kao i drugim organizacijama na način propisan posebnim zakonom. Vođenje zdravstvene dokumentacije i unos podataka u zdravstvenu dokumentaciju isključivo obavljaju ovlašćena lica, u skladu sa zakonom. Iz navedenog, proizilazi da vođenje medicinske dokumentacije predstavlja opštu, javnopravnu dužnost. Ukoliko između pacijenta i lekara, odnosno zdravstvene ustanove postoji ugovor o medicinskim uslugama, obaveza vođenja dokumentacije ima, u isti mah i obligacionopravni karakter, koji ne zavisi od njene javnopravne prirode. Sadržina i opseg vođenja medicinske dokumentacije Kako je vođenje medicinske dokumentacije prvenstveno usmereno terapijskom interesu pacijenta, tako se i prema njemu upravljaju sadržina i opseg dokumentacije. Činjenica da dokumentacija služi i informisanju pacijenta, a u sudskim sporovima protiv lekara i kao dokazno sredstvo, ne utiče na njenu primarnu funkciju, pa ni sadržinu. Od lekara se ne može tražiti da osigura dokumentacijom potpuno dokazno sredstvo za sve pojedinosti medicinskog tretmana, jer bi to ometalo efikasnost i brzinu njegovog postupanja, naročito kada su u pitanju operativni zahvati. Osim toga, dužnost vođenja medicinske dokumentacije ne proteže se na one detalje medicinskog postupka koji se tek naknadno pokažu relevantnim, ali koje je lekar u vreme obavljanja tretmana mogao smatrati beznačajnim. Kao što se dužnost lekara podrazumeva pažljivim postupanjem što određuje medicinski standard, isto tako se i dužnost vođenja medicinske dokumentacije upravlja prema dobrim lekarskim običajima. Potrebno je naglasiti, da o opsegu vođenja medicinske dokumentacije nema jasnih smernica u pravnoj praksi. Postoje nedoumice oko ekstenzivnog i restriktivnog shvatanja, ali je njih nemoguće potpuno identifikovati. U prilog tome ide i činjenica, da nema preciznih pisanih i imperativnih pravila o tome koje činjenice treba ubeležiti u medicinsku dokumentaciju, a koje mogu biti izostavljene. Ovakva situacija nikako nije povoljna, ni za lekare koji moraju u svakom pojedinačnom slučaju ad hoc određivati šta treba zabeležiti, kao ni za pacijente kojima u eventualnom odštetnom zahtevu mogu nedostajati važni pisani tragovi lečenja. Na osnovu Pravilnika o vođenju medicinske dokumentacije, načinu upisivanja podataka i sastavljanja izveštaja ( Sl. glasnik SRS, br. 40/81 i Sl. glasnik RS, br. 30/2013), istu čine: - Zdravstveni karton, - Protokol bolesnika, - Protokol za registrovanje rezultata medicinskog rada, operisanih i umrlih pacijenata, 66 Pravni instruktor februar Br. 86

69 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO - Matična knjiga lica smeštenih u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, - Istorija bolesti, - Temperaturno-terapijsko-dijagnostička lista, - Otpusna lista sa epikrizom, - Lista anestezije, - Knjiga evidencije, - Karton o potrošnji lekova. Dakle, ovi propisi detaljno određuju osnovne oblike dokumentacije i način na koji se ona treba voditi. Ipak, u njima nije naznačeno šta se sve treba dokumentovati, jer takva naznaka nije unapred moguća. Prema tome, dužnost vođenja medicinske dokumentacije proteže se na sve činjenice i događanja koja su medicinski značajna, uključujući i datume. Pre svega, medicinska dokumentacija treba da sadrži: - anamnezu, - tegobe pacijenta, - dijagnostičke mere i dijagnozu, - terapiju i rezultat terapije, kao i - savete koje je lekar dao pacijentu. Princip urednosti u vođenju medicinske dokumentacije Dužnost vođenja medicinske dokumentacije pretpostavlja više različitih njenih svojstava. Dokumentacija treba, da: - bude blagovremena, - je vodi lekar koji opservira pacijenta, dakle lekar koji je za nju odgovoran, - ima svoju odgovarajuću formu, i - se brižljivo i dovoljno dugo čuva. Osim toga, ona mora da bude potpuna, tj. da sadrži sve medicinski bitne podatke. Inače, podaci u dokumentaciji moraju biti istiniti što se na izvestan način i podrazumeva. Zabeleške u medicinskoj dokumentaciji Zabeleške u medicinskoj dokumentaciji imaju dokaznu vrednost samo ukoliko su sačinjene blagovremeno u odnosu na dokumentovani događaj. Razume se, one mogu uslediti tek posle obavljanja određenih radnji ili utvrđivanja određenog stanja stvari, ali to ne mora biti odmah, nego uskoro posle toga. Da li je zabeleška urađena blagovremeno, o tome se može suditi s obzirom na okolnosti. Na primer: lekar koji radi u ordinaciji gde fluktuira veliki broj pacijenata, zabelešku mora da napravi odmah. Ne može biti ispravno, ukoliko to učini na kraju radnog vremena, ili na kraju radne nedelje. To iz razloga, što nije moguće s obzirom na veliki broj pacijenata, pa i novih, da kod njega ostane potpuno sećanje na sve okolnosti i za sve opservirane pacijente. Osim toga, treba reći da se potpunost dokumentacije mora garantovati najkasnije sa okončanjem jednog dela određenog medicinskog tretmana, odnosno lečenja. Obaveza ažuriranja medicinske dokumentacije, dakle nastaje sukcesivno. U suprotnom, postojala bi opasnost da dokumentacija bude netačna, ako bi lekar, tek na kraju lečenja koje je trajalo nekoliko meseci, pismeno pribeležio svoju dijagnozu i terapiju. Kada su u pitanju zabeleške o pacijentima, njih treba da sačini lekar koji ih vodi i koji na taj način snosi odgovornost za dokumentovano stanje stvari. Ukoliko više lekara rade zajedno, kao što je slučaj kada se operiše pacijent, tada je svaki dužan da sačini zabelešku o svome, pojedinačnom radu. Ako nije moguće razdvojiti radnje i drugih lekara, odgovorni lekar pacijenta je obavezan da ubeleži radnje svojih saradnika lekara. Forma medicinske dokumentacije Kada je u pitanju forma medicinske dokumentacije, naši pravni propisi nalažu da se podaci o utvrđenim oboljenjima, stanjima i povredama upisuju latinskim nazivom i šiframa važeće revizije međunarodne klasifikacije bolesti, povreda i uzroka smrti, a ostali podaci prema odgovarajućim nazivima. Po pravilu, dovoljne su zabeleške rečima koje odgovaraju suštini, tako da budu izbegnute greške lekara koji kasnije leči pacijenta. Veoma je važno, da ono što je pismeno naznačeno bude razumljivo stručnjaku, ne nužno i medicinskom laiku. Medicinska dokumentacija ima svoju vrednost, pa i dokaznu, ukoliko je urednija, čitljiva i brižljivo vođena. Način i rokovi čuvanja medicinske dokumentacije Naši pravni propisi uređuju način čuvanja medicinske dokumentacije. Dokumentacija operativnih zahvata čuva se trajno, kao i dokumentacija pacijenata sa Psihijatrijske klinike. Ostala internistička dokumentacija, izuzev dokumentacije zaraznih bolesti koja se čuva trajno, ima rok čuvanja od 10 do 20 godina. Iz ovoga, da se zaključiti da svi oblici medicinske dokumentacije nemaju trajnu vrednost i da je vreme za koje ih treba čuvati različito, ali i ne baš precizno utvrđeno. Pravnici zauzimaju stav, da se medicinska dokumentacija kao dokazno sredstvo čuva najmanje do isteka roka zastarevanja gonjenja zbog krivičnog dela nesavesnog lečenja bolesnika i potraživanja za naknadu štete zbog lekarske greške. Pravni instruktor februar Br

70 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Pravo pacijenta na uvid u svoju medicinsku dokumentaciju Opštepoznato je, da medicinska dokumentacija služi ispravnom lečenju pacijenta, te je u tom smislu logično da se njemu prizna pravo na uvid u njegovu dokumentaciju. Imajući to u vidu, član 20. Zakona o pravima pacijenata ( Sl. glasnik RS, br. 45/2013), propisuje: Pacijent ima pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju. Zdravstvena ustanova je dužna da pacijenta na njegov zahtev upozna sa dokumentacijom o njegovom zdravstvenom stanju, izuzev u slučajevima nepovoljne prognoze ishoda bolesti o čemu odluku donosi nadležni lekar. Pacijentovo pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju podleže izvesnom ograničenju. Naš zakonodavac dopušta lekaru da pacijentu uskrati uvid samo u dokumentaciju koja mu otkriva istinu da boluje od neizlečive bolesti. Međutim, u pravnoj teoriji vlada mišljenje da se pravo uvida ne proteže na zabeleške za koje lekar ima osnovan interes da ih ne pokaže pacijentu. Tu spadaju, pre svega subjektivne ocene lekara, izlaganje ličnih utisaka o pacijentu i njegovim srodnicima, privremene i sumnjive dijagnoze koje su kasnije odbačene kao pogrešne, napomene koje se odnose na neopravdane primedbe pacijenta za vreme lečenja, kao i ostale lične napomene lekara emocionalne prirode. Lekari imaju pravo da sami odrede koji delovi dokumentacije spadaju u prvu, a koji u drugu kategoriju. Ograničenja prava na uvid u medicinsku dokumentaciju, posebno je izraženo u odnosu na pacijente koji su lečeni od duševnih bolesti. Inače, kod psihijatrijskog lečenja ne postoje somatski nalazi i izveštaji koji se mogu konkretizovati pomoću prirodnih nauka, tu su u prvom redu, subjektivne ocene lekara prema pacijentu, tako da se uskraćivanjem uvida u dokumentaciju štiti lekar. Pacijent ima trajno pravo uvida u originalna medicinska dokumenta. Ono podrazumeva mogućnost da se ta dokumenta razgledaju i da se viđeno prepiše. U današnjim okolnostima, to znači da može da se izvrši fotokopiranje potrebne medicinske dokumentacije, jer su fotokopije vrste prepisa. Ne postoji nikakav racionalni razlog da se fotokopiranje ne odobri, ukoliko za to postoje uslovi i ukoliko je pacijent spreman da snosi troškove fotokopiranja. Šta više, izrada fotokopija praktično je značajna zbog toga što medicinski laik nije u stanju da viđeno u medicinskoj dokumentaciji ispravno protumači, ili uopšte pročita. Nemački i Austrijski sudovi, stoje na stanovištu da su zdravstvene ustanove, shodno načelu savesnosti i poštenja, dužne da načine odgovarajuće fotokopije, ukoliko raspolažu aparatom za fotokopiranje. U našoj praksi je uobičajeno da se pacijentima odmah daju njihovi laboratorijski nalazi, Rendgen snimci, snimci na ultrazvučnom aparatu, elektrokardiogram, elektroencefalogram i sl. Osim gledanja dokumentacije, pacijent može tražiti obaveštenje o bitnim aspektima medicinskog tretmana koji je nad njim objavljen, kao što su ime lekara koji ga je lečio, ime medicinske sestre koja se o njemu starala posle operacije, i informaciju o tome kod koga se nalaze njegovi lični podaci. Pravne posledice nepridržavanja obaveza čuvanja medicinske dokumentacije Dužnost urednog vođenja medicinske dokumentacije, lekar može prekršiti na razne načine. Pre svega, on to može učiniti propuštanjem, ako uopšte ne vodi dokumentaciju, ili je ne vodi blagovremeno ili potpuno, ako je zaturi ili izgubi. Kršenje navedene obaveze, moguće je i činjenjem, beleženjem netačnih podataka, uništenjem, preinačenjem ili prikrivanjem nalaza, i sl. Osim toga, kako se dokumentacija vodi radi pacijenta, lekar vrši svoju obavezu i kad ne dopusti pacijentu da se upozna sa svojom dokumentacijom. U svim navedenim slučajevima, postavlja se pitanje, koje pravne posledice povlači kršenje obaveza koje se tiču medicinske dokumentacije? Zakon propisuje kaznu za prekršaj ako zdravstvena ustanova, drugo pravno ili fizičko lice koje obavlja zdravstvenu delatnost, ne vodi medicinsku dokumentaciju. Istu kaznu, Zakon utvrđuje za slučaj kad zdravstvena ustanova ne upozna pacijenta sa dokumentacijom o njegovom zdravstvenom stanju. Iz ovoga, ne mogu se uzeti u obzir samo ove pravne sankcije. Pošto vođenje medicinske dokumentacije predstavlja ne samo javnopravnu nego i građanskopravnu obavezu, njeno ispunjavanje mora biti osigurano i sankcijama koje su svojstvene građanskom pravu. To su pre svega: - tužba za ispunjenje obaveze i - tužba za naknadu štete zbog neispunjenja. Pacijentu se mora priznati pravo da zahteva od lekara koji ga je lečio da medicinsku dokumentaciju sačini, ispravi ili dopuni. Po pravilu, naknadna izrada dokumentacije, po sećanju lekara, moguća je samo kad su u pitanju lakša i jednostavnija oboljenja. Kada se radi o teškim bolestima sa komplikovanim dijagnozama i terapijama, kod kojih se stanje bolesnika, pa možda i terapija, mogu skoro svakog dana menjati, naknadna izrada dokumentacije nije moguća. Zahtev za naknadu štete zbog manjkavosti medicinske dokumentacije Štetu koju pacijent pretrpi zbog manjkavosti vođenja medicinske dokumentacije, treba posmatrati nezavisno od štete zbog stručne greške lekara. Kada je u pitanju manjkavost medicinske dokumentacije, pacijent 68 Pravni instruktor februar Br. 86

71 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO može biti oštećen na različite načine. Pre svega, moguće je da se lekaru koji je odgovoran za dokumentaciju potkrade greška u lečenju zato što se kasnije oslanja na vlastitu pogrešnu dokumentaciju, ili što je zbog nevođenja dokumentacije stekao pogrešnu predstavu o bolesti, postavio i pogrešnu dijagnozu. Na primer: lekar krivo veruje da pacijent boluje od AIDSa, pa ga pogrešno obavesti o stanju njegovog zdravlja, usled čega pacijent pretrpi stres ili čak izvrši suicid ili na osnovu pogrešnog obaveštenja drži da je zdrav, pa tako odustane od lečenja. Zatim, u slučaju naknadne izrade dokumentacije, pacijent može pretrpeti štetu na svome zdravlju usled novih dijagnostičkih mera koje je valjalo sprovesti, ili zato što sam snosi troškove novog ispitivanja. Sem toga, u parnici protiv lekara zbog stručne greške, pacijent može biti oštećen i tako što, zbog manjkave dokumentacije, nije u stanju da dokaže svoje pravo na obeštećenje. Na kraju, lekar koji kasnije leči pacijenta i pri tome se oslanja na pogrešnu dokumentaciju svoga prethodnika, može, takođe, biti naveden na pogrešno lečenje. Na pitanje treba li priznati pravo na nadoknadu svih ovih oblika štete, ne može se odgovoriti paušalno, jer to valja ceniti od slučaja do slučaja. Zajedničko za sve ove štete je što nisu uzrokovane neposredno nego posredno, ali problem njihove nadoknade ne leži u tome. Praktični značaj ima razlikovanje između dve grupe slučajeva: 1. slučaj kada greška u vođenju dokumentacije onemogućava dokazivanje lekarske greške i 2. slučaj kada je greška u dokumentaciji uslovila stručnu grešku lekara koji je kasnije lečio pacijenta. Ako pacijent posumnja da je lekar koji ga je lečio ili mu dijagnozu postavio, načinio stručnu grešku, on može posegnuti za svojom medicinskom dokumentacijom da bi pomoću nje razjasnio određena dešavanja. Međutim, ako zabeleška ili nalazi o bitnoj medicinskoj činjenici uopšte ne postoje ili su krivotvoreni, odnosno docnije preinačeni, tada pacijent biva doveden u situaciju da ne može da dokaže da je lekar postupio contra legem artis. U tom slučaju, lekarska stručna greška ostaje nevidljiva zbog greške u vođenju dokumentacije. Drugačije rečeno, uzrok koji je doveo do pogoršanja pacijentovog zdravlja ili čak i do smrti, ne može se spoznati i obelodaniti zbog kršenja obaveze urednog vođenja medicinske dokumentacije. Da nije bilo tog kršenja, pacijent bi imao šansu da dokaže uzrok štete povodom svoga zdravlja. Mogućnost da pacijent dobije obeštećenje zbog prve krivice biva, dakle umanjena ili čak i potpuno uništena drugom krivicom istog lekara. Takav ishod je očigledno nepravičan i pravno neodrživ, ali se postavlja pitanje kako njega izbeći, kako omogućiti pacijentu da dobije ono što mu inače pripada. Nemački sudovi stoje na stanovištu da pri takvom stanju stvari nije ipak pravično, da pacijent snosi ceo teret dokazivanja lekarske stručne greške, iako pravila procesnog prava od njega to iziskuju. Zato, ovi sudovi priznaju neke izvesne dokazne olakšice, koje sežu do prevaljivanja tereta dokazivanja na lekara. Ako u dokumentaciji nema zabeleške o nekoj medicinskoj meri koju je valjalo preduzeti i u dokumentaciji ubeležiti, to se smatra indikacijom da odgovarajuća mera nije ni preduzeta. Izostanak zabeleške u medicinskoj dokumentaciji zasniva oborivu pretpostavku da je načinjena lekarska greška, i tada je stvar lekara da tu pretpostavku obori, ukoliko hoće da se oslobodi odgovornosti. Lekar treba, naime, da dokaže da je medicinski tretman nad pacijentom obavio kako treba. Takvo premeštanje tereta dokazivanja u stanju je da dovede i do solidarne odgovornosti više lekara zbog jedne stručne greške. Međutim, na pacijentu ostaje teret dokazivanja da je lekarska stručna greška izazvala štetne posledice po njegovo zdravlje. Samo izuzetno, nedostatak u dokumentaciji može dovesti dotle da se pacijent oslobodi tereta dokazivanja uzročne veze između greške i štete. Ako sud proceni da je u pitanju gruba lekarska greška koja je generalno podesna da kod pacijenta izazove štetu, tada se njena uzročnost pretpostavlja. Ali ako je uzročna veza između greške i štete sasvim neverovatna, pacijentu ne pomažu propusti u dokumentaciji. U praksi se dešava da lekar koji kasnije leči pacijenta načini stručnu grešku zato što se oslanjao na pogrešnu dokumentaciju svog prethodnika. Pri tome, moguće je da je drugi lekar postupio u svemu kako je trebalo, odnosno da je opravdano verovao u ispravnost dokumentacije prvog lekara. Stoga, neki pravni teoretičari zauzimaju stav da njegova odgovornost zbog greške ne dolazi u obzir. Ali, ono što je veoma važno, jeste pitanje odgovornosti prvog lekara, koji je dokumentaciju rđavo vodio i time uslovio grešku drugoga, što je sve zajedno dovelo do pacijentovog oštećenja zdravlja. Činjenica je, da on štetu nije uzrokovao neposredno, ali jeste posredno. Sudska praksa nekih zemalja zasad daje negativan odgovor na ovo pitanje. Savezni vrhovni sud Nemačke stoji na stanovištu da nevođenje ili pogrešno vođenje medicinske dokumentacije ne predstavlja zaseban pravni osnov odgovornosti, ono može voditi samo priznavanju pacijentu izvesnih olakšica u pogledu dokazivanja greške u lečenju i njene uzročne povezanosti sa štetom, ako je njihovo dokazivanje, zbog manjkave dokumentacije, preterano otežano. Ipak, nemački pravnici smatraju da je ovakav stav neodrživ. Oni ukazuju na okolnost da samo olakšanje tereta dokazivanja ne pomaže pacijentu u slučaju kad se lekaru, osim greške u dokumentaciji, ne može prebaciti ništa drugo. Pravni instruktor februar Br

72 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Zaključak Vođenje medicinske dokumentacije u zdravstvenim ustanovama, osim zakonske obaveze, ima i druge značajne vrednosti. Pre svega, dokumentacija ima svoju svrhu i suštinu kao i dokaznu vrednost, ukoliko se ažurno i brižljivo vodi i čuva na adekvatnom mestu. Pod pojmom adekvatnog mesta, misli se dakle, na suvo i obezbeđeno mesto, gde se ona može čuvati dugo a da pri tome ostane potpuno očuvana. Njen se značaj ogleda i u tome što ona predstavlja uvid u rad lekara u zdravstvenim ustanovama, njihovo evidentiranje bolesti raznih pacijenata, kao i korišćenje u naučnoistraživačke svrhe. Više je nego jasno i poznato da, medicinska dokumentacija služi interesima i pacijenata i lekara. Pacijenti kroz vođenje dokumentacije imaju uvida i u trenutno zdravstveno stanje, i u sve one medicinske radnje koje je lekar preduzimao u interesu njihovog zdravlja, a i pogreške u radu, ukoliko ih je bilo. Kao što se lekareva dužnost pažljivog postupanja određuje prema važećem medicinskom standardu, tako se i dužnost vođenja medicinske dokumentacije upravlja prema dobrim lekarskim običajima. Čoveku je svojstveno da greši u svakom poslu, pa i u medicinskoj delatnosti. Greše svi u svom zanimanju, ali su greške u zdravstvenoj delatnosti izložene budnom oku javnosti, iz prostog razloga, jer se odražavaju na najvažnija čovekova dobra: na život i zdravlje. Uredno i brižljivo čuvanje medicinske dokumentacije ima opšti interes, te je neophodno samo profesionalno i stručno njeno ažuriranje, kako bi ona mogla da služi svojoj svrsi. docent dr Saša Perišić Pitanje i odgovor Model izjave koju potpisuje pacijent i kojom se upoznaje sa metodama lečenja i svim eventualnim posledicama preduzimanja ili nepreduzimanja odgovarajućih medicinskih zahvata Pitanje: Kako treba da izgleda model izjave koju potpisuje pacijent i kojom se upoznaje sa metodama lečenja i svim eventualnim posledicama preduzimanja ili nepreduzimanja odgovarajućih medicinskih zahvata? Odgovor: S obzirom da su dijagnoze i medicinski zahvati različiti, ne postoji jedinstven model izjave kojim se pacijent obaveštava o metodama lečenja, a naročito ne o svim posledicama preduzimanja ili nepreduzimanja odgovarajućih medicinskih zahvata. Zabluda je pružalaca zdravstvenih usluga da potpisivanje generalne izjave da je "pacijent upoznat u skladu sa članom 11. Zakona o pravima pacijenata", znači da je pacijent obavešten i da se sa pružaoca zdravstvenih usluga skida sva odgovornost zbog neadekvatnog obaveštenja pacijenta. Potpisivanje takve izjave ne znači da je pacijent pristao na medicinsku meru, jer pristanku nije prethodilo adekvatno obaveštenje. A to šta znači adekvatno obaveštenje, zavisi od dijagnoze, prognoze, planirane medicinske mere i posledica koje ona sa sobom nosi. U tom smislu, ne postoji univerzalan model izjave, već svaka zdravstvena ustanova ili privatna praksa treba da za medicinske mere koje preduzima sastavi zasebne informacije. Pored toga, ordinirajući lekar treba da, u skladu sa specifičnostima pacijenta, i usmenim putem pacijenta upozna sa onim što je za njega relevantno, a što je na najopštiji način navedeno u članu 11. Zakona o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS", br. 45/ dalje: Zakon). Najopštija informacija kojom zdravstvena ustanova ili privatna praksa treba da se vodi prilikom sastavljanja pisanih obaveštenja (koja bi potpisom pacijenta prerasla u njegov pristanak), data je u članu 11. Zakona: (pored dijagnoze i prognoze bolesti koja se svakako daje usmeno, pismena informacija sadrži i) kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja predložene medicinske mere; vrsta i verovatnoća mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne posledice; alternativne metode lečenja; moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere, kao i moguće nužne promene u načinu života pacijenata; dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Naravno, ovo su samo opšte smernice, pored kojih je, u nekim slučajevima, potrebno navesti i više od onoga što je navedeno u zakonu. To se ponekad može navesti u pisanoj formi, ali najčešći je slučaj da se ovakve informacije daju pacijentu usmeno. 70 Pravni instruktor februar Br. 86

73 RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO Opseg obaveštenja spada u jedno od najtežih pitanja koja se u praksi svakodnevno postavljaju. To naročito važi za obaveštenje o rizicima preduzimanja određene medicinske mere. Ono je po svojoj prirodi medicinsko, etičko i pravno, pa je stoga normalno što pravnici i lekari na njega odgovaraju različito. Ipak, neke polazne tačke mogu se smatrati zajedničkim. Prvo, jednodušan je stav da o opsegu obaveštenja ne postoji generalno pravilo, koje bi važilo za sve situacije. Ne postoji "prosečan pacijent" sa "prosečnim potrebama", te opseg obaveštenja ne može biti za takvog opisan. To koliko daleko lekar mora ići u objašnjenju, može biti odlučeno tek u razgovoru lekar-pacijent. Upravo konkretne potrebe pacijenta su koordinate kojih lekar mora da se drži pri procenjivanju prave mere između pacijentovog odbijanja obaveštavanja i želje za sveobuhvatnom informacijom. Lekar, s jedne strane, odgovara kada je njegovo objašnjenje oskudno, ali posledice po lekara mogu nastupiti i ukoliko pacijentu pruži prekomernu informaciju, koja je za njega nerazumljiva. Ukoliko je lekar pacijentu dao dovoljno obaveštenje o potrebnim merama i posledicama njihovog nesprovođenja, postoji krivica pacijenta ukoliko on na predložene mere ne pristane, pa usled toga dođe do štete po njegovo zdravlje. Nakon pružanja obaveštenja, naime, pacijent je svestan mogućih posledica nepreduzimanja potrebnih mera i svesno je uskratio pristanak na njih, te mora snositi i posledice svoje odluke. Na lekaru je da u konkretnom slučaju proceni potrebu za opsegom obaveštenja. Što su nastupele posledice ili očekivana oštećenja zdravlja teža, to sudska praksa postavlja veće zahteve za prihvatanje prekršaja pacijentove dužnosti, a lekarska obaveza da motiviše pacijenta na saradnju je tim intenzivnija i jasnija. Od aktuelnih saznanja o bolesti i o terapijskim alternativama zavisi šta je objektivno predmet osnovnog objašnjenja. Ukoliko se radi o medikamentoznom lečenju uobičajenog tipa gripa, dovoljno je manje objašnjenje. Ukoliko, pak, postoji sumnja na tumor mozga, zbog koga su nužna opsežna dijagnostička ispitivanja i terapeutske mere, pacijent treba, o ovim budućim merama, da bude, po pravilu, detaljno obavešten. Ako je sprovođenje rentgenskog snimanja neophodno da bi se isključila fraktura kosti, onda lekar mora pacijenta nedvosmisleno da uputi na moguće posledice odbijanja RTG-a. Tek tada odbijanje dijagnostičke mere od strane pacijenta može činiti njegovu eventualnu sukrivicu. Isto to važi i za odbijanje savetovanog prijema u bolnicu: kada doktor leči pacijenta sa atipičnim simptomima infarkta srca, on ne sme (zbog opasnosti od reinfarkta) samo da preporuči dalje bolničko lečenje. Jer ukoliko pacijent takvu preporuku ne uzme ozbiljno u obzir, to još nije povreda dužnosti saradnje u lečenju. Drugom zajedničkom polaznom tačkom smatra se nepostojanje obaveze lekara da, u svakom slučaju, dijagnozu u potpunosti obznani pacijentu. Može, na primer, biti kontraindikovano da se kod teške bolesti pacijent obavesti o tome da se radi o terminalnoj bolesti, odnosno da se optereti punom istinom o njegovom stanju. Lekar ovakvu "terapeutsku privilegiju" ima, ako proceni da je pacijent sklon preteranim reakcijama, te da bi obaveštenjem o fatalnoj dijagnozi život pacijenta bio ugrožen. Treći zajednički stav kazuje da nije potrebno obaveštenje o svim rizicima koji se mogu zamisliti, niti je nužno da se pacijentu rizici izlože detaljno i medicinski precizno. Dovoljno je obaveštenje "u glavnim crtama", predočavanje "opšte slike konkretnog rizika". Bitno je, dakle, da pacijent, pre davanja saglasnosti, bude u mogućnosti da spozna suštinu, značaj i domašaj planiranih mera i da bude u poziciji da odmeri razloge za i protiv. To znači da njemu treba da budu predočeni tipični rizici koji su povezani sa konkretnom vrstom zahvata. Nemačka i austrijska sudska praksa imaju isti stav: što su rizici tipičniji i specifičniji za taj zahvat, to pacijent o njima mora više biti obavešten. Kada se radi, pak, o atipičnim rizicima, mera objašnjenja treba da zavisi od učestalosti komplikacija sa jedne strane, i hitnosti zahvata sa druge. Ako je, na primer, u pitanju kozmetička operacija, očekuje se obuhvatna informacija, jer se ne radi o indikovanom zahvatu, i zbog toga što pacijent ulazi u znatno manji rizik, nego kada se radi o bolesti koja ugrožava život. Ali su zato, kada se radi o vitalnim indikacijama, zahtevi kod opsega obaveštavanja spušteni. Postoji, dakle, u principu, obrnuto proporcionalna veza između nužnosti zahvata i obaveze obaveštenja: što više zahvat služi sopstvenoj udobnosti, a mera je manje od životne važnosti, utoliko je veća obaveza na obuhvatno obaveštenje o komplikacijama. I obrnuto - što je zahvat životno važniji, utoliko je manja obaveza na informisanje o alternativama sa njihovim različitim šansama za uspeh i mogućim komplikacijama. Ukoliko se radi o retkim rizicima, ali koji u slučaju njihovog ostvarenja teško oštećuju zdravlje pacijenta, lekar je dužan o njima dati obaveštenje. Ali, obaveštenje o rizicima koji su povezani sa svakim zahvatom i koje svaki čovek, po prirodi stvari, mora imati u vidu ("opštepoznati rizici"), mogu biti kratko navedeni. dr Marta Sjeničić Pravni instruktor februar Br

74 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO KOMENTAR ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POMORSKOJ PLOVIDBI Sl. glasnik RS, br. 18/2015 Harmonizacija nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnom legislativom u oblasti pomorskog transporta Narodna skupština Republike Srbije donela je na sednici Šestog vanrednog zasedanja u godini, 12. februara godine Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi ( Sl. glasnik RS, br. 18/2015) koji je stupio na snagu godine, osim odredbe člana 16. stav 6. i člana 20. ovog zakona koje se primenjuju od godine. Značaj i razlozi za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi Harmonizacija nacionalnog zakonodavstva sa evropskom legislativom u oblasti pomorskog transporta vršena je usvajanjem Zakona o pomorskoj plovidbi godine, dok su izmene i dopune osnovnog teksta u cilju daljeg usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada o radu pomoraca izvršene godine (Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi Sl. glasnik RS, br. 104/2013). U okviru procesa harmonizovanja sa pravnim tekovinama Evropske unije, odredbe Zakona o pomorskoj plovidbi usklađene su sa odredbama evropskih propisa u oblastima koje obuhvataju pristup tržištu, zahteve države zastave, priznate organizacije, osiguranje, ISM Code (International Safety Management (ISM) Code - Međunarodni pravilnik o upravljanju bezbednošću, u oblasti pomorske bezbednosti Maritime Safety), obuku pomoraca, socijalne aspekte, nadzor plovidbe, pomorsku opremu, putničke brodove, bezbednost ribarskih plovila, naftne tankere, brodove za rasuti teret, zaštitu životne sredine u delu pomorskog transporta. Donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi godine vršeno je dalje usklađivanje sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada o radu pomoraca, dok usklađivanje sa pravnim aktima Evropske unije tom prilikom nije izvršeno. Usklađivanje sa Konvencijom o radu pomoraca, kroz izmene i dopune osnovnog zakonskog teksta, sprovedeno je kroz odredbe koje se tiču postupka izdavanja odobrenja pravnim licima koja obavljaju poslove posredovanja pri zapošljavanju pomoraca, ali i odredbe koje obuhvataju postupak repatrijacije pomoraca, radno vreme pomoraca, odnosno obaveze isticanja ploče sa rasporedom radnog vremena na brodu, pitanje radnih i životnih uslova na brodu i podnošenja prigovora pomoraca. Takođe, u delu zakona koji se tiče regulisanja postupka davanja ovlašćenja zdravstvenim ustanovama za zdravstvene preglede pomoraca, izvršeno je usklađivanje sa Konvencijom o radu pomoraca, STCW Konvencijom (The International Convention on Standards of Training, Certification and Watchkeeping for Seafarers). Usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi godine (kao i izmena i dopuna Zakona o pomorskoj plovidbi iz godine), takođe, nije vršeno usklađivanje sa sekundarnim zakonodavstvom Evropske unije. Predmetni akt usvojen je u cilju daljeg usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa pojedinim odredbama Konvencije o radu pomoraca. Imajući u vidu da je Narodna skupština Republike Srbije godine donela Zakon o potvrđivanju Konvencije Međunarodne organizacije rada o radu pomoraca bilo je neophodno dodatno usklađivanje sa određenim odredbama Konvencije, kao i dodatno preciziranje odredbi koje su već unete u nacionalnu legislativu kroz osnovni 72 Pravni instruktor februar Br. 86

75 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO tekst Zakona o pomorskoj plovidbi, kao i kroz izmene i dopune godine. Takođe, ovim izmenama i dopunama zakona se u domaće zakonodavstvo unose odredbe Konvencije o identifikacionoj karti pomoraca br. 185 (Seafarers Identity Documents Convention No. 185) Međunarodne organizacije rada. Pored usklađivanja teksta ovog zakona sa Konvencijom o radu pomoraca i Konvencijom o identifikacionoj karti pomoraca, predmetne izmene i dopune vršene su i u drugim segmentima Zakona. Shodno tome, preciznije se uređuje postupak priznavanja ovlašćenja o osposobljenosti, odnosno posebnoj osposobljenosti pomoraca koja su izdata od strane države članice Evropske unije, ili država ugovornica Sporazuma o evropskom ekonomskom prostoru. Takođe, precizirano je da se pored zdravstvene ustanove vrši licenciranje lekara specijalista koji su ovlašćeni da vrše zdravstvene preglede pomoraca, kao i obaveza zdravstvene ustanove da uvede i održava sistem upravljanja kvalitetom u okviru dela svog uređenja. Konvencija o radu pomoraca - Usklađivanje sa odredbama MLC Konvencije Međunarodna organizacija rada (International Labour Organization), donela je u februaru godine Konvenciju o radu pomoraca (Maritime Labour Convention - MLC), na međunarodnoj konferenciji u Ženevi. Konvencija predstavlja objedinjavanje standarda utvrđenih u gotovo 60 različitih konvencija i preporuka usvojenih u okviru Međunarodne organizacije rada, vezanih za životne i radne uslove pomoraca. Konvenciju, koja je stupila na snagu 20. avgusta godine, do sada je ratifikovalo 56 država članica Međunarodne organizacije rada. Usvajanjem MLC Konvencije je na sveobuhvatan način definisano pitanje uslova za život i rad pomoraca, kao i jednaki uslovi brodara i fer uslovi na svetskom tržištu. U okvir uslova za život i rad pomoraca, koji su ustanovljeni tom prilikom, između ostalog se mogu uvrstiti minimalna starosna dob pomoraca, ugovor o radu, vreme za rad i odmor, godišnji odmori, plate, medicinska nega na brodu, smeštaj na brodu, zdravstvena zaštita, repatrijacija (povratak u mesto prebivališta) pomoraca po isteku ugovora. MLC Konvencija sadrži 16 članova kojima se utvrđuju osnovna načela, prava i obaveze članica, kao i stupanje na snagu, izmene i dopune Konvencije i druge završne odredbe. Pitanja minimalne starosne dobi, i obaveze brodara u delu zdravstvene zaštite, medicinske nege, socijalne pomoć i zaštite socijalne sigurnosti, regulisana su u okviru dodatnih 5 Poglavlja. Republika Srbija ratifikovala je Konvenciju o radu pomoraca godine, i pojedine odredbe unela u osnovni tekst Zakona o pomorskoj plovidbi, dok su u cilju daljeg usklađivanja zakonodavstva sa odredbama Konvencije tokom godine izvršene izmene i dopune predmetnog zakona. Navedenim izmenama zakona izvršeno je usklađivanje sa odredbama kojima se uređuje postupak izdavanja odobrenja pravnim licima koja obavljaju poslove posredovanja pri zapošljavanju pomoraca. Takođe, izvršena je dopuna odredbi osnovnog teksta zakona kojima se uređuje postupak repatrijacije pomoraca, pitanja koja se odnose na radno vreme pomoraca, odnosno obaveze isticanja ploče sa rasporedom radnog vremena na brodu, zatim radnih i životnih uslova na brodu i podnošenja prigovora pomoraca u vezi životnih i radnih uslova na brodu. U skladu sa zahtevima Konvencije o radu pomoraca, uređen je postupak ovlašćivanja zdravstvene ustanove za zdravstvene preglede pomoraca. Shodno tome, usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi godine nije vršeno usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije, već usklađivanje sa odredbama Konvencije o radu pomoraca. Dalje usklađivanje sa odredbama MLC Konvencije vršeno je usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pomorskoj plovidbi godine. Usklađivanje sa MLC Konvencijom izvršeno je u okviru dela Zakona koji se odnosi na minimalnu starosnu dob, i to dopunom člana 57, u vidu dodavanja st. 1. kojim su propisane minimalne godine starosti za rad na pomorskom brodu: član 57...Nije dozvoljeno zapošljavanje na brodu lica mlađih od 18 godina ako obavljanje poslova na brodu od strane tih lica može da ugrozi njihovo zdravlje ili bezbednost u skladu sa odgovarajućim međunarodnim standardima. Usklađivanje sa odredbama MLC Konvencije koje se tiču pitanja obaveza brodara izvršeno je u okviru dodatog člana 69a, kojim se reguliše pitanje obaveza brodara da zaključi polisu osiguranja ili drugo finansijsko jemstvo u cilju pokrića potraživanja za slučaj smrti ili povrede na radu pomoraca. Konvencija o identifikacionoj karti pomoraca broj 185 U skladu sa odredbama Konvencije o identifikacionoj karti pomoraca Međunarodne organizacije rada, izvršene su izmene člana 84. Zakona, tačnije usklađivanje je vršeno dodatnim članovima 84a-84ž, kojima se uređuje izdavanje pomorskih identifikacionih karti. Predmetnim članovima se propisuje da je identifikaciona karta pomorca isprava kojom pomorci državljani Republike Srbije dokazuju svoj identitet, te da se karta izdaje sa rokom važenja od 10 godina (član 84a-84b). Shodno članu 84v, identifikaciona karta se izdaje na propisanom obrascu, dok Lučka kapetanija Beograd ima pravo da odbije zahtev za izdavanje karte pomoraca i Pravni instruktor februar Br

76 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO oduzme istu, u skladu sa članom 84g i 84đ. Članom 84d propisani su uslovi za prestanak važenja identifikacione karte pomorca, dok se članom 84ž propisuje da je pomorska knjižica isprava kojom se dokazuje osposobljenost člana posade. Obrazac identifikacione karte štampa Narodna banka Srbije (član 84e). Zakon o pomorskoj plovidbi - osnovni tekst Odredbe Konvencije o radu pomoraca iz godine i drugih konvencija donetih pod okriljem Međunarodne organizacije rada unete su u tekst zakonskog akta kroz odredbe koje se odnose na članove posade, čime je započeto usklađivanje sa MLC Konvencijom. Osnovnim tekstom Zakona uređene su oblasti u okviru pomorskog saobraćaja koje se tiču uslova i načina za bezbednu plovidbu na moru pomorskih brodova koji viju zastavu Republike Srbije i drugih plovila upisanih u jedan od domaćih upisnika, njihova sposobnost za plovidbu, posada, zaštita mora od zagađenja sa brodova, nadzor i druga pitanja koja se odnose na bezbednost pomorske plovidbe. U okviru navedenih pitanja, odredbe osnovnog teksta Zakona o pomorskoj plovidbi harmonizovane su sa pravnim tekovinama Evropske unije. Donošenjem osnovnog teksta Zakona o pomorskoj plovidbi izvršeno je delimično usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa sledećim propisima EU: - Direktiva 2009/15/EZ (Directive 2009/15/EC of the European Parliament and of the Council of 23 April 2009 on common rules and standards for ship inspection and survey organization and for the relevant activites of maritime administrations OJ L 131, ) koja uspostavlja zajednička pravila i standarde za rad organizacija za tehnički nadzor i pregled brodova i reguliše odgovarajuće aktivnosti pomorskih administracija - Uredba br. 336/2006 (Regulaton EC No 336/2006 of the European Parliament and of the Council of 15 February 2006 on the implemenation of the International Safety Managment Code within the Communitz and repealing Council Regulation EC No 3051/95 OJ L 64, ), kojom se reguliše sprovođenje Međunarodnog Pravilnika za upravljanje bezbednošću unutar zajednice i time menja Uredba Saveta 3051/95 - Direktiva 2009/21/EZ (Directive 2009/21/EC of the European Parlliament and of the Council of 23 April 2009 on compliance with flag State requirements OJ L 131, ), kojom se vrši usaglašavanje sa zahtevima država zastava broda, utvrđuju osnovne obaveze državnih organa država zastava broda u cilju omogućavanja bezbednosti pomorske plovidbe i uspostavljaju pravila zarad sprečavanja zagađenja morske sredine - Direktiva 96/98/EZ (Council Directive 96/98/EC of 20 December 1996 on marine equipement, OJ L 46, ), kojom se propisuju određene obaveze u vezi sa zahtevima koje pomorska oprema broda mora da zadovolji - Direktiva 2009/45/EZ (Council Directive 2009/45/ EC of 6 May 2009 on safety rules and standards for passenger ships ОJ L 163, ), kojom se propisuju pravila i standardi za obezbeđivanje bezbednosne plovidbe putničkih brodova - Direktiva 1999/35/EZ (Council Directive 1999/35/EC of April 1999 on a system of mandatory surveys for the safe operation of regular ro-ro ferry and high-speed pssenger craft servides, OJ L 138, ), koja reguliše sistem obaveznih pregleda za bezbedan rad linijskih ro-ro trajekta i brzih brodova za pružanje usluge prevoza putnika - Direktiva 2003/25/EZ (Directive 2003/25/EC of the European Parliament and of the Council of 14 April 2003 on specific stability requirements for roro passenger ship,, OJ L 123, ), kojom se propisuju posebni zahtevi u pogledu stabiliteta koje putnički brodovi moraju da ispune - Uredba br. 417/2002 (Regulation (EC) No 417/2002 of the European Parliament and of the Council of 18 February 2002 on the accelerated phasing-in of double hull or equivalent design requirements for single hull oil tankers and repealing Council Regulation (EC) No 2978/94, OJ L 64, ), koja uređuje postepeno uvođenje u plovidbu tankera sa dvostrukom oplatom ili ekvivalentne zahteve za gradnju tankera sa jednostrukom oplatom - Direktiva 2005/45/EZ (Directive 2005/45/EC of the European Parliament and of the Council of 7 September 2005 on the mutual recognition of seafarers certificates issued by the Member States and amending Directive 2001/25/E, OJ L 255, ), kojom se propisuje uzajamno priznavanje ovlašćenja o osposobljenosti, odnosno posebnoj osposobljenosti članova posade broda koja su izdata od strane države članice, odnosno izdata od strane države koja nije članica EU - Direktiva 2008/106/EZ (Directive 2008/106/EC of the European Parliament and of the Council of 19 November 2008 on the minimum level of training of seafarers (recast), OJ L 323, ), kojom se reguliše minimalan nivo obuke i uslovi za sticanje ovlašćenja o osposobljenosti, odnosno posebnoj osposobljenosti članova posade broda - Uredba br. 782/2003 (Regulation (EC) No 782/2003 of the European Parliament and of the Council of 14 April 2003 on the prohibition of organotin compounds on ships, OJ L 115, ), koja reguliše pitanje zabrane upotrebe organskih jedinjenja na brodu - Direktiva 1999/63/EZ (Council Directive 1999/63/ EC of 21 June 1999 concerning the Agreement on the organisation of working time of seafarers concluded 74 Pravni instruktor februar Br. 86

77 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO by the European Community Shipowners Association (ECSA) and the Federation of Transport Workers Unions in the European Union (FST) - Annex: European Agreement on the organisation of working time of seafarers, OJ L 167, ), koja se odnosi na Sporazum o organizaciji radnog vremena pomoraca, zaključen između Evropskog udruženja brodovlasnika Zajednice (ESCA) i Federacije unija radnika u transportu Evropske unije (FST) - Direktiva 1999/95/EZ (Directive 1999/95/EC of the European Parliament and of the Council of 13 December 1999 concerning the enforcement of provisions in respect of seafarers hours of work on board ships calling at Community ports, OJ L 14, ) kojom se reguliše sprovođenje odredbi Direktive 1999/63/EZ, a u cilju poboljšanja bezbednosti plovidbe, radnih uslova, zdravlja i bezbednosti pomoraca na brodu - Direktiva 2009/13/EZ (Council Directive 2009/13/EC of 16 February 2009 implementing the Agreement concluded by the European Community Shipowners Associations (ECSA) and the European Transport Workers Federation (ETF) on the Maritime Labour Convention, 2006, and amending Directive 1999/63/EC, OJ L 124, ), kojom se reguliše sprovođenje Sporazuma zaključenog između Evropskog udruženja brodovlasnika Zajednice (ESCA) i Federacije unija radnika u transportu Evropske unije (FST) o Konvenciji o radu pomoraca, usvojene godine, kojom se menja u dopunjuje Direktiva 1999/63/EZ - Direktiva 2002/59/EZ (Directive 2002/59/EC of the European Parliament and of the Council of 27 June 2002 establishing a Community vessel traffic monitoring and information system and repealing Council Directive 93/75/EEC, OJ L 208, ), kojom se uspostavlja Sistem za informisanje i nadzor brodskog saobraćaja Zajednice i zamenjuje Direktiva 93/75/EEZ - Uredba br. 725/2004 (Regulation (EC) No 725/2004 of the European Parliament and of the Council of 31 March 2004 on enhancing ship and port facility security, OJ L 129, ), kojom se propisuje pravni osnov za unapređenje sigurnosti brodskih i lučkih postrojenja - Uredba br. 324/2008 (Commission Regulation (EC) No 324/2008 of 9 April 2008 laying down revised procedures for conducting Commission inspections in the field of maritime security (Text with EEA relevance), OJ L 98, ), kojom se uspostavlja izmena procedura za sprovođenje inspekcijskog nadzora Evropske komisije u oblasti pomorske sigurnosti - Direktiva 98/41/EZ (Council Directive 98/41/EC of 18 June 1998 on the registration of persons sailing on board passenger ships operating to or from ports of the Member States of the Community, OJ L 188, ), kojom se reguliše postupak registracije lica koji putuju putničkim brodovima koji plove prema ili iz luka država članica Zajednice - Direktiva 92/29/EEZ (Council Directive 92/29/ EEC of 31 March 1992 on the minimum safety and health requirements for improved medical treatment on board vessels, OJ L 113, ), kojom se propisuju minimalni bezbednosni i zdravstveni zahtevi za unapređenje medicinske pomoći na brodovima - Direktiva 2010/65/EZ (Directive 2010/65/EU of the European Parliament and of the Council of 20 October 2010 on reporting formalities for ships arriving in and/or departing from ports of the Member States and repealing Directive 2002/6/EC Text with EEA relevance, OJ L 283, ), kojom se regulišu formalnosti po pitanju izveštavanja sa brodova koji uplovljavaju i/ili isplovljavaju iz luka država članica Zajednice - Direktiva 2009/18/EZ (Directive 2009/18/EC of the European Parliament and of the Council of 23 April 2009 establishing the fundamental principles governing the investigation of accidents in the maritime transport sector and amending Council Directive 1999/35/EC and Directive 2002/59/EC of the European Parliament and of the Council, OJ L 131, ), kojom se uspostavljaju osnovni principi sprovođenja istraga nesreća u sektoru pomorskog transporta, čime se menja i dopunjuje Direktiva 1999/35/EZ i Direktiva 2002/59/EZ-čl 14, stav 4, Vlada podzakonskim aktom propisuje način vršenja bezbednosne istrage - Direktiva 2005/35/EZ (Directive 2005/35/EC of the European Parliament and of the Council of 7 September 2005 on ship-source pollution and on the introduction of penalties for infringements, OJ L 255, ), koji u cilju zaštite morske sredine od zagađenja, uvodi i definiše pojam krivičnog dela zagađenja morske sredine kao i pojam subjekta krivičnog dela, i uvodi kazne za prestupe - Direktiva 2001/96/EZ (Directive 2001/96/EC of the European Parliament and of the Council of 4 December 2001 establishing harmonised requirements and procedures for the safe loading and unloading of bulk carriers, OJ L 13, ), kojom se propisuje pravni osnov za uspostavljanje usaglašenih zahteva i postupaka za bezbedno ukrcavanje i iskrcavanje brodova za prevoz rasutog tereta - Direktiva 1994/25/EZ (Directive 94/25/EC of the European Parliament and of the Council of 16 June 1994 on the approximation of the laws, regulations and administrative provisions of the Member States relating to recreational craft, OJ L 164, ), kojom se vrši usklađivanje zakona i drugih propisa zemalja članica koji regulišu pitanja plovila za rekreaciju. Olivera Vitorović Pravni instruktor februar Br

78 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO KOMENTAR ZAKONA O IZMENI I DOPUNI ZAKONA O DRŽAVNOJ PRIPADNOSTI I UPISU PLOVILA Sl. glasnik RS, br. 18/2015 Usklađivanje sa Zakonom o prekršajima i Zakonom o zapošljavanju stranaca Narodna skupština Republike Srbije na sednici Šestog vanrednog zasedanja u godini, 12. februara godine, donela je Zakon o izmeni i dopuni Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila ( Sl. glasnik RS, br. 18/2015) koji je stupio na snagu 21. februara godine. Izmene koje su unete u Zakon o državnoj pripadnosti i upisu plovila ( Sl. glasnik RS, br. 10/2013 i 18/2015) ne tiču se usklađivanja sa pravnim tekovinama Evropske unije, već se njima vrši usaglašavanje sa odredbama Zakona o prekršajima ( Sl. glasnik RS, br. 65/2013). Kako je Zakon o prekršajima stupio na snagu 1. marta godine i kako je njime izvršeno brisanje člana kojim se uređuje postupanje Komisije za prekršaje u plovidbi u prvom stepenu, bilo je neophodno izvršiti usaglašavanje Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila sa Zakonom o prekršajima kako bi se omogućilo efikasno vršenje nadzora nad sprovođenjem odredaba Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila. Člаnom 1. Zаkonа o izmeni i dopuni Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila izvršeno je precizirаnje člana 54. Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila tako dа pomorcimа koji rаde na pomorskim brodovimа upisаnim u Međunаrodni upisnik pomorskih brodovа, zbog posebne prirode rаdа nа ovim brodovimа koji nikаdа ne ulаze nа teritoriju Republike Srbije, nije potrebno odobrenje zа borаvаk u sklаdu sа zаkonom kojim se uređuju uslovi zа ulаzаk, kretаnje i borаvаk strаnаcа, kаo i dozvolа zа rаd u sklаdu sа zаkonom kojim se uređuje zаpošljаvаnje strаnаcа. Osnovni tekst Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila usvojen je u Narodnoj skupštini Republike Srbije 30. januara godine. Usvajanjem Zakona o državnoj pripadnosti i upisu plovila iz godine obezbeđeno je usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa relevantnim sekundarnim izvorima prava Evropske unije, kao i konvencijama usvojenim pod okriljem Ujedinjenih nacija. Zakonom je uređen način označavanja državnosti plovila i nabrojani su elementi pravilne identifikacije plovila u međunarodnom vodnom saobraćaju i saobraćaju na unutrašnjim vodama. Zakonom je jasno uređena materija upisnika plovila i način definisanja i upisa brodova unutrašnje plovidbe i pomorskih brodova. Jasno su definisani i postupci upisa i brisanja brodova iz upisnika plovila. Olivera Vitorović 76 Pravni instruktor februar Br. 86

79 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO KOMENTAR IZMENA I DOPUNA PODZAKONSKIH AKATA U OBLASTI ELEKTRONSKIH KOMUNIKACIJA OBJAVLJENIH U SL. GLASNIKU RS, BR. 15/2015 i 16/2015 Predmet ovog Komentara su najaktuelnije izmene i dopune podzakonske regulative u oblasti elektronskih komunikacija. Reč je o pravilnicima koje je donela i objavila u Sl. glasniku RS Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge (dalje: Agencija), u brojevima 15 i 16/2015. Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o visini naknade za korišćenje radio-frekvencija Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o visini naknade za korišćenje radio-frekvencija ( Sl. glasnik RS, br. 15/ dalje: Pravilnik) je objavljen u Sl. glasniku RS, br. 15/2015, a stupio je na snagu narednog dana od dana objavljivanja, odnosno godine. Pravni osnov Pravilnika je sadržan u odredbama Zakona o elektronskim komunikacijama ( Sl. glasnik RS, br. 44/2010, 60/ odluka US i 62/ dalje: Zakon), kojima je propisano da Agencija, u skladu sa zakonom, između ostalog, donosi i podzakonske akte. Dalje, propisano je da Upravni odbor Agencije donosi pravilnike, odluke i druge akte kojima se na opšti način uređuju pitanja iz nadležnosti Agencije; te da je Agencija dužna da pre objavljivanja ovih opštih akata pribavi od nadležnog ministarstva mišljenje o njihovoj ustavnosti i zakonitosti, odnosno saglasnost Vlade, a koji postupak je i sproveden pre objavljivanja navedenog opšteg pravnog akta. Zakon uređuje obavezu operatora za plaćanjem naknada, između ostalog, i za korišćenje radio-frekvencija. Pored toga, visina naknade za korišćenje radio-frekvencija utvrđuje se u zavisnosti od vrste usluge koja se pruža korišćenjem dodeljenih radio-frekvencija, odnosno namene za koju se koriste dodeljene radio-frekvencije i, kada je primenljivo, broja stanovnika u zoni opsluživanja, odnosno servisnoj zoni, prema zvaničnim podacima organa nadležnog za poslove statistike, imajući u vidu potrebu da se osigura uvođenje novih usluga, tržišna konkurencija i racionalno korišćenje radio-frekvencijskog spektra. Naknadu za korišćenje radio-frekvencija plaća operator, imalac pojedinačne dozvole za korišćenje radio-frekvencija, u iznosu koji se određuje na godišnjem nivou, rešenjem koje donosi Agencija i kojim se utvrđuje način plaćanja te naknade. Pre donošenja Pravilnika, sproveden je postupak javnih konsultacija, na kojima su operatori izneli primedbe na Nacrt pravilnika, objavljen na Internet stranici Agencije. Telekom Srbija a.d. je izneo primedbu da Nacrt pravilnika donosi značajno povećanje osnovice za izračunavanje naknade (za više od 22%), što je u sadašnjim uslovima neprihvatljivo. Vip mobile d.o.o. navodi da u vezi sa obračunom godišnje naknade za korišćenje radio - frekvencija u javnoj mobilnoj komunikacionoj mreži nije prihvatljiv Koeficijent određen tržišnom konkurencijom, odnosno predlog da isti zavisi od ukupnog broja pretplatnika u svim dodeljenim frekvencijskim opsezima na 800 MHz, 900 MHz, 1800 MHz i 2100 MHz, za razliku od već postojećeg rešenja gde se relevantan broj pretplatnika posmatra u odnosu na svaki frekvencijski opseg ponaosob. Ovakav predlog u Nacrtu pravilnika ima za posledicu značajno povećanje iznosa naknade za korišćenje radio - frekvencija i predstavlja opterećenje u poslovanju operatora imajući u vidu ukupan iznos naknada koji operatori plaćaju, kao i činjenicu da nije došlo do promene u pogledu konkurentnosti operatora u odnosu na prethodni period. Pored toga, na povećanje iznosa naknade na predloženi način dodatno utiče i predlog za povećanje fiksne osnovice pri obračunu naknade, sa ,00 na ,00 dinara, jer nije jasno na osnovu kog kriterijuma je utvrđen iznos za koji je potrebno povećati fiksnu osnovicu, kao i razlog Pravni instruktor februar Br

80 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO za povećanje iste. Ovaj operator predlaže da se Koeficijent dopuni izmenjenom kategorizacijom, uvođenjem kategorije pretplatnika, te da se navedeni koeficijent linearno povećava povećavanjem broja pretplatnika, dok bi za kategoriju broja pretplatnika između do pretplatnika ostao isti. Predložili su i da se Koeficijent proširi kategorijom broja korisnika po svakom spektru ponaosob, odnosno u zavisnosti od toga koji spektar korisnici koriste, kako bi se izbegla varijanta njihovog sabiranja više puta pri obračunu. Kada je reč o visini naknada za frekvencije za radio relejne veze, predlog je da ova naknada bude niža, kako bi se omogućio dalji razvoj tržišta razvojem radio - relejne infrastrukture. Telenor d.o.o. navodi da podržava stav da kod regulisanja visine naknade za korišćenje radio - frekvencija u javnoj mobilnoj komunikacionoj mreži sa dupleksnim načinom rada ne uslovljava više korišćenje frekvencija sa primenom određenih tehnoloških standarda (uvođenje tehnološke neutralnosti). Saglasni su i sa definisanjem metode obračuna naknade uključivanjem frekvencijskog opsega 800 MHz koji trenutno nije raspodeljen za korišćenje, ali da bi trebalo uključiti i opsege 2,6 GHz i 3,5 GHz (a čije korišćenje predviđa Plan namene). S druge strane, protive se povećanju fiksne naknade za korišćenje frekvencija (kako je to naveo i Vip mobile). Ovo povećanje Agencija predlaže neposredno pre sprovođenja javnog nadmetanja za dodelu preostalog slobodnog opsega na 1800 MHz, a zatim i ostalih opsega, čime će se povećati njihova cena u toku postupka nadmetanja, što će se uvećati finansijski nameti javnim mobilnim operatorima, te posledično umanjiti dalje investicije u ovoj oblasti. Kod naknade u opsegu 2100 MHz smatraju da treba razdvojiti slučaj korišćenja dodeljenih kanala od nekorišćenja istih, te u drugom slučaju ne naplaćivati ovu naknadu. Kod TDD kanala (Time - Division Duplexing) koristi se dupleksni način rada putem vremenskog multipleksiranja govornih kanala i zauzima se samo jedan podopseg, te ovakve slučajeve treba drugačije tretirati i posebno definisati. Nakon razmatranja navedenih predloga operatora, Agencija je donela i objavila Pravilnik, sa sledećim izmenama do sada važećeg Pravilnika o visini naknade za korišćenje radio-frekvencija ( Sl. glasnik RS, br. 93/2010): Član 2. Pravilnika menja se i glasi: Godišnja naknada za korišćenje radio-frekvencije u radio-difuznoj službi utvrđuje se na osnovu datih kriterijuma, a prema sledećim formulama: A) Analogna radio-difuzna služba N = O x A x V x G x D gde je: N - visina godišnje naknade; O - osnovica za izračunavanje naknade je 8,00 (osam) dinara; A - broj stanovnika u zoni opsluživanja; V - vrsta - signala: a) za audio signal - koeficijent 0,01; b) za video signal - koeficijent 0,1; G - način korišćenja radio-frekvencije: a) ako se radio-frekvencija koristi u radio mreži - koeficijent 1,5, u suprotnom koeficijent 1; b) za zajedničko korišćenje jedne radio-frekvencije - koeficijent 1,5 pomnožen procentom (%) vremena korišćenja radio-frekvencije. D - broj programa: a) za jedan program, koeficijent 1; b) za drugu i svaku sledeću radio-frekvenciju na kojima se emituju različiti programi - koeficijent 1,5; B) Digitalna radio-difuzna služba - Digitalna televizija (DVB-T2) N = O x A x V gde je N - visina godišnje naknade za korišćenje radio-frekvencija; O - osnovica, O = 20,00 (dvadeset) dinara A - broj stanovnika u relevantnoj oblasti izračunat na osnovu ostvarenog procenta pokrivenosti stanovništva digitalnim televizijskim signalom (Republika Srbija, ili jedna ili više zona raspodela) V - koeficijent signala, V = Digitalni radio (T- DAB) N= O x A x S gde je N - visina godišnje naknade za korišćenje radio-frekvencija; O - osnovica, O = 20,00 (dvadeset) dinara A - broj stanovnika u relevantnoj oblasti izračunat na osnovu ostvarenog procenta pokrivenosti stanovništva digitalnim radijskim signalom (Republika Srbija, ili jedna ili više zona raspodela) S - koeficijent signala, S = 0.25 Pored navedenog, menja se i član 6. ovog pravilnika, te sada glasi: Godišnja naknada za korišćenje radio-frekvencija u javnoj mobilnoj komunikacionoj mreži sa dupleksnim načinom rada, utvrđuje se po frekvencijskim opsezima prema sledećoj formuli: N= Ni, i =1 do 4 ; N - ukupna visina godišnje naknade; i = 1 za frekvencijski opseg 800 MHz; i = 2 za frekvencijski opseg 900 MHz; i = 3 za frekvencijski opseg 1800 MHz; i = 4 za frekvencijski opseg 2100 MHz; Gde je Ni - visina godišnje naknade po frekvencijskom opsegu: Ni= O x Koi x Kki x Kt O - osnovica za izračunavanje naknade ,00 (devedestpet hiljada) dinara; Koi - koeficijent određen frekvencijskim opsegom radio mreže: 78 Pravni instruktor februar Br. 86

81 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO i = 1, koeficijent 2; i = 2, koeficijent 2; i = 3, koeficijent 1; i = 4, koeficijent 1; Kki - koeficijent koji označava broj osnovnih kanala širine 200 khz u dodeljenom frekvencijskom opsegu i (i = 1,4), a koji se izračunava po formuli: Kki = B/200, gde je V dodeljeni frekvencijski opseg u khz (Downlink - DL); Kt - koeficijent određen tržišnom konkurencijom - zavisi od ukupnog broja pretplatnika (r) u svim dodeljenim frekvencijskim opsezima na 800 MHz, 900 MHz, 1800 MHz i 2100 MHz po sledećem principu: a) r pretplatnika - koeficijent 0,25; b) r pretplatnika - koeficijent 0,5; v) < r pretplatnika - koeficijent 1; g) < r pretplatnika - koeficijent 1,5; d) < r pretplatnika - koeficijent 1.75; đ) < r pretplatnika - koeficijent 2; e) r > pretplatnika - koeficijent 2,5. Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o načinu kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanja tehničkih pregleda i zaštite od štetnih smetnji Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o načinu kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanja tehničkih pregleda i zaštite od štetnih smetnji ( Sl. glasnik RS, br. 16/ dalje: Pravilnik kontrola) je objavljen u Sl. glasniku RS, br. 16/2015, a stupio je na snagu osmog dana od dana objavljivanja, odnosno godine. Pored pozivanja na odredbe Zakona koji uređuju nadležnost Agencije, odnosno njenih organa za donošenje ove vrste akata, pravni osnov Pravilnika kontrola čini i odredba Zakona koja propisuje da Agencija vrši stalnu kontrolu korišćenja radio-frekvencijskog spektra na teritoriji Republike Srbije i izveštaj o tome objavljuje najmanje jednom godišnje, dok kontrolu odabranih radio-frekvencija vrši prema potrebi. Takođe, tehničke preglede i druga ispitivanja radi utvrđivanja postojanja i uzroka štetnih smetnji vrši Agencija, odnosno drugo lice koje Agencija angažuje. Kontrolu radio-frekvencijskog spektra namenjenog za potrebe distribucije i emitovanja medijskih sadržaja, Agencija vrši u saradnji sa organom nadležnim za radiodifuziju. Zakon propisuje i da Agencija preduzima mere za otklanjanje štetnih smetnji utvrđenih u postupku kontrole radio-frekvencijskog spektra, a prema potrebi predlaže donošenje mera inspekcijskog nadzora, naročito ako otkrije neovlašćeno korišćenje radio-frekvencijskog spektra. Navedene mere Agencija preduzima bez odlaganja kada je ugrožen rad organa odbrane i bezbednosti, službi za hitne intervencije, kao i rad vazduhoplovnih, pomorskih i radio-navigacionih i radio-komunikacijskih službi. Zakon određuje i da Agencija bliže uređuje način kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanja tehničkih pregleda i zaštite od štetnih smetnji, a to je upravo i učinjeno ovim pravilnikom. Predmet ovog opšteg akta je bliže uređivanje načina kontrole radio-frekvencijskog spektra, koji obuhvata kontrolu korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanje tehničkih pregleda radio stanica i postupanje u cilju zaštite od štetnih smetnji. Propisano je i da se odredbe ovog pravilnika ne odnose na radio stanice i sisteme koji rade u frekvencijskim opsezima namenjenim za posebne delatnosti, te da Agencija vrši kontrolu u okviru upravljanja radio-frekvencijskim spektrom, kao ograničenim nacionalnim dobrom. Kontrola se vrši u cilju obezbeđivanja efikasnog, ekonomičnog i bezbednog korišćenja radio-frekvencijskog spektra za korisnike koji poseduju odgovarajuću licencu, pojedinačnu dozvolu za korišćenje radio-frekvencija ili opšte ovlašćenje za pružanje usluga, kao i za ostale korisnike spektra, a što se postiže proverom rada ovlašćenih korisnika spektra, otkrivanjem i sprečavanjem neovlašćenog korišćenja radio-frekvencijskog spektra, merenjem parametara potrebnih za planiranje korišćenja spektra kao i istraživanjem štetnih smetnji i preduzimanjem propisanih mera za njihovo otklanjanje u skladu sa Zakonom i podzakonskim aktima, međunarodnim Pravilnikom o radio komunikacijama (ITU Radio Regulations - RR, 2008), kao i domaćim i međunarodnim standardima. Kontrola obuhvata proveru korišćenja radio-frekvencijskog spektra u opsegu od 9 khz do 3000 GHz, uključujući parametre radio emisija i relevantne karakteristike radio stanica kao izvora tih emisija, a u skladu sa dostupnim tehničkim mogućnostima Agencije. Ranije važeći Pravilnik o načinu kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obavljanja tehničkih pregleda i zaštite od štetnih smetnji ( Sl. glasnik RS, br. 60/2011 i 35/2013), se prvo dopunjuje u članu 1, tako što Pravilnik kontrola propisuje sledeće obrasce (što nije bio slučaj u prethodno važećem tekstu): obrazac za prijavu smetnji, obrazac međunarodnog izveštaja o štetnoj smetnji, obrazac izveštaja o nepravilnosti korišćenja radio-frekvencijskog spektra, obrazac zapisnika o kontroli, i obrazac legitimacije kontrolora elektronskih mreža i usluga. Pored izmena koje imaju karakter tehničkih (npr. navođenje novog naziva Agencije, u skladu sa izmena- Pravni instruktor februar Br

82 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO ma Zakona iz godine), u Pravilniku kontrola detaljnije se propisuje legitimacija kontrolora, pa se tako navodi - legitimacija kontrolora je bele boje, odštampana na plastičnoj podlozi, u skladu sa standardom ISO/IEC 7810 i formata ID-1. Dimenzije legitimacije su 85,6x59,98 mm sa zaobljenim ivicama radijusa 2,88 do 3,48 mm. Debljina legitimacije je 0,76 mm. Preko cele prednje i cele zadnje strane legitimacije u formi vodenog žiga u svetlim nijansama crvene i plave boje, naizmenično, odštampan je tekst Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge. Na prednjoj strani, u vrhu legitimacije, između dve stilizovane pletenice u bojama zastave Republike Srbije nalazi se tekst REPUBLIKA SRBIJA, a ispod njega tekst REGULATORNA AGENCIJA ZA ELEKTRONSKE KOMU- NIKACIJE I POŠTANSKE USLUGE odštampan u dva reda. Prostor za fotografiju kontrolora dimenzija 28 x 32 mm nalazi se sa leve strane srednjeg dela legitimacije, dok se na desnoj strani nalazi tekst LEGITIMACI- JA KONTROLORA ELEKTRONSKIH MREŽA I USLUGA, broj legitimacije, ime i prezime kontrolora, datum izdavanja, mesto za pečat Agencije i potpis ovlašćenog lica. U dnu legitimacije preko cele dužine nalazi se stilizovana pletenica u bojama zastave Republike Srbije. Preko cele zadnje strane, između dve stilizovane pletenice u bojama zastave Republike Srbije, nalazi se tekst ovlašćenja kontrolora elektronskih mreža i usluga, stilizovani logo Agencije, i kontakt informacije koje sadrže naziv Agencije, adresu, broj telefona, imejl adresu i adresu veb prezentacije. Raniji tekst pravilnika se Pravilnikom kontrola dopunjuje i u članu 20. tako što se dodaje - izuzetno, tehnički pregled se ne obavlja za radio-stanice na vazduhoplovima. Umesto izveštaja o obavljenom tehničkom pregledu, korisnik vazduhoplova obavezan je da u roku koji je naznačen u pojedinačnoj dozvoli dostavi Agenciji kopiju Potvrde o proveri plovidbenosti vazduhoplova. Pravilnik kontrola i dalje propisuje da se tehnički pregled radio stanice obavlja, između ostalog i u slučajevima: 1. kada se izdaje pojedinačna dozvola za korišćenje radio-frekvencije, 2. kada se radio stanici zamenjuju osnovni funkcionalni delovi, a koji su bili predmet tehničkog pregleda. U navedenim slučajevima, prijava se podnosi Agenciji najmanje 15 dana pre obavljanja tehničkog pregleda, a novina je da se ista dostavlja Agenciji posredstvom portala na Internet stranici Agencije. Dalje, novina je i da će Agencija, po službenoj dužnosti ili na, kako Pravilnik kontrola predviđa, opravdan zahtev stranke, otkrivati i istraživati uzroke štetnih smetnji merenjem nivoa elektromagnetskog polja koje stvaraju radio emisije ugrožene i uzročne radio stanice i određivanjem njihovog relativnog odnosa na lokacijama gde je prijavljena pojava štetne smetnje. U članu 35. Pravilnik kontrola predviđa da se prijave smetnji dostavljaju Agenciji na propisanom obrascu za prijavu smetnji, kao i da se prijave smetnji (umesto kako je do sada bilo navedeno - nepravilnosti) iz drugih država primaju samo od zvaničnih institucija tih zemalja zaduženih za upravljanje Spektrom i obrađuju se po prioritetu. Sa druge strane, ostala je dosadašnja obaveza Agencije da kada kontrolor u postupku kontrole korišćenja radio-frekvencijskog spektra, odnosno istraživanja štetnih smetnji, utvrdi da su uzrok smetnji emisije radio stanice druge države onda sačinjava Međunarodni izveštaj o štetnoj smetnji, na propisanom obrascu, a isti se, u cilju otklanjanja štetnih smetnji i ispravljanja nepravilnosti, dostavlja bez odlaganja administraciji države pod čijom je jurisdikcijom ta radio stanica, ali je prestala obaveza Agencije da ovaj obrazac objavljuje na Internet stranici Agencije. Pravilnik kontrola, odredbom člana 38. i dalje uređuje da, u slučaju da Agencija preko kontrolora utvrdi da postupanje imaoca, odnosno korisnika radio stanice nije u skladu sa obavezama iz Zakona u delu korišćenja spektra, dostavlja mu zahtev za izjašnjenje, sa odgovarajućim prilozima koji čine Izveštaj o nepravilnosti korišćenja radio-frekvencijskog spektra ili Zapisnik o kontroli, dok je prestala obaveza Agencije da dostavlja i jedan od izveštaja Agencije u vezi sa kontrolom korišćenja radio-frekvencijskog spektra, tehničkih pregleda radio stanica i otklanjanja uzroka štetnih smetnji. Na kraju, član 39. ovog pravilnika je, do sada, predviđao da nakon isteka roka ostavljenog u zahtevu za izjašnjenje imaocu, odnosno korisniku radio stanice (u slučaju protivpravnog postupanja iz člana 38. ovog pravilnika), Agencija vrši proveru postupanja po obavezama iz predmetnog zahteva. Ako Agencija utvrdi da imalac, odnosno korisnik radio stanice nije otklonio utvrđene nepravilnosti u ostavljenom roku, podnosi prijavu inspekciji nadležnog ministarstva. Ukoliko imalac, odnosno korisnik radio stanice koji nije otklonio utvrđene nepravilnosti u ostavljenom roku vrši delatnost u oblasti radio-difuzije, Agencija podnosi prijavu i organu nadležnom za radio difuziju. Sada je, u navedenoj odredbi, dodat i novi stav koji glasi - u slučajevima kada imalac, odnosno korisnik radio-stanice, ni posle upozorenja ne otkloni utvrđene nepravilnosti ili izbegava da primi zahtev za izjašnjenje, Agencija pokreće postupak za oduzimanje pojedinačne dozvole u skladu sa Zakonom. Zoran Branovački 80 Pravni instruktor februar Br. 86

83 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO OBAVEZE NACIONALNIH SPORTSKIH SAVEZA PO NOVOM ZAKONU O SPREČAVANJU DOPINGA U SPORTU Nacionalni sportski savezi dužni su da model sportskih pravila i program antidoping delovanja donesu do godine Republika Srbija je potpisivanjem i ratifikovanjem Međunarodne konvencije protiv dopinga u sportu ( Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori, br. 38/2009), preuzela obavezu da preduzme dalje i jače akcije usmerene ka eliminaciji dopinga u sportu, kao i da uskladi nacionalne propise sa Svetskim antidoping kodeksom. Donošenjem novog Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( Sl. glasnik RS, br. 111/ dalje: novi Zakon), upravo to je i učinjeno, te je postignuta harmonizacija sa najnovijim izmenama Svetskog antidoping kodeksa koje su stupile na snagu godine. Najvažnije izmene u odnosu na prethodni Zakon o sprečavanju dopinga u sportu ( Sl. glasnik RS, br. 101/ dalje: Zakon iz godine) su: Pored dosadašnjih osam povreda koje su se odnosile na: 1) prisustvo zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u telesnom uzorku sportiste; 2) korišćenje ili pokušaj korišćenja doping sredstava; 3) odbijanje ili izbegavanje doping kontrole; 4) neispunjavanje obaveza u pogledu dostupnosti sportiste iz registrovane test grupe za testiranje izvan takmičenja; 5) ometanje ili pokušaj ometanja doping kontrole; 6) nedozvoljeno posedovanje doping sredstava; 7) neovlašćenu prodaju, transport, slanje, isporuku ili distribuciju doping sredstava i 8) davanje ili pokušaj davanja doping sredstava sportisti, uvode se još dve povrede antidoping pravila: nedozvoljeno udruživanje i saučesništvo koje se odnose na uspostavljanje odgovornosti i za osobe koje pomažu sportisti u povredi nekog pravila izvršeno je usklađivanje kaznene politike sa izmenama Svetskog antidoping kodeksa. Umesto precizno propisanog trajanja disciplinskih kazni koje izriču nacionalni sportski savezi sportistima (treba imati u vidu da su antidoping pravila prvenstveno sportska pravila) koje je predviđao Zakon iz godine u skladu sa Svetskim antidoping kodeksom iz godine, novim Zakonom je uveden fleksibilniji sistem utvrđivanja (sportskih) disciplinskih kazni upućivanjem na primenu odgovarajućih odredbi Svetskog antidoping kodeksa i pravila nadležnih međunarodnih sportskih saveza. Na ovaj način se stvaraju uslovi da naši propisi budu usklađeni i sa budućim izmenama kaznene politike u Svetskom antidoping kodeksu, kao i omogućavanje našim savezima da se usklade sa pravilima svojih nadležnih međunarodnih sportskih saveza. Precizirani su položaj, prava i obaveze Antidoping agencije Republike Srbije, na način kojim se omogućava ovoj ustanovi da dobije potvrdu Svetske antidoping agencije da je njen rad i dalje usklađen sa Svetskim antidoping kodeksom ( Code compliance ). Antidoping agencija Republike Srbije poseduje ovu potvrdu u odnosu na Svetski antidoping kodeks iz godine. Precizirane su obaveze nacionalnih sportskih saveza u vezi sa sprečavanjem dopinga u sportu, budući da je prethodna praksa pokazala da nacionalni sportski savezi nisu u potpunosti ispunjavali sve obaveze propisane Zakonom iz godine. Međunarodna konvencija protiv dopinga u sportu jasno je istakla da javne vlasti i organizacije zadužene za sport imaju komplementarnu odgovornost u sprečavanju i borbi protiv dopinga u sportu, posebno u pogledu obezbeđenja odgovarajućeg toka sportskih manifestacija, zasnovanog na principu fer pleja i zaštiti zdravlja njihovih učesnika. Utvrđena su prava i obaveze ovlašćenih antidoping organizacija u vezi sa prikupljanjem i obradom ličnih podataka sportista i drugih lica onda kada je to neophodno radi obavljanja njihovih antidoping aktivnosti, u skladu sa zahtevima koji proizilaze iz Zako- Pravni instruktor februar Br

84 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO na o zaštiti podataka o ličnosti ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008, 104/ dr. zakon, 68/ odluka US i 107/2012). Ukinuto je krivično delo Upotreba doping sredstava iz prethodnog zakona koje je predviđalo krivičnu odgovornost sportiste za namernu upotrebu dopinga na takmičenju, a visina zaprećenih kazni za krivična dela Omogućavanje upotrebe doping sredstava i Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet doping sredstava smanjena je i usklađena sa visinom zaprećenih kazni za srodna krivična dela koja se odnose na narkotike. Na ovaj način je usklađena krivičnopravna kaznena politika za doping sa srodnim krivičnim delima iz Krivičnog zakonika ( Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/ ispr., 107/ ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014). Novi Zakon utvrđuje sledeće obaveze nacionalnog sportskog saveza (nacionalni sportski savez je definisan u članu 4. stav 1. novog Zakona), a to je da: 1) sportskim pravilima utvrdi disciplinske mere i uredi postupak njihovog izricanja u slučajevima utvrđene povrede antidoping pravila, u skladu sa ovim zakonom, i da obezbedi da se u postupku izricanja mera licima odgovornim za doping poštuje njihova ličnost i pravo na odgovarajuću pravnu zaštitu (poštovanje privatnosti, pravovremeni pretres, jemčenje prava na pravno izjašnjenje, pošteno i nepristrasno telo za pretres, pravo na zastupnika o ličnom trošku, uvid u spise, podnošenje dokaza, standarde u pogledu dokazivanja dopinga, blagovremeno informisanje, pravovremena, pismena i obrazložena odluka, pravo na žalbu i dr.); - član 10. stav 1. tačka 1) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da usvoji sportska pravila kojim će utvrditi disciplinske mere za povredu antidoping pravila i urediti postupak za izricanje tih disciplinskih mera. Disciplinske mere koje se izriču za povredu antidoping pravila i postupak za njihovo izricanje moraju biti u skladu sa zakonom, Svetskim antidoping kodeksom i antidoping pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza (član 10. stav 4. novog Zakona). Nadležni nacionalni sportski savez je dužan da ova pravila donese u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu novog Zakona, odnosno do godine, kao i da ista dostavi ministarstvu nadležnom za poslove sporta i Antidoping agenciji Republike Srbije u roku od 15 dana od dana njihovog stupanja na snagu (član 11. Zakona). Antidoping agencija je u cilju pomoći savezima izradila model sportskih pravila kojim se utvrđuju disciplinske mere za povredu antidoping pravila i uređuje postupak njihovog izricanja i isti je dostupan na adresi: modeli/model-pravilnik-nacionalnog-granskog-sportskog-saveza.doc 2) obezbedi, u okvirima nadležnosti saveza, da sportistima, sportskim stručnjacima i drugim osobama za koje je utvrđena odgovornost za doping budu izrečene odgovarajuće disciplinske mere, u skladu s ovim zakonom i pravilima nadležne antidoping organizacije; - član 10. stav 1. tačka 2) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da licu koje učini povredu antidoping pravila izrekne mere koje su u skladu sa Svetskim antidoping kodeksom i antidoping pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza (član 10. stav 4. novog Zakona), a koje je utvrdio svojim sportskim pravilima. Prijavu za povredu antidoping pravila Nacionalnom sportskom savezu podnosi Antidoping agencija. Nacionalni sportski savez vodi postupak u prvom stepenu i ima rok od četiri meseca da donese odluku (član 10. stav 6. novog Zakona). Na odluku saveza žalba se može podneti Antidoping odboru Antidoping agencije Republike Srbije, koji je drugostepeno telo, osim ako nije određena, odnosno ugovorena nadležnost međunarodne sportske arbitraže (član 10. stav 5. novog Zakona). 3) ne prizna sportski rezultat u čijem postizanju je učestvovao dopingovani sportista; - član 10. stav 1. tačka 3) novog Zakona Rezultat u čijem je postizanju učestvovao dopingovani sportista se diskvalifikuje. Dok se rezultat individualnog sportiste uvek diskvalifikuje, u timskim sportovima se ovo vrši ukoliko je više od dva člana tima izvršilo povrede antidoping pravila (Svetski antidoping kodeks, član 11.2), s tim da je moguće utvrditi i stroža pravila. 4) ne dozvoli učešće na sportskoj priredbi sportisti, sportskom stručnjaku i drugom licu u ingerenciji nacionalnog sportskog saveza kome je izrečena mera zbog dopinga, ili je izrečena, u skladu sa ovim zakonom, kazna zbog učinjenog krivičnog dela ili prekršaja; - član 10. stav 1. tačka 4) novog Zakona U skladu sa članom 17. novog Zakona nijedno lice kome je izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ne može, za vreme trajanja mere, učestvovati u bilo kom svojstvu i u bilo kom sportu, na sportskim priredbama ili u aktivnostima (izuzev u ovlašćenim programima antidoping obrazovanja i rehabilitacije) u ingerenciji ovlašćenih antidoping organizacija, kao i onih koje organizuju ili dozvoljavaju organizacije u oblasti sporta u Republici Srbiji, osim ako je pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnih međunarodnih sportskih saveza drugačije određeno. Zabrana iz ovog člana obuhvata i zabranu obavljanja bilo kakvog posla, odnosno funkcije ili članstva u organima i radnim telima organizacija u oblasti sporta u Republici Srbiji. 5) donese program antidoping delovanja i dostavi ga Antidoping agenciji u roku od 15 dana; - član 10. stav 1. tačka 5) novog Zakona Međunarodna konvencija protiv dopinga u sportu predviđa komplementarnu odgovornost javnih vlasti i 82 Pravni instruktor februar Br. 86

85 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO organizacija u oblasti sporta u sprečavanju dopinga u sportu. U tom smislu neophodno je da nacionalni savez utvrdi sopstveni program antidoping delovanja, odnosno utvrdi antidoping aktivnosti (antidoping kontrole koje će se sprovesti o trošku saveza, preventivne, edukativne i slične aktivnosti) koje će preduzeti, u okvirima koje predviđa novi Zakon. Savez je dužan da program donese u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu novog Zakona, odnosno do godine, kao i da isti dostavi Antidoping agenciji Republike Srbije u roku od 15 dana. Antidoping agencija je u cilju pomoći savezima izradila model programa antidoping delovanja, koji je dat u osnovnim crtama i potrebno je da ga savezi prilagode svojim potrebama, aktivnostima i ciljevima. Model je dostupan na adresi: modeli/model-program-antidoping-delovanja.doc 6) obezbedi stalno individualno medicinsko praćenje kategorisanih sportista i u tom cilju donese potrebne akte i preduzme konkretne mere; - član 10. stav 1. tačka 6) novog Zakona Nadležni nacionalni sportski savez je dužan da obezbedi individualno medicinsko praćenje kategorisanih sportista. Ovo podrazumeva, pored uređivanja ove oblasti odgovarajućim aktima nadležnog nacionalnog sportskog saveza i preduzimanje konkretnih mera (npr. angažovanje lekara na nivou saveza, zdravstveno osiguranje kategorisanih sportista, briga o zdravlju kategorisanih sportista i sl.). 7) sportskim pravilima i u saradnji sa Antidoping agencijom obezbedi da se članovi nacionalnog sportskog saveza, a posebno sportski stručnjaci i registrovani sportisti svih uzrasnih kategorija neprekidno, a najmanje jedanput godišnje, obaveštavaju i edukuju o važećim propisima koji se odnose na doping u sportu i štetnim posledicama po zdravlje upotrebe doping sredstava; - član 10. stav 1. tačka 7) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da se stara da njegovi članovi budu edukovani o važećim antidoping propisima, kao i o štetnim posledicama koje upotreba doping sredstava izaziva, prvenstevno imajući u vidu tu štetne posledice po zdravlje. Ovo u osnovi podrazumeva uređivanje antidoping edukacije na nivou nacionalnog sportskog saveza u okviru Programa antidoping delovanja i sprovođenje antidoping edukacije u saradnji sa Antidoping agencijom najmanje jednom godišnje, ali svakako je potrebno učiniti i više na ovom polju. Rešavanje problema dopinga, kao negativne pojave u sportu, zahteva pored poznavanja i pridržavanja antidoping pravila i razvijanje svesti i pravilnog pristupa ovom problemu. To iziskuje stvarnu posvećenost, upoznavanje sa istorijom sporta i dopinga, štetnim posledicama dopinga po zdravlje, ali i filozofskim i etičkim pogledom na ovaj problem. 8) odgovarajućim opštim aktima obezbedi da članovi nacionalnog sportskog saveza poštuju obaveze koje proističu iz primene mera za sprečavanje dopinga u sportu; - član 10. stav 1. tačka 8) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da obezbedi u okviru svoje ingerencije da njegovi članovi poštuju sve obaveze koje proističu iz antidoping pravila. Ovo podrazumeva sankcionisanje članova koji ne poštuju obaveze koje proističu iz primene mera za sprečavanje dopinga u sportu, shodno zakonskim okvirima i pravilima nacionalnog sportskog saveza (disciplinske kazne, uskraćivanje finansijskih sredstava, isključivanje iz saveza i sl.). 9) odredi odgovorno lice za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga; - član 10. stav 1. tačka 9) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da odredi odgovorno lice za sprovođenje mera za sprečavanje dopinga utvrđenih novim Zakonom i sportskim pravilima, te programom antidoping delovanja saveza. Antidoping agencija je u cilju pomoći savezima izradila model ove Odluke i isti je dostupan na adresi: modeli/model-odluka-odg-lice-u-savezu.doc 10) najmanje 21 dan pre održavanja takmičenja koje organizuje, ili koje je pod njegovom kontrolom, prijavi takmičenje Antidoping agenciji, kao i da najkasnije do kraja tekuće godine dostavi Antidoping agenciji kalendar takmičenja za narednu godinu; - član 10. stav 1. tačka 10) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da najmanje 21 dan pre takmičenja prijavi takmičenje Antidoping agenciji, kao i da do kraja godine dostavi Antidoping agenciji kalendar takmičenja za narednu godinu. Savezi koji kalendar takmičenja utvrđuju početkom godine, mogu da do kraja godine dostave Antidoping agenciji obaveštenje o tome, a da kalendar dostave naknadno po usvajanju, bez odlaganja. 11) najmanje jedanput u šest meseci obavesti Antidoping agenciju o planovima treninga i priprema vrhunskih sportista i nacionalnih sportskih reprezentacija; - član 10. stav 1. tačka 11) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da najmanje jednom u šest meseci obavesti Antidoping agenciju, o planovima treninga i priprema vrhunskih sportista i reprezentacije. Ukoliko u navedenom periodu nema priprema i planova, Nacionalni sportski savez dostavlja Antidoping agenciji obaveštenje o tome. 12) uskrati u potpunosti finansiranje sportista, sportskih stručnjaka, sportskih organizacija i drugih lica koja ne poštuju važeća antidoping pravila; - član 10. stav 1. tačka 12) novog Zakona Lice koje ne poštuje važeća antidoping pravila ne može biti finansirano od strane saveza. Pravni instruktor februar Br

86 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO 13) kontroliše antidoping programe svojih članica, kao i sprovođenje tih programa; - član 10. stav 1. tačka 13) novog Zakona Nacionalni sportski savez je u obavezi da kontroliše antidoping programe svojih članova. 14) na kraju godine obavesti ministarstvo nadležno za poslove sporta i Antidoping agenciju o merama za borbu protiv dopinga preduzetim u toku godine; - član 10. stav 1. tačka 14) novog Zakona Nacionalni sportski savez je dužan da krajem godine dostavi ministarstvu nadležnom za poslove sporta i Antidoping agenciji izveštaj o antidoping merama preduzetim u toku godine (broj kontrolisanih sportista, izrečene mere za povrede antidoping pravila, održane edukacije i sl.). 15) u sportu u kome se takmiče životinje utvrdi i sprovede antidoping pravila za životinje koje učestvuju u tom sportu, u skladu sa pravilima Antidoping agencije i nadležnog međunarodnog sportskog saveza; - član 10. stav 1. tačka 15) novog Zakona Savez u sportu u kome se takmiče životinje dužan je da uskladi pravila sa novim Zakonom, pravilima Antidoping agencije i pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza. 16) ne dozvoli obavljanje bilo koje sportske aktivnosti i sportske delatnosti ili bilo koje funkcije u okvirima nadležnosti saveza licu kome je, u skladu sa ovim zakonom, izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ili krivična ili prekršajna kazna, za vreme trajanja izrečene mere, odnosno kazne; - član 10. stav 1. tačka 16) novog Zakona Kao što je gore navedeno, u skladu sa članom 17. Zakona nijedno lice kome je izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ne može, za vreme trajanja mere, učestvovati u bilo kom svojstvu i u bilo kom sportu, na sportskim priredbama ili u aktivnostima (izuzev u ovlašćenim programima antidoping obrazovanja i rehabilitacije) u ingerenciji ovlašćenih antidoping organizacija, kao i onih koje organizuju ili dozvoljavaju organizacije u oblasti sporta u Republici Srbiji, osim ako je pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnih međunarodnih sportskih saveza drugačije određeno. Zabrana iz ovog člana obuhvata i zabranu obavljanja bilo kakvog posla, odnosno funkcije ili članstva u organima i radnim telima organizacija u oblasti sporta u Republici Srbiji. 17) na polufinalima i finalima nacionalnih prvenstava, kao i polufinalima ili finalima plej of nacionalnih takmičenja organizuju doping kontrolu u skladu sa ovim zakonom, i da snose troškove sprovođenja doping kontrole; - član 10. stav 1. tačka 17) novog Zakona U skladu sa zakonskom odredbom, neophodno je da nacionalni sportski savez u okviru svojih sredstava opredeli sredstva za sprovođenje kontrola u minimalnoj meri na polufinalima i finalima nacionalnih prvenstava, kao i polufinalima ili finalima plej of nacionalnih takmičenja. 18) promoviše jačanje vrednosti sportske etike, fer pleja i zdravlja sportista; - član 10. stav 1. tačka 18) novog Zakona Kriterijumi koji su usvojeni međunarodnim antidoping pravilima za označavanje neke supstance kao zabranjenje ne obuhvataju samo delovanje te supstance na sportske performance čime se narušava fer plej, već i štetnost te supstance po zdravlje sportista i narušavanje etike sporta korišćenjem dopinga. U skladu sa tim načelima, utvrđena je obaveza saveza da promoviše jačanje vrednosti sportske etike, fer pleja i zdravlja sportista. U slučaju da savez ne poštuje obaveze propisane članom 10, stav 1, tač. 1) do 18), takav savez ne može dobijati sredstva iz javnih prihoda. Nacionalni sportski savez poštuje obaveze u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Nacionalni sportski savez je dužan da se stara da podaci o ličnosti sportista i drugih lica nad kojima vrše radnje obrade u svrhe sprovođenja antidoping aktivnosti ne budu dostavljeni neovlašćenom licu, kao i da uskrati dostavljanje tih podataka ukoliko organizacija kojoj se podaci dostavljaju ne garantuje odgovarajuću zaštitu podataka - član 4. novog Zakona. Zakon iz godine nije utvrđivao obaveze u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Prema novom Zakonu, nadležni nacionalni sportski savez može, u skladu sa zakonom, činiti dostupnim podatke o ličnosti ovlašćenoj stranoj antidoping organizaciji (nadležni međunarodni sportski savez, Svetska antidoping agencija, Međunarodni olimpijski komitet, Međunarodni paraolimpijski komitet) ukoliko je to potrebno za: 1) odobravanje izuzetaka za terapeutsku upotrebu; 2) planiranje, koordinaciju u sprovođenju doping kontrole sportiste; 3) obaveštavanje o rezultatima sprovedene doping kontrole i utvrđivanje odgovornosti zbog povrede antidoping pravila. Nadležni nacionalni sportski savez obavezan je da se stara o tome da podaci o ličnosti ne budu dostavljeni neovlašćenom licu, kao i da uskrati dostavljanje tih podataka ukoliko organizacija kojoj se podaci dostavljaju ne garantuje odgovarajuću zaštitu podataka. Nadležni nacionalni sportski savez može objaviti identitet sportiste ili drugog lica protiv koga je pokrenut postupak zbog povrede antidoping pravila tek posle obaveštavanja sportiste ili drugog lica o povredi koja mu se stavlja na teret, kao i obaveštavanja Svetske antidoping agencije i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Kazna za dostavljanje podataka neovlašćenom licu iznosi: - od do dinara za savez i - od do dinara za odgovorno lice, shodno članu 57. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. 84 Pravni instruktor februar Br. 86

87 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Model ODLUKA O IMENOVANJU LICA ODGOVORNOG ZA NADZOR NAD SPROVOĐENJEM MERA ZA SPREČAVANJE DOPINGA Na osnovu člana 10. stav 1. tačka 9) Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/14), (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza), donosi ODLUKU o imenovanju lica odgovornog za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga Određuje se kao odgovorno lice u (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza) za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga. Prema članu 10. stav 1. tačka 9) Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/14) nacionalni sportski savezi su dužni da odrede lice odgovorno za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga unutar saveza. U skladu sa navedenim donosi se ova Odluka. Odluka stupa na snagu danom donošenja. Odluku dostaviti Antidoping agenciji Republike Srbije. U dana godine ZA (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza) Model PRAVILNIK O DISCIPLINSKIM MERAMA I POSTUPKU NJIHOVOG IZRICANJA U SLUČAJEVIMA UTVRĐENE POVREDE ANTIDOPING PRAVILA Na osnovu člana 10. stav 1. tačka 1) Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/14), a u skladu sa Svetskim antidoping kodeksom i pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza, (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza), donosi PRAVILNIK O DISCIPLINSKIM MERAMA I POSTUPKU NJIHOVOG IZRICANJA U SLUČAJEVIMA UTVRĐENE POVREDE ANTIDOPING PRAVILA I Predmet uređivanja Član 1 Ovim pravilnikom se utvrđuju disciplinske mere i uređuje postupak njihovog izricanja u slučajevima utvrđene povrede antidoping pravila, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza), (u daljem tekstu: Savez) dužan je da obezbedi, u okvirima svoje nadležnosti, da sportistima, sportskim stručnjacima i drugim osobama za koje je utvrđena odgovornost za doping budu izrečene odgovarajuće disciplinske mere, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza, kao i da ne prizna sportski rezultat u čijem postizanju je učestvovao dopingovani sportista i ne dozvoli Pravni instruktor februar Br

88 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO učešće na sportskoj priredbi sportisti, sportskom stručnjaku i drugom licu u ingerenciji Saveza kome je izrečena mera zbog dopinga, ili mu je izrečena, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, kazna zbog učinjenog krivičnog dela ili prekršaja. Savez je dužan da obezbedi da se u postupku izricanja mera licima odgovornim za doping poštuje njihova ličnost i pravo na odgovarajuću pravnu zaštitu (poštovanje privatnosti, pravovremeni pretres, jemčenje prava na pravno izjašnjenje, pošteno i nepristrastno telo za pretres, pravo na zastupnika o ličnom trošku, uvid u spise, podnošenje dokaza, standarde u pogledu dokazivanja dopinga, blagovremeno informisanje, pravovremena, pismena i obrazložena odluka, pravo na žalbu i dr). II Definicija dopinga i povrede antidoping pravila Član 2 Doping u sportu je zabranjen. Doping u sportu, u smislu Zakona o sprečavanju dopinga u sportu, jeste postojanje jedne ili više povreda antidoping pravila utvrđenih Zakonom. Član 3 Povreda antidoping pravila postoji u slučajevima: 1) prisustva zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u telesnom uzorku sportiste; 2) korišćenja ili pokušaja korišćenja (primena, unošenje, ubrizgavanje ili konzumiranje na bilo koji način) zabranjene supstance ili zabranjenog metoda (u daljem tekstu: doping sredstva); 3) odbijanja, ili nepristupanja bez zadovoljavajućeg opravdanja, davanja uzorka posle obaveštenja o doping kontroli ili izbegavanja davanja uzorka na drugi način; 4) tri vezana neispunjavanja obaveza utvrđenih pravilima ovlašćene antidoping organizacije u pogledu dostupnosti sportiste iz registrovane test grupe za testiranje izvan takmičenja, kao i nepružanja podataka o boravištu i propuštanja objavljenih testiranja izvan takmičenja, u periodu propisanom od strane ovlašćene antidoping organizacije; 5) ometanja ili pokušaja ometanja bilo kojeg dela doping kontrole; 6) nedozvoljenog posedovanja doping sredstava; 7) neovlašćene prodaje, transporta, slanja, isporuke ili distribucije zabranjene doping supstance ili zabranjenog doping metoda (bilo fizički, elektronski ili nekim drugim načinom) od strane sportiste, osoba koje pomažu sportisti ili posredstvom trećeg lica, bilo kom licu koje je u ingerenciji neke organizacije u oblasti sporta, ili pokušaj takvog postupanja; 8) davanja ili pokušaja davanja ili propisivanja ili pokušaja propisivanja doping sredstava; 9) saučesništva, podsticanja, pomaganja, podržavanja, prikrivanja, stvaranja uslova ili bilo kog drugog vida učestvovanja u povredi ili pokušaju povrede antidoping pravila ili u kršenju izrečene mere zbog povrede antidoping pravila; 10) udruživanja sportiste ili druge osobe koja je u nadležnosti ovlašćene antidoping organizacije sa osobom koja pomaže sportisti kojoj traje izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ili je u krivičnom, prekršajnom ili drugom postupku kažnjena zbog dela koje predstavlja povredu antidoping pravila u smislu ovog zakona, ukoliko joj kazna još uvek traje ili je prošlo manje od šest godina od izricanja takve kazne ili sa osobom koja je posrednik ili predstavnik takve osobe. Povreda antidoping pravila iz stava 1. tač. 1), 2), 6), 7), 8) i 9) ovog člana ne postoji u slučajevima odobrenih izuzetaka za terapeutsku upotrebu. Pod osobama koje pomažu sportisti u smislu Zakona o sprečavanju dopinga u sportu podrazumevaju se vaspitači, treneri, menadžeri, agenti, osoblje tima, zvaničnici, zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici i drugo osoblje koje radi sa ili vrši tretman sportista koji učestvuju ili se pripremaju za sportsko takmičenje. Član 4 Dužnost svakog sportiste je da osigura da nijedna zabranjena supstanca ne uđe u njegovo telo. Sportisti su odgovorni za prisustvo bilo koje zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u njihovom telesnom uzorku. U skladu s tim, da bi se ustanovila povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 1) ovog pravilnika, nije neophodno da u postupanju sportiste postoji namera, propust, nemar ili svesno korišćenje. Dovoljan dokaz povrede antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 1) ovog pravilnika postoji kada je utvrđeno bilo šta od sledećeg: prisustvo zabranjene supstance ili njenog metabolita ili markera u uzorku A, a sportista ne zahteva analizu uzorka B i uzorak B nije analiziran, ili je uzorak B analiziran i takođe je potvrdio prisustvo 86 Pravni instruktor februar Br. 86

89 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera koji su nađeni u uzorku A; ili kada je uzorak B podeljen u dve bočice i kada analiza uzorka u drugoj bočici potvrđuje prisustvo zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera pronađenih u prvoj bočici. Povredu antidoping pravila predstavlja prisustvo bilo koje količine zabranjene supstance ili njenih metabolita ili markera u telesnom uzorku sportiste, osim ukoliko je u Listi zabranjenih doping sredstava posebno određena količina koja se zahteva za postojanje povrede ili je u skladu sa posebnim kriterijumima ustanovljenim u Listi zabranjenih doping sredstava ili međunarodnim standardima odobrenim od strane Svetske antidoping agencije utvrđeno da je prisustvo zabranjene supstance endogenog porekla. Član 5 Korišćenje ili pokušaj korišćenja doping sredstava može biti ustanovljeno bilo kojim pouzdanim dokazom, kao što su priznanje sportiste, izjava svedoka, dokumentovani dokazi, zaključci izvedeni iz dužeg praćenja, uključujući podatke koji su prikupljeni kao deo biološkog pasoša sportiste, ili druge relevantne analitičke informacije. Dužnost svakog sportiste je da ne koristi doping sredstva. Nije neophodna namera, propust, nemar ili svesna upotreba od strane sportiste da bi postojala povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 2) ovog pravilnika. Uspeh ili neuspeh korišćenja doping sredstava nisu relevantni za ustanovljavanje povrede antidoping pravila. Da bi nastala povreda antidoping pravila dovoljno je da su zabranjena supstanca ili zabranjeni metod korišćeni ili da je postojao pokušaj korišćenja. Član 6 Sportisti i drugi učesnici u obavljanju sportskih aktivnosti i delatnosti dužni su da dozvole i omoguće obavljanje doping kontrole. Sportisti koji odbije, ne pristupi, izbegne ili onemogući doping testiranje, izreći će se mera zbog povrede antidoping pravila kao da je na doping testu bio pozitivan, a u slučaju takvog pokušaja, može mu se mera izreći i ako doping test bude negativan. Član 7 Povreda antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 4) ovog pravilnika nastupa u slučaju bilo koje kombinacije tri vezana neispunjavanja obaveza utvrđenih pravilima ovlašćene antidoping organizacije u pogledu dostupnosti sportiste iz registrovane test grupe za testiranje izvan takmičenja (nepružanja podataka o boravištu ili propuštanje testiranja izvan takmičenja) u periodu od 12 meseci. III Dokazivanje dopinga Član 8 Savez ima obavezu da utvrdi da je došlo do povrede antidoping pravila. Povreda antidoping pravila mora biti dokazana na uverljiv način, u zadovoljavajućem stepenu uverljivosti imajući u vidu ozbiljnost iznetih optužbi. Zahtevani stepen uverljivosti pri oceni dokaza, u svim slučajevima mora biti veći od nivoa podjednake uverljivosti, ali manji od dokazivanja na nivou izvan svake osnovane sumnje. Kada je Svetskim antidoping kodeksom određeno da je teret dokazivanja na sportisti ili drugom licu za koga postoji sumnja da je izvršilo povredu antidoping pravila, za pobijanje pretpostavke ili za dokazivanje određene činjenice ili okolnosti, zahtevani stepen uverljivosti će biti dokazivanje na nivou podjednake uverljivosti. Član 9 Činjenice u vezi sa povredama antidoping pravila mogu se utvrditi bilo kojim pouzdanim sredstvima, uključujući i priznanje. Na dokazivanje u slučajevima dopinga primenjuju se sledeća pravila: 1) Za analitičke metode ili usvojena ograničenja koje je odobrila Svetska antidoping agencija nakon konsultacija u okviru relevantne naučne zajednice i koje su bile predmet stručne ocene, važi pretpostavka da su naučno validne. Svaki sportista ili drugo lice koje želi da pobije pretpostavku takve naučne zasnovanosti, mora kao preduslov takvom osporavanju, da obavesti Svetsku antidoping agenciju o osporavanju i osnovama za osporavanje. Međunarodna arbitraža za sport u Lozani (u daljem tekstu: CAS), na svoju inicijativu može, takođe, da obavesti Svetsku antidoping agenciju o takvom osporavanju. Na zahtev Svetske antidoping agencije, CAS će imenovati odgovarajuće naučne eksperte koji će pružiti stručnu pomoć CAS pri evaluaciji osporavanja. U roku od 10 dana od dana prijema obaveštenja i dokumentacije od CAS, Svetska antidoping agencija će imati pravo da interveniše kao stranka u sporu, pojavi se kao prijatelj suda (amicus curiae) ili na drugi način priloži dokaze u postupku. Pravni instruktor februar Br

90 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO 2) Za laboratorije koje je Svetska antidoping agencija akreditovala ili odobrila, važi pretpostavka da su sprovele analizu uzoraka i proceduru čuvanja u skladu sa Međunarodnim standardima za laboratorije. Sportista ili drugo lice može pobiti ovu pretpostavku dokazujući da je došlo do odstupanja od primene Međunarodnih standarda za laboratorije, za koje je osnovano sumnjati da je prouzrokovalo nepovoljni analitički nalaz. Ako sportista ili drugo lice pobije pretpostavku ukazujući da je došlo do odstupanja od primene Međunarodnih standarda za laboratorije, za koje je osnovano sumnjati da je prouzrokovalo nepovoljni analitički nalaz, teret dokazivanja da odstupanje nije prouzrokovalo nepovoljan analitički nalaz snosi Savez i/ili ovlašćena antidoping organizacija. 3) Odstupanje od bilo kojih drugih Međunarodnih standarda ili drugog antidoping pravila ili procedure iz Svetskog antidoping kodeksa ili pravila antidoping organizacije, koje nije takvo da je moglo da prouzrokuje nepovoljan analitički nalaz ili drugu povredu antidoping pravila, neće imati uticaja na ništavost dokaza koji ukazuju na povredu antidoping pravila ili rezultate koji predstavljaju nepovoljan analitički nalaz. Ako sportista ili drugo lice dokažu da je došlo do odstupanja od bilo kojih drugih Međunarodnih standarda ili drugog antidoping pravila ili procedure, za koje je osnovano sumnjati da je prouzrokovalo nepovoljni analitički nalaz ili neku drugu povredu antidoping, onda je Savez i/ili ovlašćena antidoping organizacija dužna da dokaže da takvo odstupanje nije prouzrokovalo nepovoljan analitički nalaz ili činjenično stanje na kome se zasniva tvrdnja da je počinjena neka druga povreda antidoping pravila. 4) Činjenice ustanovljene odlukom suda ili drugog ovlašćenog disciplinskog tela, koja nije podložna žalbi, prihvataju se kao nepobitan dokaz protiv sportiste ili drugog lica na koje se odnose ove činjenice, osim u slučaju da sportista ili drugo lice dokažu da je ta odluka suprotna načelima prirodnog prava. 5) Disciplinska komisija koja vodi pretres u cilju utvrđivanja da li je počinjena povreda antidoping pravila ima pravo da utvrdi da su sportista ili drugo lice koji su osumnjičeni za povredu pravila, počinili povredu, ukoliko sportista ili drugo lice odbiju, a obavešteni su unapred o pretresu u razumnom vremenskom roku, da učestvuju u pretresu (bilo lično, bilo telefonski - kako odredi disciplinska komisija) i da odgovore na pitanja disciplinske komisije ili ovlašćene antidoping organizacije, vezano za povredu antidoping pravila za koju se terete. IV Lista zabranjenih doping sredstava Član 10 Listu zabranjenih doping sredstava utvrđuje Antidoping agencija Republike Srbije, u skladu sa Evropskom konvencijom o sprečavanju dopinga u sportu i Međunarodnim standardima za listu zabranjenih sredstava odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. Listom zabranjenih doping sredstava su određene supstance i metode koje su uvek zabranjene (na takmičenju i izvan takmičenja), kao i one koje su zabranjene samo na takmičenju. Specifične supstance su one supstance za koje postoji veća verovatnoća da će ih sportista koristiti u druge svrhe, a ne za poboljšanje sportskih performansi, i koje su kao takve određene Listom zabranjenih doping sredstava. Član 11 Sportista može zatražiti od Antidoping agencije Republike Srbije da ga oslobodi zabrane upotrebe doping sredstava, u slučaju kada postoji jasna i nužna medicinska potreba. Antidoping agencija Republike Srbije donosi odluku o odobravanju izuzetaka za terapeutsku upotrebu, u skladu sa pravilima za odobravanje izuzetaka za terapeutsku upotrebu, odnosno u skladu sa Međunarodnim standardima za proces odobravanja izuzetaka za terapeutsku upotrebu odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. V Testiranje i istraga Član 12 Antidoping agencija Republike Srbije uređuje, određuje, organizuje i sprovodi doping kontrolu na sportskim takmičenjima i izvan sportskih takmičenja, osim one koju sprovodi nadležni međunarodni sportski savez na međunarodnim takmičenjima koja se organizuju u Republici Srbiji. 88 Pravni instruktor februar Br. 86

91 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Savez je dužan da na polufinalima i finalima nacionalnih prvenstava, kao i polufinalima ili finalima plej of nacionalnih takmičenja organizuje doping kontrolu u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu i da snosi troškove sprovođenja doping kontrole. Savez može predložiti Antidoping agenciji Republike Srbije da sprovede doping kontrolu na određenim takmičenjima ili doping kontrolu izvan takmičenja određenih timova, trening grupa ili pojedinih sportista, uz snošenje troškova sprovođenja doping kontrole. Član 13 Svetska antidoping agencija i nadležni međunarodni sportski savez, kao i organizatori međunarodnih sportskih takmičenja, nadležni su za doping kontrolu sportista na sportskim takmičenjima i izvan sportskih takmičenja, na način na koji je to utvrđeno i u skladu sa pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Član 14 Savez i svi njegovi članovi dužni su da prijave sve informacije koje ukazuju ili se odnose na povrede antidoping pravila Antidoping agencije Republike Srbije i nadležnom međunarodnom sportskom savezu, kao i da učestvuju u istragama koje sprovodi bilo koja antidoping organizacija koja ima nadležnost za sprovođenje istrage. Član 15 Savez je dužan da snažno deluje na sprečavanju svih potencijalnih povreda antidoping pravila, u okviru svoje nadležnosti, uključujući istragu u svakom pojedinačnom slučaju da li su pomoćno osoblje sportiste ili druga lica bili umešani u doping sportiste, da osigura pravilno izricanje mera i da sprovode automatsku istragu nad pomoćnim osobljem sportiste u slučaju bilo koje povrede antidoping pravila koje uključuje maloletnika ili pomoćno osoblje sportiste koje je bilo deo tima više od jednog sportiste koji je načinio povredu antidoping pravila. VI Analiza uzoraka Član 16 Analiza uzoraka sa doping kontrole vrši se u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu i u skladu sa pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. VII Vođenje rezultata (menadžment rezultata) Član 17 Vođenje rezultata vrši se u skladu sa odredbama Pravilnika o doping kontroli na sportskim takmičenjima i izvan takmičenja Antidoping agencije Republike Srbije, kao i u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu i pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Član 18 Savez pokreće postupak za utvrđivanje povrede antidoping pravila na osnovu obaveštenja Antidoping agencije Republike Srbije o povredi antidoping pravila. Član 19 Sportista ili drugo lice kome je stavljena na teret povreda antidoping pravila, ima pravo da se u roku od sedam dana od dana prijema obaveštenja o pozitivnom rezultatu analize uzetog uzorka, odnosno o povredi antidoping pravila, pismeno izjasni Savezu i Antidoping agenciji Republike Srbije o primljenom obaveštenju i svim okolnostima konkretnog slučaja. Član 20 Svaki sportista ima pravo da zahteva i prisustvuje analizi uzorka B, o svom trošku, da bi se utvrdilo da li i taj uzorak pokazuje prisustvo iste zabranjene supstance koja je otkrivena u uzorku A, u skladu sa odredbama Pravilnika o doping kontroli na sportskim takmičenjima i izvan takmičenja Antidoping agencije Republike Srbije. Član 21 Nakon isteka roka za izjašnjenje iz člana 19. ovog pravilnika, sportista, odnosno druga lica koja su učestvovala u povredi antidoping pravila, mogu biti pre donošenja konačne odluke o odgovornosti, privremeno suspendovani iz učestvovanja u bilo kom svojstvu i u bilo kom sportu, na sportskim priredbama ili u aktivnostima u Pravni instruktor februar Br

92 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO ingerenciji ovlašćenih antidoping organizacija, kao i onih koje organizuju ili dozvoljavaju organizacije u oblasti sporta u Republici Srbiji (privremena suspenzija). Pri odlučivanju o privremenoj suspenziji u obzir se uzimaju: sankcije koje se mogu očekivati; koje antidoping pravilo je povređeno; mogući stepen krivice sportiste, odnosno drugog lica. Ukoliko postoji pozitivan A nalaz, koji se ne može opravdati niti odobrenim TUE niti očiglednim odstupanjima od međunarodnih standarda za testiranje i laboratorijske analize, koji dovode u pitanje ispravnost dobijenih rezultata, sportista se obavezno privremeno suspenduje. Od izricanja privremene suspenzije u slučaju iz prethodnog stava može se izuzetno odustati u slučaju kada Savez nađe na osnovu izjašnjenja sportiste, da postoji osnovana sumnja u ispravnost pozitivnog A nalaza, ili da postoji potreba da se radi razjašnjenja stanja stvari sprovedu dodatna ispitivanja ili ako postoji osnovana sumnja u skrivljenu povredu antidoping pravila. Prilikom donošenja odluke vodiće se računa kako o interesima sportiste tako i interesima svih ostalih sportista na jednakost šansi i poštovanje fer pleja. Član 22 Za izricanje privremene suspenzije nadležan je predsednik disciplinske komisije Saveza, a ukoliko ne bude doneta blagovremeno nju će, u skladu sa Pravilnikom o doping kontroli na sportskim takmičenjima i izvan takmičenja Antidoping agencije Republike Srbije, doneti predsednik Antidoping odbora Antidoping agencije Republike Srbije. Ukoliko odluka o privremenoj suspenziji nije doneta, sportista ili drugo lice, ima pravo da samostalno, na dobrovoljnoj bazi, u pisanoj formi da izjavu o prihvatanju privremene suspenzije i nakon toga se povuče iz takmičenja. Kopija dobrovoljnog pristanka na privremenu suspenziju prosleđuje se svakoj strani koja prima obaveštenje o počinjenoj povredi antidoping pravila. Prihvatanje privremene suspenzije od strane sportiste ili drugog lica nije priznanje i neće biti korišćeno na bilo koji način kao dodatni dokaz protiv sportiste ili drugog lica. Član 23 Suspendovano lice ima pravo žalbe Antidoping odboru Antidoping agencije Republike Srbije na odluku o suspenziji, u skladu sa Pravilnikom o utvrđivanju odgovornosti lica koje je učinilo povredu antidoping pravila Antidoping agencije Republike Srbije. VIII Pravo na pravičan pretres i obaveštenje o odluci Član 24 Svakom licu za koje postoji sumnja da je počinilo povredu antidoping pravila, Savez je dužan da obezbedi, kao minimum, pravičan pretres, u razumnom vremenskom roku, od strane disciplinske komisije koja je dužna da pretres vodi pravično i nepristrasno. Član 25 Savez će, po pravilu, najkasnije sedam dana nakon prijema obaveštenja Antidoping agencije Republike Srbije da je određeno lice učinilo povredu antidoping pravila da pokrene pred disciplinskom komisijom postupak za utvrđivanje odgovornosti za povredu antidoping pravila. Usmena rasprava trebala bi, po pravilu, da se održi najkasnije četiri nedelje nakon isteka roka iz stava 1. ovog člana. Dopušteni dokazi su: saslušanje stranaka, saslušanje svedoka, isprave, uviđaj, veštačenje, priznanje. Disciplinska komisija može izuzetno odlučiti i da se ne održi usmena rasprava i da se vodi postupak na osnovu isprava i drugih pismenih dokumenata ukoliko je lice koje je okrivljeno za povredu antidoping pravila sa time saglasno ili je priznalo povredu antidoping pravila ili odbija da učestvuje u postupku. Antidoping agencija Republike Srbije uvek ima pravo da se pojavi kao stranka u postupku utvrđivanja odgovornosti za povredu antidoping pravila. Član 26 U opravdanim slučajevima, kada je hitno postupanje u utvrđivanju povrede antidoping pravila, neophodno da bi se utvrdilo da li sportista može da učestvuje na sportskoj priredbi ili tokom sportske priredbe kada odluka o povredi antidoping pravila utiče na validnost rezultata sportiste ili na dalje učešće na priredbi, pretres može biti održan po hitnom postupku. 90 Pravni instruktor februar Br. 86

93 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Član 27 U slučaju da lice kome se stavlja na teret povreda antidoping pravila izbegava pretres, disciplinska komisija donosi odluku na osnovu dokaza koji su podneti. Izbegavanje pretresa može biti izričito ili propuštanjem sportiste ili drugog lica da odgovore na tvrdnju da je počinjena povreda antidoping pravila, u roku od 10 dana od dana kad mu je dostavljena prijava za odgovor. Član 28 Savez je u obavezi da prvostepenu odluku o utvrđivanju odgovornosti lica za povredu antidoping pravila dostavi bez odlaganja svim licima koja su ovlašćena da izjave žalbu na tu odluku u skladu sa Pravilnikom o utvrđivanju odgovornosti lica koje je učinilo povredu antidoping pravila Antidoping agencije Republike Srbije. Član 29 Žalba na odluku Saveza u vezi utvrđivanja odgovornosti lica zbog povrede antidoping pravila podnosi se Antidoping odboru Antidoping agencije Republike Srbije, u skladu sa Pravilnikom o utvrđivanju odgovornosti lica koje je učinilo povredu antidoping pravila Antidoping agencije Republike Srbije, osim ako u skladu sa zakonom nije određena, odnosno ugovorena nadležnost međunarodne sportske arbitraže. Član 30 U slučaju da Savez ne izrekne propisane disciplinske mere u roku od četiri meseca od podnošenja prijave za učinjenu povredu antidoping pravila, odgovornost lica koje je učinilo povredu antidoping pravila utvrđuje Antidoping odbor Antidoping agencije Republike Srbije. Član 31 Savez je u obavezi da o slučajevima pravnosnažno utvrđene povrede antidoping pravila obavesti sportskog inspektora radi pokretanja prekršajnog ili krivičnog postupka u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu. Član 32 Antidoping agencija Republike Srbije, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, objavljuje na svom veb sajtu identitet sportiste ili drugog lica, osim ukoliko je u pitanju maloletno lice, za koje je prvostepenom ili konačnom odlukom utvrđeno da je počinilo povredu antidoping pravila, s tim da je ta informacija javno dostupna dok traje vremenski period kazne, odnosno 30 dana ukoliko je vremenski period kazne manji od 30 dana. Uz ime i prezime kažnjenog lica objavljuju se i podaci o grani sporta kojom se lice bavi, povredi antidoping pravila, zabranjenoj supstanci ili metodu koji je korišćen i izrečenim merama. Član 33 Zbog povrede antidoping pravila koju je počinio sportista međunarodnog ili nacionalnog ranga, uz saglasnost sportiste, antidoping organizacije nadležne za vođenje rezultata, Svetske antidoping agencije, i svake druge antidoping organizacije koja ima pravo žalbe na prvostepenu odluku CAS-u, može se sprovesti objedinjeni pretres pred CAS-om, bez obaveze prethodnog pretresa. IX Disciplinske mere koje se izriču zbog povreda antidoping pravila Član 34 Disciplinske mere koje se izriču zbog povrede antidoping pravila jesu: 1) diskvalifikacija sportskih rezultata; 2) privremena suspenzija; 3) zabrana učešća na takmičenjima; 4) zabrana obavljanja poslova u oblasti sporta; 5) druge mere utvrđene Svetskim antidoping kodeksom i sportskim pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Član 35 Nijedno lice kome je izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ne može, za vreme trajanja mere, učestvovati u bilo kom svojstvu i u bilo kom sportu, na sportskim priredbama ili u aktivnostima (izuzev u ovlašćenim programima antidoping obrazovanja i rehabilitacije) u ingerenciji ovlašćenih antidoping organizacija, kao i onih koje organizuju ili dozvoljavaju organizacije u oblasti sporta u Republici Srbiji, osim ako je pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza drugačije određeno. Pravni instruktor februar Br

94 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Zabrana iz stava 1. ovog člana obuhvata i zabranu obavljanja bilo kakvog posla, odnosno funkcije ili članstva u organima i radnim telima organizacija u oblasti sporta u Republici Srbiji. Sportista ostaje podložan doping kontroli i za vreme trajanja mere. Član 36 Lica za koja se utvrdi da su odgovorna za doping odgovaraju za štetu koja nastane za druga lica prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Član 37 Sportista ili sportski stručnjak za koga se utvrdi da je odgovoran za doping gubi za vreme trajanja izrečene mere status koji ima na osnovu propisa kojim se uređuje nacionalna kategorizacija sportista, odnosno nacionalna kategorizacija sportskih stručnjaka. Član 38 Alternativa 1 - za individualne sportove: Povreda antidoping pravila u vezi sa testiranjem na takmičenju, automatski dovodi do diskvalifikacije pojedinačnog rezultata postignutog na tom takmičenju uz sve prateće posledice, uključujući i oduzimanje svih medalja, bodova i nagrada. Ukoliko se nagrada daje timu, diskvalifikacija ili druga disciplinska mera protiv tima kada su jedan ili više članova tima načinili povredu antidoping pravila biće određena na osnovu pravila nadležnog međunarodnog sportskog saveza. U slučaju povrede antidoping pravila koja je nastupila tokom ili u vezi sa sportskom priredbom, Disciplinska komisija će diskvalifikovati, osim rezultata iz prethodnog stava, i sve druge pojedinačne rezultate sportiste postignute na toj sportskoj priredbi sa svim pratećim posledicama, uključujući i oduzimanje svih medalja, bodova i nagrada, osim ako sportista dokaže da u njegovom postupanju nije bilo propusta ili nemara pri povredi i ako ne postoji velika verovatnoća da su rezultati na drugim takmičenjima u okviru sportske priredbe, postignuti pod uticajem njegove povrede antidoping pravila. Pored automatske diskvalifikacije rezultata ostvarenog na takmičenju na kome je prikupljen pozitivan uzorak, svi drugi rezultati na takmičenjima koji su postignuti od datuma kada je prikupljen pozitivan uzorak (bilo na takmičenju ili izvan takmičenja), ili od kada je počinjena neka druga povreda antidoping pravila, pa do početka privremene suspenzije ili perioda zabrane, biće, osim ako pravičnost ne nalaže drugačije, diskvalifikovani uz sve posledice koje iz toga proizilaze, uključujući oduzimanje svih medalja, bodova i nagrada. Alternativa 2 - za timske sportove: Povreda antidoping pravila od strane individualnog sportiste iz tima u vezi sa testiranjem na takmičenju, automatski dovodi do oduzimanja bilo koje nagrade koju primi taj sportista na tom takmičenju. Ako se utvrdi da je više od dva člana tima povredilo antidoping pravilo za vreme iste sportske priredbe, Disciplinska komisija će da izrekne kaznu za tim (gubitak bodova, diskvalifikacija sa takmičenja ili priredbe ili drugu odgovarajuću kaznu koju nađe za shodno u okvirima kazni predviđenih disciplinskim pravilima), kao dodatak bilo kojoj kazni izrečenoj sportistima koji su počinili povredu antidoping pravila. Član 39 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tač. 1), 2) ili 6) ovog pravilnika iznosi 4 godine: 1) u slučaju da se povreda antidoping pravila ne odnosi na specifičnu supstancu, a sportista ili drugo lice ne uspe da dokaže da povreda antidoping pravila nije bila namerna, ili 2) u slučaju da se povreda antidoping pravila odnosi na specifičnu supstancu, ukoliko ovlašćena antidoping organizacija uspe da dokaže da je povreda bila namerna. U slučaju da se povreda antidoping pravila iz stava 1. ovog člana ne odnosi na specifičnu supstancu, a sportista ili drugo lice dokaže da povreda antidoping pravila nije bila namerna ili se povreda odnosi na specifičnu supstancu, a ovlašćena antidoping organizacija nije uspela da dokaže da je povreda bila namerna, period zabrane na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iznosi 2 godine. Period zabrane utvrđen u skladu sa ovim članom može biti potencijalno umanjen u skladu sa članovima 47. do 53. ovog pravilnika. Član 40 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačke 3) ili 5) ovog pravilnika iznosi 4 godine, osim ako u slučaju propuštanja da se da uzorak, sportista dokaže da počinjena povreda antidoping pravila nije bila namerna kada će period zabrane biti 2 godine. 92 Pravni instruktor februar Br. 86

95 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Član 41 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 4) ovog pravilnika iznosi 2 godine, uz mogućnost smanjenja na minimum od jedne godine u zavisnosti od stepena propusta sportiste. U slučaju postojanja ozbiljne sumnje da je sportista, usled izmena obrasca o lokaciji u poslednjem trenutku ili drugog postupanja, želeo da izbegne dostupnost za testiranje, period zabrane će iznositi 2 godine. Član 42 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačke 7) ili 8) ovog pravilnika iznosi najmanje 4 godine do doživotne zabrane, u zavisnosti od težine povrede. Povreda antidoping pravila iz stava 1. ovog člana koja uključuje maloletno lice smatraće se izuzetno teškom povredom, i, ako je počinjena od strane pomoćnog osoblja sportiste, izuzev za povrede vezane za specifične supstance, rezultiraće doživotnom zabranom za to pomoćno osoblje sportiste. Član 43 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 9) ovog pravilnika iznosi najmanje 2 godine do 4 godine, u zavisnosti od težine povrede. Član 44 Period zabrane učešća na takmičenjima za prvu povredu antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 10) ovog pravilnika iznosi 2 godine, uz mogućnost smanjenja na minimum od jedne godine u zavisnosti od stepena propusta sportiste ili drugog lica i drugih okolnosti vezanih za slučaj. Član 45 Navedeni periodi zabrane učešća na takmičenjima shodno se primenjuju i na zabranu obavljanja poslova u oblasti sporta. Član 46 U smislu ovog pravilnika, namerna povreda antidoping pravila je ona kod koje sportista ili drugo lice postupaju sa svešću da čine povredu antidoping pravila ili svešću da postoji značajan rizik od nastupanja povrede antidoping pravila i svesno zanemaruju taj rizik. Povreda antidoping pravila usled nepovoljnog analitičkog nalaza na supstancu koja je zabranjena samo na takmičenju neće se smatrati namernom ako je u pitanju specifična supstanca i ako sportista može da dokaže da je koristio zabranjenu supstancu izvan takmičenja. Povreda antidoping pravila usled nepovoljnog analitičkog nalaza na supstancu koja je zabranjena samo na takmičenju neće se smatrati namernom ako supstanca nije specifična pod uslovom da sportista može da dokaže da je zabranjena supstanca korišćena izvan takmičenja iz razloga koji nisu u vezi sa poboljšanjem sportskih performansi. Član 47 Ako sportista ili drugo lice dokažu u pojedinačnom slučaju da nisu krivi, odnosno da nije bilo propusta ili nemara odnosno nepažnje kod njih, onda će period zabrane koji se inače izriče biti ukinut. Ovaj član se primenjuje samo na izricanje kazne, odnosno ne primenjuju se na odlučivanje o tome da li je počinjena povreda antidoping pravila. Ovaj član nije primenljiv u sledećim slučajevima: 1) kada je pozitivan doping test rezultat pogrešno obeleženog ili kontaminiranog vitamina ili dijetetskog suplementa (sportista je odgovoran za ono što unese u sebe i upozoren je na moguću kontaminaciju suplemenata); 2) davanje zabranjene supstance od strane pomoćnog osoblja sportiste - lekara ili trenera bez obaveštavanja sportiste (sportista je odgovoran za svoj izbor medicinskog personala i za upozorenje medicinskog personala da ne sme da uzme bilo koju zabranjenu supstancu); 3) sabotaža hrane ili pića sportiste od strane bračnog druga, trenera ili drugog lica iz kruga saradnika sportiste (sportista je odgovoran za ono što unese u sebe i za postupanje lica kojima je poverio pristup njegovoj hrani i piću). Član 48 U slučaju kada se povreda antidoping pravila odnosi na specifične supstance, i sportista ili drugo lice dokažu da u njihovom postupanju nije bilo značajnog propusta ili nemara, onda će kazna biti u najmanjoj meri opo- Pravni instruktor februar Br

96 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO mena bez izricanja perioda zabrane, a najviše dve godine zabrane, u zavisnosti od stepena propusta sportiste ili drugog lica. U slučaju da sportista ili drugo lice dokažu da nije bilo značajnog propusta ili nemara i da je otkrivena zabranjena supstanca poreklom iz kontaminiranog proizvoda (kontaminiranog suplementa), onda će kazna biti u najmanjoj meri opomena bez izricanja perioda zabrane, a najviše dve godine zabrane, u zavisnosti od stepena propusta sportiste ili drugog lica. U proceni stepena propusta sportiste vodiće se računa o tome da li je sportista prijavio korišćenje proizvoda koji je bio kontaminiran u formularu prilikom doping kontrole. Član 49 Ako sportista ili drugo lice dokažu u konkretnom slučaju, na koji član 48. ovog pravilnika nije primenljiv (nije u pitanju specifična supstanca ili kontaminirani proizvod), da nije bilo značajnog propusta ili nemara u njihovom postupanju, onda inače primenjivi period zabrane može biti smanjen u zavisnosti od stepena propusta sportiste ili drugog lica, ali to smanjenje ne može biti veće od polovine inače primenjivog perioda zabrane. Ako je period zabrane koji bi inače bio primenjen doživotna zabrana, smanjeni period zabrane ne može biti manji od osam godina. Ovaj član može biti primenjen na bilo koju povredu antidoping pravila, osim povreda iz članova gde je namera elemenat povrede antidoping pravila (povrede iz člana 3. stav 1. tačke 5), 7), 8) ili 9) ovog pravilnika) ili je element određene kazne (član 39. stav 1. ovog pravilnika) ili raspon perioda zabrane već određen u članu uzimajući u obzir stepen propusta sportiste ili drugog lica. Član 50 Ukoliko sportista ili drugo lice pruže značajan doprinos ovlašćenoj antidoping organizaciji u otkrivanju ili utvrđivanju neke druge povrede antidoping pravila, usled koga: 1) antidoping organizacija otkrije ili utvrdi povredu antidoping pravila počinjenu od strane drugog lica; ili 2) krivični ili drugi nadležni organ otkriju krivično delo ili drugi prekršaj od strane drugog lica i o tome obaveste antidoping organizaciju nadležnu za vođenje rezultata; tada je, uz odobrenje Svetske antidoping agencije i nadležnog međunarodnog sportskog saveza, moguće umanjiti inače određeni period zabrane, u skladu sa odredbama Svetskog antidoping kodeksa i pravila nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Za koliki se vremenski period može umanjiti period zabrane biće odlučeno imajući u vidu težinu povrede koju je učinio sportista ili drugo lice i koliko je bila značajna pomoć koja je pružena u naporima da se doping eliminiše iz sporta. Period zabrane ne može biti umanjen više od tri četvrtine perioda zabrane koji se inače primenjuje. Ako je period zabrane koji bi inače bio izrečen doživotna zabrana, onda umanjeni period po ovom osnovu ne može biti kraći od 8 godina. Ukoliko sportista ili drugo lice prestanu da sarađuju i ne pruže kompletnu i verodostojnu pomoć pri otkrivanju povrede antidoping pravila, umanjena kazna po osnovu pomoći će biti preinačena na kaznu koja je prvobitno trebalo da bude izrečena Član 51 Kada sportista ili drugo lice dobrovoljno priznaju povredu antidoping pravila pre nego što su primili obaveštenje o doping kontroli odnosno prikupljanju uzorka kojim se može ustanoviti povreda antidoping pravila (ili u slučajevima povrede antidoping pravila izvan one iz člana 3. stav 1. tačka 1) ovog pravilnika - pre primanje obaveštenja o počinjenoj povredi u skladu sa članom 18. ovog pravilnika), i to je priznanje jedini pouzdan dokaz povrede u vreme priznanja, onda se period zabrane može umanjiti, ali ne više od polovine inače predviđenog perioda zabrane. Period umanjenja zabrane će biti određen u zavisnosti od toga koliko je verovatno da bi povreda antidoping pravila bila otkrivena da sportista ili drugo lice nisu odlučili da je dobrovoljno priznaju. Član 52 Sportisti ili drugom licu kome potencijalno preti zabrana u trajanju od 4 godine, shodno članu 39. stav 1. ili članu 40. ovog pravilnika, a koji momentalno i bez odlaganja prizna počinjenu povredu antidoping pravila nakon što mu je ista stavljena na teret od strane antidoping organizacije, može se, uz odobrenje Svetske antidoping agencije i antidoping organizacije koja vodi rezultate, umanjiti period zabrane u zavisnosti od težine povrede i stepena propusta, s tim da izrečeni period zabrane ne može iznositi manje od 2 godine. Član 53 Pre primene bilo kakvog smanjenja perioda zabrane po članovima 50. do 52. ovog pravilnika, treba odrediti inače primenjivi period zabrane prema članovima 39. do 49. ovog pravilnika. 94 Pravni instruktor februar Br. 86

97 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Ako su sportista ili drugo lice ostvarili pravo na smanjenje perioda zabrane po članovima 50. do 52. ovog pravilnika, onda će period zabrane biti smanjen, ali s tim da ne iznosi ispod jedne četvrtine inače primenjivog perioda zabrane. Član 54 Disciplinska komisije određuje period zabrane, imajući u vidu odredbe ovog pravilnika, Zakona o sprečavanju dopinga u sportu, kao i pravila Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza, u 4 koraka: 1) disciplinska komisija utvrđuje koji je osnovni period zabrane (članovi 39. do 49. ovog pravilnika) primenjiv za konkretnu povredu antidoping pravila; 2) ukoliko je osnovni period zabrane utvrđen u određenom rasponu, disciplinska komisija određuje odgovarajući period zabrane u okvirima predviđenog raspona, shodno stepenu propusta sportiste ili drugog lica; 3) disciplinska komisija utvrđuje da li postoji osnov za smanjenje kazne po članovima 50. do 53. ovog pravilnika; 4) disciplinska komisija utvrđuje početak perioda zabrane. Primeri pravilne primene pravila o utvrđivanju perioda zabrane sadržani su u dodatku 2. Svetskog antidoping kodeksa. Član 55 Za drugu po redu povredu antidoping pravila počinjenu od strane sportiste ili drugog lica, period zabrane će biti onaj koji je najveći od sledećih perioda zabrane: (a) šest meseci; (b) polovina perioda zabrane određenog za prvu povredu antidoping pravila ne uzimajući u obzir bilo kakvo smanjenje po članovima 50. do 53. ovog pravilnika; ili (c) dvostruki period zabrane inače primenjiv za drugu povredu antidoping pravila ukoliko bi se ta povreda tretirala kao da je prva, bez uzimanja u obzir bilo kakvog smanjenja po članovima 50. do 53. ovog pravilnika. Utvrđeni period zabrane može biti dalje smanjen primenom članova 50. do 53. ovog pravilnika. Član 56 Treća povreda antidoping pravila će uvek rezultovati doživotnom zabranom, osim u slučajevima kada se ispune uslovi za ukidanje ili smanjenje perioda zabrane prema članovima 47. do 49. ovog pravilnika ili se treća povreda odnosi na povredu iz člana 3. stav 1. tačka 4) ovog pravilnika, kada period zabrane iznosi od 8 godina do doživotne zabrane. Član 57 Određivanje povrede antidoping pravila kao višestruke, odnosno kao druge ili treće po redu vrši se u skladu sa pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Sve povrede antidoping pravila koje se tretiraju kao višestruke moraju biti učinjene u istom desetogodišnjem periodu. Član 58 U slučaju povrede antidoping pravila za koju je izrečen maksimalni inače primenjivi period zabrane, disciplinska komisija, kao dodatak kazni, može izreći sportisti ili drugom licu i novčanu kaznu ili obavezu nadoknade troškova, u rasponu predviđenom drugim disciplinskim pravilima Saveza. Član 59 Period zabrane počinje da teče od dana donošenja odluke o zabrani. Ako je sportisti ili drugom licu izrečena, ili od strane njih dobrovoljno prihvaćena, privremena suspenzija i ako je poštovana od strane sportiste ili drugog lica, onda se period privremene suspenzije uračunava u period zabrane koji na kraju bude određen. Kada postoje značajna odlaganja u vođenju pretresa ili drugih aspekata doping kontrole koja ne zavise od sportiste ili drugog lica, disciplinska komisije može, ukoliko to nalaže pravičnost, odrediti raniji početak perioda zabrane, ali ne ranije od dana prikupljanja uzorka ili dana kada je počinjena neka druga povreda antidoping pravila. Svi rezultati na takmičenju koji su postignuti tokom perioda zabrane, uključujući retroaktivnu zabranu, biće diskvalifikovani. Kada sportista ili drugo lice, bez odlaganja, priznaju povredu antidoping pravila nakon stavljanja na teret iste od strane antidoping organizacije, period zabrane može početi i ranije, a najranije od datuma prikupljanja Pravni instruktor februar Br

98 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO uzorka ili od datuma kada je počinjena neka druga povreda antidoping pravila, ali samo ukoliko period zabrane nije već umanjen po osnovu člana 52. ovog pravilnika, i s tim da sportista ili drugo lice moraju da odsluže najmanje polovinu perioda zabrane počev od dana donošenja odluke o zabrani. Član 60 Savez je dužan da uskrati u potpunosti finansiranje sportista, sportskih stručnjaka, sportskih organizacija i drugih lica koja ne poštuju važeća antidoping pravila, kao i da ne dozvoli obavljanje bilo koje sportske aktivnosti i sportske delatnosti ili bilo koje funkcije u okvirima nadležnosti saveza licu kome je, u skladu sa ovim zakonom, izrečena mera zbog povrede antidoping pravila ili krivična ili prekršajna kazna, za vreme trajanja izrečene mere, odnosno kazne. Član 61 Kao izuzetak od primene zabrane obavljanja sportskih aktivnosti za vreme trajanja izrečene mere, sportista može da se vrati na trening sa timom ili da koristi prostorije ili terene kluba tokom: 1) poslednja dva meseca zabrane za sportistu, ukoliko je period zabrane 8 meseci ili duži ili 2) tokom poslednjeg kvartala zabrane ukoliko je kvartal kraći od dva meseca. Tokom perioda treninga opisanog u ovom članu, kažnjeni sportista ne može da se takmiči ili bude angažovan ni u jednoj drugoj aktivnosti osim treninga. Član 62 Kada sportista ili drugo lice kome je izrečen period zabrane učešća prekrši tu zabranu postupajući protivno odredbama ovog pravilnika, rezultati takvog učešća će biti diskvalifikovani i novi period zabrane jednak prvobitno izrečenom periodu zabrane, biće dodat tom prvobitno izrečenom periodu. Novi period zabrane može biti prilagođen stepenu propusta sportiste ili drugog lica i u zavisnosti od okolnosti slučaja. Kada pomoćno osoblje sportiste ili drugo lice, u nadležnosti Saveza, pomognu sportisti u kršenju zabrane učešća tokom perioda zabrane, Savez će im izreći odgovarajuće kazne zbog povrede antidoping pravila iz člana 3. stav 1. tačka 9) ovog pravilnika. Član 63 Obavezni deo svake kazne za povredu antidoping pravila je i javno objavljivanje podataka o licu koje je počinilo povredu antidoping pravila u skladu sa članom 32. ovog pravilnika. X Poverljivost i izveštavanje Član 64 Zaštita podataka o ličnosti i privatnosti u oblasti sprečavanja dopinga u sportu ostvaruje se u skladu sa odredbama Zakona o sprečavanju dopinga u sportu i zakona kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti. XI Primena i priznavanje odluka Član 65 Savez priznaje, poštuje i primenjuje sve odluke donete od strane ovlašćenih antidoping organizacija, koje su u saglasnosti sa Svetskim antidoping kodeksom. XII Obaveze članova saveza Član 66 Svi članovi saveza dužni su da poštuju obaveze koje proističu iz primene mera za sprečavanje dopinga u sportu. XIII Zastarelost Član 67 Nikakvi postupci ne mogu biti pokretani protiv sportiste ili drugog lica zbog povreda antidoping pravila ukoliko je prošlo više od deset godina od datuma kada je povreda počinjena, osim ukoliko sportista ili drugo lice nisu obavešteni o povredi antidoping pravila u skladu sa članom 18. ovog pravilnika, ili je obaveštavanje pokušano na razumno prihvatljiv način, pre isteka tog roka. 96 Pravni instruktor februar Br. 86

99 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO XIV Program antidoping delovanja i druge obaveze Saveza u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu Član 68 Pored navedenih mera i aktivnosti u cilju sprečavanja dopinga u sportu, Savez će u skladu sa obavezama iz Zakona o sprečavanju dopinga u sportu: 1) da donese program antidoping delovanja i dostavi ga Antidoping agenciji Republike Srbije u roku od 15 dana od dana donošenja; 2) da obezbedi stalno individualno medicinsko praćenje kategorisanih sportista i u tom cilju donese potrebne akte i preduzme konkretne mere; 3) da sportskim pravilima i u saradnji sa Antidoping agencijom Republike Srbije obezbedi da se članovi saveza, a posebno sportski stručnjaci i registrovani sportisti svih uzrasnih kategorija neprekidno, a najmanje jedanput godišnje, obaveštavaju i edukuju o važećim propisima koji se odnose na doping u sportu i štetnim posledicama po zdravlje upotrebe doping sredstava; 4) da odredi odgovorno lice za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga; 5) da najmanje 21 dan pre održavanja takmičenja koje organizuje, ili koje je pod njegovom kontrolom, prijavi takmičenje Antidoping agenciji Republike Srbije, kao i da najkasnije do kraja tekuće godine dostavi Antidoping agenciji Republike Srbije kalendar takmičenja za narednu godinu; 6) da najmanje jedanput u šest meseci obavesti Antidoping agenciju Republike Srbije o planovima treninga i priprema vrhunskih sportista i nacionalnih sportskih reprezentacija; 7) da kontroliše antidoping programe svojih članica, kao i sprovođenje tih programa; 8) da na kraju godine obavesti ministarstvo nadležno za poslove sporta i Antidoping agenciju Republike Srbije o merama za borbu protiv dopinga preduzetim u toku godine; 9) da na polufinalima i finalima nacionalnih prvenstava, kao i polufinalima ili finalima plej of nacionalnih takmičenja organizuje doping kontrolu u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, i da snosi troškove sprovođenja doping kontrole; 10) da promoviše jačanje vrednosti sportske etike, fer pleja i zdravlja sportista. XV Prelazne i završne odredbe Član 69 Na sve što nije određeno ovim pravilnikom, primenjuju se odredbe Zakona o sprečavanju dopinga u sportu, pravila Antidoping agencije Republike Srbije, Svetskog antidoping kodeksa, međunarodnih standarda odobrenih od strane Svetske antidoping agencije i pravila nadležnog međunarodnog sportskog saveza. Ukoliko je neka odredba ovog pravilnika u izričitoj suprotnosti ili nije u skladu sa odredbama Zakona o sprečavanju dopinga u sportu, pravilima Antidoping agencije Republike Srbije, Svetskim antidoping kodeksom, međunarodnim standardima odobrenim od strane Svetske antidoping agencije i pravilima nadležnog međunarodnog sportskog saveza, neće se primenjivati, već će se umesto nje primeniti odgovarajuća odredba navedenih antidoping pravila. Član 70 Ovaj pravilnik stupa na snagu danom donošenja, a njegovim stupanjem na snagu prestaju da važe drugi pravilnici Saveza koji regulišu ovu oblast. M.P. ZA SAVEZ Pravni instruktor februar Br

100 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Model PROGRAM ANTIDOPING DELOVANJA Na osnovu člana 10. stav 1. tačka 5) Zakona o sprečavanju dopinga u sportu ( Službeni glasnik Republike Srbije, broj 111/14), (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza), donosi PROGRAM ANTIDOPING DELOVANJA Član 1 Programom antidoping delovanja (u daljem tekstu: Program) uređuju se aktivnosti koje će (navesti naziv nacionalnog granskog sportskog saveza) (u daljem tekstu: Savez) u cilju sprečavanja dopinga u sportu. Član 2 Savez je dužan da obezbedi, u okvirima svoje nadležnosti, da sportistima, sportskim stručnjacima i drugim osobama za koje je utvrđena odgovornost za doping budu izrečene odgovarajuće disciplinske mere, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, pravilima Svetskog antidoping kodeksa i nadležnog međunarodnog sportskog saveza, kao i da ne prizna sportski rezultat u čijem postizanju je učestvovao dopingovani sportista i ne dozvoli učešće na sportskoj priredbi sportisti, sportskom stručnjaku i drugom licu u ingerenciji Saveza kome je izrečena mera zbog dopinga, ili mu je izrečena, u skladu sa Zakonom o sprečavanju dopinga u sportu, kazna zbog učinjenog krivičnog dela ili prekršaja. Disciplinske mere i postupak njihovog izricanja u slučajevima povrede antidoping pravila, utvrđene su Pravilnikom o disciplinskim merama i postupku njihovog izricanja u slučajevima utvrđene povrede antidoping pravila. Član 3 Savez će najmanje jednom godišnje, a u skladu sa mogućnostima i češće, u saradnji sa Antidoping agencijom Republike Srbije, organizovati stručno informisanje za članove saveza, a posebno za sportske stručnjake i registrovane sportiste svih uzrasnih kategorija o važećim propisima koji se odnose na doping u sportu i štetnim posledicama po zdravlje upotrebe doping sredstava. Član 4 Stručno informisanje iz člana 3. Programa će se obavljati kroz organizovanje stručnih skupova, sastanaka, predavanja, dostavljanje štampanog materijala sa informacijama u vezi sa sprečavanjem dopinga u sportu, kao i na druge odgovarajuće druge načine koje Savez u saradnji sa Antidoping agencijom Republike Srbije nađe za shodne. Član 5 Savez će u okviru stručnog informisanja iz člana 3. Programa, posebno obezbediti informisanje članova o listi zabranjenih doping sredstava, u skladu sa Pravilnikom o listi zabranjenih doping sredstava Antidoping agencije Republike Srbije koja je utvrđena u skladu sa Evropskom konvencijom o sprečavanju dopinga u sportu i međunarodnim standardima za listu zabranjenih sredstava odobrenim od strane Svetske antidoping agencije. Član 6 Savez će informisati članove i sportiste o proceduri odobravanja korišćenja primene doping sredstva u terapijske svrhe (u daljem tekstu: TUE), odnosno korišćenja zabranjenih supstanci i/ili metoda koji se nalaze na Listi zabranjenih doping sredstava, u slučaju kada postoji za to jasna i nužna medicinska potreba. Član 7 Savez je dužan da obezbedi stalno individualno medicinsko praćenje kategorisanih sportista i u tom cilju donese potrebne akte i preduzme konkretne mere. Član 8 Savez je dužan da odredi odgovorno lice za nadzor nad sprovođenjem mera za sprečavanje dopinga. 98 Pravni instruktor februar Br. 86

101 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Član 9 Savez je dužan da najmanje 21 dan pre održavanja takmičenja koje organizuje, ili koje je pod njegovom kontrolom, prijavi takmičenje Antidoping agenciji Republike Srbije, kao i da najkasnije do kraja tekuće godine dostavi Antidoping agenciji Republike Srbije kalendar takmičenja za narednu godinu. Član 10 Savez je dužan da najmanje jedanput u šest meseci obavesti Antidoping agenciju Republike Srbije o planovima treninga i priprema vrhunskih sportista i nacionalnih sportskih reprezentacija. Član 11 Savez ima pravo i obavezu da kontroliše antidoping programe svojih članica, kao i sprovođenje tih programa, kao i da uskrati u potpunosti finansiranje sportista, sportskih stručnjaka, sportskih organizacija i drugih lica koja ne poštuju važeća antidoping pravila. Član 12 Savez je dužan da na kraju godine obavesti ministarstvo nadležno za poslove sporta i Antidoping agenciju Republike Srbije o merama za borbu protiv dopinga preduzetim u toku godine. Obaveštavanje iz stava 1. ovog člana vrši se kroz podnošenje godišnjeg izveštaja koji sadrži podatke o sprovedenim doping kontrolama u toku godine, o utvrđenim povredama antidoping pravila i postupcima koji se vode za utvrđivanje povreda, održanim ili pohađanim antidoping edukacijama i drugim merama i aktivnostima u borbi protiv dopinga preduzetim u toku godine. Član 13 Savez je dužan da na polufinalima i finalima nacionalnih prvenstava, kao i polufinalima ili finalima plej of nacionalnih takmičenja organizuju doping kontrolu u skladu sa zakonom, i da snosi troškove sprovođenja doping kontrole. Član 14 Savez je dužan da kroz svoje aktivnosti promoviše jačanje vrednosti sportske etike, fer pleja i zdravlja sportista. Član 15 Program stupa na snagu danom donošenja i s tim danom prestaje da važi prethodni Program antidoping delovanja. Član 16 Ovaj Program, kao i svaka njegova kasnija eventualna izmena ili dopuna, će biti dostavljena Antidoping agenciji Republike Srbije u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu. ZA SAVEZ Pravni instruktor februar Br

102 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO KOMENTAR UREDBE O IZMENAMA I DOPUNAMA UREDBE O NAČINU KORIŠĆENJA SLUŽBENIH VOZILA Sl. glasnik RS, br. 15/2015 Režim korišćenja službenih vozila u svojini Republike Srbije proširen i na vozila koja koriste javne službe Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o načinu korišćenja službenih vozila ( Sl. glasnik RS, br. 15/2015, stupila na snagu godine - dalje: izmene Uredbe) propisani način korišćenja službenih vozila proširen je i na službena vozila čiji su nosioci prava korišćenja javne službe čiji je osnivač Republika Srbija, u smislu Zakona o javnim službama ( Sl. glasnik RS, br. 42/91, 71/94, 79/ dr. zakon, 81/ ispr. dr. zakona, 83/ ispr. dr. zakona i 83/ dr. zakon - dalje: Zakon). Naime, u osnovnom tekstu Uredbe o načinu korišćenja službenih vozila ( Sl. glasnik RS, br. 49/ dalje: Uredba) uređen je način korišćenja službenih vozila u svojini Republike Srbije čiji su korisnici, odnosno nosioci prava korišćenja, u smislu Zakona o javnoj svojini ( Sl. glasnik RS, br. 72/2011, 88/2013 i 105/2014), državni organi i javne agencije. U pogledu načina korišćenja službenih vozila, izmenama Uredbe obuhvaćena su i ona vozila čiji su nosioci prava korišćenja javne službe koje je osnovala Republika Srbija. Subjekti na čija službena vozila je prošireno dejstvo Uredbe Izmenama Uredbe primena Uredbe proširena je na službena vozila čiji su korisnici ustanove, javna preduzeća i druge javne službe čiji je osnivač Republika Srbija. Javne službe i njihovi oblici organizovanja određeni su u Zakonu, Zakonu o javnim preduzećima ( Sl. glasnik RS, br. 119/2012, 116/ autentično tumačenje i 44/ dr. zakon) i drugim zakonima. Javnom službom, u smislu Zakona, smatraju se ustanove, preduzeća i drugi oblici organizovanja utvrđeni zakonom, koji obavljaju delatnosti odnosno poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana odnosno zadovoljavanje potreba građana i organizacija, kao i ostvarivanje drugog zakonom utvrđenog interesa u određenim oblastima. Saglasno članu 3. stav 1. Zakona, ustanova se osniva kako bi se obezbedilo ostvarivanje prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti: obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, društvene brige o deci, socijalnog osiguranja, zdravstvene zaštite životinja. Jedan od osnivača ustanove, prema članu 4. Zakona, može biti i Republika Srbija. Javno preduzeće obavlja delatnost od opšteg interesa, a jedan od osnivača javnog preduzeća može biti i Republika Srbija. Delatnostima od opšteg interesa (saglasno Zakonu o javnim preduzećima) smatraju se: proizvodnja, prenos i distribucija električne energije; proizvodnja i prerada uglja; istraživanje, proizvodnja, prerada, transport i distribucija nafte i prirodnog i tečnog gasa; promet nafte i naftnih derivata; železnički, poštanski i vazdušni saobraćaj; telekomunikacije; izdavanje službenog glasila Republike Srbije; izdavanje udžbenika; upravljanje nuklearnim objektima, korišćenje, upravljanje, zaštita i unapređivanje dobara od opšteg interesa (vode, putevi, mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač, zaštićena područja), proizvodnja, promet i prevoz naoružanja i vojne opreme, upravljanje otpadom, kao i komunalne delatnosti. Sadržina izmena Uredbe Najveći deo izmena Uredbe odnosi se na proširenu primenu Uredbe i na javne službe. Pored načelnog rešenja o tom proširenju, sadržanog u novom stavu člana 1. Uredbe, korekcije su izvršene terminološkim usklađivanjem, odnosno dodavanjem u odgovarajućem padežu reči: javne službe u članu 3, članu 7. st. 4, 5. i 6, članu Pravni instruktor februar Br. 86

103 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO st. 1. i 2, članu 9. stav 1, članu 10. stav 1, članu 11. st. 1. i 2. i članu 12. st. 1. i 2. Terminološko usklađivanje izvršeno je i u članu 7. stav 1. Uredbe, tako što su raniji nazivi Republičkog javnog tužioca i Republičkog javnog pravobranioca zamenjeni sada važećim nazivima Državnog tužioca i Državnog pravobranioca. Dopunjene su prelazne odredbe Uredbe tako da su, prema novom stavu 2. člana 14, javne službe čiji je osnivač Republika Srbija dužne da, u roku od sedam dana od dana stupanja na snagu ove uredbe, Generalnom sekretarijatu Vlade dostave u pismenom obliku podatke o broju i vrsti službenih vozila u svojini ili koja koriste, kao i podatke o broju i vrsti vozila koja se kod njih nalaze po drugom osnovu (pokloni, donacije i sl.), sa podacima o tipu vozila, kubikaži, svrsi korišćenja (da li se koristi za prevoz rukovodilaca ili za obavljanje kurirskih, transportnih i drugih poslova), starosti, upotrebljivosti (upotrebljivo, neupotrebljivo), troškovima redovnog i vanrednog održavanja u protekle dve godine, registarskim oznakama i osnovu sticanja, podatke o licima koja su angažovana kao vozači, sa podacima o osnovu njihovog angažovanja (radni odnos - na neodređeno ili određeno vreme, ili drugi osnov - navesti koji) i druge podatke od značaja za korišćenje vozila, a naročito druge podatke koji su sadržani u saobraćajnoj dozvoli. Prema novom stavu 3. člana 14. utvrđenom izmenama Uredbe, državni organi i javne agencije, koji su do dana stupanja na snagu ove uredbe dostavili Generalnom sekretarijatu Vlade podatke saglasno članu 14. Uredbe, dužni su da u roku od sedam dana od dana stupanja na snagu ove uredbe tom sekretarijatu dostave i druge podatke koji su sadržani u saobraćajnoj dozvoli. Suštinski posmatrano, ovim rešenjima je na potpun i precizan način utvrđena obaveza javnih službi čiji je osnivač Republika Srbija da Generalnom sekretarijatu Vlade u pismenom obliku dostave određene podatke koji se odnose na službena vozila koja koriste, uključujući i podatke koji su sadržani u saobraćajnoj dozvoli. Iste obaveze u pogledu podataka koji su sadržani u saobraćajnoj dozvoli utvrđene su, kao novina, i za državne organe i javne agencije koje su ranije, u skladu sa obavezama iz osnovnog teksta Uredbe, već dostavile odgovarajuće podatke (ali ne i preostale sadržane u saobraćajnoj dozvoli). Na taj način u pogledu dostavljanja podataka o službenim vozilima izjednačeni su državni organi, javne agencije i javne službe na čija službena vozila se Uredba i odnosi. Međutim, navedenim rešenjima iz člana 9. izmena Uredbe može se staviti primedba sa pravnotehničkog stanovišta. Naime, tim izmenama Uredbe izvršena je korekcija u prelaznim odredbama Uredbe u kojim odredbama se reči: ove uredbe odnose na Uredbu u njenom osnovnom tekstu, a ne odnose se na izmene Uredbe (Uredbu o izmenama i dopunama). Tako je došlo do toga (iako se nije htelo) da bi rok od sedam dana od dana stupanja na snagu ove uredbe trebalo računati od dana stupanja na snagu Uredbe, a ne od dana stupanja na snagu izmena Uredbe. Umesto toga, ispravnije je bilo da su samostalnim (takođe prelaznim) odredbama izmena Uredbe utvrđeni rokovi koji bi se računali od stupanja na snagu izmena Uredbe, budući da se radi o rokovima za ispunjenje novih (budućih) obaveza koje su utvrđene (tek) izmenama Uredbe. Očigledno je, naime, da rok od sedam dana za ispunjenje novih obaveza mora da teče od stupanja na snagu izmena Uredbe (od 14. do godine), a ne od stupanja na snagu Uredbe (od 14. do godine). Najzad, valja uvek poći i od toga da su uredbe jednako uredbe, bilo da se radi o uredbi ili o uredbi o izmenama i dopunama uredbe, što znači da i jedne i druge mogu imati prelazne odredbe koje sadrže rokove koji počinju da teku od njihovog stupanja na snagu. Novi režim korišćenja službenih vozila u javnim službama Javne službe uključene su izmenama Uredbe u jedinstveni sistem odobravanja upotrebe službenih vozila, u skladu sa Uredbom. To podrazumeva sveobuhvatniju i strožiju kontrolu upotrebe tih vozila, na način uređen Uredbom. To praktično znači da: su javne službe, kao i drugi korisnici, usmerene na Komisiju za odobravanje upotrebe službenih vozila koju je, u skladu sa članom 9. Uredbe, obrazovala Vlada; se upotreba službenog vozila odobrava na osnovu pismenog zahteva lica koje rukovodi javnom službom; javnim službama upotreba službenih vozila može da se odobri radi obavljanja onih poslova i zadataka za koje je neophodna upotreba odgovarajućeg vozila; za potrebe javne službe može da se odobri jedno službeno vozilo srednje ili niže klase sa vozačem; upotreba službenih vozila srednje ili niže klase može izuzetno da se odobri za potrebe službenog putovanja drugih rukovodećih lica u javnoj službi; se u javnoj službi primenjuju druge odredbe Uredbe koje se odnose na ovlašćeno lice koje se stara o korišćenju vozila, izdavanju naloga, dnevnom rasporedu prevoza, rasporedu vozača, mestu za parkiranje i drugim pitanjima u vezi sa korišćenjem službenih vozila. Zaključak Dosadašnji režim koji se odnosi na službena vozila čiji su korisnici državni organi i javne agencije izmenama Uredbe proširen je i na službena vozila koja koriste javne službe (ustanove, javna preduzeća, i dr) čiji je osnivač Republika Srbija i, sledstveno tome, unapređene su normativne pretpostavke za racionalnije korišćenje službenih vozila u svojini Republike Srbije i za dodatno rasterećenje republičkog budžeta. Nevenka Miletić Pravni instruktor februar Br

104 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO GODIŠNJI IZVEŠTAJ O NAPRETKU REPUBLIKE SRBIJE ZA GODINU - POGLAVLJE 8 U prvom delu Godišnjeg izveštaja o napretku Republike Srbije za godinu - Poglavlje 8, koje se odnosi na konkurenciju, Evropska komisija navodi da je nastavljeno usaglašavanje Zakona o zaštiti konkurencije ( Sl. glasnik RS, br. 51/2009 i 95/ dalje: Zakon) sa pravnim tekovinama Evropske unije (dalje: EU) u oktobru godine, kao i da izmene i dopune ovog zakona jačaju istražne kapacitete Komisije za zaštitu konkurencije (dalje: KZK) i približavaju definisanje dominantnog položaja na tržištu pravnim tekovinama EU. Uvod Bilateralni skrining za Pregovaračko poglavlje 8 - Konkurencija održan je u periodu od 4. do godine u Briselu. Pored predstavnika Evropske komisije (EK), sastanku su kao članovi delegacije Republike Srbije, prisustvovali predstavnici Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, koje predsedava ovom Pregovaračkom grupom, Komisije za zaštitu konkurencije, Ministarstva finansija, Komisije za kontrolu državne pomoći, Ministarstva privrede, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, Ministarstva kulture i informisanja, Narodne banke Srbije, Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, Akreditacionog tela Srbije, Kancelarije za evropske integracije i Misije Republike Srbije pri Evropskoj uniji. Republika Srbija je prihvatila pravne tekovine EU u Poglavlju 8. Prvi dan skrininga bio je posvećen konkurenciji. Uvodnim prezentacijama je obrazložen zakonodavni i institucionalni okvir zaštite konkurencije, a zatim su predstavljene odredbe Zakona koje regulišu pitanje restriktivnih sporazuma u praksi i zloupotrebe dominantnog položaja, postupci Komisije za zaštitu konkurencije kada odlučuje o povredama konkurencije, kao i dosadašnji rezultati sprovođenja ovih pravila (enforcement record). Predstavljena su i materijalna pravila koja se odnose na obaveštenja opšte prirode, horizontalne sporazume o saradnji, vertikalne sporazume, sporazume o transferu tehnologija, kao i pravila za specifične sektore. Takođe je predstavljen leniency program (član 69. Zakona - oslobođenje od obaveze iz mere zaštite konkurencije). U okviru teme kontrola koncentracija, predstavljena su postojeća zakonodavna rešenja i praksa, kao i planovi za dalje usklađivanje u ovoj oblasti. Predstavnici Evropske komisije su ocenili da je Srbija, kada je reč o politici konkurencije u velikoj meri usklađena sa pravnim tekovinama Evropske unije, kao i da se ova oblast razvija i unapređuje u dobrom smeru. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije ( Sl. glasnik RS, br. 95/2013) iz godine unapređen je procesni okvir primene pravila o konkurenciji, otklonjeni su uočeni nedostaci u praksi Komisije i uvažene su primedbe i komentari Evropske komisije. Takođe, postignut je i napredak u kvalitetu rešenja Komisije, jer je u prethodnom periodu većina odluka Komisije potvrđena na sudu. Skupština Republike Srbije izabrala je novog predsednika i Savet Komisije za zaštitu konkurencije. Drugi dan bilateralnog skrininga bio je posvećen kontroli državne pomoći. Na prvom mestu, predstavljena su pravila o državnoj pomoći u Republici Srbiji i Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, rad Komisije za kontrolu državne pomoći, proceduralna pravila i politika povraćaja dodeljene državne pomoći. Predstavnici Ministarstva finansija su predstavili pravila za dodelu regionalne državne pomoći, zatim su u prezentaciji o horizontalnoj državnoj pomoći predstavljena pravila koja tretiraju pojedine kategorije državne pomoći kao što su državna pomoć za istraživanje, razvoj i inovacije, usavršavanje, zapošljavanje lica koja se teže zapošljavaju i lica sa invaliditetom, kao i pravila za državnu pomoć koja se dodeljuje u obliku rizičnog kapitala. Predstavljena su pravila za dodelu državne pomoći male vrednosti, specifični instrumenti za dodelu državne pomoći, državna pomoć za sanaciju i restrukturiranje, kao i pravila za dodelu državne pomoći u obliku naknade za obavljanje usluga od opšteg ekonomskog interesa. Nakon završetka eksplanatornog i bilateralnog skrininga, Evropska komisija na osnovu informacija dobijenih na skriningu, ali i posle njega, izrađuje 102 Pravni instruktor februar Br. 86

105 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Izveštaj o skriningu (eng.screening report). Izveštaj sadrži procenu dostignutog nivoa usaglašenosti pravnog poretka države kandidata sa pravnim tekovinama EU, zatim nivo implementacije, kao i procenu u kojoj meri su planovi za buduće usaglašavanje realni. Izveštaj o skriningu se izrađuje za svako pojedinačno poglavlje. Na osnovu Izveštaja o skriningu Savet Evropske unije usvaja dokument koji se zove rezultat skrininga (eng. Outcome of screening) u kome EU ocenjuje da li je država kandidat dostigla dovoljan nivo usklađenosti sa pravnim tekovinama EU, tako da mogu početi pregovori o konkretnom poglavlju. U slučaju da EU oceni da država kandidat još nije dostigla zahtevani nivo, određuje merila za otvaranje pregovora (eng. opening benchmarks) koje treba država kandidat da ispuni kao preduslov za otvaranje pregovora u tom poglavlju. Otvaranje pregovora o poglavlju za koje su bila utvrđena merila za otvaranje pregovora, može započeti tek nakon odluke Saveta da je država kandidat ispunila ta merila. U Poglavlju 8 Evropska komisija će sigurno postaviti nekoliko merila za otvaranje. Ovo Poglavlje se smatra za jedno od najzahtevnijih i uglavnom se otvara i zatvara među poslednjim. Merila za otvaranje će najverovatnije biti izvedena iz primedbi koje je Evropska komisija navela u Godišnjem izveštaju o napretku Republike Srbije za godinu. Godišnji izveštaj KZK je usvojila jednu odluku o restriktivnim sporazumima, jednu odluku o zloupotrebi dominantnog položaja i 82 odluke o koncentracijama u skraćenom postupku i sprovela je četiri istražna postupka o koncentracijama, od kojih je jedan uslovno odobren. Ukupno je dato 35 mišljenja o primeni Zakona o zaštiti konkurencije i drugim nacrtima zakona od strane KZK. Takođe, doneto je sedam sudskih presuda u korist KZK i četiri protiv. KZK je objavila sektorske analize za tržišta mleka i nafte i potpisala memorandume o razumevanju sa hrvatskim i slovenačkim organima za zaštitu konkurencije. U delu gde se navodi šta je potrebno poboljšati je istaknuto da državni organi moraju sistemski da obezbede da Komisija za zaštitu konkurencije bude konsultovana u postupku donošenja pravnih propisa koji imaju ili mogu imati uticaja na konkurenciju. Takođe, potrebno je ojačati i administrativne kapacitete KZK jer, kako se konstatuje, sa 30 zaposlenih, administrativni i istražni kapaciteti Komisije su stabilni, ali nedovoljni. Potrebno je ojačati i kapacitet pravosuđa da proceni složene slučajeve konkurencije i zastupanje zaštite konkurencije koje obavlja KZK. U delu koji se odnosi na državnu pomoć, primedbe Evropske komisije su mnogo ozbiljnije. Na početku Izveštaja koji se odnosi na državnu pomoć je istaknuto da je Komisija za kontrolu državne pomoći (dalje: KKDP) usvojila 47 odluka i zaključaka, uključujući 13 zaključaka o naknadnom (ex post) postupku kontrole. Takođe se konstatuje da ovaj podatak predstavlja značajan pad broja donetih odluka KKDP, u poređenju sa prethodnim periodom, što se delimično može pripisati završetku obaveštavanja o slučajevima pomoći de minimis. Kada govorimo o otvaranju Poglavlja 8 - Konkurencija, potrebno je na prvom mestu otkloniti nedostatke koji su istaknuti u Godišnjem izveštaju o napretku za RS za godinu, a koji se odnose na državnu pomoć i mogu se sumirati u sledećem: 1. Potrebno je završiti sa usklađivanjem šema državne pomoći sa Zakonom o kontroli državne pomoći ( Sl. glasnik RS, br. 51/2009) i pravnim tekovinama EU (prvenstveno je važno uskladiti tzv. fiskalne šeme, među koje spadaju Zakon o porezu na dobit pravnih lica, Zakon o porezu na dohodak građana i Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje); 2. Potrebno je ukinuti član 2. Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći kojim se preduzeća u postupku privatizacije izuzimaju od pravila za dodelu državne pomoći (ova odredba je u suprotnosti sa članom 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji reguliše pravila o konkurenciji i državnoj pomoći); 3. Treba uložiti dodatne napore kako bi se obezbedilo da Komisija za kontrolu državne pomoći bude obaveštena o svim merama za dodelu državne pomoći i da ih ona odobri pre nego što se pomoć dodeli; 4. Potrebno je obezbediti operativnu nezavisnost Komisije za kontrolu državne pomoći (što podrazumeva izmenu Zakona o kontroli državne pomoći u delu koji se odnosi na imenovanje i sastav Komisije, kao izmenu odredbi o vršenju stručnih, administrativnih i tehničkih poslova za Komisiju koje do sada za Komisiju obavlja Odeljenje za kontrolu državne pomoći, u sastavu Ministarstva finansija). Izmene i dopune Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći U Godišnjem izveštaju je u oblasti državne pomoći pohvaljeno što je nastavljeno usaglašavanje pravila pomoći de minimis sa pravnim tekovinama EU. Ovo se odnosi na Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći ( Sl. glasnik RS, br. 119/ dalje: izmene i dopune Uredbe), koja je usvojena na Vladi godine. Osnovni razlog za izmenu i dopunu Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći ( Sl. glasnik RS, br. 13/2010, 100/2011, 91/2012, 37/2013 i 97/2013) jeste usklađivanje prava Republike Srbije sa pravnim tekovinama Pravni instruktor februar Br

106 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO EU. Naime, godine je na snagu stupila nova Uredba Evropske komisije koja uređuje dodelu de minimis državne pomoći (Commission Regulation (EC) No 1407/2013 of 18. December 2013 on the application of Articles 107 and 108 of the Treaty on the Functioning of the European Union to de minimis aid (OJ L 352, ), i kojom je došlo do izmene pravila za dodelu de minimis državne pomoći koja se primenjuju u Evropskoj uniji. U Republici Srbiji se uslovi za dodelu de minimis državne pomoći (državne pomoći male vrednosti) regulišu čl. 95. do 97. Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći. De minimis državna pomoć može biti dodeljena određenom privrednom subjektu samo ukoliko je to učinjeno na transparentan način, odnosno samo onda kada je moguće unapred izračunati tačan iznos bruto novčane protivvrednosti pomoći. Jedan od načina za izračunavanje ovog iznosa je preko referentne kamatne stope koja je na snazi u trenutku dodele de minimis pomoći. Razlog za izmenu Uredbe je upravo i kreiranje kamatne stope koja služi kao zamena za tržišnu kamatnu stopu, kako bi se mogao izračunati iznos državne pomoći koja se dodeljuje u obliku subvencije, a isplaćuje u više rata, visine državne pomoći koja se dodeljuje u vidu subvencionisanja kamatne stope ili odobravanjem kredita, po uslovima koji su povoljniji od tržišnih. Članom 2. Izmena i dopuna Uredbe dodaje se član 6a u Uredbi za pravilima za dodelu državne pomoći kojim se definiše način utvrđivanja, izračunavanja i ažuriranja osnovne referentne kamatne stope i izračunavanja referentne i diskontne kamatne stope koje se koriste za obračun diskontovanja državne pomoći i izračunavanja dodeljene državne pomoći. Članom 3. Uredbe o izmenama i dopunama se čl. 95, 96. i 97. menjaju i dopunjuju, pa se tako novim članom 95. Uredbe o pravilima za dodelu državne pomoći definiše gornja granica de minimis državne pomoći i propisuje se obaveza izražavanja iznosa de minimis državne pomoći uvek u obliku bespovratnih novčanih sredstava i to u bruto iznosu, odnosno u iznosu pre odbitka poreza i drugih naknada, kao i to da, ukoliko se de minimis državne pomoć ne dodeljuje u obliku bespovratnih sredstava, već putem nekog drugog instrumenta pomoći, iznos de minimis državne pomoći jednak je bruto novčanoj protivvrednosti pomoći. Nova odredba propisuje da se de minimis državna pomoć može dodeliti jednom privrednom subjektu u visini do ,00 dinara u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine. Izuzetno, u sektoru drumskog saobraćaja, de minimis državna pomoć može se dodeliti u visini do ,00 dinara u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine. Pre promene, ovaj član je regulisao iznos gornje granice na isti način kao što to radi Evropska komisija - za privredne subjekte evra, a za sektor drumskog saobraćaja evra, oba u dinarskoj protivvrednosti. Ovog puta zauzelo se mišljenje da bi taj iznos morao biti određen u dinarima, zbog usklađivanja sa domaćim propisima. Gornja granica de minimis državne pomoći primenjuje se bez obzira na instrument dodele pomoći ili na cilj koji se želi ostvariti, ali i nezavisno od toga da li je davalac de minimis državne pomoći Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. De minimis državna pomoć se smatra dodeljenom danom stavljanja na raspolaganje korisniku ove pomoći. Ovaj član (95a) uređuje i na koji način se tretira de minimis državna pomoć koja se isplaćuje u više rata, kao i pomoć dodeljena privrednim subjektima u slučaju spajanja ili preuzimanja ili u slučaju da se jedan privredni subjekat podeli na dva ili više posebnih subjekata. De minimis državna pomoć koja se isplaćuje u više rata diskontuje se na vrednost državne pomoći u trenutku njene dodele, a kamata koja se u tom slučaju primenjuje je diskontna/referentna kamatna stopa koju određuje Ministarstvo finansija. U slučaju spajanja ili preuzimanja, pri izračunavanju da li je dodelom nove de minimis državne pomoći, bilo kom novom privrednom subjektu ili preduzetniku, prekoračena gornja granica dodeljene pomoći, uzimaju se u obzir sve ranije de minimis državne pomoći dodeljene bilo kom od privrednih subjekata koji učestvuju u postupku spajanja. I na kraju, ako se jedan privredni subjekt podeli na dva ili više posebnih subjekata, de minimis državna pomoć dodeljena pre podele smatra se dodeljenom onom privrednom subjektu koji je iskoristio tu pomoć, odnosno novom privrednom subjektu koji nastavlja da obavlja delatnost za koju je iskorišćena de minimis državna pomoć. Ako to nije moguće utvrditi, de minimis državna pomoć deli se srazmerno na osnovu knjigovodstvene vrednosti vlasničkog kapitala novih privrednih subjekata na dan stupanja na snagu podele, odnosno nastanka novog privrednog subjekta. Član 95b definiše način izračunavanja bruto novčane protivvrednosti pomoći, i to šta se smatra transparentnom de minimis državnom pomoći, tako što propisuje da se de minimis državna pomoć može dodeliti samo ako se unapred može izračunati tačan iznos bruto novčane protivvrednosti pomoći bez potrebe za procenom rizika. Pomoć u obliku subvencija tj. bespovratnih sredstava i pomoć u obliku subvencionisanih kamatnih stopa smatraju se transparentnom de minimis državnom pomoći. Takođe, pomoć sadržana u dokapitalizaciji smatra se transparentnom de minimis državnom pomoći samo ako ukupan iznos dokapitalizacije od strane države ne premašuje gornju granicu de minimis državne pomoći. Dalje, pomoć sadržana u merama rizičnog finansiranja u obliku vlasničkog ili u obliku sličnom vlasničkom kapitalu smatra se transparentnom de minimis državnom pomoći samo ako kapital dodeljen jednom privrednom subjektu ne premašuje gornju granicu za de minimis državnu pomoć. Član 95v propisuje načine izračunavanja bruto novčane protivvrednosti pomoći sadržane u kreditima i garancijama. Pomoć sadržana u garancijama smatra se transparentnom ako korisnik de 104 Pravni instruktor februar Br. 86

107 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO minimis državne pomoći nije u stečajnom postupku niti ispunjava uslove za pokretanje stečajnog postupka na zahtev njegovih poverilaca. Pitanje kumulacije državne pomoći, uređeno je članom 95g. Ovim članom se uređuje na koji način se de minimis državna pomoć, koja se dodeljuje u skladu sa ovom uredbom kumulira sa drugim de minimis državnim pomoćima, de minimis državnom pomoći koja se dodeljuje kao naknada za pružanje usluga od opšteg ekonomskog interesa, kao i sa drugim kategorijama državne pomoći. Prethodnim rešenjem bilo je utvrđeno da se de minimis državna pomoć koja se dodeljuje kao naknada za pružanje usluga od opšteg ekonomskog interesa ne može za istu delatnost kumulirati sa ostalim vrstama državne pomoći. Obaveze koje ima davalac de minimis državne pomoći u odnosu na korisnike de minimis državne pomoći, a u odnosu na Komisiju za kontrolu državne pomoći u vezi sa čuvanjem i dostavljanjem podataka o dodeli pomoći, kao i prema Ministarstvu finansija, u vezi sa dostavljanjem podataka potrebnih za izradu godišnjeg izveštaja o dodeljenoj državnoj pomoći regulišu se članom 95d. De minimis državna pomoć koja se dodeljuje u skladu sa ovom uredbom se ne prijavljuje Komisiji za kontrolu državne pomoći i odluku o opravdanosti dodele de minimis državne pomoći donosi davalac ove pomoći. Davalac de minimis državne pomoći dužan je da, u pisanoj formi, obavesti korisnika o tome da mu dodeljuje de minimis državnu pomoć, kao i o iznosu pomoći izraženom u obliku bruto novčane protivvrednosti pomoći koju mu dodeljuje. Ako se de minimis državna pomoć dodeljuje različitim privrednim subjektima putem šeme pomoći u skladu s kojom se tim subjektima dodeljuju različiti iznosi pojedinačne pomoći, davalac pomoći će obavestiti svakog pojedinačnog korisnika de minimis državne pomoći iz šeme pomoći o fiksnom iznosu koji odgovara najvišem iznosu pomoći koji se dodeljuje u okviru te šeme. Davalac de minimis državne pomoći može da dodeli novu de minimis državnu pomoć u skladu sa ovom uredbom tek nakon što utvrdi da to neće povećati ukupan iznos de minimis državne pomoći koji je primio određeni privredni subjekt (korisnik) do gornje granice pomoći i ako su ispunjeni ostali uslovi predviđeni ovom uredbom. Član 95đ propisuje obaveze korisnika de minimis državne pomoći koji je dužan da, u pisanoj formi, obavesti davaoca de minimis državne pomoći o svim drugim de minimis državnim pomoćima koje su mu dodeljene u tekućoj fiskalnoj godini i u prethodne dve fiskalne godine. Članom 96. predviđa se osnivanje Centralnog registra de minimis državnih pomoći koji će sadržati potpune informacije o svim ovakvim pomoćima koje se dodeljuju u Republici Srbiji u Ministarstvu finansija. Postojanje Centralnog registra je veoma važno zbog poštovanja pravila o kumulaciji državne pomoći, kao i poštovanja gornjih granica de minimis državne pomoći koje je moguće dodeliti jednom privrednom subjektu. Pored prethodno navedenog, izmenama Uredbe se utvrđuje i u kojim slučajevima se de minimis državna pomoć ne može dodeliti. Tako je članom 97. Uredbe propisano da je nemoguće dodeliti de minimis državnu pomoć za podsticanje izvoza, odnosno za delatnosti koje direktno utiču na obim izvoza, uspostavljanje i funkcionisanje distributivne mreže ili za pokriće drugih tekućih rashoda odnosno operativnih troškova privrednog subjekta povezanih sa izvoznim aktivnostima, kao i za davanje prednosti domaćim proizvodima u odnosu na izvozne proizvode. U odnosu na prethodnu odredbu, ovim tekstom izostavljene su odredbe po kojima je nemoguće dodeliti državnu pomoć za vađenje uglja, za nabavku drumskih teretnih vozila u privrednim subjektima koji obavljaju usluge prevoza tereta i privrednim subjektima u teškoćama. Izveštaj o dodeljenoj državnoj pomoći Godišnji izveštaj o državnoj pomoći izrađuje Ministarstvo finansija, a izveštaj predstavlja sveobuhvatni prikaz ukupno dodeljene državne pomoći (sadrži i podatke o dodeljenim državnim pomoćima na nivou jedinica lokalne samouprave) u Republici Srbiji u toku jedne godine i sačinjen je na osnovu podataka dobijenih od strane davalaca državne pomoći. Komisija za kontrolu državne pomoći je u toku godine održala 20 sednica na kojima je donela ukupno 135 akata iz svoje nadležnosti i to 61 rešenje, od kojih je u 53 rešenja odlučivala o dozvoljenosti državne pomoći, 49 zaključaka, od čega 34 zaključaka kojima je pokrenut postupak naknadne kontrole dozvoljenosti dodeljene državne pomoći i 2 zaključka kojima je davaocima državne pomoći naloženo usklađivanje sa pravilima za dodelu državne pomoći i 25 dopisa kojima je odgovoreno na zahteve za davanje mišljenja iz nadležnosti Komisije. Podaci iz ovog Izveštaja razlikuju se od podataka napred navedenih iz Godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Republike Srbije iz razloga što su podaci prikupljeni za izradu Godišnjeg izveštaja dati za period od septembra do avgusta godine. KKDP može naložiti povraćaj dodeljene državne pomoći uvećan za zakonsku zateznu kamatu, počev od dana korišćenja te pomoći do dana povraćaja iskorišćenog iznosa, ukoliko u postupku naknadne kontrole utvrdi da je dodeljena državna pomoć suprotna pravilima za dodelu državne pomoći, na osnovu člana 18. stava 3. Zakona o kontroli državne pomoći. Iz prethodno navedenih podataka o donetim odlukama KKDP vidi se da ona nije donela nijednu odluku kojom se nalaže povraćaj dodeljene državne pomoći, i to ne samo u godini, nego ni prethodnih godina na osnovu kojih su rađeni izveštaji. Evropska komisija procenjuje operativnu nezavisnost KKDP na osnovu podataka o donetim odlukama (track record). Pravni instruktor februar Br

108 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO U Republici Srbiji godine dodeljena je državna pomoć u ukupnom iznosu od milion dinara, odnosno 720 miliona evra, što je 7% manje u odnosu na ukupnu dodeljenu državnu pomoć godine ( miliona dinara ili 778 miliona evra), odnosno za 1% manje u odnosu na isti parametar za godinu ( miliona dinara, odnosno 808,6 miliona evra). Učešće državne pomoći u bruto domaćem proizvodu (dalje: BDP) godine je 2,25%, dok je učešće državne pomoći u BDP-u u i godine iznosilo 2,60%. Dodeljena državna pomoć male vrednosti u godini je iznosila miliona dinara, od čega je milion dinara dodeljen sa republičkog nivoa, 401 miliona dinara dodeljeno je sa pokrajinskog nivoa, a 41 milion dinara je dodeljen sa nivoa jedinica lokalne samouprave. U odnosu na godinu, dodeljena de minimis državna pomoć godine smanjena je za 45% kada je iznosila miliona dinara. Ova kategorija državne pomoći donosi najmanje pozitivnih efekata zato što se postavljaju minimalna pravila za njenu dodelu, kao i minimalne obaveze za korisnika. Aleksandra Sekulović INSPEKCIJSKI NADZOR U MALOPRODAJNOM TRGOVINSKOM OBJEKTU Nadzor nad primenom Zakona o trgovini, Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o oglašavanju Sažetak Nadzor nad primenom Zakona o trgovini: - Tržišni inspektor ima ovlašćenje da pregleda poslovni prostor, odnosno prostor u kojem se obavlja trgovinska delatnost, vrši uvid u poslovne knjige, evidencije, isprave, elektronske dokumente, kao i u drugu dokumentaciju u vezi sa obavljanjem trgovine i dr. - U slučaju da utvrdi povredu zakona, tržišni inspektor nalaže otklanjanje utvrđene povrede, sa primerenim rokom za postupanje po tom nalogu, koji ne može biti kraći od 24 sata, a ne može biti duži od dva meseca. - Kontrola se vrši na osnovu službenog naloga ovlašćenog lica. - O svim radnjama u postupku inspekcijskog nadzora od značaja za utvrđivanje činjeničnog stanja, tržišni inspektor sastavlja zapisnik. - Izjave lica u postupku inspekcijskog nadzora, kao i primedbe na sadržinu zapisnika, daju se u posebnom dokumentu, koji potpisuje davalac izjave. Kopija zapisnika se izdaje stranci odmah po okončanju radnje u postupku, a ako to nije moguće, najkasnije u roku od tri dana od dana izvođenja radnje u postupku. - Ako utvrdi povredu zakona, tržišni inspektor će doneti i dostaviti rešenje u roku od pet dana od dana izdavanja zapisnika. Protiv rešenja tržišnog inspektora, odnosno komunalnog inspektora, dopuštena je žalba ministru u roku od osam dana od dana prijema. Rešenje ministra je konačno u upravnom postupku, i protiv njega može da se pokrene upravni spor. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. - Trgovac ima pravo na naknadu štete u slučaju poništavanja rešenja kojim je određena mera, u visini stvarne štete, kao i troškova sprovođenja mere. Nadzor nad primenom Zakona o zaštiti potrošača: - Trgovac je dužan da na nedvosmislen, čitak i lako uočljiv način istakne prodajnu, odnosno jediničnu cenu robe ili usluge i da prilikom oglašavanja nave- 106 Pravni instruktor februar Br. 86

109 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO de prodajnu cenu robe ili usluge i jediničnu cenu robe ili usluge. Nadzor nad primenom Zakona o oglašavanju: - Inspektor će rešenjem zabraniti oglašavanje ili vršenje drugih aktivnosti kada su započete ili se obavljaju pod uslovima ili na način zabranjen ili na drugi način protivan odredbama Zakona o oglašavanju. - Inspektor utvrđuje rok i način otklanjanja nepravilnosti, odnosno štetnih posledica i uklanjanje sredstva oglašavanja sa javne površine ili sredstva javnog saobraćaja ako se njime reklamiraju ti proizvodi. - Rok za otklanjanje nepravilnosti ne može biti duži od 15 dana od dana uručenja rešenja, a rok za otklanjanje štetnih posledica ne može biti duži od 30 dana od dana uručenja rešenja. Zabrana traje dok se ne otklone utvrđene nepravilnosti, odnosno dok se ne otklone štetne posledice. - Rešenje se donosi u roku od 48 sati od dana okončanja postupka inspekcijskog nadzora. Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba nadležnom drugostepenom organu u roku od tri dana od dana dostavljanja. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Zakon o državnoj upravi ( Sl. glasnik RS, br. 20/92, 6/93 - odluka USRS, 48/93, 53/93, 67/93, 48/94, 49/99 - dr. zakon, 79/ dr. zakon, 101/ dr. zakon i 87/ dr. zakon - dalje: Zakon o državnoj upravi iz 1992.), koji je prestao da važi, osim u delu kojim se uređuje inspekcijski nadzor, u članu 23. stav 1. tačka 3) propisuje da inspektor ima pravo i dužnost da u vršenju inspekcijskog nadzora, pored ostalog, pregleda poslovne prostorije i objekte, kao i opšte i pojedinačne akte, evidencije i drugu dokumentaciju i dr. Ovlašćenja inspektora prema Zakonu o državnoj upravi Prema članu 26. ovog zakona, o svakom izvršenom inspekcijskom pregledu i radnjama inspektor sastavlja zapisnik, koji sadrži nalaz stanja i predložene, odnosno naložene mere. Zapisnik se obavezno dostavlja privrednom društvu, odnosno ustanovi i drugoj organizaciji odnosno građaninu nad čijim je poslovanjem, odnosno postupanjem, izvršen uvid. Privredno društvo, ustanova i druga organizacija, odnosno građanin obaveštavaju inspektora o preduzetim merama naloženim u zapisniku. Saglasno članu 26. Zakona o državnoj upravi iz 1992, inspektor u granicama ovlašćenja može, između ostalog: - naložiti rešenjem izvršenje mera i radnji uz određivanje za to potrebnog roka; - podneti prijavu nadležnom organu za učinjeno krivično delo ili privredni prestup i podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka; - izdati privremena naređenja, odnosno zabrane u skladu sa zakonom; - doneti mere obezbeđenja u slučaju opasnosti za život i zdravlje ljudi ili za druge javne interese; - obavestiti drugi organ ako postoje razlozi za preduzimanje mera za koje je taj organ nadležan; - preduzimati druge mere i radnje za koje je zakonom i drugim propisom ovlašćen. Član 29. ovog zakona utvrđuje da inspektor može o svom dolasku radi vršenja nadzora u organu, preduzeću, ustanovi i organizaciji obavestiti funkcionera koji rukovodi tim organom, odnosno odgovorno lice u preduzeću ili organizaciji. Organi, preduzeća, ustanove i druge organizacije odnosno građani dužni su da inspektoru omoguće nesmetano vršenje poslova, stave na uvid potrebna dokumenta i predmete i pruže drugu traženu pomoć. Članom 30. stav 1. ovog zakona propisano je da ako inspektor oceni da je povredom propisa učinjeno krivično delo, privredni prestup, prekršaj ili povreda radne dužnosti nad čijom primenom vrši nadzor, dužan je da bez odlaganja podnese prijavu za učinjeno krivično delo ili privredni prestup, zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i zahtev za utvrđivanje odgovornosti zbog povrede radne dužnosti. Prekršajni nalog Zakonom o prekršajima ( Sl. glasnik RS, br. 65/2013) u članu 168. propisani su uslovi za izdavanje prekršajnog naloga. Prekršajni nalog se izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu, a za ove prekršaje se ne može podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Članom 169. tačka 3) ovog zakona propisano je da ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice će izdati prekršajni nalog ukoliko je prekršaj iz njegove nadležnosti otkrio prilikom inspekcijskog ili drugog nadzora pregledom dokumentacije, prostorija i robe ili na drugi zakonom propisan način. Nadzor nad primenom Zakona o trgovini Nadzor nad primenom Zakona o trgovini ( Sl. glasnik RS, br. 53/2010 i 10/ dalje: Zakon) i propisa donetih na osnovu ovog zakona, sprovodi ministarstvo nadležno za poslove trgovine, kao i drugi državni Pravni instruktor februar Br

110 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO organi u skladu sa svojim delokrugom uređenim posebnim propisima. Prema članu 54. Zakona o trgovini, inspekcijski nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona vrši: 1) ministarstvo, preko tržišnih inspektora; 2) jedinice lokalne samouprave, preko komunalnih inspektora u delu nadzora nad trgovinom van prodajnog objekta, osim daljinske trgovine, kao i u pogledu isticanja i pridržavanja radnog vremena i isticanja poslovnog imena (ove poslove jedinice lokalne samouprave obavljaju kao poverene poslove. Saglasno članu 51. stav 1. Zakona o državnoj upravi ( Sl. glasnik RS, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010 i 99/2014), pri vršenju poverenih poslova državne uprave imaoci javnih ovlašćenja, u koje spadaju i jedinice lokalne samouprave kada im se povere poslovi državne uprave, imaju ista prava i dužnosti kao organi državne uprave. To je i precizirano članom 57. ovog zakona, kojim je utvrđeno da u obavljanju ovih poslova, komunalni inspektor ima ista ovlašćenja i dužnosti kao tržišni inspektor, u skladu sa ovim zakonom); 3) drugi državni organi u skladu sa svojim delokrugom, prema posebnim propisima. Tržišna inspekcija vrši nadzor i nad primenom: - Zakona o oglašavanju ( Sl. glasnik RS, br. 79/2005 i 83/ dr. zakon) i - Zakona o zaštiti potrošača ( Sl. glasnik RS, br. 62/2014). Nadležnost, ovlašćenja i dužnosti inspektora po osnovu Zakona o trgovini Zakon u članu 55. stav 1. propisuje da u vršenju inspekcijskog nadzora, tržišni inspektor ima ovlašćenje da: - pregleda poslovni prostor, odnosno prostor u kojem se obavlja trgovinska delatnost, - vrši uvid u poslovne knjige, evidencije, isprave, elektronske dokumente, kao i u drugu dokumentaciju u vezi sa obavljanjem trgovine i dr. Prema članu 56. Zakona, u vršenju inspekcijskog nadzora, tržišni inspektor je dužan da, između ostalog: - obavlja nadzor savesno i pažljivo, nastojeći da ne nanese nepotrebnu štetu subjektu nadzora; - podnese prijavu nadležnom organu, odnosno zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, za kažnjive radnje, odnosno prekršaje propisane ovim zakonom; - postupa profesionalno, u skladu sa kodeksom ponašanja državnih službenika, sa uvažavanjem i poštovanjem prema licima koja se pojavljuju u postupku inspekcijskog nadzora, kao i da poštuje načelo srazmernosti u pogledu načina preduzimanja radnji u postupku; - obavlja radnje u nadzoru, a naročito kontroli kod subjekta nadzora, tako da se smetnje u obavljanju poslovanja svedu da nužnu meru. Povreda dužnosti tržišnog inspektora, propisanih ovim i posebnim zakonom, predstavlja težu povredu dužnosti u smislu disciplinske odgovornosti. Članom 58. Zakon propisano je da je u vršenju inspekcijskog nadzora, u slučaju utvrđivanja povrede zakona, tržišni inspektor ovlašćen da rešenjem izrekne sledeće mere: - otklanjanja utvrđene nepravilnosti; - privremene zabrane prometa određene robe, odnosno vršenja određene usluge; - privremenog zatvaranja prodajnog objekta; - privremene zabrane obavljanja trgovine van prodajnog objekta; - oduzimanja robe. Kada je reč o otklanjanju nepravilnosti, članom 59. ovog zakona regulisano je da će u slučaju utvrđivanja povrede zakona, tržišni inspektor naložiti otklanjanje utvrđene povrede, sa primerenim rokom za postupanje po tom nalogu, koji ne može biti kraći od 24 sata, a ne može biti duži od dva meseca, osim ako je za određenu nepravilnost ili povredu zakona ovim ili posebnim zakonom drugačije propisano. Mera otklanjanja nepravilnosti ne isključuje istovremenu primenu drugih mera propisanih zakonom. Zakon u narednim članovima uređuje i druge mere i odnose povodom tih mera. Članom 67. Zakona propisano je da se inspekcijski nadzor u smislu ovog zakona vrši po službenoj dužnosti, i započinje preduzimanjem prve radnje tržišnog inspektora u postupku inspekcijskog nadzora. Kontrola se vrši na osnovu službenog naloga ovlašćenog lica, koji naročito sadrži: - podatke o postupajućem tržišnom inspektoru, - vreme, odnosno period kontrole, kao i - bliže područje i - predmet kontrole. O svim radnjama u postupku inspekcijskog nadzora od značaja za utvrđivanje činjeničnog stanja, tržišni inspektor sastavlja zapisnik, koji mora biti jasan i čitak, i vodi se u pisanom, odnosno elektronskom obliku. Izjave lica u postupku inspekcijskog nadzora, kao i primedbe na sadržinu zapisnika, daju se u posebnom dokumentu, koji potpisuje davalac izjave. Kopija zapisnika se izdaje stranci odmah po okončanju radnje u postupku, a ako to nije moguće, najkasnije u roku od tri dana od dana izvođenja radnje u postupku. Ako utvrdi povredu zakona, tržišni inspektor će doneti i dostaviti rešenje u skladu sa svojim ovlašćenjem, u roku od pet dana od dana izdavanja zapisnika. Protiv rešenja tržišnog inspektora, odnosno komunalnog inspektora, dopuštena je žalba ministru u roku 108 Pravni instruktor februar Br. 86

111 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO od osam dana od dana prijema. Rešenje ministra je konačno u upravnom postupku, i protiv njega može da se pokrene upravni spor. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Trgovac ima pravo na naknadu štete u slučaju poništavanja rešenja kojim je određena mera, u visini stvarne štete, kao i troškova sprovođenja mere. Inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o zaštiti potrošača Inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o zaštiti potrošača, koji vrši tržišna inspekcija, uređen je na način konzistentan sa Zakonom o trgovini. Tim zakonom, pored ostalog, propisano je da nadležni inspektor u vršenju nadzora ispituje da li trgovac, odnosno prodavac: - ističe cene, u skladu sa čl. 6. do 10. ovog zakona i - oglašava prodajnu cenu, u skladu sa članom 11. ovog zakona. Trgovac je dužan da, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano, na nedvosmislen, čitak i lako uočljiv način istakne prodajnu, odnosno jediničnu cenu robe ili usluge, u skladu sa propisima koji uređuju trgovinu. Takođe, trgovac je dužan da prilikom oglašavanja navede prodajnu cenu robe ili usluge i jediničnu cenu robe ili usluge. Inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o oglašavanju Zakonom o oglašavanju propisano je da inspekcijski nadzor nad primenom ovog zakona vrše tržišni, turistički i komunalni inspektori. U vršenju inspekcijskog nadzora inspektor ima sva prava, dužnosti i ovlašćenja koja su utvrđena ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje postupak inspekcijskog nadzora nadležnog inspekcijskog organa. U vršenju nadzora, nadležni inspektor će rešenjem zabraniti oglašavanje ili vršenje drugih aktivnosti kada su započete ili se obavljaju pod uslovima ili na način zabranjen ili na drugi način protivan odredbama ovog zakona. Tim rešenjem utvrđuje se rok i način otklanjanja nepravilnosti ako se iste mogu otkloniti, odnosno rok i način za otklanjanje štetnih posledica koje su nastale izvršenjem aktivnosti koja se rešenjem zabranjuje, kao i uklanjanje sredstva oglašavanja sa javne površine ili sredstva javnog saobraćaja ako se njime reklamiraju ti proizvodi. Rok za otklanjanje nepravilnosti ne može biti duži od 15 dana od dana uručenja rešenja, a rok za otklanjanje štetnih posledica ne može biti duži od 30 dana od dana uručenja rešenja. Zabrana traje dok se ne otklone utvrđene nepravilnosti, odnosno dok se ne otklone štetne posledice. Rešenje se donosi u roku od 48 sati od dana okončanja postupka inspekcijskog nadzora. Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba nadležnom drugostepenom organu u roku od tri dana od dana dostavljanja. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Zakonom o opštem upravnom postupku ( Sl. list SRJ, br. 33/97 i 31/2001 i Sl. glasnik RS, br. 30/2010), koji se shodno primenjuje na postupak inspekcijskog nadzora, koji je poseban upravni postupak, propisano je da se uviđaj vrši kad je za utvrđivanje neke činjenice ili za razjašnjenje bitnih okolnosti potrebno neposredno opažanje službenog lica koje vodi postupak i u čl do 188. uređuje ovaj pravni institut. Milan Stefanović Pitanje i odgovor Pitanje: Pravno dejstvo odluke o imenovanju predsednika i članova nadzornog odbora javnog preduzeća Šta bi se dogodilo zbog imenovanja određenog lica za predsednika nadzornog odbora javnog preduzeća, iako on nije prethodno imenovan za člana nadzornog odbora? Da li odluka o imenovanju ima konstitutivno dejstvo, s obzirom na to da je nadležni organ odbio registraciju? Da li predsednik nadzornog odbora može da zastupa javno preduzeće u zaključivanju pravnih poslova? Odgovor: Kada je reč o imenovanju predsednika i članova nadzornog odbora javnog preduzeća, čak nekoliko članova govori o imenovanju predsednika i članova nadzornog odbora, a da nijedan od njih ne propisuje da se predsednik imenuje iz Pravni instruktor februar Br

112 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO reda imenovanih članova nadzornog odbora. Razume se da je predsednik nadzornog odbora po svom položaju i član nadzornog odbora, te da se to podrazumeva. U tom smislu član 12. stav 3. Zakona o javnim preduzećima ("Sl. glasnik RS", br. 119/2012, 116/ autentično tumačenje i 44/ dr. zakon - dalje: Zakon) predviđa da predsednika i članove nadzornog odbora javnog preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija imenuje Vlada, javnog preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina - organ određen statutom autonomne pokrajine, a javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave - organ određen statutom jedinice lokalne samouprave. Član 16. stav 1. istog zakona predviđa da se za predsednika i članove nadzornog odbora imenuje lice koje ispunjava propisane uslove. Član 17. stav 1. uređuje prestanak mandata, takođe pominjući posebno predsednika i članove nadzornog odbora. Iz svih ovih odredaba može se zaključiti da Zakon ne predviđa da se predsednik nadzornog odbora imenuje iz reda članova nadzornog odbora, što bi onda podrazumevalo da bi prethodno morao biti izabran za člana nadzornog odbora, niti da se prilikom razrešenja predsednik posebno razrešava statusa predsednika i člana nadzornog odbora. Kada se primeni gramatičko tumačenje propisa, što je prvi princip u tumačenju, iz njega ne proizlazi zaključak da bi predsednik nadzornog odbora morao prvo da bude imenovan za člana nadzornog odbora pa onda za predsednika, kao ni da prilikom razrešenja mora biti prvo razrešen dužnosti predsednika nadzornog odbora pa onda i dužnosti člana nadzornog odbora. Nema nikakve dilema da kada neko (RS, AP ili JLS) imenuje neko lice za predsednika nadzornog odbora javnog preduzeća da on želi da to lice bude i član tog nadzornog odbora. Nema oko toga nikakve dileme, kao ni rizika. Funkcija predsednika nadzornog odbora podrazumeva i članstvo u nadzornom odboru, dok funkcija člana nadzornog odbora ne podrazumeva i funkciju predsednika. Zbog toga, nema nikakve dileme da onaj ko je imenovan za predsednika nadzornog odbora mora biti i njegov član, te da to nije potrebno posebno isticati. To nije razdvojivo. Kada bi se o tome donosile posebne odluke, to bi moglo da stvori i situaciju koja može biti pravno nerešiva - da npr. odluka o izboru za člana nadzornog odbora bude poništena ili ukinuta, a da odluka o izboru za predsednika nadzornog odbora ostane na snazi jer su to odvojene odluke koje imaju svoju samostalnu pravnu sudbinu. Ako se insistira na nekim formalnostima (koje čak nisu ni predviđene zakonom, nego dobijene tumačenjem pravnog sistema i formalno-logičkim tumačenjem), onda to formalno logičko tumačenje može odvesti i do situacije da odluke o imenovanju za člana nadzornog odbora bude ukinuta ili poništena, a da ostane na snazi odluka o imenovanju za predsednika nadzornog odbora. Ako bi se neko u ovoj situaciji pozvao na to da se podrazumeva prestanak funkcije predsednika nadzornog odbora, onda mora da prihvati i obrnuto - da imenovanje za predsednika podrazumeva i to da je to lice i član nadzornog odbora (isti princip - princip "podrazumevanja"). U odnosu na pravno dejstvo odluke o imenovanju predsednika i članova nadzornog odbora, odluka o imenovanju ima konstitutivno dejstvo, a upis u registar ima deklarativno dejstvo. O tome nema izričitih odredaba u Zakonu, ali sâm taj zakon u članu 1. stav 3. upućuje na primenu Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/ dr. zakon i 5/2015) za sve ono što nije izričito uređeno Zakonom. Prema članu 229. Zakona o privrednim društvima koji upućuje na primenu odredaba o nadzornom odboru akcionarskog društva, treba primeniti norme koje važe za članove nadzornog odbora akcionarskog društva. Prema članu 421. Zakona o privrednim društvima na mandat članova nadzornog odbora primenjuju se odredbe člana 385. istog zakona koje govore o mandatu direktora. Prema članu 219. stav 3. ako u samoj odluci o imenovanju direktora nije određeno drugačije, mandat direktora počinje danom donošenja odluke o imenovanju. To treba primeniti i na članove nadzornog odbora javnog preduzeća, a to je bio stav sudske prakse i pre donošenja važećeg Zakona. Dakle, i članovi i predsednik nadzornog odbora javnog preduzeća (ako samom odlukom o imenovanju nije određeno drugačije) smatraju se imenovanim na tu funkciju i mandat im počinje, a to znači i sve obaveze i ovlašćenja koja se vezuju za to, danom donošenja odluke o imenovanju. Upis u registar je samo deklarativnog karaktera. Kada je reč o ovlašćenjima predsednika nadzornog odbora, predsednik nadzornog odbora nije zakonski zastupnik javnog preduzeća. On nema pravo da daje izjave u ime i za račun javnog preduzeća, da zaključuje ugovore, kao ni da se generalno pojavljuje u ime i za račun javnog preduzeća. Zakonski zastupnik javnog preduzeća je direktor, a ne predsednik nadzornog odbora. To izričito predviđa član 23. stav 1. tačka 1) Zakona o javnim preduzećima. Za predsednika nadzornog odbora ovaj zakon ne predviđa da on ima ovlašćenje za zastupanje, a Zakon o privrednim društvima koji se shodno primenjuje za popunjavanje pravnih praznina u Zakonu, to čak izričito zabranjuje. Prema članu 433. stav 4. Zakona o privrednim društvima, članovi nadzornog odbora ne mogu biti ni zastupnici, ni prokuristi društva. U tom smislu, ovde nije problem to što novi predsednik nadzornog odbora nije upisan u registar kao predsednik nadzornog odbora javnog preduzeća, već u tome što on nema ovlašćenje za zastupanje javnog preduzeća (upisan ili neupisan), već to ovlašćenje ima direktor javnog preduzeća. prof. dr Zlatko Stefanović 110 Pravni instruktor februar Br. 86

113 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Pitanje i odgovor Pitanje: Javno preduzeće kao garant za ispunjenje obaveza drugog javnog preduzeća Da li javno preduzeće može da bude jemac (garant) za obaveze drugog javnog preduzeća osnovanog od strane istog osnivača - lokalne samouprave? Odgovor: U važećim propisima nema normi koje predviđaju zabranu da se javno preduzeće pojavi kao garant za ispunjenje obaveza nekog drugog javnog preduzeća. Javna preduzeća su pravna lica koja obavljaju određene delatnosti od opšteg interesa za koje su osnovana i u pravnom prometu se pojavljuju u svoje ime i za svoj račun. Davanje garancija, odnosno preuzimanje obaveze jemstva za nečije obaveze spada u opštu pravnu sposobnost svakog lica. Jemac, odnosno garant može biti svako lice, kako pravna, tako i fizička lica. Jemstvo kao oblik garancije uređuje čl do Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/ Ustavna povelja). Zbog toga, nije sporno da javno preduzeće može da se u pravnom prometu pojavi u ulozi jemca, kao i druga pravna lica, odnosno privredna društva koja obavljaju privrednu delatnost. Iz ugla Zakona o javnim preduzećima ("Sl. glasnik RS", br. 119/2012, 116/ autentično tumačenje i 44/ dr. zakon - dalje: Zakon) treba imati u vidu i specifičnosti koje taj zakon predviđa u odnosu na javna preduzeća. Ove specifičnosti tiču se odnosa javnog preduzeća sa svojim osnivačem. Naime, Zakon propisuje jedan režim "kontrole" javnih preduzeća od strane osnivača koji se ispoljava na različite načine, uključujući i obavezu izrade godišnjeg programa poslovanja. U tom programu, javno preduzeće treba da iskaže i obaveze koje će preuzeti, a to se onda odnosi i na obavezu jemstva, odnosno garancije za drugo javno preduzeće. Godišnji program podleže odobrenju osnivača. Ako takvo odobrenje bude dato, javno preduzeće neće imati problema sa svojim osnivačem prilikom davanja garancije za ispunjenje obaveza drugog javnog preduzeća. U suprotnom, osnivač može da preduzme različite mere prema javnom preduzeću, uključujući i razrešenje direktora i imenovanje novog, odnosno razrešenje članova nadzornog odbora i imenovanje novih. Ako je potrebno da se brzo reaguje, osnivač može dati saglasnost za preuzimanje ovakve obaveze i posebnom odlukom koja se ne bi odnosila isključivo na godišnji program. Ako nedostaje saglasnost osnivača, to ne utiče na pravnu valjanost jemstva koje je dalo javno preduzeće prema trećima. Odredbe Zakona koje predviđaju kontrolu koju vrši osnivač prema javnom preduzeću deluju u odnosima između javnog preduzeća i njegovog osnivača. Čak i ako osnivač nije odobrio godišnji program koji obuhvata i davanje garancija, data garancija će važiti prema trećim licima (prema tom drugom javnom preduzeću za čije se obaveze garantuje i prema njegovom poveriocu), ali može biti osnov za preduzimanje različitih mera osnivača prema javnom preduzeću. Nije nemoguće ni da osnivač jednostavno prećutno prihvati davanje ovakve garancije, tako da i posle saznanja za nju, čak i ako se sa time nije saglasio, ne preduzme nikakve mere prema javnom preduzeću ili upravi, čime bi prećutno odobrio date garancije. prof. dr Zlatko Stefanović Pitanje i odgovor Pitanje: Ispunjenje obaveze dodatne uplate za gubitke koje je privredno društvo ostvarilo u prethodnoj godini Da li je u skladu sa zakonom da osnivač privrednog društva izvrši dodatnu uplatu u godini koja će služiti za pokriće gubitaka društva iz godine, a po osnovu odluke donete takođe godine? Pravni instruktor februar Br

114 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Odgovor: Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/ dr. zakon i 5/2015) u čl do 180. predviđa i uređuje mogućnost i obavezu unošenja u društvo dodatnih uplata. Dodatne uplate mogu biti unete samo u novcu i njima se ne povećava vrednost osnovnog kapitala. Najčešće se dodatne uplate unose radi pokrića gubitaka, ali se mogu unositi i iz drugih razloga, npr. da bi se društvu obezbedilo dovoljno sredstava za izmirenje tekućih obaveza (radi likvidnosti), za investicije, formiranje rezervi i drugo. Obaveza unošenja dodatnih uplata može biti predviđena osnivačkim aktom ili odlukom skupštine društva. Ako odluku donosi skupština društva, odluka mora biti doneta jednoglasno, osim ako je osnivačkim aktom predviđeno da se donosi drugačijom većinom. Kada je predviđeno da se donosi drugačijom većinom, u slučaju usvajanja tom većinom, odluka obavezuje samo članove koji su glasali za odluku. Iz ugla datuma donošenje odluke, ne postoje odredbe koje propisuju vremensku vezu između datuma donošenja odluke i datuma izvršenja obaveze. Odluka može biti doneta u godini, a obaveza može biti ispunjena u godini. Nije od značaja to što se dodatne uplate vrše radi pokrića gubitka iz godine i što je odluka doneta u toj istoj godini, iako poslovna godina još uvek nije završena i nije izvesno da li će postojati gubitak i koliki će on biti. Iz periodičnih izveštaja, odnosno posebno izrađenih izveštaja ili iz knjigovodstvene dokumentacije može biti izvesno da će privredno društvo poslovati sa gubitkom i pre isteka poslovne godine. U tom smislu ne čini se ništa što je u suprotnosti sa pravom. Čak i kada bi se pokazalo da društvo, ipak, nije poslovalo sa gubitkom ili da je gubitak manji od iznosa dodatnih uplata, društvo ima pravo da onda odluči o sudbini dodatnih uplata i odredi im drugačiju namenu, uključujući i vraćanje članovima društva. prof. dr Zlatko Stefanović Pitanje i odgovor Pitanje: Pravni poslovi koje predstavništvo stranog udruženja može da obavlja u Republici Srbiji Da li udruženje građana iz Republike Hrvatske može osnovati ogranak ili predstavništvo u Republici Srbiji i da li bi nakon takve registracije moglo da prima donacije, isplaćuje dnevnice angažovanim licima i prikuplja članarine? Odgovor: Strano udruženje, u ovom slučaju iz Hrvatske, može osnovati predstavništvo, kancelariju ili drugi organizacioni oblik koje ima sedište na teritoriji Republike Srbije, što znači da ne postoji formalno pravna razlika između ogranka i predstavništva stranog udruženja već ih Zakon o udruženjima ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009 i 99/ dr. zakoni) sve naziva predstavništvima stranih udruženja, kako je propisano odredbom člana 59. stav 2. tog zakona. Predstavništva stranih udruženja mogu da deluju na teritoriji Republike Srbije nakon upisa u Registar stranih udruženja koji vodi Agencija za privredne registre, kao poveren posao, kako je propisano odredbom člana 60. Zakona. Predstavništvo stranog udruženja može imati svoje ogranke u smislu izdvojenih jedinica koji se takođe upisuju u Registar Agencije za privredne registre. Predstavništvo stranog udruženja može iz inostranstva unositi finansijska sredstva za rad predstavništva i za ostvarivanje svog programa u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje devizno poslovanje. Predstavništvo može zaključivati samo pravne poslove u vezi svog tekućeg poslovanja, što znači da može isplaćivati dnevnice. Takođe, može primati donacije, a koristi svoj nerezidencijalni račun. A što se tiče članarina, ne može se finansirati od istih s obzirom da predstavništvo nema članove, već ih ima samo strano udruženje - osnivač predstavništva. Aleksandra Rašković 112 Pravni instruktor februar Br. 86

115 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO Pitanje i odgovor Zaključenje ugovora o pružanju usluga sa preduzetnikom koji je istovremeno i zaposlen kod poslodavca saugovarača Pitanje: Da li je dozvoljeno da privredno društvo zaključi ugovor o pružanju usluga sa preduzetnikom koji je i u radnom odnosu kod tog poslodavca sa 10% radnog vremena i koji kao zaposleni vrši usluge istog ili sličnog karaktera? Odgovor: Prema važećem Zakonu o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/ dr. zakon i 5/ dalje: Zakon), ugovor se zaključuje sa preduzetnikom, a to je ovde lice koje je istovremeno i preduzetnik i zaposleno lice u pravnom licu sa 10% radnog vremena. To u opisanoj situaciji znači da bi ugovor bio zaključen sa zaposlenim koji je istovremeno i preduzetnik za obavljanje istih ili srodnih poslova koje on obavlja i kao zaposleni. Za ocenu da li je tako nešto dozvoljeno ili ne, treba imati u vidu tri vrste odnosa koji su uređeni odgovarajućim propisima, a osim njih i opšte norme našeg pravnog sistema. Kada je reč o posebnim vrstama odnosa, treba imati u vidu odredbe Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) i odredbe Zakona koje se odnose na klauzulu, odnosno zabranu konkurencije, ali i odredbe Zakona o zaštiti konkurencije ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009 i 95/2013). Iz ugla Zakona o radu, od značaja su čl i 162. kojima se predviđa da se ugovorom o radu može (ali i ne mora) predvideti klauzula zabrane konkurencije. Međutim, čak i ako je ovakva klauzula predviđena, ako poslodavac želi da zaključi ugovor sa svojim zaposlenim, ali sada kao preduzetnikom, upravo za obavljanje poslova koje on obavlja i kao zaposleni, onda za to nema nikakvih smetnji. Odredbe Zakona o radu koje predviđaju mogućnost zabrane konkurencije propisane su u cilju zaštite interesa poslodavca. Zbog toga, ako sâm poslodavac želi da zaključi takav ugovor, i pored toga što mu je poznato i da zaposleni radi za njega i da radi kao preduzetnik iste ili slične poslove, nema razloga da se tako nešto ne dozvoli. Iz ugla Zakona, propisane su određene odredbe o zabrani konkurencije, ali se one ne odnose na zaposlenog koji je istovremeno i preduzetnik. Međutim, Zakon dopušta (član 75. stav 2. tačka 1) da se zabrana proširi i na druga lica, osnivačkim aktom ili statutom društva. Zbog toga, treba proveriti i da li je možda osnivačkim aktom društva u kome je to lice zaposleno predviđen neki od oblika zabrane konkurencije pod koji bi opisana situacija mogla da se podvede. Treće, potrebno je ispitati i da li se možda zaključenjem ovakvog ugovora ne povređuju odredbe Zakona o zaštiti konkurencije, odnosno da li bi se ovakav ugovor mogao smatrati restriktivnim sporazumom u smislu ovog zakona. Iako je to malo verovatno, imajući u vidu da je reč o preduzetniku, nije nemoguće da se ovakav ugovor kvalifikuje kao restriktivni sporazum koji se u smislu člana 10. Zakona o zaštiti konkurencije smatra restriktivnim sporazumom. Preostaje još primena opštih normi i zabrana. Ovakav ugovor ne sme biti iskorišćen za nedozvoljene svrhe, kao što je npr. pranje novca, oštećenje poverilaca, izbegavanje obaveze plaćanja poreza i slično. Ako se zaključenjem ovakvog ugovora ne postiže neki od zabranjenih efekata po opštim propisima ili specijalnim, koji su pomenuti, onda on nije nedozvoljen. Sve dok se pitanje dozvoljenosti kreće u krugu privatnopravnog interesa, odnosno dok se zaključenjem ugovora ne vređa javnopravni interes ili interes trećih lica, ovakav ugovor nije nedozvoljen. Pitanje i odgovor prof. dr Zlatko Stefanović Naknada štete nastale u saobraćajnoj nezgodi u slučaju kada je osiguravač (društvo za osiguranje) u postupku likvidacije Pitanje: Na koji način može da se izvrši naknada štete u saobraćaju (tzv. male štete) u slučaju kada je osiguravajuća kuća u postupku likvidacije i može u tom slučaju da se podnese tužba za naknadu štete prema vlasniku motornog vozila? Odgovor: U slučaju kada se radi o naknadi štete koju zahteva lice oštećeno u saobraćajnoj nezgodi od upotrebe motornog vozila kao opasne stvari i kada je za vozilo bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju vlasnika motornog vozila od odgovornosti Pravni instruktor februar Br

116 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO za štetu pričinjenu trećim licima (dalje: ugovor o osiguranju od autoodgovornosti), primenjuju se odredbe Zakona o osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 55/2004, 70/ ispr., 61/2005, 61/ dr. zakon, 85/ dr. zakon, 101/2007, 63/ odluka US, 107/2009, 99/2011, 119/2012, 116/2013 i 139/ dr. zakon) i Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/ odluka US). S obzirom na to da se u konkretnom slučaju društvo za osiguranje nalazi u postupku likvidacije, primenjuju se i odredbe Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje ("Sl. glasnik RS", br. 61/2005, 116/2008 i 91/2010) i Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/ dr. zakon i 5/2015). Ni iz jedne od odredaba navedenih zakona ne proizilazi da ugovor o osiguranju prestaje po sili zakona usled otvaranja postupka stečaja i likvidacije nad osiguravačem. Momenat pokretanja postupka stečaja i likvidacije, kao ni vođenje tog postupka, ne može se smatrati momentom kada prestaje da postoji društvo za osiguranje, niti razlogom za prestanak ugovora o osiguranju od autoodgovornosti. Naprotiv, odredbama člana 4. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju izričito je propisano da u slučaju pokretanja stečajnog postupka nad društvom za osiguranje, zaključeni ugovori o obaveznom osiguranju ostaju na snazi do isteka vremena na koje su zaključeni. Štaviše, odredbama člana 174. stav 2. i člana 175. stav 2. Zakona o osiguranju predviđeno je da se obaveza po osnovu (već) zaključenih ugovora o osiguranju ne oslobađa (čak ni) društvo za osiguranje kome je oduzeta dozvola za obavljanje delatnosti, odnosno dozvola za rad. Zahtev za naknadu štete koji se podnosi društvu za osiguranje, postupak i rokovi za odlučivanje o zahtevu za naknadu štete, kao i pravo na podnošenje tužbe protiv društva za osiguranje uz obaveštavanje o tome Narodne banke Srbije, uređeni su odredbama čl. 24. i 25. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, a obaveze društva koje se odnose na isplatu male štete i odredbama člana 27. tog zakona. Naime, štete za koje odštetni zahtev iznosi manje od evra u dinarskoj protivvrednosti i za koje su uz zahtev dostavljeni dokazi na osnovu kojih se može utvrditi obaveza društva za osiguranje, smatraju se malim štetama. Društvo za osiguranje dužno je da naknadu male štete isplati u roku od osam dana od dana prijema zahteva. U tom roku društvo za osiguranje dužno je da isplati štetu iako zahtev nije bio opredeljen kao zahtev za naknadu male štete, ali društvo u postupku naknade štete utvrdi da je iznos štete do evra u dinarskoj protivvrednosti. Postupak likvidacije sprovodi se kada privredno društvo ima dovoljno sredstava za izmirenje svih svojih obaveza. Stoga je neophodno da oštećeni prijavi potraživanje koje ima prema društvu za osiguranje, kako bi pravo na naknadu štete ostvario u likvidacionom postupku. Zakonom o obaveznom osiguranju u saobraćaju osnovan je i Garantni fond, između ostalog, radi ekonomske zaštite oštećenih lica u slučajevima kada je za naknadu štete odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak. Prema članu 93. stav 1. tog zakona, šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, naknađuje se iz sredstava Garantnog fonda. Članom 94. tog zakona određeno je da oštećeno lice zahtev podnosi Garantnom fondu, a uz zahtev je dužno da priloži i odgovarajući dokaz da je štetu prouzrokovalo prevozno sredstvo koje je osigurano kod društva za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak. Najzad, prema članu 95. tog zakona, ako Garantni fond ne odgovori na zahtev za naknadu štete u roku od 90 dana od dana prijema zahteva, oštećeno lice može podneti tužbu sudu protiv Garantnog fonda i o tome obavestiti Narodnu banku Srbije. Imajući u vidu pravnu prirodu ugovora o osiguranju od odgovornosti, a posebno i to da je odredbama navedenih zakona obavezno osiguranje vlasnika motornog vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima uređeno u potpunosti, tako da osiguravač (društvo, uz Garantni fond) uvek odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem (u krajnjem i po podnetoj tužbi oštećenog lica), eventualno podnošenje tužbe za naknadu štete prema vlasniku motornog vozila moglo bi da ima smisla samo u izuzetno retkim slučajevima za koje bi tužilac smatrao da nisu obuhvaćeni navedenom zakonskom regulativom. Pitanje i odgovor Podela motornih vozila na putnička i teretna i obeležavanje i putni nalog u teretnom motornom vozilu Pitanje: Nevenka Miletić Da li je potrebno da putnički automobil (minivan), registrovan kao teretno vozilo ima nalepnicu, tj. ime firme po propisima kao i teretna vozila i da li moraju da se za to vozilo vode putni nalozi? Odgovor: Motorno vozilo može da bude registrovano ili kao putničko ili kao teretno, bez obzira na to što teretna vozila, ne računajući sedište vozača, mogu da imaju do šest, odnosno do osam sedišta. Naime, broj sedišta u teretnom vozilu samo je jedan od kriterijuma za razvrstavanje tih vozila, izvršeno odredbama člana 9. Pravilnika o podeli motornih i priključnih vozila 114 Pravni instruktor februar Br. 86

117 TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima ("Sl. glasnik RS", br. 40/2012, 102/2012, 19/2013, 41/2013 i 102/2014). Saglasno važećim propisima, putničko vozilo nije moguće registrovati kao teretno, ni obrnuto, a eventualni izuzetak u praksi bio bi protivan propisima i predstavljao grubu grešku. Prema odredbama člana 5. st. 2. i 7. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju ("Sl glasnik RS", br. 46/95, 66/2001, 61/2005, 91/2005, 62/2006 i 31/ dalje: Zakon), teretno motorno vozilo kojim se obavlja prevoz stvari u drumskom saobraćaju mora imati na bočnim vratima, odnosno na bočnim stranama kabine vozila, ispisano poslovno ime, odnosno firmu, a može imati i njegov znak koji uživa zaštitu u skladu sa zakonom kojim se uređuju žigovi. Poslovno ime, odnosno firma, moraju biti na vozilu ispisani slovima visine najmanje 5 cm i bojom koja se bitno razlikuje od osnovne boje vozila. Dakle, svako teretno vozilo mora biti obeleženo na navedeni način, bez obzira na to da li ima sedišta za prevoz lica ili se njime obavlja i prevoz stvari. Članom 4. Zakona propisano je da se u vozilu kojim se obavlja prevoz u drumskom saobraćaju, osim putničkog automobila privrednih subjekata kojima se obavlja prevoz, putničkog automobila u svojini fizičkog lica kojim to lice vrši prevoz za lične potrebe i putničkog automobila kojim se obavlja auto-taksi prevoz putnika, mora nalaziti putni nalog za vozilo popunjen na propisan način, potpisan od strane vozača i potpisan i overen od strane ovlašćenog lica. Prema tome, navedeni putni nalog mora se nalaziti u teretnom vozilu. Na kraju valja napomenuti i to da pravno lice ima pravo da prilikom tehničkog pregleda vozila i u postupku registracije vozila dokazuje da je vozilo koje koristi putničko, a ne teretno, ali da je celishodno da mu tom prilikom polazište budu dokumentacija proizvođača vozila i odredbe Pravilnika o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima. Pitanje i odgovor Nevenka Miletić Obavljanje trgovine polovnom robom i odgovornost prodavca za nesaobraznost robe ugovoru Pitanje: Da li preduzetnik može da u maloprodajnom objektu obavlja trgovinu polovnim delovima za automobil, da li za tu robu mora da ima deklaraciju i da li odgovara za nesaobraznost? Odgovor: Zakon o trgovini ("Sl. glasnik RS", br. 53/2010 i 10/ dalje: Zakon) propisuje da sa trgovina obavlja slobodno na tržištu. Za obavljanje trgovine moraju biti ispunjeni uslovi propisani ovim zakonom, kao i posebnim propisima (higijenskosanitarni, uslovi bezbednosti i zdravlja na radu, uslovi zaštite životne sredine, propisani tehnički zahtevi i dr.). Trgovina se po pravilu obavlja u prodajnom objektu u različitim trgovinskim formatima. Pravilnik o klasifikaciji trgovinskih formata ("Sl. glasnik RS", br. 47/2011) poznaje specijalizovanu prodavnicu polovnih proizvoda - Second hand shop u kome se obavlja trgovina neprehrambenim polovnim proizvodima. U članu 40. Zakona propisuje se da je uslov za obavljanje trgovine na malo deklaracija, odnosno da roba u trgovini na malo mora imati deklaraciju, te je stoga trgovac dužan, bez obzira koja roba je u pitanju da obezbedi deklaraciju na robi u trgovini na malo i odgovoran je za podatke koji se na njoj nalaze. Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 62/2014) u članu 50. propisuje da je prodavac dužan da isporuči robu koja je saobrazna ugovoru. Pretpostavlja se da je isporučena roba saobrazna ugovoru: ako odgovara opisu koji je dao prodavac i ako ima svojstva robe koju je prodavac pokazao potrošaču kao uzorak ili model; ako ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora; ako ima svojstva potrebna za redovnu upotrebu robe iste vrste; ako po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste i što potrošač može osnovano da očekuje s obzirom na prirodu robe i javna obećanja o posebnim svojstvima robe data od strane prodavca, proizvođača ili njihovih predstavnika, naročito ako je obećanje učinjeno putem oglasa ili na ambalaži robe. U članu 53. ovog zakona propisano je da je prodavac odgovoran za nesaobraznost robe ugovoru koja se pojavi u roku od dve godine od dana prelaska rizika na potrošača, dok se kod prodaje polovne robe, može ugovoriti kraći rok u kome prodavac odgovara za nesaobraznost, koji ne može biti kraći od jedne godine. Reklamacija se može izjaviti zbog nesaobraznosti robe onome što je ugovoreno, a obaveze trogovca u vezi sa postupkom reklamacije propisane su u članu 56. Zakona o zaštiti potrošača. Pravni instruktor februar Br

118 MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO PRAVO NA UMETNIČKO IZRAŽAVANJE I PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA Za razliku od nekih drugih međunarodnih instrumenata (na primer, Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz godine) Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Konvencija) ne sadrži tzv. kulturna prava. U ova prava mogla bi se svrstati prava poput prava na umetničko izražavanje, akademske slobode, pravo na traženje istorijske istine, pravo na pristup kulturi, pravo na zaštitu kulturnog nasleđa, pravo na kulturni identitet itd. Međutim, navedena prava nisu sasvim nepoznata u praksi Evropskog suda za ljudska prava (dalje: Sud), kao glavnog organa za tumačenje i primenu navedene konvencije. Naime, ova prava pred sudom moguće je ostvariti kroz zaštitu nekih drugih prava kao što su na primer, sloboda misli (član 9), sloboda izražavanja (član 10), pa čak i kroz zaštitu prava na obrazovanje (član 2. Protokola 1 uz Konvenciju) ili prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. Uvod Ovom prilikom nećemo se baviti analizom svih pomenutih prava koja bi se mogla svrstati u tzv. kulturna prava, nego ćemo se ograničiti na prikaz prakse Suda u vezi sa slobodom umetničkog izražavanja. Ovo pravo najčešće se vezuje za član 10. Konvencije kojim se garantuje sloboda izražavanja uopšte. Generalno gledano, Sud primenjuje visoki stepen zaštite kada je reč o umetničkim delima poput romana, slika, filmova itd, pri čemu se vodi računa i o kojoj vrsti umetničkog izražavanja se radi u konkretnom slučaju. Polazeći od toga da umetnička dela dopuštaju mogućnost za razmenu različitih ideja, što je neophodno u jednom demokratskom društvu, Sud pruža visoki stepen zaštite slobode umetničkog izražavanja. Sa druge strane, dopušta se izvesna intervencija države, pod uslovima propisanim u članu 10. stav 2. Konvencije (radi zaštite nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva). Sloboda umetničkog izražavanja u likovnoj umetnosti Kroz likovnu umetnost, Sud dopušta izražavanje kulturnih, političkih, društvenih ideja i informacija uz obavezu države da ne poseže za restriktivnim merama kojima bi se ograničila sloboda umetničkog izražavanja. Ipak, ta sloboda nije neograničena. U tom smislu indikativan je slučaj Muller and Others v. Switzerland, br /84 od godine. Naime, gospodin Miler je u okviru proslave 500 godina od pridruživanja kantona Friburg Švajcarskoj konfederaciji, po pozivu organizatora, izložio tri slike pod nazivom Tri noći, tri slike. Izložba je bez ograničenja bila otvorena za široku javnost, pa imajući u vidu sadržaj slika, na kojima je na grub način prikazan seksualni čin (naročito između čoveka i životinje), švajcarski sud je naložio uklanjanje i zaplenu ovih slika, a gospodin Miler i organizatori su novčano kažnjeni, u skladu sa odredbama švajcarskog krivičnog zakona. Smatrajući da im je na taj način ograničena sloboda umetničkog izražavanja oni su se obratili Sudu. Sud je ceneći uslov propisanosti zakonom imao u vidu ne samo odredbe švajcarskog krivičnog zakona, nego i doslednu praksu švajcarskih sudova koji su u nizu svojih odluka zabranjivali opscene sadržaje, zbog čega je smatrao da je ovaj uslov ispunjen. Takođe, uslov zaštite legitimnog interesa, po mišljenju Suda je bio ispunjen, jer se u konkretnom slučaju radilo o zaštiti morala i prava drugih (naveden je konkretan primer oca i ćerke koji su posetili ovu izložbu). 116 Pravni instruktor februar Br. 86

119 MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO Prilikom procene uslova neophodnosti u demokratskom društvu imalo se u vidu simboličko značenje pomenutih slika u okviru eksperimentalne savremene umetnosti, ali i činjenica da su ove slike odstupale od preovlađujućeg koncepta seksualnosti. Sud je istakao da sloboda izražavanja podrazumeva i izvesne dužnosti i odgovornosti, koje su u konkretnom slučaju bile zanemarene. Osuda podnosilaca predstavke imala je za cilj zaštitu morala, bez obzira na različitost ovog koncepta. Posebno se imala u vidu dostupnost izložbe najširim društvenim slojevima, bez obzira na njihovu starosnu dob. Sud pri tome, nije uvažio primedbu podnosilaca da nije bilo nikakvog protesta u javnosti, kao i to da je podnosilac mogao da bez problema izlaže u inostranstvu ili drugim delovima Švajcarske, jer se pošlo od toga da je stavljanjem akcenta na seksualni čin u njegovom ogoljenom obliku došlo do vređanja pristojnosti kod prosečne publike. Zbog toga, Sud postupanje švajcarskih sudova nije smatrao nerazumnim, kako u pogledu osude podnosilaca, tako i u vezi sa zaplenom slika. Sudija Spilman, koji će kasnije postati predsednik Suda, imao je suprotno mišljenje od većine sudija, ukazavši na relativnost pojma opscenost, navodeći čak neke primere iz literature (Bodler, Flober). Sličan prethodno navedenom slučaju, ali različit u pogledu odluke Suda po zahtevu podnosilaca, je i slučaj Vereinigung Bildender Kunstler v. Austria, br /01 od godine, u kome je podnosilac bilo jedno austrijsko udruženje slikara. Ovo udruženje je u periodu april-jun godine održalo izložbu pod nazivom Vek umetničkih sloboda. Među slikama je bila i slika pod nazivom Apokalipsa na kojoj su prikazani Majka Tereza i neke ličnosti sa austrijske javne scene u seksualnim pozama, pri čemu su oči pojedinih aktera na ovoj slici bile pokrivene. Za razliku izložbe u Švajcarskoj, o kojoj je bilo reči u prethodnom slučaju, za ovu izložbu su naplaćivane ulaznice. Sem toga, tokom trajanja ove izložbe, jedan posetilac oštetio je deo slike crvenom bojom. Po tužbi jednog austrijskog političara prikazanog na slici austrijski sud je novčano kaznio udruženje i zabranio dalje izlaganje predmetne slike. Tesnom većinom (4:3) Sud je u stavu 33 ove presude obrazložio da se u konkretnom slučaju radilo o karikaturi koja sadrži satirične elemente. S obzirom da je satira oblik umetničkog izražavanja koji ima izvesne crte preterivanja sa ciljem provociranja i agitacije, Sud je smatrao da su austrijske vlasti u konkretnom slučaju prekršile član 10 Konvencije, posebno zbog toga što zabrana nije bila ni vremenski ni prostorno ograničena (stav 37. ove presude). Sloboda umetničkog izražavanja u književnim delima U presudi Velikog veća Karatas v. Turkey (br /94 od godine) Sud je primetio da poezija podnosioca predstavke kroz čestu upotrebu metafora poziva na žrtvovanje za Kurdistan uz izvesne agresivne delove usmerene prema turskim vlastima. Međutim, po mišljenju Suda, to ne opravdava turske vlasti za osudu na zatvor tvorca te poeme, koja ima jasnu političku dimenziju. Priroda ovog umetničkog izraza je takva da on ima veoma ograničenu publiku, te da nema onakav značaj koji imaju masovni mediji. To ujedno može uticati na ozbiljnost bilo kakve navodne opasnosti od javnih nereda koji bi iz toga mogli da proisteknu. Sud je prilikom procene srazmernosti mera izrečenih prema podnosiocu imao u vidu prirodu i ozbiljnost izrečenih mera (više od 13 meseci zatvora), zbog čega je našao da je u konkretnom slučaju došlo do neopravdanog ograničavanja slobode umetničkog izražavanja i do povrede člana 10. Konvencije. U slučaju Alinak v. Turkey, br /98 od godine, radilo se o romanu bivšeg člana turskog parlamenta u kome se govori o torturi meštana jednog sela, pri čemu je roman zasnovan na istinitim događajima. Slično kao u prethodnom slučaju Sud je imao u vidu činjenicu da se radilo o romanu, koji se kao oblik umetničkog izražavanja odnosi na relativno uzak krug ljudi za razliku od masovnih medija. Imajući u vidu prirodu umetničkog izražavanja u konkretnom slučaju, kao i ograničeni uticaj ovog oblika umetničkog izražavanja, Sud je smatrao da je time umanjen efekat izraza upotrebljenih u ovom romanu. Zbog toga je ocenjeno da je u romanu autor izneo svoj duboki bol koji su prouzrokovali događaji koje je opisao u romanu, te da nije pozivao na nasilje. Shodno tome, mera zaplene ovog romana, koju su odredile turske vlasti, ocenjena je kao povreda člana 10. Konvencije. U presudi Velikog veća u slučaju Lindon, Otchakovsky-Laurens and July v. France, br /02 i 36448/02 od godine ustanovljeno je da osudom autora i izdavača za klevetu zbog objavljivanja romana u kome se radilo o stvarnim ličnostima i događajima (suđenje Mari Lepenu, vođi desničarske partije) nije došlo do povrede člana 10. Konvencije. Sud je istakao da pisci romana u svojoj slobodi umetničkog izražavanja moraju da poštuju ograničenja sadržana u stavu 2. člana 10. Konvencije (prava i slobode drugih). Poređenjem vođe Nacionalnog fronta sa šefom ganga ubica i vampirom, po oceni Suda pređeni su limiti dozvoljene kritike, iako se radilo o političaru koji bi trebalo da ima veći stepen tolerancije na kritiku. Naime, ova poređenja nisu ocenjena samo kao vrednosni sudo- Pravni instruktor februar Br

120 MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO vi nego i kao izjave o činjenicama kojima je nedostajala dovoljna činjenična osnova. Kada je reč o delima autobiografskog karaktera Sud je napravio razliku između svrhe ovih dela. Ako je reč o delu u kome zatvorenik osuđen pravosnažno za ubistva nastoji da sebe opravda za počinjene zločine, opisujući do detalja ubistva i mučenja žrtava, odbijanje zatvorskih vlasti da se takav tekst obelodani Sud je smatrao opravdanim, posebno imajući u vidu zaštitu porodica žrtava i poštovanja digniteta žrtava (Nillson v. U.K., odluka br /05 od godine). Sa druge strane, vojni memoari u kojima su osuđeni autor, bivši oficir, i izdavač, zbog njihovog objavljivanja, jer su francuski sudovi smatrali da veličaju zločine počinjene u alžirskom ratu, tretirani su od strane Suda kao delo koje doprinosi javnoj debati o jednom kontraverznom pitanju (Orban, Le Bartillat and Editions Plon v. France, br /05, od godine). Pri tome, Sud je u obzir uzeo i protek perioda od 40 godina od opisanih događaja, što ovu temu čini manje osetljivom. U slučajevima Ojala and Etukeno Oy v. Finland, br /10 i Ruusunen v. Finland, br /10, od godine podnosioci predstavke u prvom predmetu su izdavač, finski državljanin, rođen godine i izdavačko preduzeće, društvo sa ograničenom odgovornošću. Podnositeljka predstavke u drugom predmetu je finska državljanka, rođena godine. Ona je bila u vezi sa bivšim premijerom Finske devet meseci, dok je on još bio na dužnosti. Predmeti se odnose na krivičnu osudu podnosilaca predstavki zbog pisanja i objavljivanja autobiografije koja je sadržala detalje o njihovoj vezi. Premijer je obavljao tu dužnost od juna do juna godine, a knjiga je objavljena u februaru godine. U oktobru godine finske vlasti su podnele krivičnu tužbu protiv podnosilaca predstavke zbog otkrivanja informacija o privatnom životu premijera. Premijer je podržao optužbe protiv podnosilaca prve predstavke i takođe je protiv njih istakao zahteve za naknadu štete; nije podneo zahtev za obeštećenje protiv podnositeljke druge predstavke. Knjiga je povučena iz prodaje u februaru godine. U martu godine, finski sudovi su odbacili optužbe protiv podnosilaca obe predstavke, ali u postupku po žalbi ova odluka je preinačena. U junu godine finski Vrhovni sud je utvrdio da je podnosioci predstavki trebalo da budu osuđeni zbog širenja informacija koje vređaju privatnost. Smatrao je da su, iako je veliki deo sadržaja knjige bio valjan predmet za javnu debatu, opisi seksualnog života i intimnih trenutaka predstavljali upad u privatni život premijera koji on nije odobrio i koji je otišao izvan svega što je on prethodno otkrio. Pozivajući se na član 10, podnosioci predstavki su se žalili da su osude povredile njihovo pravo na slobodu izražavanja, a podnositeljka druge predstavke je posebno tvrdila da je ona samo otkrila detalje njenog sopstvenog privatnog života, čak iako su se oni takođe odnosili na bivšeg premijera. Sud je smatrao da član 10. u ovim slučajevima nije bio prekršen ceneći da je bila razumna procena finskih sudova da iako je veliki deo sadržaja knjige bio valjan predmet za javnu debatu, opisi seksualnog života i intimnih trenutaka predstavljali su upad u privatni život premijera koji on nije odobrio. Zbog toga je zaštiti privatnog života opravdano dat primat nad slobodom umetničkog izražavanja. Sloboda umetničkog izražavanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti U slučaju Wingrove v. U.K. br /90, od godine Sud se složio sa britanskim vlastima koje su zabranile emitovanje filma o Isusu Hristu u seksualnom kontekstu. Sud je zaključio da je ova odluka težila ostvarivanju legitimnog cilja zaštite prava drugih da njihova verska ubeđenja ne budu povređena. Sud je u obzir uzeo polje slobodne procene koje uživaju vlasti, kao i kontekst predmetnog filma, a posebno činjenicu da je njegovim stavljanjem na tržište on postao dostupan širokom krugu lica. Slično je Sud zaključio i u slučaju Otto Preminger Institut v. Austria, br /87 od godine, u kome su austrijske vlasti na nagovor katoličke crkve naredile zaplenu i oduzimanje filma koji je trebalo da bude prikazan i u kome su Bog, Devica Marija i Isus prikazani na satiričan način. Sud je istakao neophodnost zaštite verskih ubeđenja u većinski katoličkom Tirolu, kao i obavezu države da obezbedi mirno uživanje ovih prava garantovanih članom 9. Konvencije. Razmotrivši postupak vlasti, Sud je ocenio da je vlast imala u vidu težinu umetničkih elemenata naspram uvredljivog karaktera filma, pa nije mogao da se ne složi sa zaključkom da je film provokativan. Na osnovu toga Sud je smatrao da su mere preduzete u cilju obezbeđivanja verskog mira ostale unutar polja slobodne procene države, našavši da član 10. Konvencije u konkretnom slučaju nije bio povređen. U praksi Suda sreću se i slučajevi razmatranja opravdanosti zabrane pozorišne predstave. Naime, u slučaju Ulusoy v. Turkey, br /03 od godine, turske vlasti zabranile su izvođenje pozorišne predstave na kurdskom jeziku u slučaju kada su pojedini glumci prethodno osuđeni zbog zalaganja za samostalnu državu Kurda. S obzirom da nisu pruženi konkretni dokazi u smislu da bi se davanjem ove predstave narušio javni red i mir, što su turske vlasti navele kao razlog za zbranu ove predstave, a posebno što prilikom prethodne predstave nije došlo do bilo kakvog incidenta, Sud je smatrao da se zabranom predmetne predstave povređuje sloboda umetničkog izražavanja. 118 Pravni instruktor februar Br. 86

121 MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO Zaključak Sloboda umetničkog izražavanja u praksi Evropskog suda za ljudska prava štiti se po osnovu člana 10. Konvencije, odnosno kroz slobodu izražavanja. Ipak, ova sloboda nije neograničena. Granice ostvarivanja ove slobode postavlja stav 2. člana 10. Konvencije. Evropski sud za ljudska prava u proceni srazmernosti između ostvarivanja slobode umetničkog izražavanja i interesa koje štiti član 10. stav 2. Konvencije, kroz svoju praksu izgradio je više parametara. Oni se tiču vrste, konteksta i svrhe umetničkog izražavanja. Tako nije svejedno da li se radi o umetničkom izrazu koji je isključivo namenjen promovisanju sopstvenih umetničkih ideja ili pokreće pitanja od značaja za širu debatu. Takođe, nije svejedno ni to da li se umetnički izraz odnosi na nešto što je veoma aktuelno ili na događaje iz bliže ili dalje prošlosti. Isto tako postoje oblici umetničkog izražavanja namenjeni veoma uskom krugu ljudi, dok su neki oblici umetničkog izražavanja dostupni najširim društvenim slojevima, što je faktor koji Sud uzima u obzir prilikom ocene poštovanja slobode umetničkog izraza. Posebno se vodi računa o tome da li se umetničkim delom povređuju nečija verska, osećanja ili moralni obziri odnosno da li se pod izgovorom ostvarivanja umetničkih sloboda ne vrši njihova zloupotreba. U svakom slučaju sloboda umetničkog izražavanja podrazumeva i izvesne dužnosti i odgovornosti na strani umetnika, dok se državama uvek ostavlja izvesno polje slobodne procene. Države u tom pogledu mogu primeniti izvesne restriktivne mere, a opravdanost njihove primene Sud ceni u zavisnosti od njihove težine i njihove ograničenosti u vremenskom i prostornom smislu. dr Slavoljub Carić Pravni instruktor februar Br

122 VESTI Vest - Paragraf Info OSMO VANREDNO ZASEDANJE NARODNE SKUPŠTINE RS: Prihvaćen amandman da se rok u kome se overa može obavljati u sudovima i opštinskim upravama pomeri na 1. mart Skupština Srbije završila je pretres amandmana na predložene izmene Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Tokom rasprave o 15 amandmana usvojen je predlog kojim se predviđa da građani svoje potpise, rukopise i prepise mogu da overavaju u sudovima i opštinskim upravama do 1. marta godine. Prema prvobitnom predlogu taj rok je bio pomeren na 1. januar godine. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Tanjug, SEDMO VANREDNO ZASEDANJE NARODNE SKUPŠTINE RS: Usvojeni Zakon o zaštiti od požara ( Tamarin zakon ) i Zakon o oružju i municiji - strože kažnjavanje za zloupotrebe i nesavestan odnos prema oružju i zabrana obavljanja delatnosti Skupština Srbije usvojila je Zakon o oružju i municiji kojim se poоštravaju uslovi za dobijanje dozvole za držanje i nošenje oružja i za to predviđaju dva nova uslova - provera zdravstvene sposobnost na svakih pet godina i opravdan razlog za nabavku oružja. Po novom zakonu, za čije usvajanje je glasalo 157 poslanika dok niko nije bio protiv, legalizacija oružja počeće odmah nakon stupanja zakona na snagu a trajaće tri meseca. Zakon bi trebalo da omogući efikasnu kontrolu posedovanja i prometa oružja, a istovremeno da legalnim i savesnim vlasnicima oružja omogući da ga nesmetano poseduju i koriste u zakonom dozvоljene svrhe - lova, sporta, kolekcionarstva i samoodbrane. Novim rešenjima precizira se da će pored onih uslova za posedovanje oružja koji su postojali ranije, kao što su neosuđivanost za određena krivična dela, prekršajna nekažnjavanost za određene prekršaje, poslovna sposobnost, obuka u rukovanju oružjem uvesti dva nova uslova. Reč je o zdravstvenoj sposobnosti, koja je ranijе postojala kao mogućnost, i to samo prilikom nabavljanja oružja, kao i opravdan razlog, što, kako se navodi, ranije nije postojalo. Bitna novina zakona je i izdavanje oružnog lista kao biometrijskog dokumenta. Kao razlog za donošenje tog zakona, navodi se procena da u ilegalnom posedu ima do komada oružja. Takođe, ukazano je da je u poslednjih pet godina zabeleženo više tragičnih incidenata u kojima je korišćeno oružje. Predviđeno je i strože kažnjavanje za zloupotrebe i nesavestan odnos prema oružju, a pojedinim odredbama predviđena je i zabrana obavljanja delatnosti pravnim licima i preduzetnicima kojima je od strane nadležnog organa odobreno bavljenje prometom oružja i municije. Kada je reč o ispunjavanju drugog cilja, da se legalnim i savesnim vlasnicima oružja omogući da ga nesmetano poseduju i koriste, to će se, između ostalog, regulisati davanjem povlašćеnog statusa registrovanim sportskim strelcima i kolekcionarima. Novina u zakonu je i kolekcionarska dozvola koja se može izdati fizičkom licu koje poseduje najmanje pet komada registrovanog oružja iz kategorije B i koje raspolaže prostorno-tehničkim uslovima za bezbedno čuvanje oružja. Ta dozvola služiće i kao osnov za nabavljanje više oružja iz kategorije B (vatreno oružje). Zakon predviđa da se municija može nabavljati neograničeno, na osnovu oružnog lista, u kalibrima za oružje koje je registrovano, a uz posedovanje kolekcionarske dozvolе, može se nabavljati u svim kalibrima. Nošenje oružja je takođe predviđeno, ukoliko fizičko lice dokaže da mu je lična bezbednost bitno ugrožena, ali ga može nositi samo na način kojim ne uznemirava druga lica. Zakonom o zaštiti od požara odnosno Tamarinim zakonom će se uspostaviti efikasnija kontrola u oblasti bezbednosti objekata, prvenstveno ugostiteljskih, ali i onih u kojima se okuplja veći broj ljudi. Tamarin zakon predviđa da ugostiteljski objekti neće moći da dobiju dozvolu za rad ukoliko ne budu ispunili sve uslove kada je zaštita od požara u pitanju. Za izmene tog zakona glasalo je 155 poslanika, dok niko nije bio protiv. Na osnovu izmena zakona biće donet Pravilnik o merama zaštite od požara u novim, ali i postojećim ugostiteljskim objektima. Takođe, predviđeno je da organizaciju, način rada i postupanje prilikom izvršavanja zadataka zaštite i spasavanja vatrogasno-spasilačkih jedinica bliže propisuje ministar.»» Izvor: Tanjug, Pravni instruktor februar Br. 86

123 VESTI Vest - Paragraf Info ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI: Od 1. marta godine sve lokalne samouprave moraće da primenjuju objedinjenu proceduru za izdavanje građevinskih dozvola Potpredsednik Vlade Republike Srbije i ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović poručila je da će to ministarstvo pomoći svim lokalnim samoupravama da do 1. marta uvedu objedinjenu proceduru izdavanja dozvola, podsetivši da novi zakon predviđa da svi domaći i strani investitori, kao i fizička lica, mogu da dobiju građevinske dozvole za manje od mesec dana. Mihajlović je napomenula da je trenutno manji broj gradova i opština koje su uvele objedinjenu proceduru, a da će od 1. marta to morati svi da rade. Prema njenim rečima, to je prvi korak ka uvođenju elektronske građevinske dozvole, koja bi trebalo da počne da se izdaje do kraja ove godine. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI: Ministarstvo pripremilo i donelo svih 28 podzakonskih akata Počela je puna primena Zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa donošenje građevinskih dozvola za manje od mesec dana na jednom šalteru, s obzirom na to da je doneto svih 28 podzakonskih akata neophodnih za njegovo sprovođenje. Potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović izjavila je tim povodom na konferenciji u Vladi Srbije, da je gradovima i opštinama u Srbiji ostavljeno da najkasnije do 1. marta uvedu predviđenu objedinjenu proceduru izdavanja građevinskih dozvola. Sva podzakonska akta su potpisana i gradovi i opštine će od danas krenuti u pripreme za punu primenu zakona i tako napraviti mnogo bolji ambijent za investitore, rekla je Mihajlović. Ona je kazala da lokalne samouprave više nemaju opravdanja za nesprovođenje zakona koji je usvojen još u decembru prošle godine. Mihajlović je, takođe, najavila da će do kraja ove godine biti uvedena i elektronska građevinska dozvola. Kako je rekla, građani i investitori će se odsada na šalterima pojavljivati svega dva do tri puta - da dobiju podatke, podnesu dokumentaciju i dobiju dozvolu. Ministarstvo je pripremilo i donelo svih 28 podzakonskih akata - 26 pravilnika i dve uredbe u predviđenom roku, a Mihajlović je poručila da će to ministarstvo pomoći lokalnim samoupravama u sprovođenju zakona. Mihajlović je rekla da će se u martu pred poslanicima naći i predlozi zakona o konverziji i katastru, kao i da se priprema propis za rešavanje pitanja 1,5 nelegalnih objekata u Srbiji. Mi ćemo određenim aktom to pitanje rešiti tako što ćemo apsolutno legalizovati sve što može da se legalizuje, izuzev parkova prirode. Očekujem da taj akt imamo do maja meseca, navela je Mihajlović. Ona je istakla da jednom mora da se stavi tačka na nelegalnu gradnju, ali ne tako što će građani imati problem već tako što će se naći način da se ti objekti legalizuju. Direktor tima za regulatornu reformu u privredi USAID projekta za bolje uslove poslovanja Dušan Vasiljević je istakao da zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji građani više neće imati ulogu kurira i morati da se šetaju od jednog do drugog šaltera, već će to raditi umesto njih državna uprava po službenoj dužnosti. On je kazao da je USAID veoma zadovoljan zbog donošenja podzakonskih akata i naveo da će 1. januara biti uveden i elektronski sistem izdavanja građevinskih dozvola koji će dosta unaprediti proces izdavanja građevinskih dozvola. Potpredsednik UO NALED - a Ana Brnabić je naglasila da u Srbiji donošenje podzakonskih akata u proseku kasni dan od donošenja zakona, tako da Zakon o planiranju i izgradnji uvodi i novi standard u zakonodavstvu Srbije, s obzirom da su sva podzakonska akta doneta za samo dva meseca. Ona je rekla da je za taj zakon sprovedena i široka javna rasprava koja je trajala četiri meseca, a u koju su bile uključene sve zainteresovane strane. Državni sekretar u Ministarstvu građevine Aleksandra Damnjanović je govoreći o Pravilniku o postupku donošenja i sadržini programa uklanjanja objekata rekla da je njegovo donošenje bilo predviđeno još zakonom iz godine i on onemogućava diskreciono odlučivanje po pitanju postupanja građevinske inspekcije kada je reč o rušenju bespravnih objekata. Kako je rekla, sada je predviđen uređen sistem za zaštitu javnog interesa i susedskog prava. USKORO PODELA ŽELEZNICA SRBIJE NA TRI PREDU- ZEĆA: ZA INFRASTRUKTURU, PREVOZ ROBE I PRE- VOZ PUTNIKA Železnice Srbije će uskoro biti podeljene na tri privredna društva, za železničku infrastrukturu, prevoz robe i putnika, izjavila je Mihajlović. Ta preduzeća će najpre raditi u okviru holdinga, a nakon prelaznog perioda poslovaće samostalno, rekla je Mihajlović u Vladi Srbije. Pravni instruktor februar Br

124 VESTI Ona je odgovarajući na pitanje novinara kazala da se sprovodi reforma srpskih železnica, koje će bez obzira na taj proces realizovati sve postojeće projekte, ali i nove, poput predstojeće modernizacije pruge Beograd - Budimpešta. Mihajlović je navela da plan poslovanja Železnica Srbije usvaja Ministarstvo privrede, kao i da železnice moraju da ispune određene uslove da bi taj plan bio prihvaćen. Potpuno je prirodno da novo rukovodstvo ima određene zahteve šta je potrebno da uđe u taj plan. Vlada ima jasnu politiku koja ne dozvoljava nikakva dodatna zapošljavanja, rekla je Mihajlović. Ona je dodala da njeno ministarstvo, kao i ostala ministarstva, prave analize i daju sugestije šta je još potrebno uraditi, a nije predviđeno planom. Mihajlović, takođe, kaže da plan poslovanja Železnica Srbije mora biti usklađen sa politikom vlade, s obzirom da to državno preduzeće dobija više od 10 milijardi dinara subvencija godišnje. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Tanjug, PRAVILNIK O IZRADI I ODRŽAVANJU KATASTRA NEPOKRETNOSTI: Poverenik: podzakonski akt nije osnov za obradu podataka o ličnosti - sledi inicijativa za izmene i dopune Zakona o državnom premeru i katastru Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo je postupak nadzora nad Republičkim geodetskim zavodom a povodom primene odredbi Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ( Sl. glasnik RS, br. 97/2008, 104/ dr. zakon, 68/ odluka US i 107/2012). Povod za pokretanje postupka je primena Zakona o državnom premeru i katastru ( Sl. glasnik RS, br. 72/2009, 18/2010, 65/2013 i 15/ odluka US) tačnije s njim u vezi primena Pravilnika o izradi i održavanju katastra nepokretnosti ( Sl. glasnik RS, br. 46/99) koji, kao sastavni deo sadrži i obrasce čija je sadržina kasnije javno dostupna, a koji pored ostalog sadrže podatke o ličnosti i to: matični broj lica, prezime, ime, ime jednog roditelja, prebivalište i adresu. Ne dovodeći u pitanje, već naprotiv podržavajući, načela javnosti, pouzdanja i pravne sigurnosti, koje Zakonom o državnom premeru i katastru treba da promoviše i obezbeđuje, poverenik smatra da je nesporno da se to ne može obezbediti primenom navedenog Pravilnika. Obrada podataka o ličnosti se, shodno odredbi člana 42. Ustava, uređuje zakonom. Nikakav pravilnik (pa razume se ni pomenuti, koji je donet još dakle celu deceniju pre stupanja na snagu i Zakona o državnom premeru i katastru i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti), ne može predstavljati valjan pravni osnov za obradu podataka o ličnosti. Isto tako, polazeći od toga da je svrha obrade ličnih podataka pravna sigurnost u imovinsko-pravnim odnosima neophodno je oceniti da li se ista može ostvariti i javnom dostupnošću manjeg broja podataka o ličnosti od onog koji je danas dostupan. Po okončanju postupka nadzora Poverenik će u svakom slučaju uputiti inicijativu nadležnom ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da se odgovarajućim izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru otvorena pitanja urede na način koji bi bio u skladu sa Ustavom Srbije.»» Izvor: Vebsjat poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Vest - Paragraf Info ZAKON O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI: Lični podaci vlasnika stanova i svi bitni elementi o nepokretnostima dostupni od godine L ični podaci vlasnika stanova i svi bitni elementi o nepokretnostima, pre svega u stambenim zgradama, u Srbiji su od godine dostupni svima, za minimum dinara. Naime, bilo koji građanin, u bilo kojoj Službi za katastar nepokretnosti u Srbiji, može da zatraži prepis lista nepokretnosti za određenu stambenu zgradu i tada dobije mnoštvo ličnih podataka svih upisanih vlasnika nekretnina. Za to plaća dinara ukoliko prepis lista nepokretnosti ima do pet strana, a, ukoliko ima više, taj iznos se uvećava za 65 dinara za svaku narednu stranu. Tako, podnosilac zahteva, praktično za male pare, dobije jedinstven matični broj svakog upisanog vlasnika stana u stambenoj zgradi, kao i sve podatke za nekretnine kupljene na kredit, poput onih o tome kod koje je banke podigao kredit, koji je broj ugovora o kreditu i datum potpisivanja, koliki je iznos kredita, koji rok otplate, kolike su rate, broj mesečnih rata, visina kamatne stope, preostale rate... Načelnik Službe za katastar nepokretnosti u Kragujevcu Zoran Jovanović u izjavi Tanjugu je rekao da su forma i sadržaj lista nepokretnosti, kao i izrada katastra nepokretnosti jasno definisani Zakonom o državnom premeru i katastru i podzakonskim aktom - Pravilnikom o izradi i održavanju katastra nepokretnosti. 122 Pravni instruktor februar Br. 86

125 VESTI Takođe, dodao je, mnogi zakoni, propisi i odredbe, među kojima su zakoni o hipoteci, prometu nepokretnosti i javnim beležnicima, definisan je unos podataka u katastar o vlasnicima i nepokretnostima. Prema njegovim rečima, među obaveznim podacima su prezime, ime i ime jednog roditelja, prebivalište odnosno boravište, JMBG, kao i matični broj upisanog prethodnog vlasnika i novog koji se upisuje u katastar. Naglašavajući da je unos tih podataka u bazu katastra nepokretnosti neophodan zbog pravne sigurnosti u obavljanju prometa nepokretnosti, Jovanović je rekao i da je odredbom člana 12. u tački 2, Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, propisano da je obrada podataka dozvoljena bez pristanka lica. U bazi podataka katastra nalaze se svi bitni podaci o nepokretnostima, pa između ostalog i JMBG i podaci o hipotekama i kreditima. Svi ti podaci su obavezni kao sadržaj baze katastra, a onda se oni prikazuju i u izlaznom dokumentu lista nepokretnosti, rekao je Jovanović. Na pitanje da li će nešto biti preduzeto na zaštiti ličnih podataka u izlaznom dokumentu iz Katastra nepokretnosti, Jovanović je odgovorio da mu je poznato da su na nivou Republičkog geodetskog zavoda (RGZ) u toku aktivnosti na izmeni Zakona o državnom premeru i katastru. Ne znam detalje, ali aktivnosti na izradi izmene zakona su u toku. Mislim da će i ovo pitanje oko zaštite podataka biti regulisano na ispravan način, rekao je Jovanović, a prema najavi ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović predlozi zakona o konverziji i katastru naći će se pred poslanicima u skupštini već u martu. Jovanović je podsetio da je jedinstvena evidencija o nepokretnostima i pravima na njima izrađena kroz realizaciju projekta sa Svetskom bankom godine, kada je, kako je naveo, praktično u Srbiji formiran Katastar nepokretnosti. Katastar nepokretnosti jeste jedinstvena i javna evidencija o nepokretnostima i pravima na njima, potpuno savremena, efikasna i automatizovana i svako može da izvrši uvid, naveo je Jovanović. Služba za katastar nepokretnosti u Kragujevcu je u prošloj godini, naveo je Jovanović, izdala izvod, odnosno prepis lista nepokretnosti, i to, uglavnom, istog dana kada se i zahtev podnese. Zahtev za izdavanje lista nepokretnosti ili izvoda iz lista nepokretnosti može da podnese stranka, vlasnik nepokretnosti, lice koje ima pravni interes, državni organ i mi smo dužni da taj list izdamo, rekao je Jovanović.»» Izvor: Tanjug, Vest - Paragraf Info NEOPHODNE IZMENE ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU: Suđenja u Srbiji su nekakva mešavina anglosaksonskog i kontinentalnog krivičnog postupka, u kojem se niko ne snalazi dobro, ni sud, ni tužioci, ni advokati P redsednik Višeg suda u Nišu Zoran Krstić rekao je da se nakon godinu i po dana primene Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) pokazalo da su mnoge njegove odredbe u suprotnosti sa Ustavom Srbije, da su međusobno protivurečne i da je zato bilo problema u njihovoj primeni. Izmene tog zakona očekivane su i ranije i na njima se još uvek radi, rekao je Krstić, zapitavši da li smo sa novim ZKP dobili efikasniji sudski postupak. Prema njegovom mišljenju, sa novim ZKP dobili smo stranački krivični postupak i tužilačku istragu u kome sud nema velikih mogućnosti da interveniše kada uoči da nema dovoljno dokaza ili kada dokaze ne predloži stranka, odnosno da utvrđuje materijalnu istinu u postupku. Krstić je podsetio da je Hrvatska imala sličan ZKP, pa je izmenjeno 148 članova. Tužilac, na primer, donosi naredbu o pokretanju istrage, a osumnjičeni nema prava žalbe, pa se u istragu ulazi bez odluke suda, ili, u drugostepenom postupku sama stranka ne ukazuje na nedostatke koje je sud uočio, naveo je on neke od spornih mesta tog Zakonika. Kao ilustracija može da posluži i podatak iz niškog Osnovnog suda u kome je kvalitet rada u krivičnoj materiji 66,14 odsto, dok je, na primer, u parničnoj materiji 91,37 odsto, a uzrok u takvim pokazateljima u krivičnoj materiji, može se tražiti i u nedoslednoj zakonskoj regulativi. Krstić je ukazao i na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Posle uspostavljanja nove mreže sudova uočeno je da se donose različite odluke u istim ili sličnim predmetima na područjima raznih apelacionih sudova, pa čak i u istim sudovima, kazao je Krstić. On je napomenuo da su počev od Vrhovnog kasacioniog suda, preko apelacionih i viših sudova, prošle godine preduzimane brojne mere da se sudska praksa ujednači. Prema njegovim rečima, neujednačena sudska praksa je i rezultat nejasnih i neusklađenih zakonskih normi, pa i malog učešća stručne javnosti u pripremi zakona, što samo po sebi uzrokuje njihovo različito tumačenje. Pravni instruktor februar Br

126 VESTI Srbija je odustala od svoje pravne tradicije kada je usvojila potpuno nov koncept glavnog pretresa. Suđenja u Srbiji sada su nekakva mešavina anglosaksonskog i kontinentalnog krivičnog postupka, u kojem se niko ne snalazi dobro, ni sud, ni tužioci, ni advokati. I pored svih upozorenja i detaljnih stručnih analiza, uz jasno predočavanje budućih negativnih efekata novih zakonskih odredbi, ZKP je ipak bio usvojen i najpre je počeo da se primenjuje na krivična dela organizovanog kriminala i ratne zločine, a od 1. oktobra stupio je na snagu i za sva druga krivična dela. Na probleme u primeni novog ZKP ukazalo je i Udruženje tužilaca Srbije koje je predložilo da se pristupi njegovim izmenama, kao i da se sagledaju problemi u vezi nedostatka resursa (nedovoljnog broja nosilaca javnotužilačke funkcije, administrativnog osoblja, prostora). Kako je saopšteno nakon sednice Komisije za sprovođenje Nacionalne strategije za reformu pravosuđa u Srbiji, održane krajem januara, biće formirana radna grupa od strane Ministarstva pravde sa zadatkom izmene ZKP-a i radna grupa za utvrđivanje problema u vezi nedostatka resursa Javnog tužilaštva za njegovu primenu. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Tanjug, PRAVILNIK O UTVRĐIVANJU SPISKA PSIHOAKTIVNIH KONTROLISANIH SUPSTANCI: Revidiran spisak psihoaktivnih kontrolisanih suspstanci Na predlog Nacionalnog centra za kontrolu trovanja sa VMA, Komisija Vlade Republike Srbije je po hitnom postupku donela odluku o izmeni Pravilnika o utvrđivanju spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci ( Sl. glasnik RS, br. 126/2014), kojom se dodatno proširuje spisak psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a čije je usvajanje u proceduri. Komisija za psihoaktivne kontrolisane supstance će raditi na redovnom ažuriranju spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci zbog sve veće učestalosti pojave novih psihoaktivnih supstanci, čija će upotreba i prodaja biti zabranjene. Podsećamo, u poslednjih 6 nedelja 25 mladih je zatražilo pomoć Nacionalnog centra za kontrolu trovanja na Vojnomedicinskoj akademiji jer su koristili biljni tamjan kao legalnu zamenu za marihuanu. Svi oni naveli su da su konzumirali, najčešće pušenjem, biljni tamjan, beli slez, crnu travu, šarp bluberi.»» Izvor: Vebsjat Ministarstva zdravlja, Vest - Paragraf Info NOVI ZAKON O VANREDNIM SITUACIJAMA MOGAO BI BITI USVOJEN DO KRAJA APRILA: Novine: strožija pravila evakuacije, prekršajna odgovornost funkcionera lokalne vlasti, uvođenje obaveze formiranja jedinica civilne zaštite i funkcije menadžera za vanredne situacije Ministar unutrašnjih poslova najavio je da bi novi zakon o vanrednim situacijama trebalo da uđe u javnu raspravu narednog meseca, i izrazio nadu da će to zakonsko rešenje biti usvojeno do kraja aprila. On je na sednici Republičkog štaba za vanredne situacije objasnio da će jedna od novina biti uvođenje prekršajnih kazni za komandante opštinskih i gradskih štabova, to jest predsednike opština i gradonačelnike, ukoliko ne ispune zakonske obaveze da izrade procenu rizika, plan zaštite i spasavanja, napomenuvši da su od 190 opština samo tri imale izrađen ovaj dokument, te da je većina opština fokusirana na reagovanje, dok imaju malo rezultata kada je reč o preventivi i sprečavanju. Prema njegovim rečima, zakon će, takođe, uvesti novu funkciju menadžera za vanredne situacije, koji će biti biran po struci. On je naglasio da novo zakonsko rešenje uvodi opštinama obavezu da organizuju jedinice civilne zaštite, uz napomenu da je reč o dobrovoljcima koji će u vanrednim situacijama pomoći u civilnim poslovima. Stefanović je naveo da se, takođe, uvode strožija pravila evakuacije ljudi koji odbijaju da to učine, jer su iskustva iz Obrenovca pokazala da takve situacije mogu biti fatalne, i dodao da su za lica koja odbijaju evakuaciju predviđene prekršajne kazne. Ministar je istovremeno ukazao na to da Krizni štab neprestano motri i prati sve promene, i podsetio na to da je prošle godine na području Srbije pala velika količina padavina, koja nije zapamćena u proteklih sto godina. On je uputio apel svim lokalnim samoupravama da organizuju svoje komunalne aktivnosti, pre svega oko raščišćavanja vodotokova i utvrđivanja nasipa na vodotokovima drugog reda.»» Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije Pravni instruktor februar Br. 86

127 VESTI Vest - Paragraf Info SPECIJALNI SUD POTVRDIO OPTUŽNICE ZA ZLOUPOTREBE PROTIV BIVŠIH DRŽAVNIH FUNKCIONERA I DIREKTORA DRŽAVNIH PREDUZEĆA Specijalni sud u Beogradu potvrdio je optužnicu protiv O. D., N. J. i Z. D., koju je protiv njih zbog zloupotreba prilikom izdavanja dozvola za rad podiglo Tužilaštvo za organizovani kriminal. Okrivljeni imaju pravo da izjave žalbu na optužnicu Apelacionom sudu u Beogradu. Branilac O. D.rekao je da još nije dobio rešenje o potvrđivanju optužnice, ali da će se na njega sigurno žaliti. Tek pošto je Apelacioni sud potvrdi svojim rešenjem optužnica će postati pravosnažna, a potom će moći da se zakaže početak suđenja. Istraga protiv optuženih pokrenuta je u septembru godine. U međuvremenu je tužilaštvo podizalo optužnicu dva puta ali je ona odlukom suda vraćana na dopunu istrage. Ovo je treća optužnica u tom slučaju, podignuta u novembru prošle godine. Optužnicom se navedeni terete da su prilikom izdavanja lokacijskih i građevinskih dozvola za postavljanje mreže optičkih kablova investitorima linijskih infrastrukturnih objekata telekomunikacione mreže pribavili imovinsku korist u iznosu od preko osam miliona dinara. Na taj način su izvršili produženo krivično delo zloupotreba službenog, navelo je u saopštenju tužilaštvo nakon podizanja optužnice. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Tanjug, OSNIVA SE SLUŽBA ZA PODRŠKU ŽRTVAMA I SVEDOCIMA KRIVIČNIH DELA: Uz njenu pomoć žrtve i svedoci moći će da dobiju pravnu, psihološku, medicinsku i drugu pomoć potrebnu da prevaziđu posledice krivičnog dela i da konsrtruktivno učestvuju u krivičnom postupku Republičko javno tužilaštvo i Viktimološko društvo Srbije zaključili su Memorandum o razumevanju i saradnji u cilju unapređenja položaja žrtava i svedoka krivičnih dela u krivičnom postupku. Memorandum su potpisali republički javni tužilac Zagorka Dolovac i predsednik Viktimološkog društva Slobodan Savić. Tom prilikom Dolovac je ukazala da se na ovaj način obeležava Dan žrtava krivičnih dela 22. februar, podsećajući da je godine počela sa radom Služba za informisanje oštećenih lica i svedoka u Višem javnom tužilaštvu. Služba je u prvoj fazi pružala informacije žrtvama i svedocima o njihovim pravima u krivičnom postupku putem brošure, telefonske i elektronske komunikacije, napomenula je Dolovac i dodala da je plan da se u narednoj fazi Služba razvije u Službu za podršku oštećenim licima i svedocima. Ta služba će, kako je navela, biti zadužena da žrtvama i svedocima pomogne da pristupe uslugama pravne, psihološke, medicinske i druge pomoći koje su im potrebne da prevaziđu posledice krivičnog dela i da konsrtruktivno učestvuju u krivičnom postupku. Služba za podršku oštećenim licima i svedocima, će osim u Beogradu, biti osnovana i pri javnim tužilaštvima u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, napomenula je Dolovac. Želja nam je da se u prvi plan stavi žrtva krivičnog dela i da se ulože maksimalni napori da se pomogne ovim licima, jer se iza imena oštećenih nalaze ljudi, naši sugrađani, sa imenima i prezimenima, bolom, gubitkom i štetom koju moramo razumeti i kao državni organi im pomoći da svoje interese i prava maksimalno ostvare u krivičnom postupku, poručila je. Vest - Paragraf Info»» Izvor: Vebsajt Republičkog javnog tužilaštva, NEOPHODNE IZMENE ZAKONA O JAVNIM NABAVKAMA: Skratiti procedure za nabavke lekova P redstavnici Ministarstva zdravlja i zdravstvenih ustanova u Srbiji saglasili su se da su neophodne izmene Zakona o javnim nabavkama, koje su, kako ocenjuju, kamen spoticanja u efikasnom snabdevanju lekovima i ostalim medikamentima, ali i medicinskom opremom. Na konferenciji Izazovi i perspektive u farmaciji u godini u organizaciji NIN Fokusa, čiji su partneri Hemofarm i Tanjug, konstatovano je i da je postojeći Zakon o javnim nabavkama u osnovi dobar, ali da su hitno neophodne dopune. Dopune bi omogućile da procedura za nabavku lekova traje mnogo kraće, a zdravstvene ustanove bi bile blagovremeno snabdevene lekovima. Državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić rekao je da su javne nabavke veliki kamen spoticanja u zdravstvu, navodeći da određeni tenderi za nabavku medicinskih aparata moraju da se ponavljaju tri, četiri ili pet puta i istakao da su to objektivne okolnosti sa kojima se suočava Ministarstvo zdravlja. Vekić navodi da je želja tog resora da građani širom Srbije ne osete nestašicu lekova ili bilo kog medicinskog aparata neophodnog za adekvatno lečenje. Prema njegovim rečima, iz Ministarstva zdravlja se daju velika sredstva za popravku aparata koji su neop- Pravni instruktor februar Br

128 VESTI hodni za svakodnevno funkcionisanje u zdravstvenim ustanovama, a u godini planirana je nabavka pet novih linearnih akceleratora, koji bi uključivali i servisne usluge i rezervne delove. Vekić je ukazao da su uštede od centralizovanih javnih nabavki u i godini bile od 25 do 30 miliona evra i da se po glavi stanovnika godišnje izdvaja 260 evra po stanovniku. Direktor Kliničkog centra Srbije Miljko Ristić takođe je ukazao na potrebu izmene sistema nabavke lekova, odnosno da procedura traje kraće od dva meseca, koliko je inače uobičajeno da traje. On je rekao da se najveće zamerke odnose na to što se ponuđaču daje rok od 30 do 40 dana da se prijavi na konkurs, ističući da bi taj rok treba da se skrati na najviše 10 dana. Ne vidim zašto je rok toliko dugačak. Nije problem država, jer je u ovoj situaciji kada je kriza našla dovoljno sredstava da se kupe svi potrebni lekovi, ali proces nabavke traje jako dugo, rekao je Ristić. Da Zakon o javnim nabavkama treba što pre menjati složio se i direktor Kliničkog centra Niš Zoran Radovanović, koji smatra da postojeći zakon ne štiti dovoljno naručioce pri izboru kvalitetnih proizvoda koji bi pružili kvalitetnu zaštitu. Kao primer je naveo nabavku rukavica, koje pucaju, dodajući da cilj nije nabavka jeftinijih proizvoda, već kvalitetnijih. Njegov predlog je i da se od primene zakona izuzmu situacije kada dođe do nekih retkih bolesti, pa je određeni lek neophodno hitno nabaviti mimo tendera, kao i u slučajevima kada dođe do zastoja centralizovanih javnih nabavki. Direktorka Instituta za virusologiju, vakcine i serume Torlak Vera Stoiljković rekla je da taj institut sprovodi javne nabavke i da su poznati svi problemi u toj oblasti, ali da uspeva da održi poslovanje i proizvodnju vakcina. Ona je rekla da su potrebe sve veće, ali da nema dovoljnih količina vakcina na tržištu, te istakla da su potrebna dodatna ulaganja države u taj institut. Vekić je rekao da je Ministarstvo zdravlja sa makedonskim Ministarstvom zdravlja sklopilo ugovor da dve države zajedno apliciraju za petovalentne vakcine, navodeći da je Srbija malo tržište za velike kompanije koje ih proizvode. Pomoćnik ministra zdravlja Dejan Kostić rekao je da zdravstveni sistem Srbije proizvodi rezultate koji su slični rezultatima drugih zemalja, ali koje manje ulažu u zdravstvo, što nikako nije dobro. On je objasnio da Srbija izdvaja od 10,4 do 10,6 odsto BDP za zdravstvo i da je to na nivou zemalja u okruženju ili Jugoistočne Evrope, ali je problem što je BDP Srbije niži od velikog broja tih zemalja. To je objektivni problem, ali nas ne opravdava, pogotovo imajući u vidu da i neke druge zemlje postižu iste ili silčne rezultata sa dosta manje novca. To govori da sistem nije do kraja utegnut i da postoje mesta koja mogu da budu sređena, zaključio je on.»» Izvor: Tanjug, Vest - Paragraf Info NACRT IZMENA I DOPUNA ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA: Izmenjena pravila koja će važiti za mlade vozače, određena ograničenja koja se odnose na probne vozačke dozvole, povećana odgovornost upravljača puteva, kao i druge brojne izmene Rebić je kao najznačajnije promene koje će predložiti, izdvojio izmenjena pravila koja će važiti za mlade vozače, određena ograničenja koja se odnose na probne vozačke dozvole, kao i neke uslove koje će ti vozači morati da poštuju svojim učešćem u saobraćaju. Izmenene će se odnositi i na prevoz dece, obzirom da smo procenili da postoji prostor za unapređenje ambijenta u kome će prevoziti, istakao je Rebić na javnoj raspravi o tom zakonu koju je organizovalo Ministarstvo unutrašnjih poslova u saradnji sa Privrednom komorom Srbije. Dodao je da će uslediti i promene koje će olakšati parkiranje i zaustavljanje u naseljenim mestima, ali i izmene u ponašanju kod preticanja sporih vozila. Biće, kaže, donesena znаčajna promena koja će uticati na vozače, odnosno na vlasnike vozila da daju podatke o prekršajima koji su napravljeni nad tim vozilom, kako bi se omogućilo efikasnije vođenje prekršajnog postupka. Takođe su neka protivpravna ponašanja svrstana u nasilničku vožnju, pre svega mislimo na vožnju pri velikim brzinama i u stanju potpune alkoholisanosti, rekao je Rebić. Dodao je da će se određene promene ogledati u tome što će se u nekim situacijama počiniocima prekršaja oduzimati vozilo bez obzira da li je to lice vlasnik ili ne. Kako je objasnio, to će se odnositi na situacije kada upravlja vozilom u stanju potpune alkoholisanosti ili ukoliko upravlja bez položenog vozačkog ispita. Rebić je izdvojio set normi koje će se ticati osposobljavanja kandidata i vršenja tehničkih pregleda, za koje je rekao da se nada da će doprineti da se tehnički pregledi vrše savesnije, kao i da se kandidati obučavaju bolje i da izađu sa što većim znanjem iz auto škole. Promene u Zakonu o bezbednosti u saobraćaju odnosiće se i na upravljača puta da periodično vrši određene provere, odnosno da unapređuje infrastrukturu. U tom smislu, kako je rekao Rebić, biće izgrađeni trotoari duž državnog puta kroz naseljena mesta, kao i biciklističke staze, koje će doprineti većoj bezbednosti. Želimo da uspostavimo video nadzor i u tehničkim pregledima i u auto školama, određene norme će se ticati samih lica koja će vršiti tehnički pregled vozila, odnosno obučavanje kandidata, rekao je Rebić i dodao da će se na taj način tehnički pregledi i obuka obavljati savesnije.»» Izvor: Tanjug, Pravni instruktor februar Br. 86

129 U narednom broju časopisa PRAVNI INSTRUKTOR KOMENTARI ZAKONA O ORUŽJU I MUNICIJI I ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI OD POŽARA Referentna lista pretplatnika na časopis PRAVNI INSTRUKTOR

130 PORUČITE NAŠA IZDANJA GODIŠNJOM PRETPLATOM NA BILO KOJI ŠTAMPANI ČASOPIS, DOBIJATE 2 PRIRUČNIKA - 1 KOJI REDOVNO OBJAVLJUJE REDAKCIJA I 1 PO IZBORU. PRIRUČNIKE PORUČITE PREKO SAJTA ili na tel: 011/ , U PRIPREMI PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O PLANIRANJU I IZGRADNJI Cena dinara Cena u pretprodaji: 990 dinara PRIRUČNIK ZA PRIMENU PROPISA U PREKOGRA- NIČNOM PROMETU OTPADA PARAGRAFOVA ZBIRKA SUDSKIH ODLUKA SUDOVA OPŠTE I POSEBNE NADLEŽNOSTI - odabrane sentence Cena dinara Cena za pretplatnike: 890 dinara Cena dinara PRIRUČNIK ZA PRIMENU BUDŽETSKOG RAČUNO- VODSTVA - sa primerima knjiženja i modelom internog akta ANALITIČKI KONTNI OKVIR ZA PRIVREDNA DRUŠTVA, ZADRUGE I PREDUZETNIKE OBJAŠNJENJA UPRAVE CARINA - objavljena u godini Cena dinara Cena za pretplatnike: 890 dinara Cena dinara PRIRUČNIK ZA PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM VODIČ ZA PRIMENU ZAKONA O RADU Cena 990 dinara Cena 690 dinara Cena dinara PRIRUČNIK ZA JAVNE NABAVKE - Primena zakona i pratećih propisa ZBIRKA GRAĐANSKO PROCESNIH ZAKONA - sa komentarima izmena objavljenih u "Sl. glasniku RS", br. 55/2014 PRVOSTEPENA KRIVIČNA PRESUDA - veština pisanja U pripremi novo izdanje. Očekivano vreme objavljivanja: februar PRIRUČNIK ZA PRIMENU NOVOG NAČINA OPOREZIVANJA IMOVINE SAMOOPO- REZIVANJE Cena dinara VODIČ ZA PRIMENU NOVOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU ( DRUGO DOPUNJENO IZDANJE ) Cena dinara Cena 490 dinara Cena dinara Cena 990 dinara PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O JAVNIM PREDUZEĆIMA