David ð. Dašić Ilija J. Džombić UVOD U EKONOMIJU

Transcription

1 David ð. Dašić Ilija J. Džombić UVOD U EKONOMIJU Banja Luka 2009

2 Knjigu posvećujemo Jovani Evi i Vuku Raci 2

3 Biblioteka: stručna knjiga Autori: prof. dr David ð.dašiš doc. dr Ilija J.Džombić Recenzenti: prof. dr Kostadin Pušara doc. dr Zoran Tegeltija Lektor i korektor: mr sci. Ewa Jaskolowska-Džombić Izdavač: Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment Banja Luka Za izdavača: Ljubiša Mladenović, direktor Urednik: doc. dr Ilija J. Džombić Dizajn korica: Jelena Mladenović Kompjuterska obrada teksta: Bojan Zdjelar Tiraž: 600 Štampa Grafid d.o.o Banja Luka ISBN: Sva prava zadržana. Ni jedan dio knjige ne može biti reprodukovan, presnimavan ili prenošen bilo kojim sredstvom: elektronskim, mehaničkim, za kopiranje, za snimanje ili na bilo koji drugi način, bez prethodne saglasnosti autora. 3

4 UVOD U EKONOMIJU prof. dr David ð. Dašić, profesor emeritus na Univerzitetu za poslovni inžinjering i menadžment doc. dr Ilija J. Džombić, profesor na Univerzitetu za poslovni inžinjering i menadžment Univerzitet za poslovni inžinjering i menadžment Banja Luka

5 INTRODUCTION TO ECONOMICS professor emeritus David ð. Dašić, Ph.D prof. Ilija J. Džombić, Ph.D Pokušavati razumeti šta je ekonomija studiranjem definicija slično je kao pokušavati učiti plivanje čitanjem priručnika David Begg 5

6 PREDGOVOR Ova knjiga je komponovana od sadržaja u kojima se izlažu osnove opšte ekonomije, mikroekonomije, makroekonomije i globalne ekonomije. Najviše pažnje i prostora u knjizi je posvećeno prikazu ekonomskih mehanizama i tržišnog ambijenta u kojem preduzeća obavljaju poslovnu aktivnost, država ostvaruje svoje ekonomske funkcije i domaćinstva (potrošači) zadovoljavaju svoje potrebe. Knjiga je prvenstveno namenjena studentima Fakulteta za poslovni inženjering i menadžment Banja Luka, kao i studentima ostalih fakulteta na kojima se izučavaju ekonomske nauke, kao nastavno sredstvo (udžbenik), ali i svim zainteresovanim za bliže upoznavanje mehanizama funkcionisanja savremene tržišne privrede na mikro i makro nivou društvene organizacije. U pripremi knjige autori su se oslanjali na savremnu svetsku i domaću ekonomsku literaturu, kao i koristili rezultate svojih istraživanja i najnovijih objavljenih radova. Predajući knjigu sudu javnosti, sve dobronamerne kritike su dobrodošle, i biće sa zadovoljstvom uključene u njeno sledeće izdanje, ako ga bude. Autori Banja Luka Leto godine 6

7 KRATAK SADRŽAJ I UVOD: ZAŠTO EKONOMIJA? II PREDMET EKONOMIJE III EKONOMSKI METOD IV EKONOMSKI SISTEMI V TRŽIŠNA MORFOLOGIJA VI AKTERI TRŽIŠNE SCENE VII TRŽIŠNE SNAGE VIII TRŽIŠNE STRUKTURE IX TROŠKOVI X FORMIRAJE CENA XI EKONOMSKI AGREGATI XII EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM BRIEF CONTENTS I INTRODUCTION: WHY ECONOMICS? II SUBJECT OF ECONOMICS III METHOD OF ECONOMIC ANALYSIS IV ECONOMIC SYSTEMS V MARKET MORFOLOGY VI AGENTS OF MARKET SCENE VII MARKET FORCES VII MARKET STRUCTURES IX COSTS OF PRODUCTION X PRICES FORMATION XI ECONOMIC AGGREGATES XII FOREIGN ECONOMIC RELATIONS 7

8 SADRŽAJ UVOD NAČELA EKONOMIJE NAČELO: LJUDI SE SUOČAVAJU SA IZBOROM KOJI SA SJEDNE STRANE DONOSE KORISTI, A SA DRUGE STRANE I ŠTETU CENA NEČEG ŠTO ŽELIŠ JE CENA ONOGA ČEGA SE MORAŠ ODREĆI KAKO BI TO NEŠTO DOBIO RAZMIŠLJANJE NA GRANICI LJUDI REAGUJU NA PODSTICAJE TRGOVINA UNAPREðUJE KVALITET ŽIVLJENJA TRŽIŠTE JE REGULATOR EKONOMSKIH AKTIVNOSTI DRŽAVA MOŽE U ODREðENIM SLUČAJEVIMA UNAPREDITI 00 REZULTATE TRŽIŠNOG DJELOVANJA STANDARD GRAðANA ZAVISI OD PROIZVODNIH SNAGA 00 DATOG DRUŠTVA POVEĆANJE KOLIČINE NOVCA IZAZIVA RAST CIJENA DILEMA: INFLACIJA ILI NEZAPOSLENOST I ZAŠTO EKONOMIJA? 1. EKONOMSKI PROBLEMI Ekonomski problemi XX veka Ekonomski problemi na početku XXI veka ŠTA GENERIŠE EKONOMSKE PROBLEME Neograničene želje i potrebe ljudi Ograničenost resursa Prirodni resursi Resursi rada Resursi kapitala Preduzetnička sposobnost Endogeni i egzogeni faktori REŠAVANJE EKONOMSKIH PROBLEMA Značaj ekonomske misli Vodeći ekonomski mislioci Adam Smit David Rikardo Karl Marks Džon Majnard Kejns Uloga ekonomske nauke II 8

9 PREDMET EKONOMIJE 1. ŠTA JE ECONOMICS? MIKROEKONOMIJA Predmet mikroekonomije Bazična mikroekonomska pitanja Prvo pitanje: Šta proizvoditi? Drugo pitanje: Kako proizvoditi? Treće pitanje: Za koga proizvoditi? MAKROEKONOMIJA Predmet makroekonomije Osnovni makroekonomski problemi Inflacija Nezaposlenost Niska produktivnost Visoke kamatne stope Budžetski deficit Deficit trgovinskog bilansa GLOBALNA EKONOMIJA Pojmovno odreñenje Opšti prikaz razvoja globalne ekonomije Osnovne komponente globalne ekonomije Internacionalna trgovina Internacionalne finansije Svetski ekonomski sistem Multilateralni finansijski sistem Multilateralni trgovinski sistem Multilateralne ekonomske integracije i organizacije Globalni ekonomski izazovi Neravnomeran razvoj Usporeni rast svetske privrede Siromaštvo Zaduženost zemalja u razvoju Produbljivanje nejednakosti unutar zemalja Finansijske krize Nelegalna ekonomija i crna tržišta Energetska oskudica Ekološka ugroženost Ekspanzija vojnih rashoda Održivi razvoj svetske privrede DRUGE EKONOMSKE DISCIPLINE Teorija opšte ravnoteže Granske ekonomike

10 5.3. Makroekonomska politika Teorija privrednog razvoja Institucionalna ekonomija Pozitivna ekonomija Normativna ekonomija Ekonomija blagostanja Nacionalna ekonomija Urbana ekonomija Ekonomija ekologije Ekonomija civilnog sektora III EKONOMSKI METOD 1. EKONOMSKA TEORIJA Varijabile Endogene varijabile Egzogene varijabile Funkcije Zavisne i nezavisne varijabile Varijabile toka i zaliha Pretpostavke Hipoteze Verifikacije Predviñanja MARGINALNA ANALIZA Marginalni iznos Totalni iznos Prosečni iznos STATISTIČKA ANALIZA Statistička tabela Grafik Struktura Indeksi Bazni indeks Lančani indeks Skupni indeks Proseci Aritmetička sredina Geometrijska sredina Harmonijska sredina Medijana Opseg

11 3.7. Trend Progresije Aritmetička progresija Geometrijska progresija ANALIZA I SINTEZA Analitički metod Sintetički metod INDUKCIJA I DEDUKCIJA Induktivni metod Deduktivni metod KOMPARATIVNI METOD ISTORIJSKI METOD BILANSNI METOD MULTIVARIJANTNA ANALIZA IV EKONOMSKI SISTEMI 1. ŠTA JE EKONOMSKI SISTEM? INSTITUCIJE EKONOMSKOG SISTEMA Ekonomski mehanizmi Funkcija tržišta Funkcija plana Vlasništvo Privatna svojina Kolektivna svojina Meñuzavisnost tržišta, plana i svojine ŠTA JE PRIVATIZACIJA? Značaj privatne svojine i privatne inicijative Podsticanje razvoja privatnih preduzeća Ubrzana privatizacija društvenih i državnih preduzeća MODELI PRIVATIZACIJE Model podele kapitala Metod dodele akcija Metod masovne vaučerizacije Model prodaje kapitala Javni tender Javna aukcija Restrukturiranje Berzanski promet akcija Insajderska i autsajderska privatizacija Rezultati privatizacije posle PRIVATIZACIJA U JAVNOM SEKTORU

12 6. DENACIONALIZACIJA (RESTITUCIJA) Prva nacionalizacija Druga nacionalizacija Treća nacionalizacija MASOVNA PRIVATIZACIJA VERSUS MASOVNA KOLEKTIVIZACIJA EFEKASNOST PRIVATNOG SEKTORA OBLICI EKONOMSKOG SISTEMA Tržišna ekonomija Otvorena ekonomija Preduzetnička ekonomija Komandna ekonomija Mešovita ekonomija Kapitalistička ekonomija Tranziciona ekonomija Autarhična ekonomija Tradicionalna ekonomija Nelegalna ekonomija EVALUACIJA EKONOMSKOG SISTEMA Životni standard Tehnički progres Pravedna raspodela Socijalna sigurnost Ljudska prava i slobode Kvalitet života DRUŠTVENI SISTEM V TRŽIŠNA MORFOLOGIJA 1. TRŽIŠTE - CIVILIZACIJSKO DOSTIGNUĆE NASTANAK TRŽIŠTA Naturalni oblik privrede Robni oblik privrede Trampa Robnonovčani odnosi ŠTA JE NOVAC? Kružni tok robe i novca Opticaj novca Funkcije novca Sredstvo razmene Platežno sredstvo Obračunsko sredstvo

13 Sredstvo čuvanja vrednosti imovine ŠTA JE TRŽIŠTE? TRŽIŠNA SLOBODA Slobodno tržište Slobodna konkurencija NEVIDLJIVA RUKA TRŽIŠTA Zakon tražnje Zakon ponude Tržišna logika Tržišna etika Tržišni fundamentalizam ŠTA JE ROBA? Dobro Usluga Svojstva robe Upotrebna vrednost Vrednost Cena Teorija radne vrednosti Teorija marginalne (granične) korisnost Sinteza teorije vrednosti i korisnosti KORISNOST DOBARA I USLUGA IZBOR PORTOŠAČA OPORTUNITETNI TROŠAK GRANICA PROIZVODNIH MOGUĆNOSTI ZAKON OPADAJUĆIH PRINOSA MARGINALNI TROŠAK I MARGINALNA KORIST EKONOMSKE FUNKCIJE TRŽIŠTA Distributivna funkcija Selektivna funkcija Alokativna funkcija Informativna funkcija Objektivna informacija Insajd informacija NEDOSTACI I LIMITI TRŽIŠTA Problem cikličnog kretanja privrede Ekonomske krize Faze privrednog ciklusa Nužnost državne intervencije Problem javnog dobra Problem velikih, dugotrajnih i rizičnih ulaganja Problem oligopola i monopola

14 16. REPRODUKCIONI CIKLUS Proizvodnja Razmena Raspodela Potrošnja VI AKTERI TRŽIŠNE SCENE 1. ŠTA SU TRŽIŠNI AKTERI Akteri privatnog sektora Akteri javnog sektora Akteri nevladinog sektora Ekonomsko ponašanje tržišnih aktera DOMAĆINSTVO Pojam domaćinstva Funkcije domaćinstva Dohodak domaćinstva Ekonomska uloga domaćinstva Racionalno ponašanje domaćinstva PREDUZEĆE Šta je preduzeće Sopstveničko preduzeće Ortačko društvo Komanditno društvo Društvo sa ograničenom odgovornošću Korporacija Holding kompanija Korporativno udruživanje Kartel Koncern Trust Konglomerat Multinacionalne kompanije Transformacija preduzeća u Srbiji Društveno preduzeće Državno (javno) preduzeće Privatizacija i prestanak društvenog kapitala Mikro, mala i srednja preduzeća Racionalno ponašanje preduzeća DRŽAVA Uloga države Državni intervencionizam

15 4.3. Apsolutizovanje države Nedostaci državnog intervencionizma Simbioza tržišta i države Racionalno ponašanje države Ekonomske funkcije države Alokativna funkcija Distributivna funkcija Normativna funkcija Stabilizaciona funkcija Ekonomske politike države Monetarna politika Kreditna politika Fiskalna politika Budžetska politika Spoljnotrgovinska politika Politika cena Politika robnih rezervi Planiranje Politika regionalnog razvoja Politika socijalne sigurnosti NEVLADIN SEKTOR Šta je nevladin sektor? Zašto nevladin sektor? Akteri nevladinog sektora Civilno društvo Racionalno ponašanje aktera nevladinog sektora VII TRŽIŠNE SNAGE 1. ŠTA SU TRŽIŠNE SNAGE? TRAŽNJA Šta je tražnja? Kriva tražnje Cene srodnih dobara Dohodak potrošača Ukusi, preferencije i sklonosti Elastičnost tražnje Dohodna elastičnost Cenovna elastičnost Unakrsna elastičnost PONUDA Šta je ponuda?

16 3.2. Kriva ponude Tehnološka unapreñenja Troškovi inputa Državna regulacija Elastičnost i fleksibilnost ponude Elastičnost ponude Fleksibilnost ponude TRŽIŠNI EKVILIBRIJUM PROMENA KRIVE TRAŽNJE PROMENA KRIVE PONUDE EFEKAT PLAFONIRANJA CENA EFEKAT MINIMALNE NADNICE VIII TRŽIŠNE STRUKTURE 1. TRŽIŠTA PREMA OBLIKU KONKURENCIJE Slobodno tržište Monopol i monopson Oligopol i oligopson Polipol i polipson TRŽIŠTA PREMA VRSTI PROMETNIH DOBARA Tržište roba Robne berze Slobodne zone Tržište usluga Tržište transportnih usluga Tržište zdravstvenih usluga Medijsko tržište Zajedničke karakteristike usluga Finansijska tržišta Šta je finansijsko tržište? Tržište novca Devizno tržište Tržište kapitala Tržište radne snage PROSTORNA TRŽIŠTA Lokalno tržište Nacionalno tržište Svetsko tržište CRNA TRŽIŠTA IX 16

17 TROŠKOVI 1. ŠTA SU TROŠKOVI? Troškovi i utrošci Troškovi i rashodi Troškovi i cene TROŠKOVI PREDMETA RADA Vrste troškova predmeta rad Tržišno vrednovanje predmeta rada Ekonomisanje predmetima rada Normativi i standardi TROŠKOVI SREDSTAVA RADA Obračun amortizacije Amortizacione stope Metode amortizovanja sredstava Ravnomerna amortizacija Funkcionalna amortizacija Ubrzana amortizacija Moralno rabaćenje sredstava Amortizacioni fond Obezvreñivanje sredstava rada Raubovanje osnovnih sredstava Revalorizacija sredstava rada TROŠKOVI RADA Plaćanje po normi Plaćanje po učinku Plaćanje po vremenu TROŠKOVI I OBIM PROIZVODNJE Fiksni troškovi Varijabilni troškovi Ukupni troškovi Prosečni troškovi Prosečni ukupni troškovi Granični troškovi X FORMIRANJE CENA 1. CENE U USLOVIMA SLOBODNE KONKURENCIJE Proizvoñačka cena (cena koštanja) Prodajna (tržišna) cena Nabavna cena Grosistička cena Maloprodajna cena

18 Marža Rabat Porez na dodatu vrednost (PDV) Šta je dodata vrednost? Bruto vrednost proizvodnje Meñufazna potrošnja Obračun PDV Cilj uvoñenja PDV-a O porezu na promet Akciza Interne cene CENE U USLOVIMA OGRANIČENE KONKURENCIJE Monopolske cene Administrirane cene CENE U USLOVIMA DRŽAVNOG INTERVENCIONIZMA Direktni uticaj na cene (administrativne cene) Plafonirane cene Fiksne cene Zamrznute cene Garantovane cene Minimalme cene Planske cene Indirektni uticaj na cene PARITETNE CENE Normalne cene Stalne cene Razvojne cene Svetske cene Izvozne cene Uvozne cene Kotacijske cene Transferne cene Inodomicilne cene Dempinške cene Problem izbora svetske cene Svetska cena energije KALKULACIJA CENE Pojam kalkulacije Elementi strukture cene NAŠA ISKUSTVA U FORMIRANJU CENA Normirane cene Jedinstvene cene

19 Vezane cene Klizave cene Makaze cena Politika ekonomskih cena Sistem AF Sistem ekonomskih instrumenata XI EKONOMSKI AGREGATI 1. ŠTA SU EKONOMSKI AGREGATI? MIKROEKONOMSKI AGREGATI Ukupan prihod Troškovi poslovanja Poslovni rezultat Dohodak Gubitak Pozitivna nula MAKROEKONOMSKI AGREGATI Društveno bogatstvo Prirodno bogatstvo Ukupno bogatstvo Bruto domaći proizvod Društveni proizvod Nacionalni dohodak Neto investiciona potrošnja Lična potrošnja Višak proizvoda XII EKONOMSKI ODNOSI SA INOSTRANSTVOM 1. ZNAČAJ SPOLJNE TRGOVINE ORIJENTACIJE U SPOLJNOJ TRGOVINI Slobodna trgovina Trgovinska liberalizacija Autarkija Protekcionizam NUŽNOST TRGOVINSKOG LIBERALIZMA INTERNACIONALIZACIJA TRGOVINE OBLICI SPOLJNO-TRGOVINSKE RAZMENE Klasični spoljno-trgovinski poslovi SPOLJNO-TRGOVINSKI INSTRUMENTI Trgovinski bilans

20 6.2. Platni bilans Meñunarodni trgovinski ugovori Carine Fiskalne carine Uvozne (zaštitne) carine Robni režimi Izvozne premije Prelevman Damping Antidamping Embargo NAŠA PRAKSA, ISKUSTVA I REŠENJA Sistem dozvola Jedinstveni državni devizni fond Egalizacioni fond Prosečni uvozni i izvozni koeficijenti Retenciona kvota Devizna obračunska mesta (DOM) LITERATURA SADRŽAJ SLIKA Slika 1. Tokovi robe i novca Slika 2. Spoljnotrgovinske orjentacije SADRŽAJ GRAFIKA Grafik 1. Zarada i radni časovi Grafik 2. Površinski grafik - grafik uporeñenja Grafik 3. Uvoz robe po namjenama u Srbiji Grafik 4. Očekivana dužina života u Velikoj Britaniji Grafik 5. Dostižne kombinacije izvora Grafik 6. Granica proizvodnih mogućnosti Grafik 7. Marginalni trošak i marginalna korist Grafik 8. Cena i tražena količina Grafik 9. Cena i ponuda količine Grafik 10. Tržišni ekvilibrijum Grafik 11. Efekat povećanja cene na tražnju Grafik 12. Pomeranje krive ponude Grafik 13. Efekat plafoniranja cena na ponudu i tražnju

21 Grafik 14. Odnos vrednosti radne satnice i časova rada... SADRŽAJ TABELA Tabela 1. Sudovi u Srbiji Tabela 2. Redovni sudovi u Srbiji Tabela 3. Bazni indeksi Tabela 4. Lančani indeksi Tabela 5. Aritmetička sredina Tabela 6. Harmonijska sredina Tabela 7. Odreñivanje medijane - neparni brojevi Tabela 8. Odreñivanje medijane - parni brojevi Tabela 9. Modus Tabela 10. Opseg Tabela 11. Opadajući prinosi Tabela 12. Broj domaćinstava u Srbiji i Crnoj Gori (po popisima) Tabela 13. Cena i tražnja Tabela 14. Situacije elastičnosti tražnje Tabela 15. Cena i ponuda Tabela 16. Situacije cenovne elastičnosti ponude Tabela 17. Cena, tražnja i ponuda Tabela 18. Efekat porasta cene supstituta Tabela 19. Broj učesnika na tržištu Tabela 20. Troškovi i obim proizvodnje Tabela 21. Prosečni troškovi po jedinici proizvoda Tabela 22. Ukupni i prosečni granični troškovi Tabela 23. Dodata vrednost Tabela 24. Obračun PDV-a

22 UVOD Mnogi misle da ekonomija govori samo o novcu. Meñutim, to je samo delimično tačno. Ekonomija proučava: koliko su ljudi plaćeni za svoj rad, koliko troše, kako cene utiču na njihove odluke o kupovini, koliko firme zarañuju, koliko radnika firme zapošljavaju i sl. Reč ekonomija potiče od grčkih reči: oikos (upravljanje kućom, domaćinstvom) i nomos (pravilo). Grčku složenicu možemo shvatiti kao pravila upravljanja domaćinstvom ili pravila kućnog gazdovanja. Na prvi pogled ovo može biti čudno. Meñutim, ekonomije i domaćinstva imaju mnogo toga zajedničkog. Svako domaćinstvo, kao i svako društvo se suočava sa mnoštvom odluka. Domaćinstva donose odluke o tome: Tko će kuvati?, Tko će ići u kupovinu?, Šta će se gledati na televiziji?, Tko će čistiti i iznositi smeće?, Tko će plaćati račune?. Ukratko, donose se odluke o tome koja zaduženja ima svaki član domaćinstva i šta se zauzvrat dobija. Sa drugu stranu, svako društvo se suočava sa odlukama koji će se poslovi obavljati, tko će ih obavljati, šta će se proizvoditi, koji sektori će se razvijati, da li će se njihov razvoj stimulisati ili ne i sl. Ukratko, i jedni i drugi upravljaju resursima koji su ograničeni. Neki od njih su obnovljivi, a neki ne. Ograničenost resursa znači da društvo raspolaže sa odreñenom količinom resursa koja se svakodnevno smanjuje, te zbog toga ne može proizvesti sve vrste roba i količine koje su zaista potrebne, odnosno količine koje bi ljudi želeli imati. Kao što društvo svakom svom članu ne može dati sve što mu je potrebno i obezbediti standard koji žele, tako i domaćinstvo ne može obezbediti za svoje članove sve što im je neophodno. Ekonomske nauke su dio društvenih nauka. Predmet njihovog proučavanja je ekonomski dio društvenog života. Analizirajući ekonomsku oblast kao celinu, ekonomska nauka kao njen dio reguliše privredne tokove uspostavljanjem zakona koji regulišu privredni život. Ekonomija je nauka koja proučava kako društva mogu efikasno upravljati svojim ograničenim resursima. Ekonomisti proučavaju kako ljudi donose odluke: koliko rade, koliko štede, koliko kupuju i šta kupuju. U narednih nekoliko stranica, predstavićemo deset načela ekonomije, koja možemo podeliti u tri grupe: Kako pojedinci donose odluke; Kako ljudi meñusobno deluju; Kako djeluje privreda i društvo u celini. 22

23 NAČELA EKONOMIJE 0 1. NAČELO: LJUDI SE SUOČAVAJU SA IZBOROM KOJI SA SJEDNE STRANE DONOSE KORISTI, A SA DRUGE STRANE I ŠTETU. Prva odluka o donošenju odluke može se sažeti izrekom: Niti jedan ručak nije besplatan. Kako bi smo dobili neku stvar koju želimo, najčešće se moramo odreći neke druge stvari za kojom takoñe postoji potreba. Donošenje odluke zahtijeva žrtvovanje jednog cilja kako bismo mogli ostvariti drugi cilj. Razmatrajte slučaj studentice koja mora odlučiti kako da utroši svoj najvredniji resurs vreme. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga u celini posveti učenju ekonomije. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga u cjelini posveti učenju psihologije. Ona može rasporediti svoje vreme tako da ga posveti i učenju ekonomije i učenju psihologije. Zaključujemo, da svaki sat učenja jednog predmeta, ona se odriče jednog sata učenja drugog predmeta. Dalje, svaki sat učenja je odricanje jednog sata kojeg može provesti u kupovini ili u vožnji bicikla ili gledajući televiziju ili spavajući ili radeći povremene poslove kako bi povećala svoj džeparac i sl. Razmotrimo i slučaj naših roditelja. Oni odlučuju o porodičnim prihodima u smislu kako prihode utrošiti. Oni moraju izdvojiti dio prihoda za hranu, odjeću, naše školovanje, naš odmor. Takoñe, oni žele i da uštede jedan dio prihoda. Kada odluče da utroše jednu marku više na neki od pomenutih izdataka, imaju jednu marku manje za potrošnju na neko drugo dobro ili za štednju. Kada se ljudi grupišu u društva, suočavaju se sa različitim odlukama. Na primjer, ukoliko su izdaci za nacionalnu odbranu veći, manji dio sredstava preostaje za potrošačka dobra, što direktno utiče na domaći standard života. U razvijenim društvima, izbor izmeñu zdrave životne sredine i visokih primanja je veoma bitan. Zakoni koji zahtijevaju da preduzeća manje zagañuju okolinu podižu troškove proizvodnje dobara i usluga. Zbog povećanih troškova proizvodnje, na kraju preduzeća imaju manju dobit. Manja dobit znači manje plate zaposlenih, ali sa drugu stranu i veće cene proizvoda i usluga. Dalje, svako društvo se suočava sa izborom izmeñu efikasnosti i pravednosti. Efikasnost znači da društvo iskorištava svoje oskudne resurse Prilagoñeno prema: Gregory N. Mankiw, Osnovi ekonomije, Mate d.o.o.,zagreb, 2006., str. 23

24 na način da dobije najviše moguće od njih. Pravednost znači da je korist od tih resursa pravedno rasporeñena meñu članovima društva. Drugim rečima, efikasnost se odnosi na veličinu ekonomskog kolača, a pravednost se odnosi na to kako je kolač raspodeljen. 2. CENA NEČEG ŠTO ŽELIŠ JE CENA ONOGA ČEGA SE MORAŠ ODREĆI KAKO BI TO NEŠTO DOBIO Donošenje odluka zahteva poreñenje cene i koristi alternativnih postupaka. Meñutim, u mnogim slučajevima, cena nekog odabira nije baš lako uočljiva kako se na prvi pogled može činiti. Uzmimo za primer odluku o odlasku na fakultet. Korist takvog izbora je intelektualno obogaćivanje i više mogućnosti kod zaposlenja tokom radnog veka. Sada se postavlja pitanje, koja je cena takve odluke? Da biste odgovorili na ovo pitanje, najverovatnije biste jednostavno zbrojili sav novac potrošen na školarinu, knjige, stan i hranu. Meñutim, zbir dobijen na takav način ne izražava sve ono čega biste se trebali odreći za jednu godinu studija. Dobijeni zbir ne predstavlja sve elemente koji nisu cena studiranja. Zašto? Odgovor je jednostavan. Čak i kada biste prestali studirati, morali biste imati stan i plaćati stanarinu. I kada ne studirate, morate da se hranite i plaćate hranu. Dalje, ako volite da čitate imaćete izdatke za literaturu koja je predmet vašeg interesovanja. Da zaključimo. Stan i hrana se mogu zbrajati sa troškom studiranja samo ako se računa koliko bi ono bili skuplji nego stan i hrana negdje drugdje. Trošak stana i hrane na fakultetu bi mogao biti i manji od troška zakupa stana i troška hrane kada biste živjeli sami, odvojeno od roditelja. U tom slučaju ušteda za stan i hranu je zapravo korist studiranja i života sa roditeljima. Drugi problem kod izračuna troška studiranja je što se zapostavlja mnogo važniji trošak studiranje, a to je vrijeme. Kada odlučite da studirate, potrošite godinu dana na pohañanje predavanja i vežbi, čitajući literaturu, pisajući seminarske i esejske radove, spremanju završnih ispita, i to vreme ne možete provesti radeći puno radno vreme na nekim drugim aktivnostima. Plata koje se student odriče za vjeme studiranja je najveći trošak njegovog obrazovanja. Iz ovog proizilazi trošak kojeg smo nazvali oportunitetni trošaka ili trošak propuštene mogućnosti, koji predstavlja sve ono čega se morate odreći kako biste dobili nešto drugo. Studenti, uspešni i perspektivni sportisti koji mogu zaraditi milione maraka kada bi odustali od studiranja i bavili se profesionalnim sportom, svesni su da je njihov oportunitetni trošak 24

25 studiranja visok, te se oni uglavnom odlučuju za profesionalnu sportsku karijeru, shvatajući da korist od studiranja nije vredan trošak. 3. RAZMIŠLJANJE NA GRANICI Nisu sve odluke crno-bele. Na primer, odluka sa kojom ste suočeni tokom večere nije ta treba li gladovati ili jesti toliko da nas zaboli želudac i završimo u hitnoj pomoći. Odluka je, treba li pojesti još jedan kolač ili ne. Kada doñe isptini rok ne donosimo odluku hoćemo li izaći na ispitni rok ili ne. Odlučujemo treba li učiti još sat vremena više ili tih sat vremena potrošiti na čitanje novina, gledanje televizije ili izlazak na kafu. Ekonomisti koriste termin granične (marginalne) promene, sa namerom da opišu učinak malih postupnih promena na postojeći plan delovanja. Margina znači rub. Stoga, marginalne promene su one koje se nalaze na samoj granici nečega što radimo. Često donosimo odluke razmišljajući na granici. Na primer, kada završite fakultet, stičete fakultetsko obrazovanje i zvanje u skladu sa završenim fakultetom. To vam omogućava lakše zaposlenje. Meñutim, vi i dalje imate dilemu. Treba li provesti još nekoliko godina studirajući na višim stepenim sa ciljem da steknete zvanje magistra ili doktora nauka. Kako biste doneli ispravnu odluku, trebate znati koliko će vam dodatnih korsiti doneti daljnje obrazovanje i koliki će biti troškovi takvog obrazovanja. Poreñenjem graničnih koristi (koristi od zvanja magistra ili doktora nauka) i graničnih troškova (troškovi nastavka studiranja do sticanja zvanja magistra ili doktora nauka) možemo oceniti vredi li dalje studirati. 4. LJUDI REAGUJU NA PODSTICAJE Proces donošenje odluke zahteva poreñenje troškova i koristi. Ponašanje ljudi se može promeniti kada se promene troškovi ili koristi. Na primer, kada raste cena jabuka ljudi odlučuju da jedu više kruške jer njihova cena se ne mijenja i manja je od cene jabuka. Istovremeno, proizvoñači jabuka zbog rasta cene jabuka žele u što kraćem roku da povećaju svoju ponudu a dalje i proizvodnju. Dabi povećali ponudu na tržištu moraju više jabuka ubrati u kraćem roku. Za to je potrebna dodatna radna snaga, te dolazi do zaposlenja novih radnika. Sa drugu stranu, u istom periodu zbog rasta cene jabuka dolazi do porasta tražnje za kruškama. Ponuñači krušaka su sada u situaciji da brže prodaju svoje zalihe i imaju povećanu tražnju na 25

26 tržištu. Iz tog razloga, i oni moraju da uposle novu radnu snagu kako bi mogli odgovoriti zahtevima tržišta u što kraćem roku. Nosioci javne politike, takoñe, moraju imati na umu uticaj i efekte podsticaja, jer politika često menja troškove ili koristi za ljude, a time i njihovo ponašanje. Povećanje iznosa podsticajnih sredstava za proizvodnju odreñenog proizvoda za efekat će imati povećanje proizvodnje tog proizvoda. Uvoñenje novog poreza ili povećanje poreske stope često će smanjiti potrošnju. Na primer, uvoñenje novog ili povećanje postojećeg poreza na naftne derivate podstiče ljude da manje voze svoje automobile, a to znači da se smanjuje i potražnja za naftnim derivatima. Ljudi odlučuju da više koriste usluge javnog prevoza. 5. TRGOVINA UNAPREðUJE KVALITET ŽIVLJENJA Kako trgovina utiče na vaš život? Ustajete ujutru u osam sati. Prvo što radite je da odlazite u kupatilo. Koristite pastu za zube koja je proizvedena u Poljskoj, gel za tuširanje u Njemačkoj. Oblačite odjeću koja je šivena u Italiji. Pijete kafu koja je uzgajana u Brazilu. Uz kafu pijete i ceñenu narandžu koja je uzgajana u Grčkoj. Na ruku stavljate sat koji je proizveden u Švajcarskoj. Uz kafu želite da čujete jutarnje vesti, te stoga uključujete televizor koji je proizveden u Japanu sa dijelovima iz nekoliko država. Na predavanja odlazite sopstvenim automobilom koji je sklopljen u Koreji, a delovi su iz nekoliko desetina država sa različitih kontinenata. Sa sobom nosite lap-top koji je proizveden u Japanu. Tobra koju koristite za lap-top proizvedena je u Kini. Cipele koje nosite proizvedene su u Italiji. Ništa od navedenog nije proizvedeno u Bosni i Hercegovini. Trgovina izmeñu država o kojoj smo govorili jača sve učesnice. Takoñe, utiče i na kvalitet života, jer imamo veću mogućnost izbora proizvoda i usluga i lakši pristu kvalitetnijim proizvodima. Kada bi se jedna država izdvojila iz sistema meñunarodne trgovine ili jedna porodica iz sistema trgovine, bile bi primorane da proizvode sve za svoje potrebe, što bi stvorilo situaciju ne mogućnosti zadovoljenja svih svojih potreba. Države imaju koristi da trguju sa drugim državama. Trgovina im dozvoljava da se specijalizuju u onom što najbolje rade i da uživaju u velikoj različitosti dobara i usluga. 26

27 6. TRŽIŠTE JE REGULATOR EKONOMSKIH AKTIVNOSTI Raspad Sovjetskog Saveza je kraj ere komunizma u Istočnoj Evropi. Ovaj dogañaj je najvažnija karakteristika druge polovine XX veka. U komunističkim državama, država je odlučivala koja dobra će se proizvoditi, koje će se usluge pružati, u kojim količinama, ko će proizvoditi, a tko trošiti. Smatralo se, da samo država može organizaovati ekonomsku aktivnost na način koji će promovisati ekonomsko blagostanje države kao celine. Danas, većina tih država prelazi na tržišnu ekonomiju. Odluke o tome šta će se proizvoditi, za koga će se proizvoditi i u kojoj količini prepuštene su milionoma preduzeća i domaćinstava. Sa jednu stranu, preduzeća odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Sa drugu stranu, domaćinstva odlučuju za koga će raditi, šta će kupovati i u kojoj količini, odnosno sama odlučuju kako će potrošiti svoj prihod. U svojoj knjizi izdanoj 1776.god. An Inquiry into the Nature and Cause of the Wealth of Nations ( u prevodu: Istraživanje priorde i uzroka bogatstva naroda), ekonomsit Adam Smith predstavio je jedno od najpoznatijih opažanja u čitavoj ekonomskoj nauci: domaćinstva i preduzeća koja meñusobno deluju na tržištima ponašaju se kao da im pomaže neka nevidljiva ruka koja ih vodi prema poželjnim rezultatima na tržištu. Jedan od ciljeva knjige je i da objasni kako ta nevidljiva ruka provodi svoju magiju. Cene su instrument kojim nevidljiva ruka upravlja ekonomskim aktivnostima. Cene predstavljaju vrednost nekog dobra, kao i trošak u proizvodnji tog dobra. Domaćinstava i preduzeća gledaju cene pri donošenju odluke šta kupiti i šta prodati uzimajući u obzir i koristi i troškove svog ponašanja. Veština nevidljive ruke tržišta koja vodi ekonosmke aktivnosti ima jednu prirodnu posledicu: kada država onemogući da se cene prirodno prilagoñavaju ponudi i potražnji, to dalje sprečava mogućnost nevidljive ruke da koordinira milione preduzeća i domaćinstava koje čine odreñeno društvo. 7. DRŽAVA MOŽE U ODREðENIM SLUČAJEVIMA UNAPREDITI REZULTATE TRŽIŠNOG DJELOVANJA Iz prethodnog načela, može se zaključiti da je nevidljiva ruka tržišta savršena. Zašto nam sada ponovo treba država? Odgovor je jednostavan. Da 27

28 zaštiti nevidljivu ruku tržišta. Tržište efikasno funkcioniše samo ako je pravno ureñeno. Država mora da promoviše efikasnost i pravednost. Ekonomisti često koriste termin neuspeh tržišta kada govore o situaciji u kojoj je tržište prepušteno samo sebi i kada nije uspelo efikasno rasporediti resurse koji su ograničeni. Čest razlog neuspeha je spoljni faktor ili ekstrenalija, odnosno delovanje ponašanja jedne osobe na blagostanje drugih osoba. Dalje, uzrok neuspeha tržišta je tržišna snaga, koja se odnosi na mogućnosti jedne osobe ili grupe da nepravedno utiču na formiranje cene. Na primer, ako svi želimo jesti jabuke, a u gradu postoji samo jedan proizvoñač i ponuñač, tada on nema konkureciju i ne mora se nositi sa ostalim ponuñačima. Imajući u vidu svoj položaj sam odreñuje cenu jabuka. Nevidljiva ruka tržišta ne može obezbediti dovoljno hrane, odeće i vode za sve ljude ove planete. Ne može obezbediti kvalitetnu zadravstvenu i socijalnu zaštitu za sve stanovnike. Mnogim delovima javne politike, kao što su porez na dohodak i sistem socijalne i zdravstvene zaštite je cilj da postignu pravedniju raspodelu ekonomskog blagostanja. 8. STANDARD GRAðANA ZAVISI OD PROIZVODNIH SNAGA DATOG DRUŠTVA Razlike u standardu grañana širom svete su velike. Prosečan amerikanac godišnje zaradi oko $. Istovremeno, prosečan meksikanac zaradi godišnje oko $. Prosečan nigerijac zaradi godišnje oko 800 $. Prosečan bosanac i hercegovac zaradi godišnje oko $. Razlike u dohodku grañana možemo objasniti proizvodnom snagom društva i proizvodnosti rada, odnosno količine dobara i usluga koju možemo proizvesti po jedinici vremena. Veza izmeñu proizvodnje i standarda života ima vrlo bitne posljedice za javnu politiku. Razmatrajući kako će politika uticati na standard života, najbitnije pitanje na koje treba odgovoriti je kako će ta politika uticati na našu mogućnost da proizvedemo dobra i usluge i kako da unapredimo standard života. Političari treba da obezbede da društvo ima dovoljno obrazovanih radnika, dovoljno alata potrebnog za proizvodnju dobara i usluga i pristup najefikasnijoj tehnologiji koja će unaprediti produktivnost rada. 28

29 9. POVEĆANJE KOLIČINE NOVCA IZAZIVA RAST CIJENA Kako dolazi do inflacije? U skoro svim slučajevima visoke ili dugortajne inflacije, uzrok je uvek isti porast količine novca u opticaju. Kada neka vlada pusti u opticaj veću količinu državne valute, vrednost te valute pada. U nemačkoj tokom ranih dvadesetih godina XX veka, kada su se cene prosečno utrostručile svakih mjesec dana, količina novca u opticaju se takoñe utrostručila svakih mjesec dana. Slično je bilo i u Saveznij Republici Jugoslaviji u prvoj polovini devedesetih godina XX veka. 10. DILEMA: INFLACIJA ILI NEZAPOSLENOST Društva se često suočavaju sa kratkoročnim izborom izmeñu inflacije i nezaposlenosti. Kada vlada poveća količinu novca u opticaju, inflacija je jedan od rezultata takve akcije. Drugi rezultat, barem kartkoročno je niža stopa nezaposlenosti. Kriva koja prikazuje ovaj kratkoročni odnos izmeñu inflacije i nezapslenosti naziva se Philipsova kriva, po ekonomistu koji je proučavao ovu povezanost. Ova teorija je izazvala mnogo polemike meñu ekonomistima. Meñutim, mnogi je danas prihvataju. To jednostavno znači da tokom perioda do dve godine, mere ekonomske politike guraju inflaciju i nezaposlenost u suprotnim smerovima. Nosioci ekonomske politike mogu iskoristiti kratkoročni odnos izmeñu inflacije i nezaposlenosti, koristeći se raznim instrumentima ekonomske politike. Menjajući visinu vladinih troškova, stopu oporezivanja i količinu novca u opticaju, političari mogu uticati na kombinaciju nezaposlenosti i inflacije društva u odreñenom periodu. 29

30 I ZAŠTO EKONOMIJA Da bi se povećalo bogatstvo jednog naroda, treba poštovati jedan veliki princip: oni koji ga stvaraju treba sa su mnogobrojni, oni koji ga troše malobrojni; oni koji ga stvaraju treba da su brzi, oni koji ga troše treba da su spori. Samo u tom slučaju bogatstvo će biti dovoljno Konfučije 30

31 ZAŠTO EKONOMIJA? 1. EKONOMSKI PROBLEMI Mnogi društveni, politički, socijalni i drugi problemi koji opterećuju savremeni svet po svom karakteru su ekonomski. Sa njima se svakodnevno suočavaju, u većoj ili manjoj meri, pojedinci, porodice (domaćinstva), preduzeća, regioni, pojedinačne države i svet u celini. U pozadini političkih kriza koje dovode i do ratova izmeñu naroda i država najčešće se nalazi neki konkretan ekonomski povod (izvorišta nafte, rudna bogatstva, plodna zemljišta, šumska bogastva, strateška putna raskršća, izlaz na more, jezero ili reku i dr.). Čak i kad neki politički problem na prvi pogled izgleda neekonomski, u njegovoj biti, po pravilu, uvek je sadržana i odgovarajuća ekonomska komponenta, više ili manje prepoznatljiva. Svako vreme u razvitku datog društva ima svoje specifične i preovladavajuće ekonomske probleme na svakom nivou svoje društvene oganizacije, to jest na mikro, makro, regionalnom i globalnom planu. Oblik njihovog ispoljavanja se menjao i menja u vremenu i prostoru, ali ekonomski problemi kao takvi uvek su ostajali i ostaju Ekonomski problemi XX veka Dominantan ekonomski problem 30 - tih godina XX veka bila je masovna nezaposlenost radnika i raspoloživih resursa, poznata kao Velika ekonomska kriza (Great Depression). Taj problem je rešen snažnom snažnom državnom intervencijom u privredi, kao što je bio američki plan tog vremena poznat pod imenom New Deal. Ratna ekonomija iz 40-tih godina XX veka rešila je taj ali je stvorila i nove probleme, posebno kako brzo realocirati oskudne izvore izmeñu vojnih i civilnih potreba. Tokom 50-tih godina XX veka inflacija je postala glavni uzrok privrednih teškoća i disproporcija u mnogim zemljama. Usporavanje privrednog rasta dominiralo je tokom druge polovine 60 - tih godina prošlog veka. Centralni problem 70-tih godina XX veka bio je porast troškova energije. Cena nafte se udesetostručila tokom dekade i povećana je po barelu sa US$ 2,9 u 1973 na oko US$ 30 tokom 80 - tih godina, sa tendencijom daljeg porasta (1 barel = 159 litara), što se kasnije i desilo. 31

32 Takoñe je bila prisutna i uznemirujuća kombinacija sve veće nezaposlenosti, usporenijeg privrednog rasta i sve više inflacije. Ta ekonomska pojava je nazvana stagflacija. Visoka nezaposlenost i rekordni deficit u trgovinskom bilansu SAD bili su glavni problem svetske privrede 80-tih godina XX veka. Odlike 90-tih godina XX veka su bile dinamiziranje privrednog rasta i povećanje zaposlenosti, sledeći ekonomsku doktrinu neoliberalizma, koju su najupornije propagirali i energično sprovodili američki predsednik Ronald Regan, po njemu nazvana reganizam i britanska premijerka Margaret Tačer, po njoj nazvana tačerizam. ( Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis, Economics, Eighth Edition, Harper & Row, Publishers, New York, 1987, 2.) Poslednja dekada XX stoleća bila je znaku intenziviranja procesa globalizacije ekonomije, prava i politike u svetskim razmerama i tranzicije privreda bivših socijalističkih zemalja ka tržišnom načinu privreñivanju i privatnoj svojini. Strateška globalna oirjentacija je bila da se tekući ekonomski problemi širom sveta, nasleñeni i novi (održivi privredni rast, nezaposlenost, deficit u finansiranju javnog sektora, oskudica u energentima, ekološka ugroženost, siromaštvo, kriminal i korupcija, i dr.) rešavaju na principima tržišne ekonomije, maksimalnim korišćenjem tržišnih zakona i tržišnih snaga ( nevidljiva ruka tržišta ), uz marginalizovanje uloge države ekonomskoj sferi Ekonomski problemi na početku XXI veka Prvu dekadu XXI veka, pored globalizacije svetske privrede i okončavanja procesa tranzicije u bivšim socijalističkim državama, karakteriše pojava svetske ekonomske krize, slične onoj iz 30-tih godina prošlog veka. Vodeće svetske ekonomije, na čelu sa SAD, Japanom i Nemačkom, ušle su u recesiju. Došlo je do drastičnog usporavanja privrednog rasta, stagniranja ili nazadovanja. Drastično je povećana nezaposlenost. Inflacija predstavlja ozbiljnu pretnju. Procenjuje se da je u svetu, tokom 2009, ostalo bez posla oko 50 miliona lica. Nikome radno mesto nije unapred garantovano. Strah od mogućeg gubitka radnog mesta, izazvan ekonomskom i finansijskom krizom, postao je gorući problem svakog zaposlenog širom sveta. Ekonomska kriza posebno pogaña mlade ljude, osposobljene za radno angažovanje. Čini se da danas ništa nije neizvesnije od prvog 32

33 zaposlenja, pronalaženja željenog radnog mesta. I to u celom svetu, posebno u zemljama u razvoju i tranziciji, kakva je, na primer, Srbija. Izlaz iz sadašnje svetske finansijske i ekonomske krize se traži kroz izgrañivanje jednog odgovornijeg tržišta, odnono sistema tržišnih odnosa koji bi bili ureñeni odgovarajućim državnim makroekonomskim merama, uz veće direktno angažovanje države u donošenju kapitalnih investicionih odluka, ali i u njihovoj realizaciji i kontroli izvršenja. U cilju zaustavljanja privredne recesije i oživljavanja privrede država nacionalizuje bankrotirane kompanije posrnule banake od nacionalnog interesa. Vraćanje države na privrednu scenu je najnovija faza u razvoju svetske privrede. Posle bankrotstva i prestruktuiranja giganta američke automobilske industije, General Motora, tokom 2009, vlada SAD učestvuje sa 60% u vlasništvu te multinacionalne kompanije. Slične pojave se dešavaju i drugde. Time se, u osnovi, dovode u pitanje postulati ekonomskog neoliberalizma, kojem se pripisuje najveća odgovornost za nastalu ekonomsku krizu. Novo idejno pulsiranje u tkivu svetske ekonomije čini se da najbolje opisuje meksički književnik Karlos Fuentes: Od Regana tržište je proglašeno za svetinju, na račun države. Država je postala problem. Kada je to, posle osam godina vladavine Buša mlañeg, dovelo do krize, postalo je jasno da tržište bez zakona izrasta u zakon bez tržišta: kresanje taksa, rast vojnih troškova, zapuštanje infrastrukture, banke sa papirima a bez novca, opasni hipotekarni rulet (Karlos Fuentes, Obama razbija podelu na dobre i zle, intervju, maj 2009.) A jedan od danas najpoznatijih ekonomista u svetu - Amerikanac Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001, sada na čelu komisije eksperata (tzv. antikriznog biroa) za reformu meñnarodnog finansijskog sistema Ujedinjenih nacija - pored ostalog, kaže: Pokazalo se da je doktrina tržište je najbolji regulator - lažna. Svi su hteli minimum državnog regulisana i napravili su štetu od koje je stradao čitav svet. Regulisanje je vrlo važno jer se oražava na celu globalnu ekonomiju. Nisam optimista da ćemo nešto izmeniti. Zašto? Zato što postoje interesni krugovi koji su insistirali na deregulaciji i na tome zaradili veliki novac koji su potom ulagali u političke procese. Oni možda nisu tako dobro investirali u obrt i nekretnine, ali su dobro uložili u politiku i dobili ne samo mere protiv regulisanja već i ogromnu pomoć bankama u krizi. Sada pokušavaju da taj kapital iskoriste i spreče regulisanje. A ne treba zaboraviti da su ključne ekonomske kategorije u SAD stvarane uz pomoć države - internet, medicina i mnoge druge. One se posle obraćaju privatnim 33

34 finasijerima, ali katalizator je država. U perspektivi se mora rešiti pitanje kako naći balans izmeu tržišta i države, i mislim da diskusije o tome ipak idu u pozitivnom pravcu. (Džozef Stiglic, Najgore je prošlo, ali svetska ekonomija ostaje I dalje slaba, intervju, 6. jul 2009.) 2. ŠTA GENERIŠE EKONOMSKE PROBLEME? U središtu faktora koji primarno generišu ekonomske probleme nalazi se nesklad izmeñu neograničenih želja i potreba (Unlimited Wants and Needs) ljudi za raznovrsnim dobrima i uslugama (robama), s jedne, i ograničenih dobara i usluga (Limited Goods and Services) za zadovoljavanje takvih želja i potreba, uključujući i ograničene ekonomske resurse (Limited Economic Resources) za proizvodnju tih dobara i usluga (zemlja, rad, kapital, predzetnička sposobnost), s druge strane Neograničene želje i potrebe ljudi Ljudske želje i potrebe za robama (dobrima i uslugama) su neograničene. One se neprestano povećavaju sa društvenim, privrednim, tehničkim i tehnološkim razvojem. Sada je, na primer, mobilni telefon preka potreba mnogima, a pre 25 i više godina takva vrsta potrebe skoro da nije ni postojala. Potrebe za dobrima i uslugama povećavaju se i zbog ekspanzivnog povećanja broja stanovnika u svetu. Svetsko stanovništvo poraslo je sa 1 milijarde u 1800 na 6,5 milijardi u Pritisak stanovništva, odnosno potrošača, na raspoloživa dobra i usluge neprestano se povećava. Procenjuje se da se svetsko stanovništvo svakog dana poveća za stanovnika, odnosno svake sekunde za oko 2,3 osobe ili za oko 74 miliona stanovnika godišnje. (Regional Polulation from 1750 to 2050, a prema World Population Prospects, United Nations, New York; i The Factbook, World, 14 June, 2005, Predviña se da će 2050 na našoj planeti živeti 8,9 milijardi stanovnika Ograničenost resursa Resursi (Resources) - faktori ili sredstva za proizvodnju (Factors or Means of Production) su prorodni resursi (Natural Resources), resursi rada 34

35 (Labor Resources), resursi kapitala (Capital Resources) i preduzetnička sposobnost (Entrepreneurial Ability). Raspoloživost tih resursa determiniše nivo tekuće proizvodnje, odnosno nivo domaćeg bruto proizvoda u okviru kojeg se kreće potrošnja datog društva. Oskudnost, ograničenost, retkost (Scarcity) svakog faktora proizvodnje, odnosno resursa, uključujući i raspoloživost roba (dobara i usluga), opšta je karakteristika ekonomskog stanja stvari u vremenu u kojem živimo. Oskudnost, a ne izobilje, pratilo je dosadašnji civilizacijski razvoj čoveka i društva. Takav trend nastaviće se u budućem razvoju. Kad bi svih vrsta resurasa, dobara i usluga bilo u izobilju, kad njihova retkost ne bi postojala, ljudi bi imali sve što im treba, mogli bi da zadovoljavaju sve svoje potrebe. Tada ekonomski problemi kao takvi ne bi ni postojali. Tada ne bi bilo potrebe ni za ekonomijom kao naukom Prirodni resursi Prirodni resursi su sve stvari koje pruža sama priroda ( poklon prirode ), koje se mogu koristiti u proizvodnji. Oni su ograničeni (Finite). Zemlja (Land), u najširem smislu, predstavlja prirodni resurs proizvodnje. U ekonomskoj aktivnosti koristi se na različite načine (proizvodnja žitarica, voća i povrća, uzgoj stoke, eksploatacija minerala, lokacija za izgradnju grañevinskih objekata, za transport, za odmor i rekreaciju, i dr.). Obradivo zemljište (Arable Land) predstavlja svega 10,58% kopnene površine Zemlje (148,94 miliona Km2) ili miliona Km2. Pod stalnim usevima (Permanent Crops) nalazi se samo 1% kopnene površine Zemlje ili 1,49 miliona Km2. Najpoželjnije lokacije zemljišta su veoma skupe i oskudne (na, primer, prostor oko raskrsnice Pete avenije i 57 ulice na Menhetenu, Ginza u Tokiju, Ipanema u Rio de Žaneiru, Terazije u Beogradu, itd). Evidentan problem je i površina obradivog zemljišta. Republika Srpska raspolaže sa 0,87 ha obradivog zemljišta po jednom stanovniku. Srbija raspolaže sa 0,56 ha obradivog zemljišta po jednom stanovniku. Rezerve neobnovljivih izvora energije (nafta, ugalj, gas i dr.) svakim danom su sve manje. Pri sadašnjoj godišnjoj potrošnji nafte u svetu, oko 30 milijardi barela, raspoložive rezerve nafte plus neotkriveni izvori nafte (Reserves & Resources) iscrpli bi se u narednih 56 godina. Energija koja se godišnje proizvede u svetu nije u stanju da zadovolji potrebe za energijom koje neprestano eksponencionalno rastu. 35

36 Raspoložive globalne geološke rezerve bakra, gvožña, olova, cinka, uglja, nafte i svih drugih metala i nemetala, neophodne privrednom razvoju, ograničene su, sa opštom tendencijom sistematskog smanjivanja, s obzirom da su po svom karakteru neobnovljive (Non - renewable). Pri sadašnjem nivou eksploatacije rezerve gvožña iscrpšće se kroz 77 godina, bakra kroz 22 godine, olova kroz 10 godina itd. Oskudica primarnih metala (ruda) mogla bi da bude jedan od glavnih ekonomskih problema u budućnosti sveta. Pitka voda je veoma oskudan resurs. Od ukupne količine vode na Zemlji 97,6% je slana, a 2,4% slatka voda. Najveći deo slatkih voda je zaleñeno u polarnim oblastima i lednicima. Raspoloživa slatka voda (pitka voda) čini samo 0,009% svih voda na Zemlji. Već sada se preko 1,2 miliona stanovnika na svetu suočava sa oskudicom vode za piće. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002., 46.) Zbog nedovoljne proizvodnje hrane u svetu i njene nedekvatne distribucije, milioni ljudi, posebno u Africi i Aziji, umiru od gladi. Svakih 3,6 sekundi u svetu umre od gladi jedno ljudsko biće, odnosno dnevno (blizu 9 miliona godišnje), od kojih najviše deca. Glad u svetu bi se mogla iskoreniti samo povećenjem proizvodnje žita i hrane u celini istom ili većom brzinom od one kojom se povećava broj stanovnika. Meñutim, tražnja za žitom i hranom će još dugo znatno premašivati ponudu tih dobara, što će neprestano uticati na povećanje cene žita i drugih životnih namirnica. Ne oskudeva se samo u hrani, nego i u mnogim drugim dobrima i uslugama (stanovi, odeća, obuća, lekovi, zdravstvene usluge, filmovi, pozorišne i filmske predstave, kulturne manifestacije, i drugo). U svetu je veliki broj beskućnika, bezemljaša, besposličara (prosjaka, homlesa, klošara), sa tendencijom povećavanja. Raznovrsne želje i potrebe ljudi je moguće zadovoljavati samo srazmernim povećavanjem potrebnih količina dobara i usluga. Meñutim, raspoloživi resursi, odnosno faktori proizvodnje neophodni za proizvodnju potrebnih i željenih količina dobara i usluga su ograničeni Resursi rada Rad (Labor) je ljudski faktor proizvodnje. Radom se u tržišnoj ekonomiji obično smatra svaki posao koji se plaća. Lica sposobna za rad 36

37 predstavljaju radnu snagu (Labor Force). Farmeri, fabrički radnici, kancelarijski službenici i dr. predstavljaju deo radne snage. Svi ljudi nisu fizički i psihički sposobni za obavljanje poslova koji treba da se obave. Neke vrste radova su veoma retke i skupe (hirurzi, advokati, menadžeri i dr.). Svaki rad je oskudan onoliko koliko za njega treba da se plati. Resursi rada determinišu proizvodnu sposobnost svakog društva. Resurse rada čini aktivno stanovništvo datog društva, odnosno raspoliživa radna snaga, sa svojim znanjima, radnim i kreativnim sposobnostima (Skills), koja se koristi u procesu stvaranja dobara i usluga ili koja može da se usmeri u proizvodnju odnosno u preduzeća koja organizuju proizvodnju. Bez radne snage, bez čovekove radne delotvornosti nije moguća nikakva proizvodnja niti ekonomski napredak, rast i razvoj. Veće učešće aktivnog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je i većih radnih potencijala datog društva, i obrnuto. Niže učešće poljoprivrednog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je veće produktivne sposobnosti datog društva. Tako, na primer, učešće poljoprivrdnog u ukupnom stanovništvu SAD je 2%, a one su najveći proizvoñač poljoprivrednih proizvoda na svetu. Više učešće gradskog u ukupnom stanovništvu pokazatelj je veće produktivne sposobnosti datog društva. Opšta pismenost stanovništva je jedan od uslova ekonomskog rasta i razvoja. Odnosno, nepismenost stanovništva je jedan od limitirajućih faktora ekonomskog napretka, rasta i razvoja. Proizvodna sposobnost datog društva zavisi ne samo od raspoložive radne snage kao takve, nego pre svega od nivoa njenog obrazovanja i kvalifikacione strukture. U Srbiji, na primer, svega 7% stanovništva ima fakultetsko obrazovanje, a u Evropskoj uniji oko 30%. Bolja kvalifikaciona struktura zaposlenih, njihova sposobnost da prate i podstiču tehničko - tehnološki razvoj, da primenjuju najnovija naučna i informaciona dostignuća, da kreiraju nova tehnološka, proizvodna i dizajnerska rešenja, da kvalitetnim dobrima i proizvodima osvajaju tržišne prostore, preduslov je svakog privrednog napretka i povećanja blagostanja datog društva. Ulaganje kapitala u resurse rada u cilju podizanja na što je moguće viši nivo produktivnih sposobnosti raspoložive radne snage je najisplativija dugoročna investicija, najpresudniji faktor ekonomskog napretka i blagostanja svakog društva. 37

38 Resursi kapitala Kapital (Capital) predstavlja sredstva za proizvodnju stvorena ljudskim radom. Resurse kapitala čine: 1) sredstva rada, kao što su alati, mašine, zgrade, fabričke hale, instalisani proizvodni kapaciteti, oprema, prava industrijske svojine (patenti, licence); 2) predmeti rada, kao što su sirovine, energija, reprodukcioni materijali, poslovne zalihe i slično; i 3) novčana sredstva, kao što su štednja, akumulacija, inostrana sredstva i dr. Sredstva rada, predmeti rada i novčana sredstva, kao oblici kapitala, služe u procesu proizvodnje za proizvodnju odgovarajućih dobara i usluga. U širem kontekstu, i zemlja se smatra kapitalom, kao sredstvo ili predmet rada. Resursi kapitala se u ekonomskoj teoriji nazivaju i proizvodni fondovi (osnovni i obrtni). Količina svakog oblika kapitala je ograničena. Resursi kapitala koncentrisani kako u sektoru privrede (industrija, poljoprivreda, trgovina i dr.), tako i u sektoru neprivrede (zdravstvo, obrazovanje, kultura i dr. ). Resursima kapitala raspolažu pojedinci, domaćinstava (porodice), preduzeća i država. Tehnički progres je najdinamičniji faktor ekonomskog rasta i razvoja. Izražava se u stalnom usavršavanju i podizanju proizvodne delotvornosti sredstava rada, predmeta rada i energije. Primena najsavremenijih tehničko - tehnoloških rešenja u procesu proizvodnje najveća je garancija uspešnog ekonomskog rasta i razvoja datog društva Preduzetnička sposobnost Preduzetnička ili menadžersla sposobnost (Entrepreneurial Ability) je izuzetno značajan faktor proizvodnje, posebno u savremenim uslovima sve izraženije tržišne konkurencije i primene sve složenijih tehnoloških procesa u proizvodnji i reprodukciji. Menadžer rukovodi preduzećem ili delom preduzeća. Zahvaljujući svojim posebnim sposobnostima menadžeri su u stanju da u proizvodnom i poslovnom smislu kombinuju faktore proizvodnje (zemlju, rad i kapital) u cilju kreiranja uslova za ostvarivanje profita i novčanih prihoda po tom osnovu. 38

39 Od kvaliteta odluka koje menadžeri donose o proizvodnji dobara i usluga i njihovoj realizaciji na tržištu najčešće presudno zavisi ostvareni poslovni rezultat. U tom smislu menadžeri predstavljaju i poseban proizvodni resurs, odnosno faktor proizvodnje u svakom savremenom društvu. Taj resurs j, takoñe, ograničen. Svako preduzeće i svaka država želi da raspolaže sa što više dobrih i sposobnih menadžera. Meñutim, njih nema dovoljno Endogeni i egzogeni faktori Ekonomske probleme generišu i brojni drugi faktori, endogene i egzogene prirode, zavisno od vremena i prostora, koje je skoro nemoguće u celosti specificirati. U endogene faktore spadaju, na primer, neadekvatne institucije privrednog sistema (svojinski odnosi, oblik povezivanja ekonomskih subjekata, odnos izmeñu tržišta i plana, uloga države), neadekvatne mere ekonomske politike (u oblasti cena, deviznog kursa, robnog režima i dr.), uticaj političkog faktora na privredni život, neusklañeni odnosi izmeñu pojedinih segmenata privredne strukture (primarne proizvodnje, prerañivačkog sektora, sektora usluga) i dr. Nefikasan privredni, pravni i politički sistem date zemlje snažno generiše dodatne ekonomske probleme u njoj. Za uspešan endogeni razvoj potrebno je definisati položaj nacionalne ekonomije u odnosu na okruženje sa predstavljanjem slabosti i prednosti i sa postavljanjem ciljeva koje želimo dostići i kreiranje jernica koje će nas dovesti na postavljeni cilj. U egzogene faktore spadaju, na primer, uticaj ekonomske krize u svetu na nacionalnu ekonomiju pojedinačnog društva (finansijski i cenovni udari sa svetskih tržišta, naftni šok, i sl.), sankcije meñunarodne zajednice prema nekoj zemlji, oružana agresija, elementarne nepogode (zemljotresi, vulkani, poplave, požari) i dr. Desetogodišnje ekonomske sankcije meñunarodne zajednice prema SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), uvedene krajem maja 1992, nanele su direktnu materijalnu štetu (gubitak društvenog bruto proizvoda) od preko US$ 100 milijardi. Indirektni gubici su praktično neprocenjivi. Došlo je do potpunog zastarevanja tehnološke osnove privrede. Izgubljen je privredni dah i tempo privrednog razvoja, koji je možda teže uhvatiti nego obezbediti potrebne strane i domaće investicije za razvoj. 39

40 Najširi slojevi naroda veoma su osiromašili. Njihov životni standard pao je sa oko na ispod US$ per kapita. Primena sankcija bila je krajnje neselektivna i gruba. Najveća žrtva ekonomskih i drugih sankcija bili su oni slojevi društva i pojedinačni grañani koji nisu bili odgovorni, a ne oni koji su najdirektnije odgovorni za nastajanje razloga zbog kojih su meñunarodne sankcije uvedene. Sankcijama su posebno bila pogoñena bolesna, ostarela i maloletna lica. U SRJ je zbog nedostatka potrebnih lekova i pogoršanih opštih zdravstvenih uslova više lica umrlo (meñu njima i mnogo dece) nego što ih je poginulo tokom četvorogodišnjeg rata u BiH ( ). S druge strane, sankcije su stvorile društveni ambijent u kojem su uski krugovi vladajuće nomenklature mogli bezgranično da se bogate, u kojem je počela da se stvara i da ekonomski jača mafija, kao i da se uspostavljaju posebne političke sprege izmeñu njih, a sve pod izgovorom odbrane nacionalnih interesa, organizovane borbe protiv ničim izazvanih i nepravedno nametnuitih sankcija i dr. Vladajuća nomenklatura i mafija nisu ni u čemu oskudevali tokom dejstva sankcija prema našoj zemlji. Uspeli su da razrade jedan efikasan mehanizam kršenja meñunarodnih sankcija, koji im je omogućavao da, pored ostalog, nekažnjeno uvoze energente i druge retke i profitabilne robe, da tajno iznose finansijska sredstva, i dr. Sankcije su formalno ukinute nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 1995, ali je tzv. spoljni zid sankcija ostao na snazi sve do 2001, a i kasnije (komplikovana procedura dobijanja viza i dr.) Direktne materijane štete prouzrokovane NATO bombardovanjem SR Jugoslavie procenjene su na oko 100 milijardi US$. Sankcije meñunarodne zajednice i NATO bombardovanje praktično su razorili privredu SRJ, ogromnu nezaposlenost, strmoglavi pad životnog standarda, galopirajuća inflacija i dr. Indirektni gubici koje su izazvale sankcije i bombardovanje mnogo su veći (gubitak tempa u razvoju, tehnološko zaostajanje, odliv mozgova, psihološke traume i dr.). Meñunarodne ekonomske i druge sankcije prema našoj zemlji, uključujući i posledice NATO bombardovanja, sa svoje strane su odlučujuće doprineli širenju opštenarodnog bunta i demokratskim političkim promenama od 5. oktobra Pozicija Bosne i Hercegovine na meñunarodnoj sceni, zahvaljujući ratnim dejstvima pomerena je za nekoliko decenija unazad. U prilog takve tvrdnje govori činjenica da je današnji bruto-društveni proizvod (GDP) per 40

41 capito u visini od oko 60% predratnog perioda. Prema poslednjoj listi konkurentnosti privrede, kreirane od strane Svetskog ekonomskog foruma za 2007.god. Bosna i Hercegovina je smeštena na 106 mesto od 131 posmatrane države. Grañanski rat voñen na prostru Bosne i Hercegovine izmeñu 1992.god. i 1995 god. udaljio je bosanskohercegovačku privredu sa inostranog tržišta. Veliki broj domaćih kapaciteta izgrañen je prvenstveno da podmiri potrebe tržišnog prostora bivših jugoslovenskih republika, dans samostalnih i nezavisnih država. Utvrditi izgubljenu egzaktnu vrednost veoma je teško. Ekonomski stručnjaci sa ovog prostora smatraju da je izgubljena jedna trećina vrednosti desetogodišnjeg bruto-društvenog proizvoda Bosne i Hercegovine. Bruto-društveni proizvod Bosne i Hercegovine u 1991.god. bio je na nivou 15 mlrd.$. Na osnovu ovih podataka može se govoriti o ratnoj šteti u iznosu od oko 50 mlrd.$. Posledice izgubljene dobiti danas se reflektuju u visokoj stopi nezaposlenosti usled nedostatka novih radnih mesta i dobrim delom zatvorenih ili nedovoljno iskorištenih postojećih privrednih kapaciteta, niskog životnog standarda, nedostatka kvalitetnog obrazovnom procesu, niske stope produktivnosti, itd. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 61-63). 3. REŠAVANJE EKONOMSKIH PROBLEMA Odgovori na brojne ekonomske probleme koje sobom nosi svakodnevni život i savremeni tehničko-tehnološki razvoj nisu unapred dati, do njih se stalno i iznova mora da dolazi. U tome posebno mesto i ulogu ima ekonomska misao i čitav splet ekonomskih naučnih disciplina koje istražuju raznovrsne materijalne i društvene pretpostavke neophodne za rešavanje ekonomskih problema Značaj ekonomske misli Ekonomska misao predstavlja, više ili manje, zaokružen teorijski pogled na odreñenu ekonomsku situaciju, na neki konkretan ekonomski slučaj, na neko otvoreno ekonomsko pitanje ili na neki akutni ekonomski problem koji treba rešiti. Ekonomska misao stara je koliko i društvo. Nastajala je i oblikovala se zajedno sa njegovim privrednim razvojem. S jedne strane, ekonomska misao bila je izraz i odraz dostignutog nivoa produkcionih sposobnosti datog društva, na svakoj tački njegovog istorijskog razvoja. S druge strane, 41

42 ekonomska misao je povratno vršila odgovarajući uticaj na privredni i ukupni razvoj društva. Nerazvijene oblike privredne organizacije društva, kao što su, na primer, bila društva starog Istoka, antička ili srednjovekovna društva, pratila je i nerazvijena ekonomska misao. Tek sa usponom tržišta, sa razvojem tržišnih oblika privreñivanja i širenjem tržišnih veza izmeñu privrednih subjekata, praktično, sa stupanjem na svetsku scenu kapitalističkog načina proizvodnje, ekonomska misao počinje da se snažnije afirmiše, da dobija na svom značaju i uticaju. Tržište kao takvo, ali i čitav kompleks odnosa u neposrednoj vezi sa njegovim funkcioisanjem (dimenzije državne intervencije u privredi, oblici državne regulacije privrednog života i dr.) nalaze se u fokusu savremene ekonomske misli. U savremenim uslovima privreñivanja ekonomska misao predstavlja jedan od bitnih faktora ne samo privrednog nego i ukupnog društvenog razvoja. Ekonomska misao nudi biznismenima, menadžerima i nosiocima makroekonomske politike repertoar mogućih opcija za rešavanje raznovrsnih konkretnih privrednih problema, na svim nivoima privredne organizacije društva, sa kojima se oni svakodnevno suočavaju u svojim aktivnostima. Zato je ekonomska misao od značaja za svakog pojedinačnog privrednog subjekta, za svaku pojedinačnu nacionalnu ekonomiju, kao i za čitavu svetsku ekonomiju. Dometi ekonomske misli dopiru i do svakog pojedinca, tiču se, u većoj ili manjoj meri, njegovog ekonomskog i socijalnog položaja u datom društvu. U tom smislu, uticaj ekonomske misli na društveno - ekonomski razvoj može se, na izvestan način, po svojoj kreativnosti, uporeñivati sa uticajem izuma na tehničko-tehnološki progres Vodeći ekonomski mislioci Razvoju ekonomske misli i ekonomske nauke uopšte dali su svoj doprinos brojni ekonomiski teoretičari od najstarijih društava do današnjih dana. Prvi pisani tragovi ekonomske misli datiraju iz antičkog doba, još od pre naše ere, u dokumentima, zakonima i drugim spisima Vavilona, starog Egipta, Asirije, Rima, Stare Grčke, Indije i Kine. 42

43 Kineski mislilac Mencije (Meng Ce, god. pre n.e), sledbenik Konfučija (Kung Fu Cu), bavio se i ekonomskim problemima. Interesovao se za probleme društva, podele rada i odnose zasnovane na prevazi visokorodnih ljudi nad prostim narodom. Večnom istinom smatrao je podelu ljudi na one koji se bave umnim i one koji se bave fizičkim radom. Uslovom napretka smatrao je humano upravljanje državom, niže poreze, razvoj prosvete i trgovine. Kritikovao je despotski način upravljanja, koji ne obezbeñuje narodu sredstva za opstanak i podstiče ustanke. Ušao je u istoriju Kine kao tvorac agrarnog sistema Cin-tjan, tzv. Kvadratnih i kružnih polja. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 1). Ksenofon ( god. pre n.e), grčki filozof i ekonomista, učenik Sokratov i izrazit predstavnik njegove prirodne filozofije. Glavne ekonomske ideje izložio u delu Ekonomikos. Zastupao je naturalnu privredu. Svako domaćinstvo treba da proizvodi sve što mu je potrebno, a trgovinu i novčanu razmenu svesti na najmanju meru. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 2). Platon ( god. pre n.e) veliki grčki filozof-idealista, učenik Sokratov, a učitelj Aristotelov. Njegove filozofske koncepcije protkane su u mnogim ekonomskim mislima. Jedna od njih je misao o podeli rada: radnici treba da rade, vojnici da čuvaju društvo, a vladari da vladaju u idealnoj državi na čijem čelu bi bili vladari-filozofi. Protivnik je trgovine i bogatstva i, kao i Ksenofon, pristalica naturalne privrede, a u odnosu na više staleže protivnik je i privatne svojine. Smatra da su bogatstvo i vrlina nespojivi. (Mionir Jakšić, Aleksandra Praščević, Istorija Ekonomije, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007., 2). Grčki filozof Aristotel ( pre n.e) je prvi uočio dvostruku upotrebu svakog dobra, da izmeñu same upotrebe nekog dobra, kao jednog njegovog svojstva, i razmene dobra, kao drugog njegovog svojstva, postoji razlika, te da dobra koja se razmenjuju moraju u izvesnom smislu biti jednaka. Predstavnik ekonomske misli poznog srednjeg veka, Toma Akvinski (Thomas Aquinas, ), podelu rada je smatrao prirodnom pojavom, a sticanje bogatstva rezultatom ljudske delatnosti, kao i pravo privatne svojine. Teorija pravedne cene (justum praecium) robe, to jest cene koja odgovara utrošku rada za njenu proizvodnju, zauzima centralno mesto u njegovom kanonskom učenju. 43

44 Florentinski mislilac, Makijaveli Nikolo (Machiavelli Nikolo, ), ideolog italijanske trgovačko - manufakturne buržoazije, u svom ogromnom stvaralačkom opusu, pored ostalog, isticao je da je interes pokretačka sila istorije, da je sticanje i čuvanje privatne svojine najmoćnijni od svih čovekovih interesa ( ljudi će pre zaboraviti očevu smrt nego gubitak imovine... ljudi više cene bogatstvo nego poštovanje ), da vladar treba da upravlja u ime državnog apsolutizma bez obzira na to da li će cilj postići zakonom ili silom, jer, kako je Makijaveli govorio, cilj opravdava sredstvo. Makijaveli je bio strogi kritičar feudalne klase i crkve, koje je smatrao preprekama stvaranju dolazeće grañanske monarhije. Po mišljenju predstavnika merkantilističke teorije (merkantilisti) - Italijan Antonio Sera (Antonio Serra, XVI - XVII vek), Englez Tomas Man (Thomas Mun, ) i Francuz Antoan Monkretijen (Antoine Monchretien, ) i drugi - glavni cilj privredne aktivnosti i državne politike je uvećanje bogatstva, pod kojim se podrazumeva akumuliranje zlata, srebra i drugih plemenitih metla, koje se može sticati i uvećavati, pre svega, kroz spoljnotrgovinski promet, a ne kroz njihov promet unutar nacionalne zajednice. Naime, promet zlata i srebra unutar nacionalne zajednice samo je značio njihovo dislociranje sa jednog mesta na drugo, ali ne i uvećanje bogatstva. Zato su spoljnu trgovinu smatrali strategijskom privrednom aktivnošću. U Francuskoj se, u XVIII veku, kao reakcija na do tada vladajuću merkantilističku teoriju i praksu, koje su negativno uticale na razvoj francuske poljoprivrede, razvila fiziokratska ekonomska teorija. Najistaknutiji zastupnici fiziokratske ekonomske teorije (fiziokrati) - Kene (Francois Quesnay, ) i Tirgo (Anne Robert Jaques Tirgo, ) - zastupali su stanovište da se društvo i privreda mogu uspešno razvijati samo ako su društveni poredak i zakoni u skladu sa prirodnim poretkom i zakonima ( prirodnim i moralnim ), koji su nepromenljivi, nepobitni i najbolji, te da svaki oblik uplitanja države u privredni život donosi samo štetu. Najupečatljiviji doprinos obogaćivanju ekonomske misli i razvoju ekonomske nauke u poslednja dva veka dali su Adam Smit, David Rikardo, Karl Marks i Džom Mejnard Kejns, veliki zapadni mislioci Adam Smit Adam Smit (Adam Smith, ), engleski ekonomista, autor čuvenog dela Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, u svetu poznato 44

45 pod nazivom Bogatstvo naroda (Wealth of Nations), u kojem je po prvi put u ekonomskoj nauci izloženo jedno celovito i konzistentno shvatanje funkcionisanja privrede i privrednog razvoja. Za Adama Smita se vezuje i nastanak ekonomske nauke kao zasebne ekonomske discipline. Smit je bio pobornik ekonomske slobode u privreñivanju, zalagao se za prepuštanje privrednog života njegovim prirodnim, imanentnim zakonitostima, za što puniju slobodnu konkurenciju i privatnu inicijativu, bez ikakvog mešanja države u privredni život, koja treba da je izvan privrede, da bude samo čuvar reda unutra i da se brine o bezbednosti zemlje spolja. Smatrao je da bi država trebalo da izvodi samo one radove koji su društveno neophodni, koji nisu rentabilni za individualne kapitaliste (drumovi, luke i sl.). Pod bogatstvom je podrazumevao godišnji proizvod dobara i usluga po stanovniku, a njegova veličina i porast zavise od znanja i srazmere izmeñu broja proizvodnih i broja neproizvodnih stanovnika. Kapital se povećava štednjom iz dohodaka (profita i rente) i ulaganjem tih ušteda u proizvodne delatnosti, uz očekivanje da će se to ulaganje vratiti uvećano, sa dobitkom, te da pojedinca ka tom cilju vodi jedna nevidljiva ruka ( Invisible Hand ) David Rikardo David Rikardo (David Ricardo, ), engleski ekonomista, autor poznatog dela Načela političke ekonomije i oporezivanja, u kojem je definisao zakon raspodele društvenog proizvoda izmeñu tri društvene klase - vlasnika zemlje, vlasnika kapitala i radnika. U raspodeli je video ključ ne samo za objašnjavanje anatomije i fiziologije kapitalističkog društva nego i za utvrñivanje zakona njegove privredne dinamike, uslova i perspektive porasta društvenog bogatstva. To delo se po svom značaju izjednačava sa pomenutim delom A. Smita. Prema Rikardu ključni faktori koji odreñuju porast društvenog bogatstva su porast kapitala i znanja. Najvažniji izvor kapitala je profit, koji povećava mogućnosti i pobude akumulacije kapitala, a time dovodi i do povećanja bogatstva Karl Marks Karl Marks (Karl Marx, ), nemački ekonomista, u svojim brojnim delima, posebno u trotomnom delu Kapital, Grundrisse (Osnovi 45

46 političke ekonomije), Prilog kritike političke ekonomije i dr., izložio je sveobuhvatnu kritiku kapitalističkog načina proizvodnje, nastojeći, kako sam kaže u predgovoru prvog toma Kapitala, da razotkrije zakone ekonomskog razvitka modernog društva. Marks je smatrao da se osnovna protivurečnost kapitalističkog društva izražava u otuñenosti rada od kapitala, u monopolu kapitalista (kapitalističke klase) nad sredstvima za proizvodnju (kapitalom) stvorenim radom radnika (radničke klase), u eksploataciji radničke klase od strane kapitalističke klase, u vladavini kapitala nad radom i kapitalista nad radnicima, u društveno obespravljenom položaju radnika i radničke klase primorane da svoju radnu snagu, kao robu, prodaje na tržištu, da je sukob izmeñu rada i kapitala klasni sukob, koji se jedino može da reši - revolucijom, nasiljem, diktaturom proletarijata, istovremenom pobedom socijalizma u svim ili u većini kapitalističkih zemalja. Višak vrednosti (Surplus Value) predstavlja ugaoni kamen Marksove ekonomske analize. Prema Marksu, struktura vrednosti svake robe (W) satoji se od troškova kapitala (C), najamnina radnika (V) i viška vednosti (M): W = C + V + M Najamnina i višak vrednosti (V + M) su, po Marksu, izraz tekućeg, novododatog rada radnika. Samo živi rad radnika ima sposobnost da stvara novu vrednost, odnosno vrednost veću od najamnine koju je kapitalist platio radniku za njegovo angažovanje. Takvu sposobnost ne poseduje kapital odnosno opredmećeni, minuli, prošli rad, koji u procesu proizvodnje ne može da stvori višu vrednost od svoje sopstvene. Monopol nad kapitalom omogućava kapitalisti da prisvaja višak vrednosti koji su radnici stvorili svojim tekućim radom, u čemu se, prema Marksu, izražava i suština kapitalističkog načina eksploatacije. Stopa eksploatacije (Exploitation Rate) ili stopa viška vrednosti (Rate of Surplus Value), odnosno m, izražava se kroz odnos izmeñu viška vrednosti i najamnine radnika (promenljivog kapitala), odnosno algebarski izraženo: M m = V Težnja kapitaliste da neprestano povećava svoj profit na račun nižih najamnina radnika objektivno dovodi do smanjena obima potrošnje 46

47 najamnih radnika i njihovih porodica, ali i do smanjena ukupne tražnje, do hiperprodukcije i gomilanja zaliha potrošne robe koju nema ko da kupi ( rafovi prodavnica puni robom, a narod nema para ), što je jedna od karakteristika sadašnje sverske ekonomske recesije i finansijske krize. Dve decenije posle pada Berlinskog zida i sa njime socijalizma kao sistema, Marksovi naučni radovi dobijaju na aktuelnosti. Negova ekonomska analiza tiče se isključivo kapitalističkog načina proizvodnje, i jedan od vodećih zapadnih (buržoaskih) ekonomista i filosofa. On je predviñao da će socijalistička (proleterska) revolucija najpre da pobedi u industrijski najrazvijenijim zapadno - evropskim kapitalističkim zemljama, u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj... Desilo se obrnuto. Prva socijalistička revolucija je izvedena (oktobra 1917) u Rusiji, u to vreme jednoj od industijski najzaostalijih zemalja. Slične socijalističke revolucije desile su, suprotno Marksovim predviñanjima, i u nekim drugim industrijski nerazvijenim sredinama na istoku i jugoistoku Evrope (Jugoslavija i dr.), kao i u Kini (1949), koja je bila još zaostalija i od Rusije.. Do kraha socijalizma kao sistema došlo je zato to se pojavio tamo gde nije trebalo. Zato je krah socijalizma pogrešno vezivati za Marksvo ime. Njega, kako je sam isticao, nije interesovala prčvarnica budućnosti. On je čak i javno saopštavao da nije marksista, ograñujući se od samozvanih marksista - dogmatičara, koji su, još za njegovog života, na pogrešan način interpretirali rezultate njegovih naučnih istraživanja Džon Majnard Kejns Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, ), engleski ekonomista, svojim delom Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936), presudno je uticao na čitav vladajući koncept ekonomske teorije i privredne prakse, posle Velike svetske ekonomske krize Sve do tada doktrina liberalizma bila je vladajući način mišljenja u svim kapitalističkim zemljama, iako se prva relativno ozbiljna ekonomska kriza pojavila još Na osnovu teorijskih postavki Kejnsa, koje su značile intervenciju države u privredni život, kapitalistički svet je uspeo da izañe iz duboke ekonomske krize u koju je bio upao, kao i da otvori perspektivu svog daljeg uspešnog razvoja. Kejns je tako postao ekonomski teoretičar državnog intervencionizma. Jezgro Kejnsove ekonomske analize bilo je izučavanje snaga koje odreñuju promene u obimu proizvodnje (nacionalnog proizvoda odnosno nacionalnog dohotka) i zaposlenosti. 47

48 Analizirajući stvarnost kapitalističkog sveta Kejns je utvrdio da je postavka klasične (liberalističke) doktrine o spontanoj globalnoj ravnoteži ponude i tražnje, izražena Sejovim zakonom tržšta ( ponuda stvara tražnju ), pogrešna, da ona ne predstavlja opšte pravilo, već samo poseban slučaj, koji se može desiti samo pod pretpostavkom da se svi stečeni dohoci u celini troše, kroz ličnu ili investicionu potrošnju. Po pravilu, u stvarnosti se ne troši sav realizovani nacionalni dohodak, bilo onaj deo koji prisvajaju radnici ili onaj koji prisvajaju vlasnici kapitala, pa se zato (zbog smanjene tražnje) jedan deo stvorenog društvenog proizvoda (ponude) ne može realizovati. Zbog toga će naredni ciklus proizvodnje otpočeti na nižem nivou od mogućeg ili već dostignutog. Polazeći od takve realnosti, Kejns ističe da tražnja stvara ponudu, a ne obrnuto, da ponuda stvara tražnju. Zbog sužavanja obima proizvodnje u odnosu na raspoložive nosioce proizvodnje može doći ne samo do normalne nezaposlenosti - bilo voljne, kada ne postoji želja za radom ili frikcione, koja nastaje usled privremene neusklañenosti strukture raspoložive i strukture potrebne radne snage, nego i do nevoljne nezaposlenosti, to jest nezaposlenosti lica koja su voljna da rade ali se pri datoj tražnji ne mogu da zaposle u dužem vremenskom periodu. Kejns je došao do zaključka da obim društvenog proizvoda (nacionalnog dohotka) zavisi od agregatne efektivne tražnje, koja je u savremenim uslovima redovno manja od agregatne potencijalne tražnje. Prema Kejnsu, agregatna efektivna tražnja zavisi od (1) sklonosti ka potrošnji, (2) marginalne (granične) efikasnosti kapitala i (3) kamatne stope. Sklonost ka potrošnji (Propensity to Consume) predstavlja odnos izmeñu dela nekog dohotka (najamnine, investicije i dr.) koji se utroši neposredno ili u kratkom roku po svom sticanju i ukupne veličine ostvarenog dohotka. Obrnuto, odnos izmeñu nekog nepotrošenog dela dohotka i ukupnog dohotka predstavlja sklonost ka štednji (Propensity to Save). Marginalna efikasnost kapitala (Marginal Efficiency of Capital) predstavlja odnos izmeñu prinosa (profita) koji kapitalista očekuje od svojih investicija i veličine izdataka koje za te investicije ima. Kamatna stopa predstavlja odnos izmeñu prinosa (prihoda) koji svome vlasniku donosi novčani kapital i samog tog kapitala. Kejns je utvrdio da kamatna stopa, pri ostalim neizmenjenim okolnostima, ima tendenciju formiranja iznad nivoa koji bi inače bio normalan (pre svega zbog rastuće sklonosti ka likvidnosti odnosno raspolaganju gotovim novcem). 48

49 Zaključak Kejnsove analize je da država mora preuzeti funkciju regulisanja agregatne efektivne tražnje, utičući brojnim ekonomskim merama na njeno formiranje, kao što su: podsticanje svih vidova potrošnje, osim u slučaju pune zaposlenosti; destimulisanje štednje rentijerskog tipa; pravednija preraspodela nacionalnog dohotka, u korist slojeva sa najnižim prihodima; aktivna politika kamatne stope centralne banke; aktivna emisiona politika centralne banke; neposredno angažovanje državnih rashoda za različite oblike potrošnje, posebno investicione potrošnje. Kejns je posebno preporučivao državno finansiranje javnih rashoda, jer država kad investira, ne mora da vodi računa o marginalnoj efikasnosti kapitala - dovoljno je da investira u objekte od javne koristi, pa čak i kad je ta korist sumnjiva. Pre svega Kejnsu, ali i kenzijancima (Joan Robinson, Hansen, Pol Davidson, J. E. Mead, i dr.) pripada zasluga stvaranja osnovne makroekonomske aparature na kojoj se danas zasniva ekonomska politika gotovo svih savremenih zemalja Uloga ekonomske nauke Ekonomske naučne discipline tragaju za odgovorima na bazično pitanje: kako i na koji način ograničene resurse i dobra dovesti u odgovarajuću funkcionalnu i strukturnu relaciju sa neograničenim i rastućim potrebama ljudi, kroz naučno objašnjenje suštine ekonomskih pojava i predlaganje odgovarajućih ekonomskih politika. Zadatak ekonomske nauke je da glavnim akterima ekonomske scene (preduzećima, domaćinstvima i državi) nudi moguća teorijska objašnjenja i rešenja ekonomskih problema sa kojima se oni svakodnevno suočavaju, da sa svoje strane doprinese ostvarivanju bržeg i stabilnog ekonomskog razvoja i blagostanja ljudi. Ekonomija svakog privrednog subjekta, svake države i sveta je veoma složen, komplikovan mehanizam, sastavljen od nepreglednog broja meñusobno povezanih, ali i nezavisnih segmenata, tako da usklañivanje njegovog funkcionisanja predstavlja otvoren teorijsko-metodološki problem. Ponašanje privrednih subjekata (preduzeća, domaćinstava i države) nije uvek i do kraja predvidivo. Tako, na primer, kretanje cena akcija na Njujorškoj berzi uvek prati velika neizvesnost. One često padaju ili rastu suprotno predviñanjima, odnosno očekivanjima. Slična situacija je i sa kretanjem cene bilo kog proizvoda na tržištu, lokalnom i svetskom. Cena nafte na svetskom tržištu često zavisi ne samo od 49

50 ponude i tražnje tog berzanskog produkta, nego i od uticaja političkog faktora, interesa i odnosa snaga u svetu. U razvoju ekonomske nauke ostvaren je nesporan napredak. Stečena su i akumulirana brojna naučna znanja, moglo bi se reći i precizna, o ponašanju privrede u celini, preduzeća, domaćinstava i pojedinaca, o funkcionisanju pojedinih ekonomskih sistema, o načinu ispoljavanja neke ekonomske pojave (na primer, inflacije), i tome slično. Meñutim, za mnoge ekonomske pojave još ne postoje zadovoljavajuća teorijska objašnjenja i odgovori. Takoñe, za mnoge konkretne ekonomske probleme ne postoje zadovoljavajuća rešenja. Mnoge ekonomske pretpostavke još nisu naučno proverene, odnosno u praksi potvrñene. Zato se ekonomija kao nauka neprestano suočava sa izazovima, istraživačke i aplikativne prirode. PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Kako se manifestuju ekonomski problemi? 2. Šta generiše ekonomske probleme? 3. Kakva je priroda ljudskih potreba? 4. Kakva je raspoloživost materijalnih resursa? 5. Kolika je ograničenst prirodnih resursa? 6. Kolika je ograničenst resursa kapitala? 7. Kolika je ograničenst resursa rada? 8. Kolika je raspoloživost preduzetničkih sposobnosti? 9. Šta su endogeni uzroci ekonomskih problema? 10. Šta su egzogeni uzroci ekonomskih problema? 11. Kako se rešavaju ekonomski problemi? 12. Šta je ekonomska misao? 13. Ko su vodeći ekonomski mislioci? 14. Ko je Adam Smit? 15. Ko je David Rikardo? 16. Ko je Karl Marks? 17. Ko je Džon Majnard Kejns? 18. Kakva je uloga ekonomskih nauka? 50

51 II PREDMET EKONOMIJE Malo je verovatno da je neko dobar ekonomista ako je samo to Džon Stjuart Mil 51

52 PREDMET EKONOMIJE 1. ŠTA JE ECONOMICS? Reč ekonomija vodi poreklo od grčkih reči iokos (kuća, gazdinstvo) i nomos (pravilo, zakon), tako da se njeno prvobitno značenje može odrediti kao veština upravljanja domaćinstvom. U ekonomskoj literaturi postoji više definicija Ekonomije ( Economics ) kao nauke. Bez obzira na izvesne razlike koje postoje izmeñu tih definicija, od jednog do drugog ekonomskog teoretičara, svaka od njih i sve zajedno izražavaju smisao te značajne naučne discipline. U nastavku se navode, ilustracije radi, neke od tih definicija. Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel i Wayland Gardner: Ekonomija se može definisati kao društvena nauka koja se bavi problemom upotrebe ili upravljanja oskudnim resursima (faktorima proizvodnje) tako da se postigne najveće ili maksimalno ispunjenje neograničenih potreba društva (cilja proizvodnje). (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, Microeconomics, Third edition, Houghton Mifflin Company, Boston, MA, 1990, 2.) David Begg, Stanley Fischer i Rudiger Dornbusch: Ekonomija je nauka o tome kako društvo da odluči šta, kako i za koga da proizvodi. () David Begg, Stanley Fischer, Rudiger Dornbusch, Economics, Second Edition, Mc Graw - Hill Book Company (UK) Limited, Berkshire, England, 1987, 2.) Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis: Ekonomija proučava upotrebu oskudnih resursa radi zadovoljavanja neograničenih ljudskih potreba. (Lipsey, Richard G. - Steiner, Peter O. - Purvis, Douglas D., op. cit., 3.) Alfred Marshall definisao je Ekonomiju kao proučavanje čovekovih akcija u svakodnevnom poslovnom životu; ona istražuje onu stranu individualne i društvene akcije koja je veoma tesno povezana sa ostvarivanjem i korišćenjem materijalnih pretpostavki blagostanja. (Alfred Marshall, Principales of Economics, 8 th ed., Macmillan, New York, 1920, 1., a prema knjizi Richard T. Froyen, Macroeconomics, Second Edition, Macmillan Publishing Company, New York, 1986, 2.) John Maynard Keyns, najveći ekonomista XX veka, idejni tvorac Meñunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke (SB), za Economics kaže da je to više metod nego doktrina, jedan misaoni aparat, tehnika razmišljanja koja onom ko je poseduje pomaže da donosi prave 52

53 odluke. (Definicija Kejnsa, prema Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 2.) Jedna od mogućih sintetičkih definicija Ekonomije kao nauke je da se ona bavi rešavanjem ekonomskih problema u proizvodnji, razmeni, raspodeli i potrošnji dobara i usluga, te da u tom pogledu koristi odgovarajuće ekonomske metode, modele, instrumente i mere. Economics kao nauka je, u osnovi, nauka u razvoju, jedna mlada nauka, pred kojom je široko polje istraživanja i izazova. Ona funkcioniše na tri nivoa, na mikro, makro i globalnom (svetskom) nivou. Ta tri nivoa ekonomske nauke, meñusobno tesno povezana i meñuzavisna, čine jezgro ekonomske analize stanja i kretanja u privredi datog društva, odnosno date države. Economics na mikro nivou je Mikroekonomija (Microeconomics). Economics na makro nivou je Makroekonomija (Macreconomics). Economics na svetskom nivou je Globalna ekonomija (Global Economics). Mikroekonomija, Makroekonomija i Globalna ekonomija meñusobno se prožimaju. Sve više akutnih ekonomskih pitanja i problema, kao što su, na primer, cena nafte, strane investicije, kamatne stope, zaštita životne sredine i dr, istovremeno imaju svoju mikroekonomsku, makroekonomsku i globalnu dimenziju. 2. MIKROEKONOMIJA Mikro je izvorno grčka reč koja u prevodu znači mali Predmet mikroekonomije Mikroekonomija (Microeconomics) se bavi izučavanjem odluka pojedinačnih aktera u privrednim zbivanjima - preduzeća i njihovih poslovnih udruženja, domaćinstva kao potrošačkih jedinica, države i njenih institucija i, konačno, pojedinca (pogled odozdo). U sistemu klasifikacije ekonomskih nauka, mikroekonomija pripada fundamentalnoj ekonomskoj nauci, tj. Onom njenom delu u kojem se afirmiše jedna značajna dimenzija ekonomskog izučavanja i posmatranja. (Tihomir Šuvakov, Branko Bjelić, Uvod u mikroekonomiju, Offsetprint, Novi Sad, 1997., 1). U mikroekonomskom analitičkom fokusu je poznato i potencijalno tržište kao ambijent u kome preduzeća, domaćinstva, pojedinci i država 53

54 maksimiraju svoju ciljnu funkciju, zavisno od motiva njihove ekonomske aktivnosti. Posebno se izučava ponašanje preduzeća u pogledu njihove proizvodne i poslovne aktivnosti, izbora programa, kombinacija faktora proizvodnje, alokacije sredstava, potrošnje, odreñivanja cena svojih proizvoda u uslovima slobodne konkurencije, u različitim oligopolskim ili monopolskim situacijama. Isto tako, posebno se izučavaju potrošački obrasci domaćinstava i pojedinaca sa stanovišta raspoloživog dohotka i cena. Na primer, zašto pojedinačna domaćinstva preferiraju putničke automobile u odnosu na bicilke i kako proizvoñači odlučuju da li da proizvode putničke automobile ili bicikle. Moguće je agregirati ponašanje svih domaćinstava i svih firmi da bi se došlo do saznanja o ukupnoj potrošnji i proizvodnji putničkih automobila, o ukupnoj potrošnji i proizvodnji bicikala, kao i do relativnih odnosa u cenama i u proizvodnji tih proizvoda. U osnovi mikroekonomske filozofije je individualizam. S obzirom da se to načelo smatra bitnim za slobodu čoveka u ekonomskoj sferi, pri tome se pojedinci posmatraju kao potrošači (na osnovu čijih se preferencija obrazuju skale tražnje za konačnim dobrima) a zatim u drugom aspektu posmatranja polazi se od toga da se pojedinci na osnovu svojih preferencija opredeljuju izmeñu rada i dokolice, tj. izmeñu sadašnje i buduće (odložene) potrošnje iz čega proizilazi skala ponude proizvodnih usluga ili faktora: rada, zemljišta ili kapitala. Drugo bitno načelo filozofije mikroekonomije jeste da su resursi oskudni u odnosu na želje. Uvijek postoji raskorak izmeñu mogućnosti i potreba. (Tihomir Šuvakov, Branko Bjelić, Uvod u mikroekonomiju, Offsetprint, Novi Sad, 1997., 2). Doprinos razvoju mikroekonomije dao je Alfred Maršal ( ), profesor ekonomije na Kembridžu). U svom delu Načela ekonomike Maršal je učinio pokušaj povezivanja teorije troškova Džona Stjuarta Mila sa teorijom korisnosti austrijskog ekonomiste Karla Mengera. Ukazao je na potrebu posmatranja i strane tražnje i strane ponude kao determinanti koje konstituišu tržište i čija dejstva imaju uticaja na pozicije mikroekonomskih subjekata Bazična mikroekonomska pitanja Bazična mikroekonomska pitanja o kojima ekonomski akteri moraju da donose konkretne odluke, opredeljujući se izmeñu različitih alternativa, 54

55 su: šta proizvoditi; kako proizvoditi; za koga proizvoditi? Sva ta pitanja su meñusobno u velikoj meri povezana i uslovljena Prvo pitanje: Šta proizvoditi? Sva potrebna dobra i usluge nije moguće proizvesti ili proizvoditi u neograničenim količinama. Retkost faktora proizvodnje i tržišno artikulisane potrebe ljudi opredeljujuće odreñuju, u tržišnim ekonomijama, šta će se proizvodit, za koja će se dobra i usluge, izmeñu mogućih alternativa, ekonomski subjekti odlučiti da proizvode. Od te odluke zavisi i kako će se na najbolji način alocirati oskudni faktori proizvodnje. Odluka privrednog subjekta o tome šta da proizvodi najčešće je, zbog poslovnog rizika koji sobom nosi, teška odluka, i tu se nameće pitanje izbora. Neke potrebe je moguće zadovoljiti, a neke nije. Neka dobra se mogu proizvoditi u većim količinama a druga ne. Veća proizvodnja jednog dobra zahteva i veće angažovanje ekonomskih resursa, i obrnuto. Odreñivanje obima proizvodnje, količine i asortimana neke robe zavisi od stepena raspoloživosti (retkosti) proizvodnih faktora i apsorpcione mogućnosti potrošača, odnosno nivoa tržišne tražnje. Zato je uvek nužan odreñeni izbor izmeñu alternativnih mogućnosti upotrebe resursa u procesu proizvodnje odabranih dobara i usluga za koje postoji tražnja na tržištu. Izbori u tom pogledu su različiti od zemlje do zemlje. Tako, na primer, najviše resursa u proizvodnji potrošnih dobara i usluga se ulaže u SAD. Meñutim, Japan se najviše koncentriše na proizvodnju opreme i fabrika. U bivšem Sovjetskom Savezu pretežni deo domaćeg (društvenog) bruto proizvoda (GDP - Gross Domestic Product) usmeravan je u proizvodnju dobara za vojne namene (Military Goods), a odnos izmeñu tih dobara i potrošnih dobara odreñivala je država. U SAD se preko 3% GDP usmerava u vojne namene, a u Japanu samo 1%. (10) Tržište, u krajnjoj liniji, odreñuje šta pojedinačni privredni subjekti treba da proizvode. 55

56 Drugo pitanje: Kako proizvoditi? Pošto su resursi ograničeni, neophodno je da se oni koriste racionalno, na ekonomski efikasan način. Zbog toga je za svako preduzeće, u uslovima tržišne ekonomije, izuzetno važan izbor izmeñu raspoloživih proizvodnih metoda, odnosno tehnologija koje se mogu primeniti u proizvodnji dobara i usluga koja se moraju proizvesti. U proizvodnoj kombinaciji faktora proizvodnje, u proporciji u kojoj se koriste, nalazi se odgovor na pitanje kako proizvoditi Treće pitanje: Za koga proizvoditi? Odgovor na pitanje za koga proizvoditi znači poznavati potrebe tržišta, poznavati potrebe potencijalnih kupaca, znati šta su oni spremni da kupe. Proizvodnja nije moguća bez potrošnje. Potrošački kapacitet društva inicira proizvodnju, odreñuje koliko dobara treba proizvoditi. S druge strane, rast proizvodnih kapaciteta omogućava da se stvara više dobara i usluga. Proizvodni kapaciteti se ne povećavaju ravnomerno; u nekim zemljama brzo se povećavaju, u drugim sporije, u trećim čak i opadaju, što se odražava i na obim proizvodnje dobara potrebnih za zadovoljavanje potreba stanovništva. Proizvodni kapacitet zavisi i od opšteg privrednog stanja u nekom društvu. Kada je ekonomija neke zemlje u recesiji, resursi ostaju neuposleni. Radnici žele da nañu posao. Postoje fabrike u kojima bi oni mogli da rade. Menadžeri i vlasnici faktora proizvodnje bi želeli da pokrenu svoje fabrike. Raspolaže se reprodukcionim materijalima. Dobra i usluge koja bi mogla da se proizvedu na osnovu tih raspoloživih resursa potrebna su pojedincima i društvu. Ali, zbog recesionih razloga, izostaje njihova proizvodnja. U ekonomiji obima proizvodnje nalazi se odgovor na pitanje koliko dobara i usluga proizvoditi. Poseban problem je kako distribuirati proizvedena dobra i usluge, koliko će kome od proizvedenog kolača pripasti, zavisno od socijalne stratifikacije datog društva (bogati slojevi, srednja klasa, siromašna populacija). Za svako preduzeće poseban ekonomski problem je kako, i na osnovu kojih kriterijuma raspodeliti ostvarene poslovne rezultate (profit). 56

57 Po odbijanju dela profita koji, po pravilu, država zahvata poreskim putem, otvoreno je pitanje kako podeliti preostali deo profita koji ostaje na samostalnom raspolaganju preduzeću, koji njegov deo koristiti za ličnu i drugu potrošnju vlasnika, menadžera i zaposlene radne snage. 3. MAKROEKONOMIJA Makro je izvorno grčka reč, koja u prevodu znači veliki Predmet makroekonomije Makroekonomija (Macroeconomics) se bavi proučavanjem agregatnih, zbirnih veličina ukupne privredne aktivnosti datog društva (pogled odozgo). Makroekonomija je nauka o celini. Cilj makroekonomije je objasniti ekonomske promene koje istovremeno utiču na veliki broj domaćinstava, preduzeća i tržišta. Predmet izučavanja makroekonomije je funkcionisanje privrede kao celine, odnosno ekonomski agregati kojima se izražavaju rezultati ukupne proizvodnje (nacionalni dohodak, društveni proizvod), osnovni činioci proizvodnje (zaposlenost, tehnički progres), nivo meñunarodne razmene (uvoz, izvoz, trgovinski i platni bilans), odnosi u raspodeli nacionalnog dohotka (investiciona, lična, opšta i zajednička potrošnja), ekonomski rast i razvoj, životni standard, nacionalni računi i slično. Makroekonomisti se bave najrazličitijim pitanjima, poput: Zašto je prosječni dohodak u drugim zemljama viši nego u našoj zemlji? Zašto cene ponekada vrtoglavo rastu dok su u nekom periodu izrazito stabilne? Zašto u nekim gradovima dolazi do porasta, a u drugim do pada proizvodnje i zaposlenosti? Šta može država učiniti da ubrza rast nacionalnog dohodka, održi nisku stopu inflacije, poveća stopu zaposlenosti isl. Makroekonomski problemi najčešće poprimaju i svoju globalnu dimenziju, tiču se ne samo date države nego i celog sveta. Takoñe, ekonomija u celini obuhvata mnogobrojna domaćinstva i preduzeća koja meñusobno deluju na mnogobrojnim tržištima pa su stoga mikroekonomija i makroekonomija usko povezane. Osnovni alati ponude i potražnje su jednako važni u mikroekonomskoj i makroekonomskoj analizi. 57

58 3.2. Osnovni makroekonomski problemi Osnovni makroekonomski problemi koji najneposrednije pogañaju svakodnevni život ljudi su inflacija, nezaposlenost, niska produktivnost, visoka kamatna stopa, deficit državnog budžeta, deficit u bilansu trgovinskih odnosa sa inostranstvom, energetska oskudica, ekološka ugroženost, i mnogi drugi Inflacija Svaki nesrazmeran porast novčane tražnje u odnosu na ponudu dobara i usluga dovodi do porasta njihovih cena. To je inflacija. Najčešće se definiše kao pad kupovne moći potrošača, odnosno realne vrednosti domaće valute (depresijacija). Meri se stopom inflacije. Stopa inflacije (Inflation Rate) je procentna stopa kojom se izražava prosečni porast nivoa cena malo (Retail Price Index) ili troškova života (Cost of Living Index). Zavisno od stvarnog odnosa izmeñu novčanih i robnih tokova, odnosno kupovnih i robnih fondova, moguće je razlikovati više pojavnih oblika inflacije. Neki od njih su: Godišnji rast cena do 5% smatra se podnošljivom (tolerantnom) inflacijom; Kada godišnji rast opšteg nivoa cena dobara i usluga ne prelazi jednocifreni broj (ispod 10%), smatra se da je inflacija niska, odnosno spora ili puzajuća; Kada mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga ne prelazi jednocifreni broj, ali se na godišnjem nivou akumulira opšti porast cena do 100%, smatra se da je inflacija umerena; Kada mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga prelazi jednocifreni broj, odnosno kada godišnji rast opšteg nivoa cena prelazi 100%, smatra se da je inflacija galopirajuća; Kada su realni odnosi izmeñu novčanih i robnih tokova drastično narušeni, kada je mesečni rast opšteg nivoa cena dobara i usluga preko 50%, takav porast cena naziva se hiperinflacija. Posledice inflacije su brojne i višestruko negativne, u ekonomskom, socijalnom i moralnom smislu: Stihijski preraspodeljuje tekući dohodak, obezvreñuje raspoliživu imovinu i pretače je iz jednih u druge ruke; 58

59 Glavna je prepreka dinamičnom i uravnoteženom privrednom razvoju; Pogoršava i otežava položaj privrednih subjekata na tržištu, jer je u uslovima inflatornog rasta cena, nemoguće je donositi prave poslovne odluke zbog visokog rizika cenovne neizvesnosti, kako na strani tražnje tako i na strani ponude; Dovodi do pogoršanja socijalnog položaja odreñenih slojeva stanovništva, posebno sa fiksnim prihodima (penzioneri, invalidi, službenici koji platu primaju iz budžeta i sl.); Destimuliše stvaralaštvo i obezvreñuje već ostvarene rezultate svakog kreativnog rada. Još od Velike ekonomske krize (depresije) iz 30 - tih godina prošlog veka, strah od inflacije je uvek i svuda prisutan. Inflacija u nacionalnim razmerama varira od jedne do druge konkretne situacije, od smanjenja cena u Japanu (indeks cena i 2004 iznosio je 98,1) pa do hiperinflacije u nekim zemljama trećeg sveta. Stopa inflacije u Iraku bila je ,80%, a u Zimbabveu 976,40%. (The World Factbook, Ibid., i OECD Consumer Price Index, U našoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, decembra 1989, i u periodu od februara do januara 1994, dostignuta je najveća hiperinflacija na svetu - u poslednjem mesecu rast cena iznosio je 313 miliona odsto. Strateški makroekonomski cilj svake države je obuzdavanje nekontrolisanog rasta cena, usklañivanjem agregatne tražnje i ponude, globalno i strukturalno Nezaposlenost Nezaposlenost (Unemployment) se izražava u nemogućnosti ljudi, kvalifikovanih i voljnih da rade (raspoloživa radna snaga), da, pri datom nivou nadnica, nañu posao (zaposlenje), da produktivno rade, da privreñuju i obezbeñuju neophodna sredstva za život. Meri se stopom nezaposlenosti. Prema definiciji Meñunarodna organizacija rada (ILO), stopa nezaposlenosti (Unemployment Rate), predstavlja odnos izmeñu nezaposlenih i ukupno raspoložive radne snage, koju čini aktivno stanovništvo (zaposleni i nezaposleni). U razvijenim zemljama se stopa nezaposlenosti kreće od 4% do 12%. 59

60 U mnogim industrijski nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju stopa nezaposlenosti i nedovoljne zaposlenosti se kreće oko 30%. Prema podacima Eurostata (Statističke službe Evropske unije), u EU (27 zemalja) je stopa nezaposlenosti (odnos nezaposlenih lica i radne snage) bila, sredinom 2009, preko 10,0%, a bez posla oko 42 miliona ljudi. Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosila je 2008.god. 18,8%, što je za 2,8% manje u odnosu na prethodnu godinu, doj je istovremeno u Bosni i Hercegovini stopa nezaposlenosti u 2008.god. bila 42,1% što je za 2,3% manje u odnosu na 2007.god. Nezaposlenost se manifestuje u više oblika, i to: - Nezaposlenost koja se pojavljuje u slučajevima kratkotrajne, povremene ili privremene nezaposlenosti radno sposobnih lica naziva se frikcionalna nezaposlenost (Frictional Unemployment). Frikcionalna nezaposlenost nastaje uvek kada radno sposobno lice prvi put traži puno zaposlenje (Full - Time Job), kada radno sposobno lice menja posao, kada prelazi iz jednog u drugo preduzeće, bilo da je dobilo ili da je dalo otkaz, kada zaposlena lica napuštaju privredne sektore u kojima ekonomija stagnira ili nazaduje i traže novi posao u privrednim sektorima u kojima ekonomija napreduje, gde su uslovi rada povoljniji, gde su zarade i druga lična primanja zaposlenih (premije i dr.) veća. Procenjuje se da je u savremenim prosperitetnim tržišnim ekonomijama oko 2% ili 3% ukupne radne snage frikciono nezaposleno. - Nezaposlenost koja je rezultat nedostatka (oskudnosti) kapitala neophodnog za otvaranje novih radnih mesta (za kupovinu opreme, tehnologije i dr.) ili nedostatka kvalifikovanih radnika, unutar nezaposlenih lica, koji su neophodni da bi se mogla organizovati bilo kakva tržišno prihvatljiva proizvodnja, predstavlja strukturalnu nezaposlenost. Strukturna nezaposlenost je najčešće neposredno vezana sa odlukama koje preduzeća donose o tome šta i kako da proizvode. U prosperitetnom tržišnim ekonomijama zapadnog tipa (Evropska unija, SAD, Japan) strukturna nezaposlenost se kreće oko 2% ili 3% ukupne radne snage. 60

61 - Nezaposlenost koja se pojavljuje i povećava ne zbog odluka preduzeća šta i kako da proizvode nego zbog privredne recesije date ekonomije, zbog većih poremećaja u funkcionisanju privrede, zbog njenog cikličnog kretanja, naziva se ciklična nezaposlenost. Ciklična nezaposlenost predstavlja makroekonomsku nezaposlenost - pojavu koja se tiče date nacionalne ekonomije u celini, i u isto vreme pogaña različite profesije. U ekonomskoj teoriji preovlañuje mišljenje da se nezaposlenost do 5% smatra stanjem pune zaposlenosti (Full Employment). Svaka nezaposlenost preko tog nivoa smatra se cikličnom nezaposlenošću. Nezaposlenost je gorući svetski ekonomski i socijalni problem. Sa njim se suočava svaka zemlja u svetu, u većoj ili manjoj meri, posebno nerazvijene i zemlje u razvoju (Afrika, Azija i Južna Amerika), uz ozbiljne preteće političke implikacije. Nezaposlenost naročito pogaña mladu generaciju u celom svetu. Otvaranje novih radnih mesta, odnosno povećavanje zaposlenosti zavisi, u krajnjoj liniji, od investicionih mogućnosti datog društva. Prosečna cena otvaranja jednog radnog mesta u evropskim uslovima se kreće oko evra. Bez novih investicionih ulaganja nemoguće je rešavati problem nezaposlenosti. Nova investiciona sredstva može da osigura samo ubrzani ekonomski rast i razvoj. A takvog rasta i razvoja, opet, nema bez novih ulaganja kapitala. To je jedan od začaranih ekonomskih krugova, sa kojim su posebno suočene zemlje u razvoju i u tranziciji, kakva je, na primer, Srbija Niska produktivnost Povećanje životnog standarda stanovništva je krajnji cilj svake pivredne aktivnosti. Ostvarivanje tog cilja najneposrednije zavisi od porasta produktivnosti. Produktivnost se povećava kada se prosečna vrednost proizvodenih dobara i usluga povećava po zaposlenom ili stanovniku. To se postiže samo povećanjem tehničko-tehnološke osnove proizvodnje i povećanjem nivoa kvalifikacije zaposlenih. 61

62 U društvu u kojem se produktivnost ne povećava, nema uslova ni za povaćanje životnog standarda stanovništva. U takvoj situaciji, kada se produktivnost ne povećava, svako dodatno povećanje životnog standarda jednog lica (trošenje dodatnih dobara ili usluga) može se ostvariti samo na osnovu smanjenja životnog standarda drugog lica (lišavanjem od tih dobara ili usluga). Takva preraspodela dobara može se ostvarivati samo ako se jedni, voljno ili nevoljno, žrtvuju za druge. Pošto je ljudskom ponašanju više svojstvena sebičnost nego altruizam, država najčešće preuzima na sebe takvu ulogu. Etatistička preraspodela (distribucija) raspoloživih dobara na grañane raña neprestane razdore i nesloge. Takva društva nisu prijatna mesta za život Visoke kamatne stope Kamatna (interesna) stopa je procentna stopa koju zajmoprimci (Borrowers) plaćaju zajmodavcima (Lenders). Promena kamatne stope, bilo naviše ili naniže, utiče na ekonomski položaj i ponašanje svakog pivrednog subjekta i pojedinca. Visoke kamatne stope destimulišu zaduživanje, odnosno povećavaju otplatu zajma. U tom slučaju, najveći gubitnici su oni koji bi, na primer, želeli da kupe kuću ili neko drugo trajno potrošno dobro. Obrnut je slučaj kad su kamatne stope niske Budžetski deficit Državni budžet je osnovni instrument kojim država (izvršna vlast) prikuplja sredstva od stanovništva i privrede u dovoljnoj količini i preraspodeljuje ih i koristi odgovorno, efikasno i efektivno za finansiranje javnih (državnih) funkcija, usklañivanje potrošnje države sa ekonomskim mogućnostima, ostvarivanje makroekonomske stabilnosti i druge ciljeve državne politike datog društva. Prihodi budžeta se finansiraju fiskalnim putem (porezi, takse, doprinosi) i zajmovima. Rashodi budžeta se raspodeljuju u skladu sa prioritetima utvrñenim državnom politikom. 62

63 Obim i struktura budžetskih prihoda i rashoda moraju biti tako usklañeni da obezbeñuju: (1) održavanje finansijske discipline u budžetskom sistemu; (2) raspodelu budžetskih sredstava u skladu sa utvrñenim prioritetima vlade i (3) pružanje usluga na efikasan način. Kad vlada jedne zemlje troši više sredstava za finansiranje javnih i drugih potreba nego što su poreskim putem prikupljeni budžetski prihodi, nastaje deficit u budžetu (Goverment Budget Deficit). Budžetski deficit se pokriva fiskalnom presijom poreskih (budžetskih) obveznika ili korišćenjem zajmova (zaduženjem u zemlji ili u inostranstvu), a može se pokrivati i putem emisije novca (tzv. deficitarno finansiranje budžeta), što direktno proizvodi odgovarajuće inflacione efekte. Od deficita u budžetu, u momentu kada nastane, zbog veće tekuće državne potrošnje (ili nižeg poreza), grañani imaju veću korist, nego da je budžet uravnotežen (kad su prihodi jednaki rashodima) ili, pak, suficitaran (kada su prihodi veći od rashoda). Meñutim, sve što se, bez pokrića, potroši danas, mora da se plati, pre ili kasnije. U ekonomiji, isto kao i u svakodnevnom životu, nema besplatnog ručka ( No Free Lunch ), jer se kad - tad mora da plati. Račun današnjeg budžetskog deficita moraće da plate, direktno ili indirektno, grañani u budućnosti, bilo kroz nižu budžetsku potrošnju od one koja bi bila uobičajena, bilo kroz više poreze, odnosno niži dohodak. Dakle, zbog budžetskog deficita danas, grañani postaju siromašniji sutra Deficit trgovinskog bilansa Slično budžetskom deficitu, danas nastale obaveze po osnovu većeg uvoza dobara od izvoza, grañani će morati da plate sutra, poskupljenem uvezene robe ili smanjenjem tekućeg dohotka zbog plaćanja duga. Deficitom u trgovinskom bilansu se stvara dugovanje prema inostranstvu, koje se mora platiti iz budućih eviznih prihoda. 63

64 4. GLOBALNA EKONOMIJA 4.1. Pojmovno odreñenje Osim svoje mikroekonomske i makroekonomske dimenzije, privredna aktivnost u savremenim tržišnim uslovima sve više poprima i svoju treću, globalnu dimenziju, koja se tiče privreñivanja, privrednog organizovanja i života u celom svetu. U toku je proces oblikovanja Globalne ekonomije (Global Economics), sa svojim specifičnim osobenostima i zakonitostima, organizacijom i mehanizmima, izvan granica preduzeća i domaćinstva (Mikroekonomija) i nacionalnih država (Makroekonomija). Države, njihove vlade, kompanije, preduzetnici i potrošači su svesni da njihova sadašnja i buduća pozicija sve više zavisi ne samo od toga šta se dogaña u njihovom vlastitom mestu, opštini, gradu, regionu i zemlji, nego i od toga šta se dogaña u svetu, u bližem i širem okruženju. Države i preduzeća u njima postaju meñusobno sve zavisniji u svetskim razmerama. Potrošači primećuju da se njihovo lokalno tržište menja iz dana u dan, da u svojim lokalnim prodavnicama, osim domaćih, mogu da kupe i raznovrsna dobra proizvedena u drugim zemljama, kao i da koriste razne usluge ne samo domaćih nego i stranih kompanija, kao što su bankarske, transportne, poštanske, telefonske, turističke i dr. Lokalna tržišta dobara i usluga gube svoju tradicionalnu lokalističku dimenziju, postaju deo svetskog, globalnog tržišta. Novostvorena situacija primorava lokalna preduzeća da se takmiče sa inostranim preduzećima na svom lokalnom tržištu, da se bore za svoje lokalne potrošače koji u odnosu na njih postaju tržišno sve nezavisniji. Dinamiziranje i kvantitativno povećanje robnih i novčanih tokova izvan državnih granica nacionalnih ekonomija, njihovo sve tešnje meñusobno povezivanje brojnim trgovinskim, finansijskim, integracionim, tehnološkim, naučnim, političkim i drugim nitima, sve intenzivniji odnosi i raznovrsni oblici saradnje izmeñu mnoštva nacionalnih mikroekonomskiih i makroekonomskih aktera i dr., stvaraju jedno novo stanje stvari na svetskoj privrednoj i tržišnoj sceni. Nastaje i razvija se svetska, globalna privreda. Oblikovanju globalne ekonomije možda najviše doprinosi progresivno smanjivanje i uklanjanje trgovinskih i drugih barijera u razmeni dobara i usluga izmeñu nacionalnih država, odnosno liberalizacija privrednog života u svetskim razmerama. 64

65 Globalna ekonomija (Global Economy) se tiče svetske privrede u celini. Predmet globalne ekonomije je izučavanje uslova i mogućnosti ostvarivanja održivog ekonomskog razvoja (Sustain Economic Growth) u svetskim razmerama, odnosno kako na najefikasniji način raspolagati ograničenim svetskim prirodnim i privrednim resursima, uz očuvanje životne sredine, i kako blagovremeno rešavati globalne ekonomske probleme i suočavati se sa izazovima savremenog razvoja. Globalna (internacionalna) ekonomija je samostalna naučna disciplina, sa svojim posebnim predmetom, ekonomskim i drugim sadržajima, u okviru velike porodice ekonomskih i društvenih nauka. U naučnim i stručnim krugovim Globalna ekonomija se naziva, iako ne uvek precizno i opravdano, i Meñunarodna ekonomija, Internacionalna ekonomija (International Economics), Svetska ekonomija (World Economy), Planetarna ekonomija (Planetary Economy) i dr. Predmet, odnosno sadržaj Globalne (Internacionalne) ekonomije kao nauke veoma je kompleksan i protivurečan, graniči se i prožima sa drugim naučnim disciplinama, kao što su Mikroekonomija (Microekonomics) i Makro-ekonomija (Macroeconomics), Geoekonomija (Geoeconomy), Teorija meñunarodniih odnosa (Theory of International Relations) i Diplomatija (Diplomacy), posebno Ekonomska diplomatija (Economic Diplomacy) Opšti prikaz razvoja globalne ekonomije Brojni teoretičari XX veka analizirali su svetska ekonomska kretanja. Za većinu njih najozbiljniji problemi koji su pratili svetsku ekonomiju u drugoj polovini XX veka bili su sukobi izmeñu ekonomskih i tehnološki najrazvijenijih dražava. Razvoj trgovine, slobodan protok kapitala i povećanje investicionih ulaganja uticali su na razvoj integracionih procesa i stvaranja veće ekonomske meñuzavisnosti. Na drugoj strani, susretali smo se sa različitim nacionalnim merama zaštite, kao što su: zaštita trgovine, subvencioniranje, carinska politika, necarinska administrativna zaštita, itd. Rastuće tenzije izmeñu globalne ekonomije i politikom prožetih suprostavljanja najčešće su bili uzroci ekonomske nestabilnosti. Analizirajući dešavanja na svetskoj ekonomskoj sceni u prošlom veku uočavamo faze ekonomskog razvoja i stagnacije, dezintegracije i integracije. S toga, XX vek možemo posmatrati kroz nekoliko faza: Prva faza je period do prvog svetskog rata. U literaturi, ovaj period je poznat kao "zlatno doba". U ovom periodu počinje da se uočava brži rast meñunarodne trgovine (godišnje 3,5%) u odnosu na rast proizvodnje 65

66 (godišnje 2,7%). Ovakav razvoj dogañaja za posledicu je imao povećanje protoka roba, ljudi i kapitala. Uočava se i pojava migracije ljudi. Prema pojedinim izveštajima od strane Ujedinjenih Nacija, do 1915 god. Evropu je napustilo oko 36 miliona stanovnika, od čega je oko 25 miliona stanovnika useljeno u Sjedinje Američke Države. Druga faza je period izmeñu dva svetska rata. Karakteristika ovog perioda je velika svetska ekonomska kriza sa početka tridesetih godina XX veka. Inflatorna kretanja urušila su svetsku ekonomiju. Mnoge zemlje povećale su carinske kvote što je dodatno ograničavalo meñunarodnu trgovinu. Treća faza je period od kraja drugog svetskog rata do sredine 70-tih godina XX veka. U ovom periodu, uspostavljene su brojne multilateralne institucije kao što su: Opšti sporazum o trgovini i carinama GATT, Meñunarodni monetarni fond, Svetska banka i druge multilateralne institucije. Odlika ovog perioda je uspostavljanje razvoja regionalnih integracionih procesa i razvoj meñunarodne trgovine koji se kretao izmeñu 6% i 9% na godišnjem nivou. Četvrta faza je period od druge polovine sedamdesetih godina XX veka do pada Berlinskog zida (ovaj period često se naziva "kraj hladnog rata"). Za ovaj period karakteristično je povećanje svetske cene energenata, što je praćeno rastom inflatorne stope u razvijenim državama. Povećanje cene energenata stvaralo je visok nivo spoljnog duga zemalja uvoznica nafte. Peta faza započinje padom Berlinskog zida i nazivamo je fazom globalizacije svetske privrede. Karakteristika ove faze i vremena u kojem živimo je slobodan protok kapitala, tržišna liberalizacija, širenje regionalnih integracionih procesa i rast svetske trgovine u proseku godišnje za oko 6%. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 23-24) 4.2. Osnovne komponente globalne ekonomije Globalna ekonomija se sastoji od dva osnovna segmenta: internacionalne trgovine i internacionalnih finansija, uključujući i čitavu lepezu internacionalnih ekonomskih, trgovinskih i finansijskih institucija. 66

67 Internacionalna trgovina Predmet Internacionalene trgovine, pored ostalog, su: (1) Teorije internacionalne trgovine, kao što su merkantilistička i neomerkantilistička teorija, teorija apsolutne prednosti, teorija komparativne prednosti, teorija proporcionalnosti faktora i dr. i njihov mogući uticaj na privredni rast i blagostanje date zemlje; (2) Nacionalne i internacionalne spoljnotrgovinske politike, kao što su politika slobodne trgovine (Free Trade), politika trgovinske liberalizacije (Trade Liberalization), politika trgovinskog protekcionizma (Trade Protectionism) i politika nacionalne zatvorenosti (National Autarky), i njihov uticaj na ekonomski rast date zemlje i sveta u celini; (3) Instrumenti spoljnotrgovinskog intervencionizma, kao što su carine, uvozne kvote, izvozne subvencije, indirektne uvozne i izvozne restrikcije, i dr., kao i efekti tih instrumenata (dobici i gubici od spoljne trgovine); (4) Determinante uslova razmene (Terms of Trade), kao što su potrošačke preferencije, poslovna neizvesnost, retkost dobara i usluga, kvalitet ponuñene robe, visina proizvodnih troškova date robe, pregovaračka veština (umetnost ubeñivanja), očekivanja od budućih poslovnih odnosa, efekti državne (nacionalne) spoljnotrgovinske politike, poslovna moralnost, prinuda i dr. Intezivnim razvojem meñunarodne trgovine, stvaranjem novih dobara i usluga i inteziviranjem meñunarodnog kretanja kapitala nacionalne privrede u XX veku postaju meñusobno bliže i povezane više nego ikada pre. Upoznavanje i proučavanje promena u meñunarodnom okruženju postalo je primarni zadatak kako u procesu kreiranja poslovne strategije individualnog poslovnog subjekta sa jednu stranu, tako i u procesu kreiranja ekonomske politike države sa drugu stranu. Ni jedna nacionalna privreda ili njen poslovni subjekat u savremenim uslovima tržišnog poslovanja, ne može da se izoluje i ostane po strani od kretanja u svetskoj privredi. Razvoj meñunarodnih ekonomskih odnosa ide u pravcu da na odgovarajući način spaja nacionalne privrede u jedan celovit svetski ekonomski sistem, u kojem će svaka nacionalna privreda pronaći svoje interese. Meñunarodna trgovina se provlači kroz sve pore procesa reprodukcije. Neposredno utiče na brži i efikasniji razvoj proizvodnih snaga i odnosa koji nastaju u meñunarodnoj razmeni izmeñu nosilaca proizvodnje i potrošnje na meñunarodnom nivou. 67

68 Takoñe, meñunarodna trgovina ima sve veći uticaj na današnje diplomatske i meñunarodne ekonomske odnose meñu državama ali isto tako i na svakodnevne probleme čoveka. Razvijene države nastoje da obezbede tržište za plasman svojih, proizvoda ili usluga. Istovremeno, razvijene zemlje u ovim odnosima pronalaze mogućnost da u zamenu za svoja dobra ili usluge dobiju sirovine i jeftinu radnu snagu. Na taj način obezbeñuju potrebne proizvode i sredstva za brži privredni razvoj. Svetsko tržišto postaje mesto na kojem se susreću interesi i suprotnosti nosilaca meñunarodne robne i uslužne razmene različitih društveno ekonomskih sistema i različitog stepena razvijenosti proizvodnih snaga. Meñunarodna trgovina postaje lokomotiva razvoja kako na nacionalnom, tako i na svetskom nivou. Ona postaje lokomotiva ekonomskog razvoja i za one zemlje koje imaju relativno malo učešće u meñunarodnim trgovinskim tokovima. Korist od meñunarodne trgovine nije samo u materijalnim dobrima. Ona se uočava i u mobilnosti finansijskog i tehnološkog kapitala koji je često pokretačka snaga nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Osnovne karakteristike savremenih meñunarodnih ekonomskih odnosa su liberizacija i globalizacija svetske privrede. Tendencije svetske trgovine su pod neposrednim uticajem ovih procesa. Strukturne promene predstavljaju jednu od osnovnih karakteristika meñunarodne trgovine pri kraju XX veka. Proizvodi kao posledica naučno istraživačkog rada i usluge postaju najdinamičnije kategorije meñunarodne trgovine uz svakodnevno rastući značaj elektronske trgovine. Ove pojave obeležavaju meñunarodnu trgovinu na početku XXI veka. Kontinuiran proces integracije svetske ekonomije, ubrzane tehnološke promene i stvaranje jakog konkurentnog okruženja na globalnoj osnovi definišu danas nove uslove poslovanja. Ekonomski motiv učešća u meñunarodnoj trgovini je težnja kompanija koje uvoze dobra ili usluge da svojom privrednom aktivnošću ostvare što veći profit, veći od onog koji bi eventualno ostvarile njihovom prodajom i kupovinom na unutrašnjem (domaćem) tržištu. Značaj meñunarodne trgovine, stabilnost meñunarodne ekonomije i njen dinamičan razvoj, stabilan i dinamičan razvoj svake pojedinačne države, uočen je i na Bretenwudskoj konferenciji godine, iako tada nisu postojali uslovi za stvaranje posebne svetske trgovinske organizacije. (Ilija Džombić, Ekonomska diplomatija Bosne i Hercegovine, Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka, 2008., 49-50). 68

69 Internacionalne finansije Predmet Internacionalinih finansija, pored ostalog, su: 1) Finansijske implikacije trgovinskih neravnoteža u poslovanju sa inostranstvom (veći uvoz od izvoza dobara i usluga, i obrnuto); 2) Finansijske i kreditne transakcije sa inostranstvom (kratkoročni i dugoročni krediti i dr.); 3) Problemi platnog bilansa (ravnoteža i neravnoteža - suficit i deficit, devizne rezerve, otplata duga prema inostranstvu, naplaćivanje potraživanja od inostranstva, i dr.); 4) Politika deviznog kursa (fiksni ili plivajući); 5) Efekti nacionalne monetarne i fiskalne politike na privrednu stabilnost i razvoj date zemlje, i dr. Ključno otvoreno pitanje internacionalnih finansija svake zemlje je, verovatno, izbor izmeñu fiksnog i plivajućeg deviznog kursa nacionalne valute Svetski ekonomski sistem Svetska ekonomija se sve više institucionalizuje, dobija svoje posebne organizacione konture i okvire kroz brojne internacionalne privredne i finansijske organizacije, regionalne ekonomske grupacije i integracije, koje utvrñuju pravila ponašanja najvažnijih ekonomskih aktera na svetskoj tržišnoj sceni, koordinirajući njihove privredne aktivnosti u globalnim, svetskim razmerama, više ili manje uspešno. Osnove savremenog multilateralnog ekonomskog sistema postavljene su krajem Drugog svetskog rata, u leto 1944, u Breton Vudsu (Breton Woods), Nju Hempšer (SAD) Multilateralni finansijski sistem Predstavnici 44 države, uz vodeću ulogu SAD i Velike Britanije, Sporazumom u Breton Vudsu (SAD), 22. jula 1944, utvrdili su strukturu posleratnog meñunarodnog monetarnog i finansijskog sistema. Osnovani su: 1) Meñunarodni monetarni fond - MMF (International Monetary Fund - IMF); i 2) Meñunarodna banka za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Development - IBRD), poznata kao Svetska banka - SB (World Bank - WB). 69

70 IMF i IBRD (WB) počeli su da rade 27. decembra 1945, kao specijalizovane finansijske agencije Ujedinjenih nacija, sa ciljem da se obezbede sredstva za zemlje kojima je neophodna dodatna finansijska pomoć da bi se ekonomski stabilizovale, kao i dodatna sredstva za ekonomski razvoj. Savremenu Grupaciju svetske banke (World Bank Groop - WBG), pored IBRD, čine još četiri multilateralne ekonomske institucije: Meñunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation - IFC), Meñunarodna asocijacija za razvoj (International Development Association - IDA), Agencija za multilateralno garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA) i Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (International Center for Settlment of Investment Disputes - ICSID) Multilateralni trgovinski sistem Na Bretonvudskoj konferenciji bilo je predloženo da se, osim IMF i WB, osnuje i Meñunarodna trgovinska organizacija (International Trade Organizacija - ITO), kao posebno meñunarodno telo za podsticanje razvoja trgovine u svetskim razmerama. Sporazum o kreiranju multilateralnog trgovinskog sistema tada nije postignut. Interesi učesnika Bretonvudske konferencije bili su različiti, kao i njihovo gledanje u to vreme na značaj i perspektive internacionalne trgovine. Na Konferenciji o trgovini i zaposlenosti, održanoj u Havani 1948, usvojena je Havanska deklaracija o stvaranju Meñunarodne trgovinske organizacije, ali nije postignut i dogovor o njenom osnivanju. Umesto toga, stupio je na snagu Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT - General Agreement on Tariffs and Trade), kao privremeno i prelazno rešenje do osnivanja Svetske trgovinske organizacije, postignut 1946, tokom pripreme Havanske konferencije. GATT je, kroz pregovore o carinama i antidempinškim merama na trgovinsko - carinskim multilateralnim konferencijama (nazvane runde), omogućio postupno izgrañivanje multilateralnog trgovinskog sistema. Od do 1993 održano je osam rundi multilateralnih pregovora, koji su rezultirali snižavanjem prvobitnih carinskih stopa za 2/3, prvenstveno za industrijske robe i poljoprivredne proizvode. 70

71 Reformisanje GATT-a započeto je lansiranjem nove faze multilateralnih pregovora o internacionalnoj trgovini, nakon GATT-ove Ministarske konferencije, održane septembra 1986 u urugvajskom turističkom centru Punta del Este, poznate kao Urugvajska runda (Uruguay Round - UR). Multilateralni pregovori u okviru Urugvajske runde okončani su 14. decembra Glavni rezultat Urugvajske runde pregovora bio je zaustavljanje neoprotekcionizma u globalnim razmerama, otvaranje perspektive daljoj liberalizaciji svetske spoljne trgovine i stvaranje uslova za efikasnije rešavanje trgovinskih sporova. Na Marakeškoj konferenciji GATT-a, održanoj 15. aprila 1994 u Marakešu (Marrakesh), Maroko, uz učešće predstavnika 124 zemlje, doneta je odluka da se GATT transformiše u Svetsku trgovinsku organizaciju - STO (World Trade Organization - WTO), u skladu sa Ugovorom o njenom osnivanju (Agreement Establishing the World Trade Organization). Rezultat Marakeške konferencije GATT-a bio je dokument nazvan Finalni akt Urugvajske runde i 28 pratećih sporazuma koji se tiču liberalizacije svetske trgovine roba, intelektualnih usluga i prava industrijske svojine. Svetska trgovinska organizacija (WTO) počela je da funkcioniše 1. januara Njom je supstituisan GATT. GATT (sporazum) je amandmanima dopunjen i inkorporiran u nove WTO sporazume - legalne pravne osnove i pravila za trgovinu izmeñu zemalja, kao i za voñenje internacionalne trgovinske politike. Tako je GATT prestao formalno da postoji. Do WTO sporazuma se došlo na osnovu pregovora, koji su potom potpisani od strane velikog broja svetskih trgovinskih nacija, kao i ratifikovani od strane njihovih parlamenata. Za razliku od GATT-a, koji se bavio samo trgovinom robama, WTO sporazumi, osim trgovine robama, obuhvataju usluge i intelektualnu svojinu. Dakle, WTO je GATT plus mnogo više od toga. Bez GATT-a i njegovih rundi pregovora, posebno Urugvajske runde, WTO ne bi danas postojala. Stvaranje WTO-a predstavlja, posle 1948, najveću reformu multilateralnog ekonomskog sistema, posebno sistema internacionalne trgovine. Zaključno sa 23. aprilom 2004, od 191 članica UN, 147 su članice WTO, koje pokrivaju preko 97% svetske trgovine. 71

72 Članice GATT-a su automatski postale članice WTO. SFRJ bila je punopravni član GATT-a od Nakon njenog raspada, SRJ (Srbija i Crna Gora), kao nova država (od 27. aprila 1992), ostala je izvan WTO. Meñunarodna zajednica nije joj priznala kontinuitet sa prethodnom državom, pa time ni automatsko članstvo u WTO. Bosna i Hercegovina nije još uvije postala članica Svjetske trgovinske organizacije. Posle demokratskih promena u Srbiji, 5.oktobra 2000, SR Jugoslavija je podnela formalni zahtev za učlanjenje u WTO i tako stekla status posmatrača (Observer) u toj organizaciji. Nešto kasnije, 2002, status posmatrača je nasledila državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG). Nakon neuspelih pokušaja harmonizacije carinskih i spoljnotrgovinskih sistema Srbije i Crne Gore tokom i 2004, kao preduslova za proces prijema državne zajednice SCG u WTO, Generalni savet WTO, 15. februara 2005, doneo je odluku o dvostrukom koloseku ( Twin - track ), prema kojoj su Srbija i Crna Gora, kao zaokružena carinska područja, odvojeno aplicirala za prijem u WTO (Acessesion Process) i u nju će biti primljene kao nezavisne države, pošto je Crna Gora, nakon referenduma o nezavisnosti održanog 21. maja 2006, postala suverena, a Srbija nasledila državnu zajednicu SCG Multilateralne ekonomske integracije i organizacije Radi ostvarivanja efikasnije privredne aktivnosti u svetskim razmerama na globalnom nivou otvoreni su sveobuhvatni procesi interregionalnog ekonomskog organizovanja i integrisanja država i naroda širom sveta. Stvorene su brojne ekonomske integracije i organizacije (privredne i finansijske) kao izraz sve veće meñuzavisnosti država i potrebe njihovog meñusobnog komuniciranja u odgovarajućoj institucionalizovanoj formi. Najznačajnije regionalne ekonomske integracije su: EU (Evropska unija), EFTA (Evropska zona slobodne trgovine), NAFTA (Severnoamerički sporazum slobodne trgovine), MERCOSUL (Južnoameričko zajedničko tržište), CARICOM (Karibska zajednica i zajedničko tržište), CAN (Zajednica Andskih zemalja), CIS (Zajednica nezavisnih država), ASEAN (Asocijacija zemalja Jugoistočne Azije), SAARC (Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju), ECOWAS (Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike), COMESA (Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike), i dr. 72

73 Uobičajena podela meñunarodnih ekonomskih organizacija je na one u okviru sistema Ujedinjenih nacija (UN) i na meñunarodne vladine i nevladine ekonomske organizacije. Meñunarodne ekonomske organizacije u okviru sistema Ujedinjenih nacija su: ECOSOC (Ekonomski i socijalni savet), ECA (Ekonomska komisija za Afriku), ESCAP (Ekonomska i socijalna komisija za Aziju i Pacifik), ECE (Ekonomska komisija za Evropu), ECLAC (Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe), ESCWA (Ekonomska i socijalna komisija za Zapadnu Aziju), UNIDO (Organizacija UN za industrijski razvoj), UNCTAD (Konferencija UN o trgovini i razvoju), FAO (Organizacija UN za hranu i poljoprivredu), ILO (Meñunarodna organizacija rada), WIPO (Svetska organizacija intelektualne svojine), IMO (Meñunarodna pomorska organizacija), WHO (Svetska zdravstvena organizacija), IAEA (Meñunarodna agencija za nuklearnu energiju), i dr. Najvažnije meñunarodne vladine i nevladine ekonomske organizacije su: OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), ICC (Meñunarodna privredna komora), IOE (Meñunarodna organizacija poslodavaca), WCO (Svetska carinska organizacija), CERN (Evropska organizacija za nuklearna istraživanja), OPEC (Organizacija zemalja izvoznika nafte), ISO (Meñunarodna organizacija za standardizaciju), IOM (Meñunarodna organizacija za migracije), WEF (Svetski ekonomski forum), i dr. (David ð. Dašić, Savemena diplomatija, Multidisciplarni centar/privredni savetnik, Beograd, 2008.) 4.4. Globalni ekonomski izazovi Savremeni svet se suočava sa brojnim problemima i izazovima. Njihovo rešavanje je, pored ostalog, u fokusu multilateralne, globalne diplomatije, posebno ekonomske Neravnomeran razvoj Jaz izmeñu industrijski razvijenih zemalja, s jedne, i nerazvijenih zemalja, zemalja u razvoju i malih ostrvskih i prekookeanskih zemalja, s druge strane, sve više se produbljuje, suprotno opštim političkim proklamacijama Ujedinjenih nacija. Tu tvrdnju ilustruju mnogi zvanični podaci UN i njenih agencija, kao i rezultati mnogih naučnih istraživanja. U poslednje tri decenije povećala se razlika u prihodima izmeñu zemalja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga sa 1:30 na 1:74. Oko 15% 73

74 stanovnika u svetu raspolaže sa oko 85% svetskog bogatstva i 5% najimućnijih na planeti zarañuje 114 puta više od 5% najsiromašnijih. U najrazvijenijem delu sveta prosečan životni vek dosegao je 80 godina, a u najnerazvijenijem delu ne prelazi 40 godina. (Krstan Malešević, O protivrečnim obeležjima procesa globalizacije i demokratske tranzicije - sociološki aspekt, zbornik Globalizacija i tranzicija, 152.) Bogati postaju sve bogatiji, siromašni postaju sve siromašniji. Manje od 450 globalnih trilionera raspolaže većim dohotkom nego 56% stanovništva sveta. (Vera Vratuša - Žunjić, Tumačenja globalizacije" i interesi društvenih aktera, zbornik Globalizacija i tranzicija, 47.) Ili, prema sličnim podacima, nešto više od trilionera raspolaže imovinom gotovo duplo vrednijom od dve i po milijarde najsiromašnijih stanovnika. Deset odsto najbogatijih stanovnika raspolaže sa 85 procenata svetskog bogastva. Polovina siromašnog stanovništva raspolaže sa sa samo jednim procentom svetskog bogastva. (M. Pantelić, Uzlet novih sila, yu, 5. maj 2008.) Jedna milijarda ljudi (nešto više od šestine ukupnog svetskog stanovništva) u razvijenim zemljama raspolaže sa 60% svetskog dohotka, dok 3,5 milijardi ljudi u nerazvijenim zemljama raspolažu sa manje od 20% svetskog dohotka. (Kofi A. Annan, Secretary General of the United Nations, We the Peoples - the Role of the United Nations in the 21 st Century, Millennium Summit 2000, "Socijalnu kartu" savremenog sveta K. Anan je ilustrovao na sledeći način: "Pretpostavimo da je svet u kojem živimo zaista jedno "globalno selo" sa 1000 stanovnika. Koji se izazovi u njemu mogu videti? Oko 150 stanovnika živi u bogatom delu sela. Oko 780 stanovnika živi u siromašnijim distriktima. Sledećih 70 stanovnika živi u delovima sela koji se nalaze u tranziciji. Prosečni dohodak po stanovniku je USD Ali, samo 200 ljudi raspolaže sa 86% ukupnog bogatstva, dok skoro polovina seljana zarañuje manje od 2 dolara dnevno. Žene čine većinu onih koji žive u siromaštvu. Oko 220 seljana je nepismeno, od toga su dve trećine žene. Od 390 stanovnika ispod 20 godina starosti tri četvrtine živi u siromašnijim distriktima, i mnogi od njih beznadežno traže posao koji ne postoji. Manje od 60 stanovnika poseduje kompjuter i samo pola od njih ima pristup internetu." (Kofi A. Annan, ) Ekstremna socijalna polarizacija u svetu predstavlja krupan izazov procesu globalizacije, sa brojnim negativnim ekonomskim, političkim i socijalnim implikacijama. 74

75 Usporeni rast svetske privrede Na početku 21. veka, najrazvijeniji deo svetske privrede se suočava sa usporavanjem rasta. Sropa privrednog rasta (merena društvenim bruto proizvodom) u 2008 bila je u SAD 1,4%, Evropskoj uniji 1,5% i Japanu Privredni rast svetske iznosio je oko 3,8% (procena), zahvaljujući pre svega relativno visokim stopama privrednog rasta u Kini od 9,8%, Indiji 6,6%, Rusiji 6,0% i Brazilu 5,2%. (CIA World Factbook 2009, Takva kretanja u svetskoj privredi nisu dovoljna za ublažavanje nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema u svetu i smanjenje opšte zabrinutosti. Jedan od glavnih razloga usporavanja rasta svetske privrede je, pored ostalog, nedovoljan dinamizam vodećih evroatlantskih ekonomija, pre svega SAD i EU; kao i stagniranje japanske privrede u dužem periodu. Glavni pokretač celokupne svetske ekonomije je američka privreda. Od tempa njenog razvoja uglavnom će zavisiti i buduće performanse najvećeg dela svetske privrede. Na početku 2008 američka privreda se suočava sa daljim padom privredne aktivnosati, koji nagoveštava i moguću recesiju. Neprestano pogoršavanje ekonomskog i socijalong stanja u siromašnim, nerazvijenim i zemljama u razvoju ostaje gorući problem. Situacija u tim zemljama tiče se ne samo globalnog privrednog razvoja nego i globalne bezbednosti. Zato su najrazvijenije zemlje sveta (G - 7) odlučile da veću pažnju, pored borbe protiv terorizma, posvete i problemima siromašnih zemalja, posebno u Africi (otpisivanje dela duga i dr.). Pri tome će finansijsku pomoć IMF i WB zaslužiti samo one zemlje koje svoje nacionalne ekonomije deregulišu, koje privatizuju državna preduzeća, koje otvaraju svoja tržišta i koje unapreñuju svoje političke sisteme na demokratskim osnovama Siromaštvo Za najveći broj ljudskih bića siromaštvo je realan i stalni problem. Najveće je u Africi i u njoj se danas najteže živi. Nijedno savremeno društvo, pa ni ona koja se karakterišu kao društva izobilja (Affluent Societies), kao što su, na primer, SAD i Švedska, nisu u stanju da stvore, proizvedu i distribuiraju onu količinu dobara i usluga kojom bi mogle da zadovolje sve želje i potrebe svog stanovništva. 75

76 Čak preko 35 miliona svojih grañana Vlada SAD klasifikuje kao siromašne. Oko 50 miliona stanovnika Evropske unije briselski evropski zvaničnici klasifikuju kao siromašne. Preko 800 miliona ljudi u svetu živi ispod donje granice uhranjenosti, sa prihodom ispod jednog dolara dnevno. Oko 1,6 milijardi ljudi u svetu živi sa prihodom od jednog dolara dnevno. Polovina stanovnika planete, ili blizu 3 milijarde stanovnika, živi sa prihodom manjim od dva dolara dnevno. Eksperti UNDP procenjuju da će glad biti iskorenjena tek za 130 godina. Smanjenje siromaštva u svetskim razmerama, redukovanje razlika u nivou ekonomske razvijenosti izmeñu industrijski razvijenih i zemalja u razvoju, kao i sužavanje socijalnog jaza izmeñu bogatih i siromašnih u okviru nacionalnih država jedan je od preduslova stabilnosti i napretka celog sveta. Borba protiv siromaštva kao globalnog problema je meñu strateškim prioritetima Ujedinjenih nacija, posebno kroz Program UN za razvoj (UNDP - United Nations Development Program). Isto tako i vlade mnogih zemalja formulisale su svoje strategije za borbu protiv siromašva u nacionalnim okvirima. Problem siromaštva u svetskim razmerama veoma zaokuplja pažnju i ekonomske nauke u traganju za novom globalnom strategijom koja bi ne samo zaustavila produbljivanje jaza izmeñu bogatih i siromašnih nego otvorila i perspektivu smanjivanja postojećih razlika u stepenu ekonomske razvijenosti izmeñu pojedinih delova sveta Zaduženost zemalja u razvoju Spoljna (inostrana) zaduženost je gorući globalni ekonomski problem i limitirajući faktor razvoja mnogih zemalja u svetu, posebno nedovoljno razvijenih i zemalja u razvoju. Dug zemalja u razvoju (developing countries) porastao je sa 618 milijardi u 1980 na preko 3,1 hiljade milijardi američkih dolara u Procenjuje se da je dug zemalja u razvoju, 2007, iznosio preko 3,5 hiljada milijardi američkih dolara. To je za njih veliko ekonomsko, socijalno i političko opterećenje. Mnoge nerazvijene i zemlje u razvoju jednostavno nisu u mogućnosti da otplaćuju svoje dugove. Razvijene zemlje su primorane da im deo tih dugova otpisuju i reprogramiraju pod povoljnijim uslovima. 76

77 Ujedinjene nacije su odavno utvrdile da bi pomoć nerazvijenim i zemljama u razvoju trebalo da dostigne 0,7% GDP industrijski najrazvijenijih zemalja sveta, ali se one suprotstavljaju praktičnom realizovanju takvog predloga. Zemlje u razvoju su 2004 na ime globalne pomoći dobile 78,6 milijardi američkih dolara, što je, i pored povećanja od 4,6% u odnosu na prethodnu godinu, nedovoljno za ublažavanje problema siromaštva sa kojim se one suočavaju. (OECD, Aid to Developing Countries rises to highest ever level, March 7th, 2007, www. finfacts.com.) Umesto da se povećava, učešće globalne pomoći siromašnima u svetskom bruto proizvodu se sistematski smanjuje. Godišnje otplate inostranih kredita zemalja u razvoju (njihovog duga) nekoliko puta su veće od godišnje pomoći koju dobijaju od najrazvijenih zemalja (glavnih kreditora). Svi dosadašnji pokušaji smanjivanja zaduženosti zemalja u razvoju i ubrzavanja njihovоg privrednog razvoja, kao što su, na primer, Bejkerov plan, Bredijev plan i dr., bili su nedovoljno uspešni Produbljivanje nejednakosti unutar zemalja Globalni geoekonomski problem nije samo produbljivanje razlika izmeñu bogatih i siromašnih zemalja, nego i produbljivanje razlika u dohotku (zaradama) i meñu grañanima date zemlje, nezavisno od toga da li je razvijena ili nerazvijena. Ne samo da bogate zemlje postaju sve bogatije, a siromašne sve siromašnije, nego i bogati pojedinci postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Gini koeficijent (mera nejednakosti - jednak je nuli u slučaju potpune jednakosti, raste kako se nejednakost povećava i jednak je jedinici u slučaju potpune nejednakosti) u SAD se 1980 povećao 0,36, a ,41. Respektivne vrednosti za Kinu su 0,29 i 0,41, Indiju 0,31 i 0,38 i Poljsku 0,25 i 0,35. (Branislav Pelević, Uvod u meñunarodnu ekonomiju, Univerzitet u Beogradu - Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, x.) Povećanje socijalnih razlika u nacionalnim društvima, sve izraženija diferencijacija na bogate i siromašne (wealth - gap), zajedno sa produbljivanjem jaza izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja, veliki je izazov savremenog sveta, sa nepredvidivim negativnim implikacijama. U kontekstu takvih negativnih trendova u globalnim razmerama nalazi se i jedan od uzroka terorizma, preteće opasnosti savremenom čovečanstvu, ali i sve učestalijih antiglobalističkih akcija. 77

78 Finansijske krize Sistem meñunarodnih finansijskih tržišta ne "koordinira" uvek uspešno tokove finansijskog kapitala u svetskim razmerama. Savremena svetska privreda i postojeći multilateralni ekonomski sistem nije imun na finansijske krize, koje, s vremena na vreme, po nekim svojim oblicima ispoljavanja (pad akcija na najvećim svetskim novčanim berzama, nezaposlenost, inflacija i dr.) podsećaju na veliku finansijsku i ekonomsku krizu tridesetih godina 20. veka (Great Depresion), kao što je, na primer, aktuelna finansijska finansijska kriza u svetu Nelegalna ekonomija i crna tržišta Savremenu svetsku privrednu i političku scenu karakteriše i prisustvo nelegalne ekonomije (Unlawful Economy), odnosno tzv. crne ekonomije, koja obuhvata trgovinu krijumčarenom (kontrabandnom) potrošnom robom (cigarete, naftni derivati i dr.) bez plaćanja carine i poreza na dodatu vrednost, cirkulisanje špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnju i trgovinu opojnim drogama, nelegalnu trgovinu oružjem, trgovinu "belim robljem" i drugo. U nekim zemljama, posebno onim u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, nelegalna ekonomija dostiže i preko 50% ukupne ekonomije. Na primer, u latinoameričkoj državi Paragvaj "ulična ekonomija" dominira ukupnom ekonomijom. Konci crne ekonomije su u rukama mafije i organizovanog kriminala, a njene dimenzije na globalnom nivou procenjuju se na stotine milijardi američkih dolara. Procenjuje se da je u svetu trenutno oko 27 miliona ljudi u nekom vidu ropskog (prisilnog) položaja. Samo u mreži trgovaca belim robljem zarobljeno je, širom sveta, izmeñu i dva miliona ljudi, prvenstveno žene i deca. (Saša Mijalković, Trgovina ljudima u Srbiji, a prema: Milan Janković, Šverc belog roblja, Politika, Beograd, 1. jul 2007, 13, yu). Svake godine se od prisilnog rada zaradi 32 milijarde američkih dolara, ili prosečno godišnje oko dolara od svakog prisilnog radnika. (International Labor Organization, A global alliance against forced labour, Report, Geneva, 11 May 2005, Prisilni rad predstavlja najcrnju stranu globalizacije, negaciju osnovnih ljudskih prava i dostojanstva. Meunarodna organizacija rada 78

79 predviña iskorenjivanje prisilnog rada u celom svetu do 2015, što je malo verovatno da će se ostvariti Energetska oskudica Potrebe za energijom u stalnom su porastu svuda u svetu. Proizvedena energija nije u stanju da zadovolji takve potrebe. Veća tražnja od ponude energije kao robe dovodi do neprestanog porasta cene energije. U strukturi troškova svakog dobra i usluge energija učestvuje, u proseku, i do 30%. Svako povečanje cene energije izaziva lančano povećanje cena drugih dobara i usluga. Energetska oskudica je realan svetski, globalni ekonomski problem, nerešiv ( kvadratura kruga ) za mnoge zemlje u svetu, pa i za svet u celini. Globalna potražnja nafte i naftnih derivata veća je od ponude, što izaziva stalni porast njihovih cena. Negativne posledice vrtoglavog povećanja cena sirove nafte su nepredvidive. Supstitucija benzina alkoholom predstavlja jednu od realnih mogućnosti, pod uslovom adekvatnih paritetnih odnosa u cenama ta dva pogonska proizvoda. U Brazilu, na primer, 30% putničkih vozila koristi alkohol umesto benzina. Ranije, nakon izbijanja energetske krize, taj procenat bio je mnogo veći, čak i do 50%. U eksperimentalnoj fazi je i mogućnost korišćenja čistog vodonika kao pogonskog goriva, umesto benzina. Već su u nekim zemljama (Francuska, Japan, Nemačka i dr.) konstruisani i odgovarajući prototipovi automobila koje pokreće električna energija proizvedena iz vodonika. Vodonik bi mogao da sačuva postojeće rezeve nafte i omogući njihovo racionalnije korišćenje. Petrohemijska prerada nafte daje veće ekonomske efekte od njenog korišćenja kao pogonskog goriva. Proizvodnja električne energije iz uglja, njegovim spaljivanjem u termolektranama, drastično sužava prostor za buduće ekonomski daleko racionalnije korišćenje uglja, što obećava dolazeća tehnologija karbohemije (proizvodnja raznovrsnih visokovrednih produkata iz uglja, kao što su bezin, hrana i dr.). Mnogi vodni potencijali već su energetski iskorišćeni sa visokim stepenom. 79

80 Nuklearna električna enegrija koja se dobija fisijom (razdvajanjem) jezgra atoma mogla bi da bude trajno rešenje energetske krize. Meñutim, nuklearna energija predstavlja veliku ekološku opasnost (moguće havarije i opasno ugrožavanje životne sredine zbog radiološkog zračenja). Mnoge zemlje već su obustavile rad svojih nuklearnih elektrana ili zabranile izgradnju novih. Energetske nade polažu se u izgradnju termonuklearnog reaktora koji bi proizvodio električnu energiju fuzijom (spajanjem) jezgra atoma, bez emitovanja gasova sa efektom staklene bašte i drugih oblika zagañivanja životne sredine, karakterističnih za fisione nuklearne reaktore. Eksperimentalna izgradnja takvog reaktora, u čijem finansiranju učestvuju Evropska unija, SAD, Kina, Rusija, Japan i Južna Koreja, počela je na jugu Francuske (u blizini grada Kadaraša). Završavanje tog meñunarodnog termonuklearnog projekta (ITER) predviñeno je za godinu. Novi i obnovljivi izvori energije (sunčeva energija, energija vetra, energija biomase i dr.) postaju sve značajniji energetski izvori, ali oni ne mogu potpuno i u pravo vreme da zamene klasične neobnovljive izvore. Tako, na primer, u zimskim mesecima, kada je energija najpotrebnija, mogućnosti korišćenja sunčeve energije su najmanje. Ekonomski razvoj u svetu mora se usklañivati sa svetskom energetskom realnošću. Bez odgovarajuće evaluacije energetske komponente nema ni održivog ekonomskog razvoja u savremenom svetu Ekološka ugroženost Velike površine zemlje su izložene vremenskim nepogodama (tropski cikloni), prirodnim katastrofama (zemljotresi, poplave, lavine, vulkanske erupcije), prenaseljenošću, industrijskim katastrofama, zagañenju (vazduh, voda, kisela kiša, otrovne supstance), gubitku vegetacije (deforestacija, dezertifikacija, preterana ispaša), gubitak divljeg sveta, degradacija zemljišta, iscplji-vanje zemljišta, erozija i dr. Rastuće zagañivanje zemlje, vode i vazduha ugrožava elementarne egzistencijalne uslove života na zemlji. Već sada se više od 1,2 miliona stanovnika na svetu suočava se sa oskudicom vode za piće. Od ukupne količine vode na planeti, svega 2,5% je slatka voda pogodna za upotrebu. Potražnja za pitkom vodom je u porastu svuda u svetu, posebno u Evropi, Severnoj Americi i Australiji. Cena litarske flaširane čiste pitke vode približava se ceni litre benzina. 80

81 Zbog preteranog emitovanja štetnih gasova iz industrijskih postrojenja, već je ugrožen vazdušni omotač zemlje (pojava ozonskih rupa ). Emitovanje ugljendioksida (Carbon Emissions), koje se smatra glavnim uzrokom pregrevanja zemljine kugle, učetvorostručilo se u poslednjih 50 godina. Naučnici skreću pažnju da je u svetu ugroženo od preko vrsta sisara, i od vrsta ptica. Procenjuje se da bi u narednih 30 godina moglo da izumre čak četvrtina sisara na svetu. Procenjuje se da se u rekama, jezerima, morima i okeanima ulovi više ribe nego što se reprodukuje. Isto tako, na planeti se više šuma seče nego što se obnavlja. Priroda problema životne sredine je u tome da oni ne poznaju nikakve i ničije granice. Svaki ekološki problem na planeti, bez obzira na to u kojoj se zemlji (državi) manifestuje, istovremeno je lokalni, regionalni, nacionalni i svetski (globalni) problem, pa se zato samo uz multilateralnu koordiniranu akciju svih država i nacija sveta može efikasnije i da rešava Ekspanzija vojnih rashoda Sa okončanjem hladnog rata, odnosno kada je sa svetske političke scene nestao SSSR - supersila i globalni suparnik SAD tokom skoro cele druge polovine 20. veka - nije došlo i do očekivanog smanjenja vojnih rashoda (military expenditure) niti je pronañena formula za njihovo smanjenje ni za zaustavljanje trke u naoružanju. U svetu se za podmirenje vojnih potreba (military expenditure) godišnje troši oko 2% svetskog bruto proizvoda. Svetski vojni rashodi su 2006 iznosili milijardi američkih dolara. (World Factbook, 19. jun 2007, Umesto klasične trke u naoružanju, ideološki generisane bipolarnom podelom sveta i hladnim ratom, glavnim razlogom porasta vojnih rashoda u prvim godinama 21. veka smatra se terorizam, posebno posle terorističkog napada na Njujork i Vašington,11. septembra Porast vojnih rashoda je drugo lice trke u naoružanju. Okončanjem hladnog rata nije prestala i trka u naoružanju. Raspoloženje uzdržanosti je dominantna crta post-hladnoratovske diplomatije, koja najviše obećava. Malo je samoobmanjivanja. Problemi rata i meñunarodnog rivalstva možda 81

82 nikada neći biti rešeni, ali postoje izgledi da antagonizmi budu držani pod kontrolom. (Abba Eban, Diplomacy for the Next Century, Yal University Press, New Haven & London, 1998, 176.) 4.5. Održivi razvoj svetske privrede Strateški cilj globalne ekonomije kao nauke obezbeñivanje uslova za ostvarivanje održivog razvoja svetske privrede i blagovremeno rešavanje globalnih ekonomskih problema. Održivi razvoj je koncept ekonomskog razvoja u čijem se središtu nalazi zaštita životne sredine, uz maksimalno korišćenje obnovljivih prirodnih resursa i energetskih potencijala, na osnovu dostignuća naučno - tehnološkog progresa. Suština filozofije održivog razvoja je da se u što je moguće većoj meri sačuva prirodna sredina, da se ekonomski razvoj ostvaruje uz minimalno korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa i energetskih potencijala, kako bi i buduće generacije mogle da uživaju u njenim blagodetima. U novije vreme ekonomski razvoj se sve više neposredno povezuje i sa korpusom ljudskih prava i sloboda čoveka. Stečena industrijska prava radnika (dužina radnog vremena, minimalna nadnica, zaštita na radu, zabrana dečjeg rada, pravo na štrajk i sindikalno organizovanje i dr.) moraju se ne samo poštovati nego i dalje unapreñivati. Ljudska prava, slobode i dostojanstavo čoveka i radnika moraju biti bitna komponenta savremenog ekonomskog razvoja. Ekonomski razvoj plus ekologija plus ljudska prava i slobode, shvaćena u najširem smislu, predstavljaju održivi razvoj. Postizanje održivog razvoja je najveći izazov u savremenom svetu, ekonomski razvijenom, u razvoju i tranziciji. Teorijsko formulisanje institucionalnih i funkcionalnih uslova neophodnih za ostvarivanje održivog razvoja svetske privrede jedan je od prvorazrednih teorijskih izazova pred kojima se globalna ekonomija kao nauka, zajedno sa drugim naučnim disciplinama, danas nalazi. 5. DRUGE EKONOMSKE DISCIPLINE Osim Ekonomike postoje i druge važne ekonomske naučne discipline koje se bave izučavanjem posebnih područja i aspekata privrednog života i ekonomske organizacije društva, kao što su, pored ostalog, sledeće. 82

83 5.1. Teorija opšte ravnoteže Sofisticirana grana mikroekonomije, poznata pod imenom teorija opšte ravnoteže (General Equilibrium Theory), simultano istražuje svako tržište za svaku robu, tako da je na osnovu takve analize moguće razumeti kompletan model potrošnje, proizvodnje i razmene cele ekonomije u svakom vremenskom trenutku. Rezultati teorije opšte ravnoteže imaju i svoju značajnu makroekonomsku dimenziju Granske ekonomike Postoje i granske ekonomike, čiji je broj teško precizno definisati, koje za predmet izučavanja imaju specifičnosti i zakonitosti pojedinih privrednih grana, delatnosti i faktora proizvodnje, kao sto su, na primer, ekonomija industrije, agrara, saobraćaja, trgovine, turizma, ekonomija rada, državne finansije, meñunarodna trgovina i dr Makroekonomska politika Poseban segment makroekonomije je makroekonomska politika. S jedne strane, ona označava akcije makroekonomskih subjekata radi postizanja odgovarajućih ekonomskih ciljeva (makroekonomska politika kao društvena akcija). S druge strane, ona ocenjuje materijalne i društvene pretpostavke makroekonomske politike kao društvene akcije, njene alternativne mere i njihove efekte (makroekonomska politika kao ekonomska nauka) Teorija privrednog razvoja Teorija privrednog razvoja daje odgovor na pitanje kako i na koji način je moguće postići željeni razvoj u datim uslovima. Zašto se neki privredni sektori brže razvijaju od drugih? Zašto se neka zemlja ekonomski brže razvija od druge? Zašto je društveni proizvod per capita u jednoj zemlji visok a drugoj nizak? Zašto su neke zemlje bogate i sve bogatije, a neke siromašne i sve siromašnije? Kako smanjiti postojeći jaz izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja i delova sveta, izmeñu razvijenog severa i nerazvijenog juga? 83

84 Odgovori na ova pitanja su predmet ne samo makroekonomske i mikroekonomske analize, nego i političke i geopolitičke analize Institucionalna ekonomija Institucionalna ekonomija (Institutional Economy) se bavi ocenom funkcionisanja institucija privrednog sistema, kao što su svojina, tržište i planiranje, odnosno ocenom njihove ekonomske efikasnosti u ukupnom procesu društvene reprodukcije. Institucionalna ekonomija daje, na primer, odgovor na pitanje koji je oblik svojine ekonomski najefikasniji, privatna ili državna svojina, privatna ili društvena (javna) svojina, državna ili društvena svojina. Od teorijskog odgovora na takva i slična pitanja zavisi na kakvom svojinskom konceptu će se zasnivati ekonomski sistem datog društva. Isto tako, institucionalna ekonomija daje odgovor na pitanje da li je slobodno tržište ekonomski efikasniji mehanizam od državnog plana, koja su ograničenja slobodnog tržišta i u kojoj meri su potrebne njegove korekcije putem državnog intervencionizma. Institucionalna ekonomija takoñe izučava ekonomske funkcije države, njene domete i ograničenja u ekonomiji datog društva. Poseban predmet institucionalne ekonomije su mogućnosti i putevi efikasnog prelaza iz jednog u drugi privredni sistem, kako, na primer, iz tranzicione ekonomije, karakteristične za bivše socijalističke zemlje, najbrže preći na pravu tržišnu ekonomiju. (Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 1999, ) 5.6. Pozitivna ekonomija Pozitivna ekonomija (Positive Economics) se bavi ciljevima ili naučnim objašnjenjima funkcionisanja ekonomije. Njen cilj je da objasni kako društvo donosi odluke u vezi sa proizvodnjom, potrošnjom i razmenom dobara, zašto ekonomija funkcioniše tako kako funkcioniše, kao i da predvidi kako bi ekonomija reagovala u izmenjenim okolnostima, šta će se, na primer, desiti ako stopa privrednog rasta padne ili poraste, kakve se posledice mogu očekivati u sferi zaposlenosti, cena, uvoza, izvoza i slično. Pozitivna ekonomija je slična prirodnim naukama. Utvrñuje opšte ekonomske zakonitosti u privrednom životu i razvoju kao takve. Predmet pozitivne ekonomije nije praktična primena takvih naučnih istraživanja, da li 84

85 će ih vlada neke zemlje primeniti ili ne, da li će mere svoje ekonomske politike zasnivati na njima ili ne Normativna ekonomija Normativna ekonomija (Normative Economics) nudi recepte ili preporuke, zasnovane na ličnim vrednosnim sudovima, šta bi vlada neke zemlje trebalo da preduzme, u konkretnim privrednim situacijama, u formulisanju i ostvarivanju mera svoje ekonomske politike kao društvene akcije. Na primer, u kojoj srazmeri bi trebalo povećati kamatnu stopu da bi se podstakla investiciona aktivnost, ali da to ne izazove lančani porast tražnje i pojavu inflacije. Najbolje je rešenje kada se pozitivna i normativna ekonomija poklapaju, kada ne postoje bitne razlike u stavovima predstavnika ta dva ekonomska pristupa, to jest izmeñu pozitivista i normativista. Postoje privredne situacije kada izmeñu njih postoji opšta saglasnost. Na primer, kad vlada poveća porez doći će do porasta cena. Meñutim, u najvećem broju slučajeva postoje veće ili manje razlike u stavovima izmeñu zastupnika pozitivne i normativne ekonomije, kao i razlike u stavovima izmeñu ekonomista unutar iste ekonomske škole mišljenja Ekonomija blagostanja Ekonomija blagostanja (Welfare Economics) je specifičan vid normativne ekonomije. Ona se ne bavi opisivanjem funkcionisanja jedne ekonomije, nego procenjivanjem kako ona može još bolje da funkcioniše, kako oskudne resurse (faktore proizvodnje) najefikasnije alokacirati i osigurati pravednu raspodelu raspoloživih dobara i usluga izmeñu različitih društvenih grupa. Ekonomija blagostanja je nastala kao rezultat kritičkog saznanja da savremena kapitalistička privreda, zbog sve prisutnijih monopola i nepotpune konkurencije, ne obezbeñuje racionalno korišćenje oskudnih resursa, kao i da raspodela dohotka na pojedine društvene slojeve odstupa od modela svojstvenog uslovima slobodne konkurencije (na osnovu principa granične produktivnosti), odnosno da se deo dohotka neopravdano preliva u ruke monopolista. 85

86 5.9. Nacionalna ekonomija U fokusu Nacionalne ekonomike (National Economics) nalazi se funkcionisanje ekonomije pojedinačne države. Nacionalna ekonomija Republike Srbije se izučavala u okviru naučne discipline Ekonomija Jugoslavije, s posebnim akcentom na faktore od kojih zavisi rast i razvoj jugoslovenske privrede, strukturalne promene i njeno funkcionisanje Urbana ekonomija U protekla dva stoleća, sa industrijskim razvojem, kontinuirano se odvijao i proces urbanizacije stanovništva, to jest njegovog prelaska iz ruralnih u urbane sredine, iz sela u gradove. Urbano stanovništvo progresivno se povećavalo. Tako, na primer, 1800 je samo 2% svetske populacije bilo urbanizovano, %, a %. Urbano stanovništvo u svetu uvećava se svakog dana za skoro lica. Ubrzano širenje gradova u svetu, naročito posle Drugog svetskog rata, primoralo je ekonomsku nauku da pod svoju lupu stavi i probleme koje sobom nosi ubrzana urbana aglomeracija i urbani razvoj uopšte. U drugoj polovini 20. veka se oformila jedna posebna ekonomska disciplina - Urbana ekonomija (Urban Economics), koja se bavi izučavanjem ekonomskih aspekata ogranizacije i funkcionisanja savremenih gradova, naročito velikih gradova - megapolisa. (Otilia Beatriz, Kroeff Carrion, Economia Urbana, Introdução a Economia, Editora ATLAS S.A., Sao Paolo, 1999, i a prema časopisu Local Goverment Brief, Fall, Budapest, 2003, 11.) Ekonomija ekologije Pored blagostanja koje sobom nosi, industrijski, tehnološki i ukupni privredni razvoj ostavlja i brojne negativne tragove na životnu sredinu. Raznovrsne otpadne materije zagañuju vodu, vazduh i zemlju. Ugrožen je opstanak ne samo ljudskih bića nego i čitavog biljnog i životinskog sveta. Prirodni resursi se stihijski eksploatišu. Rezerve mnogih minerala su u velikoj meri već iscrpene. Posebno se agresivno, u svetskim razmerama, eksploatišu oskudne rezerve sirove nafte, kao i drugih neobnovljivih energetskih sirovina. 86

87 Takvo stanje je dovelo do stvaranja posebne naučne ekonomske discipline - Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa ili Ekonomija ekologije (Economics of the Environment and Natural Resources), koja se često diferencira na Ekonomiju životne sredine (Economics of the Environment), Ekonomiju prirodnih resursa (Economics of the Natural Resources), Ekonomiju polucije (Economics of Pollution) i druge slične enviromentalne ekonomske discipline. (Eugenio Miguel Canepa, Economia do Meio Ambiente e dos Recursos Naturais, Introdução a Economia, Editora ATLAS S.A., Sao Paolo, 1999, ) Ekonomija civilnog sektora U nevladinom (civilnom) sektoru savremenih društava, u njihovim brojnim nevladinim, neprofitnim organizacijama angažovani su odgovarajući ekonomski resursi (rad, kapital, preduzetnička sposobnost i dr.) kojima se upravlja na specifičan način, sa posebnim ciljevima i funkcijama. Ekonomija nevladinog sektora naziva se i Ekonomija civilnog sektora, Civilna ekonomija, Grañanska ekonomija, Društvena ekonomija i dr. PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je Economics? 2. Koja su tri nivoa Economics - a? 3. Šta je predmet Mikroekonomije? 4. Koja su bazična mikroekonomska pitanja? 5. Šta je predmet Makroekonomije? 6. Koji su bazični makroekonomski problemi? 7. Šta je inflacija? 8. Šta je nezaposlenost? 9. Šta je produktivnost? 10. Šta je kamatna stopa? 11. Šta je budžetski deficit? 12. Šta je deficit trgovinskog i platnog bilansa? 13. Šta je globalna ekonomija? 18. Koje su osnovne komponente globalne ekonomije? 19. Šta je internacionalna trgovina? 87

88 20. Šta su internacionalne finansije? 21. Šta je svetski ekonomski sistem? 22. Šta je multilateralni finansijski sistem? 23. Šta je multilateralni trgovinski sistem? 24. Šta su multilateralne ekonomske integracije i organizacije? 25. Koji su globalni ekonomski izazovi? 26. Šta je neravnomeran razvoj? 27. Kakav je rast svetske privrede? 28. Šta je siromaštvo? 28. Kakva je zaduženost zemalja u razvoju? 29. Kolika je nejednakost unutar zemalja? 30. šta su finansijske krize? 31. Šta je nelegalna ekonomija? 32. Šta je energetska oskudica? 33. Šta je ekološka ugroženost? 34. Šta je održivi razvoj svetske privrede? 35. Koje su važne ekonomske discipline? 26. Šta je Teorija opšte ravnoteže? 37. Šta su granske ekonomike? 38. Šta je Makroekonomska politika? 39. Šta je Teorija privrednog razvoja? 40. Šta je Institucionalna ekonomija? 41. Šta je Pozitivna ekonomija? 42. Šta je Normativna ekonomija? 43. Šta je Ekonomija blagostanja? 44. Šta je Nacionalna ekonomika? 45. Šta je Globalna (planetarna) ekonomija? 46. Šta je Urbana ekonomija? 47. Šta je Ekonomija ekologije? 48. Šta je Ekonomija civilnog sektora? 88

89 III EKONOMSKI METOD Ne može se izračunati sve što vredi, niti vredi sve što se može izračunati Albert Einstein 89

90 EKONOMSKI METOD 1. EKONOMSKA TEORIJA Za razliku od mnogih prirodnih nauka (hemija, fizika i dr.), ekonomska nauka, kao i druge društvene nauke, svoje naučne rezultate ne može da proverava u labaratoriji, na osnovu laboratorijski kontrolisanog eksperimenta (opita). U istraživanjima privredne stvarnosti ekonomska nauka koristi naučne teorije i modele, odnosno raznovrsne metode ekonomske analize, metodološke pristupe i postupke radi otkrivanja suštine odreñene ekonomske pojave, utvrñivanja zakonomernosti njenog ispoljavanja i razvoja. Ekonomska nauka se zasniva na brojnim teorijama. Šta je teorija? Teorija je sistematizovani skup naučnih znanja i pravila na osnovu kojih se mogu analizirati raspoložive informacije, objasniti suština neke pojave, fenomena ili problema, istraživati uzroci i posledice odnosa izmeñu odreñenih pojava i predviñati budući dogañaji. Odgovarajuće ekonomske teorije daju odgovore na pitanja kao što su, na primer, zašto cena iste robe (dobra i usluge) fluktuira zavisno od vremena i prostora; zašto cene nekih dobara, na istom tržištu, rastu a drugih padaju; zašto dolazi do obezvreñivanja nacionalne valute, zašto je neka zemlja industrijski nerazvijena iako raspolaže zadovoljavajućim prirodnim resursima, itd. Ekonomske teorije često se nazivaju modeli. Šta je ekonomski model? Ekonomski model je formalni teorijski stav pojednostavljeni sistem koji se koristi za simuliranje odreñenih aspekata realne ekonomije, za dobijanje potrebnih informacija o tome kako se pretpostavlja da odreñeni deo ili delovi ekonomije i privrednih segmenata funkcionišu. Ekonomska teorija sastoji se iz pet osnovnih elemenata: varijabila, pretpostavki, hipoteza, verifikacija i predviñanja. 90

91 1.1. Varijabile Ekonomska nauka istražuje odnose koji se uspostavljaju izmeñu različitih ekonomskih varijabila (Economic Variables). Varijabila je veličina podložna promenama, odnosno veličina koja može da ima različite vrednosti. Na primer, cena nekog dobra je jedna varijabila, a tražena količina tog dobra je druga varijabila. Kakvi su odnosi mogući izmeñu te dve varijabile? Kako visina cene može da utiče na količinu dobra koju potrošači žele da kupe? Kako, pak, ponuñena količina datog dobra može da utiče na visinu njegove cene? Da bi se definisala cena, neophodno je prethodno definisati dobro na koje se ona odnosi. Takvo dobro moglo bi, na primer, da bude pakovanje jabuka u gajbi od 10 kg. Cena svakog takvog pakovanja koje se prodaje u samoposluzi A, B i C predstavlja varijabilu. Postoje endogene i egzogene varijabile Endogene varijabile Endogene varijabile (Endogenous Variables) se definišu faktorima u okviru date ekonomske teorije. Endogena varijabila je, na primer, cena jabuka na pijaci, koja je odreñena poznatim ekonomskim faktorima u okviru teorije cena (ponuda i tražnja jabuka na datom tržištu, oblik konkurencije i dr.) Egzogene varijabile Egzogene varijabile (Exogenous Variables) se definišu faktorima izvan ekonomske teorije. Egzogena varijabila su, na primer, prirodni uslovi u sezoni uzgajanja jabuka. Od tih uslova zavisi prinos i kvalitet jabuka, a time i njihova cena. Promene prirodnih uslova, preko prinosa i kvaliteta jabuka, utiču i na promenu njihove cene, nezavisno od uticaja samih tržišnih faktora na datom tržištu jabuka Funkcije Odnos izmeñu dve ili više varijabila je funkcija (Function). Funkcija pokazuje kako jedna varijabila zavisi od jedne ili više drugih varijabila. 91

92 Na primer, jedna varijabila mesečna zarada rudara može da bude funkcija takvih varijabila kao što su broj radnih časova u mesecu i cena satnice (zarada po času). Taj odnos se algebarski može izraziti na sledeći način: E = f (H. W), gde je: E = mesečna zarada, H = mesečni broj radnih časova, W = zarada po času (cena satnice) Zavisne i nezavisne varijabile Varijabile mogu da budu zavisne (Dependent) i nezavisne (Independent). Za dve varijabile se kaže da su zavisne jedna od druge ako su promene jedne od njih uslovljenje promenama druge. U našem primeru, zavisna varijabila je mesečna zarada rudara (E), jer njena visina zavisi od mesečnog broja časova (H) i od cene satnice (W). Nezavisne varijabile su one od koje zavisi druga ili druge varijabile. U našem primeru, nezavisne varijabile su broj radnih časova (H) i cena satnice (W), jer one ne zavise od visine mesečne zarade (E). Obično se nezavisna varijabila označava sa x, a zavisna sa y. S obzirom na to da je y funkcija od x, matematički izraz te činjenice je: y = f(x). Odnos zavisnih i nezavisnih varijabila u funkciji može da bude direktan ili inverzivan. Direktan odnos (Direct Relationship) je odnos gde se zavisne i nezavisne varijabile menjaju u istom smeru. Relacija E = f(h.w) predstavlja direktan odnos izmeñu zarade i radnih časova i izmeñu zarade i cene satnice. Zarada se povećava sa povećanjem broja radnih časova i povećanjem cene satnice. I obrnuto. Zarada se smanjuje kad se smanjuje broj radnih časova i kad se smanjuje cena satnice, pri ostalim nepromenjenim okolnostima. 92

93 Inverzivan odnos (Inversive Relationship) je odnos u kojem se zavisne i nezavisne varijabile menjaju u suprotnom smeru. Na primer, za obavljanje više poželjnog posla zarada rudara biće niža, a za obavljanje manje poželjnog posla zarada rudara biće viša Varijabile toka i zaliha Varijabile se mogu izražavati i kao tok i kao zaliha. Varijabile toka (Flow Variables) su ekonomski procesi koji se dogañaju tokom vremena. Na primer, izvoz nekog dobra je varijabila toka. Varijabile zaliha (Stock Variabiles) su date veličine (količine) nekog dobra u odreñenom vremenskom trenutku. Na primer, stanje kapitala u bilansu nekog preduzeća je varijabila zalihe. Varijabile toka i varijabile zaliha su meñusobno suprotstavljene. Ako, na primer, neko trgovačko preduzeće za jedan dan proda 2000 gajbi jabuka, to pokazuje da se raspoložive zalihe jabuka u tom preduzeću brzo smanjuju. I obrnuto. Ako preduzeće proda toliku količinu jabuka za mesec dana, to pokazuje da se raspoložive zalihe usporeno smanjuju Pretpostavke Pretpostavka (Assumption) je apstrakcija izvedena iz stvarnosti. Dobro formulisane pretpostavke su preduslov dobrog predviñanja. Pretpostavke su dobre ako su realne, ako nisu u koliziji sa stvarnošću. Nerealne pretpostavke smanjuju vrednost svake ekonomske teorije, odnosno devalviraju rezultate datog naučnog istraživanja. U konstruisanju terorijskih ekonomskih pretpostavki, od posebne vrednosti je korišćenje klauzule ceteris paribus. Smisao te klauzule je da se jedna ekonomska pojava izolovano posmatra pod nepromenjenim drugim okolnostima, to jest u svom čistom obliku, pod pretpostavkom da su sve varijabile koje na nju u stvarnosti utiču nepromenjene (konstantne). Tako, na primer, mogućnosti privrednog rasta jedne zemlje mogu se analizirati uz apstrahovanje uticaja ekonomskih odnosa sa inostranstvom na taj rast; ili, predviñanje mogućih prinosa u poljoprivrednoj proizvodnji (pšenice, kukuruza i dr.) može se zasnivati na apstrahovanju uticaja povoljnih ili nepovoljnih hidrometeoroloških uslova na prinose pojedinih poljoprivrednih kultura (uticaj suše, uticaj vlage i dr.). 93

94 1.3. Hipoteze Hipoteza (hypothesis) je nagoveštaj, pretpostavka o postojanju mogućih funkcionalnih, po pravilu uzročno-posledičnih odnosa izmeñu dve ili više varijabila, koju treba proveriti. U istraživanju konkretnih pojava i situacija gde se prepliću mnogi uticaji, hipoteza je kao Arijadnina nit koja nam omogućuje orijentaciju i vodi jednom izlazu. Svakako, postavljanje hipoteze iziskuje ne samo poznavanje naučnih istina nego i istraživački duh. Vasa Pelagić je u Narodnom učitelju zabeležio da se u narodu gnojave rane uspešno leče stavljanjem plesni na njih. On se zadovoljio tim empirijskim znanjem. Engleski biolog Aleksandar Fleming, kad je primetio slično dejstvo plesni, postavio je hipotezu da gljivice koje sačinjavaju plesan uništavaju bakterije koje izazivaju gnjojenja u čovečijem organizmu... On je zatim opitima proveravao tu hipotezu i tako otkrio penicilin. (Sava Obradović, Uvod u statistiku, III izmenjeno i dopunjeno izdanje, časopis Finansije, sveska 40, Beograd, 1959, 9-10.) 1.4. Verifikacije Verifikacija (Verification) je naučni postupak koji se koristi za proveru pretpostavki i hipoteza od kojih se pošlo u naučno istraživanje. Provera pretpostavki i hipoteza se vrši uporeñivanjem rezultata dobijenih naučnim istraživanjem sa stvarnošću, odnosno sa empiričkim stanjem pojave koja je predmet analize. (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner i Douglas D. Purvis, op. cit., ) Najpouzdanije sredstvo za proveravanje pretpostavki i hipoteza je eksperiment (opit, test). Ako se izvedeni zaključci potvrde, hipoteza postaje teorija ili, ukoliko je opšteusvojena, zakon; ako se, pak, zaključci ne potvrde, mora se praviti i proveravati nova hipoteza. Od Kopernika do Ajnštajna, sva velika otkrića su išla tim putem. (Sava Obradović, op. cit., 9.) 1.5. Predviñanja Teorijska predviñanja (Predictions, Projections) su uslovni iskazi, izvedeni primenom doslednog teorijskog postupka, a koji se izražavaju u obliku: ako učiniš to, desiće se to i to. 94

95 Na primer, ako kompanija maksimira svoj profit, i ako se druge pretpostavke i hipoteze pokažu tačnim, porast stope korporativne takse prouzrokovaće smanjenje sume investicija koju ta kompanija izdvaja za izgradnju nove fabrike i nabavku opreme. Predviñanja su, u stvari, dedukcija pretpostavki. Predviñanje u ekonomiji je u znatnoj meri otežano zato što su ekonomske pojave same po sebi kompleksne i kontroverzne, pa neretko i nepredvidive. 2. MARGINALNA ANALIZA Marginalna analiza (Marginal Analysis) se često koristi za predviñanje ili evaluaciju ekonomskih odluka. U marginalnoj analizi poseban značaj imaju rezultati poreñenja odnosa izmeñu marginalnih troškova (Marginal Costs) i marginalne koristi (Marginal Benefits), kao i rezultati funkcionalnih odnosa izmeñu varijabila, odnosno kada promena jedne varijabile utiče na promenu druge varijabile. Ukoliko se, na primer, satnica rudara poveća sa 10 na 12 evra, marginalna promena satnice je 2 evra. Ako rudar radi 40 časova nedeljlno, njegova nedeljna zarada povećaće se sa 400 na 480 evra, a marginalno povećanje zarade iznosi 80 evra. U marginalnoj analizi je od posebne važnosti praviti razliku izmeñu marginalnog, totalnog i prosečnog iznosa Marginalni iznos Sve što se dodaje ili oduzima od totalnog iznosa neke varijabile je marginalni iznos (Marginal Amonut). 2.2.Totalni iznos Totalni iznos (Total Amount) neke varijabile je njena ukupnost, bez obzira na to kako se meri ili izražava Prosečni iznos Prosečni iznos (Average Amount) je totalni iznos podeljen sa brojem jedinica. 95

96 Na primer, student u toku godine je 25 puta bio u bioskopu i svaku ulaznicu platio po 4 evra. Totalni iznos potrošen na gledanje filmova iznosi 100 evra. Prosečni iznos je 4 evra (100/25 = 4). Marginalni trošak je takoñe 4 evra (cena poslednje bioskopske ulaznice). Totalni iznos je uvek zbir marginalnih iznosa - 25 filmova po ceni od 4 evra po filmu iznosi 100 evra. Pretpostavimo da student želi još jednom da ode u bioskop i konstatuje da je cena ulaznice povećana sa 4 na 5 evra. U tom slučaju marginalni trošak (za 26. film) je 5 evra. Novi totalni iznos je 105 evra. Novi prosečni trošak je 4,04 evra (105/26 = 4,04). Ovi podaci pokazuju da povećanje marginalnog troška prouzrokuje povećanje prosečnog troška. Kad god je marginalni iznos veći od datog prosečnog iznosa, novi prosečan iznos povećava se u srazmeri sa povećanjem marginalnog iznosa. 3. STATISTIČKA ANALIZA Statistička analiza predstavlja skup statističkih i matematičko - statističkih metoda i postupaka kojima se istražuju masovne pojave radi otkrivanja zakonitosti koje njima vladaju. Statistička analiza je jedno od najpouzdanijih sredstava za merenje varijabila, bez obzira na oblik ispoljavanja (količina, vrednost i dr.), za izražavanje odnosa izmeñu njih, za donošenje odluke o izboru izmeñu alternativa, za izbor mogućih pretpostavki, za testiranje hipoteza o meñusobnoj povezanosti dve ili više varijabila ili pojava, za ocenjivanje numeričkih vrednosti funkcija kojima se one izražavaju, kao i za verifikovanje rezultata naučnog istraživanja, uporeñivanjem pretpostavljenog i stvarnog (empiričkog) stanja stvari date pojave koja je predmet analize. U statističkoj analizi se najčešće koriste numerički podaci o nekoj pojavi (varijabili), tabele, grafikoni i kartogrami za prikazivanje varijabila, relativni brojevi (strukture, lančani, bazični i skupni indeksi), srednje vrednosti (aritmetička sredina, geometrijska sredina, harmonijska sredina, medijana, modus), mere disperzije (opseg i dr.), analize vremenskih serija (linearni trend, eksponencijalni trend i dr.), reprezentativne metode (skupovi i uzorci), regresione analize (kovarijansa, regresija i regresione jednačine, korelacija), koeficijenti determinacije, računi verovatnoće, ekonometrijski modeli (input - -autput analiza meñusobnih odnosa privrednih delatnosti, modeli mrežnog planiranja i dr.). 96

97 U naučnoj analizi ekonomskih i drugih pojava najčešću praktičnu primenu imaju, pored ostalih, sledeći osnovni statistički instrumenti i postupci: 3.1. Statistička tabela Statistička tabela je sistematski pregled numeričkih podataka o karakteristikama neke pojave koja je predmet posmatranja i analize. Statistička tabela se konstruiše ukrštanjem horizontalnih i vertikalnih linija, čime se stvaraju horizontalni redovi i vertikalne kolone (stupci). Elementi tabele su naslov, tekstualni i numerički deo. U naslovu, koji se uvek nalazi iznad tabele, precizno se definiše statistički skup, odnosno predmet tabelarnog predstavljanja. Statistički skup predstavljaju, na primer, studenti jednog fakulteta, redovni sudovi u jednoj državi, i dr. Tekstualni deo tabele se sastoji od zaglavlja tabele i pretkolone tabele. Prvi horizontalni red tabele predstavlja zaglavlje tabele. Prva vertikalna kolona tabele predstavlja pretkolonu tabele. Numerički deo tabele se sastoji od polja tabele u koja se unose podaci o datom skupu. Tabela 1. Sudovi u Srbiji Statistička tabela Sudovi u Srbiji VRSTE SUDOVA BROJ SUDOVA Redovni 169 Vrhovni 1 Okružni 30 Opštinski 138 Trgovinski 17 UKUPNO 186 Izvor: Statistički godiišnjak Srbije 2005., Republički zavod za statistiku, Beograd, 2005., str

98 3.2. Grafik Relacije izmeñu varijabila mogu se prikazivati i pomoću crteža - grafikona, odnosno grafičkih dijagrama. Grafikoni imaju široku primenu u statističkoj analizi, jer se veruje da slika vredi hiljadu reči. Grafikoni mogu biti linijski, površinski i kartogrami. Kod linijskog grafikona, na horizontalnoj osi koordinacionog sistema predstavlja se jedna varijabila, na vertikalnoj osi druga varijabila, a u kvadrantu funkcionalni odnos izmeñu tih varijabila. Tako, na primer, odnos izmeñu zarade rudara i broja radnih časova u nedelji može se grafički predstaviti na sledeći način: (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., 49.) Grafik 1. Zarada i radni časovi Površinski grafikon ili grafikon uporeñenja može se prikazati na sledeći način: 98

99 Grafik 2. Površinski grafik - grafik uporeñenja Članstvo u IMF (Broj zemalja) Izvor: Statističke pojave mogu se prikazivati i korišćenjem kruga. Grafik 3. Uvoz robe po namjenama u Srbiji Uvoz robe po namenama u Srbiji Izvor: Republički zavod za statistiku Srbije. 99

100 3.3. Struktura Struktura (S) statističke celine (skupa) utvrñuje se uporeñenjem dela statističke celine (c) sa statističkom celinom (C). c S = C Struktura statističkog skupa izražava se u procentima (ili promilima) i koeficijentima. Tabela 2. Redovni sudovi u Srbiji Struktura Redovni sudovi u Srbiji Vrste sudova Broj sudova Struktura (procenti) Struktura (keficijenti) Ukupno ,00 1,00 Vrhovni 1 0,59 0,01 Okružni 30 17,75 0,17 Opštinski ,66 0,82 Izvor: Statistički godiišnjak Srbije 2005., op. cit., str U strukturi redovnih sudova Srbije opštinski sudovi, na primer, učestvuju sa 81,66%: X 100 = 81,66 odnosno, opštinski sudovi učestvuju u strukturi redovnih sudova sa koeficijentom 0,82. Procenat se pretvara u koeficijent deljenjem procenta sa 100. Keficijent se pretvara u procenat množenjem koeficijenta sa

101 3.4. Indeksi Indeksi su relativni brojevi koji se koriste u ispitivanju dinamike, smera i intenziteta (razvoja) neke pojave u vremenu ili prostoru. Postoje bazni, lančani i skupni indeksi Bazni indeks Bazni indeks (indeks sa stalnom bazom) se izračunava tako što se u datoj statističkoj seriji izabere jedna frekvencija za bazu, prema kojoj se uporeñuju ostale frekvencije serije, a dobijeni rezultat pomnoži sa 100. Ako se frekvencije u statističkoj seriji označe sa X1, X2, X3, X4... Xn, a frekvencija X1 izabere za bazu, algebarski izraz za izračunavanje baznih indeksa biće: X2 X3 X4 I =, I =, I = -, itd. X1 X1 X1 Tabela 3. Bazni indeksi Bazni indeksi Punoletna osuñena lica prema krivičnim sankcijama u Srbiji Godina Ukupno Indeks 1999.* (baza) 100, , , ,14 * Od 1999 bez podataka za Kosovo i Metohiju Izvor: Isto, str U tabeli je broj osuñenih lica 1999 uzet za bazu ( = 100) i prema njoj uporeñivan broj osuñenih lica u narednim godinama. Iz tabele se, pored ostalog, vidi da je broj osuñenih lica prema krivičnim sankcijama 2000 bio niži za 0,05% (indeks 99,95) u odnosu na godinu, a da je broj osuñenih lica 2002 bio za 0,86% niži (indeks 99,14) nego

102 Za bazu se može odabrati bilo koja frekvencija u statističkoj seriji, zavisno od potrebe statističkog uporeñivanja Lančani indeks Lančani ili verižni indeks (indeks sa promenljivom bazom) izračunava se tako što se svaki elemenat vremenske serije podeli sa prethodnim elementom, a dobijeni rezultat pomnoži sa 100. Algebarski izraz za izračunavanje lančanih indeksa je: X2 X3 X4 I = -, I = -, I = -, itd X1 X2 X3 Tabela 4. Lančani indeksi Lančani indeksi Punoletna osuñena lica prema krivičnim sankcijama u Srbiji Godina Ukupno Indeks 1999.* , , , ,53 * Od 1999 bez podataka za Kosovo i Metohiju Izvor: isto. Lančani indeksi pokazuju dinamiku promena jedne pojave iz jednog u drugi vremenski interval, odnosno, u našem primeru, iz godine u godinu. Iz tabele se, pored ostalog, vidi da je broj punoletnih osuñenih lica prema krivičnim prijavama 2002 bio za 1,53% viši nego prethodne godine, odnosno da je 2001 bio viši 2,30 procentnih poena nego Skupni indeks Skupnim indeksima se meri dinamika promena grupe pojava u vremenu ili prostoru. Postoje skupni indeksi proizvedenih količina dobara, prodaje, uvoza, izvoza, cena, troškova života, produktivnosti i dr. 102

103 3.5. Proseci Statistički skupovi su uvek komponovani od većeg ili manjeg broja elemenata (obeležja). Što je statistički skup veći, to je teže pratiti vrednosti njegovih sastavnih elemenata. Zato se pristupa nalaženju (izračunavanju) proseka (srednjih vrednosti). Prosek je srednja vrednost koja se nalazi izmeñu najmanje i najveće veličine elementa datog statističkog skupa. Izračunavanjem proseka se uopštava prestava o datom statističkom skupu. Meñutim, svako uopštavanje prikriva pravu sliku pojave (skupa) koja je predmet statističkog posmatranja i istraživanja. Postoji više mogućnosti izračunavanja srednjih vrednosti Aritmetička sredina Aritmetička sredina (Arithmetic Mean) izravnava apsolutne razlike (varijacije) izmeñu podataka datog statističkog skupa, odnosno statističke serije. Aritmetička sredina se izračunava sabiranjem svih numeričkih vrednosti elemenata statističkog skupa, pa se zatim dobijeni zbir (total) podeli sa brojem elemenata tog skupa. Tabela 5. Aritmetička sredina Zaposleni u stanicama policije grada A Stanica policije Broj zaposlenih Prosečan broj zaposlenih u stanicama grada A, odnosno aritmetička sredina (X), izračunava se na sledeći način: 103

104 X= = = 23 zaposlenih. 5 5 Dakle, prosečan broj zaposlenih u stanicama policije grada A je 23. To je aritmetička sredina. Matematički izraz aritmetičke sredine je: x1 + x2 +x3 +...xn ΣX X= ili kraće N N Geometrijska sredina Geometrijska sredina (Geometric Mean) se izračunava kada se iz proizvoda N podataka izvuče N-ti koren. Tako, na primer, za numeričke vrednosti 2, 4 i 8, geometrijska sredina biće 4, pošto treći koren iz proizvoda 64 (2 x 4 x 8) iznosi 4. Matematički izraz geometrijske sredine je: n n G = x1. x2. x3... xn ili kraće x (Kao znak za množenje obično se koristi grčko slovo ) Harmonijska sredina Harmonijska sredina (Harmonic Mean) je recipročna vrednost aritmetičke sredine izračunate iz recipročnih vrednosti za koje se sredina izračunava. 104

105 Tabela 6. Harmonijska sredina Proizvodnja pšenice u SR Jugoslaviji Godina Požnjevena površina, hilj. ha (S) Proizvodnja, hilj. tona (P) Prinos po ha, tona Y (P/S) , , , , ,99 Ukupno Izvor: Statistički godišnjak SRJ 2002, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 2003., str HM = = 3,17 tona po hektaru Dakle, prosečan prinos pšenice u SR Jugoslaviji u periodu bio je 3,17 tona po hektaru. To je harmonijska sredina (HM) Medijana Arimetnička sredina ima neke nedostatke koji joj ponekad osporavaju reprezentativnost. Zato se pri izračunavanju srednje vrednosti, pored ostalog, koristi i medijana (Median). Medijana je poziciona srednja vrednost obeležja datog statističkog skupa, odnosno statističke serije. Ona deli statistički skup na dva jednaka dela. Nalazi se izmeñu dve središnje vrednosti numeričkog obeležja. Ako je u statističkoj seriji broj članova neparan, medijana je centralna vrednost obeležja. Poreñamo, pimera radi, 5 vrednosti numeričkog obeležja po veličini: 105

106 Tabela 7. Odreñivanje medijane - neparni brojevi Središnja vrednost numeričkog obeležja je treća po redu - broj 12: to je medijana. Dve vrednosti numeričkog obeležja (3 i 9) manje su od 12, a dve veličine (18 i 48) veće su od 12. Ako je u statističkoj seriji paran broj članova, tada ne postoji središnji element. Sredina je izmeñu dva središnja elementa. Poreñajmo, primera radi, 8 vrednosti numeričkog obeležja po veličini: Tabela 8. Odreñivanje medijane - parni brojevi Redni broj obeležja Položaj medijane Obeležje Medijana Broj koji se nalazi izmeñu brojeva 14 i 22 je medijana (M). Koji je to broj? To je aritmetička sredina ta dva broja: M = = Medijana je broj

107 Medijana je srednja vrednost po svom položaju u statističkoj seriji, a ne izračunata srednja vrednost, kao kod aritmetičke i harmonijske sredine Modus Najčešća ili najuočljivija vrednost numeričkog obeležja (varijabile) je modus (Mode). Modus je, u stvari, srednja vrednost numeričkog obeležja, odreñena pozicijom najviše frekvencije: Tabela 9. Modus Distribucija studenata prve godine Saobraćajnog fakulteta prema ocenama na testu Ocena Broj studenata Iz tabele se vidi da je najčešća ocena na testu 10. To je modus Opseg Opseg ili raspon (Scope) varijacije (R) je razlika izmeñu najveće (Xmax) i najmanje (Xmin) vrednosti numeričkog obeležja, što ilustruje sledeća tabela (hipotetični podaci). 107

108 Tabela 10. Opseg Osuñeni prema godinama zatvora u regionu X Godine zatvora Broj osuñenih Ukupno 9 R = 10-1 = 9 Opseg je, dakle, 9 godina zatvora. Algebarski izraz opsega je: R = Xmax - Xmin. Opseg je jednostavna mera disperzije, koja veoma grubo informiše o disperziji numeričkog obeležja Trend Trend (Trend) izražava opštu ili zakonomernu tendenciju kretanja date varijabile u dugoročnom vremenskom razdoblju, odnosno izražava njenu dugoročnu putanju oko koje mogu da se pojavljuju kratkoročne fluktuacije. Trend se naziva i dinamička srednja vrednost. Ekstrapolacijom trenda se predviñaju buduća kretanja neke pojave. (Više o statističkom metodu analize vidi knjigu Gordane Ajduković, Poslovna statistika, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Beograd, 2003.) 108

109 Grafik 4. Očekivana dužina života u Velikoj Britaniji Izvor: Na grafikonu su uočljivi sledeći trendovi: 1) očekivana dužina života žena i muškaraca (Life Expectancy) u Velikoj Britaniji kontinuirano se povećavala od do 2001; 2) u tom periodu životni vek žena bio je duži od muškaraca; i 3) ta dva trenda će karakterisati i period od do Progresije Aritmetička progresija Aritmetička progresija (Arithmetic Progression) se izražava kao niz brojeva: 2, 4, 6, 8, 10, itd., odnosno, algebarski izraženo: x1 = a, x2 = a + b, x3 = a + 2b Xn = a + (N 1)b Geometrijska progresija Geometrijska progresija (Geometric Progression) se izražava kao niz brojeva: 1, 2, 4, 8, 16, 32, itd., odnosno, algebarski izraženo: a. ar. ar2. ar3...arn. 109

110 4. Analiza i sinteza Svako naučno istraživanje mora se zasnivati na analizi i sintezi, mora da koristi analitički i sintetički metod, dva meñusobno suprotstavljena metoda, ali koji jedan drugog ne isključuju nego dopunjuju Analitički metod Analiza je metodološki postupak kojim se jedna složena pojava raščlanjava na sastavne delove radi njihovog posebnog posmatranja i istraživanja. Analitički metod se koristi za rastavljanje neke kompleksne pojave na sastavne delove (elemente) u cilju njihovog posebnog posmatranja i analiziranja. Naučno objašnjenje sastavnih delova (elemenata) neke složene ekonomske pojave uslov je za razumevanje ekonomske pojave u njenoj celovitosti. Statističko-matematička aparatura je sastavni deo analitičkog metoda Sintetički metod Sinteza je metodološki postupak sastavljanja (konstruisanja) celine neke složene pojave iz delova (elemenata) koji su bili predmet naučnog posmatranja i istraživanja. Sintetički metod se koristi za izvoñenje opštih karakteristika neke složene ekonomske pojave, polazeći od pojedinačnih svojstava njenih sastavnih elemenata. U praktičnoj primeni sintetičkog metoda, u izvoñenju sinteteze, poseban značaj ima uočavanje razlike izmeñu bitnih i nebitnih, glavnih i sporednih, opštih i posebnih karakteristika elemenata složene pojave koja je predmet naučnog istraživanja. 110

111 5. INDUKCIJA I DEDUKCIJA 5.1. Induktivni metod Induktivni metod se koristi za uopštavanje predstave o datoj pojavi koja je predmet naučnog istraživanja, izvoñenjem naučnog suda polazeći od pojedinačnog ka opštem, apstrahovanjem individualnih i uopštavajem zajedničkih karakteristika te pojave. Na primer, kamen, olovo, hartija, perje i drugi predmeti meñusobno se bitno razlikuju. Meñutim, svi ti predmeti imaju i jednu zajedničku, opštu karakteristiku. To je težina. Do takvog opšteg svojstva tih predmeta došlo se apstrahovanjem njihovih individualnih svojstava. Induktivno rezonovanje znači uopštavanje činjenica i odnosa, pri čemu se apstrahuju individualne osobine, da bi se imale u vidu samo zajedničke. (Sava Obradović, op. cit., 7.) 5.2. Deduktivni metod Deduktivni metod se koristi za istraživanje neke pojave polazeći od njenog opšteg karaktera ka njenim pojedinačnim svojstvima. Deduktivno rezonovanje znači logično izvoñenje zaključaka iz izvesnih postavki (premisa) koje smatramo istinitim. Drugim rečima, mi deduciramo kad iznalazimo šta mora biti ako je nešto drugo istinito. Najvažniji oblik dedukcije je silogizam, koji se sastoji iz tri suda, i to iz jedne opšte postavke (gornje premise), jedne opšte ili posebne postavke koja stoji u vezi sa prvom (donja premisa) i jednog zaključka. Na primer, sva tela su teška, vazduh je telo, dakle, vazduh je težak. (Isto.) Na osnovu deduktivnog metoda može se, na primer, doći do informacija o tome koliko je koji faktor doprineo porastu industrijske proizvodnje (produktivnost rada, korišćenje kapaciteta, nove investicije i sl.), polazeći od ostvarenog nivoa industrijske proizvodnje u datom periodu i njenog uticaja na opšti privredni rast. 111

112 6. KOMPARATIVNI METOD Komparativni metod se koristi za istraživanje neke ekonomske pojave ili ekonomske mere njihovim uporeñenjem sa takvim pojavama ili merama u drugim privrednim sredinama. Na primer, kako i koliko državne premije podstiču poljoprivrednu proizvodnju u jednoj ili drugoj zemlji ili ekonomskoj grupaciji. Ili, zašto je cena proizvoda istog kvaliteta u jednoj zemlji viša ili niža nego u nekoj drugoj zemlji. Komparativni metod ima posebnu vrednost u ocenjivanju ekonomske efikasnosti privrednih sistema i mera makroekonomske politike pojedinih zemalja, u traženju odgovora na pitanje zašto ista ekonomska mera ne daje iste efekte u svakoj pojedinačnoj zemlji, zašto jedinica investiranog kapitala (recimo, jedan dolar) donosi više profita u jednoj nego u drugoj zemlji, i tome slično. 7. ISTORIJSKI METOD Istorijski metod se koristi za istraživanje neke pojave njenim uporeñenjem sa istom takvom pojavom u nekom prethodnom vremenskom periodu. Na primer, zašto je nezaposlenost ili inflacija sada viša ili niža nego pre 10 ili 20 godina. 8. BILANSNI METOD Bilansni metod se koristi pri obračunu makroekonomskih agregata (društveni bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak i dr.) i mikroekonomskih agregata (ukupan prihod, dobit i dr.), primenom odgovarajućih knjigovodstvenih i matematiziranih tehnika (input i autput analiza), posmatranjem svakog vrednosnog rezultata sa stanovišta ostvarenih prihoda i rashoda, aktive i pasive, dugovanja i potraživanja, uvoza i izvoza, ulaza i izlaza faktora proizvodnje u privrednoj aktivnosti ekonomskih subjekata (preduzeća, domaćinstva) i države u privredi datog društva. 9. MULTIVARIJANTNA ANALIZA Mutivarijantna analiza se koristi za objašnjenje jedne pojave nekom drugom pojavom, i kad izmeñu tih pojava ne postoji logična veza. To ilustruju sledeća tri primera. 112

113 (1) Na osnovu podataka o prisustvu roda na datom području, može se izvesti dosta pouzdan zaključak o nivou i tempu priraštaja stanovništva na tom području. Ruralna, industrijski i ekonomski nerazvijena područja, bogata rodama, imaju, po pravilu, visoku stopu prirodnog priraštaja stanovništva. Obrnuto, urbana, industrijski i ekonomski razvijena područja, u kojima rode praktično i ne postoje, imaju relativno nisku stopu prirodnog priraštaja stanovništva. Naravno, izmeñu broja roda i broja roñene dece u nekom regionu ne postoji nikakva logička veza. Ipak, u narodu se odnekuda zadržala izreka da rode donose bebe, koja se često, u šali, deci saopštava, u objašnjenju dolaska beba na svet. (2) Veća količina sitnog kovanog novca u opticaju u datoj zemlji pokazatelj je, po pravilu, i veće inflacije u toj zemlji. I obrnuto. Manja količina sitnog kovanog novca u opticaju pokazatelj je niže inflacije. Meñutim, sitan kovani novac u opticaju, sam po sebi, ne spada u faktore koji utiču na porast ili pad opšteg nivoa cena dobara i usluga. (3) Evropske zemlje u kojima živi i radi veći broj Afrikanaca imaju, po pravilu, viši GDP per kapita u odnosu na evropske zemlje u kojima živi i radi manji broj Afrikanaca. Naime, stanovnici Afrike, zbog opšte ekonomske situacije u kojoj se taj kontinent nalazi, po pravilu fluktuiraju, kad je god to moguće, prema industrijski najrazvijenijim zemljama, odnosno zemljama sa visokm životnim standardom. 113

114 PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je cilj ekonomske analize? 2. Šta je ekonomska teorija? 3. Šta su varijabile? 4. Šta su pretpostavke? 5. Šta je klauzula ceteris paribus? 6. Šta su hipoteze? 7. Šta su predviñanja? 8. Šta je verifikacija? 9. Šta je marginalna analiza? 10. Šta je marginalni, prosečni i totalni iznos? 11. Šta je statistička analiza? 12. Šta su tabele? 13. Šta su grafikoni? 14. Šta je struktura i kako se izračunava? 15. Kako se koeficijenat pretvara u procenat? 16. Šta su indeksi? 17. Šta su bazni indeksi i kako se izračunavaju? 18. Šta su lančani indeksi i kako se izračunavaju? 19. Šta su skupni indeksi? 20. Šta su srednje vrednosti (proseci)? 21. Šta je aritmetička sredina i kako se izračunava? 22. Šta je harmonijska sredina i kako se izračunava? 23. Šta je geometrijska sredina i kako se izračunava? 24. Šta je medijana i kako se izračunava? 25. Šta je modus i kako se izračunava? 26. Šta je opseg i kako se izračunava? 27. Šta je trend? 28. Šta je aritmetička progresija i kako se izražava? 29. Šta je geometrijska progresija i kako se izražava? 30. Šta je analiza - analitički metod? 31. Šta je sinteza - sintetički metod? 32. Šta je indukcija - induktivni metod? 33. Šta je dedukcija - deduktivni metod? 34. Šta je komparativni metod? 35. Šta je istorijski metod? 36. Šta je bilansni metod? 37. Šta je multivarijantna analiza? 114

115 IV EKONOMSKI SISTEMI Najvažnija stvar na svetu nije gde smo, već u kojem pravcu idemo O.W Holmes 115

116 EKONOMSKI SISTEMI 1. ŠTA JE EKONOMSKI SISTEM? U fokusu Economics -a i ekonomske nauke uopšte, nalaze se i ekonomski sistemi kroz koje se izražava i odvija privredni život u datom društvu. Ekonomski sistemi mogu biti različiti, zavisno od toga kako su kombinovani elementi iz kojih se sastoje. Ekonomski sistemi predstavljaju kombinaciju institucija koje pojedinačna društva uspostavljaju, razvijaju i koriste u rešavanju makroekonomskih problema i nalaženju odgovora na mikroekonomska pitanja u procesu reprodukcije (proizvodnje, razmene, raspodele i potrošnje). 2. INSTITUCIJE EKONOMSKOG SISTEMA Institucije ekonomskog sistema su: (1) ekonomski mehanizmi organizovanja privredne aktivnosti; (2) vlasništvo (svojina) nad resursima (faktorima) i rezultatima proizvodnje Ekonomski mehanizmi Ekonomski mehanizmi su tržište i plan. Ekonomski sistemi mogu biti zasnovani na jednom ili na drugom mehanizmu (tržištu ili planu) ili na njihovoj odgovarajućoj kombinaciji Funkcija tržišta Tržište označava ukupnost tražnje i ponude dobara i usluga, meñusobne odnose tražnje i ponude, ugovorne odnose izmeñu kupaca i prodavaca u procesu razmene (kupovine i prodaje) dobara i usluga, kao i povezivanje proizvodnje i potrošnje u proces ukupne reprodukcije na osnovu autonomnih odlika ekonomskih subjekata o tome šta proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi. 116

117 Funkcija plana Plan označava takve odnose u datom društvu gde država koordinira mikroekonomske odluke ekonomskih subjekata o tome šta proizvoditi, kako proizvoditi i za koga proizvoditi, i donosi ključne odluke o najvažnijim makroekonomskim agregatima i varijabilama (društveni proizvod, stopa nezaposlenosti, stopa inflacije) Vlasništvo Vlasništvo nad faktorima i rezultatima proizvodnje se izražava u odgovarajućem svojinskom obliku. Dva dominantna svojinska oblika su: 1) privatna svojina; 2) kolektivna svojina (državna i društvena svojina). Ekonomski sistemi mogu biti organizovani na bazi jednog ili drugog svojinskog oblika, ili na njihovoj odgovarajućoj kombinaciji Privatna svojina Privatna svojina predstavlja apsolutnu vlast (pravo svojine) ekonomskog subjekta (titulara svojine) nad resursima (faktorima) i rezultatima proizvodnje (stvarima) koja mu omogućava da samostalno donosi poslovne odluke u vezi sa njihovom produktivnom upotrebom. Pravo svojine sastoji se iz tri kompleksa ovlašćenja: držanje (posedovanje) stvari, korišćenje stvari i raspolaganje stvarima. Držanje stvari ovlašćuje titulara svojine da donosi odluke koje se odnose na neposrednu upotrebu stvari, odnosno neposredno upravljanje stvarima. Korišćenje stvari ovlašćuje titulara svojine da prisvaja rezultate njihove produktivne upotrebe, kao što su ostvareni profit, kamata, renta i dividenda. Raspolaganje stvarima ovlašćuje titulara da otuñi pravo svojine nad stvarima koje poseduje da ih proda ili pokloni. Privatna svojina je glavni postulat tržišne ekonomije. Ona sama po sebi, automatski i unapred, ne obezbeñuje ekonomsku racionalnost u poslovanju preduzeća. Privatna svojina + dobar menadžment = dobit u poslovanju. Privatna svojina + loš menadžment = gubitak u poslovanju. 117

118 Privatna svojina, više nego bilo koji drugi svojinski oblik, omogućava da se u preduzeću organizuje efikasan menadžment, sposoban da stvara dobit i da ga maksimizira Kolektivna svojina Kolektivna svojina se javlja u obliku državne i društvene svojine. Državna svojina Državna svojina je oblik kolektivne svojine u kojem je država pravni titular (vlasnik) resursa (faktora) i rezultata proizvodnje. Državna svojina bila je dominantan oblik svojine u bivšem SSSR - u i drugim socijalističkim zemljama sovjetskog lagera. Društvena svojina U našoj zemlji, izuzimajući kratki period posle Drugog svetskog rata, dominantni svojinski oblik bila je društvena svojina. Ona je, meñutim, još prisutna u našoj privrednoj i društvenoj stvarnosti, ali samo do završetka tranzicionog procesa prelaska na privatnu svojinu i tržišnu privredu. Isto tako, u našoj zemlji egzistira i državna svojina, postoje preduzeća koja se nalaze u tom svojinskom režimu. U ekonomskoj i pravnoj nauci pojam društvene svojine nikad nije bio jasno odreñen. Ona je više odreñivana negativno nego pozitivno, šta nije i šta ne sme da bude, a ne šta stvarno jeste. Društvena svojina je u ustavno-pravnom smislu definisana kao svačija i ničija svojina, da ona nije pravo svojine, da niko ne može ni po kom prav-no - svojinskom osnovu da prisvaja proizvode društvenog rada, da se ona na takvoj osnovi mora reprodukovati i tome slično. U teorijskom smislu društvena svojina je interpretirana i kao nesvojina, odnosno kao negacija svojine. Titulara društvene svojine nije bilo moguće definisati na jasan i konkretan način. Zato je ona u stvarnosti pretvarana u formalizam i neodgovornost, i zbog toga nije mogla da posluži kao poluga za izgradnju efikasnog ekonomskog sistema. 118

119 2.3. Meñuzavisnost tržišta, plana i svojine U stvarnosti, ekonomski mehanizmi (tržište i plan) i vlasništvo su najčešće meñusobno povezani u odreñivanju karaktera datog ekonomskog sistema u nekoj zemlji. Zavisno od odnosa prema tržištu i planu, a zavisno i od toga koji je svojinski oblik preovlañujući u privrednom organizovanju društva, moguće su različite klasifikacije ekonomskih sistema, odnosno privreda. Savremeni kapitalistički ekonomski sistemi su zasnovani na mehanizmu tržišta i privatnoj svojini kao dominantnom obliku vlasništva. Ti sistemi, takoñe, koriste, na odogovarajući način, i mehanizam plana i planiranja, kao i državnu svojinu kao oblik vlasništva. Bivši socijalistički ekonomski sistemi su se zasnivali na mehanizmu plana i planiranja, kao i na državnoj svojini (etatistički socijalizam), odnosno društvenoj svojini (samoupravni socijalizam) nad faktorima i rezultatima proizvodnje. U tim sistemima bili su prisutni, u nerazvijenom obliku, i tragovi tržišnog mehanizma i privatnog vlasništva, uglavnom u obliku lične (individualne) i zadružne svojine (na primer, kolhozi u bivšem SSSR-u ili posleratne seljačke radne zadruge u našoj zemlji). 3. ŠTA JE PRIVATIZACIJA? Privatizacija je proces pretvaranja državne (javne) i društvene svojine u privatnu svojinu. Privatizacija nije sama sebi cilj. Ona je nužna da bi se stvorili uslovi za uspostavljanje efikasnijeg poslovanja koje se materalizuje u većoj dobiti (profitu). Sa padom socijalizma kao svetskog sistema, krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, u bivšim socijalističkim zemljama, kakva je bila i naša zemlja, počeo je proces tranzicije podržavljene ili podruštvljene ekonomije u tržišnu ekonomiju, transformacije državnog (javnog) ili društvenog sektora privrede u privatni sektor privrede, odnosno pretvaranja državnih (javnih) i društvenih preduzeća u privatna preduzeća. Proces privatizacije vezuje se i za pojam tranzicija kojim su obuhvaćeni procesi preko kojih postsocijalističke zemlje teže bržem razvoju na principima savremenog tržišneg privreñivanja. 119

120 Proces privatizacije je karakterističan ne samo za bivše socijalističke zemlje nego i za zemlje u razvoju, pa i za zemlje sa razvijenom tržišnom ekonomijom, u kojima je stvaran i stvoren državni privredni sektor mimo tržišne logike, pod uticajem različitih istorijskih, političkih i ideoloških okolnosti. Razvoj preduzeća u privatnom sektoru je uslov uspešnog funkcionisanja tržišta i ključna karika tranzicione politike i sprovoñenja reformi u privredi i društvu Značaj privatne svojine i privatne inicijative Osnovu razvoja privatnog sektora čine privatna svojina i privatna inicijativa vlasnika preduzeća. Privatna svojina i privatna inicijativa su generatori ekonomskog napretka i društvenog blagostanja. Nema te državne pameti, državne organizacije rada i državnog plana koji mogu uspešno da zamene autohtonu motivacionu energiju privatne inicijative u obavljanju privredne aktivnosti. Ograničavanje slobode privatnog sektora, suzbijanje privatne inicijative, potiskivanje ili gušenje lične motivisanosti pojedinaca u radu i stvaralaštvu i gušenje preduzetničkog duha, proizvodi samo negativne efekte u privrednom i društvenom razvoju. To je potvrdila dosadašnja praksa privrednog razvoja širom sveta, posebno iskustvo svih bivših socijalističkih zemalja. Postoje dva opšta metoda razvoja privatnog sektora: Prvo, podsticanje razvoja postojećeg privatnog sektora, autohtonog i onog već stvorenog u dosadašnjim procesima privatizacije državnih i društvenih preduzeća; Drugo, stimulisanje procesa privatizacije u preduzećima koja se još nalaze u režimu državne (javne) ili društvene svojine Podsticanje razvoja privatnih preduzeća Privredni razvoj svake savremene tržišne privrede primarno zavisi od razvijenosti i efikasnosti privatnog sektora privrede. Privredni sistem i makroekonomske politike svake države moraju biti u funkciji ostvarivanja tog cilja. 120

121 Državi stoje na raspolaganju brojne neposredne i posredne ekonomske i druge mere kojima može odlučujuće da utiče na brži razvoj autohtonog privatnog sektora, posebno privatnih preduzeća koja su stvorena kroz proces privatizacije. Pre svega, država treba da stvara prostor za najveću moguću slobodu privatnih preduzeća, za razmah privatne inicijative i preduzetničkog duha, da kreira stimulativno poslovno okruženje, da garantuje maksimalnu pravnu sigurnost u poslovanju, da eliminiše svako nepotrebno administrativno uplitanje u privrednu aktivnost privatnih preduzeća. Bitan uslov uspešnog razvoja postojećeg privatnog sektora, autohtonog i novostvorenog, jesu nove investicije, privlačenje domaćih i stranih in-vesticionih sredstava i njihovo ulaganje u privatni sektor privrede pod najpovoljnijim kreditnim uslovima. Privatnu privrednu aktivnost država može direktno da podstiče i davanjem odgovarajućih dotacija, subvencija, regresa, kompenzacija, refakcija, i slično, privatnim preduzećima. Isto tako, raznim posrednim merama, kao što su mere monetarne i kreditne politike ( jeftini razvojni krediti), fiskalne politike (poreske olakšice) i spoljnotrgovinske politike (stimulativni uvozni režim), država može izuzetno efikasno da podstiče razvoj privatnog sektora privrede i privatne privredne aktivnosti. Sličnu podsticajnu ulogu u tom pogledu mogu da imaju i brojne druge makroekonomske politike države. Neke zemlje u tranziciji posebnu pažnju posvećuju konsolidovanju i bržem razvoju novonastalih privatnih preduzeća u tzv. postprivatizacionoj fazi njihovog razvoja. Rumunija je, na primer, stvorila postprivatizacioni fond iz kojeg ekonomski i organizaciono podstiče brži razvoj privatnih preduzeća, stvorenih kroz procese privatizacije tokom proteklih godina tranzicije ka tržišnoj ekonomiji Ubrzana privatizacija društvenih i državnih preduzeća Drugi značajan pravac razvoja privatnog sektora privrede je transformisanje postojećeg društvenog kapitala iz režima društvene i državne svojine u privatnu svojinu. Sva dosadašnja iskustva najrazvijenijih zemalja sveta ukazuju na to da se kapitalom u privatnoj svojini, u uslovima tržišne privrede, može najefikasnije privreñivati i ostvarivati zadovoljavajući ekonomski prinosi. 121

122 S druge strane, kapitalom u državnoj i društvenoj svojini se ne može ekonomski racionalno privreñivati. Po pravilu, jedinca kapitala u državnoj svojini odbacuje niži dohodni prinos nego jedinica kapitala u privatnoj svojini. Sledstveno tome, privatna svojina je ekonomski najracionalniji oblik u koji treba transformisati kapital u društvenoj svojini. Društveni kapital u državnoj i društvenoj svojini traži odgovornijeg gospodara, koji bi njime domaćinski poslovao. Svako dalje zadržavanje i održavanje kapitala u režimu državne i društvene svojine znači nastavljanje dugogodišnje negativne privredne prakse njegovim upravljanjem i korišćenjem. Privatno-svojinska transformacija državnog i društvenog kapitala se u našim uslovima postavlja kao hitna i objektivna ekonomska i društvena nužnost. Vreme za dalje zadržavanje i održavanje kapitala u režimu državne i društvene svojine je praktično isteklo. Ono je postalo bitan faktor efikasnosti njegove upotrebe. Kao dilema ostaje samo pitanje kako, u skladu sa tržišnim trendovima, dimenzionirati državnu svojinu, koliko kapitala objektivno treba da se nalazi u tom svojinskom obliku, s obzirom na to da odreñeni javni sektori moraju da postoje u svakom društvu. Zadatak je države da obezbedi i obezbeñuje konzistentne institucionalne okvire i uslove za normalno, prirodno odvijanje ekonomski nužnog procesa ubrzane transformacije najvećeg dela kapitala iz društvene u privatnu svojinu, a manjim delom, i uz restriktivno propisane uslove, u državnu, odno-sno javnu svojinu. Prelaz materijalnih i drugih vrednosti iz jednog u drugo svojinsko stanje, iz društvene i državne svojine u privatnu svojinu, treba da se u celosti realizuje u legalnoj i legitimnoj formi, na institucionalno organizovan i transparentan način. 4. MODELI PRIVATIZACIJE Dosadašnja praksa tranzicionih ekonomija ponudila je i nudi više modela transformisanja kapitala iz državne ili društvene svojine u privatnu svojinu privatizacije. Nijedan od njih nije idealan za svaku priliku i svaku konkretnu situaciju od jedne do druge zemlje u tranziciji. 122

123 U dosadašnjoj praksi transformisanja kapitala iz državne ili društvene svojine u privatnu svojinu, iskristalisala su se tri opšta modela privatizacije: (1) model podele kapitala; (2) model prodaje kapitala; i (3) model denacionalizacije (restitucije) kapitala Model podele kapitala Model podele kapitala se zasniva na neposrednom distribuiranju imovine društvenih ili državnih preduzeća radnicima i penzionerima tih preduzeća, ili, pak, na distribuiranju imovine svih društvnih i državnih preduzeća na sve punoletne grañane date države. Realizuje se kroz dva osnovna metoda: dodeljivanje akcija i masovnu vaučerizaciju Metod dodele akcija Metod dodeljivanja internih akcija društvenih preduzeća se zasniva na teorijskom shvatanju društvene svojine kao kvazi-privatne svojine, da je imovina društvenih preduzeća svojina onih koji u njemu rade (zaposleni) ili koji su u njemu radili (penzioneri). Privatizacija društvenih preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori je počela 1989, u skladu sa Zakonom o preduzećima iz 1988 i Zakonom o društvenom kapitalu iz 1989 ( Službeni list SFRJ, br. 84/89 i 46/90), kao i Zakona o finansijskim operacijama, poznati kao zakoni o privatizaciji premijera Ante Markovića, predsednika jugoslovenske vlade (SIV-a) iz tog vremena. Privatizacija društvenih preduzeća bila je koncipirana na dobrovoljnoj osnovi. Društvena preduzeća koja su se opredelila za privatizaciju, dodeljivala su svojim zaposlenim (radnici i menadžeri) i penzionerima interne akcije (deonice) preduzeća, odgovarajuće nominalne vrednosti, u skladu sa njihovim radnim doprinosom (po osnovi tekućeg i minulog rada), tokom radnog veka (godina radnog staža), u stvaranju društvene imovine koja je predmet privatizacije. Interne akcije preduzeća su mogle da se kupuju i prodaju, čime je inicirano stvaranje finansijskog tržišta kapitala. Metod besplatnog dodeljivanja internih akcija zaposlenima i penzionerima, uz odgovarajuće varijacije, praktikovan je u Srbiji i u Crnoj Gori do godine. Ukupni efekti privatizacije u Srbiji do 2001 bili su minimalni. Do tada je privatizovano svega 428 preduzeća. (Pavlović, Dušan, Privatization in Serbia: The Second Round (Draft), 11.) 123

124 Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997 ( Službeni glasnik RS, br. 32/97 i 10/2001) i propisi doneti na osnovu tog zakona nisu bitnije doprineli ubrzanju procesa privatizacije u Srbiji. I nakon privatizacije, unutrašnja struktura preduzeća praktično je ostala ista. Privatna svojina je ostala decentalizovana, razlivena na brojne male vlasnike. Nije kreiran realni privatni vlasnik na nivou privatizovanog preduzeća. Na čelu privatizovanog preduzeća se zadržala ranija upravljačka struktura, pa zato nije ni došlo do željenih progresivnih promena u načinu upravljanja preduzećima privatizovanim na takav način. Meñutim, metod besplatnog dodeljivanja internih akcija zaposlenima i penzionerima bio je dominantni model privatizacije društvenih preduzeća u Sloveniji, gde se pokazao uspešnim i u ekonomskom i u socijalnom pogledu Metod masovne vaučerizacije Metod masovne vaučerizacije (Mass Voucher Privatization) zasniva se identifikaciji države sa narodnim ili radničkim akcionarom. Imovina društvenih preduzeća (društvena svojina), praktično postaje imovina države (državna svojina) koja odreñuje kako će se ona dalje distribuirati grañanima. Država bira društvena preduzeća koja će se pretvoriti u akcionarska društva, utvrñuje vrednost njihove neto društvene imovine, na osnovu nje emituje tačno odreñeni broj vaučera odgovarajuće nominalne vrednosti i distribuira ih svim grañanima u jednakom broju i iznosu. Država organizuje veliku javnu dražbu na kojoj se kupuju i prodaju distribuirani vaučeri preduzeća, a čija cena može biti viša ili niža od njihove nominalne vrednosti. Metod masovne vaučerizacije primenjen je u Crnoj Gori 28. aprila Svaki registrovani grañanin Crne Gore koji je pre 1. januara 2000 bio stariji od 18 godina, dobio je vaučer (pet hiljada elektronskih po-ena) koji je potom transformisan u akciju nominalne vrednosti. (Bošković, Jagoš, Pretpostavke za afirmaciju tržišnog privreñivanja u Jugoslaviji, Savremena administracija, A.D., Beograd, 2001, ) 124

125 4.2. Model prodaje kapitala Na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001 ( Službeni glasnik RS, br. 38/01 i 18/03, prečišćeni tekst), u Srbiji su institucionalizovana tri os-novna metoda privatizacije društvenih ili državnih preduzeća: javna tenderska prodaja; javna aukcijska prodaja; i restrukturiranje društvenih ili državnih preduzeća radi nihove naknadne tenderske ili aukcijske prodaje. Metodi tenderske i aukcijske prodaje državnih preduzeća do sada su pokazali izuzetne rezultate u Latviji, Estoniji i Poljskoj, u kasnijim fazama privatizacije u Mañarskoj i Češkoj, a u poslednje vreme i u Slovačkoj Javni tender Tenderska prodaja je predviñena za velika društvena ili državna preduzeća, nuñenjem strateškom investitoru najmanje 70% akcija preduzeća. Strateški investitor je strani partner koji na javnom tenderu ponudi najpovoljnije uslove kupovine društvenog ili državnog preduzeća u pogledu cene i investicija, uključujući i ponudu prihvatljivog socijalnog plana (rešavanje problema tehnološkog viška radnika, plan otvaranja novih radnih mesta, i dr.), u skadu sa zakonom utvrñenom procedurom. Strani investitor kome se na takav način proda društveno ili državno preduzeće naziva se i strateški partner. Izbor strateškog partnera, na osnovu javnog tendera, u nadležnosti je države, odnosno njenih organa (Agencija za privatizaciju i dr.) Javna aukcija Aukcijska prodaja je predviñena za srednja i manja preduzeća, koja nisu predmet interesovanja stranih investitora. Kupci društvenih ili državnih preduzeća na aukcijskoj prodaji su naj-češće domaća fizička i pravna lica Restrukturiranje Za društvena ili državna preduzeća koja se nalaze u ekonomskim teškoćama (suočena da dugovima, gubicima, tehnološkim viškom zaposlenih i dr.), predviñen je proces restrukturiranja pre njihove tenderske ili aukcijske prodaje. 125

126 Pod restrukturiranjem se najčešće podrazumeva statusno reorganizovanje preduzeća, uvoñenje novog menadžmenta, poravnanje iz dužničko - poverilačkog odnosa, reprogramiranje obaveza, otpis dugovanja, otvaranje postupka stečaja (likvidacije) u onim slučajevima kada se utvrdi da ne postoje uslovi za ekonomsku i tehnološku rehabilitaciju preduzeća, i dr. Cilj restrukturiranja društvenog ili državnog preduzeća je postizanje njegove moguće profitabilnosti i realokacija resursa, kao preduslova za njegov ulazak u proces privatizacije Berzanski promet akcija Zaposleni i penzioneri privatizovanih društvenih ili državnih preduzeća svoje akcije (deonice) mogu da prodaju na berzi ili da njima trguju kroz javnu ponudu. Kupci akcija mogu biti i domaća i strana fizička i pravna lica. Svaka kupovina ili prodaja akcija na berzi (tržištu kapitala) ili kroz javnu ponudu se odražava na strukturu vlasništva privatizovanog preduzeća i, po pravilu, vodi odgovarajućoj koncentraciji privatnog vlasništva Insajderska i autsajderska privatizacija Vlasnici akcija - zaposleni i penzioneri datog privatizovanog društvenog ili državnog preduzeća - nazivaju se insajderi, a privatizacija ostvarena na takav način se naziva insajderska privatizacija. Vlasnici privatizovanog preduzeća - koji su to postali njegovom kupovinom na javnom tenderu, javnoj aukciji, kupovinom akcija na berzi ili kroz javnu prodaju - nazivaju se autsajedri, a privatizacija ostvarena na takav način naziva se autsajderska privatizacija Rezultati privatizacije posle 2001 Od do 2005 (zaključno sa ) privatizovano je preduzeća (bilo ponuñeno preduzeća): na tenderu 42, na aukciji i na tržištu kapitala 261. (Agencija za privatizaciju, Republika Srbija, Priv.yu, Bilten Agencije za privatizaciju br. 6, mart 2005, Beograd, 1.) 126

127 5. PRIVATIZACIJA U JAVNOM SEKTORU Dosadašnja praksa društvenog i ekonomskog razvitka savremenih zemalja potvrdila je superiornost privatnog i tržišnog nad javnim i državnim. Sva javna i državna preduzeća su, svuda u svetu, u principu, ekonom-ski neefikasna, troma, skupa, birokratizovana (železnički saobraćaj, PTT saobraćaj, gradski saobraćaj, elektroprivreda, finansijske institucije, obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštita, penzijsko osiguranje i sl.). Takva preduzeća uspešno funkcionišu samo kada im država obezbeñuje protekcionističke uslove poslovanja i monopolski položaj na tržištu. U normalnim tržišnim uslovima poslovanja, po pravili, posluju s gubitkom. Opšti trend u savremenom razvijenom svetu je orijentacija na maksimalno sužavanje prostora za uticaj javnog i državnog, u privrednoj i infrastrukturnoj sferi društva. Naše društvo ne bi trebalo da ostane po strani takvog trenda. Sve segmente javnog sektora je neophodno tržišno testirati, da bi se videlo da li su i koliko su u svom radu sposobni i osposobljeni za tržišni način privreñivanja, za veće korišćnje tržišnih impulsa, tržišne konkurencije, rizika, privatne inicijative, lične motivacije, privatne svojine i sl. Ekonomsku ulogu i funkcije države u oblasti javnog sektora treba svuda, gde za to postoje uslovi, redukovati u korist privatnog i tržišnog. Pitanje odnosa državnog i privatnog u javnom sektoru i dalje je otvoreno u ekonomskoj teoriji, susreću se različita gledanja i neslaganja u tom pogledu, apsolutizujući i favorizujući jedno ili drugo rešenje ili, pak, tražeći odgovarajuće kompromise izmeñu tih krajnosti. Gotovih rešenja u tom pogledu, za sva vremena i za sve situacije, jednostavno nema, sem u dogmatskim konstrukcijama. Odnose izmeñu državnog i privatnog u javnom sektoru neophodno je posmatrati kao dinamičan proces. Nemoguće je jednom za svagda utvrditi oblik i sadržinu tih odnosa, posebno ih kvantifikovati i dimenzionisati. Veća uloga privatnog i manja uloga državnog danas ne znači da će takvo rešenje obavezno važiti i sutra. Odreñeni društveni sklad i optimum izmeñu privatnog i državnog, koji odgovara konkretnim istorijskim prilikama, mora objektivno da postoji. 127

128 Ako državno nadjača privatno više nego što je opravdano, što se u nas dogodilo, dolazi do ekonomske neefikasnosti i društvene neracionalnosti. Isto tako, apsolutizacija i prevaga privatnog nad državnim, tj. marginalizacija javnog, može da bude povod socijalnih nezadovoljstava u društvu, posebno onih društvenih slojeva koji su tradicionalno ekonomski zavisni od države (bolesni, stari, deca, i dr.). Glavni je zadatak nedogmatske ekonomske misli, ekonomske nauke i ekonomskih teoretičara da nalaze i daju prave odgovore na probleme i izazove koje vreme i život nose, posebno u uslovima velikih društvenih mena, kakve se sada u nas i u svetu dešavaju. 6. DENACIONALIZACIJA (RESTITUCIJA) Odgovarajući deo imovine nekih društvenih i državnih preduzeća u našoj zemlji je rezultat tzv. masovne kolektivizacije, to jest nacionalizacije, konfiskacije, sekvestra i drugih mera sprovedenih u našoj zemlji, na brzinu, u toku i posle Drugog svetskog rata Prva nacionalizacija Prva nacionalizacija je sprovedena 5. decembra 1946, donošenjem Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća. Na osnovu te nacionalizacije, u ruke države (FNRJ) je prešlo 100% industrije tzv. saveznog i republičkog značaja, 70% industrije lokalnog značaja, celokupno bankarstvo, sva spoljna trgovina i unutrašnja trgovina na veliko, sva sredstva za vezu i 90% trgovine na malo Druga nacionalizacija Druga nacionalizacija je sprovedena 28. aprila 1948, donošenjem Zakona o dopuni Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća. Na osnovu druge nacionalizacije u ruke države (FNRJ) je prešlo oko preduzeća tzv. lokalnog značaja: 10 rudnika, 65 električnih centrala, 280 ciglana, 250 raznih industrijskih preduzeća, 200 štamparija i litografija, 800 magacina, 180 podruma pića, 300 sanatorijuma i bolnica, 550 hotela, 40 kupatila, 15 letovališta, 530 mlinova, 100 bioskopa. (Velimir Vasić, Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1985, ) 128

129 6.3. Treća nacionalizacija Treća nacionalizacija je sprovedena 31. decembra 1958, donošenjem Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i grañevinskog zemljišta. Na osnovu te nacionalizacije društveno vlasništvo su postale najamne stambene zgrade i najamne poslovne zgrade, a u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizovano je i grañevinsko zemljište. Ukupni ekonomski efekti masovne kolektivizacije, sprovedene na brzinu, posmatrani u dugoročnom trendu, krajnje su negativni. Zato se, pored ostalog, i nametnulo pitanje vraćanja oduzete imovine vlasnicima. Restitucija, odnosno vraćanje imovine vlasnicima, svuda gde je izvod-ljivo, faktor je snažnog jačanja privatnog sektora privrede i podsticanja tržišnog privreñivanja. Ako, pak, iz objektivnih razloga nacionalizovanu imovinu nije moguće vratiti vlasnicima, država je dužna da ih obešteti. 7. MASOVNA PRIVATIZACIJA VERSUS MASOVNA KOLEKTIVIZACIJA Ekonomski racionalno privatizovanje imovine državnih i društvenih preduzeća može se uspešno sprovoditi samo u onim društvenim sredinama u kojima se na privatizaciju gleda kao na instrument kojim se stvaraju uslovi za ostvarivanje veće efikasnosti u korišćenju raspoloživog kapitala. U tom smislu, privatizacija je objektivno nužan razvojni proces, ali ne i brzoplet proces. Masovna privatizacija, koja se sprovodi na brzinu, kao što je, na primer, sprovoñenje masovne vaučerizacije, može da stvori, dugoročno posmatrano, negativne ekonomske efekte, slične onima koje je u svoje vreme stvorila masovna kolektivizacija. Za uspešno ostvarivanje privatizacije državnih i društvenih preduzeća bitno je da se dosledno ostvare tri principa: Prvo, da se ostvaruje na transparentan način, na javnoj licitaciji (tender i aukcija) i po tržišnim kriterijumima vrednovanja imovine koja je predmet privatizacije; Drugo, da se obavezno sprovodi restrukturiranje državnog ili društvenog preduzeća, kad za to postoje povoljni tržišni izgledi, da bi se postigli što veći efekti od privatizacije; i 129

130 Treće, da državna i društvena preduzeća koji nemaju tržišnu perspektivu idu u stečaj (bankrotstvo), po proceduri utvrñenoj zakonom. Pojedine države, na primer Brazil, vode politiku ostvarivanja što je moguće viših prihoda od privatizovanja svojih državnih preduzeća. U tom kontekstu se državno preduzeće sistematski priprema za privatizaciju, u njega se dodatno investira, ako treba, samo da bi se na licitacijama za njega dobila što viša cena. Dakle, država ne dozvoljava da državno preduzeće toliko potone da se mora budzašto prodati. 8. EFEKASNOST PRIVATNOG SEKTORA Prema podacima Svetske banke, na osnovu rezultata empiričke analize sprovedene 2003 u oko 400 preduzeća u Srbiji, nivo produktivnosti u privatizovanim preduzećima je oko 90% veći nego u preduzećima u društvenom vlasništvu, a u novim privatnim preduzećima - čak tri puta. Izgledi privatizovanih preduzeća da ostvaruju profit veći su 15% u odnosu na preduzeća u društvenom vlasništvu, a novih privatnih preduzeća za 33%. Ovi snažni empirički rezultati pokazuju da privatno vlasništvo, u institucionalno adekvatnom poslovnom okruženju, olakšava uslove za otvaranje novih privatnih preduzeća i ubrzava proces privatizacije društvenih i preduzeća, što je od krucijalnog značaja za restruktuiranje, profitabilnost i produktivnost preduzeća. (World Bank, Serbia Investment Climate Assessment /ICA/, Washington DC, 2004.) 9. OBLICI EKONOMSKOG SISTEMA Postoji više oblika ekonomskih sistema, sa svojim specifičnim odrednicama Tržišna ekonomija Oblik privredne organizacije društva u kojem se ekonomsko povezivanje osamostaljenih privrednih subjekata u sferi proizvodnje i potrošnje ostvaruje posredstvom tržišnog mehanizma predstavlja sistem tržišne privrede (Market Economy), odnosno robne privrede. 130

131 Privreda zasnovana na slobodnom tržištu naziva se i liberalna privreda (Free Economy), a teorijsko shvatanje o takvoj ulozi tržišta u privrednom životu se naziva ekonomski liberalizam (laissez - fair doktrina) Otvorena ekonomija Za privredu zemalja koja dozvoljava relativno slobodnu (bez restrikcija) trgovinu dobara i usluga preko svoje granice, kaže se da je otvorena ekonomija (Open Economy). U analizi stanja nacionalne ekonomije, osim unutrašnjih faktora, uzimaju se i spoljni faktori i njihov uticaj na unutrašnje ekonomske agregate (ponudu, tražnju i dr.). Model otvorene privrede je posebno značajan za male zemlje, koje, po pravilu, ne raspolažu svim neophodnim prirodnim i privrednim resursima. S druge strane, za velike zemlje, koje obiluju resursima, trgovinske transakcije sa inostranstvom imaju manji značaj. Otvorene ekonomije su napredne, tržišne ekonomije, podložne pozitivnim uticajima drugih takvih ekonomija u svetu Preduzetnička ekonomija Isto tako, tržišna ekonomija se u ekonomskoj teoriji naziva i preduzetnička ekonomija (Entrepreneur Economy). U fokusu preduzetničke ekonomije se nalaze preduzetničke i menadžerske funkcije pojedinih preduzetnika i preduzeća, njihove ekonomske slobode, tržišne inicijative, izgrañivanje tržišnih veza preduzeća sa okruženjem, znanje i informacije u funkciji pripreme, donošenja i realizacije preduzetničkih odluka, deregulacija privrednog života, podsticanje razvoja nedržavnih sektora privrednih i drugih aktivnosti, kao i nevladinih i sličnih organizacija, umesto klasičnih oblika političkog organizovanja društva (političke partije i dr.). Strateški cilj preduzetničke privrede je izgradnja preduzetničkog društva, u kojem preduzetnički duh predstavlja pokretačku snagu njegovog održivog razvoja i progresa. 131

132 9.2. Komandna ekonomija Bivše socijalističke države, sa SSSR na čelu, u želji da zaštite svoj narod ( radnike, seljake i poštenu inteligenciju - slogan koji se obilato koristio) od navodnog rušilačkog dejstva tržišne stihije, anarhičnosti i spontanosti, opredelile su se za specifičan oblik privredne organizacije društva, koji se zasnivao na fetišizaciji uloge države, u kojem je država donosila sve odluke u vezi sa proizvodnjom, razmenom, raspodelom i potrošnjom. Planska državna služba, kao što je bio, na primer, GOSPLAN u SSSR, odlučivala je o svim aspektima reprodukcije na makroekonomskom i mikroekonomskom nivou. U direktnoj nadležnosti GOSPLAN-a bile su odluke o tome šta će biti proizvedeno, odnosno koja konkretna vrsta dobara i usluga; kako će se ta dobra i usluge proizvoditi; za koga će se proizvoditi, odnosno koje i čije potrebe zadovoljiti; na koji način će se distribuirati proizvedena dobra i usluge; i tome slično, uz davanje detaljnih i preciznih administrativnih instrukcija u tom pogledu - državnim organima, preduzećima, domaćinstvima i potrošačima. Čitava državna privreda se tretira kao jedno veliko preduzeće. Proizvoñačke i potrošačke jedinice su bez pravog ekonomskog subjektiviteta. Podela rada izmeñu njih se uspostavlja na osnovu normativa utvrñenih od strane centralno - planskog državnog organa, izvan realnih tržišnih odnosa. Tržište je eliminisano iz procesa organizovanja privrednog života i svedeno na običnu tehniku robne razmene. Tržišne zakonitosti su marginalizovane. Prostor za njihovo delovanje je limitiran i unapred definisan (funkcionisanje seljačke pijace, i dr.). Takva privreda u ekonomskoj teoriji se naziva komandna privreda (Command Economy). Komandna ekonomija se naziva i centralizovana privreda (Centralized Economy), jer se privrednim životom upravlja iz jednog državno-planskog centra, odnosno planska privreda (Planned Economy), jer je plan osnovni regulator privredne aktivnosti. Komandna (centralizovana, planska) ekonomija se zasniva na modelu državne svojine, kao dominantnom svojinskom obliku. 132

133 Fetišizovanje uloge države u organizovanju privrednog života, odnosno gušenje i potiskivanje tržišnih zakona, dovelo je do institucionalizovanja državne stihije koja je sistematski razarala i razorila tkivo privreda socijalističkih zemalja, ostavljajući iza sebe pravu ekonomsku pustoš. Sve socijalističke zemlje su krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka bile zahvaćene velikom i, u okviru socijalističkog sistema, neizlečivom ekonomskom krizom. Jedini mogući izlaz iz takve ekonomske krize bilo je definitvno napuštanje etatističkih i prelaz na tržišne oblike privreñivanja, svojstvene kapitalističkom načinu proizvodnje. Kapitalistička tržišna ekonomija i ekonomski sistem su pokazali svoju superiornost nad socijalističkom planskom (komandnom) ekonomijom i ekonomskim sistemom Mešovita ekonomija Kapitalistička ekonomija Moderne kapitalističke države sve više nastoje da se ponašaju preduzetnički, da svojim makroekonomskim intervencijama podstiču razvoj preduzetništva, tržišnih mehanizama i nauke, kao i primenu najnovijih tehnoloških znanja i informacija u formulisanju menadžerskih odluka. Savremene privrede su, u stvari, mešovite privrede (Mixed Economy). One u svom razvoju istovremeno koriste i poluge tržišta i poluge države (vlade). Država i privatni sektor utiču jedan na drugog u rešavanju ekonomskih problema na način koji najbolje odgovara tekućim i dugoročnim interesima razvoja i stabilnosti datog društva. Najtipičniji primer mixed ekonomije je Švedska. U njoj se, s jedne strane, maksimalno stimuliše privatni sektor u industriji, odnosno konkurencija i porast produktivnosti rada u toj privrednoj grani, a, s druge strane, pojedini sektori koji su važni za životni standard stanovništva (zdravstvo, stanovanje, školovanje, socijalna zaštita i sl.) su u većoj ili manjoj meri nacionalizovani i pod neposrednom kontrolom i uticajem države, izvan neposrednog tržišnog dometa. U SAD i Japanu država učestvuje sa 20-25% u stvaranju društvenog bruto proizvoda. (Steve Slavin, Economics, op. cit., 32.) 133

134 Tranziciona ekonomija Ekonomija date države u kojoj se odvijao ili odvija proces pretvaranja državnih (javnih) ili društvenih oblika svojine u privatnu svojinu naziva se ekonomija u tranziciji (Economics in Transition), odnosno tranziciona ekonomija (Transitional Economy). To su, pre svega, ekonomije bivših socijalističkih zemalja, ali i ekonomije drugih zemalja, posebno onih u razvoju, sa naglašenom ulogom državnog (javnog) sektora u kreiranju društvenog proizvoda. Tranziciona privreda predstavlja, u novim uslovima, specifičan oblik mešovite privrede, to jest privredno stanje u kojem su napuštene institucije centralističko - planskog privreñivanja, ali u kojem nove tržišno - privredne institucije još nisu kompletirane, u kojem privatna svojina i privatni sektor privrede još nisu postali lokomotiva ekonomskog razvoja i društvenog napretka zemlje, jer se privatizovana i društvena preduzeća još nisu prilagodila novim tržišnim uslovima privreñivanja i globalizaciji. Tranzicija je privredno i društveno stanje u kojem se radikalno menja odnos prema institucijama privrednog sistema (svojini, tržištu i državnom planu): napuštaju institucije centralističko-planskog privreñivanja i uvode tržišno-privredne institucije. Tranzicija obuhvata meñusobno uslovljene reforme u svim segmentima društva a one u privredi su umnogome povezane i uslovljene demokratizacijom. Iskustvo je pokazalo da je demokratizacija društva i politički i socijalni konsenzus o nužnosti, pravcima i dinamici reformi preduslov za uspešnu tranziciju... Pokazalo se da su slabije rezultate postigle one zemlje koje nisu formirale adekvatne institucije i obezbedile funkcionisanje pravne države i zakonodavstva primerenog tržišnim odnosima. Bilo je teškoća u svim slučajevima u kojima su primenjivani gotovi modeli za pojedine sfere tranzicije, uključujući i privatizaciju, i gde je zanemarivano realno stanje domaće privrede, kao i istorijske, političke, ekonomske, kulturološke i druge osobenosti zemlje. Uglavnom je izostalo kompleksno i vremenski dimenzionirano sagledavanje posledica reformi na socijalnu sferu i svaki njen segment... U svim zemljama u tranziciji se produbljuje jaz izmeñu imućnih i onih veoma osiromašenih. Kod mnogih je aktuelno puko preživljavanje. Iako je započeti proces društvenih i privrednih reformi nepovratan, neophodno je voditi računa o opravdanom nezadovoljstvu stanovništva i obezbeñivati intervencije u socijalnoj sferi, za koju se često, sa razlogom, kaže da predstavlja minsko polje. 134

135 Što tranzicioni procesi duže traju, postaje sve jasnije da je porast životnog standarda stanovništva moguć samo na srednji ili dugi rok, a ne brzo i takoreći preko noći... Neophodno je da država realno sagleda socijalni milje društva, da uoči granice izdržljivosti delova stanovništva i, u skladu s tim, obezbedi odgovarajuća finansijska sredstva, kao socijalne amortizere. Pobornici usporavanja reformskih promena u privredi i društvu i zadržavanja statusa kvo, što odgovara interesima grupa i pojedinaca, plasiraju nametnutu dilemu o pitanju izbora izmeñu demokratizacije društva, vladavine pravne države i tržišta i onih iza kulisa dominantnog uticaja nomenklature - oligarha, tajkuna i ekstraprofitera, svejedno kako se gde zovu. Oni oličavaju enormno bogate pojedince i grupe koji stoje iza fenomena zarobljene države. Tu su državi vezane ruke i ograničeno delovanje organa u sve tri grane vlasti. Stoga državni organi donose odluke i propise koji ne samo što tolerišu njihove nezakonite rabote u prošlosti, nego su i dalje blagonakloni prema njima... Uprkos svim teškoćama tranzicije, koja nije slučajno nazvana hod po mukama, i visokoj ceni koju treba platiti, sigurno je da je ona objektivno nužna i neizbežna. Pri tome je važno da država učini sve da teret tranzicije što manje plate osiromašeni slojevi stanovništva. (Budimir Lazović, Tranzicija i stabilnost, članak, Meñunarodna politika, br. 1107, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, juli - septembar 2002, ) Strateški cilj tranzicije je stvaranje institucionalnih pretpostavki za ostvarivanje bržeg privrednog razvoja i blagostanja u postsocijalističkim društvima. Svaka od bivših socijalističkih zemalja je prošla, ili još prolazi kroz neizbežan proces tzv. tranzicione recesije, praćen više ili manje izraženim ekonomsko-socijalnim problemima. Neke od njih su u procesu okončanja tranzicije (na primer, Mañarska, Poljska, Češka, Slovačka i Slovenija), neke su prevalile veći deo puta (na primer, Bugarska, Rumunija, Hrvatska), a neke su na pola puta (na primer, Rusija, Ukrajina, Srbija, Crna Gora, Albanija, Bosna i Hercegovina). Do sada stečena iskustva tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama su pokazala da je demontiranje starog komandnog ekonomskog i društvenog sistema, a naročito iskorenjivanje zaostale svesti, proces koji se ne moze preko noći završiti. Ekonomije bivših socijalističkih zemalja, u meri u kojoj se sve više transformišu na tržišnim osnovama, sve više postaju nerazdvojni deo globalne ekonomije. 135

136 9.4. Autarhična ekonomija Za privrede zemalja u kojima su trgovinske i druge transakcije sa inostranstvom (uvoz, izvoz, zajmovi, transfer tehnologija, zajednička ulaganja, i sl.) ograničene, koje nemaju značajniju ulogu u njihovom privrednom životu, nazivaju se autarhičnim ekonomijama. Autarhična ekonomija naziva se i zatvorenom ekonomijom (Closed Economy). Autarhične ekonomije su zaostale, industrijski nerazvijene ekonomije i, po pravilu, netržišne ili nedovoljno tržišne, koje se od ekonomskih uticaja sa strane štite raznim protekcionističkim merama (visoke zaštitne carine, visoke izvozne premije i dr.) Tradicionalna ekonomija U svim savremenim društvima se odgovarajući deo proizvodnje dobara i usluga ostvaruje i realizuje izvan tržišta, bez tržišnog posredovanja, i izvan bilo kakvog plana i planiranja. Sredstva za život (dobra i usluge) proizvode se u cilju zadovoljavanja sopstvenih potreba (autokonzum). Takav oblik organizovanja privrednog života karakterističan je za pojedine ekonomski i industrijski nerazvijene ili nedovoljno razvijene sredine, nepovezane sa potrošačkim centrima, gde se proizvoñač u isto vreme pojavljuje i kao potrošač. Isti slučaj je i kad savremeni poljoprivredni proizvoñači i njihove porodice koriste proizvode za sopstvenu ishranu ili za reprodukcionu potrošnju (na primer, za seme i ishranu stoke), kao i kad zanatlije i njihove porodice svoje proizvode i usluge koriste za ličnu ili reprodukcionu potrošnju. Oblik organizovanja privrednog života zasnovan na proizvodnji dobara i usluga namenjenih autokonzumu i sopstvenoj reprodukcionoj potrošnji naziva se tradicionalna privreda (Traditional Economy). Rudimentalni oblik tradicionalne privrede je naturalna privreda, koja je bila karakteristična za primitivne zajednice. Meñutim, i pored ostvarenog razvoja i progresa, naturalna privreda nije iščezla ni do današnjih dana. Naturalna privreda je u marksističkoj ekonomskoj teoriji nazvana i primitivni komunizam. Proizvodnja namenjena autokonzumu (naturalna proizvodnja), zajedno sa proizvodnjom namenjenoj tržištu, sastavni je deo ukupne proizvodnje i potrošnje u datom društvu. 136

137 Procena nivoa i strukture natruralne proizvodnje i potrošnje izuzetno je analitički važna za svaku savremenu privredu, posebno za procenjivanje njenog ukupnog društvenog proizvoda Nelegalna ekonomija Na savremenoj svetskoj privrednoj i političkoj sceni postoji i nelegalna ekonomija (Unlawful Economy), koja se u svakodnevnom žargonu naziva i crna ekonomija (Black Economy), siva ekonomija (Gray Eeconomy), podzemna ekonomija (Underground Economy), ulična ekonomija (Street Economy) i dr. Nelegalna ekonomija najčešće obuhvata: trgovinu krijumčarenom (kontrabandnom) potrošnom robom (cigarete, naftni derivati i dr.) bez plaćanja carine i poreza na promet, promet špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnju i trgovinu opojnim drogama, nelegalnu trgovinu oružjem, trgovinu belim robljem i dr. Zajednička karakteristika nelegalne ekonomije, kako na nacionalnom tako i internacionalnom nivou, je da se ona ne može statistički pratiti na regularan način. U tom pogledu postoje samo više ili manje pouzdane procene, odnosno indikacije. U nekim zemljama, posebno onim u tranziciji ka tržišnoj ekonomiji, nelegalna ekonomija dostiže i preko 50% ukupne ekonomije. Na primer, u latinoameričkoj državi Paragvaj ulična ekonomija dominira ukupnom ekonomijom.za tokove nelegalne ekonomije u svetu su vezani svetska mafija i svetski kriminal. Po načinu organizacije i funkcionisanja, nelegalna ekonomija se predstavlja kao zaseban ekonomski sistem, zasnovan na sofisticiranim tehnikama trgovačkog i finansijskog poslovanja i komuniciranja. 10. EVALUACIJA EKONOMSKOG SISTEMA U ekonomskoj teoriji se koriste različiti kriterijumi za vrednovanje (evaluation) ekonomskih sistema, odnosno za izvoñenje suda (judgment) o njihovoj efikasnosti. Najčešće korišćeni kriterijumi u tom pogledu su: 1) tekući životni standard; 2) ekonomski rast; 3) pravedna raspodela dohotka; 4) sigurnost životnog standarda; 5) ljudska prava i slobode; i 6) kvalitet života. (Martin Bronfenbrenner, Werner Sichel, Wayland Gardner, op. cit., ) 137

138 10.1. Životni standard Tekući životni standard (Current Standard of Living) je jedan od najpouzdanijih kriterijuma za ocenjivanje vrednosti datog ekonomskog sistema. Dostignuti životni standard, odnosno dostignuto blagostanje pojedinaca i društva, najupečatljivije govori o tome kakav je i koliko je efikasan ekonomski sistem za koji se opredelilo dato društvo. Društveni proizvod po stanovniku (per kapita) je opšteprihvaćeni sintetički pokazatelj (ne i jedini) dostignutog nivoa razvijenosti neke nacionalne ekonomije i blagostanja. Kao dopunski kriterijum se koristi i potrošnja dobara i usluga per kapita, kao što su, na primer, meso (kg), mleko (lit), stambeni prostor (m 2 ), električna energija (KwH), broj stanovnika na jednog lekara, broj stanovnika na jednu bolesničku postelju, broj studenata na jednog nastavnika, itd Tehnički progres Ekonomski sistem koji obezbeñuje ne samo odgovarajući nivo tekućeg životnog standarda ljudi nego i njegov stalni rast u budućnosti je efikasan sistem. Samo brz privredni rast, zasnovan na tehničko-tehnološkom progresu, može da obezbedi porast budućeg životnog standarda. Ekonomski sistem je efikasan ako je u stanju ne samo da apsorbuje i primenjuje naučna i tehničko - tehnološka dostignuća, nego i da sa svoje strane podstiče naučni i tehnološki razvoj. Tehničko - tehnološki razvoj se ne može ostvarivati na osnovu ugrožavanja prirodne sredine, bezmernog iscrpljivanja raspoloživih prirodnih resursa i dobara. Prirodni resursi i dobra se ne mogu koristiti tako da se buduće generacije dovedu u gori položaj od sadašnje generacije, da se, na primer, energet-ski i drugi prirodni resursi iscrpe do te mere da se generacije koje dolaze nañu u ekonomski bezizlaznoj situaciji. Održivi privredni razvoj, koji polazi i od očuvanja životne sredine, uslov je ostvarivanja višeg budućeg životnog standarda. 138

139 10.3. Pravedna raspodela Pravičnost (Equity) i pravednost (Fairness) u raspodeli dohotka (Income Distribution) i na nivou preduzeća i na nivou društva predstavlja snažan podsticaj u ostvarivanju bržeg privrednog rasta. U društvenoj i privrednoj stvarnosti je, u većoj ili manjoj meri, prisutna i nepravičnost i nepravednost u raspodeli ostvarenog dohotka (prihoda). Tržište ne deli dohodak prema nečijem individualnom radnom doprnosu (preduzeća ili pojedinca u preduzeću), nego po svojim zakonitostima. Isto tako, poreska politika države može neko preduzeće i zaposlene u njemu da dovede u povoljniji ili nepovoljniji ekonomski položaj u raspodeli raspolodrživog dohotka, i tome slično. U traženju izlaza iz konflikta izmeñu pravičnosti i nepravičnosti, kao i izmeñu pravednosti i nepravednosti, kao moguće rešenje se nudi jednakost (Equality) u raspodeli dohotka. Meñutim, jednakost (egalitarizam) destimuliše svaki stvaralački napor ljudi. Naglašeni egalitarizam u raspodeli dohotka, zasnovan na teoriji jednakih stomaka, bio je odlika plansko-centralističkih ekonomskih sistema bivših socijalističkih zemalja Socijalna sigurnost Svako želi da živi u uslovima socijalne sigurnosti, da sačuva dostignuti nivo životnog standarda, da ima perspektivu stalnog napretka i blagostanja. Socijalna sigurnost je bitno svojstvo svakog ekonomskog sistema. Privredna neizvesnost, ciklična kretanja u privredi (na, primer, naglo otpuštanje zaposlenih u slučaju upadanja u privrednu recesiju) i slično, stvara nespokojstvo i socijalnu nesigurnost, što se veoma negativno odražava na motivisanost ljudi za rad. 139

140 10.5. Ljudska prava i slobode Ekonomski sistemi u kojima se poštuju slobode i ljudska prava grañana, posebno industrijska i sindikalna prava radnika, efikasni su sistemi, koji su u stanju da proizvode veći dohodak i da obezbeñuju viši tekući i budući životni standard ljudi. Ekonomski sistemi u kojima je postojao prinudni rad nikada nikome nisu donosili ni sreću ni progres Kvalitet života Visoki životni standard nije sinonim za visoki kvalitet života. U savremenoj literaturi upozorava se na ozbiljne posledice pacovske trke ( Rat Race ) u nepoštednoj tržišnoj borbi da se bude bolji od drugog, da se stalno bude napred i ispred, da takva poslovna klima štetno deluje na zdravlje ljudi, da kod njih izaziva psihički stres, i da ih u sve većem broju vodi u bolnice za mentalno zdravlje. (Isto, 13.) 11. DRUŠTVENI SISTEM Proizvodna sposobnost svakog društva zavisi i od karaktera društvenog, odnosno pravnog, političkog i ekonomskog sistema u kojem se raspoloživi proizvodni resursi koriste. Dosadašnje iskustvo je potvrdilo da ekonomski razvoj najviše podstiču društveni sistemi koji se zasnivaju na privatnoj svojini, na privatnoj inicijativi, na tržišnoj logici i tržišnoj etici, na višepartijskoj, parlamentarnoj demokratiji i na poštovanju ljudskih prava. Društveni sistemi koji su se zasnivali na dominantnoj ulozi kolektivističkih oblika svojine (državna i društvena) nisu se u privrednoj praksi potvrdili kao ekonomski efikasni drištveni sistemi. Broj zemalja u svetu sa totalitarnim režimima i autoritarnim obrascima vlasti se neprestano smanjuje. Višepartijska demokratija postaje dominantan oblik vlasti i vladanja širom sveta. Broj slobodno izabranih vlada u svetu stalno raste. Od 192 nezavisne zemlje u svetu, godine je sa demokratskim vladama izabranim na slobodnim izborima bila 121 zemlja. (Jochua Muravchik, Demokratija tiho pobeñuje, Izbor br. 160, Tanjug, Beograd, 2002, 12.) Samo demokratska, slobodna i otvorena društva su u stanju da se nose sa ekonomskim i drugim izazovima koje sobom nosi život, da na 140

141 najbolji način iskoriste prednosti koje sobom nosi globalizacija, da ostvaruju oživi razvoj i poboljšavaju svoj životni standard. Strah od slobode, od demokratije i od otvorenog društva jedan je od najstarijih i najintenzivnijih strahova naše civilizacije. Totalitarni režimi i autoritarni obrasci vlasti zasnivaju se, u stvari, na majstorskoj veštini manipulisanja, potpirivanja i podjarivanja strahova od slobode, od demokratije i od otvorenog društva. Poštovanje ljudskog dostojanstva je osnova svakog slobodnog i demokratskog društva, ekonomskog napretka i društvenog blagostanja. 141

142 PITANJA I TEME ZA DISKUSIJU: 1. Šta je ekonomski sistem? 2. Koje su institucije ekonomskog sistema? 3. Šta su ekonomski mehanizmi? 4. Koja je funkcija tržišta? 5. Koja je funkcija plana? 6. Šta je vlasništvo? 7. Šta je privatna svojina? 8. Šta je kolektivna svojina? 9. Šta je državna svojina? 10. Šta je društvena svojina? 11. U kakvom su odnosu tržište, plan i svojina? 12. Šta je privatizacija? 13. U čemu je značaj privatne svojine i privatne inicijative. 14. Koji su modeli privatizacije? 15. Šta je masovna vaučerizacija? 16. šta je javni tender? 17. Šta je javna aukcija?. 18. Šta je restrukturiranje? 19. Šta je insajderska i autsajderska privatizacija. 20. Šta je denacionalizacija (restitucija)?. 21. Kada je sprovedena prva nacionalizacija? 22. Kada je sprovedena druga nacionalizacija? 23. Kada je sprovedena treća nacionalizacija?. 24. koje su karakterisike privatizacije u javnom sektoru?. 25. Kakva je efikasnost privatnog sektora? 26. Šta je tržišna ekonomija? 27. Šta je otvorena privreda? 28. Šta je preduzetnička privreda? 29. Šta je mešovita privreda? 30. Šta je komandna privreda? 31. Šta je tranziciona privreda? 32. Šta je tradicionalna privreda? 33. Šta je autarhična privreda? 34. Šta je globalna privreda? 35. Šta je nelegalna ekonomija? 36. Koji su kriterijumi evaluacije ekonomskog sistema? 37. Šta je životni standard? 142

143 38. Šta je tehnički progres? 39. Šta je pravedna raspodela? 40. Šta je socijalna sigurnost? 41. Šta su ljudska prava i slobode? 42. Šta je kvalitet života? 143

144 V TRŽIŠNA MORFOLOGIJA Posao se gradi na odanim kupcima koji se vraćaju i sa sobom dovode svoje prijatelje 144

145 TRŽIŠNA MORFOLOGIJA 1. TRŽIŠTE - CIVILIZACIJSKO DOSTIGNUĆE Ekonomije savremenih društava su tržišne. Tržište je jedno od najvrednijih civilizacijskih dostignuća čovečanstva, univerzalni oblik organizovanja privrednog života, izvor, izraz i mera slobode, demokratije i ljudskih prava. Postoje različita odreñenja tržišta, kao što su: tržište je mjesto sučeljavanja ponude i tražnje usljed čega dolazi do formiranja cijena, tržište prestavlja ukupnost odnosa ponude i tražnje i postoje mišljenja da je tržište regulator robnog privreñivanja. Dosadašnji istorijski razvoj je potvrdio da bez tržišta nema efikasnosti u privreñivanju, nema efikasnosti u korišćenju raspoloživih resursa, nema privrednog, tehnološkog i društvenog napretka. Svi pokušaji organizovanja privrednog života mimo tržišta ili bez njegovog dovoljnog uvažavanja istorijski su završavani katastrofalno. Klasifikacije tržišta je moguće vršiti po predmetnom, vremenskom, prostornom ili nekom drugom kriterijumu. Pojmovi ponude i potražnje odnose se na ponašanje ljudi kao učesnika koji utiču jedan na drugog dok djeluju na tržištima. Za tržište možemo reći i da je to grupa kupaca i prodavača odreñene robe ili usluge. Kupci predstavljaju grupu koja odreñuje potražnju za proizvodom, a prodavači grupu koja odreñuje ponudu. 2. NASTANAK TRŽIŠTA Ocenjuje se da je tržište nastalo pre otprilike pet hiljada godina Naturalni oblik privrede Pre pojave tržišta, isključivi oblik privrednog organizovanja društva bio je naturalne prirode. Privredni subjekti, organizovani u primitivnim zajednicama (kolektivitetima), bili su u isto vreme i proizvoñači i potrošači (autokonzum). 145

146 Proizvedenim dobrima i uslugama su zadovoljavali sopstvene potrebe. Izmeñu privrednih subjekata nije postojala podela rada, nisu meñusobno razmenjivali proizvedena dobra i usluge. Faktori proizvodnje i rezultati proizvodnje primitivnog privrednog subjekta nalazili su se u režimu individualne (lične) svojine. Naturalni privredni odnosi nisu sasvim iščezli. Tragovi takvih odnosa mogu se sresti u sredinama koje se nalaze izvan radijusa privredne organizacije društva zasnovane na tržišnim osnovama Robni oblik privrede Tržište je nastalo tokom istorijskog procesa razvijanja društvene podele rada, razdvajanja ranije jedinstvenog privrednog subjekta na proizvoñača i potrošača i njihovog transformisanja u odvojene privredne subjekte. Sa pojavom tržišta, proizvoñač i potrošač više nisu isti privredni subjekat. Društvena podela rada je stvorila mnoštvo samostalnih, slobodnih i nepovezanih proizvoñačkih i potrošačkih privrednih subjekata, sposobnih da donose individualne poslovne odluke, koji jedan prema drugom nastupaju prodajući, odnosno kupujući robu (dobra i usluge). Robe se proizvode da bi se razmenile za druge robe. Proizvoñači stvaraju dobra i usluge radi zadovoljavanja tuñih, a ne sopstvenih potrošačkih potreba. Proizvoñač se transformiše u prodavca a potrošač u kupca. Prodavci nemaju nikakvu ekonomsku vezu sa trošenjem proizvedenih roba. I obrnuto. Kupci nemaju nikakvu ekonomsku vezu sa procesom proizvodnje roba Trampa Elementarni oblik tržišne privrede je trampa. Jedna roba (R1), na primer 3 kg olova, neposredno se razmenjuje za drugu robu (R2), na primer za 2 kg brašna, što se može izraziti prostom algebarskom relacijom: R1 R2. 146

147 R1 se razmenjuje za R2 zato što je njihova vrednost identična, u stvaranje obe robe utrošena je ista masa faktora proizvodnje, isti broj časova rada, odnosno zato što je korist od kupljene i prodate robe identična i za prodavca i za kupca. U stvari, R1 i R2 predstavljaju svojevrstan robni novac. Trampa je primitivan oblik robne razmene. Ona je bila prelazna forma razvoja prometa dobara i usluga od nerazvijene naturalne ka razvijenoj tržišnoj privredi. Trampa je istovremeno i komplikovan oblik robnog prometa. Različite robe je veoma teško meñusobno vrednosno uporeñivati, što po prirodi stvari usporava prometni proces, povezivanje proizvoñača i potrošača Robnonovčani odnosi Vremenom, samim istorijskim dinamizmom prometnog procesa, u nastojanjima proizvoñača i potrošača da neprestano povećavaju obim razmene dobara i usluga (roba), došlo se do jedne univerzalne robe preko koje su se mogle uporeñivati različite robe, izražavati njihova vrednost i razmenjivati, bez obzira na njihovu raznovrsnost. A ta univerzalna roba, opšti ekvivalent svih roba koje se razmenjuju, jeste novac. Jedna roba (R1) se prodaje za novac (N), a druga roba (R2) kupuje za novac, odnosno, algebarski izraženo: R1 N R2. Dve različite robe se razmenjuju za novac zato što pojedinačno vrede toliko koliko vredi novac za koji se razmenjuju. Zajednički imenitelj R1, N i R2 je identična vrednost sadržana u te tri vrste roba, a koja se može izraziti istim brojem radnih časova utrošenih u njihovo stvaranje. Na primer, 3 kg olova (5 časova rada) = 1 srebrnjak (5 časova rada) = 2 kg brašna (5 časova rada). Takva razmena se naziva ekvivalentna razmena. Razmenski odnos olovo : srebrnjak (3 : 1), odnosno olovo : brašno (3 : 2) predstavlja prometnu vrednost olova izraženu u novcu, odnosno u brašnu. 147

148 U početku su razne robe, u različitim sredinama, služile kao opšti ekvivalent. Tako, na primer, postoje konkretni tragovi da su u Maja civilizaciji, godina pre naše ere, kakao i bakar korišćeni kao jedinice robne razmene. (Verka Jovanović, Globalna geografija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002, 12.) Istorijska praksa robne razmene, sve veće potrebe njenog ubrzavanja i olakšavanja, izbacile su na površinu robe posebnih svojstava, kao što su, na primer, zlato i srebro, koje su služile kao novac. Novac u svom savremenom obliku - gotov novac u opticaju (kovani i papirni novac) i depozitni novac - rezultat je odgovarajućeg evolutivnog puta kroz koji je prošao. Novac je ubrzao proces robne razmene, doprinoseći time opštem privrednom napretku i društvenom blagostanju. Iako je robnonovčana razmena dominantan oblik razmene roba (dobara i usluga), trampa (razmena bez korišćenja novca) nije sasvim iščezla iz svakodnevne privredne stvarnosti. I dalje se, kao sporadični slučaj, može sresti neposredna razmena robe za robu, kako u odnosima izmeñu pojedinaca tako i preduzeća, pa i država. 3. ŠTA JE NOVAC? Novac je roba kao i svaka druga roba, koja je tokom istorijskog procesa razvoja robne razmene postala opšte sredstvo razmene (prometno sredstvo), odnosno zajednička mera vrednosti (opšti ekvivalent) svih roba koje se razmenjuju. Takva svojstva novca ga čine, u stvari, specifičnom robom, koja ima društvenu upotrebnu vrednost. U ekonomskoj teoriji ne postoji veća konfuzija od one koja okružuje fenomen novca. Konfuzija se javlja zbog toga što je novac kompleksan fenomen. Novac nije samo ekonomska, već i pravna, socijalna i psihološka kategorija. U suštini, moglo bi se reći da novac predstavlja jednu od najvećih kulturnih tekovina čovečanstva. Novac spada u grupu najznačajnijih čovekovih izuma. U svojoj dugoj evoluciji, od primitivnog i prostrog do savremenog i složenog oblika, novac je obogaćivao svoj sadržaj tako da je veoma teško dati jednu definiciju novca koja bi precizno izrazila njegovu prirodu i značenje. (Biljana Stojanović, Novac, konvertibilnost i platni bilans, Megatrend Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2001., 3). Savremeni oblici novca - papirni novac, kovani novac i depozitni novac - instrumenti su za novčanu razmenu roba, odnosno novčana plaćanja, propisani od strane monetarnih vlasti date države. 148

149 Ekonomska teorija najčešće definiše novac funkcijama koje on obavlja u privredi. Smatra se da su funkcije sredstava razmene i mere vrednosti osnovne funkcije novca a da su funkcije sredstava plaćanja, blaga i svetskog novca njegove sekundarne funkcije koje su izvedene iz osnovnih. (Biljana Stojanović, Novac, konvertibilnost i platni bilans, Megatrend Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2001., 3). Smatra se da se prvi kovani novac pojavio pre oko četiri hiljade godina. Podloga za kovanje novca bili su zlato i srebro, plemeniti metali, posebne vrednosti i posebnih korisnih svojstava (upotrebne vrednosti). Zlatnici i srebrnjaci, kovani od zlata i srebra, predstavljali su pravi novac. Služili su kao sredstvo razmene zato što se u njima nalazila ista realna vrednost koja se nalazila u drugim robama koje su se razmenjivale. Korišćenjem zlatnika i srebrnjaka u procesu razmene dolazilo je do njihovog trošenja, do gubitka dela njihove realne vrednosti, tako da dugo vremena upotrebljavani zlatnici i srebrnjaci nisu izražavali pravu vrednost. Isto tako, zlato i srebro su retki i skupi metali, a njihovo kovanje veoma skupa industrija. Kovanje pravog novca od zlata i srebra postalo je skupo za svaku zemlju. Zbog svih tih razloga se odustalo od upotrebe zlatnika i srebrnjaka u robnoj razmeni. Umesto njih, monetarne vlasti date zemlje emituju (puštaju u opticaj) običan kovani i papirni novac, garantujući da on predstavlja zamenu za pravi novac, za zlatnike i srebrnjake. Moderni novac - gotov novac u opticaju (kovani i papirni novac) i depozitni novac - izgubio je prirodno svojstvo pravog novca, praktično nema neku posebnu vrednost po sebi, nego po osnovi garancije (konvencije) monetarnih vlasti date države. Naime, država garantuje da lažni novac ima istu prometnu vrednost kao i pravi novac. Svako odstupanje zamene za pravi novac od pravog novca prouzrokuje ozbiljne ekonomske i monetarne poremećaje u društvu, jer se gubi mera ekvivalentnosti u robnoj razmeni, odnosno dovodi do neekvivalentne razmene Kružni tok robe i novca Roba i novac su dve osnovne karike ukupnog procesa društvene reprodukcije. Proizvedena dobra i usluge mogu se realizovati na tržištu samo ako na njemu postoji odgovarajuća novčana tražnja za tim dobrima i uslugama. 149

150 Preduzeća ostvaruju prihod u novčanom obliku, plaćaju nabavljene faktore proizvodnje (radnu snagu, predmete rada i sredstva rada), plaćaju poreze i doprinose državi za razne društvene potrebe. Pojedinci, domaćinstva (ili članovi domaćinstva) ostvaruju novčane prihode za usluge pružene preduzećima (radna snaga) i prodate faktore proizvodnje preduzećima. Država ostvaruje novčane prihode od preduzeća i grañana (domaćinstava) po osnovu naplaćenih poreza i doprinosa, ali i plaća razne usluge i poslove značajne za funkcionisanje društva i države (vojska, administracija, socijalna sigurnost, penzije i sl.). Nevladin sektor se pojavljuje na tržištu sa svojom tražnjom. Kružni tok robe i novca, odnosno troškova faktora proizvodnje i ostvarenih novčanih prihoda u reprodukcionom ciklusu, može se grafički ilustrovati na sledeći način: (Richard G. Lipsey, Peter O. Steiner, Douglas D. Purvis, op. cit., 52.) Slika 1. Tokovi robe i novca 150