LJUDSKA PRAVA U EVROPI

Transcription

1 LJUDSKA PRAVA U EVROPI Pravni bilten Mart Broj 123.

2 2 AIRE Centar London Urednici: Nuala Mole Biljana Braithwaite Pomoćnik urednika: Catharina Harby copyright AIRE Centre Mart Tiraž: 3500 primeraka Štampa: "KUĆA ŠTAMPE", Zemun Izdavanje ove publikacije pomogli su Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i Savet Evrope CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd LJUDSKA prava u Evropi : pravni bilten / urednici Nuala Mole, Biljana Braithwaite. - (2000, br. 1) -. - (Zemun : Kuća Štampe, 2000)- (Zemun : Kuća Štampe) cm Mesečno ISSN = Ljudska prava u Evropi COBISS.SR-ID

3 SADRŽAJ 3 UVOD 4 Krivična osuda pripadnika jedne verske grupe zbog načina na koji se odevaju u javnosti PRESUDA U SLUČAJU AHMED ARSLAN I OSTALI PROTIV TURSKE (predstavka br /98) 23. februar Obim odgovornosti zatvorskih vlasti za zdravlje pritvorenika PRESUDA U SLUČAJU ĐERMANOVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br /06) 23. februar Prikupljanje dokaza u krivičnom postupku PRESUDA U SLUČAJU LISICA PROTIV HRVATSKE (predstavka br /06) 25. februar godine 12 Dvogodišnji pritvor u pretkrivičnom postupku u složenom slučaju koji se tiče organizovanog kriminala PRESUDA U SLUČAJU PINJKOVSKI PROTIV POLJSKE (predstavka br /03) 23. februar DRUGE PRESUDE 19 AIRE CENTAR 20 SAVET EVROPE 20

4 4 UVOD Savet Evrope i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava igraju značajnu ulogu u procesu tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope. Oni određuju standarde zaštite ljudskih prava u Evropi i obezbeđuju mehanizam za njihovu praktičnu primenu, i stoga imaju ključno mesto u procesu demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava širom Evrope. Međutim, veliki broj pravnika u zemljama centralne i istočne Evrope još uvek nije u dovoljnoj meri obavešten o Evropskoj konvenciji i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Svrha ovog biltena je da pomogne pravnicima u sudstvu, državnoj službi ili nevladinim organizacijama, kao i široj javnosti, da prate i primenjuju u domaćem postupku praksu Evropskog suda za ljudska prava. Bilten izlazi mesečno i obuhvata sažetke najnovijih presuda Evropskog suda, sa kratkim komentarima koji upućuju na značaj ovih presuda u odnosu na postojeće evropske standarde u oblasti ljudskih prava. Najviše pažnje je posvećeno presudama koje se odnose na pitanja relevantna u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na posebne probleme koji postoje u zemljama Balkana. Ostale presude, koje se prevashodno odnose na specifičnosti pravnih sistema pojedinih država ugovornica, ili na druga pitanja od manjeg značaja u zemljama centralne i istočne Evrope, prikazane su ukratko. Urednici Za dalje informacije možete se obratiti na sledeće adrese: AIRE Centre (for Biljana Braithwaite) 17 Red Lion Square London WC1R 4QH tel: advice line: fax: pravnibilten@hotmail.com website: KUĆA ŠTAMPE (za Bilten "Ljudska prava u Evropi") Bačka Zemun Srbija

5 Krivična osuda pripadnika jedne verske grupe zbog načina na koji se odevaju u javnosti PRESUDA U SLUČAJU 1 AHMED ARSLAN I OSTALI PROTIV TURSKE (predstavka br /98) 23. februar Osnovne činjenice Predstavku je podnelo 127 turskih državljana, među kojima je i g. Ahmed Arslan. Oni pripadaju verskoj grupi koja je među članovima poznata kao Aczimendi tarikatÿ. U oktobru godine oni su se okupili u Ankari na obrednoj verskoj svečanosti u džamiji Koča Tepe. U povorci su obišli gradske ulice odeveni u karakterističnu odeću svoje grupe, koja evocira uspomene na najistaknutije proroke, a sastoji se od (crnog) turbana, šalvara, tunike i štapa. Posle nekoliko incidenata koji su se tog dana dogodili, svi su oni uhapšeni i određen im je policijski pritvor. U kontekstu postupka koji je protiv njih pokrenut zbog kršenja zakona o borbi protiv terorizma, pojavili su se pred Sudom za državnu bezbednost u januaru godine, opet odeveni u skladu sa pravilima oblačenja svoje verske grupe. Posle tog saslušanja, protiv njih je pokrenut sudski postupak i osuđeni su zbog kršenja i zakonskih propisa o zabrani nošenja pokrivki za glavu, kao i zbog kršenja propisa o zabrani nošenja pojedinih odevnih predmeta, konkretno verskih odevnih predmeta, u javnosti, sem u obredne svrhe. Oni su uložili žalbu na presudu, ali je ona odbačena. Pored toga, odbačena je i njihova predstavka Ministarstvu pravde kojom su tražili dozvolu da ulože zahtev za odluku o prethodnom pitanju, pismenim nalogom. 2. Odluka Evropskog suda Pozivajući se na član 9, podnosioci predstavke su u tužbi naveli da su osuđeni na osnovu krivičnog zakonika zbog toga što su odećom izražavali svoju veroispovest. 1 Ova presuda nije pravosnažna, videti član 43 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda: Obraćanje Velikom veću 1. U roku od tri meseca od dana donošenja presude veća svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se predmet iznese pred Veliko veće. 2. Kolegijum od pet sudija Velikog veća prihvatiće zahtev ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja vezanog za tumačenje Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti. 3. Ako Kolegijum prihvati zahtev, Veliko veće odlučuje o predmetu presudom.

6 6 Član 9 Ustanovljeno je da podnosiocima predstavke nisu bile izrečene osuđujuće presude zbog nediscipline ili ispoljavanja nepoštovanja pred Sudom za državnu bezbednost, već zbog načina oblačenja na javnim mestima koja su svima otvorena i dostupna (kao što su ulice ili trgovi), i to načina koji je ocenjen kao suprotan onome što je propisano zakonom. Izricanje osuđujuće presude podnosiocima predstavke zbog toga što su nosili spornu odeću spada u područje primene člana 9 - kojim se, između ostalog, štiti sloboda izražavanja verskih uverenja - budući da su podnosioci predstavke pripadnici jedne verske grupe i smatraju da im njihova vera nalaže da se oblače na taj način. Shodno tome, odluka turskih sudova predstavljala je mešanje u slobodu veroispovesti podnosilaca predstavke, čiji pravni osnov nije osporen (Zakon o nošenju pokrivki za glavu i propisi kojima se uređuje nošenje nekih odevnih predmeta u javnosti). Moglo bi se prihvatiti, posebno imajući u vidu koliko je načelo sekularnosti važno za demokratski sistem u Turskoj, da je to mešanje imalo legitimni cilj zaštite javne bezbednosti, sprečavanja nereda i zaštite prava i sloboda drugih. Međutim, jedino obrazloženje koje su naveli turski sudovi svodilo se na pozivanje na zakonske odredbe i, u žalbenom postupku, na zaključak o tome da je sporna osuđujuća presuda bila u skladu sa zakonom. Evropski sud je, pored toga, naglasio da se ovaj slučaj odnosi na kažnjavanje zbog nošenja određene odeće na javnim mestima, a ne na, kao što se radilo u drugim slučajevima u kojima je već presuđivao, na odredbe o nošenju verskih simbola u javnim ustanovama, gde verska neutralnost može uživati prednost nad pravom na ispoljavanje nečije veroispovesti. Nije bilo dokaza da su podnosioci predstavke predstavljali opasnost za javni red, niti da su se bavili preobraćivanjem u sopstvenu veru (prozelitizmom) kroz vršenje neprimerenog pritiska na prolaznike za vreme obrednog skupa na kome su učestvovali. Po mišljenju Organizacije za verska pitanja, njihovo kretanje je bilo ograničeno po razmerama i ta povorka je pre predstavljala "zanimljivu pojavu", a odeća koju su nosili nije odražavala nikakav poseban religijski autoritet, niti neku vlast koju država priznaje. S tih razloga, Sud je zaključio da Država Turska nije uverljivo dokazala neophodnost spornog ograničenja, i da mešanje u pravo podnosilaca predstavke na slobodu izražavanja

7 veroispovesti nije bilo utemeljeno na dovoljnim razlozima. S tih razloga, Sud je utvrdio da je u ovom slučaju bio prekršen član 9. Član 41 7 Sud je odredio da Država Turska treba da isplati po 10 evra svakom podnosiocu predstavke na ime materijalne štete, kao i ukupni iznos od evra za sve njih na ime sudskih i ostalih troškova. 3. Komentar Četrdesetsedam članica Saveta Evrope ima širok spektar ustavnih rešenja kojima se uređuje odnos između religije i države. Ta rešenja idu od postojanja zvanično priznate državne religije u Švedskoj do proklamovanog sekularizma u državama kao što su Francuska i Turska. Sva ta rešenja su prilagođena Konvenciji. U ovom slučaju Evropski sud se opredelio za drugačiji pristup striktnim pravilima koje Turska ima u vezi sa religijskim oblačenjem od pristupa koji je izabrao u slučaju Lejla Sahin protiv Turske (Leyla) (presuda Velikog veća od 10. novembra 2005, Bilten 72). U slučaju Ahmed Arslan Sud je primetio da su lica o kojima je ovde reč - podnosioci predstavke - obični građani a ne vladini zvaničnici, kao i da su se sastali pred džamijom da bi prisustvovali verskoj svečanosti. Pored toga, Sud je primetio da se oni nisu bavili širenjem svojih verskih uverenja (prozelitizmom). Sud je vrlo brižljivo utemeljio svoje zaključke na činjenici da se optužbe koje su iznete na račun podnosilaca predstavke nisu prevashodno odnosile na njihovu odeću i ponašanje u sudnici, već da su proistekle iz toga što su oni na javnom mestu, u religijskoj prilici, nosili religijsku odeću. Mađarski sudija se saglasio s odlukom Veća o tome da u ovom slučaju jeste prekršeno pravo zajemečeno Konvencijom, ali je za njega glavni problem predstavljalo to što su se turske vlasti ovde pozvale na zakon koji je usvojen zarad borbe protiv terorizma da bi pomoću njega promovisale sekularne vrednosti države. Srpski sudija je izdvojio mišljenje. On je stao na stanovište da se u ovom slučaju ne radi ništa manje o načelu sekularnosti koje je afirmisano u turskom Ustavu nego što se o tom načelu radilo u slučaju Lejla Sahin, kada je Veliko veće ustanovilo da Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije prekršena zabranom nošenja hidžaba (čadora) za studentkinje univerziteta. Još uvek postoji mogućnost obraćanja Velikom veću povodom ove presude.

8 8 Obim odgovornosti zatvorskih vlasti za zdravlje pritvorenika PRESUDA U SLUČAJU 2 ĐERMANOVIĆ PROTIV SRBIJE (predstavka br /06) 23. februar Osnovne činjenice Podnosilac predstavke, Dušan Đermanović, državljanin je Srbije koji je rođen godine i živi u Novom Sadu, u Srbiji. U martu protiv njega je otvorena krivična istraga pod sumnjom da je zloupotrebio službeni položaj i falsifikovao službene isprave. Posle oko dva meseca okružni sud je odredio pritvor podnosiocu predstavke, uz obrazloženje da postoji opasnost da osumnjičeni pobegne. Pošto je odbačena žalba koju je na to sudsko rešenje uložio podnosilac predstavke, on je konačno pritvoren u februaru godine. Podneo je zahtev za puštanje na slobodu uz kauciju, ali je i taj zahtev odbačen. U novembru okružni sud ga je osudio na četiri i po godine zatvora. U junu godine Vrhovni sud je poništio presudu i vratio predmet na ponovno razmatranje, ali je u isto vreme doneo rešenje o zadržavanju podnosiloca predstavke u pritvoru. On je potom uložio nekoliko zahteva da bude pušten na slobodu uz kauciju, ali je svaki od tih zahteva odbačen. Drugu presudu okružnog suda donetu u maju godine, kojom je skraćena prvobitno izrečena kazna podnosiocu predstavke, poništio je Vrhovni sud. U junu godine okružni sud ga je osudio na četiri godine zatvora. Podnosilac predstavke je pušten na slobodu, ali mu je naloženo da ne napušta mesto stanovanja i da se svakog meseca javlja sudu. Za vreme boravka u pritvoru, podnosilac predstavke je imao ozbiljnih zdravstvenih problema, uključujući tu i hepatitis C, koji mu je dijagnostikovan krajem godine. Žalio se da mu je zdravstveno stanje u velikoj meri pogoršano zbog dužine boravka u pritvoru i zahtevao je da bude pušten iz pritvora gde mu nije bila pružena odgovarajuća medicinska nega. Nekoliko nedelja posle određivanja dijagnoze, podnosilac predstavke je stupio u štrajk glađu. Kada je prebačen u zatvorsku bolnicu zbog toga što mu se, usled štrajka glađu, pogoršala situacija sa jetrom, odbio je da bude podvrgnut ispitivanjima. 2 Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.

9 2. Odluka Evropskog suda Pozivajući se pre svega na članove 3 (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja) i 5 stav 3 (pravo na slobodu i bezbednost) podnosilac predstavke je naveo da je lečenje koje mu je pruženo tokom boravka u pritvoru bilo neadekvatno i da je dužina njegovog pritvora u pretkrivičnom postupku bila prekomerna. 9 Član 3 Sud je podsetio da u svetlosti člana 3 Konvencije država mora obezbediti da lice koje boravi u pritvoru ima uslove koji su u skladu s poštovanjem ljudskog dostojanstva, kao i da način i metod izvršenja mere ne podvrgavaju pojedinca trpljenju ili teškoćama koje prevazilaze onaj neizbežni nivo patnje inherentan svakom pritvoru, kao i da, s obzirom na praktične zahteve koje postavlja lišenje slobode, zdravlje i blagostanje pritvorenika budu na odgovarajući način zaštićeni kroz obezbeđivanje neophodne lekarske pomoći i lečenja. U izuzetnim slučajevima, kada je zdravstveno stanje pritvorenika takvo da je potpuno inkompatibilno sa držanjem u pritvoru, član 3 može nalagati da pritvorenik, odnosno pritvorenica budu oslobođeni pod izvesnim uslovima. Međutim, član 3 se ne može tumačiti u tom smislu da on propisuje opštu obavezu puštanja pritvorenika na slobodu iz zdravstvenih razloga. Pre bi se moglo reći da je reč o tome da taj član nameće državi obavezu da zaštiti fizičko blagostanje lica koja su lišena slobode. Sud prihvata da lekarska pomoć koja se pruža u zatvorskim bolnicama nije uvek na istom nivou kao i pomoć koju širokoj javnosti pružaju najbolje zdravstvene ustanove. Ipak, država mora obezbediti da se na odovarajući način zaštite zdravlje i blagostanje pritvorenika. U ovom slučaju, Sud je pre svega istakao da nema dokaza da vlasti nisu obezbedile hitno dijagnostikovanje infekcije podnosioca predstavke hepatitisom C. U suštini, podnosilac predstavke je tu infekciju otkrio zahvaljujući tome što je u pritvoru mogao da koristi usluge volonterskog savetovališta. S tih razloga, s obzirom na činjenicu da se nisu ispoljili neki očigledni raniji simptomi, Državi se ne može prebaciti da nije blagovremeno dijagnostikovala bolest kod pritvorenika. Sem toga, Sud je primetio da tokom sedam meseci koliko je proteklo od dijagnostikovanja bolesti do njegovog puštanja iz pritvora podnosilac predstavke nije započeo medicinsko lečenje svog oboljenja. Njemu je, međutim, bila izvršena biopsija jetre, urađeni su mnogobrojni krvni testovi i specijalistički pregledi.

10 10 Za žaljenje je to što su protekla dva meseca dok lekar specijalista nije pregledao podnosioca predstavke. Međutim, sam podnosilac predstavke je znatno odgodio identifikaciju stepena oštećenja svoje jetre time što je stupio u štrajk glađu i odbio da se podvrgne bolničkim pregledima. Tim svojim postupcima on je pokazao da ne vodi računa o svom zdravstvenom stanju, te stoga vlasti ne mogu biti smatrane odgovornima za pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja za vreme boravka u pritvoru. S tih razloga, Sud je zaključio da se ovde nije radilo o kršenju člana 3. Član 5 stav 3 Sud je primetio da je prvenstveno obaveza nacionalnih pravosudnih vlasti da obezbede da, u datom slučaju, pritvor lica u pretkrivičnom postupku ne prekoračuje razuman vremenski rok. U tom cilju oni moraju ispitati sve činjenice u prilog ili protiv postojanja istinskog zahteva javnog interesa koji opravdava, uz dužno vođenje računa o načelu pretpostavke nevinosti, odustajanje od pravila poštovanja individualne slobode, i moraju ih izneti u obrazloženju svojih odluka kojima odbijaju molbe za puštanje na slobodu. U suštini, Evropski sud se poziva da upravo na osnovu razloga navedenih kao obrazloženje tih odluka i na osnovu istinitih činjenica koje u svojim žalbama iznose podnosioci predstavki odlučuje o tome da li je bio prekršen ili nije bio prekršen član 5 stav 3 Konvencije. Postojanje razumne sumnje da je lice koje je lišeno slobode počinilo krivično delo predstavlja uslov sine qua non zakonitosti produženog pritvora, ali posle protoka određenog vremena taj uslov više nije dovoljan. U takvim slučajevima Sud mora da utvrdi da li su sudske vlasti navele i druge osnove kojima opravdavaju lišenje slobode. Ako si tu osnovi "relevantni" i "dovoljni", Sud mora takođe da utvrdi da li su nadležni nacionalni organi ispoljili "posebnu pažnju i budnost" u vođenju postupka. Teret dokazivanja u tim stvarima ne bi se smeo prebacivati u tom smislu da se od pritvorenika očekuje da dokaže postojanje razloga za svoje puštanje na slobodu. Sud je konstatovao da je ukupni period trajanja pritvora u pretkrivičnom postupku koji u ovom slučaju treba da bude uzet u obzir, uključujući tu i dva perioda pritvora posle poništenja presuda donetih protiv podnosioca predstavke, iznosio dve godine i dva meseca. Vlasti su redovno produžavale pritvor, svaki put se kod donošenja odluke o produženju pritvora pozivajući na to da postoji rizik od njegovog bekstva, budući da na samom početku istrage podnosilac predstavke nije bio dostupan vlastima. Sud je smatrao da je to moglo da bude

11 prihvatljivo opravdanje za prvobitnu odluku odnosno rešenje o pritvoru. Domaći sudovi nisu, međutim, verifikovali da li je taj osnov ostao važeći i u poodmakloj fazi postupka. Štaviše, organi vlasti nisu uopšte razmotrili alternativne načine za obezbeđivanje prisustva podnosioca predstavke na suđenju, kao što bi bilo privremeno oduzimanje njegovih putnih isprava. Pored toga, njegove molbe za puštanje iz pritvora odbačene su čak i pošto je u pritvoru već bio zadržan toliko dugo koliko iznose tri četvrtine dužine zatvorske kazne koja mu je izrečena i jednom i drugom presudom - obe te presude su poništene - i uprkos njegovom pogoršanom zdravstvenom stanju. 11 S tih razloga Sud je zaključio da je osnov na kome je doneto rešenje o produžetku pritvora podnosioca predstavke nije mogao smatrati dovoljnim, čime je bio prekršen član 5 stav 3 Konvencije. 3. Komentar Odavno se pred Evropskim sudom za ljudska prava postavlja pitanja zdravstvenog lečenja pritvorenika. U preporuci Rec(2006)2 Komiteta ministara zemljamačlanicama o Evropskim zatvorskim pravilima jasno se navodi (Pravilo 39) da zatvorska uprava vodi računa o zdravlju svih zatvorenika pod njenim nadzorom, a posebno se (u Pravilu 40 stav 5) navodi sledeće: "Sve neophodne medicinske, hirurške i psihijatrijske usluge koje u svrhu lečenja postoje u zajednici moraju biti na raspolaganju i zatvorenicima u svrhu lečenja." Ta pravila odražavaju sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava u jednom većem broju slučajeva (videti, na primer, Mouisel protiv Francuske, 14. novembar 2002, Bilten 36; Sakkopoulos protiv Grčke, 15. januar 2004, Bilten 50; Paladi protiv Moldavije, 10. jul 2007, Bilten 92). Važno je imati na umu da je, kada je čovek odveden u zatvor, jedino pravo koje je on automatski izgubio pravo na slobodu. Pravo na to da se prema njemu postupa na način koji je u skladu sa članom 3 Konvencije predstavlja apsolutno pravo i kršenje tog prava nikada ne može biti opravdano. Država Srbija je ukazala na to da ona u potpunosti podržava i poštuje važnost toga da pritvorenici budu u mogućnosti da se podvrgnu lekarskim pregledima i van zatvorskog režima a ne samo da ih pregleda zatvorski lekar, kao i da je ovog podnosioca predstavke redovno pregledao njegov lični lekar. Prag težine koji nalaže član 3 veoma je visok i Sud je u ovom slučaju utvrdio da je država Srbija ispoljila "dovoljan stepen budnosti i

12 12 pažnje" u pružanju zdravstvene nege podnosiocu predstavke. Prema tome, nije bilo kršenja člana 3. Međutim, time što nije revnosno preispitivano dalje postojanje potrebe za pritvorom u pretkrivičnom postupku bio je prekršen član 5 stav 3, zbog toga što nisu razmotreni alternativni načini da se obezbedi prisustvo podnosioca predstavke na suđenju. Prikupljanje dokaza u krivičnom postupku PRESUDA U SLUČAJU 3 LISICA PROTIV HRVATSKE (predstavka br /06) 25. februar godine 1. Osnovne činjenice Podnosioci predstavke, Zlatko Lisica i Meri Lisica, hrvatski su državljani, oboje rođeni godine, koji žive u Zadru, u Hrvatskoj. U maju godine policija ih je uhapsila pod sumnjom da su opljačkali vozilo koje je pripadalo jednoj banci. Dok su se nalazili u pritvoru u pretkrivičnom postupku, izvršen je pretres ukradenog vozila marke folksvagen koje je policija našla na mestu izvršenja krivičnog dela i vozila marke BMW koje je u vlasništvu jednog od dvoje podnosilaca predstavke. Prilikom pretresa nisu bili prisutni ni podnosioci predstavke ni njihov pravni zastupnik. Posle dva dana protiv podnosilaca predstavke otvoren je krivični postupak, a sutradan je izvršen novi pretres oba vozila na osnovu naloga za pretres i u prisustvu branioca podnosilaca predstavke. U zapisniku s tog pretresa između ostalog je navedeno da je u vozilu BMW koje je bilo u vlasništvu podnosioca predstavke pronađen plastični otisak automobilske brave. Kako je advokat podnosilaca predstavke saznao iz nezvaničnih razgovora policajaca i kako je docnije ustanovljeno na sudu, u vozilo marke BMW, koje je zadržala policija, ušla su dvojica policajaca između pomenutih dvaju pretresa, kako bi uzeli uzorak tapacirunga za ispitivanje, a to su učinili bez naloga za pretres i bez znanja i prisustva podnosilaca predstavke. U septembru godine protiv ovo dvoje podnosilaca predstavke i još četiri druga lica poveden je krivični postupak. U februaru godine županijski sud je podnosioce predstavke proglasio krivim za pljačku banke i odredio im zatvorske kazne. Taj sud se, između ostalog, pozvao na 3 Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.

13 posredne dokaze, odnosno indicije da je u vozilu marke BMW pronađen plastični otisak automobilske brave za koji se pretpostavlja da potiče od razbijene brave ukradenog kombija kojim je izvršena pljačka. Vrhovni sud je u maju godine odbacio žalbu podnosilaca predstavke i produžio im dosuđene kazne zatvora na šest godina i šest meseci, odnosno četiri godine i deset meseci Odluka Evropskog suda Podnosioci predstavke su, pozivajući se na član 6 stav 1, podneli tužbu Sudu u Strazburu zbog toga što je način na koji su prikupljeni dokazi protiv njih u krivičnom postupku bio nepravičan. Član 6 stav 1 Sud je ponovio da, iako nije njegova uloga da utvrđuje koji sve tipovi dokaza mogu biti prihvatljivi u jednom sudskom postupku, on mora dati odgovor na pitanje da li je postupak o kome je reč u celini bio pravičan, uključujući tu i način na koji su prikupljeni dokazi. Prvo, Sud je utvrdio da su prava na odbranu bila poštovana u tom smislu što su podnosioci predstavke mogli da ulože prigovor u vezi sa autentičnošću osporenih dokaza. Nacionalni sudovi su razmotrili taj prigovor i prihvatili izjavu policajaca da nisu podmetnuli sporni dokaz. Nije, međutim, osporeno da su policajci ušli u vozilo bez ikakvih ovlašćenja. Zaista, tokom prvog pretresa, izvršenog onog dana kada su podnosioci predstavke bili lišeni slobode, osporeni dokaz nije bio pronađen. Nacionalni sudovi su za to dali objašnjenje po kome je prvi pretres bio površan i nedovoljan sa stanovišta jemstava pravičnog suđenja. Štaviše, minimalni zahtev koji se postavlja prilikom pretresa u krivičnoj istrazi jeste da se optuženome pruži odgovarajuća mogućnost da tom pretresu prisustvuje. Po mišljenju Evropskog suda, postojale su sumnje u pogledu pouzdanosti nalaza poslednjeg pretresa. Sporni predmet nađen prilikom tog pretresa, plastični otisak automoblske brave, iako nije bio jedini dokaz na kome se temeljila okrivljujuća presuda, ipak je u odlučivanju nacionalnih sudova imao značajno mesto. Iako nije zadatak Evropskog suda da procenjuje da li bi podnosioci predstavke bili osuđeni i bez tog dokaza, jasno je da je on predstavljao jedinu neposrednu vezu između vozila u vlasništvu jednog od podnosilaca predstavke i vozila koje je korišćeno u pljački banke.

14 14 U zaključku, Sud je stao na stanovište da je u ovom slučaju bio prekršen član 6 stav 1. Član 41 Sud je dosudio podnosiocima predstavke ukupni iznos od evra na ime nematerijalne štete. 3. Komentar Prvo što pada u oči u ovom slučaju jeste da je utvrđeno da se tu može primeniti član 6, iako se konkretan incident na koji su se podnosioci predstavke žalili dogodio u "pretkrivičnom postupku". Pravo na pravično suđenje odnosi se na svakoga protiv koga je podneta krivična optužba, i, kao što smo već naglašavali u ovom Biltenu, pojam "optužbe" je autonomni pojam po Konvenciji i on ne odgovara uvek definiciji koja postoji u domaćem zakonodavstvu. U svakom slučaju, Sud je istakao da član 6 može biti relevantan i pre no što počne sudski postupak u nekom predmetu, u onoj meri u kojoj postoje izgledi da pravičnost suđenja bude ozbiljno ugrožena početnim propustom u pogledu poštovanja svih odredaba tog člana. Evropski sud se u svojoj presudi pozvao na slučaj Bikov protiv Rusije (Bykov) (presuda Velikog veća od 10. marta 2009, o kojoj smo pisali u Biltenu 112). U tom slučaju Sud je razmatrao situaciju u kojoj su vlasti inscenirale određene okolnosti, a onda upotrebile skrivene prislušne uređaje da bi dobile priznanje od osumnjičenog. Sud je stao na stanovište da, prilikom utvrđivanja pravičnosti nekog postupka, mora da se vodi računa o tome da li su bila poštovana njegova prava na odbranu i da li je podnosiocu predstavke bila pružena prilika da ospori dokaze i način korišćenja tih dokaza. Pored toga, mora se uzeti u obzir i kvalitet dokaza, uključujući tu i utvrđivanje da li su okolnosti u kojima su dokazi pribavljeni bile takve da i u najmanjoj meri dovode u pitanje njihovu pouzdanost ili tačnost. Sud je u ovom slučaju istakao da pridaje poseban značaj načinu na koji se postupa u krivičnim stvarima i utisku koji to postupanje ostavlja, jer nije bitno samo da se pravda izvrši, već je bitno i da se jasno vidi da je pravda izvršena. Ovde se, naime, radi o poverenju javnosti koje sudovi moraju uživati u jednom demokratskom društvu. Iako su podnosioci predstavke bili u prilici da ospore dokaz (prvi test iz slučaja Bikov), okolnosti su bile takve da su zaista ostavljale sumnju u pogledu pouzdanosti nalaza pretresa izvršenog 27. maja, kada je pronađen plastični otisak brave iz vozila marke folksvagen (drugi test Bikov).

15 Budući da se tu radilo o dokazu od presudnog značaja za izricanje presude podnosiocima predstavke, bime je bilo prekršeno njihovo pravo na pravično suđenje. Savet Evrope ohrabruje zemlje-članice da se postaraju da podnosioci predstavki koji su dobili strazburšku presudu o tome da je suđenje koje je protiv njih vođeno bilo nepravično zatraže reviziju postupka pred domaćim sudovima. Sud je primetio da gospodin i gospođa Lisica imaju takvu mogućnost prema hrvatskom Zakoniku o krivičnom postupku. U izdvojenom ali saglasnom mišljenju sudija Špilman (Spielmann) je naveo da je želeo da Sud to uključi i u dispozitiv presude, kako bi Hrvatskoj ukazao da bi to bio najprimereniji način da se ispravi kršenje Konvencije koje je bilo počinjeno. Sada će Komitet ministara biti dužan da nadzire izvršenje ove presude. 15 Dvogodišnji pritvor u pretkrivičnom postupku u složenom slučaju koji se tiče organizovanog kriminala PRESUDA U SLUČAJU 4 PINJKOVSKI PROTIV POLJSKE (predstavka br /03) 23. februar Osnovne činjenice Podnosilac predstavke, Marijuš Pinjkovski (Mariusz Pińkowski) poljski je državljanin rođen godine koji živi u Čenstohovi, u Poljskoj. U martu godine optužen je za saučesništvo u oružanoj pljački i ubistvu izvršenima u Francuskoj i zadržan je u pritvoru na osnovu rešenja okružnog suda u Čenstohovi. Sud je kao obrazloženje svoje odluke naveo jake dokaze protiv podnosioca predstavke, veliku dužinu zaprećene kazne u slučaju da bude proglašen krivim i opasnost da bi, ako ne bi bi lišen slobode, mogao da ugrozi istražni postupak. Tokom istržanog postupka dodavane su i druge optužbe, uključujući tu i optužbu za nezakonito lišenje slobode, mučenje i pripadništvo grupi koja se bavi organizovanim kriminalom. Pritvor podnosioca predstavke u pretkrivičnom postupku produžavan je nekolikim sudskim odlukama, u kojima su se sudovi uvek pozivali na prvobitni osnov za rešenje o pritvoru, i, dodatno, na međunarodnu dimenziju ovog slučaja. U martu godine vojvodski sud je proglasio podnosioca predstavke krivim i izrekao mu kaznu od 25 godina zatvora. 4 Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.

16 16 U oktobru godine Apelacioni sud je poništio tu presudu, vraćajući ceo slučaj tužilaštvu radi sprovođenja dalje istrage, kako bi se otklonile krupne nesaglasnosti u dokaznom materijalu koji se odnosio na okolnosti smrti ubijenog. Podnosilac predstavke je ostao u pritvoru na osnovu nekoliko sukcesivnih sudskih odluka. U novembru godine vojvodski sud je proglasio podnosioca predstavke krivim i osudio ga na 15 godina zatvora, s tim da mu se u kaznu uračuna i vreme provedeno u pritvoru u pretkrivičnom postupku. Uporedo sa jednim delom pritvora u pretkrivičnom postupku, podnosilac predstavke je odslužio dve odvojene kazne zatvora koje su mu izrečene u drugim krivičnim postupcima. 2. Odluka Evropskog suda Podnosilac predstavke se obratio Evropskom sudu pozivajući se pre svega na član 5 stav 3, žaleći se na prekomernu dužinu pritvora u pretkrivičnom postupku. Član 5 stav 3 Sud je primetio da je period koji je podnosilac predstavke proveo u pritvoru i koji je predmet razmatranja u ovom slučaju, uključujući tu vreme koje je proteklo posle poništenja prve presude i druge osude tog podnosioca predstavke, ako se izuzme vreme izdržavanja dveju drugih, zasebno izrečenih zatvorskih kazni, iznosilo skoro dve godine. Sud je prihvatio da je početno pritvaranje ovog podnosioca predstavke bilo zasnovano na razumnoj sumnji koja je postojala protiv podnosioca predstavke u tom smislu da je on počinio teška krivična dela. Potreba da se ustanovi stepen navodne odgovornosti svakog optuženika i da se obezbedi valjano izvođenje postupka takođe je predstavljala validan osnov za stavljanje podnosioca predstavke u pritvor. Kada je reč o produžetku i trajanju pritvora, Sud je saglasan sa argumentima koje su izneli domaći sudovi o tome da, u slučajevima koji se odnose na organizovane kriminalne grupe uvek postoji veliki rizik da bi pritvorenik, u slučaju da bude oslobođen, mogao izvršiti pritisak na svedoke ili suoptužene, ili da bi na neki drugi način mogao da ometa postupak. Sud je uzeo u obzir činjenicu da je, prema predstavci koju je podnela Država Poljska, podnosilac predstavke pokušao da zastraši jednog svedoka u postupku. Sud je stao na stanovište da, iako dužina zaprećene kazne predstavlja relevantan element kod donošenja procene o riziku

17 da pritvorenik pobegne ili da ponovo izvrši krivično delo, težina optužbi, sama po sebi, ipak ne može biti opravdanje za dug period boravka u pritvoru. Međutim, u ovom slučaju, potreba za pribavljanjem obimnih dokaza, uključujući tu i iskaze svedoka koji su morali biti ispitani uz pomoć francuskih vlasti, predstavljala je validan osnov za zadržavanje podnosioca predstavke u pritvoru. 17 Pored toga, Sud je primetio da je sama istraga bila prilično složena, pre svega s obzirom na svoj međunarodni karakter, veliki broj svedoka i činjenicu da je materijal dobijen od sudsko-medicinskih stručnjaka bio protivrečan i nejasan u pogledu uzroka smrti žrtve. Pored toga, u postupku nije bilo nijednog značajnijeg perioda mirovanja. S tih razloga, može se reći da su domaće vlasti ekpeditivno vodile ovaj postupak. S tih razloga, Sud je zaključio da vlasti nisu prekršile član 5 stav 3 time što su držale podnosioca predstavke u pritvoru u pretkrivičnom postupku. 3. Komentar U ovom Biltenu često smo imali prilike da komentariše obavezu sadržanu u članu 5 stav 3 Konvencije da se licu koje je lišeno slobode suđenje organizuje u razumnom roku ili da bude pušteno na slobodu uz kauciju, kao što smo komentarisali i blisku vezu između te odredbe i prava na suđenje u razumnom roku sadržanog u članu 6 stav 1. Prva odredba nalaže da vlasti pokažu posebnu revnost u vođenju postupka protiv pritvorenog lica, s obzirom na važnost prava na slobodu. Sud je primetio da je u ovom slučaju, imajući na umu to da je podnosilac predstavke u isto vreme izdržavao kazne koje su mu izrečene za druge optužbe u kojima je oglašen krivim, period koji ovde treba razmatrati kao period pritvora u pretkrivičnom postupku iznosio skoro dve godine. Imajući na umu međunarodne aspekte istrage, sumnje protiv osumnjičenog, opasnost da on izvrši pritisak na svedoke, kao i visinu zaprećene kazne u slučaju da bude oglašen krivim, u ovom konkretnom slučaju nije bilo kršenja člana 5 stav 3, budući da su vlasti relativno ekspeditivno vodile taj postupak. Važno je primetiti da je na osnovu akumulacije svih navedenih činilaca Sud zaključio da prava ovog podnosioca predstavke nisu bila prekršena. Sud je još ranije primetio da, iako, na primer, dužina zaprećene kazne predstavlja važan element u proceni rizika da osumnjičeni pobegne ili da

18 18 ponovi krivično delo, sama težina optužbi koje mu se stavljaju na teret ne može biti isključivo opravdanje za veliku dužinu pritvora. Drugi interesantan aspekt ovog slučaja bio je zahtev Države da Sud izbriše predstavku sa spiska predstavki, budući da podnosilac predstavke nije dostavio svoja zapažanja o prihvatljivosti i o meritumu spora u roku koji je Sud propisao. Sud je, međutim, ukazao na to da je podnosilac predstavke u postupku u Strazburu nastupao bez pravnog zastupnika, kao i da je u svojoj obimnoj prepisci sa Sudom stalno potvrđivao izvorne navode iz predstavke i želju da postupak pred Sudom vodi do kraja.

19 5 DRUGE PRESUDE Osim presuda u kojima detaljno izveštavamo u ovom izdanju Biltena, Evropski sud za ljudska prava je u martu usvojio preko 100 drugih presuda. Najveći broj presuda odnosio se na povredu člana 3 (zabrana mučenja), člana 6 (pravo na pravično suđenje), člana 13 (pravo na efikasan pravni lek) Konvencije, i člana 1 Prvog protokola uz Konvenciju (zaštita imovine). Povreda člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu dužine postupka utvrđena je u još preko 50 slučajeva Neke od ovih presuda nisu pravosnažne, vidi fn. 1.

20 AIRE CENTAR AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava. AIRE centar se sastoji od tima međunarodnih pravnika koji pružaju obaveštenja, savete i pomoć u zaštiti ljudskih prava. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 80 slučajeva. U toku poslednjih deset godina AIRE centar je, u saradnji sa Savetom Evrope, organizovao niz seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je bio posebno aktivan u zemljama bivše Jugoslavije, sa seminarima održanim u Bosni i Hercegovini, državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, Hrvatskoj i Makedoniji. SAVET EVROPE Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47 zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava, saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju odbrane. Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina prošlog veka, sve zemlje koje su želele da postanu članice Organizacije, bile su obavezne da je ratifikuju. Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi, ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od države ugovornice ili ne. Savet Evrope ne treba mešati sa Evropskom Unijom, koja se danas sastoji od 27 zemalja članica, a koje su ujedno i članice Saveta Evrope.