LJUDSKA PRAVA U EVROPI

Transcription

1 LJUDSKA PRAVA U EVROPI Pravni bilten Decembar Broj 132.

2 2 AIRE Centar London Urednici: Nuala Mole Biljana Braithwaite Pomoćnik urednika: Catharina Harby copyright AIRE Centre Decembar Tiraž: 3500 primeraka Štampa: "KUĆA ŠTAMPE", Zemun Izdavanje ove publikacije pomogli su Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije i Savet Evrope CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd LJUDSKA prava u Evropi : pravni bilten / urednici Nuala Mole, Biljana Braithwaite. - (2000, br. 1) -. - (Zemun : Kuća Štampe, 2000)- (Zemun : Kuća Štampe) cm Mesečno ISSN = Ljudska prava u Evropi COBISS.SR-ID

3 SADRŽAJ UVOD 4 3 Nedelotvorna pravna pomoć u žalbenom postupku u krivičnom predmetu PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU SAHNOVSKI PROTIV RUSIJE (Predstavka br /03) 2. novembar Odsustvo priznanja verskog braka ne predstavlja diskriminaciju PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU ŠERIFE JIGIT PROTIV TURSKE (Predstavka br. 3976/05) 2. novembar Nedovoljne mere koje je država preduzela da bi smanjila probleme koje stanovništvu stvara gust drumski saobraćaj PRESUDA U SLUČAJU DES PROTIV MAĐARSKE (Predstavka br. 2345/06) 9. novembar Vlasti nisu zaštitile podnositeljku predstavke od nasilnog i pretećeg ponašanja njenog bivšeg muža PRESUDA U SLUČAJU HAJDUOVA PROTIV SLOVAČKE (Predstavka br. 2660/03) 30. novembar DRUGE PRESUDE 19 AIRE CENTAR 20 SAVET EVROPE 20

4 4 UVOD Savet Evrope i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava igraju značajnu ulogu u procesu tranzicije u zemljama centralne i istočne Evrope. Oni odreðuju standarde zaštite ljudskih prava u Evropi i obezbeðuju mehanizam za njihovu praktičnu primenu, i stoga imaju ključno mesto u procesu demokratizacije i uspostavljanja vladavine prava širom Evrope. Meðutim, veliki broj pravnika u zemljama centralne i istočne Evrope još uvek nije u dovoljnoj meri obavešten o Evropskoj konvenciji i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Svrha ovog biltena je da pomogne pravnicima u sudstvu, državnoj službi ili nevladinim organizacijama, kao i široj javnosti, da prate i primenjuju u domaćem postupku praksu Evropskog suda za ljudska prava. Bilten izlazi mesečno i obuhvata sažetke najnovijih presuda Evropskog suda, sa kratkim komentarima koji upućuju na značaj ovih presuda u odnosu na postojeće evropske standarde u oblasti ljudskih prava. Najviše pažnje je posvećeno presudama koje se odnose na pitanja relevantna u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na posebne probleme koji postoje u zemljama Balkana. Ostale presude, koje se prevashodno odnose na specifičnosti pravnih sistema pojedinih država ugovornica, ili na druga pitanja od manjeg značaja u zemljama centralne i istočne Evrope, prikazane su ukratko. Dragi čitaoci, OBAVEŠTENJE od godine Pravni bilten Ljudska prava u Evropi će biti objavljivan u novom formatu, kvartalno i na većem broju strana. Prvi broj biltena u novom izdanju izlazi u Aprilu Ovaj unapredjen format će i dalje uključivati pregled presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ali takodje i članke renomiranih pravnih eksperata na odredjene aktuelne teme, i praksu Evropskog suda pravde u Luksemburgu u pojedinim predmetima koji mogu biti od interesa za čitaoce biltena. Urednici Za dalje informacije možete se obratiti na sledeće adrese: AIRE Centre (for Biljana Braithwaite) 17 Red Lion Square London WC1R 4QH tel: advice line: fax: pravnibilten@hotmail.com website: KUĆA ŠTAMPE (za Bilten "Ljudska prava u Evropi") Bačka Zemun Srbija

5 Nedelotvorna pravna pomoć u žalbenom postupku u krivičnom predmetu PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU SAHNOVSKI PROTIV RUSIJE (Predstavka br /03) 2. novembar Osnovne činjenice Podnosilac predstavke je ruski državljanin Sergej Sahnovski (Sergey Sakhnovskiy) ruski državljanin koji je rođen godine i trenutno se nalazi na izdržavanju zatvorske kazne za ubistvo u oblasti Novosibirska, u Rusiji. Uhapšen je 30. aprila godine pod sumnjom da je ubio oca i strica. Posle tri dana određen mu je advokat po službenoj dužnosti u okviru pravne pomoći. U decembru nadležni oblasni sud ga je oglasio krivim za ubistvo i izrekao mu kaznu od 18 godina zatvora. Bezuspešno je uložio žalbu u oktobru Ročištu u žalbenom postupku pred Vrhovnim sudom nije prisustvovao branilac, a g. Sahnovski je učestvovao samo preko video-konferencije. G. Sahnovski je uložio nekoliko žalbi i zahteva za preispitivanje presude pred višom sudskom instancom, ali su svi ti zahtevi i žalbe odbijeni bez razmatranja merituma. U martu godine Evropski sud u Strazburu skrenuo je pažnju ruskoj vladi na činjenicu da je dobio predstavku g. Sahovskog. U julu iste godine prezidijum Vrhovnog suda Rusije saglasio se da razmotri ovaj slučaj u okviru postupka za vanredno preispitivanje pravosnažne presude, na zahtev zamenika vrhovnog tužioca Rusije. Prezidijum je ustanovio da je pravo g. Sahnovskog na pravnu pomoć bilo prekršeno pa je vratio njegov slučaj na ponovno razmatranje u žalbenoj fazi. U novembru godine Vrhovni sud, koji zaseda u Moskvi, razmotrio je ovaj slučaj u svojstvu žalbene instance. Podnosilac predstavke je tražio da lično prisustvuje ročištu, ali je Vrhovni sud stao na stanovište da to nije neophodno, kao i da će biti dovoljna video-konferencijska veza da se obezbedi delotvorno učešće g. Sahnovskog u postupku. S tih razloga, podnosilac predstavke je ostao u Novosibirsku, oko kilometara daleko od Moskve. Na početku rasprave Vrhovni sud je predstavio g. Sahnovskom njegovog novonaimenovanog advokata po službenoj dužnosti koji je bio prisutan u sudnici na ročištu pred Vrhovnim sudom, i dopustio im je petnaestominutni razgovor preko videokonferencijske veze pre početka razmatranja žalbe. Pošto je razgovarao sa advokaticom koja mu je dodeljena g. Sahnovski je odbio da mu ona pruža pravnu pomoć, tvrdeći da mora da se i lično sastane sa svojim braniocem. Vrhovni sud, međutim, nije izašao u susret tom zahtevu i odlučio je da bez odlaganja nastavi razmatranje slučaja.

6 6 Po završetku ročišta, Vrhovni sud je potvrdio suštinske zaključke i kaznu koja je g. Sahnovskom izrečena u presudi od decembra godine. 2. Odluka Evropskog suda G. Sahnovski se obratio Evropskom sudu u Strazburu pozivajući se na član 6 stavovi 1 i 3 (pravo na pravično suđenje) i tvrdeći da je krivični postupak koji je protiv njega vođen bio nepravičan. Predstavka je podneta Evropskom sudu za ljudska prava 18. aprila godine. Sud je u presudi Veća od 15. januara godine utvrdio da je u ovom slučaju došlo do povrede člana 6 stavovi 1 i 3 (c), budući da g. Sahnovski nije dobio delotvornu pravnu pomoć u žalbenom postupku u krivičnom postupku koji je vođen protiv njega. Na zahtev ruske vlade Sud je prihvatio da ovaj slučaj bude iznet pred 1 Veliko veće. Član 6 stav 1 Status žrtve (oštećenog) Sud je prvo ispitivao da li je g. Sahnovski izgubio status žrtve posle ponovnog otvaranja krivičnog postupka protiv njega na žalbenom nivou. Sud je podsetio na opšte načelo, koje je valjano ustanovljeno i potkrepljeno u sudskoj praksi, da podnosilac predstavke može izgubiti status žrtve u slučaju da su vlasti priznale kako je došlo do kršenja Konvencije i ako su otklonile sve negativne posledice koje je to kršenje Konvencije donelo podnosiocu predstavke. Sud je naglasio da zemljama-članicama Konvencije treba pružiti priliku da isprave kršenja Konvencije. Međutim, ne može im se dopustiti da to pravo koriste kako bi izbegle nadležnost Suda. Sud je primetio da je u slučaju g. Sahnovskog postupak ponovo otvoren u sklopu procedure vanrednog preispitivanja pravosnažne presude. Međutim, napori koje je sam g. Sahnovski ulagao kako bi se izborio za vanredno preispitivanje pravosnažne presude iz oktobra godine nisu urodili plodom. Tek pošto je Evropski sud obavestio rusku vladu o tome da je dobio predstavku g. Sahnovskog vrhovni tužilac je zatražio ponovno otvaranje postupka. To se dogodilo i u nekoliko drugih slučajeva u odnosu na Rusiju u kojima 1 Član 43 Evropske konvencije za zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda: Obraćanje Velikom veću 1. U roku od tri meseca od dana donošenja presude Veća svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se predmet iznese pred Veliko veće. 2. Kolegijum od pet sudija Velikog veća prihvatiće zahtev ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja vezanog za tumačenje Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti. 3. Ako Kolegijum prihvati zahtev, Veliko veće odlučuje o predmetu presudom.

7 je Sud ranije odlučivao. Sud je takođe primetio da u sklopu postupka vanrednog preispitivanja pravosnažne presude ne postoji ograničenje u pogledu toga koliko se puta može iznova otvoriti postupak, niti postoji ograničenje u pogledu okolnosti u kojima se tome može pribeći, tako da sve zavisi od diskrecione odluke tužioca ili sudije. U takvoj situaciji Sud je zaključio da je ruska vlada mogla da pribegne ponovnom otvaranju postupka pomoću vanrednog preispitivanja pravosnažne presude kao sredstvu za izbegavanje razmatranja ovog slučaja pred Evropskim sudom. 7 S tih razloga, Sud je stao na stanovište da se ponovno otvaranje zakonskog postupka ne može automatski smatrati dovoljnim pravnim zadovoljenjem koje može lišiti podnosioca predstavke njegovog statusa žrtve (oštećenog); kako bi se videlo da li je podnosilac predstavke izgubio status žrtve bilo je neophodno razmotriti postupak u celini, uključujući i onaj deo koji se odvija posle ponovnog otvaranja postupka. Delotvorna pravna pomoć Sud je podsetio da ljudi koji su optuženi za neko krivično delo imaju pravo da budu fizički prisutni na ročištu u prvostepeno postupku, ali da to nije nužno slučaj u žalbenom postupku. Kada je reč o videokonferencijskoj vezi, iako ona, sama po sebi, nije u suprotnosti sa pravom na pravično suđenje, stvari se moraju organizovati tako da podnosilac predstavke bude kadar da prati postupak, da se njegov glas može čuti bez ikakvih tehničkih smetnji i da može efikasno i u poverenju da komunicira sa svojim braniocem. S obzirom na složenost pitanja pokrenutih pred Vrhovnim sudom u žalbenom postupku u slučaju g. Sahnovskog, Sud je ustanovio da je za njega bila od ključnog značaja pomoć advokata. Međutim, ta pomoć je morala da bude delotvorna a ne samo formalna. Budući da su g. Sahnovski i njegova pravna zastupnica mogli da komuniciraju svega 15 minuta i to neposredno pred početak ročišta, jasno je da to nije bilo dovoljno. Pored toga, g. Sahnovski se osećao nelagodno zbog toga što je trebalo da razgovara o svom slučaju preko videokonferencijske veze. Iako je Sud prihvatio da je transportovanje g. Sahnovskog na ročište u Moskvu, udaljenu preko kilometara, moglo da bude komplikovano i skupo, trebalo je organizovati telefonski razgovor između njega i njegove pravne zastupnice znatno pre ročišta, ili je trebalo da mu bude dodeljen lokalni pravni zastupnik koji je mogao i lično da ga posećuje u zatvoru pre ročišta. Sud je zaključio da g. Sahnovskom nije bila obezbeđena delotvorna pravna pomoć u drugoj fazi žalbenog postupka u novembru Sa svih navedenih razloga, Sud je zaključio da se u ovom slučaju radilo o kršenju člana 6 stav 1 zajedno sa članom 6 stav 3(c) u celom postupku koji je okončan presudom izrečenom u novembru 2007.

8 8 Član 41 Sud je odlučio da Rusija mora da isplati g. Sahnovskom iznos od evra na ime nematerijalne štete i još 174 evra na ime sudskih i ostalih troškova. 3. Komentar Ročišta uz učešće preko video-konferencijskog linka omogućena su i preporučena izvesnim brojem međunarodnih ugovora i konvencija, kao što je Drugi dodatni protokol uz Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima, Rezolucija Evropskog saveta od 23. novembra godine, Akt Evropskog saveta od 29. maja godine i Konvencija Evropske unije od 29. maja godine. Video-konferencijski linkovi se smatraju tehničkim sredstvom koje je kompatibilno sa Konvencijom, bilo da je reč o tumačenju Saveta Evrope ili drugih međunarodnih organizacija, kao što je Evropska unija. Iako učešće okrivljenog u postupku putem video-konferencijskog linka nije samo po sebi protivno Konvenciji, države-članice su dužne da obezbede da pribegavanje toj meri u svakom datom slučaju služi legitimnom cilju kao i da svi aranžmani predviđeni za izvođenje dokaza budu kompatibilni sa zahtevima poštovanja propisnog postupka, kako je to ustanovljeno članom 6 Konvencije. U jednom ranijem slučaju (videti Marčelo Viola protiv Italije /Marcello/, 5. oktobar 2006), Sud je primetio da je branilac podnosioca predstavke imao pravo da bude prisutan tamo gde se nalazio njegov klijent i da sa njim u poverenju razgovara, a postojalo je i zakonsko pravo branioca da bude prisutan u prostoriji u kojoj se odvija ročište. U slučaju Marčelo Viola nije bilo ničega što bi ukazivalo na to da je prekršeno pravo podnosioca predstavke da sa svojim advokatom komunicira tako da ih treća lica ne mogu čuti. U slučaju Golubev protiv Rusije (odluka br /02, 9. novembar 2006) podnosilac predstavke je imao dva branioca, od kojih je jedan bio prisutan na ročištu, dok je drugi sedeo sa njim u pritvorskoj jedinici. U ovom slučaju situacija se razlikovala. Tehnički aranžmani bili su takvi da je bilo ozbiljno dovedeno u pitanje pravo optuženog da izda valjana uputstva svom novonaimenovanom braniocu, posebno s obzirom na to da nije bilo bezbedne telefonske linije za koju bi se moglo zajamčiti da je zaštićena od prisluškivanja. Budući da sve veći broj krivičnih istraga i postupaka širom Evrope sadrži i prekograničnu dimenziju, sva je prilika da će se povećati korišćenje video-konferencijske veze. Pravo na pravično suđenje podrazumeva i pravo da se prisustvuje suđenju. To pravo nije ugroženo tehnologijom video-konferencijskih veza dokle god država preduzima sve neophodne mere da obezbedi da sposobnost optuženog da se brani nije oštećena time što se pribegava korišćenju navedene tehnologije.

9 Odsustvo priznanja verskog braka ne predstavlja diskriminaciju PRESUDA VELIKOG VEĆA U SLUČAJU ŠERIFE JIGIT PROTIV TURSKE (Predstavka br. 3976/05) 2. novembar Osnovne činjenice Podnositeljka predstavke Šerife Jigit (Serife Yigit) turska je državljanka koja je rođena godine i živi u mestu Islahije u Turskoj. Godine ona se udala za Omera Koča (Ömer Koç, u daljem tekstu: O.K.) u verskom obredu. O.K. je preminuo 10. septembra godine. Najmlađa od šestoro njihove dece, Emina, rođena je godine. Gđa Jigit je 11. septembra godine pokrenula postupak u sopstveno ime i u ime svoje ćerke Emine, tražeći da njen brak sa O.K. bude priznat i da Emina bude upisana u matičnu knjigu rođenih kao njena ćerka. Okružni sud je prihvatio drugi zahtev i ispunio ga, ali je odbio onaj prvi zahtev koji se odnosio na priznanje braka. Gđa Jigit je docnije podnela zahtev Fondu za penziono osiguranje tražeći da se penzija i zdravstveno osiguranje pokojnog O.K. prebace na nju i njenu ćerku. Davanja po osnovu zdravstvenog osiguranja prebačena su na Eminu, ali ne i na njenu majku, uz obrazloženje da njen brak sa O.K. nije zakonski priznat. Gđa Jigit je bezuspešno izjavila žalbu na tu odluku. 2. Odluka Evropskog suda Pozivajući se na član 8, gđa Džigit je uputila predstavku žaleći se zbog toga što su turski sudovi odbili da socijalno osiguranje njenog partnera i prinadležnosti koje su mu po tom osnovu pripadale prebace na nju. U svojoj presudi od 20. januara godine Veće koje je razmatralo slučaj zauzelo je stanovište da nije prekršen član 8. Veće je ustanovilo da nije bilo nerazumno da civilnim brakovima u Turskoj bude pružena specijalna zaštita, ističući pritom da je brak institucija za koju je opšte priznato da supružnici koji u nju stupaju stiču poseban status. Veće je zaključilo da razlika u postupanju prema parovima koji žive u bračnoj i vanbračnoj zajednici, a koja se odnosi na prinadležnosti za partnera koji nadživi drugog partnera ima za cilj zaštitu tradicionalne porodice zasnovane na bračnim vezama te je stoga legitimno i opravdano. Slučaj je 14. septembra godine na zahtev podnositeljke predstavke bio iznet pred Veliko veće.

10 10 Veliko veće je odlučilo da razmotri predstavku gđe Jigit, ne samo sa stanovišta člana 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), već i sa stanovišta člana 14 (zabrana diskriminacije) sagledanog zajedno sa članom 1 Protokola br. 1 (zaštita imovine). Poslednja dva navedena člana primenjiva su u ovom slučaju zato što je država, mada član 1 Protokola br. 1 ne obuhvata pravo na dobijanje bilo kakvih davanja iz oblasti socijalnog osiguranja, ako je već odlučila da uspostavi program socijalnih davanja, to svakako učinila na način koji je kompatibilan sa članom 14. Član 14 u vezi sa članom 1 Protokola br. 1 Gđa Jigit, koja se venčala verskim obredom, tvrdila je da se prema njoj postupalo drugačije nego prema ženi koja je u brak stupila shodno građanskom zakoniku i koja traži da joj se priznaju davanja po osnovu socijalnog osiguranja njenog pokojnog muža. Sud je trebalo da reši pitanje da li je, ako je takva razlika u postupanju postojala, ona bila diskriminatorna ili je, nasuprot tome, bila razumna i objektivna, pa otud i prihvatljiva. Sud je naglasio da se članom 14 zabranjuje, u području prava i sloboda zajamčenih Konvencijom, diskriminacija koja bi bila zasnovana na ličnim karakteristikama po kojima su neka lica ili grupe lica različita među sobom. Priroda braka - građanska ili verska - između dva lica bez svake sumnje predstavlja jednu takvu karakteristiku. Shodno tome, "razlika u postupanju" kakvoj je bila izložena gđa Jigit mogla bi biti zabranjena članom 14. Kada je ispitivao da li je za ovu razliku u postupanju postojalo bilo kakvo objektivno ili razumno opravdanje, Sud je prvenstveno naglasio da je odluka koju su turske vlasti u ovom slučaju donele težila legitimnom cilju zaštite javnog reda (građanski brak pre svega služi tome da se zaštite žene) kao i zaštite prava i slobode drugih. Potom je Sud razmatrao da li postoji razumni odnos srazmernosti između odbijanja turskih vlasti da gospođi Jigit prenesu prava na davanja iz oblasti socijalnog osiguranja na osnovu onoga na šta je bio ovlašćen njen muž i ciljeva kojima vlasti teže. Kada je reč o tom suštinskom pitanju Sud je stao na stanovište da je, s obzirom na relevantne turske zakonske propise, odlučujuće to što gđa Jigit nije mogla legitimno da očekuje da će dobiti bilo kakva prava na osnovu socijalnog osiguranja svoga partnera. Građanski zakonik je sasvim jasan kada je reč o prednosti građanskog braka i, budući da je bila svesna svoga položaja, gđa Jigit je dobro znala da treba da uredi svoj odnos u skladu sa građanskim zakonikom kako bi mogla biti priznata za naslednika svoga partnera. Konačno, Sud je primetio da su suštinski i formalin uslovi prema kojima se upravlja građanski brak jasni i neposredni i da oni ne predstavljaju prekomerni teret za lica koja ulaze u brak. Gđa Jigit - koja je imala na raspolaganju period od 26 godina tokom koga je mogla da sklopi građanski brak - nema, s tih razloga, osnova za tvrdnju da su nezgrapnim upravnim postupcima osujećeni napori koje je uložila kako bi uredila vlastiti položaj.

11 S tih razloga, budući da je postojalo objektivno i razumno opravdanje za "razliku u postupanju" kojoj je bila izložena gđa Jigit, Sud je zaključio da u ovom slučaju nije bio prekršen član 14 Konvencije u vezi sa članom 1 Protokola br Član 8 Sud je naglasio zaključak Veća o tome da su gđa Jigit, njen partner i njihova deca činili porodicu (gđa Jigit je stupila u verski brak sa O.K., živela je sa njim sve do njegove smrti i izrodila sa njim šestoro dece, od kojih je prvih petoro upisano u matične knjige rođenih pod očevim imenom). Stoga je ona mogla da se pozove na pravo na poštovanje njenog "porodičnog života". Sud je primetio da su gđa Jigit i njen partner mogli da žive mirno kao porodica, neometani odnosno slobodni od bilo kakvog mešanja domaćih vlasti u njihov porodični život. Činjenica da su se oni opredelili za verski vid braka i da nisu sklopili građanski brak nije dovela do toga da su na bilo koji način kažnjeni tako da gđa Jigit bude onemogućena da vodi delotvorni porodični život u smislu člana 8. Sud je naglasio da se član 8 ne može tumačiti kao nametanje obaveze državi da prizna verski brak, niti taj član zahteva od države da uspostavi neki specijalni režim za određenu kategoriju građanski nevenčanih brakova. S tog razloga, činjenica da gđa Jigit nije imala status naslednika nije, sama po sebi, značila da su prekršena njena prava proistekla iz člana 8. Stoga je Sud zaključio da u ovom slučaju nije bio prekršen član Komentar Ova presuda pokreće pitanje kakav status treba priznati odnosu parova koji mnogo godina žive u stabilnoj zajednici, često u takvoj zajednici imaju decu, ali pred očima zakona nisu venčani, to jest nisu u zakonitom braku. U ovom slučaju jedno dete je upisano u matičnu knjigu kao ćerka svoga oca, uprkos tome što su roditelji venčani samo u sklopu verskog obreda a ne građanskim činom. Mnoge presude Evropskog suda za ljudska prava, posebno one koje se odnose na pitanja starateljstva nad decom, počivale su na stanovištu da roditelji i deca koji žive u stabilnoj zajednici imaju pravo na sve one beneficije porodičnog života koje se priznaju bračnim parovima. Ovaj slučaj se, međutim, odnosio na diskriminaciju u odnosu na davanja iz oblasti socijalnog osiguranja za udovice, u zavisnosti od toga da li je bio sklopljen ili nije bio sklopljen građanski brak. U ovom slučaju Sud je doneo jednoglasnu presudu kojom je izrazio stanovište da status priznatosti treba dati (građanski) venčanim parovima, ali je jedan sudija izrazio zabrinutost da se ovaj slučaj razmatra kao nešto što spada u polje slobodne procene Turske budući da se težilo cilju "delegitimizacije" verskog braka, jer je njime žena dovedena u podređeni položaj u odnosu na muškarca i jer je verskim

12 12 brakom dozvoljeno mnogoženstvo. Taj sudija je smatrao da Sud time ispoljava svoje nerazumevanje šerijatskog prava. Drugi sudija je pak smatrao da se u ovom slučaju radilo o različitom postupanju prema onima koji žive u trajnoj vanbračnoj zajednici i onima koji žive u braku, te da pitanje verskog braka ovde zapravo i nije najvažnije.

13 Nedovoljne mere koje je država preduzela da bi smanjila probleme koje stanovništvu stvara gust drumski saobraćaj PRESUDA U SLUČAJU 2 DES PROTIV MAĐARSKE (Predstavka br. 2345/06) 9. novembar Osnovne činjenice Podnosilac predstavke Đerđ Des (György Deés) mađarski je državljanin rođen godine i živi u Mađarskoj. G. Des je u predstavci naveo da, kako bi izbegli putarinu koja je početkom uvedena na privatizovanom auto-putu, mnogi kamioni biraju alternativne puteve što obuhvata i ulicu u kojoj on živi - a ulica se nalazi na delu nacionalnog druma. On je 23. februara poveo postupak za naknadu protiv državnog preduzeća za održavanje puteva u javnom vlasništvu. Tvrdio je da je zbog pojačanog teretnog saobraćaja u njegovoj ulici došlo do pucanja zidova kuće u kojoj živi. Na kraju su 15. novembra godine njegovi zahtevi odbačeni u žalbenom postupku. Domaći sudovi su pre svega utvrdili da, uprkos tome što buka - čiji je nivo merio jedan veštak u dva navrata u maju godine - prekoračuje zakonski limit od 60 decibela (A) za 15 procenata odnosno za 12 procenata, vibracije ili buka prouzrokovane saobraćajem nisu dovoljno jake da bi mogle izazvati oštećenja na kući gospodina Desa. U međuvremenu su vlasti od godine ulagale napore da uspore i reorganizuju saobraćaj u tom području: pre svega, vlasti su izgradile tri obilaznice, uvele ograničenje brzine na 40 kilometara na čas tokom noći i postavile semafore na dve obližnje raskrsnice. Tokom godine uvedeni su saobraćajni znaci kojima je zabranjena vožnja vozilima težim od šest tona i uvedeni su i znaci kojima se preusmerava saobraćaj. 2. Odluka Evropskog suda G. Des se pozvao na član 8 Konvencije (pravo na poštovanje doma) i požalio se da je zbog buke, zagađenja i mirisa izduvnih gasova koji donosi gust saobraćaj u njegovoj ulici njegova kuća postala takva da se u njoj praktično ne može stanovati. Pored toga, pozvao se na član 6 (pravo na pravično suđenje u razumnom roku) tvrdeći da je dužina sudskog postupka koji je on poveo ovim povodom bila prekomerna. 2 Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.

14 14 Član 8 Sud je podsetio da Konvencija štiti pravo pojedinca ne samo na stvarno fizičko područje njegovog doma (na primer, od takvih kršenja kao što je neovlašćeni ulazak u stan), već podrazumeva i pravo na neometano uživanje, u razumnim granicama, zaštite tog prostora od takvog mešanja kakvo predstavljaju buka, emisije izduvnih gasova ili neprijatni mirisi. Sud je pre svega stavio do znanja da su vlasti bile suočene sa teškim zadatkom rešavanja infrastrukturnih pitanja u slučaju g. Desa - ta pitanja su obuhvatala i mere koje su nalagale znatan utrošak vremena i resursa - i morale su da uspostave ravnotežu između interesa korisnika druma i interesa stanovnika. Međutim, uprkos svim naporima preduzetim radi ograničenja i reorganizovanja saobraćaja, neprestano se pokazivalo da su preduzete mere nedovoljne, što je dovelo do toga da je g. Des bio izložen prekomernoj buci tokom značajnog vremenskog perioda (i barem do maja godine kada je veštak utvrđivao nivo buke i ustanovio da on prekoračuje zakonski dozvoljenu granicu). U zaključku, u predmetnom vremenu u ulici u kojoj živi g. Des postojala je neposredna i ozbiljna smetnja koja mu je onemogućavala da uživa u svome domu i privatnom životu, što je pravo koje je država u obavezi da mu jemči. S tih razloga, u ovom slučaju se radilo o kršenju člana 8. Član 6 stav 1 Sud je ustanovio da je dužina postupka, koji je trajao šest godina i devet meseci u dva stepena nadležnosti, bila prekomerna, čime je bio prekršen član 6 stav 1. Član 41 (pravično zadovoljenje) Sud je presudio da Mađarska treba da plati iznos od evra na ime nematerijalne štete podnosiocu predstavke. 3. Komentar Ovaj slučaj pruža još jedan primer sve većeg broja slučajeva iz prakse Suda koji se odnose na pitanja raznovrsnih ekoloških poremećaja koji se negativno odraavaju na živote pojedinaca u raznim zemljama-članicama Saveta Evrope; istovremeno, on pruža i primer kako se Konvencija tumači kao živi instrument koji ponekad sadrži i obavezu država da preduzmu pozitivne mere u takvim situacijama. U slučaju Moreno Gomes protiv Španije /Gomez/ (presuda od 16. novembra 2004.) Sud je stao na stanovište da vlasti nisu preduzele dovoljno koraka za zaštitu podnosioca predstavke od buke iz okolnih barova, krčmi i noćnih klubova, te je utvrdio da je bio prekršen član 8 Konvencije.

15 Ovaj slučaj se takođe odnosi na akustičko zagađenje, ovog puta od teškog teretnog saobraćaja u neposrednoj blizini mesta gde živi podnosilac predstavke, i to posebno noću. Sud je ponovo naglasio da se pravo na poštovanje doma sadržano u članu 8 ne odnosi samo na fizički prostor tog doma, već i na neometano uživanje u tom prostoru u razumnim granicama. Zanimljivo je da je u ovom slučaju vlada zaista preduzela izvestan broj mera pokušavajući da otkloni bar jedan deo problema sa bukom i saobraćajem u navedenoj oblasti, kao što je uvođenje ograničenja brzine i izgradnja obilaznica. Međutim, kako se moglo videti na osnovu merenja koja je obavio Tehnički univerzitet u Budimpešti te mere nisu bile adekvatne, jer je nivo buke i dalje znatno premašivao granice ustanovljene domaćim zakonodavstvom. S tih razloga, zaključeno je da država nije izvršila svoje pozitivne obaveze u pogledu zaštite prava podnosioca predstavke po članu 8 Konvencije. Većina slučajeva koji se odnose na pitanje zaštite životne sredine pred Evropskim sudom za ljudska prava razmatra se po osnovu člana 8; međutim, u slučajevima velikih ekoloških katastrofa (bilo da je reč o elementarnim, odnosno prirodnim nepogodama, ili o onima čiji je uzročnik čovek) mogu se razmatrati i druge odredbe Konvencije kao što su članovi 2 i 3, za šta se primeri mogu između ostalog naći u predmetima Onerjildiz protiv Turske /Öneryildiz/ (presuda od 30. novembra 2004; GC, Bilten 60. i Budajeva i ostali protiv Rusije /Budayeva/ (presuda od 20. marta 2008., Bilten 100). 15

16 16 Vlasti nisu zaštitile podnositeljku predstavke od nasilnog i pretećeg ponašanja njenog bivšeg muža PRESUDA U SLUČAJU 3 HAJDUOVA PROTIV SLOVAČKE (Predstavka br. 2660/03) 30. novembar Osnovne činjenice Podnositeljka predstavke Marta Hajduová slovačka je državljanka koja je rođena godine i živi u Košicama, u Slovačkoj. Protiv A., njenog (sada bivšeg) muža pokrenut je krivični postupak u avgustu godine i on je zadržan u pritvoru pošto ju je napao, i verbalno i fizički, u javnosti i pretio joj smrću. Gđa Hajduova koja je pretrpela lakšu telesnu povredu i strahovala je za svoj život i bezbednost preselila se, zajedno sa decom, u prostorije jedne nevladine organizacije u Košicama. U optužnici podignutoj protiv A. bilo je navedeno da je on u prošlosti već četiri puta osuđen, od čega dva puta u poslednjih deset godina za kršenje sudske ili administrativne zabrane ili rešenja. Umesto da mu izrekne zatvorsku kaznu, sud je, kako su preporučivali veštaci, presudio da A. treba da bude odveden na obavezno psihijatrijsko lečenje budući da boluje od teškog poremećaja ličnosti. Tada je A. prebačen u bolnicu u Košicama. Ta bolnica nije sprovela lečenje koje je njemu bilo potrebno, niti joj je okružni sud naložio da sprovede takvo lečenje. Kada je pušten iz bolnice, A. je ponovo pretio gđi Hajduovoj i njenom advokatu, koji je podneo novu krivičnu prijavu i o tome obavestio okružni sud. Posle posete A. advokatu gđe Hajduove i pretnji koje je uputio njoj i njenoj službenici, policija je uhapsila A. i podnela krivičnu tužbu protiv njega. Okružni sud je preduzeo korake da obezbedi psihijatrijsko lečenje A. koji je potom prebačen u bolnicu. Gđa Hajduova je izjavila žalbu Ustavnom sudu u kojoj je navela da okružni sud nije preduzeo mere da obezbedi da njen muž bude smešten u bolnicu radi psihijatrijskog lečenja odmah pošto je oglašen krivim, ali je ta njena žalba odbačena. 2. Odluka Evropskog suda Podnositeljke predstavke se pozvala na član 8 (pravo na privatni i porodični život) i navela da domaće vlasti nisu ispoštovale svoju zakonsku obavezu da nalože da njen bivši muž bude smešten u ustanovu za psihijatrijsko lečenje, pošto je oglašen krivim u krivičnom postupku za to što ju je zlostavljao i pretio joj. 3 Ova presuda nije pravosnažna, vidi fn 1.

17 Sud je podsetio da se države shodno članu 8 dužne da štite fizički i psihički integritet svakog pojedinca od drugih, posebno kada je reč o ranjivim žrtvama porodičnog nasilja, što je naglašeno i u jednom broju međunarodnih instrumenata. 17 Sud je primetio da je razlog zbog koga je Okružni sud stao na stanovište da A., umesto da bude osuđen na kaznu zatvora, treba da bude poslat u bolnicu, leži u tome što se domaći sud oslonio na mišljenje veštaka koji su zaključili da A. boluje od teškog poremećaja ličnosti te ga treba lečiti kao ležećeg pacijenta u psihijatrijskoj ustanovi. Međutim, zbog toga što okružni sud nije u presudi izrekao i meru kojom obavezuje bolnicu da ga drži zatvorenog na lečenju, A. je brzo bio pušten iz te bolnice, a usled tog propusta gđa Hajduova i njena pravna zastupnica bile su ponovo izložene njegovim pretnjama. Iako, za razliku od nekih drugih slučajeva koji su raspravljani pred Sudom, pretnje koje je A. izrekao nisu stvarno materijalizovane u konkretno fizičko nasilje, strahovanja podnositeljke predstavke da bi se to moglo dogoditi bila su potpuno osnovana, s obzirom na to da je već bilo zabeleženo da je u nekoliko navrata A. pribegavao fizičkom zlostavljanju i pretnjama. Iako je Sud izrazio priznanje zbog policijske intervencije, on je primetio da se ta intervencija dogodila tek pošto su gđa Hajduova i njena pravna zastupnica podneli novu krivičnu prijavu. Sem toga, Sud nije mogao da prenebregne činjenicu da je A. i dalje bio u prilici da im preti zbog neaktivnosti domaćih vlasti i njihovog propusta da se postaraju da on obavezno bude zatvoren u psihijatrijskoj ustanovi, na lečenju. Konačno, Sud je primetio da su domaće vlasti imale dovoljno indicija u pogledu opasnosti od budućeg nasilja i pretnji protiv podnositeljke predstavke te je stoga trebalo da ispolje znatno viši stepen budnosti i opreza. S tih razloga, Sud je zaključio da je odsustvo dovoljnih mera kao reakcije na ponašanje A., pre svega to što je okružni sud propustio da ispuni svoju zakonsku obavezu i naredi da on bude prisilno odveden na psihijatrijsko lečenje, predstavljalo je kršenje obaveze države da obezbedi poštovanje privatnog života podnositeljke predstavke, čime je prekršen član 8. Član 41 Sud je odlučio da je Slovačka dužna da isplati iznos od evra podnositeljki predstavke na ime nematerijalne štete i evra na ime sudskih i ostalih troškova.

18 18 3. Komentar Tokom proteklih nekoliko godina imali smo nažalost prilike da u ovom Biltenu izvestimo o jednom broju slučajeva koji se tiču nasilja u porodici nad ženama i decom, kao i propusta domaćih vlasti da preduzmu korake u cilju njihove zaštite. U nekima od tih slučajeva radilo se i o smrtnom ishodu: na primer Kontrova protiv Slovačke (presuda od 31. maja 2007, Bilten 91), kao i Opus protiv Turske (persuda od 9. juna 2009, Bilten 115). U ovom potonjem slučaju doneta je međašna odluka u kojoj je Sud naglasio obaveze države u pogledu porodičnog nasilja, pa je čak stao na stanovište da rodno nasilje predstavlja oblik diskriminacije koji je suprotan članu 14. U jednoj od najnovijih presuda, onoj u slučaju A. protiv Hrvatske (presuda od 14. oktobra 2010, o kojoj smo izvestili u Bilten 131), Sud je utvrdio, baš kao i u ovom slučaju, da je prekršen član 8 Konvencije. Jasno je ustanovljeno da pravo na poštovanje porodičnog života podrazumeva pravo na poštovanje vašeg moralnog i fizičkog integriteta, kao i da su, da bi se postarale za poštovanje tog prava, države dužne da preduzmu pozitivne mere radi zaštite pojedinaca. Sud je u ovoj presudi naglasio da su posebna ranjivost žrtava porodičnog nasilja i potreba za aktivnim angažovanjem države istaknuti i u jednom broju međunarodnih instrumenata. U suštini, Nacrt konvencije o sprečavanju nasilja protiv žena i porodičnog nasilja i borbi protiv tih vrsta nasilja trenutno je u procesu usvajanja, budući da je upravo prosleđen Komitetu ministara. Ta nova konvencija ima za cilj uspostavljanje novih zakonski obavezujućih standarda za sprečavanje nasilja protiv žena i porodičnog nasilja, zaštitu žrtava i kažnjavanje počinilaca. Možemo se nadati da će ta tendencija biti široko prihvaćena i ratifikovana i da će popuniti sve praznine u postojećoj zaštiti, kao i da će se proširiti na zaštitu muškaraca žrtava porodičnog nasilja.

19 4 DRUGE PRESUDE Osim presuda u kojima detaljno izveštavamo u ovom izdanju Biltena, Evropski sud za ljudska prava je u novembru usvojio preko 140 drugih presuda. Najveći broj presuda odnosio se na povredu člana 5 (pravo na slobodu i bezbednost) i člana 6 (pravo na pravično suđenje) Konvencije. Povreda člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu dužine postupka utvrđena je u preko 50 slučajeva Neke od ovih presuda nisu pravosnažne, vidi fn. 1.

20 AIRE CENTAR AIRE centar je nevladina organizacija koja se bavi međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava. AIRE centar se sastoji od tima međunarodnih pravnika koji pružaju obaveštenja, savete i pomoć u zaštiti ljudskih prava. Organizacija ima najveće iskustvo u zastupanju stranaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, gde je učestvovala u preko 80 slučajeva. U toku poslednjih deset godina AIRE centar je, u saradnji sa Savetom Evrope, organizovao niz seminara u zemljama centralne i istočne Evrope namenjenih pravnicima, državnim službenicima i predstavnicima nevladinih organizacija. AIRE Centar je bio posebno aktivan u zemljama bivše Jugoslavije, sa seminarima održanim u Bosni i Hercegovini, državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, Hrvatskoj i Makedoniji. SAVET EVROPE Savet Evrope, sa sedištem u Strazburu, najstarija je evropska međunarodna organizacija koja okuplja 47 zemalja članica, odnosno sve evropske zemlje osim Belorusije. Glavni ciljevi delovanja Saveta Evrope su zaštita ljudskih prava, unapređenje parlamentarne demokratije i poštovanje vladavine prava. Kako bi se standardizovala socijalna i pravna praksa u zemljama članicama, pod okriljem Saveta Evrope usvojeno je više od 200 međunarodnih ugovora, iz raznih oblasti, kao što su ljudska prava, prava manjina, socijalna prava, mediji, pravna saradnja, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sport, omladina, lokalna samouprava, saradnja među državama i regionalno planiranje. Savet Evrope jedino nema nadležnost po pitanju odbrane. Evropska konvencija o ljudskim pravima je najvažniji instrument Saveta Evrope. Od osamdesetih godina prošlog veka, sve zemlje koje su želele da postanu članice Organizacije, bile su obavezne da je ratifikuju. Prava zajamčena u Evropskoj konvenciji treba da štite nacionalne vlasti, u prvom redu, nacionalni sudovi, ali, ako se to ne ostvari, Evropski sud za ljudska prava osigurava da države ugovornice poštuju svoje obaveze predviđene Konvencijom. Danas, Evropski sud, koji ima sudija koliko i država ugovornica, štiti prava i slobode za više od 800 miliona osoba, nezavisno da li su državljani jedne od države ugovornice ili ne. Savet Evrope ne treba mešati sa Evropskom Unijom, koja se danas sastoji od 27 zemalja članica, a koje su ujedno i članice Saveta Evrope.