EKOLOŠKI MENADŽMENT U FUNKCIJI ZAŠTITE I UNAPREĐENJA ŽIVOTNE SREDINE

Transcription

1 EKOLOŠKI MENADŽMENT U FUNKCIJI ZAŠTITE I UNAPREĐENJA ŽIVOTNE SREDINE Student Fazila Kolašinac 1, Ana Kalajdžić 2, Edina Totić 1 1- Državni univerzitet u N. Pazaru, 2-PMF Univerziteta u Tuzli Rezime: Nagli porast ekoloških problema i njihova realna pretnja egzistencijalnom opstanku biljnog, životinjskog i ljudskog društva, nametnulo je potrebu da se ova izuzetno značajna oblast pravno uredi i osankcioniše, ne samo lokalnim, već i regionalnim i medjunarodnim normama. U radu je izloženo pravo zaštite životne sredine kao prirodno, lično i neotudjivo pravo čoveka, i kao takvo vezano je za njegov život i zdravlje kao najveću ljudsku i civilizacijsku vrednost. To je bez sumnje jedno od najhumanijih prava koja pripadaju čoveku kao ''homo sapiensu'' i bez tog prava sva ostala prava ''svode se na ništa''. Pored toga, u radu je osvetljen medjunarodno-pravni aspekt zaštite životne sredine i brojna akta medjunarodnih organizacija (OUN, OECD,OEPS) koja predstavljaju conditio sine qua non za nastanak i razvoj našeg ekološkog zakonodavstva, u kojem su utvrdjena prava radnih ljudi i gradjana, državnih organa i organizacija za zaštitu životne sredine. Ekološko obrazovanje sastavni je deo našeg obrazovno-vaspitnog sistema. Cilj toga obrazovanja je da čovek čuva i unapredjuje svoju životnu sredinu, kako bi postala sastavni deo njegovog života, rada i biološkog opstanka. Pored toga, ekološko obrazovanje ima zadatak da podigne kritičku svest ljudi o nužnosti očuvanja i unapredjivanja zdrave, ekološki čiste sredine, primerene i dostojne čoveka, i da ih upozna sa posledicama tehnološkog razvoja i nekontrolisanog uticaja razvoja na EKO sisteme i zdravlja ljudi. Ključne reči: prirodno okruženje, životna sredina, obrazovni sistem, menadžment rizika, zagađivanje vazduha, ekološka edukacija, održivi razvoj, sistem bezbednosti ECOLOGICAL MANAGEMENT IN SYSTEM QUALITYOF PROTECTION AND DEVELOPMENT OF THE LIVING ENVIRONMENT Abstract: A sudden increase in ecologic problems and their real threat to the existential survinal of fauna, flora and human society imposes the need to legally arrange and sanction this extremely important field by not only local, but regional and international norms as well. That is why this paper is dedicated to ecologic legislature, which is getting a more and more ''legal'' right becoming the integral part of both national and international low. This paper elaborates the environmental protection as a natural, personal and inalienable human right, and as such it is related to human life and health as one of the greatest human and civilization values. It is undoubtedly one of ''the most human'' rights that belong to man as Homo sapiens'' and without it all other rights ''have no sense''. Furthermore, this paper highlights the international legal aspect of environmental protection and numerous acts of international organizations (OUN, OECD, OEPS) representing ''conditio sine qua non'' for the creation and improvement of our ecolgic legislature, wherein rights, obligations and responisibilites of working people and citizens, government authorities and organizations for the environmental preservation and protection have been established. The purpose of this education is that man takes care and improve his vital environment and

2 make it an integral part of his life,work and biological existence. After that ecological education has the task to develope critical consciousness of man about improvement and necesities that the man lives in the ecological environment quite pure, full of dignitv of man and to realize vvith the consequences technological developing and non-controlled influence of that development on eco-system and the health of man. Key words: natural surrounding, living environment, educational system, management risk, air pollution, ecologic education, sustainable development, defence system. Uvod Strategija nacionalne bezbednosti, kao celovit i trajan program u savremenim uslovima treba da obezbedi jedinstvene osnove angažovanja umnih, duhovnih i materijalnih potencijala zajednice, uz saradnju i uspešno funkcionisanje spoljne i unutrašnje politike i bezbednost od svih oblika oblika zagađenja-ugrožavanja radne i životne sredine. Onaj ko ne bude u stanju da efikasno predviđa probleme i promene na globalnom, regionalnom i unutrašnjem planu, u fizionomiji savremenih sukoba i konflikata, neće moći uspešno da profiliše sistem ekobezbednosti. Ekološko obrazovanje ima zadatak da formira svest, u prvom redu mladih ljudi, o nužnosti zdrave, ekološki čiste sredine primerene i dostojne čoveku, o potrebi očuvanja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini, i o opasnostima koje nastaju od narušavanja te ravnoteže. Ekološka svest ne nastaje spontano, sama po sebi, već u procesu komunikaciji, vaspitanja i obrazovanja. Sticanje znanja o zaštiti čovekove sredine najneposredniji je činilac formiranja i razvoja ekološke svesti, odnosno bez ekološkog obrazovanja nema ekološke svesti 1. Poremećena ravnoteža Ekologija, čuli smo da tako nešto postoji, ili je to možda još jedna u nizu zapadnjačkih prevara. Bio bi to odgovor svakog drugog ni malo upućenog običnog građanina. I ako se u poslednje vreme,po MAS- medijima sve češće vrte tekstovi o tome da je poslednji čas da se nešto konkretno preduzme po pitanju očuvanja prirode, ljudi su u suštini strašno površno upućeni u srž problema. Svima je valjda postalo jasno da je čovek, ali jedino čovek krivac za sve što se danas dešava, počevši od raznih prirodnih nepogoda koje su u zadnje vreme postale sve izrazitije i nemilosrdnije po prirodu i čoveka,pa do raznoraznih zagađenja vode,vazduha i prirode uopšte. Mnoge zemlje,ekonomski moćnije, ulažu znatna sredstva za osnivanje raznoraznih ekoloških udruženja i organizacija,ja lično smatram da je to i zbog nekog osećaja griže savesti, jer su one same bile bitan faktor u samom uništavanju prirode. Mnogi svetski priznati naučnici ulažu silne napore da stvore tu neku samosvest kod običnog čoveka,da je poenta da sve polazi od pojedinca i da je taj jedan čovek najbitniji u ovom celom sistemu. Razni skupovi i seminari,deo su propagandnih kampanja, koje su postale sve češća pojava u današnje vreme, kako mi možemo pomoći u očuvanju naše jedine životne sredine. Čovečanstvo je,čini nam se, previše opušteno po ovom pitanju. svi se prave kao da to nije njihov problem,već onog drugog.shvatimo ljudi da smo svi zajedno u ovome i da se moramo boriti svim silama da se razaranje naše plave planete zaustavi! Neko može na neki uticajniji način,a neko na manje,ali svaka borba je pozitivna i bitno je da pomaže na neki način. Počnimo od nekih osnovnoh stvari,prestanimo da od svakog potočića pravimo divlju deponiju,da bacamo gde šta stignemo,da prestane nekontrolisana seča šuma i uništavanja zelenih površina. Hiljadama godina su se čovek i priroda skladno razvijali i napredovali. Priroda je pomagala čoveku da opstane, nudila mu svoje bogatstvo resurse i bila nesebična prema njemu. Ravnoteža je postojala vekovima. Zahvaljujući velikom i brzom napretku nauke i tehnike, u trci za napretkom i zaradom,čovek je zaboravio prirodu i od nje već desetinama godina uzima mnogo više nego što joj vraća, uzima onim tempom koji priroda ne može da podnese. Ona nas poslednjih godina i sama opominje na to kroz razne

3 fenomene kao što su efekat staklene bašte,ne prekidno smanjenje ozonskog omotača, nekontrolisano uništavanje šuma, zagađenja voda, tla, klimatske promene. To su samo neki od sve brojnijih problema sa kojima se suočava priroda u svojoj borbi sa nezasitom težnjom čoveka za profitom. Očigledno da su mnoge države u svetu i mnoge organizacije još u davna vremena pokušali da zaustavljaju i umanjuju degradaciju prirode i životne sredine tako što su doneli razne drakonske kazne. Efekat tih kazni nije bio dovoljan i zato su počeli sa obrazovanjem stanovništva i donošenju sistemskih zakonskih regualativa sa drakonskim kaznama prema onima koji degradiraju i zagađuju životnu sredinu. Održivi razvoj, do sada nije predstavljao definiciju koja bi zadovoljila sve ukuse,ali je bitno se složiti oko osnovnih postavki o održivom razvoju. Održivi razvoj teži da stvori bolji svet, balansirajući socijalne,ekonomske i faktore zaštite životne sredine. Savremeni izazovi, rizici i pretnje, koji su po svojoj prirodi transacionalni i transteritorijalni, zahtevaju globalni odgovor međunarodne i državne zajednice, što predstavlja doprinos evropskoj borbenosti i očuvanju mira. Misija ekološke paradigme podrazumeva uspostavljanje sklada između ljudskog bića i prirode kroz radikalnu izmenu vladajućeg sistema vrednosti i preoblikovonje antropocenrične svesti i etike u ekocentrične forme i sadržaje nastavnih planova i programa na svim nivoima školovanja. Tradicionalni koncept razvoja, fokusiran na proizvodnji materijalnih dobara i eksternoj eksplotaciji prirodnih resursa približio se samom kraju. Njegov dalji podsticaj postaje apsurdan, jer je korist koju omogućuje sve manja a posledice degradacije prirode sve veće. Da bi se realizovao koncept odrzive zajednice, tj. obezbedila budućnost i sprečila planetarna katastrofa koju produkuje društvo rizika, neophodno je izvršiti dakle, duboki preobražaj svih polja na kojima počiva današnji društveni obrazac.. 2. Ekološki kriterijumi današnjice. Izvori aerozagađenja su mnogobrojni i mogu biti prirodni (erupcije vulkana, šumski požari, oluje, popšlave, zemljotresi) i veštački (ratna razaranja, NHB udesi, terorizam). Važniji veštački izvori zagađenja vazduha su: motorna vozila, industrija, električne centrale, grejanje, sagorevanje otpadnih materija i dr. Postoji mnoštvo faktora koji utiču na život čoveka. i njegovo ponašanje u životnoj sredini.oni su trajni ili povremeni, dinamični su, a njihov broj nije konačan. Čovek se prilagođava i doprinosi svojom aktivnošću, da se podstiču oni koji stvaraju poželjan ambijent i deluju pozitivno, a osujećuje one koji deluju negativno. Posebno važan činilac društvenih pretpostavki za uspešan razvoj ekološke svesti i kulture, predstavljaju postojanje adekvatnog sistema obrazovanja i vaspitanja za zaštitu od ekoloških poremećaja. Ono se ne tretira samo kao područje koje se odnosi na komponentu celovito vaspitane ličnosti, već se ostvaruje kroz vaspitna područja. Zaštita životne sredine postala je studijski predmet na mali broj fakulteta, kao interdisciplinarni seminar ili kao socijalna ekologija. Socijalizacijska teorija ličnosti polazi od potreba kvaliteta, koje omogućavaju da se ekološki deluje u životnoj sredini. Ti kvaliteti su: informisanost, znanje, stavovi prema životnoj sredini, spremnost za angažovanje, pomoć drugima itd. Ekološka svest se ispoljava kao saznanje o vrednostima, o faktorima koji je ugrožavaju i načinima kojima se štiti. Takođe, obuhvata i čovekovo uverenje da ga ta opasnost pogađa, da životnu sredinu čuva i ponaša se primereno, u skladu sa znanjima i navikama. Nastavnik-profesor se pojavljuje kao bitan činilac u realizaciji ciljeva i zadataka ekološkog obrazovanja: vrši izbor nastavnih sadržaja, procenjuje ekološke aspekte gradiva, organizuje i vodi proces usvajanja znanja, formira stavove i navike učenika, organizuje i izvodi vannastavne aktivnosti, piše stručne i naučne radove i neposredno svojim postupcima i autoritetom deluje na ličnost učenika ili studenta.

4 Štampa, televizija, radio i druga sredstva masovnog medija angažuju se na polju informisanja i aktiviranja mladih u zaštiti životne sredine. Na taj način ostvaruje se neformalno ekološko obrazovanje i vaspitanje. Ekološko obrazovanje u saznjaju ovih procesa i preventivnom delovanju od izuzetnog je značaja, što je često predmet razmatranja na brojnim medjunarodnim skupovima. Na njima se ukazuje i potreba utvrdjivanja internacionalnog i interdis-ciplinarnog programa ekološkog obrazovanja. U tom smislu posebno je značajna konferencija UN o čovekovoj sredini u Stokholmu na kojoj je prvi put problematizovano stanje čovekove okoline u globalnim razmerama, iznete prognoze i zahtevi za konstituisanje odredjenih programa kojih bi trebale da se pridržavaju sve članice OUN-a. Takodje je od ogromnog značaja, da sredstva masovnih komunikacija šire obrazovne informacije o potrebi za zaštitom i poboljšanjem životne sredine kako bi se čoveku omogućio razvoj u svakom pogledu". 3. Činioci ekološkog obrazovanja Sa aspekta zaštite životne sredine, neophodno je odgovoriti na pitanje koji faktori, koliko i kada doprinose izgradnji ekološke odgovorne ličnosti. Važno je kako pojedinac vidi doprinos pojedinih faktora u ostvarivanju ciljeva i zadataka, koji se postavljaju kao zahtevi i potrebe očuvanja zdrave životne sredine. Činioci ekološkog obrazovanja mogu biti spoljašnji (sredinski) i unutrašnji (činioci ličnosti). Posebno su interesantni faktori koji su u vezi sa postignućem u ekološkom obrazovanju i formiranju ekološke svesti i kulture. To su: porodica, predškolska ustanova, škola, vannastavni i vanškolski oblici slobodnih aktivnosti, vršnjaci i dr. Porodica je značajan faktor vaspitanja mladih koju karakterišu obeležja: složenije, intenzivnije, dublje veze među članovima i intimniji odnosi (poverenje i slobodno ispoljavanje osećanja i misli).. Deluje na taj način što razvija svest o odnosu pojedinaca prema životnoj sredini i njenim vrednostima i stavima, prema zaštiti prirodnog i urbanog prostora. Porodica u načelu deluje pozitivno u smislu ekoloških vrednosti svojih članova. Osnovni metod delovanja je lični primer, gde deca uče spontano. Vršnjačka grupa je uz porodicu, značajan faktor društvene svesti mladih. Ona u nekim uticajima nadmašuje porodicu i školu. Oni imaji istovetne stavove u oceni društvenog položaja generacije i stav prema vrednostima i zaštiti životne sredine. Škola je osnovni faktor vaspitanja i obrazovanja. Sa utvrđenim programskim sadržajima i oblicima pruža najveće mogućnosti u sticanju znanja i izgrađivanju svesti učenika. Ona pruža značajne mogućnosti za sticanje određenih znanja, izgrađivanje određenih navika, za razvoj ekološke svesti, razvijanjem ljubavi i odgovornog odnosa prema prirodi i njenim vrednostima. Nastavniku je dopušteno da programske sadržaje koncentriše, aktuelizira i konkretizuje ih. Oni obezbeđuju da se učenicima nenametljivo pružaju informacije o vezi čoveka i životne sredine. Iz aspekta metodologije, savremena ekološka edukacija o relevantnim pojmovima se predstavlja na konkretnim i očiglednim primerima. Metodi rešavanja eko- problema imaju duboke korene u prirodnim, tehničkim i medicinskim naukama. Shodno tome zaštita čovekove okoline su multidisciplinarne nauke, koje se u savremenoj didaktičkoj praksi najefikasnije edukuju metodom procesne nastave i programske instrukcije. 4. Zahtevi ekološke edukacije Postoji mnoštvo faktora koji utiču na život čoveka. i njegovo ponašanje u životnoj sredini. Oni su trajni ili povremeni, dinamični su, a njihov broj nije konačan. Čovek se prilagođava i doprinosi svojom aktivnošću, da se podstiču oni koji stvaraju poželjan ambijent i deluju pozitivno, a osujećuje one koji deluju negativno.. Razvijanje sposobnosti percepcije životne sredine svodi se na izgrađivanje intelektualnih mogućnosti učenika i pravilno procenjivanje ugroženosti. Proces obrazovanja i vaspitanja mora biti u stalnoj funkciji formiranja vrednosne ekološke orijentacije učenika i studenata. Pravilnom

5 stvaranju ekološkog vrednosnog sistema doprinose i mikrosredina, porodica, kolektiv, organizacija, ustanova i dr. I ako vaspitanje i obrazovanje mladih za zaštitu životne sredine ima svoje polazište u porodičnom i predškolskom vaspitanju, škola u tom cilju postaje nezamenjiva. Potrebno je samo svestranije i naučno sagledati vrednosni svet mladih, potrebe i načine gledanja na probleme ugrožavanja životne sredine, kako bi se angažovali na zaštiti i njenom unapređenju. Socijalizacijska teorija ličnosti polazi od potreba kvaliteta, koje omogućavaju da se ekološki deluje u životnoj sredini. Ti kvaliteti su: informisanost, znanje, stavovi prema životnoj sredini, spremnost za angažovanje, pomoć drugima itd. Ekološka svest se ispoljava kao saznanje o vrednostima, o faktorima koji je ugrožavaju i načinima kojima se štiti. Takođe, obuhvata i čovekovo uverenje da ga ta opasnost pogađa, da životnu sredinu čuva i ponaša se primereno, u skladu sa znanjima i navikama. Savremena ekološka situacija je pokazala da fond znanja iz ekologije nije na potrebnom nivou. Ta znanja sama po sebi ne znače mnogo, ali zato imaju ogroman vaspitni potencijal. Pravo zaštite životne sredine je jedno prirodno i neotudjivo pravo, svojstveno čoveku i ostalim živim bićima. To pravo je vezano za život, za zdravlje i integritet čoveka, za njegov biološki i duhovni opstanak i razvoj. Bez ovog prava slobodno možemo reći da se sva ostala prava ''svode na ništa''. Zakonodavne tragove ovog prava nalazimo još u srednjovekovnoj srpskoj državi u kojoj je tzv. Budvanskim statutom iz XIV veka u čl. 23 ''zabranjeno prosipanje otpadnih voda i bacanje smeća na ulicu'', a počiniocima zaprećeno strogim kaznama. Obezbediti zdravu životnu sredinu preduslov je za njegov biološki opstanak i razvoj. Na ekološkom zakonodavstvu razvile su se brojne formalne i neformalne organizacije, čiju je delatnost trebalo pravno regulisati utvrditi nadležnosti, prava i obaveze, što je imperativ za koordinirani rad ne samo nacionalnih već i medjunarodnih subjekata u zaštiti životne sredine. U formalne organizacije spadaju sve institucije, saveti, savezi, komisije i agencije koje se formiraju na nacionalnom, regionalnom i medjunarodnom nivou, dok se neformalno organizovanje izražava u oblasti ekoloških pokreta koji se interesno povezuju na nacionalnom i internacionalnom planu, kako bi raznim oblicima političkog pritiska (protestima, demonstracijama i propagadom) vršili pritisak na legalne organe vlasti u cilju preduzimanja ekoloških mera na planu zaštite ''Zelene planete''. Ekološko obrazovanje i vaspitanje tako je koncepcijski osmišljeno, da se praktično može podeliti na dva nivoa. Prvo: vaninstitucionalno koje se u prvom redu stiče u porodici kao primarnoj društvenoj grupi, i posredstvom mas medija, i drugo: institucionalno vezano za obrazovni sistem društva, počevši od predškolskog obrazovanja, preko osnovne i srednje škole, do višeg i univerzitetskog obrazovanja. Ekološko obrazovanje i vaspitanje prvo počinje u porodici, i u njoj se ličnost edukuje za sticanje i usvajanje elementarne ekološke svesti. Masovne komunikacije u prvom redu televizija, radio, film, internet, štampa, časopisi, knjige, izložbe i publikacije imaju značajnu ulogu u oblikovanju ekološke svesti i ostvarivanja neformalnog, vaninstitucionalnog ekološkog obrazovanja i vaspitanja. Televizijska emisija "Živeti s prirodom", "Zelena oaza", "Čovek i njegova sredina", "Pozajmljena planeta", "Zeleni prsten" i druge izazvale su zapaženo interesovanje kod velikog broja gradjana. Ovakvih i sličnih televizijskih sadržaja trebalo bi da bude što više, kako bi gradjani u prvom redu mladi ljudi na relativno lak način sticali i unapredjivali ekološku svest i time doprineli očuvanju i razvoju svoga eko-sistema. 5. Zadaci eko-obrazovanja Uvažavajući realnu potrebu čoveka za dostignućima ekološkog predznaka, otvara se ozbiljno pitanje inoviranja postojećih NPP u smislu uvođenja ekoloških sadržaja, kao posebnih predmeta, modula umetnutih u programe pojedinih nastavnih predmeta. Ambivalentna priroda čoveka, je stalni izvor ekološke nediscipline, te otuda sa ekološkom edukacijom treba započeti od predškolskih aktivnosti i okončati ih završetkom školovanja, uz stalno usavršavanje, ostavljajući prostora i mogućnosti za primenu ekoloških dostignuća.

6 Kroz pravovremeno i organizovano ekološko obrazovanje stvara se osećaj za uključivanje ekološkog kriterijuma pri donošenju odluka. Ekološko obrazovanje ima zadatak da formira svest, u prvom redu mladih ljudi, o nužnosti zdrave, ekološki čiste sredine primerene i dostojne čoveku, o potrebi očuvanja ravnoteže u čovekovoj sredini, i o opasnostima koje nastaju od narušavanja. Kako smo unapred rekli, cilj eko-obrazovanja je da čovek čuva i unapredjuje životnu i radnu sredinu, kako bi ona postala sastavni deo njegovog života rada i opstanka. Ovde je neophodno sagledavanje pitanja medjunarodnog i nacionalnog prava, kao egzistencijalnih pitanja ljudskog opstanka i razvoja. Iz ovog cilja proističu odredjeni zadaci, čije sistematizovanje prikazujemo po sledećem redosledu: - Eko-obraazovanje je jedan novi segment sistema, koje sve više stiče "pravo gradjanstva"; - Sticanje navika i znanja o neophodnosti očuvanja i zaštite životne sredine postiže se institucionalnim i vaninstitucionalnim eko-obrazovanjem; - Eko-obrazovanje počinje u krugu porodice, vršnjaka, od predškolskog, pa preko osnovne i srednje škole do univerzitetskog obrazovanja; - Kroz reformu obrazovnog sistema, neophodno je eko-obrazovanje sistematizovati, u skladu sa potrebama EU i sveta; - Pravni sistem u zaštiti životne sredine ima medjunarodnu dimenziju, koje medjusobno moraju biti povezane, u okvirui medjunarodnog karaktera; - Na sociološkom, ekonomskom i pravnom sistemu u zaštiti, razvile su se brojne organizacije i institucije, koje političkim pritiscima i propagandom utiču na organe vlasti za preduzimanje mera eko-zaštite; - Privredni ''tranzicioni'' zakoni (Zakon o preduzećima, Zakon o stranim ulaganjima) nedovoljno regulišu obaveze i odgovornosti aktera u ekonomskom razvoju u pogledu zaštite životne sredine (transfer tehnologija); - Potrebno je ozbiljno shvatiti značaj ekologije u EU i svetu u oblasti zaštite životne sredine; - Strategija nacionalne bezbednosti, kao celovit program treba da obezbedi jedinstvene osnove angažovanja umnih i svih potencijala zajednice. Zaključak Kvalitetan transfer informacija iz oblasti zaštite mora biti obezbeđen, tako da odgovarajuće mere i aktivnosti budu primerene. Relevantne publikacije treba da budu dostupne i prestavljane na nacionalnim i međunarodnim skupovima. Kompetentne institucije i naučni kadar moraju obezbediti protok informacija i odgovarajuću literaturu i transfer znanja iz ove problematike. Ako naučni kadar, koja kreira i stvara podloge za razvoj i održiv razvoj civilizacije u ovom trenutku ne bude ozbiljno i odgovorno shvatila opasnosti koje se apokaliptično nadnose nad ovim svetom i ako ne bude energično upozorio realizatore razvoja, tada će se vrlo brzo civilizacija naći pred svojim nestankom. Zaštita i unapređenje čovekove sredine predstavlja značajan globalni problem savremenog čovečanstva. Njegovo rešavanje je usko povezano sa drugim globalnim problemima naše civilizacije,kao što su: racionalno i kompleksno korišćenje prirodnih resursa,vođenje aktivne demografske politike i razvijanje i unapređivanje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja i korišćenja dostignuća naučno-tehničke revolucije. Rešavanje ovih problema pokazalo je da oni traže naučni pristup,za koji je neophodno njihovo sociološko promišljanje i indetifikacija njihovog ispostavljanja u pojedinim društvima. Kao rezultat ovih saznanja,razvija se i posebna sociologija-socijalna ekologija,a skoro u svim zemljama,na jedan ili drugi način,niz društvenih i državnih akcija usmereno je na indetifikaciju i rešavanju ekoloških problema. Polazeći od ciljeva obrazovanja u sferi izgrađivanja ekološke svesti, kao osnove za uređivanje odnosa prema prirodi, ono treba da doprinese afirmaciji, da očuvanje i unapređivanje čovekove sredine postaje značajna kategorija u sistemu vrednosti savremenog društva. Ekološko

7 obrazovanje i formiranje načina mišljenja započinje u najranijoj mladosti, pa je otuda veoma značajna uloga obrazovno-vaspitnih organizacija na svim nivoima sticanja znanja (predškolsko, osnovnoškolsko, srednje i visokoškolsko). Razvijanje sposobnosti percepcije životne sredine svodi se na izgrađivanje intelektualnih mogućnosti učenika i pravilno procenjivanje ugroženosti. Pravilnom stvaranju ekološkog vrednosnog sistema doprinose i mikrosredina, porodica, kolektiv, organizacija, ustanova i dr. Potrebno je samo svestranije i naučno sagledati vrednosni svet mladih, potrebe i načine gledanja na probleme ugrožavanja životne sredine, kako bi se angažovali na zaštiti i njenom unapređenju. Kvalitetan transfer informacija iz oblasti zaštite mora biti obezbeđen, tako da odgovarajuće mere i aktivnosti budu primerene. Relevantne publikacije treba da budu dostupne i prestavljane na nacionalnim i međunarodnim skupovima. Kompetentne institucije i naučni kadar moraju obezbediti protok informacija i odgovarajuću literaturu i transfer znanja iz ove problematike na svim nivoima školovanja. Literatura 1. Kundačina M. Činioci ekološkog vaspitanja i obrazovanja, Uciteljski fakultet Uzice, Mrmak I. Uticaj škole na razvoj životne sredine, Beograd: Prosvetni pregled 40, Đukić P. Pavlovski M. Ekologija i društvo, Ekocentar, Beograd Mišković M. Ekološka kriza i ekološko obrazovanje omladine, "FPN" Beograd, Amidžić B., Biočanin R. Ekološki menadžment u funkciji zaštite i unapređenja životne sredine, IV Medjunarodna konferencija " SyмОrg 2004", Zlatibor. 6. Baloš D. Osnovi zaštite životne sredine, Viša Tehnička Škola Novi Sad, Novi Sad, Prodanović T. Ekološki problemi i samopupravno društvo, Međuopšt. istorijski arhiv, Čačak, Žderić M. Škola i životna sredina; Novi Sad: Misao, Marković Ž. D. Socijalna ekologija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Vasović V. Nastavni materijal, VPTŠ Užice, Marjanović R. Nastavni materijal, Ministartstvo prosvete R. Srbije, Odeljenje u Užicu, 2009.