Udruţenje Nezavisnih Pisaca PRIČE NAŠIH SNOVA. Zbornik priĉa

Transcription

1 Udruţenje Nezavisnih Pisaca PRIČE NAŠIH SNOVA Zbornik priĉa Beograd 2017

2 2 Udruţenje Nezavisnih Pisaca

3 Priĉe naših snova Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku Priče naših snova 01 Aleksandra Filipović 02 Blaţenka Jukić 03 Damir D. Ocvirk 04 Dragana Miljković 05 Dušica V.Milentijević 06 Dylan Horman 07 Evica Kraljić 08 Gabrijel Barišić 09 Glorija Wolf 10 Gordana Sarić 11 Ifeta Hrnjić 12 Ivan Gaćina 13 Jasna Šemiga Pintarić 14 Jelena Dilber 15 Josip Matej Bilić 16 Lidija Lazarević 17 Marat M saev Daan 18 Marija Najthefer Popov 19 Marija Stojiljković Marstoj 20 Milan M. Rajović 21 Milica Lesjak 22 Miljan Paunović 23 Miljana Vidosavljević 24 Mugdim Galijašević 25 Nebojša Amanović 26 Nešo Popović 27 Nikola Vušković 28 Petra Rapaić 29 Radica Matuški 30 Radojka Mugoša Petrić 31 Radojka Rea Sartori 32 Sanja Maksimović 33 Slavica Klеin 34 Slavica Turinski-Lazić 35 Slobodan Mitrić 36 Spomenka Denda Hamović 37 Strahinja Lakić 38 Svetlana Ţivanović 39 Tamara Tamkuz Kuzmanovic 40 Tanja Ajtić 41 Vesna Andrejić Mišković 42 Vitomir Ćurĉin 43 Zdenka Kirin 44 Ţeljko Ţele Jovanović 45 Zvjezdana Ĉagalj 3

4 4 Udruţenje Nezavisnih Pisaca

5 Priĉe naših snova Nebojša Amanović Moleban sveštenika Vremešni italijanski sveštenik ĉuĉnuo je u ćošak svoje ćelije i pokrio se slamaricom.napolju, snaţne artiljerijske granate eksplodirale su po mekanoj afriĉkoj zemlji, a šarpneli su tukli po kamenim zidovima njegovog zatvora. S vremena na vreme granata bi se rasprsnula u vazduhu, a usijane metalne krhotine probušile su zarċali metalni krov. Stari sveštenik se sklupĉao i privukao bliţe sebi jednu tanku slamaricu. Eksplozije su naprasno prestale. Starac se opustio. Doviknuo je svojim tamniĉarima na italijanskom: Zašto nas bombarduju? Ko radi ovo? Ali, nije dobio nikakav odgovor. Stariji Etiopljani, oni koji su govorili italijanski, tokom godina su postepeno nestali, a on je kroz kamene zidove ĉuo sve manje i manje svog maternjeg jezika. Zapravo, shvatio je da već bezmalo pet godina nije ĉuo ni reĉ italijanskog. Povikao je na ahmarskom, a zatim na tigrini: Šta je to? Šta se dešava? No, nije bilo odgovora. Nikad mu nisu odgovarali. Za njih, on je bio mrtviji od tela koja su trulela po dvorištu. Kada ĉetrdeset godina postavljaš pitanja a niko ti ne odgovara, to moţe da znaĉi samo da si mrtav. No, znao je da se ne usuċuju da mu odgovore. Jedan mu je odgovorio, nekad davno, kada je prvi put ušao u tu ćeliju. Da li je od tada prošlo ĉetrdeset godina? Moţda manje. Godine je bilo teško pratiti. Nije mogao ĉak ni da se seti ĉoveka koji mu je odgovorio, izuzev lobanje. Tamniĉari su mu dali lobanju ĉoveka koji je odgovorio. Lobanja mu je sluţila kao ĉaša. Setio bi se tog ĉoveka i njegove ljubaznosti svaki put kada bi pio. A tamniĉari su se sećali kada bi mu punili ĉašu, setili bi se da ne smeju da 5

6 Udruţenje Nezavisnih Pisaca razgovaraju s njim. Ali on im je svejedno postavljao pitanja. Opet je povikao:,,zašto se ratuje? Hoćete li da me oslobodite? Zagledao se u ţelezna vrata na udaljenom zidu. Zatvorila su se za mladićem godine, kada je Etiopija bila italijanska kolonija, i od tada se nijednom nisu otvorila. Koristio se samo mali otvor u dnu ţeleznih vrata. Kroz taj mali portal, jedanput dnevno, ulazila je njegova hrana a izlazio njegov izmet. Prozorĉić, ne veći od velike knjige, zapravo samo nedostajući kamen iznad nivoa oĉiju, propuštao je svetlost, zvukove i vazduh. Njegov jedini imetak u ćeliji, ne raĉunajući njegovu dronjavu shammu, behu lavor za pranje, tupe makaze koje je koristio da seĉe kosu i nokte, i Biblija, koju su mu dopustili da zadrţi kada su ga utamniĉili. Da mu nije bilo Biblije znao je da bi odavno poludeo. Proĉitao je svetu knjigu moţda sto ili dvesto puta, i premda mu je vid oslabio, napamet je znao svaku reĉ. Stari i Novi zavet pruţali su mu utehu i bekstvo, ĉuvali njegovu dušu, krepili je. Starac je pomislio na mladića koji je prošao kroz metalna vrata. Znao je svaki detalj mladićevog lica i svaki pokret njegovog tela. Noću je priĉao s tim mladićem i pitao ga mnoštvo stvari o njihovoj rodnoj Siciliji. Toliko dobro je poznavao mladića, da je ĉak znao šta mu se motalo po glavi, kako se osećao, gde je išao u školu, i selo iz koga je poticao, i koliko mu je otac bio star. Taj mladić nikad nije ostario, dabome, a priĉe su mu uvek bile iste. No, njegovo lice bilo je jedino koje je starac znao dovoljno dobro da ga se seća. Poslednji put je video to mlado lice u ogledalu pre skoro ĉetrdeset godina i od tada nikad više, izuzev u mašti. Zaplakao je. 6

7 Priĉe naših snova Milica Lesjak Oprosti oče Tog prohladnog, maglovitog jutra, ustao je mrzovoljan, dovukao stolicu do prozora i bez rijeĉi ostao zagledan u polupraznu ulicu. Kao da smo sve razgovore završili, pravih tema, barem njemu interesantnih, nije bilo. Trudila sam se iz petnih ţila da mu izmamim smiješak na licu, ali nije išlo. Ostao je zaĉahuren, skamenjen, odsutan Doveli smo ga prije nekih mjesec dana. Visoke godine, tijelo onemoćalo, ali ono što ga je najviše ubijalo, bila je samoća. Sam u oronuloj staroj kući, zima hladna, nikoga da pomogne, ni rodbine, ni komšiluka, ni one koje sam uz plaćanje pokušala naći. DoĊi tata kod nas, bit će ti lijepo, cijeli dan toplo, pa fine juhice, a i kolaĉe ću peći., pokušavala sam ga pridobiti. Ma, djede, svaki dan imat ćeš dvije vrste kolaĉa, ja sam pravi majstor za slatkiše., dodavala je Lea, znajući za djedovu opsesiju za slasticama. A ja sam ti na telki pronašao kanal sa sevdalinkama, moţeš ih slušati u svojoj sobi koliko hoćeš., dodavao je unuk Nino. Uspjeli smo, uz obećanje da ćemo ga sa prvim danima proljeća vratiti njegovoj kućici. U poĉetku je izgledao zadovoljno. Svi smo oko njega plesali. Volio je priĉati o svojoj mladosti, o nama djeci, o neimaštini, ali i sreći u velikoj obitelji, punom sokaku ljudi, punoj školi djece, mobama, sjedeljkama. Nikad ga nisam ĉula da je poţelio takav ţivot promijeniti. Istina, neke dogodovštine je ponavljao i po nekoliko puta, ali smo se pravili da ne primjećujemo. Posebno su mu oĉi sijale na uporno djeĉje zapitkivanje: Djede, koliko je cura bilo prije bake? A onda je zašutio. Znao je satima sjediti kraj prozora, zaĉuċen što je tako malo prolaznika. 7

8 8 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Jesi li ti dijete u nekoj zavadi s komšilukom?, ipak je uspio jednom progovoriti. Nisam tata, saĉuvaj Boţe, zašto bih bila?, pokušavala sam ga razuvjeriti. Pa, nikoga nema, zar ti nitko ne dolazi?, nastavlja je dalje. Ma, doċu tu i tamo, ali znaš, ovdje su ljudi malo drugaĉiji, više zatvoreni u sebe, a kad ţele doći, obiĉno se najave. Ova najava ga je potpuno zbunila. Znala sam da mu ne mogu do kraja objasniti ono što je dugo probijalo i moj mentalni sklop. Drugi dan me je opet zatekao pitanjem: Vidim ovdje sve lijepe kuće, ali ove nove su nekako ĉudne. Do ulice mali prozori kao na nekoj štali, a na drugoj strani, prema dvorištu veliki, do krova, pa raskošne terase, cvjetne bašte To ti je, tata, kako bi ljudi saĉuvali mir, da im ne viri svako s ulice u šalicu i tanjur, a manje je buke i prašine. A što bi smetalo i da te vide, pozdraviš ih, pozoveš na kavu, piće i kolaĉe, ako imaš, pitaš za zdravlje. Za ljude uvijek treba imati vremena. Nisam više ni pokušavala da mu objasnim što je to drugi mentalitet. Već za nekoliko dana tiho mi reĉe: Ja bih išao kući! Zar ti nije lijepo tata? Samo se još malo strpi., pokušala sam ga odgovoriti. Svi ste jako dobri, hvala vam, ali ja bih svojoj kući. Znala sam da je tu kraj. Za dva dana smo ga odveli natrag. Doĉekao ga je samo njegov ljubimac, maĉak Garo. Dok je u šporetu pucketala vatra, otac moj, s Garom na nogama, spavao je kao dijete. Ĉak sam se poĉela plašiti. Nisam znala da li je ovo spavanje spokoj u vlastitom krevetu ili je nešto više od toga. I kad se na trenutke budio, gledao me je nekim tupim, izgubljenim pogledom. Samo bi nešto promrmljao i okretao se na drugu stranu.

9 Priĉe naših snova Treći dan po dolasku, jurila sam na sve strane, traţeći nekoga tko bi mu vatru zaloţio, nešto skuhao i malo društvo pravio. Toliko je ţena bez posla, mislila sam, a ja za cijenu nisam ni pitala. Vraćala sam se oĉajna, bez rezultata potrage. Ipak ću ga morati smjestiti u neki Dom, ali kako mu to objasniti, uvijek je bio protiv. Ništa nisam morala. Našla sam ga već hladnog, s maĉkom pod nogama. Griţnja savjesti rezala me je poput sjeĉiva. Zar sam ga baš u tim trenucima morala ostaviti? Za kajanje je bilo prekasno. Leţao je mirno, rekla bih i spokojno. Ili sam to ja samo tješila sebe. Oprosti oĉe! 9

10 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Milica Lesjak Sestre Tog nedjeljnog popodneva, susjeda Mara, starica blizu osamdesete, opet je nekud ţurila. Blago pognuta, s obaveznom maramom oko glave, flanelskom suknjom i neminovnom crnom pregaĉom, koraĉala je sitno, oštro i ţustro, nešto izmeċu obiĉnog koraka i trĉkanja. I uvijek tako, uvijek je ţurila kao da je dolazak do cilja bilo pitanje ţivota. Našla sam tko će mi dopremiti prnje iz Zagreba, dobaci usput. Ponudio mi se jedan djeĉarac jutros u dućanu. Nemam više što navući na sebe.! Mara je ţivjela godinama sama. Vitalna, vrijedna, samo je ĉekala poziv kako bi nekome nešto pomogla. I ne samo susjedima. Poznavala je ĉitavo naselje, svaki dan bi ga je propješaĉila uzduţ i poprijeko, a pješice je išla i do nešto udaljenije trţnice i groblja. Susjedu Ivanu je bila glavna pomagaĉica u sortiranju krumpira, brala je i bobice s divljeg šipka na obliţnjem grmlju, ĉistila grašak, mahune, a o orasima da se ne priĉa. Ĉitavu ulicu je oslobaċala tog dosadnog posla. Svi su se iznenadili kad je otišla za Zagreb. Došao njen nećak Štefek i traţio pomoć: Majka Greta ne moţe više sama, netko se mora o njoj brinuti. Još je u svom stanu, ali teško govori i hoda, on nema vremena, a nije baš raspoloţen bilo koga pustiti u veliki dvosoban stan. A i zašto bi? Teta Mara je još zdrava i vitalna. Greta je bila Marina mlaċa sestra, ali ĉitavog ţivota bolešljiva. Iz tog razloga je i Štefek kod tete proveo ne samo rano djetinjstvo, već i završio osnovnu školu. Voljela ga je Mara i kasnijih godina svima se hvalila kako je njen nećak glavni u nekoj javnoj ustanovi. Kako li će se snaći u velikom gradu ona, primitivna seoska ţena, sa ĉetiri razreda osnovne, koja se nikad nije makla od svog doma?, komentirali su susjedi. Vratit će se natrag brţe nego što je otišla. 10

11 Priĉe naših snova Nastavljali su samouvjereno. Pogriješili su. Ostala je tri godine; kuhala, ĉistila, njegovala sestru, priĉala po ĉitave dane, ĉak i kad joj Greta nije mogla biti sugovornik. Dijalog je vodila i u njeno ime. Nedjeljom je odlazila u crkvu, a jednom su je prepoznali ĉak na Velesajmu. Vjerovala je kako bi tu mogla sresti nekog iz rodnog kraja. Rasla su Štefekova djeca. Majĉin stan postao je primamljiv i odluka je pala tetku vratiti doma a mamu smjestiti u neki od domova. I to ne u bilo koji dom. Tamo gdje joj ţivi sestra bilo bi idealno, imao bi je tko posjećivati, bio je odluĉan Štefek u svojoj nakani. Nitko ne zna kako je uspio tako na brzinu ishoditi mjesto, kad se inaĉe na smještaj i godinama ĉekalo. Tetku Maru strpao je na brzinu, jednog predveĉerja, nije mogao ĉekati ni da se spakira. Sve će joj stvari već dostaviti, reĉe joj, sada nema vremena. Nikada više nije došao. Starica je i dalje opravdavala svog prezauzetog nećaka. Gretu je posjetila prve i druge nedjelje, jedino nije one treće, odluĉila je otići s lokalnim hodoĉasnicima u Mariju Bistricu. Kad je sljedeći put došla, Grete nije bilo. Umrla je prije nekoliko dana., rekoše joj. Došao je sin, sigurno je već pokopana. Sestru Maru, nitko nije obavijestio. Nakon toga se promijenila. Nije izlazila iz vlastitog dvorišta. Sjedila bi na drvenom tronošcu i nijemo gledala ulicu. Prestala je i u crkvu ići. Kao da se i s Bogom posvadila. Tu i tamo, kad bi joj netko spomenuo Štefeka, blago bi se trgla, a donja usna bi joj zadrhtala. Rijeĉi nije bilo. Bez rijeĉi je i ona nedavno otišla. Štefeka nije bilo. 11

12 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Aleksandra Filipović Devojčica iz skloništa Juĉe su ubili Kenedija. Od onog dana u skloništu zgrade, u samom srcu Beograda, prošlo je više od devetnaest godina. Kosa mi je već ponegde seda, ali ne proċe ni noć, da se obliven znojem ne probudim. Onda iz kredenca kraj kreveta vadim poţutelu Politiku i dugo gledam u sliku devojĉice koja me, smešeći se, posmatra sa naslovne strane. Napolju vrišti košava. Kroz prozor svog podstanarskog potkrovlja bdijem nad mraĉnim vodama Dunava. Talasaju se kao vreme. Noćas ću se prvi put usuditi da zapišem nekoliko redova o onom danu. Poĉinjem tako što na vrhu lista papira ispisujem današnji datum. Nadalje sve prepuštam drhtavoj ruci sećanja. Napisano 23. novembra 1963, u Beogradu. Tegobna je bila tmina u skloništu. Tek u ponekom uglu zatreperio bi plamen sveće. Grimizna svetlost obasjala bi od strave izobliĉen ljudski lik. Vazduh je bio teţak od straha. Mirisao je na urin. Ljudi su sipljivo disali. Staklastim oĉima gledali su u nigdinu. Grĉevito su stezali decu, kao da će ih telima sakriti od nadolazeće smrti. Leteće tvrċave su ĉitav dan urlikale tvoreći pustoš pod svojim ledenim senima. Sada se već neko vreme nije ĉulo ništa. Sedeo sam na rastoĉenom buretu u najmraĉnijem uglu skloništa. Blizu mene nije bilo ljudi. Tako volim. Po zidovima je gamizala vlaga. Mirisala je na zemlju iz sveţih grobova. Negde sa tavanice, na leden kameni pod, kapala je voda. Bio je Uskrs, ali mi se iskonska studen uvukla u kosti. Drhteći, stezao sam sivi vuneni kaput prepun rupa. Tada sam već prestao da osećam strah. Ţeleo sam da se sve već jednom završi. Da konaĉno postanem prašina, pa da me u nevidin razveju divlji severni vetrovi. Najednom, nešto me je dotaklo po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao devojĉicu. Nije mogla imati više od šest godina. Na 12

13 Priĉe naših snova sebi je imala belu haljinicu prošaranu sitnim ruţama. Ruţe su se crvenile kao kapi krvi. Krupne smeċe oĉi gledale su me smešeći se. Jesi li se izgubila, malecka? Gde su ti roditelji?, progovorio sam lenjo. Ne znam, prošaptala je. Nedostajala su joj dva gornja sekutića. Hajde, naći ćemo ih. Dok sam ustajao, devojĉica je uperila prst ka neĉemu što se mi se nalazilo iza leċa. Okrenuo sam se. U dubokoj tmini zlokobno se crnelo mnoštvo drvenih baĉvi. Do tog ĉasa ih uopšte nisam primetio. Bile su nabacane uz jedan od zidova skloništa. Tmina je polegla po njima i gotovo da se nisu ni videle. Iza., procedila je. Skoĉio sam kao da me je neko ošinuo korbaĉem. Poĉeo sam da razgrćem baĉve. Bile su prazne, ali veoma teške. Oĉekivao sam da ću iza njih svakoga trenutka pronaći zgnjeĉenu šaku ţene, kaţiprsta ispruţenog kao da optuţuje. Ili da ću ugledati obnaţeno koleno muškarca koje viri ispod poderanih krvavih pantalona. Jek lupnjave razlegao se skloništem. Na leċima sam osetio desetine upitnih pogleda. Devojĉica je pratila svaki moj pokret. Najednom, dok sam sklanjao oveće bure koje se ispoĉetka nije ni videlo od ostalih, iza njega mi se ukazala razjapljena ĉeljust laguma. Iz laguma je, kao dugo sputavana bujica, pokuljao drevni mrak. Zakleo bih se da sam ĉuo kako se mrak besno kotrlja, zaboravljen i taloţen bog zna koliko vremena. Pogledao sam u pravcu devojĉice, ali nje više nije bilo kraj mene. Na mestu gde je stajala, našao sam samo nekakve izguţvane novine. Strpao sam ih u dţep. Nikada se ne zna kada mogu zatrebati. Papir je u ratu prava vrednost. Zakoraĉio sam u lagum. Sa plafona su kroz kamen i zemlju, kao kvrgave kandţe, prodirale ţile korenja. Mirisao je na truleţ. A onda me je, kroz 13

14 14 Udruţenje Nezavisnih Pisaca vazduh zgusnut od nagomilanog vremena, pomilovao jedva osetni vetar. Lagum vodi negde! Ljudi, ljudi Ovamo je tunel., grcao sam. Tu, u blizini Brzo, pobeći ćemo! Posrćući, otrĉao sam do sredine skloništa. Oĉi su mi caklele. Pocupkivao sam i mlatarao rukama. Drhtao sam kao u groznici. Odjednom je prisenak nade, ma koliko sićušan bio, oslobodio sav zgureni potisnuti strah i usuċujem se da priznam da tada moţda i nisam u potpunosti vladao sobom. Danas, kroz gustu koprenu zaborava, do mene nepromenjeni dolaze poslednji pogledi ljudi iz skloništa. Saţaljivi, a ujedno gadljivi. Ljudi koji se potom okreću od ludaka, ili u najmanju ruku lakrdijaša, koji zahteva da ga prate kroz neki crni tunel koji se svakog ĉasa moţe urušiti, lude koja će ih zavesti da mraĉnim podzemnim lavirintima tumaraju kao krtice, dok ih snaga ne izda i jedan po jedan ne postanu hrana pacovima i avetima. Niko se nije pomakao sa mesta. Pogledom sam potraţio devojĉicu. Nisam je video. A onda su iznad naših glava ponovo zagrmeli avioni. Negde u blizini pala je bomba. Kamena tavanica skloništa poĉela je da se obrušava. Uleteo sam u lagum. Vodio je nekud dublje pod zemlju. Za sobom sam ostavio urlike i plaĉ. Bivali su sve tiši. Ne znam koliko sam vremena tumarao po mraku. Saplitao sam se i usta su mi se punila blatom. Kao slepac grabio sam neprobojnu tminu. U ušima mi je bubnjalo. Zemlja se krunila svaki put kad bi bomba pukla. Svet se rušio. Lagum je posle nekog vremena prestao da ponire i pod blagim nagibom, poĉeo je da vodi uzbrdo. Ĉinilo mi se da su prošle godine do trenutka kada se lagum konaĉno proširio i kada mi je zenice ošinula jarka dnevna svetlost. Tada sam ĉuo pticu. Vrisak i tuga stapale su se u njenoj pesmi. Nikada pre i nikada kasnije nisam ĉuo pticu ĉiji je poj tako zvuĉao. Na kolenima sam ispuzao iz mraka. Prolećne livade zelenele su se

15 Priĉe naših snova preda mnom. Nisam bio posve siguran jesam li ţiv ili mrtav. Stropoštao sam se na zemlju. Mirisala je na jasmin. Iz dţepa kaputa ispale su novine koje sam poneo iz skloništa. Zajecao sam i izgubio svest. Kada sam se osvestio, grĉevito sam stezao poţutele listove. Politika, pisalo je na naslovnoj strani. Preko cele stranice, velikim slovima bio je ispisan neki nerazumljiv naslov, Devojĉica stradala u svom domu od NATO bombe. Ispod naslova, sa slike, smešila mi se devojĉica koja mi je nedavno u skrovištu pokazala lagum. Na vrhu lista bio je odštampan datum, april godine. 15

16 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Ivan Gaćina Zora zrmanja Nekoć davno, u doba vila, vilenjaka i patuljaka, ţivjela je sa starom majkom djevojka Zora, u selu pokraj rijeke Zrmanje. Imala je dugu plavu kosu i zeleno plave oĉi, kao nitko u selu. Bila je veoma lijepa, poštena, hrabra, ĉistog srca i dobre duše, ali rastom vrlo niska, te su je zato u šali nazivali vilom. Zora se ĉesto igrala na granici sna i jave, druţila se s vilama, vilenjacima i patuljcima, a s vilama se ĉak nadmetala u pjevanju i plesanju. Bila je veoma vrijedna i radišna te je svojoj majci pomagala u raznim kućanskim i poljskim poslovima, a kada vile nisu bile u blizini ponekad su im pomagale razne šumske ţivotinje, tako da one nikada nisu bile usamljene. Gotovo svakodnevno Zora je odlazila prati rublje na rijeku Zrmanju, a govorilo se da ima poseban dar kakav nemaju ni vile, zahvaljujući kojem je mogla priĉati s vjetrovima i s rijekom Zrmanjom. Zbog njenih izvanrednih sposobnosti bile su joj zavidne mnoge seoske djevojke, a s vremenom su postale ljubomorne i neke vile. Vrijeme je proletjelo veoma brzo, te je tako Zora postala ozbiljna djevojka, spremna za udaju. MeĊutim, zbog malenog rasta i zlonamjernih priĉa koje su o njoj širili zli jezici, Zoru nije zaprosio niti jedan seoski momak, kao ni momak iz susjednih sela. Kad se napokon pojavio prvi prosac, vjetar Sjeverac, Zora ga je odbila jer je već bila odluĉila provesti svoju mladost i ostatak ţivota sa šumskim ţivotinjama i druţiti se sa svojim prijateljima vilama, vilenjacima i patuljcima. Nakon toga, razoĉarani i poniţeni Sjeverac veoma se naljutio na Zoru, prijeteći da će joj se prvom prilikom osvetiti. Kao dobra djevojka, Zora je zaboravila njegove prijetnje smatrajući da će se on ubrzo smiriti i da će ostati dobri prijatelji. 16

17 Priĉe naših snova MeĊutim, nedugo nakon svega, cijelim krajem puhao je jak hladan vjetar koji je ledio krv u ţilama i zbog kojeg su se starijima tresle kosti. Nitko nije od straha izlazio vani, govorilo se ĉak da je to prokletstvo, ali Zora se unatoĉ svemu iskrala iz kuće i otišla prati rublje na rijeku Zrmanju. Nije se plašila vjetrova jer je razumjela njihov jezik i priĉala s njima. Cijelo vrijeme razmišljala je o svome ţivotu i o budućnosti. Sjetila se i vjetra Sjeverca. Taman je bila pokupila rublje i htjela se vratiti kući majci, ali utom se zrakom prolomio glasni zlokobni smijeh vjetra Sjeverca, od kojeg se zatresla cijela planina Velebit. Sjeverac je zapuhao toliko silno da je nosio sve ispred sebe, a nemoćnu Zoru je u trenutku otpuhao i strovalio u rijeku Zrmanju. Zbog silnoga puhanja vjetra Sjeverca nesretnoj djevojci nije mogao nitko pomoći, a kako nije znala plivati, ubrzo se utopila u Zrmanji. Nije ju mogla spasiti niti sama Zrmanja koja je prestala teći, niti prigušeno sunce koje joj je spustilo ljestve da se pomoću njih popne na zemlju ili ĉak u njegovo carstvo. Od tada je rijeka Zrmanja postala još plavlja i zelenija, a nijanse svojih boja poprimila je od Zorinih lijepih oĉiju. Priĉa se da je Zrmanja svoje ime takoċer dobila upravo po Zori, a ono se s godinama iskrivilo u Zrmanja. Ovu priĉu ĉuo sam od svoga djeda, koji ju je ĉuo od svoga djeda, i ona se tako prenosila generacijama, s koljena na koljeno. Tko mi ne vjeruje neka ĉuje. 17

18 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Sanja Maksimović Venčanica Ni blistava plavet bremenita belim stadima oblaka, ni stasiti planinski vrhovi nazubljeni kao medveċi oĉnjaci, ni talasi velike vode koji se propinju, pene i njište poput neukroćenih pastuva, ništa što je do sada pod nebeskom kapom stvorio, nije moglo po snazi i lepoti da se meri s prizorom niske kapljica koje u krivudavim linijama klize niz meku, satensku, oblu Aininu dojku. Pupoljak bradavice i jedna jedina bledo ruţiĉasta latica oko njega drhte u smaragdnom Vainamojnenovom oku dok, skriven od njenog pogleda, vreba iz gustiša trske. Dug, beo pramen kose povremeno mu padne preko izboranog lica. Nervozno ga prebaci nazad. To traje tek ĉasak svejedno, srce mu zastane od straha da će u sledećem trenu ĉarolije nestati, da u jezeru više neće biti jedre i plahe Joukahajnenove sestre, koju je opkladom dobio. Zna li ona za to već? Zna li, i raduje li se? Svakako ne njegovoj staraĉkoj puti i reljefu bora po koţi, ali slavi i moći njegovoj, raduje li se? Ĉezne li za zagrljajem onog koji je pesmom ukorenio moćna stabla u do tada prazna njedra zemlje i koji je njihove krošnje uzdigao u visine i naselio ih pticama i vevericama? Ni blistava krljušt riba posuta zlatnim i crvenim pegama, ni poj slavuja u šipraţju, ni zaţaren poljubac sunca na obodima brda, nisu mogli da razveju magluštinu teskobe kojom je Ainino srce bilo bremenito. Poslali su je da se okupa za svog okrutne li igre reĉi stogodišnjeg mladoţenju, da pred njega izaċe ĉista, nedirnuta. Došla je na jezero da se, u sveĉanoj tišini, oprosti sa dosadašnjom sobom, s nevinošću, sa slobodom. Starac joj nije dozvolio ni toliko mira. Slavuj je naglo utihnuo u trsci, i znala je da je tu. Osećala je kako joj proţdrljivim pogledom klizi niz vrat, niz kiĉmu, kako joj gmiţe po bokovima i bedrima. Preplašenim, isprekidanim pokretima, pustila je kosu da joj padne niz leċa i prekrije golotinju, a zatim dlanom jedne a nadlanicom druge ruke pokrila stid, zgurivši se. 18

19 Priĉe naših snova Misli su je opsedale u rojevima, strašne misli, opasne misli; šta ako protumaĉi ovaj ĉin kao odbijanje? Izleteće iz zaklona, a onda Opet, da se nije postidela, i samu bi nagost njenu mogao kao izazov da protumaĉi. Niĉim ga više ne sme isprovocirati, ni pokretom, ni treptajem, ni dahom. I tako se Aino bori sama sa sobom nastojeći da ne diše. Zna da sam ovde,, misli Vainamojnen, preplašio sam je, grlicu. Ne boj se, grlice, kavezom te neću okivati. Na vetru ćemo skupa jahati, svet ćeš sa mnom obleteti. Ne boj se, ĉudo meċu devojkama, ne boj se grlice Vajnamojnenova. Ni reĉ ne izgovara, ali ga nešto vuĉe da se kroz vitke stabljike progura malo napred, bliţe lepoti. Tiho! Zabranjujem vam da šumorite! Misli, ali ne govori. Mršti se na neposlušnu trsku i brbljivu vodu pod nogama. Krenuo je ka njoj, odande, iz šipraţja. Najradije bi se okamenila, ali dah popušta, teskoba se u njoj širi, napinje, a zatim, kao biserna izmaglica, izlazi na usta i kroz nozdrve, tone stopu dve, a zatim ostaje da tromo visi nad vodom. Svakim dahom, novi sloj neprozirnog vela odleluja povrh jezera. Gomila se, raste, sakriva je od neţeljenih pogleda, gura se meċu stabljike trske i štipa starca za oĉi. Prodoran krik odapinje iz šipraţja malo jato divljih pataka. Vajnamojnen vrišti i kune zbog nenadanog slepila. Trga izmaglicu naleglu na oĉnu jabuĉicu, ali ona se lepi nanovo, još silnije. Majko!, jeĉi starac. Majko, pruţi prste, ukroti je, upredi je! Vazduh zatreperi, i jagodice neviljivih prstiju Gospe od Vazduha neţno odvajaju lepljive trake sa oĉiju PrvoroĊenog, namotavajući ih u biserno klupko. S hiljadu prstiju grabi, s hiljadu prstiju namotava, s hiljadu prstiju prede biserno belu haljinu za Aino, plahu golubicu, snahu dobijenu opkladom. 19

20 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Eno ga. Visok i plećat. Moćan. Belokos. Izboran. Prastar. Dolazi iz trske po nju kao po osvojenu nagradu. Pegave šake poturio unapred, preko ruku prebaĉena ĉudesno lepa biserna halja. Aino ga gleda ne usuċujući se da trepne. Vajnamojnen joj prilazi kao da je sama od izmaglice satkana, sasvim polako, odmeravajući korake kao otkucaje srca. Na stopu od dragocenosti stane. Paţljivo bira reĉi u glavi. Ovako je svet ustrojen. šapne. Noć i dan. Nebo i zemlja. Tišina i zvuk. Aino ne trepće. Ne mrda. Ne diše. Muško i ţensko. Vajnamojnen proguta knedlu pre nego što, sasvim tiho, izgovori poslednje: Starost i mladost. Zraci jutarnjeg sunca skakuću po talasima riċe Ainine kose kao divokoze po vrletima severnih planina. Ramena su joj sneţne padine, pupak joj je vrtlog radovanja. On trzne rukama, i nabaci joj venĉanicu preko glave. Ţivot i smrt!, prošapće Aino u suzama. Poĉetak i kraj. Tkanina zašušti, zapeva, klizne preko nje, a zatim se, prazna, razastre preko mirne površine jezera. Samo za ĉasak Vajnamojnen u ĉudu širi oĉi, a zatim grabi haljinu krupnim, tamnim šakama, i paniĉno ponavlja: Ne, ne, ne, ne! Prebira po tkanini ali od Aino ni traga ni glasa. Tek, ispod jednog kraja najednom izleti losos, beo, s bledo ruţiĉastim pegama i riċih peraja, i odmagli u neprozirne dubine jezera u treptaju oka. Vajnamojnen padne na kolena, u vodu, zajeca glasnije nego onog dana kada ga je Gospa od Vazduha donela na svet koji je tek trebalo da stvori, i diţući vlaţnu, praznu bisernu venĉanicu iznad glave povika: Zašto, mati? Zašto?! 20

21 Priĉe naših snova Sanja Maksimović Ţena na prozoru Imala sam moţda nekih pet ili šest godina kada sam je ugledala. Desilo se usred noći. Probudila me neka nejasna, neodreċena strepnja. Jadna svetlost polumeseca jedva se probijala u sobu i odmagala više nego što je pomagala, ĉineći da se oblici stvari koje su mirovale na policama i po uglovima sobe ĉudovišno i pomalo zastrašujuće izvijaju, oţivljavajući ono dnevno, obiĉno i neţivo, u ţivu noćnu jezu. Ono što sam, uţasnuta, mogla da vidim, bila je ţena na prozoru. Ne neko ko se uspentrao uz tri metra zida ko zna kako pa se sad pridrţava za sims odspolja i viri unutra lopovski ili razbojniĉki, ili ĉisto radoznalo. Ne. Ova je ţena lebdela raširenih ruku, u crnoj, lelujavoj haljini, duge tamne kose koja se vijorila za njom, bledog lica, krupnih oĉiju, okomita u odnosu na prozor, licem uperena ka njemu. Ka meni. Strah me je paralizovao i onemeo. Oko mene se stvorio oblak samrtne jeze, nevidljiv ali teţak, peckav, kao da su se u njemu neprestano dešavala elektriĉna praţnjenja to umem sada tako da opišem, naravno, u ono vreme nisam imala odgovarajuće reĉi. Zurila sam u ţenu na prozoru netremice, ne trepćući, nemoćna da vrisnem ili da pobegnem. Kada je uprla dlanovima o prozor i poĉela da govori reĉi koje se nisu ĉule, srce je poĉelo divlje da beţi iz grudi, udarajući snaţno, snaţno... Lebdela je, dodirivala prozor, a zatim bešumno vikala sve dok mi uţas konaĉno nije naterao suze na oĉi. Onda se okrenula i prosto nestala u noći. Sledećih veĉeri nisam mogla da zaspim od straha stalno sam oĉekivala da se ponovo tamo pojavi, ta lepa ali uţasna lebdeća mora. Nije da se pre toga nisam plašila prostor mojih snova i maštarija već su odavno naselili krvoţedni vukovi iz Crvenkape i Sedam jarića, zle maćehe i okrutni dţinovi, zmije koje govore 21

22 Udruţenje Nezavisnih Pisaca i nepoznati ljudi koji kradu nevaljalu decu. Ali ovo je bilo posebno. Ovaj strah je snagom nadmašivao sve ostale. Prvih nedelju dana sam znala da probdim do ponoći dok me konaĉno ne savlada umor, a onda bi me ţena doĉekivala u snovima. Ne znam koliko je taĉno prošlo do prvog odluĉnog prkosa ali desio se. Rešila sam da moram da se suprotstavim strahu. Ili ću se suprotstaviti, ili me neće biti, jer upravo to sam osećala taj strah me je jeo, ĉinio je da nestajem, da se smanjujem u plašljivu plaĉljivu mrvu, a to nisam htela da budem, to nisam bila. I tako sam, jedne veĉeri koja je bila prvo veĉe prkosa, sedela u krevetu odupirući se snu, ne plašeći se, nego ĉekajući. Gledala sam u visoki prozor i u glavi veţbala reakciju: da, doći će, i ne, neću se uplašiti, osim moţda malo, i da, ustaću hrabro i pitaću Šta hoćeš? Trajalo je danima, nedeljama, mesecima. Ţena se nije pojavljivala. Ja sam svejedno povremeno ustajala i u prazan prostor iza prozora govorila glasno Šta hoćeš? Zašto si tu? Nije je bilo. Nikada više je nije bilo na prozoru, a ja sam, vremenom, prestala da je oĉekujem. No, nešto je ostalo tu, uz mene. Volja da se suprotstavim strahu, da ne dozvolim da me umrtvi, paralizuje, da me pojede, postala je nauk koji sam nosila u sebi kao drugo srce. Zato mi kasnije nije bio problem da pitam, da istraţujem, da dozvoljavam sebi da rastem. Da dozvolim sebi da nauĉim, i da nauĉeno posle preispitujem. Da prihvatam izazive. Da ne jurim za novcem. Da ne strepim od gubljenja krova nad glavom, povremenog. Da dozvolim sebi da otputujem i da niko ne zna gde sam. Da budem sama. Da se izgubim u šumi, da se otisnem daleko na puĉinu. Da dozvolim sebi da volim ne oĉekujući ništa. Da dozvolim sebi da ne osećam pripadnost grupi. Da dozvolim osećanje svega što postoji; 22

23 Priĉe naših snova Da se ne plašim ni smeha ni plaĉa, ni velikih sreća ni velikih tuga, ni snaţnih uzleta ni teških padova, ni neţnosti ni lomova; Da ne beţim od odgovornosti, niti od nepoznatog. I, evo me sada, na vrhu dvadesetospratnice u plamenu. Spoljašnji zid na koji se oslanjam leċima je još uvek hladan, to je dobro. Kada postane vreo, biće rešeno. Iznutra dopire grozna mešavina zvukova: huk plamenova, cviljenje i lomljava zapaljenih stvari, vriska ljudi odnekud dalje, iz hodnika, iz drugih stanova, sa niţih spratova. Nisam sama na simsu, na otvorenom, s uţasom za leċima. Nekoliko ih je već, dole, niţe, skoĉilo s prozora ili sa terase vrišteći. Vatrogasaca niotkud, za sada. Koliko im treba? Koliko god, nama gorećima će delovati duţe. Nismo u istoj emotivno vremenskoj zoni. Zid postaje topao, pa vreo. Šteta da propadne ovako dobro vino. Popila sam gutljaj. Polako, ne ţureći. Onda sam se glasno nasmejala: da, ima drugih napolju, ali s ĉašom crnog u rukama? Otpila sam još malo. U daljini, vatrometi. Srećna Nova godina! Podignem ĉašu i nazdravim. Lepo je bilo! kaţem, i popijem poslednji gutljaj, pa šibnem ĉašu kroz prozor desno, iz kojeg je dimilo kao iz odţaka. Vreme je da poletim. To još nisam probala. Padobranstvo da, ali ovo će sad biti istinski slobodan pad. Šanse za let su nemoguće, ali ima li boljeg vremena za veru u nemoguće od samrtnog ĉasa? Neću vrištati. Leteću. Raširila sam ruke i skoĉila. Istina je ono što kaţu. Ako ne upropastiš stvar urlikanjem i panikom, pred oĉima ti se zaista odmotava ceo ţivot. I srećna 23

24 Udruţenje Nezavisnih Pisaca sam što mogu da kaţem bogo moj, baš sam zadovoljna time što gledam. Moja poslednja ĉaša vina, pa onda one ranije, sve do prve; Poslednji poljubac, pa ranije, sve do prvog; Poslednje plutanje na leċima na puĉini, daleko od obale, pa onda unazad, sve dok ne ugledam oca kako se izvaljuje na more poleċuške i objašnjava mi da se ne plašim, da neću potonuti; Poslednje... pa sve do prvog... Poslednje... pa sve do prvog... Poslednje... pa sve do prvog... A onda tama. Topla i meka. Obavila me. Lebdim u njoj, lako, poput leptira. To je to. Sad bi valjda trebalo da se pojavi tunel, pa svetlost, tako nešto... I gle tamo je, zaista, svetlo. Letim ka njemu ustreptale duše. Ţuto je. I kvadratno. Ali ubrzo zgasne. Zašto? Ustremljujem se naniţe, ka mestu na kojem je do malopre bilo. Zastanem za trenutak, jer je mesto poznato. Prozor babine i dedine kuće, one u kojoj sam provela veći deo detinjstva. Prilazim. Kroz prozor ugledam usnulu malu sebe. Koliko li tad imam? Pet? Šest? Posmatram to nevino, milo lice naleglo na jastuk. A onda se mala ja budi, ustaje, rašĉupana, tek probuċena neodreċenom jezom, zbunjena. Ma, je li to...? Gleda me uţasnuto, okamenjeno od strave. Ne, ne, ne, nemoj se plašiti! Prislonim dlanove na prozor i kaţem: Ne plaši se. Ja sam ti! Velika ti. Ne plaši se, sve će biti u redu. Mala unutra ne miĉe, ali ja vidim kako se strah razliva po njoj, kako je obavija kao oblak, kako joj ne da da diše, da vrisne. 24

25 Priĉe naših snova Nije me ĉula, pomislim, pa poĉnem vikati: Ne plaši se! Ti si jaĉa od straha! Strah te nikada neće pobediti! Viĉem, ali odjednom glasa nema. Ne vredi, pomislim. A onda se setim da grešim, da vredi, da je, bogme, i te kako vredelo! Nasmešim se maloj sebi i mahnem joj, iako znam da od silne strave neće primetiti niti zapamtiti ta dva neţna gesta. Zatim se pustim da u svojoj lepršavoj, crnoj, novogodišnjoj haljini, odlebdim dalje u noć, ka svetlu neke udaljene zvezde koja je, evo, zasjala baš sada. 25

26 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Milan M. Rajović Radmila Bila je druga polovina septembra. Sunce je bilo pri zalasku. Viruckajući kroz grane velikih planinskih stabala, pokazivalo je da će noć biti hladnija nego dolje u ravnici. Radmila je vozila Mercedes 190, zelene boje, koja se uklapala sa prelijepom prirodom crnogorskih polja i livada. Vijugavom cestom pela se ka vrhu planine, ĉija je nadmorska visina bila oko 2000 metara. Divila se netaknutoj prirodi, sa obije strane ceste vidjela su se bukova stabla sa gustim krošnjama koje su pravile hladovinu, koja mami ĉovjeka da ostane u njoj satima. U malim zelenim lašĉišćima, bile su i letnje kolibe, tu se uoĉavalo poneko stado ovaca. Primijetila je da jedno stado prati veliki sivi pas, šarplaninac. Na jednoj zaravni vodili su borbu dva ovna, imali su velike usukane rogove i urasli u veliku gustu vunu. Gledajući u njih, Radmila je vrsnula volanom i upala pravo u jarak. Vrisnula je uplašeno. Imala je sreće, jer da je krenula u suprotnu stranu, teţe bi prošla. Izašla je iz auta, koje je još radilo i vidjela da nije mnogo oštećeno, što joj je donekle vratilo rspoloţenje. Okrenula se oko sebe i vidjela da dva ovna i dalje, uzimajući zalet po nekoliko metara, udaraju glavama. U samoj blizini stajao je ĉovjek i gledao je u njenom pravcu. Mahnula mu je rukom da doċe ne bi li joj pomogao da se išĉupa iz kanala. Boţidar je bio visok, širokih ramena, sa velikim gustim brkovima i obrvama, koje su se sastavljale. Nos mu je bio povijen kao planinskom orlu, ruke grube, sa velikim ĉukljevima. Pogled mu je bio oštar i prodoran. Imao je oko 50 godina. Krenuo je na znak djevojke, koja je i dalje mahala rukama da doċe. Prišao joj je i dubokim glasom nazvao joj Boga. Bila je uplašena, drhtala je, nešto od straha, nešto i od hladnoće, jer planinski vazduh je bio oštar i hladan, a ona, kao gradsko dijete, lako obuĉena i nenaviknuta na ovakve promjene klime. 26

27 Priĉe naših snova Gledala sam ovnove kako se tuku i vidi šta mi se desilo? Umalo da poginem. O, Boţe, što da radim? Ovo je planina, nema nikog da mi pomogne, a uskoro će i noć. Kuda? Mislila sam da vidim ovaj planinski predeo i da se vratim. Profesorica sam istorije. Recite mi, šta da radim!? Boţidar je poĉeo da je tješi. Sve ćemo riješiti, djevojko nemoj se sjekirati, vaţno je da ste vi ţivi i zdravi. Rekao joj je da uċe u auto i da proba sa rikvercom da izaċe, a on će malo da pogura. Zakopao je noge za jedan kamen i svom snagom upro u prednji dio kola, i poslije trećeg pokušaja uspjeli su da izaċu na cestu. Radmila je bil presrećna. Gledala je u Boţidra i mislila: Boţe, kako je jak ovaj ĉovjek, Sinula joj je ideja da ostane sa njim par minuta, jer bi mogla da porazgovara o planini gdje se nalazi i o mnogim drugim stvarima, koje je je interesuju kao istoriĉara, a bogami poţeljela je i društvo takvog ĉovjeka. Ne skidajući pogled s njega napokon je otvorila usta i zahvalila se: Recite mi, molim vas, kako se zovete i odakle ste se stvorili u ovoj planini? Dok je ovo izgovarala zaboravila je na udes i malopreċašnji strah. Ţivim ovdje, imam jednu malu kućicu, drţim stado ovaca i bijah krenuo da donesem malo drva da naloţim šporet, jer su ovdje noći dosta hladne pa valja malo vatre. Radmila je bila uporna, nije mu dozvoljavala da ode tako i ostavi je samu: Mogu li sa vama da obiċem i vidim gdje i kako ţivite? Malo je poćutao i najzad klimnuo glavom, što je znaĉilo da moţe. Auto su parkirali tu kraj puta, jer mu je i guma bila izdušila. Neka, promijeniće je sjutra, pomislila je, Radmila. Kad su bili uz livadu zamolila ga je da joj da ruku jer nije mogla da ga stiţe. Za tili ĉas bili su pred kućom. Nemamo kad ulaziti unutra, rekao je Boţidar. Ovdje, ĉim zaċe sunce, odmah je mrak, moramo obezbijediti drva. 27

28 28 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Uzeo je sjekiru, prebacio je preko ramena, a Radmilu za ruku i pošao put šume. On, kao da je od brda odvaljen, sa vunjenim ĉarapama i opancima, sigurno 46 broj, ţurio je da što prije doċe do šume i nasijeĉe drva, a ona pored njega izgledala je kao neko derište iako je imala blizu 30 tak godina, potrĉkivala je pored njega da bi ga sustizala. Kad su stigli u šumu, on je prišao jednom stablu i sjekirom poĉeo da ga sasijeca. Kad ga je oborio odsjekao je dva tri metra duţine, podigao, jedan kraj zametnuo na rame iako je bilo dosta teško i pozivajući nju krenuo put kuće. Dok je to radio ona se divila kako to sve radi, kako je jak da tako drvo digne na rame i nosi kao da nema njemu više od 10 tak kila. Pred kućom je spustio drvo, poĉeo da ga prekraćuje i sprema za šporet. Posle samo 10 tak minuta, bila je tu velika gomila drva. Rekao joj je, da unese koje unutra i da podloţi vatru, što je i pokušala, ali nije uspjela. Kad je on to uradio i vatra se razgorela, bilo je prijatno sjedjeti u takvom ambijentu. Radmila je osjetila glad, ĉitav dan nije jela ništa, a planinski vazduh i voda su još više doprinijeli da joj crijeva poĉnu pjevati. Boţidar je upalio fenjer koji je visio na zidu i sa toga istoga zida skinuo jednu okruglu sofru, kako su je tu u selu zvali, na nju postavio malo veću ćasu sa skorupom, usput je postavio veliku okruglu proju kukuruzni hleb koji je bio umotan u krpu. Kad ga je razmotao, izlomio ga je ruĉerdama u nekoliko parĉadi. Tu je bila i glavica luka i dobro parĉe slanine, bez imalo mesa kroz nju. Jedna velika šerpa varenike zamjenjivala je vino i pivo. Sve je to Radmila posmatrala i jedva ĉekala da je Boţidar ponudi i pozove na veĉeru koja je bila postavljena na sofru bez ikakvog stolnjaka. Porculanske tanjire, viljuške i noţeve, zamenjivalo je drveno i dobro uraċeno posuċe. Sve je to Radmila posmatrala i mislila da Boţidaru ide bolje za rukom rušenje one bukve, prekraćivanje onih drva, spremanje za šporet, guranje auta, maloprije iz jarka, i neki drugi muški poslovi, ali i ovo je radio sa uţivanjem. Najzad je prozborio:

29 Priĉe naših snova Izvolite na ovu veĉeru koju sam vam pripremio. Ustala je i poljubila ga u lice rekavši: Hvala Vam, baš sam dobro ogladnjela. To je jedva izgovorila, uzbuċena, primakla se sofri, ali nije smjela da ga pogleda, plašila se da ne primijeti da drhti. Najzad je ispravila glavu i vidjela da je gleda. Taj pogled trajao je vjeĉnost, prošao kroz vene i tijelo, digao do oblaka. Pokušala je da se presabere i rukom dohvati parĉe slanine. Izgovorio je: Tople su ti usne, izgorela si me. Nije imala odgovor samo je pomislila: Šta je sa mnom, je li ovo stvarnost? Rukama je tumarala po sofri traţeći parĉe slanine. Plamen iz fenjera i sa vrata od šporeta pravili su razne figure, po zidovima i ostaloj prostoriji. Ponekad bi i osvetljavao njeno lice. Dohvatio ju je za ruku i kao nekim magnetom privukao k sebe. Drugom rukom podigao joj je bradu i poljubio je. Poslije par sekundi spustio ju je na patos, a i on se našao pored, skidajući i kidajući njenu odjeću koja je krila tijelo. Ostali su dugo na patosu, zaboravljajući glad, slaninu, luk i kukuruzni hleb na sofri... 29

30 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Petra Rapaić Duhovi izvana Naslonjen na ogradu balkona prvog sprata ogromne rezidencije ĉiji je ponosni naslednik bio, trljao je slepooĉnice, grĉevito zatvorenih oĉiju. Kad bi samo balkon bio viši i što dalje od nesnosne buke zabave koju su roditelji priredili njemu u ĉast. Više ni muziku nije razaznavao od graje. Njegov brat je bio muzikalan. Ova zabava je... idiotska!, glas pored bio je odjek njegovih misli. Da je imao snage, sloţio bi se. Kao onda kad su pokušali da oţene ujka Freda. Sve te cure okolo, i na kraju ništa. Jedan od ĉuvenih psihologa iz još ĉuvenijeg sanatorijuma dolazio je u posete nakon tragedije. Rekao je, mada ne baš tim reĉima, da će neka vrsta šoka uslediti pre nego što mozak prihvati situaciju. Na kraju krajeva, zajedno su ĉitav ţivot. Pa, skoro. Doktor je bio uveren da je veza koju blizanci dele posebnija od one koju imaju normalna braća. Je l' ti se sviċa neka? Od kad je veĉe poĉelo, ţeleo je da urla svaki put kad ga neko pita da li mu je dobro. Sada se samo nakrivo osmehnu. Šta ti misliš?, pokušao je smisleno da razgovara sa bestelesnim glasom. Još uvek nije imao snage da otvori oĉi i razbije iluziju. Glas je delovao skoro kao Martinov. Nije ovo moja zabava, polutiho gunċanje. Hvala Bogu. Drago mi je da se bar neko zabavlja. Poricanje, dakle. Razgovara sam sa sobom, i tvrdi da nema veze sam sa sobom. Bi mu drago što mu je majka poverovala da mu prisustvo psihijatra nije neophodno. Znaš, nije problem kad razgovaraš sam sa sobom, glas je poprimio podrugljivu notu sarkazma, karakteristiĉnu za Martina. Mnogi brilijantni ljudi to rade, i nisu ništa gluplji zbog toga. Problem nastaje kad pitaš sebe da ponoviš šta si rekao jer nisi dobro ĉuo. 30

31 Priĉe naših snova Šta? Okrenuo se, osetivši da je ĉitav svet stao na prizor mladića u crnom fraku pored. Visok, mišićav, crne kose svezane u pomodni repić, prilika se nonšalantno leċima naslanjala na ogradu, oštrim pogledom motreći zbivanja u sali. Eto, vidiš. Divno, oĉajan, ponovo je sklopio oĉi. Haluciniram. Stvarno?, prilika njegovog brata ga pogleda. Nisam znao da imaš i takve talente. Razvijaju se polako, odgovorio je jednako sarkastiĉno. Ovog puta je paţljivije motrio prikazu, pitajući se da li se njegov um tako bori protiv nesvesnog straha da će jednog dana zaboraviti kako mu je brat izgledao. Oĉi, neobiĉno zelene boje, s nijansom podrugljivosti kad god bi ih usmerio u njegovom pravcu. Ista opuštena poza kojom je govorio da ga se ništa ne tiĉe niti ima veze sa njim. Frak je, doduše, bio crn. Majka bi mu za ovakvu priliku, da je još ţiv da prisustvuje sopstvenoj zabavi, verovatno izabrala tamno zeleni, da uskladi sa oĉima i uĉini tamniji ten dopadljivijim. Rekli su mu da su ga u sliĉnoj nijansi sahranili. Ĉitav dan je urlao na njih što nisu saĉekali, a onda se smirio. Ne bi bilo realno ĉekati toliko dugo dok se on oporavi samo da bi prisustvovao sahrani. Bila je tiha, privatna, skromna ploĉa na porodiĉnom groblju. Kako ovo prestaje?, upita. Koje?, Martinova prikaza delovala je odsutno. Pretpostavljam da je sve ovo u mojoj glavi. Ako ti tako kaţeš, halucinacija ga zabrinuto pogleda. Koliko si popio do sad? Sleţe ramenima, uveren da ne mora da se pravda pred samim sobom, kao i da to već zna. Prisustvo drugih ljudi odjednom više nije bilo tako odbojno, a i trebalo mu je drugo piće. Vino nije dovoljno. Moţda bi iz oĉevog kabineta mogao da uzme nešto jaĉe. Probaj kod mene u sobi., posavetova halucinacija krenuvši za njim. Odbio je da gleda, zamišljajući ga kao sablasnu savest 31

32 32 Udruţenje Nezavisnih Pisaca koja klizi kroz druge dok ga prati kroz guţvu. Naiskap popi ĉašu vina namenjenu nekom drugom, a drugu je pokupio starijoj gospoċi ispred nosa, udaljivši se bez izvinjenja ili pozdrava. GospoĊa je bila previše zapanjena da bi izrazila protest na vreme, ĉak je zaboravila da uzme drugu ĉašu crnog vina koju je sluga orbitirao na posluţavniku sve dok mu nije dosadilo. Majko! Bi mu drago što je sreo nju a ne oca, jer mu ovaj ne bi dozvolio da se povuĉe pre nego što izrazi ĉasne namere da se oţeni jednom od bezglavih lepotica u nizu. Nelagodno se osvrnu, ali halucinacija je nestala. Dţejmse, ţena ga neţno poljubi u obraz, povukavši ga u stranu. Da li se dobro zabavljaš? Cenio je da ju je dovoljno zabrinjavao poslednjih nedelja i da zasluţuje da ĉuje nešto veselije u odgovor na poslednji oĉajniĉki pokušaj da ga izvuku iz depresije. I suviše, bojim se, galantno je poljubi u nadlanicu, prinevši je potom svom srcu. Previše sam popio i mislim da je najpametnije da odem u krevet. Blaţeno pijano se osmehnu, kao da mu se zaista spava od toliko vina. Gde je otac? O, tu i tamo., ţena odmahnu rukom. Ne brini za njega. To je obiĉno znaĉilo da će se pobrinuti da ga otac ostavi na miru, makar do jutra. Odmah je isplanirao da preskoĉi doruĉak, a onda neće imati prilike da vidi oca do veĉeri. Uveren da je halucinacija samo prolazan simptom i ništa, prema tome, ozbiljno, brzo se pope uz stepenice do svoje sobe na najvišem spratu. S rukom već na kvaki, zastade kad mu se uĉini da ĉuje neĉije korake u sobi pored, Martinovoj sobi. Namah se razbesne, jer niko nije imao prava da ulazi unutra. Ah, tu si!, njegova halucinacija ga spremno doĉeka. Kleĉao je pored kreveta, i na Dţejmsovo neopisivo zaprepašćenje, vadio flašu viskija ispod razlabavljene daske. Ko bi rekao, još je ovde. Pa, zatvori vrata, šta samo stojiš tu. Poslušao je, u širokom luku zaobišao prikazu i seo na stolicu što dalje. Razmišljao je kako halucinacija, kao produkt

33 Priĉe naših snova njegovog uma, moţe da zna samo ono što i on zna. A kako on nije imao pojma o flaši viskija i tajnom skrovištu, morao je na trenutak da se preispita. Prikaza u meċuvremenu nategnu gutljaj direktno iz flaše i pruţi je njemu. Ĉini se da sam zaboravio da uskladištim ĉaše., nehajno reĉe. Nije dodirnuo njegove blede prste, samo je grĉevito stiskao grlić boce, uţasnut. Deluješ bleċe nego inaĉe, konaĉno izusti. Baš kao sablast. Misliš?, Martinova prikaza sede na krevet preko puta njega, netremice ga motreći. Delovao je kao da ţeli nešto da kaţe, ali ĉeka da Dţejms sam shvati. Treba li da te povedem do tvog groba? Hoćeš li onda nestati? Bio sam, razgovorljivo će sablast. Ne izgleda loše. Pa, ovaj... majka je mislila da poruĉi veći spomenik. Otac još nije odluĉio kakav dizajn ţeli. Martin sleţe ramenima, kao da dekoracija veĉnog poĉivališta nije bitna. Njegov ţivi brat pogleda u noć preko balkona i odluĉi da se napije. Gde su ostali? U blizini, mislim. Doći će kad bude vreme. Klimnuo je u odgovor. Naravno da su blizu, ĉekaju njega. Jedino on fali da bi porodica bila potpuna, pa da svi zajedno preċu u veĉna lovišta. Prisustvo Martinove sablasti iznenada je dobilo prosvetljujući smisao. A tolike je dane proveo pokušavajući da ga prizove, makar samo da proveri da li je stvarno na boljem mestu, kako je sveštenik tvrdio. Pad sa petog sprata ne bi trebalo da bude problem, ako krene glavom nadole. Skonĉaće trenutno, i bolje nego vešanjem. Zašto je uopšte mislio da moţe da nastavi sa ţivotom, kada je ovako mnogo lakše? 33

34 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Skoro da mi je ţao što nam nisu rekli. Znaš, da smo usvojeni. Pretpostavljam da sada nema smisla. Mada, moglo je biti pomalo zabavno. Pomalo., Martinova sablast se sloţi. Naizgled opušteno, nagnuo se napred, ne odvajajući pogled sa brata. Ovaj je pio, skupljajući hrabrost. Ĉitav ţivot uĉili su ih hrišćanskim vrednostima i znao je koliko je samoubistvo pogrešno. Moţda bi mogao da ostavi majci oproštajno pismo, ali ona ne bi mogla da ga zataji od oca, i onda ne bi uspeli nikoga da ubede da se nehotice pijan skliznuo. Ocu je bilo vrlo stalo do ugleda porodice. Nehrišćanska sahrana bila bi najveća uvreda koju je mogao da mu nanese. Dţejmse!, sablast mu se obrati i on ustade. Vreme je. 34

35 Priĉe naših snova Petra Rapaić Ljubavne avanture prosečne Ţenke Ritual udvaranja za uvaliti se MUŢJAK: nabildani zaposleni primerak vrste spreman za udaju ŢENKA: debeljuškasti primerak, dehidriran i uglavnom iznenaċen MESTO: konzervativno, po izboru MUŢJAK primećuje ŢENKU, aktivira kuĉeći pogled i prilazi. ŢENKA trepće, ne zna šta je snašlo. Muţjak: Izvini, mi smo se upoznali pre par dana, da li se sećaš kako se zovem? Ţenka: Zoran P.? Muţjak: Ne, to je drugar koji je bio sa mnom. Ţenka: Onda se ne sećam. Muţjak: Nikola nešto. Ţenka: Drago mi je. Muţjak: Ja se tebe sećam. A kako se zoveš? Ţenka: Kako se ne bi sećao, zezala sam vas za vunene ĉarape. Govori mu svoje ime. Muţjak: Drago mi je. Rukuju se, kontakt traje malo duţe, Muţjak je za pola koraka bliţe, ne trepće zaljubljenim pogledom. Muţjak: Koje si godište? Ţenka: Kakve to veze ima? Pogodi. Muţjak: Pa, ne znam... Kaţe dve pogrešne cifre, Ţenka se smeje i ispravlja ga. Muţjak se ne okreće, znaĉi odgovara mu. Ţenka: Koje si ti godište? Muţjak kaţe neke dve cifre pribliţne prvoj. Muţjak: A gde ţiviš? 35

36 Udruţenje Nezavisnih Pisaca Ţenka: ime nekog grada nebitnog za priĉu. A ti? Muţjak: ime nekog drugog grada nebitnog za priĉu, ali dovoljno blizu prvom da moţe da nastavi ritual. Imaš kuću ili stan? Ţenka potvrċuje da ţivi u nekoj stambenoj jedinici. Muţjak: Ţiviš sama ili s nekim? Ţenka: S porodicom. Muţjak: Je li to vaše ili iznajmljujete? Ţenka: Naše, što? Muţjak: Pitam samo. A ĉime se baviš? Ţenka: Niĉim. Muţjak: Kako niĉim? Je l' studiraš onda? Ţenka: Aha. Muţjak: Pa, kako u tim godinama? Ţenku nervira kuĉeći pogled i ispitivanje: Pa fino, šta fali? Muţjak: I plaćaš sve normalno? Ţenka: Plaćam. Muţjak: Aha. Odakle ti pare? Ko te izdrţava? Ţenka ne moţe da veruje šta ĉuje. Ali Muţjak je dovoljno zgodan i ne ţeli da ga otera. Ţenka: Imam porodicu. Snalazimo se. Muţjak se dokono klati u mestu, ne zna šta će dalje. Polako gasi pogled, još samo da pronaċe novu ţrtvu. Osvrće se. Ţenka odluĉuje da ga iznenadi: Treniraš box? Muţjak: Otkud znaš?! Muţjak ponovo deluje zainteresovano, skoro da je ponovo ukljuĉio izveţbani pogled. Ţenka: Imaš takvu konstituciju. Ĉime se baviš? Muţjak: Ja sam pomoćni trener, a radim tamo negde. Ţenka se oseća prijatno u razgovoru na poznatom terenu i nastavlja priĉu o sportu. Muţjak nema pametnija posla, ali ipak odluĉuje da potraţi neki bolje situirani primerak za udati se. Primećuje neku novu ţenku, stariju od prve, ali deluje dovoljno stabilno. Jedva kaţe ćao i trĉkara za novim primerkom, 36