AGROEKONOMIKA. - tematski zbornik

Transcription

1 AGROEKONOMIKA - tematski zbornik

2 AGROEKONOMIKA ČASOPIS INSTITUTA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr Radovan Pejanović, red. prof. UREDNIŠTVO: Dr Radovan Pejanović Dr Nebojša Novković Dr Nedeljko Tica Dr Branislav Vlahović Dr Vesna Rodić REDAKCIJA: Dr Desanka Božidarević Dr Desimir Obrenović Dr Lazo Mihajlović Dr Katarina Čobanović Dr Milenko Jovanović Dr Svetlana Potkonjak Dr Dušan Milić Dr Danica Bošnjak Dr Đoko Lučić Dr Živojin Petrović Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Franciszek Kapusta (Poljska) Dr Krijn J.Poppe (Holandija) Dr Zoran Njegovan (Beograd) Dr Bogdan Bulatović (Podgorica) SEKRETAR REDAKCIJE: Dr Vesna Rodić, doc. PRIPREMA TEKSTA: Ana Durec Zuzana Đurovka RAČUNARSKI SLOG: Ana Durec UDK: Radmila Kevrešan ŠTAMPA: ABM EKONOMIK, Novi Sad Tiraž: 300 primeraka Redakcija i administracija:institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel

3 Recenzenti zbornika : Dr STEVAN RELJIN, redovni profesor POLJOPRIVREDNI FAKULTET u Novom Sadu, u penziji Dr DANILO TOMIĆ, naučni savetnik REGIONALNA PRIVREDNA KOMORA, Novi Sad Urednik zbornika: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, red. prof.

4 SPONZORI (1) "BAG & DEKO" - BAČKO GRADIŠTE (2) "KOMERCSERVIS - AGROVOJVODINA" - NOVI SAD (3) "FIT - FASADNA OPEKA" - BEČEJ (4) "MONTENA" - Proizvodnja premiksa - BEOGRAD - NOVI SAD (5) "DELTA BANKA" - NOVI SAD (6) "DDOR" - NOVI SAD

5 SADRŽAJ - CONTENTS RADOVAN PEJANOVIĆ Umesto predgovora:smisao restrukturiranja RADOVAN PEJANOVIĆ, NEDELJKO TICA Privatizacija i restrukturiranje Privatisation and Restructuring BLAGOJE PAUNOVIĆ, NEBOJŠA NOVKOVIĆ Priprema i osnovni elementi sadržine poslovnog plana Preparing & Basic Elements of the Business Plan Contain LAZO MIHAJLOVIĆ Poljoprivredno savetodavstvo u Centralnim i Istočnoevropskim zemljama - stanje i perspektiva Agriculture Advisory Services in Transition Countries Actual Situation and Perspective of Development DRAGOSLAV SLOVIĆ Restrukturiranje i unutrašnja konsolidacija kao preduslovi za privatizaciju ZORAN NJEGOVAN Regionalizacija u Srbiji kao osnov za strukturno prilagodjavanje i efikasniji ruralni razvoj MILADIN ŠEVARLIĆ Donacije i revitalizacija poljoprivrede Srbije Donations and Revitalization of Serbian Agriculture SVETLANA POTKONJAK, MARKO BAJČETIĆ Uticaj izgradnje sistema za navodnjavanje na prestrukturiranje poljoprivredne proizvodnje The Building Influence of Irrigation Systems on Restructuring Agricultural Production ĐOKO LUČIĆ, NEBOJŠA NOVKOVIĆ, KATARINA MARKOVIĆ Analiza stepena specijalizacije stočarske proizvodnje u Vojvodini Analysis of Specialization Rate of Animal Production in Vojvodina MILAN TEODOROVIĆ, MILICA PETROVIĆ, IVAN RADOVIĆ Ugovorena proizvodnja svinja za tržište Contractual Production of Pigs for the Market MILENKO JOVANOVIĆ, DANICA BOŠNJAK Organizaciono ekonomska obeležja osnovnih ratarskih useva An Organizational / Economics Production Characteristics of Main Plant Products NATAŠA CVETKOVIĆ Transformacija velikih agroindustrijskih preduzeća u uslovima tranzicije The Transforming of Large Agroindustry Enterprises in Transition v

6 VELJKO VUKOJE, DESIMIR OBRENOVIĆ Analiza ekonomsko-finansijskih pokazatelja poljoprivrede i prehrambene industrije Vojvodine The Analysis of Economic Financial Indicators Agriculture and Food Industry in Vojvodina NEDELJKO TICA, RADOVAN PEJANOVIĆ, DEJAN TOMAŠEVIĆ, RATOMIRKA DRMANIĆ Revizija u organizacijama osiguranja Revision in Insurance Companies JOVA MILORADIĆ Ekonomski efekti osiguranja subjekata u poljoprivredi Economic Effects of the Insurance of Subjects in Agriculture VELJKO RADOJEVIĆ Restrukturiranje poljoprivrednih preduzeća i ruralnog razvoja NEBOJŠA NOVKOVIĆ Poljoprivreda Danske RADOVAN PEJANOVIĆ Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i nova uloga privrednih komora TIHOMIR ZORANOVIĆ Savetodavstvo i učenje pomoću Interneta u agrobiznisu Internet Education and Extension Service on Internet KRSTAN MALEŠEVIĆ Aspiracija seoske omladine i budućnost našeg sela Aspirations of the Country Youth and the Future of our Rural Areas DEJAN JANKOVIĆ Metodološki doprinosi Valtazara Bogišića sociološkom proučavanju seljačkog društva Valtazar Bogišic s Methodological Contributions to Sociological Research of Peasant Society VESNA RODIĆ Prikaz knjige ORGANIZACIJA U POLJOPRIVREDI DEJAN TOMAŠEVIĆ Prikaz knjige MAKROEKONOMIJA I TEHNOLOŠKE PROMENE KATARINA MARKOVIĆ Prikaz udžbenika ORGANIZACIJA I EKONOMIKA PROIZVODNJE I PRERADE STOČNIH PROIZVODA DEJAN TOMAŠEVIĆ Prikaz monografije MODEL ZA OPTIMIRANJE RAZVOJA POLJOPRIVREDE I PREHRAMBENE INDUSTRIJE vi

7 UDK: UMESTO PREDGOVORA: SMISAO RESTRUKTURIRANJA ''Briga za vlastite interese je suština moralnog postojanja''. (Ayn Rand) Restrukturiranje (restructuring) se definiše kao obezbeđivanje nove strukture subjekata. Reč je o relativno novom pojmu u ekonomskoj literaturi, koji obuhvata veliki broj promena na nivou subjekata: poslovnog portfolia, finansijske strukture i strukture kapitala, ljudskih resursa, tehnologije, organizacione strukture, privatizacija, kupovina ili preuzimanje drugih preduzeća, prodaja dela preduzeća, zajednička ulaganja, otkup akcija, rekapitalizacija, i td. Savremene uslove poslovanja naših subjekata (posebno u agrobiznisu) karakteriše stanje krize diskontinuiteta, i dinamičkog okruženja. U takvim uslovima ekonomski subjekti (i u agrobiznisu) mogu biti uspešni samo ako svoju aktivnost fokusiraju na one segmente i delatnosti koje najbolje mogu obavljati u smislu ostvarivanja najveće efikasnosti. Neophodno je napuštanje onih segmenata i delatnosti koji nisu u skladu sa opštom vizijom budućeg razvoja datog subjekta. Otuda se restrukturiranje ne sme posmatrati samo kao jednokratno dešavanje ili događaj, već kao proces koji traje i koji nema kraja, jer se neprekidno dešavaju promene u svim segmentima okruženja (tržišnom, konkurentskom, proizvodno-tehničkom i td.) i u samom subjektu (promena vizije, dugoročnih ciljeva, strategije, kadrova, razvoj pojedinih poslovnih funkcija i td.). Zbog toga se za restrukturiranje može reći da je kontinuiran proces. Restrukturiranje je proces koji je u funkciji opstanka subjekata, održanja njegove vitalnosti i povećanja blagostanja svih interesnih grupa (stejkholdera), od kojih su najznačajnije: akcionari (koji ulažu svoj kapital), menadžeri (koji upravljaju poslovanjem), zaposleni i okruženje (kupci, dobavljači, banke, država i dr.). 1

8 Koncept restrukturiranja se može odnositi i na promene strukture vlasništva i promene finansijske strukture preduzeća. Postoje i shvatanja koja restrukturiranje isključivo vezuju za aktivnosti proširenja poslovanja u smislu realizacije metoda eksternog rasta kroz spajanja, udruživanja, kupovinu drugih preduzeća i slično. U ovom konceptu restrukturiranje se posmatra kao investiciona aktivnost i izjednačava se sa oblašću M & A odlučivanja (engl. mergers & acquisitions, što u prevodu znači spajanje, kupovina). Razvijene tržišne ekonomije nude brojne modele restrukturiranja preduzeća, od kojih su za našu privredu, u ovoj fazi, najprimerniji i posebno interesantni: merdžer (spajanje), zatim kupoprodaja preduzeća ili njegovog užeg organizacionog dela (tzv. akvizicija), potom, promena vlasničke strukture preduzeća, nakon toga, organizovanje složenih preduzeća sa statusom holdinga. Zatim, pribavljanje dodatnog kapitala emitovanjem deonica. Tu spada i definisanje titulara društvenog kapitala putem podela na zaposlene, privlačenje udela drugih pravnih i fizičkih lica, potom nasleđivanje preduzeća, i napokon, likvidacija preduzeća ili njegovih delova. Najpotpuniju sistematizaciju mogućih oblika restrukturiranja i ostvarivanja kontrole preduzeća nalazimo kod T. Copelanda i F. Westona. 1 Pomenuti autori su moguće oblike promene statusa preduzeća svrstali u četiri grupe: strukturu prve grupe promena, tj. ekspanzije preduzeća, čine merdžer (spajanje), akvizicija (kupovina) preduzeća, kupovina preduzeća neposredno od akcionara i zajednička ulaganja. Redukcija preduzeća (odnosno druga grupa promena) sastoji se od kreiranja novih pravnih lica od delova preduzeća i prodaja dela preduzeća. Kontrola preduzeća je treći oblik promena, a čine je: otkup akcija, ograničenje investiranja jednog ili grupe akcionara, ograničenje mogućnosti preuzimanja preduzeća i prihvatanje spoljnog predstavnika u bordu direktora. Strukturu poslednje grupe promena (promena vlasničke strukture preduzeća) čine: zamena hartija od vrednosti, kupovina dela sopstvenih akcija, kupovina ukupne neto imovine (equit) od strane grupe investitora, odnosno reprivatizacija korporativnog preduzeća i napokon, preokret u finansiranju značajnim zaduživanjem kod privatne kompanije LBO (leveraged buyonts). I Pošto se razvijene zapadne ekonomije kreću u kontinuitetu dograđivanja kapital-odnosa, gde neprikosnovenu centralnu ulogu imaju privatna svojina i tržište, uz svu nadgradnju koja dosledno afirmiše ove premise, problemu 1 Copeland T. Weston F., Financial Theory and Company, N.Y., 1988, p

9 restrukturiranja se prilazi drugačije. Naime, s obzirom na činjenicu da se kod nas ne radi o dogradnji sistema, već o izgradnji novog, na ruševinama neuspelog sistema, restrukturiranje ovde ima najtemeljitiji, najdublji, najsveobuhvatniji i najdalekosežniji smisao. Da bi prema spolja poprimilo novi identitet, celo društvo se mora transformisati unutar sebe, što je, naravno, izuzetno komplikovano i kompleksno, jer sve pozicije koje su ranije izgrađene sada su porušene i sve treba ponovo graditi. U takvoj situaciji mora, po logici stvari, da nastane vakum, koji za mnoge socijalne kategorije predstavlja košmar i teške traume. Međutim, ono što zabrinjava, a zbog važnosti zaslužuje da se na njega osvrnemo, jeste otpor promenama, koji je snažan i preti procesu tranzicije i restrukturiranja. Postoje brojni razlozi zbog čega se u nas ne preduzimaju promene. Navešćemo najvažnije: (1) strah od promena, pri čemu se promena doživljava kao pretnja i mogući izvor nesigurnosti i ličnog neuspeha; (2) direktor nije svestan situacije u kojoj se nalazi preduzeće, te se stoga iz neznanja i nepoznavanja situacije odupire promenama; (3) direktor pogrešno interpretira ili ignoriše raspoložive informacije, što je posledica ranije već stvorenih stereotipa, tako da je ponekad potrebno, na žalost, da se uđe u stanje krize da bi direktor razmišljao o promenama; (4) nepostojanje jasne vizije i strategije transformacije, pri čemu vizija predstavlja katalizator promena a strategojom se uređuju odnosi sa okruženjem i utvrđuje bazičan način ostvarenja cilja; (5) zainteresovanost za održavnje postojeće situacije (privilegija), zbog čega oni koji treba da iniciraju promene mogu biti ne samo nezainteresovani već i neprijateljski nastrojeni prema promenama; (6) direktor najveći deo vremena posvećuje operativnim pitanjima, tako da napori nisu usmereni na planiranje razvojnog ponašanja već na dnevno dovijanje ( gašenje požara ), preživljavanje i tsl.; (7) uspeh iz prošlosti može predstavljati uzrok slepila i prisustva sindroma arogancije uspeha, što dovodi do gubljenja vitalnosti i nedovoljne inovativnosti i rezultira u samouverenosti i zadovoljavanju postojećim stanjem stvari; (8) preduzimanje promena može značiti priznanje da se pogrešno radilo u prošlosti, što stvara ozbiljnu dilemu da li radikalne promene mogu da izvedu jedni te isti kadrovi; (9) nerazumevanje misije preduzeća, njegovih kompetentnosti i osnovnih načina ostvarenja konkurentske prednosti, što je posledica decenijske zatvorenosti naše privrede i navike na monopolsko-partijsku zaštićenost; (10) nepoznavanje relevantnih koncepata i tehnika za operacionalizaciju transformacionih procesa, što je posledica ne praćenja savremenih saznanja, zbog čega se na promene ne gleda kao na šansu, već kao na opasnosti; (11) nestimulativnost sistema nagrađivanja, što je posledica nasleđa eglalitarizma, što ne motiviše na promene i stvara nezdravu situaciju status quo-a. 3

10 Dakle, u uslovima gde ne postoji tržište menadžera i gde se na rukovodećim mestima nalaze nekompetentni kadrovi, koji ne prate savremene tokove i koji su često poslušni izvršioci političkih odluka, gde vrednost ne predstavlja znanje i stručnost, logičan je otpor promenama. Bez promene, ne samo makroekonomskog okruženja, već i mentalne mape naših rukovodećih kadrova, i uopšte načina razmišljanja unutar preduzeća, neće biti moguće izvršiti njihovu transformaciju, odnosno restrukturiranje bilo koje vrste. Restrukturiranje naših subjekata je neminovnost, koja nam sledi ako želimo da krenemo putem trendova razvoja savremenih društava. Stanje pretežnog broja naših subjekata (posebno preduzeća) je veoma zabrinjavajuće u pogledu njihovih potencijala da se izađe iz krize u kojoj se već dugo nalazimo. Zato nisu moguće sitnije popravke, već temeljna rekonstrukcija. II U širem kontekstu pod restrukturiranjem subjekata podrazumevamo integralne promene koje će voditi osposobljavanju subjekata za delovanje u uslovima tržišnog privređivanja i međunarodne konkurencije. Predmet restrukturiranja treba da budu ne samo preduzeća sa nedefinisanim svojinskim odnosom, već i preduzeća u privatnoj svojini. I ona su, naime, privređivala u uslovima poremećenih odnosa, umesto tržišnih kriterijuma, što je i na njih ostavilo slične posledice. Posebno je, s tim u vezim aktuelno pitanje naših individualnih poljoprivrednih gazdinstava, kao najbrojnije kategorije proizvođača u poljoprivredi Republike Srbije. Ona poseduju najveći deo obradivog zemljišta, stočnog fonda, privrednih objekata, tehničke opreme. Međutim, ekonomski značaj ovih subjekata u raskoraku je sa njihovim potencijalnim mogućnostima. Ovo zbog toga što su ona, uglavnom, sitna, deprofesionalizovana, napuštena i prepuštena sebi u dužem vremenskom periodu. Baziraju se na radu porodične radne snage, što je praćeno senilizacijom, feminizacijom i deagrarizacijom. Pri svemu tome, ova gazdinstva posluju, uglavnom, u granicama proste reprodukcije, sa naglašenim elementima naturalne ili proste robne proizvodnje. U tom integralnom procesu kvalitativnih promena treba markirati nekoliko različitih područja kao opštih pretpostavki za što je moguće brže restrukturiranje naših subjekata. To su: (1) otvaranje privrede prema svetu kao fundamentalni uslov za zaustavljanje pada ekonomskih agregata i ekonomskih performansi, što sa sobom nosi šanse ali i opasnosti, koje se moraju predvideti i 4

11 usmeravati; (2) privatizacija kao paralelan korak i neminovni proces koji ima za cilj uspostavljanje efikasnog subjekta sa jasnom svojinskom strukturom; (3) uvođenje modernih poslovnih funkcija na nivou subjekata, poput marketinga, istraživačko-razvojne funkcije, pa i moderne finansijske funkcije, što će sve rezultirati u tzv. funkcionalnom restrukturiranju; (4) promena rukovodnih struktura i to kod onih subjekata koja su već dugo vremena neuspešna, a kod kojih nije došlo do promene, što je moguće jedino u uslovima nerešenog svojinskog odnosa; (5) oslobađanje subjekata od zavisnosti države, što je recidiv starog administrativno-državnog sistema, gde je država imala paternalističku ulogu u privredi, što je dovelo do pogrešnih uloga i subjekata i države, pri čemu su subjekti okrenuti državi umesto da su okrenuti tržištu. Do(sadašnji) ambijent u kome posluju naši ekonomski subjekti karakteriše: (1) povezanost sa državom umesto sa tržištem, čime je obezbeđivana državnopartijska kontrola nad privredom; (2) odsustvo mehanizma privrednog sistema i ekonomske (agrarne) politike, pri čemu ekonomska (agrarna) politika ili nije donošena na vreme ili je nedovoljno pouzdan oslonac za operativne odluke; (3) odsustvo vitalnih tržišno-razvojnih funkcija, zbog čega naše preudzeće liči na brod koji plovi okeanom bez modernih navigacionih sredstava ; (4) kruta organizaciona struktura i stopljenost upravljačke i menadžerske funkcije, pri čemu prvo sputava inicijativu za razvoj a drugo onemogućava odgovornost koja proizilazi iz nerešenog svojinskog odnosa; (5) tehnološka zastarelost, nizak kvalitet proizvoda i mali stepen korišćenja kapaciteta; (6) visoka zaduženost i neadekvatan bankarski sistem, što rezultira u permanentnoj nelikvidnosti i nesolventnosti naših privrednih subjekata. III Zbog toga i niza problema koji se akumuliraju decenijama, nužna je tranzicija našeg društva i ekonomije, koja obuhvata i restrukturiranje subjekata privređivanja. Polazeći od načela do istine putem sagledavanja celine mi smo u ovom zborniku otvorili širok spektar raznih pitanja, koja su u direktnoj ali i indirektnoj vezi sa procesom restrukturiranja. Zadržaćemo se na dva važna aspekta procesa restrukturiranja poslovno i tržišno restrukturiranje. Istraživanja pokazuju da tri grupe faktora determinišu brzinu i obim procesa poslovnog restrukturiranja 2. To su: vrsta subjekta (delatnost, veličina, dostignuti nivo produktivnosti, poslovna kultura); interno upravljanje (determinisano privatizacijom, organizacijom poslovanja, menadžerskim 2 Djakov S.: Enterprice Restructuring in Transition. A Quantative Surveyi World Bank Working Paper,

12 sposobnostima i sl.); eksterno okruženje (makroekonomska stabilnost, konkurentnost, finansijska disciplina, formiranje institucija tržišne privrede, uticaj sindikata itd.). Zbog simultanog dejstva mnoštva različitih faktora, teško je govoriti o jednom standardnom, svuda efikasno primenljivom modelu restrukturiranja, koji bi omogućavao ostvarivanje pozitivnih rezultata u svim okolnostima. Imajući u vidu ogromne probleme u poslovanju naših subjekata u agrobiznisu, te očekivano intenziviranje procesa restrukturiranja, osnovni cilj ovoga zbornika je da na bazi već stečenog iskustva drugih zemalja u tranziciji ukaže na moguće pravce njihovog uspešnog prevazilaženja. Bez pretenzija da se izvrši detaljna analiza svih faktora koji utiču na enormne varijacije u stepenu uspešnosti različitih subjekata, ovaj zbornik je koncentrisan na osnovna pitanja i probleme koji prate ovaj proces. Više od jedne decenije naši subjekti posluju u izolaciji i izgubljenim pouzdanim osnovama za merenje kvaliteta uspešnosti privređivanja. Raspad prethodne države doveo je do gubitka tržišta, njegove isparcelisanosti i kidanja input-output veza. Nastupilo je vreme izolovanosti subjekata i dominacije lokalnih nad evropskim i svetskim kriterijumima. Procesi stabilizacije, privatizacije i liberalizacije, kao ključne karike tranzicionih reformi, treba da omoguće uključivanje naše privrede i preduzeća u međunarodne tokove roba, kapitala i rada. To neminovno podrazumeva šire izlaganje domaćeg tržišta inostranoj konkurenciji. Porast nivoa konkurentnosti na domaćem tržištu, logikom ekonomske prinude, imaće pozitivnih efekata na poslovanje i produktivnost rada naših subjekata. Međutim, nije reč o automatskom, već o mukotrpnom i bolnom procesu, koji će zahtevai intenzivne procese tržišnog restrukturiranja. Dobar deo naših preduzeća ostao je na proizvodnji svojih tradicionalnih proizvoda, koji su, posmatrano sa svetskog stanovišta, tehnološki zastareli. U pitanju je struktura ponude koja nema dobre šanse za uspeh. Stoga se kao neminovnost nameće potreba revizije i inoviranja poslovnog i proizvodnog portfolia većine naših preduzeća. Politika otvaranja prema svetskom tržištu stvorila je mogućnosti izvoza. Međutim, to je dovelo do otrežnjenja, jere se shvatilo da su pozicije na međunarodnom tržištu u međuvremenu zauzete od strane drugih konkurenata, te da je potrebno mnogo rada, znanja, ulaganja i vremena da bi se opet povratio nekadašnji tržišni položaj. Stoga našim preduzećima predstoji borba za povratak izgubljenih tržišnih pozicija. 6

13 Uključivanje u međunarodne ekonomske tokove neminovno će nametati potrebu za promenom u načinu poslovanja domaćih preduzeća, shodno savremenoj svetskoj praksi. Tržišno restrukturiranje se, stoga, može opisati kao redefinisanje ciljnih tržišta, preuređivanje strukture ponude, prilagođavanje strategije njene prezentacije, kao i repozicioniranje marketinga u miksu poslovnih funkcija sa ciljem da se stekne i održi konkurentska prednost i tržišna atraktivnost ponude preduzeća. Uz pomoć tržišnog restrukturiranja treba obezbediti strategijski leveridž, tj. kroz inoviranje poslovnog portfolija, strukture ciljnih tržišta i kombinacije instrumenata marketinga, poboljšati tržišnu poziciju, odnosno vrednost preduzeća. * * * Proces transformacije čitave ekonomije mora, dakle, započeti sa fundamentalnim promenama na marko i mikro nivou. Stabilizacija, liberalizacija i privatizacija predstavljaju okvir tranzicije. Na mikro nivou na nivou subjekata, restrukturiranje je proces koji podrazumeva kompleks promena. Neke od njih su otpočele, dok je većina još u fazi namera, tako da ovaj zbornik ima za cilj da podstakne te procese, da naznači puteve i dâ preporuke, kada je reč o agrobiznis sektoru, koji je predmet posmatranja ovog zbornika. Opšta poruka ovoga zbornika je da se moramo menjati, u smislu prilagođavanja svetskim ekonomskim promenama. Od mnoštva prilagođavanja najznačajnije su ''promene u glavi'', tj. u pogledima, shvatanjima i ponašanjima na individualnom i kolektivnom nivou. Jer nemamo vremena ni rezervi iz kojih bi se, kao do sada, pokrivali propusti i promašaji. Na kraju, zahvaljujem se, u ime redakcije i Instituta, sponzorima, kao i svima onima koji su nam pomogli izdavanje ovog zbornika. Novi Sad, decembar Prof.dr Radovan Pejanović 7

14 8

15 UDK: : Originalni naučni rad Original scientific paper PRIVATIZACIJA I RESTRUKTURIRANJE Pejanović, R., Tica, N. 1 ''Racionalnost je čovekova osnovna vrlina, izbor svih njegovih vrednosti'' (Ayn Rand) REZIME Autori razmatraju aktuelnu problematiku privatizacije, koja je primaran faktor tranzicije i kao takva uslov svih promena uključujući i resturkturiranje. Analizirajući koncepcijske osnove privatizacije autori ističu da privatizacija treba da dovede do: jasne vlasničke strukture preduzeća, korporativnog upravljanja, restukturiranja preduzeća, postizanje njegove konkurentnosti i efikasnosti. Autori prezentuju modele privatizacije, kao i slučaj restrukturiranja preduzeća u postupku privatizacije. Paralelno sa procesom privatizacije treba vršiti upravljačko restrukturiranje, i pri tome posebnu pažnju treba posvetiti mehanizmima korporativnog upravljanja, kao proverenog i efikasnog metoda upravljanja preduzećem. Prenaglašena uloga države je slaba tačka novog zakona o privatizaciji, smatraju autori. Time se potiskuju tržišne institucije i rađa opasnost od korupcije. 1 Dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Dr Nedeljko Tica, vanredni profesor, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad. 9

16 U završnom delu autori daju poruku u kojoj ističu da privatizacija mora da uvažava nekoliko ključnih principa: preduzetnički princip; socijalna pravičnost; stvoriti uslove za ulaganja; dobiti naklonost javnosti; odgovarajući model privatizacije. Bez celovitog programa reformi privatizacija sama po sebi neće rešiti problem restrukturiranja, ni druge probleme subjekata u agrobiznisu. Ključne reči: privatizacija, restrukturiranje, reforme, ciljevi, modeli, slabosti, preporuke. UVOD Privatizacija je glavna poluga tranzicije. Ona je primaran fenomen tranzicije, i kao takva uslov je svih promena uključujući i restrukturiranje. Tako naprimer, pravo upravljanja se izvodi iz vlasničkog suvereniteta. Drugim rečima, tek nakon privatizacije kapital se može naći u poslovno relevantnim rukama, kako bi bio osnova ispunjenja šireg spektra ciljeva. Sve do tada, nedefinisan svojinski status onemogućavaće odgovornost koja proizilazi iz vlasništva kao potrebe njegovog održavanja i uvećavanja, odnosno prava sui generis. U tom smislu privatizacija je uslov restrukturiranja. Međutim, zakon predviđa i mogućnost restrukturiranja u postupku privatizacije (čl. 19). To podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine. Privatizacija je prvorazredno ekonomsko, pravno i političko pitanje. Ekonomsko jer je glavni motiv privatizacije postizanje ekonomske efikasnosti. Pravno jer nepostojanje institucija svojine i ugovora u pravnim kodeksima i u tradiciji i svesti građana, predstavlja vrlo krhe temelje na kojima treba uspostaviti konzistentan pravni i ekonomski poredak. Političko jer ukoliko ne postoji nedvosmisleno opredeljenje kod političke elite, kao i opšti konsenzus u društvu, ovaj proces će se, kao i do sada, pretvoriti u beskrajan niz rasprava o pravednosti, pokušaja, formalizacija i čekanja. Proces privatizacije mora dovesti do: jasne vlasničke strukture preduzeća, korporativnog upravljanja i restrukturiranja preduzeća, radi postizanja njegove konkurentnosti i efikasnosti. Nova vlasnička struktura treba da omogući razvoj tržišta kapitala i nove odnose na tržištu rada. Time bi bili stvoreni uslovi za punu afirmaciju tržišta roba, rada i kapitala i blagovremeno delovanje integralnog tržišta kroz informativnu, selektivnu i alokativnu funkciju. Na toj osnovi moguće je racionalno pozicioniranje interesa pojedinaca, preduzeća i države, čime se u 10

17 punoj meri ispoljavaju prednosti otvorenog tržišnog modela zasnovanog na ekonomskoj efikasnosti, političkoj demokratiji i građanskoj državi. Cilj ovoga rada je da ukaže na nužnost, značaj i smisao privatizacije, da razjasni njenu vezu sa restrukturiranjem i kritički preispita postojeći koncept privatizacije u (agro)privredi. Koncepcijske osnove privatizacije ili šta se hoće novim zakonom? Paket privatrizacionih zakona iz godine (Zakon o privatizaciji, Zakon o agenciji za privatizaciju i Zakon o akcijskom fondu) treba da dovede do radikalnog zaokreta u odnosu na prethodni zakon. Prethodni zakon je prioritet u preuzimanju preduzeća davao zaposlenima. Vizija privrednog sistema iz koga je izveden ovaj pristup privatizaciji bila je vizija tzv. radničkog kapitalizma. Naime, radnici u preduzećima su imali privilegovan tretman u odnosu na sve ostale društvene grupe, što je vodilo pretvaranju samoupravljanja u kolektivno vlasništvo i otežavalo restrukturiranje. Novi zakon treba da obezbedi preduzećima kompetentne i prepoznatljive vlasnike, umesto anonimne i bezlične grupe bivših samoupravljača, koji su dobili besplatne akcije, ili akcije sa ogromnim popustom. Ovo je važno za naša preduzeća koja se nalaze u nekoj vrsti krize. Da bi opstala, preduzeća u krizi moraju da dobiju nove vlasnike koji imaju drugačiju viziju razvoja. Iskustva iz zemalja u tranziciji upućuju na zaključak da sprovedena privatizacija metodom insajderske, pa i vaučerske privatizacije, najčešće ne dovodi do radikalnih promena u strukturi do tada postojećeg menadžmenta. Na ovaj način izvedene transformacije rezultiraju situacijom gde su ''novi vlasnici'' uglavnom stari upravljači (insajderska privatizacija) ili mnoštvom sitnih pasivnih deoničara (vaučerska privatizacija), koji nemaju adekvatan upliv na poslovanje preduzeća i formiranje menadžmenta. Zadržavanje prethodnog menadžmenta, posebno u preduzećima u krizi, često se pokazalo kao kočnica ozdravljenja, jer on nije sposoban da odgovori na nametnute izazove, te da izvede preduzeće na kolosek propulzivnog privređivanja. Naime, direktori društvenih preduzeća su, po pravilu, dolazili na rukovodeća mesta, zbog svoje političke podobnosti, a ne poslovnih sposobnosti. Ovakav rukovodeći kadar nije se pokazao sposobnim da donese ''teške odluke'' i motiviše radnike. Zbog nedostatka sposobnosti (a i sopstvenih interesa) u ne amlo slučajeva to je predstavljalo glavnu prepreku promena u načinu obavljanja aktivnosti. S druge strane, činjenice svedoče da je veliki broj direktora 11

18 društvenih preduzeća vršio prelivanje kapitala preduzeća u privatnu svojinu izvan preduzeća. To govori da interno vlasništvo nije osnova za celovito programsko i razvojno prestrukturiranje, neminovnu redukciju viška zaposlenih i izmeštanje socijalne funkcije iz preduzeća. S tim u vezi, eksperti Svetske banke došli su do zaključka da najveću efektivnost u preduzimanju procesa restrukturiranja pokazuju strani investitori, investicioni fondovi i ''blokholderi'', a najveću inernost u preduzimanju promena pokazuje država, zatim disperzirani akcionari, te radnici. Eliminisanje preovlađujućih internih vlasnika je, stoga, posledica empirijski verifikovane činjenice da u svim zemljama u tranziciji najveću efikasnost imaju preduzeća sa većinskim vlasnikom izvan preduzeća. Preduzeća čiji su vlasnici zaposleni imaju konfliktnu ciljnu funkciju: radnici ne mogu istovremeno maksimizirati dva suprotna cilja platu i profit. U tim preduzećima skupština (vlasnički organ) se ni malo ne razlikuje od zbora radnika iz doba samoupravljanja. Smena direktora nije uopšte vezana za ostvarivanje profita preduzeća, već je pre svega uzrokovana visinom i redovnošču plata. Jasna vlasnička struktura, koja bi se obezbedila novim zakonom, treba da otvori mogućnost razvoja finansijskog tržišta kao osnovnog mehanizma za optimalizaciju upotrebe oskudnog kapitala. Dosadašnji model privatizacije favorizovanjem internog vlasništva i doziranim uručivanjem akcija praktično je onemogućavao funkcionisanje tržišta kapitala. Suspenzija tržišta kapitala i dominacija dužnika na tržištu novca onemogućavali su pomeranje moći odlučivanja prema štedišama i investitorima, koji su osnova svakog stabilnog razvoja. Novi koncept stavlja poverioce države u povoljniji položaj (dugovi, štediše, socijalni paket). Novim zakonom došlo je i do radikalnog zaokreta u korišćenju kanala privatizacije. Naime, pored decentnralizovanih kanala, nov pristup se dominantno oslanja na centralizovane kanale. Država više nije katalizator privatizacionog procesa, već glavni subjekt, koji tu funkciju obavlja preko specifične infrastrukture: Ministarstvo za privredu i privatizaciju, Agencija za privatizaciju i Akcijski fond. Shodno tipu kanala privatizacije, primereni su i modeli i tehnike. Prodaja je osnovni model a glavne tehnike su prodaja putem aukcije i prodaja putem tendera. Takođe, nov zakon predviđa i prestrukturiranje pre privatizacije, pošto je vlada postala fiducijar neprivatizovane privrede. Slično primeru banaka, konsolidacija prethodi privatizaciji. Najzad, novim zakonom, u samom procesu prodaje preduzeća (aukcijskom ili tenderskom), utvrdiće se realna tržišna cena, koja bi trebalo da bude mnogo pouzdanija od dosadašnjih procena, zasnovanih na brzo sročenim 12

19 metodologijama, koje sadrže visok stepen slobode, pa samim tim i visok nivo subjektivnosti (arbitrarnosti). Modeli privatizacije Dva su modela privatizacije prema ovom zakonu: (1) prodaja kapitala; (2) prenos kapitala bez naknade. Prodaja kapitala, kao prvi model privatizacije sprovodi se putem sledećih metoda: (1) javnog tendera; (2) javne aukcije. 1 Tenderska privatizacija Tenderska privatizacija je metod privatizacije (prodaje) društvenog i državnog kapitala odnosno imovine koji se razlikuje putem javnog prikupljanja ponuda potencijalnih kupaca, u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje, u kojem se ponude javno otvaraju, ocenjuju, prihvataju ili odbaciju (čl. 26. Zakona o privatizaciji). Tender organiazcije i sprovodi Agencija za privatizaciju u skladu sa Zakonom i Uredbom Vlade. 2 Ministar nadležan za poslove privatizaciju obrazuje tendersku komisiju, prati sprovođenje tendera i na predlog Agencije odobrava rezultate tendera. U Komisiji se imenuju tri predstavnika Vlade, jedan predstavnik lokalne samouprave i jedan predstavnik subjekta privatizacije, pri čemu se predsednik Komisije imenuje iz redova članova Vlade. Odluke se donose većinom glasova od ukupnog broja članova. Uredbom Vlade o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom regulisani su: priprema za prodaju tenderom; podnošenje i prijem ponuda; otvaranje i ocena ponuda; tender sa jednim učesnikom; zaključivanje ugovora o prodaji. Priprema za prodaju obuhvata: (1) pripremu tenderske dokumentacije (ugovor o čuvanju poverljivih podataka, informacioni memorandum o subjektu privatizacije, uslovi i rokovi za učestvovanje na tenderu, nacrt Ugovora o prodaji, druge informacije i dokumentaciju); (2) obajavljivanje javnog poziva za 1 Videti: Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju, Zakon o Akcijskom fondu, priredio A.Vlahović, ''Savremena administracija'', Beograd, Zbirka propisa o privatizaciji, ''Feniks'', Beograd, Uredba o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 45 od 20.VII

20 učešće na tenderu (naziv, adresa subjekta, opis delatnosti, procenat kapitala koja se nudi na prodaju, datum i rokovi za učešće, šifra tendera, drugi podaci). Ponude se podnose Agenciji u roku utvrđenom u javnom pozivu, koji ne može biti kraći od 15 dana od dana objavljivanja javnog poziva. Podnosilac ponude depozit. Otvaranje ponuda se obavlja javno, a ocenu ponuda vrši Agencija u roku od 30 dana od dana otvaranja ponuda. Kada agencija ustanovi da nijedna ponuda ne ispunjava kriterijume i uslove tendera, tender se proglašava neuspelim, što se javno oglašava. Ako, pak, Agencija utvrdi da su ponude važeće, ona utvrđuje redosled važećih ponuda (tender listu), gde se najpovoljnija ponuda rangira na prvo mesto tender liste. Ako se na tender javi samo jedan učesnik, koji ispunjava uslove, Komisija na predlog Agencije može da odluči da ponovi tender ili da kapital proda učesniku tendera. U poslednjem slučaju Ministar obrazuje Komisiju za pregovore sa učesnikom tendera, nakon čega Komisija donosi odluku. Kupac, subjekt privatizacije i Agencija zaključuju ugovor o prodaji u roku od 30 dana. Kupac ostvaruje vlasnička prava kada uplati celokupni iznos umanjen za depozit. Ako prvi sa tender liste ne potpiše ponuđeni ugovor, smatraće se da je odustao od kupovine, tada Agencija poziva sledećeg sa liste. Ako i sledeći ne prihvati ugovor, Agencija će u saradnji sa ministarstvom odlučiti o daljem postupku. Učesnici na tenderu imaju pravo prigovora, o čemu odlučuje Ministarstvo u roku od osam dana od prijema prigovora. Aukcijska privatizacija Aukcija je metod privatizacije koji se obavlja javnim nadmetanjem potencijalnih kupaca, u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje a u organizaciji Agencije. 3 S tim u vezi Agencija obrazuje Komisiju za aukciju. Postupak prodaje metodom aukcije obuhvata: priprema aukcije; prijava za učešće i registracija učesnika; sprovođenje aukcije; zaključivanje ugovora; aktivnosti posle sprovedene aukcije; program privatizacije. 3 Uredba o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 45 od 20.VII

21 U okviru pripreme aukcije koju organizuje Agencija, objavljuje se javni poziv za učešće na aukciji, u kome se iznose svi podaci o subjektu prodaje, uslovi i kriterijumi aukcije. Komisija za aukciju registruje učesnike aukcije, proglašava kupca ili proglašava javnu aukciju neuspelom, potpisuje zapisnik i vrši druge poslove od značaja za sprovođenje javne aukcije. Prijava za učešće na aukciji počinje prodajom aukcijske dokumentacije po ceni koju odredi ministar. Agencija, zatim, izrađuje nacrt ugovora o prodaji u kome se kupac obavezuje da će obezbediti kontinuitet poslovanja subjekta privatizacije. Može da sadrži i obavezu kupca za ulaganje sredstava u subjekt privatizacije, rešavanje pitanja zaposlenih i zaštitu ćivotne sredine. Učesnici na aukciji potpisuju nacrt ugovora pre održavanja aukcije. U nacrtu ugovora nije uneta prodajna cena. Pravo učešća na aukciji imaju domaća i strana pravna i fizička lica. Pravo učešća nemaju: oni koji imaju finansijske obaveze prema subjektu, članovi komisije i njihovi srodnici. Postupak registracije učesnika na aukciji obavlja Komisija. Uslovi su ispunjeni ako je najmanje jedno lice steklo status učesnika na aukciji. Aukcija je javna i mogu joj prisustvovati sva zainteresovana lica. Aukcionar (tehničko lice koje vodi aukciju) otvara aukciju: oglašava ime subjekta privatizacije i šifru aukcijske prodaje; oglašava procenat kapitala, odnosno imovine koji se nudi na prodaju; oglašava početnu cenu; daje razjašnjenja ukoliko ima nejasnoća. Ukoliko je samo jedno lice steklo status učesnika na aukciji, taj učesnik se proglašava kupcem, a početna cena na aukciji je prodajna cena. Ukoliko je više od jednog učesnika steklo status učesnika na aukciji, aukcionar oglašava početnu cenu, utvrđuje svako naredno uvećanje cene i poziva učesnike da istaknu ponudu podizanjem aukcijske kartice. Kada ni posle trećeg poziva aukcionara nije istaknuta ponuda, predsednik Komisije udarcem čekića označava aukciju završenom, a kupcem proglašava učesnika koji je prvi ponudio najvišu cenu. Ako je pak, početno nadmetanje neuspešno, započinje se odmah novo nadmetanje putem specijalne aukcije. Reč je o umanjenju cene (od po 10%) koje ide sve do visine uplaćenog depozita. O početku, toku i završetku aukcije sastavlja se zapisnik o aukciji. 15

22 Posle proglašenja kupca, potpisivanja zapisnika i zaključivanja ugovora o prodaji, kupac isplaćuje iznos u skladu sa ugovorom o prodaji zaključenim sa Agencijom i subjektom privatizacije. Posle sprovedene aukcije Agencija objavljuje rezultate u sredstvima javnog informisanja. Subjekt privatizacije, nakon toga, dostavlja Agenciji Program privatizacije, sa elementima koji su predviđeni zakonom. Ako je Program urađen u skladu sa zakonom Agencija donosi rešenje o odobravanju Programa privatizacije. Restrukturiranje preduzeća u postupku privatizacije Agencija za privatizaciju pokreće postupak restrukturiranja u sledećim slučajevima: (1) nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća u postojećem statusnom, odnosno organizacionom obliku; (2) nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća sa postojećom strukturom kapitala; (3) nepostojanje potencijalnih kupaca za preduzeće u razumnom roku; (4) kada obaveze preduzeća prevazilaze ukupnu vrednost aktive umanjenu za iznos gubitaka tekuće i ranijih godina i (5) u drugim slučajevima. Postupak i način restrukturiranja uređuju se uredbom Vlade u kojoj se ističu: statusne ili organizacione promene, poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom. Postupak restrukturiranja statusnom ili organizacionom promenom obuhvata: (1) spajanje zavisnih preduzeća u okviru povezanog preduzeća, preuzimanjem ili novim osnivanjem; (2) podelu preduzeća na više pravnih subjekata; (3) prodaju delova preduzeća; (4) prenos imovine ili dela imovine na drugi pravni subjekt; (5) promenu oblika preduzeća, odnosno promenu oblika zavisnih preduzeća; (6) promenu unutrašnje organizacije preduzeća ukidanjem neprofitabilnih poslovnih jedinica; (7) prestanak obavljanja neprofitabilnih delatnosti preduzeća. Postupak restrukturiranja poravnanjem iz dužničko-poverilačkih odnosa obuhvata; (1) odlaganje plaćanja ili reprogramiranje duga preduzeća, uz saglasnost većinskih poverilaca;(2) prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća, uz saglasnost većinskih poverilaca; (3) otpisivanje glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u potpunosti ili delimično, uz saglasnost većinskih poverilaca; (4) konverziju novčanih potraživanja od strane poverilaca sa većinskim državnim kapitalom u kapital tog preduzeća. 16

23 Postupak restrukturiranja primenom drugih mera obuhvata: (1) mere za povećanje kapitala u preduzeću; (2) mere za smanjenje ili povećanje broja zaposlenih; (3) druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom. Agencija za privatizaciju donosi, dakle, odluku o restrukturiranju preduzeća. Ona oglašava pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnog informisanja. Poverioci prijavljuju svoja potraživanja preduzeću koje se restrukturira. Preduzeće koje je u postupku restrukturiranja ne može bez saglasnosti Agencije da donosi važnije odluke. Preduzeće koje se restrukturira dužno je da sačini program restrukturiranja i da ga dostavi Agenciji, ili pak Agencija moće odlučiti da samostalno izradi taj program. Program restrukturiranja sadrži podatke: o preduzeću, o njegovom poslovanju, vrednosti kapitala i imovine, iznosu i načinu otplate dugova, mogućnostima restrukturiranja, socijalnom programu, planu privatizacije, druge podatke. Program restrukturiranja može da sadrži i odredbe o tome da će potraživanja poverilaca biti izmirena pre raspodele sredstava, iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije. Ako za program restrukturiranja ne glasaju poverioci čija potraživanja iznose više od polovine ukupnih potraživanja (većinski poverilac) Agencija može: pokrenuti novi postupak restrukturiranja; pokrenuti stečajni postupak, odnosno postupak likvidacije; predložiti druge mere koje bi omogućile prodaju kapitala ili imovine preduzeća koje se restrukturira; samostalno sprovesti postupak restrukturiranja preduzeća. Ako je program restrukturiranja pripremljen u skladu sa zakonom Agencija donosi rešenje o prihvatanju programa, nakon čega preduzeće sprovodi postupak restrukturiranja u skladu sa programom, a Agencija obavlja poslove kontrole sprovođenja postupka restrukturiranja. Prenos kapitala bez naknade drugi model privatizacije Posle sprovedene prodaje kapitala obavlja se prenos kapitala bez naknade i to: (1) prenosom akcija zaposlenima; (2) prenosom akcija građanima. Zaposleni (i penzioneri) imaju pravo na sticanje akcija bez naknade najviše za 35 godina radnog staža. To pravo se ne ostvaruje ako nije prodato više od 17

24 50% društvenog kapitala ni u subjektima privatizacije u kojima se sprovodi restrukturiranje. U postupku prodaje kapitala javnom aukcijom kapital za sticanje akcija bez naknade može da iznosi do: (1) 30% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku od 18 meseci; (2) 20% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku od 18 do 30 meseci; (3) 10% vrednosti kapitala koji se privatizuje, ako se privatizacija sprovede u roku dužem od 30 meseci. U prvom slučaju zaposleni imaju pravo na 400 DEM u drugom na 300 DEM a u trećem na 150 DEM u dinarskoj protivrednosti po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva aukcije, za svaku punu godinu radnog staža. Akcije koje preostanu posle prodaje i prenosa akcija zaposlenima bez naknade prenose se Akcijskom fondu radi prodaje. U postupku prodaje kapitala javnim tenderom kapital za sticanje akcija bez naknade iznosi najviše 15% kapitala koji se privatizuje. Ovde je ukupna nominalna vrednost akcija bez naknade 400 DEM u dinarskoj protivrednosti za svaku punu godinu radnog staža, po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva tendera. Akcije koje preostanu evidentiraju se u Privatizacionom registru. Ako je vrednost kapitala manja od ukupne nominalne vrednosti akcija koje zapoleni stiču bez naknade, tada zaposleni dobijaju manji broj akcija, srazmerno odnosu tih vrednosti. Akcije evidentirane u Privatizacionom registru biće podeljene građanima u roku od dve godine nakon završetka roka predviđenog za proces privatizacije. Građani (državljani sa navršenih 18 godina života) koji su u celini ili delimično ostvarili pravo kao zaposleni, nemaju pravo na akcije bez naknade. Privatizacija i upravljačko restrukturiranje Spora i neefikasna privatizacija uslovila je odlaganje upravljačkog restrukturiranja preduzeća. U uslovima kvazisvojinske transformacije imamo paradoksalnu situaciju po kojoj se očekivalo da nosioci promena budu oni koje treba menjati. Otuda paralelno sa procesom privatizacije treba vršiti i upravljačko restrukturiranje, i pri tome posebnu pažnju posvetiti mehanizmima korporativnog upravljanja. Zašto korporativno upravljanje? Korporacije, bez obzira da li su porodične firme, dominantne forme ekonomskih organizacija ili državna preduzeća, rade u granicama postavljenim 18

25 od strane zakona, od regulative, od onih koji ih poseduju i koji su ih osnovali i od očekivanja onih kojima služe. Priroda ovih granica varira od zemlje do zemlje i značajno se menja tokom vremena. To je razlog da nema jednostavnog, generalno primenljivog modela korporativnog upravljanja, ali zbog toga postoje bazni principi korporativnog upravljanja definisani od jednog broja svetskih organizacija (World Bank, OECD). Ovi principi kao što su transparentnost, polaganje računa, odgovornost su univerzalne primenljivosti. Ono što je potrebno je zakonska regulativa i samoregulacija. Njihova kombinacija varira u različitim zemljama, ali je sigurno da nigde ne može samo zakonska regulativa samostalno obezbediti efektivno korporativno upravljanje. Principi koji doprinose efikasnom upravljanju korporacijama obuhvataju: uspostavljanje nezavisne kontrole; snažan i nezavisan upravni odbor sa pouzdanom službom kontrole i unutrašnjeg nadzora; zakonska akta i propisi koji garantuju prava deoničara; jasno utvrđene i prihvaćene standarde o finansijskoj odgovornosti i transparentnosti unutar firme; opredeljenost za pošteno i fer poslovanje sa svim elementima zajedništva (uključujući službenike, dobavljače, kupce, itd.). Kada se uvedu principi korporativnog upravljanja kompanija ima mnogo manje mogućnosti da plati mito, praktikuje nepotizam, odobri ilegalno finansiranje političke kampanje ili se koristi drugim oblicima korupcije. Dobar sistem korporativnog upravljanja je važan za uspeh procesa ekonomske tranzicije iz najmanje tri razloga: (1) izgradnja institucija tržišne ekonomije; (2) efikasna alokacija kapitala i razvoj finansijskog tržišta i (3) privlačenje stranog kapitala. Bez dobrog korporativnog upravljanja kompanije ne mogu ispuniti osnovni cilj stvaranje profita uz maksimalnu efikasnost. Bez odgovarajućih pravila upravljanja i tržišnih institucija kompanije ne mogu uspešno da funkcionišu. Pravila obuhvataju i usvajanje kulture korporativnog upravljanja među menadžerima, vlasnicima i ostalim stejholderima. Tržišni mehanizmi treba da omoguće izbor kompetentnih menadžera. Formiranjem odgovornosti korporacije i menadžera treba preduprediti korupciju. Disciplinovanje menadžera putem mehanizma korporativnog upravljanja ima za posledicu efikasnu alokaciju resursa. Za zemlje u tranziciji to je od velike važnosti: oskudna domaća štednja zahteva usmeravanje sredstava ka najprofitabilnijim kompanijama, što je moguće jedino ako se principima korporativnog upravljanja obezbedi javnost, transparentnost i monitoring; pored toga, zbog imperfektnosti tržišnih mehanizama (nedostatka tržišta hartija od vrednosti i neefikasnog bankarskog sistema) korporativno upravljanje predstavlja dodatni mehanizam za obezbeđivanje discipline i efikasnog 19

26 menadžmenta u korporacijama. Može se reći da dobro korporativno upravljanje predstavlja značajan faktor funkcionisanja finansijskog tržišta, što vodi efikasnijoj alokaciji finansijskih resursa i ključ je ekonomskog rasta. S druge strane, efikasno finansjsko tržište promoviše bolju praksu korporativnog upravljanja, pojačavajući tržišnu disciplinu za menadžere korporacija. Upravljanje visokog kredibiliteta koje je i dobro razumljivo na međunarodnom nivou značajno je i zbog privlačenja inostranog kapitala. To je posebno važno kada su u pitanju direktne investicije, koje su inače od najveće koristi za zemlje u traziciji, jer znače pored kapitala i transfer veština, tehnologije, know-how-a. Direktni investitori, pored kontrole, značajnu pažnju poklanjaju korporativnom upravljanju. Zahtevaju njihovo prilagođavanje globalnim standardima (transparentnosti, računovodstva), kako se ne bi dešavalo kao u okruženju korupcija, skrivene subvencije, i tsl. Inače, najveći priliv stranih investicija u zemljama u tranziciji bio je u prvih nekoliko godina privatizacije, što je značajna pouka za nas. Slabe tačke novog zakona o privatizaciji Osnovna karakteristika novog zakona o privatizaciji je prenaglašena uloga države u privatizaciji (Vlada, Ministarstvo, Agencija i druge institucije). Država kontroliše praktično sve, dok, s druge strane, nije dovoljno predviđeno da i sama bude kontrolisana. U zakonu se podrazumeva da država najbolje zna po kojoj ceni i pod kojim uslovima treba da se prodaju državne i društvene firme. Podrazumeva se, takođe, da država najbolje zna kako treba da se potrošni novac ostvaren od prodaje. Preduzeću, pored skoro sporedne uloge u iniciranju procesa privatizacije tj. prodaje, ostaje samo da podmiri nastale troškove privatizacije. U zakonu (čl. 3) društvena svojina se poistovećuje sa državnom, odakle sledi da se ovaj zakon može smatrati i svojevrsnim podržavljenjem društvene svojine. U daljem tekstu zakona, razlika između državne i društvene svojine je jedino u tome što društvena svojina mora da nestane posle zakonom predviđenog roka, dok se o državnoj svojini o tome ništa ne govori. Dakle, s jedne strane imamo prenaglašenu ulogu države u zakonu, a s druge strane u praksi nije formiran sistem tržišnih institucija, koje bi omogućile jasna pravila tržišnog ponašanja u kojem ne bi bilo mesta za suvišno uplitanje. Zatim država je na sebe ''prigrabila'' mnoga diskreciona prava, pa upravlja gde hoće i kako hoće. 20

27 Model prodaje, koji dominira u zakonu, može prouzrokvati neke negativne implikacije. Naime, arhitekte novog zakona smatraju da će ovaj pristup dovesti do brze privatizacije, što je nerealno, s obzirom na ekonomsko-političko stanje u našoj zemlji, kao i zbog visoke birokratizovanosti procedure prodaje. S druge strane, ne bi bilo neočekivano da se, posle niza neuspešnih tendera ili aukcija, pristupi drugim modelima (''prodaja za jedan dolar'' i sl.). Ovi metodi ''prodaje'' nose velike rizike korupcije, prevare i drugih zloupotreba, koje gotovo da nije moguće otkloniti. Tako se proces privatizacije lako može pretvoriti u seriju finansijskih skandala, koji će povećavati društvene napetosti i izazvati opšte razočarenje privrednih subjekata. Iskustva drugih zemalja u tranziciji pokazuju da treba računati na ovakve efekte. Pored ovoga, zakon otvara i nekoliko ključnih problema, koji se već javljaju u praksi. To su: prvo, ko upravlja privatizacijom, oko čega je došlo do sporova pokrajinske i republičke vlade; drugo, ko ubira prihode od privatizacije, što je takođe predmet žestokih aktuelnih sporova; treće, pitanje konsenzusa između različitih društvenih grupa, koji očito nije postignut, kada je u pitanju ovaj zakon. U pogledu problema internog i eksternog akcionarstva mogu se istaći tri zapažanjja: Prvo, zakon izrazito favorizuje (što je, kao što smo već konstatovali, dobro) eksterne akcionare, a naročito prepoznatljive i kompetentne strateške partnere. Međutim, nije bez osnove (što se već pokazuje) strah da će njihov broj, a pogotovo uloženi kapital, biti skroman. Procenjujemo da najveći favoriti neće iskoristiti svoja preimućstva. Drugo, teško je utvrditi koja je sledeća interesna grupa favorizovana ovim zakonom. Izvesno je jedino da će te grupe (zaposleni interni akcionari, građani eksterni akcionari) biti malobrojne, zbog restriktivnih uslova besplatne podele (50% kapitala mora biti prethodno prodato). Treće, najveći favorit je, nema sumnje država. Sva preduzeća koja ne budu prodata, pa i delovi preduzeća koji preostanu posle aukcijske prodaje i besplatne podele zaposlenima (do 30%, pod uslovom da besplatne podele bude) pripašće državi bez ikakve novčane naknade. Time se javlja realna opasnost da dobar deo privrede ostane u državnom vlasništvu, što preti etatizacijom privrede i društva. Konceptu brze privatizacije (vremenski ograničena i obavezna), koja se želi ovim zakonom, može se prići sa određenim rezervama. Na primer, najavljeno je da će na tenderu biti prodato 250 kompanija u četiri godine, što znači oko 60 preduzeća godišnje, odnosno čak pet mesečno. Ako procedura tenderske 21

28 pripreme traje od šest meseci do godine dana, kako će se onda prodavati pet preduzeća mesečno? To govori da izbor modela prodaje i brzina kao cilj privatizacije nisu u korelaciji. Jer transparentnost prodaje, koja se naglašava, zahteva visok stepen formalizacije posla, što je po definiciji, vremenski intenzivna aktivnost. S druge, strane, može se desiti da se brzo privatizuju samo uspešna (profitabilna) preduzeća (''porodični nakit''), kao što je slučaj sa cementarama, dok ostala preduzeća ostanu bez zainteresovanog strateškog partnera. Negativna posledica ovog koncepta privatizacije biće i povećan broj nezaposlenih. Realne su procene da će u svojinskoj transformaciji javnih i društvenih preduzeća u Srbiji u narednih nekoliko godina bez posla ostati oko ljudi, a ako se uzme u obzir privatizacija preduzeća sa mešovitim kapitalom, ta cifra može biti i veća. Zato će se novi vlasnici susreti sa nepodnošljivim osećajm nezadovoljstva i nepravde, što može biti prava ''socijalna bomba''. I na kraju, ali ne i po važnosti, zakon ne izuzima iz procesa privatizacije poljoprivredno zemljište, koje se nalazi u društvenom vlasništvu. Prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima otvara niz nedoumica, pitanja i dilema. Da li se dobro razmišljalo kada su u pitanju prirodni resursi, posebno resursi vezani za proizvodnju hrane? Preporuka Privatizacija je ključna poluga u izgradnji novog privrednog (ekonomskog) i političkog sistema, koji bi trebalo da dovede do povećanja efikasnosti i unapređenja kvaliteta života svih građana. Njeni ciljevi su višestruki: (1) prikupljanje novih prihoda za državu; (2) promovisanje ekonomske efikasnosti; (3) smanjenje državnog uplitanja u ekonomiku; (4) promovisanje akcionarstva i akcionarskog vlasništva; (5) obezbeđivanje mogućnosti za uvođenje konkurencije; (6) razvoj nacionalnog tržišta kapitala. Pristup privatizaciji mora, po našem mišljenju, da uvažava nekoliko ključnih principa. Preduzetnički princip, po kome ne treba da bude dominantno koliko je novaca obezbeđeno kroz proces privatizacije, već da li je preduzeće nakon obavljane privatizacije postalo efikasno, konkurentno i perspektivno. Socijalna pravičnost procesa privatizacije podrazumeva jednakost šansi na startu i pravo svih aktera u procesu privatizacije na potpunu i istinitu informisanost. S tim u vezi, u postupku otpuštanja viška radne snage Vlada 22

29 mora da vodi računa o visini naknade za nezaposlene i da u pregovore o otpuštanju mora uključiti sindikate i druge interesne grupe i nevladine organizacije. Privatizacijom stvoriti uslove za ulaganja u domaću privredu, što podrazumeva obezbeđenje potpune ravnopravnosti i sigurnosti svih potencijalnih investitora domaćih i stranih. Za sprovođenje privatizacije potrebno je dobiti naklonost javnosti. To se postiže: punom javnošću procesa; omogućavanjem da što veći broj ljudi razume o čemu se radi; širinom broja učesnika u procesu privatizacije. Veoma je važno, takođe, izabrati i odgovarajući metod privatizacije. Ne postoji, naime, jedinstvena formula koja se može primeniti na svaki slučaj. Svako preduzeće je drugačije (posebno su specifična i značajna agrarna preduzeća) i zato svaka privatizacija mora biti kreirana shodno odgovarajućim okolnostima i u skladu sa nacionalnim interesima (posebno kada je u pitanju proizvodnja hrane). Iskustvo drugih zemalja pokazuje da su dobra organizacija procesa privatizaicje, rešenost da se ona sprovede i opšti društveno-ekonomski ambijent u kome se ona realizuje značajniji su od izbora samog modela privatizacije. Zbog toga se mora obezbediti veoma stručno i kvalitetno upravljanje procesom privatizacije, kao i potpuna javnost rada i neprekidna parlamentarna kontrola institucija koje je sprovode. Mišljenja smo da ne bi trebalo restrukturirati pre privatizacije, odnosno bolje je prepustiti novim vlasnicima da donose takve odluke, nego ih donositi umesto njih. I na kraju privatizacija sama po sebi neće rešiti problem restrukturiranja preduzeća. Bez celovitog programa reformi, koje se uvode paralelno i sinhronizovano, ceo proces može da se završi u formalnom smislu, ali bez realnih, suštinskih pozitivnih efekata, koji su poželjni. LITERATURA 1. Zbirka propisa o privatizaciji, ''Fineks'', Beograd, Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju, Zakon o Akcijskom fondu, priredio Aleksandar Vlahović, ''Savremena administracija'', Beograd, Rand Ayn: Vrlina sebičnosti, ''Global book'', Novi Sad,

30 4. Tranzicija i (re)integracija privrede, naučno-stručno savetovanje ekonomista, Miločer, 2001, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 2/ Tržišna reforma privrede novi izazovi, naučno-stručno savetovanje ekonomista, Subotica, 2001, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 3/2001. PRIVATISATION AND RESTRUCTURING by Dr Radovan Pejanović, Dr Nedeljko Tica SUMMARY The authors are discussing the current issues of privatisation which is the most important factor of transition, and as such, it conditions all changes, including restructuring. Privatisati on should lead to the following: clear owner structure of a company, corporative management, restructuring of a company, obtaining its competition and efficiency. The authors believe that the weakness of the new Privatisation qaw lies in the stressing the role of a state. This can bring to the suppression of market institutions and occurence of corruption. Without the thorough reform program, privatisation as it is, will solve neither the problem of restructuring nor the other problems of people participating in agrarian business. Key words: privatisation, restructuring, reforms, goals, models, weaknesses, references. 24

31 UDK: Originalni naučni rad Original scientific paper PRIPREMA I OSNOVNI ELEMETI SADRŽINE POSLOVNOG PLANA Paunović,B., Novković,N. REZIME Poslovni plan je neophodan i koristan planski dokument prilikom osnivanja novih ili rasta i razvoja postojećih preduzeća. To je integralan plan koji obuhvata kratkoročni i dugoročni period od najmanje tri godine. Značaj poslovnog plana je u definisanju vrednosti i efekata posla, proceni tržišta i obezbedjenju finansijskih sredstava za njegovu realizaciju. Poslovni plan ima standardizovanu strukturu i sadržaj, mada pojedine finansijske organizacije propisuju sopstvenu formu plana. U izradi plana, pored vlasnika i menadžmenta preduzeća korisno je angažovati i eksperte van preduzeća. S obzirom da poslovni plan, najčešće pruža prvi utisak o preduzeću, pored njegove sadržine i forme bitna je i tehnička obrada i vizuelni izgled plana. Ključne reči: poslovni plan, preduzeće, rast i razvoj 1. UVOD Šira upotreba poslovnog plana (eng. business plan) u našoj privrednoj praksi skorijeg je datuma.nastala je sa pojavom inostranih finansijskih institucija i inostranog kapitala na jugoslovenskom tržištu i sve većim značajem razvoja malih i srednjih preduzeća. Pri tom se u našoj privrednoj praksi sreće na niz dilema vezanih za poslovne planove, počev od njihove uloge i značaja, preko forme i sadržine, pa sve do praktičnih pitanja njihove izrade. Polazeći od navedenih dilema i nesumnjivog značaja poslovnih planova za evaluaciju poslovnih ideja i efektivnu komunikaciju preduzetnika sa poslovnim okruženjem, ovaj rad ima za cilj da razmotri i kritički preispita najvažnija pitanja 25

32 vezana za poslovni plan, kao što su: pojam i značaj poslovnog plana, njegova namena, uloga različitih subjekata u procesu izrade poslovnog plana, njegova širina i vrednost, procena poslovnog plana od strane korisnika, informacione potrebe za izradu poslovnog plana i forma i sadržina poslovnog plana. 2. POJAM POSLOVNOG PLANA Postoje brojna shvatanja poslovnog plana - od sasvim uopštenih po kojima je poslovni plan rezultat jednog struktuiranog procesa evaluacije poslovne ideje, pa do mnogo određenijih kojima se bliže opredeljuju bitna svojsva i elementi poslovnog plana. Međutim, ma koliko se razlikovala ova shavatanja, svima je zajedničko povezivanje poslovnog plana sa osnivanjem novih ili rastom i razvojem već postojećih preduzeća. Poslovni plan je pisani dokument pripremljen od strane preduzetnika kojim se opisuju svi relevantni interni i eksterni elementi od značaja za osnivanje i poslovanje novog ili već postojećeg preduzeća. 1 Kao pisani dokumet poslovni plan sumira poslovne mogućnosti i definiše i artikuliše načine na koje upravljački tim namerava da iskoristi identifikovane mogućnosti. 2 Poslovni plan integriše veći broj funkcionalnih planova, kao što su: marketing plan, finansijski plan, plan proizvodnje, plan ljudskih resursa i sl. Obuhvata kratkoročni i dugoročni period od najmanje 3 godine poslovanja. Osnovna funkcija poslovnog plana može se svesti na traganje za odgovorom na tri suštinska pitanja: gde je preduzeće sada, gde ide i kako tamo da stigne? 3 Ili, drugim rečima, svrha poslovnog plana je da ilustruje tekući status, očekivane potrebe i projektovane rezultate novog ili preduzeća u razvoju. 4 Preciznije, poslovni plan ima dve osnovne namene: prvo, da pomogne preduzeću u obezbeđenju neophodnog kapitala i drugo, da olakša upravljanje Blagoje Paunović, vanredni profesor, Ekonomski fakultet, Beograd Nebojša Novković, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 1 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill,1998, str Timmons, J. A. - New Venture Creation: Entrepreneurship in the 1990s, Irwin, str Nešto drugačija formulacija osnovnih funkcija poslovnog plana može se naći u priručniku konsultantske firme Ernst & Young LLP, gde se navodi:" U bilo kojoj formi poslovni plan reprezentuje gde kompanija ide, kako će tamo stići i kako će izgledati kada tamo stigne". Ernst & Young - Outline for a Business Plan, u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str Hodgets, R. M., Kuratko, D. F. - Effective Small Business Management, Dryden Press, 1995, str

33 rastom i razvojem preduzeća. Kao sredstvo za obezbeđenje neophodnog kapitala, poslovni plana treba da ubedi investitore da je preduzeće identifikovalo tržišne mogućnosti, da raspolaže preduzetničkim i menadžerskim talentima neohodnim za korišćenje identifikovanih mogućnosti i da ima racionalan, koherentan i uverljiv program ostvarenja planiranog prihoda i troškova u predviđenom vremenskom periodu. 5 Kao sredstvo za obezbeđenje nedostajućeg kapitala poslovni plan može predstavljati "marketinški dokumet" preduzeća ili pravni dokument na osnovu koga se obezbeđuje neophodni kapital. 6 Druga značajna uloga poslovnog plana je da omogući upravljanje rastom i razvojem preduzeća. U toj ulozi poslovni plan treba da omogući menadžmentu preduzeća jasno sagledavanje konsekvenci različitih strategija i taktika, kao i sagledavanje potreba za ljudskim i materijalnim resursima radi otpočinjanja novog i razvoja postojećeg poslovnog poduhvata. Poslovni plan se često povezuje sa osnivanjem novih preduzeća. To je razumljivo budući da osnivanje novog preduzeća često zahteva značajne sume kapitala, a investitori da bi uložili kapital u preduzeće u osnivanju ili u novoosnovano preduzeća zahtevaju brojne informacije o različitim aspektima poslovanja preduzeća, koje najbolje može da im obezbedi poslovni plan. 3. ZNAČAJ I NAMENA POSLOVNOG PLANA Poslovni plan je značajan jer pomaže da se odredi vrednost poslovnog poduhvata i proceni potencijal tržišta, kao i omogući pristup izvorima finansiranja. Neposredni značaj poslovnog plana za preduzetnika i njegov upravljački tim je u tome što im olakšava vođenje preduzeća i organizovanje planiranih aktivnosti. U većini preduzeća poslovni plan se upotrebljava: prvo, za određivanje ciljeva i željenih performansi preduzeća, drugo, kao osnova za evaluaciju i kontrolu ostvarenih peformansi preduzeća i treće, prenošenje poruka preduzeća korisnicima poslovnog plana. 7 Kao dobro struktuiran i sistematičan proces, izrada poslovnog plana omogućava preduzetniku samoprocenjivanje poslovne ideje. Sastavljajući 5 Timmons, J. A. - Op. cit., str Ova dva aspekta poslovnog plana su u konfliktnom odnosu - kao "marketinški dokument" poslovni plan može stvarati optimističku i donekle subjektivnu sluku o preduzeću, dok kao pravni dokument poslovni plan mora potencijalnim investitorima objektivno da ukaže na sva ograničenja i rizike. V.: Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - New Business Ventures and the Entrepreneur, Irwin - Mc Graw Hill, 1994, str Ernst & Young - Op. cit., str

34 poslovni plan, preduzetnik, koji na početku ima samo osećaj da je neka ideja potencijalno dobra i isplativa, postaje svestan svih aspekata izvodljivosti te ideje - tržišnog, finansijskog, proizvodnog. U principu, poslovni plan je namenjen širokom krugu korisnika, kao što su: investitori, kreditori, smeli (venture) kapitalisti, dobavljači, potrošači (klijenti), zaposleni itd. Kako svaka od ovih grupa korisnika ima različita očekivanja od poslovnog plana, to se njegova sadržina i fokus moraju prilagođavati njihovim specifičnim očekivanjima i zahtevima. To, naravno, ne znači da poslovni plan može zanemariti očekivanja ostalih svojih korisnika. Svaki poslovni plan treba u izvesnoj meri da teži zadovoljenju potreba svih svojih korisnika. Stoga je uobičajeno da preduzetnik i njegov upravljački tim sastave preliminarni poslovni plan ne uzimajući u obzir očekivanja korisnika poslovnog plana, a da kasnije, kada postanu svestan ko će biti korisnik poslovnog plana, izvrše neophodne izmene u skladu sa specifičnim zahtevima određenih korisinika poslovnog plana. Prilikom sastavljanja poslovnog plana moraju se uvažavati najmanje sledeće tri perspektive. 8 Prvo, perspektiva preduzetnika koji najbolje razume koncept i ideju na kojoj se zasniva poslovni poduhvat, kao i procese i tehnologiju poslovanja, i koji je, stoga, najsposobniji da objasni suštinu poslovnog poduhvata. Druga perspektiva je tržišna, što znači da se prilikom sastavljanja poslovnog plana poslovanje preduzeća mora posmatrati očima potrošača (komintenata) preduzeća. Treća je perspektiva investitora, koji od poslovnog plana očekuju da pruži realne i uverljive projekcije finansijskih veličina, kao što su prihodi, troškovi, novčani tok, dobitak i sl. Pritom, dubina i detaljnost poslovnog plana zavise od veličine i složenosti poslovnog poduhvata. Tako, na primer, poslovni plan koji se odnosi na uvođenje u proizvodni program proizvoda visoke tehnologije, mora biti mnogo detaljniji od poslovnog plana uvođenja u asortiman nekog dobro poznatog proizvoda. Pored toga, dubina i detaljnost poslovnog plana zavise od veličine tržišta, konkurencije i očekivane stope rasta tržišta. Različiti korisnici poslovnog plana na različite načine procenjuju njegovu vrednost. Potencijalni dobavljači mogu usloviti potpisivanje dugoročnog ugovora o snabdevanju ili isporuci većih količina robe prethodnim upoznavanjem sa poslovnim planom preduzeća. Potencijalni kupci mogu zahtavati da se upoznaju sa poslovnim planom pre kupovine nekog trajnog potrošnog dobra. Potencijalni kreditori žele da prouče poslovni plan kako bi se uverli u sposobnost preduzeća da vrati pozajmljena sredstva uključujući kamatu, kao i da bi procenili visinu rizika. Potencijalni invesitori, u zavisnosti od vrste, imaju veoma određene zahteve u pogledu sadržine poslovnog plana. Investitori kao i smeli kapitalisti prilikom 8 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit., str

35 procene poslovnog plana poseban značaj pridaju karakteru preduzetnika (iskustvu, reputaciji, znanju i sl.), kao i finansijskoj situaciji preduzeća (finansijskoj strukturi, likvidnosti i rentabilnosti). Osim toga, potencijalni investitroti veliki značaj pridaju poslovnoj istoriji preduzeća. U tabeli 1 dat je sumarni prikaz osnovnih pitanja o kojima treba voditi računa u zavisnosti od toga kome je namenjen poslovni plan. Tabela 1. Pregled pitanja na koja treba obratiti pažnju u poslovnom planu u zavisnosti od korisnika poslovnog plana Korisnik Pitanja koja treba naglasiti Pitanja koja ne treba isticati Dužina Bankari Investitori Strateški partneri Novčani tok, aktiva (sredstva), stabilni rast Brzi rast, potencijalno veliko tržište, upravljački tim Sinergija, zaštićeni prozvodi Brzi rast, konkurentsko tržište Aktiva (sredstva) Pospešenje prodaje, aktiva (sredstva) Veliki kupci Stabilnost, usluge Brzi rast, konkurentsko tržište Ključni zaposleni Specijalisti za spajanja i pripajanja Sigurnost, mogućnosti Tehnologija stranica stranica stranica stranica stranica Ranija ostvarenja Projekcije budućnosti stranica Izvor: Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, 1994, str IZRADA POSLOVNOG PLANA Iako je izrada poslovnog plana nekada veoma složen proces koji zahteva mnogo znanja, napora i vremena poslovni plan treba da priprema preduzetnik i/ili upravljački (menadžmet) tim preduzeća. Pod izgovorom da bi preduzetnik ili 29

36 njegov upravljački tim mogli vreme neophodno za pripremu poslovnog plana utrošiti na obezbeđenje finansijskih sredstava ili neki drugi važniji posao, u praksi se često pribegava angažovanju spoljnih konsultanata za pripremu poslovnog plana. Postoji najmanje dva razloga zašto nije dobro celokupni posao pripreme poslovnog plana poveriti profesionalcima sa strane. Prvo, tokom samog procesa pripreme poslovnog plana moguće je još jednom proveriti sve konsekvence različitih strategija i taktika na poslovanje preduzeća, pre nego što se pristupi realizaciji poslovnog plana i pre nego što za izmene bude kasno. Te provere najbolje mogu izvršiti preduzetnik ili upravljački tim koji najbolje poznaju sve detalje poslovanja preduzeća. Drugo, sposobnost da se pripremi poslovni plan dobar je indikator kompetentnosti uprave preduzeća da realizuje posao na koji se plan odnosi. Uprava koja je sposobna da izradi dobar poslovni plan pokazuje da razume suštinu posla u koji namerava da uđe i da je svesna svih potencijalnih opasnosti realizacije plana. Kako potencijalni investitori, ulažući u preduzeće, zapravo ulažu u upravljački tim preduzeća, a ne u spoljne konsultante, prodno je da oni najviše polažu na poslovne planove koje sastavlja upravljački tim preduzeća. 9 To, naravno, ne znači da preduzetnik i njegov tim sasvim samostalno treba da sastavljaju poslovni plan ne konsultujući sručnjake izvan preduzeća i ne koristeći različite eksterne izvore podataka. Značajnu pomoć u izradi poslovnog plana preduzetniku mogu pružiti specijalisati za različita područja poslovnog upravljanja, kao što su stručnjaci za marketing, finansije, računovodstvo, ljudske resurse i sl., indženjeri, pravnici - advokati itd. U pripremi poslovnog plana preduzetniku i njegovom upravljačkom timu od velike koristi mogu biti podaci iz različitih izvora, kao što su : statističke baze podataka, publikacije Agencije za mala i srednja preduzeća, javne baze podataka i sl. U proceni da li sami mogu da pripreme poslovni plan ili treba da angažuje spoljne konsultante, preduzetnik i njegov tim moraju objektivno da procene svoje sposobnosti. U tu svrhu razvijeno je niz korisnih sredstava za procenu raspoloživog znanja i veština potencijalnih sastavljača poslovnog plana u formi testova, kontrolnih lista i sl. Kao korisna sredstva u pripremi poslovnog plana, koja, međutim, nisu pogodna za izradu originalnih poslovnih planova i koja, stoga, mogu ograničiti kreativnost i fleksibilnost preduzetnika, mogu poslužiti različiti programski paketi Timmons, J.A. - Op. cit. str To su, pre svega, klasični programi za obradu numeričkih podataka. Mogućnosti korišćenja jednog takvog programa za pripremu poslovnog plana v. u: Osgood, W.R, Curtin, D.P. - Preparing your Business Plan with Lotus 123, Prentice - Hall / Curtin, Zadnjih godina sve više se razvijaju specijalizovani programski paketi za izradu poslovnog plana, kao što su npr. Inc. Business Plan (Inc.), How to Write a Businessss Plan (American Institute of Small Business), Business DISC 30

37 Pre izrade studije izvodljivosti preduzetnik treba jasno da definiše ciljeve poslovnog poduhvata. Ciljevi treba da pomognu preduzetniku u određivanju neposrednih zadataka i preciziranju načina njihovog ostvarivanja. Nakon toga, a pre izrade detaljnog poslovnog plana, treba sačiniti kratku studiju izvodljivosti. Informaciona osnova poslovnog plana treba da bude široka, ali informacije iz mnogih izvora treba fokusirati na tržište, proizvodnju i finansije. Kada su u pitanju tržišne informacija važna inicijalna informacija je potencijal tržišta. Da bi se lakše procenio potencijal tržišta tržište treba najpre bliže odrediti. Tako, na primer, treba odrediti da li će proizvod kupovati muškarci ili žene; sa niskim ili visokim prihodom; iz urbanih ili ruralnih oblasti; visokoobrazovani ili niskoobrazovani, itd? Kada je tržište definisano, lakše se može proceniti njegova veličina i, na toj osnovi, lakše se mogu odrediti tržišni ciljevi. U proceni tržišnog potencijala preduzetnik može konsultovati udruženja, komore, vladine izveštaje, publikovane studije, specijalizovane časopise i druge izvore informacija. Broj i značaj proizvodnih, odnosno operativnih informacija za potrebe izrade poslovnog plana zavise od prirode posla preduzeća. Većinu informacionih potreba sastavljači poslovnog plana mogu zadovoljiti u direktnom kontaktu sa odgovarajućim izvorima informacija. Od proizvodnih, odnosno operativnih, preduzetniku mogu biti potrebne sledeće informacije: 11 lokacija, proizvodne operacije (osnovne proizvodne operacije moraju se identifikivati i odrediti da li se sve mogu obaviti u preduzeću ili se moraju prepustiti podizvođaču, ko su eventualni podizvođači i sl.), sirovine i materijali (vrste sirovina i materijala, njihovi dobavljači, adrese dobavljača, cene materijala, troškovi dopreme i sl.), oprema (vrsta, karakteristike, način pribavljanja i sl.), broj i kvalifikaciona struktura radnika, poslovni prostor (površina, struktura, vlasništvo ili iznajmnljen i sl.), opšti troškovi poslovanja i itd. Prva informacija finansijske prirode kojom preduzetnik mora raspolagati pre otpočinjanja detaljne pripreme poslovnog plana jeste procena potencijalne profitabilnosti poslovnog poduhvata. U tom cilju neophodno je proceniti očekivane prihode i očekivane rashode za najmanje sledeće tri godine poslovanja. Pored toga, neophodno je projektovati novčani tok za najmanje prve tri godine Entrepreneur's Kit (Marylend Institute of Technologies), BizPlanBuilder: Strategic Business & Marketing Plan Software (South - Western Publishing). Dobar sumarni pregled karakteristika ovih programskih paketa može se naći u: Longenecker, J.G., Moore, C.W., Petty, J.W. - Small Business Management: An Entreprenurial Emphasis, South - Western College Publishing, 1997, str Detaljnije o poslednjem navedenom programskom paketu v.: 11 Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit., str

38 poslovanja. Podaci tekućeg bilansa stanja i bilansa uspeha predstavljaju osnovu za projektovanje ovih bilansa za najmanje naredne tri godine poslovanja. 5. SADRŽINA I FORMA POSLOVNOG PLANA Iako brojne finansijske organizacije (banke, investicioni fondovi i sl.) i agencije međunarodnih organizacija propisuju "svoju" formu i sadržaj poslovnog plana za svoje komintente, te razlike su najčešće beznačajne i formalne. Stoga se može reći da poslovni plan u velikoj meri ima određenu (standardizovanu) strukturu i sadržaj. Time se olakšava evaluacija poslovnog plana, a preduzetnik se obavezuje da na relativno jednoobrazan način sagleda sve relevantne aspekte nameravanog poslovnog poduhvata. Uobičajena struktura poslovnog plana je sledeća: 12 I. NASLOVNA STRANA A. Firma i adresa preduzeća B. Imena i adrese vlasnika C. Delatnost D. Izjava o finansijskim potrebama E. Izjava o poverljivosti izveštaja II. REZIME III. ANALIZA INDUSTRIJSKE GRANE A. Projekcije i trendovi B. Analiza konkurencije C. Segmentacija tržišta D. Predviđanje za industrijku granu IV. OPIS POSLOVNOG PODUHVATA (PREDUZEĆA) A. Proizvod(i) 12 Treba imati u vidu da ova struktura poslovnog plana predstavlja sano jednu od mogućih i da struktura poslovnog plana treba da bude fleksibilna, kao bi se poslovni plan mogao prilagođavati izmenjenim okolnostima i različitim potrebama. 32

39 B. Usluga(e) C. Veličina preduzeća D. Kancelarijska oprema i personal E. Zaleđe preduzetnika V. PLAN PROIZVODNJE A. Proces proizvodnje B. Kapaciteti C. Mašine i oprema D. Dobavljači sirovina i materijala VI. MARKETING PLAN A. Cene B. Distribucija C. Promocija D. Predviđanje E. Kontrola VII. ORGANIZACIONI PLAN A. Oblik vlasništva B. Identifikovanje partnera i glavnih stejkholdera C. Ovlašćenje principala D. Iskustvo upravljačkog (menadžerskog) tima E. Uloge i odgovornosti članova upravljačkog tima preduzeća / organizacije VIII. PROCENA RIZIKA A. Procena slabosti posla B. Nove tehnologije C. Plan u slučaju nepredvidivih okolnosti 33

40 IX. FINANSIJSKI PLAN A. Pro forma bilansa uspeha B. Projekcija novčanog toka C. Pro forma bilansa uspeha D. Prelomna tačka rentabilnosti E. Izvori sredstava i korišćenje sredstava X. DODACI A. Pisma B. Podaci o istraživanju tržišta C. Ugovori D. Lista cena dobavljača Izvor: Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill,1998, str Naslovna strana identifikuje poslovni plan i u najkraćim crtama sumira njegovu sadržinu. Sardži informacije: o firmi i adresi preduzeća; ime(na) preduzetnika i telefone kontakt osobe; u jednom pasusu kratak opis prirode posla preduzeća; iznos neophodnih finansijskih sredstava sa naznakom načina njihovog pribavljanja (kredit ili vlasnički uslozi); izjavu o poverljivosti podataka sadržanih u poslovnom planu. 13 Rezime predstavlja kratak, sumarni pregled najvažnijih stavova iznetih u celokupnom poslovnom planu. Piše se pošto su napisani ostali delovi poslovnog plana, a po obimu ne prelazi tri do četiri stranice. Osnova funkcija rezimea je da pobudi interesovanje potencijalnih partnera da pročitaju celokupni tekst poslovnog plana. 14 Stoga rezime na koncizan način treba da istakne ključna mesta poslovnog plana, a to znači prirodu poslovnog poduhvata, finansijske potrebe, tržišni 13 Radi efikasnije zaštite informacija sadržanih u poslovnom planu svaki primerak poslovnog plana može biti numerisan, a može se i voditi evidencija o licima kojima je poslovni plan dat na korišćenje. 14 O značaju ovog dela poslovnog plana svedoči procena po kojoj "smeli" (venture) kapitalisti retko mogu priuštiti više od 5 do 10 minuta za inicijalno upoznavanje sa poslovnim planom. V.: Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - Op. cit., str. 70. Nedostatak vremena posledica je jednostavne činjenice da prosečna firma "smelog" kapitala godišnje dobija oko poslovnih planova. Sahlman W.A. - How to Write a Great Business Plan, Harvard Business Review, Jul/Augist, 1997, str , preštampano u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str

41 potencijal, profitabilnost poduhvata i sl. 15 Analizom industrijske grane poslovni poduhvat se stavlja u odgovarajući kontekst. Ovom analizom korisnik poslovnog plana saznaje u kojoj će se industrijskoj grani preduzeće konkurentski nadmetati i ko su mu najvažniji konkurenti. Analiza industrijske grane započinje predviđanjem budućeg okruženja preduzeća i projekcijom osnovnih razvojnih trendova, a nastavlja se prikazom istorijskog razvoja konkretnog proizvoda preduzeća. Sastavni deo analize industrijske grane je analiza konkurencije, što podrazumeva da se najpre identifikuju glavni konkurenti, a zatim analiziraju njihove konkurentske prednosti i nedostaci, pri čemu se posebna pažnja mora posvetiti onim karakteristikama konkurencije koje mogu imati presudni uticaj na tržišni uspeh preduzeća. Analize industrijske grane ima za cilj da identifikuje kupce proizvoda preduzeća. U tom cilju mora se izvršiti segmentacija tržišta, kako bi se moglo identifikovati ciljno tržište. Segementacija tržišta je posebno značajna za mala preduzeća, s obzirom da većina njih mogu uspešno konkurisati na jednom ili manjem broju tržišnih segmenata. Predviđanja od strane vlade ili industrijske grane (npr. granskog udruženja) korisno je uključiti u poslovni plan jer doprinose većoj verodostojnosti sopstvenih projekcija, kao i uporedivosti analiza industrijske grane. Kritična pitanja na koje analiza industrijske grane treba da pruži odgovor su 16 : Koliki je ukupni promet industrijke grane u zadnjih pet godina? Koliki je anticipirani rast industrijske grane? Koliko je novih preduzeća ušlo u industrijku granu u zadnjih pet godina? Koji su novi proizvodi u novije vreme uvedeni u industrijsku granu? Koji su najneposredniji konkurenti preduzeća? Zašto će poslovanje preduzeća biti bolje u budućnosti nego što je sada? Da li prihod (promet) glavnih konkurenata preduzeća raste, opada ili stagnira? Koje su jake, a koje slabe strane svakog od konkurenata preduzeća? 15 Iza rezimea treba da sledi sadržaj poslovnog plana kako bi se korisniku poslovnog plana olakšalo lociranje pojedinih delova plana. 16 Kritična pitanja na koje pojedini delovi poslovnog plan treba da pruže odgovor navedena su prema: Hisrich, R. D., Peters, M. P. - Op. cit. 35

42 Kakav je profil kupaca preduzeća? Po čemu se profil kupaca preduzeća razlikuje od profila kupaca konkurenata? Opis poslovnog poduhvata (preduzeća) treba korisinicima poslovnog plana da omogući što pouzdaniju i detaljniju procenu preduzeća i njegove delatnosti. Ključni elementi ovog dela poslovnog plana su: opis proizvoda i usluga (ističući jedinstvene karakteristike i vrednost koju imaju za potrošače), lokacija i kapacitet preduzeća, broj i kvalifikacina struktura zaposlenih, raspoloživa oprema po vrsti i količini; iskustvo, znanje i poslovna reputacija preduzetnika i članova njegovog upravljačkog tima i sl. Neki korisnici poslovnog plana, a pre svih investitori, najveći značaj u ovom delu poslovnog plana pridaju preduzetniku i upravljačkom timu preduzeća. Zato se pitanja upravljačkog tima moraju posebno pažljivo obraditi, izbegavajući, pri tom, uobičajene greške - da se previše odgovornosti dodeli jednom lideru (tzv. sindrom: one man - band) i da su svi članovi upravljačkog tima iste struke. 17 Ovaj deo poslovnog plana treba da pruži odgovore na sledeća pitanja: Koji su proizvodi i/ili usluge preduzeća? Koje su najvažnije karakteristike proizvoda i/ili usluga preduzeća, uključujući eventualne patente, autorska prava, status robne marke i sl. Gde je preduzeće locirano? Koliko je stara poslovna zgrada preduzeća? Da li je neophodno renoviranje i koliki su troškovi renoviranja poslovne zgrade? Da li je poslovni prostor u vlasništvu preduzeća ili je iznajmljen? (Pod kojim uslovima je poslovni prostor iznajmljen?) Kako izabrani poslovni prostor i lokacija doprinose poslovanju preduzeća? Koje su dodatne veštine ili znanja zaposlenih neophodni za poslovanje preduzeća? Koja kancelarijska oprema je neophodna? Da li će se oprema kupiti ili iznajmiti? 17 Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, 1994, str

43 Kakvo je iskustvo i reputacija preduzeća u poslu? Kakvim upravljačkim (menadžerskim) iskustvom preduzeće raspolaže? Koje su najvažnije lične karakteristrike (kao npr. obrazovanje, godine, posebne sposobnosti ili interesovanja) preduzetnika i članova upravljačkog tima? Koji su motivi ulaska u određeni posao? Koje je razvojne poslove preduzeće do sada obavilo? Plan proizvodnje je sastavni deo poslovnog plana proizvodnog preduzeća. Ako se poslovni plan izrađuje za uslužno preduzeće ovaj deo poslovnog plana naziva se "plan prodaje". U ovom delu poslovnog plana treba opisati kompletan proces proizvodnje. Ukoliko u procesu proizvodnje učestvuju druga preduzeća kao kooperanti onda se u poslovnom planu moraju navesti podizvođači, ugovorni uslovi i drugi podaci o podizvođačima kao što su: lokacija, razlozi za izbor i sl. Sastavni deo ovog dela poslovnog plana su: fizički plan kapaciteta, spisak i opis mašina i opreme, neohodne sirovine i materijali i normativi njihovog trošenja, imena i adrese dobavljača, visina i struktura troškova proizvodnje, buduće potrebe za kapitalom i sl. Od plana proizvodnje se očekuje da pruži odgovor na sledeća pitanja: Da li je preduzeće odgovorno za sve ili samo za deo proizvodnih operacija? Ko su podizvođači procesa proizvodnje? (Njihova imena, adrese, karakteristike i sl.) Zašto su izabrani određeni podizvođači? Koliki su troškovi podugovorene proizvodnje? (Priložiti kopije pisanih ugovora). Kakva je priprema procesa proizvodnje? Koje su mašine i oprema neophodni za proces proizvodnje? Koji su materijali neophodni za proces proizvodnje? Ko su dobavljači novih materijala i koliki su troškovi nabavke? Koliki su troškovi proizvodnje? 37

44 Kolike su buduće potrebe za kapitalom? Ako se poslovni plan sastavlja za trgovinsko preduzeće na malo ili uslužno preduzeće onda plan prodaje treba da pruži odgovor na sledeća pitanja: Od koga će se roba nabavljati? Kako će funkcionisati sistem kontrole zaliha? Kolike su potrebe za sladištnim prostorom? Marketing plan je često kritični deo poslovnog plana i kritični faktor poslovnog uspeha preduzeća. Ovim delom poslovnog plana utvrđuje se marketing strategija, kako će se proizvodi ili usluge preduzeća distrtibuirati, po kojim cenama će se prodavati, kako će se promovisati preduzeće i njegovi proizvodi i sl. Takođe, sastavni deo ovog dela poslovnog plana su i predviđanja obima realizacije po pojedinim proizvodima, budžet marketing aktivnosti, instrumenti kontrole marketing aktivnosti i sl. Zbog svog značaja i izrazite dinamičnosti, marketing plan se prati na kratkoročnoj osnovi, tako da se obično nedeljno ili mesečno revidiraju podaci marketing plana. Organizacionim planom predočava se organizaciono - pravna forma i struktura vlasništva preduzeća. Drugim rečima, u ovom delu poslovnog plana treba navesti da li je preduzeće inokosno, partnersko ili korporacija. Ako je preduzeće partnersko treba objasniti pod kakvim uslovima je sklopljen ugovor između članova društva, kakva je struktura vlasništva, kako je regulisano upravljanje društvom, kako je regulisano pravo prenosa udela na članove društva i na treća lica i sl. Ako preduzeće ima status akcionarskog društva treba navesti broj i strukturu akcionara, imena i adrese glavnih akcionara, klase akcija i prava po osnovu vlasništva, strukturu organa društva i sl. Pored toga, u ovom delu poslovnog plana treba priložiti organizacionu shemu preduzeća iz koje se mogu sagledati linije autoriteta i odgovornosti članova organizacije. Organizacioni plan treba da odgovori na sledeća pitanja: Koja je organizaciono - pravna forma preduzeća? U kom je obliku svojine preduzeće? Ako je preduzeće partnersko (ortačko) društvo ko su partneri i kakvi su uslovi njihovog sporazuma? Ako je preduzeće korporacija ko su glavni akcionari i koliko akcija oni 38

45 poseduju? Koji tip akcija i koliko akcija je emitovano? Ko su članovi upravnog odbora? (Imena, adrese i kratki CV.) Ko ima pravo raspolaganja finansijskim sredstvima preduzeća i pravo kontrole? Ko su članovi upravljačkog tima, njihovo ikustvo i ugled? Kakva je uloga i odgovornost svakog člana upravljačkog tima? Kolike su plate, bonusi i ostale fome plaćanja svakog člana upravljačkog tima? Cilj dela poslovnog plana koji se odnosi na procenu rizika je da identifikuje osnovne rizike i hazarde kojima je preduzeće izloženo, analizira ih, eventualno kvaktifikuje njihovu visinu i obrazloži tehnike, mere i strategije kontrole rizika, odnosno načine njihovim upravljanjem i predloži alternativne pravce akcija. Finansijski plan opredeljuje mogući stepen uključenja potencijalnih investitora u poslovni poduhvat i ukazuje na njegovu profitabilnost. Uobičajeno ovaj deo poslovnog plana sadrži tri vrste analiza. Prvo, utvrđuju se osnovni elemeti bilansa uspeha, kao što su visina realizacije, odgovarajući troškovi poslovanja, poslovni dobitak, dobitak pre oporezivanja, troškovi finansiranja, porezi i neto dobitak. Ove veličine utvrđuju se za zadnje tri godine poslovanja i projektuju za najmanje naredne tri godine poslovanja, s tim što se za prvu plansku godinu poslovanja vrše mesečne projekcije. Važno je istaći da svaka projekcija podrazumeva da se jasno istaknu pretpostavke na kojima počiva. Drugo, projektuju se novčani tok, tok priliva i tok odliva gotovine, za naredne tri godine poslovanja, s tim što se za prvu plansku godinu rade mesečne projekcije. Treće, projektuje se bilans stanja najmanje za sledeće tri godine poslovanja, sa mesečnim projekcijama za prvu plansku godinu poslovanja. Dodaci predstavljaju dokumentacionu osnovu poslovnog plana. U ovom, posledenjem delu sadržani su svi materijali koji predstavljaju njegovu analitičko - dokumentacionu podlogu, a koji ne moraju biti sadržani u osnovnom tekstu. Drugim rečima, u ovom delu prilažu se svi dokumenti na koje se poziva osnovni tekst poslovnog plana i koji doprinose većoj verodostojnosti iznetih stavova. Tako se u ovom delu prilažu svi dugoročni ugovori sa kupcima i dobavljačima, pisma o namerama, sporazumi o kooperaciji, studije i projekti istraživačkih institucija, izveštaji revizora, stavovi i rešenja zvaničnih državnih organa relevantni za poslovanje preduzeća, skice, crteži, i sl. 39

46 6. UMESTO ZAKLJUČKA I najbolje izrađen poslovni plan ne garantuje uspeh sam po sebi. Zato je neophodno relativno često, obično jednom mesečno, kontrolisati realizaciju poslovnog plana. Kontrola je najčešće usmerena na elemente bilansa uspeha, projekciju novčanog toka, nivo zaliha, obim i kvalitet proizvodnje, kao i elemete koji su odstupali od poslovnog plana prethodnog meseca. Pored toga, da bi se poslovni plan uspešno realizovao neophodno ga je prilagođavati izmenjenim okolnostima kao što su npr. promene u potrebama kupaca, pojava nove tehnologije, pojava nove konkurencije i sl. Na kraju, valja istaći da poslovni plan često doprinosi formiranju prvog utiska o preduzeću kod svojih korisnika, zbog čega je neophodno obratiti pažnju, ne samo na sadržinu i formu poslovnog plana, već i na njegov izgled i tehničku obradu. Profesionalnom izgledu poslovnog plana doprineće gramatička i stilska besprekornost teksta i savršena tehnička obrada. LITERATURA 1. Ernst & Young - Outline for a Business Plan, u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, Gumbert, D. E. - "Creating Successful Business Plan" u: Bygrave, W.D. (ed.) - The Portable MBA in Entrepreneurship, John Wiley, Hisrich, R. D., Peters,M. P. - Entrepreneurship, Irwin / McGraw- Hill, Hodgets, R. M., Kuratko, D. F. - Effective Small Business Management, Dryden Press, Longenecker, J.G., Moore, C.W., Petty, J.W. - Small Business Management: An Entreprenurial Emphasis, South - Western College Publishing, Osgood, W.R, Curtin, D.P. - Preparing your Business Plan with Lotus 123, Prentice - Hall / Curtin, Sahlman W.A. - How to Write a Great Business Plan, Harvard Business Review, Jul/Augist, 1997, str , preštampano u: Price,R. - Entrepreneurship 00/01, Dushkin / McGraw-Hill, 2000, str Stevenson, H. H, Roberts, M. J., Grousbeck, H. I. - New Business Ventures and the Entrepreneur, Irwin - Mc Graw Hill, Timmons, J.A. - New Venture Creation: Entrepreneurship in the 1990s, Irwin. 40

47 PREPARING & BASIC ELEMENTS OF THE BUSINESS PLAN CONTAIN by Paunovic, B., Novkovic, N. SUMMARY The business plan is neccessary and usefull plan s document for constitution or grow and development of small and medium size firms. It is an integral plan, which include short and long term period, from three year, minimum. Business plan s purposes are in defining of business value, marketing analysis and ensuring of financial sources for it s realization. The business plan possess a standard structure and contain, even, some financial organizations can propose a specific form of it. In preparing the business plan, with owners and management, is usefull to be involved and some experts in the field of business organization and economics. The business plan is ussually a first contact with a potential investors and becouse of that, it should be in excellent tenchnical and visual looks. Key words: business plan, enterprise, grow&development Blagoje Paunovic, Ph.D., associate professor, Faculty of Economics, Beograd Nebojsa Novkovic, Ph.D., professor, Faculty of Agriculture, Novi Sad 41

48 UDK:63:659.2:061.1 Pregledni naučni rad Scientific review paper POLJOPRIVREDNO SAVETODAVSTVO U CENTRALNIM I ISTOČNOEVROPSKIM ZEMLJAMA STANJE I PERSPEKTIVA RAZVOJA Mihajlović, L. 1 REZIME Oslanjajući se na pozitivno iskustvo razvijenih zemalja EU i šire, a u vezi sa osnivanjem i radom poljoprivrednih savetodavnih službi, sve države Centralne i Istočne Evrope su tokom poslednjih dekada 20. veka osnovale ove službe. Činjenica da u formiranju poljoprivrednog savetodavstva nije primenjen jedinstven organizacioni model, kao i da u dosadašnjem funkcionisanju ovih službi nisu svugde ostvareni zadovoljavajući rezultati, ukazuje, pored ostalog, i na to da ne postoje univerzalna rešenja za sve situacije, države i za sva vremena. Ovaj članak bavi se upravo prikazom nekoliko organizacionih obrazaca stručnih savetodavnih službi u zemljama Centralne i Istočne Evrope sa ciljem da se ukaže na dosadašnja ograničenja, kao i na mogućnosti za ostvarivanje daljeg razvoja poljoprivrede i ukupnog ruralnog prostora, uz asistenciju stručnih savetodavnih službi. U radu je dat prikaz nekoliko pretpostavki uz čiju bi pomoć farmeri u posmatranim zemljama u tranziciji bili u mogućnosti da se bave raznovrsnom proizvodnjom, uz nivo produktivnosti koji ih približava produktivnosti rada koju postižu farmeri u zapadnoevropskim zemljama, posebno članicama EU. Ključne reči: Poljoprivredna savetodavna služba; Savetodavci; Farmeri; Ministarstvo poljoprivrede; Tranzicija 1 Dr Lazo Mihajlović, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad. 42

49 1. UVOD Savetodavstvo se poima kao deo obrazovnog procesa odraslih (Adams G.2000), koji se ostvaruje preko stručnih savetodavnih službi, odnosno specijalizovanih organizacija ili pojedinaca, osposobljenih da pružaju informacije, savete i konsultantske usluge farmerima i njihovim porodicama o svim aspektima poljoprivredne proizvodnje i ruralnog razvoja. Premda poljoprivredno savetodavstvo kao disciplina postoji više od jednog veka, proces edukacije farmerske populacije i dalje ostaje neophodan, kao što se i primena novih obrazovnih metoda i tehnika takođe čine nezaobilaznim. Da bi se obrazovni procesi ostvarivali u skladu sa zahtevima i potrebama farmera, i samo savetodavstvo mora da se reformiše kako bi moglo da uspešno odgovori na izazove koji ga očekuju na početku novog milenijuma. Budući da je stručna savetodavna služba već uveliko opravdala svoje postojanje u razvijenim zemljama tržišne ekonomije, uspešno realizujući predviđene zadatke i ciljeve najuže vezane za razvoj poljoprivrede i ruralne sredine, za njeno osnivanje i razvoj, naročito krajem 20. veka, naglo su se zainteresovale i sve zemlje bivše centralno planske privrede, koje sada prolaze kroz proces tranzicije odnosno temeljnih privredno sistemskih i političkih reformi. I u ovim zemljama se, naime, uveliko shvata da proces kontinualne edukacije ciljnih grupa, uključujući i farmerske, može da nudi rešenja i pruža odgovore na otvorena pitanja i izazove koje sa sobom nosi novo vreme. Pri tome, i u ovome delu sveta uveliko sazreva svest da poljoprivredno savetodavstvo, osim što treba da se fokusira na razvojne probleme poljoprivrede, što mu je bila osnovna funkcija u prošlosti, da svoju edukativnu funkciju proširi i na brojne druge potrebe farmera, među kojima je poljoprivreda samo jedna od njih (Qamar M.K ). I u većini zemalja u razvoju takođe je došlo do osnivanja različitih sistema savetodavstava, a do sada postignuti rezultati u njihovom radu odražavaju različite domete. Kako je organizovano i kuda stremi poljoprivredno savetodavstvo u zemljama u tranziciji, kao i u zemljama u razvoju, predmet je koji se obrađuje u ovom članku. 43

50 2. NEKE SOCIO EKONOMSKE KARAKTERISTIKE I RAZLIKE IZMEĐU FARMI U ZEMLJAMA U TRANZICIJI U ODNOSU NA FARME U EVROPSKOJ UNIJI Iako se ćini da, s obziorm na slične agroekoločke i zemljišne uslove proizvodnje, farme u zemljama u tranziciji ne bi trebalo da budu nekonkurentne u poređenju sa farmama u EU, u praksi je evidentno da su farmeri u ovim tranzitnim zemljama u ozbiljnim teškoćama u odnosu na farmere sa područja EU. Ove teškoće se pripisuju prvenstveno: Oskudici znanja dela farmera, a verovatno i savetodavstva, vezanog za primenu moderne poljoprivredne tehnike i farmerskog biznis menadžmenta, uključujući tu i oskudno makroekonomsko znanje; Oskudnim kreditnim poptencijalima banaka i drugih finansijskih institucija, kao i kreditnih olakšica, dostupnih farmerima u EU, ali ne i farmerima u navedenim zemljama u tranziciji; Opštem siromaštvu farmera u većini tranzitnih zemalja izuzev eventualno Češke, Slovačke i Mađarske, u kojima je ovaj problem prilično ublažen uz pomoć sprovedenog programa restitucije; Gubitku tržišta, posebno bivšeg SSSR-a; Lošoj infrastrukturi u najširem pojmovnom određenju; kao i Antirazvojnoj agrarnoj politici i neadekvatnim izvorima podrške poljoprivredi. Kako se navedeni hendikep farmera u tranzitnim zemljama može otkloniti ili pak značajno ublažiti, odgovor verovatno treba tražiti u obrascu odgovarajuće fizionomije vladine prehrambeno poljoprivredne politike kao i politike globalnog ruralnog razvoja.vezano za angažmane savetodavnih službi, pitanje je koje će ciljne grupe farmera biti posebno podržavane od strane vlade ovom savetodavnom aktivnosti. Radi se o tome, naime, hoće li takvu podršku uživati samo najekonomičniji proizvodni sektor ili će takvim aktivnostima biti obuhvatani i sitni farmeri. Najzad, pitanje je kako obezbediti da se i broj farmera u tranzitnim zemljama, sa oko sadašnjih 10 miliona, smanji na oko 6 miliona, što bi odgovaralo polovini broja farmera u EU. Inače, u odnosu na farme u EU, farme u apostrofiranim tranzitnim zemljama imaju potencijale za proizvodnju značajne palete svojih proizvoda sa znakom ' Eko', odnosno za koncept tzv. organske proizvodnje, sa naglaskom i na veći stepen proizvodne biodiverzifikacije, podstaknute redukcijom upotrebe agrohemikalija, do koje je došlo posle godine, odnosno od momenta kada je otpočeo proces političke i privredno sistemske tranzicije. 44

51 3. OSVRT NA OSNIVANJE I RAZVOJ POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA U TRANZITNIM ZEMLJAMA EVROPE IZA DRUGOG SVETSKOG RATA Prateći razvoj savetodavstva u zemljama u tranziciji iza drugog svetskog rata, u odnosu na stanje u zemljama Zapadne Evrope, razlike su bile više nego očigledne. Naime, dok je briga za savetodavstvo u Zapadnoj Evropi bila ozakonjena već prvih godina i, pored ostalog, uz snažnu podršku država, farmeri počeli da ostvaruju profitabilnu proizvodnju, na prostorima današnjih zemalja u tranziciji farmeri su u većini slučajeva bili siromašni i bez skoro ikakve državne potpore usmerene na razvoj proizvodnje na njihovim farmama. U ovakvim ekonomskim okruženjima nalazi se i poljoprivredno savetodavstvo. Naime, dok su farmeri na Zapadu, shvatajući značaj savetodavstva, bili spremni i da plaćaju za određenu vrstu saveta, farmeri u tranzitnim zemljama, zbog evidentnog siromaštva nisu se mogli koristiti savetodavnim uslugama. Ipak, i u ovim zemljama teza da je savetodavstvo važno sredstvo u postizanju strateških razvojnih ciljeva, sve više stiče pravo građanstva. S obzirom na način organizovanosti stručnih savetodavnih službi, u zemljama u tranziciji su zaživela sledeća tri koncepta organizovanosti ovih službi i to: * Savetodavstvo zasnovano na vladinom izvoru finansiranja (eng. The Fully Funded Governement Organization); * Savetodavstvo koga čine privatni konsultanti (eng. Advice Provided by Private Consultants); kao i * Vladina služba koja prikuplja novac od privatnog sektora (eng. A Governement Service that Raises Money from the Private Sector). Prvonavedeni koncept poljoprivrednog savetodavstva zaživeo je u Albaniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Poljskoj i u Rumuniji. Radi se o zemljama u kojima egzistira veliki broj malih porodičnih farmi sa, verovatno, mnogo proizvodnih i razvojnih problema. Savetodavstvo u navedenim zemljama, osnovano kao državna služba, organizovano u okviru Ministarstva poljoprivrede, najčešće je konstituisano na nivou regionalnih centara odakle se farmerima obezbeđuju besplatni saveti. Takvih regionalnih centara u Albaniji, na primer, ima 28, dok ih je u Bugarskoj 30. Poljska savetodavna služba takođe je ustrojena tako da u svakom vojvodstvu (ukupno 49) postoji po jedan savetodavni centar. U republici Hrvatskoj savetodavstvo funkcioniše kao autonomna organizaciona jedinica u okviru Ministarstva poljoprivrede, a u Sloveniji i Makedoniji figurira kao zvanična državna savetodavna služba. Zanimljivo je istaći da su u Albaniji, u dva regionalna centra, u kojima je farmerska proizvodnja postala profitabilnija, 45

52 osnovane savetodavne službe koje naplaćuju neke svoje usluge. Takođe je poučno iskustvo Bugarske u kojoj su privatizovane bivše državne farme trebalo da posluže kao demonstracioni (uzorni) centri, sa ciljem osnivanja privatnih savetodavnih službi. Eksperiment, međutim, nije uspeo zbog čega se vlada odlučila na uspostavljanje nacionalne savetodavne službe, sa eksternom finansijskom podrškom. Drugi navedeni koncept organizacije savetodavstva registrovan je u Mađarskoj, Estoniji, Slovačkoj i Češkoj, u kojima je preovladao stav da vlade ne moraju da stoje iza ove vrste usluga prema farmerima ali da mogu da ohrabruju farmere da se koriste uslugama privatnih savetodavaca. Estonija, na primer, obezbeđuje subvencije farmerima koji zapošljavaju savetodavce, a tzv. nezavisna asocijacija poljoprivrednih savetodavaca, osnovana godine, ima zapaženu ulogu u afirmisanju i razvoju konsultantske profesije. Nacionalno telo za savetodavnu koordinaciju, osnovano u sastavu Ministarstva poljoprivrede, obezbeđuje vladinu podršku konsultantima prvenstveno finansirajući edukaciju farmera ali i konsultanata, izdavanje stručne literature, kao i razvoj neophodne agrarne i ruralne infrastrukture. Međutim, osim što je uspostavila privatni savetodavni servis namenjen ekonomski bolje stojećim farmerima, Estonija se opredelila i za osnivanje javnog savetodavstva za siromašnije farmere. Slovačka, pak, sa mrežom svojih savetodavnih centara opredelila se za pružanje subvencija farmerima koji se obraćaju savetodavnim službama za određene vrste stručnih saveta. Na sličan način funkcioniše savetodavstvo i u Češkoj republici u kojoj su konsultantske službe usmerene na tržišno privređivanje s tim da država ipak finansijski podržava ekonomske i druge pobude farmera da se koriste uslugama takvih službi. Litvanija i Latvija su se opredelile za savetodavne službe na nivou departmana, u okrilju Ministarstva poljoprivrede, ali sa ugovornim aranžmanima na osnovi kojih se obezbeđuju određene usluge farmerima koje se naplaćuju. Istina, samo je manji deo takvih usluga koje su se operacionalizovale na komercijalnoj osnovi. 4. NEKE ODREDNICE EFIKASNOSTI SAVETODAVNIH SLUŽBI Dosadašnja kompariranja efikasnosti različitih savetodavnih pristupa pokazala su da je merenje i poređenje efikasnosti takvih službi na širem međunarodnom planu teško izvodljivo, a da su relevantni zaključci mogući samo ako se takve analize vrše temeljno i u svakoj zemlji ponaosob. 46

53 Da bi savetodavne službe bile prijemčive potrebama i želji farmera, nesporno je da farmeri u tim službama moraju da vide pouzdanog partnera. Iskustvo Zapadne Evrope i na ovome planu je dragoceno s obzirom na okolnost da je međusobno poverenje između savetodavaca i farmera građeno više decenija te da je njihov međusobni odnos ugrađen i u poseban zakonodavno pravni obrazac. Budući da se konsultantske usluge praktično kupuju na otvorenom tržištu, u uslovima otvorene konkurencije, zapadnoevropski farmeri su do sada uspeli da izgrade veći stepen samorazumevanja za ovu vrstu biznisa te da u većoj meri razumeju i prirodu rizika koji sa sobom nosi eventualno zapošljavanje stručnih konsultanata. Holandski farmeri, na primer, alimentiraju oko 60% budžeta nacionalne savetodavne službe dok preostalih 40% toga budžeta se alimentira iz vladinih izvora. Od takvog kombinovanog sistema finansiranja savetodavstva profitiraju i farmeri i savetodavci. Sa druge strane, u Izraelu, na primer, dosadašnji napori učinjeni na planu osnivanja tzv. semi privatnog nacionalnog savetodavstva nisu pokazali zadovoljavajuće rezultate mada se u toj zemlji i dalje ohrabruje privatizacija. Vlada, međutim, i dalje podržava savetodavstvo koje se razvija u kao javno i kao privatno, uz konstataciju da je privatno savetodavstvo više okrenuto krupnim robnim proizvođačima. Sa druge strane, farmeri u zemljama u tranziciji još ni izbliza nisu u takvoj poziciji jer do najnovijeg vremena nisu poznavali niti poslovali u uslovima vladavine tržišnog obrasca privređivanja. S toga razloga su ovi farmeri ispoljavali i veći stepen skeptičnosti u odnosu na vrednovanje posla savetodavaca, posebno vladinih. Zakonodavno pravna regulativa u ovom zemljama takođe je na početku oblikovanja i donošenja a zbog resursne i finansijske ograničenosti, teško je očekivati da će farmeri u skorije vreme biti spremni na međusobne aranžmane sa savetodavcima, kakvi su već uveliko prisutni na Zapadu. Ipak, dosadašnje iskustvo zemalja gde su privatni konsultanti glavni izvor saveta, prvenstevno radi povećanja nivoa savetodavne kompetentnosti, država je uvela sistem licenciranja savetodavaca. I dok je Estonija, na primer, razvila takav savetodavni sistem, čini se da su Mađarska i Slovačka na istoj razvojnoj trasi svoga savetodavstva. Vredno pomena je i dosadašnje iskustvo ostalih zemalja u tranziciji, u kojima su mnogi bivši vladini činovnici transferisani u ove službe, bez obzira na svoju (ne)kvalifikovanost i, ne retko, nemotivisanost za rad u takvim službama. Tu se verovatno nalazi i jedan od osnovnih uzroka za ispoljenu neefikasnost i nepoverenje farmera prema tim službama. U vezi sa dilemom da li ići na osnivanje i razvoj javnog ili privatnog savetodavstva, ovde bi se moglo konstatovati da su argumenti zastupnika privatizacije savetodavnih službi sadržani u njihovom uverenju da će farmeri biti 47

54 spremni da plaćaju određene savetodavne usluge, posebno usluge savetodavaca od poverenja, odnosno da su spremni da plaćaju naknade za vrhunsko znanje. Sitni farmeri, međutim, najčešće nisu spremni da izdvajaju novac za ove namene, najčešće zbog toga što i ne raspolažu relevantnim novčanim sredstvima, ali i zbog njihovog stava da te usluge treba da budu besplatne, odnosno da se finansiraju iz vladinih izvora. Kada je reč o stručnosti savetodavnih poslenika u poljoprivredi, gde je mesto i savetodavcima, na zapadu preovlađuje mišljenje da je obrazovni proces u bivšim socijalističkim zemljama proizvodio različite specijaliste ali da u radu, posebno na velikim državnim i zadružnim farmama, između tih specijalista nije bilo dovoljno saradnje vezane za, na primer, selekciju, ishranu, zaštitu i tsl. Sa druge strane, svim tim specijalistima nedostajalo je znanje iz biznis menadžmenta i tržišne ekonomije. Uočeni hendikep, medjutim, moguće je ublažiti sistemom dopunske obuke, putem seminara i drugih vidova praktičnih treninga. Sa svoje strane, i univerziteti u tranzitnim zemljama su svoje obrazovne programe počeli da proširuju uvođenjem u njih disciplina iz oblasti marketinga, biznis menadžmenta i drugih. Da bi se u većoj meri afirmisala organska proizvodnja, zaštita životne sredine, kao i relevantno upravljanje svim prirodnim, ekonomskim i humanim resursima, zahtev vremena pred nama je da će se postojeći obrazovni sadržaji morati još brže reformisati. Nesporno je, međutim, da tzv. univerzalni savetodavci svojim savetima mogu da zadovolje potrebe malih porodičnih farmi premda je dosadašnje iskustvo, stečeno u pribaltičkim zemljama i u Slovačkoj, pokazalo da je obuka specijalista, od kojih bi trebalo da se dođe do univerzalnih savetodavaca, prilično komplikovana ali ipak izvodljiva. Bitna determinanta za uspešno obavljanje savetodavnih funkcija, svakako predstavlja i adekvatna motivisanost savetodavaca. S tim u vezi, vlada uverenje da u tranzitnim zemljama ima mnogo visoko motivisanih savetodavaca ali da je mnogo više onih čije je vreme verovatno već prošlo. Razlog za ovakvu konstataciju najčešće se vidi na strani lošeg materijalnog položaja savetodavaca, kao i neizvesnosti koja je bila i dosadašnji saputnik savetodavnog procesa u ovome delu sveta. Prevazilaženje takvog nepovoljnog stanja vodi, pored ostalog, preko poboljšanja životnog standarda savetodavaca, ali i preko identifikovanja ciljnih grupa farmera; korišćenja mas medija i savremene informativne tehnologije. Dovođenje savetodavaca na statusni nivo naučnih radnika na univerzitetima i institutima, u mnogim zemljama u tranziciji, verovatno bi osetno povećalo motivisanost za savetodavni rad. Budući da u ovim zemljama egzistira veliki broj malih porodičnih farmi i relativno manji broj krupnih farmi, pred vladama su prisutne dileme, vezane za identifikaciju ciljnih grupa farmera čije će 48

55 savetodavne potrebe finansirati vlada, kao i grupe farmera koje će same plaćati izvesne savetodavne usluge, odnosno za vrhunsko znanje iza koga treba da stoji profitabilan farmerski biznis. Upotreba mas medija i informativne tehnologije u tranzitnim ekonomijama nije na nivou ni mogućnosti ni potreba farmera. Poznato je, međutim, da su štampa i elektronski mediji veoma efikasna sredstva komunikacije. Što se tiče mogućnosti korišćenja interneta, čini se da je ova vrsta informacione tehnologije stekla pravo građanstva u visoko razvijenim zemljama ali ne i u zemljama u tranziciji. Razlog za to prvenstveno leži još uvek u niskom standardu telekomunikacionih sistema koji još ne omogućuju masovnije korišćenje relevantne savremene informativne tehnologije kojom se već uveliko koriste i farmeri u razvijenom delu sveta. Izmedju više izvora informacija kojima se snabdevaju savetodavci, u prvi plan se svrstavaju informacije dobijene iz relevantnih naučno istraživačkih institucija i univerziteta. Pokazalo se, međutim, da je i upotreba krupnih komercijalnih farmi u svrhu demonstracije i testiranja novih tehnologija moćno savetodavno sredstvo kao i okvir za međusobno funkcionalno povezivanje farmera, savetodavaca i naučno istraživačkih centara i institucija. Na kraju, uz sve navedene konstatacije, vezane za osnivanje i razvoj različitih koncepata stručnih savetodavnih službi u zemljama u tranziciji, zemljama u razvoju, kao i u razvijenom delu sveta, zaključno je vredno ukazati i na značaj proširenja ingerencija ovih službi i na urbani prostor, odnosno i na urbanu poljoprivredu čiji je značaj za ishranu rastuće urbane populacije sve veći. To, prema tome, predstavlja i jedan novi krupan izazov za savetodavce, u prošlosti obučene za rad samo na ruralnom prostoru. Buduće potrebe će ih svakako sve više usmeravati ka urbanim sredinama i ciljnim farmerskim grupama u njima. Između više metoda savetodavnog rada, opšte je uverenje u stručnim krugovima da je savetodavni sistem poznat kao Sistem posete i treninga (eng.training and Visit System), imao najveću prostornu pokrivenost u odnosu na druge savetodavne sisteme. U novije vreme, međutim, novi razvojni problemi zahtevaju primenu i novih savetodavnih pristupa. Tako su mnoge zemlje, zbog svojih specifičnih prilika pristupile modifikovanju navedenog savetodavnog sistema, opredeljujući se za sistemske savetodavne pristupe koji zahtevaju angažovanje manjeg broja savetodavaca, manja finansijska sredstva, namenjena plaćanju savetodavnog osoblja kao i angažovanje manjeg obima transportnih sredstava i druge opreme. Tzv. poljoprivredni sistemski metodi (eng. Farming System Methods) svoju primenu zasniva i nalazi prvenstveno na uspostavljanju i razvijanju različitih pristupa efikasnosti u korišćenju proizvodnih resursa. Savetodavni sistem pod nazivom farmerska ogledna škola (eng. Farmer Field School FFS) svoju 49

56 uspešnost demonstrira u programima tzv. integralnog upravljanja pesticidima ( eng. Integrated Production and Pest Management IPPM ), pri čemu se u ovom slučaju posebna pažnja stavlja na zaštitu životne sredine. Glavna mu je odlika da se njegovom primenom ostvaruje aktivna participacija farmera kroz njihov trening i postupak donošenja odgovarajućih odluka. Koji će od navedenih ili nekih drugih savetodavnih modela i/ili sistema naći svoju primenu u pojedinim zemljama ili čak regionima unutar zemalja, zavisi od mnoštva faktora i specifičnosti imanentnih svakoj zemlji, odnosno regionima u njima. 4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Nezavisno od načina organizovanja stručnih poljoprivrednih savetodavaca uopšte pa, prema tome, i savetodavaca u zemljama u tranziciji, savetodavstvo će opravdavati u punoj meri svoje postojanje i učinjene troškove samo ukoliko je u ulozi institucije koja aktivno doprinosi ostvarivanju rasta proizvodnje i iznalaženja ključnih rešenja vezanih za sadašnje i buduće potrebe farmera i konzumenata njihovih proizvoda. S tim u vezi, savetodavci su pozvani da edukuju klijente ali i sebe; da vrše kategorizaciju svojih klijenata prema njihovim potrebama te da svojim obrazovnim programima ispunjavaju zahteve svake grupe farmera, odnosno klijenata. Nadalje,očekuje se da veze između savetodavaca i klijenata budu jake i da obezbeđuju savetodavcima da prepoznavaju suštinske potrebe svojih klijenata. Veza između naučno istraživačkih institucija i farmera treba da bude tako dizajnirana da obezbeđuje i efikasnu upotrebu savetodavne organizacije. Za uspešno obavljanje savetodavnih aktivnosti od suštinske važnosti je postojanje konzistentne vladine politike kojom treba da se stvara povoljan ambijent za ruralni razvoj u najširem pojmovnom određenju a u okviru toga i razvoj poljoprivrede. Osim toga, za očekivati je da će se i obrazovni sistem usavršavati i to tako da se njime obezbeđuje zadovoljavanje tekućih i budućih potreba, kako savetodavaca, tako i svih ciljnih grupa njihovih klijenata. Na kraju, eksperti za savetodavnu problematiku veruju da je od izuzetnog značaja da i relevantne međunarodne organizacije pomažu uspostavljanju i razvijanju savetodavnih službi i definisanju adekvatnog profesionalnog statusa savetodavaca, prvenstveno u smislu povećanja stepena njihovog kredibiliteta u očima svih ciljnih grupa klijenata. 50

57 LITERATURA: 1. Adams, G (2000) Extension Advisory Services in Central and Eastern Europe; FAO: Human Resources in Agricultural and Rural Development, Rome; 2. Qamar, M.R. (2000): Agriculture Extension at the turn of the Millennium: Trends and challenges, FAO: Ibidem 3. FAO (1989): Global Consultation on Agricultural Extension< Rome, FAO (1984): Agricultural Extension a reference manual Second Edition. Edited by Burton E. Swanson; Rome AGRICULTURE ADVISORY SERVICES IN TRANSITION COUNTRIES ACTUAL SITUATION AND PERSPECTIVE OF DEVELOPMENT by Lazo Mihajlović SUMMARY Development of the Agriculture, which was supported by governments in Developed Countries, enabled farmers to realize profitable agricultural production. On the other side, most farmers in transition economies are poor and without government support. Agricultural Advisory Extension Services in those countries are, as well, in the same position. Positive experiences and effective extension services, created in the western countries in recent times, have been used as guidelines for establishment of similar Agricultural advisory services in transition and developing economies. Those services are usually founded as a public sector and governed by the Ministry of Agriculture. In recent time, however, governments in transition and 51

58 developing countries have also sponsored development of private Agriculture extension services. There are many different types of Agricultural Extension Models, with high or low level of their decentralization. The best Model is one which provides the best system of training for all groups of farmers and other people in the rural areas. Key Words: Agricultural Advisory Extension Service, Adviser, Farmer, Ministry of Agriculture, Transition 52

59 UDK:336.64: Pregledni naučni rad Scientific review paper RESTRUKTURIRANJE I UNTRAŠNJA KONSOLIDACIJA KAO PREDUSLOVI ZA PRIVATIZACIJU Slović, D 1. UVODNE NAPOMENE Restrukturiranje je reč nad kojom mi akademski ekonomisti vršimo nasilje koristeći je u raznim značenjima, često onim koja nemaju nikakve veze sa njom. Ekonomiste koji su svedoci mnogih naših privrednih turbulencija ona podseća na reč "prestruktuiranja" koja je u našoj privredi korišćena pre ravno 20 godina. Očigledno je da se naše intelektualne interpretacije ovog pojma protežu upravo od tog poimanja do značenja konsolidacije firmi u smislu zahteva koje nameće sadašnje vreme. Mnogi se nažalost u tome teško snalaze tumačeći restrukturiranje u krajnje suženom značenju. Prema iskustvima koja smo do sada imali restrukturiranje se na kraju svodi na skup mera koje treba da stvore ambijent za uspešno poslovanje, a samim tim i za proces promene vlasništva. Treba dakle formirati firmu koja može biti interesantna za ulaganje kapitala i opstanak na tržištu, firmu sposobnu da "preživi". Pojednostavljeno interpretirano restrukturiranjem se u krajnjoj liniji cilja na povećanje opšte ekonomske efektivnosti u srećnijem toku događaja ili očuvanje radnih mesta u težoj situaciji. RESTRUKTURIRANJE SHVAĆENO KAO ORGANIZACIONA KONSOLIDACIJA U privredi koja je u prošlosti razvijana na konceptu nesvojinskih odnosa i koja je u dugom periodu vođena socijalnim i političkim motivima, neminovno je moralo doći i naravno došlo je dokrupnih promašaja koji su se odrazili na njeno stanje u ovom vremenskom horizontu. Oni su se u praksi manifestovali na više različitih načina čija analiza bi opteretila ovaj prilog. Za ovo vreme i potrebe 1 Prof. dr Dragoslav Slović, Poljoprivredni fakultet, Zemun Beograd. 53

60 ovakvog priloga nisu od značaja uzroci pojava koje analiziramo jer se na njih više ne može uticati. Značajno je da se dobro dijagnosticiraju posledice, što će reći da je važno da se sadašnja situacija što kvalitetnije oceni i da se obezbede najbolji izlazi iz nje. Cilj je dakle u tome da te posledice ne postanu uzroci novih teškoća. Upravo tako treba shvatiti i protumačiti ovu fazu restrukturiranja. Ova dilema se otvara u jednom značenju koje bi se moglo pojednostavljeno postaviti kao pitanje: Ko se zapravo restrukturira? Ako restrukturiranje shvatamo ka skup mera za zapošljavanje privredne infrastrukture onda bi ono trebalo da obuhvati sve privredne subjekte kako one uspešne tako i one neuspešne. Svi dakle treba da preispitaju svoju organizacionu konstituciju. Niko nije dovoljno dobar da ne bi mogao da bude još bolji, a svi delovi privrednog organizama nose recidive organizacionih kriterijuma prošlosti. Oni nikada kod nas nisu bili tržišni te je logično da se u svakom privrednom organizmu izvrši procena stanja u smislu otvaranja pitanja: Šta može da bude bolje nego što je? Postoji mnoštvo razloga zbog kojih se upravo ove činjenice ekspliciraju na ovako jasan način. Mnogi naši uspešni kolektivi svoju uspešnost baziraju na okruženju, a ne na efikasnoj organizaciji pa neke od njih može lako da zadesi sudbina naših velikih banaka. Ne treba izbeći ni organizaciono restrukturiranje najboljih. Bilo bi pogrešno kada bi smo svu svoju energiju usmerili ka konsolidaciji samo najgorih, odnosno onih koji su u najtežem položaju. Zadatak ekonomske profesije u tom kontekstu sastoji se u tome da se u svakom kolektivu proceni šta se može učiniti da firma bude bolja nego što je. Mnogo je slučajeva da smo vođeni pomodarstvom i jakim pozicijama naših direktora u prošlosti pravili razne organizacione promašaje u obliku Holding kompanija i složenih sistema poput raznih kompanija, korporacija ili "Group"-a. Neki od njih uspešno posluju, ali su nezavisno od toga loše strukturirani pa i njih treba preispitati. Oni koje nazivamo uspešnim ili popularno rečeno dobitnim firmama su dobri samo zato što su otporniji na poremećaje u privrednom sistemu ili su relativno kvalitetniji pa je njihova organizacija elastičnija i oni su u krajnjoj liniji prilagodljivi situaciji u kojoj se nalazimo. Pitanje je gde smo ako se nađemo u regularnom konkuretnom okruženju. 54

61 Poruka ovog dela je zapravo da niko od nas nije dovoljno dobar da ne treba da zauzme kritički stav prema svojoj realnosti. Ako se i tu potvrdi kvalitet onda smo samo potvrdili svoju superiornost. Oni koji imaju teškoće sigurno se nisu prilagodili stanju u orkuženju pa su zapali u teškoće koje su ih dalje razarale pa u mnogo čemu potsećaju na organizme koji je duže vreme iscrpljeni od bolesti. Oni su tu gde su pre svega zbog toga što su pokazali inferiornost u proteklom vremenu. Od krize je na mnogim mestima nastala organizaciona konfuzija i nesposobnost da se firma očuva i održi. Takve firme su najčešće napustili ključni kadrovi, a stvari su preuzeli razni štrajkački odbori i krizni štabovi. Kada stvari dobiju nove dimenzije i kada profesionalci ustupe svoje mesto kriznim štabovima ekonomija zapada u još težu agoniju. Takva kriza se završava stečajem. Stoga je restrukturiranje u firmama u krizi zapravo pokušaj da se oživi premrzo organizam. Zadatak nije ni malo lak čak i za ljude koji razumeju problem i koji poznaju ekonomsku profesiju. PUTEVI RESTRUKTURIRANJA USPEŠNIH FIRMI Restrukturiranje uspešnih firmi sastoji se u preispitivanju njihove unutrašnje organizacije u smislu prilagođavanja tržišnoj strukturi i stanju u okruženju. Njih treba ispitivati sa pozicije konkurentske sposobnosti u složenijim uslovima privređivanja, ali i sa pozicije privatizacije. U prvom slučaju treba proceniti njihovu sposobnost da opstanu u uslovima oštre konkurencije, a u drugom ih učiniti dovoljno atraktivnim za uspešnu privatizaciju. Pojednostavljeno rečeno, treba ih učiniti atraktivnim za skuplju prodaju. U krajnjoj liniji to je opšti društveni interes te upravo zbog toga inicijativu za ovaj proces treba voditi sa pozicije širih društvenih interesa. Restrukturiranje koje vodi ka unutrašnjoj konsolidaciji treba usmeriti ka proceni unutrašnje organizacije pre svega sa aspekta dimenzije "velikih sistema." Na ovom mestu bi moglo doći do nesporazuma u smislu negacije poznatog princima "ekonomije veličine" ako se stvari mehanistički tumače. Ne radi se o tome da velike sisteme treba razbiti već da ih treba optimalno organizovati. Ako su oni veštački napravljeni onda ih stvarno treba izsegmentirati, a ako su prirodno povezani onda im te veze treba učvrstiti. Nedavno je grupa naših kolega rešavajući ovaj program u jednoj našoj velikoj firmi došla do zaključka da jedan deo sistema nema ni osnovne uslove da postoji. Na kraju su formirali predlog da se nekretnine celog sistema prenesu na 55

62 taj organizacioni deo kako bi on mogao da ih rentira i da na taj način opstane. Ovakav stav u ekonomiji je lišen svake ozbiljnosti i poznavanja suštine stvari. Ovaj sistem je inače uspešan, ali u njemu očigledno postoji bolesno tkivo koje se segmentacijom leči da se ne bi hranilo tuđom energijom. U ovakvim situacijama stvari se dovode u red na taj način što se svaki deo mora učiniti ekonomski svrsishodnim. Time se iscrpljuje problematika restrukturiranja uspešnih. Ovakvim firmama obično nije potrebna pomoć države da bi se izvelo restrukturiranje. One su sačuvale i kapital i kadrove pa je samo potrebno da izvrše još jednu kritičku proveru svog organizaconog ustrojstva u izmenjenim okolnostima. RESTRUKTURIRANJE U KRIZNIM STANJIMA U zemlji u kojoj je cela privreda u krizi logično je da su mnoga privredna preduzeća morala da podele tu sudbinu pa su i sama zbog opšteg stanja ekonomski iscrpljena, a mnoga od njih dovedena u beznađe. Prema tome u tim delovima privrede su potrebne daleko radikalnije intervencije. Cilj ovakvih mera je da se učini napor da se takve firme očuvaju u celini ili u delovima koji mogu opstati. Upravo iz tih razloga restrukturiranje firmi u krizi je daleko obuhvatnije i teže. Ovakve firme su već izgubile veliki deo svog kapitala, a susretali smo i slučajeve da je stepen erozije takav da je celokupan kapital uništen. Kadrovska baza ovakvih firmi je takođe uništena a organizacija praktično ne postoji ili ne funkcioniše. Budući da je kadrovska baza uništena stvorene su šanse da takve firme preuzmu revolucionarni komiteti koji ih nadalje ruiniraju baveći se prošlošću umesto pravim problemima. U takvim firmama se stvari svode na to da se poenta prenosi na zaostale plate, a problemi organizovanja proizvodnje uopšte ne postoje jer su bivši direktor i država krivi za sve što se u njima događa. Bivši direktori zato što imaju svoje privatne firme, a država da bi se od nje tražio novac za plate. Pokrenuti firmu iz takvog opšteg stanja je zaista suviše teško. Sva iskustva pokazuju da su one iznutra suviše uzdrmane, da ne postoji ideja koja se može realizovati jer niko nikom ne veruje. U stvorenoj atmosferi nepoverenja nema pametnih rešenja. Rukovodstva takvih firmi su ostala bez podrške, a često i bez legitimiteta pa nisu sposobna da se izbore za ozbiljna rešenja, a državni organi nemaju sagovornike za prava rešenja. Stečaj je tada jedino razumno rešenje mada se ispostavilo da institucija stečaja kod nas ne funkcioniše jer je postupak suviše birokratizovan, a stečajni upravnici nisu pripremljeni za vađenje već za 56

63 sahranjivanje firmi. Zaposleni u tim firmama nekoliko meseci ili godina nisu primili platu pa ih nije lako pokrenuti za bilo kakav ozbiljan rad. Borba za vlast bez vlasti postaje jedini smisao opšteg iracionalno formiranog ambijenta. Iskustvo pokazuje da se u ovakvim situacijama ništa ne može uraditi bez spoljne pomoći tako da je uloga državnih organa u ovom procesu dominantna. Iskustvo takođe pokazuje da državna intervencija u privredi nikada nije rešenje, pogotovu u situaciji kada se na kraju preuzima odgovornost za sudbinu takvih firmi. Iskustva sa velikim bankama ovu tezu najbolje potvrđuju. Bavljenje takvim firmama nije dobar politički kapital ni za koga pa se vlade nerado hvataju u koštac sa njima. Problemi se tada prenose na konsultante iza kojih se sakrivaju svi zainteresovani partneri. Suočeni sa njima konsultanti tada snimaju postojeće stanje da bi se sagledala dubina krize i intenzitet razornih efekata. To znači da oni tada utvrđuju stanje: - kapitala - kadrova i - organizacije. Sve tri komponente su u ovakvim firmama razorene. Zadatak konsultanta odnosno stručnjaka koji treba da rešavaju ovakve probleme tada se svodi na "rekonstrukciju porušenih objekata". Nimalo lak posao. PROBLEM EROZIJE KAPITALA U USLOVIMA RESTRUKTURIRANJA Eroziju kapitala prouzrokuju gubici u drugom roku pa se kao krajnji efekat javlja nedostatak kapitala i vosoka zaduženost ovakvih firmi. One su zbog toga u blokadama bez mogućnosti da nabave repromaterijal, često suočene sa realnošću da prave sumnjive finansijske konstrukcije da bi izgradile poverioce. Nestašica repromaterijala ima za posledicu obustavljanje proizvodnje što nadalje povećava gubitke i takve firme uvlači u još dublju krizu. Ovo je skoro bez izuzetaka vidljiva manifestacija krize u takvim firmama. Kapital je već erodirao i on se ne može povećati pa se poverioci, a među njima i država, javljaju u poziciji svršenog čina. Ako se odluče da ne učestvuju u restrukturiranju oni moraju da otpišu negativne efekte krize pa je država u poziciji da u svakom slučaju plati ovaj ceh. Jednostavno, ona ga ni na koji način ne može izbeći. Ako ni na koji drugi način, država će morati da plati ovaj ceh time što će na kraju jeftinije prodati ovakvu firmu, ili će se njena vrednost 57

64 izgubiti u stečaju. Zbog toga država mora da preuzme aktivnu ulogu i tamo gde to ne želi. Na koji način to ona čini? I tu postoje neka pravila od kojih skoro da nema izuzetaka. Ovakve firme su po pravilu ekonomski povezane sa državom tako što: - nisu bile platile poreze - što su koristile druge privilegije i one su česti dužnici poreza na ekstraprofit - što su veliki dužnici likvidiranih banaka - što su dužnici državnim preduzećima. Država je prinuđena da u svakom slučaju otpiše ovakva potraživanja pa se u ovakvim situacijama nalazi pred svršenim činom bez mogućnosti da kaže "NE". Ako je ona u tom polažaju, za nju kao partnera je značajno da u tome poslu vidi smisao investiranja. Treba dakle oporavljati firmu za koju se ocenjuje da može opstati, da se može prodati i da može očuvati zaposlenost ma na kom nivou. Reč "Investiranje" je u ovom kontekstu upotrebljena u jednom krajnje neuobičajenom značenju. Odreći se nečeg što je već propalo - da li je to investiranje? Odgovor je naravno NE. Sredstva koja su erozirala svoju vrednost su već nestala, ona ne postoje te u formalnom smislu ne mogu biti predmet investiranja. Država ih ni na koji način ne može naplatiti te joj ostaje samo da konstatuje tu činjenicu. Ako se država ne odrekne svojih potraživanja ona će eventualno da ih naplati u stečajnoj proceduri, ali će pri tom izgubiti šansu da ovu naplatu realizuje u procesu privatizacije. Osim toga zaposleni će praktično ostati bez posla pa se otvara front za pogoršavanje ekonomske situacije u drugom roku. Prema tome, pozicija države je ovde svedena na politiku svršenog čina i ona je objektivno prinuđena da pokrije sve dubioze, ali tamo gde se oceni da firma ima perspektive i gde organi u njoj pruže ubedljive dokaze da firma kojoj se ide u susret može da opstane. U tome se dakle sastoji investiranje u procesu restrukturiranja firme u krizi. 58

65 OBLICI DRŽAVNE INTERVENCIJE U RESTRUKTURIRANJU PRIVREDNIH SUBJEKATA U praksi restrukturiranja po pravilu se problemi svode na traženje pomoći od državnih organa u smislu finansijske podrške i relativno retko u osveženju menadžmenta. Svedoci smo činjenice da se mnogi u tome ne ustručavaju da neposredno traže novac za zaostale plate i da u tom kratkoročnim infuzijama vide smisao restrukturiranja. Svi problemi se dakle "rešavaju" ako se isplate dve ili tri zaostale plate. Razume se da postoje i ovi proboblemi i da se ni oni ne mogu minijatizovati. To su već one situacije kada je stanje takvo da se od neisplaćenih plata ne vidi nikakva perspektiva niti pak buduća realnost. Drugi nastoje da se oslobode blokada poreskih i drugih organa i da otvore prostor da se može raditi. Malo je slučajeva koji se svode na rešavanje strateških pitanja. U ovakvim situacijama državni organi imaju sužen izbor metoda i puteva da podrže ovakve programe restrukturiranja. On se svodi na to da ovakve programe po pravilu prihvataju posebno u delu koji se odnosi na obaveze koje se mogu preuzeti,što je takođe veoma složen problem. To je praktično jedina racionalna varijanta za rešavanje ovog problema, ma da okolnosti ponakad nameću i drugačija rešenja. Ovaj izvor nije neiscrpan, a ovo rešenje stvara velike teškoće za budžet. PROBLEM REDUKCIJE KAPITALA U USLOVIMA PRIHVATANJA PROGRAMA RESTRUKTURIRANJA U situaciji kada se programi restrukturiranja dovedu u prihvatljivo stanje može doći do raznih situacija, počev od toga da je kapital drastično erodirao pa do toga da je on u velikoj meri očuvan. Ovakvi modaliteti se programskii različito tretiraju u zavisnosti od složenosti situacije u kojoj se nalazi firma koja se restrukturira. Ako se na primer dogodi da je vrednost bilansne aktive ovakvih firmi manja od pasive to će reći da se mora izvršiti redukcija kapitala. Tu se već ulazi u praktične teškoće. Ako se mora izvršiti redukcija vrednosti bilansne pasive postavlja se pitanje koji deo pasive se redukuje. Ovaveze prema trećim subjektima to po pravilu nisu. Ostaje da se izvrši redukcija obaveza koje ulaze u 59

66 reprogram kao i vlasničkog kapitala. Pitanje je samo: da li će se redukcija kapitala po ovom osnovu izvršiti selektivno ili linearno. U jednom prilogu ovakvog karaktera nije teško ostati na akademskoj visini, ali je u stvarnosti pitanje daleko komplikovanije. Treba proceniti uzroke takvog stanja da bi se raspravljalo o posledicama. Ako je na primer izvršena privatizacija takvih firmi po ranijim zakonima onda se vodi jedna, a ako nije, onda bitno drugačija politika. U prvom slučaju oštrija redukcija se vrši na teret vlasničkog kapitala, a u drugom je logičnija linearna redukcija. Očigledno je da je ovde korišćena najdrastičnija varijantna, ali ona nije retkost i sa njom ćemo se sretati bar u 40% firmi koje ulaze u restrukturiranje. Ako je vrednost bilansne aktive još uvek veća od vrednosti pasive koja se formira na iznet način tada bi po istom kriterijumu trebalo da se redukuje vrednost trajnog kapitala bez obzira na to da li je on delimično privatizovan ili je u celosti ostao u statusu društvenog kapitala. Ovaj problem postoji samo kod uspešnih firmi i onih koje na ovaj način izlaze iz krize. No i on je u ovoj formi naša realnost pa je potrebna velika hrabrost i stručnost da se on rešava. Neko to ipak mora da učini. SELEKTIVNO RESTRUKTURIRANJE I STEČAJEVI KAO ALTERNATIVE Pitanje koje će ekonomisti postavljati u procesu sprovođenja čitavog niza programa restrukturiranja odnosi se na izbor firmi čiji će se program prihvatiti i onih koji se moraju odbaciti. Zadatak suviše težak i odgovoran za one koji treba da odlučuju o tako značajnim pitanjima. Principijalno valja pružiti dokaze da firma u koju se ulaže ima šanse za opstanak. Treba dakle obezbediti kvalitetan program koji takve garancije pruža kao i obrazloženje načina koji to garantuje. Uz sve to treba da postoji menadžerska ekipa koja pruža garancije da se program može realizovati. Problem je u tome što se stvari ne mogu konačno rešavati time što će se izvršiti konverzija obaveza firmi u akcijski kapital koji glasi na državne organe. Tu se samo stvara osnov da se lakše može "disati", ali to najčešće nije dovoljno. Ovakve firme se moraju oživeti na jedan od dva načina: - Prvi je da se privatizuju po najbržoj mogućoj proceduri i 60

67 - Drugo da se moraju prvo oživeti kapitalnim infuzijama pa se onda uključiti u privatizaciju po nekoj relativno sporijoj proceduri. Razume se da izbor ove vrste ne zavisi samo od dobre volje onih koji ove poslove izvršavaju već i od okolnosti na tržištu kao i mogućnosti da se izabere valjan partner za firmu čiji se program realizuje. ZAKLJUČCI Nedavno sam bio u prilici da razgovaram sa lekarem koji mi je ispričao da je u vreme sankcija imao dva bolesnika kojima je bio potreban isti lek, a on je imao samo jednu ampulu. Dajući ga jednom od njih on je drugog osudio na smrt. Bojim se da mi danas nismo u istom položaju. Bilo bi razumno da sada pokažemo da smo sposobni da imamo više ampula. Ako budemo imali dovoljno mudrosti i sposobnosti da prepoznamo prave programe koje treba podržati imamo šanse da se uspešno izvučemo iz ove situacije. 61

68 UDK: (497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper REGIONALIZACIJA U SRBIJI KAO OSNOV ZA STRUKTURNO PRILAGODJAVANJE I EFIKASNIJI RURALNI RAZVOJ Dr Zoran Njegovan 1, REZIME Dugo godina primenjivani koncept industrijalizacije u uslovima centralnoplanske privrede, iscrpeo se. Kao posledica, došlo je do zančajnih problema u ruralnom razvoju republike Srbije što je vremenom postalo ograničenje za njen dalji ukupan privredni i društveni razvoj. Svest o promeni takvog sistema postepeno se stvara i nameće potrebu uspostavljanja koncepta naglašenog decentralizovanog razvoja. Za sprovodjenje takvog koncepta i uspostavljanje adekvatne politike i institucija koje treba da podrže njegovu logiku, neophodno je izvršiti regionalizaciju. Pritom, definisanje regiona je povezano sa ciljevima koji se žele postići pa se otuda traži veoma pažljiv pristup ovom problemu. Imajući navedeno u vidu, cilj ovoga rada je ne samo da ukaže na osnovne elemente takvog pristupa već i da identifikuje regione koji mogu predstavljati osnovu strukturnog prilagodjavanja privrede republike Srbije i postavljanja agrarnog razvoja u širi kontekst društveno-ekonomskih kretanja. UVOD Definisanje regiona je po pravilu povezano sa ciljem koji se želi postići. Pritom, željeni cilj može biti teorijsko razmatranje optimalnih struktura pojedinih delova ekonomskog i socijalnog prostora; zatim, empirijska analiza povezanosti i funkcionisanja veza izmedju pojedinih područja u državi, odredjenoj integraciji ili na neki drugi način definisanom ekonomskom 1 naučni savetnik Ekonomski institut, Beograd 62

69 prostoru; i konačno, što je istovremeno i najčešći slučaj, planiranje i realizacija regionalno-političkih mera u cilju efikasnijeg privrednog i društvenog razvoja kako identifikovanih regiona tako i države u celini. Medjutim, kao što ne postoji jedinstvena i obavezujuća definicija regiona, tako ne postoji ni jedinstvena definicija ekonomskog prostora. Ovo iz razloga što se ekonomski prostor može odrediti samo na osnovu sadržaja. Pritom, on nije homogen a niti su njegove karakteristike nepromenjive u vremenu. Ipak, on uvek pokazuje odredjene strukturne, funkcionalne i institucionalne posebnosti. Na osnovu njih se mogu izdvojiti precizni pokazatelji i na osnovu njih obrazovati manje relativno homogene celine. Sam izbor pokazatelja može često biti problematičan obzirom da oni različito utiču na formiranje regiona, njihovo delovanje može biti prostorno veoma različito pa je neophodno koristiti odredjene alternative, oni mogu imati različitu iskaznu snagu, i konačno, izbor pokazatelja može biti relativno subjektivan u odnosu na postavljeni cilj koji se želi postići. To su ujedno i odredjena ograničen ja procesa regionalizacije i ona su utoliko veća ukoliko je privredna i socijalna struktura u jednoj zemlji više deformisana. Iz svega proizilazi da svakoj podeli ekonomskog prostora mora prethoditi rasmatranje opštih činjenica koje su u prethodnom razvoju imale presudni uticaj. Neophodnost redefinisanja politike agrarnog razvoja Osnovnu privrednu granu u ruralnim područjima republike Srbije gotovo pola veka predstavljala je poljoprivreda. To je osnovni factor dosadašnjeg razvoja ali i osnovno ograničenje za dalji razvoj. Naime, insistiranje na takvom konceptu i odsustvo smislenijeg koncepta regionalnog, odnosno, ruralnog razvoja, učinilo je da se danas ruralna područja nalaze suočena sa velikim brojem ne samo razvojnih već i egzistencijalnih problema. Otuda u novije vreme sve više zahteva za redefinisanjem dosada primenjivanog koncepta agrarnog razvoja. Agrarna politika ne može više biti sektorska politika a niti bimodalna politika favorizovanja samo jednog sektora vlasništva društvenog sektora. Ovakvom pristupu ide na ruku i činjenica da pored internih postoje i značajni eksterni uslovi od uticaja na agrarni razvoj. To se pre svega vezuje za redefinisanje zajedničke agrarne politike Evropske unije (CAP) na koju je dobrim delom ličila i agrarna politika Srbije tokom dosta dugog perioda vremena. Otuda evolucija zajedničke agrarne politike EU može da posluži kao solidna paradigma za koncipiranje agrarne politike Srbije, odnosno, politike njenog ruralnog razvoja. 63

70 Pre svega, potrebno je ukloniti mnoge recidive iz perioda tzv. jednobojnog pristupa razvoju ruralnih područja demistifikovati i realno ih oceniti. Dosadašnji netržišni, snabdevački i centralno-planski koncept agrarnog razvoja trebalo relativno brzo ukloniti i postaviti u kontekst savremenih tržišnih kretanja kakvom teži i evropska poljoprivreda. Ovo je koncept koji treba da obeleži narednih par decenija, i stoga već sada treba istaći prioritete u vezi sa doprinosom koji poljoprivreda treba da ostvari u ovakvom konceptu koji je per se mnogo širi koncept integralnog ruralnog razvoja. Postalo je jasno da se dosadašnja politika mora menjati obzirom da su posledice dosadašnjeg razvoja takvih razmera da je jasan i pravac u kome se ona mora menjati. Ona ne sme ostati više ni centralno-planska i administrirajuća politika već se nužno mora decentralizovati. Pritom, ona se mora usmeravati kao jedna integrisana politika koja doprinosi ostalim elementima društvene - makroekonomske politike, i to u pravcu što efikasnijeg razvoja pojedinih ruralnih područja a time i zemlje u celini. Nova makroekonomska i u okviru nje ruralna politika moraju da počivaju na nekoliko parametara koji predstavljaju osnov razvojne orijentacije zemlje. Pre svega, veoma je bitno kakva je priroda znanja koje se želi razvijati ili koje se promoviše u društvu (dominantno znanje ili totalno komuniciranje); zatim, kakav je ekonomski ethos u društvu (da li se ističe individualizam ili kooperativnost); dalje, kakvo je mesto i uloga države (organizovana na principima vlasti ili društvenog servisa ); i konačno, kakav je stepen otvorenosti ekonomije (kakva je interakcija sa okruženjem). U traženju osnovnih principa i elemenata ovakve politike, jasno se uočava da se mora uključiti koordinacija mnogih standarda društvene politike i to pre svega, na segmentu regionalnih aspekata, odnosno, specifičnosti pojedinih regiona (demografski, sociološki, kulturološki, privredni, zatim posebno, sobraćajni, aspekti stanovanja, lokalne samouprave, zaštite čovekove sredine i dr.). To podrazumeva da se dosadašnja podrška agrarnoj poltici kao dominantnoj i praktično jedinoj u ruralnim područjima kroz tržište roba i cene poljoprivrednih proizvoda mora sve više usmeravati na direktna plaćanja i to u oblastima definisanih kulturnih, regionalnih i ekoloških standarda koji važe za konkretni ruralni region. Posmatrano u prvom koraku, nova ruralna politika treba da pretpostavlja identifikaciju odredjenog broja regiona u Srbiji kao područja na kojima će se ova politika primenjivati, i to u saglasnosti sa zahtevima da se na konkretnom području obezbedi ekonomski efikasan, kulturološkii posmatrano prihvatljiv i ekološki održiv razvoj. Politika koja se na ovaj način zagovara zahteva sistematizaciju sledeća četiri elementa: 64

71 (1) Stabilizaciju tržišta pre svega poljoprivredno prehrambenih proizvoda (ST) (2) Ulaganja u ekološki i kulturni ambijent (UEKA) (3) Prihvatanje inicijative za ruralni razvoj (IRR) (4) Budžetska izdvajanja za pomoć u prilagodjavanju tokom tranzicionog perioda (BIPTP) Primena nove politike bi zahtevala postepeno napuštanje esencijalnih mehanizama koji su važili više decenija, omogućavajući domaćinstvima i gazdinstvima u odredjenom prostorno definisanom ruralnom regionu, sasvim drugačiji pristup u zadovoljavanju svojih radnih i ličnih potreba. To bi se ostvarivalo putem podsticanja efikasnosti i konkurencije u uslovima promovisanja zdravog i kvalitetnog življenja sa elementima u okruženju koja stimulišu lokalne kulturne vrednosti i ispoljavanje jedinstvenog stila življenja. Polazeći od toga, strategija regionalnog razvoja bi trebalo da uvažava sledeće faktore: (i) Nacionalne ciljeve kojih ne treba da bude mnogo ali moraju da budu jasno koncipirani. (ii) Potrebu da se akutni problemi rešavaju. (iii) Neophodnost da se obezbedi realizacija naučnih mogućnosti a ne da se ceo koncept bazira na konceptu da se samo unapredjuje proizvodnja. (iv) Neophodnost da se društvo decentralizuje kako bi se obezbedile jake lokalne istraživačke škole. Istovremeno, sa strane eksternih uticaja, neophodno je istaći da će u budućnosti presudan uticaj na pravce ukupnog, pa samim tim i ruralnog razvoja, njegovu dinamiku i konkurentnost imati: (i) strategije multilateralnih saveza država. (ii) strategije pojedinih zemalja i grupa zemalja. (iii) strategije velikih poslovnih grupa, naročito transnacionalnih korporacija. (iv) tehnički progres uopšte, naročito u istraživački intenzivnim granama. (v) struktura tražnje na lokalnom i tržištima pojedinih zemalja i regiona, i (vi) relativni odnos faktora u radno i kapitalno-intenzivnim granama industrije, pojedinim zemljama i regionima. 65

72 Konačno, ruralna politika posmatrana kao set najrazličitijih mera treba da je zaokružena i da pruža mogućnost praćenja njenog ostvarenja putem pokazatelja o efikasnosti primenjenih mera. Dakle, mora da omogućuje feedback. Regionalna klasifikacija republike Srbije 2 Osnovni pristup Treba istaći da je praktično veoma teško sumarno sveobuhvatno oceniti ekonomsko geografski potencijal prostora Republike Srbije, njegove prednosti i nedostatke. Na to utiču prirodni i društveno-ekonomski faktori razmeštaja. Njihov manji ili veći uticaj u pojedinim slučajevima je uslovio regionalizaciju koja u sebi ima elemente više statičkog pristupa. Otuda se klasifikacija ograničavala na izbor obeležja koja su jednaka u svim tačkama posmatranog prostora i kreiranje homogenih poljoprivrednih rejona. Medjutim, u ovom slučaju izbor osnovnih ruralnih regiona izvršen je na osnovu karakterizacije prostora sa stanovišta funkcije i odnosa koji postoje i koji su uspostavljeni izmedju obeležja unutar izabranog područja. On daje dinamički aspekt ruralnog - poljoprivrednog regiona i primenljiviji je sa aspekta društvenih i ekonomskih ciljeva. Posmatrano u tehničkom smislu, ovakav pristup predstavlja pokušaj sinteze ekoloških, tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih karakteristika odredjenog prostora koji maksimalno uvažava i značaj pojedinih tipova poljoprivrede kao dominantne privredne grane ali i delatnosti koja je uticala na stil i način života stanovništva u ruralnim područjima za dosta dugi period vremena. Istovremeno, vodilo se računa da navedeni pristup u klasifikaciji područja afirmiše princip integralnog ruralnog razvoja. Zato se prilikom definisanja baznih ruralnih regiona pošlo od: prirodnih osobina staništa (geografskih obeležja nadmorska visina, nagib zemljišta, ekspozicija, geološko-pedološka i klimatska obeležja), od načina korišćenja zemljišta i ostalih prirodnih resursa, rasprostranjenosti biljnih kultura ili pojedinih grupa kultura, domaćih životinja, i sl., proizvodnih mogućnosti sa aspekta uvodjenja novih proizvoda i usluga, 2 Uprkos dosta brojnim pokušajima, do sada se nije uspela izgraditi sveobuhvatna regionalna klasifikacija u Republici Srbiji. 66

73 identifikacije mogućih širih ili užih projektnih rejona manjih operativnih prostornih jedinica, postojeće političko-administrativne podele. Regionalna klasifikacija Primenom navedenog pristupa, kao ruralna, identifikovana su tri osnovna poljoprivredna regiona: Region 1, ravničarski sa pretežno ratarskim tipom poljoprivredne proizvodnje; Region 2, brdski sa pretežno voćarskovinogradarsko-stočarskim tipom proizvodnje; i Region 3, planinski sa dominantno pašnjačko-stočarsko-voćarskim tipom poljoprivredne proizvodnje (Karta 1). Region 1 obuhvata sedam političko-administrativnih jedinica okruga autonomne pokrajine Vojvodine sa 45 opština. Ukupna površina regiona je km2 sa 466 naselja prosečne veličine 46.2 km2. Ukupan broj stanovnika je 2, ili 93.5 stanovnika na 1 km2. Ovo je najrazvijeniji region mereno visinom HDI. U grupi ekstremno nerazvijenih nema nin jedne opštine, u grupi nerazvijenih samo 4 ili 8.9% dok je srednje razvijeno 24 opštine ili 53.3% opština a u grupi najrazvijenijih 17 opština ili 37.8%. Region 2 obuhvata osam političko-administrativnih jedinica okruga u severnom delu Centralne Srbije sa 58 opština. Ukupna površina regiona je km 2 sa naselje prosečne veličine 52.5 km 2. Ukupan broj stanovnika je 3, ili stanovnika na 1 km 2. Ovo je drugi region posmatrano po stepenu razvijenosti. U grupi ekstremno nerazvijenih nema ni jedne opštine dok je 12 opština ili 20.7% narazvijeno. U grupi srednje razvijenih je 20 opština ili 34.5% dok je razvijeno 25 opština ili 43.1%. Region 3 obuhvata deset političko-administrativnih jedinica okruga u jugoistočnom delu Centralne Srbije sa 57 opština. Ukupna površina regiona je km 2 sa naselja prosečne veličine 12.0 km 2. Ukupan broj stanovnika je 2, ili 70.2 stanovnika na 1 km 2. Ovo je najnerazvijeniji region. Mereno ostvarenim nivoom HDI, ukupno 11 opština ili oko 19% je ekstremno nerazvijeno a 22 opštine ili 38.6% je nerazvijeno. Dakle, 33 opštine ili 57.6% je nerazvijeno. Srednje razvijenih je 14 opština ili 24.6% a razvijenih samo 10 opština ili 17.5%. 3 Popis Popis Popis

74 Prioriteti u razvoju ruralnog sektora Osnovni prioritet u ruralnom razvoju Srbije jeste unapredjenje prirodnih i ljudskih resursa kao i institucionalnih i kapaciteta infrastrukture u saglasnosti sa strategijom i politikom tržišne ekonomije koja će dugoročno obezbedjivati elemente održivosti i integraciju sa medjunarodnim okruženjem (regionalno povezivanje sa zemljama jugo-istočne Evrope, članstvo u EU, pristupanje GATT-u i WTO-u, itd.). Pritom se ne sme zaboraviti da je u prvoj fazi, kao kratkoročni cilj neophodno istaći rešavanje pitanja siromaštva i prehrambene bezbednosti stanovništva. Da bi se ovi ciljevi ostvarili maksimalno efikasno, neophodno je uspostaviti efikasan koncept regionalnog ruralnog razvoja koja će svakom od identifikovanih regiona omogućavati da koristeći se sopstvenim komparativnim prednostima ostvare željene ciljeve razvoja i blagostanja u saglasnosti sa kulturnim, privrednim, socijalnim i drugim ciljevima date sredine. Neophodno je napustiti dosadašnji pristup socijalizacije i izjednačavanja. Politika stimulisanja neuspešnih se mora zameniti i prevazići. Na to upućuje, izmedju ostalog, i stanje ruralne populacije. Realni tokovi razvoja su takvi da ako se nešto veoma brzo ne učini, nastavak dugoročno ispoljavanog trenda depopulacije i odsustvo ruralnog razvoja, vodi ka veoma niskom nivou ispoljavanja ekonomskih i ostalih razvojnih aktivnosti. Dakle, apsolutno i relativno veoma slabih performansi ruralnih područja. S druge strane, vodjenje aktivne ruralne politike zahteva značajnu razvojnu pomoć specifičnu za svaki od identifikovanih regiona. U tom smislu kao osnovna polja razvojnog delovanja se mogu istaći sledeća: 1. Diferencirani pristup u izgradjivanju nove menadžment prakse u sektoru poljoprivrede i prehrambene industrije efikasan menadžment sektora, 2. transfer naprednih tehnologija privatnim proizvodjačima (primarna proizvodnja, prerada i plasman) 3. razvoj poljoprivrednog kreditnog sistema i uvodjenje efikasnijih instrumenata finansijskog tržišta 4. institucionalna podrška privatnim gazdinstvima 5. razvoj sistema podsticanja malih i srednjih preduzeća 6. razvoj lokalne uprave i kadrova za lokalnu upravu, programa infrastrukturnog razvoja i rešavanja socio-ekonomskih problema u saglasnosti sa potrebama konkretnih regiona 68

75 Poseban značaj obzirom na višedecenijsku dominaciju treba posvetiti upravljanju sektorom i stvaranju novih praksi. Prvi korak svakako treba da bude brzo diskontinuiranje svih direktnih uplitanja države Ministarstva za poljoprivredu, u proizvodne komercijalne aktivnosti sektora. To se odnosi uglavnom na obezbedjenje inputa, otkup i prodaju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i upravljanje finansijskim tokovima. U saglasnosti sa potrebom za napuštanjem takvog koncepta, Ministarstvo za poljoprivredu mora da uvede praksu izrade programa agrarne politike koji je po karakteru selektivan u odnosu na pojedine regione i sa ugradjenim dinamičkim pristupom, dakle, koji je u stanju da obezbedi feedback funkciju. U protivnom, ono ne može da bude u stanju da obezbedi funkcija praćenja i ocene agrarne politike, odnosno, njenog kontinuiranog unapredjenja u dugoročnom pristupu.. Sledeći ovakav pristup, moguće je sugerisati sledeća rešenja za izabrane regione: Region 1 Vojvodina (ravničarski) Region Vojvodine je bazično orijentisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju što bi trebalo da bude orijentacija i u narednom periodu. Medjutim, u takvoj orijentaciji bi trebalo vršiti odredjena usmerenja uzimajući u obzir potencijalne rezultate u procesu privatizacije, direktnih stranih ulaganja i pre svega, zahteva tržišta u zemljama jugoistočne Evrope na koje je ovakva proizvodnja bila orijentisana za dosta dugi period vremena. Zbog toga, proizvodnja ovog regiona mora biti usmerena na industrijsko bilje (suncokret, soja, šećerna repa), pšenicu i kukuruz, povrće i sirovi pamuk. U stočarskoj proizvodnji osnovna orijentacija treba da bude na proizvodnju svinja i živinarstvo. Takodje, ovaj region se može delom specijalizovati u proizvodnji mleka (30-35% ukupne proizvodnje u Srbiji) i proizvodnju priplodnih grla (20-25%). Osnovna infrastrukturna podrška za ovakvu orijentaciju mora biti u orijentaciji na visokomehanizovane sisteme i gde tehnologija to dozvoljava, irigacije. Region 2 Severni deo Centralne Srbije (pretežno brdsko i delom ravničarsko a delom planinsko područje) Dominantno brdski region Centralne Srbije ima perspektivu za uglavnom stočarsku proizvodnju (pretežno ovčarstvo i govedarstvo, a zatim i za živinarstvo i svinjarstvo pretežno u nizijskim predelima Mačve, Stiga i doline Velike Morave). Takodje, značajnu granu treba da predstavlja proizvodnja 69

76 mleka (55% dosadašnje proizvodnje Srbije) i gotovo isti procenat za proizvodnju priplodne stoke. U biljnoj proizvodnji orijentacija mora počivati na voćarskoj proizvodnji (jagodasto voće, višnja i šljiva). Proizvodnja sirovog duvana i vinogradarstvo takodje ima svoje mesto u proizvodnji ovoga regiona. Region 3 jugoistočni deo Centralne Srbije (dominantno planinski i samo delom brdski) Ovaj region ima perspektivu za ekstenzivnije stočarstvo, pre svega, ovčarstvo meso, vuna, i delom za govedarstvo sa tehnologijom uzgoja koja bi bila saobražena prirodnim uslovima područja. Takodje, moguće je razvijati i proizvodnju mleka i priplodne stoke ali u manjem obimu (do 10% proizvodnje u Srbiji). U pojedinim delovima regiona moguće je uspešno razvijati voćarstvo, vinogradarstvo a u manjem obimu i proizvodnju sirovog duvana. Ovakva orijentacija mora počivati na primeni sitne mehanizacije. LITERATURA 1. Aristotle University of Thessaloniki (1996) Agro-food small and medium enterprises in a large integrated economy, zbornik, EAAE, Wisenshaftsverlag Vauk Kiel KG, Kiel, Germany 2. Bjelica P. (2000) Selo Srbije i njegove perspektive, monografija, Ekonomski institut, Beograd 3. World Bank (1998) Rural development, putting the pieces in place, Publication, Washington, D.C., USA 4. Zarić V. i Mizdrak N. (2000) Metodologija utvrdjivanja regionalnih razlika u Evropskoj Uniji, u zborniku: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, Ekonomski fakultet, Niš 5. Jakopin E. i Tontić S. (1999) Decentralizacija, deregulacija i diferencijacija regionalnog razvoja Srbije, u zborniku: Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, Ekonomski fakultet, Niš 6. Njegovan Z. i Zarić V. (1998) Prilog za obrazovanje i razgraničenje regiona, u zborniku: Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede Srbije, Ekonomski fakultet Kragujevac, Kragujevac 7. Njegovan Z. i Zarić V. (1999) Savremeni pristup u izboru indikatora održivog razvoja, časopis: Industrija, br. 1-4, Ekonomski institut, Beograd 70

77 8. Republički zavod za razvoj (1996) Put ka skladnijem regionalnom razvoju, politika, prioriteti, podsticaji, Beograd 9. SANU (1992) Oživljavanje sela, zbornik radova, Beograd 10. Tomić D. i Njegovan Z. (1994) Industrijalizacija poljoprivrede i ruralnih područja u Srbiji, časopis Privredna izgradnja, br. 3-4, Novi Sad 11. Hunt R., Segeross M. and Njegovan Z. (2001) Study of the Rural and Agricultural Sector in Serbia/Montenegro, Scandiaconsult natura, Stockholm, Sweeden 12. Cvetanović S. (1999) Teorija i politika privrednog razvoja, knjiga, Ekonomski fakultet, Niš SUMMARY The long lasting centraly planed concept of industrialization in Serbia has failed. Paralel, the numerous problems harmed the rural areas and faced it with different limitations in the development of economy as well as social structure. The need for the changing the patern of development has to directed toward decentralization in the society. Sutch concept needs new policz, new institutions and adequate regionalization. But, the process of regionalization is usually connected with the goals which has to be reached. So the process has to be governed verz carefully and in accordance with the national strategy. The aim of this paper is to provide the basis for such approach but also to identifie the regions which could be the berrier of the national policy of regional rural development. In the same time, this policy has to place agricultural development in the wider contects and provide structural adjustment of the total economy. 71

78 UDK: :63(497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper DONACIJE I REVITALIZACIJA POLJOPRIVREDE SRBIJE Ševarlić, M. 1 REZIME Na osnovu podataka republičkog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, u radu su, prvi put u nas, svestranije analizirane donacije upućene ka poljoprivredi 2 Srbije (155,9 miliona DM u periodu oktobar 2000 februar 2002), po zemljama donatorima, vrsti pomoći, periodu dodeljivanja, trajanju efekata, načinu korišćenja i vrednosti donacije, kao i učešću dela njihove vrednosti implementirane direktno u poljoprivredu - svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupnih donacija upućenih ka poljoprivredi odnosno 5,82% procenjene vrednosti direktne štete koju je poljoprivreda pretrpela zbog NATO agresije na našu zemlju (1999). To ukazuje da je dominantni deo (96,86%) donacija upućenih ka poljoprivredi, posredstvom poljoprivrede de facto tranferisan za penzije i druge urgentnije socijalne odnosno neagrarne potrebe. Ipak, pod uticajem relativno povoljnijih klimatskih uslova u godini i donacija transferisanih preko poljoprivrede, zaustavljeni su retrogradni procesi koji su karakterisali ovu granu naše privrede u periodu godine. Ključne reči: donacije, direktni efekti, poljoprivreda, ratna šteta, revitalizacija. 1 2 Prof. dr Miladin M. Ševarlić, Institut za agroekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Beograd Zemun, ul. Nemanjina 6; milsevar@eunet.yu Sintagma donacije upućene ka poljoprivredi u ovom radu se odnosi na ukupnu vrednost donacija (155,9 miliona DM) koje su donatori uputile SRJ / Srbiji u periodu od oktobra do godine, nezavisno od toga da li su posredstvom poljoprivrede samo transferisane za rešavanje drugih neagrarnih potreba (96,86%) ili su direktno efektuirane u poljoprivredi (3,14%). 72

79 1. UVOD U odnosu na druge zemlje sa socijalističkim društveno-ekonomskim uređenjem, poljoprivredu Jugoslavije do kraja 1980-tih karakterisale su brojne prednosti sa aspekta dualne svojinske strukture, nivoa tehnike i tehnologije proizvodnje, organizacije subjekata privređivanja (horizontalna i vertikalna integracija), funkcionisanja unutrašnjeg i nastupa na međunarodnom tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, itd. Međutim, pod uticajem brojnih unutrašnjih i spoljašnjih retrogradnih procesa u poslednjoj deceniji 20. veka koji nisu bili imanentni drugim postsocijalističkim zemljama, našu poljoprivredu karakterisalo je značajno smanjenje fizičkog obima proizvodnje, čime je ugroženo i obezbeđenje egzistencijalnih prehrambenih potreba stanovništva. U tom periodu, Jugoslavija je od zemlje - višedecenijskog donatora Svetskog programa za hranu (WFP) postala zemlja - korisnik humanitarne pomoći u poljoprivredno-prehrambenim proizvodima za izbeglice koje su sa područja bivših JU republika našle utočište u Srbiji i Crnoj Gori, ali i pomoći u hrani od drugih donatora za sve brojniju populaciju siromašnih i socijalno ugroženih lica u našoj zemlji. Posle društveno-političkih promena u jesen 2000-te i povrataka naše zemlje u međunarodne institucije, Evropska Unija, SAD, Japan i Norveška uputili su i donacije namenjene revitalizaciji naše poljoprivrede. Kvalifikacije tih donacija u našoj javnosti kreću se između potpuno antagonističkih konstatacija: od nepotrebno servilne ode zahvalnosti međunarodnoj zajednici čiju su najznačajniji akteri moralno i de facto odgovorni za deo Pandorine kutije ispražnjene na prostorima ex SFRJ do naglašeno sumnjičave ocene namera donatora i svrsishodnosti efekata tih donacija, sa potenciranjem evidentnog neostvarivanja obima donacija euforično obećavanih neposredno pre i posle naše oktobarske demokratske revolucije u godini. 73

80 2. KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG AMBIJENTA I RECESIJA POLJOPRIVREDE JUGOSLAVIJE / SRBIJE ( ) Pod uticajem brojnih unutrašnjih i spoljašnjih faktora (dezintegracija privrednog područja ex SFRJ, 3 ekonomske sankcije SB OUN, 4 hiperinflacija u i početkom godine, 5 uticaj ratnog okruženja i egzodus oko milion izbeglica iz bivših JU republika i interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije uglavnom u Centralnu Srbiju i Vojvodinu, NATO agresija u godini, 6 izrazita privredna recesija 7 i agrarizacija privrede, 8 enormni troškovi obnove infrastrukturnih objekata u postagresionom periodu, 9 cenovna eutanazija poljoprivrede 10 u korist obezbeđenja minimalne prehrambene sigurnosti i socijalnog mira nepoljoprivrednog stanovništva, ) poljoprivreda naše zemlje u periodu godine doživela je kataklizmički sunovrat (Ševarlić M., 2001: 66-67) koji se ogleda u smanjenju fizičkog obima proizvodnje i kapaciteta odnosno faktora za poljoprivrednu proizvodnju, i to (2000/1990): žitarica (od 62,3% kukuruza do 53,1% pšenice), industrijskog bilja (od 77,3% šećerne repe do 42,0% suncokreta), povrtnog bilja (od 62,2% pasulja do 25,6% krompira), voćarsko-vinogradarskih proizvoda (od 39,1% grožđa do 2,7% šljiva), stočarskih proizvoda (od 43,1% ovčijeg do 7,9% kravljeg mleka), poljoprivredne površine (ukupno za 9,8%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 31,7%), obradive površine (ukupno za 8,7%, a u Dezintegracija privrednog područja ex SFRJ de facto je započeta godine, a de jure priznavanjem Slovenije i Hrvatske kao novoformiranih država od strane Nemačke a zatim i Evropske Unije. Ekonomske sankcije uvedene su SR Jugoslaviji Rezolucijom 757 SB OUN od 30. maja godine i trajale su dana, a pretrpljena šteta perocenjuje se na 160 milijardi US $ - Politika, Međutim, pojedine mere tzv. spoljnjeg zida sankcija nisu eliminisane ni danas kao npr. zamrznuta sredstva naše privrede u bankama SAD. Stopa inflacije u godine bila je 3,5 x 10 14, a u januaru godine 5,5 x (obračunato na godišnjem nivou) više o tome u radu Sevarlic M. (2001: 628). Tokom NATO agresije (24. mart 10. jun godine) bilo je borbenih avio naleta tokom kojih je na SR Jugoslaviju bačeno preko avio bombi i raketa, koje su nanele ukupnu ekonomsku štetu od 29,608 milijardi US $, od čega je 39 miliona US $ direktna šteta naneta poljoprivredi - više o tome u radu Ševarlić M. (2001-a). Samo u periodu dinamične ekonomske recesije ( ) društveni proizvod naše zemnje smanjen je sa 28,4 na 13,2 milijarde US $ ili za 53,6% odnosno istovremeno sa na USD po stanovniku ili za 56,4% - vidi: Sevarlic M. (2001: 628). Učešće poljoprivrede u društvenom proizvodu naše zemlje povećano je sa 15,4% u na 22,7% u godini, što je posledica statističkog iskazivanja zbog izrazito značajnijeg smanjenja društvenog proizvoda industrije i drugih neagrarnih delatnosti nego poljoprivrede. Procenjena šteta NATO agresije na infrastrukturnim objektima je 2,9 milijardi US $ - više o tome u radu: Dinkić M. i sar. (1999:9). Više o tome u radu Ševarlić M. i sar. (1998: 29-34). 74

81 poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 28,0%), oranične površine (za 8,3%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 27,4%), broja uslovnih grla stoke (ukupno za 39,9%, a na društvenom sektoru za 68,6%), ukupnog broja fizičkih grla stoke (od 50,0% konja do 6,1% svinja), potrošnje mineralnih đubriva (ukupno za 69,4%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 49,3%), 11 potrošnje sredstava za zaštitu bilja (ukupno za 79,4%, a u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama za 77,7%). 12 Recesija je posebno izražena u pogledu performansi poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga u kojima je istovremeno smanjen ukupan broj radnika (za 37,6%) i poljoprivrednih stručnjaka (za 33,1%), broj dvoosovinskih traktora (za 35,8%) i kombajna (za 49,1%), itd. U takvom privrednom ambijentu, i pored apsolutnog smanjenja obima proizvodnje, poljoprivreda je drugim privrednim i neprivrednim delatnostima u periodu od do godine poklonila svoju jednogodišnju proizvodnju (najmanje oko 4 milijarde US $), a još su drastičnije razmere tog prelivanja bile od do godine, kada su se teškoće povećavale. 13 Stoga se može zaključiti: naši seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama su NAJVEĆI DONATORI poljoprivredno-prehrambenih proizvoda 14 i NAJZASLUŽNIJI su za obezbeđenje egzistencijalnog nivoa prehrambene sigurnosti stanovništva i relativnu socijalnu stabilnost naše zemlje u uslovima ekonomskih sankcija tokom poslednje decenije 20-og veka i agresije NATO-a. Umesto zaslužene zahvalnosti i priznanja za sve što je poljoprivreda učinila (posebno u protekloj deceniji) i još uvek čini za prehrambenu sigurnost stanovništva i socijalnu stabilnost zemlje, naši agrarni poslenici sve češće se stavljaju na listu ekstraprofitera zajedno sa, i za ovaj režim nedodirljivom duvanskom, naftnom i alkoholnom mafijom 15 čime se, iako neosnovano, de Više o tome u radu Ševarlić M. (1999: 93-94). Ibid, str Više o tome u radu Pejanović R. (2001: 22) Na osnovu svojih dosadašnjih istraživanja i konsultacija sa većim brojem kolega agrarnih ekonomista, autor ovog rada procenjuje da je agrarnim poslenicima u protekloj deceniji cenovne eutanazije JU agrara, zarad održavanja socijalnog mira u zemlji, u pojedinim godinama zakidano odnosno iz poljoprivrede u druge delatnosti prelivano i po milijardu US $. Godinu dana posle smene autoritarnog režima, i pored novih uredbi o prometu proizvoda od duvana i veoma uspešne saradnje sa međunardnom zajednicom i novim demokratskim režimima u bivšim JU republikama, naša nova demokratska vlast nije u stanju da eliminiše duvansku mafiju koja je na teritoriju Srbije tokom prva dva meseca ove godine, kada je 75

82 facto optužuju za navodni ekstraprofit ostvaren u kolaboraciji sa prethodnim režimom. Nasuprot tome, u knjizi ZEMLjA BOŽJA MUKA TEŽAČKA - nesvakidašnjoj hronologiji našeg najvećeg i ranije u evropskim i svetskim razmerama renomiranog agrobiznis sistema, Stanić R. (2001) i njegovi sagovornici ukazuju da je, upravo u to imputirano ekstraprofitersko vreme, PKB zapao u najteže probleme od svog formiranja (1946) do danas DONACIJE: UKUPNO UPUĆENE KA POLJOPRIVREDI I DIREKTNO IMPLEMENTIRANE U POLJOPRIVREDI U periodu dezintegracije ex SFRJ i širenja ratnih sukoba od severnih ka južnim bivšim JU republikama gotovo milion izbeglica i interno raseljenih lica iz pokrajine Kosovo i Metohija našlo je privremeno ili trajno utočište uglavnom u Centralnoj Srbiji i Vojvodini, a u znatno manjoj meri i u Crnoj Gori. Za njihovu ishranu, pored naših poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, u značajnoj meri korišćena je humanitarna pomoć Svetskog programa za hranu 17 i drugih međunarodnih organizacija/agencija, 18 kao i pomoć organizacija/klubova primećena pojava hrvatskih cigareta sa hrvatskom akcizom ubacila oko tona krijumčarenih cigareta tako da su naše tržište preplavile švercovane cigarete iz Republike Hrvatske, pre svega one proizvedene u Tvornici duhana Rovinj, što je u razgovoru za Blic ( ) potvrdio i Vladan Begović, direktor Savezne uprave carina. Zbog konstantno niže prodajne cene mleka od njegove cene koštanja u periodu godine, PKB je izgubio 85,5 miliona DM. Istovremeno, ukupna šteta PKB po osnovu dispariteta cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda iznosi oko 160 miliona DM (Stanić R., 2001:363 i 380). Dok farmeri u Evropskoj Uniji dobijaju 0,45-0,50 DM/l mleka, PKB je mleko prodavao za 0,03 DM/l a cena koštanja je bila 0,35 DM/l (1993) ili za 0,12 DM/l kada je cena koštanja bila 0,40 DM/l (1999). Najmanja razlika između prodajne (0,37 DM/l) i cene koštanja mleka (0,40 DM/l) u PKB je bila 1994, a najveća u oktobru 2000-te kada je PKB mleko prodavao za 0,25 DM/l a cena koštanja bila je čak 100% veća (0,50 DM/l) Ibid, str Humanitarnu pomoć Svetskog programa za hranu u godini koristi izbeglica u Srbiji i Crnoj Gori. Mesečno sledovanje sastoji se od 12 kg brašna, 1 kg šećera, 1 kg pasulja i 1 l ulja. Pravo na humanitarnu pomoć Svetskog programa za hranu, čija ukupna vrednost do kraja godine iznosi 16,5 miliona US $, imaju izbeglice u privatnom smeštaju sa primanjima po članu domaćinstva do 50% prosečnog mesečnog ličnog dohotka, deca do 15 godina i redovni đaci do 18 godina, fizička i/ili mentalno hendikepirana lica i/ili hronično bolesne osobe sa lekarskim uverenjem, stariji od 60 godina koji žive sami ili sa suprugom bez prihoda, trudnice i žene koje doje decu do šest meseci nakon porođaja. Prema nepotpunim podacima, na području SR Jugoslavije delovalo je 60-tak humanitarnih organizacija, čije je osoblje, osim humanitarnih, u određenoj meri obavljalo i druge aktivnosti, npr. obaveštajne kao u slučaju australijske organizacije KER (Ševarlić M., 2001:67). 76

83 naših stanovnika na privremenom radu u inostranstvu ili donatora jugoslovenskog porekla u dijaspori. Istovremeno, zbog privredne recesije stalno je povećavan broj nezaposlenih lica i radnika na prinudnom odmoru, što se negativno odražavalo na životni standard stanovništva i dodatno usložnjavalo socijalnu situaciju u našoj zemlji. Smanjenje obima poljoprivredne proizvodnje još više je potenciralo probleme u pogledu prehrambene sigurnosti našeg stanovništva. Zbog toga su, pored redova izbeglica ispred kazana u izbegličkim kampovima, počeli da se formiraju i redovi polugladnih penzionera, nezaposlenih i drugih socijalno ugroženih lica ispred kazana narodnih kuhinja (čak i u Vojvodini agrarnim eldoradom ) ili su, pak, na minimum svedeni obroci đačke užine u školama i uvedene bezmesne porcije u bolnicama. 19 Tako je Jugoslavija, posle višedecenijskog statusa zemlje donatora Svetskog programa za hranu (WFP), postala, na našu veliku žalost i sramotu, zemlja korisnik donacija u vidu humanitarne pomoći u hrani. Pored višegodišnje i nesumnjivo značajne humanitarne pomoći u hrani za izbeglice i druge socijalno ugrožene kategorije naših stanovnika, posle naše oktobarske demokratske revolucije u godini, inostrani donatori počeli su da deluju u skladu sa poznatom kineskom sentencom 20 i da nam, umesto upućivanja humanitarnih paketa hrane iz programa zanavljanja njihovih robnih rezervi, upućuju donacije u repromaterijalu i drugim vidovima pomoći čija je svrha zaustavljanje recesije i početak revitalizacije naše poljoprivrede. Komparativna analiza (Tab.1) podataka republičkog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom upućuje na nekoliko indikativnih konstatacija o donacijama upućenim ka poljoprivredi Srbije u i godini: prvo, od ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi Srbije (155,9 miliona DM) dominantni deo (71,5%) je dobijen pre održavanja Donatorske konferencije za SR Jugoslaviju (Brisel, 29. maj 2001) što je nesporno predstavljalo značajnu pomoć našoj državi za snabdevanje poljoprivrednika Iako se radi o donacijama koje su van konteksta ovog rada, značajno je istaći da je u vidu humanitarne pomoći u hrani za naše škole, bolnice i druge socijalne ustanove dobijeno i preko Republičke direkcije za robne rezerve ili drugih institucija distribuirano npr. 820 t duboko smrznutog pilećeg mesa, 200 t mleka u prahu, 5.2 miliona komada jaja čiji je veći deo prerađen u jaja u prahu zbog kratkog roka upotrebe u kome ta pomoć realno nije mogla biti iskorišćena u primljenom obliku, Ako čoveku pokloniš šaku pirinča nahranio si ga jedan dan, ali ako ga naučiš kako se pirinač gaji nahranio si ga za ceo život. 77

84 repromaterijalom (po osnovu naturalne razmene ili po regresiranim cenama) za obavljanje jesenje setve u i prolećne setve u godini; drugo,najveći deo ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi Srbije obezbedila je Evropska Unija (71,5%), a zatim slede donacije SAD (16,2%), Japana (9,4%) i Norveške (2,9%); treće, dominantni deo ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi je repromaterijal za poljoprivrednu proizvodnju (65,0% - dizel gorivo, mineralna đubriva i stočna hrana), zatim slede poljoprivredno-prehrambeni proizvodi (32,1% - šećer i ulje), a najmanje je učešće (2,9%) donacija za druge namene u predfarmerskom (revitalizacija Azotare u Pančevu) i farmerskom sektoru agrobiznisa (za proizvodnju bezvirusnog krompira); četvrto, izuzev donacija Norveške (4,5 miliona DM ili 2,9%) i u drugom krugu transferisanja dela donacije Japana ( DM) koje imaju dugoročnije efekte na razvoj našeg agrobiznis sektora, sve ostale donacije upućene ka poljoprivredi imale su jednokratnu namenu za sezonu jesenje ili prolećne setve odnosno žetve i samo su posredstvom poljoprivrede (koja ih je privremeno koristila) transferisane za druge neagrarne namene; peto, neke od donacija izazvale su u našoj javnosti kontradiktorne polemike zbog prihvatanja povoljnijih uslova za njihov komercijalni plasman nego što su bili uslovi za plasman naših istovetnih proizvoda koji su time cenovno diskriminisani na domaćem tržištu (šećer i jestivo ulje) ili zbog ubacivanja kroz formu donacija genetski modifikovanih proizvoda u našu zemlju (sojina sačma iz SAD); i šesto, pojedine donacije iste vrste upućene ka poljoprivredi Srbije ustupane su poljoprivrednicima uz obavezu vraćanja poljoprivrednih proizvoda po različitim naturalnim paritetima u zavisnosti od toga da li je domicilni realizator te donacije bila savezna (1 kg NPK = 1,7 kg pšenice) ili republička institucija (1 kg NPK = 1,9 kg pšenice). Tab.1.- Donacije upućene ka poljoprivredi Srbije, u i 2001.godini 78

85 Zemlja i vrednost donacije Donacija / Proizvod Pre Donatorske konferencije u Briselu * (71,5%) EU / EAR** mil. DM t šećera 15.t jestivog ulja SAD 25.3 mil. DM t sojine sačme Italija 22.3 mil. DM t dizela Japan mil. DM t đubriva Norveška mil. DM 3.5 mil. DM za Azotaru Pančevo 1.0 mil. DM za bezvirusni krompir Svega: mil. DM Posle Donatorske konferencije u Briselu * EU / EAR mil. DM t đubriva t kukuruza Japan 5.3 mil. DM t đubriva t dizela Svega: mil. DM UKUPNA VREDNOST DONACIJA mil. DM 100,0% Od toga: EU / EAR 89.2 mil. DM 57,2% SAD 25.3 mil. DM 16,2% Italija 22.3 mil. DM 14,3% Japan 14.6 mil. DM 9,4% EU / EAR EU / EAR + SAD Italija + Japan EU / EAR + Japan Norveška Norveška 4.5 mil. DM 2,9% t šećera t ulja t kukuruza t sojine sačme t dizela t đubriva za Azotaru Pančevo + za bezvirusni krompir * Donatorska konferencija je održana godine ** EAR European Agency for Reconstruction Izvor: Obračun autora na osnovu dokumentacije Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije za period godine. Međutim, najznačajnija je činjenica da su od ukupno 155,9 miliona DM donacija upućenih ka poljoprivredi jedino donacije Norveške (4,5 miliona DM 79

86 ili 2,9%) i relativno veoma mali deo donacije Japana (do sada: DM ili 0,26%) odnosno svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi direktno efektuirane u razvoj dofarmerskog i farmerskog sektora našeg agrobiznisa. 21 Sve ostale donacije samo su direktno (dizel gorivo, mineralno đubrivo, stočna hrana) ili indirektno (šećer i jestivo ulje) upućene ka poljoprivredi, ali je dominantni deo njihove vrednosti posredstvom poljoprivrede samo transferisan za druge socijalno urgentnije potrebe u našoj zemlji uglavnom za isplatu zaostalih penzija i drugih vidova socijalnih davanja,. U prilog prethodnoj konstataciji ukazuju argumenti iz detaljnijih opservacija nekoliko donaciji upućenih ka poljoprivredi Srbije u analiziranom periodu. 22 Prvo, donacija EU/EAR od tona šećera plasirana je kroz našu maloprodajnu mrežu po fakturnoj nabavnoj ceni od 22,59 d/kg odnosno po maloprodajnoj ceni od 36,50 d/kg, što je praktično stopiralo plasman šećera iz domaće proizvodnje čija je fakturna nabavna cena bila 28,00 d/kg a maloprodajna cena 39,81 d/kg. Time su potrošači (a ne poljoprivreda), prema obračunu autora, 23 profitirali na razlici maloprodajnih cena šećera iz donacija i cena šećera iz domaće proizvodnje za ukupno DM. Nasuprot tome, industrija šećera direktno i poljoprivredni proizvođači indirektno su de facto bili oštećeni jer je (zbog jevtinijeg šećera iz donacija) stopiran priliv sredstava po osnovu prodaje domaćeg šećera u vreme pripreme za setvu šećerne repe godine. Drugo, donacija EU/EAR od tona jestivog ulja plasirana je kroz našu maloprodajnu mrežu po fakturnoj nabavnoj ceni od 32,85 d/l odnosno po maloprodajnoj ceni od 36,50 d/l, što je, takođe, praktično stopiralo plasman ulja iz domaće proizvodnje čija je fakturna nabavna cena bila 38,50 d/l a maloprodajna cena 42,35 d/l. Time su potrošači (ali, takođe, ne poljoprivreda), S obzirom na obrazloženje dato u delu rada koji se odnosi na analizu donacija u dizel gorivu, nije uključena vrednost razlike između pune i regresirane maloprodajne cene dizel goriva koje je poljoprivrednicima distribuirano iz fonda donacija. Pojedine donacije koje su navedene u Tab 1. nisu posebno analizirane jer su iste još uvek u postupku implementacije (za prolećnu setvu godine ili po osnovu nekog od Counterpart fund) ili autoru, u ovoj fazi istraživanja, nisu bili dostupni informacije i podaci neophodni za releventnu analizu. Ujedno, budući da je, prema autoru dostupnim saznanjima, ovo prvi rad u kome se čini pokušaj svestranije valorizacije donacija upućenih ka poljoprivredi i donacija poljoprivredi sa aspekta sematičkog značenja pojma donatio, za očekivati je da će i drugi istraživači dati svoj doprinos ovom pitanju i svestranijoj analizi perioda kada smo živeli od donacija. Obračun autora na osnovu dokumentacije Sektora za cene C MARKET -a: za domaći šećer cene na dan , a za šećer iz donacija cene na dan godine. 80

87 prema obračunu autora, 24 profitirali na razlici maloprodajnih cena ulja iz donacija i i cena ulja iz domaće proizvodnje za ukupno DM. Nasuprot tome, industrija ulja direktno i poljoprivredni proizvođači indirektno su de facto bili oštećeni jer je (zbog jevtinijeg ulja iz donacija) stopiran priliv sredstava po osnovu prodaje domaćeg ulja u vreme pripreme za setvu suncokreta i soje godine. Treća, prodajom t šećera i t ulja po nešto nižoj maloprodajnoj ceni u odnosu na cene istih domaćih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda obezbeđen je Counterpart fund u vrednosti od 17 miliona DM namenjenih za uvoz t kukuruza za potrebe stočarske proizvodnje 25 i t NPK đubriva za potrebe jesenje setve godine 26 a ovi inputi distribuirani su poljoprivrednim proizvođačima u naturalnoj razmeni po određenim paritetima, što znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio. 27 Četvrto, donacija tona dizel goriva ( tona iz Italije i tona iz Japana) 28 plasirana je kroz distributivnu mrežu naše naftne privrede po regresiranim maloprodajnim cenama od 24 d/l umesto tada važeće maloprodajne cene za dizel od 36,00 d/l. Time je naša poljoprivreda dobila pomoć od 12,00 d/l dizela odnosno DM ili 33,3% ukupne vrednosti te količine dizel goriva obračunate po maloprodajnim cenama na našem tržištu. Međutim, s obzirom na nabavnu vrednost dizela iz donacija upućenih ka poljoprivredi (205 DM/toni), proizilazi da su naši poljoprivrednici kupujući dizel gorivo po regresiranoj ceni (24 d/l ili 800 DM/toni) platili naftnoj privredi odnosno državi (koja je ta sredstva, izuzimajući manipulatuivne troškove distribucije 24 Obračun autora na osnovu dokumentacije Sektora za cene C MARKET -a: za domaće ulje cene na dan , a za ulje iz donacija cene na dan godine. 25 Kukuruz je distribuiran poljoprivrednim proizvođačima posredstvom Republičke direkcije za robne rezerve u naturalnim paritetima za tovne svinje koji su se povećavali u skladu sa kretanjem cene kukuruza na Produktnoj berzi u Novom Sadu i iznosili su od 9 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja do kraja septembra 2001, preko 11 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja u oktobru i novembru 2001, a zatim 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja. Istovremeno naturalni pariteti za tovnu junad su bili najpre 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih junadi do kraja septembra 2001, a zatim 15 kg kukuruza = 1 kg tovnih junadi. 26 NPK đubrivo je distribuirano poljoprivrednim proizvođačima posredstvom Republičke direkcije za robne rezerve u naturalnim paritetima: 1 kg NPK = 1,9 kg pšenice. 27 Donacija (l. donatio) - poklanjanje, akt o davanju poklona (Vujaklija M., 1970:249). 28 S obzirom da je dizel gorivo od različitih donatora, ukupna vrednost donacije u dizel gorivu iznosi DM. Autor je obračun vrednosti ove donacije uradio po nabavnoj ceni koju su iskazale zemlje donatori DM/t dizel goriva. Navedenom količinom dizel goriva obezbeđeno je 28% ukupnih potreba poljoprivrede za ovim inputom. 81

88 dizela i druge dažbine, utrošila za druge neagrarne i svakako društveno urgentnije potrebe) de facto ukupno DM ili 3,9 puta više nego što je ukupna nabavna vrednost tona dizela iz donacija upućenih ka poljoprivredi. 29 Peto, donacija tona sojine sačme iz SAD 30 u vrednosti od 25,3 miliona DM (11,7 miliona US $) koja je zbog ulaska u formi humanitarne pomoći genetski modifikovanih proizvoda izazvala brojne polemike u našoj naučnoj i stručnoj javnosti, prodata je na tržištu kupcima za avansne uplate, 31 što, takođe, znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio. Sredstva od prodaje sojine sačme iskorišćena su, takođe, za urgentnije socijalne potrebe (One round counterpart fund), i to: 19,4 miliona DM za isplatu zaostalih penzija, a 5,9 miliona DM za socijalnu pomoć samohranim majkama i porodicama koje izdržavaju decu bez roditeljskog staranja. Šesto, donacija Japana od t mineralnih đubriva u vrednosti od 9,3 miliona DM je distribuirana poljoprivrednicima u naturalnoj razmeni za pšenicu u odnosu 1kg NPK = 1,7 kg pšenice odnosno 1 kg KAN = 2 kg pšenice, što, takođe, znači da ni ova sredstva sa aspekta poljoprivrede de facto nisu raspodeljena u sematičkom kontekstu pojma donatio. Pšenicu dobijenu po osnovu ove donacije Republička direkcija za robne rezerve prodaje na tržištu i po ovom osnovu već je prikupljeno 12 miliona dinara ( DM) namenjenih revitalizaciji kompleksa Azotare u Pančevu što čini svega 4,3% vrednosti navedene donacije Japana i taj deo njihove pomoći može se i de facto smatrati donacijom agrobiznis sektoru. Sedmo, jedino je ukupna donacija Norveške od 4,5 miliona DM u potpunosti iskorišćena u agrobiznis sektoru privrede Srbije u de facto i de jure sematičkom kontekstu pojma donatio. Veći deo (3,5 miliona DM) donacije Norveške iskorišćen je za revitalizaciju Azotare u Pančevu koja je zahvaljujući tome radila 4 meseca i proizvela oko tona đubriva, a manji deo te donacije (milion DM) je upućen Zavodu za krompir u Guči kao finansijska podrška postepenoj saturaciji iz sopstvene produkcije po programu - za 3 godine) naših Obračun autora na osnovu nabavne cene dizel goriva iz donacija od 205 DM/t, regresirane maloprodajne cene dizela iz donacija od 24 d/l ili 800 DM/t (po kursu: 1 DM = 30 dinara) i pune maloprodajne cene dizela od 36 d/l ili DM/t. Po nabavnoj ceni zemalja donatora DM/t dizel goriva. Prodaja sojine sačme iz donacije SAD realizovano je po regresiranoj ceni d/kg, dok je cena domaće sojine sačme na Produktnoj berzi u Novom Sadu istovremeno bila 21,5 d/kg. Time su kupci, čak i po nižoj regresiranoj ceni od od 15 d/kg (0,50 DM/kg ili 500 DM/t) za sojinu sačmu iz donacije SAD platili 25 miliona DM što je praktično na nivou vrednosti te iste donacije (25,3 miliona DM) iskazane u Tab

89 potreba u bezvirusnom sadnom materijalu krompira, budući da za njegov uvoz godišnje izdvajamo 5 do 7 miliona DM. S obzirom na navedene konstatacije, iako je nesporno da su nam zemlje donatori sve donacije navedene u Tab. 1 uputile kao poseban vid humanitarne pomoći odnosno gratis, možemo zaključiti da su donacije upućene ka poljoprivredi, izuzimajući ukupnu vrednost donacije Norveške i relativno veoma mali deo vrednosti donacije Japana, iskorišćene: za veoma jevtino moralno iskupljivanje zemalja NATO agresora, budući da je ukupna vrednost donacija upućenih ka poljoprivredi Srbije veća za samo 85% od direktne štete koju su te zemlje učinile bombardovanjem u 1999-toj (39 miliona US $), 32 dok deo donacija efektuiran direktno u agrobiznis sektoru privrede Srbije (4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi ) čini svega 5,82% direktne štete koju je farmerski sektor privrede Srbije pretrpeo za vreme agresije NATO, a indirektne i dugoročne posledice tog ekogenocidnog akta još uvek je veoma teško sagledati i adekvatno vrednosno iskazati; za istovremeni dvostruki domaći politički marketing sa istim fondom sredstava dobijenih po osnovu donacija: u poljoprivredi koja je u vidu bespovratne pomoći dobila relativno skromnih 4,9 miliona DM, i u socijalnim i drugim delatnostima - kojima je, zbog urgentnosti problema i svakako društveno celishodnih odluka Vlade u situaciji to be or not to be, pripao dominantni deo donacija upućenih ka poljoprivredi ; za nadmetanje u darežljivosti saveznih i republičkih resornih institucija prema korisnicima donacija koje su davane za plaćanje u gotovom ili na revers odnosno za trampu sa obavezom vraćanja poljoprivrednih proizvoda posle žetve ili tova po uobičajenim naturalnim paritetima, Prema proceni - Dinkić M. i sar. (1999:9). Ista vrsta donacije NPK đubrivo, iz donacije Japana distribuirana je od strane savezne institucije u naturalnoj razmeni po paritetu 1 kg NPK = 1,7 kg pšenice, dok je ista vrsta đubriva iz donacija EU/EAR distribuirana od strane republičke institucije u naturalnoj razmeni po paritetu 1 kg NPK = 1,9 kg pšenice roda godine. Takođe, ista donacija kukuruz za stočnu hranu od istog donatora, distribuirana je od strane iste institucije u naturalnoj razmeni za isti poljoprivredni proizvod (tovne svinje) po različitim paritetima: najpre 9 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja do kraja septembra 2001 (za t), zatim 11 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja u oktobru i novembru 2001 (za t), dok je posle toga preostali deo trampljen u odnosu: 12 kg kukuruza = 1 kg tovnih svinja. Po osnovu istog proizvoda iz donacija kukuruza za stočnu hranu, naturalna razmena za tovnu junad vršena je po odnosu: najpre 12 kg kukuruza = 1 kg tovne junadi do kraja septembra 2001 (za t), a zatim u odnosu 15 kg kukuruza = 1 kg tovne junadi. 83

90 kao izuzetno veliki i najmanje riskantan državni tranzicioni biznis - u kome je poljoprivreda (kao i uvek do sada) najsigurnije i najbrže već vratila ili će tek vratiti najveći deo i/ili čak i veću vrednost nego što je vrednost donacija upućenih ka poljoprivredi koje su poljoprivrednici preuzeli u trampu od resornih državnih institucija, i po osnovu sematičkog značenja reči donacija i očigledne promene uslova plasmana krajnjim korisnicima kojima su donacije bile upućene, kao još jedna u nizu dosadašnjih obmana agrarnog sektora privrede Srbije, sa kojima se nastavlja i u periodu posle naše oktobarske revolucije u godini, jer je poljoprivreda de facto dobila svega 3,14% od ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi. 34 Tako mali deo donacija upućenih ka poljoprivredi koje su direktno efektuirane u agrobiznis sektoru privrede Srbije još više potencira činjenicu da su seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama bili i sada jesu naši NAJVEĆI i NAJSIGURNIJI DONATORI u hrani, kojima ni približno nismo niti sada ukazujemo zasluženo priznanje i zahvalnost.. 4. REVITALIZACIJE POLjOPRIVREDE SRBIJE Posle decenije retrogradnih procesa ( ), započeta je revitalizacija poljoprivrede Srbije zahvaljujući: relativno povoljnijim prirodnim uslovima (2001), značajnoj količini inputa iz programa donacija - koja je našoj zemlji dodeljena kao pomoć a poljoprivrednicima je distribuirana u razmeni za poljoprivredne proizvode po određenim naturalnim paritetima (mineralno đubrivo i stočna hrana) ili su im prodavani po regresiranim cenama (dizel gorivo i sojina sačma), i određenim merama agrarne politike, pre svega isplatom poljoprivredi iz ranijih godina neizmirenih potraživanja iz Agrarnog budžeta, zatim oslobađanjem inputa za poljoprivredu obaveza po osnovu poreza na promet, redovnijom isplatom poljoprivrednih proizvoda otkupljenih preko Republičke direkcije za robne rezerve i dr. Početna faza revitalizacije poljoprivrede Srbije ogleda se prvenstveno u porastu obima biljne proizvodnje (2001/2000), i to: pšenice - za 31,5%, 34 Uvažavajući ograđivanja autora u kontekstu obrazloženja datih u fusnotama 21, 22, 28 i

91 kukuruza - za 101,2%, šećerne repe - za 68,8%, suncokreta - za 45,9%, grožđa - za 16,5%, krompira - za 61,1%, pasulja - za 90,6%, itd. 35 Međutim, pokazatelji stočarske proizvodnje ukazuju da ona stagnira na oko nivoa iz 2000-te, što je i razumljivo ako se ima u vidu dugoročnost ciklusa reprodukcije u stočarskoj proizvodnji i još uvek izraženi dispariteti cena na štetu stočara. 36 Ipak, porast obima biljne proizvodnje ne samo da je obezbedio i porast fizičkog obima ukupne poljoprivredne proizvodnje (za 26%), već je zahvaljujući tom segmentu farmerskog sektora omogućen i porast ukupnog društvenog proizvoda (za oko 5%), čime je poljoprivreda postala najsvetlija tačka u prvoj godini privređivanja Srbije posle oktobarske demokratske revolucije iz te. Može se zaključiti da će, i pored uobičajeno optimističkijih ocena aktuelne politike, proces revitalizacije naše poljoprivrede posebno stočarstva, kao i dofarmerskog sektora agrobiznisa (proizvodnja mineralnih đubriva i naročito proizvodnja poljoprivredne mehanizacije) a time indirektno i farmerskog i postfarmerskog sektora agrobiznisa, teći znatno sporije od revitalizacije biljne proizvodnje sa jednogodišnjim ciklusom reprodukcije. 5. ZAKLJUČAK SR Jugoslaviju/Srbiju u periodu godine karakteriše veoma značajno smanjenje obima proizvodnje najvažnijih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, što je dovelo u pitanje i prehrambenu sigurnost stanovništva. Ukupna vrednost donacija upućenih ka poljoprivredi Srbije u periodu od oktobra do 15. februara godine iznosi 155,9 miliona DM i u celini su od strane zemalja donatora upućene u izvronom sematičkom značenju pojma donatio odnosno gratis Obračun autora na osnovu dokumentacije Statistike poljoprivrede za i godinu (bez podataka za Kosovo i Metohiju), RZS, Beograd. Prema podacima koje je autor ovog rada dobio u jednoj od naših najuspešnijih firmi u stočarskoj proizvodnji Akcionarskom društvu za proizvodnju tovnih svinja i tov junadi VIZELj AD iz Padinske skele, dispariteti cena na štetu proizvođača tovnih junadi prisutni su u kontinuitetu od Godine, budući da se odnos između cene koštanja i prodajne cene kretao od 40,03 d/kg : 28,69 d/kg odnosno 11,34 d/kg ( ), preko 48,53 d/kg : 45,14 d/kg odnosno 3,39 d/kg ( ), zatim 93,65 d/kg : 87,26 d/kg odnosno 6,39 d/kg ( ) i 109,80 d/kg : 105,58 d/kg odnosno 4,22 d/kg ( ) do 110,97 d/kg : 106,29 d/kg odnosno 4,68 d/kg ( ). 85

92 Dominantni deo (96,86%) donacija upućenih ka poljoprivredi samo je posredstvom poljoprivrednika (po regresiranim cenama ili u naturalnoj razmeni) transferisan za druge urgentnije socijalne potrebe u našoj zemlji. Vrednost donacija direktno efektuiranih u poljoprivredi iznosi svega 4,9 miliona DM ili 3,14% ukupne vrednosti donacija upućenih ka poljoprivredi naše zemlje, što čini samo 5,82% direktne štete koju je poljoprivreda Srbije pretrpela za vreme NATO agresije. Sve donacije upućene ka poljoprivredi značajno su doprinele blagovremenom i adekvatnijem snabdevanju poljoprivrede sa neophodnim inputima za jesenju setvu i celokupni ciklus proizvodnje u godini, čime su indirektno doprinele zaustavljanje recesije i početku revitalizacije poljoprivrede Srbije, posebno u biljnoj proizvodnji. Ipak, u poređenju ne samo sa direktno efektuiranim već i sa ukupnim donacijama upućenim ka poljoprivredi Srbije, može se zaključiti da su najveći i najsigurniji donatori u hrani bili i sada jesu naši seljaci i radnici u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama. LITERATURA Dinkić M. i sar. (1999): Završni račun, Stubovi kulture, Beograd. ***** (2002): Donacije u sektoru poljoprivrede, Odeljenje za koordinaciju pomoći i razvoj, Ministarstvo za ekonomske veze sa inostranstvom Republike Srbije, Beograd, str Pejanović R. (2001): Osnovni principi agrarne politike cena u tržišnim uslovima privređivanja, Tematski zbornik Nova agrana politika i uloga Ministarstva poljoprivrede, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str Stanić R. (2001): Zemlja božja vera težačka, Poljoprivredni kombinat Beograd, Beograd. Ševarlić M. (2001-a): Structural changes in agribusiness of FR Yugoslavia, Zeszyty Naukowe Rolniczej nr 377, s Ševarlić M., Vasiljević Zorica (1999): Influence of NATO agression on the Agribusiness of FR Yugoslavia, Beyond the Peace Information Technology Transfer on Renewable Energy Sources for Sustainable Agriculture, Food Chain and NFA 99, Vasiljevic Zorica, Sevarlic M. (2001): Agricultural investments experience of Yugoslavia, Proceedings of the Fourth International 86

93 Symposium on "Investments and Economic Recovery", Bucuresti, p Ševarlić M. (1999): Ekološke perfomanse jugoslovenske poljoprivrede, u monografiji Tranzicija poljoprivrede, Centar za proučavanje alternativa, Beograd, str Ševarlić M. (2001-b): U susret novoj agrarnoj politici : od sumraka seljaštva ka praskozorju svetlije budućnosti agrobiznisa, Tematski zbornik Nova agrana politika i uloga Ministarstva poljoprivrede, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str Ševarlić M. (2001-c): Posledice NATO agresije u poljoprivredi i prehrambenoj industriji Jugoslavije, Ekonomika poljoprivrede (1-2), (u štampi). DONATIONS AND REVITALIZATION OF SERBIAN AGRICULTURE by Ševarlić M. Miladin SUMMARY In this paper there are shown for the first time in our scientific publications the detailed data as well as quantificated role of donations given for revitalization of Serbian agriculture ( ), by donor countries, kind of support, time of donation, duration of effects and donation value, as well as way of donation utilization and share in value of their direct implementation into particular purposes. On the basis of analysis done by the Ministry for International Economic Relations of Republic of Serbia, it could be particularly seen that out of approximately 156 million DEM of total donation value directed toward agriculture, only cca 4.9 million DEM (3.14%) has been directly implemented into revitalization of domestic agriculture which makes around 5.82% of estimated value of direct damage that agriculture has suffered due to NATO aggression in That data shows the dominant share of donations given to agriculture, de facto has been transferred, thanks to agriculture, for the pensions and other more urgent social needs of Serbian population. However, under the influence of donations and relatively favorable climatic conditions in 2001 production, there have been stopped retrograde processes characteristic for our agriculture in the period. But, an 87

94 increase in physical volume of agricultural production in 2001 has been achieved thanks to the plant production results, while the indicators in livestock production - characterized by longer reproduction cycles have been still under the production level realized in Key words: donations, direct effects, agriculture, war damage, revitalization. 88

95 UDK : 626.8:338 Originalni naučni rad Original scientific paper UTICAJ IZGRADNJE SISTEMA ZA NAVODNJAVANJE NA PRESTRUKTURIRANJE POLJOPRIVREDNE PROIZVODNJE Dr Svetlana Potkonjak 1, Marko Bajčetić,dipl.ecc UVOD Kod dosadašnjeg korišćenja sistema za navodnjavanje potvrđeno je da se dobijaju viši prinosi i bolji ekonomski efeki nego u uslovima bez navodnjavanja što upućuje na to da ova mera treba da ima prioritet u razvoju poljoprivrede. Ovim se ne umanjuje značaj daljeg napretka u selekciji, agrotehnici i drugim oblastima unapređenja poljoprivredne proizvodnje u uslovima navodnjavanja ili bez. Na današnjem stepenu razvoja i u okolnostima u kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja samo se navodnjavanjem može stabilizovati, odnosno uvećati proizvodnja hrane, i podstaći razvoj stočarstva, prerađivačkih kapaciteta i marketinga. 2. PROJEKCIJA RAZVOJA NAVODNJAVANJA Razvoj navodnjavanja zadire u dve značajne privredne oblasti : poljoprivredu i vodoprivredu. Posmatrano sa aspekata vodoprivrede, korisnicima sistema za navodnjavanje potrebno je obezbediti na vodozahvatu odgovarajuću količinu vode, vodu odgovarajućeg kvaliteta i u određenom vremenu. Doprinos poljoprivrede razvoju navodnjavanja bio bi u rejonizaciji područja po zonama aridnosti u cilju određivanja prioriteta izgradnje zalivnih sistema. Takođe je potrebno selekcionisati sorte koje će maksimalno iskoristiti dodatnu vodu sa najmanjim gubicima. Nove kulture kao i novi uslovi proizvodnje zahtevaće izmenu agrotehnike koja mora biti prilagođena uslovima navodnjavanja. 1 Dr Svetlana Potkonjak, red. profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela 2 Marko Bajčetić,dipl.ecc., JVP "Srbijavode", Beograd 89

96 Razvoj navodnjavanja prema dosadašnjim istraživanjima potrebno je usmeriti pretežno na regionalne vodoprivredne sisteme sa intenziviranjem faznog razvoja izgradnje. Prioritet imaju površine bliže većim prirodnim vodotokovima, izgrađenoj osnovnoj kanalskoj mreži HS DTD, akumulacijama u središnjoj Srbiji. Daljom izgradnjom bi se izvršilo povezivanje u integralne regionalne hidrosisteme. Realni razvoj navodnjavanja predpostavlja obezbeđenje tehničkih, ekonomskih i društvenih uslova. Posmatrano sa aspekta uticaja navodnjavanja na razvoj agroindustrijskog kompleksa, osnovni činioci razvoja su : Prestrukturiranje primarne poljoprivredne proizvodnje i povećanje prinosa kod navodnjavanih kultura što će doprineti povećanju efikasnosti navodnjavanja ; Obezbeđenje dovoljnih količina stočnih hraniva i njihova kontinuirana proizvodnja imaće uticaj na razvoj stočarstva povećanjem broja uslovnih grla po ha kao i većoj proizvodnji stajnjaka ; Mehanizacija poljoprivrede, gde razvoj navodnjavanja uslovljava povećanje tehničke opremljenosti (kw/ha), nabavku specijalizovanih linija mašina kao i povećanje stepena gotovosti ; Prerađivački i doradni kapaciteti, gde razvoj navodnjavanja ima uticaja na prestruturiranje sekundarne proizvodnje i bolju uposlenost prehrambenih kapaciteta, sniženje cene koštanja finalnih proizvoda; Radna snaga, gde navodnjavanje doprinosi povećanju zaposlenosti, kako u primarnoj tako i u sekundarnoj proizvodnji ; Tržište, gde razvoj navodnjavanja ima uticaja na bolju snabdevenostt domaćeg tržišta ali i za plasman na inostranom tržištu ; Svojinska transformacija vodoprivrede, gde bi u oblasti korišćenja voda trebalo izabrati odgovarajući model transformacije vodoprivrede ; Posmatrano po strukturi vlasništva zemljišta, posebno na nekim regionalnim hidrosistemima potrebno je organizovano uključiti privatni sektor u navodnjavanje. Na osnovu iskustava iz drugih zemalja potrebno je izabrati načine uključivanja u našim uslovima. 90

97 2.1. Projekcija strukture proizvodnje Projektovanje strukture proizvodnje zavisi od planiranog tempa razvoja navodnjavanja. Radi sagledavanja globalnih efekata, koji bi nastali razvojem navodnjavanja, razmatrane su tri varijante razvoja sa ravnomernim godišnjim povećanjem površina pod zalivnim sistemima i to tempom od 10, 40 i 60 hiljada hektara godišnje, u periodu od 5 godina. Usvojena je varijanta kojom bi se u petogodišnjem razvojnom periodu osposobljavalo ha godišnje. Ovo bi bila realna varijanta razvoja, s obzirom na značaj i ulogu navodnjavanja, kao osnovnog činioca razvoja poljoprivrede i vodoprivrede. Uzimajući u obzir gubitke prinosa kod pojedinih kultura u prethodnim sušnim godinama i njihov uticaj na pogoršanje vanbilansnih i bilansnih efekata, realno bi bilo planirati ovakav tempo razvoja. Za navedenu varijantu projektovana je struktura proizvodnje u uslovima navodnjavanja (tab. 1.) gde se imalo u vidu : povećanje intenzivnosti poljoprivredne proizvodnje i poboljšanje asortimana proizvoda ( npr. povrća), razvoj govedarstva i ovčarstva, povoljnije korišćenje oraničnih površina u vidu postrne setve koja je u ovom slučaju planirana na preko 30%. Projektovane površine pripadaju društvenom i privatnom sektoru. Tržišnost pojedinih proizvoda takođe je uzeta u obzir. Prema predloženoj strukturi proizvodnje u navodnjavanju izvršena je projekcija potrošnje vode za navedenu površinu.potrošnja vode (m 3 /ha) po pojedinim kulturama (tabe. 1), planirana je na nivou prosečnih godina. Sumirajući podatke po kulturama, proizilazi da je za planirani obim navodnjavanja na ha (redovna i postrna setva) potrebno obezbediti m 3 vode godišnje, prosečno 1400 m 3 /ha godišnje. Projekcija strukture poizvodnje izvršena je i za stanje bez navodnjavanja (ta. 2.), jer je predpostavka da će se i u ovom slučaju struktura menjati u odnosu na prethodni period. 91

98 Tab. 1. : Projekcija strukture proizvodnje i potrošnje vode u navodnjavanju ( ha) Red. broj Vrsta proizvoda Površina Potrošnja vode Uk.potrošnja vode Redovna setva ha m 3 /ha 000 m 3 1. Pšenica Kukurz, merkantilni Kukuruz, semenski Šećerna repa Soja Lucerka Zeleni krmni konvejer Boranija Konzumna paprika Grašak Paradajz Luk Krompir Postrna setva ha m 3 /ha 000 m Krmno bilje Povrće Ukupno Stočarstvo kom 16. Krave Junad Jagnjad PROIZVODNI I EKONOMSKI EFEKTI NAVODNJAVANJA Za projektovanu strukturu proizvodnje izračunata je robnost proizvodnje (tab. 3). Kod proračuna obima proizvodnje kod pojedinih kultura računato je sa prinosima koji se postižu na postojećim zalivnim sistemima, a koje je u uslovima normalne agrotehnike realno ostvariti. 92

99 Tab.2.: Projekcija strukture proizvodnje bez navodnjavanja ( ha) Red.br. Vrsta proizvoda ha Pšenica Kukuruz, merkantilni Šećerna repa Soja Suncokret Lucerka Stočarstvo 7. Krave, kom Junad, kom Jagnjad, kom Tab.3.: Robnost proizvodnje u uslovima navodnjavanja Red. broj Vrsta proizvoda Prinos u t/ha Proizvodnja ha u 000 tona Pšenica 6, Kukurz, merkantilni 12, Kukuruz, semenski 3, Šećerna repa 65, Soja 3, Lucerka 13, Zeleni krmni konvejer 80, Boranija 9, Konzumna paprika 40, Grašak 7, Paradajz 45, Luk 35, Krompir 30, Postrno krmno bilje 25, Postrno povrće 5, Krave, t/grlu 0, Junad, t/grlu 0, Jagnjad t/grlu 0,

100 Robnost proizvodnje je izračunata i za uslove bez navodnjavanja(tab. 4). Razlika između robnosti proizvodnje u navodnjavanju i bez navodnjavanja predstavlja ustvari naturalni efekat navodnjavanja (tab. 5) tj. doprinos istog kod povećanja obima primarne poljoprivrene proizvodnje. Tab.4.: Robnost u uslovima bez navodnjavanja ( ha) Red. broj Vrsta proizvoda Prinos u t/ha Proizvodnja ha u 000 tona Pšenica 3, Kukuruz, merkantilni 5, Šećerna repa 39, Soja 1, Suncokret 1, Lucerka 7, Stočarstvo 7. Krave, t/grlu 0, Junad, t/grlu 0, Jagnjad, t/ grlu 0, Ekonomski efekti navodnjavanja za predložene varijante razvoja zasnovani su na proračunu razlike vrednosti ukupne proizvodnje (ratarstvo+stočarstvo) i troškova proizvodnje koji su izračunati prema standardnoj šemi koja se primenjuje u ovom slučaju. Za predloženu projekciju strukture proizvodnje iskazan je pozitivan finansijski rezultat. 94

101 Tab.5.: Povećanje robnosti proizvodnje usled navodnjavanja ( ha) Red. broj Vrsta proizvoda Višak proizvoda tona Pšenica Kukurz, merkantilni Kukuruz, semenski Šećerna repa Soja Suncokret Lucerka Zeleni krmni konvejer Boranija Konzumna paprika Grašak Paradajz Luk Krompir Postrno krmno bilje Postrno povrće Krave, t/grlu Junad, t/grlu Jagnjad t/grlu Za istu varijantu su obračunati ekonomski efekti bez navodnjavanja u kojoj je takođe iskazan pozitivan finansijski rezultata, ali u mnogo manjem iznosu nego u uslovima navodnjavanja. 95

102 Tab.6.: Predračun vrednosti, troškova proizvodnje i dobiti ( ha u EUR-a ) Opis Sa Bez Razlika navodnjavanjem navodnjavanja A) Vrednost proizvodnje 1. Ukupna vrednost proizvodnje Interna realizacija Ukupan prihod B) Troškovi proizvodnje 1. Materijalni troškovi Opšti troškovi Amortizacija Bruto LD Rash.fin. (kamata) Osiguranje Nemater. troškovi Ukupni troškovi Finan. rezultat (dobit) Razlika između ekonomskih efekata proizvodnje u navodnjavanju i bez navodnjavanja predstavlja ustvari doprinos navodnjavanja povećanju ekonomskih efekata, tab ZAKLJUČAK Intenzivniji razvoj navodnjavanja u našoj zemlji imao bi uticaja na prestrukturiranje poljoprivredne proizvodnje u korist povrća, krmnog i ndustrijskog bilja. U radu su razmatrana samo dva parametra koja bi doprinela oboljšanju efekata navodnjavanja i to : robnost proizvodnje i dobit. U skladu sa predloženim programom razvoja navodnjavanja projektovana je struktura proizvodnje u uslovima sa i bez navodnjavanja na površini od ha koje bi bile na teritorije R. Srbije a pripadale bi društvenom i privatnom sektoru. Poznatim metodama izračunata je je robnost proizvodnje i dobit na osnovu čega su dokazani efekti navodnjavanja posmatrano sa ova dva aspekta. Istraživanja je potrebno dopuniti uključivanjem investicija potrebnih za realizaciju programa kao i procenu ostalih parametara efektivnosti navodnjavanja ( period povraćaja 96

103 uloženih sredstava, interna stopa rentabilnosti, neto sadašnja vrednost projekata i dr.). 5. LITERATURA 1. Merhav mnf.ltd. : The Agriculture development by irrigation in Voivodina. Merhav group, Israel, Popović V. : Navodnjavanje u Vojvodini. Postojeće stanje i pravci razvoja. Studija. Hidrozavod DTD, Novi Sad, Potkonjak S. : Uticaj strukture proizvodnje i veličine sistema na ekonomske efekte ulaganja sredstava u navodnjavanje. VODOPRIVREDA, broj , Potkonjak S. : Navodnjavanje-faktor razvoja poljoprivrede. Tematski zbornik radova sa naučnog slupa sa medjunarodnim učešćem : Aktuelni problemi, perspektive razvoja poljoprivrede i uloga agroekonomske nauke i struke. Institut za ekonomiku poljoprivrede, Novi Sad, Tabački M. i saradnici : Operativni program razvoja navodnjavanja u republici Srbiji ( ). JVP "Srbijavode", Beograd, THE BUILDING INFLUENCE OF IRRIGATION SYSTEMS ON RESTRUCTURING AGRICULTURAL PRODUCTION by Svetlana Potkonjak, Marko Bajčetić SUMMARY The intensive development of irrigation in our country woulde have the influence on restructuring of agricultural production for the most part of : vegetables, food and industrial crops. In this paper are considered only two parameters which could be increasing the irrigation effects. It is commodity production and profit. In agreement with proposed program of irrigation development is designed the production structure in / without irrigation conditions on ha arable land. This area is to be found in repiblic Serbia and the owners are social and private estates. The well known methods used for the calculated of commodity production and profit. 97

104 UDK: 636( ) Originalni naučni rad Original scientific paper ANALIZA STEPENA SPECIJALIZACIJE STOČARSKE PROIZVODNJE U VOJVODINI Lučić, Đ., Novković, N. i Marković Katarina 1 REZIME U radu su analizirane promene broja stoke i obima proizvodnje poslednjih decenija, odgovarajućim matematičko-statističkim metodama. Proizvodna orijentacija i specijalizacija data je opisno i egzaktno, ''indeksom raznovrsnosti'', na osnovu relativnog udela pojedinih vrsta u stočnom fondu i na osnovu učešća grana i linija u ukupnoj stočarskoj proizvodnji. Broj stoke i obim proizvodnje ima trend pada, u analiziranom periodu i to najviše u ovčarskoj i živinarskoj proizvodnji. U strukturi stočnog fonda dominantno učešće imaju svinje, značajno goveda, a živina i ovce simbolično, pa je indeks raznovrsnosti nizak, 2,45. Relativni udeo grana proizvodnje bitno se razlikuje, smanjen je udeo svinjarstva i govedarstva, a znatno je veća relativna zastupljenost živinarstva u ukupnoj proizvodnji, dok je ovčarstvo na istom nivou kao i kod strukture stočnog fonda, pa je indeks raznovrsnosti proizvodnje veći i iznosi 3,31. U strukturi linija proizvodnji dominira svinjsko meso, a relativno je značajno učešće kravljeg mleka, goveđeg i živinskog mesa i jaja, pa je indeks raznovrsnosti nešto veći od prethodnih i iznosi 3,84. Vodeća grana u stočarstvu Vojvodine je svinjarstvo, a sa relativno nižim učešćem govedarstvo, pa potom živinarstvo. Ključne reči: stepen specijalizacije, indeks raznovrsnosti, uslovno grlo, žitne jedinice, struktura stočnog fonda, struktura proizvodnje, 1 Dr Đoko Lučić, docent, dr Nebojša Novković, redovni profesor, dipl.ing Katarina Marković, asistent pripravnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad 98

105 1. UVOD Pod dugoročnim uticajem društveno-ekonomskih uslova došlo je do značajnih promena i u stočarskoj proizvodnji. Te su promene najviše uočljive u smanjenju broja stoke, odnosno obima proizvodnje, strukture stočnog fonda i stepena specijalizacije raznovrsnosti proizvodnje. Agroekološki uslovi u Vojvodini ne ograničavaju gajenje svih važnijih stočnih vrsta, ali uslovljavaju način držanja stoke, izbor rasa i intenzitet uzgoja. Sva ta obeležja pojedinačno, a i sinergistički utiču na troškove proizvodnje i ekonomske rezultate. Našu poljoprivredu još uvek karakteriše znatan udeo biljne proizvodnje i to žita, a slabije je zastupljeno industrijsko bilje, povrće i krmno bilje. Udeo stočarstva u bruto proizvodu poljoprivrede relativno je nizak, oko 40%, a u razvijenim zemljama oko 80%, (Lazarević i sar. 1995). U stočarskoj proizvodnji mali je udeo mleka i jaja, upravo proizvoda koji daju veliku dobit. 2. PREDMET I CILJ ISTRAŽIVANJA U radu se analizira kretanje broja stoke po organizacionim oblicima (poljoprivredna preduzeća i seljačka gazdinstva) u okviru pojedinih vrsta stoke. Izučavaju se tendencije i dinamika promena, struktura stočnog fonda relativno učešće pojedinih vrsta u ukupnom stočnom fondu, grana i linija proizvodnji u ukupnoj stočarskoj proizvodnji. Za ocenu stepena specijalizacije uzeto je relativno učešće pojedinih vrsta stoke i linija proizvodnje u ukupnoj stočarskoj prozvodnji. Smisao rada je da definiše proizvodnu orijentaciju i stepen specijalizacije stočarske proizvodnje u savremenim društveno-ekonomskim uslovima. 3. MATERIJAL I METOD RADA Postavljeni cilj istraživanja nalaže vremensko praćenje pojava, statističkomatematičkim metodama putem relativne strukture, stope promena srednjih vrednosti i koeficijenta varijacije. Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje daće se opisno na osnovu broja linija proizvodnje i indeksom raznosvrsnosti, koji osim broja linija proizvodnji uzima u obzir i njihovu relativnu zastupljenost (Novković, 2001). Indeks raznovrsnosti (Ir) je količnik između i zbira kvadrata procentualnog udela pojedinih proizvodnji stočnih vrsta (p) u obimu ukupne proizvodnje, odnosno: 99

106 Ir = p p p i p n p i = udeo linije proizvodnje ''i'' u ukupnom obimu proizvodnje (%) i = 1(1)n n = broj zastupljenih linija proizvodnje. Indeks raznovrsnosti (Ir) iznosi 1 kada je zastupljena jedna stočna vrsta ili linija proizvodnje, a što je veći to je proizvodnja raznovrsnija. Da bi se iskazao udeo pojedinih stočnih vrsta u ukupnom stočnom fondu, stvarni broj grla prevodi se u zajednički pokazatelj uslovna grla. 1 Za iskazivanje učešća pojedinih stočnih proizvodnji u ukupnoj proizvodnji korišćene su žitne jedinice (prevod sa nemačkog Jovanović, Lučić, 1998). 4. REZULTATI ISPITIVANJA Istorijski posmatrano zemljoradnja i stočarstvo bili su jednostrani sa manjim brojem biljnih i stočnih vrsta. Kasnije su osvojene nove industrijske, povrtarske, krmne i druge kulturne biljke i nove stočne vrste. Tako je broj linija proizvodnji na gazdinstvu znatno povećan, što je doprinelo boljem korišćenju uslova, sredstava za proizvodnju i radne snage. U novije vreme, pod dejstvom koncentracije proizvodnje i drugih činilaca broj linija proizvodnji se smanjuje u proizvodnim jednicama, ali se raznovrsnost zadržava na nivou sistema (kombinata) i regiona. Zato je prihvaćeno razmatranje specijalizacije na nivou proizvodne jedinice, složenog sistema, regiona i šire teritorije. Šire područje ili region imaju razlike u prirodnim i ekonomskim uslovima proizvodnje, koje formiraju različite strukture proizvodnje u pojedinim delovima. Takvi agroekonomski sistemi čine zasebne rejone u okviru jedne zemlje. Od prirodnih uslova temperatura vazduha najviše varira, godišnja srednja iznosi 12 o C i ona je manje-više optimalna za sve stočne vrste, dok je apsolutno minimalna 32,6 o C, a maksimalna 41,2 o C, sa velikom amplitudom od 73,8 o C (Katić, 1979). U prasilištu je potrebna temperatura od 23 do 27 o C, za 1 Za prevođenje stvarnih grla u uslovna izračunati su koeficijenti za analizirane vrste stoke na osnovu petogodišnjeg odnosa fizičkih i uslovnih grla datih u statističkom biltenu Stočarstvo i ribarstvo, godina. Koeficijent za prevođenje stvarnih u uslovna grla za seljačka gazdinstva iznose; goveda 0,672, ovce 0,069, svinje 0,129 i živina 100 komada 0,400. Za poljoprivredna preduzeća; goveda 0,760, ovce 0,071, svinje 0,146 i živina 100 komada 0,

107 jednodnevne piliće 32 o C, a kasnije niža. Za odrasla grla nepovoljne su temperature preko 30 o C, javlja se povišena telesna temperatura, ubrzani puls i disanje, posebno kod svinja i ovaca. Visoka temperatura spoljne sredine (27 o C,) smanjuje mlečnost krava do 15%, a u vrelim danima (35 o C) i do 45% (Nikolić, 1964). Ako su uslovi proizvodnje izjednačeni i onda ima mogućnosti da se pojedine proizvodne jedinice usmere na proizvodnju manjeg broja proizvoda, da bi koncentracija proizvodnje mogla da dostigne optimalni nivo. Sistem kao celina, ostaje prema zastupljenosti proizvodnji raznovrstan. Na taj način postiže se usklađenost između proizvodnji, grana i linija, obezbeđuje stabilnost sistema, a istovremeno se efikasno koristi prednost koncentracije, specijalizacije proizvodnje i podele rada (Šomođi, 1989). Razmeštaj poljoprivredne proizvodnje treba da je u saglasnosti i s interesima proizvođača. Da li je u skladu razmeštaj neke linije proizvodnje interesima proizvođača može da se ustanoviti na osnovu odnosa između rezultata raznih linija proizvodnje u određenom području. U principu, proizvođač će usvojiti proizvodnju onih proizvoda koji obezbeđuju najbolje rezultate i iskorišćavaju proizvodne uslove povoljno, ukoliko ga tržište obezbeđuje proizvodima koji su mu potrebni, a koje sam ne proizvodi. Ukoliko to nije obezbeđeno, proizvođač će proizvoditi proizvode, pre svega, za sopstvene potrebe, makar i po cenu manjeg korišćenja prirodnih uslova proizvodnje i lošijeg ukupnog rezultata. Razmeštaj i specijalizacija stočarske proizvodnje imaju izvesne specifičnosti. Rejoni prirodnih izvora stočne hrane najpovoljniji su za ovčarstvo i govedarstvo, dok su svinjarstvo i živinarstvo više vezani za žitorodna područja. To je tako kada su uslovi za transport povoljni i kada je reč o visoko transportabilnim proizvodima. Područje Vojvodine sa ha poljoprivredne površine ima svega 1,9% livada i 6,3% pašnjaka, pa se stočna hrana pretežno obezbeđuje s oranica, iz prerađivačke industrije, a značajan deo proteinskih hraniva i aditiva iz uvoza Struktura stočnog fonda u Vojvodini U području umereno kontinentalne klime gaji se desetak korisnih životinjskih vrsta od kojih su najzastupljenije: konji, goveda, ovce, svinje i živina. Poslednjih decenija broj konja je sveden na minimum, u Vojvodini ih sada ima oko grla, pa je privredni značaj ove stočne vrste neznatan. Sada se stočna proizvodnja uglavnom zasniva na ostale četiri vrste (tab. 1). 101

108 Svaka stočna vrsta ostvaruje minimum dva ili više proizvoda, pa je raznovrsnost proizvodnje neminovna. Zato će u radu biti reči o različitom stepenu specijalizacije, odnosno raznovrsnosti proizvodnje. Specijalizacija proizvodnje nije sama za sebe cilj, nego je sredstvo za poboljšanje proizvodnih rezultata i ima zakonitosti svog razvoja. Vojvodina je relativno homogeno agroekološko područje. Prirodni uslovi analiziranog područja omogućavaju gajenje svih važnijih stočnih vrsta, ali uslovljavaju i način držanja stoke, izbor rasa, intenzitet uzgoja i visinu troškova. Druga grupa faktora ekonomski uslovi, imaju neznatan uticaj na teritorijalni raspored proizvodnje, zahvaljujući Tabela 1.Кretanje broja stoke u Vojvodini u periodu godina Vrsta stoke Prosek Koeficijent Interval varijacije varijacije min. max. Seljačka gazdinstva Stopa promene Goveda 179,400 13, ,23 Ovce , ,81 Svinje , ,99 Živina , ,59 Poljoprivredna preduzeća Goveda , ,64 Ovce , ,65 Svinje , ,84 Živina 2, , ,06 Ukupno fizička grla Goveda , ,56 Ovce ,09 114, ,81 Svinje , ,58 Živina ,58 Ukupno uslovna grla Goveda , ,56 Ovce ,52 Svinje ,58 Živina , ,65 Izvor; Statistički bilteni ''Stočarstvo i ribarstvo'' za odgovarajuće godine približno jednakim (istim) saobraćajnim uslovima na celom području i povoljnom razmeštaju mlekara i klanica u Vojvodini. Bitnije organizacionoekonomske razlike postoje između seljačkih gazdinstava i poljoprivrednih 102

109 preduzeća koje se prvenstveno ogledaju u proizvodnosti stoke i intenzitetu zastupljenosti stočarstva po jedinici poljoprivredne površine. Osnovni kapaciteti u stočarskoj proizvodnji - broj grla, ima tendenciju pada kod sve četiri analizirane vrste. Na seljačkim gazdinstvima najviša stopa promena je kod ovaca 5,82%, a kod poljoprivrednih preduzeća u živinarstvu 8,06% godišnje. Kod nas se u proseku na 100 ha gaji 25,80 uslovnih grla, odnosno 27,23 na seljačkim gazdinstvima, a 23,40 u poljoprivrednim preduzećima, a u Evropi 93,0, gde su goveda vodeća vrsta (63,5% u strukturi stočnog fonda). Na seljačkim gazdinstvima gaji se oko 90% ovaca, 76% goveda, 71% živine i 61% svinja. Iskazano preko uslovnih grla 66,02% stočnog fonda nalazi se na seljačkim gazdinstvima a 33,48% u okviru poljoprivrednih preduzeća. U analiziranom periodu u proseku ima uslovnih grla od čega na svinje dolazi 52,44%, na goveda 35,44%, na živinu 7,89%, a na ovce svega 4,23%. Pašne vrste učestvuju sa 40%, a nepreživari sa 60%, što je i obeležje žitorodnih regiona Asortiman stočarske proizvodnje Asortiman proizvodnje u stočarstvu umnogome zavisi od tržišta, odnosno razmeštaja potrošačkih centara, zatim standarda i navika tradicije potrošača. Postojeći stočni fond uslovljava obim i vrstu proizvoda, mada i to umnogome zavisi od tipa i linija proizvodnji u okviru jedne vrste (Krstić, Lučić, 2000). Tako su u svinjarstvu prisutne linije proizvodnje prasadi, proizvodnje svinjskog mesa i proizvodnje priplodnog podmlatka. Osnovni proizvod u svinjarstvu meso ostvaruje se klanjem pojedinih kategorija, pa se i na taj način povećava asortiman proizvoda. Prema Reliću (2000) u ukupnom broju zaklanih svinja u SR Jugoslaviji, prasad do 25 kg učestvuju sa 39%, grla od 25 do 80 kg 11%, grla od kg 30% i grla preko 125 kg 20%. Time se dobija praseće meso, bekon i zrelo meso starijih svinja. Malo je veći asortiman proizvodnje u govedarstvu i ovčarstvu, a u živinarstvu skromniji. Uobičajeno je iskazivanje stočarske proizvodnje putem osam osnovnih tržišnih proizvoda (tab. 2). Sve linije proizvodnje imaju tendenciju pada izuzev ukupne proizvodnje goveđeg mesa i proizvodnje kravljeg mleka na seljačkim gazdinstvima. Proizvodnja goveđeg mesa praktično stagnira, usled blagog smanjenja broja grla klanja stoke i povećanja proizvodnje po jedinici kapaciteta. Seljačka gazdinstva uprkos smanjenju ukupnog broja goveda, teže da sačuvaju osnovno stado- krave i steone junice. Kod ovih gazdinstava povećana je mlečnost krava, pa tako uspevaju da još uvek održe proizvodnju mleka na istom nivou. Od 103

110 ukupne proizvodnje mleka 98,8% otpada na kravlje, a samo 1,2% na ovčije. Od ukupne proizvodnje mleka 69,2% proizvodi se na seljačkim gazdinstvima, a 30,8% u poljoprivrednim preduzećima. Ovčarska proizvodnja pretežno se nalazi na seljačkim gazdinstvima, a živinarska proizvodnja približno je jednako zastupljena na seljačkim gazdinstvima i u poljoprivrednim preduzećima. Tabela 2.Pregled stočarske proizvodnje u Vojvodini u periodu godina u tonama Proizvod Prosek Koeficijent Interval varijacije Stopa varijacije min. max. promene Kravlje mleko ukupno , ,118-0,49 - seljačka gazdinstva , ,45 - poljoprivredna preduzeća , ,40 Ovčije mleko ukupno , ,09 - seljačka gazdinstva , ,15 - poljoprivredna preduzeća 92 47, ,34 Vuna ukupno 613,8 20, ,70-3,98 - seljačka gazdinstva 534,8 21, ,29 - poljoprivredna preduzeća 70,8 19, ,73 Jaja ukupno 542,6 12, ,91 - seljačka gazdinstva 438,2 13, ,03 - poljoprivredna preduzeća 110,9 21, ,52 Goveđe meso 22,1 17,76 18,0 34,0 0,10 Ovčije meso 3,0 25,66 1,3 4,0-2,93 Svinjsko meso 125,5 14,43 103,0 150,0-2,32 Živinsko meso 45,0 18,86 35,0 59,0-2,59 Poljoprivredna preduzeća radije se opredeljuju za uzgoj intenzivnih stočnih vrsta (živine i svinja), nego ekstenzivnih (ovaca i goveda). Da bi se lakše sagledao doprinos pojedinih linija proizvodnje u ukupnoj stočarskoj proizvodnji na području Vojvodine proizvodi su preračunati u žitne jedinice (tab. 3). Svinjarstvo je dominantna grana stočarstva u Vojvodini. Proizvodnja svinjskog mesa učestvuje sa 43,31% u ukupnoj stočnoj proizvodnji, ali sa značajnom godišnjom stopom pada 2,32% u poslednjih 16 godina. Na drugom 104

111 mestu je, bez sumnje, govedarstvo sa 30,19% učešća, u čemu mleko participira sa 16,90%, a goveđe meso 13,29 posto. Oba ova, veoma značajna prehrambena artikla, održavaju nivo proizvodnje poslednjih godina, sa neznatnim kolebanjima. Koefcijent varijacije za proizvodnju mleka iznosi samo4,37, a za proizvodnju mesa 17,76%. Nesumnjivo, značajаn оbim proizvodnje ostvaruje se i u živinarstvu, gde proizvodnja živinskog mesa doprinosi sa 13,06, a proizvodnja jaja sa 9,38%. Tabela 3. Ostvarena stočarska proizvodnja u žitnim jedinicama u periodu godina Proizvod Prosek Koeficijent Interval varijacije Stopa varijacije min. max. promene Kravlje mleko , ,49 Goveđe meso , ,10 Ovčije meso , ,93 Vuna , ,98 Ovčije mleko , ,09 Svinjsko meso , ,32 Živinjsko meso , ,59 Jaja , ,91 Interesantno je da živinarstvo početkom godine (15. januara) učestvuje u stočnom fondu sa 7,89%, a u toku godine ostvari učešće u proizvodnji od 22,44%, gotovo tri puta više (2,84). To znači da je relativno učešće rasplodnog jata nisko (takoreći ''fiksni troškovi'') i da je broj turnusa veći, a generacijski ciklus kraći u odnosu na ostale analizirane stočne vrste. Ovčarstvo ima približno jednako učešće u stočnom fondu i u stočarskoj proizvodnji, nešto iznad 4%. Osnovna su tri proizvoda u ovčarstvu; meso, vuna i mleko sa najvećom stopom pada i koeficijentima varijacije, tabela 3. Ovčarstvo ima nisko učešće u stočarskoj prozvodnji s izraženim trendom pada i velikim kolebanjima iz godine u godinu. Posebno u proizvodnji mleka, gde relativno odstupanje od proseka iznosi 40 odsto Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje Proizvodnja u stočarstvu neminovno je uslovljena brojem stoke i proizvodnosti grla. Zato će se na prvom mestu ukazati na nivo specijalizacije preko broja uslovnih grla četiri osnovne stočne vrste. Na osnovu broja stočnih vrsta može da se konstatuje da je reč o raznovrsnoj proizvodnji. Daljom 105

112 analizom vidi se da svinje zauzimaju više od pola stočnog fonda (52,44%), a ovce neznatan deo (4,23%), pa to ukazuje na specijalizaciju proizvodnje ka svinjarstvu i govedarstvu. O stepenu specijalizacije, odnosno raznovrsnosti, ove značajne poljoprivredne i privredne grane, egzaktno govori Indeks raznovrsnosti: Ir = = = 2, ,44 + 4,28 = 52,44 + 7, Stepen specijalizacije stočarske proizvodnje, izračunat preko broja uslovnih grla, četiri osnovne stočne vrste u stočnom fondu veoma je visok, približava se jedinici. U stočnom fondu dominantno je svinjarstvo i govedarstvo, a malo je učešće živinarstva i neznatno ovčarstva. U obimu stočarske proizvodnje učešće pojedinih grana malo je drugačije (tab. 4). Tabela 4. Struktura stočarske proizvodnje u proseku za period godine Grana, proizvod Žitne jedinice (mc) Udeo u % Govedarstvo ,19 - mleko ,90 - meso ,29 Ovčarstvo ,06 - meso ,16 - vuna ,70 - mleko ,20 Svinjarstvo ,31 - meso ,31 Živinarstvo ,40 - meso ,06 - jaja ,38 Ukupno: ,00 100,00 Govedarstvo u broju uslovnih grla učestvuje sa 35,44%, a proizvodima 30,19%. U okviru same grane 56% žitinih jedinica daje mleko, a 44% učestvuje proizvodnja mesa. U govedarstvu dominira mlečno tovni smer, odnosno mleko meso. Ovčarstvo se zasniva na proizvodnji mesa (53,15%) i vune (41,83%), a mleko učestvuje sa svega 5,02%. Ovčarstvo sa brojem uslovnih grla u stočnom 106

113 fondu učestvuje sa 4,51%, a u ukupnoj stočnoj proizvodnji sa 4,06%. Savremeno svinjarstvo isključivo gaji mesnate rase na seljačkim gazdinstvima, a pogotovo u poljoprivrednim preduzećima.u svinjarstvu je jedan tehnološki proces sa fazama proizvodnje: proizvodnja prasadi, priplodnog podmlatka i tov svinja. U radu je dat finalni proizvod svinjskog mesa tabela 4, koji je u ukupnoj stočarskoj proizvodnji dominantan. Živinarstvo ima dva tržišna proizvoda, pri čemu dominira proizvodnja mesa (58,22%), a nesumnjivo je značajna i proizvodnja jaja (41,78%) za ekonomski položaj ove grane i ishranu stanovništva. Živinarstvo doprinosi raznovrsnosti stočarske proizvodnje kada se posmatraju grane i linije stočarstva. Indeks raznovrsnosti proizvodnje po granama (na osnovu podataka iz tabele 4) iznosi: Ir = 16, Ir = = = 3, ,19 + 4, , , Indeks raznovrsnosti iskazan preko linija stočarske proizvodnje iznosi: ,29 + 2, ,70 + 0,20 2 = + 43, ,06 + 9, = 3,84 Godišnja proizvodnja svinjskog mesa za 52 indeksna poena veća je od ostale tri vrste (goveđeg, ovčijeg i živinskog), ima visoko relativno učešće (43,31%) u ukupnoj stočarskoj proizvodnji. Time se zadržava visok stepen specijalizacije, bez obzira na to što su zastupljene četiri grane, odnosno osam linija proizvodnje. Ako indeks raznovrsnosti, dobijen na osnovu broja uslovnih grla analiziranih stočnih vrsta (2,45) uzmemo za 100, raznovrsnost proizvodnje istih vrsta je za 35 indeksnih poena veća, najviše zahvaljujući značajnom učešću živinarske proizvodnje, tabela 4. indeks raznovrsnosti linija proizvodnji (3,84) veći je za 57 indeksnih poena, i to nije značajna razlika s obzirom na to da je osam linija proizvodnji, a u baznom indeksu četiri stočne vrste. 5. ZAKLJUČAK Broj stoke u analiziranom periodu ima stopu pada oko 2 posto, sa prosekom 25,8 uslovnih grla na 100 ha poljoprivredne površine, a Evropa ima 93,0 (1999), gde su goveda vodeća vrsta sa 63,55 u stočnom fondu. U Vojvodini goveda učestvuju sa 35,44%, ovce 4,28%, svinje sa 52,44% i živina 7,89% u stočnom fondu, iskazano putem uslovnih grla. Dve trećine (66,02%) stočnog fonda nalazi 107

114 se na seljačkim gazdinstvima. Interesantno je da živinarstvo početkom godine (15. januara) učestvuje u stočnom fondu sa 7,89 a u toku godine ostvari učešće u proizvodnji od 22,44 posto, gotovo tri puta više. Svinjarstvo je dominantna grana stočarstva u Vojvodini, proizvodnja svinjskog mesa učestvuje sa 43,31 posto u ukupnoj stočnoj proizvodnji, ali sa značajnom godišnjom stopom pada 2,32%. Govedarstvo održava nivo proizvodnje sa 30,19% učešća, ovčarstvo ima nisko učešće (4,06%) u stočarskoj proizvodnji s izraženim trendom pada i velikim koeficijentom varijacije. Svinjarstvo je vodeća stočna vrsta u Vojvodini, i ona u stočnom fondu (52,44%) i stočarskoj proizvodnji (43,31%) zadržava visok stepen specijalizacije, ove vrlo značajne grane poljoprivrede. Indeks raznovrsnosti stočarstva, iskazan brojem uslovnih grla, četiri osnovne stočne vrste, iznosi 2,45, što znači da dominiraju dve stočne vrste (svinje i goveda). Indeks raznovrsnosti po granama proizvodnje iznosi 3,31, što je za 35 indeksnih poena veći od prethodnog, zahvaljujući znatnom učešću živinarske proizvodnje. Indeks raznovrsnosti iskazan linijama proizvodnje (ima ih osam) iznosi 3,84 i za samo 57% veći je od prvog, gde su četiri stočne vrste, a ovde je osam linija proizvodnji. I ovde je na prvom mestu učešće svinjskog mesa, zatim kravljeg mleka, goveđeg i živinskog mesa i jaja, a neznatan udeo ovčijeg mesa, mleka i vune. LITERATURA 1. Lazarević, Lj., Lazarević, R, Koljajić, V., Adžić, N. (1995): Stanje i problemi razvoja stočarstva, Razvoj agroindustrijske proizvodnje Jugoslavije, Beograd (27-40). 2. Jovanović, M., Lučić, Đ. (1998): Žitne jedinice, Farmer br. 12, Novi Sad (27. strana). 3. Novković, N., Šomođi, Š. (2001): Organizacija u poljoprivredi, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 4. Šomođi, Š. (1989): Organizacija poljoprivrednih preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 5. Reljić, D. (2000): Tržište svinjskog mesa u SR Jugoslaviji, magistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 6. Katić, P., Dukanović, D., Đaković, P. (1979): Klima SAP Vojvodine, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 7. Nikolić, D. (1964): Opšte stočarstvo, Naučna knjiga, Beograd. 108

115 8. Statistički bilten ''Stočarstvo i ribarstvo'', Savezni zavod za statistiku, Beograd za odgovarajuće godine. ANALYSIS OF SPECIALIZATION RATE OF ANIMAL PRODUCTION IN VOJVODINA by Lučić, Đ., Novković, N., Marković Katarina SUMMARY By using of suitable mathematical-statistical methods the changes of number of animals and extent of production in the last decades have been analysed in the paper. The production orientation and specialization were given descriptively and exactly, by the ''diversity index'', on the basis of relative participation of individual species in the fund of livestock and on the basis of share of branches and lines of production in the complete animal production. The number of animals and extent of production have a trend of decrease in the period analysed, which is most in sheep and poultry production. In the structure of livestock fund the dominant role have pigs, a significant one cattle and poultry, and sheep are symbolic, so that the ''diversity index'' is low, Relative share of production branches differs significantly, the participation of pig and cattle production decreased, and that of relative participation of poultry in total production increased, while sheep production is on the same level as in the structure of livestock fund, and the ''diversity index'' of production is higher and it amounts In the structure of production lines the pork dominates, and relatively significant is share of cow's milk, beef and poultry meat and eggs, so that the ''diversity index'' is some higher than those mentioned prevuously, and amounts The leading branch in animal production in Vojvodina is pig production, and with relatively lower share cattle production and then poultry production. Key words: specialization rate, ''diversity index'', animal unit, wheat units, structure of livestock fund, structure of production. 109

116 UDK:339.1:634.4 Originalni naučni rad Original scientific paper UGOVORENA PROIZVODNJA SVINJA ZA TRŽIŠTE Teodorović, M., 1 Petrović Milica, 2 Radović, I. 1 REZIME U periodu od godine SAD su od neto uvoznika svinjskog mesa postale neto izvoznik. Tu ekspanziju treba pripisati dobroj organizaciji. Nosilac subjekat proizvodnje, su vertikalno integrisane agrobiznis kompanije koje objedinjuju farmere. Sa više od 80% proizvodnje pod ugovorom i sa oko 420 vrsta ugovora, američki model se može preporučiti za sve zemlje sa nerazvijenim svinjarstvom. Ključne reči: proizvodnja svinja, ugovor, američki model 1. UVOD Ugovorena proizvodnja svinja nastaje sa pojavom prvih klanica koje na taj način obezbeduju sirovine za nesmetani rad. Povećanjem obima proizvodnje svinjskog mesa namena ugovorene proizvodnje se menja, pa ugovor pre svega služi farmeru da obezbedi siguran plasman svoje stoke. Činjenica je, da je danas u svim privrednim granama, a samim tim i u proizvodnji svinja, robu lakše proizvesti nego što ju je moguće uspešno prodati. Dokaz su ogromni tržišni viškovi praktično svih poljoprivrednih proizvoda. Danska, na primer, obezbeđuje svoje potrebe u svinjskom mesu sa 486% (Evans, 2001) pa da nema oraganizovanu i ugovorenu proizvodnju i organizovan i siguran izvoz, obim proizvodnje bi se verovatno morao smanjiti. To bi sigurno uticalo na privredu ove zemlje, koja godišnje proizvede oko 24 miliona tovljenika. Uporedo sa povećanjem veličine proizvdnje menja se i njena namena i kvalitet. Pri tome se mora prihvatiti vrlo precizna definicija (Blaha, 2001) koja 1 Prof. dr Milan Teodorović, mr Ivan Radović, Poljoprivredni fakultet, Institut za stočarstvo, Novi Sad 2 Prof. dr Milica Petrović, Poljoprivredni fakultet, Zemun 110

117 ukazuje da se kvantitativno-orijentisan sistem proizvodnje hrane (koji obezbeđuje ishranu lokalnog stanovništva) menja u kvalitativno-orijentisani sistem proizvodnje hrane na internacionalnom nivou (vertikalno povezan lanac za proizvodnju kvalitativno prepoznatljive hrane). Posledica je da u SAD umesto nezavisnih proizvođača svinja sve više ima dvostruko zavisnih proizvođača koji proizvode na bazi ugovora i sa snabdevačem i sa kupcem (Bodde, 1999). Za razliku od iznetog, naše svinjarstvo još uvek ima snabdevački koncept. Uz to je, suprotno od savremenih tokova, potpuno podeljeno, prvo po državama i pokrajinama, zatim po kombinatima odnosno na društveni i individulni sektor i na kraju još i na proizvodnju svinja, preradu i promet mesa. Da bi se stvorio nosilac proizvodnje Teodorović i Vidović, 1990 sugeriraju stvaranje asocijacije. Uz velike napore početkom 1992 formiran je APROSIM asocijacija proizvođača i prerađivača svinja i svinjskog mesa. Kako kod nas nije rešeno pitanje vlasništva, što je osnovni uslov za rad asocijacije, APROSIM, mada još uvek postoji, nema značajniju perspektivu. Konačno, pre par godina započete su integracije svinjarskih farmi oko klanica (Neoplanta, Srem, Carnex) ali se i u ovom slučaju radi samo o lokalnom povezivanju klanice i farme. Zadatak ovog rada je da analizira organizaciju, a posebno ugovorenu proizvodnju svinja u SAD, sa ciljem da se na tom primeru ukaže na značaj i mogućnosti ugovorene proizvodnje svinja za tržište. 2. STANJE I ORGANIZOVANOST SVINJARSTVA U SAD SAD su godine imale deficit svinjskog mesa od tona da bi ostvarila višak od tona. Pribložno u isto vreme, od do godine, izvoz je povećan sa t na t ili za 373%. Na taj način SAD su sa četvrtog mesta na rang listi izvoznika, iza Danske, Holandije i Kanade, stigle na vodeće mesto. Svinjarstvo SAD je locirano na srednjem zapadu i istočnoj obali, pošto dve države iz tog regiona, Ajova i Severna Karolina, ostvaruju oko 40% ukupne proizvodnje svinja. Većina farmi je u sastavu velikih ratarskih gazdinstava, što omogućava farmerima da ostvare dodatnu korist iz proizvodnje kukuruza i soje. Pored tradicionalnih malih farmi sa poluotvorenim sistemom držanja, sve su češće velike, moderno opremljene farme sa potpuno zatvorenim sistemom držanja. Bodde (1999) deli proizvođače svinja na tri grupe. Prva grupa su farmeri čija je proizvodnja potpuno integrisana sa klanicom, prerađivačem i/ili konfekcionerom mesa kojima se više isplati da kupuju svinje nego da ih sami 111

118 gaje. Ovaj tip integracije nastaje oko godine zbog povećanog zahteva klaničara da tovljenici budu što je moguće više izjednačeni, a u ovom momentu obuhvata oko 12% ukupne proizvodnje svinja. Druga grupa su nezavisni proizvođači koji gaje i prodaju svinje klanici, na bazi opšteg ugovora i bez posebnih obaveza. To su normalno manje, porodične farme. Nose oko 20-25% ukupne proizvodnje a broj takvih farmi se naglo smanjuje. Jedan od značajnih razloga smanjenja broja nezavisnih farmera je da njima banke odobravaju kredite sa učešćem od 60%, dok se od farmera sa ugovorenom proizvodnjom traži samo 15% učešća. Treća, najbrojnija grupa, koja nosi oko 65% ukupne proizvodnje svinja u SAD, su farmeri sa dvostrukim ugovorom, i sa snabdevačem i sa kupcem. Pri tome snabdevač može biti proizvođač prasadi, mešaona stočne hrane, klanica, dok su kupci klanica, prerađivač, konfekcioner itd. Mnogi od ovih proizvođača su organizovani u grupe sa zajedničkim proizvodnim sistemom jer se sa stadom od nekoliko hiljada krmača bolje koristi genetska osnova. Američki farmer je na taj način od nezavisnog proizvođača postao višestruko zavistan proizvođač (Bodde,1999). Najvažnija motivacija za ovaj proces je specijalizacija proizvodnje uz korišćenje moderne, ali i skuplje tehnologije, sa jasnim ciljem ostvarivanja veće dobiti. Tradicionalni zatvoreni sistem farmske proizvodnje od praseta do tovljenika, takođe se značajno menja u sistem sa dve, a najčešće sa tri specializovane jedinice farme: proizvodnja prasadi na velikoj farmi (najmanje krmača), odgoj prasadi od zalučenja sa 17 dana do težine od 25 kg (minimum mesta) i tov sa standardnim smeštajem od mesta pa nadalje. Cilj ranog zalučenja i selenja prasadi na drugu farmu je što ranije odvajanje od majke odnosno presecanje lanca infekcije. Udaljenost između farmi treba da je oko 3 kilometra. Mada farme mogu i treba da imaju isti menadžment, radnici, oprema i vozila moraju biti strogo zasebni za svaku farmu. Kako farma za reprodukciju može da opslužuje veći broj farmi za odgoj prasadi i tov, dolazi do udruživanja farmera. Udruživanje farmera po ovoj osnovi se toliko proširilo, da je Gadd, konstatovao da je pored tehničke, nastala i socialna revolucija ili druga američka revolucija. Strukturne promena u industriji svinja nastale su kao kopija promena u industiji brojlera između i 1955 godine. Slična strategija je dovela do identične organizaciji, do vertikalne integracije agrobiznis kompanije. Na proces značajno utiče borba za tržište. Naime, od godine potrošnja pilećeg mesa u SAD je stalno rasla, goveđeg mesa se smanjivala, dok je potrošnja svinjskog mesa stagnirala. Razlog je bio nepovoljan imidž svinjskog mesa pošto su potrošači ubeđeni da je to meso suviše masno, nezdravo i da ne odgovara 112

119 zahtevima moderne ishrane. Izmena imidža nije bila moguća sa postojećom organizacijom već je započet proces stvaranja novih proizvodnih lanaca koji će biti u stanju da stvore atraktivan, visokokvalitetan produkt po pristupačnoj ceni. Pokrenute su i dve značajne kampanje. Prva, sa sloganom svinjsko meso novo belo meso (do tada je naziv belo meso korišćen samo za živinsko meso) je bila usmerena i na potrošače i na farmere a druga, sa sloganom profit u tovu obezbeđuje krta svinjetina, bila je usmerena na farmere kako bi promenuli svoj način rada sa svinjama. Rezultat nije izostao. U godini devet vertikalno integrisanih kompanija nose svinjarsku industriju u SAD. One integrišu milion i 35o hiljada krmača ili 22,9% ukupnog broja od 6,10 miliona. Da se radi o zaista velikim i naglim promenama treba naglasiti da je devet pomenutih kompanije godine imale samo krmača, što znači da je tokom 6 godina ostvareno povećanje broja krmača u vodećim kompanijama za 524%. Najveća među njima Smithfield Foods radi sa 695 hiljada krmača i godišnje proizvede 13,9 do 14,0 miliona tovljenika. Vertikalna integracija agrobiznis kompanija, od proizvodnje prasadi do prodaje svežeg, konfekcioniranog i prerađenog mesa dovela je do značajnih promena u industriji svinja kao što su: A. Povećanje veličine farmi (tab. 1, sl. 1) Izvor: Pig International, 30, 4, 25, SLIKA. 1: Kretanje broja svinja i broja zapata u periodu godina 113

120 Tabela. 1: Broj farmi i broj svinja na farmama različite veličine Broj grla na farmi Procenat farmi Procenat svinja ,1 55,5 5,0 1, ,8 20,6 22,5 6, ,4 9,0 21,5 8, ,6 6,8 17,5 13, ,6 5,6 15,5 21, i više 0,5 2,4 18,0 50,5 Izvor: Pig Progres, 17, 9, B. Povećanje produktivnosti svinja (tab. 2 i tab. 3) uz smanjenje troškova proizvodnje (tab. 3), tako da megafarme u SAD imaju, u poređenju sa nabrojanim zemljama najnižu, a to znači i veoma konkurentnu, proizvodnu cenu žive mere svinja (tab. 4). Tabela. 2: Zavisnost veličine farme i broja odgajene prasadi po leglu Broj grla na farmi Veličina legla kod zalučenja ,2 8,1 8,3 8, ,4 8,4 8,5 8, ,6 8,6 8,8 8, i više 8,9 8,9 8,9 8,9 Prosek SAD 8,4 8,6 8,7 8,7 Izvor: Pig International, 30, 4, 28, Tabela 3: Relativni proizvodni troškovi kilograma polutke u Holandiji i SAD Troškovi Holandija SAD 1 SAD 2 Hrana Zgrada i oprema Radna snaga Kamate Promenjivi troškovi Smanjena vrednost priploda Svega SAD 1 Podaci tradicionalnih farmi srednjeg zapata sa godišnjom proizvodnjom od 17 tovljenika po krmači SAD 2 Podaci megafarmi sa godišnjom proizvodnjom od 22,3 tovljenika po krmači 114

121 Tabela. 4: Proizvodni troškovi žive mere, dolara/kg Ajova, megafarme 0,77 Danska 1,19 Ajova, tradicionalne farme 0,86 Mađarska 1,21 Zapadna Kanada 0,79 Poljska 1,21 Brazil 0,84 Meksiko 1,28 Argentina 0,97 Kina 1,32 Australia 1,04 Filipini 1,54 Kolumbija 1,15 Tajvan 1,54 Izvor za tabele 3 i 4: Pig International, 28, 11, C. Pobljšanje kvaliteta mesa Tabela. 5: Neke promene kvaliteta mesa u SAD Godina Mast (g/100 g mesa) Kalorije (kcal/100 g mesa) , , , ,2 187 Izvor: Pig Progress, 2, 17, D. Povećanje broja farmera koji proizvode pod ugovorom (sl.2), s tim što je obim ugovorene proizvodnje veći na velikim pogonima (tab. 6) Od ukupnog broja tovljenika procenat grla prodat na slobodnom tržištu tokom 1993, 1997 i 1999 godine bio je 87%, 43% i manje od 30%. Tabela 6: Obim ugovorene proizvodnje na farmama različite veličine Broj tovljenika u pogonu Broj pod ugovorom (%) i više 95 Izvor: PI, 30, 4, 29,2000. Podaci samo za Ajovu 115

122 Izvor: Pig Progress, 17, 9, 28, SLIKA. 2: Obim organizovanosti proizvodnje svinja u SAD između i godine E. Smanjenje broja klanica: U godini dnevni kapacitet klanica iznosio je grla. Od toga 70% je kapacitet 6 najvećih kompanija. I ovde je najveća Smithfield Foods sa dnevnim kapacitetom od tovljenika, odnosno 22 miliona godišnje. TIPOVI UGOVORENE PROIZVODNJE U SAD Obim ugovorene proizvodnje se veoma naglo širi. U odnosu na podatke iz godine kada je iznosio oko 65% od ukupno proizvedenih svinja (sl. 2) već obim je povećan na preko 80% (Pig International, 2001). Prema istom izvoru, paralelno sa povećanjem ugovorom obuhvaćene proizvodnje, povećava se kako broj, tako i sadržina ugovora. Danas postoji oko 120 različitih ugovora. Najčešće razlike su u načinu formiranja ugovorene cene, ali razlike postoje i u trajanju ugovora, nivou zaštite proizvođača svinja (veća sigurnost - manja dobit), 116