ПРИРОДА И ДРУШТВО 4. РАЗРЕД

Transcription

1 ПРИРОДА И ДРУШТВО 4. РАЗРЕД ДОДАТНИ МАТЕРИЈАЛ Учитељица: Наташа Јованов ОШ "Жарко Зрењанин" Качарево

2 1 САДРЖАЈ: ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА... 2 ЗАДУЖБИНЕ... 6 ЖИВОТ У ДОБА НЕМАЊИЋА... 9 БОГAТСТВО И СЈAЈ СРПСКИХ ВЛAДAРA И ВЛAСТЕЛЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ... 9 ЖИВОТ НА СЕЛУ СТАНОВНИЦИ СЕЛА ИЗГЛЕД СЕЛА ИЗГЛЕД ЦРКВЕ ИЗГЛЕД КУЋЕ СЕОСКИ ЖИВОТ ХРАНА И ПИЋЕ ОДЕВАЊЕ ОБАВЕЗЕ СЕЉАКА ИЗВОРИ:

3 ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА Грб Немањића

4 3 Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је владала два века ( ; 1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке. Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. (26.) фебруара године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208). Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13. (26.) фебруара. Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа четвртог. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани ( ), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба.

5 Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског живота, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву године и постао њен први архиепископ. Упокојио се у недељу, 14. (27.) јануара године у бугарском граду Трнову. Свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду. Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош I ( ), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош I Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1. (14.) маја године. Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије ( ) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову.

6 5 Краљ Стеван Дечански ( ) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош III (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана ( ), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак. Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра године. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. О династији Немањића погледајте више на:

7 ЗАДУЖБИНЕ Подизање задужбина био је веома раширен обичај међу српским владарима у средњем веку. У Немањићкој држави, почев од великог жупана Стефана Немање сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир, а било их је који су могли да подигну и по десетак храмова. У XII и XIII веку само су владари и њихови најближи рођаци били у могућности да изграде себи задужбине. Манастири се издржавају од имања која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду. Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора. ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА Црква је изграђена на зидинама цркве из 6. века. То је прва задужбина Стефана Немање. Настала је у периоду од године. Дограђивана је у 14. веку. Радове је изводила и надгледала жена Стефана Немање - Ана, прва знаменита жена и монахиња манастира, са световним именом Анастасија. СВЕТИ НИКОЛА Манастир Светог Николе је друга задужбина Стефана Немање. Налази се код Куршумлије, у близини реке Топлице. Завршен је око године. Манастир је био седиште епископа, а касније митрополита топличких.

8 7 ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ Задужбина великог жупана Стефана Немање, подигнута 1170/71. године. Немања је овај манастир посветио светом Георгију, у знак захвалности за избављење из тамнице. Налази се на врху једног брда у Расу, код Новог Пазара. Краљ Драгутин га је касније обновио и саградио кулу са капелом. СТУДЕНИЦА Студеница је најзначајнија задужбина Стефана Немање. Налази се код Ушћа на Ибру и недостижан је градитељски узор средњевековне Србије. Манастир је изграђен између и 1195., а живописан заслугом Светог Саве 1208/09. године. Краљ Радослав је око године доградио припрату. Студеница је посвећена Успењу Пресвете Богородице. ХИЛАНДАР На темељима напуштене грчке цркве, на најлепшем делу Свете Горе, налази се манастир Хиландар. Подигли су га 1198/99. године Симеон Немања и Свети Сава уз помоћ краља Стефана Првовенчаног. Хиландар је духовни и културни светионик српског народа кроз векове. На слици је Пирг (Кула) Светог Саве из године. ЖИЧА Задужбина краља Стефана Првовенчаног и Светог Саве. Грађена је између и 1215., а живописана око године. Налази се на путу Краљево Матарушка Бања. Манастир Жича је био прво седиште српске архиепископије. Саборна црква је посвећена Вазнесењу Господњем.

9 МИЛЕШЕВА Задужбина краља Владислава, налази се у близини Пријепоља. Манастир је подигнут пре године и посвећен Вазнесењу Господњем. Живописан је по жељи Светог Саве. Милешевска фреска Бели Анђео показује сву лепоту српског средњевековног сликарства. У Милешеви је од до године почивало тело Светог Саве. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА Комплекс цркава, грађен преко стотину година. Цркву Светих Апостола подигао је године, по жељи Светог Саве, архиепископ Арсеније. СОПОЋАНИ Задужбина краља Уроша I, подигнута око године и посвећена Светој Тројици. У време цара Душана око дозидана је припрата са звоником. Црква је живописана између и године. Манастир се налази на извору Рашке, код Новог Пазара. Сопоћани су на листи светске културне баштине. СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ Манастири су и народна зборишта и место где је српски народ, често пута предвођен својим свештенослужитељима, доносио одлуке од историјског значаја за наш народ. Вековима су, у манастирској тишини, црноризци преписивали и украшавали богослужбене и друге црквенопоучне књиге. Прве српске штампарије биле су у манастирима; Цетињском, затим Грачаници, Милешеви и другим. Српска нејач прва слова срицала је из Часловца и Псалтира у манастирским школама где су учитељи били учени монаси звани и даскали. Српски иконописци су углавном регрутовани из монашких редова. Српски манастири су и аутентична сведочанства нашег градитељства и свеукупне духовне и уметничке лепоте. Српски манастири били су и остали молитвена и духовна станишта, народна зборишта и културна средишта српског верујућег народа. Они су вековима чувари православне вере и светосавске традиције.

10 9 ЖИВОТ У ДОБА НЕМАЊИЋА БОГAТСТВО И СЈAЈ СРПСКИХ ВЛAДAРA И ВЛAСТЕЛЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Хаљине владара и велможа, израђене од скупоцених тканина, најчешће од везене свиле са сребрним и златним украсима, на себи својствен начин су показивале да је Србија постала најмоћнија држава југоисточног Балкана. Бујни и богати били су предели српске културе од времена владавине краља Милутина па све до дана када је почело да се урушава српско царство. У тим славним данима немањићке државе, а још за време брака Милутина и византијске принцезе Симониде, почела је Србија да се приближава више него икад раније свом давнашњем византијском културном узору. Наиме, освајања Милутина у Македонији, крајем 13. века, али и брак са византијском принцезом, створили су услове да се српска средина, под утицајем двора, прикључи не само у начину опхођења и облачења, не само у духовном животу, већ и у архитектури и сликарству великим византијским узорима. Византијски двор је у средњем веку по својој лепоти, префињености и сјају био недостижан узор свим дворовима са Запада. Занесен његовом лепотом био је и српски краљ Милутин. Заузевши велике територије, ојачавши своју државу, он је хтео да измени до тада и више него скроман изглед српског двора и то не само када је реч о унутрашњој декорацији већ и о начину облачења. У томе је успео. Данас нам о тим временима говоре многе фреске, попут оне из Грачанице, на којој анђели носе богато украшене круне Милутину и Симониди. На фрескама су се налазили портрети владара, њихових жена и утицајне властеле, чија је свечана одећа одавала утисак необичног сјаја какав се могао видети само у византијској престоници. Њихови ликови и одећа све више су показивали да се живот у Србији променио, да је постао свечанијим и да је коракнуо у једно ново доба дана спреман да се мери са славнијим узорима. Читав низ портрета доказује да

11 се српска властела почела кудикамо свечаније облачити. Ни код израде круна српски владари нису штедели. Краљева и краљичина круна, засуте дијамантима, рубинима и златним украсима, разликовале су се само у изгледу, и то тако што се краљева круна затварала према врху, а краљичина се ширила и отварала према горе, завршавајући крстастим украсима направљеним од драгог камења. Хаљине владара и велможа, израђене од скупоцених тканина, најчешће од везене свиле са сребрним и златним украсима, на себи својствен начин, показивале су да је Србија постала најмоћнија држава југоисточног Балкана ПОСУЂЕ Од времена владавине Милутина на двору српских краљева је готово све израђивано, а нарочито посуђе, тако да буде скупоцено и масивно, јер је прављено само од племенитих метала или од дрвета, али са позлатом. То, наравно, не значи да није било обичних керамичких посуда, али и оне су биле украшене интересантним орнаментима и рељефима.

12 ОДЕВАЊЕ У одевању посебно место имали су огртач и појас, које су, већ према заслугама, српски владари поклањали властели. Ти појасеви израђивани су од обојене коже или свиле, а украшавани металним накитом. Најскупоценији су били извезени златом или исплетени од сребрне жице, а украшени позлаћеним или златним плочицама, због чега су некад тежили два, три и више килограма. Како је блистала српска властела, тако су блистали и њихови дворци, а нарочито владарева палата. О утиску који је српски двор оставио на византијског државника и писца Теодора Метохита, који је неколико пута долазио у Србију у последњим деценијама 13. века, сведочи његов извештај о посланству. Из њега су избијали, колико дивљење лепоти двора краља Милутина, толико и љубомора и ниподаштавање. Све ово лако је уочљиво из одломка у којем је описао како су га водили "млади племићи, свечано опремљени, отуда послати да ми укажу почаст" како је обичај. Читава церемонија и пролазак беху врло елегантни, са пуно уважавања и кићености, показујући и обзнањујући становништву долазак племенитог посланства највећег господара... И сам краљ се био веома накитио и читаво тело празнично оденуо, претрпавши се драгим камењем, бисерјем и нарочито златом колико је год могао. Цео двор блештао је од свилених и златом везених тканина МИНЂУШЕ Иначе, српске властелинке су доста држале до минђуша. Оне су, код богатијих дама, знале бити тешке и преко 300 грама. Међутим, само оне најбогатије су могле себи да приуште да у свечаним приликама носе дијадеме или круне од сребра и злата, искићене бисерјем и драгим камењем. Прстење и крстове око врата носили су и мушкарци и жене, а њихова цена и вредност, као и код робе, били су у складу са материјалним могућностима и друштвеним положајем власника ДАРКО ГAВРИЛОВИЋ (Aутор је професор Филозофског факултета у Бањој Луци и Новом Саду)

13 ЖИВОТ НА СЕЛУ СТАНОВНИЦИ СЕЛА Становници села су се бавили пољопривредом и сточарством. To су били меропси (земљорадници), власи сточари, сеоске занатлије, сокалници (слуге), отроци (најсиромашнији сељаци). Ову групу зависног становништва Душанов законик назива себрима. ИЗГЛЕД СЕЛА Села су била подизана на месту где постоји пијаћа вода, река или неки мањи извор. Била је битна и близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и друге зграде биле су углавном груписане на једном мањем простору. Просечно село је бројало око 40 кућа. Често се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље. ИЗГЛЕД ЦРКВЕ Сеоске цркве су једноставне и скромне грађевине, претежно зидане од камена, или у комбинацији са опеком. Понекад су имале куполу. Црква је у селима заузимала централно место у животима мештана, пошто су се сви важни догађаји одвијали око сеоског храма: крштење, венчање, недељна и празнична богослужења, прославе празника, опело и сахрана на гробљу поред цркве. ИЗГЛЕД КУЋЕ Куће у селу су биле од камена и дрвета. Звале су се бондручаре. Темељи су им били од камена у блату или кречу. Зидови су прављени од дрвених дасака, а кровови су били прекривени сламом или дрвеним дашчицама (шиндром).

14 13 Сеоске куће су обично имале две просторије. У средини куће или једном од углова, налазило се ограђено огњиште. Скроман намештај чинили су неколико клупа за седење, ниске столичице и синија (сто), а можда полица и обавезан разбој. Укућани су спавали на слами прекривеној асурама. СЕОСКИ ЖИВОТ Свако сеоско домаћинство уз саму окућницу или нешто даље од куће, обрађивало је врт са поврћем. Најзаступљеније врсте поврћа су црни и бели лук, празилук, купус, ротква и репа, а поред тога, у исхрани су биле махунарке, као што су сочиво, боб и грашак. Воће се гајило за потребе домаћинства 10 до 50 стабала по дому, најчешће крушака, шљива, трешњи, јабука и дуда. Њиве су биле засејане хељдом, пшеницом, јечмом, ражи и просом. Поред свега тога, једна земљорадничка породица није могла преживети а да није гајила стоку. Обично је на једно домаћинство долазило 1-2 вола, 2-4 краве, 3-4 свиње и оваца. Неке породице, бавиле су се грнчарским, пчеларским, ковачким и тесараским занатом. ХРАНА И ПИЋЕ Сељаци су јели овсене каше, као и каше од пасуља и грашка. На трпези је ретко било меса. Основне намирнице животињског порекла представљали су сир и млеко. Храна се припремала у скромном земљаном посуђу, а поред тога у употреби је било и разно дрвено посуђе. Месо се најбоље чувало сољењем и димљењем. Најзаступљенија пића су били пиво и медовина. Вино је било привилегија властеле, те је на сељачку трпезу доспевало ретко. ОДЕВАЊЕ За одећу се искључиво користе природни материјали које производи само домаћинство. За израду одеће употребљавале су се тканине добијене од лана (дуге кошуље, панталоне и хаљине) и вуне или животињске коже (обућа, прслуци ). Записи из тог времена често помињу да Српкиње носе малу женску црвену капу.

15 Накит је израђиван од сребра, бронзе и стаклене пасте, а њега су углавном носиле млађе жене. Од накита, на селу се најчешће носе наруквице, минђуше, прстење и огрлице. ОБАВЕЗЕ СЕЉАКА Села су припадала господарима, а самим тим, била за њих и обавезама везана. Сељаци су већи део својих производа морали давати властели и цркви, а мањи део задржавали за себе. Морали су да се одазову на позив властелина и заједно са властелом иду у рат. Од наоружања, сељаци су имали лак дрвени штит, копље, секиру, затим лук и стрелу Препорука за читање:

16 15