Уводна реч уредника. Драге колегинице и колеге, част нам је да вам представимо први број Хисторикона.

Transcription

1 Уводна реч уредника Драге колегинице и колеге, част нам је да вам представимо први број Хисторикона. Идеја за часопис настала је међу групом студената који су желели да историју приближе не само онима који се њоме баве, већ и да се за њу заинтересују и сви остали. Изабрали смо текстове који ће вас провести четири историјска периода, али нудимо и прегршт различитих информација и занимљивости по којима је историја позната. Надамо се ће вам читање овог часописа донети барем упола задовољства колико је нама донело његово уређивање. Радујемо се даљој сарадњи са вама. Уживајте у читању. Ваша Редакција! Зашто студирамо историју? Част ми је да се овим путем, као управник Одељења за историју, обратим данашњој генерацији наших студената. То задовољство је тим веће што сам и сам, као студент, активно суделовао и једно време водио Клуб студената историје. Као стручно удружење Клуб је увек окупљао радознале студенте и оне жељне нових сазнања, са јаком потребом да сазнају и открију више од онога што пружа редовна настава. Данас, као професор, мислим да је то хвале вредан напор и прегнуће ка новим сазнањима којима теже млади људи, окупљени око заједничког интересовања за спознајом прошлости. Зашто сам се ја, већ давне године, определио за студије историје? Први, а донекле баналан одговор, био би зато што волим историју. И данас, након три деценије бављења овом струком, верујем да се историја мора и волети да би се њоме бавило. Дубљи разлози имају своја ирационална и рационална оправдања. Још у раном детињству прадеда ме је упознао и својим причама заинтересовао за историју сопствене породице и ратне догађаје везане за њу. То је мој сусрет са прошлошћу на нивоу усмене традиције, чак пре прве писмености. Пресудан утицај је извршио мој професор историје у средњој школи Драгомир Остојић Остоја, који се потрудио да моја интересовања подржи и усмери ка историји као науци, а не митологији. Ипак, долазак на студије није био без дилема. Моје недоумице су се кретале између историје, географије, па чак и биологије. Превагу је однела историја. Касније кроз уже стручно опредељење нашао сам место и географији, помиривши на тај начин, две младалачке тежње. Ако је и било дилеме око историје није је било око уже области која ме је неодољиво привлачила. То је дефинитивно била национална историја и то средњег века. Загледаност у куполе Сопоћана, Дечана, Манасије и данас у мени буде иста осећања као и пре тридесетак и више година када сам их први пут угледао. И на крају, опет се враћамо љубави према прошлом животу, радозналости и запитаности како је било, шта се све догодило и о чему је размишљао и чему стремио краљ Милутин, велики кнез Војислав Војиновић или обичан меропх, гледајући у блиставе куполе Сопоћана. Та радозналост и тежња ка промишљању прошлог је заједничка љубав и мука свих историчара. Остаје ми да пожелим сваку срећу и успех овом прегнућу наших младих колега. 1 Проф. др Синиша Мишић

2 КЛУБ СТУДЕНАТА ИСТОРИЈЕ Клуб студената историје основан је 23. маја године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Његово оснивање представља жељу и покушај његових чланова да студије историје изведу из њихових постојећих граница и дају им један нови вид и замах. Својим ангажовањем у Клубу, студенти продубљују своја знања размењујући идеје са колегама у земљи и иностранству, информишу се о новим тековинама и достигнућима историје, стичу нове пријатеље и за будућност важне контакте са различитим људима и институцијама из домена културе и науке. Једном речју, Клуб служи студентима историје да њихове студије учини забавнијим, полетнијим и разноврснијим, отварајући им погледе и проширујући видике. Клуб студената историје има статут којим је прописана унутрашња организација и којим је јасно утврђена делатност ове студентске организације. Састанци његових чланова се редовно одржавају у просторијама Филозофског факултета. Основни циљеви и активности Клуба студената историје су: 1) Афирмисање образовних, друштвених и културних потенцијала историјске науке 2) Учествовање у раду Одељења за историју Филозофског Факултета Универзитета у Београду 3) Учествовање у раду Филозофског факултета Универзитета у Београду 4) Повезивање и сарадња са свим сродним и струковним организацијама из Србије и света. 5) Покретање студентског часописа ''Хисторикон'' 6) Организовање трибина, округлих столова, годишњица и радионица у вези са садржајем и предметом студија историје 7) Организовање промоција књига 8) Организовање стручних екскурзија 9) Организовање културноуметничких програма у складу са потребама студената Клуб студената историје је до сада организовао једну трибину, шест промоција књига, један излет и један стручни међународни семинар на коме су, поред наших студената, учествовали и бројни студенти из иностранства (Немачке, Финске, Холандије, Италије, Хрватске, Словеније, Бугарске, Литваније...). Са жељом да се настави са добрим и креативним радом, Клуб вас овим путем ПО- ЗИВА да нам се придружите и својим идејама дате допринос бољим и квалитетнијим студијама историје! Посетите нас на или нам пишите на 2

3 ISHA International Students of History Association Клуб студената историје је члан Међународног удружења студената историје или ISHA (International Students of History Association). ISHA је основана године као међународно академско, независно и непрофитно удружење студената и постдипломаца историје широм Европе, али и свих оних који су заинтересовани за историју и њене сродне науке. Главни циљеви ове организације су: 1) Продубљивање контаката између студената историје широм Европе, али и света, превазилазећи на тај начин границе национално оријентисане историје, смештајући је у један интернационални оквир 2) Омогућавање публиковања радова у часопису овог удружења Carnival 3) Дискутовање о мање популарним и познатим областима историјске науке ISHA се састоји од великог броја секција - удружења студената историје са универзитета широм Европе. Тренутно је активно 26 секција из 17 европских држава. Сваке године се у оквиру ове организације одржава неколико догађаја једна конференција и више семинара на одређену тему. Током ових догађаја, организују се бројне радионице на којима се сусрећу студенти свих секција и кроз презентацију свијих радова размењеују запажања, идеје и концепте. Клуб студената историје је године организовао јесењи семинар, који је према званичним статистикама ове организације, оцењен је као изузетно успешан и иновативан. Више информација можете добити на адреси: Излет ИСТОЧНА СРБИЈА КЛУБ СТУДЕНАТА ИСТОРИЈЕ У сарадњи са туристичком агенцијом Клио путовања Београд-Смедерево-Рам-Срберно језеро-голубац Полазак из Београда, 17. априла године (место поласка биће накнадно објављено) у 7h. Вожња аутобусом до Смедерева. Обилазак Смедеревске тврђаве и Народног музеја. У 11h наставак програма, посета вили Златни брег, односно летњиковцу династије Обреновић. Наставак вожње дуж десне обале Дунава до средњовековне тврђаве Рам. Ово је једна од најстаријих (такође и једна од првих артиљеријских) утврда на простору данашње Србије. Долазак на Сребрно језеро око 14h. Ручак у ресторану на језеру. Слободно време после ручка до 16h. Потом, наставак вожње до Голупца. Обилизак средњовековног утврђења на Дунаву, која се у изворима први пут помиње године, као тврђава са угарском посадом. Голубачки град је било утвђење од стратешког значаја, јер је контролисао пловни пут на овом делу Дунава. У 19h полазак за Београд. Вожња преко Пожаревца и долазак у Београд око 21:30h. Цена излета је 1500 динара. Плаћање је могуће у две рате, а прва рата се плаћа до 31. марта у износу од 750 динара, а друга рата до поласка на излет 17- ог априла у истом износу 750 динара. Плаћање рата може се обавити сваке среде од 13-15h у просторији Клуба (поред сутерена 2). За све информације и пријављивање: ksi@f.bg.ac.rs или на број телефона 064/ Ненад Марковић. 3

4 Све је то историја... Парижанке од стила године никада нису излазиле по олујном ветру без громобрана причвршћеног за шешир. У великом пожару године изгорело је пола Лондона, али је само шесторо људи повређено. Карате заправо потиче из Индије. Пирати су веровали да ношење само једне минђуше поправља вид. У XVIII веку, у Лондону се могли добити осигурање од одласка у пакао. Најкоришћенија енглеска реч од четири слова води порекло из ирских полицијских станица током XIX века. Тада је недолично понашање на јавном месту било озбиљно кривично дело, а парови би били оптужени за сексуални однос на јавном месту (Found Under Carnal Knowledge). Полиција је нажив тужбе скратила и именовала је у оптужба FUCK. Чарл Дикенс је патио од инсомније, али је веровао да је највећа могућност да заспи онда када спава у центру кревета, окренут северу. Стихови јапанске химне су написани у IX веку, али је музика из године. Најкраћи сукоб у историји је рат између Велике Британије и Занзибара године. Занзибар је капитулирао после 38 минута. Стари Египћани су бријали обрве као знак жалости за умрлим мачкама. Тако бар тврди Херодот у свом делу. Адолф Хилер је био човек године по избору Тајма за годину. Ципеле, посебно обликоване за лево и десно стопало, нису постајале пре године. У XVIII веку књиге које су сматране грешним, кажњаване су бичевањем. Нико не зна где се налази Волтерово тело. Украдено је у XIX веку и никада није враћено. Крађа је откривена године када је отворена и пронађена празна његова гробница. Леонардо да Винчи је могао да пише једном руком и црта другом. Марк Твен је рођен године када се појавила Халејева комета. Умро је године када се Халејева комета вратила. Амерички грађански рат је био први сукоб у коме су се вести објављивале само беколико сати пошто су се догодиле. Стогодишњи рат је трајао 116 година. На неким размотаним мумијама укупна дужина завоја била је око 2,4 километра Мајка Изгнаника је име жене Кипа слободе у Њујорку. Папа Адријан VI умро је када му се мушица заглавила у грлу док је пио воду са фонтане. 4

5 ПРЕДСТАВЉАМО... ВУЧЈИ ЧОПОР Буран и занимљив период раног средњег века генерацијама распламсава људску машту. Романи и филмови са тематиком из овог доба, колико су допринели расветљавању овог периода толико су нанели штете званичној историји, често је мењајући, уобличавајући и преправљајући, како њене ситне детаље тако и веће и важније догађаје. Најчешће мењани аспекти јесу изглед ратника, њихова опрема, начин борбе и слично. Будући да су се најчешће филм прилагођавао буџету, ранијим схватањима, али и жељи публике, те се зато њему по овом питању никако не може у потпуности веровати што већина људи и даље чини. Ипак још седамдесетих година стварају се удружења, чији је циљ био да на најаутентичнији начин сачувају и прикажу одређене периоде историје. Овај тренд знатно јача деведесетих година када се скоро по целој Европи почињу јављати reenacktment групе. Сам појам reenacment у овом случају подразумева верно оживљавање одређеног периода историје или неког појединачног догађаја. Што се наше земље тиче прве reenacktent групе настају крајем деведесетих, али ни једна од њих се не бави тематиком раног средњег века. Група Вучји Чопор се бави словенсковикиншким reenacktementom, тј. верним оживљавањем ратничког начина живота словенских, нордијских и осталих народа, који су током раног средњег века настањивали простор од балканског до скандинавског полуострва. Период којим се наша група група бави односи се на другу половину деветог века, а причом смо смештени на простор североисточне Европе тачније на тадашње руске градове Новгород и Кијев. Овај простор смо одабрали јер је управо он био раскрсница свих већих култура (нордијске, словенске, византијске), а такође је јак утицај и степских и номадских култура. Период који реконструишемо омогућава нам доста слободе при стварању оклопа и оружја, тако да то наш подухват чини још забавнијим. Такође у зависности од расположивих ресу- 5

6 рса и воље чланова, наша група може учествовати у оживљавању других периода различитих култура. Наша група основана је у септембру године и за пар месеци постојања одржала је серију предавања на Факултету безбедности и учествовала на Вршачкој берби године. Хоби којим се бавимо веома је захтеван по питању времена које се улаже како у изучавање литературе тако и у израду оригиналне опреме. Најосновнији костим чини одора која се састоји од просте ношње, тунике, доњег дела и обуће, али ту не смемо изоставити ни ситне детаље као што су појас, обојци, торбице и накит. Наравно, оно што је најупечатљивије јесте ратна опрема. Оклопима и оружју посвећујемо велику пажњу, а најчешће их сами израђујемо. Поред оригиналног изгледа најважније за нпр. оклопе је да задрже заштитну функцију јер се на догађајима најчешће боримо репликама оружја на којима је једино затупљен врх и сечиво како би их учинили безбеднијим. Најважније од свега јесте да се уживите у своју улогу и да је добро и верно одиграте. То ствари даје додатну драж. Они који желе више да сазнају о нашој групи и евентуално да нам се прикључе могу посетити наш wебсајт и форум у оквиру њега. Адреса је: ВЕСТИ 04. јануар Пронађена највећа гробница у Сакари Тим археолога предвођен др Захијем Хавасем, пронашао је до сада највећу гробницу на некрополи Сакаре, недалеко од Каира. Испуњена различитим скелетима, ковчезима и мумифицираним соколима, гробница је пронађена недалеко од улаза на локалитет. Једноставно усечена у стену, гробница датира из XXVI династије ( пре н.е.), а сматра се да је отварна неколико пута, нарочито током римског периода. 19. јануар Пронађен је храм богиње Бастет Приликом ископавања недалеко од железничке станице у Александрији, пронађена је птолемејска грађевина, дугачка 60 и широка 15 метара, која је вероватно припадала краљици Береници II, супрузи краља Птолемеја III ( пре н. е.). Потврђен је и налаз јаме са око 600 скулптура из птолемејског периода. Међу њима се налази велики број представа богиње Бастет, што сугерише да је храм био посвећен управо овој богињи, која је током хеленистичког периода изједначавана са грчком богињом Артемидом. Према званичним изјавама ово је први храм пронађен у Александрији посвећен богињи Бастет. Пронађене су бронзане и керамичке статуе различитих египатских божанстава, грнчарија, као и статуе богова Харпократа и Птаха од тера- 6

7 коте. Пронађена је и исписана основа гранитне скулптуре из времена владавине Птолемеја IV ( пре н.е.) која носи текст у девет редова на грчком и говори да је припадала високом достојанственику са двора. Претпоставља се да је постављена како би прославила победу Птолемеја над војском Селеукида код Рафије 217. пре н. е. 20. јануар Посмртни остаци енглеске принцезе пронађени у Немачкој Приликом радова у катедрали немачког града Магдебурга, пронађене су кости умотане у свилу за које се верује да су посмртни остаци енглеске принцезе Идит (Eadgyth), прве супруге светоримског цара Отона I ( ). Ако се идентификација покаже као исправна, ово ће бити најстарији пронађени остаци неког припадника енглеских владарских кућа до сада. Посмртни остаци су пронађени унутар гробнице из XVI века за коју се сматрало да је празна. Утврђено је да се ради о жени између 30 и 40 година, али због сазнања да су посмртни остаци ове енглеске принцезе померани неколико пута током историје, археолози нису били потпуно сигурни о коме се ради, мада је име Идите стајало на ковчегу. Резултати тестова се и даље чекају како би се потврдио идентитет остатака. Традиција нам доноси причу да је Идит, заједно са својом сестром Адивом, представљена Отону како би изабрао своју будућу супругу, и да су Идитина лепота и шарм однела превагу над Адивином младошћу. Идит је родила Отону двоје деце и умрла са само 36 година. 20. јануар Реликвије Јованке Орлеанке проглашене за лажне Такозване реликвије Јованке Орлеанке које се налазе у Шинону не припадају овој светици римокатоличке цркве. Анализе су показале да се ради о мумификованој нози мачке и људском ребру, оба налаза датирају из периода VIIII века пре н.е. Кости делују као да су биле изложене деловању ватре, што је и била Јованкина судбина која је године осуђена за јерес и спаљена. Стручњаци из области медицине, патологије, генетике, биохемије, радиологије, зоологије и археологије учествовали су у писању студије која ће бити објављена у часопису Forensic Science International. Ова студија ће показати колико су верници који су долазили да се поклоне моштина славне француске хероине били у заблуди. 24. фебруар Библијски краљеви су заиста постојали Археолог Еилат Мазар тврди да је античко утврђење недавно пронађено у Јерусалиму, доказ да су јеврејски краљеви Давид и Соломон заиста постојали. На основу пронађених делова грнчарије, сматра се да су зидине настале још у X веку пре н. е. Ово откриће би одговарало библијском рачунању по којем су краљеви Давид и Соломон владали тим подручјем у X веку пре н.е. То би потврдило тезу групе археолога, којима припада и сама Мазар, да "библијски краљеви" нису само митски ликови, већ да су заиста постојали. Полазећи од старости и места на коме се утврђење налази, Мазар верује да је подигнут у доба краља Соломона. Монументално утврђење са зидом дугим 70 метара пружа се недалеко од старог језгра Јерусалима где се налази и јеврејски Свети храм. 7

8 Огњен Крешић Истанбул Европска престоница културе Традиција избора Европске престонице културе започета је године. Седамнаест година касније, три града добила су прилику да обогате и промовишу своју културну понуду. То су Истанбул, Печуј и Есен са Рурском облашћу. Престоница два царства, са географским положајем на којем би му већина градова позавидела, Истанбул, вековима је привлачио посетиоце најразличитијег порекла и најразличитијих намера. У другој половини XX века, постао је модерна туристичка атракција. Турска је искористила прилику, добијену проглашењем Истанбула за престоницу културе, да још једном истакне значај овог града као турског прозора ка Европи. Промоцијом културног богатства свог највећег града, она жели да потврди своје место у Европи. Није потребно посебно скретати пажњу на многе знаменитости Истанбула које су добро знане свим студентима историје. Само ћемо се осврнути на најинтересантније догађаје који ће се одвијати током ове године. Протеклих неколико година, спроведени су опсежни пројекти реновирања неких од најзначајнијих споменика града. Љубитељи исламске архитектуре моћи ће да уживају у реновираним џамијама, Сулејманији (лево на слици), ремек делу Мимара Синана, и бисеру осамнаестовековне османске архитектуре, џамији Нуру Османије. Топкапи сарај ће до јуна бити домаћин изложбе под називом Блага московског Кремља у Топкапи сарају. Биће изложено стотинак предмета које су користили руски цареви у различитим ситуацијама, од јавних церемонија до свакодневног живота. Поред тога, реновиран је и простор некадашње кухиње сараја у коме су изложени примерци керамичког посуђа. Заинтересоване за културе старог истока привући ће изложба Асирци у Истанбулу у Археолошком музеју. У уметничком комплексу Сантралистанбул посетиоци ће моћи да, кроз посебно осмишљену изложбу, прате архитектонске и социјалне промене Истанбула између и године. Посетиоци Истанбула који се уморе oд гужве на градским улицама, могу потражити предах на Принчевским острвима која се налазе на само сат времена пловидбе бродом од Истанбула. На највећем острву, Бујукади, биће отворен музеј посвећен историји Истанбула и самих Принчевских острва. Током читаве године планиран је богат и разноврстан музички и филмски програм. Заинтересовани се могу о свим дешавањима обавестити на званичном сајту манифестације: У близини наше земље је и друга европска престоница културе за годину, Печуј. Град свакако вреди посетити због његових бројних музеја и богатог историјског наслеђа. Једни поред других, налазе се споменици настали у доба средњевековне мађарске државе, Османског царства и хабзбуршке владавине. Такође, у граду жи- 8

9 ви и мала српска заједница. Де-таљан преглед дешавања може се погледати на сајту: Ове године имамо прилику да, без дугог путовања, посетимо два града који су фокус европских културних дешавања године. Сви који су планирали да искористе безвизни режим, имају стога прилику да проведу забаван, али и квалитетно испуњен одмор. Препоручујемо у Београду 15. март-15. април године Поштовани читаоци у нашем првом броју желимо да вам понудимо неколико занимљивих дешавања на која бисте могли да одете у овом периоду. Нудимо вам догађаје из разних области: културе, музике, забаве, филмске уметности. Желимо вам да уживате на неком од њих на који ћете отићи по нашој сугестији. Филмови: Антихрист (2009) режија: Ларс фон Трир (Lars von Trier), улоге: Vilem Dafo (Willem Dafoe), Šarlot Gejnsboro (Charlotte Gainsbourg) Мултипекс Колосеј (ТЦ Ушће) сваког дана у 21.40ч. Папа Јована (2009) режија: Zenke Vortman (Senke Wortmann), улоге: Johana Vokalek (Johanna Wokalek), Dejvid Venam (David Wenham), Џон Гудман (John Goodman) Ster Cinemas (ТЦ Делта сити) сваког дана у 22.40ч. Алиса у земљи чуда (2010) режија: Тим Бартон (Tim Burton), улоге: Џони Деп (Johnny Depp), Мија Вашиковска (Mia Wasikowska), Ен Хатавеј (Anne Hathaway), Хелена Бонам Картер (Helena Bonham Carter) Дом Синдиката сваког дана у 16.30ч, 19ч, 21.15ч Roda Cineplex сваког дана у 16.50ч, 19ч Tuckwood Cineplex сваког дана 17ч, 19.30ч Ster Cinemas сваког дана 15.30ч, 17.40ч, 19.50ч, 22ч Представе: Покојник драма Бранислава Нушића Велика сцена Народног позориште, 26. март у 19:30ч. Набуко опера Ђузепеа Вердија Велика сцена Народног позоришта, 27. март у 19:30ч. Подсећамо вас да у Народном позоришту можете пола сата пре почетка представе купити популарне студентске карте за трећу галерију по цени од само 100 динара! Уживајте у некој од представа са репертоара наше најстарије позоришне установе по врло приступачној цени. 9

10 Чикаго мјузикл у режији Кокана Младеновића Позориште на Теразијама, 17. и 26. март у 19.30ч. Концерти: Немачки бенд Rammstein Београдска Арена 20. марта у 20 часова Амерички репер 50 cent Београдска Арена 1. април у 20 часова Португалска фадо певачица Mariza Сава Центар 10. април у 20:30 часова Најатрактивнији јапански перкусионисти Yamato Show - Matsuri Fiesta Сава Центар 17. април у 20:30ч Изложбе: Галерија Сингидунум Кнез Михајлова 40 Косане Рошуљ, Регионализам у архитектури 23. март 4. април радно време 9-21ч, а недељом не ради. мала галерија УЛУПУДС-а Узун Миркова 12 изложбу керамике Бориса Богдановића концепт виртуелног обликованог инсектаријума март радно време 11-18h, суботом 10-15h, а недељом не ради. Природњачки музеј Мали Калемегдан 5 Т. М. Бабић, А. Луковић, И би светлост изложба стена и минерала 4. фебруар 21. март радно време 10-18ч, понедељком не ради. 10

11 *Анкета је вршена на узорку од 140 студената Филозофског факултета, свих одељења осим историје. Наведени проценти представљају тачне одговоре. 11

12 Ненад Марковић ГРЦИ У НОВОЈ СРЕДИНИ ПРИМЕР ПТОЛЕМЕЈСКОГ ЕГИПТА Још пре освајања Египта од стране Алескандра Великог 332. године пре н.е, бројна грчка популација је била присутна у плодној долини Нила. У време Херодота, готово један век пре, Египћани су на Грке гледали као на нечисте странце, али су током борби са Персијанцима последњи фараони били принуђени да користе војску коју су им слале грчке државе. Само десет година пре Александровог доласка, Нектанебо II, последњи фараон египатског порекла, збачен је и власт Персијанаца је била обновљена. Тако је Александрова војска, овенчана славом претходних победа, изгледала Египћанима као снажан и користан пријатељ. Дочекали су младог македонског краља као свог ослободиоца. У том тренутку, њима није изгледало да Грци и Македонци овога пута долазе као нови господари, већ као савезници. Када су ушли у Египат, Македонци су затекли у Делти један стари грчки полис, Наукратис, у коме су живели ранији досељеници из Јоније, и грчке заједнице унутар египатских, од којих је најпознатија била Карана у Мемфису. Ове заједнице су донекле очувале одлике и културу својих предака, али никако нису биле изоловане. Имамо доказе о међусобним браковима Грка и Египћана, као и присуства неких египатских божанстава поштованих од стране Грка. Иако су Грци и Египћани морали да се навикну на присуство једни других током свих тих година, тек је са македонским освајањем проблем међу културама постао кључан за оба народа, што свакако има везе са чињеницом да је потпуно другачије када се у страној земљи борави под патронатом владара исте. Све се променило када су постали господари земље која их је угостила, што је био случај са Александровим доласком. Једна од основних карактеристика хеленистичког периода јесте појачана колонизација и бројне миграције, које су довеле до тога да је грчка популација продирала у земље Старог истока чешће и бројније него икад, тако да Египат није био изузетак. Нови елемент који је стигао у ову древну земљу са Александром и касније под владавином раних Птолемеја, био је македонска и грчка владајућа класа, која је била у значајној мањини у односу на далеко бројније домаће становништво, али је током читавог птолемејског периода задржала политичку, економску и друштвену доминацију. У почетку, имиграција је вероватно била део војне окупације повезане са читавом мрежом краљевске администрације. Касније, нарочито током првих педесет година њихове владавине, сами Птолемеји су иницирали велики прилив новог, страног становништва, како би држали своју државу сигурном у односу на све супарнике. Управо је током овог периода забележен највећи долазак грчког становништва. У папирусима из птолемејског периода, наилазимо на хиљаде особа које су дошле из преко 200 различитих места грчког света континенталне Грчке, Македоније, Тракије, егејских острва, градова Мале Азије, па чак и из западног Медитерана. За обичног Грка, Египат мора да је представљао земљу егзотичне мистерије и невероватног богатства, што се појављује као стереотип грчке литературе, све уназад до Хомера. Александрово освајање је претворило Египат у земљу значајних могућности за све Грке, тако да је велика већина њих дошла како би се обогатила, мада је ту било различитих профила људи у потрази за бољим животом. Такође, никако не смемо потценити авантуристички дух грчког народа. Најзначајније достигнуће Александровог кратког боравка у Египту било је оснивање нове престонице освојене земље, града који ће носити његово име, Александрије. Једноставно звана Град од стране домаћег становништва, Александрија је била стална резиденција владајуће династије, космополитска агломерација са изразито мешовитим становништвом, највећи трговачки центар у земљи и један од најраскошнијих градова антике. Диодор са Сицилије описује Александрију као највећи град на свету. Ипак, она није сматрана као саставни део Египта, већ као њен гранични или суседни део Alexandria ad Aegyptum. У папирусима њени становници често причају о путу из Александрије у Египат. Изван Александрије Птолемеји нису основали велики број градова као што су то учинили Селеукиди у Азији. Долина Нила и његова делта имали су развијену древну мрежу насеља и путева, па су тако и поједини градови у различито време сматрани престоницама фараона: Мемфис, Теба и Саис. Неколико градова је обновљено 12

13 под новим именом (као што су Арсиноје у Фајуму, луке Береника и Филотера на Црвеном мору), али је забележен само један потпуно нови град. То је била Птолемаида Хермију (или Птолемаида у Тебаиди) у Горњем Египту. Основао је Птолемеј I на месту египатског села на левој обали Нила, и вероватно је намеравао да учини овај град контратегом Теби, најзначајнијем центру египатског свештеничког утицаја. Птолемаида је имала формалну аутономију, пританеј, булê и народну скупштину, мада су пританеј често чинили носиоци краљевских задужења, као што је била функција епистратега (додатног војног заповедника) Тебаиде. Стара грчка лука, Наукратис, наставила је да постоји, али је изгубила сав значај у сенци Александрије. Бројне групе грчких трговаца брзо су се увећавале у многим египатским градовима, као што су Мемфис и друга средишта нома (округа). Придошлице су често по доласку морале да гравитирају између једне или више грчких заједница, како би се осећале као код куће. Многи од њих су дочекани од стране рођака или пријатеља, или чак пријатељевих пријатеља, од којих су тражили помоћ, некад и новчану, али чешће у облику добре препоруке. Други тип емиграната јесу особе са почетним капиталом у потрази за добром инвестицијом. Придошлице са већим капиталом тражили су своју шансу у индустрији, увозу и извозу, бродоградњи и изнад свега у позајмљивању новца и сакупљању пореза. На другој страни су се налазили они који су били део војних јединица, било као најамници или као део сталних трупа. Награда у облику земљишног поседа била је главни разлог због кога су Грци ступали у војну службу. Они који су држали таква имања називали су се клерусима. У почетку, посед се налазио у њиховим рукама све док је клерух, коме је додељен, био жив, да би касније он постао наследан. Војници, који су држали овакве поседе, нису плаћали закупнину већ само одређене порезе, али су имали обавезу да служе војску и да се баве култивисањем земље. Многи нису обрађивали земљу, него су је једноставно изнајмљивали Египћанима и одлазили да живе у Александрији или у неком од средишта нома, што показује тенденцију грчке популације да остане близу урбаних средина и административних центара топархија (административна област нижа од номе). Најјаснија манифестација доминације хеленистичке културе у Египту била је културна и лингвистичка. У односу на домаће становништво, Грци су себе сматрали носиоцима више цивилизације. Са собом су донели своје обичаје и своје богове. Гимназиј, средиште културног живота Грка, грађен је у свим средиштима нома, па чак и у селима где је грчка популација била бројна (нарочито у области Фајума). Употреба грчког језика у његовој космополитској, koine, варијанти, била је обавезна за све који су желели да раде у државној администрацији. Горњи слојеви цивилне класе, грчко свештенство, клеруси, Грци из Александије и других градова, формирали су неку врсту касте у коју ни богатији Египћани нису могли да уђу. Породица која је носила грчка имена (иако је имала и египатска), која је говорила и писала на грчком и следила грчке обрасце понашања, спадала је у привилеговану класу. Они који су говорили египатски и живели по локалним традицијама, спадали су у потчињену класу. Јасно је да су међусобни утицаји у почетку били минимални, и да је египатско друштво трећег века пре н.е. било веома оштро подељено. Наиме, постојала су два енититета: освајачи и освојени. Иако је цео јавни живот остао грчки и хеленизујућа аура Александрије јака, крајем трећег века пре н.е., дошло је до промене. Како су Грци и Македонци дошли у великом броју као војници, број мушкараца је био значајно већи од броја жена, тако да је било нормално да се војници жене локалним женама. Из овог константног мешања, расна разлика у хеленистичком Египту се временом смањивала, тако да је већина популације која се изјашњавала као грчка, у ствари била већином египатска по крви. Од око 150. пре н.е. често се у папирусима појављују особе које носе и грчка и египатска имена. На пример, крајем другог века пре н.е. живео је Грк по имену Дритон, чије ћерке (нема сумње од египатске жене) у једном папирусу имају само грчка, у другом египатска заједно са грчким, а у трећем само египатска имена. Са друге стране, многи пунокрвни Египћани су усвајали грчка имена. Знамо да је Дионис, син Кефаласов, био Египћанин који је усвојио грчко име, и могао је да пише и на грчком и на демотском. У сваком случају, готово је немогуће после другог века пре н.е. само по именима рећи да ли су поједини мушкарци или жене били Грци или Египћани. 13

14 Грчки имигранти су у Египат донели и своје богове, али су Птолемеји од самог почетка пажљиво поштовали традиционалне египатске богове. Пошто су Грци имали мало поштовања према боговима са животињским главама, Птолемеји су одлучили да споје та два елемента и створе култ бога Сераписа, чије је име било непознато изван Египта и који је постао један од најпоштованијих богова касне антике. Серапис је био мешави-на и грчких и египатских аспеката. Повезан је са култом светог бика Аписа који је касније идентификован са Озирисом и поштован као Осор-Хапи (хеленизирано Осерапис), али је иконографија у Александрији била искључиво грчка имао је браду, подсећајући на Зевса или Хада или Асклепија, седео је на трону са троглавим Кербером, псом подземног света поред његових ногу, носећи на глави модиј, корпу за жито, грчки симбол земље мртвих. Најстарији грчки папирус са именом новог бога, јесте проклетство написано од стране Гркиње по имену Артемисија која је тражила освету Господара Осераписа намењену мушкарцу са којим је имала дете, а који је највероватније напустио. Овај папирус датира из владавине Птолемеја I ( пре н.е.). Серапис никада није био популаран међу Египћанима, али се његов култ, заједно са култом египатске богиње Изиде, проширио грчким и касније римским светом и постао веома знајачан. Читав један нови свет настао је после Александровог драматичног похода. Потрага за новим или економска условљеност, јасно је да је међу грчком популацијом одувек постојала потреба да прошири хоризонте свога света. Оно што је било другачије у односу на колонизацију архајског периода, био је правац њиховог продора. Током архајског периода, грчки колонисти су најуспешније опстајали тамо где није постојала јака централа власт која би их ограничила. Стари исток је током тог периода био подељен на неколико великих цастава Египат, Асирија, Вавилон и прилично је јасно зашто су колоније на простору Леванта биле малобројније и краткотрајније у односу на оне основане на западном Медитерану или обалама Црног мора. Александровим освајањем Персије, наследнице свих претходних држава старог истока, отворен је пут авантурама неких нових Одисеја и Јасона у непознато. Грци су стигли све до Индије и тамо се веома дуго задржали. Египат није био непознаница, али никада пре није био могућ тако велики уплив грчког становништва као што је то било током тровековне владавине Птолемеја, династије македонског порекла која је у свом свакодневном животу била изразито хеленска. Литература: 1. E. Bevan, The House of Ptolemy, London J. Bingen, Hellenistic Egypt, Edinburgh N. Lewis, Greeks in Ptolemaic Egypt, New York W. W. Tarn, G. T. Griffith, Hellenistic civilization, London G. Shiply, The Greeks world after Alexander BC, London Бојана Павловић Западни узори у српској Александриди: модел витештва Роман о Александру Великом један је од темеља средњовековне књижевности који се, као такав, уткао у ток људске историје чувајући у себи једну од најлепших прича старог света. Мит који је о себи још за живота створио овај антички владар, наишао је и на пријем у једном сасвим другачијем друштвеном миљеу какво је, наспрам античког, било друштво људи средњег века. Иако се од тих давних времена до данас свет сасвим изменио, можда чак и наглавачке окренуо, неке ствари и вредности остале су исте. Тако је и интересовање за Александра Македонског преживело смењивање цивилизација и остало и даље снажно, као и у времена у којима су живели Птолемеј и Селеук, Аријан и Плутарх. Радећи на српској Александриди, занимало нас је да ли је и у коликој мери мотив западног витеза нашао своје плодно тле у српској обради романа о Александру Великом. Резултати презентовани у нашем раду само су полазна тачка за даље истражи- 14

15 вање ове сложене теме, а ми смо се овде трудили да у кратким цртама изложимо главне елементе овог романа. На почетку нашег излагања осврнули бисмо се на основне мотиве ритерске књижевности. У питању су, свакако, мотив витешке етикеције и мотив куртоазне љубави. Витезови су током времена развили посебан кодекс понашања, један својеврстан modus vivendi, који је био особен и својствен само овој друштвеној групи. Авантура која је била саставни део витешког живота, дала је могућност витезу да покаже своје вредности и искаже своје куртоазне особине. Од витеза се очекивало да се понаша као прави џентлмен, да буде учтив, племенит, речит, дискретан, мудар и праведан према себи потчињенима. Храбар и одан, љубитељ славе и, изнад свега, части, овај средњовековни џентлмен био је узор младих племића који су тежили да достигну узвишеност витешке куртоазије. Витешки роман поставио је основе каваљерске етикеције. У вези са тим је и посебан однос витеза према лепој удаљеној госпи, најчешће вишег друштвеног ранга, која постаје господарица његовог срца. Та дворска куртоазна љубав, забрањена, немогућа, али тако слатка и привлачна, развила се у посебан мотив који је преплавио странице дворске литературе тог доба. Можемо рећи да овај термин подразумева један посебан концепт изражавања љубави племенитој и удаљеној дами. Она је тајна, а самим тим још слађа, она је представљала жену као оплемењену духовну и моралну силу, становиште које је било у супротности са представом жене коју је нудила црква. Витештво средњовековног Запада нашло је свој израз и у Византији и у словенским земљама, само у једном другачијем облику. Ради се о представљању владара као ратника и наглашавању и слављењу његових војничких вештина. Када је у питању држава Немањића, модел владара ратника може се видети већ и у Житију Стефана Немање, Немањиног сина, Стефана Првовенчаног. У овом житију посебно се истичу Немањина освајања, приказана као праведни рат, рат за повратак одузете очевине. Важност ратничких способности владара нашла је свој одраз и у ламенту српског народа над субином краља Драгутина, који је због ломљења ноге онеспособљен да штити поверено му стадо. Српска Александрида: на трагу западног витеза Roman d Alexandre, Libro de Alexandre, Alexanderlied, King Alisaunder, Iskandarnamah, Српска Александрида, Сербская Александрия само су неке од многобројних верзија овог романа о славном античком владару чији су лик и дела у средњем веку били познати свима, од Кинеског мора до западних обала Европе. Због чега је овај роман доживео толику популарност? Одговор на ово питање треба првенствено потражити у ли-ку главног актера романа, који је још за свог живота освојио скоро читав, до тада познат свет. Александар је самим својим делом представљао једног идеалног владара освајача који се, у рукама вештог уметника, лако дао претворити у куртоазног џентлмена. Роман о Александру био је:...по својој структури близак описима живота хришћанских хероја, хагиографијама и то његово својство учинило је да преживи друштво коме је био уџбеник живота и владања. Држава Немањића се са романима овог типа почела упознавати крајем XIII и почетком XIV века, у времену њеног јачања и територијалног ширења, времену јачих веза са Византијом, али и са Западом. Роман о Александру био је у нашој средњовековној држави најчитанија лектира. У прилог тој чињеници иду и многобројни преписи овог романа настали на тлу наше државе, као и поједини цитати из Александриде које је у Житију краља Стефана Дечанског користио Данилов настављач. Српска обрада романа о Александру јесте по много чему особена. Овде бисмо издвојили пет елемената на основу којих ћемо настојати да прикажемо сличности и разлике Александра српске Александриде и витеза западних витешких романа. Ради се о: 1. Александровом витешком опхођењу и носиоцу каваљерског обележја 2. витезу као заштитнику хришћанства 3. ратничким инсигнијама 4. односу према жени 5. односу према смрти 15

16 1. На самом почетку полазимо од тога како је Александар представљен у српској Александриди. Као што је и предвиђено за омладину која се спремала да једног дана заплови у витешке воде, тако се и млади Александар од свог најранијег детињства предаје учитељу на образовање. Поред тога, Александар почиње да учествује на разним витешким играма и двобојима. Он се бори са двојицом витезова и тиме доказује изузетну храброст, јачину и вештину. Какав је Александров однос према његовим противницима? Одговор на ово питање није баш сасвим једноставан. То је превасходно због тога што се Александар не понаша увек једнако. На неким местима видимо Александра који, попут правог крволока, огњу и мачу предаје све и свакога на кога наиђе, док се у неким ситуацијама опходи са пуно пијетета према свом противнику. Ипак, може се закључити да овом роману недостаје те ритерске етикеције, која уосталом недостаје и западним обрадама романа о Александру. 2. Још један битан елемент везан за модел западног витеза јесте његова улога као заштитника хришћанства. Она је овде оличена у једном важном моменту Александрове анабазе. Ту, пре свега, мислимо на одлазак у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу. У периоду настанка српске Александриде, када је била жива и јака крсташка идеја, није могла, а да не нађе свог одјека и прича о одласку Александра у Свету земљу. Тако видимо Александра како преузима на себе одговорност да, као добар хришћанин, сачува свето господство од Дарија, цара идолопоклоника. Поред одласка у Јерусалим, присутна су и још два оваква важна момента у Александриди. То су, свакако, појава пророка Јеремије, као и Александрова посета макаронским острвима и земљи блажених. 3. Мотив ратничких инсигнија који је свеприсутан у српској Александриди, један је од битних елемената везаних, не само за приче о витезовима, већ и за владарску идеологију једног друштва уопште. Идеолошко тумачење ових инсигнија везано је за спој старије концепције владарских инсигнија које потиче из времена владавине римског цара, Константина Великог, и млађе концепције, христијанизоване, везане за идеју да је владар Христова представа на земљи. Основна ратничка инсигнија јесте копље. Претпоставља се да је оно симболисало крст. Оно је схватано као incidium regni, arbor vitae, њега поседују и свеци ратници попут Светог Маврикија, Светог Ђорђа, Светог Димитрија. На помен копља у српској Александриди као важног оболежја владара ратника наилазимо у епизоди у којој Александар наређује Даријевом посланику да се поклони копљу и шлему на њему. Мач је, као и копље, био отелотворење часног крста. Већ поменута теорија о два мача, gladius spiritualis et gladius materialis, довољно акцентује значај ове инсигније. Световни мач је дат заштитницима хришћанства на земљи, што значи да је он положен и у руке храброг витеза. Свима је добро позната прича о мачу Екскалибуру и краљу Артуру који га је извадио из камена и тиме повратио своје легитимно право на британски престо. Велика важност се мачу придаје и у нашој обради Александриде. Шлем и штит представљају посебно занимљиве ратничке инсигније, поготову ако се има у виду да је шлем временом постао и саставни део грба. Могло би се рећи да шлем представља једну својеврсну ратничку круну. Овоме у прилог иде и чињеница да је у англосаксонској традицији до X века била присутна традиција крунисања шлемом. Овако схваћена функција шлема, као sacra corona, коју сме да носи и витез, повећава његов углед, његовој појави и улози у друштву даје једну светост, једну сакралну димензију која је свакако утицала на формирање витешке касте као истакнуте и угледне друштвене групе. Ова војничка инсигнија је била изузетно популарна и у средњовековној Србији, где је имала не само симболично, већ и национално значење. Српски средњовековни владари представљани су на аверсима новчића са шлемом на глави. Шлем временом постаје један од грбовних елемената, те га тако налазимо и на грбу кнеза Лазара. Он добија и специфична национална обележја. О томе сведочи и Александрида. Штит, као и шлем, временом постаје део грбовног елемента. Штавише, како примећује Стојан Новаковић, он је у старијим временима представљао грб. Шлем је, за разлику од осталих ратничких инсигнија, покривао онога који га је носио, штитио га је од зла попут свеприсутне Божје руке која је увек спремна да заштити храброг борца. Када се, почетком крсташких ратова, почела развијати симболика везана за витешка знамења, на штит почињу да се стављају разна обележја. Свака војска имала је своје 16

17 обележје, своју симболику и своје мотиве, а улога шлема је била да ту симболику учини јавном, видљивом, величанственом. Необично важан аспект са кога се посматра духовност ових инсигнија јесте и њихово наслеђивање. Наследити ратничку опрему од својих славних предака представљало је за витеза посебну част и имала је изузетно спиритуално значење. То га је, на неки начин, повезивало са прошлошћу, са онима који више нису присутни на овом свету, већ су царство земаљско заменили царством небеским. То је једног витеза чинило носиоцем ових инсигнија и свега онога што су оне репрезентовале. Због тога је необичнo важна била церемонија опасивања мача око онога који треба да буде уврштен у ред витезова. Свима је добро позната епизода из Житија краља Драгутина, када Драгутин, пошто је павши са коња и сломивши ногу изгубио прерогативе владараратника, предао оружје рашког престола свом брату, краљу Милутину. У Александриди, по освајању Рима, Јерусалима, Вавилона, Персепоља... Александар добија ове ратничке инсигније, које заправо јесу и реликвије. Тако у Јерусалиму добија од пророка Јеремије...камен лихантар, на коме је било записано име Господа Бога Саваота и који је на свом шлему носио Исус Навин..., добија мач незнабошца Голијата, шлем снажнога Самсона и Самсоново копље. Предаја ратничких инсигнија у Александрове руке, важно је и често је место овог романа. 4. Однос витеза према жени, већ је поменут. Удварање удаљеној дами, по правилу вишег друштвеног ранга, која постаје domina срца свог удварача, лежи у самој суштини витешке љубави. Ипак, у средњовековном роману о Александру Великом не можемо наћи такву врсту љубави. Она није присутна ни у српској обради овог романа. Међутим, оно што је свакако приметно јесте један специфичан и у основи противречан однос према жени, где се она посматра као Богородица, жена беспрекорне части и чедности, а са друге стране, као Ева, која је осудила човечанство на вечно страдање и изгнанство из раја. Тако се у Александриди веома сликовито приказује женска зла ћуд. Ипак, у Александриди наилазимо и на однос сина према мајци, однос пун љубави и поштовања за ону која га је родила. Кроз све ове женске ликове провлачи се и лик Даријеве ћерке, Роксанде, која је симбол чедности и верности. 5. Смрт, једина сигурна и неизбежна ствар у животу свакога од нас, која је једини верни пратилац човеков још од његовог постања, мењала је своје обличје кроз вековну историју. У ствари, мењао се доживљај смрти, а у времену о коме ми говоримо, смрт се христијанизује, постаје хришћанска категорија. Какав је однос једног витеза према смрти? Његова витешка етикеција му налаже да буде достојанствен у свакој прилици, па чак и онда када је крај врло близу. Није срамота погинути, настрадати од мача противника, срамота је побећи са бојног поља, срамота је бити обешчашћен. Част и слава важније су од живота јер су трајније, баш као и срамота, уколико се допусти. Ипак, Александров однос према смрти описан је на два начина. Са једне стране, Александар се према смрти односи витешки, храбро јуриша у битке преферирајући смрт од славног живота и ропства под идолопоклоницима. Са друге стране пак, након што му је у сну проречено да ће ускоро умрети, Александар осећа изузетну тугу и жалост за животом. Смрт Александрова једна је од најпотреснијих сцена романа о Александру, а умор цара васељене оплакали су сви присутни: И велика се жалост и плач учинише, какве никад нико не чу раније. Оваква тужна слика владареве смрти везана је за идеју о крунисаној глави као Христовом изасланику на земљи и као таквом, гаранту спасења својих поданика. Закључак Уколико се анализи Александриде приступи са више различитих углова, долази се до закључка да је она тек на нашем простору добила онај епски облик у каквом је прешла у књижевност Источних Словена. За разлику од западног романа о Александру, она у себи чува и елементе наше владарске хагиографије. Међутим, ова тврдња никако не значи да састављач наше Александриде није свој узор потражио у витешким романима. То се види из описа битака у којима учествује антички владар, а које заиста личе на двобоје два витеза. Ипак, не можемо рећи да је у српској Александриди у потпуности пренет лик једног западног витеза. Иако се наглашавају Александрове врлине које красе једног витеза, његово понашање је далеко од понашања једног западног џентлме- 17

18 на. У нашој Александриди готово да и нема оне витешке етикеције која је одлика западног ритера, а непостојање мотива куртоазне љубави, која недостаје и западним обрадама популарног романа, битан је недостатак српске Александриде. Због тога би се могло рећи да је роман о Триштану и Ижоти, иако не толико популаран код нас, умногоме ближи правом западном витешком роману од Александриде. Ипак, чини нам се да и само постојање ритерских романа на нашим просторима, који у себи садрже, у неким случајевима, само одјеке западног витештва, сведочи о културном струјању Запада у држави Немањића. Ово штиво, веома популарно на двору српских владара, почев од Стефана Дечанског, у знатној мери је утицало на уобличавање владарске идеологије и перцепције владара као ратника. Литература 1. Ф. Аријес, Ж. Диби, Историја приватног живота 2; од феудалне Европе до ренесансе, Београд HG. Beck, Geschichte der Byzantinischen Volksliteratur, München М. Блок, Феудално друштво, Загреб Д. Богдановић, Стара српска књижевност, Београд Ј. Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Загреб С. Ћирковић, Работници, војници, духовници, Београд Ж. Диби, Витез, жена и свећеник, Сплит Ж. Диби, Уметност и друштво у средњем веку, Београд С. М.Душанић, Владар као ратник; прилог изучавању немањићке идеологије, Београд С. М.Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, Београд С. М.Душанић, Д. Поповић, Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд Ф. Дворник, Словени у европској историји и цивилизацији, Београд Ж. Ле Гоф, Средњовековна цивилизација западне Европе, Београд Ж. Ле Гоф, Човек средњег века, Београд М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд Г. Кавало, Византинци, Београд З. Константиновић, И. Пудић, Д. Перишић и сар., Њемачка књижевност, књига 1, Београд P. Magdalino, The Empire of Manuel I Komnenos, , Cambridge University Press, Cambridge F. M. Marin, Libro de Alexandre, < ( ). 20. Р. Маринковић, Светородна господа српска; истраживања српске књижевности средњег века, Београд F. Martini, Deutsche Literaturgeschichte; von den Anfängen bis zur Gegenwart, Stuttgart С. Новаковић, Историја и традиција, Хералдички обилаји у Србији у примени и књижевности, Београд С. Пеинтер, Историја средњег века, Београд Е. Петоја, Митови и легенде средњег века, Београд В. Станковић, Комнини у Цариграду; еволуција једне владарске породице, Београд Ф. Џајс, Витезови кроз историју, Београд

19 Марко Перић М. Фуко, Надзирати и кажњавати. Настанак затвора. Мишел Фуко је био француски филозоф, писац и историчар. Рођен је у Поатјеу, a умро је у Паризу. Предавао је на College de France, на катедри "Историја система мишљења". У својим делима се нај више бави критиком друштвених установа. Такав је случај и са делом "Надзирати и кажњавати", са поднасловом Hастанак за-твора. Књига је изашла у Француској и једно је од његових познијих дела. Основна тема књиге је казнена реформа извршена крајем 18. и почетком 19. века са циљем да се створи ефикаснији систем казнене власти, односно настанак модерне институције затвора. Да би нам на најједноставнији начин предочио разлику између старог и новог типа кажњавања, Фуко нам на самом почетку књиге предочава контраст између језивог јавног мучења са половине 18. века и дневног распореда у затвору из прве половине 19. века. Тиме нам у самом старту поставља питање како је дошло до овако драстичне промене за мање од 100 година. Шта је заправо јавно мучење? Који је био његов циљ? Због којих недостатака је морало бити замењено ефикаснијим начином кажњавања? На ова питања Фуко одговара у првом поглављу. То није, како се често мисли, најобичније варварско иживљавање, заоставштина прошлости пуне насиља, или потреба да се да крвави пример. Тортура је овом случају у служби истражног поступка, прорачуната казнена мера која се степенује и усклађује са тежином преступа. Што је још важније, мучење осуђениковог тела је представљало краљеву освету. Наиме, злочинац својим делом није наудио само непосредно жртви, већ и ономе из кога проистиче закон који је тиме прекршио. Он је физички повредио краљеву снагу и за то мора бити физички кажњен. Његова патња мора јасно да покаже шта се догађа онима који покушају да ударе на краљев закон. Али ту долазимо до највеће мане јавног мучења. Публика, без које овакве представе не би имале смисла, често може да стане на страну осуђеника, да види у њему мученика, да заборави на злочин који је овај починио и у најгорем случају да се окрене против егзекутора. У другој половини 18. века све је више позива упућивано за укидање ове нехумаnе казне, а ускоро и сама власт увиђа да је овакав тип кажњавања неекономичан. Уместо ранијег циља да се прикаже злочин кроз репризу и победу врховне власти над њим, настоји се да се што дискретније укаже на злочин, назначи интервенција власти и спречи свако касније јављање сличног. Требало је утврдити казне од којих ће штета бити довољно већа него корист од злочина за који је казна намењена. Такође је требало класификовати кривична дела и приказати закон неумољивим и стално присутним. По овим правилима којима се писац бави у другом поглављу, требало је бити спроведена реформа. Полако почињу да се појављују елементи који ће касније бити саставни део институције затвора. Фуко примећује како џелата, који је код јавних мучења водио главну реч, полако замењује чета стручњака, лекара, психолога, надзорника, васпитача са сасвим супротном функцијом у циљу спречавања сваке физичке боли. Чак и приликом 19

20 смртне казне не постоји више фактор бола. Смрт постаје безболна, тренутна и једнака за све. Током суђења судији асистирају помоћна лица, дајући своје стручне процене. Не пита се више само да ли је утврђен злочин, већ и шта је злочин и како га најадекватније казнити. Не суди се више само конкретном злочину, већ и страстима и слабостима који су довели до њега. Али све ово није било довољно да би се увидело да је одузимање слободе адекватнија и исплативија казна од телесног кажњавања. Најбитнија ствар која је утицала на настанак затвора као модерне установе какву је ми данас познајемо, по Фукоовом мишљењу је дисциплина, тачније настанак власти која се служи систематским дисциплиновањем својих поданика. Није економично уништавати тело да би се доказала моћ, ако се то исто тело може дисциплином потчинити, увежбати и усмерити. Усмеравање хаотичних тела ради фабриковања послушних јединки, по Фукоовом мишљењу, једна је од највећих победа модерног система власти. Али да ли је то уједно победа и казненог система? На ово питање писац одговара у последњем, четвртом поглављу. Пре тога цело треће поглавље посвећује феномену дисциплине. Као што је раније у књизи поделио правила за реформу казненог система, овде истиче правила по којима се вршило дисциплиновање у оквиру појединих институција као што су болнице, школе, фабрике, војска и, наравно, затвори. Организација простора и активности, одређивање временског распореда и комбиновање снага заводи ред у ове установе, и, како Фуко примећује, чини их, више него раније, међусобно сличним. Крајњи домет правосуђа, према томе, није више максимално черечење тела, већ је сад то неограничена дисциплина. Велики значај у развоју затвора Фуко придодаје и моделу паноптикона, зграде коју је дизајнирао Џереми Бентам и чија је главна функција, како и само име говори, да се све што се дешава унутар једне установе може сваког тренутка видети. На примеру затвора то би била зграда округлог облика са ћелијама на њеној ивици и кулом за стражаре у средини. При томе затвореници никада не могу видети стражаре у кули, тако да никад не знају кад су директно посматрани, другим речима, могу стално бити посматрани. То је главна сврха таквог објекта да се код затвореника створи свест о сталном надзору. У последњем поглављу под насловом Затвор, Фуко се коначно концентрише на саму установу. Наводи нам примере да се основно начело затвора, као казнено поправне установе, није променило више од сто година од његовог настанка. И средином 19. и средином 20. века основни задаци су преваспитавање, разврставање, модификовање казни, рад и образовање у затвору и техничка контрола. Али, како ствари стоје у пракси? Да ли затвор заиста враћа "поправљене" преступнике назад у друштво? Фуко мисли да то није тако. Затвор не поправља, већ здружује криминалце са њима сличним, разврстава их, прави досије, обележава их као преступнике и на крају их враћа, не назад у "нормално" друштво, већ назад на друштвену маргину одакле су дошли. Тамо служе као елемент у зачараном кругу полиција затвор преступништво. Фуко на ово гледа као на пораз правне, али успех дисциплинске моћи. Преступници се надзиру и у затвору и ван њега. 20

21 Милош Пантић Европске државе и њихов однос према Јеврејима током Другог светског рата Релативно je свима, па и широј лаичкој, а не само научној јавности, познато да се током Другог светског рата на простору Европе одиграо један од најстравичнијих злочина над једном етничком групом, окри-вљеном и прогоњеном само због различитости и неприпадања другој етничкој групи која се сматрала тзв. вишом расом. Тај догађај остао је у историји забележен као холокауст (од грчке речи олокаустон, што значи потпуно спаљен, и хебрејске речи шоа невоља, уништавање), а као жртве на-цистичког терора живот je изгубило око 6 милиона Јевреја. Ово уништавање спроведено је помоћу система концентрационих логора као што су Аушвиц-Биркенау, Треблинка, Дахау, Собибор, Мајданек и многих других нацистичких логора смрти. Огроман број Јевреја побијен је у СССР-у после почетка операције Барбароса, године, где су специјалијализоване ајнц групе биле задужене за чишћење терена. Међутим, питање, које се овде сасвим логично намеће, је како су многобројни Јевреји свакодневно, у огромном броју, пристизали у нацистичке логоре смрти, првенствено Аушвиц-Биркенау? Како је у непрекидном низу свакога дана одлазило по Јевреја у гасне коморе Аушвица и других логора, тако да у појединим данима крематоријуми нису могли да постигуну да спале све лешеве, већ се то радило на пољанама око логора? Нацисти нису могли сами својим војним, полицијским, економским ресурсима да постигну да се толики број Јевреја нађе у возовима који су их довозили право у смрт. За тако нешто им је била потребна велика помоћ европских држава, што сателитских, што независних, што релативно зависних, јер је једино на тај начин на широком простору од Атлантика до Балтика и од Пелопонеза па до Северног мора могао бити обухваћен тако велики број људи и послат у смрт. Велики значај да и овако велики број жртава не буде још већи дале су неке европске земље где је холокауст био изузетно мали, или га чак уопште није било, али је ипак, нажалост, много већи број земаља које су нацистима помогле у овом страшном послу. Овде ћу покушати да укратко дам приказ неких европских земаља и њиховог понашања током Другог светског рата. Почећемо са једном балтичком земљом Литванијом. Литванија Литванија је земља створена у Версају после Првог светског рата, а СССР ју је окупирао године, те су на тај начин трупе Трећег рајха у овој земљи дочекане као ослободилачке и због тога су Литванци били вољни да помогну нацистима у убијању својих суграђана Јевреја. Разлог због кога почињем причу о европским земљама током рата и њиховом односу према Јеврејима баш са Литванијом, врло је једноставан Литванија је прва земља у Европи која је проглашена judenfrei (буквално преведено слободна од Јевреја, без јеврејског живља). У Литванији је у периоду јун - децембар године уз директну немачку команду побијино 90% јеврејског становништва ове земље и то је највећи проценат страдања јеврејске популације током рата. Независна Држава Хрватска НДХ је немачка сателитска држава на чију власт је доведен екстремни део хрватске политичке сцене - усташе. Ова марионетска држава пример је потпуне сарадње са нацистима, те је од године, дана стварања НДХ, у року од три неде- 21

22 ље донет низ антисемитских закона по нацистичком кључу (Нирнбершки закони о раси године), а одмах после су отпочела депортовања у усташке логоре смрти пред којим су и ужаснути нацисти одступали. Живот је у усташким логорима изгубило Јевреја, Рома, а Јевреја депортовано је из НДХ у нацистичке логоре. Геноцид је у НДХ био званична политика према Јеврејима, Ромима, Србима и свима неподобнима за усташки режим. Румунија Румунија је још један пример поред НДХ где су нацисти били ужаснути потезима које су румунске власти предузимале према Јеврејима. Јеврејску заједницу у овој земљи чинило је људи, а антисемитска делатност отпочела је већ године, када је држављанство одузето свима, сем неколицини хиљада привилегованих. Антисемитски закони донесени су у овој земљи године, а године, почетком напада на СССР, румунска војска одлази на источни фронт где ће се придружити масовним нацистичким злочинима. Истовремено, маршал Јан Антонеску противио се било каквим депортацијама Јевреја из централне Румуније, а Румуни су од године схватили какав се бизнис крије иза продаје Јевреја заинтересова-ним сила-ма, поготово САД где су постајале велике јеврејске заједнице спремне да дају велики новац да би спасили своју сабраћу из окупиране Европе. Захваљујући овој новој политици, холокауст у Румунији успело је да преживи људи. Мађарска У Мађарској је на власти био режим адмирала Миклоша Хортија и све до окупације Мађарске, марта године, од стране нацистичке Немачке, холокауст се у овој земљи није одивијао. Мађарска јеврејска заједница бројала је душа, али под немачком окупацијом 60% јеврејске заједнице ове земље нестало је у гасним коморама нацистичких логора. Број од мртвих и нацистичка класификација Мађарске крајем као judenfrei, говори нам доста о томе да се нацистичка операција у овој земљи може сматрати доста успешном. Покушај Швајцарске да куповином кућа по Мађарској које су претваране у сигурне куће спаси јеврејску заједницу Мађарске од уништења био је исувише слаб и сувише изолован да би пружио неке озбиљније резултате. Словачка У тзв. независној Словачкој, у којој је на власти био режим католичког свештеника Јозефа Тисоа, постојала је традиционална подела на Јевреје који су прихватили хришћанство и оне који то нису. Међутим, пошто је Словачка постала независна после нацистичке окупације Чехословачке која је потом Словачку одвојила од Чешке и дала јој независност, жеља да се што пре укључи у нацистички нови поредак била је и сувише велика. Од словачке јеврејске заједнице је у логоре смрти, у Пољску, послато људи које се више никада није вратило. Бугарска Бугарска је била ратна савезница Хитлерове Немачке, али је зато била једна од светлих тачака земаља Европе у спасавању своје сопствене јеврејске заједнице, која је у Бугарској бројала душа. Јеврејска заједница у овој земљи је сувише дубоко интегрисана у бугарско друштво, па је, поред свих нацистичких напора и мисија које су нацисти слали у Бугарску, неуспех да се бугарска јеврејска заједница уништи био оче- 22

23 видан. Од Јевреја спашено је скоро исто толико, а једине територије где су Јевреји убијани биле су окупиране Тракија и Македонија где су бугарске војне снаге биле под директном немчаком командом. Јевреји у Бугарској спашени су заједничким напорима краља Бориса и парламента, као и самим јеврејским лобирањем за саме себе. Депортације и масована убиства у Бугарској су изостала. Данска Данска је једина земља Европе у којој је целокупна јеврејска заједница спасена уз масован народни отпор! У овој земљи антисемитизам није имао традицију, у земљи изузетних демократских вредности нацистичка пропаганда није имала ефекат. Од године нацисти наваљују да се популација Јевреја у овој земљи депортује. Међутим, Јеврејима је дојављено када ће рације отпочети и они су имали довољно времена да се посакривају. Јеврејска заједница је пребачена у неутралну Шведску уз помоћ богатих Данаца који су сносили трошкове. Мала бројност јеврејске данске заједнице омогућила јој је да се лакше посакрива и пребаци у Шведску јер је бројала само људи. Холандија Холандија је земља која је окупирана године. Иако је прокламовала неутралност, јеврејска заједница у овој земљи била је релативно велика и чинило ју је људи. Оптор депоратцијама Јевреја био је релативно јак, те су после једне полицијске рације амстердамски радници ступили у дводневни штрајк. У Холандији је, ипак, и поред народног отпора страдао велики број Јевреја, захваљујући педантној бирократији која је имала прецизне податке о Јеврејима, ревности амстердамске полиције чији је шеф био велики Хитлеров обожавалац, а већи део холандских Јевреја живео је у Амстердаму. Пример за ово је надалеко чувена прича Ане Франк која нам је оставила свој дневник. Око Јевреја депортовано је из Холандије у логоре смрти, а само око њих се вратило одатле на крају рата. Белгија У суседној Белгији која је такође окупирана године популација Јевреја била је душа, од којих је успело до краја године да избегне уништење. Од преосталих Јевреја само били су домаћи Јевреји, док су остали били Јевреји из Немачке који су емигрирали 30их година пред нацистичким терором. Међутим, нису успели да побегну довољно далеко, па су окупацијом Белгије опет дошли под нацистичку власт. Када су године почеле депортације домаћих Јевреја, избили су протести и неки од њих су били пуштени. Број сарадника нациста у Белгији није био тако велики јер се пронацистичка Рексисистичка партија слабо котирала у земљи. Холокауст у овој земљи није био тако велики. Закључак Холокауст са скоро 6 милиона жртава најстрашнији је злочин у новијој светској историји и може се поредити само са турским покољима Јермена током Првог светског рата. Међутим, ти покољи били су мотивисани верски и због јерменских територијалних претензија, за разлику од нацистичког холокауста који је био мотивисан етничком и расном различитошћу. Холокауст је, као што смо видели, био потпомогнут од неких земаља Европе које су за то морале преузети одговорност, док су неке земље показале завидан ниво отпора нацистичој Немачкој. Појам холокауст сажимам кроз речи познатог америчког писца Џерома Дејвида Селинџера, аутора Ловца у житу, који је учествовао 23