(НЕ)ДОСТОЈНОСТ ВРШЕЊА ДРЖАВНОГ ПОЗИВА Н. Цена 100 динара ISSN ГОДИНА XX Београд, фебруар БРОЈ 103

Transcription

1 ISSN Цена 100 динара ГОДИНА XX Београд, фебруар БРОЈ 103 (НЕ)ДОСТОЈНОСТ ВРШЕЊА ДРЖАВНОГ ПОЗИВА Н ови председник владе, али не и нови репови које вуче са собом укратко бисмо могли да опишемо Ивицу Дачића, председника српске владе. Иако странка која у влади има другу позицију одмах иза СНС, Дачић врши две функције које су од великог значаја. Поред тога што је председник владе он је и министар унутрашњих послова. Узмемо ли у обзир обе функције које врши долазимо до закључка да се ради о врло широком спектру надлежности и то кључних полуга моћи у држави. Да је наизглед само овако као што смо покушали укратко да опишемо, заиста бисмо и са правом могли да кажемо да је Дачић најјачи функционер у држави. Ипак дејство политичких компромиса ће нас демантовати и то политичких компромиса када је прављена коалициона влада са СНС и УРС негде пре нешто више од пола године. Број министарстава које су добиле друге странке чланице владе, тј. распоређени ресори, треба да изразе одређени баланс у снази коју све чланице у тој влади имају. Александар Вучић иако формално не први човек српске владе, већ први подпредседник владе, фактички и политички има много више моћи него поменути Дачић. Такву моћ има из најмање два разлога, а то су први, што је СНС на челу са Вучићем тренутно најпопуларнија странка у Србији и други, реални политички поени (додуше јевтини) које је Вучић у протеклих нешто више од пола године побрао вођењем борбе против корупције и организованог криминала. Постоји и још један фактор нимало неважан, али који је скоро подједнако присутан и код Вучића и код Дачића, а то је наклоност светских центара моћи углавном евроатлантских држава. Укратко говорећи иако се наизглед ради о складном и хармоничном односу снага, политичка пракса показује другачије стање ствари, тј. ради се о ороченом партнерству које ће се развргнути онога тренутка када се од стране утицајних домаћих и с траних политичких фактора процени да нека нова владајућа већина може да направи другачије партнерство, а самим тим да расподели и полуге моћи у складу са таквим околностима. У последње време са тиме се несумњиво покушава. Последњи у низу покушаја да се председник владе дискредитује било је изношење у јавност сазнање да се Дачић својевремено виђао са озлоглашеним припадницима криминалног клана извесног Дарка Шарића. Уз трену тно рововско укопавање након изазване буре у првим редовима српске политичке сцене (и то оне владајуће) наступило је време прерачунавања, али то не значи да се са покошајем измицања столице, и то оне премијерске, Ивици Дачићу неће наставити. Сада ако је и пао, уздигао се, други пут сигурно неће! Сарадња власти са мафијашким круговима увек је била болнија по власт сетимо се само Ђинђићеве владе од године! Упркос нагађањима и медијским сензационализмима у вези последњих политичких земљотреса у српској влади не можемо да пређемо преко нечега што нас као присталице истинске српске политичке мисли одваја од либерално-демо(но)кратског талога и плутократског принципа расподеле моћи у функцији вршења државне власти! Оно шта нас као следбенике идеје учитеља Димитрија Љотића разликује од актуелне политичке клике јесте српски народни морал тј. свест о томе да је недостојност за вршење неке

2 важне државничке функције основни критеријум који треба узети у обзир приликом оцене неког политичког потеза који има реперкусије на јавни живот, званичну државну политику како унутрашњу тако и спољну, али и према онима којима се управља! У Светлу истине на стр.77 Љотић каже: Латини су једном речју ауторитас звали и оно што ми зовемо власт, и оно што зовемо углед. Другим речима, када носилац убије углед, власт остане у његовим рукама као празна љуштура. Власт без угледа није права власт. А то опет значи да режим стварне и потпуне одговорности не може доћи у свачије руке. Председник владе, Дачић, управо је убио углед, а власт је остала у његовим рукама баш као права љуштура те је због тога он изгубио сваки морал да буде вршилац било које јавне функције, посебно премијерске! Поред у неколико наврата датих изјава о демаркација са јужном покрајином, спремнос т да тргује са државним суверенитетом неодговорним нуђењем столице у УН шиптарским привременим институцијама, примитивним кафанским певачким наступима, учествовањем у нискобуџетним и нискоморалним телевизијским емисијама, шуровањем са мафијашким картелом (засада) Дарка Шарића, све то овога човека чини недостојним да буде део јавног, политичког и државног живота. Све оно што му устав и закон налажу да као председник владе ради у интересу државе, он не ради, већ срамоти и компромитује народ и државу како на унутрашњем плану, тако и на спољашњем. Истина је да је заиста широк спектар онога што Дачића чини недостојним да буде вршилац јавне функције председник српске владе али сваки од скандала посебно као и сви заједно довољно су јаки аргументи да он поднесе оставку! Фактор политичко-партијашке калкулације опет је превагнуо и у наредном периоду сва ће влада настојати да заташка моралну штроку ове псеудолевичарске креатуре и недостојника на челу извршне власти. То говори даље у прилог томе да прикривањем и заташкавањем неморала остатак чланова владе не чини ништа друго до саучесништво у моралном суноврату председника владе и тиме себе потпуно делегитимише. Горе наведени разлози који су и више него довољни за тренутну ос тавку владе потврђују Љотићев став да није довољно имати власт по закону и држави: треба и морално оправдање власти. Али нажалост у оставци ове владе и партијашком избору друге не лежи решење проблема, јер је сис тем парламентарне демо(но)кратије тако и устројен да он један талог простом математиком замењује другим талогом. И управо је ту суштина што ће прерачунавањем Дачића и његовог СПС-а она друга доминантна страна, Вучић и СНС превагнути и склопити договор са неком другачијом већином. На крају, чак и да се дође до решења као што је расписивање избора, то опет неће у много чему да промени систем у коме се власт узурпира као позиција свеукупне друштвене моћи јер нед остаје критеријум достојности вршења неке од највиших државних функција! Оно што уређени правни поредак позанаје као израз усклађивања одређених односа унутар и између политичких чинилаца и политичких институција јесу конвенције тј. систем уређених неписаних норми. Њихово поштовање није последица правне дужнос ти, већ обавеза лојалности, уљудности, коректнос ти, прикладнос ти, односно добра пракса. Није неуобичајено у нас да они који су морално и по законима најобавезнији да постојећи систем уставних и законских норми поштују то и не чине, те онда не траба да чуди што се тек конвениције као добра пракса не поштује јер оне као што смо и рекли немају правну обавезност. То и јесте мера Љотићевог моралног оправдања власти. Иако буду или не буду вођени на закону засновани пос тупци против оних који су се о исти оглушили, поставља се питање да ли ће морал бити пресудан у свему ономе што је довело Дачића као председника владе дотле да је укаљао образ те институције у очима оних који су му поклонили поверење, па и у очима оних који му нису указали поверење, а које представља!? Мишљења смо да је једино Дачићева ос тавка у овом случају морално прихватљива и исправна. Сваки други начин којим би се покушало са правдањем неподношења оставке на место председника владе није ништа друго до узурпација власти и празна љуштура у рукама оних који немају морално оправдање власти. У више наврата указивали смо на непромењен систем вредности који опстаје упркос променама политичких гарнитура у нас, и тиме показали да је постојећи систем државне власти на дужи рок неодржив и плодно тло за укорењивање свих оних мана либерално-демо(но)кратског поретка. Власт ради власти, неограничене моћи и богаћења сабласна је авет која се надвила над Србијом. Зато је препород унутрашњи тј. на моралном пољу онај пут којим треба поћи како би нам по речима владике Николаја школа била са вером, политика са пош тењем, војска са родољубљем, а држава са Божијим благословом. Колико смо од тога далеко најбоље сведоче морална посрнућа председника владе Дачића, али и мношва других који су део истог кукоља. Стефан Д. СТОЈКОВ Издавач: ДРУШТВО ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ И ПОПУЛАРИЗАЦИЈУ ПАРТИЦИПАТИВНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ. Главни и одговорни уредник ИВАН СТОЈАНОВИЋ. Уређује редакцијски колегијум. Дистрибицуја ДЕЈАН КОСТИЋ. Рукописи и фотографије се не враћају. Текстови потписани иницијалима, или пуним именом аутора, не представљају обавезно и став редакције. Редакција задржава право опремања текстова. Часопис Нова Искра је уписан у Регистар јавних гласила Републике Србије под бројем NV Излази периодично (квартално). Адреса: Радоја Дакића 11, Н. Београд Телефони: 011 / и Рачун број: Штампа: СЛАВА Витановачка 15 Београд. novaiskra@krstarica.com

3 Реч пре свега ВОЂАМА НАРОДНИМ П рва и основна црта карактера човека, приступачно. Она готово увек може да наслути, коме је Провиђење дало у руке клупче који је пут којим треба објекат његове љубави да судбине народне мора да је оличено иде; она зна шта је народу потребно а шта није; поштње. Није то оно поштење о коме се свакодневно говори по улнцама и кафанама. То је поња; она јасно може да види приближавање дога- само она може извести народ из муке и искушештење вишег реда, вишег стила. У политичком ђаја и последице њихове. Зато вођ народни мора речнику поштење има много веће значење. Та бити на првом месту родољуб, јер само тако он реч је у ствари синтеза многих особина вишега може да постане дсстојан носилац тог имена. ранга. Али ни то све није још довољно. Потребно је Поштење у правом и здравом политичком и нешто више. Потребна је храброст. Говорити, смислу речи сас тоји се у материјалној непокварености и неподмитљивости, у заборављању кукавичлук сметају и спречавају. Само хероји и проносити идеје, не сме и не може свако. Страх и личних интереса, у зас тупању и сведочењу истине, у часној и витешкој борби. Али није довољна не. Само су они у стању да се супротставе лажи, витези усуђују се да пођу трновитим путем исти- жеља да се буде поштен. Потребна је унутрашња корупцији, нападима и претњ ама сујетних и амбициозних. Само они то могу да учине, јер су духовна и морална снага, која ће омогућити човеку да оствари ту своју жељу. Та снага се јавља хероји, мученици и јунаци. као последица самопобеде, самосавлађивања, Али ни то није све. Потребно је још нешто самозаборава. Победа над самим собом је најтежа, али је зато и највећа. Победити своје страсти, пропадају и претварају се у прах и пепео. То је без чега сви извори и сваки рад вође народног жеље, инстинкте, прохтеве то је заиста најтежа она особина људскога духа, која се најређе среће ствар. код људи, а која смртном човеку даје присенак Прави политички вођ сматра себе слугом народним. Све своје снаге и сво своје време он мо- кроз живот, већ које се рађа са њим. Прозрети божанстаа. То је визионарство које се не стиче ра да стави у службу своме народу. Властите намере, удобности, угодности, приватне ствари последице, једном речју читати загонетку судбине тајну будућности, предвидети догађаје, оценити све то пада пред величином служења отаџбини. то је потребно политичком вођи народа. Није Са поштењем и самоодрицањем долази и то предвиђање човека великог животног искуства; скромност и смерност. Нису то скромности и то је еманација дубоке интуиције и осетљивог инстикта, којом су се одликовали сви велики полити- смерности грађанске, о којима се свакодневно прича и чије примере можемо сусрести и у свакидашњем животу. Таква смернос т и таква скром- народног, кога можемо слобод но назвати државчари, државници, војсковође. Без тога нема вође ност једино може бити сигуран отклон од болесних сујета и амбиција. Многе и многе народне не- Зар мислите да је држава мање опасна од ником. среће догодиле су се, а и догађају се, због сујете пушке? Од једне пушке може да погине због нехата један, ретко два или више људи, када ситне и амбиције. Зато и вођ народни мора имати ове тако ретке људске особине. душе баратају око државе, могу да страдају стотине хиљада, па и милиони људи. Али то није све! Поштење, само-одрицање, смернос т и скромнос т, нису довољни за политичког вођу, за правог народног вођу. Потребно је *** још нешто. Потребно је оно, што је извор управо свега тога, свих тих особина. Потребна је љубав ИЗ САДРЖАЈА: потребно је родољубље. Заиста, без родољубља, не може бити ни поштења, ни самоодрицања, ни скромности, ни смерности. Љубав према отаџбини, према народној прошлости и традицији, та НОВО МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ... 6 КУМАНОВО љубав отвара очи човеку, она му истину показује ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ... 8 и кроз најдебље и најцрње засторе. Таква љубав, КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА И крунишпе га најлепшим дијадемама људског духа КЛЕРОФОБИЈА СРБИЈЕ скромношћу и смерношћу. Само таква љубав, СТОПАМА ПРЕДАКА... градилачка, рађа плод и сигуран успех. 14 Заиста нема ничег чуднијег и мистериознијег ЛАНАЦ ОДГОВОРНОСТИ од љубави. Она човеку даје моћи какве ни у ком ГРБ ЗБОРА стању не може прибавити. Визионарс тво пророштво политичко, која су тако потребна људима, OСТРВО СПАСА ИЛИ РОБИЈАШНИЦА СРПСКИ КОНСЕРВАТИВИЗАМ јесу у многоме манифестација родољубља. Човек испуњен љубављу види оно што је осталима не- СЕЋАЊЕ ВЛАДАНА ВУЈОВИЋА

4 Да се не заборави КУМАНОВО СЈАЈ И ВЕЛИЧИНА СРПСКЕ ПОБЕДЕ ПРЕ СТО ГОДИНА У дружење ратних добровољаца , њихових потомака и пош товалаца труди се да негује традиције српског добровољаш тва. Свој јубиларни 40. број часописа Добровољачки гласник", који је изашао децембра прошле године, посветило је с тогодишњици Првог балканског рата 1912, под слоганом Кумановска битка - сјај и величина српске победе". У чланцима у Добровољачком гласнику" разматрају се догађаји из Првог балканског рата а посебно борба ратника и добровољаца у Кумановској бици, 23. и 24. октобра г. Часопис Добровољачки гласник" објављује и друге теме везане за српску традицију из које се извлаче поуке и закључци за садашњост и будућност. У часопису је објављена студија академика Живка Павловића, ђенерала српске војске, Источно питање од Берлинског конгреса до Првог балканског рата ( /1913)". Текст је приредио проф. др. Ђорђе Станић, генерал у пензији. Следе чланци о руском грофу Орурку, војводи Ђорђу Миловановићу, погибији топличког војводе Косте Војиновића и о веку српског ваздухопловства. У гласнику је приказан ратни учинак добровољаца академика Радивоја Кашанина, песника Милана Ракића, сликарке Надежде Петровић, Јовна Стојковића Бабунског, Тодора Бубњевића и Петра Личине. Гласник редовно доноси чланке о раду род о- љубивих организација. У овом броју дат је чланак о раду Сокола. Гласник је донео приказ рада соколске организације од обнове до Истакнуто је да су учесници слета у Прагу посетили гробље српских заробљеника у Јиндриховицама. Поводом прославе 120 година соколства у Србији Соко Србије приредио је Свечану академију у Дому синдиката и слет у Београду. На академији су говорили академик Василије Крестић и др. Вишеслав Хаџитановић. У гласнку су приказане редовне Споменик на Зебрњаку -некада 4 активквисти Удружења ратних добровољаца....увођсњем у борбу свежег 6. пука Престолонаследника краљевића Александра", турске снаге су присиљене на повлачење са Зебрњака, чиме је коначно пробијен турски фронт. Два батаљона 6. пука сломила су отпор Турака североистично од Куманова и ослободиле град. После тога је почело опште повлачење турских снага у великом нереду. Око 16 часова 24. октобра године завршена је Кумановска битка сјајном победом српске војске у оквиру савезничких операција у Првом балканском рату. ЗЕБРЊАК Усред Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара, уздиже се брдо Зебрњак, и на њему спомен костурница подигнута у част и славу погинулим ратницима у Кумановској бици године у којој је погинуло 1.207, рањено војника, док се 603 ратника замео сваки траг. Споменмк на Зебрњаку монументално је дело београдског архитекте Момира Коруновића. Освећен је 30. октобра године на дан двадесетпетогодишњице битке, када су и сахрањене кости изгинулих бораца. Грађен је од најтврђег базелта и армираног бетона, био је висок 48.5 метара, па се, како кажу, за време ведрих и сунчаних дана са његовог врха могло да види и Скопље. Маја године бугарска војска је срушила две трећине те грандиозне светиње, тврдећи да ју је уништио гром. Нове власти после године дозволиле су да се кости српских војника разнесу, па су чак коришћене и за вежбе студената на Медицинском факултету у Скопљу.

5 ЈЕЗИВЕ БРОЈКЕ КОЈЕ БИ СМО ТРЕБАЛИ ЗНАТИ С Р Б И Ј А ЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗГУБИЛA СТАНОВНИКА, ИЛИ 28 ОДСТО ЦЕЛОКУПНОГ СТАНОВНИШТВА Укупно је Србија изгубила у Првом светском рату, према подацима Конференције мира у Паризу године, што војника што грађана, лица, то јест 28 одсто од целокупног броја становника које је имала по попису из године. Србија је у Првом светском рату претпрела више него иједна друга учесница тога рата. Према службеним подацима објављеним године на Конференцији мира у Паризу од укупног броја погинулих мушкараца у том рату на првом месту са: 22,4 % је Србија, а затим следе: 10,5 % Франсуска, 9,8 % Немачка, 9,5 % Аустрија и Угарска 6,2 % Италија 5,1 % Велика Британија 1,2 % Русија 1,0 % Белгија, 0,2 % САД. У Првом светском рату Србија је мобилисала војника, што је чинило 15 одсто од укупног броја становника, или 30 одсто свих мушкараца, а 83 одсто мушкараца у добу између 18 и 55 година. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемија војника. До септембра године било је погинуло војника, приликом преласка преко Албаније војника, у борбама на Солунском франту 1916/7/8. године војника, побијено или умрло у заробљеништву , а војника умрло од рана или болести на територији Србије године. Што се тиче губитака цивилног становништва, они су износили Од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко људи. Епидемија пегавог тифуса однела је душа. Миодраг К. СКУЛИЋ, дипл. ек. публициста из Београда, 5

6 У сусрет догађајима НОВО МАКЕДОНСКО ПИТАЊЕ КО ЈЕ БИО ГОСПОДАР ТИХ КРАЈЕВА, БИО ЈЕ ДОМИНАНТАН И НА ЦЕЛОМ БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ И ако је званична Србија прошле године скромно обележила коначно решавање,,македонског питања'' пре једног века у њену корист, стиче се утисак да се ово питање поново актуелизује на сличан начин. Недавни протести због социјалне ситуације, али и вишемесечна тензија у Скопљу и другим етнички мешовитим срединама, неодољиво подсећа на ситуацију од пре Балканских ратова. Исте су и стране које учествују: Албанци, Грчка, Бугарска, Турска, са јединим изузетком Србије. У тренуцима када постаје све очигледније да се актуелне власти у Србији спремају да на мала врата коначно уведу пуно признање Косова (уз тихо гашење српских институција), на ситуацију у Старој и Јужној Србији мало ко обраћа пажњу. Пре само једног века Србија је уз велике напоре успела оно што је мало којој цивилизацији у историји успело - да поврати Овај простор је у прошлости био више него кључан у борби за превласт. Укратко, ко је био господар тих крајева, био је доминантан и на целом Балканском полуострву. Није отуда ни чудно што се Немањића Србија ширила управо према југу... своје територије освојене пола миленијума раније и донесе слободу становништву припреманом за геноцид по сценарију виђеном касније у Јерменији. Та, победничка Србија, није раздвајала питање долине Вардара од питања долине Лаба и Ситнице. Та Србија је била победничка, све док прво 1918, а коначно и није била поражена. Од становништва коме су донете пруге, школе и људско достојанство, направљена је нова нација, уз претходни прогон оних којима се презиме и порекло није мењало. Биланс тог рада је албанска окупација Косова и половине данашње,,бјрм'' уз претходне ратне сукобе и разарања. Положај државе која себе зове Македонијом, а коју јужни суседи као такву не доживљавају, кључан је за политички и геостратешки живот Балкана. Почев од централног места које заузима географски, па све до долине Вардара и економских потенцијала, овај простор је у прошлости био више него кључан у борби за превласт. Укратко, ко је био господар тих крајева, био је доминантан и на целом Балканском полуострву. Није отуда ни чудно што се Немањића Србија ширила управо према југу, а не нпр. према данашњој Бугарској. И заиста, најјаче државе Балкана су увек имале Вардарску долину у свом поседу, од Римског и Ромејског царства (Византије), преко бугарских, српских и турских, па све до актуелних евроатланских властодржаца. У том светлу, није ни чудо што,,македонски'' идентитет, створен прво у Софији за потребе одвајања маћедонског живља од Србије, активно користе актуелни светски господари. Тако Скопље има аеродром назван по Александру Ова и оваква ситуација у данашњој Македонији (са или без наводника) одговара свима: и Бугарској која може поново да понуди бесплатно школовање тамошњој популацији у циљу бугаризације, и Албанији која већ,,мери'' половину територије, и Турској која у Албанцима поново види прилику за повратак, а на крају и међународној заједници која раније преко Беча, а сада преко Брисела упорно смањује Србију на уштрб свега осталог. 6

7 Великом, чије је родно место и данас на територији Грчке, док од назива по неком од српских феудалаца пониклих на тим просторима нема ни трага. Ова и оваква ситуација у данашњој Македонији(са или без наводника) одговара свима: и Бугарској која може поново да понуди бесплатно школовање тамошњој популацији у циљу бугаризације, и Албанији која већ,,мери'' половину територије, и Турској која у Албанцима поново види прилику за повратак, а на крају и међународној заједници која раније преко Беча, а сада преко Брисела упорно смањује Србију на уштрб свега осталог. Но, оваква ситуација сигурно не одговара становништву данашње Македоније, а свакако не иде у прилог ни Србији. Када је Србија одсечена од долине Вардара, брзо се нашла на ивици слома. На сличан начин је одсечена и 1945, а последице тога видимо данас. Број Срба у Бившој југословенској републици није познат. Према последњем попису он износи 1,78% од укупног становништва. Иако је формално статус националне мањине признат, положај Срба сличан је оном у данашњој Хрватској - изолација, верска мржња према СПЦ, свођење на грађане другог реда и слично. Овакав положај није нов, али зато оволика пасивност Срба и Србије јесте. Оно што је почело у вардарској долини, наставило се широм српског простора и траје још увек. Решења, на нашу срећу има, а да је поуздано показало се у периоду Младен СТЕВАНОВИЋ У ПРИПРЕМИ ВОЈВОДА ВЕЛЕШКИ Василије Трбић МЕМОАРИ у 6 књига, три до сајма књига Прве три у предплати динара МИЛАН НЕДИЋ Петар Мартиновић Бајица БОГОМОЉЦИ Бранислав А. Жорж 7

8 Тако су планирали српски родољуби ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ И ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА ЗЕМЉЕ С рбија је вековима била претежно пољопривредна земља. Данас је Србија земља пропале индустрије и умируће пољопривреде. Неуспео план економски неосмишљене и неодрживе индустријализације Србије под владавином комунис тичког режима бивше Југославије, је ос тавио пос ледице катас трофалних размера. Процес лоше планиране индустријализација је разорио економске основе здравог, органског живота српског народа и државе уништавајући демографску и економску основу пољопривреде, као и пратећих привред них делатнос ти: ситног занатс тва и услужних делатности. Индустријализација је спроведена на рачун, а не у складу са пољопривредом као привредном граном. Г. Милан Недић у разговору са српским сељацима Индустријализација је разорила спори ритам живота села и руралних градова. Тежња за градским животом је постала свеопшта а живот и запослење у граду сматра се мерилом личне успешности. Презир и ниподаштавање, и у моралном и у економском смислу, пољопривреде као делатности као и села, је општа појава индустријализоване и урбанизоване Србије и траје до данас. Индустријализација Србије је спровођена као алтернатива пољопривреди, а не у хармонији са пољопривредом као једином привредном граном која је за Србију перспективна. Индустријализација је фаворизована на рачун пољопривреде као наводни пут у општи материјални напредак и услов свеопштег добра. Пропагирање индустријализације је опште место пропаганде комунистичког режима у доба бивше Југославији. Села у Србији и бившој Југославији су била само извор масе становништва за индустријализацију. Маса становништва са села је мигрирала у градове, из пољопривреде у индустрију, сектор услуга и чиновнички апарат државе. За време владе генерала Милана Недића, у трагичним условима немачке окупације Србије и грађанског рата, група професора са Београдског Универзитета је под окриљем владе генерала Недића радила на осмишљавању друштвене, културне и економске обнове Србије. Као резултат рада осмишљени су плански документи познати као цивилни план влад е генерала Милана Недића. Постојало је више радних група за поједине делове - секторе плана и то: биолошки сектор, културни сектор, економски сектор и технички сектор.стварање плана је предложио Владимир Велмар-Јанковић. Рад на плану је трајао од 1942 до 1944 године. У оквиру техничког дела (сектора) плана један документ под називом Индустријализација земље, био је посвећен осмишљавању индустријализације земље с обзиром на околност да је тада Србија била претежно пољопривредна земља. Документ је припремио одбор у саставу: инж. Милосав Ва - сиљевић, др Милан Луковић, др. инж. Панта Тутунџић, инж. Павле Васић, инж. Богдан Кнежевић, арх. Бранислав Којић, инж. Душан Витас и др. инж. Гојко Влајинац, сви са Београдског Универзитета. За разлику од планова индустријализације који фаворизују индустрију на рачун пољопривреде, а које је спроводио комунистички режим у Србији и целој бившој Југос лавији, план предложен у документу, је предлагао индустријализацију Србије у складу са пољопривредом као главном српском привредном граном. У ДОКУМЕНТУ ПИШЕ СЛЕДЕЋЕ: С обзиром дакле на чињеницу, да је природним условима највећи део капацитета радиности наше земље упућен на пољопривреду и да она у будућности услед тога представља кичму наше привреде, планска индустријализација имала би на првом месту да фаворизује онај део индустрије који ће не само бити у тесној вези са пољопривредом и служити њеном допуњавању, апсорбујући вишак сеоске радне снаге, већ ће јој служити и као подстрек за њено јачање и даљи 8

9 рационалнији развитак - док би се остале врсте индустрије имале принципијелно развијати по обиму и положају у складу са националним проблемима и привредном важности, тако како би остали део радног капацитета државе, који нема природних услова за пољопривреду у њој могао наћи запослење. Другим речима, индустријализација не само да не одстрањује, већ треба својим природним развићем још јаче да везује за земљу сав онај део народа који за то има природне услове, а она сама да апсорбује само вишак слободног радног капацитета. Са гледишта овако постављеног проблема у целини, изгледа да би се целокупна индустрија земље могла поделити у четири битне категорије: 1) Индустрија која се заснива потпуно на важним домаћим сировинама или производима највећег дела природне народне радиности (сељаштва), те према томе ову подиже, помаже и допуњује а поред тога одговара основним и главним животним потребама народа (индустрије: млечних производа, винарс тва и ос талих алкохолним прерађевина, биљног уљарс тва, за прерађевине и конзервирање воћа и поврћа, за разне прерађевине меса, шећера, млинарство, индустрија пољопривредног алата, индустрија за сваковрсну обраду и прераду дрвета, цементна индустрија, циглане итд). 2) Индустрија важна са гледишта опште народних или посебних државних потреба, али за коју је потребно увозити извесне битне допунске сировине из иностранства, било услед тога што исте не престављају прворазредну важност, или их уопште нема у земљи, или да не одговарају потребној каквоћи (текстилна индустрија вуне, лана, конопље, памука и свиле, индустрија кожних прерађевина, индус трија сапу на, важне машинске индустрије, извесне важне хемијске индустрије, индустрије стакла итд). 3) Индустрија која се базира на рударству као: индустрија угља и његових прерађевина, топионичка индус триај, индустрија прераде рударских сировина као ковачнице, ваљаонице, извлачионице, ливнице итд. 4) Ос тала ситнија индустрија според не важности и потреба, али која ипак има природних услова за развитак. Изгледа, са гледишта општих народних интереса, да би велики део индустрије прве категорије могао да се организује на задружној основи, наравно такође као диригована и под строгом државном контролом. Задружна основа је у пуној мери социјална, јер омогућава да највећи део нашег народа не остане неправедно експлоатисан и запостављен као произвођач основних сировина и жртва шпекулације појединог приватног великог капитала, већ да као произвођач полу или пуних производа, ужива природно у потпуности у користи свога Милан Недић и делегација сељака труда. Исти је систем економичан у пуној мери јер здруживањем омогућава куд и камо већи рентабилитет производње и бољу каквоћу, што нарочито важи за мале поседе - те према томе и добар пласман с тандард них производа на домаћим и страним тржиштима. Поред тога он најприродније омогућава регулисање запослености вишка пољопривредног радног капацитета. (1) Имајући у виду данашњи потпуни колапс индустрије Србије ове године, као и одсуство било какаве визије и спремности власти у Србији за осмишљени економски препород у складу са економском стварношћу и економским, аграрним традицијама Србије, настојање и напор српских патриота - учених људи у Србији у доба немачке окупације Србије за осмишљавање економске обнове и препорода земље је сведочанс тво пожртвованос ти тадашње интелектуалне елите Србије окупљене око генерала Милана Недића ради опстанка и добра Србије и српског народа. Смернице плана за индустријализацију Србије који је пред ложен у документу Индустријализација земље, у оквиру цивилног плана владе генерала Недића, и данас би могле да послуже као узор за економску обнову Србије. Жељко СИМОВИЋ (1) Александар Стојановић: Српски цивилни - културни план владе Милана Недића, Институт за новију историју Србије, Београд 2012, стр ) 93

10 Виђење ДА ЛИ ЗНАТЕ ДА ЈЕ УБИЈАЊЕ ДОМАЋЕ ПРОИЗВОДЊЕ УСЛОВ ЗА УЛАЗАК У ЕУ!? Г рађани Србије од 1. јануара ове године могу да купују производе из ЕУ по нижим ценама, због смањења царина на увоз те робе, наводи министарство трговине, а преноси Бета. У овој наизглед обичној вести у мору лоших које нам се дешавају протеклих дана, показује се сав јад и беда колонијалне политике коју једна окупациона управа спроводи у Србији. Шта ова вест заправо говори? Говори да је режим Ивице Дачића јасно и недвосмислено решио да заврши започети посао Бориса Тадића и зада последњи ударац домаћој производњи и тиме у потпуности онемогући будући опоравка српске економије. Наиме, скинути царине на индустријске производе из Европске Уније (у тренутку када српски произвођачи имају пооштрен систем квота и контигената за изоз у ЕУ и када стране фирме имају свесрдну подршку државе и привилегован положај у односу на домаће) је потез раван економској велеиздаји. Укидањем царина, (чему прибегава ова власт као и давање других олакшица које је претходна власт већ обезбедила), страним компанијама је дат додатни привилеговани статус у односу на домаће произвођаче. Србија тиме постаје пример за Гинисову књигу рекорда, као држава која субвенционише и свесрдно помаже богате западне економије на уштрб осиромашене домаће производње. Србија постаје држава у којој је колонијална политика ликвидирања домаће производње званична економска доктрина. Поставља се питање да ли грађани Србије знају да је убијање домаће производње услов за улазак у ЕУ? Шта још треба да урадимо и колико да се национално, економски и људкси понизимо да бисмо ушли у проклету унију? Који национални интерес је још преостао да се уруши зарад овог безумног циља? И да ли је потребан коментар на скорашњу изјаву Александра Вучића у Скупштини да ће "Србија гладовати ако не уђе у ЕУ!? Данило ТВРДИШИЋ 10 К рај осамдесетих и почетак деведесетих година прошлог века доноси буђење националних идеја, распад друге Југославије и јачање положоја цркве као институције. До тада неприкосновене партија и војска нестају а црква као један од симбола националног постаје значајан фактор сваког друштвеног деловања. Цркви се окрећу и они за које се није мислило да су верујући, неки то раде зарад промоције својих политичких идеја, неки нам откривају да се у њиховим домовима славило и онда када није смело, све у свему поново је било добро бити близак клиру. Током претходних двадесетак година црква постаје институција којој се највише веровало у народу а блаженопочивши патријарх Павле засигурно је човек који је у претходне две деценије важио за једног од најомиљенијих у народу. Овакво јачање положаја цркве у друштву изисткивало је промене односа и деловања према цркви (макар јавног) код сваког друштвено-политичког субјекта. Стога данас имамо углавном коректне односе већине релевантних друштвено-политичких факотра према цркви. За разлику од умерених (дипломатских) односа који би значили да се црква не напада и да јој се указује довољно поштовања, увек смо имали и два екстрема уз чији помен би се увек нашло клерикалне или и клерофобичне организације. Клерикалне за све оне које су блиске или се труде да буду блиске цркви и клерофобичне за све оне које цркву доживљавају као једну мрачну конзервативну институцију. КЛЕРИКАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Буђење националне свести код српске омладине крајем осамдесетих година ишло је руку под руку са враћањем религији то јест православљу. Данас постојеће десничарске организације уз које често иде и префикс клерикалне или још озбиљнији клерофашистичке а у те убрајам Отачаствени покрет Образ, Србску акцију, Свети Јустин Филозоф, Центар за истраживање православног монархизма и сличне групе окупљене око неколицине инернет портала нпр. Коментар, своје корене вуку из часописа Образ. Овај часопис настаје почетком деведесетих година и око њега се окупља група младих студената претежно теологије и филозофије. Велику подршку од

11 КЛЕРИКАЛИЗАЦИЈА И КЛЕРОФОБИЈА СРБИЈЕ самог почетка свога рада уредништво часописа има од стране хиландарских монаха и делова цркве у земљи, тако да је логична приврженост цркви организација које касније из овог круга људи настају. У програмима већине ових организација можемо видети залагања за већи утицај цркве у друштву док сами активисти ових организација у својим излагањима веома често парафразирају црквене великодостојнике. Један од најизраженијих видова привржрности које ове организације показују према цркви су поклоничка путовања, при којима се најчешће обилазе манастири СПЦ на Косову Метохији. Ако обратимо пажњу већина ових организација као свој грб користи симбол уско повезан са православљем код Образа и Србске Акције је то Крст Цара Константина, Покрет 1389 у грбу има осмокраку звезду, удружење студената Правног факултетеа носи име Номоканон - божији закон. Листом све ове организације обележавају крсну славу то јест светитеља заштитника а њихов најчешћи избор су Свет Цар Лазар, Свети владика Николај Велимировић, Свети Краљ Милутин... Занимљиве кампање које су неке од поменутих организација водиле биле су: С вером у Христа против комуниста - Отачаствени покрет образ, у току ове кампање у више градаова у Србији лепљени су плакати са овим текстом. Ако си Србин прави 14-тог Нову годину слави.- Српски народни покрет 1389, овом акцијом је позивао на обележавање православне нове године то јест нове године по старом календару којег се придржава Српска православна црква. Грбови организација које су означене 11

12 као клерикалне често садрже елементе црквене хералдике. КЛЕРФОБИЧНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ За разлику од клерикалних организација које су прихваћене макар у једном делу цркве, клерофобичне организације настају из делова друштва која су са црквом супростављена по готово свим параметрима. У ширем спектру клерофобичних организација имамо екстремне левичаре, припаднике ЛГБТ покрета, либералне организације и појединце. Најактивнији у свом рату против цркве и последњих десетак година су припадници ЛГБТ покрета што је у неку руку и логично пре свега због супростављених ставова по питању сексуланих слобода. Много пута до сада смо могли чути поједине црквене великодостојнике који се у одбрани традиционалних вредности не либе да кажу шта мисле о ЛГБТ покрету док им ни припадници истог нису остали дужни. Кампање против цркве и клерикалних организација су врло често кључна ствар око које се повезују 12

13 екстремни левичари пре свих анархисти са припадницима ЛГБТ покрета и са либералним круговима.. Позната нам је сарадња вође анархиста у Србији Ратибора Тривунца и сликарке Биљане Цинцаревић била је управо на тему цркве и овековечена је поставком која носи назив Господи, помилуј. Цинацаревићка и њен модел Тривунац показали су свој став о црквеној организацији. Не треба напомињати да је поставку у Дому омладине обезбеђивала полиција у страху од клерикалних орагнизација. Најистакнутији интернет борац против цркве је засигурно Предраг Аздејковић, некада члан Квирије водеће ЛГБТ организацији у Србији и један од блогера на сајту Б92. На свом блогу Аздејковић поред текстова у којима на свакојаке начине изказује своје неслагање са црквом прави и колаже и обраде фотографија црквених великодостојника. Међу најпознатијим делима Аздејковића су текствои Патријарх Павле и чипкане гаћице, Који од браће Југовића је геј? И Бог створи секс играчке. и многи други Концептуална изложба Биљане Цинцаревић Господи Помилуј показује свештенство као блудно, ратнопрофитерско... У улози свештеника је Ратибор Тривунац вођа анрахо синдиката. Иван ПАВЛОВИЋ 13

14 Уместо приказа књиге II наставак СТОПАМА ПРЕДАКА (БОРА ДРАГАШЕВИЋ КАНАДА, ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ БЕОГРАД 1012.) На Сајму књига у Београду посетио нас је наш стари и проверени пријатељ. У разговору који је уследио повео се разговор о недавно објављеној књизи: СТОПАМА ПРЕДАКА, Боре Драгашевића из Канаде, дугогодишњег уредника листа Глас Канадских Срба. На нашу молбу уступио нам је да уместо приказа објавимо његово писмо аутору књиге, које због дужине доносимо у два наставка. О судском процесу после неке туче, о раду Кола српских сестара, о фондацији принцезе Катарине у Канади, о лепом дочеку принчевског пара на 60. Српском Дану док се истовремено одржавао Епархијски дан (!), о комунистичкој краљици Лепи Лукић, о афери Момо Капор и четничком пикнику, о проф. Јовану Јоветићу и Бериславу Станојловићу ( Три живота моје ратне младости и српске несреће"), о томе да је Глас канадских Срба после Политике и Американског Србобрана трећи најс тарији српски лист, о штетним деловањима Титових југословенских конзулата и амбасада пред другим државама и редовној антисрпској пропаганд и глорификујући Тита и партизане и нападајући рад српске националне емиграције, о непријатностима са проусташком, шиптарском и левичарско-комунистичком емиграцијом ( Наше новине", Канадски мајор Johns и Belgrade farm, Титу посвећена Књига жалости неког српског бизнисмена и др.), о тробојки са потписима Караџића и Младића, о СНО и споменику Николи Тесли, о сателитском ТВ преносу и како су велике фирме одбиле да приложе за споменик, о односу конзервативне и либералне странке у Канади, о разним Комитетима, Конгресима, Већима и Саветима као истинска језгра антикомунизма (питам се, у том контексту, како су могли Срби да буду под истим кровом са организацијом Lou Sekulovski из United Macedonians Organization of Canada, да ли су Грци и други трпели ту организацију?), о вербалној дискриминацији Домагоја Џон Шоле и сличних хрватских психопата, о подршци Јевреја, Грка и Јермена, о томе како се Србима у демонстрацијама прикључило 1000 Кинеза, о нередима и како је тамо неко носио Милошевићеву слику, о Принцу Александру и о вашој добронамерној критици Престолонаследнику ( живи у свету маште"), о посети чланова хора Лола Рибар Нијагари (зачудо, хор Лола Рибар који сте Ви преименовали у ансамбл Карађорђе, наступио је под тим именом, на моје незадовољство, на Светосимеоновској прослави у Коларчевој задужбини у Београду 28. фебруара године), о тајни гроба на Ади Циганлији и сведочењима Михаила Шашкијевића и Берислава Станојловића, о дугој и рашчупаној коси др Јована Рашковића ( личи на Карла Маркса") и најновијој усташоидној Републици Хрватској, о хладном држању Малрунија, о високо цењеној фондацији Лорд Бајрон (чермен је Бисет који је у тесној вези са др Трифковићем), о Скоту Тејлору и Медачком џепу, о нашем" конзулу који је Тејлора понудио шљивовицом али није издао визу (типично), о мапи Велике Албаније, о лажима светских моћника и њиховој перфидној политици, о коначном искуству многих странаца да су Срби на Балкану у ствари, најтолерантнији народ, о томе како је Џејмс Бисет на крају постао непожељан у сопственој амбасади (интересантно је да су садашњи амбасадор и његова супруга украјинског порекла исто као и супруга Бисетова Лесли Лесја), о лошим и ништавним званичним односима Срба са средствима јавног информисањ а због чега Срби увек остају губитници, о лажима шиптарског лобија и уопште о антисрпској пропаганди, о новим таласима емиграната који су пристигли у Канаду да своје знање ш то боље уновче, о прослави 600-те годишњице Косовске битке, о успешним изложбама и демонстрацијама широм Канаде, о посети демократских лидера из Србије, о финансијском систему Bretton Woods и о сумњивим лоби групама и компанијама за рејтинг, лукавим агенциама за успешно лобирање, о фирмама плаћеним да промовишу Хрвате, Босанце" и Албанце, о Боб Долу, о великом труду ваше супруге Драге (Diane?), о њеном пореклу и чињеници да су се срећом пронашле две сродне душе. Затим следи богати опис о посетама Отаџбини, о Вашој оп- 14

15 равданој, смиреној одлуци да најзад посетите родни крај док небројени Срби у емиграцији данас још увек одустају од тог судбоносног, тешког пута јер не могу никако да прежале изгубљену Краљевину и милионе убијених због партизанско-усташких злочина. Писали сте о посети Новом гробљу, о вашем првом говору о опредељењу Српског добровољца што се многима није допало", али и о све лепшим пријемима ( један благослов после другога" - Драга), као и о свечаној д одели Краљевског ордена Круне Великог Крста Првог степена у Белом двору у Београду од стране Њ. КВ. Престолонаследника Александ ра Карађорђевића. На крају ове пребогате ау тобиографије, најзад долази још један заветни поглед на Милана Недића и Српске добровољце као и врло успели поговор проте Матејића. Регистар о изворима и литератури представљају право богатс тво за будуће ис траживаче. Много сте упечатљиво и лепо поткрепили вашу аутобиографију са многим сликама, реткима фотографијама и фотокопијама, такође је лепо што сте битне мисли одштампали крупним словима. Има јако лепих језичких израза ( дивни глас алтовског тимбра и беспрекорни слух", исписан дивним краснописом", усред зиме када му време није" итд.). Од непроцењиве користи је што сте више стотина имена заслужних и најагилнијих Срба забележили. Откриће је књига Мила Глигоријевића Емигранти о којој нисам ништа знао, такође о дивном интервјуу Марка Марковића за часопис Двери српске, те Исповести Моме Капора, или мемоарима Краљице Марије For a King s love, односно састав Nikola and Milena, King and Queen of the Black Mountain. Интересантни су садржајни прикази о Војводи Момчилу и његовој супрузи Зорки који су посебно пош товали др Ђоку Слијепчевића, о ис такнутим четницима попут Радована К адовића (иначе, о Звонку Вучковићу сам читао поразне критике од наших Добровољаца и Збораша из Аустралије), о Божи и Олги Б. Марковић, о новинару Скоту Тејлору, о амбасадору Џејмсу Бисету, о генералу Луису Мекензију (истински официр и џентлмен, Peacekeeper: the road to Sarajevo, још и Soldiers made me good look), о значају амбасадора Батаковића и конзула Зорана Павловића, о америчком конзу лу Томасу Хатсону, о Мајклу Лизу, Дејвиду Мартину и заслужном Дејвиду Бајндеру, о заслужном др Срђи Трифковићу, о Мили Михајловић и Ајмону Финестри, о Хелен Делић Бентли,... уз многе кратке успомене, на пример, на Принца Томислава, или белешке о мом драгом познанику г. Дарку Танасковићу и познаници др Љиљани Шуловић, о Софији Шкорић и Душану Бијелићу (врхунски интелектуалац и џентлмен), о адвокату Доналду Мекдоналду и Максу Гро Луису, о мом ученику пароху Дејану Обрадовићу, Владици Иринеју Добријевићу, Ћосићу, Владици Атанасију Јевтићу, Бећковићу, госпођи Плавшић (у Торонту су је канадски медији бојкотовали) и Кољевићу, о разним заслужним људима и добротворима који би без ове књиге остали анонимни (М. Матејић). Шта да кажем на све ово? Чика Боро, Ви сте написали ремек дело једне аутобиографије и дубоко се поклонили сенима ваших предака али и животним трудовима свих заслужних људи Канаде и шире, покојних и живих. Ваша књига ће Бора Драгашевић и прадеда Јован Драгашевић, оснивач Војноисторијског института и аутор кованице "Само Слога Србина Спасава". бити запамћена и тираж од 500 комада је свакако сувише мали. Надам се да ће се од продаје не само помоћи деци него да ће се повећати тираж на више хиљада. Ја лично познајем бар 100 честитих Срба страдалника, протераних у протеклом рату којима бих волео да поклоним примерке. Уопште, многи Срби би читали ту књигу када би знали да она постоји, јер књига осветљава један од најбитнијих периода послератне емиграције (1945) без чега ће ос тати несхватљиво садашње страдање и претеће расуло васцелог Српства. Хвала Вам, драги чика Боро, што сте ме удостојили посете у Патријаршији, што сте ми поклонили један примерак ваше, делом потресне аутобиографије. Хвала Богу, чика Боро, што сам заслужном Србину на растанку смео да пољубим руку, јер ми као млађе генерације нисмо још свесни колико ћемо се тек поносити Вашим ликом и дивити се ваш ем пожртвовању, трпљењима и страдањима кроз цео живот. Храбро сте носили Крст свој и ходали стопама Ваших предака. Са љубављу Вас поздрављам и остајем Ваш верни ученик и доброжелатељ. Ратко ЈУРИШЛИЈА 15

16 Баштина ЛАНАЦ ОДГОВОРНОСТИ НЕКО МОРА ДА ОДГОВАРА: ИЛИ ОНАЈ КОЈИ ТРЕБА, ИЛИ ОНИ КОЈИ СУ ПРОПУСТИЛИ ДА ДОВДУ ДО ОДГОВОРНОСТИ ОНОГ КОЈИ ЈЕ ТРЕБАО ДА ОДГОВАРА Димитрије В. Љотић П оводом негативне одлуке парламентарне комисије у Паризу која је имала да утврди да ли је било до органа влас ти кривице због крвопролића од 6 фебруара, у Паризу, на тргу Слоге крвопролића, у коме је мобилна гарда пролила крв хиљаде Француза што су се упутили Скупштини да даду израза своме гнушању због политичко-друштвеног смрада који је открила Ставискова афера пише Анри Беро у великом недељном листу Гренгоар, од 13 јула, под ироничним насловом Палма на пушку следеће: Једне недеље, пре тачно у часу кад ово пишем сто четрдес ет и пет година, неки Безанвал, неодлучни и зловољни преторијанац, дао је сабљама сећи и пушкарати Парижане. Овај Безанвал, кога је нека сплетка у влади изненадно одредила да осигурава ред, није ни мало познавао Париз. Као и његови господари, и он је сматрао поход од три стотине хиљада Парижана за обичну гомилу, и он је, као и његови господари, сматрао да се једним дахом може одувати као дим налет Париза. Показаше му да није тако. Овај догађај, који је почео 12 јула између Краљевске улице и Краљичиног дворишта, свршио се два дана доцније на Бастиљи. Овај је грубијан био изведен пред комисију већ и онда која је заседавала у Шатле-у, а његов бранилац говораше у својој одбрани: Нико није могао знати оно што је те страшне ноћи заповедник полиције наредио или забранио. Безанвал је био ослобођен. Две године доцније, исти адвокат, де Сезде Сез, бранио је за исто дело једну много вишу личност. Али ствари су се друкчије свршиле. Узалуд је бранилац доказивао да његов узвишени клијент није никад издао наређење својој стражи да пуца на народ. Судије одговорише да злочин што ватра није обустављена оправдава осуду. И Луј XVI би гиљотиниран. Да ли је потребан велики напор маште да би се име Безанвалово заменило именом садашњег перфекта полиције. Што се тиче осталих којима ће раније или доцније земља пружити црвену меницу од 6 фебруара, остављам г. Даладије-у (који као професор историје мора знати да нема ничег новог под сунцем) бригу да их пронађе, и ако има храбрости да их преда правди. Ми, разуме се, не доносимо ове редове због овог специјалног догађаја поводом кога су и написани. Износимо то због наших прилика и због поуке коју треба да извуку они којима је дато да управљају земљом. Наде да ће бити боље у многоме објашњавају став огромног дела народа код шестојануарског догађаја. Примио се овај догађај с радошћу поглавито због ове наде да ће један систем неодговорнос ти бити замењен системом одговорности. Не системом одмазде нарочито наглашујемо већ системом одговорности, при коме ће узимање на одговорнос т и евентуалне кривичноправне или дисциплинске мере доћи као непобитан доказ једног режима правде и строгости, и као такав опомена свима колебљивима онима са недовољно учвршћеним добрим особинама да се добро чувају да се о своју дужност не огреше. Свет не може бити задовољан кад му се само каже да постоје закони, да су ти закони објављени и да се налазе отштампани по многобројним издањима. Свет хоће да види да се ти закони и материјализују, да се извршују, да су пош- 16

17 товани и извршавани, бар у најгрубљим потезима, од оних који су први и позвани да се о извршењима закона и поштовању поретка на њима заснованог старају. * * * Као што рекосмо, наде нису, на жалост, у овом погледу, испуњене. А ово свакако зато што они којима је извођење било поверено, нису били промењени. Ко се не сећа само анкете о шумским уговорима и дисциплинског спора пред Држ. Саветом, при коме су извесни виши чиновници Министарства шума и рудника били осуђени. Зар није сваки очекивао да ће после тога доћи до извиђаја противу одговорних министара, јер је и њихов рад том приликом у овом претресу додириван, и више него једном чинило се човеку, да није могуће да за министре долазе тако наивни људи да им је просто баш све могуће поднети на потпис. Али после тога је протекло толико времена а од анкете није било ништа, и неће је бити. Ко се не сећа толиких других ствари о којима се говорило не без разлога па никад и нигде није дошло до озбиљног извиђања и истраге од стране надлежних власти. Зар се може веровати да ће друкчије бити у питању уговора о грађењу жељезница, док ствари овако иду? Зар ће ту истину моћи да пронађу административни чиновници ма како иначе били савесни и ако је пронађу, зар се може веровати да ће с њом бити друкчије него што је било са осталима за ових шеснаест година? Чујемо да се запрепашћени уговором са Лозингеровом групом, која је право пријемник групе Аmerican Construct Company надлежни носе мишљу да траже раскид уговора. Ми не верујемо у то. Али, ево да им ми ипак помогнемо, и ако не верујемо, као што рекосмо, у стварну могућнос т тога. Нека потраже у Окружном суду за Београд кривицу оног бившег члана Обласног одбора пожаревачке области што се од јуна месеца 1931 г. налази тамо на извиђајима што је за долара провизије потписао у име своје области тај уговор и нека ураде две ствари: нека траже најхитнији заврше-так трогодишњег извиђања ове јасне писменим доказом снабдевене кривице, а одмах нека се обавести држ. правобранилац, да се као прив. Учесник придружи крив. поступку и тражи раскид целог посла заснованог на превари сопственог пуномоћника. * * * Али зашто ми на челу ових редака исписасмо оне редове из чланка Анри Беро-а? Зашто? Треба ли да кажемо? Тамо у Француској, парламентарна комисија одређена да каже има ли, и до кога, кривице што се невина крв француских ратника просула на тргу Слоге 6 фебруара, изгледа да је рекла да су криви ти добри Французи што су се усудили да протествују због сазнања да је њиховом Отаџбином завладала мафија. Беро им на то каже: не заборавите да неко мора бити крив за проливену невину крв. Узалуд сте ви правним формама сакрили кривце. Једног дана ће се кривци пронаћи. Ако не они, непосредни, а оно они који су могли да их у томе спрече, или бар да их после открију. И за то им износи сугестивну историју Безанвала и Луја XVI, које је, у размаку за две године, бранио за исто дело исти бранилац, де Сезде Сез, и док је првога успео ослободити, другога баш зато није могао ослободити. Код нас, истина, срећом, нема проливања крви. Али наше прилике имају једну боју која је, по опш тем осећају, све мање подношљива. Хоћемо да идемо светла и уздигнута чела. Досадио нам је свима смрад и трулеж. Хоћемо да сваки, од најмањег до највећег службеника одговара за оно што уради, и то одмах, и стварно. Хоћемо да млаки и слаби увиде да је савесност и честитост сасвим корисна и практична врлина, кад их већ сама врлина не привлачи. А у томе можемо успети, без потреса, само ако се увиди да не могу сви бити некриви. Неко мора да одговара: или онај који треба, или они који су пропустили да доведу до одговорности оног који је требао да одговара. Треба пресећи ланац одговорности. Димитрије В. ЉОТИЋ Отаџбина, бр. 22, Београд, 22 јула 1934, стр. 1. Сабрана дела, њига II, Страна 51 до 53 ИП Нова Искра, Београд ПРЕКО НАС МОЖЕТЕ НАРУЧИТИ КЊИГЕ ДРУГИХ ИЗДАВАЧА Други светски рат и 600 д. Димитрије Љотић Ратко Паржанин Монархистичка доктрина 450 д. Шарла Мораса Владислав Стакић Комунизам на београдском 350 д. универзитету г. АЛБУМ - У РЕЧИ И СЛИЦИ д. Српски добровољци Стеван Пироћанац Грађански рат у Србији д. Боривоје М Карапанџић Монографију СРПСКЕ КОМИТЕ д. Стеван Симић 17

18 Из старих бројева Искре ГРБ ЗБОРА Г рб Збора" у себи садржи три наизглед једноставна симбола: МАЧ, ШТИТ и КЛАС. Зашто баш та три симбола најбоље објашњење су дали сами збораши још када је грб створен. МАЧ He мислите да сам дошао, да донесем мир на земљу, нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине." (мат. 10, 34и35) Шта значи: да Христос не доноси мир на земљу него мач? Заиста миру није имало места у онаквом стању, у каквом је бкло човечанско друштво, него мач. А мач означава рат, јер се он иставља насупрот миру. Рат свему што не ваља, макар и нај-рођенијим; одсецање и крвне везе ако она смета спасењу душе, затварању царства Божијег. Христос дакле не трпи мир у злу, неће такав мир, већ му објављује немилосрдни рат. Мач Христов је самртни судар између Његових и нехришћанских начела. Господ Христос није противник сваком миру, већ само миру у злу. Он на другом месту каже својим апостолима: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји." (Joв. 14, 27). Тако је и Југословенски Народни Покрет Збор" угледајући се на највећег Учитеља човечанства у свој амблем видно укључио - мач. To je мач Збора. Потреба за мачем родила је Збор". Отуда може се рећи: Мач је Збор" и Збор" је мач. И Збор" неће сваки мир, неће мир у злу. Hero таквом миру доноси мач, објављује му рат. И наше друштво кад погледамо у духовном, политичком, социјалном и економском погледу, видимо да се толико искварило и укварило да прети опасност од распадања. И мач Збора" у таквом друштву појављује се као природна и органска потреба, као друштвени хируршки нож без кога се не може. Многи се плаше овога знака, многима боде очи. Ако се плаше и за невољу им је. Јер мач Збора" мора ударити по многима. А мач је мач, озбиљна ствар са којом се није шалити. Први потез мача Збора мора одсећи комунисте од народног тела и онемогућити им тако, да трују, кваре, заводе и обмањују народ, па да од њега најпосле направе кланицу, а од преостатка ропска оруђа за експериментисањ е немогуће туђинске утопистичке теорије марксизма. Па мора он да удари по корупцији и корупционашима. Јер тога се толико намножило код нас као неке нечастиве гамади, да прете упропашћењу државе и народа. И са овим злом тешко се може изаћи на крај без снажног и немилосрдног замаха мача. Надаље ће неминовно морати овај мач да подреже крупни капитал и да му истеше и омеђи оквире у којима се једино може кретати. Мач ће овај исто тако расећи партизанске (партијашке) мреже изаткане од лажи, превара, обмана, сила и власти, у које су бездушни и бескарактерни партизани ловили народ и поступали са њим као са стварима за продају. Тако заслугом овог оштрог мача Збора професионални политичари, који су од политике створили занимање, биће одсечени од народног тела и онемогућени да народ више заводе, заваравају, израбљују и владају њиме, јер ћe тада народ сам собом управљати кроз сталеже. Закачиће овај мач и непоштење и непоштене, неред и нерад, туђинске рђаве обичаје и наопаку туђинску духовну структуру друштва материјалистичког смера. И кад тако мач Збора" буде извршио своју улогу, чишћење, онда може бити речи о миру у добру из ког ће као природна и нужна последица резултирати: Правда, ред и благостање. А дотле не заборавите: Збор" је дошао да донесе мач; а мач је Збор" и Збор" је мач, а мач је озбиљна ствар ( Наш пут" број 46, ). ШТИТ Штит је витешко оружје. Он кроз то прво симболизује јунаштво. 18

19 Јунаци су стварали ову земљу. Јунаци у првом реду бране земљу, те јунаци треба у првом реду и да уређују земљу. Није корисно, ни правично да ово последње чине кукавице. Због тога Збор" купи у своје редове људе јуначког духа и ставља ту своју карактеристику, као битну ка-рактерис тику овог народног покрета. Отуда за Збор" може се рећи: јуначки Збор. Он окупља јунаке, он позива јунаке, он каже просто: јунаци, сви од реда, Вама је место у Збору", јер Збор је јуначка организација. Удружили су се и удружују кукавице и шићарџије, зашто не би и Ви. Друго, штит Збора" симболизује моралност. Наше друштво, наш народ и држава много пате од неморала. А неморал је врло опасна болест. Од ове болести пропадале су и пропадају државе и народи. Зато од ове болести мора се сачувати и против ње борити, a тo je могуће само са подобним оружјем са штитом моралности. To je било основно обележје нашег народа у прошлости, то треба да буде и у садашњости и будућности. Прошлост једног народа треба да буде везана једним нераскидивим беочугом са садашњошћу, иначе ако те везе Heмa, ако је беочуг слаб и прекине се, народ тај губи животну снагу, јер нема дубоког корена у својој народној прошлости и бива плен судбине, чун на узбурканом мору, једна сламка међу вихорове". И Збор" свом снагом пропагира враћање прадедовском духу моралнос ти и од својих присталица то тражи, тежи преуређењу друштва и државе на моралним основама и зато позива све моралне, поштене и честите у Збор". Неморални, непош тени, коруптивни, грабљивци, кукавице и шићарџије удружили су се и удружују и од таквог злочестог друштва произилази много зла народу и држави. А зашто се не би честити, поштени, морални удружили ради више правде, ради корис ти и избављења напаћеног нашег народа и државе? Као трећи симбол штита Збора" је вера. Апостол Павле саветује: Обуците се у све оружје, Божје и узмите штит вере о који ће се погасити све распаљене стреле нечастивог", тако и ми. Позната је силна вера чланова Збора". Вера у остварење и победу свога покрета; вера таква која сматра да другог излаза нема за спас народа и државе него оно што Збор" проповеда. И пред овом вером, уздрхтали су и уплашили се највећи противници наши комунисти. ( Наш пут, број З6, године.) КЛАС Онима што у име државе употребљавају силу, мора прво лице да сија правдом. Мач Збора" удариће силно и по неправди, јер ова земља и од неправде силно пати. Она се наноси многим и многим, а слабим, неписменим, незаштићеним и сиромашним највише. Због тога се неправда мора немилосрдно уништити, да би правда могла да засија у свом сјају своме. Клас је симбол правде, и свако ко неће да га види не може се народним пословима бавити јер правда држи земљу и градове". За сваког оног ко на правду заборавља Његош је рекао: Коме закон у топузу лежи, трагови му смрде нечовјештвом". УЏБЕНИК ЗА ЖИВОТ У ПРИРОДИ Тек што је изишла из штампе књига монахиње манастира Рукумија мати Атанасије Преживети и живети у природи" скренула је пажњу изузетном опремом и тематиком, али и угледом њеног аутора стеченим код читалачке публике својим досадањим чланцима и књигама, јер се мати Атанасија већ дуже време појављује занимљивим текстовима о здравој исхрани, духовном животу, лечењу производима из природе и о животу народа. КЊИГА СЕ МОЖЕ ПОРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН МАНАСТИРА РУКУМИЈА: 012/

20 Баштина СРПСКИ КОНСЕРВАТИВИЗАМ ДРЖАВА, ПРАВО, ЗАKОНИТОСТ - СВЕ ИДЕЈНИ СИНОНИМИ У 28. броју часописа Српски Народ 24. јула године објављен је овај врло интересантан, а данас и врло актуелан текст Др Живојина Перића, предратног професора Правног факултета у Београду.. У једном броју свога часописа Српски народ", Ви сте објавили један састав о Српској консервативној с транци, Значај Консервативне мисли", са сликом једнога од њених оснивача и вођа, Милутина Гарашанина. Тај састав Ваш, специално његова уводна реч, изазвао је свеопшту пажњу па и пажњу моје маленкости. И заиста, и по језгровитости саме садржине те уводне речи и по њеном спољашњем облику, форми, која се може назвати школским примером, Ваш састав није свакодневни појав. А што Вам нарочито даје овде право на једно признање без резерве, то је она, за наше не сувише идеалне нарави јавнога живота, ретка објективност која прожима цео Ваш чланак код оцене уну трашње политике српске консервативне (напредне) странке. Јер, шта је на првоме месту и као нешто безусловно потребно у јавним односима, ако желимо да се они крећу и развијају у смислу општега добра људске заједнице то је идејна трпељивост и непристрасност. Ако би се, узмимо, због неједнакости у схватањима људи избегавали и не би одржавали лични додир међу собом, нешто као минимално и основно за постојање друштва и државе онда би ово обоје било, немогућно. И онако исто као што би било логички апсурдно а етички неозбиљно и комично да људи не другују између себе, на пр. због разлике у телесној висини или у боји косе, исто би то било, ако би се људи избегавали услед разлике у мишљењу. Јер, и идеологије, само ако оне прстстављају дубоко и искрено уверење, Има људи па, шта више, и читавих странака а то су не ретки појави специално код демократске идеологије који уображавају да су они једини и сигурни родољуби и народни пријатељи, док другима све то одричу. Саквим духовним настројсњем, често искреним, политичка борба је немогућна. Политичари те врсте су штетиији од политичара спекуланата, јер код ових се може рачунати и на свентуални преокрет, чим им њихов интерес то буде налагао. 20 чине саставни део човечјега бића, онако исто као и његови органи, и као год што би било, код нормалног човека, несхватљиво да неће да има додира са извесним појединцем зато што би се он од њега у нечему телесно разликовао, исто би тако било, код таквог, нормалног, човека, несхватљиво, ако би се он на сличан начин понашао зато што би неко исповедао друкчију идеологију него што је његова. Затим, без идејне толеранције била би немогућна лојална духовна утакмица и борба Чести пад на ступањ полуљуди допринела је највише политичка теорија успеха или теорија да сврха оправдава средство, За ту теорију имамо у принципу да захвалимо демократији односно њеној доктрини револуције и уношењу ове у појам допуштених па чак дужносних делања у друштву. једина борба која треба да постоји међу људима и народима: само из те и такве борбе могу избити на површину и победити најтачније и друштвено најкорисније идеологије. И као неш то најмање у области идејног живота и активности јесте да се противнику допусти бар то да може слободно изложити и своје мисли. А то се често дешавало код нас: у партиском јакобинству ишло се дотле да се политичком противнику није дозвољавало ни да се слободно изјасни, образложи и брани своја схватања противно оној изреци мудрости која и у Политици а не само у Правосуђу има своју етичку вредност: Аudiatur et altera pars. Примена тога правила у Политици може да буде само од социалне користи: јер, ако је исказана идеја погрешна или безначајна, од ње неће бити никаква корист нити ће ко за њом поћи, док, међутим, био би то велики губитак за заједницу, ако не би могла доћи до манифестације једна основана и друштвено напредна мисао. У своме сас таву, следујући правилу Правичности и Доброте два категоричка императива наше узвишене Хришћанске Религије: Suum cuique Ви сте се уздигли изнад сваког партиског менталитета који толико смета примени тога Правила па сте, и ако, уверен сам, нисте никада били припадник српске консервативне странке, овој странци одали призиање тамо где сте, после својих разматрања у којима Вам је истина и легитимни интерес српске заједнице био једина сврха, нашли да јој то припада, одали сте га на начин који доликује једном културном Европљанину, начин према коме ни ја, такође, не могу остати равнодушан. Ни једна наша, српска, странка није била, ваљда, тако напад ана и ружена као напредна (консервативна) странка, и ако она то, ни по својим идејама и раду ни по несумњиво великој, и личној и породичној, вредности њених првака није заслуживала. Називана је, због њене спољашње политике, несрпском, па чак и издајничком, странком а због

21 политике унутрашње реакционарном. Има људи против угњетавања", призната као основно па, шта више, и читавих странака а то су не начело, једна врста догме, у Уставу од ретки појави специално код демократске идеологије год., је идеја антидржавна и анархистична, који уображавају да су они једини и дакле антиправна и антикултурна, подигнута сигурни родољуби и народни пријатељи, док на степен Права" право против права! другима све то одричу. Саквим духовним настојањем, често искреним, политичка борба је немогућна. јесте једна најпогрешнија и зато најфаталнија концепција француских револуционара и како из- Политичари те врсте су штетнији од гледа, баш та концепција имала је, од свих њи- политичара спекуланата, јер код ових се може хових концепција, највише, на опш ту ш тету, утицаја рачунати и на евентуални преокрет, чим им њихов интерес то буде налагао. Политички спекуланти на доцније генерације. Никада раније, пре Француске Револуције, није, на нашем копну, то нису без резоновања ни без критицизма и такво право према Држави и државној власти само што база њихове политике није етичка или било признато и освештано појединцима). то није у довољној мери. (На њих се, у главном, може применити оно Тацитово: Video meliora proboque deteriora sequor: Видим шта је боље и одобравам али идем за горим јер доноси личну корист). Међутим, код политичара оне прве врсте, политичара фанатика, други је случај. Јер, добро је, наравно, имати ид е- ја али својим идејама треба господарити слично спорту од кога, док је спортист од њега, спорта, јачи, има користи по здравља спортиста, а иначе тј. ако спортиста његов спорт савлада, ако он овом постане роб, онда је спортист за друштво изгубљен. Другим речима, не треба да идеја у толикој мери овлада човеком да је он више не може да контролише својим разумом. Ако буде ово последње, тада ће се идеја, од рационалнога, претворити Милутин Гарашанин Ви сте, у налредњачкој (консервативној) и- деологији, нарочито запазили и подвукли мисао о начелу законитости (легалности) у људској заједници. И, заиста, то сте врло добро уочили: та мисао је мисао водиља у политичком схватању те странке. То је, другим речима, принцип Државе односно принцип Права: Држава, Право, то је начело законитости а начело законитости то је Држава или Право. Држава, Право, Законитост, све идејни у неодољиву страст и ући у област ира- ционалнога. и у том случају отпада свака могућност синоними, то је одлика људскога друштва која се састоји у организацији. Без Државе, Права, За- духовног општења са једним таквим конитости, не би било уређене (организоване) идеологом, мада, етички, он стоји изнад заинтересованог друштвене заједнице нити могућности за њен политичара (тј. није му сврха лична опстанак и прогрес. И зато је и била девиза корист). Човек постаје тада у том погледу нешто српске консервативне (напредне) странке: Ред, елементарно и са њим је немогућно споразумевање као што је то немогућно ма са каквим Рад, Законитост". У осталом, ова напредњачка девиза треба другим физичким појавама (такве појаве могу да буде девиза за сваку државну и државотворну бити само објекти испитивања од стране човека партију па и сама Демократија не занемарује као субјекта). идеју законитости у своме програму. Мада, у истини, ово последње нема великог значаја, пошто, Ово и овакво психолошко стање код људи који се баве народним пословима, стање социално видели смо, Демократија, с друге стране, ставља врло штетно, нарочито су показивале изнад Државе природна права, овлашћујући по- левичарско демократске странке. Те странке, произишле, на нашем, европском, континенту, из једног несумњиво великог историског догађаја јединце да устану против Државе односно њених претставника у случају да би они вређали та природна права њихова теорија, као што смо горе али, у исти мах, и догађаја са јаком дозом већ казали, погрешна је још од самог почетка и, ирационалнога, Француске Револуције (од год ), носиле су неминовно и носе на себи печат свогз извора те отуда и њихова програмска склоност и готовост да се, у политици, уз то још и демантована стварношћу тј. нередом, боље: хаосом, коме она води ако и када се приведе у дело. Приметићемо да и саме демократије, дошавши једном на власт, не поштују више служе, по потреби, и насилним средствима од ту теорију, јер би се то окренуло против њих самих а оне, чини се, нису много вољне да се ги- којих револуционарни метод претставља једну врсту њихове философије и идеологије, што је љотинирају из убеђења. Могло би се рећи да потресало цео деветнаести век и из њега прешло демократија заступа револуционарну идеологију и у век данашњи, двадесети. (в. овде Правила док је у опозицији али да на власти практикује француске изјаве Права човека и грађанина. од реакционарну" државноправну политику. То свакако, представља једну нелогичност и отсуство августа уписена као увод, у Француски Устав од 3. Септембра међу којима се начелности код демократије, пошто, на тај начин, налази: Право грађанина на побуну", ако би државна демократија, када је на државној управи. Одба- управа прешла преко његових природних цује најосновнију, тако рећи, мисао у својој и незастаривих права" То право на побуну Маgna Сагtа, француској Изјави права човека и формулисано је у чл. 2 исте изјаве као природна грађанина. и незастарива права човека. Ова идеја отпора Била је сасвим неоснована оптужба да је, 21

22 истицањем државног начела легалности и ау торитета, напредна странка показивала тежњу да заведе, у своју корист, владу јаке руке, нешто аналогно ранијим ауторитативним, да не кажем аутократским, режимима. Неоснована оптужба, јер, најпре, напредна странка била је, такође, за Могло би се рећи да демократија заступа револуционарну идеолочију док је у опозицији али да на власти практикује реакциоарну" државноправну политику. То свакако, представља једну нело-гичност и отсуство начелности код демократије, пошто, на тај начин, демократија, када је на државној управи. одабацује најосновнију, тако рећи, мисао у својој Маgna Сагtа, француској Изјави права човека и грађанина. уставни систем са народним претставништвом као једним од законодавних чинилаца. Затим, напредњаци су, указујући на ку лтурни значај реченога начела, и себе саме потчинили том начелу, зашто је најбољи доказ завођеље још од самога почетка њихове владавине ( , год.) установе непокретнос ти (инамовибилитета) судија (Законом о судијама од 9 фебру ара, 1881 год.). Да су српски консервативци (напредњаци) желели оно чиме су их њихови политички противници теретили, тј. да им принцип легалности и ауторитета власти буде само једна платформа за насилничко влас тољубље, они, сигурно, не би били променили дотадашње стање правосуђа: пре њих, консервативаца, пос тојало је само уставно начело одвојености између Судске и Извршне власти али без законских гарантија против мешања ове последње власти у рад судова: судије су биле онако исто као и управни чиновници у рукама и на расположењу владе. Са напредњачким законом о судиској непокретности зајамчена је била и фактички (а не само уставнотеориски) судиска не зависност а тиме и начсло законитос ти. На тај начин, напредњаци (консрвативци) су, и себи као и другима, одузели могућност да утичу на судове, чиме су најбоље показали да начело законитости и ауторитета власти које су они били истакли на прво место у држави није било никаква маска за њихову тобожњу реакционарску самовољу, јер истинска судиска независност јесте онај бедем у држави о који се мора разбити сваки сличан покушај. Осим тога, напредна странка се није устручавала да сву строгост начела законитости да осетити чак и највиђенијим својим члановима када је и где томе било место и није потребно да за то овде наводим доказе и примере. Најзад, напредњаци су исто начело истицали и бранили и у опозицији, и ако су демократи доносили и законе са којима се они нису слагали: они су те законе критиковали али су им се покоравали. Они су мислили и говорили: корисније је и рђав закон који се поштује него и најбољи закон који се вређа. И уопште, да је пробитачније имати и рђаве законе него никакве а овај последњи случајј је онда када се закони не примењују. Најгори је онај закон кога нема. Ми овим нећемо да кажемо да српска напредна странка није и грешила: нема човека без грешака па то, наравно, вреди и за групе људи. Не греше као и човек само странке које ништа не раде, јер радити значи грешити а грешитн значи радити. Бољи је онај који ради па и греши него онај који не греши јер не ради. Али можемо, мислим, рећи да напредна странка као таква никада није извршила ни један државни удар нитн била у каквом преврату. Било је напредњака, то не поричем, који су у актима те врсте имали удела али то су били само поједннци за чије делање странка не може сносити одговорност. Нема те странке код које се слични случајеви нису десили и где се сваки члан и увек држи свога партискога програма и дисциплине. Међутим, начело законитости није никакав проналазак напредне странке: то начело датира, тако рећи, од самог постанка човека и државе, да не кажем још од пећинских људи. Српски консервативци су само хтели да, у једном народу који је тек био створио своју државу и који још није имао потребно политичко искуство нити културност западних држава, укажу на првокласну важност једног принципа у отсуству кога људска заједница не само не би могла напредовати него ни егзистирати и чије пренебрегавање је могло чак бити и судбоносно за српски народ с погледом на његов геополитички положај. Значај државних закона дао нам је још Аристотел у својој чувеној формули: Човек је политичка животиња, чиме је хтео да каже да се људи уздижу изнад категорије животиља тиме што, обдарени разумом, синтетишу и каналишу своје појединачне воље стварајући на тај начин државу, људску заједиицу подижу на исти степен који има сам човек тј. на степен рационалнога појава. Тиме људска заједница и човечанство стичу карактер једног система слично универзуму који, универзум, значи и јесте један општи систем и у тај систем имају људска заједница и човечанство да се кроз своје законе интегрирају (укључе). Без тога, без државних закона, људско друштво не би више представљало никакав систем, оно би било само један хаос, нешто ирационално, јер би онда у њему било онолико разних закона колико појединачних воља тј. тада не би било никаквих људских закона него само закона физичких, ирационалних, и од онога А рис тотеловога: Човек је политичка животиња" остало би само ово последње. Тиме би, наравно, отпао и сваки етички појам о дозвољеном и недозвољеном чиме се људи, у главном, разликују од животиња (више него интелигенцијом: има, на пр., врло интелигентних мајмуна који знају чак и да рачунају!) и човек би спао на ранг аморалног бића. И тако би, једном речи, људска заједница без државних закона имала карактер једне биолошке гомиле и човек би заузео место између мајмуна и правога човека Слабљењу схватања о културноме значају и важности државноправнога начела законитости тј. слабљењу државне идеје или правне свести као и васпитању људи у, смислу елементарнога ираци-онализма и њихов чести пад на ступањ полуљуди допринела је највише политичка теорија успеха или теорија да сврха оправдава средство. За ту теорију имамо у принципу да 22

23 захвалимо демократији односно њеној доктрини револуције и уношењу ове у појам допуштених па чак дужносних делања у друштву. Главно је, по тој теорији у политици успети тј. Добити власт или на њој се одржати а којим путем то је равнодушно: свако средство за то је добро па и само убиство. Једна теорија чији крајњи резултат, у друштву, јесте не идејна него чисто фи - зичка борба, слично борби међу нижим врстама. Оно што сам горе већ казао поводом Аристотеловога учења, теорија успеха или теорија циља била је владајућа кроз цео XIX век (век Француске револу ције одн. инд ивидуалис тичко материалистичке демократије, природ них наука, технике и машинизма) и ушла је, са све већом јачином, и у двадесети век. И све недаће у т.зв. модерној епоси ваља тражити у томе паду духовне и душевне стране човека и у његовом удаљавању од хришћанске етике како у погледу сврхе тако и у погледу средства. Од те антихришћанске и паганске теорије нарочито је патила и препатила наша држава, прво као Србија а после као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и доцније као Краљевина Југославија. Многим нашим несрећама она је узрок. И 27. март год. јесте тако исто једна примена схватања да циљ оправдава средство, односно теорија успеха. О томе догађају писало се је и пише поглавито са политичко-националнога с тановишта, али, у колико ми је познато, не и са једног становишта много ширега, виш ега, становиш та изнад и политике и нације, онога права и државе, становишта принципа законитости који, кроз принцип културе и човечанства, надмашује не само нације него и континенте. 27. март год. Морао је већ, као и сваки други чин такве врсте, дати у опште негативне резултате, без обзира на његову сврху, стога што се у њему и кроз њега прешло преко поменутога принципа, прешло се преко овога на начин и у обиму у коме би исти акт био фаталан и по много консолидованије државе него што је била Југославија: њиме је, једновремено, повређен и основни земаљски закон, Устав, као и још други врло важни закони за чију повреду су везане тешке кривичне санкције. То је првобитна и кардинална погрешка чина од 27. марта год., једна врста библискога пре исконскога греха од кога су потекле и неминовно морале потећи све даље зле последнце његове. Речено је да је тај акат био акат одбране државе, што је једна најочигледнија Сontradictio inadiecto, јер како се држава могла бранити уништењем темеља на коме она почива а тај темељ то је начело легалности? То би било исто да наведем то често употребљавано и тако тачно упоређење као када би се секла грана на комој се стоји. Римска изрека: salus rei Стојан Новаковић pubicaeprima lex esto не значи дa je свaком појединцу или групи појединаца допуштено да, на самовлас тан и законима противан иачин, спасавају државу када они нађу да је држава у опасности него да се, у случају потребе спаса државе, имају, од стране надлежних и одговорних чинилаца и редовним путем, донети законн где ће се, ако не може бити друкчије, прећи, ради постигнућа речене сврхе, преко свих посебних интереса појединаца. Никада српска консервативна (напредна) странка не би била у стању да једном радњом сличном 27. марту год. спасава државу при свему свом патриотизму: то би било противно речи: Законитост у њеној девизи. Разуме се да би, у превратима као што је 27. март год. у којима се газе уставе и закони, носили, на првом месту, одговорност праваци, ако би у њима евентуално и они имали удела, што би заиста, пошто они најбоље схватају вредност начела законитости и последице његовога прекршаја, била једна ретка аномалија. (Наравно, овде мислим на правнике уравнотеженога душевнога и моралнога здравља). Осим ако се претпостави да је, код правника учесника у једном преврату, слободна воља, услед спољашље принуде, била маље виш е искључена, што би, разуме се, имало утицаја по питање њихове кривичне одговорности (в, чл. 25 нашега Крив. законика од 27. јануара г.). Али се, за таква дела, не би могли извинити ни њихови ау тори неправници посебице војна лица. Јер, извесне правне установе, а међу ове долазе на првом месту држава и државно начело легалнос тн, јесу опште културне тековине чији значај мора да буде познат и неправнику. Осим тога, има правних норама које представљају само санкцију моралних правила (из области морала ушле су у област права) одн. које у току времена стекну такав карактер (из области права пређу у област морала) и које норме су зато познате свима и сваком. Ако је потребно бити правник па знати извесне правне категорије (као, узмимо, оне које се односе на ниансе додира човека са стварима: possessio naturalis, detentio, possessio cum animo dominium) или правне тананости, финесе (на пр, оне о вољи у праву или о злоупотреби права) није ни најмаље нужно имати диплому правнога факултета па да се зна, на пр., да се не сме убити, извршити разбојништво или упалити ма чији дом а најмање дом државни (извршити преврат). Др Живојин ПЕРИЋ професор Универзитета у пензији 23

24 Један исечак из историје Србије OСТРВО СПАСА ИЛИ РОБИЈАШНИЦА ЗАВОД ЗА ПРИНУДНО ВАСПИТАЊЕ ОМЛАДИНЕ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ЉУБИТЕ И НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ рекао је Христос. Недићева Србија је то делом показала и то у најтежим тренутцима своје историје. Спашавањем младих комуниста- Скојеваца, који су били највећи непријатељи српских родољуба (националиста) потврдили су и делом Спаситељеве речи. Н ема сумње да је одпочињање комунистичке револуције током у Србији угрозило и сам биолошки опстанак српског народа. Одговор окупатора је био прво суспензја обећања да ће поштовати Хашке конвенције из 1899.и које регулишу однос окупатора и окупираних у завођење одмазди познате као 100 за једног. У пракси је то било много више.(тoком окупатор је побио око талаца за својих убијених око 200 војника. Влада народног спаса формирана је са задатком да угуши тај устанак. Када је побуна угушена, у затворима које су контролисали окупатори, нашао се велики број комунис тичких омладинаца (Скојеваца) којима је претила опасност да буду стрељани као таоци. Позивајући се на одредбе Хашке конвенције да се над лицем млађем од 21 годину не може Прва улога је била да се младим људима који су прихватили комунистичку идеологију, а били су заробљени или ухапшени од стране специјалне полиције сачува живот, тако што не би били упућени у неки од злогласних логора, посебно онај на Бањици. извршити смртна казна, влада Народног спаса је формирала Завод у Смедеревској Паланци да би ту од комуниста заведену омладину спасили скоро сигурне смти. Појаве, догађаји, личности о којима ни после Позоришна секција Завода 24

25 више деценија историографија није успела да да свој коначни суд. То и не треба да чуди, јер најчешће истина није црно бела већ мора да се посматра са више аспеката. Може да се каже да је међу таквим појавама и постојање Завода за принудно васпитавање омладине ( ). У Историјском архиву у Смед. Паланци год ине отворена је изложба под називом Ни колеџ ни тамница, са јасном намером да се стручној и широј јавности прикаже улога ове јединствене установе. Поставка садржи око 140 експоната, докумената и фотографија које су издвојене из архивског фонда Завод за принудно васпитавање омлад ине Посетиоци изложбе су могли да кроз ову поставку проникну у начин функционисањ а ове установе, као и намеру владе Милана Недића о циљевима због којих је овај Завод и основан. Изложбу је отворио Александар Николић, директор Паланачког архива, који је кроз живу реч посетиоце подсетио на улогу ове установе у Штићенице Завода Једино место у поробљеној Европи где су се слободно читали класици марксизма и критички изучавао комунизам време немачке окупације Србије. Завод је основан уредбом владе Србије од године (Службене новине број 62) где се каже да се овлашћује министар просвете да споразумно са Министарством унутрашњих послова образује Завод за принудно васпитавање омладине, где ће се слати омладина оба пола која није схватила своје националне дужности, а у узрасту од 14 до 25 година живота. У члану 3 се каже да ће Завод бити интернатски уређен, са обавезним духовним и телесним радом, док ће план и програм рада прописати министар просвете. Завод је, у својој суштини, имао двоструку улогу, појаснио је директор Николић. Прва улога је била да се младим људима који су прихватили комунистичку идеологију, а били су заробљени или ухапшени од стране специјалне полиције сачува живот, тако што не би били упућени у неки од злогласних логора, посебно онај на Бањици. Друга улога је била да се млад ићи и девојке, кроз свакодневна пред авања васпитају у националном духу, да се одрекну својих ранијих убеђења и да касније постану корисни и национално одговорни чланови српског друштва. Свакодневна предавања у Заводу, уз подстицање дискусије, држали су веома образовани људи тог времена, министар просвете Велибор Јонић, управник Милован Друга улога је била да се младићи и девојке, кроз свакодневна предавања васпитају у националном духу, да се одрекну својих ранијих убеђења и да касније постану корисни и национално одговорни чланови српског друштва. 25

26 Поповић и његова супруга Драгојла, заводски васпитачи и професори Паланачке гимназије. Мора да се каже да је режим који је успостављен у Заводу био благ, да питомци и питомице нису били изложени никаквом злостављању и да су појединци само у случајевима тешке кривице коју су починили (планирањ е побуне ис л.) били послати у логор на Бањици. Може се рећи да је управа у свом раду имала доста успеха, јер од великог броја питомаца који су отпуштени као преваспитани, врло мали број се вратио својим левичарским убеђењима (или их нису ни напуштали) и прикључио партизанским одредима. Највећи број њих би пришао Српском добровољачком корпусу Димитрија Љотића, Државној стражи Милана Недића или четницима Драже Михаиловића. Кроз Завод је прошло укупно око 1300 девојака и младића. Пресудну улогу у укупном функционисању Завода имали су Милован Поповић, предратни председник Антимарксис тичког инс титу та и његова супруга Драгојла. Милован је после рас формирања Завода септембра године пришао четницима ДМ и убрзо погинуо негде у Босни док је др Драгојла Поповић успела да пребегне у западну Европу. После опсежне ис траге британских служби она је ослобођена свих оптужби. Умрла је у Америци године. С.Т. Димитрије Љотић са управом Завода Тек када је изложба организована у Новом Саду у просторјама издавачке куће Прометеј и када је реаговало својим саопштењем некакво друштво антифашис та уследила је лавина саопштења па и саопштење председника јеврејске општине Нови Сад. Из свих тих саопштења се 26 види колико и какво зло могу да произведу незнање и мржња. Међу омладинцима који су боравили у поменутом Заводу у Смедеревској Паланци, био је наш прослављени редитељ Пуриша Ђорђевић. На поставци су изложени и плакати којима су најављиване позоришне представе, па и факсимил наредбе тадашњег министра просвете Велибора Јонића да се чита,оченаш' пре обеда". Имао сам част да издам једну књигу Пурише Ђорђевића и тако смо се и упознали, па сам га позвао прексиноћ и питао га да ли су били физички злостављани у Заводу и да ли је неко ликвидиран од питомаца", рекао је господин Колунџија, први човек Издавачке куће Прометеј у чијим је просторијама изложба отворена у Новом Саду, нагласивши да му је Ђорђевић одговорио речима нама тамо није било пријатно, али нико није злостављан и нико није ликвидиран". "Оно што пре нисам знао, а што потврђује да се ради о образовној институцији је чињеница да су сви они који су прошли кроз Завод после рата могли да се упишу у школе ван Југославије и то им је признавано како образовање", истакао је Колунџија. Организатори изложбе су оквалификовани као,љотићевци' што нема никакве везе с а стварношћу и сви они који знају шта је до сада урадио,прометеј' тим квалификацијама могу само да се смеју", рекао је Колунџија који је замерио појединим медијима да су пренели саопштење, како је нагласио, једне неименоване групе људи, а да нису ни дошли да виде и провере на лицу места о каквој се изложби ради. Ово је један исечак из историје Србије и не могу они који су били у партизанима да буду у привилегији да се о њима зна, а да не може да се зна о овима другима", истакао је Колунџија додајући да су поједина саопштења за јавност доказ да време једноумља још није прошло и да, како је рекао, поједини себе називају антифашистима, а сви остали су за њих фашисти.

27 Питомци Завода са својим васпитачима Аутор Изложбе Ни колеџ, ни тамница" је директор Историјског архива у Смедеревској Паланци историчар Александар Ни -колић који је са темом Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци", дипломирао код проф. др Дубравке Стојановић на Катедри за историју Београдског универзитета. Изложба, која је отворена у Новом Саду била је прошле године постављена у Смедеревској Паланци, а слична изложба је била постављена и године у Педагошком музеју Србије у Београду. Бараке Завода Господин Колунџија, први човек Прометеја је на питање да прокоментарише саопштење Јеврејске општине, рекао да је то доказ како се грудва снега претвара у лавину и да се сва саопштења која су накнадно дошла наслањају на оно првобитно, а то прво саопштење је, како је рекао, издато од стране самозваног неименованог удружења антифашиста. УСКОРО ИЗЛАЗИ ИЗ ШТАМПЕ ЗАВОД У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ OСТРВО СПАСА ИЛИ РОБИЈАШНИЦА Бранислав А. Жорж 27

28 Фељтон У самом Смедереву (или у Београду), Љотић је могао али никада није употребљавао ауто; увек смо ходали. Ето, по моме схватању, то је само један мали знак Љотићеве личне културе. Обично, један од нас би ишао са њим, а други неколико корака позади, руке у џепу (или десну руку под капутом, у наполеонском ставу") на откоченим револверима. У изванредним приликама, имали смо више пратилаца. Љотић је негодовао, никако није волео оружану пратњу, али је на крају морао са тим да се мири. Иди мудро, не погини лудо". Тако нас је он саветовао, па је морао и сам да узме мало од своје сопствене медицине". Љотићево породично добро и виноград били су неколико километара изван Смедерева, у селу Петријеву. И ту смо увек долазили (или одатле одлазили) ходом, мада је ту возач долазио сам са колима да натовари намирнице (воће, поврће, итд.) за наше потребе у Београду. На добру, у винограду, је живела и водила газдинство Љотићева мајка, госпођа Љубица, превасходна дама! Али и врло промућурна домаћица и пословна жена. Није ништа лакше организовати и водити један велики земљишни посед, са бројном радном снагом и низом разних активности, од успешног вођења неког другог пословног предузећа. Димитрије Љотић је имао страховито поштовање и љубав за своју мајку. Њихов сусрет је увек био једна врло дирљива прилика. Љотић би прво узео у своје обе руке мајчину десну руку и пољубио II наставак СЕЋАЊЕ ВЛАДАНА ВУЈОВИЋА АУТОР ЈЕ ТОКОМ ДУЖЕГ ВРЕМЕНА БИО ЉОТИЋЕВ ПРАТИЛАЦ Владан Вујовић је, па би се потом обоје пољубили у лице, и на крају Љотић би опет са очитим поштовањем пољубио мајку у руку. Онда би се загрилили, распитивали о здрављу и измењивали најновије породичне новости и томе слично. Госпођа Љубица би сијала од cpeћe. Ето, дочарајте себи само ову једну малу идиличну слику са појединостима које сам изнео. To je култура! У оквиру врло ограниченог времена које је на једвите јаде могао некако да исцеди" из свог пословног дана, Димитрије Љотић је волео да врши земљоделске опите на своме поседу. На пример, он је добављао специјалне врсте житарица, које је садио и обрађивао на такав начин да би условио бољу и плодоноснију жетву. Живо се интересовао производеним резултатима. Он је тетошио, разговарао се" са класјем. Исто тако, имао је неких двадесетак опитних стабала крушака, која, упркос свих напора, годинама нису доносила плода. Његов надзорник на имању, наш друг Станоје Белић, стално га је подбадао да посече те крушке, али он тo никако није дозвољавао. Он је миловао стабла, лично окопавао око њих и са њима разговарао". Нисам се усуђивао да ово икада некоме кажем; плашио сам се да би неко могао да помисли, Овај човек није нормалан." Али друг Председник је мене поучавао и објашњавао: Природа нам обично враћа стоструко од онога што ми њој дајемо; ако нам тако не узвраћа, није она крива. Зашто треба да се љутимо, кудимо и кажњавамо природу због наших грешака, када она једва чека да нас награди за исправан напор?" Ето, и ово је култура. Готово сваке Недеље, после службе Божје у смедеревској православној цркви, пешачили смо правац Петријево на ручак у винограду, где су обично већ били Јаша Љотић са својом госпођом Даром, породица Тодоровић и, можда, два-три друга рођака или пријатеља породице. To су биле скромне, топле, пријатне пригоде а ла шампањ", где се ћаскало о свему и свачему. Милче Тодоровић, Љотићев сестрић, је волео да разглаба високоумне" теме. И тако једнога поподнева, по завршеном ручку, потегао је нека доктринарна црквена питања. И никако да стане, него само меље и меље без престанка. А све је било уперено на ујка Миту". Ујка Мита" слуша све то без речи и ничим не показује да ли се слаже или не са Милчетовим излагањем. На крају, Милче се мало љутну, па рече: Добро ујка Мито, шта Ви о томе свему мислите?" Љотић се подиже, прошета неколико корака трпезаријом, и не гледајући у свога сестрића, упита га: А ти си, Милче, добро упућен у ово питање и меродаван да га дискутујеш?" Милче поче да се вади и да прибегава дијалектичким одговорима, али му Љотић не дозвољава да се на лак начин извуче и поставља му низ конкретних питања, колико и шта он о томе зна, на чије се ауторитете позива, и томе слично. На крају, Милче је морао да призна да о томе не зна баш много. Љотић се као случајно заустави код библиотеке, извуче једну малу књижицу са полице и примети: Интересантно! 28

29 Мисли Блеза Паскала." Окрете неколио страница и рече: Хм, пази молим те шта овде каже: о стварима о којима ништа или мало знаш, боље је да не говориш. Ми се сви засмејасмо, а и Милче, само мало кисело. Оваквих прилика је било сијасет, само се ја тога, на жалост, више не сећам. Када вeћ говорим о Љотићевим сестрићима, да поменем и један - не по себи, значајан, колико комичан - сусрет са Љотићевим сестрићем Гаром Тодоровићем. Ишли смо обалом Дунава, око пристаништа, када се пред нама на неких 500 метара појави Гара. Ишао је према нама. Ујак га је први приметио и рече ми: Ево мог сестрића Гаре. Да знаш, Владане, да појма нема где иде." Ја почех да се објашњавам са другом Претседником: Како то може да буде да не зна где иде? Он, можда, у овом тренутку нема неки важан и одређени циљ, али мора да зна где иде и где ћe да стигне." Добро, рече Љотић видећеш! Ако не зна где иде, како може да зна где ћe да стигне?" Када смо се приближили, Гара, као што приличи, поздрави ујака са речима: Добар дан, ујка Мито, а овај му отпоздрави: Здраво, Гаро! Кво вадис, где идеш?" А Гара налете на удицу као дунавски сом и одговори: Вала, ујка Мито, појма немам Љотић ме погледа значајно и рече: Па, шта ти ја говорим?!" И ми настависмо својим путем. Ја сам се био исцепао од смеха, док је Гара стајао тамо где смо га срели и гледао за нама отворених уста и избуљених очију. Целог тог поподнева, тражио ме је да му кажем у чему је ствар. Нашао ме је и дознао тек касно увече. Сећање на време које смо проводили са Димитријем Љотићем на његовом поседу и у винограду, буди и данас у мени врло пријатне успомене. Уверен сам, уствари знам, да је и за друга Претседника то било време неког унутрашњег задовољења. Мир, усамљеност, повученост, привремено удаљивање од свакодневног ужаса и стварности ратног времена и свега онога што је то време собом донело, били су такорећи једна психолошка потреба, духовна и душевна терапија. Обилазили смо имање и виноград сатима, каскали и шалили се. Љотић је нас, пратиоце каткада задиркивао, шибао" својом духовитошћу и шалама, што је страховито љутило његовог брата Јашу. Ни Стеван Ћурувија није био много одушевљен шалама упућеним на његов рачун. Рецимо, нека птица заплашена нашим присуством би прхнула са гране, а Стеван и ја би одмах, инстинктивно заузели одбранбени став са нашим машинским оружјем. Што сте вас двојица велике кукавице," приметио би Љотић, тек тако да нас мало уједе: Шта би тек урадили да сте набасали на зеца?" Стеван би поцрвенео до ушију. А мене је то много увесељавало; од срца сам се смејао. Ја, збораш, Црногорац и - кукавица! Па како то може да буде?... Када смо се у сумрак враћали дома, каткада би певали наше зборашке корачнице. Било их је толико много. И друг Претседник би певао са нама. Изненадило ме је да је он знао речи свих наших корачница и питао сам га о томе. Па знаш, Владане," одговорио је, и ја сам помало збораш. Једну нашу корачницу, Љотић никако није волео. А била је мелодично неодољива" и имала врло лепе речи: Чуј вођо завет омладине, Ми твоји смо а ти си наш, Са осмехом ће свак да гине, Чим заповест за борбу даш." Реч вођа" је љутила Љотића. Он је био друг Претседник", домаћин Збора, учитељ", а никако вођа". Када би нас много задиркивао, онда би му Стеван и ја за инат" певали Чуј вођо завет омладине..." А он би мало спустио дурбин и гунђао: Уши ћy да вам ишчупам To је било време када сам ја (и велики број нас у Збору) био у водама Достојевскога, до такве мере да сам узимао приватне часове из руског језика да бих могао да га читам у оригиналу. Хришћанска и словенска филозофија Достојевскога, његова дубока анализа људске природе и проблематике, просто нас је опчињавала. Схватања Достојевскога су била схватања и интегрални део идеологије Збора. Провео сам многе часове постављајући питања другу Претседнику и слушају његове одговоре по питањима моралних проблема, које је постављао и обрађивао Достојевски. Сећам се како сам једном лупнуо и остао жив: Друже Претседниче, да ли сте читали 'Злочин и казну?'" He, нисам, кажи ми нешто о томе?", одговорио је Љотић. Одмах сам се поправио: Чекајте, чекајте мало, да се правилно изразим: Када сте читали Злочин и казну?" Време и расположење у винограду је било Богом дано за овакве дискусије. Ја сам био велики сањалица: Знате, друже Претседниче, имам тако велику жељу да видим Волгу. Да станем на њену обалу и да зурим у маглу и хоризонат на другој страни, јер кажу да се обичним оком не може да сагледа друга обала. Ова моћна, дуга, дубока и широка река је за мене симбол, отеловљење моћи неодољиве, исконске Русије." А онда сам поставио Љотићу питање, на које он није са неким нарочитим одушевљењем одговорио, ваљда због тога што је било исувише дечачко, ромамантичарско, занесењачко и хипотетично; а баш ме је интересовало шта ће он, велики југословенски националиста, на то да каже: Када би било могуће да ујединимо у једну државу све словенске народе, а да цена за то буде да престанемо да говоримо и пишемо нашим језиком и да прихватимо руски језик, имајући у виду да ми већ имамо значајну књижевност на нашем језику и да тај језик претставља органски развитак, какав би став Ви по томе заузели?" Љотић ми је одговорио, као што рекох мало преко воље: Па то би била јевтина цена за остварење једног тако великог, супер-националног идеала." Али за оно време збиља значајни догађаји у односу на нашу земљу и Љотићеву улогу у тим догађајима, нису се развијали у Смедереву и на Љотићевом поседу, вeћ y Београду. Љотић је много и врло брзо писао, али његов рукопис, мада исписан" и видљиво рукопис једног образованог човека, било је готово немогуће прочитавати. He знам како и зашто, али ја сам развио ванредну способност да без много напора читам његове хијероглифе". Па пошто сам уз то био и врло добар у куцању на писаћој машини, убрзо сам постао неопходан стручњак" у канцеларији, поред задужења за Љотићеву личну безбедност и вршења неких других дужности. Кроз моје су руке пролазили преписка и неки од најповерљивијих историјских докумената, у време када о томе - природом ствари и стицајем околности - нико осим нас двојице није могао ништа о томе да зна. Сећам се да сам почетком године из рукописа прекуцавао један од упадљиво смелих порука немачком командујућем генералу у Србији по питању наших Јевреја. Ту је Љотић оптуживао немачке власти за гажење интернационалног права због прогона Јевреја 29

30 и Цигана у нашој земљи. Он је наводио да су ти људи југословенски грађани, неки међу њима врло угледни и примерни грађани, са свим правима осталих грађана, и да њихова судбина може да се одлучи тек након закључивања мира између Немачке и Југославије и у оквиру одредаба уговора о миру. Немци су били ужаснути. Исто тако, Љотић je врло одлучно протестовао противу хапшења наших слободних зидара (масона). Ни то Немци нису могли да схвате, јер ми у Збору смо осуђивали зло рађење и кобан утицај масонерије у Краљевини Југославији. Немци су сада оптуживали Љотића да није доследан себи и својим обзнањеним схватањима, а нису видели да је он уствари био врло доследан и врло начелан, и као политичка и јавна личност и - пре свега - као човек. Чувени меморандум Хитлеру, у коме се Љотић опет залаже за наше Јевреје, а који фон Рибентроп (министар спољних послова Tpeћег Рајха) није усудио да покаже фиреру, такође сам прекуцавао из рукописа. Онда је то преводила на немачки језик и прекуцавала једна бивша чиновница нашег (југословенског) Министарства спољних послова, а крајњу коректуру је кришом извршио г. Кронхолц, бивши аустријски конзул у Београду. (Шифра за његово име у Љотићевој канцеларији је била дрвце"). Сећам се да сам почетком године из рукописа прекуцавао један од упадљиво смелих порука немачком командујућем генералу у Србији по питању наших Јевреја. Ту је Љотић оптуживао немачке власти за гажење интернационалног права због прогона Јевреја и Цигана у нашој земљи. Он је наводио да су ти људи југословенски грађани, неки међу њима врло угледни и примерни грађани, са свим правима осталих грађана, и да њихова судбина може да се одлучи тек након закључивања мира између Немачке и Југославије и у оквиру одредаба уговора о миру. Немци су били ужаснути. Исто тако, Љотић je врло одлучно протестовао противу хапшења наших сло-бодних зидара (масона). Ни то Немци нису могли да схвате године, Љотић је написао један велики меморандум Хитлеру (неких четрдесетак куцаних страна) о Русији, излажући оштрој критици злодела, сасвим погрешан прилаз и погрешан став немачких завојевача у Русији. Овај рукопис је уствари био једно уметничко дело, топла апотеоза Русији и нарочито рускоме човеку и рускоме народу. Као и увек, сваку страницу коју је Љотић написао, прво сам читао у његовој радној соби, да бих са њим проверио да је све читко и јасно. Па пошто је он знао за моје одушевљење и љубав према Русији, чим бих прочитао страницу, он би ме са малом дозом ироније запитао, Шта велиш, Владане, је ли добро написано?" A ja бих му одговорио, Врло добро, друже Претседниче. Ни ја не бих могао боље да то срочим!" Или бих му рекао: Ову страну не волим. Овде би могли ово мало да дотерате. Хоћете ли да ја то поправим?" А он би ми одвратио: Mope бежи, изгуби се, вузле једно вузласто! Да ли ти знаш да си једно вузле вузласто?" И онда се за неколико дана ухватио за то вузле вузласто" и никако ми није давао мира све док нисмо завршили овај меморандум. Раније сам поменуо да сам поред обезбеђења и дужности у канцеларији Димитрија Љотића, вршио и неке друге дужности". Да, био сам благајник", снабдевач хране и других потреба и - кувар. Ми смо добијали извесну апанажу", минимална средства за одржавање канцеларије и приходе за живот од наших другова Нешића и Стојановића, сопственика творнице Узор". Са тим сам, углавном, ја располагао. Давао сам другу Претседнику динара недељно за личне издатке, што, обзиром на цене и инфлацију, није била богзна како велика сума. А шта је он с тим новцем радио? Ишли би улицом и он би приметио неког просјака, или неку старицу, или неку другу слабо одевену личност са намученим изразом на лицу. He застајући, завукао би своју руку у леви џеп капута и извукао пуну шаку новчаница, каткада свих динара, упућујући ме да то дам тој несрећној особи. Ја сам протестовао, а он би ме само ошинуо строгим погледом и додао, Учини као што сам ти рекао!" Наређење - извршење! Ја бих онда трчао натраг тој особи, гурнуо новац у руке без речи, и опет трчао да достигнем друга Претседника, који би већ био можда неких двеста корака далеко. Када бих га достигао, ја бих се још увек бунио да је то претерана дарежљивост и да није фер" према друговима, који се и сами жртвују да нама обезбеде дневне трошкове. Љотић би одговорио: Владане, како не можеш да разумеш да ћемо ти и ја да преживимо без тих неколико хиљада динара, наћиће се неко да нам помогне да не умремо од глади. A какав te бити удес онога несрећника и његове породице?" Разуме се, Љотић је био сасвим у праву. Па ипак, размишљајући о проблему, преполовио сам његов џепарац, то јест давао сам му га у две рате. А и данданас, након пола столећа, пред очима ми лебде запањена лица оних у чије сам руке гурнуо новчанице, а да појма нису имали ко је био дародавац и њихов добротвор. Само крајњи неваљалци или незналице могу да оспоре људскост, душевност и личну културу једног овако великог човека. Снабдевање храном био је велики проблем. Да Љотић није био до крајности, такорећи до безумља исправан и поштен човек, ми би нашли неки лакши начин да решимо ово питање. Могли смо да кренемо са капом и шаком међу наше другове по селима, па би ту било свега на претек. Али то се није могло тако да ради код Димитрија Љотића. Ми смо добиали нешто воћа и поврћа са Љотићевог имања, али муке смо мучили да добавимо уље и брашно за хлеб. А и када би скупили десетак килограма разних намирница, брашна, уља, шећера и томе слично, једном или два пута месечно Љотић би извршио препад на наше залихе хране и разделио по своме нахођењу: Отац Алекса има троје деце које мора да исхрани...", Чујем да удовица нашег друга Н. муку мучи да скрпи крај с крајем...", Отац Љубо Шћепановић - човек има туберкулозу; грехота је и срамота да се ми овде иживљавамо у благоутробију, док он сиромах пред нашим очима душу испушта..." И тако у бескрај. (Наставиће се) 30

31 ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ - САБРАНА ДЕЛА ЈЕДИНИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАР СА КРСТОМ После дванаест година рада и прегледаних скоро свих важнијих библиотека и архива, у Србији и бившим југословенским републикама, изашла су из штампе САБРАНА ДЕЛА Димитрија В Љотића у девет томова и тврдом повезу са златотиском. На страна формата (Б5) објављено су 702 библиографске јединице ( текст, говор, предавање, писмо, брошура...) што обухвата 98-99% свега што је Димитрије В. Љотић јавно писао или говорио. У раду на сабраним делима коришћени су научни методи по саветима стручних консултаната. Димитрија В. Љотића су многи пријатељи, поштоваоци и следбеници називали Учитељем. С правом, јер је он заиста то и био. И то учитељ политике. Без њега није могуће разумети шта је комунизам, фашизам, националсоцијализам или либерална демократија. Нико као он није објаснио повезаност политике и морала. Улогу партија, странака и покрета, или улогу скупштине, или разлику између народа и нације и суштину национализма, или настанак и улогу државе, или монархију као принцип власти или... Без Љотића није могуће разумети ни нашу данашњу политику, али ни токове светске политике, јер многе данашње појаве имају своје корене у далекој прошлости. Нико као Љотић није дао тако дубинске анализе деловања масонерије и јеврејског лобија не само код нас него и у свету. Управо из тих разлога више од 80% текстова објављених у сабраним делима били су деценијама склоњени у бункере и недоступни јавности. То значи да се први пут, после Другог светског рата, пред јавношћу појављује све што је писано иза Димитрија В Љотића остало. Зато на нашој политичкој сцени, нема озбиљнијег политичара, ма којој опцији припадао, а да у последњих двадесетак година није показао интересовање за политичку мисао Димитрија В. Љотића. Последњих година интересовање за Љотића расте у свету, посебно у Русији, где се све више појављују преводи његових текстова. Текстови у Сабраним делима сложени су хронолошки по редоследу настанка. Објављени су према првом објављивању без икаквих измена или скраћивања. На крају сваког текста наведен је извор одакле је пренешен са тачним називом часописа као и његов број и датум. Сваки текст има и своју биобиблиографију, односно где је и када поновљен. На крају сваке књиге налази се блок слика које се односе на период који она обухвата као и регистар личних имена, регистар географских појмова и садржај у коме су поред назива наведене и комплетне сигнатуре. Цена комплета сабраних дела је 80 у динарима. Може и у више рата. Позовите да се договоримо. Тел: (011) и Књиге повољно 063/ Монах Калист Миливоје Јовановић Православно догматичко богословље Архепископ Макарије Истина о Милану Недићу Бошко Н. Костић За историји наших дана Бошко Н. Костић Официри пучеви и политичари Бошко Н. Костић Светосавље и православље Др Димитрије Најдановић Равна гора Резолуција конгреса Равна гора Заблуде и самоуништење Др Димитрије Најдановић Пламен четништва Станислав Краков Наше последње побде Станислав Краков Кочевје Титов најкрвавији злочин Боривоје М. Карапанџић Истина о крагујевачкој трагедији Боривоје М. Карапанџић Издајнички имендан 27. март 1941 Др Мирко Косић Тријумф православља Варнава Патријарх Српски Српско православље и нација Свети Платон Бањалучки Грађанинов врт Момир Николић Мисија Србије Др Мирослав Спалајковић О непогрешивости папе римског Надбискуп Ј Ј Штросмајер Светосавље и православље Др Димитрије Најдановић Народни називи родбине и сродбине Јован Ф Иванишевић Српска ослободилачка идеја Др Ђоко Слијепчевић О наводно ослободилачкој борби Светомир Р. Пауновић МИЛАН НЕДИЋ I и II (На оштрици ножа и Препуна чаша чемера) Станислав Краков Д В Љотић ЗБОР и КПЈ Милутин Пропадовић Кроз Јужну Србију Станислав Краков 450 дин. 450 дин. 300 дин. 450 дин. 300 дин. 100 дин. 250 дин. 250 дин. 450 дин. 300 дин. 250 дин. 350 дин. 200 дин. 200 дин. 200 дин. 200 дин. 130 дин. 130 дин. 130 дин. 180 дин. 300 дин. 350 дин дин. 500 дин. 350 дин. 31

32 Духивна поука ПИЛАТ ПЕРЕ РУКЕ, А ХРИСТОС НОГЕ А кад виде Пилат да ништа не помаже, него још већма буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видети (Матеј, 27,24), Пилат је покушао да спасе Господа Исуса Христа од страшне смрти, брзо се уверивши, после разговора са Исусом у Његову невиност. Али тај покушај био је млак, неодлучан и страшљив. Много је Пилата прошло кроз историју, света и историју хришћанства од времена Понтија Пилата до данас. А колико их само има данас, у нашем веку и у нашој средини! Поносни 20. век, који се тако дичи успесима науке и технике, век у коме је човек доспео до дна океана и попео се на врх Месеца, у коме се може, такорећи претрчати за неколико сати, брзим авионом цео свет, у исто време је и век велике људске усамљености и страха. Прочитао сам пре неколико година дивну причу о двојици светогорских монаха, коју често волим да и сам другима причам. Она гласи: На питање једног пустињака другоме, реци ми оче, кад ће бити крај света, овај му је одговорио: кад не буде пута од суседа до суседа. Не мислмм да кажем да је већ дошао крај света, или да је он на прагу. Има још увек пута од суседа до суседа, али, такорећи, једино захваљујући оним људима, бар у хришћанским земљама који су признали и прихватили Исуса Христа за Спаситеља. Јер, како се крчи, уопште, пут од човека до човека, кроз честаре и лавиринте међуљудских односа, честаре и лавиринте који постају временом све гушћи и сложенији - ако не Христовим поукама! Има их толико на броју да није довољан ни читав један дуги људски век да их извршимо и испунимо. Истакао бих ипак једну Христову поуку која ми се чини управо за наше време нарочито примерна и незаобилазна. Потом усу воду у умиваоник, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим беше опасан... Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом; и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер ја сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините" (Јован 13,5,). Ето, пред нама су два пута која се истичу све јаче својом јасноћом и оштрином. Један је пут вечног Пилата који пере руке пред догађајима о којима треба да одлучује. Сваки од нас, био он кришћанин или не, стављен је од Бога на његовом животном путу, бар неколико пута у животу, али рекао бих и много чешће, да буде Пилат и да одлучи. Хоће ли из своје слободе, коју је Бог из бескрајне љубави Своје поклонио сваком човеку, пристати добровољно уз зло и неправду, или ће јој се одупрети, не пристати са насилницима овога света било у коме виду и преобучени у било које рухо да се јаве. Хоћемо ли да оперемо руке као Пилат или да оперемо ноге нашем суседу и брату као Христос? Велики руски философ Владимир Соловјев писао је да је педагошка улога историјског процеса: ставити све људе пред избор између живота и смрти. Соловјев је при томе мислио на човеков избор између Христа и Антихриста. Сведоци смо данас како ток историје заиста ставља све већи број људи пред овај избор. Треба да знамо, и ово је за многе већ видљиво, што је већи број људи данас који и намерно и ненамерно повећавају честар разноврсног отровног растиња између суседа и суседа. Страх је највећи непријатељ људи. 0н је тај који је и Пилата спречио да не осуди Праведника, а да изговори дубоко неистините речи које човек упорно понавља од Пилатовог времена до данас: Ја сам невин, ја нисам крив! Како је онда лако осудити другог човека када се осећам невин! Где је онда места покајању човеку који се сматра да је без кривице? Страх је, даље, онај исти непријатељ који нас и данас спречава да се или не заложимо за праведну ствар, када се то с правом од нас очекује, или да избегнемо да будемо на праведној страни и онда када смо уверени да је она праведна. Нарочито хришћани не би смели бити уплашени људи. Зар није довољно убедљиво свакодневно искуство које имамо са собом и другима да ако имамо страх од Бога ( Со целокупне побожности - владика Николај), тада не можемо имати страх од других људи и обратно - што се више бојимо шта ће нам рећи или учинити људи: ако одбијемо да оперемо руке пред неправедним делом, било да је оно уперено против мог народа, мог честитог суседа или против мога хришћанског уверења, утолико се мање бојимо Бога? : Страх који нас приближава Богу, самим тим и покајању (Јер где је покајање без страха у Бога - владика Николај), удаљава нас у исто време од искушења вечног Пилата у нама, јер нас тај спасоносни страх једини заштићује од млакости, неодлучности и страшљивости Пилатове. Тек кад смо савладали Пилата у нама, можемо се потпуно окренути Христу и тек онда разумети шта је значило Христово прање ногу ученицима. Одрицање од себе и понизност пред другим, прање ногу нашим ближњим могуће је тек када се одрекнемо Пилата и пристаномо уз Христа. Пилат или Христос? Све је мање времена за колебљив одговор *** П Р Е Т П Л А Т A За земљу са урачунатом поштарином: 500 динара годишње. Молимо да о извршеној уплати известите редакцију писмено или телефоном, јер банке често достављају неподпуне податке о уплатиоцима. Уплате вршити на жиро рачун број За европске земље и Русију са урачунатом поштарином: 12 годишње, или одговарајући износ у другој валути. За Америку, Канаду и Аустралију са урачунатом авио - поштарином: 16 USA $ годишње или одговарајући износ у другој валути.