Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин ИРИНЕЈ

Transcription

1

2 Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин ИРИНЕЈ

3 Виноград Господњи Лист православне Епархије бачке Година 5, број 8, март-април 2010, Нови Сад Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја Главни и одговорни уредник: ђакон Игор Игњатов Чланови уредништва: протопрезвитер Миливој Мијатов, протопрезвитер мр Милован Миодраговић, протонамесник Богољуб Остојић, протонамесник Владан Симић, протонамесник Дејан Станојев, протонамесник Миодраг Андрић, презвитер Миленко Јеловац, презвитер Драган Стокин,презвитер Милош Ловрић, презвитер Миодраг Шипка, презвитер Ђорђе Димић, презвитер Жељко Латиновић, ђакон Бранислав Ђурагић, ђакон мр Драган Радић, ђакон Ђорђе Стојисављевић и Никола Раонић САДРЖАЈ ИЗАБРАН НОВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ...4 ИЗВОД ИЗ ПРИСТУПНЕ БЕСЕДЕ ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ИРИНЕЈА...5 ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ...6 ПАСТИРСКА ПОУКА...7 ИНТЕРВЈУ...11 РАЗГОВОР С ПОВОДОМ...14 ЈУБИЛЕЈ...18 ПОРТРЕТИ ГОВОРЕ...21 КУЛТУРА, УМЕТНОСТ...22 СВЕТИЊАМА У ПОХОДЕ...24 ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ...26 ДЕЧЈА СТРАНА...27 САНДУЧЕ...28 ПОМЕНИ, ГОСПОДЕ!...30 КУВАР...31 АКТУЕЛНОСТИ...32 КАЛЕНДАР ЕПИСКОПА БАЧКОГ...37 Лектура и коректура: Љиљана Петронијевић Дизајн и техничка припрема: Александра Игњатов Тираж: примерака Дописи се шаљу на адресу: Виноград Господњи, Гимназијска 2, Нови Сад телефон: 021/ , телефакс: 021/ електронска пошта: интернет адреса: Рукописи и фотографије се не враћају. Штампа: Ротографика Суботица CIP - Каталогизација у публикацији Библиотеке Матице Српске, Нови Сад 271.2(5) ВИНОГРАД ГОСПОДЊИ: Лист Православне Епархије бачке /Главни и одговорни уредник ђакон Игор Игњатов- Год. 1, бр. 1 (1976) - год. 25, бр. 82 (2000); Год. 1, бр.1 (2001)-Нови Сад: Епархија Бачка, ; 2007, 27 cm Шест пута годишње, - Први бројеви објављени под насловом: Драгим мојим парохијанима ISSN 0353 / 1783, COBISS.SR - ID

4 ИЗАБРАН НОВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ 45. НАСЛЕДНИК СВЕТОГА САВЕ На Изборном сабору свештених епископа, 22. јануара године, благовољењем Божјим и сагласјем саборских отаца, Епископ нишки Иринеј изабран је за првојерарха Српске Православне Цркве. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (у свету Мирослав Гавриловић), рођен је године у селу Видови, код Чачка, од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. Када је одслужио војни рок, постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра године, у манастиру Раковици, из руку Његове Светости Патријарха српског Германа примио је монашки постриг са именом Иринеј. На празник Свете Петке, 27. октобра 1959, у цркви Ружици испод Калемегдана, рукоположен је у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године постављен је за управника Монашке школе у манастиру Острогу, одакле се враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, изабран је за епископа нишког. Новоизабрани Патријарх српски устоличен је 23. јануара године у Светоархангелском саборном храму у Београду. Извор: Интернет презентација Српске Православне Цркве 4

5 ЉУБАВ БОЖЈА ОБАВЕЗУЈЕ И ТРАЖИ ОДГОВОР ДОСТОЈАН ЖИВОТ У ХРИСТУ И ЊЕГОВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ Извод из приступне беседе Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја Oво је велики тренутак и велики дан за мене лично, а верујем, и за наш народ и за нашу Цркву, јер је српски патријарх увек представљао пред Богом и историјом свој народ, делио судбину његову, радост његову, али и трагедију његову. Oво је најсвечанији тренутак у моме животу, после тренутка када сам Промислом Божјим и вољом Духа Светога овде хиротонисан за епископа славне Епархије моравичке, у којој сам био годину дана. И тада је срце моје дрхтало, устрептало као лист јове кад га ветар покреће, и овог тренутка моје је срце устрептало једном великом свешћу и сазнањем. Зато се овога тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру нашем, Који нас је добротом и милошћу Својом, не гледајући на наша недостојанства, наградио нeзаслуженим даровима. Знам да је то дело милости и љубави Божје, али дело Божје које обавезује и тражи достојан одговор достојан живот по Христу Његовом Jеванђељу. Успињање на висину је тешко, али остати на висини је још теже јер висина изазива и муње и громове, огромне олује и ветрове, и треба се одржати на тој висини, али понављам речи апостола Павла: Све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Божја се даје и предаје у немоћи, а ја сам немоћан. Но Онај Који ме је изабрао, верујем, сигурно ће ми помоћи и не само мени него и Цркви нашој, мојој Цркви, да се угледам на наше велике претке и да следим њихов пут и њихов пример. Овом приликом, свестан сам све тежине и одговорности ових почасти. Почаст тражи жртву, а да ли смо способни за жртву? Треба да будемо способни. Надамо се да ће благодат Божја помоћи да оправдамо оно што нам је предато, да потврдимо то пре свега својим животом, знајући какав пут предстоји не само мени него и нашој Цркви патријарх је само један од епископа Сабора, целину чини Сабор: то је снага, то је сила, то је благодат, то је Црква. Ја се надам, моја браћо архијереји, да ћете, као што сте били сарадници, онако дубоки и искрени, претходним патријарсима, и мене подржати и помоћи у свим приликама које нам живот буде наметнуо. Ми смо сви позвани да носимо крст. Наш крст је веома тежак зато нас Господ позива да ујединимо снаге и да крст превишњи носимо, јер је благодат једна у нама, и Црква нам је једна, и онда морамо бити и у животу јединствени међу собом. 5

6 ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ ВАСКРШЊА РЕЧ Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем! Ако је ко благоразумни слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога! Ако се ко намучио постећи, нека сада прими награду! Ако је ко од првога часа радио, нека данас прими заслужену награду! Ако је ко дошао после трећега часа, нека благодарно празнује! Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко задоцнио све до деветога часа, нека приступи без икаквога снебивања! Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер Господар, будући великодушан, прима последњега као и првог. Одмара онога који је дошао у једанаести час као и онога који је радио од првога часа. И потоњем је милостив, и првога са милоштом прима. И ономе даје, и овоме дарује. И дела прима, и хтење прихвата. И делање цени, и добру намеру хвали. Стога, уђите сви у радост Господа нашега и први и други, награди се радујте! Богати и убоги, једни са другима ликујте! Уздржљивци и лењивци, Дан овај почаствујте! Ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, гостите се сви! Духовне хране има у изобиљу нека нико не изиђе гладан! Сви уживајте у гозби вере! Сви се наслађујте богатством доброте Господње! Нико нека не кука да је сиромах јер се јави опште Царство! Нико нека не јадикује због својих сагрешења јер опроштај засија из Гроба! Нека се нико не боји смрти јер нас ослободи Спасова смрт! Угаси је Онај Кога је она држала. Оплени ад Онај Који сиђе у ад. Угорча се ад окусивши тело Његово. Предвиђајући то, Исаија закликта у своје време: Ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се јер би укинут. Угорча се јер би исмејан. Угорча се јер би усмрћен. Угорча се јер би збачен. Угорча се јер би окован.прими тело Христово, а наиђе на Бога. Прими земљу, а срете Небо. Прими оно што виде, а паде у оно што не виде.смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ти се стропошта! Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот царује! Васкрсе Христос и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде Првина преминулих. Њему слава и моћ у векове векова! Амин! Превод са јелинског: Епископ бачки Иринеј 6

7 ПАСТИРСКА ПОУКА Епископ бачки Иринеј Беседа на Покладе, пред почетак свете Четрдесетнице По богослужбеном распореду и у црквеној покајној дисциплини свих ових дана како у претходном, припремном периоду тако и у предстојећем, стриктно великопосном нема ничега случајног ни произвољног него је све тако компоновано и богомудро распоређено да служи нашем духовном буђењу и спасењу. Пре свега, сви одломци из Светога Писма који се читају у ове дане служе тој сврси, па су зато на одговарајући начин одабрани и распоређени. Богонадахнуте библијске речи претачу се затим у дивне стихове црквених песника, химнографа и мелода, којима је испуњено богослужење ових светих дана. Тако и данас, после претходних недеља када је говорено о разним димензијама поста који нам предстоји, o смирењу, милосрђу, неосуђивању ближњих и тако даље, поново се све то спомиње, али се посебно наглашава једна битна димензија поста праштање и мирење међу нама људима. Јер, као што каже Господ Христос, а што данас чусмо на светој Литургији, ако ми не опраштамо другим људима, својим ближњима, ни Отац наш небески неће нама опростити грехе наше (ср. Мaт. 6, 15).Главна поука или порука речи Спаситељевих јесте да пост има своју духовну суштину и природу. Телесни или спољашни елементи поста уздржавање од хране, стално или веома учестало метанисање, односно земни поклони (падање ничице пред Господом), и слично нису све. То је спољашња страна. Главно у посту јесте управо његов унутрашњи садржај, садржај који се односи на нашег унутрашњег човека, на дубину наше савести и душе, нашег духовног бића. Јер, изнутра, из нас, из дубине нашег бића, из нашег срца, извиру сви греси и сва зла, сва лукавства, све наше рђаве жеље и пориви. (Срце не значи само орган нашег тела, од којега зависи наш биолошки живот, него значи, у духовном контексту, и средиште свих духовних, умних и физичких способности и дарова којима нас је Творац обдарио.) Али исто тако, када рђаве тежње и страсти буду искорењене у дубини наших срца, када буде сасечено њихово корење, онда оне више не могу да израстају из нас и да се разрастају у духовни коров. Иначе, без тога, никаквим спољашњим покушајима, никаквом спољном дисциплином, макар се она звала и аскезом или духовним подвигом, маколико се ми трудили да савладамо зло у себи, нећемо га савладати јер ће из неишчупаног корења увек ницати нови коров зла и греха у нама. Зато је потребно да унутрашња, духовна и преображајна сила почне да функционише у нама како би и спољашња страна нашег подвига поста имала свој смисао и своје оправдање. Наравно, ту се може ићи, као и у свему другом, у две крајности, а суштина свих заблуда у историји Цркве, свих прелести, што ће рећи искривљених, погрешних и наопаких учења и уједно њихових примена у пракси, састоји се управо у губитку богочовечанске равнотеже, у губитку дара расуђивања, што уствари значи у пренаглашавању једног дела на штету осталих делова. 7

8 8 Ако, дакле, у име божанског у Цркви и у нама самима презремо и одбацимо оно што је људско, а што је, опет, у крајњој линији од Бога као Творца и Промислитеља, онда наносимо штету битном елементу нашег бића и битисања. Ако пак, са друге стране, пренагласимо, монополишемо или апсолутизујемо оно што је људско у нама или око нас, а заборавимо оно што је божанско и вечно, онда од релативнога правимо апсолутно и од твари не видимо Творца, те сами себи и једни другима постајемо кумири, идоли, лажна божанства. Једино исправно и неопходно јесте, по речи Спаситељевој, и ово чинити и оно не остављати (Мaт. 23, 23 и Лук. 11, 42): и божанско чувати као светињу, као зеницу ока свог, и знати да се божанско у нама и око нас налази у вечној заједници са људским у Личности Богочовека Христа и у Његовом богочовечанском Телу које се зове Црква. Никада, следствено, човек не битише сâм, без Бога, али ни Бог без преузете људске природе и људске реалности у Личности Христовој. Бог и ми људи нераскидиво смо и нераздвојно, а у исти мах несмесиво и непомућено, како говоре свети Оци и Сабори Цркве, спојени у једну богочовечанску целину, целину Цркве. Зато, кад је реч о посту, нико не може рећи да није потребна ни важна његова спољашња димензија, па још такав свој став правдати тврђењем да човека не каља оно што улази у уста него оно што излази из уста (ср. Мат. 15, 11). Ово тврђење јесте узето из Светог Писма, али је у њему употребљено у сасвим другом контексту и значењу. Оно не значи да нам пост уопште није потребан него значи да управо оно што излази из нас као зло, као грех и порок, јесте оно што нас каља, а не одређена врста јела. То је смисао библијског исказа, али га многи, нажалост, не разумеју. Нема, дакле, ничега што је по себи нечисто, све што је од Бога добро је веома, по речи Светога Писма, али ради подвига и покајања ми се повремено, према поретку који је Црква установила, уздржавамо од одређених врста хране, не зато што је она тобоже по себи зла него зато што у нама постоји зло и што нашу вољу, раслабљену и изопачену разним греховним поривима, треба лечити и излечити. Из свега реченога следи да није ни добро, ни исправно, ни спасоносно казати: Баш ме брига за пост! Ја хоћу само да будем добар човек; ништа друго ми није важно, па ни пост, као што говоре поједини секташи, али, нажалост, и неки међу нама.

9 Друга крајност, супротна овој, јесте обоготворење поста, при чему ће неко казати: Ја ћу све то да држим строго, до последње јоте или цртице. У дане строгог поста не само што нећу узети ни пет капи уља него нећу узети ни маслинку, ни орах, јер и у њима има уља... Ја бих додао: Онда немој ни хлеб јер и у њему, у неком малом проценту, има уља, а има га и у готово свакој врсти намирница... Оваквим размишљањем се долази до фарисејског, филистарског, лажног држања дисциплине поста: строго се држе спољашњи оквири и канонски прописи, а заборавља се дубински садржај и духовна суштина љубав, мир, праштање... То је Спаситељ назвао цеђењем комарца, које прати гутање камиле (Мат. 23, 24). У том случају ми строго постимо, али нисмо спремни да опростимо никоме ништа, чак смо спремни да мрзимо једни друге. Када таква осећања царују у нама, онда спољашњи пост не помаже штавише, не значи апсолутно ништа. Само у споју и синтези обеју димензија спољашњег подвига, који нас подсећа на унутрашњи преображај и на обраћење наше савести и нашега срца ка Богу, и унутрашњег труда и напора, који се испољава у смирењу, покајању пред Богом и људима, а на посебан начин у нашем узајамном праштању и мирењу састоји се прави и спасоносни пост. Запитаћете се можда: како онда постити на аутентичан, истински духован и спасоносан начин, са разумевањем и расуђивањем, у данашњем друштву? Свакако сте запазили да се у молитви на почетку поста помиње духовник. Духовник је путовођа, саветник, духовни родитељ: он је ту да нам помогне у свакој дилеми. Оно што није по његовој савести, не треба да прихвата ни наша савест. А ако он, евентуално, не уме да помогне ни себи ни другима, непосредно ће одговарати пред Богом, и то не само за себе него и за савести и душе оних који су имали поверења у њега. И више од тога: он ће на суду Божјем одговарати већма неголи они који су заблудели и пошли стрампутицом послушавши његов наопак савет. Али прави, искусни духовник ће расудити, са молитвом и смирењем пред Господом, па ће у случајевима болести, тешких телесних послова и разних ванредних околности одабрати на који ће начин и у којој мери за поједине вернике ублажити дисциплину поста. Нећемо, дакле, решавати ми сами, свако по својој вољи или чак самовољи. Не можемо лакомислено казати: Па, тешко је то... Али Црква је флексибилна, хајде да ја сâм себи одредим квалитет и начин поста... Овакво размишљање је духовно погрешно. Али када постоји стварни разлог, духовник ће нам, по датој му благодати и слободи, својим благословом и одобрењем ублажити пост, у крајњим случајевима га и сасвим разрешити, тојест привремено укинути (што је изричитим канонским прописима регулисано за труднице, породиље и дојиље, тешке болеснике, немоћне због престарелости и друге). Црква не угрожава него спасава. Сâм је Спаситељ рекао: Није човек суботе ради него субота човека ради (Марк. 2, 27). У нашем случају, није човек поста ради него је пост човека ради, а и све друго је човека ради и спасења његовог ради. 9

10 10 По апостолу Павлу, онај ко једе неће осуђивати онога ко не једе. И обрнуто: онај ко не једе, односно ко доследно пости, неће хитати да осуди неке друге зато што не посте, јер би и он сâм погазио пост чином осуђивања ближњих. Исто важи и за питање савести и одговорне слободе које пред нас ставља реч Светога Писма, реч Самога Господа Христа. Ако не опростите једни другима, неће ни Отац ваш небески опростити вама сагрешења ваша (Мат. 6, 15). Да ли то значи да је Бог осветољубив? Можда се некоме чини да Он каже: Ето, ви нећете да опростите другим људима, па зато, предузимајући противмеру, прописујући санкцију и извршујући казну или одмазду, нећу ни Ја вама! Али није то у питању! Бог једнако љуби и грешне и праведне (и то смо чули малопре у молитви) и жели да се сви спасу, да сви дођу у познање истине и живе у вечној радости и вечном блаженству. Али Он, такође, поштује нашу слободу. Ако ми непраштање, нељубав, затвореност у себе и самозаљубљеност, тојест болесну нарцисоидност, прогласимо за свој природни начин постојања и живљења, Бог нас у томе неће спречити. То што Он неће опростити нама не значи, дакле, да Он нама жели пропаст или да нам се свети него значи да Он неће ни да окрњи, акамоли да укине нашу слободу, уколико смо ми претходно изабрали то да нећемо Господа него да хоћемо само себе. То је значење речи Спаситељеве. Није Бог Бог осветник него Бог Избавитељ, Бог Који спасава, Бог Који Себе жртвује за нас. Зато нас је Црква вечерас, на прагу свете Четрдесетнице, Великог и Часног Поста, искрено, а не привидно и формално, подсетила на то да, ако су други рекли или учинили нешто што је нас заболело и повредило, није мања вероватноћа чак је и извесно! да смо и ми, свесно или несвесно, понекад учинили и казали нешто што такође озлеђује друге. А ако и нисмо учинили, јесмо помислили. A шта је рђава помисао, поготову помисао против ближњега? То је довољно зла сила да наноси штету и да зрачи, као неки флуид зла, из нас на све и сваког унаоколо. Уствари и нема суштинске разлике између тога кад неко изврши зло дело на штету ближњега и случаја када снује зло у свом срцу и помислима јер се помисао, нажалост, врло лако може оваплотити у рђаву реч и у зло дело. Због тога смо призвани да се помолимо Богу да нам дâ духовне снаге да опраштамо једни другима и да то чинимо истински, у име Господње, у име Онога Који је свима нама све опростио, све наше грехе и свеколико наше проклетство на Себе узео, тираније греха, смрти и ђавола нас ослободио, а Цркву Своју нам даровао као простор истинског живота како бисмо добили све плодове Његовог подвига спасења света, не по својој заслузи него по неизмерном дару Његове љубави. Молитвено желим свима вама, браћо и сестре, срећан и благословен почетак поста. Такође желим да сви радосно издржимо ових седам недеља које значе повећану духовну будност и одговорнији начин живота сваког од нас као православног хришћанина, члана Цркве, припадника Народа Божјег, суграђанина светих и скромног сведока спасоносне благодати и љубави Божје.

11 ИНТЕРВЈУ Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом јегарским Господином др Порфиријем О БОЛЕСТИМА ЗАВИСНОСТИ И ЧЕДОМОРСТВУ Две су пагубне пошасти које, између осталих порока евидентних у нашем народу, разарају не само друштвену заједницу него и биће Цркве наше Православне. То су чедоморство и зависност од опојних средстава или алкохола. Док прва пошаст узима свој данак међу младим супружницима, али и међу девојкама, које још нису ни окусиле лепоту супружанског живота, дотле ова друга не бира узраст једнако су јој подложни и млади оба пола и средовечни људи. Међу овим пошастима никако не можемо вршити било какву градацију нити на било који начин оправдавати поступке зависникâ, јер, у питању је грех који неућутно вапије небу, али безусловно морамо имати разумевања за њих и настојати да им по сваку цену помогнемо и тиме спасемо што се спасти може, то јест животе оних који се, по Божјој вољи, имају родити или животе оних који су већ дубоко забраздили у грех убитачног порока. Стога смо замолили Његово Преосвештенство господина Порфирија, Епископа јегарског и викара Епископа бачког, за разговор на ову тему, с обзиром на чињеницу да се Преосвештени Владика, заједно са својим братством у манастиру Ковиљу, овим проблемима већ одавно предано бави. Протојереј Миливој: Ваше Преосвештенство, наш народ, а у њему и Црква наша Православна, суочени су са два велика искушења која пагубно делују на духовно здравље друштвене заједнице: то су чедоморство и дрога. Колико је, по Вашем мишљењу, не само друштво него још и више Црква наша, у обавези, али и спремна, да се ухвати у коштац са ове две пошасти? Eпископ Порфирије: Лепо сте рекли да су чедоморство и дрога две велике пошасти и да смо суочени са великим искушењима која разарају духовно здравље друштвене заједнице. Велики хришћански песник и син сиријског свештеника Халил Џубран рекао је у једној својој песми да наша деца нису наша него да су синови и кћери чежње живота за самим собом; да долазе кроз нас, али не од нас; да им можемо поклонити љубав, нежност и пажњу, али им не можемо усадити своје мисли јер они имају властите мисли. Рекао је, међутим, још и то да Творац љуби подједнако и стрелу и лук, односно да свакога препознаје по личним даровима. Мислим да недостатак љубави рађа невероватну жеђ за псевдовредностима. Хедонистичка цивилизација нам намеће несразмерну рационализацију: како издржавати децу, како планирати породицу, где је граница одакле почиње људско биће у развојном процесу оплођене јајне ћелије? Савремени човек преузео је прерогативе Творца и понекад храбро и охоло упире прстом ово јесте људско биће, а ово није. Недостатак вере понекад нам онемогућава да егзистенцији кажемо да. Када се цивилизација љубави замени хедонистичком идеологијом, наступа пошаст прекида трудноће и пошаст узимања наркотикâ. 11

12 Црква, заједно са читавим друштвом, обавезна је да се супротстави овој силној ерозији вредности; по својој природи, она представља најмоћнији фронт спаса јер нуди јеванђелске вредности, које су једина алтернатива опустошујућем нихилизму. Црква види човека као икону Божју створену за вечност; и то не за било какву вечност него за вечну заједницу љубави Бога и човека и заједницу свих људи међусобно у Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Позвани смо да ту љубав и заједницу сведочимо пред светом и речју и делом. Знамо да смо немоћни и слаби и да често поступамо супротно, саблажњавајући и своје ближње и свет. Али, Јеванђеље каже да морамо да учинимо све што је у нашој моћи, па и онда када све то испунимо, да себе сматрамо непотребним слугама. Без Бога не можемо чинити ништа. Треба се молити или, боље речено, сећати се, са надом у Бога, молитве угроженог човека који је завапио: Верујем, Господе, помози моме неверју! (Марк. 9, 24). Протојереј Миливој: Познато је да Светоархангелски манастир у Ковиљу, посредством заједнице под називом Земља живих, улаже велике напоре за опоравак зависникâ од свих облика дроге. На који начин се зависници одвикавају од дроге, колико је у њиховом лечењу заступљена молитва и како бисте Ви вредновали плодове које Земља живих, по милости Божјој, рађа? Епископ Порфирије: Наркоман, можда звучи чудно, својом болешћу открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог, у Христу откривен, може да задовољи ову потребу. Без Бога, код наркомана се, више него код других, види осећај усамљености и празнине. Ако пак човек не нађе Бога, он посеже за различитим сурогатима којима покушава да замени аутентични смисао постојања. Сурогати су, међутим, само нека врста медикамената који, на краћи или дужи период, могу да прикрију празнину. Дрога је, свакако, један од најпагубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане наркоман, то је видљив знак да он има не само психолошки него и дубок духовни проблем. Нажалост, код нас се мало ко бави наркоманима озбиљно и с љубављу. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се са великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђелска, христолика љубав. Скромно покушавамо да им пружимо оно елементарно, да пронађу смисао и разлоге свога постојања, како би стекли мотивацију не само да се боре са проблемима везаним за дрогу него, уопште, да почну достојно да живе. Наравно, имамо и помоћ модерне медицине коју нам великодушно пружа неколико професионалних лекара. Молитва заузима значајно место; још бих био слободнији да кажем да су и напори стручњакâ, заправо, молитва која се слива у светотајински живот наше Цркве као Тела Христовог, коме, по речима Господњим, ни врата пакла неће одолети. 12

13 Протојереј Миливој: Каква је, по Вашем мишљењу, улога, али и одговорност, породице у решавању ових проблема, односно мислите ли да је стање у које су запали млађи нараштаји нашег народа, једноставно, последица разбијености, да тако кажемо, породице и недостатка породичног васпитања? Епископ Порфирије: У Вашим мудрим питањима стоје и одговори. Човек расте у породици и она понекад детерминише његов живот. Ја припадам онима који верују млађим нараштајима. Мислим да сваки човек у себи има дубоку потребу да буде примљен и прихваћен. Потребно је пружити му руку као детету које учи да хода, одступити некад од свог устаљеног калупа мишљења, ослушнути и ослушкивати дисхармонични вапај усамљеног појединца. Породично васпитање је јако важно. За нас су пут и методика васпитања жртва из љубави, по угледу на Христа. Разбијеност породице и недостатак породичног васпитања родили су насиље на улицама и стадионима, поистовећивање са лажним ауторитетима... Али не можемо рећи да су само родитељи одговорни. Морамо имати поверења и у њих. Ипак, често оптерећени собом и својим бригама, родитељи покушавају да своје физичко и психичко одсуство надокнаде материјалним вредностима; детету је, међутим, потребно лично присуство и истинско, видљиво саосећање и лично учешће у невољама и мукама. Могуће је и то да је детету пружено довољно љубави, али да оно није успело да препозна и прими љубав јер је имало дубљи духовни поремећај у односу на живот. Дакле, основни проблем сваког наркомана јесте осећај усамљености и недостатка љубави, без обзира на то да ли је у питању само његов субјективни доживљај или је објективно заиста тако. Црква данас мора да истакне вредности породице на примеру Христовом, да се види да човек није оно што јесте него да тек треба да постане оно што јесте. Пођимо од Христове Беседе на гори, у којој ћемо наћи литургијски програм ревитализације пребогатог и од Бога јединствено нам дарованог живота. Протојереј Миливој: Захваљујући Вам се на душекорисном разговору, молим Вас да благословите све наше читаоце и верни народ наше Епархије, као и уредништво Винограда Господњег, и да нам још кажете на крају: који бисте савет младима, али и зрелима, дали у вези са темом о којој смо разговарали и о очигледној отуђености која је захватила читаву друштвену заједницу? Епископ Порфирије: Благослов Господњи нека буде на вама и знајте да 139. псалам говори о свеприсутности Божјој! Куд год да смо кренули, чека нас рука Божја, јер ми смо пролазни, а Он је вечан. Књига Проповедникова каже за младе: Радуј се, младићу, за младости своје, и нека те срце твоје води свуда док си млад, али знај да ће ти Бог на крају судити (Проп. 11, 9). Зато сврх свега чувај срце своје јер из њега излази живот! (Приче Сол. 4, 23). И људска душа је виноград Господњи своје врсте, па је ваља обрађивати. Свакојако трње и чкаљ расту у њој, те на време треба искорењивати лоше навике. Знајте да и коров зна да се прикаже као прелеп узгајан цвет; није узалуд Бодлер назвао збирку својих песама Цвеће зла. Приђите Цркви, па ћемо некако, заједнички, у муци и јаковљевском рвању, препознати шта је добро, а шта зло, да бисмо и ми ушли у радост Господара свога. Разговор водио: протојереј Миливој Мијатов 13

14 РазговоР с поводом Ј О Р Д А Н Н И К О Л И Ћ O народним песмама са Косова и Метохије и о себи Помаже Бог, Јордане! Бог Вам помогао и велико хвала што сте ми указали част да говорим за ваш, односно наш цењени часопис, јер и ја сам православни хришћанин, а које бих вере и могао бити, као потомак Немањин и Савин, ако не слатке, лепе православне! Можете ли нам нешто рећи о себи? ИсКРЕНо ЉУдсКо срце НаЈБоЉа ИмовИНа И НаЈпогодНИЈИ простор за стваралаштво Рођен сам месеца маја године на крајњем југу Србије, у косовско-метохијској области, на благим падинама Шар-планине, у древној српској престоници Призрену. А Призрен је, како рече Нушић, град над градовима и варош над варошима. На његовим уским калдрмисаним и кривудавим сокацима протрчало је моје босоного детињство и моја прва младост. После завршене гимназије у родном граду, у Београду сам дипломирао југословенску књижевност и српски језик. Завршио сам и нижу музичку школу, а касније учио и соло-певање. После одслужења војног рока, звање професора заменио сам звањем уредника музичког програма Радиo-Приштине, где сам остао скоро две деценије. Почетком године прешао сам у Београд, где сам у Дому културе Вук Караџић две године био уредник програма за књижевност и српски језик, а затим сам до пензионисања радио као новинар и лектор за Радио-Гошу и новине Гоша. Ожењен сам и имам двоје деце. Певањем се бавим још од малих ногу, откако знам за себе. Кад бих се још као дечачић враћао из школе, па како бих ушао у моје сокаче, одмах бих почињао да певам. Песма је само излазила из мене! А старије жене из нашег комшилука су ми говориле: Ајде Јордане, пој, aјде Јорче, душо моја, пој! Овим сам задобио симпатије своје околине. И доцније, током читавог живота, трудио сам се да марљиво учим и другима аутентично предајем песму мог народа. Тај порив сам вероватно посисао са материним млеком. То је дар Божји и ништа друго! Вас сматрају једним од водећих чувара и интерпретатора музичке баштине српског народа са простора Косова и Метохије. Колико је то тачно и у којој мери се, запрaво, Ви бавите овим племенитим уметничким позивом? У мом Призрену, али и на много ширем простору, није било човека који није певао или свирао на неком инструменту. Вероватно стога што, како вели Стеван Мокрањац, по продукцији, мелодичности и осећањима, без сумње, најмузикалнији део нашег народа је југ Србије и Стара Србија. Када је, дакле, реч о песмама са Косова и Метохије, не могу а да не поменем Мару Ђорђевић, која је после Другог светског рата, својим особеним певањем, прва указала на лепоту, оригиналност и богатство косовског народног мелоса. 14

15 На том пољу незаобилазно је дело етномузиколога Миодрага Васиљевића, који је и године обишао простор Косова и Метохије, забележио све дотад сачуване песме српског народа и објавио их у зборнику Народне мелодије с Косова и Метохије, одакле сам и сâм много научио и учим. Тога света, нажалост, више нема; зато и није чудо, бићу скроман, што мене данас држе за једног од главних познавалаца старих завичајних песама српског народа. Музиком сам се увек вредно и озбиљно бавио. За Радио-Приштину снимио сам шездесетак песама, а за Радио Београд преко осамдесет. Објавио сам двадесетак великих и малих грамофонских плоча, касета и компакт-дискова. Певам искључиво песме настале на Косову и Метохији. Постоје само три моја снимка која нису са подручја наше јужне покрајине. Што се пак тиче квалитета и значаја мога рада на пољу народне музике, њега ће објективније оценити други неголи ја сâм, зато препустимо то њима. Шта нам можете рећи о пореклу, односно генези српске народне песме? Лирске или женске народне песме, по свом пореклу и по мотивима које носе, већином су старије од епских. Оне су оно најстарије што имамо. Оне су наш истински културни почетак, и по свом духу и по свом пореклу древније су од споменика писмености нашег средњевековља, каже наш угледни песник и академик Миодраг Павловић. Српска народна песма, дакле, има веома дугу традицију. Од 14. века, нарочито на владарским дворовима, помињу се наши свирачи, певачи, добошари. У једној Душановој повељи помиње се Преде свирац, а године у Дубровнику знају за Драгана, трубача из Призрена. Године српски гуслари су на двору пољског краља. Доментијан, биограф Светог Саве с краја 13. столећа, бележи како је краљ Стефан Првовенчани, када је за трпезом седео, тимпанима и гуслама, као што то чине владари, увесељавао своје великаше. По тексту би чак могло изгледати да је и сâм краљ свирао, а вероватно и певао својим гостима, али је сасвим извесно да је волео музику. То је пут српске народне песме, који је утрт ногама племените аристократије. Зато је она толико опстала, јер се на стаменим темељима универзалних вредности доброг и лепог рађала. Шта нам можете рећи о квалитету текстова и музике наших старих завичајних песама? Може ли се та традиција без претенциозности назвати,,српском класичном музиком, ако узмемо у обзир изворно значење латинског појма classicus (= узоран)? Кренуо бих од вашег другог питања. Велика је истина да српска народна музика Косова и Метохије представља праву и најзначајнију класику уметничке речи стварану вековима. Најраније народне песме Косова и Метохије могле су настати још пре средњег века, каже професор др Владимир Бован. Са сетом и радошћу сећам се свога детињства и младости проведених у Призрену. И данас су ми свеже слике из башти у касно летње поподне: жене седе у сенци јоргована, разговарају, пију кафу, везу на ђерђефу и певају. А призренске песме, стваране деценијама и вековима, натопљене су лиризмом благог поднебља и људских осећања, као и ритмом прохујалих времена. Те песме су врло разноврсне, а мелодијски танане, као што су били танани чувени филиграни које су израђивали стари призренски мајстори кујунџије. У њима нема места дерту. Када се оне изводе или слушају, не ломе се чаше. Понајпре, оне су нежне, отмене, господствене. За песму Разгранала грана јоргована, покојни Бора Илић, дугогодишњи музички уредник у Радио-Београду, рекао је да у себи носи лепоту и карактер Моцартових менуета. 15

16 Одлика, дакле, песама које су мој живот, јесте: узвишена порука, истицање моралних вредности, литерарна префињеност и одушевљавајућа мелодијска структура, што је живо сведочанство естетске надарености српскога човека. Ако ово није узорно и за углед, а шта је онда! У каквој вези, по Вашем мишљењу, стоји православна вера и музичко предање чији сте својеврстан носилац? Призрен. Утемељен по узору на средњевековне византијске метрополе, овај град, као државно средиште, претендовао је, с правом, да буде центар свих дешавања од значаја и вредности. Тако је постоје многа сведочанства у Призрену и околини било преко триста шездесет православних цркава. Ромејска култура, философија, уметност, а пре свега вера православна, која је очарала изасланике чувеног кијевског кнеза Владимира у своје време, у мом завичају је била с пажњом негована, те је ухватила дубоког корена. Мислим или, боље речено, тврдо сам уверен да Православљу дугујемо све оно што је вредно у нашем народном музичком предању, али и уопште, јер је њему својствено да рађа и одгаја само оно што је достојно човекова имена и образа. Шта би била Ваша порука нашим читаоцима, колико је важно познавати себе и неговати своје, када се данас, у већини случајева, све оно што је наше, неправедно и неуко одбацује? Неко од најзнаменитијих европских композитора (не могу да се сетим ко) рекао је да је музика највеће откривење света, веће него сва мудрост и философија. Музика по себи јесте огледало душе једног народа, а ако се та музика зове народна, онда бољег огледала нема. Међутим, та наша прелепа народна песма данас је доведена до саме границе потирања. Она је скоро потпуно изменила свој етнички карактер, а ми чинимо све да је докрајчимо. Многи масовни медији у Србији (штампа, телевизија, радио, концертни подијуми, дискографске куће) свакодневно нас засипају некаквом новом, кобајаги народном музиком. Најгоре од свега јесте сазнање да та народна музика почиње да хвата корене у српском народу. Мора се, међутим, направити ред у хаосу који влада у такозваној новокомпонованој народној музици. Морамо се вратити запостављеним врелима прелепог српског националног звука, јер песма нас је одржала, њојзи хвала. Порука коју целог свог века упућујем, најпре себи, а потом и свима осталима, јесте да себе и своје треба чувати, не зарад чувања него из захвалности према онима који су нам претходили и овакво бесцен-благо оставили, али и из љубави према својим савременицима, а нарочито према онима који следе за нама. Остати свој не да није злочин него је, напротив, насушно право и потреба сваког појединца, али и народа. Бити другачији од осталих за сваку је похвалу, јер тек тада постаје очигледна вредност не само наша него и свих других. Што се пак нас тиче, треба да се држимо вере својих славних предака, баш као што се ње држао и наш покојни патријарх Павле, мој призренски Владика, који је најочигледнији пример овом нараштају да је искрено људско срце најбоља имовина и најпогоднији простор за стваралаштво које никад неће пропасти и не само да неће никога угрозити и дискриминисати него ће, напротив, многима послужити као надахнуће и бити на корист. Најискреније Вам благодарим што сте пристали да разговарате за Виноград Господњи. Уједно користим прилику да Вам честитам празник победе Живота над смрћу, Светлости над тамом и Смисла над бесмислом, речима које се не могу ућуткати: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Разговор водио : ђакон Ђорђе Стојисављевић 16

17 АгенцијА ПРАВОСЛАВне епархије БАЧКе ЗА ПОКЛОниЧКА ПУТОВАЊА СВеТиЊАМА У ПОХОДе Војвођанских бригада 17, нови Сад организује поклоничко путовање у РУСијУ 12 дана/ 11 ноћи, авионом мај цена путовања је 1200 евра (седам месечних рата до путовања) информације на телефоне ;

18 ЈУБИЛЕЈ ШТО ЉУБАВ СТВОРИ, ТО ВЕКОВЕ БРОЈИ ДВА ВЕКА ГИМНАЗИЈЕ ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ У НОВОМ САДУ После крупних промена које је донео Велики бечки рат, српски народ северно од Саве и Дунава нашао се у сложеној и тешкој ситуацији. Услед вековног робовања под Турцима, народ и Црква требало је да се прилагоде и изборе за опстанак у царству Хабзбургâ. Један од главних предуслова за напредак и бољитак друштва било је образовање. Тога су црквени поглавари били изузетно свесни. Управо због те чињенице, у Новом Саду, у порти цркве Светог Ђорђа, године основана је Српска православна основна школа. Аустријски цар Карло VI је године одобрио Србима да могу отварати ниже и више школе. На темељу ове одлуке, окретни, далековиди владика бачки Висарион Павловић основао је школу која се звала Петроварадинска Рождество-Богородична гимназија латинско-славенска. Гимназија је почела са радом 8. септембра године. Владика Висарион Павловић је био свестан важности образовања омладине као услова за опстанак и напредак народа у земљи апостолских римокатоличких царева. Дошавши у Нови Сад, у којем је већ тада, поред Срба, било доста Немаца и Мађара, владика Висарион је осетио још јачу потребу да поред своје резиденције подигне школу у којој ће се млади Срби учити латинском језику. Латински језик је био језик науке, али и званични језик у Аустријском Царству све до године. Латинско-словенска гимназија прошла је свој најуспешнији период постојања за време управе префекта Дионисија Новаковића, када је израсла у прву Духовну академију у Срба. Дионисије Новаковић, бивши ученик Кијевске духовне академије, у то време јеромонах, предавао је у школи философију и богословље, а касније је постао епископ будимски. Његова књига Епитом, настала на основу предавањâ у Академији, била је најпреписиванија српска књига у 18. веку. У периоду од до године, Академија је била позната и под именом Collegium Vissariono-Pavlovicsianum Petrovaradiniense, као и под именом Богоматерње собраније. Педесетих година 18. века ова школа ће радити као потпуна гимназија. Управо због оваквог пожртвованог рада владике Висариона Павловића, свештенство у Епархији бачкој било је најобразованије у целој Карловачкој митрополији. Поред владике Висариона Павловића, бригу о школи водила је и Српска православна црквена општина. Велика финансијска помоћ за издржавање школе долазила је и од народа. Од године, једва да има српског тестамента у Новом Саду у којем не би било легата за школу. Гимназија је надживела владику Висариона и наставила рад до године, када су новосадски Срби, понесени обећањима и реформама Јосифа II, укинули ову образовну институцију у циљу отварања гимназије за све вероисповести у Новом Саду. У ту сврху приложили су зграду и целокупни школски инвентар. Брзи крах реформи Јосифа II показао је брзоплетост и непромишљеност овог геста јер је, уместо државне гимназије за све вероисповести, у православном делу Новог Сада настала римокатоличка гимназија. Те околности побудиле су код митрополита карловачког Стефана Стратимировића, епископа бачког Гедеона Петровића, Српске православне црквене општине у Новом Саду и у читавом народу жељу и одлучност да се у Новом Саду, поред римокатоличке, поново отвори и српска православна гимназија. 18

19 У ту сврху, угледни новосадски трговац Сава Вуковић, слеп и видно болестан, о Светом Сави године, даровним писмом приложио је форинти за оснивање Српске православне гимназије у Новом Саду. Тако је Нови Сад постао позорница овог историјског догађаја. Са преко становника, стотинама малих дућана и развијеном житном трговином, он није био само економски већ и образовни и културни центар Срба у Хабзбуршкој монархији и духовно језгро српског народа. Поред огромног новчаног прилога, племенити Вуковић је оставио и правила како треба да буде уређена школа. У Основном писму Саве Вуковића наведена су Гимназији три основна задатка: опште образовање и васпитање српске омладине у српском народном духу, чување и неговање српске православне вере, чување и изучавање српског језика и историје српске књижевности. На подстицај владике бачког Гедеона Петровића и митрополита Стефана Стратимировића, овом племенитом делу придружио се велик број Новосађана. Хабзбуршки цар Франц I, 11. децембра године, даје сагласност за оснивање школе, али овом царском одлуком није све било завршено. Основно писмо потврђено је после четири године, 31. јануара 1816, када су се стекли услови за отварање првог и другог, а у новембру и трећег разреда Гимназије. На основу ове царске одлуке и у складу са Основним писмом, формирани су Патронат и Старатељство као највиши управни органи Гимназије. По Основном писму, школа је својина Српске православне црквене општине у Новом Саду. Има управу Патроната, на чијем челу су били карловачки митрополит и бачки епископ. Два члана Патроната долазила су из Конзисторије бачке, а четири члана је давала Српска православна црквена општина у Новом Саду. Патронат је одређивао наставну основу Гимназије, прописивао уџбенике, бирао управитеље и наставнике, одлучивао о платама и наградама. На основу тачке 7. Основног писма, оформљено је Старатељство које је водило бригу о гимназијској имовини и несметаном финансирању школе. Старатељство је имало шест чланова, а у њега су махом бирани богатији трговци, занатлије и адвокати. 19

20 Царском резолуцијом од 26. октобра године, Гимназија је добила и право јавности. Та привилегија је значила да сви свршени ученици Гимназије имају праву да упишу било коју академију, лицеј и универзитет у Хабзбуршкој царевини без полагања пријемних и диференцијалних испита. Тежак је задатак написати списак свих познатих и признатих ђака који су, током два века, стицали образовање у Гимназији. Њени ученици су били многи знаменити људи: Лукијан Мушицки, Петар Милорадовић (један од првих доктора медицине у Срба), Симеон Пишчевић, Стефан Стратимировић, Данило Петровић (прота новосадски), Милован Видаковић, Константин Каулици, Гаврило Ползовић (градоначелник Новог Сада), Павле Којић (дугогодишњи председник Матице српске), Ђорђе Сервицки IV (народни добротвор), Јован Ђорђевић, Лазар Костић, Ђура Даничић, Коста Трифковић, Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић-Абуказем, Јован Грчић-Миленко, Паја Марковић-Адамов, Светозар Милетић, Михаило Полит-Десанчић, Тихомир Остојић, Исидор Бајић, Станоје Станојевић, Јован Радонић, Радован Кошутић, Алекса Ивић, Милета Јакшић, Петар Коњовић и други. Када се прочитају ова имена, схватиће се брзо да је Гимназија дала немерљив значај за развој интелигенције и национални препород код Срба. На основу ових правила Гимназија је била уређена до године. Одлуком Министарства просвете Краљевине СХС од 27. августа године, Гимназија је подржављена и добила име Државна мушка гимназија у Новом Саду. Сматрало се да нема потребе да Гимназија настави свој рад као приватна конфесионална школа у новоослобођеној земљи. Овим чином укинута је управа Патроната над Гимназијом. Та одлука није значила и крај рада Патроната јер је он и даље управљао фондовима и имовином Гимназије. Патронат је пожртвовано помагао развој Гимназије све док Законом о национализацији године није одузета имовина Српске православне црквене општине, као и фондови Патроната. У многим даљим образовним реформама Гимназија у порти цркве Светог Георгија често је мењала име: Државна мушка гимназија, Државна мушка реална гимназија краља Александра I, Мађарска краљевска државна гимназија са српским наставним језиком, Мешовита гимназија, Прва и друга мешовита гимназија, Гимназија Светозар Марковић, Гимназија Јован Јовановић Змај, Центар за образовање кадрова у друштвеним делатностима Јован Јовановић Змаj и, коначно, од школске 1990/91. године, Гимназија Јован Јовановић Змај. У новије време развојни пут Гимназије креће се у два правца: увођење нови нâ и виших стандарда у средњошколском образовању, у чему је постала лидер, и повратак славној традицији из прошлости коју ова образовна институција поседује. Окренута ка будућности, свесна славне прошлости, Гимназија Јован Јовановић Змај спремно је дочекала годину, када се обележавају два века од Основног писма Саве Вуковића. Проф. Петар Ђурђев, историчар 20

21 ПОРТРЕТИ ГОВОРЕ БАРОН МИЛОШ БАЈИЋ Барон Милош Бајић, велепоседник и велики народни добротвор, рођен је у Земуну 1. фебруара године, од оца Тоше Бајића, трговца и пивара земунског, и мајке Петрије, најстарије ћерке кнеза Милоша Обреновића. Учио је у Папи, Шопрону и Будимпешти. Породица Бајић је имала велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и Бочару. Дворце су имали у Вардији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Велико наследство од око десет милиона форинти припало му је после убиства кнеза Михаила, када је постао један од најбогатијих Срба у Угарској. Пошто је одликован Орденом гвоздене круне, добио је и аустријску, а затим и угарску баронску титулу од Варадије. Живео је у Пешти и Земуну. Године био је посланик Угарског државног сабора, а године изабран је за члана Горњег дома Сабора. Са својим братом од тетке бароном Федором Николићем, финансирао је издавање листа Српски дневник, који је излазио у Будимпешти 1888/1889. и заступао интересе српског племства. Поред мањих новчаних прилога које је давао појединим српским установама, као што је Матица српска, овековечио се као велики добротвор давши сто хиљада форинти за изградњу Српске гимназије у Новом Саду. Пред смрт је, одазивајући се на позив одбора некадашњих ученика Гимназије, овластио свог адвоката др Ђорђа Пејичића да из његовог имања издвоји своту новца намењену за зидање нове зграде Гимназије. Барон је наредио адвокату да појединости овог питања начисто изведе, јер он није у стању услед своје тешке болести да то лично учини. Прилозима барона Бајића и других грађана, зграда Велике српске православне гимназије новосадске, данашње Гимназије Јован Јовановић Змај, довршена је године, по нацртима познатог архитекте Владимира Николића. На фасади овог лепог здања стоји натпис: Барон Милош Бајић српском народу. Протонамесник Дејан Станојев 21

22 КУЛТУРА, УМЕТНОСТ СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ХОРА САБОРНЕ ЦРКВЕ У НОВОМ САДУ Традиција црквеног хорског певања у Срба бележи своје почетке крајем четврте деценије 19. века. После Панчева, Котора, Београда, и у Новом Саду се формирају певачка друштва. Изузетно дуготрајну и важну традицију учешћа на светим богослужењима у Саборном новосадском храму Светог Георгија имао је хор Велике српске православне гимназије предвођен врсним зналцима: Јованом Грчићем, Тихомиром Остојићем, Исидором Бајићем и Светоликом Пашћаном-Којановом. После вишедеценијске праксе учешћа овог ансамбла, као и повремених укључивања других новосадских црквених хорова (Невен, Музичко друштво...), на празник Цвети године формиран је хор Саборне цркве са диригентом Милутином Ружићем. Доласком комунистâ на власт, године, хору је све више сужавана активност, да би године коначно и престао са радом. Већи део чланова ансамбла наставио је своју делатност у оперском хору Српског народног позоришта. Следећи хорски ансамбл, под називом Катедрални хор новосадске Саборне цркве, под руководством свештеника Веселина Петровића, деловао је од до године. Међу певачима били су и они из времена првог хора Саборне цркве, као, на пример, Вићентије Варагић. У хору су, поред већег броја аматерских певача, повремено узимали учешће и данас значајне личности Српске Цркве и културе, између осталих др Милош Весин, парох јужночикашки и професор на Православном теолошком факултету у Либертивилу, Милица Стојадиновић, девојачко Рандељ, солисткиња опере Српског народног позоришта и професор певања на Академији уметности у Новом Саду. Најпре формиран године као омладински хор под именом Свети Стефан Дечански, а по престанку рада претходно поменутог старог Катедралног хора, од године под називом Хор Саборне цркве Свети Георгије, као треће по реду певачко друштво са функцијом матичног хора најзначајније новосадске цркве и катедрале Епископа бачког др Иринеја Буловића, под руководством мр Богдана Ђаковића делује до данас. 22

23 Обележавајући седам деценија континуираног постојања хорског ансамбла у новосадској Саборној цркви, садашњи састав се труди да у свом времену и у новим околностима на доследан начин сведочи лепоту и значај хришћанске православне литургијске песме: како у сâмом храму, на многим богослужењима у српским и другим православним храмовима, тако и у престижним европским концертним дворанама и црквама. Посебну важност хор придаје традицији божићних концерата, који се већ тринаест сезона заредом одржавају у Новом Саду на други дан Божића. Поред пригодних божићних песама, сваке године хор изводи и већи део премијерног програма, а често и дела посвећенa сâмом хору. Сарађујући са многим савременим домаћим и страним композиторима, хор негује модеран православни музички израз као део потребе да своје целокупно деловање подреди тренутку у ком живи. Сматрајући да је данас исповедање хришћанских врлина путем уметности не само могућно већ и преко потребно, Хор Саборне цркве Свети Георгије, уз благослов Eпископа бачког Иринеја и залагање свога председника, старешине храма оца Миодрага Андрића, и даље се труди да под појмом црквено схвати само оно што је органски активно, да се, уз певање у хору, сви његови чланови стрпљиво уче и хришћанском начину живота. Коначно, да само вечности буде усмерен и начин њиховог певачко-молитвеног изражавања. На многаја љета! Мр Богдан Ђаковић 23

24 СВЕТИЊАМА У ПОХОДЕ Стазама светог Василија Острошког Чудотворца На позив братства Саборног храма у Никшићу и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, чланови хора Антифон при Светоуспенском храму у Новом Саду походили су светиње Eпархија захумско-херцеговачке, црногорско-приморске, и будимљанске. Предвођени председником Црквене општине новосадске господином Душаном Васићем и својим диригентом госпођицом Јеленом Жутић, најпре смо посетили Светоуспенски манастир Тврдош. После топлог пријема од стране братства тврдошког манастира, упознали смо се са предивном историјом ове светиње и њеним значајем за српски народ. Имали смо благослов и да целивамо частице Часног Крста и руку непознате светитељке, највероватније свете Краљице Јелене, мајке српских краљева Милутина и Драгутина. Манастир Тврдош нам је своје рано постојање сведочио темељима старог храма и катакомбама из првих времена Цркве Христове. Осим уобичајених икона и ликова светитеља, посебну пажњу смо обратили на иконе светих српских мученика Вукашина из Клепаца, мученички убијеног од усташа, и трагично пострадале девојчице Милице, невино убијене током агресије НАТО-пакта на Србију. Последњих година обнова манастира је приведена крају и он је данас седиште епископа захумско-херцеговачког. После краћег предаха, пут смо наставили према бисеру Требиња, херцеговачкој Грачаници или Црквини. Подигнута је на месту некадашње цркве Светога Архангела Михаила, а сада је посвећена Благовештењу Пресвете Богородице. Грачаница је остварење чежње и последње жеље знаменитог српског песника и дипломате Јована Дучића, чије је тело пренето и сахрањено управо у овом храму. Задивљени монументалношћу и значајем овог светог места, отпојали смо неколико црквених химни и тропара. Пут смо наставили уживајући у пределу који као на длану показује сву лепоту Требиња и Херцеговине. У току вечерње службе стигли смо у светињу над светињама манастир Светог Василија Острошког. После службе у Доњем манастиру упутили смо се у Горњи манастир на поклоњење Светитељу. Горе, у висини острошке стене, пред светим оцем Василијем, обузело нас је осећање свеприсутности Божје и благодати Духа Светога, која се обилно излива на све оне који са страхом Божјим чине поклон овом великом угоднику Божјем. Остали смо задивљени лепотом светиње, али и посетом великог броја људи из разних крајева који су стрпљиво чекали свој ред за поклоњење Светитељу. И поред хладноће, ноћ смо провели под ведрим небом. Одморни, као да смо спавали у царској постељи и испуњени благословом светога Василија, у ране јутарње сате напустили смо манастир и дошли на свету Литургију у никшићку Саборну цркву Светог Василија Острошког Чудотворца. Дочекани љубављу наших домаћина, заједно смо служили свету Литургију коју је улепшало торжествено певање нашег хора. Добродошлицу нам је, у име Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско - никшићког Господина Јоаникија, упутио отац Слободан Јокић. Осећајући братску љубав и благост његових речи и народа који нам је прилазио, поздрављао нас и грлио, осетили смо и јединство нашег српског народа, без обзира на географску удаљеност и актуелне животне проблеме. Поздрављајући се са домаћинима, своје ходочашће смо наставили посетом манастиру Жупи у близини Никшића. Манастир је посвећен светом апостолу и јеванђелисту Луки, и у њему се чува део светих моштију овог апостола Христовог. Сестринство манастира нас је упознало са својим иконописом, везом, израдом одежди и израдом предмета од глине. Монахиње су нас угостиле и пригодном трпезом, а имали смо прилику и да своје утиске пренесемо слушаоцима Радио - Светигоре. 24

25 Наше путовање смо завршили посетом Светоуспенском манастиру Пиви код Плужина. Манастир је пренет са првобитног места камен по камен и данас се, нажалост, у њему налази само један монах. На повратку у Нови Сад сабирали смо у себи утиске, радујући се што смо имали прилику да се поклонимо светињама које је својим ликом посветио свети Василије Острошки: манастир Тврдош место монашења, манастир Острог место боравка, рада и престављења Богу, и манастир Жупа место његовог јављања игуману Рафаилу са захтевом да се његово свето тело открије и објави светим. Овом приликом се захваљујемо нашим домаћинима на позиву и пријему, а епархијској агенцији за поклоничка путовања Светињама у походе на беспрекорној организацији овог дводневног ходочашћа. Ђакон Горан Ранисављевић 25

26 ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ Празник Светог Саве у Епархији бачкој Евхаристијским сабрањима, свечаним академијама и приредбама, празник Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, прослављен је у парохијама, школама и домовима наше Епархије. Поменућемо само неке од светосавских прослава. Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин др Порфирије началствовао је свештеним сабрањем верних у храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. После Светосавске химне, коју су отпевали ученици основне школе Жарко Зрењанин, присутној деци подељени су поклони. Ђакон Новица Ракић, сабрат Светојовановског храма у Бачкој Паланци, отворио је својом беседом овогодишњу светосавску академију у дворани градског биоскопа. У програму академије учествовали су полазници православног катихизиса из Бачке Паланке и хор Свети Јован Крститељ. Ученици основне школе Десанка Максимовић извели су представу Теодорин сан, а ђаци из основне школе Вук Караџић приказали су како народно предање о Светом Сави извире из Јеванђеља Христовог. Беседу академика Матије Бећковића о Светосавском храму на Врачару изговорила су деца из основне школе Свети Сава. У Светониколајевском храму у Каћу, свету Литургију је служио презвитер Бранислав Мркић, уз саслужење сабраће, протојереја Живка Сантовца и протонамесника Ђорђа Ђурђева. Најмлађи учесници овога сабрања даривани су пригодним поклонима и сребрним крстићима. На празничној Литургији у Светосавском храму на Новом насељу у Новом Саду, у великом броју учествовали су ученици из новосадских основних школа Милош Црњански и Прва војвођанска бригада, предвођени својим катихетама Јеленом Лалић, Милицом Петровић и Лазаром Мајсторовићем. Ђаци су се причестили Божанственим Тајнама Христовим, а њиховом примеру следовали су и многи одрасли њихови родитељи, сродници и учитељи. Беседу о животу и делатности Светога Саве произнео је настојатељ храма протонамесник Мирослав Милић. Благодарни Господу и Светитељу Сави, свештеници су по завршетку Литургије пререзали принесене славске колаче, а дечица су на дар своме небеском покровитељу принела венац предивних рецитација, неупоредиво лепши од царског венца земаљске части којег се млади Растко добровољно одрекао. У Културно-информативном центру Младост у Футогу, отворена је изложба радова ученика средње пољопривредне школе, под називом Жезал Светог Саве, од којих су три најбоља рада награђена. Исте вечери одржана је и светосавска академија на којој су учествовали ученици из овдашњих школа. Програм овогодишње академије обогаћен је наступом гусларâ Вида Змијањца и Петра Мишовића. После свете Литургије у храму Успења Пресвете Богородице у Тителу, прослава празника је настављена у средњој техничкој школи Милева Марић и основној школи Светозар Милетић. 26

27 ДЕЧЈА СТРАНА Њих двадесет моли вас за слободу и за спас, да изиђу и да оду у завичај, у слободу. Животињски кружни ток 27

28 САНДУЧЕ Питање: Шта је то света Тајна Причешћа? Одговор: Света Тајна Причешћа је највећа и најсветија Тајна Цркве; то је, уствари, централна Тајна Цркве, у којој се обједињују и врхуне све Тајне и молитвословља и сав живот Цркве, а посебно њене Литургије или Евхаристије као Тајне Христа и Његове Цркве. Свету Тајну Причешћа установио је Господ наш Исус Христос на Тајној Вечери: Узевши хлеб у Своје свете и пречисте и непорочне руке, заблагодари, благослови, освети, преломи и даде Својим светим ученицима и апостолима, рекавши: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. А тако исто и чашу по вечери, говорећи: Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова (Литургија Светог Јована Златоуста; види и Лук. 22, и 1. Кор. 11, 23 25) и предао је Својим светим ученицима, апостолима,односно својој Цркви, рекавши: Ово чините у мој спомен. Од времена силаска Духа Светога на апостоле, па кроза све векове до данас, централна делатност и функција Цркве јесте служење свете Литургије, на којој се принесени дарови сабраног народа Божјег хлеб и вино, призивом и дејством Светога Духа, освећују и претварају у Тело и Крв Христа Господа, којима се онда верни причешћују и тако сједињују са Сâмим Богом. Храна је увек дар Божји и она је увек у суштини светотајинска јер, хранећи се њоме, ми је у себи претварамо у наше тело и крв и њоме продужавамо наш биолошки живот. У светој Тајни Литургије, међутим, она достиже своје испуњење, своје ново и последње значење: даром љубави Божје, она постаје Храна и Пиће вечнога Живота. 28

29 Питање: Ко може примати ту свету Тајну и колико се често приступа светој Тајни Причешћа? Одговор: Светој Тајни Причешћа могу приступити само чланови свете Цркве, дакле, само они који су кроз свету Тајну крштења постали чланови Цркве и заједничари Тела Богочовека; и то не сви међу њима, него само они који су се молитвом и постом (у дане када је Црквом одређено време поста) припремили за причешће Телом и Крвљу Христа Господа; јер, по речи Светога Писма: Који недостојно једе и пије, суд себи јед и пије, не разликујући тела Господњега (1. Кор. 11, 29). Хришћани првих векова су се причешћивали често, готово свакодневно. Писац Дела апостолских каже: Сваки дан бејаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца (2, 46). Ако би следили овaj пример из ране Цркве, верници би требало да се причешћују на свакој светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе животом раних хришћана. Осми и девети канон Светих Апостола, као и друго правило Антиохијског помесног сабора, говоре да епископи, презвитери и ђакони, а тако и верни народ, треба да учествују у пуноћи сваког литургијског сабрања и да се на сваком причешћују, а слично говоре и свети Оци Цркве. Тако, свети Василије Велики каже: Добро је и врло корисно сваки дан се причешћивати Тела и Крви Христове, а слично, на много места, говори и свети Јован Златоуст и многи други Оци. Свети Григорије Палама каже да хришћани треба да се причешћују сваке недеље и сваког празника. У молитвеном правилу пред свето Причешће, у молитви светога Јована Златоуста, каже се да није добро на дужи период лишавати се Светиња, јер: Да, удаљујући се на дуго време од заједнице с Тобом, небудем уловљен од духовнога вука. Нема живота без хране и нема Новога живота без Нове хране, без Хлеба насушног; јер је реч Господња: Ја сам хлеб живота (Јов. 6, 48) и: Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи (Јов. 6, 53). Потребно је, дакле, и неопходно да верници приступају светој Чаши, али је, пре тога и као претпоставка тога, потребно враћати се истинском и делатном врлинском животу у Цркви. Ко се, дакле, крштењем обукао у Христа Господа и постао члан Његове свете Цркве и уложио труд и напор, жртву и молитву, што је, на основу вековног благодатног искуства, Црква одредила као молитвено правило пред свето Причешће, нека са страхом и побожношћу, са вером и љубављу приступи Светињама. Те лепоте и радости сједињења са Господом, које овде и сада предокушамо у Тајни Литургије Цркве, надамо се и молитвено иштемо да будемо још присније удостојени у незалазни дан Царства Божјег. Протојереј Милован Миодраговић 29

30 nekrolog_layout 1 3/30/2010 1:18 PM Page 1 ПОМЕНИ, ГОСПОДЕ! УПОКОЈИО СЕ У ГОСПОДУ ПРОТOЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ДУШАН БЛИЗАНАЦ Человјече Божиј и вјерни рабе, слуго Господен, мужу желаниј, сосуде избраниј, столпе и утвержденије Церкве, Царствија насљедниче..., дјелатељу добриј Винограда Господња, вниди в радост Господа твојего... У ове свете, Богу благопријатне дане, дане Свете Четрдесетнице, најспремнији и достојан Царства небескога позван је гласом тихог анђела да са светима прослави Небеску Пасху својим дивним лирским тенором, као што је то чинио и у светом храму, новопрестављени овде на земљи, високопречасни протојереј-ставрофор Душан Близанац, дугогодишњи парох Саборног храма у Новом Саду. Његова боголика душа није тек овога дана пошла на блажени пут, јер би то било мало времена да се достојно сретне са Животодавцем и Творцем свих нас, него се од првог дана свога земаљског живота спремао да као добар пастир стане пред Праведног Судију и одговори за оно што је чинио и делао на Њиви Господњој. Сасуд изабрани постаје онога тренутка када је примио печат дара Духа Светога у чурушком храму. Потом се, по Промислу Божјем, спремао да, после школовања у Богословији Светог Саве, буде уврштен у ред свештенослужитеља Епархије бачке и да, као утвержденије Церкве, читав свој живот посвети како своме духовном усавршавању тако и васпитавању и бризи за своје вернике. Због нарочитог залагања и прегалачког рада како у парохији тако и у очувању благољепија светог богослужења, од највиших црквених власти постављен је за старешину Саборног храма, а касније и за архијерејског намесника. Чувајући поредак светог богослужења, истински је служио и проповедао реч Христову. Његови предшественици оставили су на Часној Трпези свето Јеванђеље које је проповедао, и по њему живео, сећајући се се речи свештеничке заклетве да ће га...прочитавати и усавршавати се у разумевању духа његовог. Часни Крст је често држао у рукама као најмоћније оружје и на телу га носио, ходећи често уским и трновитим путем. Животворну Храну и божанско Пиће, од којег се не жедни, примао је са страхопоштовањем, старајући се да и њему поверена заједница парохија достојно прима Чашу спасења. Свој земаљски живот уважени прота провео је са надом и вером у васкрсење и вечни живот. Стога Ти, Господе, Који си све створио из небића и привео у биће, уброј и новопрестављеног слугу Твога у Твоје изабрано стадо у Царству небеском, са онима који Ти од памтивека угодише! Буди јему вјечнаја памјат! 30

31 КУВАР Пуњене лигње С а с т о ј ц и 1 кг лигњи 1 шоља пиринча 2 главице црног лука першунов лист 1/2 чаше уља 2 зрела парадајза 1/3 чаше црног вина сок од једног лимуна 1/2 чаше уља со Пошто се налазимо у времену крсно-васкрсног, пасхалног поста, овом приликом доносимо вам два рецепта. Један рецепт је за пост на води током седмице (од понедељка до петка), а други је за пост на уљу током викенда (субота и недеља). Начин припреме Лигње опрати и очистити тако да само остану труп и пипци. На врелом уљу пропржити ситно исецкане пипке лигњи и лук. Од парадајза направити кашу, додати ситно исецкан першунов лист, со, бибер и чашу воде. Кувати док течност не испари, и смесом која се добије пунити лигње. Уље и вино помешати са мало воде и прелити лигње. Пећи у пећници око сат времена на 200 степени. Када лигње буду готове, прелити соком од лимуна. Као прилог препоручујемо кувани кукуруз шећерац и зелену салату са соком од цеђеног лимуна. Шпагете на води С а с т о ј ц и 500 г шпагета (на води) 2 главице црног лука 1 шаргарепа 30 г сунцокретовог семена 30 г бундевиног семена 4 дл куваног парадајза 350 г соје вегета Начин припреме со 3 дл воде Ситно исецкати лук, изрендати шаргарепу и неколико маслинки продинстати на води. У све то додати претходно потопљену соју у води, сунцокретове и бундевине семенке, со и вегету по укусу. Динстати на лаганој ватри уз мешање и додавање воде и парадајза. Посебно скуване шпагете прелити поменутим сосом и додати неколико маслинки по избору, зелених или црних. Приредио: презвитер Милош Ловрић 31

32 Ђакон Ђорђе Стојисављевић одржао предавање у Футогу АКТУЕЛНОСТИ У недељу, 3. јануара текуће године, у Светосавском дому у Футогу, ђакон Ђорђе Стојисављевић, сабрат Светоуспенског храма у Новом Саду, одржао је предавање на тему Празник Рођења Христова. Нови свештенослужитељи наше Цркве У недељу Светих отаца Христових по телу, 10. јануара текуће године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј рукоположио је студента Теолошког факултета Петра Пивничког у чин ђакона. Изложивши историју Празника и химнографске садржаје службе Божића, ђакон Ђорђе је начинио богословски осврт на празновање Рождества и поруку коју онo у себи носи: Сунце Правде, Христос Господ, дошао је међу нас људе и Својом неисцрпном љубављу задахнуо творевину: светлошћу коју тама не може обузети, животом који не престаје, миром који је неуништив и радошћу којој нема краја. Посета штићеникâ Дома Оtthon храму Светих Апостола у Пачиру На празник Светог архиђакона Стефана, трећег дана прославе празника Рођења Христовог, храм Светих апостола Петра и Павла у Пачиру посетили су штићеници Дома за лица ометена у менталном развоју Otthon из Старе Моравице. Заједно са својим терапеутима саслушали су кратку проповед надлежног пароха о значају празника Рођења Христовог, а потом провели поподневне часове у дружењу са верницама из Пачира, које су за њих припремиле скромно послужење и дарове. По благослову Епископа Иринеја, истога дана, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, Епископ јегарски Господин др Порфирије рукоположио је у свештени ђаконски чин катихету Леа Малешевића, дипломираног теолога из Новог Сада. Слава параклиса Светог Василија Великог у Владичанском двору у Новом Саду У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, 31. децембра 2009./ 13. јануара године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње богослужење служио је високопречасни протојереј Милован Миодраговић. На дан Празника, Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин др Порфирије началствовао је свештеним литургијским сабрањем, уз саслужење свештеникâ и ђаконâ и појање хора Светоархангелског манастира из Ковиља. 32

33 Епископ Порфирије беседио је о значају празника Обрезања Господњег и представио свети лик једног од највећих Отаца Цркве Православне, светог Василија Великог. Напоменувши да је данашњи дан почетак нове календарске године по јулијанском календару, Владика је рекао да нам је, иако живимо у времену и простору који иду ка своме крају, дата могућност да то време испуњавамо нашим подвизима, који ће се на крају преточити у вечност. Новогодишњи хуманитарни концерт у Суботици По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, хор суботичког Световазнесенског храма Свети Роман Мелод приредио је новогодишњи хуманитарни концерт у дворани градске већнице у Суботици. Богати програм духовне и изворне музике, поред хора домаћина, извели су чланови дечјег црквеног хора из Суботице и омладинског девојачког хора Културно-уметничког друштва Дурмитор из Куле. Приход од продатих карата намењен је Дечјем одељењу Опште болнице у Суботици. На првом богојављенском пливању на овом језеру, до Крста је, пре осталих шест такмичара, стигао Владимир Дворнић из Суботице. За благочестиви народ уприличено је послужење, а такмичари су на дар добили по један крст. Прослава Сабора Светог Јована Крститеља у Новом Саду На празник Сабора Светог Пророка, Претече и Крститеља Јована, у храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију, уз саслужење Блажењејшег Архиепископа охридског и Митрополита скопског Господина Јована, Преосвештених Епископа врањског Пахомија и јегарског Порфирија. Прослава Богојављења на Палићком језеру По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, Српска православна црквена општина палићка организовала је богојављенско пливање за Часни Крст на Палићком језеру. Свету Литургију и чин Великог освећења воде, у храму Светог Пророка Илије, служио је архијерејски намесник суботички, презвитер Миодраг Шипка, уз саслужење презвитера Душана Ђукића, пароха палићког. За певницама су појали монаси манастира Ковиља, студенти Православног богословског факултета из Београда и чланови хора Мојсије Петровић. Пригодном беседом верном народу се обратио Архиепископ Јован, честитајући свима празник, а Епископима Иринеју и Порфирију крсну славу. После свете Литургије, у резиденцији епископâ бачких, Архиепископ Јован је извршио чин благосиљања кољива и славског колача. Овом свечаном догађају присуствовале су и многе угледне личности из културног и јавног живота. 33

34 34 Парастос жртвама новосадске рације На Кеју жртава рације у Новом Саду, 21. јануара текуће године, одржан је молитвени помен житељима нашег града који су невино пострадали у злочину мађарских фашиста јануара године. Присутнима се, пред спомеником жртвама, обратио Александар Јовановић, председник Скупштине града Новог Сада. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина др Иринеја, помен пострадалима служио је архимандрит Јован Радосављевић, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Српске православне црквене општине новосадске. У име нашег Епископа, присутнима се обратио протојереј Бранко Ћурчин. Помен жртвама по јеврејском обреду одржао је рабин Савеза јеврејских општина Србије господин Исак Асиел. Испред спомен-обележја жртвама новосадске рације, венце су положили: господин Александар Јовановић, председник Скупштине града Новог Сада; делегација Скупштине Аутономне Покрајине Војводине, на челу са њеним потпредседником господином Браниславом Митровићем; Његова Екселенција господин Артур Кол, амбасадор Израела у Републици Србији, и делегације Јеврејске општине Новог Сада и Савеза јеврејских општина. Светосавска недеља у Суботици У организацији Српског културног центра Свети Сава, у Задужбини Душана Радића у Суботици, одржана је, деветнаеста по реду, Светосавска недеља. Свечаном отварању Недеље присуствовали су суботички свештеници, градоначелник господин Саша Вучинић, потпредседник Скупштине општине господин Славко Параћ и многобројни Суботичани. Пригодном беседом, преносећи присутнима поздраве Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, архијерејски намесник суботички, презвитер Миодраг Шипка, означио је почетак ове вишедневне духовно-културне манифестације. На почетку Светосавске недеље, 21. јануара текуће године, уприличена је изложба икона Драгане Михајловић-Чанак. Другога дана свечаности, на књижевној вечери са списатељицом Љиљаном Хабјановић-Ђуровић, представљен је њен најновији роман Вода из камена. У оквиру Светосавске недеље представљена је и монографија Света Гора оком и душом, аутора Горана Вукчевића. О књизи је говорио познати историчар уметности др Павле Станојевић. Небојша и Бојана Брдарић, брат и сестра из Сомбора, представили су се суботичкој публици извођењем традиционалне музике Балкана. Благосиљањем славског колача и кољива, које је принео овогодишњи кум др Јадран Тачић, почела је академија посвећена блажене успомене Патријарху српском Павлу. Програм који је припремио и режирао Бошко Бошков извели су ученици веронауке суботичких основних и средњих школа. У музичком делу програма наступили су чланови мешовитог хора СКЦ Свети Сава под руководством професора Веселина Јевтића. Светосавска недеља крунисана је светосавским балом, на којем је наступила солисткиња Слободанка Стојиљковић уз пратњу оркестра Радио-телевизије Србије. Приход са бала намењен је обнови храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици.

35 Два века новосадске Гимназије Јован Јовановић Змај Ове године навршавају се два века откако је на празник Светога Саве године објављено завештајно писмо племенитог новосадског трговца Саве Вуковића, којим је омогућио оснивање Српске православне велике гимназије новосадске. Од тада па до данас, 142 генерације су походиле ову гимназију и оставиле неизбрисив траг у нашој историји. Од године, Гимназија носи име великог српског песника и лекара из 19. века, Јована Јовановића Змаја. Свечаном академијом под називом Завештање два века Основног писма, одржаном у навечерје празника Светога Саве, 26. јануара текуће године, у Српском народном позоришту, и пригодном изложбом у свечаној дворани велелепног здања Гимназије, обележена су два века постојања ове значајне институције. Овом догађају, изузетно важном за сpпску просвету, присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, министар просвете Републике Србије др Жарко Обрадовић, градоначелник Новог Сада господин Игор Павличић, многобројни гости из Русије, Чешке и Словачке, као и угледне личности из јавног и културног живота Србије. На дан великог јубилеја, 14/27. јануара, у м о л и т в е н о ј с в е ч а р с к о ј атмосфери, сабрани у име Господње, садашњи и бивши професори и ученици, заједно са својим гостима, прославили су Просветитеља и првог архиепископа српског, Светог Саву, на достојанствен начин, приредивши леп уметнички програм. Јеромонах Панарет одржао предавање у Бачкој Паланци У четвртак, 4. фебруара године, са почетком у 19 часова, у великој дворани зграде Друштвено-политичких организација у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине бачкопаланачке, преподобни јеромонах Панарет, игуман Световаведењског манастира у Бођанима, одржао је предавање о посту. Отац Панарет започео је предавање јеванђелском причом о сејачу и семену, где је сејач Сâм Господ, семе реч Божја, а место на које семе пада срце човечије. Према његовим речима, пост није сâм себи циљ већ представља средство којим човек своје срце спрема да буде плодно и родно земљиште на које ће пасти реч Божја. Циљ поста јесте узрастање у савршеног човека, кроз телесни и духовни подвиг уздржања. Свете Тајне семинар за вероучитеље и катихете У суботу, 6. фебруара године, у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду, одржан је семинар за вероучитеље и катихете јужног дела Епархије бачке. У овом усавршавању, које је акредитовано од стране Министарства просвете Републике Србије и које је организовано под називом Свете Тајне, учествовало је деведесет пет вероучитеља и катихета. 35

36 Храмовна слава у Товаришеву Житељи Товаришева прославили су у Недељу месопусну, 7. фебруара текуће године, славу свога храма, подигнутог године, празник Светог Григорија Богослова, архиепископа цариградског. Л и т у р г и ј с к и м сабрањем верних на дан славе началствовао је в и с о к о п р е ч а с н и протонамесник Милан Узуров. Протонамесник Стевица Илић беседом је поучио благоверни народ о потреби угледања на свете угоднике Божје. На вечерњој служби, Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин др Порфирије извршио је чин благосиљања славског колача и кољива и одржао беседу о богоугодном животу светог Григорија Богослова, великог и дивног светила Цркве Христове. Овогодишњи кум храмовне славе био је господин Илија Протић, а за новога кума изабран је господин Милош Рајић. Преосвештенства Господина Иринеја, Епископа бачког, беседио је о архипастирској служби великих учитеља Православне Цркве Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. Господин Бранислав и госпођа Танкосава Тапавица из Новог Сада приложили су храму на Подбари златоткано литургијско одјејаније и предали кумство господину Милану и госпођи Мирјани Димитријевић из Новог Сада. Прослављен престони празник храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику У другу недељу Великог поста, 28. фебруара текуће године, прослављена је слава храма преподобног и богоносног оца нашег Симеона Мироточивог у Ветернику. Литургијско славље предводио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, уз саслужење високопреподобног архимандрита Јована Радосављевића, седморице презвитера и четворице ђакона. Слава Алмашког храма у Новом Саду Свечано и достојанствено прослављен је престони празник храма Света Три Јерарха у Новом Саду. Свету Литургију служио је настојатељ храма протојереј Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Бранка Ћурчина, протонамесника Стефана Франовића и ђаконâ Горана Ранисављевића и Петра Пивничког. Беседећи о спасоносним порукама јеванђелских зачала, епископ Иринеј је истакао да је програм нашег хришћанског живота пропутио преподобни Симеон Мироточиви. Прота Миливој, преносећи сабраном народу и кумовима благослов Његовог Свештено сабрање верних око свог Архијереја у ветерничком храму подсећало jе символички на есхатолошку слику о којој говори црквени песник речима: Стојећи у храму славе Твоје, мислимо да на небу стојимо... 36

37 КАЛЕНДАР ЕПИСКОПА БАЧКОГ јануар 2010.ГОДИНЕ 2. У Врању, служио свету Литургију поводом крсног имена Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија. 6. У Новом Саду, у 16 часова, у Владичанском двору, примио свештенство Новога Сада на традиционалну божићну честитку. 7. У Новом Саду, служио свету Литургију у Саборном храму. 10. У Новом Саду, служио свету Литургију у Саборном храму и рукоположио у ђаконски чин Петра Пивничког из Србобрана. 19. У Новом Саду, служио свету Литургију у Саборном храму. 20. У Новом Саду, служио свету Литургију у Саборном храму. 21. У Београду, учествовао у седници Светог Синода Српске Православне Цркве. 22. У Београду, учествовао у раду Изборног сабора Српске Православне Цркве У Београду, у Саборном храму, саслуживао на Литургији на којој је устоличен Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. У Новом Саду, у Саборном храму, служио празнично бденије уочи празника Светога Саве, а у 18 часова, у Матици српској, присуствовао светосавској беседи. У 20 часова, у Српском народном позоришту, присуствовао свечаној академији поводом два века Гимназије Јован Јовановић Змај. 27. У Београду, у капели Богословског факултета, служио свету Литургију, а у 11 часова отворио свечану светосавску академију. У 19 часова, у Београду, био на свечаној светосавској академији у Центру Сава. 28. У Београду, у Патријаршијском двору, у 11 часова, присуствовао званичној конференцији за штампу, на којој се Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј први пут обратио медијима после устоличења. У часова, заједно са Његовом Светошћу Патријархом, био на пријему код Председника Србије г. Бориса Тадића. У 17 часова, био на опроштајном пријему код г-ђе Клаудије Крофорд, досадашње директорке београдске испоставе Фондације Конрад Аденауер. У вечерњим часовима био на састанку са муфтијом србијанским Мухамедом еф. Јусуфспахићем. 37

38 ФЕБРУАР 2010.ГОДИНЕ У Београду, учествовао у седници Светог Синода Српске Православне Цркве, а у 13 часова, у оквиру синодске посете, био на пријему у резиденцији Амбасадора Републике Грчке у Београду г. Демостена Стоидиса. У Новом Саду, у Владичанском двору, у 12 часова, примио Његово Преосвештенство Епископа липљанског Г. Теодосија. 10. У Београду, учествовао у седници Светог Синода Српске Православне Цркве. У часова учинио званичну узвратну посету папском нунцију у Београду, монсињору Орланду Антонионију, а у 18 часова био у Градској кући у Београду на пријему који је приредила амбасада Исламске Републике Иран. 11. У Београду, учествовао у ванредној седници Светог Синода Српске Православне Цркве. 12. У Београду, у 18 часова, био на пријему код министра одбране, са Његовом Светошћу Патријархом. 13. У Београду, учествовао у ванредној седници Светог Синода Српске Православне Цркве, а у 13 часова одржао конференцију за штампу поводом дешавања у Епархији рашко-призренској. 14. У Новом Саду, у 12 часова, у Матици српској, био на годишњој скупштини Удружења Ћирилица. 16. У Новом Саду, у 18 часова, у Матици српској, био на свечаној академији поводом Дана Матице српске и 175. годишњице Сретењског устава. 18. У Београду, у 11 часова, у Патријаршијском двору, присуствовао пријему министра просвете код Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. 20. У Новом Саду, у Светогеоргијевском храму, у 10 часова, служио опело почившем протојереју-ставрофору Душану Близанцу. 21. У Новом Саду, у Светогеоргијевском храму, служио свету Литургију. 25. У Београду, у 9 часова, учествовао у седници Светог Синода Српске Православне Цркве. 28. У Ветернику, у Светосимеоновском храму, служио свету Литургију поводом храмовне славе. 38

39 ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

40 Учествујте у изградњи манастира Васкрсења Христова на Сунчаном брегу у Каћу уплатом на текући рачун СЛУШАЈТЕ НАС БЕСЕДА Радио Православне Епархије бачке 91,8 MHz ТАВОР Радио Црквене општине Бачка Паланка 95,1 MHz БЛАГОВЕСНИК Радио Црквене општине Сомбор 95,7 MHz СЛАВОСЛОВЉЕ Радио Црквене општине Суботица 90,7 MHz