У овом броју: Уз насловну страну:

Transcription

1 ISTOCNIK HERALD OF THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH-CANADIAN DIOCESE Year XXXI Issue 100 January Internet: Publication Mail Reg. No ХРИСТОС СЕ РОДИ 100

2 Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа канадског Г. Др Митрофана Istocnik Publishing Уз насловну страну: Главни и одговорни уредник: протојереј ставрофор Драгомир Нинковић Уредник енглеске секције: протосинђел мр Василије (Гавриловић) Секретар редакције: јереј мр Јован Б. Марјанац Техничка обрада: Велибор Станковић Излази 3 пута годишње у 5,000 примерака Претплата $25.00 Рукописи се не враћају Лист излази благодарећи прилозима Уредништво и администрација: Манастир Светог Преображења Господњег у Милтону Онтарио 7470 McNiven Road R. R. #3, Campbellville Ontario, L0P1B0 Телефон: (905) Факс: (905) epkanadska@gmail.com Web site: PUBLICATIONS MAIL AGREEMENT NO RETURN UNDELIVERABLE CANADIAN ADDRESSES TO: Istocnik Publishing 7470 McNiven Road R.R. #3 Campbellvile ON L0P 1B0 Фреска Рођење Христово, храм Свети Сава у Едмонтону, Алберта је рад протомајстора Драгана Марунића и његових сарадника Немање Марунића и Драгана Станковића из год. Драган Марунић, који се упокојио у Господу 19. сeптембра 2017., поред овог храма фрескосликао је у нашој Епархији: манастир Св. Преображења у Милтону, придворну капелу Св. Три Јерарха у манастирском конаку, цркву Свете Тројице у Риџајни, саборни храм Св. оца Николаја у Хамилтону на Nash Roud и храм Срба Светитеља у Мисисаги. (фото Жељко Сулавер) У овом броју: 4 Божићна посланица Богословље: 6 Блажени Јероним Актуелно: 13 Тако је било 16 Тридесет година на црквеној њиви 19 Путнику је потребан путовођа, а то је Христос 20 Источничић 24 Енглеска секција 28 Распореди богослужења 30 Епархијски дневник 21 Кроз наше колоније 35 Списак приложника

3 U овом броју обележавамо двоструки јубилеј Источника: 30 година рада и уједно и 100-и број. Сведочанства о Василија и о Љубе откривају нам неке, за ширу читалачку јавност, можда мање познате детаље о главним протагонистима и препрекама са којима су се сусретали на овом великом подухвату. Лепо је подсетити се и сарадника који су писали и пишу за Источник. Њихови текстови су били гарант да ће часопис опстати, упркос надолазећој технологији која и дневне новине чини за десетину минута или сати застарелим и превазиђеним а камо ли лист који излази само три пута у години. Захваљујући развоју савремене технологије више некад познатих, ћириличних часописа и новина, на канадском тлу, су претходних година престали да постоје. Само Источник превазилази све потешкоће и појављује се и даље. Технологија напредује и ствара нове изазове којима се треба прилагођавати. Источник зато можете читати и у штампаном, а од пре неку годину, и у електронском издању. Главни циљ и даље јесте мисионарски. Поред информативног дела, који обухвата другу половину часописа, централно место и даље, као свих претходних година, је резервисано за богословске теме. Очување српског језика, писма, културе и традиције остају и даље наш важан задатак. Сачувати и предати будућим нараштајима. То је наша обавеза и наша дужност према Светом Сави, претцима и нама самима. Надам се и верујем да ће се ускоро покренути и издавачка делатност наше куће и тиме опет увећати наша мисионарска делатност. Још један велики и значајан јубилеј је пред нама. Осам је пуних векова како је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Српске Православне Цркве и постао Њен Први Архиепископ. О том јубилеју биће речи више у наредном издању. Захваљујем се свим досадашњим трудбеницима и делатницима на прилежном раду, као и свим оним који су морално и финансијски подржавали публиковање Источника а то и данас чине. Верујем и надам се, да ће Господ благословити ово дело руку наших и да ће Источник и у будућем времену напајати све нас са извора Источника Бесмртнога. Да будемо свтлост свету, по чему ће нас свет познати да смо Христови ученици. Молећи се пред Богомладенцом Христом, у ове радосне и благе дане, све Вас поздрављам са анђеоским поздравом ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић 3

4 А кад видјеше звијезду, обрадоваше се великом радостi. И ушавши у кућу, видјеше дијете са Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се, па отворивши ризнице своје, принесоше му даре: злато, тамјан и измирну» (Мт. 2, 10-11) Драга браћо и сестре, Тако описује Свети Матеј долазак Мудраца са Истока до свога циља, то јест Витлејема Јудејског. И колико су они дана и месеци путовали то само једини Бог зна. Они, дакле, нису губили наду да ће наћи Цара Јудејског и поклонити му се. И не само то, него су и понели богате дарове Ономе који има све Сам од Себе, Ономе који је пуноћа свих дарова, Ономе који ништа не потребује. Они су први који су незнабошцима објавили рођење јудејског Цара. Од тог часа та мала одаја је постала најсветије место на земљи. Светије од Синаја, па чак и Јерусалима. И рашће слава њена са славом Богомладенца и Мајке Његове до краја овога света и века. Гле, она држи Сведржитеља, даје нам Га на руке, онако малог и слабашног. Зашто је Бог изабрао баш овај начин слања Сина Свога? О овој тајни скоро сви Свети Оци су размишљали и тек делимично су нам је објаснили. Јер то је тајна која је скривена и од Анђела, а камоли од људи. Сам Господ Христос објавио је зашто је дошао, рекавши: Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да свако који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни» (Јн. 3, 16). Син Божији узео је човеков пут од малог детета па до одраслог човека да би нам показао прави пут спасења. Христос је узор који примамо и који нас прима. Узео је пут смирења да бисмо дошли до правог човека, до првобитног Адамовог стања. Христос нас учи не само да замишљамо да смо деца него и да будемо као деце. (Мк. 10, 15; Мт. 18, 3). Сви ми заједно: деца, младићи, девојке, одрасли и стари, слуге олтара и верни, позвани смо да будемо синови Божији (Гал. 4 ). Отворимо Му наш духовни Витлејем: срце и душу и цело тело, односно цело наше биће, да се испуни Сунцем одозго, да Сам Христос, како веле Свети Оци, узме обличје у нама. Или како рече Свети Апостол Павле: А не живим више ја него Христос живи у мени» (Гал. 2, 20). Отворимо ли себе Христу Богу отворићемо се и нашим ближњима. Приближиmo ли се Христу, приближићемо се више једни другима. 4

5 Живимо у друштву где су људи све више и више туђи једни другима. Чак и толико да су им и њихови најближи по крви страни као и ови њима. Бог је пак показао Својим оваплоћењем колико нам је близак и колико нас воли. Сваки долазак детета у свет није само људски чин него је пре свега дело Божије љубави. Оно најпре припада Њему па онда родитељима. Оно се усињује Богу у Цркви Његовој кроз Свету Тајну Крштења. Облачи се у Христа (Гал. 3, 27), постајући Христос у малом. Начелно, Рођење Христово показује нам да постајемо наследници и сунаследници у Царству Његовом (Гал. 4, 7). Постајемо царско свештенство, народ свети» (1 Петр. 2, 9). Божић је нарочито дечији празник. А колико има деце која неће осетити божићну радост? Напуштена су и остављена сама себи. А колико има и родитеља које су деца напустила и данас би се обрадовали да им неко закуца на врата и рече: Мир Божији-Христос се роди! Божић је празник исцељења човека од усамљености и свих душевних болести. То је дељење радости са свима људима, а поготово са онима који су једно снама у вери. У нашем времену губи се права породична радост. Зашто? Зато што се изгубио прави појам брака и породице. Ако хоћемо да будемо прави православни верници морамо се држати библијског појма брака и породице. Иначе на путу смо погибли и пропасти, како физичке тако и духовне. Дај Боже, да се наш род сложи, обожи и умножи! Југославије, као и по целоме свету, који пате и страдају, и нема ко да их поздрави ових дана, а камоли да их помогне. Отворимо срце своје и пружимио им руку помоћи. Јер пружајући њима, пружамо Христу (Мт. 25, 40). Тако ћемо истински прославити Христово Рођење. Тада ћемо моћи радосно запевати са свима православнима који данас празнују: Христос се рађа - славите Га! Христос је на земљи-узносите Га! Нека пева Господу сва земља! И са весељем запевајте народи, јер се прослави!» Захваљујемо Вам се свима на Вашим прилозима, даровима и помоћи својој Епархији, манастиру, црквама, као и свима онима који су били у невољи. Нека Вам Бог врати у Својим небеским даровима. Желећи вам срећне наступајуће божићне и новогодишње празнике, од срца Вас поздрављамо радосним речима: МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! СРЕЋНА И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНА 2018! Ваш молитвеник пред витлејемским јаслама, ЕПИСКОП КАНАДСКИ Драга браћо и сестре, Будимо свесни своје вере православне, и живимо по њој као што су живели наши свети преци. Принесимо Богомладенцу Христу као поклон, не злато, ни сребро, ни драго камење, него свете врлине: веру, наду и љубав. Не треба да идемо до Витлејема да бисмо Му се поклонили. Предајмо сами себе, као и нашу децу, Христу и Његовој Цркви. Он не тражи ништа наше него нас. Пронађимо Га у срцима нашим. Не заборавимо у својим молитвама нашу браћу на Косову и Метохији, и по другим крајевима бивше 5

6 БЛАЖЕНИ ЈЕРОНИМ ПОСЛАНИЦА 52 1 Свештенику Непотијану Са румунског превео Епископ Митрофан. 1. Усрдно ми тражиш, драги Непотијане, у писму послатом преко мора, да ти сачиним, у књижици, правила живота и како треба да држиш прави пут Христов, да онај који је оставио светски живот, био монах или клирик, не скрене на многе путељке страсти. 2 Док бејах млад, скоро као дете, и обуздавах прве покрете слободног узраста кроз оштрину пустиње, писао сам твоје ујаку, светом 3 Илиодору, писмо бодрења, пуно суза и жаљења, које би му показало љубав удаљеног пријатеља. Међутим, у тој посланици више смо се играли, подобно тадашњем узрасту, и представио сам неколико ствари на школски начин, још загрејани вежбама и учењима ретора. А сада смо беле косе и избразданог чела и бора и са кожом која виси испод браде као она која виси под вратом волова, а хладна крв се зауставља око срца 4, па стога исти песник на другом месту пева: Време узима са собом све, па чак и сећање, а мало подаље: «Које сам песме заборавио! Чак ми је и глас нестао» Али да се не чини да само профану литературу волим, пронађи тајне светих књига. Давид, у старости од 70 година, некада муж ратник, смрзнут старошћу, није се могао згрејати. Према томе, потражили су по свим крајевима Израиља девојку, Ависагу Сунамку, која би спавала са царем, и загрејaла му укочено тело. Зар ти се не чини, ако би гледао на слово које убија 6, да има фикцију мима 7, или ателанску фарсу? 8 Слеђени старац покривен је прекривачем и само га може згрејати загрљај девојке. Још су живе биле Вирсавеја и Авигала, као и друге његове жене и наложнице које Свето Писмо помиње; али су све одбачене јер су биле хладне; старац се само згрејао у наручју ове једине. 9 Авраам је био много старији него Давид па ипак, док је Сара живела, није себи тражио другу супругу. Исаак је имао Давидове двоструке године и, мада је Ревека била стара, никада му није било хладно; остављам пострани људе пре потопа, чији састави, после 900 година, не кажем да су били стари, него малтене здробљени, али никада нису тражили загрљаје младих девојака. У сваком случају, Мојсије, вођ израиљског народа, у 120-тој години није заменио Сефору Ко је, дакле, билата Сунамићанка, супруга и девојка, толико кључајућа да је загрејала овог смрзнутог човека, али ипак светог, јер 6 једном загрејаном, није му изазвала похоте? Нека приповеди премудри Соломон уживања свога оца, нека приповеди загрљаје 11 мирни борац: Прибави мудрост, прибави разум; не заборављај и не одступај од ријечи уста мојих. Немој је оставити, и чуваће те, љуби, и храниће те. Мудрост је главно; прибави мудрост, и за све имање своје прибави разум. Подижи је, и она ће те узвисити, прославиће те кад је загрлиш. Метнуће ти на главу вијенац од милина, красну круну даће ти». 12 Малтене, све све силе тела у старости мењају и, по мери како једина мудрост расте, друге се смањују: постови, лежање директно на земљи 13, трчања тамо-амо 14, прихватање поклоника, заштита сиромашних, подвиг да усправно стоји на молитви, посећивање болесника, рукодеље ради давања милостиње; и, да не дужим говор, све што се чини телом постаје слабије, то јест по мери како се тело суши. 15 А то не говорим за младиће и оне који су одрасли, који су добили науку радом и приљежним студирањем, па чак и светошћу живота и честом молитвом Богу; јер се мудрост хлади и суши заједно са годинама код већине стараца, али и младост има

7 да поднесе многа искушења тела и, између подбадања страсти и промене тела, она се гуши као ватра међу зеленим гранама, не могући да постане буктиња. 16 Међутим - опет подвлачим - старост оних који су извежбали своју младост кроз лепе уметности, размишљајући о закону Божијем дан и ноћ, постаје наученија заједно са узрастом, пречишћенија искуством, мудрија проласком времена, сабирајући најслађе плодове некадашњих студирања. Отуда и онај мудрац Грчке 17, који је имао 107 година, осећајући да ће умрети, чини ми се да је рекао да је тужан јер одлази из живота кад је почео да буде мудар. Платон је умро пишући у 81 години; Исократ 18 је окончао своју активност учећи и пишући у 99 години. Ништа не говорим о другим ученима: Питагори, Демокриту 19, Ксенократу 20, Зенону, Клеанту 21, који су се у већ поодмаклим годинама одликовали у студијама философије. Дођох и до песника: Хомера, Хесиода, Симонида, Стесихора 22, који су, веома стари, певали, поводом приближавања смрти, не знам какву песму лабуда, лепше него њихове обичне песме. Када су Софокла његови синови оптужили за лудост због дубоке старости и пренебрегавања личних послова, судима је читао комад (дело) Едип (Oedip), које баш беше написао, и доказао је толику мудрост, упркос већ оронулим годинама, тако да је преобратио строгост судија у акламацију за свој драматични карактер. 23 Није за чуђење што се сам Като, бивши цензор,најученији човек римске земље, није црвенио и нити се стидео да у старости учи грчки језик. Хомер неоспорно сведочи да је из уста Нестора, старог и сломљеног, текао дискурс слађи од меда. Али и тајна имена Ависага (Abisag) показује 7 да је већа мудрост стараца. Оно се тумачи било као мој свемоћни отац», или «задиркивање мога оца» 24. Реч superfluus двосмислена је, и на овом месту значи снага, јер је мудрост код старих већа, богатија и дарежљивија; мада на другом месту superfluus се користи у смислу као «оно што није нужно». Али sag 25 то јест rugitus 26, када вал (талас) одзвања, да бих друкчије рекао, чује се хука која долази од пучине мора. Отуда се види да грмљавина божанске речи, веома јака и надмашујући људски глас, остаје код стараца. Затим Сунамита на нашем језику 27 се каже coccinea 28, што значи да је премудост извор топлоте и узраста читањем светих списа, дело које несумњиво указује на тајну божанске Крви 29, показујући топлоту премудрости. Зато и бабица из Постања веже пурпурни конац на руку Фареса 30, онога коме је због рушења зида који је пре раздвајао два народа, одређено име раздвајач (делилац), то јест Фарес». А куртизана (блудница) Рава, прасликујући Цркву, обесила је конац који прасликује тајну крви, да би била спашена док се Јерихон рушио. А на другом месту Свето Писмо помиње свете мужеве (људе): Ово су Кенеји који су дошли из топлоте дома Рихавова». 32 А и Господ наш у Јеванђељу вели: «Дођох да бацим огањ на земљу и како би; и како бих желио да се већ запалио! 33 ; тај запаљени огањ у срцима Апостола присилио их је да кажу: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше (Света) Писма? Куда ће одвести оваква размишљања са тако дугим почетком? Не очекуј од мене детињасте декламације, улепшане изреке, магичну светлост речи, нити пак продорне и сажете закључке, на крају сваке главе, који ће изазвати аплаузе и узвике аудиторијума. Само да ме загрли мудрост, и наша Ависага, која никад не стари, нека нађе мир на мојим прсима! Она је непорочна и вечне девствености, слично Марији, неоскрњена је (чедна је), док свакодневно расте и стално се обнавља. Отуда ја верујем речи Апостола: Будите ватрени духом (душом)! 35 ; али Бог је и у Јеванђељу показао да ће на крају света, када ће, по пророку Захарији, пастир полудети, док ће се мудрост умањити, охладнеће љубав многих 36. Пази, дакле, на оно што каже блажени Кипријан: Не добро протумачене речи, него ватрене (вреде)! 37 Слушај брата од свештене схиме, оца свога који је стигао до старости, да те носи од почетака вере дечије до зрелости и, формирајући корак по корак правила живота за себе, у твојој личности да и друге васпитава. Добро знам чак од твога ујака, блаженог Илиодора, који је сада Христов епископ 38, да си и ти научио свете ствари и посведневно се вежбаш, а начин његовог живота јесте пример за све врлине; али прими и (поуке) наше, ма какве да су, и (додај) ову књижицу оној његовој првој, јер онако као што те је формирао да будеш прави монах, то ће те научити да будеш истински свештеник. 5. Према томе, свештеник који служи Христовој Цркви нека најпре себи протумачи своје име и, пошто дефинише (смисао) (дотичне) речи, да се труди да будем онакав како је назван. Ако клирос на грчком јесте sors 39 на латинском, отуда се зову клирици, било да су у погледу коцке Господњe, било да је Сам Бог коцка, односно део клирика. Онај, дакле, који је сам део Господа или има управо део Господа треба да покаже да и он поседује Бога, и да њиме самим господари Бог. Онај који поседује Бога

8 и каже са пророком: «Господ је мој део» 40, не може да ишта има сем Господа, јер ако буде имао било шта сем Господа, Господ неће бити његов део. На пример, ако има злато, сребро, имања, разни намештај, са оваквим стварима Бог не жели да постане његов део. Ако сам пак ја део Господа и уже 41 Његовог наслеђа и не примам део са другим племенима, него као левит и свештеник, живим од десетине и, служећи олтару, издржавам се приносима олтару, имајући храну и одећу, бићу задовољан с њима и го (наг) ћу следити само крсту. Молим те, дакле, и понављајући, предупређујем те опет и опет» 42 да не верујеш да је служење свештеника нека врста војске старог типа, то јест да не тражиш светски добитак у Христовој војсци, да немаш више него онолико кад си постао свештеник и да ти се каже: «Свештеници неће добити корист од онога што им припада» 43. Скромна твоја трпеза нека позна сиромашне и поклонике (ходочаснике) и, заједно са овима, Христос (нека ти буде) саобедник; од свештеника трговца и од онога који је од сиромашног постао богат и од непознатог постао хвалисавац, бежи као од куге. Зли разговори кваре добре обичаје» 44. Ти презиреш злато, други га воли; ти газиш ногама богатства, други их тражи; срцу твоме прија тишина, кротост, дискретност, други воли празнословље, бестидност, јавне тргове и продавнице лекара; у толико великим различитостима обичаја, која би била хармонија? У твом малом стану, ноге жене нека ретко улазе или никад. Све младе девојке или Христове девице, једнако игнориши или их исто воли. Не остај (с њима) под истим кровом; немој имати поверење у твоју прошлу девственост. Не можеш бити светији од Давида нити мудрији од Соломона; стално се сећај да је жена удаљила насељеника 45 Раја са његовог власништва. Ако се разболиш, нека ти неки свети брат или сестра или мајка помогне, или нека чија је вера позната свима. Ако пак немаш при руци толико блиске личности или исте чистоте, Црква храни многе старе жене које би могле да чине ту службу и извршивши је примиле би плату, па би тако твоја невоља имала и плод доброчинства. Знам неке који су излечили своје тело, али почели да разболевају душу. Особа чије лице често посматраш служи ти на опасни начин. Ако због свештеничких дужности, посетиш удовицу или девојку, никада немој улазити сам у кућу; него имај као пратиоце оне чија ти фамилијарност неће шкодити. Ако те прате чтец, црквењак или појац 46, нека не буду украшени одећама, него са врлинама, нити пак да ондулирају (увијају) косу са гвожђем (пеглом), него нека покажу непорочност својим изгледом. Немој стајати сам скривено са самом женом и без сведока. Ако треба нешто да тајно говориш, кућа има дадиљу (дојкињу), девојку која се брине о газдинству (домаћинству), удовица или удата жена; њој нису толико страни људи, тако да нема никога сем тебе коме би се усудила да ода тајну. Чувај се од свих повода за сумњичења и унапред их избегавај да ти се не би могло нешто (неповољно) доцније десити. Мале дарове, примљене заредом, као: марамице, ешарпе и шалови за главу, богате трпезе, стидљива и нежна писма, не познаје света љубав. Меде мој, светлости моја, љубави моја» и друге глупости заљубљених 47, сва задовољства и опијајуће ствари и пријатељства достојна смеха, (од којих) црвенимо у позоришту, 8 Божић презиремо их код људи овога света; утолико више код клирика и свештеномонаха, у погледу којих завет украшује свештенство, а свештенство завет! Не говори то јер бих се бојао (да не пронађем) код тебе или других светих мужева овај грех, јер будући да у сваком завету, у било ком звању или полу постоје добри и лоши, и осуда злих значи похвалу добрима. 6. Срамно је рећи: идолски свештеници, мими, кочијаши и куртизане примају наслеђа; само се свештеницима и монасима законом то забрањује, и забранили су им не гонитељи, него хришћански цареви 48. Но не жалим се на закон, него тугујем зашто заслужујемо тај закон. Ужарено железо је добро, али одакле смо добили рану да бих имао потребу за ужареним железом? Предострожност закона је предвидива и строга, ипак она не спречава лакомство. Одлукама тестамента ми хвалимо закон и као да би царски декрети били важнији од Христових, бојимо се закона, а потцењујемо Јеванђеље. Нека буде наследник, али (нека то буде) мајка деце, то јест свога стада, Црква, која их је родила, дојила и хранила. Зашто да се стављамо између маме и деце. Слава епископа јесте та да се брине о невољама сиромашних, а да се бринеш за своје лично богатство јесте срамота за све свештенике. Рођен у сиромашној сеоској кући, колиби (земуници, уџерици), ја који сам се тек могао наситити хлебом од проса лошег квалитета, утроба која је урлала од глади, сада желим бели хлеб и мед. Познајем врсте и имена риба, на којој је обали пронађена шкољка, разликујем крајеве по укусу птица, и реткост јела, па чак и трошење на њих, разонођује ме. Чујем, наиме, да неки прихватају срамну службу поред бездетних стараца и старица. Они сами доносе

9 ноћни лонац, остају поред кревета и скупљају сопственим рукама лучења стомака или искашљавања из плућа. Помодре на појаву лекара и са уснама тресући се, информишу се да ли је боље и да ли је старац ојачао, осећају се угроженима и, симулирајући радост, док је у њима самима похлепа која их мучи, јер се боје да не изгубе службу и упоређују оронулог старца са Матусалемовим годинама 49. О какву би награду (имао) код Господа кад се не би надао садашњој награди! Са каквим се напорима тражи бескорисно наслеђе! Са мањим трудом могао би купити бисер Христов. 7. Што чешће читај Света Писма, па чак из руку твојих да никад не мањка свети текст. Студирај оно што треба да проповедаш; сачувај реч која је подобна вери 50, да би могао да упутиш на свету побожност и да побијаш неверујуће; остани у ономе што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си научио» 51, увек спреман да свакоме благодариш који би тражио одговор за твоју веру. Нека ти дела не опвргавају твоју реч да док ти проповедаш у цркви, не би у себи рекао: «Зашто ти то сам не чиниш»? Роб насладе јесте учитељ који говори о посту са пуним стомаком; може и лопов да жигоше лакомство; али мисао и реч свештеника Христовог треба да буду у складу. Буди покоран твоме епископу и сматрај га духовним оцем! Љубав припада синовима, а страх робовима: И ако сам ја Отац-вели Господ-и ако сам ја Господар, где је страх од мене?» 52 А ти, у истом човеку, треба да поштујеш више имена: калуђера, свештеника, ујака. Али и епископи треба да знају да су и они свештеници, а не господари: нека поштују свештенике као свештенике, да би и од свештеника долазило исто поштовање њих као епископа. Позната је изрека од оратора Домиција: Требало би, каже он, да те ја сматрам за принца, а ти ме не сматраш сенатором?» 53 Оно што су Арон и његови синови, то су исто епископ и његови свештеници; упамтимо добро: један Бог, један храм, и чак и један клир (свештенство). Стално се сећајмо онога што тражи Апостол Петар од свештеника: «Чувајте стадо Божије које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примиће те вијенац славе који не вене 54. У неким црквама постоји веома лош обичај да свештеници ћуте и не говоре у присуству епископа, к о бајаги да ови не би били љубоморни, или не би било подесно да чују. Апостол Павле каже: Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ћути. Јер можете пророковати сви, један по један да сви уче, и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира 55. Мудрост сина значи слава очева: нека се епископ радује 9 своме расуђивању кад је изабрао такве свештенике Христу. 8. Кад будеш говорио у цркви, не вика многих, него њихов уздах треба да те одушеви; сузе оних који те слушају нека буду твоје похвале; свештеникова реч нека буде утемељена на штиву Светога Писма. Не желим да будеш ритор (ретор) или празнослов или брбљивац, него уман у божанским тајнама и веома упућен у светим стварима 56 Бога твога. Упредати речи и чинити задовољство неукој маси (руљи, светини) брзином говора приличи неупућеним (неуким) људима. Безумни често тумачи оно што не зна и, пошто и друге убеди, злобно припусује себи знање. Древни мој учитељ Григорије Назијанз 57, замољен од мене да ми објасни шта би значило код Луке субота девтеропротон то јест secundoprimum 58, елегантно се нашалио: «О тој ствари учићу те у цркви, где, док ми сав народ буде пљескао, нехотично, бићеш принуђен да знаш оно што не знаш, или са извесношћу, ако ти сам будеш ћутао, ти ћеш бити од свих осуђен због глупости. Ништа лакше од привлачења слаткоречивом расправом,

10 вулгарне и неуке светине (руље), која све што више нешто не разуме све то више обожава. Марко Тулије, за кога најлепша похвала (панегирик) јесте ова: Демостен ти је уграбио могућност да будеш први беседник, али ти си му уграбио част да не буде први, у распри (дискурсу) о Квинту Галу, (показује) шта да говоримо да бисмо добили услугу светине (руље, масе), а и о демагогији неразумних, чуј ово : «У овим играма - a говиорим о онима на којима сам недавно учествовао - један песник задобија веома уважену личност, у чију су част ти банкети» 59, песника и философа, кад он почне као Еврипид и Манандар да дискутује међу њима, потом Сократа и Епикура да разговарају; или знамо да животи ових нису били раздвојени због година, него због многих генрација. И због тих (измишљотина) колике аплаузе и акламације ствара! Јер има у позоришту многе школске другове који нису изучили литературу као он. 9. Избегавај сиве хаљине, а исто тако и беле; раскош и прљавштина су такође за одбацивање, јер једне подсећају на задовољство, а друге на прославу. Није за похвалу ходање без одеће од лана, него да немаш новац за одећу од лана; међутим било би смешно и врло срамно да се хвалиш да немаш ни марамицу нити шал, кад ти је кеса пуна новца. Има оних који мало дају сиромасима да би примили више и под изговором милостиње траже богатство: ствар која би се пре могла назвати лов него милостиња. На такав начин се хватају животиње, птице и рибе: метне се мало на мамац или на иглу удице да би се могле ловити врећице са новцем матрона. Епископ, коме је поверена Црква, (треба да) зна кога ће поставити за управитеља и дужебрижника сиротиње. Боље је да немаш шта да даш него да безобразно иштеш. Иначе и ту има нека врста гордости да изгледаш милостивији него Христов првосвештеник. Не можемо сви све». 60 У Цркви један је око, други је језик, други је рука, други нога, други је уво, утроба и други (удови). Читај Посланицу Коринћанима Св. Апостола Павла: тијело је једно и има удове многе» 61 Зато ниједан неуки брат и веома прост нека се не сматра светим, зато што ништа не зна, али ни упућени и елоквентни нека не цени светост кроз искуство елоквенције. Између ове две супротности, много је боље да имаш недостатак свете едукације (васпитања) него да имаш грешну елоквентност. 10. Многи граде зидове и утврђују стубове цркве: мермер сија, тавани светлуцају од злата, олтар је украшен драгим камењем, али Христови служитељи нису на челу. Немој никако да ми стављаш пред лице богатства Јудеје: храм, престо приношења, свећњаке, кадионице, дискосе, судове, казане и друге (ствари), уметнички израђене од злата. То је тада Бог допуштао; у то време свештеници жртвоваху животиње на жртву и крвљу оваца искупљиваху се греси - мада се све то пре догађало као праслика «и написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова 62 -, сада пак када је Господ, сиромах будући, посветио сиромаштво Свога дома, да мислимо на крст и да богаства сматрамо за глину. Зашто се чудимо да Христос назива Мамону неправедним»? Зашто обожавамо и волимо оно што Петар исповеда да нема? 63 Иначе, ако управо следимо буквални смисао и ако, у погледу злата и богатстава, проста нас повест наслађује, онда заједно са златом и друго сачувајмо: свештеници Христови нека узму за жене девојке; ма 10 Божић колико да би био мудар, онај ко има ману, или је наказан (ружан) нека буде искључен из свештенства; нека губа тела буде изнад страсти душе; да се растемо и множимо се и напунимо земљу; да не жртвујемо Јагње нити пак да мистично прослављамо Пасху; јер све то Закон забрањује да се чини ван храма; у седмом месецу подигнимо шатор и свечано са трубом најавимо пост. Ако, пак, правећи поређење међу духовним стварима и познавајући са Апостолом Павлом, да је закон духован 64, потом певајући Давидове речи: Отвори очи моје и познаћу чуда у закону Твоме» 65, разумевајући их како их је Господ наш разумео и протумачио суботу, (онда) било да одбацимо злато заједно са свим другим сујеверјима Јевреја, или, ако волимо злато, заволимо и Јевреје, јер је нужно да их заједно са златом прихватимо или одбацимо. 11. Ти треба да избегаваш гозбе угледних људи; а посебно оних који се горде почастима. Срамно је да испред врата свештеника Христа распетог и и сиромашог и који чак и глад трпи, да стражаре ликтори и војници конзула, а судија покрајине (провинције) да има вечеру код тебе а не у палати. Ако, дакле, предпостављаш да ти то чиниш да би посредовао на несрећне и убоге, секуларни судија више носи поштовања према уздржљивом свештенику него према богатом, и више поштује твоју светост неголи твоје богатство; или ако има такав човек који слуша свештенике само преко чаша, онда ћу се са задовољством лишити таквог доброчинства и молићу Христа, уместо тог судије, Који много више може помоћи; јер је боље да имамо поверење у Бога него у човека и боље је да се надамо у Бога него у управитеље. Немој никад да помиришеш вино, да не би чуо речи философа:

11 То не значи да га целиваш него да га окусиш». Свештенике пијанице Апостол осуђује а стари Закон плаши. Који служе олтару нека не пију ни вина ни сикера. Сикера, на јеврејском језику назива свако пиће које може опити, било да је припремљено као комина, било да су саћа од меда претопљена у слатко и опојно пиће, било да су плодови урме исцеђени, било да је вода натопљена са дестилираним зрелим воћем. Од свега што опија и помућује равнотежу ума, такође бежи као и од вина. А то не кажем због тога да је твар Господња од нас презрена, јер је и Господ назван винопијом 66 ; и Тимотеју који боловао од желудца, допустило му се да пије мало вина 67 ; Него ћемо за свако пиће испитати како стање узраста, тако и здравље, али и потребе тела. Ако пак горим без вина, горим својом младошћу и горим топлотом срца мога; и ако имам здраво тело и пуно снаге, са задовољством ћу се лишити чаше у којој предпостављам да је отров. Код Грка се лепо каже, али не знам да ли исто код нас звучи: Велики стомак не рађа лепу мисао». 12. Што се тиче постова, наметни себи онолико колико можеш поднети. Они нека буду скромни, чисти, прости, умерени, а не постови (држани) из сујеверја. Шта користи да се уљем не храниш али да тражиш педантерију и одабране (деликане) намирнице? Смокве, бибер, ораси, урме, гриз, мед, тршља, све плодове баште мучимо се да их набавимо, али не једемо кућни хлеб. Такође чујем да неки, противно природи ствари и људима, не пију воду и не једу хлеб, него деликатна кувана јела, кашу од поврћа и сок од цвекле, који не пију из чаше него из шкољке. Каква срамота! Не црвенимо због оваквих недозрелих и не гаде нам се таква сујеверја! Шта више, тражимо у изврсним јелима славу уздржања! Најстрожији је пост на води и хлебу, мада ни у томе нема престижа, и сви живимо од хлеба и воде; пост не смемо учинити баналним и вулгарним, јер то није истински пост. 13. Пази! Немој марити за оговарања људи, чувај се да добијајући похвалу од народа напротив увредио Бога. «Јер кад бих још људима угађао, вели Апостол, не бих био слуга Христов. 68 Он је престао да угађа људима и постао је слуга Христов. Презире славу, добру или лошу, с десна и с лева, војник Христов иде напред, и не узноси се похвалом, и није преплављен укорима, нити се богатством поноси, нити је пак тужан због сиромаштва; он презире и радост и тугу. У току дана сунце га неће ожећи нити пак месец у току ноћи. 69 Ја не желим да се молиш на пијацама, да не би прави пут твојих молитава био славом људском искривљен. Не желим да увећаваш ресе одежде нити да се хвалиш твојим скутима 70 и амајлијама и да будеш окружен фарисејском амбицијом упркос твоје савести којој се то гади. Боље је да то носиш у својој души неголи на твоме телу и (боље) да имаш благовољење Божије, а не људска посматрања. Желиш ли да дознаш какав украс Господ иште? Имај мудрост, правду, умереност, храброст. Са оваквим квалитетима затвори се у сферу неба 71 и та четворка нека те води, као колесничника (кочијаша) Христова, до краја пута. Ништа скупље од те гривне и ништа достојанственије од ових драгих каменова. Са свих страна си украшен, опасан и заштићен; оне су ти ради лепоте и ради заштите: драги каменови претворени у штит. 14. Опет припази! Немој да те сврби ни језик ни уши, то јест да не клеветаш друге, нити пак да слушаш 11 друге како клевећу. Седећи», вели (псалмист), «говорио си против брата твога и метао си препреку против сина матере твоје; ти си то учинио и ја сам ћутао. Смислио си безакоње да ћу ти ја бити сличан; караћу те и ставићу пред лице твоје» 72 подразумева се речи твоје и све што си о другима рекао, да би ти био осуђен од свог сопственог суда, и био ухваћен у ономе за што си друге корио. А ни то извињење не би заиста било оправдано: Не могу да увредим оне који оговарају друге не слушајући их». Нико не говори слушаоцима који немају добро расположење. Никада се стрела не убада у камен, него одскачући удара стрелца. Оговарач нека научи да у току док те посматра, не слушаш га са задовољством и да не треба тако лако да оговара: Са оговарачима, каже Соломон, не мешај се, јер ће неочекивано наићи њихова пропаст, и ко ће моћи дознати несрећу једнога или другога?» 73, односно и онога који оговара и онога који приклања уво оговарачу. 15. Дужност ти је да посећујеш болеснике, да познајеш куће (домове), мајке и њихову децу и да не игноришеш тајне чувених људи (мужева). Тако дакле, нека буде твоја дужност не само да чуваш чисте очи, него и језик. Никада не говори о лепоти жена и ниједна кућа нека не сазна од тебе шта се у другој догађа. Хипократ је преклињао своје ученике пре него шо их је учио, на крају их је обавезао да положе заклетву својим речима; да сачувају заветом ћутање, прописујући им речник, ход, обичај и наивеке: утолико пре ми, којима је поверена медицима душа, треба да волимо куће (домове) свих хришћана као и наше сопствене! Будимо пре тешитељи у њиховим тугама него да будемо позвани на њихову радост.

12 Без сумње, презрен је свештеник који позван на ручак, никада не одбија. 16. Никада немојмо искати (просити), ретко примимо кад нас моле. Не знам како се догађа, али чак онај који иште да му примиш дар, чим си га примио, сматра те мање достојног поштовања; и каква чудна ствар! Ако одбијеш његову молбу, он те више поштује. Проповедник уздржања нека не уређује венчања. Ко чита Апостола: од сада и који имају жене да буду као да их немају» 75, зашто обавезује девојку да се удаје? Свештеник који је једнобрачни зашто саветује удовицу да буде другобрачна? Како могу бити управитељи и економи кућа и газдинства (имања) других, којима се препоручује да презиру своја сопствена добра? Узети од пријатеља је крађа, а одштетити Цркву је светотатство (симонија). Оно што се примило треба да се дарује сиромашнима, и желети да будеш равнодушан или хладан према мноштву гладних- то је највећи злочин-, али и задржати нешто од тога, превазилази окрутност свих лопова. Мене мучи глад, и ти пресуђујеш колико би потребно било моме стомаку? Било да на месту поделиш оно што си примио, или, ако си богобојажљиви управитељ, остави доброчинитељу да он сам раздели своје дарове. Ја не желим да, профитирајући у датом случају, твоја врећица да буде пуна. Нико не може да сачува моја добра боље од мене. Најбољи управитељ је онај који ништа не задржи за себе. 17. Принудио си ме, драги мој Непотијане, пошто ми је била нападнута књижица о девичанству коју бејах написао Светој Евстохији у Риму 76, да после десет година у Витлејему опет отворим усне и да Божић се изложим да би био изуједан оговарањима свих. Међутим, било да не би требало да нешто пишем, да небисмо трпели људске судове, ствар којом си ме спречио да учиним, али пишући знамо да ће стреле свих оговарача бити упрене против нас. Ове преклињем: да буду мирни и престану да оговарају; јер не у својству противника, него сам као пријатељ сам, нити сам пак био злобан према онима који греше, него сам их саветовао да не греше. Нити смо били строге судије само према њима, него и према нама самима, и, желећи да извадимо трун из ока другога, најпре смо извадили брвно из ока нашег. 77 Никога нисам оштетио, никога нисам означио у мом писању; реч моја никога није намерно увредила: била је општи разговор о страстима. Ко хоће да се љути на мене најпре ће препознати да је он сам тај из писма. РЕФЕРЕНЦЕ 1. Посланица је написана 393 године, шест година пошто Јероним беше започео градњу монашких здања у Витлејему. Упућена је Непотијану, младом свештенику из Алтине (североистоку Италије), Илиодоровом унуку, Јеронимовом животном пријатељу. Иако је ушао у бирократску царску службу, Непотијан је стално живео монашким животом. Јероним му пише ову посланицу, која је заправо прави трактат о свештенству. 2 Термин clericus почео је да се користи у латинској хришћанској литератури још од времена Св. Кипријана, трећи век (Прим. прев.). 3 Понављамо чињеницу да епитет свет у контексту има само панегиричке конотације, нипошто литургичке или агиографске. Његов је једини циљ поштовање, описујући посебан респект за службена лица високог ранга у црквеној јерархији, али се даје и светима у правом смислу (Прим.прев.). 4 Vergilius, Eneida, VII, Vergilius, Bucolice. Georgice, превео на румунски Teodor Naum, Editura pentru literature, Bucuresti, 1967, стр Уп. 2 Кор. 3, 6: Који нас удостоји да будемо слуге Новога Завета, не слова, него духа; јер слово убија а дух оживљава. 7 Међу Ludi scenici (сценске -позоришне) игре, мим, грчког порекла, представљао је креацију драматичког карактера, у коме су се спајали музика, плес и игра речи. Мим је доживео велики успех, успевши, третираним субјектима да задовољи прохтеве Римљана за стварним, фабулосним, бурлескним, па чак и развратним. Мимски спектаколи пародисали су груба и скандалозна дела свакодневног живота, иронишући сликарским речником како људе тако и божанства. Мим је постао као литерарни род последњих година Републике, имајући као познате представнике Децима Либерија (Decimus Liberius) и Публилија Сира (Publius Syrus). (Прим. прев.) 8 Народна фарса сматра се да је пореклом из места Ателе у Кампанији. Тумачили су се младићи и имала је бурлескни карактер, представљајући разнолике комичне сцене из сеоског живота.(прим. прев.). 9 Уп. 3 Цар. 1, Уп. Изл.18, Алузија на етимологију имена Соломонмирни. Занимљиво да је оксиморон веома сугестиван. 12 Приче 4, Аскетски подвиг специфичан источном монаштву. Уп. СВЕТИ ЈОВАН ХРИ- ЗОСТОМ, О свештенству, 3, 12 (прим. прев). 14 Израз прави алузију на харитативну делатност свештеника, који треба да стално буде присутан усред своје пастве. (Прим. прев). 15 Са старењем духовни подвизи у јачини опадају. (Прим.прев.). 16 И у грчко-римској античкој култури младост се сматрала добом страсти (уп. Cicero, О старости, 20). (прим. прев.). 17 Теофраст из Ефеса. 18 Чувени атински беседник из IV-ог века пре Христа. (Прим. прев). 19 Демокрит ( ), оснивач атомизма. 20 Ксенократ из Халкидона био је Платонов ученик и управник перипатетичке школе између пре Христа. Као и други философи које помиње Јеронима, истицао се строгом моралношћу. (Прим. прев.). 21 Зенонов наследник у вођењу стојичке школе. (Прим. прев.). 22 Последња двојица које набраја Јероним јесу грчки лирски песници из VI-ог века пре Христа. (Прим. прев.). 23 Уп. Цицерон, О старости, 7, 22. (прим. прев.). 24 У ствари, јеврејски смисао термина јесте: отац је мој луталица». (Прим. прев.). 25 Од компоненте имена Аbisag (Ависага). (прим. прев.). 26 Хучање, хука, хујање». 27 То јест латинском Пупрурна, гримизна. 29 Тако је тајанствено прасликована Света Евхаристија. (Прим. прев.) 30 Постање 38, Уп. 1 Днев. 2, Лк. 12, Лк. 24, Рим. 12, Мт. 24, Донату,2, (прим. прев.). 38 Илиодор је био тада епископ у Алтини, близу Аквилеје. 39 Судба, стање, степен, ранг». 40 Пс. 72, Funiculus- мало уже, коноп за мерење. (Прим. превод.). 42 Вергилије, Енејида, III, Уп. Јерем. 12, Кор. 15, У Римској империји и у Средњем веку, радник сељак везан за земљу коју је обрађивао, био је обавезан да плани дажбину власнику и да положи кулук. (Прим. прев.). 46 Lector, acolythus, односно psaltes; термини (последња два позајмљени из грчког) који означавају степене такозваног нижег клира. (Прим. прев.). 47 Типични изрази плаутинских комедија које сатиришу неразумно заљубљене. Иначе Јеронимово писање изобилује у изразима и синтагмама преузетих из латинских комичних и сатиричних аутора; мада јеронимовски геније веома често чак и престиже га у заједљивости и уједајућој иронији.(прим. прев.). 48 Односи се на закон који је издао цар Валентинијан I, 30.јула 370. Овим се начелно није забрањивало Цркви хришћанској да прима наслеђа и донације, него клирицима и монасима на лично име. Закон је донет као последица тих captatores, клирика који су ловили заоставштине. 49 Уп. Постање 5, Постање 5, Тит 1, Малах. 1, Cicero, De oratore, 3,4. (прим. Прев.) 54 1 Петр. 5, Кор. 14, Sacramenta. 57 Григорије Богослов је био учитељ Јеронимов у Цариграду између Анегдота показује да су свети природни људи, слични свима, и да хумор није био цењен од образованих људи, било да су они пагани или хришћани. (Прим. прев.). 58 Чудан термин, сматран као случајни резултат (исход) грешке преписивача. Сусреће се у неким византијским рукописима код Лк. 6, 1. Уп. B. Metzger, A textual Commentary of the Greek New Testament, London, 1971, стр Свети Јован Златоуст (Омилија на Матеј, 39, 1) и Свети Амвросије Милански (Коментар на Псалме 47, 1, 3-4) покушали су да дају објашњење овог парадоксног термина. 59 Convivia-gr.symposia-литерарни списи у виду дијалога са разноликим темама. На пример помињемо, у хришћанској литератури, Банкет Методија Олимпског. (Прим. прев.). 60 Vergilius, Bucolice, VIII, 63 (Прим. прев.) Кор. 12, Кор. 10, Дела 2, Уп. Рим. 7, Пс. 118, Уп. Мт. 11, Уп. 1 Тим. 5, Гал. 1, Пс. 120, Мт, 23, Блажени Јероним прави паралелу између четири главне врлине и четири небеске сфере у античкој космогонији. (Прим. прев.). 72 Пс. 49, Приче 24, Кор. 7, Чувена Посланица Уп. Мт. 7, 3-5.

13 ТАКО ЈЕ БИЛО Протојереј-ставрофор Василије Томић - Поводом тридесетогодишњице Источника и изласка стотог броја листа - Ове, године, преклапају се два, заиста значајна Источникова јубилеја: тридесет година излажења и појава овог, стотог, његовог броја. Недостајала су ми неколика броја овог листа да бих тачније утврдио број аутора који су се у Источнику оглашавали. Прелиставајући његове странице набројао сам преко двије стотине и седамдесет имена. Међу њима и неколико најзначајнијих имена српске културе. Од првог броја, изашлог децембра године, до овог, који вам је у рукама, Источник је пратио раст и развој Епархије канадске; с њом јачао, ширио се и у квалитету добијао, дотле да је, у једно вријеме, како је Давор Миличевић, поводом педесетог броја утврдио, уз Православље, Источник је био најтиражнији лист Српске цркве. На страницама нашег листа - вели он - окушала су се знатна српска књижевна имена, а траг њиховог оштрог пера пребрисао је и учинио готово ништавним прекоокеански простор који нас од матице раздваја. Источник је данас изгледом и садржајем препознатљив часопис, о чијем се профилу говори са уважавањем и поштовањем у свим дијеловима свијета у којима дјелује Српска православна црква. Тешко је, нарочито гледано из данашње перспектове, истаћи колико је била значајна појава овог листа. Епархија канадска, средином осамдесетих година прошлог вијека, била је у повоју. Тек је било прошло неколико година од њеног издвајања из Источно-америчке епархије; десетак црквених заједница и толико српских свештеника. Црквени раскол још није био превазиђен и тек су се назирали први, у тајност закриљени, кораци ка успостављању дијалога међу раздијељениом Србима. Источник је забиљежио боравак, тада младог, Владике Лаврентија у Канадској Епархији, и доласке јеромонаха Атанасија Јевтића, за које смо претпостављали да тим племенитим послом у походе нам долазе. Епископ Георгије тек пристигао и отпочео своју дјелатност. Не дај, Боже, никоме почетак какав је он имао и добродошлицу на коју је наишао. Да не зборим дуго и много: сјећам се, затекао сам га као постанара у једној од српских кућа Етобика. Ни кашике, ни виљушке и скоро ничега што би својиом назвати могао. Само човјек његове снаге и воље, и необичне упорности, у 13 оно вријеме, могао је изнијети на својим плећима све муке и терете и покренути толике значајне пројекте који, остварени, данас, одсликавају ову епархију у њеној снази и значају. И покретање Источника била је замисао Владике Георгија. Иако се његово име није појављивало у Источниковом импресуму, он је, за све вријеме свога владиковања, био стварни (одговорни, и често, непоговорни) уредник овог листа. Поводом изласка јубиларног, 30. броја, главни уредник, савјести и историје ради истиче да је Владика Георгије био, и остао, покретзачка сила и носилац Источника. Као и других великих пројеката наше Епархије. Даље уредник вели да је Владики, у више наврата, понудио и званичну почаст уредниковања, али је он то одбијао. Рекао би: Источник у заглављу носи мој благослов, под чиме се и уредиковаљње подразумијева. Толико, да се зна, завршпава уредник своје свједочење. Уствари, двојица људи чинили су Источник оним што он јесте: Владика Георгије, у иницијалној замисли и остварењу, и др Давор Миличевић, од 37. броја, кад му је он, са двојицом својих пријатеља:

14 Синишом Василићем и Ранком Брђанином осмислио уређивачку концепцију и модерни дизајн. Источник је поникао из потребе обједињавања широм прешироке Канаде - од океана до окена - раштрканих српских заједница. Званична одлука о његовом покретању донијета је на 4. скупштини Епархије канадске, одржане у Српском центру, у Мисисаги, 8. фебруара године. Како читамо Записник са те скупштине, Владика Георгије је назначио два смјера у којима је требало Источник да се креће и развија: вјерско-просвјетни и информативни. После исцрпне дискусије и коментара, а на приједлог о. Михајла Додера, донијета је једногласна одлука да се формира уређивачки одбор за епархијски тзромесечни часопис, који ће испитати могућности штампања истог и поднесе епархијском савету на коначну одлуку. Иницијалну концепцију вјерско-просвјетног и информативног садржаја Владика је разрадио у својој Првој ријечи, првог броја Источника, децембра године, прерадивши уводник истоименог часописа, босанско-херцеговачког Источника. Како је Владика Георгије рекао, околности које су изнудиле појаву старог Источника нису се промјениле нити изгубиле на својој актуелности ни у вријеме појаве канадског Источника. На 4. страни првог броја, главни уредник образложио је своје виђење Источникове намјене. Раштркани и расијани на све стране - вели он - ријетко стижемо да се видимо и људску ријеч размијенимо. Пространства ове благословене земље потиру и најблажи осјећај јединства. Источник треба да га јача и упућује наше мисли једних ка другима. Па даље, слови уредник: У вријеме поплаве папира и свеопштег обезвређивања писаног слова, упитаће се неко да ли нам је овај лист потребан. Када бисмо имали други, који би се наших мука и радости дотицао, који би наше бољке с нама боловао, с нама живио и животе наше пратио, питање би ово, можда, имало оправдање. За сада, Источник је једини који ће то да чини. Од самог почетка, и кроз своје тридесетогодишње трајање, Источник се, углавном, држао своје зацртане концепције, да објављује, скоро искључиво, само оригиналне текстове; да се од првих речи збори својим гласом. (Давор Миличевић) П о в о д о м десетогодишњег јубилеја Источника, уредник је нагласио да Источникова концепција остаје иста: да објављује само свјеже ауторске радове и тако биљежи нас - како рече - на овим просторима и у овом времену, са нашим, макар и скромним, могућностима. (Не могу да одолим а да не споменем извјесног књижевног јуношу, са сјеверо-истока Канаде, који је Бећковићеву пјесму о вуку, који своје ране лиже ми сопствену крв исисава, и тако, полагано, умире, превео на енглески, објавио, за тај плагијат некакву канадску књижевну награду добио, и шта више, послао је Источнику за објављивање. Случајно, уредник је читао ту Матијину пјесму и осујетио подвалу.) Од чега се почело и како се радило? 14 Божић Порођајне муке биле су велике. Текстови су прекуцавани обичним електричним писаћим машинама. Владика би, маказама, сјекао и кројио ступце. Огласи и најаве руком су писане. Линије, вињете, графички детаљи, слике, и др, ручно су лијепљене; странице се носиле на снимање па у Вајнону, у Четничку штампарију на даљи посао. Ђорђе Радоњић, казанџија по занимању, а одличан штампар по призвању, у почетку заиста је пуно помогао. У његовој штампарији, у подруму неке зграде, у Торонту, наставили смо са радом. Ту је био компјутер, посљедња ријеч технике, величине солидног шифоњера, на којем је Марко Радоњић, својим дебелим прстима куцао текстове и притом своје бескрајне приче низао и коментаре зборио. Велико олакшање и значајан напредак значила нам је штампарија коју су Епархији покојни Бранко Вучковић и Гојко Кузмановић даривали. Своји на своме, у тој штампарији, Владика, млади, голобради, студент либертивилског Богословског факултета, Љубо Рајић, са штампаром Душаном Мијатовићем, остајали су, неријетко, до у дубоку ноћ, а често и свитања дочекивали радећи на Источнику. Када би они свој посао одрадили, на ред је долазило ручно састављање страница, везивање, обрезивање, сврставање Источника по адресама и, на крају, разношење на разне поште по граду, јер се само у једној пошти, са толиким товаром новина, нисмо смјели пшојавити. На неким од тих страница Источника, из тог доба, видимо младог свештеника, о. Лазара Вукојева, са њер-

15 говом породицом и неколико парохијана како ради на завршним пословима око Источника. Први број Источника имао је 36 страна и, углавном, око тога броја страна, или које више, кретали су се и потоњи бројеви. Источников лого измаштао Источник се у свом садашњем, врло модерном и атрактивном изгледу, појавио са бројем 37. Од тог броја, па доскора, гдје је Давор Миличевић назначен као секретар редакције, Давор је био все и всја у Источнику. Са својим веома разгранатим књижевним везама, Давор значајно је врсни дизајнер Душан Бата Бијелић - Босанац. Сјећам се да је у обликовању првих бројева имала удјела и његова супруга Злата. Импресум првог броја био је скроман: Благослов Епископа канадског, главни уредник, уређивачки одбор - свештеници Источног намјесништва, Гојко Кузмановић и Никола Алексејченко од цивила, технички уредник и адреса. Касније се импресум ширио како се Источник развијао и гранао. Међу ауторима првих бројева Источника видимо Проту Душана Дачића, Антонија Ђурића, јеромонаха Атанасија Јевтића, Владику Митрофана и др. Извјештаје из својих парохија слали су свештеници са свих ширина Канаде. У 7. броју Источника у импресуму се појављује Istocnik Publishing, Издавачка установа Епархије канадске. Тешко је навести ко је све и које послове радио кроз тридесетогодишњи Источников ход. Словили смо за главне уреднике нас неколицина: о. Милутин Кнежевић, (сада Епископ ваљевски) је назначен као главни уредник осмог броја Источника ; о. Лазар Вукојев од двоброја О. Љубомир Рајић је прошао Источником прво као словослагач, потом као технички уредник и, на крају, као главни уредник. У једном периоду, словослагачу Љубомиру Рајићу придружио се његов другара, у то вријеме такође студент либертивилског факултета. Милена Протић је, прво, слагала енглеске текстове а, потом, са о. Михајлом Додером уређивала енглеску секцију. Дуго времена Милица Јакшић је преводила српске текстове на енглески и уређивала енглески дио листа. Као технички уредник петог броја Источника појављује се о. Доситеј Мотика, садашњи епископ британско-скандинавски. Љубо и др Вера Маџаревић, иозвјесно вријеме, такође су се бринули о техничкој страни Источника. У подужем трајању, велику помоћ Источнику, својим штампарским искуством и свопјом штампаријом Coronex пружао је Зоран Пауновић. 15 подигао ниво Источника. Захваљујући њему у Источнику су се огласили најзначајнији писци и културни радници нашег народа. Даворов пријатељ, Синиша Василић, је уобличио лист модеран и привлачан дизајн и годинама бригу о техничкој страни Источника бесплатно водио. Овдје ми се чини неопходним напоменути да, колико ја знам, нико од нас, за тридесет година ангажовања у Источнику, није примио један једини цент хонорара. Источник је институција Српске цркве. По свим мјерилима овај лист је досегао пуну зрелост и вјерујем да ће наставити да нас зближује и повезује и да нас свједочи у овом добу покољењима која нас слиједе.

16 ТРИДЕСЕТ ГОДИНА НА ЦРКВЕНОЈ ЊИВИ Божић Прота Љубомир Рајић Никад се нисам слагао са онима који тврде да вријеме брзо пролази, нити данас дијелим њихово мишљење. Али, кад су ме питали да се осврнем на неке сегменте живота и рада епархијског часописа Источник, поводом тридесет година његове мисије, морам признати да сам помислио: Кад прије! Перцепција о трајању времена зависи од свјежине наших сјећања на минуле догађаје. Што су сјећања свјежија, у толико нам се чини да је мање времена прошло од неког догађаја и обратно. Како год да нам се чинило, тридесет година није кратак период. Прочитао сам чланак Оца Василија, који је приложио за овај стоти, јубиларни број и видим да се осврнуо на почетке и развој Источника, наводећи неке детаље којих се ни сам не бих сјетио. С тога нећу много причати о тим првим бројевима и условима у којима смо тада радили. Осврнућу се на првом мјесту на неке касније успјехе часописа и сарадњу са појединим људима из свијета књиге, чији се занат састоји од јасне мисли и оштрог пера. Наравно да не могу набројати све њих, али ћу покушати да издвојим барем неке од њих. Једни од првих аутора чија дјела је штампао Источник су Протођакон Станимир Спасовић и Професор Прибислав Симић. Текстови су слагани на примитивном компјутеру који је заузимао пола једне повелике собе. Фонтови су се мијењали тако што би се отворио један поклопац са стране, затим би се скидао ремен са котурова и на његово мјесто постављао други на коме је био другачији фонт. Оно што се сложило, могло се одштампати на фото-осјетљивом папиру који би се развијао на сличан начин као филм. Ако се на некој страници примијети грешка, та страница би се поново штампала и развијала. Касније се сав процес, тако рећи преко ноћи промијенио. Наша штампарија је брзо постала нерентабилна и застарјела. У то вријеме премјештено је сједиште Епархије из Торонта у новосаграђени Манастир Светог Преображења Господњег у Милтону. Подрум испод конака је био намијењен за штампарију, међутим, наше дотрајале машине тамо никад нису прорадиле. Пошто је у овај посао већ био упућен, Владика Георгије се повезао са патријаршијском штампаријом, као и другим штампаријама у Београду и кренуло је издаваштво. За секретара Епархије постављен је Давор Миличевић, човјек који, као што каже Миле Медић, одлично познаје књижевност. Не само да познаје књижевност, него 16 и књижевнике и друге умјетнике, са којима је и нас нас касније упознао. Организовани су књижевни сусрети у Манастиру, у разним приликама и о сваком важнијем годету. Посјете су бивале све бројније, долазили су људи са ових простора, жељни српске ријечи и културе. Источни Петак је изабран за славу Источника која никад није прослављена без одабраних гостију из Отаџбине. Они су долазили овамо, доносили своје најновије књиге, држали предавања, путовали по српским насеобинама у Канади. Манастир им је био мјесто боравка, у њему су дочекани и угошћени. Сваки од њих би по нешто о Манастиру написао. Неки би своје утиске стечене у Манастиру преточили у пјесму, као что је то учинио Драган Лакићевић, Момир Војводић, Зоран Костић. Миле Медић, аутор чувених Завештања, за која и данас многи мисле да су аутентичне поруке Великог Жупана Стевана Немање, послије свог боравка у Манастиру објавио је путопис под називом: Канадска Лоза Немањића. О манастиру је записао: Манастир у коме боравим у ствари је нови велики српски засад у канадској земљи. Тако су некада давно монах Сава Немањић и монах Симеон Немања подигли Хиландар у Светој Гори... Ово парче манастирске земље са црквом и

17 манастирским двором говоре ми да Срби у Канади нису напустили Србију, него су је понијели са собом и овдје усадили, да је његују и пазе. Медић је у својој Канадској Лози Немањића описао људе са којима се овдје упознао, искрено, онакоко како их је он диживио. С тога сам издвојио управо његов путопис. Неки од људи из Медићевих записа сада почивају у манастирском гробљу. Њих се сјећамо у својим молитвама и захвални смо им на дружењу и љубави коју су показали. Поменућу још неколико вриједних дјела која су доступна читаоцима захваљујући Источнику. На првом мјесту књига: Тесла и његово време, коју је приредио Сава Н. Вујновић. Постоји више књига о нашем највећем научнику, али ова се издваја по много чему. Ту се на око осам стотина страница налазе вриједни записи о Николи Тесли, које не можемо пронаћи на другом мјесту. У књизи су и Теслина писма појединим људима, пријатељима и рођацима. Посебно издвајам писмо под насловом Моје детињство, које научник пише девојчици Полини Поли Фотић 1939 године. Ту описује своју мајку, оца и цијелу породицу. Описује мачка са којим се као дјечак играо: Био је сутон. Помиловао сам свог мачка и тада се догодило чудо од кога сам занемео. Моја рука изазвала је пљусак праскавих варница и изнад Мачкових леђа створило се поље светлости. Питао је оца да му објасни ову појаву, али он није могао. Закључио је да то може бити само електрицитет. Онај исти који се јавља и на дрвећу за време олује. Никола даље пише: А ја сам размишљао апстрактно. Ако јесте ко њу (природу) милује по леђима? То може бити само Бог, закључио сам. Тесла и његово време, стр 239. Прије десет година, поводом двасесетог јубилеја Источника, штампана је књига под насловом: Во времја ово, у поднаслову стоји: Са страница Источникових Уредник издања Др Давор Миличевић у предговору каже: Иако су у свом првобитном контексту на неки начин били у другом плану, јер су објављени у листу са првенствено богословским садржајима, ови текстови су се нашем накнадном погледу, значајношћу ауторских имена и профилом обрађених тема, указали као ауторитативан и вјеродостојан печат једног смутног, по Српство тешког и драматичног, времена. Књига садржи текстове великог броја аутора. Да поменемо само нека од имена; Бранко Брђанин Бајовић, Душан Босанац, Василије Томић, Томас Флеминг, Радован Гајић, Епископ канадски Георгије, Драгомир Брајковић, Милан Парошки, Душан Дачић, Бранимир Јовановић, Срђа Трифковић и др. Сви текстови су оригинални, написани за Источник и нигдје раније нису објављени. Морамо поменути и Књигу радости, Антологија српске поезије за дјецу у три тома. Дјело је приредио Др Андреј Базилевски, професор московског института за словенску књижевност. Бавио се пољском книжевношћу, а када је почело бомбардовање Србије прешао на српску књижевност. Тротомно издање Књига радости, штампано је упоредо на српском и руском језику. У поговору под насловом: Врт детињстав, пјесник Љубивоје Ршумовић каже: Књигом радости, поред ниске бисера српске народне поезије за децу, обухваћено је више од хиљаду пробраних песама око двесто тридесет аутора, а немерљиви допринос њиховом приближавању очима и души руског читаоца, дало је шесдесет пет преводилаца, укључујући и самог приређивача. Велики подухват је 17

18 учинио Др Базилевски са овим, како сам каже: Српско Руским Кругом. За само неколико година Источник је објавио преко двије стотине наслова. Свакако је вриједно поменути учешће на београдском Сајму књига. Негдје од двијехиљадите па до двије хиљаде тринаесте године, редовно је закупљиван изложбени простор на београдском сајму. Излагано је све што је Источник издао, а боравећи свакодневно на штанду, упознали смо велики број људи из области књиге, са којима смо касније сарађивали. Сјећам се да смо били Епархија из дијаспоре са највећим бројем штампаних издања. Сајам је трајао од понедјељка до недјеље. У четвртак би била одржана промоција Источникових нових издања. На тим промоцијама су учествовали аутори, као и наши Божић пријатељи и сарадници који су нам у том послу помагали. Источникове промоције су биле међу најпосјећенијим. Узимали су учешћа људи чија имена су незаобилазна у књижевности и култури уопште. Не могу а да не поменем нека од њих: Рајко Петров Ного, Љубивоје Ршумовић, Драгомир Брајковић, Бранко Миличевић Коцкица, Др. Иван Радовић, Драган Лакићевић, затим глумице Рада Ђуричин и Вјера Мујовић. Промоције је често организовала и водила Мирјана Булатовић. Сви они су били наши гости у Манастиру у Милтону, а наши домаћини у Београду. Та дружења ће нам остати у најљепшем сјећању, али је овај подухват захтијевао много труда и напора. Највећи терет су поднијели Владика Георгије и Давор Миличевић, који су све осмислили. Ми остали смо их пратили колико смо могли и умјели. Искуства која смо тамо стекли су веома корисна. Богу хвала, Источник наставља да живи, да залази у овдашње српске домове и врши мисију цркве свуда докле допире. Нека Господ да снаге новим прегаоцима који су се око часописа окупили, да изнесу повјерено им бреме до краја. Вашим прилозима помозите мисионарску и издавачку делатност Источника 18

19 ПУТНИКУ ЈЕ ПОТРЕБАН ПУТОВОЂА, А ТО ЈЕ ХРИСТОС Овај живот је пут који потребује путовођу. Ако намеравамо да уђемо у (непознати) град, нама је потребан човек који би нам указао пут; тим више ако намеравамо да узиђемо на небо, нама је потребна виша помоћ која би нам показивала пут, утврђивала и руководила њиме, зато што постоје многе раскрснице које могу да одведу на странпутицу. Зато смо дужни да се држимо деснице Божије (Златоуст, Беседа на псалам 5. Том V). У овом свету видимо да путник, чији је пут ка намераваном месту непознат, захтева и тражи себи вођу; јер без вође лако може да залута и не дође до намераваног места. Љубљени Хришћанине, ми смо путници у овом свету, и хоћемо да дођемо до жељене нам Небеске Отаџбине, које смо се лишили због греха. Жељена Отаџбина, прекрасна, мирна и испуњена сваким благом, Које око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1 Кор 2,9); Отаџбина на коју из ове плачевне долине гледамо сузним очима, али пут до ње непознат нам је и страшан. Непознат, јер не знамо како доћи онамо. Страшан, јер безбројни демони, као разбојници, окружују га и препречују и старају се да путницима не допусте да до ње дођу. Зато нам је у тако важном послу неопходно потребан искусни и премудри вођа. А где ћемо га наћи? Да ли међу мудрацима овога света? Не! Јер су сви заблудели од овога пута, не само прости него и премудри; сви као овце заблудесмо, човек је заблудео од свога пута (Иса. 53,6). Зато је и најмудријим овог света потребан путовођа ка оној Отаџбини. Где дакле да га тражимо? Пророци, Апостоли и Учитељи сви указују на Исуса Христа, Сина Божијега. Он је једини истинити и премудри вођа ка Небеској Отаџбини. Нико онамо неће стићи, ако га Он не приведе, као што и Он сам сведочи, говорећи: нико не долази Оцу, осим кроза мене (Јн 14,6). Бог кад је хтео да изведе Јевреје из ропства египатског и доведе их у земљу обећану, послао је Мојсија, верног слугу свога, на то велико дело, који је и извео Јевреје из оног горког ропства и провео кроз пустињу у земљу обећану. По смрти Мојсијевој подигао им је вођу Исуса Навина, који је и увео људе Божије у земљу у којој тече мед и млеко. Хришћанине, Мојсије и Исус Навин праобразовали су Исуса Христа Сина Божијег; стари Израиљ новог Израиља, Хришћанине; ропство египатско тешко ропство ђаволско; прелазак преко Црвеног мора Свето Крштење; хођење Израиља кроз пустињу живот хришћанина у овом свету; земља обећана значи Небеску Отаџбину. Бог нам је послао свог Јединородног Сина, Исуса Христа, да нас избави од ропства Ђаволског и приведе Оцу Своме Небеском. О Њему Отац Небески сведочи са неба: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте (Мт 17,5). О Њему сви Пророци, Апостоли и Учитељи црквени сведоче, и уче нас да идемо за Њим. Христос пострада за нас, и нама остави пример да идемо Његовим стопама (1 Пт. 2,21). И сам говори: дадох вам пример, да и ви тако чините, као што ја вама учиних (Јн 12,26). Њему су следовали сви Светитељи, и довео их је у земљу у којој тече мед и млеко, небеске сласти. Њему и сада следују све верне слуге Његове: следују вером, љубављу, смирењем, трпљењем, кротошћу; и води их у ону Отаџбину,као Пастир добри. О, Хришћанине, прилепимо се и ми овој благословеној и светој дружини, и пођимо за Исусом вером, љубављу, смирењем, и привешће нас у вечно Божије Царство (Тихон Задонски, Духовно благо 25. Путник и вођа. Том IV). 19

20 Драга децо, родитељи и учитељи, ХРИСТОС СЕ РОДИ ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Ово издање Источничића је на српском језику. Уживајте у предстојећим празницима и не заборавите да нам пошаљете ваше радове и цртеже (на енглеском или на српском) како би их објавили у наредном издању. Драгана Радмановић Дан уочи Божића зове се Бадњи дан. Назив је добио по бадњаку, то је младо храстово дрво, које се сече рано ујутро, освештава у цркви, а у кућу уноси на Бадње вече. Уношењем бадњака у кућу почиње Божићно славље. Када се уноси бадњак, домаћица га посипа пшеницом, маже медом и прелива вином, а укућани певају Рождество твоје и Ој бадњаче, бадњаче. Уношење бадњака у кућу симпоблично представља долазак Христа и Његовог благослова у наш дом. Ово младо дрво симбол је самога Христа, који је у младости пострадао. Ватра на којој се ложи бадњак представља топлину Христове љубави, а подсећа нас и на дрво које су пастири донели у пећину да би се Богмладенац огрејао. Бадњак наговештава и Христово страдање на крсту. После бадњака у кућу се уноси слама. Слама нас подсећа на сламу из јасала, на коју је Пресвета Богородица положила Богомладенца. Када се слама уноси у кућу најстарији члан породице иде први и простире је по поду, а за њим иду деца, траже поклончиће сакривене у слами и пијучу. Поклони скривени у слами симболично представљају дарове мудраца са Истока. Некада се на Бадње вече није вечерало за столом, већ се седело на слами прекривеној ћилимом или за ниским сточићем. Када је све спремно, сви стану на молитву, отпевају тропар, помоле се Богу и честитају једни другима Бадње вече и сутрашњи празник. Свећу на трпези пали домаћин, односно, најстарији члан породице. Вечера на Бадње вече је обавезно посна. Оно што никако не смемо да заборавимо је: око трпезе смо се окупили најпре да прославимо Господа и Његово место је у нашим срцима. Божић је радосни празник који се слави три дана. У рану зору 7. јануара звоне звона на свим црквама и објављују долазак Божића. Домаћице тада месе божићни хлеб, чесницу, у коју стављају парицу. Чесница симболише Христа, који је хлеб живота. Сви укућани, свечано одевени, одлазе у цркву на Божићну Литургију. После службе у цркви се прима нафора и то је прво што се узима на Божић Људи се поздрављају речима: Христос се роди!, а отпоздрављају Ваистину се роди! Овако се поздравља све до Богојављања. На Божић ујутро долази положајник који укућане поздравља божићним поздравом, џара ватру и говори здравицу: Колико варница, толико срећица. Колико варница, толико парица. Колико варница, толико петица, Колико варница, толико сваког добра! Положајник представља пастире који су чистотом свог срца били удостојени да први угледају рођеног Спаситења. Домаћини положајника дарују и он остаје код њих на ручку. Пре ручка домаћин пали свећу од чистог воска, сви певају Рождество твоје, ломе чесницу, прекрсте се и тек онда седају за празничну трпезу, наздраве и честитају једни другима празник божићним поздравом: Христос ссе роди - Ваистину се роди! Из књиге: Бакине Божићне приче, Радмила Мишев

21 Буди креативан и направи сам своје декорације које можеш пријатељима и родбини да поклониш током празника. Потребно ти је: - штапићи од сладоледа - колаж папир и разноврсне бојице - лепак и маказе - перлице - одштампане иконице - и машта наравно

22

23 Ево дивне песме о светоме Сави, кога српски народ као свеца слави. Он је био дете једнога владара, име му је Растко, син српскога цара. Народ је побожан некад јако био и тај владар госте многе је примио. Једног дана поче сутон да се хвата, калуђер ма старим отворише врата. Замолише конак ови светогорци, Немања их прими уђ те свети оци. Љубазно их служи и Растка довео, а он као дете међ монахе сео. И пре царем хвале Бога великога, а он носи даре дарива свакога. Ја даривам Бога а Он мени мира, па да ми сачува моја сва три сина. И оде да спава у своје одаје, заборави Растка да тамо остаје. Растко као дете једнако их моли да се њему само о Богу говори. Па онда уздахну њему срце младо, и ја бих за Христа мојега пострадо. Ал шта могу сада, ко да ме избави, па да и ја носим ту расу на глави?! Ја вас сад преклињем ево као дете, када ви пођете да ме поведете, али мојој мајци немојте казати јер ме много воли па ми неће дати Мога оца царство проћиће к о ништа,а ја тражим Царство што има код Христа. Немања се труди купи милостињу, монаси говоре његовоме сину: Чујеш чедо мило, мораш промислити. Ал ти мораш тамо са нама постити. И царске хаљине нећеш ти носити, него црну ризу ти ћеш облачити. На све ово Растко пристаје и рече, идем мојој мајци још последње вече, јер ме више неће она загрлити, нити свога сина више пољубити. Ништа и не слути младог Растка мати, око пола дана тек поче питати: А где нам је Растко? на обед га зове, и отвара редом она царске дворе. Ал детета нема и њој се не једе, и Немању шаље да јој га доведе. Нигде, нигде нема нашег милог сина, и настаде вриска међу њима свима. И Вукана зове и Стефана свога. Траж те децо Растка мог сина милога, траж те свога брата децо моја мила, ала ми се туга у срцу савила. Немања замишљен к о да нешто слути, ником ништ не каже него само ћути. Они светогорци кад су говорили, ја и Растко само са њима смо били. Боже Свети, Силни, ако ј воља тако, да је с њима от шо и мој мили Растко. Теби га предајем, Тебе нека слави. али ко ће доћи то мени да јави? Да пошаљем слуге то ћу учинити, ако хоће натраг ја ћу га вратити, и одоше слуге, ал већ беше Сава, родитеље своје по њима поздравља. Поздрав те ми оца, нек се моли Богу, ал ја у двор више вратит се не могу, ја сам наш о мира сад у светој Гори и наш о сам Цара што сав свет сотвори. Потруд те се и ви родитељи мили, да би и ви Царство Вечно заслужили. Мајци ми однес те овај прамен косе из очију њених сузе нек оросе. И тако је Сава он заштитник свима, молитвом помаже он својим Србима. Светитељу Саво почуј наше гласе и МОЛИ ГОСПОДА ДА ОН СРБЕ СПАСЕ! Преузето са сајта Православни Родитељ

24 When they saw the star, they rejoiced with exceeding great joy. And when they were come into the house, they saw the young child with Mary his mother, nd fell down, and worshipped him: and when they had opened their treasures, they presented unto him gifts; gold, frankinsence, and myrrh.» (Mt.. 2, 10-11) Dear brothers and sisters, This is how St. Matthew describes the arrival of the wise men from the East to their destination, Bethlehem in Judea. Only God knows how many days and nights they must have travelled. They evidently did not lose hope that they will find the King of Judea and bow before Him. And above that they brought rich gifts to the One who has everything from Himself, the One who is the fullness of all things, and who does not need anything of this world. They are the first who announced the birth of the King to those who did not know God. From that hour, that small manger became the holiest place on Earth. Holier than Sinai, and even Jerusalem. And its glory will grow with the glory of the God-child and His Mother, until the end of this world and time. For look, she hold the One who hold the world, and offers Him to unto us, so small and weak. Why did God choose this exact way to send His Son? Almost all the Holy fathers have pondered this subject, and yet they have explained it merely partially. For this is a mistery which is hidden even from the angels, and such is with people. The Lord Christ Himself revelaed why He came, having said: For God so loved the world that He sent his only begotten Son, so that all who believe in Him do not perish, but have life eternal. ( Jn. 3, 16) The Son of God took man s path, from a small child, to a grown adult, so that He may show us the path to salvation. Christ is the example which we receive, and which receives us. He took the path of humility so that we may find the path to the real man, to the original state of Adam. Christ teaches us to not only think like children, but to live as children. (Mk. 10, 15; Mt. 18, 3) We are all together: children, adolescents, adults and the elderly, servants of the altar and faithful, all called to be the sons of God. (Gal. 4) Let uf welcome Him into our spiritual Bethlehem: our hearts and soul, and all our bodies, our whole being, so that we may be fulfilled with the Sun from above. Only in that will Christ, as the Holy Fathers say, take shape in us. Or at the Holy Apostle Paul says: I no longer live, but rather Christ lives within me. (Gal. 2, 20) If we open ourselves to Christ our God, we will open ourselves to our neighbour as well. If we get closer to Christ, we will get closer to each other. 24

25 We live in a society where people are further and further apart from each other. Sometimes even so that blood relatives are distant from each other. God, however, showed us all, through his incarnation, just how close He is to us, and how much He loves us. Every birth of a child is not simply a worldly event, but rather before anything else, it i san act of God s love. It belongs, in the first place, to Him, and then the parents. We become children of God in His Church through the holy sacrament of baptism. We take on Christ (Gal. 3, 27), becoming a small Christ. Christ s birth shows us that we have become heirs, and participants, in His Kingdom. (Gal. 4, 7) We become royal clergy, and a holy nation. (1 Peter 2, 9) The Nativity of the Lord is especially a children s holiday. And yet how many children are there who will not feel the joy of Christmas? They are left to themselves. And how many parents are there today whom are abandned by their children, and would take joy in somebody knocking on their door and saying: Peace from God Christ is born! The feast of the Nativity if one where man is healed of the illness of loneliness and all ailments of the soul. Iti s the sharing of joy with all people, especially those who are one with us in faith. In our time, the joy of family life is diminishing. Why? This is because the real concept of marriage and family is lost. If we want to be real orthodox christians we need to hold steadfast to the biblical description of marriage and family. In general we are on a path of death and failure, physical and spiritual. May God help our people to be united, God-like, and may we multiply. Let us not forget, in our prayers, our brothers in Kosovo and Metohija, and in all other parts of the former Yugoslavia, as well as all over the world, whom suffer and toil, and there is nobody to greet them these days, or to help them. Let us open our heaets and offer them a helping hand. For by helping them, we offer unto Christ (Mt. 25, 40). Only in this way will we truly celebrate the birth of Christ. Then we will be able to joyfully proclaim with all the Orthodox christians of the world: Christ is born glorify Him! Christ on Earth elevate Him! May all the world wing unto the Lord. And with joy sing all ye nations, for He is glorified! We thank you for all of your donations, gifts, and help to your Diocese, monastery, churches, as well as to all those who were in need. May God reward you with his heavenly gifts. Wishing you all a blessed feast of the Nativity of our Lord and a happy New year, we greet you from the heart with the joyous exclamation: PEACE FROM GOD CHRIST IS BORN! INDEED HE IS BORN! HAPPY AND BLESSED 2018! Your intercessor before the manger of Bethlehem, BISHOP OF CANADA Dear brothers and sisters, Let us be aware of our Orthodox faith, and may we live according to it as our ancestors did. Let us bring before Christ not gold, nor myrrh, nor frankinsence, but christian virtues: faith, hope, and love. We need not travel to Bethlehem to bow before Him. Let us commend ourselves and our children to Christ and His Church. He asks nothing more of us. Let us find Him in our hearts. 25

26 CHRISTMAS: THE FEAST OF LOVE The feast of Christmas is a celebration of the birth of our Lord. A celebration that entails the eschatological reality brought to human beings through the incarnation of God Himself. We celebrate life in its fullness, life in communion with God who, for our salvation became man. In the feast of Christmas, we perceive the unmeasured love God has for His creation. Truly, nothing He created has been created for decay. On the contrary, God brings everything into being for the reason that can only find its logic in love. Love has been betrayed by our ancestors, as it is betrayed through the parasite of evil to this day. Even though, human beings deceive themselves through self-centered egos, idolizing themselves and other degenerated passible creatures and objects, God loves His creatures. God in His nature is absolute Love. The briefest description of God is Love. He is Love par excellence. Thus, John the Theologian teaches us that God is Love. (1 John 4. 17). To truly understand and grasp what St. John teaches us one needs to act in love, become love as God is. St. John writes: Everyone who loves has been born of God and knows God. Whoever does not love does not know God, because God is love. This is how God showed his love among us: He sent his one and only Son into the world that we might live through him. This is love: not that we loved God, but that he loved us and sent his Son as an atoning sacrifice for our sins. Dear friends, since God so loved us, we also ought to love one another. No one has ever seen God; but if we love one another, God lives in us and his love is made complete in us. (1 John ) Christmas is the feast that bestows the reality of love, for God is Love. This entails human beings to act in love towards God and neighbor. We have been summoned to love one another, and thus all epistles, messages, letters imply the word of love in the feast of Christmas. Love is the substance of Christmas. Without it Christians cannot celebrate the birth of Love Himself Christ our Lord. God, through kenosis (selfemptying), became man, inviting human creatures to participate in Him. He gave Himself to us, so that we can give ourselves to Him and others. In self offering, human beings become truly human. Created in the Image of God, human persons are called to participate in Him and with others. In participation and selfoffered love to God, to our brothers and sisters, everything becomes ontologically significant. Through love we observe all, even enemies, as our way towards salvation. To acquire such passionless love, one needs to strive towards God through His commandments, teachings and 26 example. Prerequisite to love for God and neighbors (Mt 22, 34-40), are God s commandments. St. Maximus the Confessor teaches that, The whole purpose of the Savior s commandments is to free the mind from incontinence and hate and bring it to love of him and of one s neighbor (Chapters on Love, 4, 57). Love becomes the substance of everything we do, without it we cannot truly live nor understand the Gospel. Without love we cannot truly comprehend the reason of our Lord s nativity nor His message and deeds of salvation. That is why the newly revealed saint Porphyrios of Kapsokalivite teaches us that salvation is not found merely within our battle against our passions but in love, you don t become holy by fighting evil. Let evil be. Look towards Christ and that will save you. What makes a person saintly is love. St. Porphyrios teaches us that without the prerequisite of love no battle can be won, all ascetical struggles become non-sense without love as its beginning and end. One should not conclude that fighting evil within ourselves is meaningless, the Saint does not intend this, he actually teaches us that the battle, the struggle becomes only meaningful in Christ and His ecstatic love. Thus, when we fight our urges, our ego, we turn towards Christ, instead of turning within ourselves. As passible beings, we cannot truly, ontologically, overcome evil. Only

27 in Christ, the God-Man, can truly one become holy. In this we find the reason for Christ s incarnation, God became Man so that man can become god. Only in Christ can we discern our salvation, only in Him, can we acquire the meaning the purpose of our life, our path, our raison d être. Human beings need each other. Created in the Image of God, all are perceived as little gods, potential gods, who carry the potential to become, in Christ, true gods by the Divine energies. That is why, as orthodox Christians, we cannot hate nor despise anyone, but love all, truly seeing Christ in all. Christmas is a celebration of the incarnate Love, our Lord and Savior Jesus Christ. Throughout the passages of the Holy Gospel and through deeds of love bestowed by his disciples and saints (especially martyrs), we discern that love is stronger and greater than biological existence. Following Christ, disciples and saints gave their lives, dying for Him as he died for them, thus exemplifying the meaning of existence bestowed by Christ and found in His love. Love is thus always personal, never abstract. We love persons and all cosmos, yet only through Christ, for in Christ, God lives in us and his love is made complete in us. (1 John 4, 12). 27

28 РАСПОРЕД ВЕЛИКОПОСНИХ ВЕЧЕРЊИХ БОГОСЛУЖЕЊА ГОДИНА: Опроштајно покладно вечерње (18. фебруар 2018.): Манастир Св. Преображења Господњег Поука и благослов: Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Г. МИТРОФАН; певају свештеници и присутни верници. Прва недеља - Недеља Православља (25. фебруар 2018.): Према свеправославном договору. Црква Успенија Пресв. Богородице, Виндзор. Беседи: о. Васа Пејовић; пева хор при храму Св. великомученика Димитрија. Гостују парохијани при храму св. Димитрија и Свете Петке и парохијани из Лондона са паросима. Друга недеља (4. март 2018.): Црква Светог Оца Николе, Хамилтон, на Бартон улици. Беседи: о. Милорад Делић; пева хор из Нијагаре. Гостују парохијани из Киченера, Ватерлуа, Нијагаре и Хамилтона са паросима. Црква Св. Арсенија Сремца, Витби. Беседи: о. Златибор Ђурашевић; пева хор цркве св. Арх. Гаврила. Гостују парохијани из Ричмонд Хила, Оквила, Торонта и Мисисаге са паросима. Трећа недеља (11. март 2018.): Црква Светог Оца Николаја, Хамилтон, на Наш Роуд. Беседи: о. Радован Кодић; началствује о. Душан Гњатић, пева хор из Ватерлуа. Гостују парохијани из Ватерлуа, Киченера, Хамилтона, и Нијагаре са паросима. Црква Св. Арханђела Гаврила, Ричмонд Хил. Беседи: о. Милован Средојевић; началствује о. Милојко Димитрић, певаjу свештеници за певницом. Гостују парохијани из Торонта, Мисисаге и Витбија и Оквила са паросима. Црква Св. Архиђакона Стефана, Отава. Гостују парохијани из Монтреала. Беседи о. Ђорђе Цимеша. Четврта недеља (18. март 2018.): Црква Светог Саве, Торонто. Беседи: о. Првослав Пурић; началствује о. Љубомир Рајић, пева хор из Мисисаге. Гостују парохијани из Витбија, Мисисаге, Ричмонд Хила и Оквила са паросима. Црква Светог Великомученика Георгија, Ватерлу. Беседи: о. Војислав Павловић; пева хор из Хамилтона са Бартона. Гостују парохијани из Хамилтона (обе цркве), Нијагаре, и Киченера са паросима. Црква Свете Тројице, Монтреал. Гостују парохијани из Отаве и Шербрука. Беседи о. Александар Гујаничић. Свештеничка исповест (среда 21. март година): Света Пређеосвећена Литургија у 8:00 часова у Манастиру Св. Преображења. 28

29 Пета недеља (25. март 2018.): Црква Св. Апостола Петра и Павла, Оквил. Беседи: о. Василије (Гавриловић); началствује о. Милош Пурић, пева хор из Витбија. Гостују парохијани из Мисисаге, Торонта, Витбија, и Ричмонд Хила са паросима. Црква Свете Тројице, Киченер. Беседи: о. Ђуро Самац, пева хор из Хамилтона (Неш Роуд). Гостују парохијани из Хамилтона, Нијагаре Фалс и Ватерлуа са паросима. Црква Св. великомученика Димитрија, Виндзор. Беседи о. Милан Јовановић, пева хор из Грачанице. Гостују парохијани из цркве Грачанице, Свете Петке, Лејкшор и Лондона са паросима. Шеста недеља (1. април 2018.): Црква Св. Саве, Лондон. Беседи: о. Јовица Ћетковић; пева: хор при храму Св. Велмуч. Димитрија. Гостују парохијани из Виндзора. Црква Сабора српских светитеља, Мисисага. Беседи: о. Владимир Вранић; пева хор Кир Стефан Србин. Гостују парохијани из Ричмонд Хила, Торонта, Витбија и Оквила са паросима. Црква Св. Великомученика Георгија, Нијагара Фалс. Беседи о. Горан Гојковић; началствује о. Драгомир Нинковић, пева хор из цркве Св. Тројице из Киченера. Гостују парохијани из Хамилтона, Киченера и Ватерлуа. Црква Свете Петке, Лејкшор/ Винд зор. Беседи о. Јовица Ћетковић; пева хор при храму Св. великомученика Димитрија. Гостују парохијани из Виндзора. Сва Великопосна вечерња богослужења почињу у 18:00 часова! БОГОСЛУЖЕЊА У МАНАСТИРУ О БОЖИЋУ Бадњи дан Субота 6. јануар, Литургија у 9:00 часова Бадње вече Субота 6. јануар, Вечерње и паљење бадњака у 19:00 часова Божић Недеља 7. јануар, Литургија у 5:00 часова Сабор Пресвете Богородице: Понедељак 8. Јануар, Литургија у 9:00 часова Свети Стефан Првомученик: Уторак, 9. Јануар, Литургија у 9:00 часова Обрезање Господње, Св. Василије Велики и Нова Година: Субота, 13. јануар, Бденије 6:00 Недеља, 14. јануар Литургија 10:00 Богојављење Четвртак, 18. јануар, Литургија у 9:00 часова Бденије у 17:00 часова Петак, 19. јануар, Литургија у 9:00 часова Св. Јован Крститељ Петак, 19. јануара, Бденије у 5:00 часова Субота, 20. јануара, Литургија у 9:00 часова Свети Сава Српски Петак, 26. Јануар, Бденије у 5:00 часова Субота, 27. Јануар, Литургија у 9:00 часова 29

30 Празник Покрова Пресвете Богородице у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону Празника Покрова, празник који је уједно и слава Епархије канадске, свечано је прослављен у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону. Преосвећени Епископ канадски Г. др Митрофан је началствовао Светом Литургијом уз саслужење протојереја Дејана Обрадовића пароха Нијагара Фалса, др Горана Гојковића пароха киченерског, јереја Ђурађа Којића пароха садбуријског и гвелфског и епархијских ђакона Радована Кодића и Александра Митровића. Литургији је одговарао, са нарочитим благољепијем, хор Св. Роман Мелод који припада Цркви Свете Тројице из Киченера. Након Свете Литургије освећен је славски колач и жито. Домаћин овогодишње славе је био Г. Срећко Марић из Торонта. За кумство наредне године се јавио Г. Милован Маврак из Мисисаге. Потом је уследила је надахнута празнична беседа Преосвећеног Владика Митрофан у свјојо првој канонској посети заједници у Халифаксу Wегово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан боравио је у дводневној канонској посети парохији у Халифаксу 20. и 21. октобра ове године. У пратњи Преосвећеног Владике налазио се свештеник Владимир Вранић, парох северноторонтски и администратор парохије у Халифаксу. У петак по доласку у Халифакс Преосвећени Владика је провео време у пријатном и конструктивном разговору са домаћинима о животу, изазовима и плановима за даљи развој ове заједнице, где је имао прилику да се увери у изузетну посвећеност саговорникâ, али и жељу за даљим организовањем живота најисточније заједнице Епархије канадске. У суботу 21. октобра, Његово Преосвештенство Епископ Митрофан служио је Свету Литургију у 30 Епископа Митрофана. Уз Поздрав празника и молитву да Пресвета Богородица све сачува под својим покровом, Преосвећени је позвао верни народ на трпезу љубави припремљену трудом Кола Српских Сестара из Црквено-школске општине Свете Тројице из Киченера. Епископ Митрофан се захвалио и заблагодарио присутнима што су у великом броју дошли да прославе празник Покрова Пресвете Богородице. храму Преподобног Антонија Великог, Антиохијске патријаршије, уз саслуживање свештеника Владимира Вранића. У својој беседи на крају Свете Литургије, Преосвећени Владика је уз речи еванђелске поуке, посебно изразио радост због своје прве посете овој дивној заједници, као и благодарност старешини храма оцу Максимосу Саикалиу и целокупној заједници коју духовно предводи, што већ дуги низ година излазе у сусрет српској заједници у Халифаксу и уступају свој велелепни храм и просторије за потребе богослужења и сабирања после Свете Литургије. По одслуженој Светој Литургији припремљена је посебна трпеза љубави за све присутне, где су верници имали прилику да и лично приђу своме Архипастиру на разговор, као и да добију архијерејски благослов. Том приликом у име заједнице, свештеник Владимир Вранић је изразио особиту благодарност Његовом Преосвештенству на љубави према овој заједници коју је показао током своје прве канонске посете, уз свесрдне жеље да ова заједница настави да истом љубављу дочекује свога Архипастира још много пута у времену које је пред нама. У исто време изражена је благодарност и заједници која увек са великом љубављу дочекује свога свештеника, али овом приликом и свога драгог Владику. На крају, придружујући се речима захвалности Епископа Митрофана, о Владимир Вранић је са своје стране и у име свеукупне заједнице у Халифаксу заблагодарио о. Максимосу на свој жртви и подршци, али надасве љубави коју делатно и несебично показује нашој заједници, али и појединачним члановима наше заједнице увек када је то потребно.

31 Мисисага МОШТИ СВ. МАРДАРИЈА У МИСИСАГИ Седмица 16. до 23. децембра године оставиће свој вечити траг на вернике Мисисаге и целокупног православља у торонтском региону. Саборни храм Свих срба светитеља у Мисисаги дочекао је нетрулежне мошти великога српског светитеља северноамеричког континента- Св. Мардарија, првог епископа Српске православне цркве у Канади. Свечано и литургијски дочекавши свога архијереја Његово Преосвештенство Г. др Митрофана, молитве схив преко шест стотина сабраних биле су усмерене ка ковчегу са моштима Св. Мардарија, кога су богобојажљиво свештеномонаси архимандрит Атинагора и протосинђел Василије унели у храм. Док су појци певали тропар и кондак светитељу, Владика Митрофан је окадио мошти, и икону, и архијереји, и свештенослужитељи су се поклонили првом јерарху Српске православне Епархије америчкоканадске. Св. архијерејском Литургијом је началствовао Епископ канадски Г. др Митрофан, уз саслужење Архиепископа отавског и целе Канаде Г. Иринеја (Православна Црква у Америци), Епископа источноканадског Г. Андреја (Украјинска Православна Црква Цариградске Патријаршије), умировљеног Епископа Г. Георгија, те 16. представника свих канонских православних јурисдикција у Канади. Певали су месни Хор Св. Саве, украјински хор цркве Св. Димитрија, студенти Теолошке Школе Цариградске Патријаршије у Торонту, и певница српских појаца из саборног храма. 31

32 У Св. Литургији је такође молитвено учешће узео г. Василије Петковић, генерални конзул Републике Србије у Торонту. У току литургије Владика Митрофан рукоположио је ђакона Милорада Делића, свршеног теолога Факултета Св. Саве у Београду, у презвитерски чин, поучивши о. Милорада, и све сабране о одговорности, али и благослову, који носи од овога дана. Свештеници Епархије канадске су наизменично помазивали вернике са уљем из кандила Св. Мардарија, а више десетина породица прислужило је заветне свеће, за своје молбе Господу. Свим сабранима подарене су папирне иконе Св. Мардарија, копија управо оне иконе која је за храм израђена у руском православном манастиру Св. Тројице у Џорданвилу. Епископ Митрофан, у својој беседи, описао је живот светитеља, позвавши нас све да следимо његов пример оданости Цркви и Господу нашем Исусу Христу, да молитвеним подвигом будемо достојнији Бога који је велик у светитељима својим. Старешина саборног храма, о. Јован Марјанац, захвалио се свима окупљенима на учешћу у овом историјском скупу, даривајући испред братства храма ручне крстове служашчим архијерејима. Након литургијском сабрања прешло се у црквену салу, где су вредне сестре парохијског кола српских сестара, спремиле посно послужење за све вернике, а за свештенослужитеље, скроман ручак. Овај величанствени литургијски сабор, још једном, потврдио је важну улогу саборног храма Свих срба светиеља у домостроју комплетног Православља у Онтарију. У току целе наредне седмице, свакога дана служене су Св. Литургије, пред моштима светитеља, а храм је био отворен за вернике да узнесу своје молитве овом божијем угоднику. Свештеници Теодорос Параскевопулос, Георгије Тиу, Ђорђе Дахдух, Максим Аброскин, принели су Господу безкрву жртву у нашем храму на грчком, румунском, арапском, и црквенословенском језику, тиме учинивши част нашој заједници, а све у славу Св. Мардарија. У току целе седмице била је посебно присутна благодат Светога Духа над свима који су долазили у храм код светитеља. Његово присуство међу верницима Мисисаге, остаће трајно кроз иконопис његовог светлог лика, који ће бити изложен свакога дана у славу Божију. Хамилтон ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА ЦШО СВЕТОГ ОЦА НИКОЛЕ У ХАМИЛТОНУ (BARTON) И ове године, у недељу 24. децембра, ЦШО Св. Оца Николе, прославила је своју храмовну славу. Свету и божанствену Литургију, служио је Његово преосвештенство, Епископ канадски Г. др Митрофан, уз саслужење свештенства Епархије канадске: Проте Првослава Пурића, проте Ђуре Самца, проте Воје Павловића, јереја Милорада Делића и ђакона Александра Митровића. На светој Литургији је одговарао хор Стеван Мокрањац, под диригентском палицом сестре Десе Гушу. У светом Храму и на банкету, окупило се пар стотина парохијана, као и гостију из околних градова. На крају свете Литургије, Епископ Митрофан је надахнуто и очински поучио народ, тумачећи Јеванђеље од Св. Луке, о томе ко су звани а ко су изабрани. Поучивши нас да смо Божијом милошћу сви позвани, а дали ћемо бити изабрани, зависи и од нашег труда и жртве коју улажемо свакодневно како би смо сели за трпезу са Господом. 32

33 Прешавши у црквну салу, Владика Митрофан је осветио славски колач и жито. Овогодишњи домаћини храмовне славе, били су: Душко и Јадранка Сурла са својом породицом. Надлежни парох, Протојереј ставрофор Воја Павловић, поздравио је Владику, свештенство и присутне, а затим је представио госте за главним столом и још једном се захвалио Његовом преосвештенству, владики Митрофану на његовом доласку, жртви и љубави коју гаји и исказује Hamilton BISHOP MITROFAN AT ST. NICHOLAS CATHEDRAL IN HAMILTON Let us be thankful to God! Give thanks to God always, even when we suffer. Let us learn from the example of the Holy Gospel that was read today. From ten leprosy men, that were cured by Lord Jesus Christ, only one came back to give thanks to Lord for his health, and he was foreigner Samaritan. With those words His Grace Bishop Mitrofan addressed the faithful at the St. Nicholas Cathedral in Hamilton. It was a great joy for all faithful of the St. Nicholas Cathedral to have our Bishop among us, who came in 28th Sunday after Pentecost, so that we can all together celebrate our Church Slava and our heavenly patron St. father Nicholas at the banquet. His Grace Bishop према нашој заједници. Владика се обратио народу, поздравио свештеника, председника, црквени одбор и све присутне а потом одржао веома поучну беседу у овој недељи када наша црква празнује Материце. На крају смо се захвалили сестри Милки Чулић и колу српских сестара на припремљеној трпези љубави. За домаћине славе следеће године, прихватили су се Зоран и Милица Цветић са децом. Mitrofan officiated Holy Liturgy along with priests Djuro Samac, Stevan Stojsavljevich, Milojko Dimitric, Ljubomir Rajic, Milorad Delic and deacon Aleksandar Mitrovic. After the Holy Liturgy and communion of the faithful, everyone came to church hall where kumovi Branko and Jadranka Bibic with the help of our Circle of Serbian Sisters, prepared the slava banquet. After the cutting of Slavski kolach, Zoran and Vesna Pankerichan accepted the honour of being kumovi for the next year Slava banquet. All that attended the banquet were greeted by the president of the congregation Mr. Miroslav Cucuz, who gave thanks to all, first to our Bishop His Grace Mitrofan, clergy, hard-working sisters, choir and to all auxiliary organizations, brothers and sisters who helped in any way with progress of our church community. Protopresbyter D. Samac 33

34 Ватерло ТРИДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА ЦРКВЕ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА Српска православна заједница, окупљена око цркве Св. великомученика Георгија у Ватерлоу, свечано и достојанствено је прославила 30 година од освећења цркве. Тридесет година овај храм савесно и одговорно врши своју свету духовну и патриотску мисију. Служи Богу и роду на овим просторима где живи велики број српског народа, који се у највећој мери, на ове просторе доселио након последњег прогона и страдања нашег народа. Овај значајан јубилеј достојанствено је прослављен 28. октобра, године. Свечаности је присуствовао престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, епископ Митрофан, конзул републике Србије, г-дин Спасоје Петковић као и многе значајне личности из културног, јавног и националног живота Срба овог дела Канаде. Свечаност је започела Светом Архијерејском Литургијом, којом је началствовао, Његово Преосвештенство владика Митрофан уз саслужење свештеника Епархије канадске: Протојереја- ставрофора Василија Томића Архијерејског заменика, Протојереја-ставрофора Милојка Димитрића из Хамилтона, Протојереја- ставрофора Драгомира Нинковића из Киченера, Протојереја-ставрофора Љубомира Рајића из Мисисаге, Пртосинђела Василија Гавриловића настојатеља манастира Преображења Господњег, Ђакона Радована Кодића и Александра Митровића и домаћина Протојереја-ставрофора Душана Гњатића. У току Свете Литургије, владика Митрофан је рукоположио Милорада Делића у чин ђакона. Владика Митрофан се на крају Литургије, поучном беседом обратио верном народу и посавјетовао их да читају Свето Писмо, нагласивши да смо ми народ, који на жалост врло мало чита ову Књигу живота и да је крајње време, да више пажње посветимо себи учећи се из Светог Писма, врлинама по којима ће нас Господ препознати као своје. Након Свете Литургије, принца Александра, принцезу Катарину, владику Митрофана, Конзула Спасоја Петковића, служашче свештенике као и друге многобројне госте, на улазу у српски центар, дочекали су чланови фолклорне групе Гаврило Принцип, и послужили их, као израз добродошлице, хлебом и сољу, а принцези Катарини је уручен букет цвећа. Гости су уживали у пријантој атмосфери, пригодним поздравима, краткој историји цркве, коју је као очевидац дочарао кум цркве, брат Неђо Крајишник, црквеним активностима, које је презентовао председник цркве брат Рајко Шавија и дивном забавном програму, који су приредила деца, чланови фолклорне групе, при овој црквеној заједници, а цео програм је осмислила и зналачки водила сестра Невенка Сандаљ. Присутне је поздравио и принц Александар и принцеза Катарина, која је присутне упознала са фондациом Lifeline, која помаже многима и проналази медицинска средства за наше болнице које и данас раде у врло тешким и оскудним условима. Конзул Р. Србије, Спасоје Петковић је такође поздравио све присутне уз напомену да конзулат и он лично стоје на располагању, за било какву помоћ за којом се укаже потреба. На крају се Преосвећени владика Митрофан обратио, подсетивши све присутне да је на нама да изграђујемо себе и цркву, изразивши наду да ћемо у догледно време поред овог велелепног српског центра изградити и нови храм, који ће служити на понос свих нас. 34

35 Генерални прилози Прилози од октобра до 26. децембра Кодић о Радован $45 Ђурашевић о Златибор.... $20 Ћурчић Драган $50 Митровић Бранислав и Јелисавета $30 Соколовић Јагода $100 Валериа и Фаника $35 Комадина Блаженка $20 Мандић Душан и Јелена.... $20 Простран Драган $50 Коруновић Оливера..... $200 Стокић Васо $100 Бојковић Драгослав $80 Симеуновић Немања $50 Васиљевић Миломир..... $40 Фораи Љубица $30 Н. Н $390 Мишковић Д $30 Милетић Олга $20 Ракас Даница $20 Важић Јован $60 Маврак Милован и Славица $100 Обрадовић о Дејан $40 Обрадовић Александар и Анка $100 Дорословац Бранислав.... $60 Пјевић Драгица $100 Васић Жељана $20 Ковачевић Сузана $20 Ковачић Винка и Ђорђе... $100 Новоселац Душица $40 Ћућуз Мирослав $50 Бујак Бојан $50 Гојковић о Горан $60 Вранић о Владимир $20 Димитрић о Милојко $30 Копривица Ђорђе $20 Матовић Жарко $50 Стојановић Миломир..... $40 Петрић Раде и Снежана.... $40 Зец Миленко $100 Тубоњић фамилија $140 Андрес Паул $60 Клачар Милован и Невенка. $30 Маџаревић Љубо $50 Тадић Тешо $20 Моћић Наташа $20 Моћић Предраг $20 Krizhanovsky Dmitry $50 Рађен Бранко и Јелица.... $20 Канлић Лазо и Винка $20 Грабовац фамилија $60 Рикић Ђорђе $45 Марковић Цвијан $50 Belu Sebastian $10 Соколовић Јагода $1,000 Маџаревић Небојша $50 Cheetham Marianne & David. $30 Илкић Иванка $30 Дучић Јован $300 Појић Силвана $50 Батак Дарко $50 Источник Васиљевић Миломир..... $20 Јовановић Грозда $25 Јанковић Јела $20 Котур Љубомир $200 За здравље Н. Н $20 Бацко Гроздана $40 Михајловски Трипко и Љиљана $100 Радовић Мићо $50 Вукадин Милан $20 За покој Свирац Гордана $20 Абула Богдан $40 Ђоровић фамилија $50 Чордашевић Ђорђе $60 Атанацковић Светлана..... $20 Трипић Горан и Гордана.... $20 Н. Н $50 Простран Драган $50 Иванчевић Драгољуб..... $50 Niemiec Elizabeth $50 Jовичић Р, и Ј $20 Илић Бранка $20 Вучак Милан и Марија..... $40 Lab Credit Valley Hospital... $80 Ђурић Александар $100 Ожеговић Миле $20 Рајачић Милка $20 Драгичевић Мика $20 Преочанин Петар $50 За покој Драгиње Јовичић Латиновић Стево са породицом $60 Милошевић Љиља и Весна.. $30 Латиновић Моси и Перса... $50 Н. Н $50 35 Љумовић $50 Станковић Миле и Вера.... $50 Мурадифа $30 Миле и М $50 Н. Н $200 Kрштење Китић Дарко $120 Зуровац Славица $500 Зуровац Славиша и Јасмина $1,000 Марјанац о Јован $500 Манастир Павлица Даница $200 Бојковић Драгослав $80 Димитријевић Дејан и Мирјана $40 Зутро Дивна и Душко..... $100 Клачар Невенка и Милован $200 Вуковић Војислав $40 Епископ Митрофан..... $2,000 Џелетовић Андрија $45 Ђурђевић Саво $100 Петраковић Рада $200 Бошњак Бранко $40 Андић Јово $100 Суботић о Живорад $100 Папаз Огњен $100 Н. Н $70 Тубоњић фамилија $100 Слава Armand Richard & Milica.... $50 КСС Св Никола са Nash Road $200

36 ISABEL BADER THEATRE нед. 4. феб у 15:00ч 93 Charles St W. Toronto, ON M5S 2C7 ПРВАЦИ СРПСКЕ ОПЕРЕ ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ СКУД ОПЛЕНАЦ ХОР КИР СТЕФАН СРБИН ХОР Св. САВЕ ОПЛЕНАЦ Св.САВА ОЛИВЕР ЊЕГО АКАДЕМИЈА БАТА МАРЧЕТИЋ Додела светосавских стипендија Уручење награде захвалности српске заједнице за животно дело Улазнице $40 могу се купити у свим горе наведеним организацијама