ИМЕНА МЕСТА И ЉУДИ НА КОСОВУ И У МЕТОХИЈИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Transcription

1 ИМЕНА МЕСТА И ЉУДИ НА КОСОВУ И У МЕТОХИЈИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ МИЛИЦА ГРКОВИЋ Сажетак. Сачувани историјски извори из времена српске средњовековне државе и турски извори петнаестог века сведоче о томе да је антропонимија и топонимија на Косову већином српског порекла, од речи општесловенског порекла. То сведочи о томе да су те области биле настањене од давнина српским живљем. Најобимније повеље, у којима се налази неколико хиљада података, јесу Бањска хрисовуља краља Милутина, Дечанске хрисовуље Стефана Дечанског и Призренска хрисовуља цара Душана којом је основао манастир Архангела Михаила и Гаврила код Призрена. После Косовске битке настало је мало докумената писаних ћирилицом који говоре о антропонимији и топонимији Косова и Метохије. У петнаестом веку српским областима су владали Турци. Да би имали поуздане податке о пореским обвезницима пописивали су освојене области. Један од важних пописа је попис Области Вука Бранковића која је захватала Косово и део Метохије. Турски извори сведоче да је српско становништво у тим областима бројно, а топомини који су били у српској средњовековној држави нису измењени. Кључне речи: антропонимија, топонимија, хрисовуља, средњовековна Србија, Косово и Метохија, Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Стефан Дечански, краљ Милутин, цар Душан, турски тефтер, област Бранковића. Већ дуго албански научници покушавају искривљујући истину да докажу свету да су Косово и Метохија њихови исконски простори који су у средњем веку освајали српски владари. Међутим, насупрот таквом мишљењу, историјски извори сведоче праву истину. Захваљујући подацима који су сачувани у средњовековним документима, потпуно је јасно да су Косово и Метохија биле централне српске области. То доказују, како повеље српских владара, тако и турски тефтери у којима је забележено много имена места и личних имена људи који су у тим местима живели. Дакле, ако пођемо од чињенице да је ономастика археологија језика, потпуно је јасно да ономастички подаци јасно говоре о етничким карактеристикама области у којој су забележени. 1 1 Примери из повеља које су писане српским средњовековним језиком, овде ће бити у преводу на савремени језик. 43

2 44 Милица Грковић Један од најстаријих споменика, писан српскословенским и српским народним језиком, јесте Хиландарска повеља Стефана Немање издата године. 2 У њој су убележени дарови које је српски владар дао својој задужбини манастиру Хиландару: И измолих код цара парике у Призрену, те од њих дадох манастиру у Светој Гори, Светој Богородици у Милејама, села Непробишта, Момушу, Самодрави, Ретивљу, Трње, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча, и ту трг и два винограда ту посадих и четири пчелињака: један у Трпезама, други у Дапшору, трећи у Голишеву, а четврти у Парицима, а уз сваки пчелињак по два човека.; и планину Богачу, и од влаха 3 Радово судство, и Ђурђево, а свега 170 влаха, и дадох од стоке што је могуће, и у Зети кобиле и 30 спудова соли. Ту је Хоча која је до данас свима позната и низ других места чији су називи настали од речи из српског језика. Двадесет две године касније син Стефана Немање, Стефан Првовенчани у повељи коју је дао манастиру Хиландару потврђује очеве дарове, али прилаже и нове поседе који се налазе у Метохији. 4 Већина тих насеља створена је од српских речи. Многи од тих насеља и данас носе древно име. Потпуно је јасно и ономе ко није филолог по струци да су имена Крушево, Белчишта, Рубач поток, Горњи Вранићи, Добри дол створена од српских речи. У исто време Стефан Првовенчани издао је повељу својој задужбини манастиру Жичи која је писана између и Поред многих поседа који се налазе у разним областима његове земље, дао је низ насеља која су се налазила на данашњем Косову и у Метохији: У Јелцима Долња Вас, Борак, Гњила, Добриња, Витахово; а у Хвосну села: Пећ са засеоцима својим Црни Врх, Стлпези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас с Челпецима и с Лабљанима, Љутоглави с градом. У даљем тексту саопштава да је дао и пашњаке: И ово су планине: У Хвосну Слано поље с Тмастим гвоздом. Стефан Урош, син Стефана Првовенчаног, краљ српске земеље, подигао је храм светог Николе у Хвосну и даровао га манастиру Милешеви. У повељи коју је издао 1276/77 6 каже: Зато, ја, Стефан Урош, постарах се да родитељима мојим и прародитељима саздам храм светом архијереју и чудотворцу Христову у Хвосну на реци Бистрици близу велике архиепископије српске. И 2 Fr. Miklosich, Stephanus Nemanja, Serbiae magnus zupanus. Donatio facta monasterio Chilandar, Monumenta serbica, spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Graz, Austria, 1964, Сматрам да овде реч влах значи сточар. Дакле, у овом случају реч не обележава етничку категорију, него је то термин који значи занимање у средњовековној Србији. 4 Александар Соловјев, Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовенчаног) из године , ПКИЈФ, V, Београд, 1926, Fr. Miklosich, Stephanu, Serbiae rex, et filius Radoslavus. Fundatio monasterii Zica et donatio posteriori tempore eidem monasterio facta, нав. дело, Повеља Светог Николе у Хвосну 1276/77, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд 2000, стр. 26.

3 Имена места и људи на Косову и у Метохији у средњем веку 45 овај свети храм саздах да служи Вазнесењу Господњем, то јест Милешеви, где почива први архипископ и учитељ српски и прародитељ наш светитељ Христов Сава... Том прилком приложио је низ поседа који носе српска имена. Дакле архиепископија је српска, топоними српски, а закључак једино може бити да је овај крај у тринаестом веку био у средишту српске државе, односно представљао централни део територије насељене Србима. Из овога се види да су данашње области Косова и Метохије биле чврсто повезане с осталим српским крајевима у којима су владали Немањини потомци. Краљ Драгутин је године даровао Хиландару низ поседа и тим поводом издао повељу 7. Ту се помиње река Белча, Пећки студенац, црква светог Димитрија у Призрену. Од српског имена Првослав изведено је име рода Првославићи. Овде поменути топоними и антропоними настали су од речи српског језика и сведоче о српском карактеру овог простора. Краљ Милутин је године потврдио манастиру Хиландару дарове свога оца, деде и прадеде, а то све је допунио и новим даровима и све то записао у даровници. 8 Поред већих насеља убележено је и низ микротопонима који носе српске називе. То су: Рибник, Козник, Вељи врх, Понор, Градиште, Рупе, Горачево, Љубижња. Те микротопониме именовали су Срби речима из свог језика јер су ту живели. Једино је име реке Дрим несловенског порекла као што су и имена других великих река: Дрина, Дунав, Врбас. Имена људи који су живели у овом крају јесу српска или хришћанска у српској варијанти: Обрад, Ђурђиц, Радослав, Продан. Почетком четрнаестог века краљ Милутин је одлучио да подигне манастир у Бањској у близини Звечана и данашње Косовске Митровице. Нема сумње, краљ Милутин, велики задужбинар, у својим дворовима дао је доста исправа, али нажалост оне нису све сачуване па не можемо ни имати потпуну слику простора који је поседовао, а ни становништва које је ту живело. Међутим, даровница коју је дао својој задужбини, манастиру светог Стефана у Бањској, 9 који је наменио за своју гробницу и ризницу блага, садржи богате податке о местима и људима. То је једна од највећих српских златопечатних повеља у којој је забележено 75 села и заселака, 9 катуна и преко пет стотина породица. Осим имена ових села и катуна забележени су микротопоними на међама тих села. Поред личних имена сточара пописана су имена пчелара, неких свештеника и неких других становника пространог Бањског властелинства које се налазило већином на територији данашњег Косова и Метохије. Већина села у околини разрушеног манастира Бањске сачувала је своје име током ве- 7 Љ. Стојановић, Краљ Стефан Драгутин дарује села манастиру Хиландару, Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др. Споменик СКА XI, Београд, 1892, стр Fr. Miklosich, Stephanus Uros, Serbiae rex, ecelesias, pagos et homines donat monasterio Chilandar, нав. дело, Љ. Ковачевић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СКА IV, Београд 1890.

4 46 Милица Грковић кова, а та имена се чувају и данас... Може ли бити боље сведочанство о српском простору на Косову него што су имена села чији називи су потпуно јасни: села Бањска, Жрновница, Бресница, Бање Поље, Рударе, Козарево, Влчија (данас је у свременом језику Вучија), Јелшаница, Глбоко (данас би било Дубоко), Граничаре, Бистрица, Орахово, Трепча. Многобројни микротопоними још више потврђују да су их именовали Срби речима из свога језика. Примера ради, оведе су узете међе села Племетине: Село Племетино, а међе му: како бара води у пресеке и приштевски пут међу Племетино и међу Прилужје, а од Јасеновика у малу Локву, од Локве у поток, на станишта краљевих свиња. Дакле, овде нема ни једног страног микротопонима, али ни географског термина. Лична имена убележена у овој хрисовуљи потврђују да је Бањско властелинство било српски етнички простор. Пчелари у Луговима су: Обрад с децом, Никола с децом, Бојан с децом. Пописани су становници катуна, а земљорадничка села нису. То је свакако учињено стога што је сточарско становништво било покретљиво, па би му се могао изгубити траг. Додуше, у повељи становници катуна називани су власи. Тешко је утврдити колико су тада били посебна етничка категорија, а колико је то сталеж у средњовековној Србији. Пре ће бити да је то било занимање људи који су се бавили сточарством. Без обзира на то да ли су власи сталешка или етничка категорија њихова имена показују да су већином настала од словенских језичких елемената. Одмах после подизања Бањске, краљ Милутин је подигао манастир Грачаницу. Повеља је исписана унутрашњем зиду манастира и потврђује да су се добра манастира Грачанице налазила у околини Приштине. 10 Поред имена села исписане су и њихове међе. Имена села и њихових међа потичу углавном из српског језика, што значи да су их именовали становници из околине Приштине који су ту живели и пре четрнаестог века. Сама реч Грачаница потиче од српске речи град, а ту су и многи микротопоними који и данас постоје, а настали су од српских речи: Сушица, Селце, Крушевац, Брус, Недеља, Приштина, Жупањ студенац. Имена која су забележена у Грачаничкој повељи у већини су српска: Богдан, Милосав, Десимир, Радеј, Братослав, Љубан, Добромир, Храна, Радослав. Још јачи доказ да је околина Грачанице била српска јесте поглавље у коме владар пише Закон стари Србљима где за Србе прописује обавезе које су дужни испуњавати према својој цркви. Краљ Милутин је у својим повељама обухватио околину манастира Бањске и околину манастира Грачанице, а његов син Стефан Урош Трећи је за потомство оставио сведочанство да је околина Призрена била српска. У својој повељи коју је издао године храму Богородице Љевишке описао је шта је све као српски владар даровао овом манастиру. Доста поклоњених поседа налазило се на данашњем Косову и у Метохији. Поред онога што је сам прило- 10 Бранислав Живковић, Грачаничка повеља, Београд 1992, стр

5 Имена места и људи на Косову и у Метохији у средњем веку 47 жио, он потврђује све оно што су пре њега дали његови родитељи и прародитеља. Поред потврде ранијих дарова он истиче да је даровао село Белаћевац у Дреници које до данас није променило име. У јулу године Стефан Урош Трећи дао је дарове манастиру Хиландару као што су пре њега чинили његови преци. 11 Дао је пловину села Добродољане јер је једна половина одраније припадала Хиландару. Назив села и сви остали микротопоними потичу из српског језика. Три године доцније Стефан Урош Трећи основао је манастир Дечане и обдарио га богатим даровима. Том приликом манастиру је дао даровницу у којој су убележени поседи и људи који су били дужни да раде за манастир. 12 Пространо Дечанско властелинство простирало се од поседа у данашњој северној Албанији до Плава и Гусиња у садашњој Црној Гори. Ова повеља сачувана је у три примерка на основу којих може данас да се сагледа живот у средњовековној српској држави. Међутим, од свега је најважнији попис насеља и њихових међа као и пореских обвезника који су живели у тим насељима. Стотине топонима и хиљаде личних имена могу показати структуру становништва на овом пространом манастирском добру. Краљ Стефан, по својој задужбини назван Дечански није хтео да прикрије чињеницу да у његовој држави поред Срба живе и Арбанаси. Нагласио је да манастиру дарује и два катуна Арбанаса. На основу имена која су забележена у арбанашким катунима да се закључити да су у овој области постојала два антропонимијска система, један је српски а други арбанашки. Разлика између ова два система је велика. Имена места и људи забележених у Дечанској повељи су изразито српског порекла. Албанских имена је мало, не прелазе ни два процента. Дакле, имена, патроними и топоними сведоче да је Дечанско властелинство било српска област. Наследник Стефана Дечанског је његов син цар Душан. Нема сумње, Косово и Метохију је сматрао најзначајнијим областима земље својих предака па је у околини Призрена подигао манастир године и посветио га светим Архангелима. Као и његови преци манастиру је дао многа насеља и људе који ће за манастир радити и дао даровницу како би се за сва времена знало како је цар обдарио своју задужбину. 13 Нажалост, у хрисовуљи није убележен сваки порески обвезник као што је то учинио његов отац, Стефан Дечански. Овде су најважнији топоними од којих је већина у призренској области. Велика већина је српског порекла као и у Дечанском властелинству. Примера ради, ево каква су била имена кројача: Мирослав Стапнић, Рад, Десислав Петровић, Петар Прикљуковић, Бојко Становић, Куљебић Коста, Хранковић Доброслав, Калуђеровић Драгомир. Када се погледа узорак имена кројача који су свакако у то 11 Fr. Miklosich, Stephanus Uros III, Serbiae rex, monasterio Chilandar donat pagos quosdam, нав. дело, Милица Грковић, Имена у Дечанским хрисовуљама, Нови Сад, 1983, стр Синиша Мишић и Татјана Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Историјски институт, Извори за српску историју, књ. 3, Београд, 2003, стр

6 48 Милица Грковић време били градско становништво, јасно се види да су имена српска и српске варијанте хришћанских имена. Забележени патроними су грађени помоћу суфикса - ић /- овић што је основна карактеристика српске патронимије. Цар Душан је као и владари пре њега даровао манастир Хиландар и издао повељу. 14 Готово сви овде забележени топоними и микротопоними потичу од речи из српског језика, а забележени су на Косову и у Метохији. У складу с тим и имена људи су српска. Примера ради ево како су се звали људи у Сухогрлу: Ђура Михановић, Војко Задраговић, Милун Добројевић, Прибан Хранојевић, Прељуб Угодчић и Премил. Ево и једног примера из повеље који показује колико је простор Косова премрежен топонимима који потичу из српског језика: А ово су међе селу Словињу, почевши од Гуштерича путем који иде по брду између Гуштерича и Словиња и до пута који води под Медник, под студенац и под цркву која је више Гуштерича насред дола и до ступа гробнога више Добротина и до Стубла студенца и на Другов студенац посред Сухогрла, на Смолушу кроз шуму до воденичишта Злодушца, које је на реци Смолуши. Цар Душан је заједно са својом супругом, царицом Јеленом и сином Урошем даровао Карејској ћелији неке поседе с територије данашње Метохије и издао тим поводом повељу. 15 Записано је:...дарова царство ми у Хвосну село Косориће и са свим засеоцима, а засеок му Днепоље, Дољани, Чешково, Челопеци... Цар Душан је приликом посете Светој Гори године потврдио све раније дарове. Тада је изричито рекао шта теба да припадне манастиру Хиландару, односно која су то насеља, како он сам каже, по српској земљи. Дакле, он наглашава да се велики број насеља које дарује налазе на Косову и у Метохији и да је то српска земља: И овако узаконивши исписасмо имена свих метохија по Србљима и по Романији. Села по земљи српској: Село Крушево и засеоци његови, Ђурђевик и Петровик, са међама њиховим и са правима тог села. Село Книна са засеоцима и са међама. Трг Книнац и са селом и са међама. Село Дрсник и са засеоцима и са правима њиховим. Село Долац и Гребник и заселак му Страниш и с међама њиховим. Село Лесковац, и с ове стране и с оне, са међама њиховим. Село Петрче, власи, и са засеоцима и с правима својим. Село Видење са Петрчем и с Грабовницом и с Новоселима и са свим правима њиховим. Село Вранићи са међама и забел Белош с козарима и коњарима власима Горачевцима. Село Косорићи са међама и са свим правима. Село Штупељ с планинама и са међама. 16 Ово је само један део поседа који је забележен у повељи. Већина тих насеља као и овде набројаних потиче од речи из српског језика. 14 Fr. Miklosich, Stephanus, Serbiae rex, monacho habitanti in turri condita prope Chilandar et ecclesiae, quae in ea est, donat quosdam pagos, нав. дело, стр Fr. Miklosich, Stephanus, Serborum et Graecorum imperator, quosdam pagos donat cellae S. Sabbae in Caryis, нав. дело, стр Из опште Хиландарске повеље цара Душана, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр.163.

7 Имена места и људи на Косову и у Метохији у средњем веку 49 У мају године поново је дао дарове манастиру Хиландару и издао повељу. 17 Велики део се односи на насеља у Метохији, а њихови називи су у већини српског порекла. У Новом Брду била је царска канцеларија где су издаване разне исправе. О томе сведочи повеља коју је цар Душан дао једној групи Дубровчана који су дошли да моле за царину постављену у Требињу. 18 Син цара Душана, последњи српски цар, Стефан Урош, на Рибнику под Призреном издавао је повеље. 19 Овде су оба топонима, Призрен и Рибник створена од речи из српског језика. Кнез Лазар је наставио традицију Немањића, наставио је да даје дарове Хиландару. Он је године дао нека села за издржавање болнице у Хиландару. У повељи је забележено низ топонима од којих су неки сачувани до данас или су забележени у ранијим српским изворима, а њихове имена су настала од речи српског језика: Толановина, Ђурђевик, Ресник, Слатина. Кнез Лазар је већ следеће, дакле године даровао манастир Пантелејмон у Светој Гори. Нагласио је у повељи 20 да је приложио Спасову цркву код митрополије Хвостанске. Дакле, и у време кнеза Лазара Косово је припадало Србима. Кнез Лазар је добро познавао прилике у свим крајевима Косова и Метохије. Његов зет челник Муса и сестрићи Стефан и Лазар дали су прилог руском манастиру Пантелејмону. Села, која су приложили рођаци кнеза Лазара, садрже речи из српског језика: Уљаре, Горњи Закут, Трнава. Кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком године такође је дала дар руском манастиру Пантелејмону и о томе саставила повељу. 21 Даровала је низ села која су се налазила на Косову и у Метохији. Како топоними тако и лична имена која су ту забележена потичу из српског језика. Кнегиња Милица је године посетила манастир Дечане. То је време после Косовске битке. Манастиру Дечани вратила је нека отета и приложила нека нова насеља. Повељу је написала поред Треће дечанске хрисовуље које су издали Стефан Дечански и његов син Стефан Душан. 22 То је време када је снага српске државе ослабила, али готово сви топоними забележени у њеној повељи су пореклом из српског језика. 17 Из Хиландарске повеље цара Душана пре маја године, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр Fr. Miklosich, Stephanu, Serborum et Graecorum imperator, tollit portorium in Trebinje, нав. дело, стр Fr. Miklosich, Stephanus Uros, Serborum et Graecorum imperator, confirmat privilegia concessa Ragusinis a praedecessoribus suis, нав. дело, стр Из Пантелејмонске повеље кнеза Лазара 1380/81, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд стр Из Пантелејмонске повеље кнегиње Милице 1395, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр Павле Ивић и Милица Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад, 1976, стр

8 50 Милица Грковић Вук Бранковић је такође даровао манастир Хиландар. Из повеље 23 којом даје Хиландару две Гадимље, које се налазе у близини Приштине, види се да топоними у већини потичу из српског језика. Из следећег одломка повеље то се најбоље види: А ово су међе Гадимљи: како иде пут од Приштине и од Добротина брдом између Смолуше и између Дреновца и брдом између Горње Гадимље и између Словиња, излазећи на на Коштањски пут и брдом више Горње Гадимље на ушћу где се састају два потока, један од Крагујевца а други од Коштањана. Мара, жена Вука Бранковића, када јој више ни муж ни отац нису били живи, приложила је са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром болници манастира Хиландара сто унчи од хочанског трга. 24 Ђураћ Бранковић с мајком Маром и братом Лазаром дао је село Кузмино на Ситници манастиру светог Павла у Светој Гори године 25 када му ни ујак ни отац више нису били живи. Име реке, познато и данас и име села грађени су помоћу елемената из српског језика. Традицију предака наставио је син кнеза Лазара. Дао је Хиландару године низ села у околини Новог Брда која имају српска имена. У манастиру Хиландару чува се његова даровница. 26 Бранковићи су се трудили да одржавају везе са светогорским манастирима и да им дају дарове. Ђураћ Бранковић, када му ујак деспот Стефан више није био жив, године потврдио је неке повластице манастиру Пантелејмону у Светој Гори. Том приликом је препун бола и надања саопштио: И ако бог буде хтео да земља српска поново дође у наше руке оно што је отишло у турске руке, села и ако су била отуђена да им се врате и да их опет имају као што су имали за живота светопочившег господина и родитеља мога деспота. 27 Над српским народом на Косову у петнаестoм веку пала је тама. Цела Србија је нестала и Турци су завладали. Већ године написан је тефтер за област коју је имао Вук Бранковић. У том тефтеру пописана је цела територија коју је држао Вук Бранковић, а највећи део насеља налазио се на Косову и у Метохији. У том тефтеру је забележено око седам стотина топонима и око седамнаест хиљада личних 23 Милица Грковић, Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 43, св. 1 2, Београд, 1977, Из повеље госпође Маре Бранковић Хиландару године, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр Из Светопављанске повеље Бранковића године, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр Из Хиландарске повеље деспота Стефана године, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр Из Пантелејмонске повеље Ђурђа Бранковића, Косово у повељама српских владара, Бања Лука Београд, 2000, стр

9 Имена места и људи на Косову и у Метохији у средњем веку 51 имена. Топоними су већином српског порекла, а лична имена пореских обвезника показују да су ову област насељавали углавном Срби. 28 Размотрени су извори за познавање средњовековне топонимије и антропонимије на Косову и у Метохији од краја дванаестог века па до половине петнаестог века. У њима су убележена снажна сведочанства да су Косово и Метохија били централне области средњовековне српске државе, али да је и после доласка Турака у овим крајевима живело српско становништво. Многи топоними који имају основе из српског језика вековима се нису мењали, него и данас стоје као снажно сведочанство о српском карактеру Косова и Метохије. Milica Grković PLACE AND PERSONAL NAMES IN KOSOVO AND METOHIA IN MEDIEVAL TIMES S u m m a r y The historical sources from the period of the Serbian medieval state, and also Turkish sources from the fifteenth century, testify to the fact that the personal names and place names in Kosovo are mostly of Serbian origin, taken from a generally Slavic background. This is, therefore, further testimony to the fact that the region was inhabited from ancient times by the Serb population. The lengthiest charters, containing thousands of pertinent facts, are King Milutin s Banjska Charter, Stefan s Dečani Charter, and the Prizren Charter of Tsar Dušan which founded the Monastery of the Archangels Michael and Gabriel at Prizren. After the Battle of Kosovo, few documents were produced in Cyrillic which speak of the personal and place names in Kosovo and Metohia. In the fifteenth century the Turks ruled over the Serbian regions. The Turks took careful censuses in the territories they conquered so that they could have reliable data about subjects who paid taxes to them. One of the important censuses was the one in the region of Vuk Branković that included Kosovo and part of Metohia. The Turkish sources testify to the fact that the Serbian populace was numerous in those regions, and that the place names from the time of the Serbian medieval state had not been changed. Key words: anthroponimy, toponymy, charter, medieval Serbia, Kosovo and Metohia, Stefan Nemanja, Stefan the First-Crowned, Stefan Dečanski, King Milutin, Tsar Dušan, Turkish defters, the Branković lands. 28 Милица Грковић, Антропонимија и топонимија, у: Милош Мацура, Насеља и становништво области Бранковића године, Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука и ЈП Службени гласник, Демографски зборник, књ. VI, Београд, 2001, стр

10 52 Милица Грковић