Priručnik za korišćenje Karpatske konvencije

Transcription

1 Priručnik za korišćenje Karpatske konvencije Ministry for the Environment Land and Sea

2

3 Priručnik za korišćenje Karpatske konvencije Priredili Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu i Evropska akademija iz Bolcana Sa egleskog jezika prevele Vera i Mira Gligorijević April 2007 Ministry for the Environment Land and Sea

4 O Regionalnom centru za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) je nestranačka, nezavisna, neprofitna međunarodna organizacija, koja pruža pomoć u rešavanju problema životne sredine u Centralnoj i Istočnoj Evropi (CIE). Centar ostvaruje svoju misiju podsticanjem saradnje nevladnih organizacija, vlada, poslovnih organizacija i drugih koji su zainteresovani za životnu sredinu, kao i podržavanjem slobodne razmene informacija i učešća javnosti u donošenju odluka u vezi sa životnom sredinom. Regionalni centar su godine osnovale Sjedinjene Američke Države, Evropska komisija i Mađarska, a danas je pravno utemeljen na Povelji koju su potpisale vlade 28 zemalja i Evropska komisija, kao i na međunarodnom ugovoru zaključenom s mađarskom vladom. Regionalni centar za životnu sredinu ima sedište u Sent Andreji u Mađarskoj, a zatim i nacionalne i terenske kancelarije u 17 zemalja članica. To su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, BJR Makedonija, Crna Gora, Poljska, Rumunija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Turska. U bližoj prošlosti, REC su pomogli Evropska komisija i vlade Austrije, Belgije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Češke, Hrvatske, Danske, Estonije, Finske, Nemačke, Mađarske, Italije i Japana, Letonije, Litvanije, Holandije, Norveške, Poljske, Slovačke, Slovenije, Švedske, Švajcarske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, kao i druge međudržavne i privatne institucije. O Evropskoj akademiji iz Bolcana Evropska akademija (EURAC) je inovativna institucija koja se bavi istraživanjem i stručnim obrazovanjem, locirana u Bolcanu, u Italiji ( Osnovana je godine, a sastoji se od devet istraživačkih instituta. Na međunarodni karakter ove institucije posebno ukazuje nacionalnost zaposlenih: u Evropskoj akademiji trenutno radi 120 istraživača iz 11 evropskih zemalja. Locirana u centralnom delu Alpa, Evropska akademija se nalazi na idealnom mestu za obavljanje primenjenih istraživanja u planinskim oblastima i ponosi se time što je domaćin Stalnog sekretarijata Alpske konvencije. Jedan od istraživačkih instituta u okviru Evropske akademije jeste Koordinaciona jedinica Alpska konvencija IMA (International Mountain Agreements - Međunarodni sporazumi o planinama), direktno uključena u konsultantske usluge koje Evropska akademija pruža italijanskim institucijama kao što je Ministarstvo za životnu sredinu, kopno i more, kao i međunarodnim institucijama, kao što su, na primer, UNEP, OECD, Evropska komisija i Partnerstvo za planine. U okviru Karpatske konvencije, Evropska akademija je, zajedno s UNEP-om i nekim karpatskim zemljama, bila veoma aktivna u promovisanju ove Konvencije još od vremena kada je Italija predsedavala Alpskom komisijom ( ); na primer, Evropska akademija je organizovala i bila domaćin prvom pregovaračkom sastanku Karpatske konvencije održanom juna 2002, kao i poslednjem, marta 2003, kada je finalizovan nacrt Konvencije. Celokupan sadržaj ove publikacije zaštićen je autorskim pravom: 2007 The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe Bez prethodne pismene saglasnosti vlasnika autorskog prava, nijedan deo ove publikacije ne može se prodati u bilo kojem obliku, ili reprodukovati za prodaju. ISBN: Izdavač: The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe Ady Endre ut. 9-11, 2000 Szentendre, Hungary Tel: (36-26) , Fax: (36-26) , info@rec.org, Internet stranica: Štampano u Mađarskoj, TypoNova Ova kao i sve ostale publikacije REC štampane su na recikliranom papiru ili na papiru za čiju proizvodnju nisu korišćeni hlor ili hemikalije na bazi hlora.

5 SADRŽAJ Predgovor 5 Izjave zahvalnosti 7 Spisak skraćenica 9 Kako koristiti Priručnik? 11 Uvod 13 Preambula Karpatske konvencije 17 Prvi deo: Operativne odredbe 19 Član 1: Geografski obim 21 Član 2. Opšti ciljevi i principi 25 Član 3 i 5: Upravljanje zemljišnim resursima i prostorno planiranje 31 Član 4: Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti 41 Član 6: Održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima 59 Član 7: Održiva poljoprivreda i šumarstvo 67 Član 8: Održivi transport i infrastruktura 81 Član 9: Održivi turizam 91 Član 10: Industrija i energija 99 Član 11: Kulturna baština i tradicionalno znanje 109 Član 12: Procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i rano upozoravanje 115 Član 13: Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti 123 Drugi deo: Institucionalni aspekti 131 Član 14: Konferencija strana ugovornica 133 Član 15: Sekretarijat 139 Član 16: Prateća tela 141 Napomene 143 Aneksi 153 Aneks I: Tekst Karpatske konvencije 155 Aneks II: Status učesnica Karpatske konvencije u relevantnim multilateralnim sporazumima 171 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 3

6 SADRŽAJ Spisak tekstova u okvirima 167 Indeks P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

7 Predgovor Konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata (Karpatska konvencija) potpisana je maja godine u Kijevu, a stupila je na snagu 4. januara godine. Ona predstavlja važan instrument za pružanje pomoći u ostvarivanju zaštite i održivog razvoja u oblasti Karpatskih planina. Funkciju sekretarijata Konvencije, u Beču, u Austriji, privremeno obavlja Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP). Karpatske planine su važna ekološka, ekonomska, kulturna, rekreaciona i životna sredina u srcu Evrope. Njih deli sedam zemalja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, od kojih su pet već članice Evropske unije. Karpati su važan rezervoar biodiverziteta i poslednje evropsko utočište krupnih sisara, kao što su mrki medved, vuk i ris, isto kao i zavičaj evropskog bizona, losa, divlje mačke, divokoze, surog orla, velike ušare, tetreba ruševca i mnogih jedinstvenih vrsta insekata. Priručnik je priredio Regionalni centar za životnu sredinu u saradnji s Evropskom akademijom u Bolcanu, pod pokroviteljstvom projekta Podrška primeni Karpatske konvencije u okviru Alpsko-karpatskog partnerstva. Finansijski ga je podržalo italijansko Ministarstvo za životnu sredinu, kopno i more, a namenjeno je predstavnicima lokalnih vlasti u karpatskim zemljama. To je značajan doprinos održivom razvoju regije Karpatskih planina, budući da podržava napore koji se ulažu u primenu Karpatske konvencije putem jačanja svesti i povećanja površina u vlasništvu lokalnih organa vlasti. Uključena je detaljna analiza svakog člana osnovnih odredbi Konvencije, upotpunjena primerima koji se odnose na načine ispunjavanja obaveza preuzetih Konvencijom, uključujući utvrđivanje dobre prakse. Priručnik nudi i korisno razmatranje jakih veza između Konvencije i postojećih multilateralnih sporazuma o životnoj sredini, budući da se uzajamno podržavaju. Jedna od prednosti Priručnika jeste i detaljan, analitički pristup praktičnim ciljevima. Stoga ovu publikaciju preporučujem predstavnicima lokalnih vlasti, naime svim organizacijama i pojedincima uključenim u primenu odredbi Karpatske konvencije. Achim Steiner Pomoćnik generalnog sekretara i izvršni direktor UNEP-a P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 5

8 6 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

9 Izjave zahvalnosti Ovaj Priručnik je priredio Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC) u saradnji s Evropskom akademijom iz Bolcana (EURAC). Autori su, po abecednom redu, Arianna Broggiato, Tsvetlana Borissova Filipova, Luca Cetara, John Church, Giacomo Luciani, Cecile Monnier, Daniela Movilia, Oleksandra Ratushnyak, Dana Carmen Romanescu, Pier Carlo Sandei, Stephen Stec i Egizia Ventura. Priručnik je urađen u okviru projekta za podršku Karpatskoj konvenciji, koji uključuje UNEP, REC i EURAC. Članovi Inicijativnog odbora bili su Paolo Angelini, Marta Szigeti Bonifert, Harald Egerer, Stephen Stec, a povremeno i Lorenzo Rilasciati i Stefania Romano. Finansijsku podršku obezbedilo je italijansko Ministarstvo za životnu sredinu, kopno i more. Posebnu zahvalnost dugujemo svima koji su autorima dali dragocene primedbe i važne podatke. To su, posebno, Ausra Jurkeviciute, Wioletta Szymanska, i Magdolna Toth Nagy iz REC-a, profesor Tomaso Anfdillo s Univerziteta u Padovi, Massimo Santori iz Centra za istraživanje transportnih sistema, i Jana Brozova, Pavla Peterova, Dana Cajkova i Andras Schmidt, učesnici sastanka radne grupe Karpatske konvencije, formirane na Konferenciji strana ugovornica u okviru Odbora za primenu Karpatske konvencije. Za doprinos koji je pružio, zahvalnost se izražava i Haraldu Egereru iz Sekretarijata Karpatske konvencije. Zahvalnost iskazujemo i izdavačkom timu REC za rad na lekturi, korekturi, prelomu i dizajnu Priručnika, kao i Rachel Hideg za ljubaznu pomoć tokom čitavog ovog procesa. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 7

10 8 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

11 Spisak skraćenica CAP CEE COMMON AGRICULTURAL POLICY, Zajednička poljoprivredna politika CENTRAL AND EASTERN EUROPE, Centralna i Istočna Evropa FAO Evropska akademija iz Bolcana FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS, Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu CERI CoP CENTER FOR INTERNATIONAL STUDIES AND RESEARCH, Centar za međunarodne studije i istraživanja CONFERENCE OF PARTIES, Konferencija strana ugovornica FSC GEF FOREST STEWARDSHIP COUNCIL, Savet za gazdovanje šumama GLOBAL ENVIRONMENTAL FACILITY, Globalni mehanizam za finansijsku podršku u oblasti zaštite životne sredine CGIAR C&I CONSULTING GROUP ON INTERNATIONAL AGRICULTURAL RESEARCH, Konsultantska grupa za međunarodna poljoprivredna istraživanja CRITERIA AND INDICATORS, kriterijumi i indikatori GMO ICPDR GENETICALLY MODIFIED ORGANISM, genetski modifikovan organizam INTERNATIONAL COMMISSION FOR THE PRO- TECTION OF THE DANUBE RIVER, Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav CP CLEANER PRODUCTION, čistija proizvodnja IFF INTERGOVERNMENTAL FORUM ON FORESTS, Međudržavni forum o šumama DG EC DIRECTORATE-GENERAL, Glavna direkcija EUROPEAN COMMISSION, Evropska komisija IPF INTERGOVERNMENTAL PANEL ON FORESTS, Međudržavni panel o šumama EEA EIA ESDP ESPON EU EURAC EUROPEAN ENVIRONMENT AGENCY, Evropska agencija za zaštitu životne sredine ENVIRONMENTAL IMPACT ASSESSMENT, Procena uticaja na životnu sredinu EUROPEAN SPATIAL DEVELOPMENT PERSPECTI- VE, Evropska perspektiva prostornog razvoja EUROPEAN SPATIAL PLANNING OBSERVATION NETWORK, Evropska mreža za praćenje prostornog planiranja EUROPEAN UNION, Evropska unija EUROPEAN ACADEMY, BOZEN/BOLZANO IPPC ISCC IWRM LFA LANDEP INTEGRATED POLLUTION PREVENTION AND CONTROL, Integrisano sprečavanje i kontrola zagađenja INTERIM SECRETARIAT OF THE CARPATHIAN CONVENTION, Privremeni sekretarijat Karpatske konvencije INTEGRATED WATER RESOURCES MANAGE- MENT, integrisano upravljanje vodnim resursima LESS FAVOURED AREAS, manje privilegovane oblasti LANDSCAPE ECOLOGICAL PLANNING, ekološko planiranje predela P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 9

12 MEA NGO OECD MULTILATERAL ENVIRONMENTAL AGREEMENT, multilateralni sporazum o životnoj sredini NON-GOVERNMENTAL ORGANIZATION, nevladina organizacija ORGANIZATION FOR ECONOMIC COOPERA- TION AND DEVELOPMENT, Organizacija za evropsku saradnju i razvoj UNESCO UNWTO WHO UNITED NATIONS EDUCATIONAL, SCIENTIFIC AND CULTURAL ORGANIZATION, Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu WORLD TOURISM ORGANIZATION, Svetska turistička organizacija WORLD HEALTH ORGANIZATION, Svetska zdravstvena organizacija ROP RULES OF PROCEDURE, poslovnik REC REGIONAL ENVIRONMENTAL CENTER FOR CEN- TRAL AND EASTERN EUROPE, Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu SAP STABILIZATION AND ASSOCIATION PROCESS, proces stabililizacije i pridruživanja SAPARD SPECIAL ACCESSION PROGRAMME FOR AGRI- CULTURE AND RURAL DEVELOPMENT, Specijalni pristupni program za poljoprivredni i ruralni razvoj SARD SUSTAINABLE AGRICULTURE AND RURAL DEVE- LOPMENT, održiv poljoprivredni i ruralni razvoj SEA STRATEGIC ENVIRONMENTAL ASSESSMENT, Strateška procena životne sredine SEE SOUTH EASTERN EUROPE, Jugoistočna Evropa SFM SUSTAINABLE FOREST MANAGEMENT, održivo upravljanje šumama THE PEP TRANSPORT, HEALTH AND ENVIRONMENT PAN- EUROPEAN PROGRAMME, Panevropski program za transport, zdravlje i životnu sredinu UNDP UNITED NATIONS DEVELOPMENT PROGRAMME, Program Ujedinjenih nacija za razvoj UNECE UNITED NATIONS ECONOMIC COMMISSION FOR EUROPE, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu UNEP/ROE UNITED NATIONS ENVIRONMENT PROGRAM- ME/REGIONAL OFFICE FOR EUROPE, Regionalna kancelarija za Evropu Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu 10 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

13 Kako koristiti Priručnik Ovaj Priručnik je namenjen lokalnim organima vlasti, kojima treba da pomogne u preduzimanju mera i razvoju politike i prakse za zaštitu Karpata, kao i u podsticanju održivog razvoja te regije u okviru međunarodne saradnje predviđene Karpatskom konvencijom. Iako Konvencija obavezuje države, svi društveni faktori igraju određene uloge. Lokalne vlasti suočiće se s politikama, zakonskim odredbama, planovima i programima koje su njihove vlade usvojile kako bi ispunile obaveze predviđene Konvencijom. Što je još značajnije, Konvencija može da posluži kao uporište lokalnim vlastima koje preduzimaju sopstvene mere u cilju zaštite Karpatske regije, na primer uvođenjem nove mogućnosti za prekograničnu saradnju. Nadamo se da će prezentacija i promocija ovog Priručnika podstaći lokalne vlasti na napredak u tom pravcu. Kratak pregled Priručnika Priručnik uključuje spisak skraćenica i uvod koji pruža uvid u informacije na kojima se zasniva Karpatska konvencija, zatim Preambulu, deo izdeljen na glave u kojima se analiziraju odredbe Konvencije i to svaki član posebno (članovi 1-13, pri čemu su članovi 3. i 5. prikazani zajedno), deo posvećen institucionalnim aspektima (odnosi se na članove 14-16) i anekse. Na kraju Priručnika priloženi su spisak tekstova datih u okvirima i indeks. navedene su odgovarajuće naputnice. Glavni koncepti su, pored toga, ilustrovani okvirima u kojima su, kao praktični primeri načina da se ispune obaveze preuzete Konvencijom, iznete studije pojedinačnih slučajeva i najbolja praksa, uglavnom u oblastima Karpata i Alpa. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative. Kao okvirna konvencija koja se bavi mnogim složenim problemima u vezi s planinama, Karpatska konvencija uključuje međunarodne norme iz mnogih drugih izvora. Da bi se pokazala ovakva sinergija, razmotreni su, odnosno, dovedeni u vezi s Karpatskom konvencijom, relevantni međunarodni sporazumi i drugi instrumenti. Odgovornosti lokalnih vlasti. Uloga, potencijal i odgovornosti lokalnih vlasti identifikuju se za svaku odredbu, kako bi im se pomoglo u primeni Karpatske konvencije na lokalnom nivou. Naglasak je stavljen na prekograničnu saradnju kao na osnovni element ove Konvencije. 4. Veze s drugim članovima Konvencije - navedene su na kraju svake glave. Pošto operativne odredbe Konvencije određuju opšti okvir i pošto su blisko povezane, izvestan stepen zaštite Karpata može se ostvariti samo integrativnim pristupom koji uzima u obzir sva pitanja predviđena ovom Konvencijom. Struktura glava Sve glave slede istu shemu: 1. Integralan tekst člana 2. Kratak uvod u kojem je situacija predstavljena i uopšteno i u planinskim područjima, u zavisnosti od teme koju Konvencija obuhvata 3. Prikaz svakog člana, koji uključuje navedene odeljke: Integralni tekst Glavni koncepti. Osnovni principi i pojmovi štampani su masnim slovima, a zatim definisani i detaljno objašnjeni, kako bi bili razumljiviji čitaocu. Ukoliko su već objašnjeni u okviru neke druge glave ovog Priručnika, P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 11

14 12 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

15 Uvod Šta je svrha Karpatske konvencije? Karpati su dom skoro biljnih vrsta, uključujući blizu jedne trećine evropskih biljnih vrsta, koje se ne mogu naći ni u jednom drugom delu sveta, isto kao što su i dom najveće evropske populacije mrkih medveda, vukova, risova, evropskih bizona, zatim retkih vrsta ptica, uključujući svuda u svetu ugroženog orla krstaša. Tamo se može naći gotovo 45 odsto evropskih vukova vrste koja je istrebljena u mnogim zapadnim i centralnoevropskim zemljama. 1 U oblasti Karpata postoji raznovrsno kulturno bogatstvo, kao i tradicionalni načini privređivanja koji pogoduju lokalnoj životnoj sredini i resursima. Na primer, gajenje ovaca je tokom vekova dovelo do stvaranja brojnih poluprirodnih staništa, uključujući pašnjake i livade, kao što su livade (u okviru Nacionalnog parka Polonini) u Slovačkoj i Poljskoj. Pored toga, veliki delovi oblasti Karpata, zahvaljujući svojoj zabačenosti, nisu u komunističkom periodu pretrpeli negativne uticaje planske privrede. Na primer, kolektivizacija zemlje nije obavljena u nekim područjima, zahvaljujući čemu su opstala mnoga mala imanja s ekstenzivnom poljoprivredom, kao što je i izbegnuta preterana eksploatacija šuma. Karpati su najveći rezervoar slatke vode: gotovo jedna trećina sliva reke Visle izvire u Karpatima, a ta oblast je, ako se ne računa Dunav, izvorište i više od 80 odsto rumunskih vodnih resursa. 2 Štaviše, veliki delovi basena Dunava i Tise takođe pripadaju Karpatima. Tu izviru najvažnije reke Visla, Tisa, Olt i Siret, da navedemo samo neke, mada najveći deo karpatskog vodenog biodiverziteta obezbeđuju manje reke. Male karpatske reke ubrajaju se u najčistije reke u Evropi. Osim toga što u velikoj meri pogoduju biodiverzitetu, Karpati su dom miliona ljudi. Oni u toj regiji žive u veoma različitim sredinama, od veoma malih zajednica lociranih u zabačenim planinskim područjima, do velikih gradskih centara kao što su Košice, Kluž-Napoka i Krakov. U svetu koji se veoma brzo razvija, Karpati su ugroženi sa svih strana, a posebno usled lošeg upravljanja prirodnim resursima, zagađenja, razvoja infrastrukture, turizma, neregulisanog lova i ispaše, kao i ilegalne seče šuma. Oblast Karpata ima i jednu posebnu karakteristiku koja je izdvaja i uvećava izazove za međunarodnu saradnju a to je društveno-ekonomsko restruktuiranje započeto posle pada komunizma, koje se još odvija u većem delu ove regije. Karpatske zemlje, kao i ostatak sveta, moraju da se suoče s promenama kakve donose globalizacija, rast trgovine i globalni ekonomski razvoj, ali one to moraju da učine u jednom inherentno nestabilnom okruženju, pošto su njihove institucije, praksa i norme još uvek nestabilne. Na primer, posle restitucije zemljišta prvobitnim vlasnicima, šume u Karpatima su se suočile s opasnošću kakvu je predstavljalo odsustvo centralnog sistema upravljanja od strane države. Privatno upravljanje zemljištem dalo je odrešene ruke farmerima da maksimalizuju profit preteranom eksploatacijom zemljišta, što je izazvalo njegovu eroziju. Mada je s krahom komunizma došlo do velikog pada industrijske proizvodnje, zagađenje vazduha i vode i dalje je u značajnoj meri prisutno, posebno u severozapadnom delu karpatske regije. Glavni problem u razvoju ove regije u postkomunističkom periodu jeste izgradnja savremene saobraćajne infrastrukture. Ona je, s jedne strane neophodna u cilju ekonomskog razvoja regije, ali s druge stvara brojne rizike u pogledu očuvanja prirodne i kulturne baštine Karpata. Za efikasnu borbu protiv ovih opasnosti, potrebna je zajednička međunarodna akcija za očuvanje prirodnih resursa u Karpatima. Opredeljene da očuvaju prirodnu i kulturnu baštinu Karpata i inspirisane modelom Alpske konvencije, zemlje tog regiona udružile su se u cilju stvaranja međunarodnog pravnog okvira čija će primena i dalji razvoj predstavljati najvažniji instrument za zaštitu prirodnih resursa ove regije. Okvirna konvencija za zaštitu i održiv razvoj Karpata postala je i to druga u svetu, prva je bila Alpska subregionalni model zaštite jedne planinske oblasti, zasnovan na međunarodnom sporazumu. 3 Karpatska konvencija temelji se na principu održivog razvoja čiji su cilj vrednovanje i zaštita izuzetne kulturne i prirodne baštine u regionu, kao osnove za prihvatljiv razvoj. Konvencija nastoji da uspostavi ravnotežu između ekonomskog napretka, zaštite društva i životne sredine: ovo je najveći izazov kada se uzmu u obzir karakteristična ekonomska, društvena i geografska svojstva karpatskih zemalja. Put za Kijev i razvoj Karpatske konvencije Godine 2001, Ukrajina je od Regionalne kancelarije za Evropu UNEP-a zatražila da u cilju izrade međunarodne P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 13

16 UVOD konvencije o Karpatskim planinama, koja je trebalo da se usvoji godine na Petoj ministarskoj konferenciji Životna sredina za Evropu, pomogne proces konsultacija vlada karpatskih zemalja (Češke, Mađarske, Poljske, Rumunije, tadašnje Srbije i Crne Gore, Slovačke i Ukrajine). Prvi značajan korak bilo je uspostavljanje alpsko-karpatskog partnerstva tokom Međunarodne godine planina 2002, uz podršku Predsedništva Alpske konvencije, kojim je u tom periodu predsedavala Italija. Početni neformalni sastanak organizovala je vlada Ukrajine u Kijevu, 6-7. novembra 2001, kada su se učesnici složili s oblastima u kojima će sarađivati, a od kojih će životna sredina u Karpatima imati koristi. Zvanični pregovori karpatskih zemalja koje je potpomogla Regionalna kancelarija za Evropu UNEP-a, vođeni su tokom pet pripremnih sastanaka. 4 Podršku procesu pregovaranja obezbedilo je nekoliko međunarodnih organizacija, akademskih institucija i nevladinih organizacija, uključujući Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu (REC), Evropsku akademiju iz Bolcana (EURAC), naučno i operativno sedište Sekretarijata Alpske konvencije. Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata, usvojena je u Kijevu maja godine, na Ministarskoj konferenciji Životna sredina za Evropu. Privremeni sekretarijat Karpatske konvencije (ISCC), otvoren 1. maja godine u bečkoj kancelariji UNEP-a, na dobrovoljnoj osnovi finansiraju karpatske države, uz značajnu pomoć Vlade Austrije. Konvencija je stupila na snagu 4. januara godine, posle četiri previđene ratifikacije. 5 Karpatska konvencija, jedan od multilateralnih sporazuma o životnoj sredini Počevši od sedamdesetih godina prošlog veka, kada je briga za životnu sredinu počela da igra ulogu u međunarodnoj politici, na globalnom, regionalnom i podregionalnom nivou usvojen je značajan broj multilateralnih sporazuma o životnoj sredini (MEA). Ovi sporazumi su se usredsređivali na određene aspekte zaštite životne sredine (na primer, na dezertifikaciju ili klimatske promene), specifične ekološke sredine (voda, biodiverzitet), ili na određene prirodne resurse, najčešće na vodu. S obzirom na veliki broj postojećih sporazuma, možemo se zapitati da li je potreban jedan novi, koji će u izvesnoj meri obuhvatiti teme već obuhvaćene postojećim multilateralnim sporazumima o životnoj sredini, kojima gotovo sve karpatske zemlje uveliko pripadaju. Odgovor na ovo pitanje jeste da Karpatska konvencija (kao i Alpska konvencija pre nje) kombinuje interes za zaštitu životne sredine i život lokalnih zajednica s pitanjima razvoja, u okviru sveobuhvatnih principa namenjenih jednom posebnom, jedinstvenom geografskom području. Ovaj geografski fokus kao i uspostavljanje institucija i okvira za saradnju naroda zainteresovanih za Karpatske planine, glavna je dodata vrednost ove Konvencije. Konvencija o karpatskim zemljama omogućava platformu za razmenu u vezi s nizom različitih pitanja. Ta platforma će, postepeno, kroz dalju izradu protokola, odluka, smernica i drugih instrumenata, unapređivati međunarodni pravni okvir za upravljanje planinama. Prekogranični planinski predeli toliko su specifični da zahtevaju posebne zaštitne mere usredsređene na prirodnu i kulturnu baštinu, ne gubeći iz vida ni čoveka. Karpatska konvencija je potrebna za podsticanje održivog razvoja u karpatskoj regiji, kao i za privlačenje pažnje vlada, međunarodnih organizacija i interesnih grupa na potrebe za većom koordinacijom aktivnosti u cilju očuvanja i zaštite Karpata i njihovih tradicija. Mere koje karpatske države pojedinačno preduzimaju, čak i kada slede ekološke ciljeve, mogu da postanu beskorisne ukoliko ih ne podržavaju slične mere u celom regionu. Međunarodni sporazum je stoga efikasno sredstvo za jačanje uticaja nacionalnih aktivnosti i obezbeđenje koordiniranog pristupa širom Karpata. Prilikom pojedinačne analize članova Konvencije važno je imati na umu da poštovanje postojećih relevantnih sporazuma doprinosi doslednijem sprovođenju Konvencije. Na primer, primena Konvencije o biodiverzitetu doprinosi primeni člana 4 Karpatske konvencije. Takođe se očekuje da će aktivnosti u vezi s primenom Karpatske konvencije omogućiti određen subregionalni doprinos postojećim globalnim i regionalnim sporazumima. Podregionalne konvencije u vezi sa zajedničkim prirodnim resursima ako se izuzme Alpska konvencija uglavnom su se usredsređivale na upravljanje vodama, odnosno, regulisanje upravljanja vodama, kao i na pitanja učešća javnosti. Takvi sporazumi usvajani su na regionalnom nivou (Konvencija Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodenih tokova i jezera), ili na subregionalnom nivou, u zavisnosti od toga da li su u pitanju reke (na primer, Konvencija o zaštiti Rajne, Konvencija o saradnji u cilju zaštite i održivog korišćenja reke Dunav, Međunarodni okvirni sporazum o basenu reke Save), mora (na primer, Konvencija iz Barselone o zaštiti Sredozemnog mora od zagađenja, Konvencija o zaštiti Crnog mora od zagađenja, Konvencija o zaštiti morske životne sredine u oblasti Baltičkog mora), ili jezera (na primer, Konvencija o zaštiti Bodenskog jezera). Drugi regioni sada okvirno slede put Alpske i Karpatske konvencije, a godine vođeni su pregovori u vezi sa planinskim vencima, kao što su: Altajske planine, koje dele Kina, Kazahstan, Mongolija i Ruska Federacija godine usvojen je Protokol o namerama kojim četiri zemlje potvrđuju potrebu za unapređenjem ekonomskog razvoja, ostvarenjem prihoda i razvojem infrastrukture (Pradhan, 1999); i Kavkaske planine, koje dele Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija i Ruska Federacija na sastanku održanom juna 14 GUIDELINES P RIRUČNIK ZA ON KORIŠĆENJE PROGRESS K ARPATSKE MONITORING KONVENCIJE AND BENCHMARKING

17 UVOD godine, ove zemlje su usvojile rezoluciju kojom se Kavkaz proglašava jednim od značajnijih ekosistema na Zemlji. Karpatska konvencija i Alpska konvencija Alpska konvencija obezbeđuje uspešan model za koordinaciju, ili zajedničku međunarodnu akciju u cilju zaštite planinskih ekosistema. Ova konvencija je učvrstila saradnju među zemljama kao i njihovo opredeljenje za održiv razvoj alpske regije. Deklaracija iz Berhtesgadena o regionalnoj saradnji u vezi s planinama, prihvata globalni značaj pouka koje je pružio alpski proces, kao jedini svetski primer pravno obavezujućeg sporazuma o planinama, dok se u daljem tekstu tvrdi da se konvencija razvila uprkos izvesnim teškoćama u uspešnu platformu za regionalnu saradnju i pregovore u vezi s održivim razvojem. Godine 1989, vlade alpskih zemalja i Evropska komisija započele su razgovore o Alpskoj konvenciji koju su 7. novembra u Salcburgu potpisale Austrija, Francuska, Nemačka, Italija, Lihtenštajn, Švajcarska i Evropska zajednica. Slovenija ju je potpisala 29. marta godine, a Monako joj se priključio na osnovu posebnog Protokola. Konvencija je stupila na snagu 8. marta godine. Konvencija o zaštiti Alpa predstavlja okvirnu konvenciju, budući da utvrđuje opšte principe i obaveze, koji obezbeđuju pravni okvir za funkcionisanje strana ugovornica. Protokoli o sprovođenju ove Konvencije precizno definišu obaveze strana ugovornica. 6 Uticaj Konvencije sažeto je prikazan u izjavi Klausa Tepfela iz UNEP-a: 7 Alpska konvencija iz godine ponudila je Evropi sveobuhvatnu politiku u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Alpa, jednim od najvećih ekosistema u Evropi (...). Druge regije u svetu možda bi mogle da uče iz ovih iskustava. Alpska konvencija je nastala usled potrebe za zajedničkom politikom namenjenom planinskom turizmu, transportu i poljoprivredi, upravljanju šumama, prostornom planiranju, privredi, zaštićenim oblastima i energetici. Problemi s kojima su se suočavali Alpi, uključujući ekstenzivan turizam i saobraćaj, specifični su za te planine. Kako se Evropska unija širi na istok, može se očekivati javljanje nekih od navedenih problema u Karpatima. Pored toga, problemi koje treba rešavati putem održivog korišćenja prirodnih resursa u Karpatima, uključuju i siromaštvo i nezaposlenost. Način upravljanja Karpatima imaće ogromne koristi od petnaestogodišnjeg iskustva s Alpskom konvencijom, kao s prvim međunarodnim pravnim instrumentom za zaštitu planina. Godine 2002, stručnjaci iz alpskih i karpatskih zemalja sastali su se u Bolcanu (Italija) na konferenciji pod nazivom Razmena iskustava. Ova konferencija se pokazala kao odličan forum za razmenu iskustava i pružila je osnov za dijalog zemalja učesnica. Tokom sastanka, potvrđena je namera da se Karpatska konvencija izradi uz pomoć stručnjaka iz alpskih zemalja, a postignut je i dogovor o potencijalnim elementima koji će se uključiti u Konvenciju. Ovde je takođe oblikovano Alpsko-karpatsko partnerstvo koje je pojedinačnim alpskim zemljama omogućilo da podrže i saradnju u vezi s Karpatima i Konvenciju. Šetnja kroz Konvenciju Karpatska konvencija je jedna okvirna konvencija. Ona definiše opšte ciljeve politike koja podstiče integrisani pristup očuvanju prirodne i kulturne baštine Karpata. Konvecija retko postavlja konkretne, lako primenljive obaveze; ona pre poziva strane ugovornice na saradnju u cilju primene dogovorenih principa. Ovakva saradnja može da se odvija u raznim oblicima, ukljućujući i radni program predviđen Konvencijom, zajedničke bilateralne ili multilateralne aktivnosti, međunarodnu pomoć, ili koordinirane nacionalne mere. Jedan od glavnih mehanizama predviđen da pruži brojne teme i principe obuhvaćene Konvencijom, jeste usvajanje posebnih tematskih Protokola u skladu sa članom 2, stavom 3. Konvencija ima Preambulu kojom se skreće pažnja na značaj oblasti Karpata i uspostavljaju veze s različitim međunarodnim sporazumima. Preambule nisu zakonski obavezujuće, ali mogu da pomognu u tumačenju odredbi nekog instrumenta. Konvencija se sastoji od 23 člana, od kojih prva dva definišu obim, ciljeve, principe i pristup Konvencije (članovi 1 i 2). Članovi 3-13 predviđaju osnovne obaveze u skladu s Konvencijom. U njima su detaljno navedeni ciljevi Konvencije, kao što je postavljeni okvir za buduću primenu. Obuhvaćene su sledeće teme: integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima (član 3); očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti (član 4); prostorno planiranje (član 5); održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima (član 6); održiva poljoprivreda i šumarstvo (član 7); održiv transport i infrastruktura (član 8); održiv turizam (član 9); industrija i energetika (član 10); kulturna baština i tradicionalno znanje (član 11); procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i rano upozoravanje (član 12); i podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti (član 13). Operativne odredbe Konvencije utvrđuju opšti okvir, a međusobno su blisko povezane. Mere koje bi se odnosile samo na neke članove ne bi mogle da obezbede zadovoljava- GUIDELINES ON PROGRESS P RIRUČNIK MONITORING ZA KORIŠĆENJEAND K ARPATSKE BENCHMARKING KONVENCIJE 15

18 UVOD jući nivo zaštite u Karpatima. Nekoliko članova Konvencije dotiče se pitanja koja pripadaju drugom članu istog dokumenta. Posebno član 5 ukazuje na to da prilikom razvoja politike i programa prostornog planiranja, posebna pažnja mora da se obrati na pitanja u vezi s transportom (član 8), energetikom (član 10) i prekograničnim uticajem zagađenja (član 6). Upravljanje turizmom (član 9), industrija i energetika (član 10) i transport i infrastruktura (član 8), imaju direktan uticaj na sve aspekte očuvanja i obnove prirodnih resursa u regionu. Članovi definišu institucionalno ustrojstvo tela Konvencije, posebno Konferenciju strana ugovornica, Sekretarijat i prateća tela. Član 17 predviđa obavezu strana da daju doprinos redovnom budžetu Konvencije. Član 18 i 19 određuju postupak za usvajanje protokola i amandmana uz Konvenciju. Članovi predstavljaju standardne klauzule međunarodnog ugovora, budući da navode pravila u vezi s rešavanjem sporova, stupanjem na snagu, povlačenjem iz Konvencije i depozitarom. Konvencija će u budućnosti biti suočena s izazovom kao što je vođenje računa o svim aspektima prirodnih bogatstava karpatske regije, uz istovremeno obezbeđivanje ekonomskog razvoja u regionu, zaštite biodiverziteta i očuvanje kulturne baštine. U suočavanju s ovakvim izazovima, usvajanje tematskih protokola uz Karpatsku konvenciju značiće važan korak napred u ostvarivanju ciljeva za koje se Konvencija zalaže, pošto će biti omogućeno utvrđivanje konkretnih obaveza koje će strane preuzeti. Pristup koji podrazumeva uključivanje i povezivanje interesa različitih sektora trebalo bi da se primeni prilikom razrade budućih tematskih protokola Konvencije, uz vođenje računa da se izbegavaju međusobno suprotstavljeni cijevi i da se obezbedi koherentan pristup. U ovom smislu za karpatske zemlje biće izuzetno dragoceno korišćenje iskustava Alpske konvencije. Protokoli razvijeni po uzoru na Alpsku konvenciju, kao i ono što je naučeno tokom pregovora i primene, poslužiće kao smernice za Karpatsku konvenciju. Prelazak na tržišnu privredu i ulazak u Evropsku uniju za većinu karpatskih zemalja predstavlja veliku promenu društveno-ekonomskog sistema i izazov za budućnost, zbog potrebe da se kombinuju ekonomski i infrastrukturni razvoj i ciljevi zaštite životne sredine. Približavajući se ulasku u Evropsku uniju, karpatska regija svakako može da ima koristi od evropskog zakonodavstva, recimo od Okvirne direktive o vodama, Direktive o proceni uticaja na životnu sredinu i pristupu javnosti ekološkim informacijama, kao i Direktive o pticama i staništima. Srbija usklađuje svoje zakonodavstvo s evropskim zakonodavstvom iz oblasti životne sredine u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja (SAP), i uz finansijsku pomoć programa Pomoć Zajednice za obnovu, razvoj i stabilizaciju, koji je zamenio Instrument za pretpristupnu pomoć za period od do 2013, 8 dok se Ukrajina već obavezala na korišćenje evropskog zakonodavstva kao modela za modernizaciju sopstvenog. Primena Karpatske konvencije predstavlja veliku mogućnost za podsticanje održivog pristupa razvoju u regionu, kao i za stvaranje čvrste osnove za eventualno uključivanje Srbije u Evropsku uniju i jačanje saradnje između Evropske unije i Ukrajine. Imajući u vidu da su Karpati resurs, ne samo za zemlje kojima pripadaju, već i za Evropu, Okvirna konvencija je u stvari investicija u budućnost. Postoji nada da će primena Konvencije pomoći u očuvanju prirodnih resursa u regiji, jačanju prekogranične saradnje i dijalogu, kao i ostvarivanju održivog razvoja u regionu. Izazovi i mogućnosti za primenu i dalji razvoj Karpatske konvencije 16 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

19 Preambula Karpatske konvencije Strane, POTVRĐUJUĆI da Karpati predstavljaju jedinstveno prirodno blago izuzetne lepote i ekološke vrednosti, važan rezervat biodiverziteta, izvorište velikih reka, stanište i sklonište od suštinske važnosti za mnoge ugrožene biljne i životinjske vrste i najveću oblast u Evropi, prekrivenu netaknutim šumama, i SVESNE da Karpati predstavljaju važnu ekološku, ekonomsku, kulturnu, rekreativnu i životnu sredinu u srcu Evrope, koju dele brojni narodi i zemlje; UOČAVAJUĆI važnost i ekološku, kulturnu i društveno-ekonomsku vrednost planinskih regiona, koje su navele Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija da godinu proglase Međunarodnom godinom planina; SHVATAJUĆI važnost planinskih oblasti, kako je utvrđeno u Glavi 13 (Održiv razvoj planina) Deklaracije o životnoj sredini i razvoju ( Agenda 21, Rio de Žaneiro, 1992) i u Planu sprovođenja Svetskog samita o održivom razvoju, POZIVAJUĆI SE na Deklaraciju o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpata i Dunava, koju je usvojio Samit o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpata i Dunava (Bukurešt, 2001); KONSTATUJUĆI relevantne odredbe i principe, utvrđene relevantnim globalnim, regionalnim i subregionalnim ekološkim pravnim instrumentima, strategijama i programima; U CILJU obezbeđivanja efikasnije primene takvih već postojećih instrumenata, i NADOVEZUJUĆI SE na druge međunarodne programe; PREPOZNAJUĆI DA Karpati predstavljaju sredinu u kojoj živi lokalno stanovništvo, i POTVRĐUJUĆI doprinos lokalnog stanovništva održivom društvenom, kulturnom i ekonomskom razvoju, kao i očuvanju tradicionalnog znanja u Karpatima; POTVRĐUJUĆI važnost subregionalne saradnje u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu procesa Životna sredina za Evropu ; PREPOZNAJUĆI da iskustvo stečeno u okviru Konvencije o zaštiti Alpa (Salcburg, godine) predstavlja uspešan model zaštite životne sredine i održivog razvoja planinskih regiona, koji pruža čvrstu osnovu za nove inicijative partnerskih odnosa i dalje jačanje saradnje između alpskih i karpatskih država; SVESNI činjenice da napori u cilju zaštite, očuvanja i održivog upravljanja prirodnim resursima Karpata ne mogu da budu realizovani od strane samo jedne zemlje, već zahtevaju regionalnu saradnju, kao i dodatne vrednosti prekogranične saradnje na postizanju ekološke koherentnosti; Složile su se o sledećem: Šta je Preambula? Preambula je uvod u neki međunarodni ugovor. Ona je sastavni deo tog pravnog instrumenta iako nije obavezujuća. Ona ugovor smešta u širi pravni i politički kontekst, ilustruje principe kojima se treba rukovoditi prilikom tumačenja i utvrđuje progresivne ciljeve za primenu. Stavovi Preambule identifikuju principe koji mogu da pomognu kada je potrebno: tumačenje teksta samog instrumenta (izražavanje volje strana); P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 17

20 PREAMBULA tumačenje teksta nacionalnog zakonodavstva koje se primenjuje; uključivanje relevantnog instrumenta u pravni sistem, ukazivanje na njegovu vezu s drugim oblastima prava. Preambula je obično sročena kao niz sekundarnih klauzula koje utvrđuju motive za zaključivanje ugovora, time što ukazuje na osnov (zajedničke principe već usvojene u prethodnim međunarodnim instrumentima) i opisuje stanje prethodnih, sadašnjih i budućih odnosa strana ugovornica. Preambula treba da ukaže ne samo na motive, već i na ciljeve i svrhu ugovora. Bečka konvencija o međunarodnim ugovorima iz godine, u članu 31, tačka 2, definiše Preambulu kao deo konteksta ugovora koji predstavlja korisno sredstvo za utvrđivanje značenja odredbi tog ugovora i razjašnjavanje njihovog obima. most između realne situacije u pojedinim zemljama i globalnih prioriteta. Plan primene usvojen na Samitu o Zemlji, naglasio je regionalnu i subregionalnu primenu zaključaka tog Samita i posebno Agende 21. Stvarna vrednost subregionalnog pristupa odnosi se na ono što je rečeno u Preambuli, odnosno, da su Karpati sredina u kojoj živi lokalno stanovništvo. Konačno, Preambula se poziva na iskustvo stečeno u okviru Konvencije o zaštiti Alpa (Salcburg, 1991). Alpska konvencija bila je jedina konvencija o nekoj planinskoj oblasti koja je postojala u vreme usvajanja Karpatske konvencije, tako da su prilikom izrade njenog nacrta mogla da se koriste iskustva stečena u okviru Alpske konvencije. Izuzev prirodnih sličnosti između planinskih oblasti, Karpatska konvencija je imala i direktne koristi od uključivanja nekih alpskih država koje su ispoljile interes da pruže pomoć karpatskoj regiji. Napomena: Delovi preuzeti iz Arhuske konvencije: Uputstvo za primenu (UN 2000). Preambula Karpatske konvencije započinje izjavom o vrednosti koju planinska područja predstavljaju, kao razlog za naglašavanje potrebe za njihovom zaštitom, a zatim izričito navodi jedinstvene i posebno važne aspekte samih Karpata. Potom se poziva na nekoliko procesa i instrumenata, koji obezbeđuju kontekst za razvoj subregionalne konvencije o planinskoj oblasti, uključujući Deklaraciju Generalne skupštine UN iz o godini planina, Agendu 21 i Plan primene sa Samita o Zemlji održanog u Johanesburgu. Ostali međunarodni procesi na koje se ukazuje ne pominju se po imenima, ali u objašnjenju operativnih odredbi Konvencije te reference postaju jasne. Na primer, Konvencija o biodiverzitetu jeste instrument kojim se rukovodi član 4. Preambula jednog multilateralnog sporazuma o životnoj sredini (MEA) obično može da ukaže na prethodne ugovore, ponekad neobavezujućeg karaktera, koji su bili značajni za proces postizanja sporazuma u vezi s relevantnim multilateralnim ugovorom. U slučaju Preambule Karpatske konvencije, pominje se Deklaracija o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpata i Dunava (Bukurešt 2001), u kojoj šefovi država i visoki predstavnici Albanije, Austrije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Češke, Mađarske, BRJ Makedonije, Moldavije, Poljske, Rumunije, Slovačke i Ukrajine objavljuju, između ostalog, svoju nameru da podstaknu i podrže aktivnosti u cilju razvoja novih međudržavnih regionalnih instrumenata za očuvanje i održiv razvoj u regionu Karpata. Ova Preambula pominje i Karpatsku konvenciju kao primer subregionalne saradnje. Subregionalni pristup, čija je vrednost kao sredstva za sprovođenje multilateralnih sporazuma o životnoj sredini potvrđena na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju (UNCED) održanoj 1992, mnogo češće se primenjuje posle Svetskog samita o održivom razvoju (Samita o Zemlji) održanog godine. UNCED je potvrdio da regionalne i subregionalne aktivnosti stvaraju 18 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

21 Prvi deo Operativne odredbe P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 19

22 20 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

23 Glava A Član 1 Član 1 Geografski obim 1. Konvencija se odnosi na Karpatski region (u daljem tekstu: Karpati), koji će biti definisan na Konferenciji strana ugovornica. Svaka Strana može da proširi primenu ove Konvencije i njenih Protokola na dodatne delove svoje nacionalne teritorije upućivanjem izjave Depozitaru, ukoliko je to neophodno radi sprovođenja odredbi Konvencije. Karapatske planine obuhvataju površinu od oko km2, koja obrazuje luk dugačak oko 450 km od Bratislave u Slovačkoj do Gvozdene kapije, na mestu gde Dunav u blizini Oršave ulazi u Rumuniju. 9 Tačno razgraničenje Karpata u skladu s Konvencijom zavisi od kriterijuma koji će se primenjivati, kao i od toga da li će se za sve zemlje primenjivati isti ili različiti kriterijumi za koje se opredele pojedine države. Na prvoj konferenciji održanoj decembra godine strane ugovornice nisu utvrdile granice karpatske oblasti. Glavni koncepti Član 1 Karpatske konvencije bavi se obimom njene primene, to jest, geografskim područjem na koje se Konvencija odnosi i odgovarajućim merama koje će primenjivati odgovarajući organi vlasti. Za efikasnu primenu svake konvencije suštinski je važna jasna definicija obima primene. Tamo gde je to važno za ciljeve Konvencije, u tekstu je naznačen geografski obim primene. Inače, sporazum se odnosi na celokupnu teritoriju zemlje koja je ratifikovala Konvenciju. 10 Pažljivo razgraničenje je posebno važno zato što se Karpatska konvencija odnosi na posebna geografska područja unutar država. Jedna okvirna konvencija koja se odnosi na planinu zahteva primenu svih propisa i mera povezanih sa sporazumom, kako bi se osigurao jedinstven pristup, budući da cela teritorija zemlje, čak i delovi izvan obima primene, moraju zajedno da se razmotre da se ne bi ugrozila efikasnost mera primene. Ako države preko Konvencije žele da očuvaju svoj biodiverzitet i da na održiv način upravljaju poljoprivredom, šumama i infrastrukturom, potreban je dosledan, stvarno jedinstven pristup na nacionalnom nivou. Kada bi se pristup zasnovan na održivom razvoju usvojio samo u odnosu na planinska područja, Konvencija bi bila ugrožena usled uzajamnih veza i uticaja izvan utvrđenih teritorija. Ovakav integrativan pristup podstiče se u stavu 2 člana 1, koji je razmotren u daljem tekstu. U članu 1 tvrdi se da se Konvencija odnosi na Karpatsku regiju koju će strane definisati na Konferenciji. Konferencija opunomoćenika za usvajanje i potpisivanje Karpatske konvencije, održana u Kijevu, zatražila je od privremenog Sekretarijata Karpatske konvencije da pripremi jedan sveobuhvatan izveštaj i predlog 11 o obimu njene primene. U skladu s tim zahtevom, UNEP je uradio naučnu studiju o obimu primene Karpatske konvencije, uz finansijsku podršku italijanskog Ministarstva za životnu sredinu, kopno i more i naučnu saradnju Evropske akademije. Ta studija, Primena međunarodne konvencije o planinama pristup za utvrđivanje granica područja Karpatske konvencije, sadrži integrisan transnacionalan i transparentan pristup homogenom utvrđivanju granica primene Karpatske konvencije. Ideja na kojoj se zasniva jeste potreba da se integrisani pristup primeni na utvrđivanje granica u kojima će se Konvencija primenjivati, kako bi se odredio geografski obim koji garantuje dosledno i efikasno sprovođenje sporazuma. Posebno se vodilo računa da studija odrazi osnovne ciljeve i principe Konvencije, kao i relevantne politike i direktive Evropske unije (na primer, Natura 2000, Okvirna direktiva o vodama). Drugi predlog za utvrđivanje granica obima primene Karpatske konvencije razvijen je u okviru projekta Perspektiva životne sredine Karpata (KEO), iniciranog početkom godine od strane Odeljenja za rano upozoravanje i procenu UNEP-a (DEWA)/Globalne informacione baze podataka o prirodnim resursima (GRID) iz Ženeve i Region- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 21

24 ČLAN 1 alne kancelarije za Evropu (ROE), radi pružanja pomoći karpatskim zemljama u njihovom nastojanju da unaprede održiv razvoj u regionu. Projekat KEO predviđa da se sredinom godine izradi izveštaj koji će obuhvatiti subregionalno ispitivanje i sintezu ekološke situacije u širem regionu Karpata. Ovo ne znači da izveštaj treba da bude sastavljen od sedam nacionalnih izveštaja, već se očekuje geografski jedinstven izveštaj o stanju i kretanjima u životnoj sredini u Karpatima, tokom prethodnih 30 godina, kao i predviđanja za period do godine. U vezi s obimom primene Karpatske konvencije, pristup projekta Perspektiva životne sredine Karpata zasniva se na jedinstvenom transnacionalnom pristupu koji je razradila Evropska akademija, a koji su u predviđenom periodu verifikovale i dodatno razradile i modifikovale pojedinačne zemlje. Karpatski projekat ne daje jedinstvenu definiciju, već koristi dva termina u vezi s teritorijom na kojoj se prikupljaju podaci to su karpatski region i karpatsko područje. Region odgovara obimu projekta KEO i odnosi se na planinske predele, a podrazumeva minimalnu teritoriju na kojoj se prikupljaju podaci. Područje se odnosi na širi prostor karpatskog regiona i koristi se za prikupljanje širih podataka. Dva predloga u vezi s obimom primene nisu potvrđena od strane Konferencije država ugovornica, od koje se očekuje da na drugom skupu koji će se održati u Rumuniji godine, donese odluku u vezi s geografskim obimom karpatskog regiona. Međutim, na prvoj Konferenciji država ugovornica 12, karpatske zemlje usvojile su mnogo širu političku ideju karpatskog prostora kao područja ekonomskog, društvenog i ekološkog napretka i održivosti u srcu Evrope. Konačno, drugi stav člana 1 pruža državama članicama mogućnost da prošire primenu Konvencije i njenih protokola na dodatne delove svojih nacionalnih teritorija tako što će u tom smislu dati izjavu depozitaru. Glavna razlika između obima primene kakav je predviđen u članu 1.1 i kako ga je definisala Konferencija država ugovornica, kao i proširenje obima predviđeno članom 1.2, što svaka od njih može da učini unilateralnom izjavom, jeste što se ovo drugo čini na dobrovoljnoj bazi, te se ne zahteva pristanak svih država članica. Svaka država može da odluči da li je potrebno da u obim primene uključi područja koja u pravom smislu te reči nisu planinska. Jedini uslov jeste da proširenje Konvencije na dodatne delove teritorije države članice bude neophodno u cilju efikasne primene Konvencije. Ovo je, čini se, objektivan zahtev, ali nije jasno kako ovakva tvrdnja može da se dokaže, odnosno, da li neka druga zemlja članica može da ospori proširenje na osnovu iste klauzule. Ostali međunarodni ugovori kao što je Alpska konvencija predviđaju princip dobrovoljnosti u vezi s identifikacijom oblasti obuhvaćenih određenim konvencijama. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Član 15, stav 1, Međunarodne konvencije o zaštiti bilja, navodi sledeće: Svaka ugovorna strana može u vreme ratifikacije ili pristupanja ili u bilo koje kasnije vreme da dostavi generalnom direktoru FAO izjavu da će se ova konvencija proširiti na celokupnu teritoriju ili neke delove teritorije u smislu međunarodnih odnosa za koje je odgovorna. Član 15 Evropske konvencije o predelima 13 koji se odnosi na teritorijalnu primenu predviđa sledeće: 1. Svaka država ili Evropska zajednica u vreme potpisivanja ili deponovanja svog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju, može da navede teritoriju ili teritorije na koje će se Konvencija odnositi. 2. Svaka strana može bilo kojeg kasnijeg datuma, na osnovu izjave upućene generalnom sekretaru Saveta Evrope, da proširi primenu ove Konvencije na bilo koju drugu teritoriju navedenu u toj izjavi. Konvencija će stupiti na OKVIR 1 Utvrđivanje obima Alpske konvencije Godine 2004, Institut za regionalni razvoj Evropske akademije iz Bolcana uradio je studiju utvrđivanja obima Konvencije (Convenzione delle Alpi: definizione del perimetro della Convenzione delle Alpi a livello communale). Pošto je Alpska konvencija prepustila članicama da same izjave koji će delovi njihove teritorije biti predmet Konvencije i pošto nikakve opšte smernice u okviru ugovora nisu usvojene, svaka država članica usvojila je različit pristup. Usled toga, u zavisnosti od zemlje, koristile su se različite administrativne jedinice za razgraničenje geografskog područja primene Konvencije. Naučna studija koju je Evropska akademija objavila u cilju utvrđivanja zajedničkog geografskog obima ustanovila je granice u kojima će se primenjivati Konvencija, zahvaljujući čemu bi mogla da se uradi detaljna mapa svih administrativnih jedinica država članica. 22 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

25 ČLAN 1 snagu u odnosu na takve teritorije prvog dana po isteku perioda od tri meseca posle datuma prijema izjave od strane generalnog sekretara. Alpska konvencija sadrži slične odredbe u vezi s razgraničenjem geografskog obima primene. Član 1 navodi: 1. Konvencija će obuhvatiti alpski region kako je opisano i prikazano u Aneksu. 2. Svaka ugovorna strana može prilikom deponovanja svog instrumenta ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja, ili u bilo koje vreme posle toga, da proširi primenu ove Konvencije na dodatne delove svoje nacionalne teritorije, tako što će dati izjavu depozitaru, Republici Austriji, pod uslovom da je to neophodno za primenu odredbi Konvencije. 3. Svaka izjava data u skladu sa stavom 2, a u vezi s bilo kojim delom nacionalne teritorije navedene u takvoj izjavi, može da se povuče na osnovu obaveštenja poslatog depozitaru. Ovo povlačenje stupiće na snagu prvog dana u mesecu posle isteka roka od šest meseci od dana prijema takvog obaveštenja od strane depozitara. Što se tiče Karpatske konvencije, razlika je pre svega u činjenici da je alpski region bio definisan od strane ugovornih strana još tokom izrade predloga Konvencije, a da su administrativne jedinice, koje su uključene u geografski obim primene, navedene u Aneksu te Konvencije. Druga razlika odnosi se na mogućnost povlačenja. Alpska konvencija ostavlja mogućnost zemljama članicama da povuku svoje izjave u vezi s delovima teritorije, koji su naknadno uključeni i naznačeni kao područje na kojem će se Konvencija primenjivati. Član 1 Karpatske konvencije ne predviđa nikakvu sličnu mogućnost za zemlje članice. Ova očigledna razlika može da se prevaziđe drugim mehanizmima, kao što su pristanak Konferencije država ugovornica, ili odlaganjem pitanja i njegovim naknadnim razmatranjem. Od samih država će zavisiti da li će sebi pružiti ovakvu mogućnost. U skladu s međunarodnim pravom, mogućnost povlačenja izjave po pravilu nije zabranjena, sve dok strane ne predvide drugačije. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 23

26 24 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

27 Glava B Član 2 Član 2. Opšti ciljevi i principi 1. Strane se obavezuju da vode sveobuhvatnu politiku i da sarađuju u cilju zaštite i održivog razvoja Karpata, s namerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života, ojačaju lokalne privrede i zajednice i očuva prirodna i kulturna baština. 2. Da bi se ostvarili ciljevi iz stava 1, strane se obavezuju da će u oblastima koje pokrivaju članovi 4-13 ove Konvencije preduzeti odgovarajuće mere, tako što će promovisati: (a) princip predostrožnosti i prevencije (b) princip zagađivač plaća (c) učešće javnosti i angažovanje zainteresovanih strana (d) prekograničnu saradnju (e) integrisano planiranje i upravljanje zemljišnim i vodnim resursima (f) programski pristup i (g) ekosistemski pristup. 3. Da bi se ostvarili ovi ciljevi Konvencije i da bi se osigurala njihova primena, strane, po potrebi, mogu da izrade i usvoje Protokole. U ovom članu navedeni su glavni ciljevi i vrednosti Konvencije, koji su već najavljeni u Preambuli, kao i osnovni opšti principi koje bi strane, primenjujući Konvenciju, morale da poštuju. Ovaj član je ključan za tumačenje odredbi Konvencije, budući da postavlja osnovne principe za primenu svih mera predviđenih Konvencijom. Stoga se članovi 3-14 uvek moraju analizirati imajući u vidu član 2. On bi trebalo da obezbedi smernice ne samo stranama kada sprovode određene mere, već i telima Konvencije, Konferenciji strana ugovornica, Sekretarijatu i svim pratećim telima. 1. Strane se obavezuju da vode sveobuhvatnu politiku i da sarađuju u cilju zaštite i održivog razvoja Karpata, s namerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života, ojačaju lokalne privrede i zajednice i očuva prirodna i kulturna baština. Ovaj stav definiše glavni cilj Konvencije zaštita i održiv razvoj Karpata. Te prilično uopštene konstatacije detaljnije su definisane tako što su povezane s mnogo konkretnijim konstatacijama u vezi s poboljšanjem kvaliteta života, jačanjem lokalnih privreda i zajednica, kao i očuvanjem prirodne i kulturne baštine. Da bi ostvarile ove ciljeve, države treba da razviju sveobuhvatnu politiku i da uspostave međusobnu saradnju. Glavni koncepti Ovaj stav se odnosi na niz osnovnih koncepata i principa ekološkog prava i prava održivog razvoja. Međunarodna saradnja predstavlja osnovni princip međunarodnog prava. Globalna ekološka pitanja koja treba rešavati zahtevaju zajedničke koordinirane napore svetske zajednice. Većina ekoloških pravnih instrumenata i sporazuma obuhvata ove osnovne principe. Opšta potreba za saradnjom u cilju očuvanja životne sredine objavljena je godine na Konferenciji o čovekovoj okolini, koju je organizovala Generalna skupština Ujedinjenih nacija i koja je održana u Stokholmu. Stokholmska konferencija se smatra prvim odlučnim korakom u pravcu razvoja sveobuhvatnog međunarodnog ekološkog prava. Na toj konferenciji usvojeni su Deklaracija o čovekovoj okolini (Stokholmska deklaracija) i akcioni plan u vezi sa čovekovom okolinom. Princip 24 Stokholmske deklaracije 14 zahteva da P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 25

28 ČLAN 2 se međunarodna pitanja u vezi sa zaštitom i poboljšanjem životne sredine rešavaju u duhu saradnje svih zemalja. Ovaj princip je dodatno učvršćen na Svetskoj konferenciji o životnoj sredini i razvoju, održanoj u Rio de Žaneiru godine, u okviru Deklaracije o životnoj sredini i razvoju iz Rio de Žaneira. 15 Princip 27 ove Deklaracije navodi da će se saradnja obavljati u dobroj nameri i da će uključivati dalji razvoj međunarodnog prava u oblasti održivog razvoja. Ovaj princip obuhvata obaveze država da sarađuju tako što će usvojiti bilateralne ili multilateralne sporazume o životnoj sredni i sprovoditi zajedničke mere, aktivnosti itd. Koncept održivog razvoja pojavio se na dnevnom redu međunarodnih aktivnosti posle objavljivanja Izveštaja Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj: Naša zajednička budućnost. U tom izveštaju, poznatom kao Brundlandov izveštaj iz 1987, ovaj termin definisan je kao razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne dovodeći u pitanje mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. 16 O Brundlandovom izveštaju godine održana je rasprava u Generalnoj skupštini UN, a rezolucija kojom je taj izveštaj usvojen bila je i razlog sazivanja Konferencije u Riju. Posle toga, pojavljivale su se različite definicije održivog razvoja, ali sve one imale su zajedničku suštinu ravnotežu između ekonomskog razvoja, društvenog razvoja/zaštite i zaštite životne sredine. Osnovni dokumenti u kojima se tumači koncept održivog razvoja jesu Deklaracija o životnoj sredini i razvoju usvojena u Rio de Žaneiru s 27 navedenih principa održivog razvoja i Agenda 21, 17 sveobuhvatni program aktivnosti koje sprovode vlade, agencije za razvoj, organizacije Ujedinjenih nacija i nezavisne sektorske grupe u svakoj oblasti u kojoj čovekova (ekonomska) aktivnost utiče na životnu sredinu. Četvrti princip Deklaracije iz Rio de Žaneira potvrđuje da u cilju ostvarivanja održivog razvoja, zaštita životne sredine treba da bude sastavni deo procesa razvoja koji se ne može razmatrati izolovano od njega. Poboljšanje kvaliteta života i jačanje lokalnih privreda i zajednica jesu opšti ciljevi čijem ostvarenju u okviru svoje nadležnosti treba da teže sve države. Karpatska konvencija skreće pažnju na ta pitanja kao na važne komponente održivosti za zajednice iz planinskih područja. Statistički podaci pokazuju da 80 odsto ljudi koji žive u planinskim područjima žive ispod granice siromaštva. 18 Razlog siromaštva su teži prirodni uslovi koji ne idu u prilog bavljenja poljoprivredom, kao i nerazvijena infrastruktura. Očuvanje prirodne i kulturne baštine odnosi se na koncepte koji su detaljno opisani u članovima 4 i 11 Karpatske konvencije. Detaljna analiza ovih članova predstavljena je i u Glavi I.D i I.J ovog Priručnika. Cilj, kao što su zaštita i održiv razvoj u regionu Karpata, može se ostvariti jedino kroz saradnju i istovremenu akciju u svim oblastima obuhvaćenim Konvencijom. 2. Da bi se ostvarili ciljevi navedni u stavu 1, strane će preduzeti odgovarajuće mere u oblastima obuhvaćenim članovima 4-13 ove Konvencije, tako što će podsticati... U ovom stavu predviđa se niz principa koji će se koristiti u primeni operativnih odredbi Konvencije, a radi ostvarivanja njenih ciljeva. Međutim, Konvencija zahteva da se ti principi ne samo primenjuju, već i da se aktivno podstiču. Principi navedeni od A do G u ovom stavu predstavljaju opšte principe međunarodnog ekološkog prava 19, iako, bar u jednom slučaju (princip predostrožnosti), dolazi do neslaganja da li taj koncept treba da se smatra za princip ili za pristup. Član 3 o jedinstvenom pristupu upravljanju zemljišnim resursima nije pomenut u članu 2.2. Na prvi pogled razlog tome nije u potpunosti jasan. Postoji mišljenje da je član 3 jedna opšta odredba, koja dopunjuje član 2 time što predviđa određen niz mera za primenu operativnih odredbi Konvencije, to jest, planova integrisanog upravljanja. Ovome u prilog ide tekst člana 3, u kojem je navedeno da se u oblastima na koje se odnosi Konvencija moraju koristiti mehanizmi za upravljanje zemljišnim resursima, na osnovu čega može da se shvati da se član 3 primenjuje tamo gde se odnosi na članove Međutim, ovakvo tumačenje ne isključuje mogućnost da je član 3 u stvari suštinska operativna odredba Konvencije, slična drugim pomenutim članovima. On za strane Konvencije predviđa posebne obaveze u vezi s njenim predmetom, budući da utvrđuje zahteve za integrisanim upravljanjem zemljišnim resursima na osnovu postupka kao što je planiranje. Ako je član 3 opšteg karaktera, to jest, ako se može primenjivati na druge operativne odredbe, ova činjenica sama po sebi ne opravdava njegovo isključenje iz teksta člana 2. Mada postoji mišljenje da će principi sadržani u članu 2 u svakom slučaju biti primenjivani u svim ključnim područjima u kojima se primenjuje upravljanje zemljišnim resursima (to jest u pitanjima razmotrenim u članovima 4-13), ova tvrdnja nije u potpunosti zadovoljavajuća. Potrebu da se preduzme nekoliko logičnih koraka, tamo gde bi autorima bilo jednostavnije da konkretno navedu član 3, mogli bi da iskoriste oni koji bi možda želeli da ograniče primenu principa iz člana 2. Štaviše, mogu da postoje pitanja u vezi sa zaštitom Karpatskih planina za koja je važno upravljanje zemljišnim resursima, a koja ne mogu u potpunosti da se uklope u članove 4-13, već pre uopšteno u Konvenciju. Ako se ovo prihvati kao mogućnost, onda je jasno da u Konvenciji postoji jedna pravna nedorečenost koja bi trebalo da se razradi. (a) Princip predostrožnosti i sprečavanja Princip predostrožnosti nastao je u oblasti međunarodnog ekološkog prava istovremeno s konceptom održivog 26 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

29 ČLAN 2 razvoja, kao potencijalno najradikalniji ekološki princip 20, budući da ima najozbiljnije implikacije po države. Ovaj princip nalaže da se u slučaju ekoloških opasnosti, ili bar u slučajevima kada se strahuje od ozbiljnih ili nenadoknadivih šteta, dokle god postoji bilo kakva neizvesnost, preduzimaju preventivne mere, ili mere za njihovo ublažavanje. 21 Petnaesti princip Deklaracije iz Rio de Žaneira predviđa da države radi zaštite životne sredine moraju, prema svojim mogućnostima, da preduzmu opsežne mere predostrožnosti. Tamo gde postoji opasnost od ozbiljne ili nenadoknadive štete, odusustvo potpune naučne sigurnosti neće se koristiti kao izgovor za odlaganje troškovno efikasnih mera za sprečavanje degradacije životne sredine. Princip predostrožnosti prihvaćen je i podržan brojnim multilateralnim sporazumima, kao što su Protokol iz Kartagine o biološkoj sigurnosti, i Konvencija o biološkoj raznovrsnosti. Ovaj Protokol predviđa da zemlje mogu da odbiju uvoz živih modifikovanih organizama čak i u odsustvu naučne izvesnosti da bi ovi mogli da budu štetni. Mere za sprovođenje ovog principa mogu da budu različite: od bezuslovnog moratorijuma (na primer, zabrana potencijalno štetnih aktivnosti u strogo zaštićenim oblastima), do zahteva za poklanjanje posebne pažnje i za prethodnu saglasnost stručnjaka (na primer, za prenos preko granice genetski modifikovanih organizama ili opasnih hemikalija i pesticida). Ovo u suštini uključuje razvoj politika zasnovanih na stručnoj proceni rizika i metodologiji upravljanja rizikom. Međutim, primena i ovog principa izaziva izvesne nedoumice, stoga što može da izazove ustavne probleme koji proizilaze iz zaštite prava svojine. Po tom osnovu, neke zemlje, posebno izvoznice žitarica, uključujući Sjedinjene Države, Australiju, Čile i druge koje koriste genetski modifikovane kulture, osporile su usvajanje predostrožnosti kao principa na međunarodnom nivou, dok, s druge strane, Evropska unija taj isti princip snažno podržava. Princip predostrožnosti je jedan od osnova ekološke politike Evropske unije usvojene godine Mastrihtskim sporazumom koji, inače, ne daje definiciju samog termina. Princip prevencije zahteva da se preduzmu neophodne mere kako bi se sprečila bilo kakva šteta koja će se sigurno dogoditi, ili verovatno dogoditi, odnosno, šteta koja bi se mogla dogoditi. Osnovna obaveza koja proističe iz principa prevencije jeste prethodna procena mogućih štetnih aktivnosti. 22 Sprečavanje štete mnogo je jeftinije od obimnog i skupog saniranja već počinjene štete. Pored toga, mnoge ekološke štete nije moguće sanirati (na primer, nestanak vrsta). Mehanizmi prevencije iz postojećih međunarodnih sporazuma predviđaju bar praćenje, izveštavanje i razmenu informacija. Koncept jedinstvenog sprečavanja zagađenja (iz Direktive IPPC 96/61/EC), zahteva da se životna sredina posmatra kao celina, te da se stoga izbegava nanošenje bilo kakve štete, bilo kojem njenom delu. Princip prevencije sprovodi se, pre svega, na osnovu procene uticaja na životnu sredinu, sistema ranog upozoravanja, procene rizika, praćenja i sličnih mera. Mada se ne poziva direktno na princip prevencije, Deklaracija iz Rio de Žaneira omogućila je državama obavljanje procene posledica aktivnosti koje bi po svoj prilici mogle i to u značajnoj meri negativno da utiču na životnu sredinu, zatim poklanjanje dužne pažnje toj činjenici, obaveštavanje drugih zemalja o svakoj prirodnoj katastrofi, ili nekom nepredviđenom događaju koji bi mogao da ima štetne posledice, kao i na obaveštavanje i obezbeđivanje informacija u vezi s projektima čije ekološke posledice bi mogle da pređu granice. Princip prevencije utvrđen je članom 174 Ugovora o Evropskoj zajednici. (b) Princip zagađivač plaća Princip zagađivač plaća naveden je kao Šesnaesti princip Deklaracije iz Rio de Žaneira: Organi vlasti pojedinačnih država trebalo bi da ulažu napore u zalaganje za internalizaciju ekoloških troškova i korišćenje ekonomskih instrumenata, uzimajući u obzir pristup da zagađivač u načelu mora da podnese troškove zagađenja, pri čemu treba da se obrati pažnja na javni interes, i da se izbegne negativan uticaj na međunarodnu trgovinu i investicije. Ovaj princip zahteva da troškove nastale usled zagađenja plati zagađivač. Zagađivač, u skladu s definicijom iz Direktive EU 2004/35/EC, jeste organizacija koja je prouzrokovala ekološku štetu, ili izazvala neposrednu opasnost od nastanka takve štete 23, ali u širem smislu ovaj princip bi se mogao primeniti i na potrošače i na proizvođače. U slučaju višestrukih izvora zagađenja ili širenja zagađenja, moglo bi da bude teško da se identifikuju pojedinačni zagađivači. Troškovi koje bi trebalo da snosi zagađivač uključuju prevenciju zagađenja, mere za kontrolu i smanjenje zagađenja i nadoknadu štete. Ovaj princip je uključen i u Mastrihtski sporazum, te stoga mora da bude sproveden u zemljama članicama Evropske unije.ovaj princip se u praksi sprovodi pomoću različitih mera od poreza i taksi za korišćenje prirodnih resursa (na primer, prečišćavanje vode, pijaća voda), do objektivne odgovornosti za svaki akcident nastao usled rukovanja opasnim materijama, zatim uvođenja propisa u vezi s plaćanjem osiguranja i drugih finansijskih mehanizama koji treba da ograniče mogućnost da se odgovornost prebaci na društvo u celini. (c) Učešće javnosti i uključivanje zainteresovanih strana Učešće javnosti i uključivanje zainteresovanih strana predstavljaju značajne principe predviđene Desetim principom Deklaracije iz Rija, koja zahteva da se ekološka pitanja rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana, na odgovarajućem nivou. U Deklaraciji iz Rija se dalje navode neophodni instrumenti za obezbeđenje učešća. To su: pristup ekološkim informacijama, učešće u procesima odlučivanja i realna mogućnost P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 27

30 ČLAN 2 pokretanja sudskih i upravnih postupaka. Ovaj princip ima dalekosežne posledice, a njegovo tumačenje, pre svega, omogućava Arhuska konvencija. 24 Ovi koncepti su detaljno opisani u članu 13 Karpatske konvencije, a detaljna analiza ovog člana data je u Glavi I.L ovog priručnika. (d) Prekogranična saradnja Prekogranična saradnja odnosi se na saradnju između dve ili više susednih zemalja, a može da se odvija u različitim oblicima, uključujući sporazume, koordinirane politike i primenu zajedničkih mera. Ona je preduslov za svaku aktivnost u cilju zaštite zajedničkih prirodnih resursa (na primer, planinskih venaca, vodenih tokova), a pomaže i u obezbeđivanju efikasnog upravljanja zaštićenim prekograničnim oblastima. U poređenju s osnovnim principom međunarodnog prava o uslovima međunarodne saradnje, koji je razmotren na početku ovog odeljka, ona je i šira i uža. Uža je u tom smislu što se odnosi na konkretne zajedničke granice, što znači na susedne zemlje, nasuprot međunarodnoj zajednici u celini. Međutim, ona je takođe i šira stoga što pored uobičajene međudržavne saradnje uključuje različite oblike prekogranične saradnje. U najširem smislu, ona može da uključi ne samo saradnju između regionalnih ili lokalnih vlasti, već i direktnu interakciju pojedinih zajednica. Ovakvi oblici saradnje često su najefikasnije sredstvo za ostvarivanje rezultata na nekom posebnom lokalitetu. Sve utvrđene obaveze proistekle iz članova 4-14 moraju da se tumače u svetlosti potreba prekogranične saradnje u ovom širokom smislu. (e) Planiranje integrisanog upravljanja zemljišnim i vodnim resursima U planinskim oblastima, vodni i zemljišni resursi nalaze se pod značajnim pritiskom, posebno stoga što su planine glavni izvor vode za piće, dok su korisne površine zemlje obično koncentrisane. Dostupni resursi stoga moraju da se eksploatišu na održiv način. Koncept integrisanog pristupa definisan je u Agendi 21 u čijoj Glavi 10 se navodi da svako korišćenje zemljišnih resursa treba integrisano da se planira i obavlja kako bi se olakšala alokacija zemljišta za korišćenje koje obezbeđuje najveće održive koristi (...). 25 U Glavi 18 Agende 21 date su smernice o integrisanom upravljanju vodotokova, čime se potvrđuje da je ovaj koncept zasnovan na shvatanju vode kao integralnog dela ekosistema, prirodnog resursa i društveno-ekonomskog dobra i da vodni resursi moraju da se štite: Vodeći računa o funkcionisanju vodnih ekosistema i trajnosti tog resursa, kako bi se potrebe čovekovih aktivnosti za vodom zadovoljile i podmirile. U razvoju i korišćenju vodnih resursa, prioritet treba dati zadovoljavanju osnovnih potreba i očuvanju ekosistema. (f) Programski pristup Programski pristup podrazumeva proaktivan način odlučivanja ili kreiranja politike, koji dosledno uzima u obzir konkretne činjenice, imajući u vidu određene ciljeve ili ishode. Kada ga međunarode organizacije koriste za planiranje finansijske pomoći, kao npr. GEF (Globalni fond za životnu sredinu) i UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj) i druge, ovaj termin označava pristup finansiranju koji teži da kroz partnerske odnose sa zemljama obezbedi veći, ali održiv uticaj na globalnu životnu sredinu putem integrisanja i usmeravanja globalnih ekoloških ciljeva u nacionalne strategije i planove. 26 Taj pristup, u drugom kontekstu, može da označava mehanizam koji usmerava odlučivanje time što uspostavlja kategorije dozovoljenih ili nedozovoljenih aktivnosti, kao što je to, na primer, opšte odobrenje koje obuhvata neko geografsko područje ili neku državu, a odnosi se na niz projekata, aktivnosti ili lokacija. Programski pristup može da omogući da se aktivnosti obave bez odobrenja svake odgovarajuće agencije. U okviru Konvencije, ovaj koncept mogao bi da se tumači kao zahtev da države usvajaju politike ili programe koji uzimaju u obzir ciljeve Konvencije, uključujući međusobne veze ekoloških činilaca i interakciju životne sredine s ljudskim, kulturnim i društvenim faktorom. Takav pristup vodi računa o organskim ili funkcionalnim vezama između životne sredine i njenih komponenti. (g) Ekosistemski pristup Eskosistemski pristup, kako se tumači u skladu sa Konvencijom o biodiverzitetu, predstavlja strategiju za integrisano upravljanje zemljišnim, vodnim i životnim resursima, u cilju očuvanja i održivog korišćenja na pravičan način. Ekosistemski pristup postavlja čovekove potrebe u centar upravljanja biološkom raznovrsnošću i teži da upravlja ekosistemom na osnovu njegovih višestrukih funkcija, a da ga ne ošteti. Konvencija o biodiverzitetu ekosistem definiše kao interakciju jedne funkcionalne jednice dinamičnih, složenih zajednica biljaka, životinja i mikroorganizama. Ona takođe prihvata da su ljudi, sa svojom kulturnom raznovrsnošću, sastavni deo mnogih ekosistema. Ekosistemski pristup zasniva se na primeni odgovarajućih naučnih metoda, kao i na dobrom poznavanju najbitnijih struktura, procesa, funkcija i interakcija organizama i njihovih sredina. 27 Ovaj pristup se u Priručniku izričito pominje tamo gde se razmatraju članovi 4, 5 i P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

31 ČLAN 2 3. Da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u ovoj Konvenciji i da bi se osigurala njihova primena, strane, po potrebi, mogu da izrade i usvoje Protokole. Ova odredba Konvencije, zajedno s članom 18, predstavlja pravni osnov za usvajanje Protokola uz Konvenciju. Uopšteno govoreći, u međunarodnom pravu, uz okvirne konvencije (kao što je ova), usvajaju se protokoli u kojima su definisane konkretnije obaveze, kako bi se upotpunilo i olakšalo sprovođenje opštih principa o kojima su se strane sporazumele samom Konvencijom. Iako strane nisu obavezne da to učine, usvajanje Konvencije je jedan od najvažnijih načina za postizanje nekih opštih ciljeva zahvaljujući efikasnoj primeni. Postupak usvajanja Protokola reguliše se članom 18 Konvencije: 1. predlog države ugovornice; 2. dostavljanje nacrta svim stranama preko Sekretarijata, bar šest meseci pre Konferencije strana ugovornica na kojoj će se isti razmotriti; 3. usvajanje, potpisivanje i ratifikacija, što će strane učiniti u skladu sa svojim sporazumom i svojim nacionalnim postupcima; 4. stupanje na snagu u skladu s istim postupkom na osnovu kojeg je Konvencija stupila na snagu. Na primer, Alpska konvencija ima osam tematskih protokola koji obuhvataju veliki broj raznovrsnih tema: planiranje korišćenja zemljišta i održiv razvoj, zaštita prirode i predela, poljoprivreda u planinskim predelima, šumarstvo, zaštita zemljišta, turizam, energetika i saobraćaj, kao i rešavanje sporova. Pojedinosti u vezi s ovim Protokolima navodiće se u celom priručniku. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 29

32 30 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

33 Glava C Članovi 3 i 5 Član 3. Integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima Strane se obavezuju da će primeniti pristup integrisanog upravljanja zemljišnim resursima, kako je definisano u u Glavi 10 Agende 21, tako što će razvijati i primenjivati odgovarajuća sredstva, kao što su planovi integrisanog upravljanja, za oblasti na koje se odnosi ova Konvencija. Član 5. Prostorno planiranje 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku prostornog planiranja koja ima za cilj zaštitu i održiv razvoj Karpata, a koja će uzeti u obzir specifične ekološke i društveno-ekonomske uslove u Karpatima i njihovim planinskim ekosistemima, i biti od koristi lokalnom stanovništvu. 2. Potpisnice će imati za cilj koordinaciju prostornog planiranja u pograničnim oblastima, putem izrade prekograničnih i/ili regionalnih politika i programa prostornog planiranja, kao i unapređenje i pružanje podrške saradnji relevantnih regionalnih i lokalnih institucija. 3. Tokom izrade politika i programa prostornog planiranja, posebna pažnja treba, između ostalog, da se obrati na: (a) prekogranični transport, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu i usluge; (b) očuvanje i održivi razvoj prirodnih resursa; (c) koherentno urbano i ruralno planiranje u pograničnim oblastima; (d) prevenciju prekograničnog uticaja zagađenja; (e) integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procenu uticaja na životnu sredinu. Upravljanje zemljišnim resursima i prostorno planiranje Pritisak na zemlju, posebno u urbanizovanim društvima, sve više se povećava. Opšte je prihvaćeno mišljenje da korišćenje zemljišta i njegova degradacija izazivaju više društvenih, ekonomskih i ekološki nepoželjnih efekata. Primeri za ovo su posledice poplava do kojih dolazi zbog seče šuma, isušivanja močvara i gubici biodiverziteta posle fragmentacije ekoloških staništa usled urbanizacije i izgradnje saobraćajne infrastrukture. Rešenje bi moglo da se nađe u upravljanju prostornim planiranjem i korišćenjem zemljišta, koji smanjuju konflikte i jačaju održiv razvoj. Odnosi između ekološke politike, prostornog planiranja i upravljanja zemljištem veoma su čvrsti, stoga što: Zemljište predstavlja konačan, neobnovljiv resurs, zbog čega je njegovo očuvanje osnovni cilj ekoloških politika. Korišćenje zemljišta utiče na kvalitet drugih ekoloških resursa: vode, prirode i vazduha. Politike prostornog planiranje utvrđuju korišćenje zemljišta i mogu da budu snažno oruđe za ostvarivanje održivog razvoja. 28 Član 3 Karpatske konvencije, koji zahteva integrisan pristup upravljanju zemljišnim resursima i član 5 o prostornom planiranju, stoga su povezani i biće zajedno razmatrani. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 31

34 ČLAN 3 I 5 ČLAN 3 Strane se obavezuju da će primeniti pristup integrisanog upravljanja zemljišnim resursima, kako je definisano u Glavi 10 Agende 21, tako što će razvijati i primenjivati odgovarajuća sredstva, kao što su planovi integrisanog upravljanja, za oblasti na koje se odnosi ova Konvencija. Kako se ova odredba direktno poziva na Glavu 10 Agende 21 Integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima taj tekst je potrebno dodatno razmotriti. Prema Glavi 10 Agende 21, zemljište se u smislu topografskih i prostornih karakteristika obično definiše kao fizički entitet. Jedan širi, integrativni stav uključuje i prirodne resurse koji se nalaze na zemlji zemljišta, minerale, vodu i živi svet. 29 Tačnije rečeno, zemlja označava suvozemni bioproduktivan sistem koji se sastoji od zemljišta, biljaka, ostalog živog sveta i ekoloških i hidroloških procesa koji funkcionišu u okviru tog sistema. 30 Zemlja ima više različitih funkcija za održavanje čovekovih i drugih ekosistema. To su: izvor bogatstva za pojedince, grupe ili zajednicu; proizvodnja hrane, vlakana, goriva i drugih biotičkih materijala koje ljudi koriste; obezbeđivanje bioloških staništa za biljke, životinje i mikroorganizme; jedna od determinanti u globalnoj ravnoteži energije i globalnom hidrološkom ciklusu, koje obezbeđuju kako izvor tako i ispust za gasove s efektima staklene bašte; regulisanje akumulacija i tokova površinskih i podzemnih voda; skladište minerala i sirovina koje ljudi koriste; tampon zona, filter ili modifikator hemijskih zagađivača; obezbeđivanje fizičkog prostora za naselja, industriju i rekreaciju; skladište i zaštita dokaza iz istorijskog i preistorijskog perioda (fosili, dokazi o klimi u prošlosti, arheološki nalazi itd.); i omogućavanje ili sprečavanje kretanja životinja, biljaka i ljudi iz jedne u drugu oblast. 31 Član 3 Karpatske konvencije zalaže se za integrisani pristup upravljanju zemljištem, a isto se zahteva i u drugom stavu člana 2 iste Konvencije. 32 Agenda 21 utvrđuje potrebu za integrisanim pristupom u cilju najboljeg korišćenja i upravljanja zemljištem i predlaže niz mera iz oblasti politike i strategije. 33 Ovaj pristup je opisan na sledeći način: integracija bi trebalo da se odvija na dva nivoa, uzimajući u obzir s jedne strane sve ekološke, društvene i ekonomske faktore (uključujući, na primer, uticaj različitih ekonomskih i društvenih sektora na životnu sredinu i prirodne resurse) i, s druge, sve ekološke komponente i resurse zajedno (na primer, vodu, živi svet, zemljište, geološke i prirodne resurse). Drugim rečima, životna sredina treba da se uzme u obzir u celini, a usvojene politike i mere trebalo bi da se postaraju da budu obuhvaćeni svi faktori koji su značajno povezani s razvojem zemljišnih resursa. U stvari, sektorski pristup korišćenju zemljišta i zemljišnih resursa često nije bio efikasan stoga što jednu meru može da podrije primena druge politike u drugom sektoru. Pored toga, sektorski pristup često je kontraproduktivan zato što mere i politike ne zavise jedna od drugih i nisu međusobno povezane u smislu ciljeva i sredstava za primenu, čemu treba dodati i loše strategije upravljanja, nesposobnost da se zainteresovane strane identifikuju i uključe u proces planiranja i upravljanja, kao i slabe institucionalne strukture. 34 Primena integrisanog pristupa, kao što je opisano u Agendi 21, zavisi od jačanja institucija zaduženih za sprovo- OKVIR 2 Ekološki plan predela u okviru prostornog planiranja u Slovačkoj Propis Ministarstva za ekologiju br. 55/2001 o istraživanju i dokumentaciji u vezi s planiranjem predela definiše principe korišćene u pripremi dokumentacije o planiranju predela. U skladu s ovim propisom, ekološki plan predela obavezan je deo dokumentacije o prostornom planiranju na svim nivoima: Ekološki plan predela, na osnovu analize prirodnih uslova na određenoj teritoriji, predlaže najpodesniji način za razumno korišćenje prirode, prirodnih resursa, održavanje biološke raznovrsnosti i podršku ekološkoj stabilnosti predela. Izrada ekološkog plana predela predstavlja složen proces uzajamne harmonizacije prostornih zahteva, kao i drugih čovekovih aktivnosti i ekoloških uslova predela. Ekološki plan predela urađen je za grad Povaska Bistrica godine. Taj plan, podeljen na tri dela (analizu, sintezu i predloge), utvrdio je okvire za regulisanje postojećih i predloženih aktivnosti, kao i preporučenih specifičnih predloga za unapređenje životne sredine i kvaliteta predela. Izvor: 32 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

35 ČLAN 3 I 5 đenje i obezbeđivanje aktivnosti uključenja i učešća zainteresovanih strana u proces odlučivanja, isto kao i u politike koje treba da podrže planiranje korišćenja i održivog upravljanja zemljišnim resursima. Na Svetskom samitu o održivom razvoju održanom u Johanesburgu, učesnici su se složili da je radi zaštite ekosistema i ostvarivanja integrisanog upravljanja zemljišnim, vodnim i životnim resursima neophodno primeniti strategije čiji su ciljevi usvojeni na nacionalnom i, po potrebi, regionalnom nivou. 35 U istom smislu, potpisnici Karpatske konvencije zalažu se za razvoj odgovarajućih sredstava za upravljanje zemljišnim resursima i preporučuju izradu planova integrisanog upravljanja. Planovi upravljanja zemljištem koriste se zato da bi se široke strategije pretočile u operativne i dugoročne aktivnosti. Proces planiranja integrisanog menadžmenta sastoji se od šest međusobno povezanih faza: 36 definisanje i procena oblasti upravljanja; angažovanje zainteresovanih strana; razvoj plana integrisanog upravljanja; prihvatanje plana od strane donosilaca odluka; sprovođenje plana; i praćenje i procena ishoda. Svrha planova i strategija integrisanog upravljanja jeste identifikacija načina korišćenja zemljišnih resursa. Oni uspostavljaju ravnotežu između korišćenja zemljišnih resursa i zahteva korisnika zemljišta, pomažu u zaštiti životne sredine, i ostvaruju i razvojne potrebe. Ovo ukazuje na to da, u vezi s korišćenjem zemljišta, tokom procesa planiranja moraju da se razmotre sve moguće opcije u okviru jedne određene oblasti. Ovakvi planovi bi trebalo da se razvijaju u demokratskom, transparentnom procesu, koji bi uključivao javnost, zainteresovane strane i predstavnike vlasti. Druga sredstva za upravljanje zemljišnim resursima mogu da se koriste u cilju ispunjenja obaveze iz člana 3 Karpatske konvencije. Na primer, u Glavi 10 Agende 21 preporučuje se usvajanje ekološkog planiranja predela (LANDEP), kako bi se olakšala integracija ekoloških komponenti kao što su vazduh, voda, zemlja i drugi prirodni resursi. 37 Ovakvi planovi koriste se zato da bi se očuvala dragocena staništa u određenim oblastima, uz fokusiranje na aktivnosti upravljanja prirodom na takvim lokacijama (v. Boks 2). Štaviše, indikatori upravljanja mogu korisno da posluže za procenu i praćenje procesa korišćenja zemljišta i zemljišnih resursa. U stvari, kvalitet, vrednost i funkcija zemljišta mogu da se razvijaju isto kao i koristi koje društvo od njega ostvaruje. Neki indikatori definisani su u okviru Glave 10 Agende 21: promena namene korišćenja zemljišta ukazuje na promene načina korišćenja zemljišnih resursa, u produktivne ili zaštitne svrhe, kako bi se olakšalo planiranje održivog korišćenja zemljišta, kao i razvoj odgovarajuće politike; promene uslova zemljišta ukazuju na promene u produktivnoj sposobnosti, ekološkom kvalitetu i održivosti nacionalnih zemljišnih resursa; decentralizovano upravljanje prirodnim resursima na lokalnom nivou predstavlja meru u kojoj se upravljanje resursima nalazi u rukama vlasnika zemljišta ili drugih stvarnih lokalnih kontrolora resursa; delimično pokazuje da li su kontrolori lokalnih resursa i drugi koji na resurse direktno utiču, podstaknuti da ih čuvaju. Svetska banka, u saradnji s UNEP, UNDP, FAO i Savetodavnom grupom za međunarodna poljoprivredna istraživanja (CGIAR), razvila je program Indikatora kvaliteta zemljišta. Njegova svrha je razvoj niza nacionalnih i regionalnih integrisanih indikatora, namenjenih nacionalnim donosiocima odluka, uz uzimanje u obzir prostornih razlika i razlika među zemljama. Svrha ovih programa jeste praćenje efekata poljoprivredne politike, nivoa razvoja institucionalnih kapaciteta, trajnosti upravljanja zemljištem i drugih faktora. Na regionalnom nivou, ciljevi su merenje rezultata i uticaja poljoprivrednih projekata. 38 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Postoje i drugi međunarodni instrumenti koji uređuju integrisano upravljanje zemljištem uz usredsređivanje na posebne elemente, a ne samo na Agendu 21. Konvencija o močvarnih područja od međunarodnog značaja naročito kao staništa barskih ptica 39, potpisana u Ramsaru godine, ističe da će ugovorne strane formulisati i primenjivati svoje planove kako bi podsticale očuvanje močvara navedenih u spisku, i da bi, koliko god je to moguće, razumno koristile močvare na svojoj teritoriji. U članu 6 Konvencije o biodiverzitetu 40, usvojene godine, zahteva se razvoj nacionalnih strategija, planova ili programa za očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti, ili prilagođavanje postojećih strategija, planova ili programa u tom smislu. Iako se ova odredba ne primenjuje direktno na planove upravljanja zemljištem, očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti blisko su povezani s upravljanjem zemljištem, pošto zemljišni resursi obuhvataju i biote (biljke i životinje). U Direktivi Saveta 92/43/EEC o očuvanju prirodnih staništa divlje faune i flore (Direktiva o staništima) 41 konstatuje se da članice Evropske unije, u svojim politikama planiranja, razvoja i korišćenja zemljišta, moraju da podstiču upravljanje predeonim karakteristikama koje su od najvećeg značaja za divlju faunu i floru, i da time unaprede ekološku koherentnost mreže Natura P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 33

36 ČLAN 3 I 5 Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti pre svega su dužne da se postaraju da aktivnosti budu integrisane i međusobno povezane, i da prilikom upravljanja zemljišnim resursima u razmatranje budu uzeti svi ekonomski, društveni i ekološki faktori. U Glavi 10 Agende 21 navedene su upravljačke aktivnosti organa uprave, koje se mogu primeniti na lokalnom nivou: razvoj politika za podršku i instrumenata politike na odgovarajućem nivou; jačanje sistema planiranja i upravljanja; podsticanje primene odgovarajućih instrumenata planiranja i upravljanja; podizanje svesti; podsticanje učešća javnosti; i jačanje informacionih sistema. Lokalne vlasti trebalo bi da prate i procenjuju planove integrisanog upravljanja. Agenda 21 zahteva i uspostavljanje prekogranične saradnje i razmenu informacija o zemljišnim resursima. Ovo se može postići usvajanjem regionalnih politika koje će podržati programe korišćenja zemlje i prostornog planiranja, razvoj planova za prekogranično korišćenje zemljišta i prostorno planiranje i uspostavljanje mreže informacionih sistema kako bi se obezbedio participativni proces. ČLAN 5 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku prostornog planiranja koja ima za cilj zaštitu i održiv razvoj Karpata, a koja će uzeti u obzir specifične ekološke i društveno-ekonomske uslove u Karpatima i njihovim planinskim ekosistemima, i biti od koristi lokalnom stanovništvu. Prvi stav člana 5 zahteva od strana da razvijaju politke održivog prostornog planiranja kojima se uspostavlja ravnoteža između društveno-ekonomskih potreba stanovništva i zaštite životne sredine u Karpatima. Glavni koncepti Definicija prostornog planiranja navedena je u Kompendijumu evropskih sistema prostornog planiranja Evropske unije: Prostorno planiranje odnosi se na metode koje uglavnom koristi javni sektor kako bi uticao na budući raspored aktivnosti u prostoru. To se čini u cilju ostvarivanja racionalnije organizacije aktivnosti u prostoru, uključujući i njihove međusobne veze, uspostavljanje ravnoteže između razvojnih potreba i potrebe za zaštitom životne sredine, kao i radi ostvarivanja društvenih i ekonomskih ciljeva. Društveno planiranje prihvata mere za koordiniranje prostornog uticaja politika drugih sektora, kako bi se postigla ujednačenija raspodela ekonomskog razvoja regija nego u slučaju da ga generišu tržišne zakonitosti, i kako bi se regulisala promena namene zemljišta i imovine. 43 Čovekove aktivnosti imaju prostornu dimenziju; stoga prostorno planiranje može da se koristi kao instrument za koordinaciju društveno-ekonomskog razvoja i uticanje na raspodelu ljudi i aktivnosti. Ono omogućava i pažljivo upravljanje prirodnim i kulturnim resursima, kao i uspostavljanje efikasnih sistema urbanih naselja i infrastrukturne mreže. Shodno tome, prostorni procesi su značajni za održiv razvoj, budući da prostorno planiranje mora da uspostavi ravnotežu između uslova u prostoru, kao i ekonomskog korišćenja zemljišta, te zaštite prirodnih resursa i društvene kohezije. Prostorno planiranje je bitno za očuvanje i razvoj planinskih područja. Uzimajući u obzir uslove u tim područjima (visinu, topografiju, klimu), planinsko okruženje, uprkos svim ograničenjima, može da bude i pogodno za život populacija, 44 te stoga taj pozitivni aspekt treba da se ojačava pomoću instrumenata prostornog planiranja. Na primer, korišćenje prostornih planova može da dovede do racionalnije organizacije zemljišta, da podstakne primenu nekog ekosistemskog pristupa i obezbedi nove metode za vizuelizaciju prostorne raspodele biodiverziteta. Integrisana politika bi u Karpatima mogla da uključi mere u cilju ekonomskog i društvenog upravljanja prirodnim resursima i poštovanje lokalne tradicije i kulture, bez obzira na stalno prilagođavanje uslovima i ograničenjima. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Glavni ciljevi Evropske konvencije o predelima jesu podsticanje zaštite predela, upravljanje, planiranje i organizacija evropske saradnje u vezi s pitanjima koja se odnose na predele. Javnost se podstiče i na aktivno učestvovanje u upravljanju i planiranju predela, kao i u preuzimanju odgovornosti u tom smislu. Alpska konvencija predviđa obavezu strana, u cilju obezbeđivanja ekonomskog i racionalnog korišćenja zemljišta i razumnog, harmoničnog razvoja čitavog regiona, da preduzmu sve odgovarajuće mere u vezi s regionalnim planiranjem. Poseban naglasak stavlja se na prirodne opasnosti, izbegavanje nedovoljnog ili preteranog korišćenja, kao i očuvanje ili saniranje prirodnih staništa. Ovo se postiže pomoću mehanizama kao što su: temeljna provera i procena zahteva za korišćenje zemljišta, savremeno integrisano planiranje i koordinacija preduzetih mera. Godine 1994, neke alpske zemlje usvojile su jedan doda- 34 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

37 ČLAN 3 I 5 tni protokol o prostornom planiranju i održivom razvoju. Taj protokol predviđa tri nivoa obaveza: usvajanje opštih strategija, planova i projekata za održiv razvoj teritorije ove planove usvajaju lokalni organi vlasti, ili se usvajaju u saradnji s lokalnim vlastima (mogu biti i prekogranični); usvajanje tehničkih mera za ruralna i urbana područja, kao i za očuvanje i zaštitu prirodnih staništa i saobraćaj; i uspostavljanje praćenja i kontrole, kako bi se povremeno ispitivao uticaj saobraćaja na životnu sredinu, kao i rezultati primene Protokola i eventualna potreba za izmenama i dopunama. Iako princip supsidijarnosti, u skladu s pravom Evropske unije, prenosi odgovornost planiranja i uređenja zemljišta i gradova na nacionalni i regionalni nivo, evropske politike većinom imaju direktan ili indirektan uticaj na prostorni razvoj. Sukcesivni ugovori (Jedinstveni evropski zakon, Mastrihtski i Amsterdamski sporazum) imali su za rezultat to da su sektorske politike Evropske unije, koje su imale teritorijalni značaj, snažno uticale na izradu i primenu nacionalnih i regionalnih politika prostornog razvoja, a time i na sâm prostorni razvoj. 46 Štaviše, postoji nekoliko inicijativa u vezi s pitanjem prostornog planiranja na regionalnom nivou. Evropska povelja o regionalnom/prostornom planiranju (Povelja iz Toremolinosa) usvojena godine na Evropskoj ministarskoj konferenciji o regionalnom planiranju (CEMAT), 47 bila je prva međudržavna inicijativa usmerena na uravnotežen društveno-ekonomski razvoj evropskih regija, poboljšanje kvaliteta života, odgovorno upravljanje prirodnim resursima i zaštitu životne sredine, kao i racionalno korišćenje zemljišta. Ona se zalagala za međunarodnu saradnju u cilju ostvarivanja realnog evropskog planiranja, navodeći da regionalno/prostorno planiranje doprinosi boljoj prostornoj organizaciji Evrope, i da ona mora da bude demokratska, sveobuhvatna, funkcionalna i dugoročno orijentisana. Na osnovu Povelje iz Toremolinosa, u okviru XII zasedanja Evropske konferencije ministara zaduženih za regionalno planiranje (CEMAT), održanog godine, usvojeni su Glavni principi održivog prostornog razvoja evropskog kontinenta. Ovi principi omogućavaju širu viziju koncepta održivog prostornog razvoja zahvaljujući aktivnostima kao što su: podsticanje teritorijalne kohezije putem bolje uravnoteženog društveno-ekonomskog razvoja regija i povećanja konkurentnosti; podsticanje razvoja koji generišu urbane funkcije i poboljšanje odnosa između grada i sela; podsticanje uravnoteženijeg pristupa; OKVIR 3 Akcioni plan za održiv prostorni razvoj u Švajcarskoj Švajcarska federalna kancelarija za prostorni razvoj (ARE) radila je na akcionom planu čiji je cilj predstavljao održiv prostorni razvoj. Ovaj akcioni plan urađen je na osnovu Strategije za održivi razvoj Federalnog saveta Švajcarske, u kojem je utvrđeno deset oblasti delovanja i ukupno 22 mere koje će se preduzeti. Trinaesta mera obuhvata jedan program održivog prostornog planiranja, u cilju poboljšanja primene prostornog planiranja u Švajcarskoj, i integraciju sve tri dimenzije održivosti. Usredsređivanje na unutrašnji razvoj naselja pomoći će u ostvarivanju: ekonomskih koristi, u vidu urbanog rasta, a uz uštede u infrastrukturnim troškovima; društvenih koristi, u vidu kvalitetnijih stambenih četvrti; ekoloških koristi, u vidu ekonomičnog korišćenja zemljišta. Federalni savet je prvenstveno predvideo sledeće ciljeve ovog programa: utvrđivanje specifičnog okvira za unutrašnju obnovu i razvoj naselja, u skladu s principom prostornog planiranja u Švajcarskoj; efikasnije usredsređivanje strategija i planova Konfederacije na održivi razvoj, kao i na bolje usklađivanje s planovima gradnje; bolje korišćenje kantonalnih strukturnih planova i bolje vođenje računa o kriterijumima održivosti; obnavljanje sistema planiranja korišćenja i razvojnih kriterijuma u cilju održivog razvoja naselja; podsticanje veće prekogranične (međukantonalne ili nadopštinske) saradnje u prostornom planiranju; jačanje saradnje između programa društvenog planiranja i programa podsticanja stambene izgradnje, stambenog sektora i građevinskog sektora uopšte; i formulisanje sistema praćenja (provera ciljeva, uticaja i primene) politike prostornog planiranja. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 35

38 ČLAN 3 I 5 razvoj pristupa informacijama i znanju; smanjenje ekološke štete; isticanje kulturne baštine kao faktora razvoja; razvoj energetskih resursa uz očuvanje bezbednosti; podsticanje visokokvalitetnog, održivog turizma; i ograničavanje uticaja prirodnih katastrofa. 48 Odgovornost lokalnih vlasti Da bi se ostvarili ciljevi Konvencije, uključivanje lokalnih organa vlasti i stanovništva u pripremu i primenu prostornih planova predstavlja ključni element. U nekim zemljama lokalni organi vlasti imaju najveću odgovornost za izradu prostornih planova na određenom nivou. U svakom slučaju, oni moraju da igraju važnu ulogu u razvoju takvih planova koji obuhvataju planinska područja. Na ovaj način obezbeđuje se primena lokalnog znanja, kao i uključivanje zainteresovanih strana u proces. Izrada odgovarajućih mapa prvi je korak za identifikaciju privrednih vrednosti i rizika određenih teritorija. To omogućava i pregled situacije u regionu i s tim povezanih uloga. Područja različitih namena, od rekreativnih terena, preko industrijskih oblasti, do plavljenih površina, moraju da se uzmu u obzir prilikom izrade prostornih planova za obezbeđenje koherentnog, održivog razvoja teritorije. Procena prostornih planova, politika i strategija takođe treba da se preduzme kako bi se obezbedila zaštita Karpatskih planina i prostorni razvoj regiona. ČLAN 5 2. Strane će imati za cilj koordinaciju prostornog planiranja u pograničnim oblastima, putem izrade prekograničnih i/ili regionalnih politika i programa prostornog planiranja, kao i unapređenje i pružanje podrške saradnji između relevantnih regionalnih i lokalnih institucija. Stav 2 ističe značaj prekogranične saradnje između institucija na različitim geografskim nivoima, a u cilju usaglašavanja politika prostornog planiranja. Glavni koncepti Kao što je već pomenuto, prekogranična saradnja je osnovni cilj Karpatske konvencije. 49 U stavu 2, član 5 Konvencije, navodi se jedan od glavnih mehanizama za ovu saradnju, budući da se vlade obavezuju na razvijanje zajedničkog pristupa koherentnom prekograničnom planiranju, kao i na saradnju na tom području. Karpatske zemlje su se obavezale da razviju prekograničnu i/ili regionalnu politiku i programe prostornog planiranja. Ovaj zahtev sadržan u Konvenciji jedna je od instanci primene opšteg principa iz člana 2, koji se odnosi na programski pristup i može da pomogne u obezbeđenju prekogranične kohezije. Veliki broj aktera iz javnog i privatnog sektora predstavnici vlasti, naučnici, stručnjaci i lokalno stanovništvo učestvuje u procesima prostornog planiranja i stupa u interakciju. Saradnja između zainteresovanih strana može da se unapredi kroz razmenu iskustava i praksu, a može da se odvija preko mreža ili komisija. Trans-nacionalna saradnja u oblasti prostornog planiranja i razvoja predstavlja strateški pristup koji podstiče integraciju, konkurentnost i održivost u regionu Karpata. OKVIR 4 Program Alpski prostor Alpski prostor je projekat programa INTERREG III B. Njegovi glavni ciljevi su sledeći: Učiniti od alpskog prostora značajno područje u mreži evropskih razvijenih regija. Ovo zahteva široko razumevanje uloge alpskog prostora u smislu održivog prostornog razvoja i aktivno promovisanje tog koncepta sprovođenjem različitih aktivnosti i mera. Pokrenuti i podržati inicijative održivog razvoja u alpskom prostoru, uzimajući u obzir odnose između središnjeg alpskog regiona i njegovog oboda. To bi obuhvatilo trans-nacionalne aktivnosti različitih sektora, od nivoa Zajednice do nivoa opštine, koje bi se usredsredile na najznačajnija pitanja razvoja Alpa. Izvor: 36 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

39 ČLAN 3 I 5 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Potrebu za saradnjom u oblasti prostornog planiranja naglašavaju Glavni principi održivog prostornog razvoja evropskog kontinenta gde se podstiče jačanje evropske saradnje i učešće regiona, opština i građana. 50 Incijative koje postoje pored utvrđenih mreža, treba da učvrste saradnju evropskih zemalja. Potkomitet za prostorni i urbani razvoj koji zajednički vode Evropska komisija i zemlje članice Evropske unije, u cilju podrške politici razvoja i izgradnje evropske naučne zajednice u oblasti teritorijalnog razvoja, radi na projektima kao što je Evropska mreža za praćenje prostornog planiranja (ESPON). Program ESPON 2006 usvojen je zato da bi se stvorila mreža istraživača koji mogu da obezbede novo znanje potrebno za razumevanje prostorne dimenzije strukturnih fondova, kohezione politike i drugih politika koje sprovode Zajednica i nacionalne vlade. Ovaj program će do godine pokrenuti seriju istraživanja iz oblasti prostornog planiranja. 51 Da bi se zemljama Centralne i Jugoistočne Evrope pomoglo u suočavanju s tranzicijom iz planske u tržišnu privredu, kao i u primeni mera za pristupanje Evropskoj uniji, inicirana su dva projekta: Vision Planet i ESTIA. Oba imaju za cilj uzajamno razumevanje procesa prostornog razvoja, instrumenata i institucija u tom delu Evrope. U okviru oba projekta uspostavljene su mreže prostornih planera i odgovornih vladinih funkcionera kako bi se olakšao konstruktivan dijalog na ove teme. 52 OKVIR 5 Inicijativa Alpe-Adrija Godine 1978, u Veneciji je osnovana Radna zajednica Alpe-Adrija, kao zajednica italijanskih i austrijskih regija i tadašnjih jugoslovenskih republika. Ona danas ujedinjuje 17 regija iz 7 država: 4 italijanske regije (Friuli Venecija Đulija, Lombardija, Trentino-Alto Adiđe i Veneto), austrijske pokrajine (Gornja Austrija, Burgerland, Koruška i Štajerska), nemačku pokrajinu Bavarsku, Republiku Hrvatsku, Republiku Sloveniju, 5 mađarskih županija (Đer Mošon Šopron, Vaš, Zala, Šomođ i Baranja) i švajcarski kanton Tićino. Zemlje članice ujedinila je želja da učvrste mir i saradnju među narodima koje su povezivale istorija i tradicija, kao i želja za većom ekonomskom i političkom integracijom. Od svog nastanka, Radna zajednica je pridavala poseban značaj oblasti prostornog planiranja i upravljanja. Prva komisija za prostorno planiranje i upravljanje i zaštitu životne sredine, bila je zadužena za aktivnosti u oblasti prostornog planiranja i zaštite životne sredine, prirodnih i kulturnih resursa. U početku su obavljane aktivnosti u cilju prikupljanja znanja o postojećem stanju u oblasti za koju su bile karakteristične velike strukturne razlike. Devedesetih godina, ove aktivnosti su preusmerene u traganje za zajedničkim ciljevima i razvojnim smernicama za njihovo jačanje. Prioritetni cilj, utvrđen programom aktivnosti za period bila je saradnja u primeni Glavnih principa održivog prostornog razvoja evropskog kontinenta (Savet Evrope) i Evropskih perspektiva prostornog planiranja (EU). Ciljevi ovih aktivnosti bili su: obezbeđenje pristupa informacijama i razmena iskustava predstavnika službi zaduženih za prostorno planiranje i upravljanje u zemljama članicama; učvršćivanje i veća prepoznatljivost ove oblasti u Evropi; odstranjivanje razlika u postojećim dokumentima u vezi s prostornim planiranjem, obezbeđenje blagovremenih informacija i usaglašavanje predviđenih rešenja koja imaju prekogranični značaj; stvaranje zajedničkih vizija, smernica i mera za obezbeđenje održivog prostornog razvoja; obezbeđivanje informacija u vezi sa značajnim nacionalnim, trans-nacionalnim i prekograničnim projektima; izrada predloga sadržaja zajedničkih projekata; i promovisanje integrisanog planiranja. Aktivnosti se obavljaju u okviru godišnjih tematskih sastanaka kojima prisustvuju učesnici iz službi zaduženih za prostorno planiranje i upravljanje u zemljama članicama Radne zajednice Alpe-Adrija (oko 70 na broju). Na te sastanke se pozivaju i predstavnici Saveta Evrope i Evropske unije. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 37

40 ČLAN 3 I 5 Odgovornosti lokalnih vlasti Prekograničnu saradnju podstiče Evropska komisija kroz publikaciju Europe 2000+: Cooperation for the Spatial Development of Europe. 53 U tom okviru lokalne vlasti treba: da uspostave dijalog i redovnu saradnju kako bi obezbedile uzajamno razumevanje i poznavanje prakse planiranja u svom regionalnom društvenom, kulturnom, ekološkom i ekonomskom kontekstu; da se upoznaju s relevantnim administrativnim sistemima i organizacijom prostornog planiranja u susednim zemljama i tako obezbede plodnu saradnju; da modifikuju relevantne politike, kako bi praksa prostornog planiranja bila kompatibilna u celom regionu; da se postaraju da nacionalne i lokalne politike i programi budu u skladu s regionalnim; i da uspostave veze između istraživačkih instituta i planera u cilju zajedničkog prekograničnog prostornog planiranja. ČLAN 5 3. Tokom izrade politika i programa prostornog planiranja, posebna pažnja treba, između ostalog, da se obrati na: (a) prekogranični transport, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu i usluge; (b) očuvanje i održivo korišćenje prirodnih resursa; (c) koherentno urbano i ruralno planiranje u pograničnim oblastima; (d) prevenciju prekograničnog uticaja zagađenja; (e) integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procenu uticaja na životnu sredinu. Stav 3 ukazuje na glavne oblasti interesovanja i posebnu pažnju koja će se pokloniti politikama i programima prostornog planiranja. Glavni koncepti Zbog svog interdisciplinarnog pristupa prostorni razvoj povezan je s nekoliko sektorskih politika navedenih u Konvenciji. Prekogranični transport, energetska i telekomunikaciona infrastruktura i usluge Izgradnja infrastrukture u regionu posebno je značajna za integrisani pristup prostornom planiranju, budući da ima ogroman uticaj na zemljište i na resurse. Ovaj stav zahteva da prekogranični planovi i projekti budu razvijeni u saradnji zemalja na koje će radovi uticati. U ovom smislu mora da se uspostavi najbolja ravnoteža između ekonomske eksploatacije oblasti i ekoloških i društvenih interesa. Ovo zahteva i pažljivu procenu dugoročnih potreba projekata. Više informacija dato je u članovima 8 i 10 Konvencije. 54 Očuvanje i održivo korišćenje prirodnih resursa Izvesni načini korišćenja zemljišta i prostornog razvoja mogu da dovedu do degradacije koja može negativno da utiče na stabilnost ekosistema. Štaviše, upravljanje prirodnim resursima, kao što je obnavljanje staništa, zahteva izvesnu prostornu strategiju. Procesi odlučivanja stoga bi trebalo da uzimaju u obzir integrisano prostorno upravljanje prirodnim resursima. Više informacija dato je u članu 4 Konvencije. 55 Koherentno urbano i ruralno planiranje u pograničnim oblastima Ova odredba zahteva poklanjanje posebne pažnje koherentnosti urbanih i ruralnih planova u graničnim područjima. Prekogranična saradnja u koherentnom prostornom planiranju može da stvori gradove i seoska područja čiji je razvoj više održiv (uz minimalni uticaj projekata infrastrukture i korišćenja zemljišta na životnu sredinu i maksimalizaciju ekonomskih i društvenih koristi za stanovništvo), kao i da umanji disparitete u razvoju susednih oblasti. Potrebna je bolja perspektiva da bi se omogućio razvoj zanemarenih područja, restruktuirala prostorno neefikasna naselja i podstakle ekonomske mogućnosti za razvoj ruralnih i urbanih područja. Prevencija prekograničnog uticaja zagađenja Prostorni pristup ima odlučujuću ulogu u prevenciji zagađenja. Lociranje industrijskih aktivnosti moralo bi da uzme u obzir dinamiku prekograničnog zagađenja. Konvencija UNECE o industrijskim udesima dobar je primer mere koja se može uvesti radi sprečavanja prekograničnog zagađenja. Razgraničenje uvođenjem tampon zona jedna je od efikasnih zaštitnih mera protiv zagađenja. Više informacija o ovome može se naći u članu 10 Konvencije P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

41 ČLAN 3 I 5 Integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procena uticaja na životnu sredinu Strateška procena životne sredine (SEA) koristi se da bi olakšala proces odlučivanja u prostornom planiranju. Ona obuhvata i društveno-ekonomske elemente i elemente procene životne sredine i može da uključuje: mapiranje staništa; analizu rizika; i mapiranje osetljivosti. Kada se odluke iz oblasti prostornog planiranja donesu, procena uticaja na životnu sredinu (EIA) treba da se koristi za procenu i ublažavanje ekološkog uticaja određenih projekata ili aktivnosti. Obaveze sadržane u ovom članu mogu da se ispune sredstvima kao što su: prostorne mere, na primer, reprezentativne mreže zaštićenih oblasti, zone u koje je stalno ili privremeno zabranjen ulaz i oblasti koje se ne mogu eksploatisati; kontrola nivoa, na primer, ograničenje korišćenja resursa, ili obima, ili koncentracije emisija; i najbolja praksa, uključujući odgovarajuća tehnološka unapređenja. Videti član 3 i član 12 Konvencije. 57 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Protokol Alpske konvencije o prostornom planiranju i održivom razvoju 58 bavi se sektorskim politikama. Potrebno je odrediti prirodne rezervate i ruralne oblasti koji će biti zaštićeni i obezbediti zaštitu vodenih puteva i drugih vitalnih resursa. Što se tiče transporta, biće usvojene bolje regionalne i međuregionalne veze koje će davati prednost ekološki kompatibilnim saobraćajnim sredstvima, jačati koordinaciju i veze između različitih saobraćajnih sistema i podsticati ograničenje saobraćaja poboljšanjem javnog prevoza za lokalno stanovništvo i turiste u cilju smanjenja saobraćaja. Članice Evropske unije prihvatile su godine Evropsku perspektivu prostornog razvoja (ESDP), u cilju podsticanja policentričnih regionalnih struktura i održivog razvoja putem prostornog planiranja. Ona se smatra za odgovarajući politički okvir za pojedinačne sektorske politike Zajednice, a države članice koje imaju uticaj na prostor, isto kao i regionalne i lokalne vlasti, usmerene su na ostvarivanje uravnoteženog i održivog razvoja teritorije Evrope. 59 Odgovornosti lokalnih vlasti Vlade i lokalne vlasti suočene su s izazovom kao što je uključenje različitih procesa i instrumenta u prostorne planove. Ovo znači obezbediti da se usvajanje a posebno primena politika u oblasti poljoprivrede, šumarstva i transporta, sprovodi i obavlja tako da se one međusobno ne sukobljavaju, već učvršćuju. Stoga je neophodno da se u odlučivanje uključi integrisani pristup kako bi se povelo računa o svim politikama koje jedne na druge mogu da utiču. Veze s drugim članovima Konvencije Članovi 3 i 5 blisko su povezani s članovima 4, 6 i 7, budući da je za očuvanje biodiverziteta, predela, voda, šuma i poljoprivrednog zemljišta potrebno upravljanje zemljišnim resursima. Pošto u ogromnoj meri utiču na zemlju i njene resurse, transport i njegova infrastruktura (član 8), isto kao i industrijske aktivnosti (član 10), moraju da dobiju posebno mesto u prostornim planovima. Rekreacione zone su obično uključene u prostorne planove, što utiče na turističke aktivnosti (v. član 9). Pored toga, tokom izrade prostornih planova kulturnoistorijska baština (član 11) mora da se uzme u obzir kako bi se osigurala arhitektonska usklađenost, pri čemu izvesni objekti (na primer, istorijski spomenici) mogu da zahtevaju posebnu zaštitu kao što su tampon-zone. Strateška procena životne sredine i procena uticaja na životnu sredinu (član 12) koriste se za procenu uticaja prostornih planova i mera u vezi s upravljanjem zemljišnim resursima na životnu sredinu. Konačno, tokom izrade planova trebalo bi da se osiguraju mehanizmi u vezi s učešćem javnosti predviđeni članom 13. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 39

42 ČLAN 3 I 5 40 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

43 Glava D Član 4 Član 4 Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti 1.Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da omogući očuvanje, održivo korišćenje i obnavljane biološke i predeone raznovrsnosti širom Karpata. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere kako bi osigurale visok nivo zaštite i održive upotrebe prirodnih i poluprirodnih staništa, njihovog kontinuiteta i povezanosti, kao i biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate, naročito kada je reč o zaštiti ugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera. 2. Strane se obavezuju da će promovisati adekvatno održavanje poluprirodnih staništa, obnovu degradiranih staništa, kao i da će podržati izradu i sprovođenje relevantnih planova upravljanja. 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj da spreči uvođenje stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama koji ugrožavaju ekosisteme, staništa, ili vrste, kao i njihovu kontrolu ili uništavanje. 4. Strane se obavezuju da će razvijati i/ili promovisati kompatibilne sisteme monitoringa, koordinirane regionalne inventare vrsta i staništa, koordinirana naučna istraživanja, i njihovo umrežavanje. 5. Strane se obavezuju da će sarađivati na razvoju ekološke mreže na Karpatima, kao sastavnog dela Panevropske ekološke mreže, na osnivanju i pružanju podrške Karpatskoj mreži zaštićenih oblasti, kao i na unapređenju očuvanja i održivog upravljanja izvan zaštićenih oblasti. 6. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere u cilju integrisanja ciljeva očuvanja i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti u sektorske politike, poput planinske poljoprivrede, planinskog šumarstva, upravljanja rečnm basenima, turizma, saobraćaja i energetike, industrije i delatnosti u oblasti rudarstva. Prirodni resursi višestruko doprinose razvoju čovekove kulture i civilizacije. Biološki diverzitet ne samo što direktno ili indirektno obezbeđuje dobra i usluge neophodne za čovekov opstanak, već igra i bitnu ulogu u funkcionisanju ekosistema. Planinske oblasti su posebno bogate u pogledu biodiverziteta i predela. Delimično i zbog toga što su udaljene i što je njihov razvoj relativno ograničen. Planinski ekosistemi uključuju brojna, raznovrsna staništa i veliko bogatstvo vrsta. Velika nadmorska visina obezbeđuje osnovne uslove za funkcionisanje ekološkog sistema. Jedna od najvećih prednosti Karpatskih planina jeste prirodno nasleđe koje obuhvata 133 vrste staništa i biljnih vrsta. 60 Zbog toga se u članu 4 Karpatske konvencije od strana zahteva preduzimanje posebnih mera u vezi s očuvanjem i održivim korišćenjem biološke i predeone raznovrsnosti. Čovekove aktivnosti iz osnova, a u značajnoj meri i nepovratno, menjaju diverzitet života na Zemlji. Usled potrošnje organskih resursa i pritisaka kao što su korišćenje zemljišta, zagađenje (vazduha, vode i zemlje), ili klimatske promene izazvane čovekovom aktivnošću, biodiverzitet nikada nije bio ugrožen kao sada. Naučnici priznaju da su ljudi tokom prošlog veka na nestanak vrsta uticali po stopama koje su nekoliko stotina puta više od stopa u prethodnom periodu, odnosno, tokom čitave istorije Zemlje. Procenjuje se da je oko biljnih i životinjskih vrsta uključujući svaku osmu vrstu ptica suočeno s nestankom, dok je 60 odsto ekosistema na našoj planeti degradirano, ili se njima upravlja na neodrživ način. 61 Sagledavanje činjenice da se biosfera ubrzano menja podstaklo je nekoliko inicijativa za očuvanje i zaštitu biološkog diverziteta. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Na globalnom i regionalnom/podregionalnom nivou, usvojen je veliki broj međunarodnih konvencija i sporazuma P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 41

44 ČLAN 4 koje se bave posebnim aspektima očuvanja biološke i predeone raznovrsnosti, ili održivim korišćenjem bioloških resursa. Šest globalnih konvencija bavi se pitanjima biodiverziteta: Konvencija o biodiverzitetu (CBD), Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES), Konvencija o očuvanju migratornih vrsta (Bonska konvencija), Ramsarska konvencija o močvarama (Ramsarska konvencija), Konvencija Ujedinjenih nacija o borbi protiv dezertifikacije (UNCCD) i Konvencija o svetskoj baštini (WHC). One su ukratko predstavljene u daljem tekstu, dok je više detalja dato u analizi pojedinačnih stavova. 1. Konvencija o biodiverzitetu 62 prvi je globalni sporazum koji se odnosi na sve aspekte biološkog diverziteta. Do godine, 190 država, uključujući sve karpatske zemlje, pristupilo je ovoj Konvenciji. Konvencija postavlja tri glavna cilja: očuvanje biološkog diverziteta, održivo korišćenje njegovih komponenti i poštenu i pravičnu podelu koristi od upotrebe genetskih resursa. 2. Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES) 63. Cilj ove Konvencije jeste sprečavanje međunarodne trgovine primercima ugrožene divlje faune i flore. U tri aneksa, Konvencija obezbeđuje različite stepene zaštite za više od biljnih i životinjskih vrsta i reguliše međunarodnu trgovinu tim vrstama. Do danas, Kovenciji je pristupilo 169 država, uključujući i karpatske zemlje. 3. Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (CMS, ili Bonska konvencija) 64 ima za cilj očuvanje svih suvozemnih i morskih vrsta, kao i ptica selica. Strane ove Konvencije sarađuju u očuvanju migratornih vrsta i njihovih staništa tako što obezbeđuju strogu zaštitu za najugroženije migratorne vrste i u tom smislu zaključuju regionalne multilateralne sporazume o očuvanju određenih vrsta ili kategorija vrsta i upravljanju njima, uz istovremeno preduzimanje zajedničkih istraživačkih i konzervacionih aktivnosti. S izuzetkom Srbije, sve karpatske zemlje su ratifikovale su ovu Konvenciju. 4. Konvencija o močvarnim područjima od međunarodnog značaja naročito kao staništa ptica močvarica (poznata kao Ramsarska konvencija) 65 daje okvir za aktivnosti pojedinačnih zemalja i njihovu međusobnu saradnju u cilju očuvanja i razumnog korišćenja močvara i njihovih resursa. Ova Konvencija obuhvata sve aspekte očuvanja močvara i njihovog razumnog korišćenja, stoga što su močvare ekosistemi od izuzetnog značaja za očuvanje biodiverziteta uopšteno, ali i za dobrobit ljudskih zajednica. Ovu Konvenciju su ratifikovale sve karpatske zemlje. 5. Konvencija UN o borbi protiv dezertifikacije (UNCCD) 66 potvrđuje činjenicu da je dezertifikacija ozbiljan ekonomski, društveni i ekološki problem u mnogim zemljama i u mnogim regijama u svetu. U cilju borbe protiv dezertifikacije i ublažavanja posledica suše, posebno u Africi, Konvencija se usredsređuje na unapređenje održivog upravljanja zemljištem i vodom i sprečavanje dugoročnih posledica dezertifikacije, uključujući masovne migracije, nestanak vrsta, promenu klime i potrebu za hitnim pružanjim pomoći ugroženom stanovništvu. 6. Konvencija o svetskoj baštini (WHC) 67 pre svega ima za cilj identifikaciju i očuvanje svetske kulturne i prirodne baštine i stoga predviđa sastavljanje spiskova lokacija čija izuzetna vrednost treba da se očuva za celo čovečanstvo, a čija zaštita treba da se obezbedi kroz bližu međunarodnu saradnju. Sve karpatske zemlje pristupile su ovoj Konvenciji. Aspekti u vezi s kulturnom baštinom i nasleđem detaljnije su opisani u Glavi I.J ovog Priručnika. U tom odeljku osvrnućemo se na deo Konvencije koji se odnosi na prirodno nasleđe. Tri regionalna ili subregionalna sporazuma bave se samo jednom temom, biološkom i predeonom raznovrsnošću, ili nekom od njenih komponenti. 1. Bernska konvencija 68 je obavezujući međunarodni pravni instrument u oblasti očuvanja prirode, a obuhvata celokupno prirodno nasleđe evropskog kontinenta uz širenje na neke afričke države. Cilj Konvencije je očuvanje biljnog i životinjskog sveta u njihovim prirodnim staništima i podsticanje evropske saradnje u toj oblasti. 2. Evropska konvencija o predelima 69 ima za cilj podsticanje zaštite predela u Evropi, kao i upravljanje predelima i organizaciju evropske saradnje u vezi s tim pitanjima. Ova konvencija uspostavlja opšte pravne principe koji bi trebalo da posluže kao osnov za usvajanje nacionalnih politika i uspostavljanje međunarodne saradnje u vezi s predelima. To je jedini pravni instrument koji se na evropskom nivou bavi zaštitom predela. 3. Alpska konvencija 70 je jedan okvirni sporazum u cilju zaštite i održivog razvoja alpske regije. Pored toga, strane su zaključile Protokol o zaštiti prirode i upravljanju predelima koji je stupio na snagu godine. On predviđa konkretne obaveze strana: saradnju i međusobno obaveštavanje o planiranim aktivnostima u vezi sa zaštitom flore i faune, uspostavljanje transnacionalnih zaštićenih oblasti i zajedničko upravljanje njima, uspostavljanje ekološke mreže zaštićenih oblasti, zabranu odstranjivanja i prodaje određenih zaštićenih vrsta i usklađivanje njihovih istraživačkih aktivnosti. Zakonodavstvo Evropske unije obezbeđuje značajnu referencu u oblasti biodiverziteta i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti u Evropi. Politika Evropske unije u vezi s očuvanjem prirode zasniva se na dvema osnovnim direktivama. To su: 42 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

45 ČLAN 4 Direktiva Saveta 92/43/EEC od 21. maja o očuvanju prirodnih staništa faune i flore (Direktiva o staništima); i Direktiva Saveta 79/409/EEC od 2. aprila o zaštiti divljih ptica (Direktiva o pticama). Okosnica ovih direktiva jeste uspostavljanje široke Evropske ekološke mreže lokaliteta pod nazivom Natura 2000 i uključivanje zaštite prirode u politike pojedinačnih sektora (na primer: poljoprivrede, saobraćaja i regionalnog razvoja). Značajne mogućnosti za očuvanje žive prirode i održivog razvoja u regionu nudi i niz postojećih zakonski neobavezujućih instrumenata i međunarodnih inicijativa. Agenda 21 Agenda 21 predstavlja opsežan akcioni plan koji će se sprovoditi na globalnom, nacionalnom i lokalnom nivou od strane organizacija iz sistema Ujedinjenih nacija, vlada i najvažnijih grupa u svakoj oblasti u kojoj ljudi utiču na životnu sredinu. Glava 15 ove Agende, usvojene na Konferenciji u Riju godine, posvećena je očuvanju biodiverziteta. Ciljevi su očuvanje biološke raznovrsnosti i održivo korišćenje bioloških resursa, isto kao i podrška primeni Konvencije o biodiverzitetu. 71 Principi i smernice za održivo korišćenje biodiverziteta usvojeni u Adis Abebi Principi i smernice usvojeni su na Sedmoj konferenciji strana ugovornica Konvencije o Biodiverzitetu u Adis Abebi, a sastoje se od 14 praktičnih principa i operativnih smernica, kao i nekoliko instrumenata za njihovu primenu, koji uređuju korišćenje komponenti biodiverziteta radi obezbeđivanja njegove održivosti. Principi pružaju okvir za pomoć vladama, menadžerima resursa, autohtonim i lokalnim zajednicama, privatnom sektoru i drugim zainteresovanim stranama, kako bi se obezbedilo da eksploatacija komponenti biodiverziteta dugoročno ne izazove narušavanje biodiverziteta. 72 Inicijativa Cilj biodiverziteta do Na Konferenciji članica Konvencije o biodiverzitetu održanoj godine, odlučeno je da se strane obavežu na efikasnije i celovitije sprovođenje tri cilja Konvencije, kako bi se do u značajnoj meri smanjila sadašnja stopa gubitka biodiverziteta na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou i to kao doprinos smanjenju siromaštva, a na korist svih živih bića na zemlji. Što se tiče biodiverziteta u planinama, na Sedmoj konferenciji, članice su usvojile program rada na očuvanju biodiverziteta u planinama 73 koji takođe ima ambiciozan cilj da do godine značajno smanji gubitak biodiverziteta u planinama. 74 Ovaj cilj je naknadno potvrđen na Svetskom samitu o održivom razvoju, a Evropska unija se takođe obavezala da će do zaustaviti gubitak biodiverziteta, što je kao cilj unela u Šesti akcioni program zaštite životne sredine usvojen godine. Odbrojavanje do predstavlja mrežu vlada, gradova i regiona, kao i organizacija civilnog društva, koja deluje u okviru Regionalne kancelarije Svetske unije za zaštitu prirode. Njen cilj je da evropske vlade i članice organizacija civilnog društva na svim nivoima preduzmu neophodne aktivnosti u cilju zaustavljanja gubitka biodiverziteta do Crvena lista ugroženih vrsta Svetske unije za zaštitu prirode Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN), preko svoje Komisije za opstanak vrsta (SSC), procenjivala je stanje zaštite vrsta, podvrsta i varijeteta više od četiri decenije, a na globalnom nivou je čak izabrala subpopulacije, kako bi se ukazalo na ugrožene taksone i time podstaklo njihovo očuvanje. Ova procena je osnov za Crvenu listu koja treba da utvrdi relativan rizik od nestanka. Glavni cilj je izrada kataloga i ukazivanje na taksone koji su suočeni s velikim rizikom od globalnog nestanka (označeni su kao kritično ugroženi, ugroženi i moguće ugroženi). Crvena lista IUCN uključuje i informacije o taksonima koji se vode kao iščezli, ili iščezli u prirodi, o taksonima koji se ne mogu proceniti stoga što ne postoji dovoljno informacija (to jest, podaci su nepotpuni) i o taksonima koji su sasvim blizu praga ugroženosti, ili će to biti ukoliko se ne uvede stalan program njihove zaštite (odnosno, taksoni koji su skoro ugroženi). 76 Panevropska strategija za biološku i predeonu raznovrsnost Panevropsku strategiju za očuvanje biološke i predeone raznovrsnosti usvojio je Savet Evrope, u saradnji s drugim, kako vladinim tako i nevladinim, nacionalnim i međunarodnim organizacijama, posle Samita u Riju i usvajanja Konvencije UN o biodiverzitetu. Osnovni cilj strategije jeste pronalaženje doslednog rešenja problema smanjenja biološke i predeone raznovrstnosti u Evropi i obezbeđenje održivosti prirodne sredine. 77 Tematska strategija Evropske unije za održivo korišćenje prirodnih resursa Evropska komisija je godine predložila Tematsku strategiju za održivo korišćenje prirodnih resursa u Evropi. Cilj te strategije jeste smanjenje uticaja na životnu sredinu izazvano korišćenjem resursa. Ova strategija obuhvata vremenski horizont od 25 godina i usredsređuje se na bolje razumevanje načina na koji se resursi koriste, uticaje na životnu sredinu takvog korišćenja i njegove veze s ekonomskim rastom, indikatorima razvoja i sredstvima za praćenje i izveštavanje o napretku. Ona uključuje i uspostavljanje evropskog centra za podatke o prirodnim resursima, kao i jedan međunarodni panel o održivom korišćenju prirodnih resursa. Svi ovi instrumenti, zahvaljujući aktivnostima koje postavljaju standarde, projektima razvoja politike, stvaranju P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 43

46 ČLAN 4 stručnih mreža, aktivnostima na terenu, istraživanjima i analizi, lokalnom razvoju, izgradnji kapaciteta i jačanju svesti, doprinose očuvanju i održivom korišćenju prirodne baštine. 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da omogući očuvanje, održivo korišćenje i obnavljanje biološke i predeone raznovsrsnosti širom Karpata. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere kako bi osigurale visok nivo zaštite i održive upotrebe prirodnih i poluprirodnih staništa, njihovog kontinuiteta i povezanosti, kao i biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate, naročito kada je reč o zaštiti ugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera. Stavljajući naglasak na specifičnosti Karpatske regije, prvi stav definiše opšte obaveze strana sprovođenje odgovarajućih politika i preduzimanje mera za zaštitu komponenti biodiverziteta u rečenoj regiji. Glavni koncepti U prvom delu ovog stava od strana se zahteva da slede određene politike usmerene ka očuvanju, održivom korišćenju i obnavljanju biološke i predeone raznovrsnosti. Biološka raznovrsnost, ili biodiverzitet, obuhvata sve rodove, vrste, staništa i ekosisteme na zemlji, što uključuje sve žive organizme i njihovu složenu međuzavisnost, 78 izuzimajući ljudska bića, čovekove organe i genetski materijal, kao što je to definisano na Prvoj konferenciji članica Konvencije o biološkom diverzitetu. U drugom članu te Konvencije biološka raznovrsnost je definisana kao različitost živih organizama svih vrsta, uključujući, između ostalog, suvozemne, morske i druge vodene ekosisteme i ekološke komplekse čiji su deo; a ovo uključuje različitost unutar vrsta, između vrsta i između ekosistema. Konvencija o biodiverzitetu i međunarodna ekološka zajednica razlikuju tri nivoa biološke raznovrsnosti: razlike između ekosistema i staništa i unutar staništa (diverzitet staništa); razlike između vrsta unutar određenog staništa ili ekosistema (diverzitet vrsta); i genetske varijacije u okviru pojedinačnih vrsta (genetski diverzitet). 79 Predeo se u Evropskoj konvenciji o predelima definiše kao oblast, kako je ljudi doživljavaju, čiji je karakter rezultat aktivnosti i interakcije prirodnih i/ili ljudskih faktora. Ova definicija odražava ideju da se predeli vremenom razvijaju i ističe činjenicu da je predeo celina čije se prirodne i kulturne komponente moraju zajedno posmatrati. Izraz predeona raznovrsnost nije izričito definisan u Konvenciji,/80/ ali oslanjajući se na Preambulu Evropske konvencije o predelima kao smernicu, možemo da utvrdimo da predeona raznovrsnost u smislu cilja Konvencije obuhvata mnoštvo predela u urbanim i seoskim područjima, u degradiranim područjima, isto kao i u veoma kvalitetnim, zatim u područjima koja se svrstavaju u prirodne lepote, ali i potpuno obična područja. U skladu s Konvencijom o svetskoj baštini, kulturni predeo je humanizovan predeo koji predstavlja kombinaciju delovanja prirode i čoveka. Takvi predeli ilustruju istorijski razvoj društva i naseobina pod uticajem fizičkih ograničenja i/ili mogućnosti kao što su njihovo prirodno okruženje i sukcesivno dejstvo društvenih, ekonomskih i kulturnih zakonitosti. Očuvanje je termin koji se danas smatra kao mnogo uži od termina zaštita. Očuvanje zahteva održavanje uslova neophodnih za stalno postojanje resursa, a referentna tačka trebalo bi da bude postojeće stanje određenog živog resursa. Pod ovim terminom podrazumeva se i zahtev za korišćenjem prirodnih resursa, uz izbegavanje prelaženja granica koje garantuju njihovo obnavljanje i održivost. Što se tiče definicije Evropske unije, Direktiva o staništima definiše očuvanje kao niz mera potrebnih za očuvanje ili obnavljanje prirodnih staništa i populacija biljnih i životinjskih vrsta kako bi se održalo zadovoljavajuće stanje. Prema tome, u skladu s ovom definicijom, i koncept očuvanja uključuje koncept obnavljanja. U skladu s Konvencijom o biodiverzitetu, održivo korišćenje znači korišćenje komponenti biološke raznovrsnosti na način i po stopi koja dugoročno neće narušiti biološki diverzitet, već očuvati njegov potencijal za zadovoljavanje potrebe i želje sadašnjih i budućih generacija. Maja godine, Konferencija članica Konvencije o biodiverzitetu objavila je da je održivo korišćenje biološke raznovrsnosti prioritetno pitanje i usvojila je Odluku V/24 o održivom korišćenju kao o problemu koji se stalno javlja. Prihvaćeno je da su očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti bitni za opstanak vrsta, ali i da koriste čovečanstvu, pogotovu ljudima čiji opstanak zavisi od nje. Održivo korišćenje obezbeđuje podsticaje za očuvanje i obnavljanje zbog društvenih, ekonomskih i kulturnih koristi koje ljudi od toga imaju. Održivo korišćenje ne može da se ostvari ukoliko se ne sprovode efikasne mere. Obnavljanje je aktivnost komplementarna s očuvanjem i održivim korišćenjem. Ono se definiše kao vraćanje ekosistema ili staništa na početne strukture, prirodne komplementarne vrste i prirodne funkcije. 81 Obnavljanje pre svega zahteva identifikaciju degradiranih staništa i ekosistema, posle čega se planiraju i sprovode mere koje ih vraćaju u odgovarajuće stanje. Ovaj termin postaje sve važniji u kontekstu odgovorno- 44 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

47 ČLAN 4 sti za ekološku štetu. Na primer, Direktiva Evropske unije o odgovornosti za ekološku štetu u smislu sprečavanja i otklanjanja 82 predviđa da se otklanjanje ekološke štete sprovodi tako što se životna sredina obnavlja da bi se dovela u prethodno stanje. Ovaj drugi deo zahteva da strane preduzimaju odgovarajuće mere kako bi se uspostavili visok nivo zaštite i održivo korišćenje: staništa (prirodnih, ili poluprirodnih) i njihovih karakteristika, kontinuiteta i povezanosti; i biljnih i životinjskih vrsta (posebno ugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera). U poređenju s prvom odredbom, druga rečenica se odnosi na zaštitu. Ovaj termin obuhvata i jednu pozitivnu i jednu negativnu obavezu. Uzdržavanje od aktivnosti koje mogu da naškode biodiverzitetu i preduzimanje aktivnih mera za sprečavanje degradacije životne sredine. Zaštita se postepeno shvata kao sveobuhvatno ekološko planiranje i upravljanje uz odgovarajuće propise, postupke i institucije na nacionalnom nivou. 83 Stanište se u Konvenciji o biodiverzitetu definiše kao mesto ili vrsta lokacije gde se neki organizam ili populacija prirodno javljaju. Politika Evropske komisije za zaštitu prirode i biodiverziteta stavlja veliki naglasak na zaštitu staništa i zahteva od država članica da odrede zaštićene oblasti kao staništa za vrste od interesa za Zajednicu. Direktiva o staništima definiše pojam prirodno stanište kao kopnenu i vodenu sredinu s određenim geografskim, abiotičnim i biotičnim karakteristikama, prirodnim ili poluprirodnim, a pojam stanište vrste kao životnu sredinu koju odlikuju specifični abiotični i biotični faktori i u kojoj vrste žive u svim fazama svog biološkog ciklusa. U poređenju s prirodnim staništima, poluprirodna staništa su ona koja uprkos tome što su u sklopu upravljanja zemljištem menjana, imaju u određenoj oblasti autohtone biljke i životinje. Jedna od najvećih opasnosti za staništa i populacije vrsta, odnosno, jedan od glavnih uzroka smanjenja biološke raznovrsnosti u Evropi, jeste fragmentacija i izolacija staništa, kao i posledice koje to može da ima po opstanak populacije vrsta. Fragmentacija je presecanje teritorija na kojima se nalaze ekosistemi, što stvara prepreke migracijama ili širenju organizama i smanjuje veličinu homogenih područja. Do fragmentacija mogu da dovedu čovekove aktivnosti (na primer, putna infrastruktura), ili prirodni procesi. 84 Fragmentacija staništa uključena je kao prioriteni problem u Panevropsku strategiju za biološku i predeonu raznovrsnost (1998), kao i u evropsku Direktivu o staništima. Kontinuitet i povezanost staništa odnose se na pristup staništima u vremenu i prostoru i pružaju odgovarajuće mogućnosti za širenje populacije vrsta, njihove migracije i genetsku razmenu. U ovom pogledu treba zadovoljiti tri zahteva: populacije vrsta moraju da imaju pristup dovoljno velikoj oblasti odgovarajućeg staništa migratorne životinjske vrste treba da imaju pristup mestima razmnožavanja, zimskim staništima i putevima koji ih spajaju; mogućnosti za genetsku razmenu između različtih lokalnih populacija vrsta moraju da budu dostupne. Da bi se obezbedila povezanost staništa, nastali su koncepti ekoloških koridora i ekoloških mreža. 85 Panevropska ekološka mreža, Direktiva o staništima na nivou Evropske unije i Inicijative zeleni pojasevi 86 u osnovi imaju koncept ekološke mreže. Više detalja o ovim konceptima dato je u okviru objašnjenja stava 5 ovog člana. Konvencija zahteva visok stepen zaštite i održivog korišćenja biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate, naročito kada je reč o zaštiti endemskih vrsta, ugroženih vrsta i velikih mesoždera. Endemske vrste su vrste koje žive isključivo na određenom mestu, ili u određenoj regiji. Ugrožene vrste su vrste kojima preti da budu uništene u potpunosti, ili u značajnom obimu. Nekoliko multilateralnih sporazuma o životnoj sredini bave se ugroženim vrstama: Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama faune i flore (CITES) uključuje takve spiskove. Bonska konvencija omogućava trenutnu i pojačanu zaštitu ugroženih i migratornih vrsta navedenih u Aneksu 1 i tako redom. Evropske direktive o pticama i staništima uključuju i spiskove ugroženih vrsta ptica, odnosno, flore i faune i izriču jasne zabrane namernog uzimanja, zarobljavanja ili ubijanja, namernog uznemiravanja, uzimanja jaja ili oštećenja ili uništenja mesta za razmnožavanje ili odmorišta itd. Crvena lista Svetske unije za zaštitu prirode (IUCN) definiše ugrožene vrste kao vrste suočene s izuzetno visokim rizikom uništenja u divljini, u neposrednoj budućnosti (kritično ugrožene), bliskoj budućnosti (ugrožene) ili srednjoročnoj budućnosti (potencijalno ugrožene) budućnosti. Veliki mesožderi (na primer, mrki medved, vuk, ris) deo su jedinstvenog ekosistema i predela širom Evrope, ali usled fragmentacije staništa njihove populacije se značajno smanjuju, posebno u zapadnoj Evropi. Karpati su dom najveće populacije velikih mesoždera u Evropi, te se stoga nazivaju poslednjom oblašću u Evropi u kojoj opstaju populacije velikih mesoždera. 87 Ovo bogatstvo treba da bude zaštićeno i stoga se u Konvenciji posebno pominje zaštita velikih mesoždera. U skladu s Bernskom konvencijom, većina velikih mesoždera zaštićena je posebnim merama, koje su u nju uključene kao zaštićene (evroazijski ris) i strogo zaštićene (vuk, mrki medved, žderavac i iberijski ris). Na evropskom nivou mnogo se radi na zaštiti velikih mesoždera. Na primer, Evropska inicijativa za zaštitu velikih mesoždera, radna grupa u okviru Komisije IUCN za opstanak vrsta, pokrenula je nekoliko akcija u cilju zaštite velikih msoždera,/88/ kao što je Karpatski projekat zaštite velikih mesoždera u Rumuniji, koji se završio godine./89/ P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 45

48 ČLAN 4 Štaviše, Svetski fond za prirodu (WWF) inicirao je godine Program zaštite velikih mesoždera u Evropi, a u okviru Bernske konvencije usvojena je Preporuka o zaštiti velikih mesoždera u Karpatima. 90 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Sve konvencije koje se bave biodiverzitetom bave se, u različitoj meri, i pitanjima očuvanja biodiverziteta i održivog korišćenja njegovih komponenti. U članu 1 Konvencije o biodiverzitetu piše: Ciljevi ove Konvencije (...) jesu očuvanje biološke raznovrsnosti, održivog korišćenja njenih komponenti, kao i pravična i ravnomerna podela koristi proisteklih iz upotrebe genetskih resursa... Navedeni članovi Konvencije o biodiverzitetu razrađuju te ciljeve: Član 6 o opštim merama za očuvanje i održivo korišćenje; Članovi 8 i 9 o očuvanju na lokaciji i izvan lokacije; Član 10 o održivom korišćenju komponenti biodiverziteta. Konvencija o biodiverzitetu zahteva od članica podsticanje zaštite ekosistema i prirodnih staništa, očuvanje populacija vrsta u prirodnom okruženju, isto kao i rehabilitaciju i obnovu degradiranih ekosistema i podsticanje oporavka ugroženih vrsta, između ostalog i pomoću izrade i sprovođenja planova, ili drugih mera. Članovi 3 i 4 Ramsarske konvencije zahtevaju od strana da podstiču očuvanje i razumno korišćenje močvara, bez obzira na to da li se nalaze na Ramsarskom spisku močvara. Član 2 Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja zahteva preduzimanje mera kako bi se izbeglo ugrožavanje migratornih vrsta. Član 4 Konvencije o svetskoj baštini odnosi se na identifikaciju, zaštitu, očuvanje prikazivanje i prenošenje budućim generacijama kulturne i prirodne baštine. Članovi 1-7 Bernske konvencije naglašavaju očuvanje divlje flore i faune i njihovih prirodnih staništa, uz poklanjanje posebne pažnje ugroženim i potencijalno ugroženim vrstama. U članu 2 Alpske konvencije od strana se zahteva da preduzmu mere: za zaštitu, očuvanje i, po potrebi, sanaciju prirodnog okruženja i ruralanih područja, kako bi ekosistemi mogli da funkcionišu i kako bi se životinjske i biljne vrste zajedno sa svojim staništima, kao i prirodna sposobnost za regeneraciju i održivu produktivnost očuvale, a raznovrsnost, jedinstvenost, lepota prirode i ruralnih područja u celini i na trajnoj osnovi zaštitili. Očuvanje i zaštita odnose se na biodiverzitet, uz naglasak na pozitivnoj obavezi da se na održivom i produktivnom nivou obnovi životna sredina gde je to neophodno za opstanak prirodnog ekosistema u celini (flore i faune, njihovih staništa, svih prirodnih resursa i prirodnih lepota). Sastavljači ove Konvencije nedvosmisleno su se rukovodili jasnim ekosistemskim pristupom. Obaveze koje proističu iz multilateralnih sporazuma o životnoj sredini povezanih s biodiverzitetom, mogu da idu u prilog primeni Karpatske konvencije, a vlade bi trebalo da se potrude i da iskoriste sinergiju kakva postoji između svih navedenih međunarodnih pravnih instrumenata. OKVIR 6 Očuvanje velikih mesoždera u Karpatima Veliki mesožderi (mrki medved, vuk, ris) veoma su speicifična i važna karakteristika biodiverziteta u Karpatima. Ovaj region je značajno utočište široke populacije velikih mesoždera. Oni igraju izuzetno važnu ulogu u životu tog regiona, budući da kontrolišu broj vrsta i deluju kao indikator njihovog prisustva. Uprkos činjenici o njihovoj tamošnjoj brojnosti, veliki mesožderi su ugroženi, posebno usled lova i krivolova. Karpatska ekoregionalna inicijativa zbog toga je obavila procenu stanja velikih mesoždera u regionu, što je ukazalo na potrebu da se korišćenjem Pankarpatske strategije za zaštitu i upravljanje primeni regionalni pristup njihovoj zaštiti. Ovaj projekat zahteva određene aktivnosti kao što su: razvoj i usvajanje nacionalnih planova upravljanja za karpatske mesoždere; razjašnjenje zakona o zaštiti velikih mesoždera; istraživački projekti koji ispituju i prate kretanje populacije mesoždera na regionalnom nivou; i razvoj šema nadoknada, kako bi se ublažile posledice šteta koje veliki mesožderi nanose lokalnim zajednicama. Izvor: The Status of the Carpathians (2001), CERI. 46 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

49 ČLAN 4 Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti će igrati ključnu ulogu u usaglašavanju s obavezama proisteklim iz ovog stava člana 4. Protokol Alpske konvencije o zaštiti prirode i upravljanju predelima uključuje jedan poseban član koji se odnosi na učešće teritorijalnih zajednica u procesu odlučivanja povezanog s politikama zaštite prirode i upravljanja predelima. Prema tome, dok politike treba da se usvoje na nacionalnom nivou, posebne akcije moraju da se preduzmu na lokalnom. Lokalne vlasti mogu da se angažuju na različite načine: na lokalnom nivou u sektorsko planiranje, a posebno u planiranje korišćenja zemljišta, uključujući brigu za biološku i predeonu raznovrsnost; na lokalnom nivou popisuju staništa, vrste flore i faune, posebno endemske i ugrožene vrste, kao i predele. Gore pomenuti Protokol Alpske konvencije zahteva od strana ugovornica da obave takve popise, kao i da pripremaju izveštaje o tekućem stanju, a pored toga navodi se i spisak pitanja koja treba da budu obuhvaćena ovim popisima (član 6 i Aneks I); planiraju i sprovode posebne mere zaštite i očuvanja zasnovane na rezultatima popisa. Štaviše, za obnavljanje degradiranih staništa, repopulaciju vrsta i slično mogu da traže posebne mere. Već su zabeleženi uspešni slučajevi repopulacije evropskog bizona i obnove populacije leptira apolo u oblasti Karpata; 91 obeležavaju zaštićene oblasti, a u nekim zemljama, u zavisnosti od administrativnog sistema, upravljaju zaštićenim oblastima, ili nadziru upravljanje. Ovo bi zahtevalo usvajanje plana upravljanja uz učešće svih zainteresovanih, a posebno lokalnih zajednica, usvajanje posebnih propisa o stanju zaštićenih područja, uslova za posećivanje, zaštitu i mere očuvanja, itd; obezbeđuju učešće javnosti u procesu odlučivanja, posebno kada se preduzimaju zaštitne mere koje mogu da ograniče pravo korišćenja prirodnih resursa, što pogađa lokalne zajednice. Protokol Alpske konvencije predviđa obavezu postizanja sporazuma s vlasnicima zemljišta, ili s onima koji obavljaju šumarske i poljoprivredne aktivnosti u oblastima obuhvaćenim projektom, s obzirom na ograničenja proistekla iz zahteva za štićenjem prirode i predela (član 10); regulišu aktivnosti koje mogu da utiču na biološku i predeonu raznovrsnost. Protokol Alpske konvencije u članu 9 zahteva uspostavljanje sistema za procenu direktnih i indirektnih mera i projekata, privatnih ili javnih, koji će verovatno imati značajan uticaj na prirodu ili predeo. Rezultat procene uticaja trebalo bi da se uzme u obzir kada se odlučuje o izdavanju odobrenja za projekat; razvijaju podsticajne mere za održivo upravljanje prirodnim resursima; pokreću kampanje u cilju jačanja svesti javnosti, kao i edukativne kampanje i slično. Prirodni resursi nisu ograničeni administrativnim granicama i stoga, da bi se ostvarili efikasni dugoročni rezultati, treba prihvatiti jedinstven pristup u celoj Karpatskoj oblasti. Prekogranična saradnja zemljama pruža mogućnost da uspostave dijalog i da stiču korist od međusobne razmene iskustava. Njena prednost je u tome što omogućava razvoj i pokretanje usklađenih akcija i mera, kao što su zajedničke strategije ili programi. Nekoliko stavova iz člana 4 predviđa detaljnije zahteve u vezi s prekograničnom saradnjom. 2. Strane se obavezuju da će promovisati adekvatno održavanje poluprirodnih staništa i obnovu degradiranih staništa, kao i da će podržati izradu i sprovođenje relevantnih planova upravljanja. Drugi stav obuhvata tri različita aspekta: adekvatno održavanje poluprirodnih staništa; obnovu degradiranih staništa; i izradu i sprovođenje relevantnih planova upravljanja. Glavni koncepti Poluprirodna staništa su staništa koja je čovek modifikovao ili stvorio, ali u njima još postoje vrste koje se prirodno javljaju u toj oblasti i u kojima su prirodni procesi najznačajnija snaga u razvoju tih vrsta. 92 Od strana se zahteva da održavaju postojeće stanje, mada se u Konvenciji koristi reč adekvatno, koja je nejasna i ne pruža smernice u vezi s tim šta bi bile odgovarajuće mere. Stoga su potrebne studije pojedinačnih slučajeva kako bi se utvrdile mere koje će se preduzeti za održavanje ovakvih staništa u njihovom provobitnom stanju (na primer, sprečavanje degradacije, smanjenja područja koje zauzimaju itd.). Degradirana staništa su staništa izmenjena usled različitih uticaja: zagađenja, preteranog korišćenja resursa od strane ljudi, invazivnih vrsta itd. Značajan gubitak staništa i njihova sve veća degradacija danas predstavljaju veliki problem. Obnavljanje staništa stoga je sastavni deo tematskog rada programa Konvencije o biodiverzitetu. Nasuprot politici očuvanja, obnavljanje podrazumeva da je ekološka degradacija staništa reverzibilan proces. U skladu s tim, ekološka funkcija može da se povrati jer ciljana intervencija ljudi može da podstakne oporavak biodiverziteta, a vremenom da ostvari koristi (v. Boksove 7 i 8). Obnova zahteva temeljno poznavanje strukture i funkcija prvobitnog ekosistema, isto kao i vreme, ljudske resurse, kapacitete i finansijska sredstva. Prvo, degradirana staništa P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 47

50 ČLAN 4 treba da se identifikuju, a posle toga treba da se sprovedu određene mere koje mogu da uključuju čišćenje i rekultivaciju zemljišta, pošumljavanje, obnavljanje rečnih procesa, vraćanje vrste i druge slične intervencije na lokalnom ili širem nivou. Uprkos ogromnim troškovima povezanim sa svim ovim merama, Karpatska konvencija zahteva od strana da podstiču obnovu degradiranih staništa, ali ne daje smernice u vezi s finansiranjem. Rešenja mogu da se nađu u rasponu od poreza do taksi koje podrazumevaju primenu principa zagađivač plaća 93 i finansiranje od strane Evropske unije, recimo, preko programa LIFE i INTERREG. Planovi upravljanja predstavljaju važno sredstvo za obezbeđivanje zaštite poluprirodnih staništa i obnavljanje degradiranih staništa. U Konvenciji nisu izričito navedeni dalji zahtevi u pogledu planova upravljanja, ali imajući u vidu principe definisane u članu 2, može se shvatiti da bi ovakvi planovi trebalo da se razvijaju i primenjuju uz odgovarajuću participaciju javnosti i uključivanje zainteresovanih strana. Štaviše, oni bi trebalo da budu specifični za lokaciju i da definišu jasne ciljeve koji će se ostvariti, detaljne aktivnosti, vremenske okvire i finansijska sredstva. Primeri dobre prakse u planovima upravljanja mogu se naći u okviru inicijativa kao što su Alpska konvencija, Natura 2000 i druge. Preporučeni koraci koje treba preduzeti u cilju razvoja planova upravljanja za degradirana staništa jesu: identifikovanje degradiranih oblasti i uzroka; procena izvodljivosti obnove; uspostavljanje odgovarajuće upravljačke prakse; i procena plana efikasnosti. 94 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Obnova degradiranih ekosistema razmatrana je u dva člana Konvencije o biodiverzitetu. U članu 8(f) od strana se zahteva da saniraju i obnavljaju degradirane ekosisteme i podstiču oporavak ugroženih vrsta, između ostalog, i tako što će razvijati i primenjivati planove, ili sprovoditi druge upravljačke strategije, dok se u članu 10(d) od strana zahteva da podrže lokalno stanovništvo u planiranju i sprovođenju sanacionih mera u degradiranim područjima u kojima je biološka raznovrsnost bila smanjena. Za razliku od Karpatske konvencije, Konvencija o biodiverzitetu zahteva aktivnosti u cilju oporavka ugroženih vrsta, a ne samo obnovu degradiranih staništa. Slični zahtevi u vezi s obnovom staništa koja su važna za spasavanje vrsta od uništenja uključeni su u član 3, stav 4, Konvencije o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja (CMS). Direktiva 2004/35/EC o ekološkoj odgovornosti u vezi sa sprečavanjem i saniranjem ekološke štete, koju su Evropski parlament i Savet usvojili 21. aprila 2004, stupila je na snagu 30. aprila Ova direktiva uspostavlja plan ekološke odgovornosti za zemlje članice Evropske unije, a odnosi se na saniranje štete nanesene vrstama i prirodnim staništima. U Aneksu 2 preporučuje se saniranje ekološke štete, to jest, obnova životne sredine kako bi se povratilo ranije stanje i to putem primarne, komplementarne i kompenzaciome sanacije. Odgovornosti lokalnih vlasti U skladu s ovom odredbom članice Karpatske konvencije obavezuju se da će promovisati i podržati adekvatno održavanje i obnovu staništa. Od strana se stoga očekuje da obezbede okvir koji zahteva razvoj akcionih planova i pomaže lokalnom stanovništvu u obnovi i održavanju. Kao što je objašnjeno u prvom stavu ovog člana, lokalne vlasti će igrati ključnu ulogu u ostvarivanju ovih ciljeva, posebno tako što će: pružati finansijsku podršku lokalnim inicijativama obezbediti stručnu pomoć i koordinirati uključivanje svih zainteresovanih (na primer, nevladinih organizacija, lokalnih zajednica) u programe i akcije usmerene na očuvanje i obnovu biodiverziteta. Uprkos tome što se održavanje i obnova degradiranih staništa uopšteno sprovode u malom obimu, važna je široka saradnja zainteresovanih strana. Vlasti moraju da se uključe u utvrđivanje metoda za obnovu i da podele svoja iskustva. Odgovornosti lokalnih vlasti detaljnije su obrađene u objašnjenju stava 1, člana 4. OKVIR 7 Obnova pašnjaka u Alpima U autonomnoj pokrajini Trentino i u regiji Pijemont, obavljeno je više intervencija kako bi se obnovili pašnjaci na zemljištu koje pripada lokalnim vlastima. Ovi projekti bi mogli da spreče degradaciju ogromnih planinskih područja i njihovu sanaciju. Štaviše, realizovani su veoma važni planovi povezani s merama kao što je prosecanje turističkih staza kroz planine da bi se pokrenula javnost i skrenula pažnja na estetski značaj ovih oblasti. 48 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

51 ČLAN 4 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj da se spreči uvođenje stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama koji ugrožavaju ekosisteme, staništa ili vrste, kao i njihovu kontrolu ili uništavanje. Glavni koncepti Strane invazivne vrste su vrste koje su namerno ili nenamerno unete u staništa koja nisu njihova prirodna sredina i gde se nastanjuju, množe i šire tako da nanose štetu sredini koja ih je primila. 95 To mogu da budu grabljivice, paraziti ili agresivne vrste koje oduzimaju autohtonim vrstama hranu, vodu i svetlost i time ugrožavaju njihov opstanak. Širenje ovakvih vrsta po staništima olakšavaju otvorene granice, međunarodna trgovina, turizam, a u nekim slučajevima čak i namerno unošenje, bez razmišljanja o dugoročnim posledicama na staništa. Iz ovih razloga, strane invazivne vrste danas se smatraju najvećom opasnošću po biološku raznovrsnost posle gubitka staništa. 96 Prema Konvenciji o biodiverzitetu, problem stranih invazivnih vrsta stalno se javlja, pa se tako odražava na različite tematske aktivnosti u skladu s Konvencijom. Na Šestoj konferenciji Konvencije o biodiverzitetu održanoj godine usvojeno je 15 osnovnih principa za sprečavanje i ublažavanje uticaja stranih invazivnih vrsta. 97 Svetska unija za zaštitu prirode (IUCN) je godine razvila Smernice za sprečavanje gubitka biodiverziteta, koji prouzrokuju strane invazivne vrste, 98 a ekspertska grupa za invazivne vrste Komisije IUCN za opstanak vrsta razvila je globalnu bazu podataka o invazivnim vrstama (sistem za rano upozoravanje). U skladu s Bernskom konvencijom godine formulisana je Evropska strategija o stranim invazivnim vrstama 99. Bio je to odgovor na sve veću zabrinutost zbog odsustva koordiniranog evropskog pristupa problemima proisteklim iz pojave stranih invazivnih vrsta. Genetski modifikovan organizam (GMO). U Direktivi 2001/18/EC o namernom uvođenju genetski modifikovanih organizama u životnu sredinu, ti organizmi, s izuzetkom ljudskih bića, definišu se kao organizmi čiji je genetski materijal modifikovan i to onako kako se to u prirodi ne dešava putem ukrštanja i/ili prirodnom rekombinacijom. Genetski modifikovani organizmi mogu da uključuju biljke čiji je genetski sastav izmenjen kako bi postale otpornije na bolesti, ili imale veći potencijal rasta. Svest o mogućim negativnim uticajima uvođenja genetski modifikovanih organizama u životnu sredinu značajno je narasla tokom poslednjih nekoliko godina. Godine 2009, Sekretarijat i Konferencija država ugovornica Konvencije o biodiverzitetu usvojili su Protokol o biološkoj sigurnosti (Protokol o biosigurnosti) 100 čiji je cilj zaštita biološke raznovrsnosti od potencijalnih opasnosti od živih modifikovanih organizama čiju pojavu omogućava savremena biotehnologija. Korišćenje genetski modifikovanih organizama strogo je regulisano na evropskom nivou i u slučaju namernog uvođenja i u slučaju ograničene upotrebe. 101 Usled nedostatka jasnih naučnih dokaza o uticaju genetski modifikovanog materijala na životnu sredinu, relevantni propisi se zasnivaju na principu predostrožnosti (v. glavu I.B ovog Priručnika). Ovaj princip zahteva preduzimanje preventivnih mera u cilju zaštite životne sredine, čak i kada naučnici nisu u potpunosti sigurni da postoji opasnost od ozbiljne ili nenadokadive štete. Karpatska konvencija zahteva sprečavanje uvođenja i puštanja, kontrolu ili uništavanje ovih opasnih organizama, stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanog materijala. Informacije navedene u Okviru 10 ilustruju moguće načine za sprečavanje pojave stranih invazivnih vrsta, odnosno, upravljanje takvim vrstama. Karpatska konvencija, priznajući opasnosti koje strane invazivne vrste i genetski modifikovani materijal predstavljaju za biodiverzitet u Karpatima, zahtevaju od strana da slede politike koje imaju za cilj sprečavanje uvođenja ili puštanja, kontrolu ili uništavanje ovakvih vrsta ili organizama. Međutim, kao i drugi postojeći međunarodni pravni instrumenti, ova Konvencija ne definiše hijerarhiju kontrolnih mera, tako OKVIR 8 Povratak leptira apolon Populacija podvrste leptira apolon u Nacionalnom parku Pienini u Poljskoj početkom devedesetih godina smanjila se na samo 20 primeraka. Da bi se spasla ova vrsta leptira usvojen je desetogodišnji program koji je predviđao razmnožavanje leptira u kontrolisanim uslovima i zaštitu preostalog staništa. Godine 1994, uspostavljena je saradnja sa Slovacima, kojima je pripadao deo parka, a lokalno stanovništvo, učenici, nastavnici i čuvari, sticali su iskustvo kroz sprovođenje ovog programa praćenja u okviru lokalne zajednice. Mnogo se može naučiti iz činjenice da je u tom parku izolovana populacija od 20 leptira narasla na preko primeraka u povezanim populacijama. Leptiri apolon navedeni su u Aneksu II Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama. Izvor: The Status of the Carpathians (2001), CERI. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 49

52 ČLAN 4 da strane moraju da biraju između sprečavanja i kontrole ili uništavanja, odnosno, kombinacije takvih mera. Potrebne mere trebalo bi da se definišu uz uzimanje u obzir specifičnih uslova u svakoj zemlji, ali uz poklanjanje dužne pažnje opštem cilju kao što je obezbeđenje očuvanja i održivog korišćenja biološke raznovrsnosti. Štaviše, Konvencija precizira da ove politike treba da budu usmerene samo na one strane invazivne vrste i genetski modifikovane organizme koji ugrožavaju ekosisteme, 102 staništa ili vrste, dakle, ne podrazumeva strogu zabranu uvođenja. Konvencija bi se mogla učvrstiti kada bi se usvojile strože obaveze predviđene Protokolom. Uprkos svemu, ova odredba bi trebalo da se tumači u svetlu principa definisanih članom 2 Karpatske konvencije, uključujući i princip predostrožnosti. Najvažniji relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Pitanja povezana s uvođenjem stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama regulišu se na međunarodnom i na evropskom nivou. Najvažnija je Konvencija o biodiverzitetu. U članu 8(g) od strana se zahteva da uspostave ili da održavaju sisteme za regulisanje, upravljanje ili kontrolu rizika povezanih s korišćenjem i ispuštanjem živih modifikovanih organizama nastalih biotehnološkim putem, a koji će, po svoj prilici, negativno uticati na životnu sredinu i koji bi mogli da naškode očuvanju biološke raznovrsnosti i njenog održivog korišćenja, uključujući rizike po čovekovo zdravlje. U članu 8(h) od strana se zahteva da spreče uvođenje stranih invazivnih vrsta koje ugrožavaju ekosisteme, staništa ili vrste, odnosno, da ih suzbijaju ili uništavaju. Kao što je već rečeno, Protokol o biosigurnosti Konvencije o biodiverzitetu reguliše bezbedan transfer genetski modifikovanih organizama kao i rukovanje i korišćenje uz poseban naglasak na prekogranični transport. Ovaj Protokol predviđa jedan specifičan postupak, sporazum o prethodnom informisanju (AIA), čiji je cilj da sve zemlje dobiju informacije neophodne za odlučivanje o uvozu takvih organizama na svoju teritoriju. Glavni cilj Međunarodne konvencije o zaštiti bilja 103 jeste zaštita biljaka i biljnih proizvoda od štetočina, sprečavanje njihovog širenja u druge zemlje, posebno njihovo unošenje u ugrožena područja. Član 11b Bernske konvencije od strana zahteva da striktno kontrolišu uvođenje stranih vrsta. U skladu s principom predostrožnosti, cilj Direktive 2001/18/EC o namernom ispuštanju u životnu sredinu genetski modifikovanih organizama jeste obezbeđenje zaštite čovekovog zdravlja i životne sredine, time što će se regulisati namerno ispuštanje u životnu sredinu genetski modifikovanih organizama u bilo koje svrhe, osim iznošenja na tržište u okviru Zajednice, isto kao i prodaja genetski modifikovanih organizama na njenoj teritoriji posebno, ili uključenih u proizvode. Odgovornosti lokalnih vlasti Planiranje politika i zakona na nacionalnom nivou spada, jasno je, u nadležnost vlasti određene zemlje. Od lokalnih organa vlasti očekivaće se da se uključe u odgovarajuće procese odlučivanja i primene, kao i u primenu tako usvojenih mera. Lokalne vlasti mogu da preduzmu sledeće: OKVIR 9 Strane invazivne vrste u Poljskoj Strane invazivne vrste obično se smatraju za jednu od najvećih pretnji biološkoj raznovrsnosti na globalnom nivou. Prikupljanje i širenje informacija o stranim invazivnim vrstama uopšteno se smatra za najvažniju komponentu rešavanja problema koje one stvaraju. Institut za očuvanje prirode pri Poljskoj akademiji nauka u Krakovu, razvio je godine za potrebe Ministarstva za životnu sredinu bazu podataka o vrstama uvedenim u Poljsku. Godine 2003, zahvaljujući jednoj donaciji američke Vlade, deo ovih podataka bio je preveden i stavljen na uvid preko Interneta. Zahvaljujući saradnji jedne grupe stručnjaka u periodu od do uključene su nove vrste. Godine 2005, poljska baza podataka postala je deo NOBANIS-a kao važnog portala za pristup podacima o stranim invazivnim vrstama u severnoj i centralnoj Evropi. Trenutno se u toj bazi podataka nalazi 613 stranih invazivnih vrsta biljaka, životinja i gljiva. Rasploživi podaci za te vrste uključuju: put kojim su ušle u Poljsku, kao i vreme i mesto, gde se trenutno nalaze, tendencije i uticaj na lokalne vrste, staništa i ekosisteme. Takođe su procenjeni neophodnost suzbijanja tih vrsta i odgovarajući metodi. U budućnosti, nove strane vrste biće uključene u banku podataka, a podaci s već registrovanim vrstama biće ažurirani. Planira se i povezivanje ove baze podataka s Globalnom mrežom za informisanje o invazivnim vrstama. <GISIN Izvor: 50 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

53 ČLAN 4 jačanje svesti javnosti o rizicima koji nastaju usled uvođenja stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama; utvrđivanje prisustva stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama rano otkrivanje stranih vrsta trebalo bi da se zasniva na redovnim kontrolama (opštoj, specifičnoj za lokaciju ili specifičnoj za vrstu), kako bi se identifikovale nove vrste koje su se pojavile; pružanje podrške i razvoj analize rizika, uključujući procenu rizika za životnu sredinu, liste upozorenja, dijagnostička sredstva i razvoj kapactiteta za lokalno odlučivanje i brzo reagovanje; identifikovanje potreba i prioriteta na lokalnom nivou; razvoj i primena sredstava za prevenciju, kontrolu i uništavanje stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama na lokalnom nivou; i praćenje poštovanja postojećih zakona itd. Pošto sve veća sloboda trgovine i kretanja povećava ugroženost evropskog biodiverziteta, prekogranična saradnja je preduslov za ostvarivanje efikasnih rezultata. Kao što je već rečeno, sve veća zabrinutost u Evropi dovela je do usvajanje Evropske strategije o stranim invazivnim vrstama, koja se zalaže za razvoj i primenu koordiniranih mera i preduzimanje zajedničkih akcija u celoj Evropi, kako bi se sprečili ili minimizirali negativni uticaji tih vrsta na evropski biodiverzitet, isto kao i njihove posledice po privredu, zdravlje i blagostanje ljudi. Strane Karpatske konvencije trebalo bi da usaglase svoje aktivnosti u toj oblasti i to različitim sredstvima, kao što su: prikupljanje informacija, upravljanje informacijama i razmena informacija (inventari vrsta, istraživanje i praćenje); OKVIR 10 Strane invazivne vrste: nabolji načini za prevenciju i upravljanje Globalni program za suzbijanje invazivnih vrsta ukazuje na sledeće načine za intervenciju: Sprečavanje uvođenja predstavlja prvu i najekonomičniju mogućnost. Metodi isključivanja koji se usredsređuju na puteve, a ne na pojedinačne vrste, obezbeđuju najefikasniji način za usmeravanje napora na lokacije na kojima će štetočine najverovatnije preći nacionalne granice, kao i za presretanje nekoliko potencijalnih osvajača koji se pojavljaju na istom putu. Postoje tri mogućnosti za sprečavanje daljih invazija: 1. primena propisa koji podrazumevaju kontrolu i plaćanje naknada; 2. odgovarajući tretman materijala za koji se sumnja da je zagađen stranim vrstama; i 3. zabrana određene robe u skladu s međunarodnim propisima. Kada prevencija ne urodi plodom, poželjan pravac akcije jeste uništavanje. Ono može da bude uspešno i ekonomično rešenje u slučaju ranog otkrivanja stranih vrsta. Međutim, pre nego što se sprovede uništavanje, treba da se obavi detaljna analiza troškova i eventualnog uspeha, a zatim treba da se mobilišu odgovarajući resursi. Uspešni programi uklanjanja u prošlosti su podrazumevali: 1. mehaničko suzbijanje, to jest, ručno čupanje korova, ili skupljanje puževa; 2. hemijsko suzbijanje, to jest, korišćenje toksičnih mamaca protiv kičmenjaka; 3. upravljanje staništima, to jest, ispašom, i spaljivanje u skladu s propisima; i 4. lov na invazivne kičmenjake. Međutim, većina programa uništavanja mora da uključuje nekoliko različitih metoda. U okviru svakog programa mora da se proceni situacija kako bi se otkrili najbolji metodi u određenoj oblasti i u određenim okolnostima. Poslednji korak u nizu upravljačkih opcija jeste kontrola invazivnih vrsta kada uništavanje nije izvodljivo. Cilj kontrole je da smanji gustinu i količinu invazivnih organizama kako bi se zadržali ispod praga prihvatljivosti. Postoje mnogi specijalni metodi za kontrolu invazivnih vrsta. Mnogi od njih mogu da se koriste i u programima uništavanja. Mehanička kontrola u velikoj meri zavisi od cilja, ali je uvek radno intenzivna. Hemijska kontrola je često veoma efikasna kao kratkoročno rešenje. Glavni nedostaci su visoki troškovi, neželjeno dejstvo i mogućnost da štetočine postanu otporne. U poređenju s drugim metodima, klasična biološka kontrola ukoliko je uspešna veoma je ekonomična, trajna, samoodrživa i ekološki bezbedna, zbog toga što sredstva koja se koriste imaju veoma specifično dejstvo. Biološka kontrola posebno je podesna za korišćenje u prirodnim rezervatima i drugim zaštićenim oblastima zato što je bezopasna za životnu sredinu, kao i zbog toga što je u takvim oblastima češće na snazi zabrana korišćenja pesticida. Integrisano upravljanje štetočinama, kao kombinacija nekoliko metoda, često će ponuditi najefikasniju i najprihvatljiviju kontrolu. Prema tome, hemijska ili mehanička kontrola i metodi kao što je uništavanje, obično su veoma teško izvodljivi i skupi, dok su prevencija i rana intervencija, kako se pokazalo, uspešnije i ekonomičnije. Može se dogoditi da savremeni načini upravljanja stranim invazivnim vrstama postanu neadekvatni, nepraktični i neekonomični. U toj situaciji menadžeri za zaštitu životne sredine moraće da prihvate činjenicu da nisu sposobni da suzbiju strane invazivne vrste i da jedino što mogu da učine jeste pronalaženje načina da ublaže njihov uticaj na najvažnija staništa i vrste. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 51

54 ČLAN 4 najvažnija je regionalna razmena informacija, posebno u kontekstu trgovine; razvoj zajedničkih akcionih planova za sprečavanje uvođenja stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama, kao i njihova kontrola i/ili uništavanje; i uzajamna pomoć kroz razmenu iskustava, obuku itd. 4. Strane se obavezuju da će razvijati i/ili promovisati kompatibilne sisteme monitoringa, koordinirane regionalne inventare vrsta i staništa, koordinirano naučno istraživanje i njihovo umrežavanje. Ovaj stav Konvencije naglašava saradnju svih karpatskih zemalja. On bi trebalo da se tumači i u smislu člana 12 koji definiše opšte obaveze u vezi s praćenjem i istraživanjem. Očuvanje biološke raznovrsnosti i njeno održivo korišćenje ne mogu se postići bez odgovarajućeg informacionog sistema koji obezbeđuje podatke o postojećim vrstama i staništima i njihovom stanju, kao što obezbeđuje i redovno praćenje. Naučni inventari i istraživanje potrebni su za utvrđivanje prisustva bioloških karakteristika i njihove vrednosti; za razumevanje prirodnih povezanosti, vrsta i staništa (ekoloških procesa); za utvrđivanje koji od njih zaslužuju zaštitne mere; i za identifikovanje glavnih lokacija u smislu biodiverziteta i drugih odluka. Ova Konvencija ističe potrebu za koordinacijom prikupljanja podataka o životnoj sredini i uspostavljanja sistema praćenja, inventara i naučnih mreža na regionalnom nivou ili u koordinaciji svih strana. Glavni koncepti Sistemi praćenja (monitoring) Praćenje je proces provere, posmatranja i merenja nečega u određenom vremenskom periodu. Sistem praćenja biodiverziteta obezbeđuje okvir za izveštavanje o njegovom stanju i napretku. On uključuju razvoj sofisiticiranih baza podataka i niz instrumenata koji menadžerima pomažu u utvrđivanju ishoda, planiranju i određivanju prioritetnih projekata u vezi s prirodnom baštinom. Indikatori biodiverziteta predstavljaju efikasno sredstvo za procenu napretka u postizanju globalnih ciljeva kao što je projekat Cilj biodiverziteta do Stoga mnoge nacionalne i međunarodne organizacije danas ulažu velike napore u razvoj i koordinaciju rada odgovarajućih indikatora biodiverziteta, bilo u okviru Konvencije o biodiverzitetu ili na evropskom nivou. Regionalni inventari Pored praćenja, ova odredba Karpatske konvencije zahteva i razvoj regionalnih inventara vrsta i staništa. Strane moraju da razviju i/ili promovišu koordinirane regionalne inventare, što ovde znači inventare koji održavaju komponente biodiverziteta širom Karpata, te stoga uključuju podatke iz svih Karpatskih zemalja. Metodologija razvoja nacionalnih inventara trebalo bi da bude usaglašena kako bi se u regionalnom inventaru obezbedila uporedivost podataka i obrada svih informacija na nacionalnom nivou. Ovaj proces razvoja takvih inventara može se pokazati kao korisno sredstvo za planiranje, pošto će pomoći u identifikaciji ugroženih vrsta i staništa i planiranju odgovarajućih mera za sanaciju i očuvanje itd. Naučnoistraživački rad Kako ekološka pitanja postaju sve složenija, sve važnije je i da se aktivnosti povezane s očuvanjem, održivim korišćenjem i sanacijom zasnivaju na naučnom znanju. Pošto reakcije na gubitak biodiverziteta zahtevaju efikasan naučnoistraživački rad, strane bi trebalo da podstiču razvoj naučnih metoda i programa. Praznine u naučnom znanju mogu da se popune tako što će se uspostaviti mreže unutar naučne zajednice i povezati postojeći istraživački programi. U oblasti biološke raznovrsnosti već postoji nekoliko naučnih mreža. Na primer, DIVERSITAS, međunarodni program istraživanja globalnih ekoloških promena u oblasti nauka o biodiverzitetu, koji deluje pod pokroviteljstvom Međunarodnog saveta za nauku (ICSU). Na evropskom nivou, Evropska komisija je osnovala ALTER-NET, mrežu koja povezuje 24 organizacije iz 17 evropskih zemalja. ALTER-NET se bavi istraživanjem biodiverziteta kopnenih i slatkovodnih ekosistema (dugoročnih lokacija za istraživanje ekosistema). Ovde se mogu navesti i Sistem za informisanje iz oblasti očuvanja biodiverziteta (BCIS), Služba za informacije u oblasti biodiverziteta (GBIF), Evropska mreža centara za biološke resurse (EBRCN) i Evropska mreža za informacije iz oblasti biodiverziteta (ENBI). Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Nekoliko članova Konvencije o biodiverzitetu usredsređeno je na praćenje i naučnoistraživački rad: član 7 na identifikaciju i praćenje; član 12 na istraživanje i obuku; i član 18 na naučno-tehničku saradnju. Konvencija o biodiverzitetu zahteva da se na nacionalnom nivou izrade inventari tako što će se identifikovati komponente biološke raznovrsnosti značajne za njeno očuvanje i održivo korišćenje, a uz 52 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

55 ČLAN 4 vođenje računa o indikativnom spisku kategorija ekosistema i staništa datom u Aneksu 1. To su: vrste i zajednice; i opisani genomi i geni od društvenog, naučnog i ekonomskog značaja. U članu 4 Ramsarske konvencije od strana se zahteva da podstiču istraživanje i razmenu podataka i publikacija u vezi s močvarama i njihovom florom i faunom. U članu 11 Konvencije o svetskoj baštini strane se podstiču na razvoj inventara dobara koja predstavljaju deo kulturne i prirodne baštine na njihovim teritorijama, a mogu se uključiti u spisak svetske baštine. Treći član Alpske konvencije posvećen je istraživanju, dok se od strana u cilju sistematskog praćenja zahteva: saradnja u obavljanju istraživačkih aktivnosti i stručnih procena; razvoj zajedničkih ili komplementarnih sistematskih programa praćenja; i usaglašavanje istraživačkih aktivnosti s praćenjem, kao i s adekvatnim pribavljanjem podataka. U članu 4 naglašene su i pravna, naučna, ekonomska i tehnička saradnja. Odgovornosti lokalnih vlasti Dok praćenje i istraživanje uglavnom obavljaju naučni instituti, dobijene podatke koriste vlasti na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, kao informacije na osnovu kojih donose odluke. Od vlasti na lokalnom nivou stoga se zahteva sledeće: saradnja sa istraživačkim institutima u izradi inventara biološke raznovrsnosti na lokalnom nivou; primena sistema praćenja biološke raznovrsnosti na lokalnom nivou i nadzor nad njegovim funkcionisanjem; uspostavljanje partnerskih odnosa između lokalnih vlasti u cilju praćenja; obrada i skladištenje podataka o praćenju, a na osnovu prethodno utvrđenih indikatora predviđenih da u vremenskim okvirima, kao i u prostornom obimu, otkrivaju promene koje su relevantne za ciljeve politike i odluke; uspostavljanje jednog nacionalnog koordiniranog sistema za informisanje i praćenje, koji će biti integrisan s postojećim bazama podataka; podrška istraživačkim aktivnostima kroz podsticaje, bespovratnu pomoć (grantove) itd.; obezbeđivanje obuke, sredstava i transfera tehnologije lokalnim menadžerima; obezbeđivanje pristupa javnosti podacima o praćenju itd.; i jačanje komunikacija i intenzivnije širenje informacija o rezultatima istraživanja iz oblasti biodiverziteta, kao i jačanje svesti među naučnicima o pitanjima povezanim s politikom i upravljanjem. Ovaj stav u osnovi zahteva blisku saradnju svih strana, te je stoga, da bi se obezbedili isti nivo, kvalitet i kvantitet podataka, potrebno razviti kompatibilne sisteme praćenja i usaglasiti metodologije. Takođe je potrebno da se razviju i/ili podstiču koordinirani regionalni inventari i koordinirani naučnoistraživački rad. Dok potreba za stvaranjem regionalnih inventara zahteva zajedničku akciju svih strana, potreba za monitoringom i istraživanjem zahteva koordinaciju aktivnosti na nacionalnom nivou, što ne isključuje zajedničku akciju. OKVIR 11 Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj Švajcarska je jedna od prvih zemalja u svetu koje su počele da prate svoju biološku raznovrsnost. Federalna služba za životnu sredinu (FOEN) pokrenula je u ovom cilju program pod nazivom Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj (BDM). U mnogim unapred utvrđenim oblastima na terenu stručnjaci redovno prebrojavaju životinje i biljke, kako bi mogli da sačine tačnu bazu podataka o biološkoj raznovrsnosti. Osnovu za uspostavljanje i usvajanje efikasnog zakona o zaštiti prirode predstavlja baza podataka u skladu s principima očuvanja biodiverziteta. Osim toga, služba za koordinaciju zadužena je za informisanje javnosti o stanju baze podataka i o ciljevima projekta. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 53

56 ČLAN 4 5. Strane se obavezuju da će sarađivati na razvoju ekološke mreže na Karpatima, kao sastavnom delu Panevropske ekološke mreže, na osnivanju i pružanju podrške Karpatskoj mreži zaštićenih oblasti, kao i na unapređenju očuvanja i održivog upravljanja u oblastima izvan zaštićenih oblasti. Na osnovu naučnog znanja i procene stanja biološke raznovrsnosti, moguće je odrediti zaštićene oblasti i optimizirati očuvanje prirode, tako što će se uspostaviti nacionalne i transnacionalne ekološke mreže. Glavni koncepti Ekološke mreže Otkako se početkom osamdesetih godina prvi put pojavila u okviru razmišljanja o očuvanju prirode, ideja o ekološkim mrežama je stalno sve više skretala pažnju na sebe. Koncept je jasan: na fragmentaciju staništa može da se odgovori stvaranjem tampon-zona koje će zaštiti područja prirode, odnosno, povezati najvažnije takve oblasti, gaznim kamenjem i koridorima, koji vrstama omogućavaju da koloniziraju nove oblasti i da se slobodno kreću u potrazi za hranom ili mužjakom/ženkom. Ekološke mreže sastoje se od četiri glavna elementa: 1. Centralne oblasti. To su područja koja uživaju prioritet u pogledu očuvanja biodiverziteta. Ona su obično zakonski zaštićena u skladu s međunarodnim, evropskim ili nacionalnim zakonodavstvom (takozvane lokacije Natura 2000 ). U ovim oblastima u značajnoj meri bi trebalo da budu važni prirodni i poluprirodni ekosistemi, a trebalo bi da sadrže i održive populacije važnih ili ugroženih vrsta. Prilikom upravljanja korišćenjem zemljišta u ovim oblastima prioritet se daje očuvanju biodiverziteta. 2. Koridori: ovo su oblasti koje predstavljaju odgovarajuće stanište i obezbeđuju funkcionalne veze između osnovnih oblasti, podstiču ili omogućavaju migracije vrsta. Koridori mogu da budu neprekidne trake zemljišta ili gazno kamenje, odnosno, ostrva odgovarajućih staništa. Korišćenje koridora za poboljšanje ekološke povezanosti, jedno je od najznačajnijih sredstava u borbi protiv fragmentacije koja ugrožava veliki broj evropskih staništa. Uopšteno govoreći, dokle god se njihova funkcija održava, koridori se mogu povezati s višim nivoima korišćenja zemljišta. 3. Tampon zone. Ovo su oblasti duž granica zaštićenih područja, koje igraju posebnu ulogu u sprečavanju i ograničavanju negativnih spoljnih efekata. Korišćenje resursa izvan ovih zaštićenih oblasti može da ima ozbiljne posledice po vrste i staništa. Na primer, zagađenje vazduha ili vode iz industrijskih postrojenja u blizini zaštićenih područja može da ima ozbiljne posledice na vrste koje u njima žive. Tampon zone olakšavaju prelazak iz centralnih oblasti u okolna područja u kojima se zemljište eksploatiše. Veličina i način korišćenja tampon zone u velikoj meri zavisi od posebnih potreba specifičnih ekosistema i njihove populacije. Održivo korišćenje oblasti. To su preostale oblasti u kojima zemljište može mnogo intenzivnije da se koristi. Međutim, i ovde je potrebno da se u potpunosti obezbede dobra i usluge potrebni za ekosisteme. 104 Na regionalnom nivou postoji nekoliko ekoloških mreža, kao što su Panevropska ekološka mreža, mreža Emerald 105, mreža Natura 2000, Evropski zeleni pojas, 106 i Alpska mreža zaštićenih oblasti. 107 Svetska unija za zaštitu prirode poseduje korisnu bazu podataka o ekološkim mrežama, pruža informacije o lokalitetima i veličinama mreža, ekološkim karakteristikama, pravnom statusu tih mreža kao i o samom procesu uspostavljanja mreža i njihovom povezivanju s postojećim međunarodnim pravnim instrumentima i inicijativama. 108 Svetska baza podataka o zaštićenim oblastima 109 obezbeđuje sveobuhvatne podatke o postojećem stanju, životnoj sredini i upravljanju pojedinačnim zaštićenim oblastima širom sveta. U okviru toga, ova Konvencija se zalaže za uspostavljanje ekološke mreže u Karpatima, a posebno mreže zaštićenih oblasti. Ekološke mreže ili mreže zaštićenih oblasti obično se uspostavljaju na osnovu postojećih utvrđenih oblasti na nacionalnom nivou (kao što su parkovi prirode, rezervati prirode, rezervati biosfere, zaštićeni predeli itd.). U stvari, ekološke mreže doprinose jačanju zaštite time što obezbeđuju da biodiverzitet i predeli u određenoj oblasti budu efikasno očuvani i da se njima upravlja u skladu s jedinstvenom, regionalnom vizijom. Panevropska ekološka mreža (PEEN) jedan je najznačajnijih instrumenata za sprovođenje panevropske strategije za biološku i predeonu raznovrsnost. Razvoj ove mreže, koja treba da poveže različite evropske i nacionalne zaštićene oblasti i ekološke mreže, zasnovan je na zajedničkim ciljevima koje su evropske države usvojile na Trećoj ministarskoj konferenciji Životna sredina za Evropu : Panevropska ekološka mreža doprineće ostvarivanju najvažnijih ciljeva strategije tako što će u potpunosti obezbediti očuvanje ekosistema, staništa, vrsta i njihove genetske raznovrsnosti i predele od evropskog značaja; staništa su dovoljno velika da vrste koje u njima borave mogu da se smatraju zaštićenim; postoji dovoljno mogućnosti za njihovo širenje i migraciju. Glavna dosadašnja dostignuća uključuju pripremu indikativne mape mreža, usvajanje opštih smernica za uspostavljanje mreže i preuzimanje jasnih obaveza na Kijevskoj konferenciji, održanoj u godine, da se do utvrdi Panevropska ekološka mreža, koja će se odraziti na koherentne mape, i koja će do godine omogućiti adekvatnu zaštitu svih najvažnijih oblasti. 54 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

57 ČLAN 4 Karpatska konvencija priznaje i potrebu za širim pristupom očuvanju prirode: koncept ekološke mreže podrazumeva da tradicionalni pristup usredsređivanja na zaštitu pojedinačnih lokacija i vrsta dugoročno neće biti dovoljan i da je potrebna ključna mreža prirodnih i poluprirodnih oblasti. U tom pogledu, od strana se zahteva da, primenjujući pristup zasnovan na ekosistemima, pojačaju zaštitu i održivo upravljanje u oblastima i izvan zaštićenih (v. glavu I.B ovog Priručnika). U stvari, nezaštićene oblasti mogu da funkcionišu kao koridori ili tranziciona staništa i da obezbede prostorne i biološke međusobne veze koje su nezamenljive u pogledu širenja, migracije i genetske razmene vrsta. Ove oblasti treba da imaju koristi od politika očuvanja i održivog upravljanja. Zaštićena oblast je, kako je definisano u Konvenciji o biodiverzitetu, geografski definisana oblast koja je određena ili regulisana i kojom se upravlja tako da se ostvare određeni ciljevi u vezi s očuvanjem životne sredine. Iskustvo pokazuje da dobra mreža zaštićenih oblasti može da predstavlja vrhunac napora jedne zemlje da očuva svoju biološku raznovrsnost. 110 Svetska unija za zaštitu prirode definiše zaštićenu oblast kao: deo zemlje i/ili mora posebno određen za zaštitu i održavanje biološke raznovrsnosti, kao i prirodnih i pra- OKVIR 12 Mađarska nacionalna ekološka mreža Sledeći smernice Saveta Evrope, Mađarska je uspostavila Nacionalnu ekološku mrežu (ECONET), kao deo Panevropske ekološke mreže. Glavni cilj ECONET-a jeste obezbeđivanje mera za očuvanje ekosistema, staništa, vrsta i predela od evropskog značaja. Stvarna mreža prirodno održivih oblasti koje omogućavaju širenje i migraciju biljaka i životinja bila je uspostavljena i uključena u mađarski pravni sistem, kako bi se rešavali problemi proistekli iz povećane fragmentacije staništa. Ova mreža i njene najznačajnije oblasti obezbeđuju povoljne uslove za najugroženija staništa i vrste. Uspostavljanje EKONET-a u Mađarskoj bio je i strateški značajan cilj zaštite oblasti koje imaju prirodne vrednosti, koje su od značaja za prirodu, ali nisu zaštićene zakonom (kao što su prirodni rezervati, ekološki osetljive oblasti, najveći broj ekoloških koridora, rejona/oblasti aktivnih poplava, trščani ševari itd.). Mreža je sastavljena od tri funkcionalno komplementarne komponente. To su: centralne oblasti koje obezbeđuju optimalan ostvariv kvantitet i kvalitet životne sredine; koridori koji obezbeđuju odgovarajuću povezanost centralnih oblasti (neprekinuti koridori i gazno kamenje ); i tampon-zone koje će zaštiti centralne oblasti i koridore od eventualnih štetnih spoljnih uticaja. Mađarska mreža obuhvata sve oblasti značajne na međunarodnom, evropskom i nacionalnom nivou: zaštićene oblasti (u skladu s Ramsarskom konvencijom, Konvencijom o svetskoj baštini, kao i nacionalne parkove, zaštićene predele i prirodne rezervate); tampon-zone zaštićenih oblasti; ekološki osetljive oblasti koje su direktno povezane s Nacionalnim agro-ekološkim programom; lokaliteti u okviru mreže Natura 2000 ; oblasti prirode (nezaštićene oblasti s prirodnim vrednostima). Nekoliko baza podataka korišćeno je za identifikovanje komponenti EKONET-a: baza podataka o aktivnim vodoplavnim dolinama, baze podataka o šumskoj upravi, CORINE karta pokrivenosti u razmeri 1: , digitalne karte pokrivenosti u razmeri 1:50.000, geokodirane, vektorske fotografije na osnovu četiri satelitska snimka SPOT, Gaus-Krigerove topografske karte u razmeri 1: i 1:50.000, rezultati CORINE programa biotopa, baza podataka o ekološki osetljivim oblastima, i baza podataka oblasti obuhvaćenih mrežom Natura 2000 (na osnovu Direktiva EU o pticama i staništima). Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 55

58 ČLAN 4 tećih kulturnih resursa, kojim se upravlja na osnovu zakonskih ili drugih efikasnih mera. 111 Prema cilju upravljanja Svetska unija za zaštitu prirode identifikovala je šest posebnih kategorija zaštićenih oblasti: stroge rezervate prirode rejon divlje prirode; nacionalne parkove, prirodne spomenike, staništa/oblasti upravljanja vrstama; zaštićene predele, uključujući morske; i zaštićene oblasti s upravljanim resursima. U ovoj odredbi naglasak je stavljen na saradnju kroz uspostavljanje praktičnog instrumenta za očuvanje zaštićenih oblasti preko nacionalnih granica. Već se uveliko radi na uspostavljanju Karpatske mreže zaštićenih oblasti (v. Okvir13). Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Član 8(A) i (B) Konvencije o biodiverzitetu zahteva od strana da uspostave sistem zaštićenih oblasti iii oblasti u kojima se mogu preduzeti posebne mere zaštite i da izrade smernice za izbor i uspostavljanje zaštićenih oblasti ili oblasti kojima su potrebne posebne zaštitne mere i upravljanje takvim oblastima. Na Sedmoj konferenciji zemalja ugovornica Konvencije o biodiverzitetu usvojen je program rada zaštićenih oblasti. Njegov opšti cilj jeste podrška uspostavljanju i održavanju kopnenih i morskih oblasti do 2010, odnosno, godine kojima bi se efikasno upravljalo i koje bi predstavljale ekološki reprezentativne nacionalne i regionalne sisteme zaštićenih oblasti. Putem globalne mreže, ovaj napor će doprineti ostvarivanju tri cilja Konvencije, kao i cilju za 2010, značajnom smanjenju sadašnje stope gubitka biodiverziteta u celom svetu, na nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Ona će takođe doprineti smanjenju siromaštva i uspostavljanju održivog razvoja, čime će podržati ciljeve strateškog plana Konvencije, Svetskog samita o održivom planu razvoja i njegovoj primeni, kao i Milenijumske razvojne ciljeve. 112 U članu 12 Protokola o očuvanju prirode i upravljanju predelima Alpske konvencije navodi se da će: Ugovorne strane (...) preduzimati odgovarajuće mere za uspostavljanje mreže postojećih nacionalnih i prekograničnih zaštićenih oblasti, biotopa i drugih zaštićenih elemenata ili onih koji treba da budu zaštićeni. One se obavezuju da će u prekograničnim zaštićenim oblastima uskladiti ciljeve i primenljive mere. OKVIR 13 Karpatska mreža zaštićenih oblasti napredak je u toku Misija Karpatske mreže zaštićenih oblasti (CNPA) jeste doprinos zaštiti i održivom razvoju Karpata. Ona je instrument za primenu Karpatske konvencije na osnovu jačanja saradnje zaštićenih oblasti u Karpatima jednih s drugima, kao i s drugim planinskim oblastima u Evropi. Ova mreža zaštićenih oblasti podstiče saradnju i predstavlja interese zaštićenih Karpatskih oblasti pred domaćim i međunarodnim organima vlasti i organizacijama. Ciljevi Karpatske mreže zaštićenih oblasti: zaštita i obnavljanje prirode, kao i održivo korišćenje prirodnih i kulturnih resursa; primena Direktive UN o staništima, Direktive UN o pticama, koncepta Natura 2000 i Okvirne direktive o vodama, sprovođenje evropske politike o očuvanju prirode, uključujući regionalne i globalne ekološke konvencije i instrumente (Konvencija o biodiverzitetu, Ramsarska konvencija, Bernska konvencija, Panevropska strategija očuvanja biološkog i predeonog diverziteta /PEBLDS/ u okviru Karpatske konvencije); i zalaganje za održivo privređivanje i održiv razvoj u Karpatima. Funkcije Karpatske mreže zaštićenih oblasti: umrežavanje i saradnja; stvaranje kapaciteta (znanja); razmena iskustava, znanja i podataka (radionice, razmena osoblja itd.); komuniciranje (publikacije, jačanje svesti javnosti); koordiniranje zajedničkih aktivnosti i projekata; jačanje svesti, informisanje; lobiranje i prikupljanje sredstava za zajedničke aktivnosti; i priprema preporuka za tela Karpatske konvencije. Nadležni za upravljanje zaštićenim oblastima u Karpatima usvojili su juna Deklaraciju kojom se zalažu za pokretanje inicijative Komunikacije, obrazovanje i javna svest (CEPA) na Prvoj konferenciji strana ugovornica karpatske konvencije. Izvor: Mreža karpatskih zaštićenih oblasti i lokaliteta u okviru Ramsarske konvencije 56 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

59 ČLAN 4 Alpska mreža zaštićenih oblasti već deli svoja iskustva s karpatskim zemljama i pomaže im u naporima da uspostave Karpatsku mrežu zaštićenih oblasti. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne i regionalne vlasti igraće ključnu ulogu u uspostavljanju mreže zaštićenih oblasti na nacionalnom i regionalnom nivou. U zavisnosti od administrativnog sistema u pojedinačnim zemljama, lokalne vlasti mogu da budu uključene u sledeće aktivnosti: održavanje baze podataka u zaštićenim oblastima u okviru svoje nadležnosti, tačno utvrđivanje njihove veličine, razgraničenja, stanja zaštite, planova upravljanja itd. ova baza podataka može da bude uključena u proces razvoja inventara biodiverziteta; utvrđivanje novih zaštićenih oblasti, po potrebi, ili širenje teritorije postojećih zaštićenih oblasti; koordinacija razvoja plana upravljanja s uključivanjem svih zainteresovanih; upravljanje ili nadzor nad upravljanjem zaštićenim oblastima; uspostavljanje posebnih mera zaštite izvan zaštićenih oblasti; podizanje svesti javnosti i podrška toj aktivnosti, kao i obrazovanju, istraživanju i sličnim aktivnostima; predstavljanje zaštićenih oblasti na forumima na kojima se odlučuje, na primer, o mrežama zaštićenih oblasti. 6. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere u cilju integrisanja ciljeva očuvanja i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti u sektorske politike, poput planinske poljoprivrede, planinskog šumarstva, upravljanja rečnim basenima, turizma, saobraćaja i energetike, industrije i delatnosti u oblasti rudarstva. Ovaj stav odražava razumevanje da očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti može da bude efikasno samo ako se usvoji integrisan pristup. Prirodni resursi ne mogu se očuvati samo politikama usmerenim na biodiverzitet i predele. Do preteranih uticaja na njih dolazi ili će doći kada aktivnosti i praksa nameću ponašanje koje se može pokazati kao neodrživo, recimo, koncentrisanje turizma i saobraćaja, ili intenzivno korišćenje resursa. Adekvatne sektorske politike mogu pozitivno da utiču na očuvanje biodiverziteta i održivo korišćenje ukoliko se i jedno i drugo uzmu u razmatranje i ukoliko se uspostavi ravnoteža između ekoloških potreba i ekonomskih aktivnosti. Biodiverzitet i očuvanje predela, kao i održivo korišćenje, moraju da se integrišu na svim nivoima procesa odlučivanja. Karpatska konvencija koristi primer sektorske politike koja mora da integriše zabrinutost za biološku i predeonu raznovrsnost, konkretno, planinsku poljoprivredu, planinsko šumarstvo, vodoprivredu, turizam, saobraćaj i energetiku, industriju i rudarstvo. Sredstva koja obezbeđuju integraciju uključuju procenu ekološkog uticaja i stratešku procenu životne sredine. Svi projekti, programi ili politike, koji mogu da imaju uticaj na biološku ili predeonu raznovrsnost, treba da budu predmet procene uticaja na životnu sredinu. Rezultati procene trebalo bi da se uzmu u obzir prilikom izdavanja dozvola ili odobrenja. Drugi način za obezbeđenje integracije jeste preispitivanje sektorskih politika i uključivanje mera u cilju smanjenja ili eliminisanja uticaja takvih politika, tako što bi najpre identifikovale mogućnosti za njihovo ublažavanje. Glavni relevantni međunarodni sporazumi pravni instrumenti i inicijative Program A naveden u Glavi 8 Agende 21, koji se odnosi na integrisanje životne sredine i razvoja na nivou politike, planiranja i upravljanja, ima za cilj poboljšanje ili restruktuiranje procesa odlučivanja, kako bi se društveno-ekonomska i ekološka pitanja u potpunosti uzela u obzir. Članom 10(A) Konvencije o biodiverzitetu, od strana se zahteva da u donošenje odluka na nacionalnom nivou uključe razmatranje zaštite i održivog korišćenja bioloških resursa. Članom 6(B) zahteva se integracija u okviru ili između relevantnih sektorskih planova, programa i politika. Ramsarska konvencija (CNS) i drugi ugovori uključuju slične odredbe. Protokol o zaštiti prirode i upravljanju predelima Alpske konvencije, ističe neophodnost koordinacije politika u vezi sa zaštitom i održivim korišćenjem biodiverziteta sa svim drugim ciljevima navedenim u toj Konvenciji. Biodiverzitet je bitan predmet politika u vezi s prostornom politikom, zaštitom zemljišta, zaštitom vazduha, turizmom, zaštitom šuma, saobraćajem i energetikom. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu u primeni zahteva u vezi s integracijom, s obzirom na to da će u većini slučajeva oni donositi odluke u vezi s odobravanjem određenih aktivnosti, kao što su rudarstvo, izgradnja turističkih objekata i slično. Štaviše, kao koordinatori planiranja na lokalnom nivou, oni će celokupan proces morati da zasnivaju na integrativnom pristupu i da uzmu u obzir ciljeve zaštite i održi- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 57

60 ČLAN 4 vog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti. Od lokalnih organa vlasti očekuje se i da podstiču participaciju javnosti u procesu odlučivanja, da obezbede pristup informacijama, edukovanje javnosti itd. Veze s drugim članovima Konvencije Ovaj član treba da se tumači zajedno sa sledećim članovima Konvencije. Član 2. Opšti ciljevi i principi uvek bi trebalo da se slede kada se preduzimaju mere potrebne za primenu ove Konvencije. Članovi 3 i 5. Integrisano upravljanje zemljišnim resursima i pristup prostornom planiranju bitni su za očuvanje vrsta i staništa, njihovog kontinuiteta i povezanosti, kao i za zaštitu predela. Član 6. Politike upravljanja rečnim basenima trebalo bi da uključe ciljeve kao što su zaštita i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Vode predstavljaju i dragocena staništa, a močvare zahtevaju posebne mere zaštite. Član 7. Poljoprivreda i šumarstvo ugrožavaju biološku raznovrsnost, ali istovremeno mogu i da doprinesu očuvanju i zaštiti. Ove politike trebalo bi da integrišu ciljeve kao što su očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Član 8. Razvoj saobraćajne infrastrukture jedan je od glavnih razloga fragmentacije staništa. Politike u vezi sa saobraćajem trebalo bi da uključe ciljeve kao što su zaštita i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Član 9. Biodiverzitet je posebno značajan za turizam. Međutim, nekontrolisan razvoj turizma može da ima značajne posledice po biološku i predeonu raznovrsnost. Turističke politike trebalo bi da uključe ciljeve kao što su očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Član 10. Industrijska i energetska politika trebalo bi da uključe ciljeve kao što su očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti. Član 11. Zaštita i održivo korišćenje prirodnih resursa omogućiće očuvanje kulturnog nasleđa, budući da su ove dve oblasti povezane. Član 12. Procene životne sredine i programi monitoringa doprinose ispunjavanju obaveza iz člana 4. Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti mogu da promovišu ključnu ulogu koju biološka i predeona raznovrsnost igraju u Karpatima i da povećaju zahteve za sprovođenjem zaštitnih mera. 58 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

61 GLAVA E ČLAN 6 Član 6 Održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima Uzevši u obzir hidrološke, biološke i ekološke, kao i druge specifičnosti planinskih rečnih basena, Strane se obavezuju da će: (a) preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja politike koja integriše održivo korišćenje vodnih resursa, s planiranjem upotrebe zemljišta, i imati za cilj da vode politiku i planove koji se zasnivaju na pristupu integrisanog upravljanja rečnim basenima, uočavajući važnost upravljanja, prevencije i kontrole zagađenja i poplava, kao i smanjenje fragmentacije vodenih staništa; (b) sprovoditi politiku koja ima za cilj održivo upravljanje resursima površinskih i podzemnih voda, obezbeđujući adekvatne količine kvalitetnih površinskih i podzemnih voda potrebnih za održivo, uravnoteženo i ravnopravno korišćenje voda, kao i za adekvatne sanitarne mere i tretman otpadnih voda; (c) sprovoditi politiku koja ima za cilj očuvanje prirodnih vodenih tokova, izvora, jezera i resursa podzemnih voda, kao i očuvanje i zaštitu močvara i močvarnih ekosistema, i zaštitu od prirodnih i antropogenih štetnih efekata kao što su poplave ili zagađenje vode usled udesa; (d) dalje razvijati koordinirani ili zajednički sistem mera, aktivnosti i ranog upozorenja prekograničnih uticaja poplava ili zagađenja voda na vodni režim usled udesa, kao i sarađivati na prevenciji i smanjenju šteta i pružanju pomoći u radovima na obnovi. Iz planinskih područja potiče više od 50 odsto slatkih voda na svetu, budući da se u njima nalazi izvorište najvećih svetskih reka, kao i da se u rekama i rečnim basenima, snegu i glečerima nalaze rezervoari slatke vode. 113 S obzirom na značaj planina kao vodotornjeva koji obezbeđuju slatku vodu zajednicama koje se nalaze i uzvodno i nizvodno 114, potreba da se brzo razviju sistemi za upravljanje vodama/rečnim basenima u tim oblastima široko je prihvaćena na međunarodnom nivou. U Glavi XIII Agende 21, o upravljanju osetljivim ekosistemima, a s obzirom na održivi razvoj planina, skrenuta je pažnja na čvrstu vezu između vodnih resursa i planina. Član 6 Karpatske konvencije predviđa niz obaveza za strane kako bi usvojile sveobuhvatan pristup upravljanju vodnim resursima i rečnim basenima. (a) Uzevši u obzir hidrološke biološke i ekološke, kao i druge specifičnosti planinskih rečnih basena, Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja politike koja integriše održivo korišćenje vodenih resursa, s planiranjem upotrebe zemljišta, i imati za cilj da vode politiku i planove koji se zasnivaju na pristupu integrisanog upravljanja rečnim basenima, uočavajući važnost upravljanja, prevencije i kontrole zagađenja i poplava, kao i smanjenje fragmentacije vodnih staništa. Glavna obaveza predviđena prvim stavom jeste promovisanje integrisanog upravljanja vodnim resursima. Glavni koncepti Pojam vodni resursi odnosi se na mrežu površinskih i podzemnih voda (jezera, reka itd.) koje obezbeđuju vodu za osnovne čovekove potrebe. Konvencija uspostavlja vezu s planiranjem korišćenja zemljišta, 115 budući da svaki P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 59

62 ČLAN 6 način korišćenja zemljišta ima različite uticaje na hidrološki ciklus, čime utiče na vodne resurse. Održivo korišćenje definisano je u Glavi I.D Priručnika. Rečni basen jeste celokupno geografsko područje u koje se neka reka i njene pritoke slivaju. Uopšteno je prihvaćeno da pojedinačni projekti i politike u vezi s vodnim resursima imaju uticaj na druge korisnike vode u tom basenu i uzvodno i nizvodno kao i na životnu sredinu. Integrisano upravljanje rečnim basenima predstavlja primarni mehanizam za rešavanje tih pitanja i uticaja. Integrisano upravljanje vodnim resursima (IWRM) jeste pristup zasnovan na shvatanju da je voda sastavni deo ekosistema, prirodni resurs i društveno i ekonomsko dobro, čiji kvantitet i kvalitet određuju prirodu njenog korišćenja. 116 Ovaj pristup posebno uzima u obzir interakciju svih komponenti vodnih resursa i njihovih korisnika, a najvećim delom je međusektorski i zasnovan na tražnji. 117 Najvažniji ciljevi integrisanog upravljanja vodnim resursima, u skladu sa Agendom 21, 118 jesu: promovisanje dinamičnog interaktivnog, iterativnog i multisektorskog pristupa upravljanju vodnim resursima, uključujući identifikaciju i zaštitu potencijalnih izvora slatke vode, koji povezuje tehnološka, društvenoekonomska, ekološka i zdravstvena pitanja; planiranje održivog i racionalnog korišćenja, zaštite, očuvanja i upravljanja vodnim resursima, u skladu s potrebama zajednice i prioritetima u okviru nacionalne politike privrednog razvoja; izrada, sprovođenje i ocena efikasnih projekata i programa koji su ekonomski efikasni i društveno prihvatljivi, a na osnovu strategija širokog upravljanja, zasnovanog na pristupu koji uključuje puno učešće javnosti; i identifikovanje odgovarajućih institucionalnih, zakonskih i finansijskih mehanizama potrebnih da bi se osiguralo da politika u vezi s vodom i njena primena podstaknu održiv društveni napredak i ekonomski rast. 119 Usvajanje plana integrisanog upravljanja rečnim basenima znači da strane treba da regulišu vodene tokove, razmišljajući pri tome i o drugim politikama u vezi s planinskim oblastima povezanim s upravljanjem vodnim resursima, kao što su planiranje korišćenja zemljišta 120, planinska poljoprivreda i šumarstvo. 121 Voda je od presudnog značaja za životnu sredinu i za čovekov život i zdravlje. Taj element čvrsto je povezan s mnogim drugim prirodnim elementima kao što su zemljište, priroda i ruralna područja, šume i energija. Politike razvijene u svim ovim oblastima trebalo bi da se integrisano primenjuju. Prema ovoj odredbi, planovi i politike morali bi da uzmu u obzir zagađenje, upravljanje zagađe- OKVIR 14 Upravljanje dunavskim basenom Da bi se obezbedila ispravnost vode, ali i da bi se obezbedilo da u dunavskoj regiji dovoljne količine čiste vode ostanu budućim generacijama, ugovorne strane Konvencije o zaštiti reke Dunav nominovale su Međunarodnu komisiju za zaštitu reke Dunav (ICPDR), kao koordinaciono telo za razvoj sveobuhvatnog plana upravljanja celokupnim dunavskim basenom, u skladu s principima Okvirne direktive UN o vodama. Ovaj proces uključuje stručnjake iz industrije i poljoprivrede, predstavnike ekoloških i potrošačkih organizacija, kao i lokalne i nacionalne organe vlasti. Plan upravljanja rekom Dunav treba da se ažurira svakih šest godina, u skladu sa zakonodavstvom Evropske unije. Plan upravljanja teži stvaranju programa mera koje će obezbediti da ekološki ciljevi budu ostvareni na vreme. U plan su uključeni: opšti opis karakteristika Dunavskog basena; rezime značajnih pritisaka i uticaja antropogenih aktivnosti na status površinskih i podzemnih voda; mapa mreža za praćenje; spisak ekoloških ciljeva; rezime ekonomske analize korišćenja voda; rezime programa mera; i rezime javnih mera za informisanje i konsultacije, preduzetih za ovaj rečni basen. Plan upravljanja dunavskim basenom sledi ambiciozne rokove koji su postavljeni Okvirnom direktivom EU o vodama: cilj koji treba ostvariti do jeste ispravna voda u svim rekama dunavske regije. Izvor: 60 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

63 ČLAN 6 njem i poplavama, odnosno, njihovo sprečavanje i kontrolu. Prevencija zahteva preduzimanje neophodnih mera kako bi se izbegla bilo kakva šteta koja bi na osnovu naučnih dokaza u budućnosti mogla da se dogodi. Prioritet treba da se da preventivnim akcijama u cilju minimalizovanja mogućnosti za slučajno zagađenje i s njim povezanim troškovima i teretom odgovarajućeg ekološkog saniranja štete. U praksi, teško je dokazati i pokazati da će se šteta zaista dogoditi. Da bi se ovaj problem prevazišao, Okvirna direktiva UN o vodama, na primer, preporučuje kontrolu zagađenja na izvoru i uspostavljanje granične vrednosti emisija kao i standarde kvaliteta životne sredine. 122 Dodatne pojedinosti u vezi s definicijom principa sprečavanja mogu se naći u Glavi I.B ovog Priručnika. Konačno, Konvencija ukazuje na to da radovi na obalama i vodenim tokovima mogu sami da dovedu do fragmentacije staništa. 123 U stvari, gubitak staništa u močvarama pod šumom i vlažnim prerijama i degradacija vodnih resursa, imaju velikog uticaja na vodene ekosisteme i stoga svaki projekat mora da ih uzme u obzir. Glavni relevantni međunarodni sporazumi i inicijative Obaveze u vezi s održivim korišćenjem i integrisanim upravljanjem vodama navode se u nekoliko međunarodnih instrumenata i multilateralnih ugovora koji se odnose na upravljanje vodama na globalnom, regionalnom i subregionalnom nivou. Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera, poznatija kao Konvencija o vodama 124 (Helsinki, 17. mart 1992) usvojena je u cilju jačanja nacionalnih mera za zaštitu i ekološki razumnog upravljanja prekograničnim površinskim i podzemnim vodama. Ona pre svega zahteva mere koje će obezbediti da se prekogranične vode koriste u cilju ekološki razumnog i racionalnog upravljanja vodama, očuvanja vodnih resursa i zaštite životne sredine. Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih voda 125 (Njujork, 21. maj 1997 još nije stupila na snagu), zalaže se za racionalno i optimalno korišćenje, zaštitu i kontrolu vodotokova, kao i za usvajanje planova za njihov održiv razvoj. Pored toga članovi 21 i 26 ove Konvencije predviđaju pricnip prevencije i to tako što će se ispoljiti predostrožnost. Konvencija o zaštiti reke Dunav 126 (Sofija, 29. juni 1994) posebno je značajna za upravljanje rečnim basenom Karpatske oblasti, budući da Dunav protiče kroz gotovo sve karpatske zemlje i da su sve one članice ove Konvencije. 127 Konvencija se zalaže za preventivni pristup posebno u vezi s planiranim aktivnostima i merama u pogledu hidrotehničkih radova, odnosno, uticajem izgrađenih objekata na hidraulički režim vodotoka. Pomenuti međunarodni sporazumi ne bave se vezom između održivog razvoja planina i upravljanja rečnim basenima, ali pravila doneta za upravljanje međunarodnim vodnim resursima direktno se primenjuju na planinske oblasti. Alpska konvencija 128 posebnu pažnju poklanja upravljanju vodama, uz uzimanje u obzir potrebe za očuvanjem ekološke vrednosti planinskih vodnih resursa i njihovog korišćenja za antropogene aktivnosti. Ova Konvencija podseća na važnu ulogu koju vodni resursi igraju u planinskim ekosistemima i zalaže se za ekonomično i održivo korišćenje resursa. Cilj politika koje će se razviti u alpskim zemljama trebalo bi da budu očuvanje ili ponovno uspostavljanje zdravih vodnih sistema, posebno sprečavanje zagađenja jezera i reka, zahvaljujući prirodnim hidrotehničkim merama i korišćenju energije vode, što koristi i tamošnjem stanovništvu i životnoj sredini (član 2). Protokol Alpske konvencije o upravljanju vodama još je u fazi izrade. U skladu s Glavom 13 Agende 21, jedan od glavnih izazova za planinske oblasti jeste unapređenje integrisanog razvoja vododelnica i alternativnih mogućnosti privređivanja. 121 U njemu se navodi da treba podsticati i ispitivanja korišćenja vode i njene distribucije u planinskim oblastima, stvaranje i unapređenje postojeće baze znanja o zemljištu/vodi, koje se dovodi u vezu s tehnologijama i poljoprivredom, kao i načinima zaštite u planinskim oblastima u svetu i to tako što će se osnivati nove institucije na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, odnosno, što će se jačati postojeće. Okvirna direktiva EU o vodama 129 utvrđuje osnovne principe održive politike u vezi s vodama u Evropskoj uniji (...) kako bi države članice koordinirale svoje aktivnosti u cilju zaštite voda u Zajednici i u pogledu kvantiteta i u pogledu kvaliteta, ali i u cilju podsticanja održivog korišćenja, doprinosa kontroli prekograničnih problema s vodom i zaštite vodenih ekosistema i močvara. Iako sve karpatske zemlje nisu članice Evropske unije, ova direktiva je osnov za obnavljanje zakonodavstva članica EU 130. Ona je standard s kojim će buduće članice morati da usklade svoje zakone o životnoj sredini. Odgovornosti lokalnih vlasti Pažljivo i integrisano upravljanje vodnim resursima i rečnim basenima trebalo bi da se podstiče kako bi se unapredila ekološka i ekonomska efikasnost korišćenja voda, uključujući i ekološke i ekonomske troškove. Lokalne vlasti trebalo bi da razvijaju detaljne politike i planove zasnovane na dinamičkom procesu koji u odlučivanje uključuje sve zainteresovane strane. Integrisane politike planiranja i upravljanja vodama trebalo bi da se zasnivaju na: opštim merama za zaštitu i očuvanje vodnih resursa, uključujući zaštitu planinskih padina i rečnih obala; odgovarajuće informacije, na osnovu razvoja mehanizama za prikupljanje i širenje podataka, uključujući P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 61

64 ČLAN 6 inventare akvatične flore i faune, kao i inventare postojećih i planiranih aktivnosti na obalama reka; i interdisciplinarnu saradnju u vezi s procenom uticaja na životnu sredinu i upravljanjem rizicima. Istovremeno, lokalni planovi o korišćenju zemljišta i sve sektorske politike treba da uzimaju u obzir moguće uticaje na vodne resurse, hidrološke procese, vodena staništa i/ili obale. (b) Sprovoditi politiku koja ima za cilj održivo upravljanje resursima površinskih i podzemnih voda, obezbeđujući adekvatne količine kvalitetnih površinskih i podzemnih voda potrebnih za održivo, uravnoteženo i ravnopravno korišćenje voda, kao i za adekvatne sanitarne mere i tretman otpadnih voda. U članu 6(b) ističe se značaj kvaliteta vodnih resursa u održivom, uravnoteženom i pravičnom upravljanju i korišćenju voda. Njime se od strana zahteva i da u tom cilju koriste odgovarajuću tehnologiju. Glavni koncepti Podzemne i površinske vode suštinski su povezane. S obzirom na to da se nalaze ispod površine zemlje, podzemne vode su rezervoar slatke vode, koji prirodno dopunjavaju površinske vode koje potiču od padavina, potoka i reka. Pored toga, kvalitet podzemnih voda direktno utiče na kvalitet površinskih voda, isto kao i na relevantne akvatične i terestrične ekosisteme. Neodgovarajuće korišćenje voda može da nametne velike ekološke i ekonomske troškove. Jedan od mogućih načina za održivo upravljanje površinskim i podzemnim vodnim resursima jeste formulisanje politika u cilju podsticanja uravnoteženog i pravičnog korišćenja voda. Princip pravičnog i racionalnog korišćenja voda nastoji da dovede u ravnotežu očuvanje kvaliteta i kvantiteta vodnih resursa i ekonomskog korišćenja slatkih voda za čovekove aktivnosti u priobalnim državama. On je stoga blisko povezan s konceptom održivog razvoja 131 i predstavlja najšire prihvaćen princip zakona o vodenim tokovima. 132 Osim toga, Konvencija se zalaže i za obezbeđivanje kvalitetnih voda. Ovo znači da strane moraju da održavaju i, gde je to moguće, poboljšavaju sadašnji kvalitet voda i ekološke uslove vodnih resursa. Kvalitet treba da odgovara nameni (na primer, kupanju, piću), što može da zahteva primenu standarda o kvalitetu vode, koji definiše odgovarajuće ciljeve. Konvencija posebnu pažnju poklanja vodi na čiji kvalitet utiče način na koji je ljudi koriste (u industriji, poljoprivredi, domaćinstvima itd.), te stoga mora da se preradi pre nego što se vrati u životnu sredinu. Sanitarne mere podrazumevaju higijensko odlaganje ili recikliranje otpadnih voda, a uključuju i njihovo prikupljanje i preradu. Prerada otpadnih voda jeste proces otklanjanja zagađivača (prljavštine, tokstičnih i štetnih sastojaka) iz otpadnih voda. Stoga posebna pažnja mora da se obrati preradi i odlaganju taloga koji ostane posle prerade otpadnih voda, a često sadrži toksične i štetne materije. Glavni cilj prerade trebalo bi da bude razlaganje tih štetnih materija i provera toksičnosti njihovih značajnih nusproizvoda. Kada se njima valjano i pažljivo upravlja, otpadne vode se mogu pretvoriti u vredan resurs i mogu se pod određenim uslovima ponovo koristiti. Glavni cilj jeste da se obezbedi voda dobrog kvaliteta i da se u skladu s tim podstakne i kvalitet životne sredine, kao i zdravi i higijenski uslovi u regionu. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera bila je prvi dokument koji je predviđao princip pravičnog i racionalnog korišćenja voda. Član 2 ove Konvencije zahteva od strana da preduzmu odgovarajuće mere kako bi osigurale da prekogranične vode budu korišćene razumno i pravično (...) u slučajevima da se preduzimaju aktivnosti koje prouzrokuju ili mogu da prouzrokuju prekogranični uticaj. Isti koncept, ali na regionalnom nivou, uključen je i u Konvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera, koja članom 2 sve države članice obavezuje na to da se koliko god je to moguće bore za racionalno korišćenje površinskih i podzemnih voda u rečnom basenu, a u članu 6 na preduzimanje odgovarajućih mera u cilju sprečavanja ili smanjenja prekograničnih uticaja kao i za održivo i pravično korišćenje vodnih resursa. U članu 5 Konvencije UN o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih voda navodi se: Države su dužne da na svojim teritorijama pravično i razumno koriste vodotokove (...), u cilju postizanja optimalnog i održivog korišćenja tih voda i koristi od njih, kao i uzimajući u obzir interese država kroz koje protiču vodotokovi, u skladu s njihovom adekvatnom zaštitom. Pored toga, države kroz koje protiču vodotokovi obavezne su da učestvuju u pravičnom i razumnom korišćenju, razvoju i zaštiti međunarodnih voda kako bi uspostavile ravnotežu između prava na korišćenje vodnog toka i dužnosti da sarađuju u odgovarajućoj zaštiti i razvoju. Komentar članova predloga zakona o neplovidbenom korišćenju međunarodnih voda Komisije za međunarodno pravo, pruža odličan uvid u razmatranja i pravni osnov pojmova kao što su pravično i razumno korišćenje. 133 Član 18 Agende 21, koji se bavi zaštitom kvaliteta slatkovodnih resursa podstiče sve države da u skladu sa svojim kapacitetom i dostupnim resursima uspostave bilateralnu ili 62 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

65 ČLAN 6 multilateralnu saradnju da bi inicirale programe zaštite, očuvanja i racionalnog korišćenja resursa površinskih i podzemnih voda na održivoj osnovi. Prvi evropski zakoni o vodama predviđali su standarde za reke i jezera čija se voda koristi za dobijanje vode za piće, a na kraju su postavili obavezujuće ciljeve kvaliteta za vode u kojima žive ribe, vode u kojima žive školjke, vodu za piće, vodu za kupanje i podzemne vode. Okvirna direktiva o vodama, usvojena godine, utvrđuje rokove za ostvarivanje dobrog stanja za sve vode. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti trebalo bi da usredsrede svoju pažnju na korišćenje obnovljivih i neobnovljivih resursa podzemnih voda, odnosno, snabdevanje takvom vodom, podsticanje očuvanja voda i ponovnog korišćenja i zaštite izvora radi poboljšanja kvaliteta i povećanja kvantiteta voda. One moraju da obezbede pravičan pristup objektima vodosnabdevanja i vodnim resursima, odnosno, koristima od vodnih resursa. Propisi i kontrola korišćenja voda i njihovog ispuštanja stoga su neophodni i mogu se ostvariti, na primer, redovnim praćenjem, izdavanjem dozvola i na osnovu naučanog istraživanja. Prilikom izdavanja dozvola za korišćenje voda lokalne vlasti moraju da se postaraju za poštovanje održivog, uranovteženog i pravičnog načina korišćenja. Lokalni organi vlasti treba da doprinesu i razvoju politika usmerenih ka održivom korišćenju i upravljanju resursima površinskih i podzemnih voda, uz posebno težište na tretmanu otpadnih voda. U tom okviru, trebalo bi proceniti različite mogućnosti snabdevanja vodom i prerade vode. Izbor i odgovarajući pristup trebalo bi da se zasnivaju na kriterijumima kao što su održivo korišćenje i očuvanje osnovne uloge ekosistema kao proizvođača čiste vode. (c) Sprovoditi politiku koja ima za cilj očuvanje prirodnih vodenih tokova, izvora, jezera i resursa podzemnih voda, kao i očuvanje i zaštitu močvara i močvarnih ekosistema, i zaštitu od prirodnih i antropogenih štetnih efekata, kao što su poplave ili zagađenje vode usled udesa. Nasuprot prethodnim stavovima, ova odredba zahteva od strana da preduzmu mere u cilju očuvanja i zaštite određenih izvora površinskih i podzemnih voda. Glavni koncepti Pored efikasnog korišćenja vodnih resursa, konzervacija, očuvanje i zaštita osnovna su sredstva kojima se postiže popuštanje pritiska na vodne resurse. Ova odredba se odnosi na prirodne vodne tokove, izvore, jezera i resurse podzemnih voda, s posebnim naglaskom na močvarama. U članu 1 Ramsarske konvencije data je definicija močvara: vlažna područja, prirodna ili veštačka, stalna ili privremena, predstavljaju oblasti u kojima se nalaze močvare, ritovi, blata, tresetišta ili voda koja može da bude stajaća ili tekuća, slatka, slankasta ili slana, uključujući i oblasti pod morskom vodom, čija dubina prilikom oseke nije veća od šest metara. Razlika između konzervacije, očuvanja i zaštite objašnjena je u Glavi I.D ovog Priručnika. Cilj je održavanje hidroloških i bioloških procesa i biodiverziteta u vodnim ekosistemima. Ovo je bitno za pravilno funkcionisanje širih ekosistema, održivo korišćenje vodnih resursa i očuvanje usluga i dobara, koje obezbeđuju ekosistemi. Efikasno upravljanje resursima i njihova zaštita mogu da se postignu samo ukoliko se odluke zasnivaju na dobrim informacijama. Karpatske zemlje trebalo bi da preduzmu sledeće mere koje će im omogućiti da ispunjavaju obaveze iz Konvencije: OKVIR 15 Italijanski program održivog korišćenja vodnih resursa Godine 2004, italijansko Ministarstvo za životnu sredinu i teritorije pokrenuo je Program razvoja, poboljšanja i unapređenja sistema voda u zemlji. Ovaj program uključuje doslednu finansijsku podršku svim inicijativama koje su u ovom smislu regioni spremni da preduzmu. Ministarstvo je potpisalo nekoliko ugovora s regionima i autonomnim oblastima u cilju razvoja inicijativa povezanih s konzervacionim upravljanjem i štednjom hidrogeoloških resursa, kao i s korišćenjem najboljih dostupnih metoda i istraživanjem novih izvora energije i drugim oblastima. Ove intervencije moraju da se sprovode u saglasnosti s nacionalnim zakonima, kao i direktivama Evropske unije i međunarodnim smernicama u vezi s ekološkim inicijativama (na primer, procena uticaja na životnu sredinu, učešće javnosti itd.). P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 63

66 ČLAN 6 procena uticaja na životnu sredinu 134 omogućava sagledavanje mogućih uticaja predloženih aktivnosti na životnu sredinu uključujući vodu i mora se preduzeti pre bilo kakvog projekta, kako bi se omogućile efikasna kontrola i zaštita štetnih uticaja na vodu. Rezultat ove procene mora da se uzme u obzir kada se odlučuje o odobravanju određenih projekata; povremeno praćenje vodnih resursa, potrebno da bi se obezbedilo da njihove glavne hidrološke funkcije ne budu degradirane. Monitoring treba da obuhvati i kvalitet voda i kvantitativna merenja; utvrđivanje indikatora karakteristika funkcionalnih ekosistema za potrebe monitoringa biodiverziteta, kao i proširenje tih indikatora kako bi uključili druge funkcije slatkovodnih ekosistema. Poplave i zagađenje vode usled udesa navode se kao primer prirodnih i antropogenih rizika koji mogu da utiču na vodne resurse. Plavljenje je prirodna pojava koja ne nanosi štetu samo ljudima i njihovoj imovini, već negativno utiče i na kvalitet vode, pošto poplavne vode mogu u vodenu masu da donesu zagađivače. Stoga bi bilo korisno smanjenje pritisaka na izvore i korišćenje vodoplavnih dolina. Zagađenje vode usled udesa može da nanese velike štete životnoj sredini, flori i fauni, kao i da ograniči korišćenje vodnih resursa. Da bi se sprečile i minimizovale ovakve posledice, opasne aktivnosti, posebno u slivnim područjima, morale bi da se regulišu, a morali bi da se izrade i planovi za nepredviđene slučajeve. Glavni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Svi ranije pomenuti međunarodni ugovori bave se konzervacijom, očuvanjem i/ili zaštitom vodnih resursa i vodenih ekosistema. Konvencija o močvarama, 135 poznatija Ramsarska konvencija (Ramsar, 2. februar 1971), pruža okvir za akciju na nivou zemlje i za međunarodnu saradnju u konzervaciji i razumnom korišćenju močvara i njihovih resursa. Ova Konvencija obuhvata sve aspekte očuvanja i bezbednog korišćenja močvara, smatrajući močvare ekosistemima od ogromnog značaja za očuvanje biodiverziteta u celini, kao i za dobrobit ljudskih zajednica. Smernice Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu o održivom sprečavanju poplava usvojene na drugom skupu država članica Konvencije o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodenih tokova i međunarodnih jezera, održanoj godine 136. Svrha ovoga neobavezujućeg instrumenta jeste preporuka mera i najbolje prakse za sprečavanje, kontrolu i smanjenje negativnog uticaja poplava, posebno u vodenim sredinama. Odgovornosti lokalnih vlasti Programi i mere za zaštitu voda moraju da se iniciraju na lokalnom nivou pri čemu lokalni organi vlasti treba da: regulišu aktivnosti koje mogu da utiču na vodne resurese i ekosisteme; odrede zaštićene oblasti tamo gde je to neophodno; usvajaju posebne planove i strategije, uključujući planove o korišćenju zemljišta u cilju očuvanja određenih oblasti; izrađuju smernice za načine upravljanja, zasnovane na ekosistemima, a namenjene planiranju, upravljanju i razumnom korišćenju vodnih resursa, koje treba da se šire i potkrepljuju s regionalnim i lokalnim primerima najbolje prakse; i pokreću obrazovne kampanje i obezbeđuju učešće javnosti u procesu odlučivanja radi jačanja svesti javnosti o značaju zaštite, očuvanja i konzervacije vodnih resursa. (d) Dalje razvijati koordinirani ili zajednički sistem mera, aktivnosti i ranog upozorenja prekograničnih uticaja poplava ili zagađenja voda na vodni režim usled udesa, kao i sarađivati na prevenciji i smanjenju šteta i pružanju pomoći u radovima na obnovi. Ova odredba predviđa saradnju zainteresovanih zemalja u cilju sprečavanja nanošenja štete vodnim resursima, odnosno, reagovanja na takve štete i njihovo saniranje. Glavni koncepti Osnovne komponente prekogranične saradnje priobalskih zemalja jesu jačanje međunarodne saradnje u cilju obezbeđivanja održivog upravljanja zajedničkim rečnim basenima, pripreme analize rizika i predviđanja poplava na transnacionalnom nivou, unapređenje koordinacije postojećih oblika pomoći i razmena informacija. Saradnja može da ima različite oblike: pored koordiranih aktivnosti i zajedničkih politika i akcionih programa, uključujući planiranje korišćenja zemljišta, susedne države mogu da postignu sporazume, pa čak i da uspostave zajedničke komisije. S obzirom na mogućnost izbijanja konflikta u vezi s korišćenjem vode, pravično korišćenje na multilateralnoj osnovi mora da bude podržano odgovarajućim institucijama i koordiniranim politikama. Što se tiče karpatskih zemalja, veliki značaj mora da se da dunavskom basenu i Međunarodnoj komisiji za zaštitu reke Dunav (ICPDR). 137 Postojeće komisije zadužene za reke postigle su napredak u izradi zajedničkih strategija koje uključuju aspekte 64 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

67 ČLAN 6 regionalnog planiranja i propise u vezi s korišćenjem zemljišta, u cilju sprečavanja poplava ili reagovanja na poplave. Zanimljiv primer predstavlja nedavno uspostavljena Međunarodna komisija za basen reke Save, 138 u okviru koje je izrađen poseban Protokol o poplavama. Cilj međunarodne saradnje je izrada zajedničkih dokumenata u kojima će se tačno navesti strategije i akcioni programi poboljšanja zaštite od poplava. Saradnja u upravljanju vodnim resursima ima brojne prednosti. Ona između ostalog podrazumeva i sledeće koristi: omogućava da se znanje susednih zemalja o sistemima upravljanja vodama iskoristi kao osnova za harmonizaciju zakonskog okvira i mere koje strane preduzimaju; uspostavlja stručnu saradnju između sličnih regionalnih tela zaduženih za prekogranično upravljanje vodama; doprinosi smanjenju zagađenja voda na regionalnom nivou; identifikuje i razvija studije/projekte za prekogranično smanjenje zagađenja vode; obezbeđuje pravni osnov i institucionalni okvir za ostvarivanje ciljeva iz Okvirne direktive o vodama u prekograničnim rečnim basenima; i obezbeđuje okvir za harmonizaciju nacionalnih interesa u graničnim oblastima. Pažnja se usredsređuje na sprečavanje dve najvažnije kategorije mogućih udesa: poplave i prekogranično zagađenje vode usled udesa. Pošto u svim karpatskim zemljama poplave predstavljaju veoma raširenu ekološku pretnju izazvanu atmosferskim uslovima koje pogoršavaju guste šume, ekploatacija i neodriživo korišćenje vodotokova, od presudne važnosti je usvajanje zajedničkih mera za sprečavanje poplava. Na uticaj zagađenja voda usled udesa primenjuje se princip bez štete. 140 U skladu s ovim principom, država je odgovorna za aktivnosti na svojoj teritoriji, čije posledice prelaze njene granice i nanose štetu drugoj zemlji. Ovaj princip se posebno odnosi na vodne resurse, a znači da države ne bi smele da izazivaju ozbiljne ekološke štete ni teritoriji, ni vodnim resursima drugih država 141 i zahteva od njih da preduzimaju odgovarajuće korake kako bi kontrolisale i regulisale izvore prekograničnog zagađenja, koji se nalaze na njenoj teritoriji, ili spadaju u njenu nadležnost. Da bi bile spremne za suočavanje s ovim dramatičnim situacijama i da bi mogle brzo da intervenišu, strane bi morale da sarađuju u ranom upozoravanju, obaveštavanju i širenju informacija svim zemljama koje su potencijalno ugrožene od prekograničnih udesa. Rano upozoravanje jeste postupak koji prilikom prirodnih katastrofa ili slučajnog prekograničnog zagađenja vode olakšava relevantnim državama da izveste druge države o vremenu i lokaciji udesa, kao i o drugim podacima koji su bitni za procenu situacije. 142 Kada se prekogranična šteta dogodi, neophodna je sanacija. 143 Ona je obično povezana s obavezom države da nadoknadi štetu u zavisnosti od slučaja, što se može učiniti na više načina, recimo, restitucijom, ponovnim uspostavljanjem stanja kakvo je bilo pre štete, nadoknadom štete (koja je povezana s principom zagađivač plaća 144 ) itd. Međutim, u ovoj odredbi pažnja je više usredsređena na pomoć koju države jedna drugoj mogu da pruže kako bi sanirale nastalu štetu, nego na samu reparaciju. Glavni relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Opšte pravne principe za upravljanje prekograničenim vodama danas definiše Helsinška konvencija o vodama, koja obavezuje strane na sprečavanje, kontrolu i smanjenje koncentrisanog i nekoncentrisanog zagađenja voda. Konvencija uključuje i odredbe koje se odnose na praćenje, istraživanje i razvoj, konsultacije, sisteme upozoravanja, uzajamnu pomoć, institucionalne aranžmane i razmenu i zaštitu informacija, kao i javni pristup informacijama. Konvencija UN o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih voda podstiče saradnju između država kroz OKVIR 16 Mađarsko-rumunski projekat u basenu reke Tise Prekogranično upravljanje basenom reke Kereš/Kriš ima za cilj da rumunskim i mađarskim vlastima omogući ostvarivanje održive politike razvoja u ovom prekograničnom rečnom basenu, uz korišćenje uravnoteženog upravljanja vodnim resursima, zadovoljavanje potreba korisnika i očuvanje ekosistema i vodene životne sredine. On se bavi pitanjima kao što su održiv razvoj i integrisano upravljanje prirodnim resursima, plavljenje i zagađenje voda. Ovaj projekat uključuje primenu Okvirne direktive EU o vodama. On obuhvata državnu administraciju (Ministarstvo za životnu sredinu, regionalne direkcije), dok je za podršku projektu zadužena Međunarodna kancelarija za vode. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 65

68 ČLAN 6 koje protiču međunarodne reke i zahteva od njih da razmotre uspostavljanje zajedničkih mehanizama ili komisija koje bi olakšale saradnju u vezi s relevantnim merama i postupcima, zasnovanu na iskustvu stečenom u različitim regionima. Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi štete prouzrokovane prekograničnim uticajima industrijskih udesa u prekograničanim vodama, koji još nije stupio na snagu, podstiče kompanije da preduzimaju mere u cilju sprečavanja štete za koju bi inače bile odgovorne, i da time pomognu prvenstveno u sprečavanju udesa i ograničenju njihovih negativnih posledica na ljude i životnu sredinu. Član 5 Ramsarske konvencije predviđa obaveze ugovornih strana u vezi sa zajedničkim močvarama i navodi da ugovorne strane treba da se međusobno konsultuju u vezi s primenom obaveza proisteklih iz Konvencije, posebno u slučaju močvara koje se prostiru na teritoriji koja prelazi granice jedne ugovorne strane, ili tamo gde strane ugovornice dele neki vodni sistem. One će istovremeno nastojati da usaglase sadašnje i buduće politike i propise u vezi s očuvanjem močvara i njihove flore i faune. U Espo Konvenciji o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (Espo, 1991), strane se podstiču na preduzimanje tamo gde je to odgovarajuće zajedničke procene uticaja na životnu sredinu, kao i na razvoj zajedničkih programa monitoringa i usklađivanja uređaja i metodologija za monitoring, uz vođenje računa da pribavljeni podaci i informacije budu kompatibilni. Ovi principi bili su uključeni i u Direktivu 2000/60/EC koja uspostavlja okvir za akciju Zajednice u oblasti politike voda, gde su oni dodatno razvijaju i analiziraju kako bi se primenili u Evropskoj uniji. Veze s drugim članovima Konvencije Neke odredbe Karpatske konvencije koje regulišu druga pitanja u vezi sa zaštitom životne sredine odnose se i na pitanja povezana s upravljanjem vodama. Članovi 3 i 5. Član 6 se direkno poziva na planiranje korišćenja zemljišta stoga što rečni basen predstavlja jedan dinamičan sistem u kojem postoje mnoge interakcije između zemljišta i vodene mase. Član 4. Zahtev za očuvanjem, održivim korišćenjem i obnovom biološke i predeone raznovrsnosti uključuje i one vrste biološke i predeone raznovrsnosti koje su karakteristične za vodene i rečne basene. Član 7. Poljoprivreda i šumarstvo blisko su povezani s upravljanjem vodama i sprečavanjem poplava. Pored toga, poljoprivreda ima najveći uticaj na kvalitet vode, a predstavlja i izvor zagađenja (od pesticida itd.). Član 10. Aktivnosti u okviru industrije i energetike podrazumevaju rizik od zagađenja prekograničenih vodnih resursa. Član 12. Procena uticaja životne sredine (IEA) i strateška procena životne sredine (SEA), isto kao i sistem za rano upozoravanje i praćenje, ključno su važni za primenu člana 6. Odgovornosti lokalnih vlasti Nacionalne i lokalne vlasti trebalo bi da razviju mere koje uključuju saradnju između jedinica upravljanja rečnim basenima, koje bi imale čak i prekograničnu perspektivu. Ovakva saradnja trebalo bi da se zasniva na: harmonizaciji strategija i akcionih planova; razvoju zajedničke procene uticaja na životnu sredinu; usvajanju zajedničkih programa istraživanja i razvoja; međusobnom usklađivanju uređaja i metodologija za monitoring kako bi se prikupili homogeni podaci i informacije; i sistematskom širenju informacija i znanja u vezi s ekološkim problemima i njihovim rešenjima. Takođe, treba izraditi regionalne planove za nepredviđene situacije za slučaj da usled udesa i poplava dođe do zagađenja vode. 66 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

69 Glava F Član 7 Član 7 Održiva poljoprivreda i šumarstvo 1. Strane se obavezuju da će zadržati upravljanje zemljištem koje se tradicionalno obrađuje na održiv način, i da će preduzeti odgovarajuće mere za kreiranje i primenu svoje poljoprivredne politike, uzimajući u obzir potrebu za zaštitom planinskih ekosistema i predela, važnost biološke raznovrsnosti, i specifične uslove planina, koji su u manjoj meri predmet interesovanja. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj razvoj i kreiranje odgovarajućih instrumenata, kao što su suštinski važni agro-ekološki programi u oblasti Karpata, unapređenje integrisanja ekoloških problema u poljoprivrednu politiku i planove upravljanja zemljištem, istovremeno uzevši u obzir veliku ekološku važnost ekosistema Karpatskih planina, poput prirodnih i poluprirodnih pašnjaka, kao dela ekoloških mreža, predela i tradicionalnog korišćenja zemljišta. 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj promovisanje i pružanje podrške korišćenju instrumenata i programa, kompatibilnih s međunarodno prihvaćenim principima održivog upravljanja šumama. 4. Strane se obavezuju da će primenjivati praksu održivog upravljanja planinskim šumama u Karpatima, uzevši u obzir višestruke funkcije šuma, veliku ekološku važnost planinskih ekosistema Karpata, kao i manje povoljne uslove u planinskim šumama. 5. Strane će voditi politiku koja ima za cilj da odredi zaštićene oblasti u prirodnim, naročito netaknutim šumama, koje će biti dovoljno velike i brojne, sa ciljem da se ograniči ili prilagodi njihova upotreba, u skladu sa ciljevima očuvanja koji treba da budu dostignuti. 6. Strane se obavezuju da će promovisati praksu ekološki bezbednih mera u poljoprivredi i šumarstvu, kojima se obezbeđuje odgovarajuće zadržavanje atmosferskih padavina u cilju efikasnije prevencije poplava i povećavanja bezbednosti života i imovine. Planinska poljoprivreda ima svoje specifičnosti i izvesna unutrašnja ograničenja usled geografske izolovanosti, teških klimatskih uslova i osetljivih ekosistema, što otežava proizvodnju, marketing i razvoj. 145 Najtradicionalnije delatnosti u Karpatima, poljoprivreda i šumarstvo, oblikovale su pejzaž te oblasti i stvorile neke od najznačajnijih kulturnih tradicija u regiji. U komunističkom periodu, u nekim karpatskim zemljama bila je sprovedena kolektivizacija, koja je podrazumevala upravljanje poljoprivrednim zemljištem od strane ogromnih državnih preduzeća ili zadruga, dok je u drugim privatno vlasništvo nad zemljom bilo zadržano (na primer, u Poljskoj). Kao što je naglašeno u izveštaju Centra za međunarodne studije i istraživanja pod nazivom Stanje u Karpatima, ovaj proces je periferne ruralne oblasti očuvao od intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje koja je uništavala prirodu u mnogim delovima Evrope. 146 Slično tome, u drugoj polovini 20. veka, šume su bile u vlasništvu države koja je njima i upravljala. Početkom devedesetih godina prošlog veka, većina karpatskih zemalja promenila je strukturu vlasništva nad šumskim zemljištem tako što je priznala pravo na privatno vlasništvo. Reprivatizacija je donela nove probleme u pogledu održivog upravljanja šumama nedostatak kvalifikacija novih vlasnika i potrebu za novim podsticajima da bi se obezbedilo da lični interes vlasnika uključi i očuvanje. Ovaj član Konvencije izuzetno je važan stoga što se usredsređuje na dva najvažnija aspekta ekonomskog i kulturnog života u Karpatima. On od zemlje članice zahteva da sledi politiku usmerenu ka održivoj poljoprivredi i održivom upravljanju šumama. Ovaj član će biti detaljno, stav po stav, analiziran u daljem tekstu. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 67

70 ČLAN 7 1. Strane se obavezuju da će zadržati upravljanje zemljištem koje se tradicionalno obrađuje na održiv način, i da će preduzeti odgovarajuće mere na kreiranju i primeni svoje poljoprivredne politike, uzevši u obzir potrebu za zaštitom planinskih ekosistema i predela, važnost biološke raznovrsnosti i specifične uslove planina, koji su u manjoj meri predmet interesovanja. Ova odredba je složena i mora se primenjivati zajedno s drugim stavom ovog člana, a definiše dve najvažnije obaveze: zadržavanje upravljanja zemljištem, koje se tradicionalno obrađuje na održiv način; i preduzimanje odgovarajućih mera za kreiranje i primenu poljoprivredne politike zasnovane na nekoliko faktora. Glavni koncepti Izraz održivo upravljanje zemljištem nije ograničen na poljoprivredu, već se odnosi i na sve ostale funkcije zemljišta. Dodatno objašnjenje tog koncepta videti u Glavi I.C ovog Priručnika. Termin zemljište koje se tradicionalno obrađuje na održiv način može da izazove izvesne teškoće prilikom tumačenja. Sličan termin koji se koristi u literaturi jeste održiva poljoprivreda. Ne postoje opšte definicije ovog izraza, ali većina definicija uključuje sledeće elemente kao karakteristike održive poljoprivrede: ekološki prihvatljivo, ekonomski izvodljivo, društveno ispravno, kulturno odgovarajuće, humano i zasnovano na holističkom naučnom pristupu. Evropska unija usvaja sličan pristup, a prema Generalnoj direkciji za poljoprivredni i ruralni razvoj postići održivost znači odgovoriti na tri izazova: ekonomski (jačanjem vitalnosti i konkurentnosti poljoprivrednog sektora); društveni (unapređenjem uslova života i ekonomskih mogućnosti u ruralnim područjima); i ekološki (podsticanjem dobre ekološke prakse kao i obezbeđenjem usluga povezanih s održavanjem staništa, biodiverziteta i predela). Održiva poljoprivredna proizvodnja mora da odražava i brigu o potrošačima, posebno u pogledu kvaliteta, sigurnosti i tradicionalnih/organskih načina proizvodnje. 146 Ova odredba zahteva da se zemljištem, koje se već obrađuje na održiv način, i dalje tako upravlja. Tekst sadrži pretpostavku da tradicionalni načini proizvodnje koji se koriste u oblasti Karpata obezbeđuju održivost. U mnogim slučajevima ovo je, čini se, tačno. Na primer, trostruki sistem tradicionalni sistem rotacije jesenjih i prolećnih kultura i period ispaše po ugaru uspešno je primenjivan u Centralnoj Evropi više od hiljadu godina, a da nije izazvao nikakvu primetnu ispošćenost ili uništenje zemljišta, 147 ali dodatni pritisci usled razvoja i klimatskih promena mogu da utiču na rezultate nekih oblika tradicionalne poljoprivrede. Ovaj tekst otvara vrata primeni testa održivosti pomoću kojeg se može utvrditi da li određeni tradicionalni načini poljoprivrede zaslužuju da budu sačuvani. Potreba za zaštitom planinskih ekosistema i predela, proističe iz činjenice da planine uključuju osetljive ekosisteme koji se odlikuju velikom biološkom raznovrsnošću 148 i OKVIR 17 Akcioni plan EU za zaštitu biodiverziteta u poljoprivredi Akcioni plan za biološku raznovrsnost u poljoprivredi, instrument Zajedničke poljoprivredne politike (CAP), usvojen godine, obezbeđuje okvir za uključivanje brige o biološkoj raznovrsnosti u poljoprivrednu politiku Evropske unije. Prioriteti ovog plana aktivnosti jesu: unapređenje i podrška načinu poljoprivredne proizvodnje koji je povoljan za životnu sredinu i onim sistemima koji direktno ili indirektno pogoduju biološkoj raznovrsnosti; podrška održivim poljoprivrednim aktivnostima u oblastima u kojima postoji velika biološka raznovrsnost; očuvanje i jačanje povoljne ekološke infrastrukture; i promovisanje aktivnosti u cilju očuvanja lokalnih ili ugroženih vrsta stoke ili biljnih vrsta. Sve ove prioritete podržavaju istraživanje, obuka i edukacija. Izvor: 68 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

71 ČLAN 7 velikim fondovima netaknutih šuma, kao i nekim od najčistijih evropskih voda. Intenzivna poljoprivreda bi ovo mogla da ugrozi, te bi stoga poljoprivredna politika trebalo da se razvija i primenjuje tako što će se voditi računa o očuvanju prirode. Očuvanje biološke raznovrsnosti u velikoj meri zavisi od efikasne primene mera u okviru zajedničke poljoprivredne politike (CAP), naročito agroekoloških mera i posebnih povlastica predviđenih za manje povoljne oblasti. Na nivou Evropske unije, planinske oblasti se svrstavaju u kategoriju manje povoljnih poljoprivrednih oblasti. Godišnji plan subvencija za manje povoljne oblasti utvrđen od strane država članica godine, obezbeđuje nadokadu za poljoprivrednike u ruralnim područjima, ili u drugim predelima gde fizički uslovi nameću više proizvodne troškove. 149 Da bi se kvalifikovali za finansijsku podršku koju predviđa Evropski poljoprivredni fond za razvoj ruralnih oblasti, 150 mogućnosti za korišćenje zemljišta u planinskim područjima moraju da budu znatno ograničene, a troškovi obrade moraju da budu znatno veći zbog: veoma teških klimatskih uslova usled nadmorske visine, zbog čega je sezona rasta znatno kraća; i prisustva, u većem delu područja, suviše strmih padina da bi se na njima koristila poljoprivredna mehanizacija, ili koje zahtevaju veoma skupu specijalnu opremu, ili kombinaciju ova dva faktora, gde nijedan od ovih slučajeva sam za sebe ne izaziva tako velike probleme kao njihova kombinacija, što se sve zajedno odnosi i na manje nadmorske visine. 151 Gotovo sve karpatske zemlje usvojile su programe za pružanje finansijske podrške i podsticaja farmerima u manje povoljnim područjima, stoga što se značajan deo ove regije može tako klasifikovati. Na primer, rumunski Zakon o planinskim područjima (347/2004) predviđa posebne mere u cilju obezbeđenja podrške poljoprivredi u planinskim oblastima: nadoknade, mere za zaštitu zemljišta, sporazume o korišćenju pašnjaka od strane lokalnog stanovništva u zaštićenim područjima, kao i podsticaje za dalji razvoj obrazovnih programa namenjenih planinskoj poljoprivredi u okviru nacionalnog obrazovnog sistema. Glavni relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Alpska konvencija uključuje slične odredbe koje se odnose na upravljanje zemljištem i poljoprivredom. Član 2 zahteva od država ugovornica preduzimanje odgovarajućih mera u oblasti planinske poljoprivrede s opštim ciljem da se sačuva upravljanje zemljištem koje su ljudi tradicionalno obrađivali, kao i očuvanje i podsticanje sistema obrade zemljišta, koji odgovara lokalnim uslovima, a ekološki je kompatibilan, imajući u vidu manje povoljne uslove privređivanja. Poseban Protokol o planinskoj poljoprivredi, usvojen u okviru Alpske konvencije, podstiče održivu poljoprivrednu proizvodnju u planinama i nastoji da optimizira sve funkcije poljoprivrede u tim regijama. Cilj Protokola je da obezbedi očuvanje ili obnovu tradicionalnih karakteristika ruralne sredine. Zahtevaju se posebne mere za očuvanje tradicionalnih poljoprivrednih gazdinstava i ruralne arhitekture, isto kao i dalje korišćenje tradicionalnih građevinskih materijala i metoda. Favorizuje se korišćenje i povećanje ekstenzivne poljoprivredne proizvodnje koja najbolje odgovara prirodnim karakteristikama ove oblasti, kao i očuvanje lokalnih poljoprivrednih proizvoda tipičnih za određenu oblast. Uzgoj stoke na tradicionalan način treba da se očuva, isto kao i za to neophodna poljoprivredna proizvodnja i poljoprivredni i šumski objekti. 152 Jedna novija inicijativa FAO, Inicijativa Održiv poljoprivredni i ruralni razvoj (SARD), predstavlja okvir koji obuhvata više zainteresovanih strana, a predviđeno je da podrži prelazak na održivu poljoprivredu i razvoj ruralnih područja, kao i da učvrsti učešće u programu i razvoju politike. Ova inicijativa pomaže da se predviđeni plan ostvari time što podržava pilot projekte i izgradnju kapaciteta potrebnih da bi seoske zajednice, siromašno stanovništvo i drugi zainteresovani lakše došli do resursa (genetskih i tehnoloških, kao i do zemlje, vode, tržišta i informacija), i što podstiče dobru praksu i pravičnije uslove zapošljavanja u poljoprivredi. 153 Jedan od elemenata ove inicijative usredsređuje se na održiv razvoj u planinskim oblastima i identifikuje mnoge izazove, a zahteva koherentne politike, instrumente i programe. U oblasti Karpata, procene prednosti i nedostataka politika koje pojedinačne zemlje sprovode u skladu s ovom inicijativom obavljene su u Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini. Te procene otkrile su da je dominantan oblik korišćenja zemljišta u karpatskim planinama poljoprivreda, a da neodgovarajući načini upravljanja, kao intenzivna proizvodnja i preterana ispaša, predstavljaju veliku pretnju koju dodatno pojačava odsustvo političke volje. 154 Odgovornosti lokalnih vlasti Formulisanje poljoprivrednih politika uglavnom spada u nadležnost organa vlasti na nacionalnom nivou, ali sudeći po stepenu decentralizacije, lokalne vlasti sigurno igraju izvesnu ulogu u tom procesu, te će morati da izrade lokalnu plansku dokumentaciju koja podstiče principe održive poljoprivrede. U stvari, lokalne vlasti igraju značajnu ulogu u primeni održivih poljoprivrednih politika. Odgovornosti koje lokalne vlasti možda imaju u vezi s promovisanjem i primenom održive poljoprivredne prakse jesu: podsticanje održivog upravljanja zemljištem, posebno tradicionalnog, ekstenzivnog i mešovitog načina poljoprivredne proizvodnje, davanjem stimulansa i širen- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 69

72 PART I: OPERATIVE PROVISIONS ARTICLE 7 jem informacija stimulansi mogu da uključuju kredite uz niske kamatne stope, subvencije, naknade itd; usvajanje lokalnih politika za poljoprivredu u planinskim područjima i to u skladu sa specifičnom prirodom tamošnjih ekosistema i predela, a pogoduju očuvanju biološke raznovrsnosti i vode računa o specifičnim uslovima za manje povoljna planinska područja; uključivanje brige za biodiverzitet u procedure izdavanja sertifikata za poljoprivrednu proizvodnju i odgovarajuće obeležavanje poljoprivrednih proizvoda, za poklanjanje posebne pažnje ekonomičnosti, transparentnosti i kvalitetu ekoloških informacija koje se pružaju; i razvoj podsticajnih mera za sprečavanje napuštanja zemljišta, kao što je davanje podrške inicijativama malih farmera. Osim toga, karpatske zemlje članice Evropske unije razvile su sistem koji obezbeđuje sredstva za podršku poljoprivredi u planinskim područjima, koja se raspodeljuju preko lokalnih vlasti. Prekogranična saradnja jedan je od glavnih elementa efikasne primene ove odredbe. Saradnja zavisi od razmene iskustava u obuci i obrazovanju, kao i u korišćenju pravnih instrumenata, kako bi se nacionalne administracije podržale u razvoju i primeni politika potrebnih za održivu poljoprivredu. Agenda 21 preporučuje da države aktivno sarađuju u istraživanju i razvoju u cilju utvrđivanja osnovnih informacija o stanju prirodnih resursa u vezi s poljoprivrednom proizvodnjom i planiranjem, kako bi se procenio uticaj različitih načina korišćenja tih resursa i razvile metodologije i sredstva za analizu, recimo, ekološko računovodstvo. Ovo može da se kombinuje s korišćenjem zemljišta i prostornim planiranjem, pojmovima objašnjenim u Glavi I.C ovog Priručnika. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj razvoj i kreiranje odgovarajućih instrumenata, kao što su suštinski važni agro-ekološki programi u oblasti Karpata, unapređenje integrisanja ekoloških problema u poljoprivrednu politiku i planovi upravljanja zemljištem, istovremeno uzevši u obzir veliku ekološku važnost ekosistema Karpatskih planina, poput prirodnih i poluprirodnih pašanjaka, kao dela ekoloških mreža, predela i tradicionalnog korišćenja zemljišta. Glavni cilj ove odredbe jeste uključivanje ekoloških obzira u poljoprivredne politike i planove upravljanja zemljištem. OKVIR 18 Projekti kvaliteta u italijanskoj regiji Vale D Aosta Da bi se regulisala i unapredila poljoprivredna proizvodnja, regija Vale D Aosta usvojila je nekoliko projekata i programa, kao što su osnivanje kancelarije za statističke podatke o stoci i projekat Kvalitet fontina. Ovaj projekat iz 2003, koji će trajati šest godina, ima za cilj unapređenje kvaliteta mlekarstva, uz podizanje zarada proizvođača i razvoj sistema kvaliteta. U skladu s tim projektom, razvijen je još jedan projekat, sistem kvaliteta mleka, koji uključuje podsticaje za proizvođače mleka i mlečnih proizvoda, kao i mogućnosti za obuku. On čak nudi nagrade proizvođačima koji postižu najbolji kvalitet. OKVIR 19 Održiva poljoprivredna praksa i lokalne vlasti u Rumuniji Rumunski zakonski okvir za planinske oblasti (to jest, Održiva razvojna strategija za planinske oblasti i Zakon o planinama) zahteva da se na lokalnom nivou uspostave oblasni odbori za planinska područja u koje ulaze predstavnici lokalnih vlasti i lokalni predstavnici ministarstava. Ovi odbori na lokalnom nivou koordiniraju i sprovode projekte usmerene na održivi razvoj planinskih oblasti, uključujući i održive poljoprivredne aktivnosti. Štaviše, Zakon o planinskim oblastima obavezuje lokalnu upravu da udruženju lokalnih poljoprivrednih proizvođača obezbedi odgovarajući prostor (kancelarijski, za skladištenje ili proizvodnju). 70 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

73 ČLAN 7 Glavni koncepti Značaj uključivanja ekoloških obzira u sektorske politike kao što je poljoprivredna politika, istaknut je na nivou Evropske unije. Uspostavljanje pravilne ravnoteže između konkurentne poljoprivredne proizvodnje i poštovanja prirode i životne sredine jedan je od ciljeva Zajednice i podrazumeva aktivno usaglašavanje između poljoprivredne i ekološke politike. 155 Ekološka integracija može da se ostvari utvrđivanjem odgovarajućih mera kao što su to agroekološki programi koji se u Konvenciji definišu kao suštinski, a cilj im je promena određenih poljoprivrednih praksi kako bi u ekološkom smislu bile prihvatljivije. Agroekološke mere treba da podstiču poljoprivrednike da na svojim imanjima štite i poboljšavaju životnu sredinu. One predviđaju plaćanja farmerima koji sprovode agroekološke mere ukoliko ove uključuju nešto više od uobičajene dobre poljoprivredne prakse. Farmeri potpisuju ugovor s predstavnicima vlasti od kojih naplaćuju dodatne troškove primene takvih mera i svih eventualnih gubitaka (do kojih dođe usled smanjene proizvodnje). Agroekološka plaćanja zajednički finansiraju Evropska unija i države članice. Da bi mogle da se prilagode određenim načinima poljoprivredne proizvodnje i ekološkim uslovima koji se značajno razlikuju u zavisnosti od zemlje članice Evropske unije, agroekološke mere mogu da se formulišu na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Zahvaljujući tome, agroekologija može da bude veoma precizno sredstvo za postizanje ekoloških ciljeva. Agroekološke mere su različite, ali sve one imaju dva zajednička cilja: smanjenje ekoloških rizika povezanih sa savremenim načinima poljoprivredne proizvodnje i očuvanje prirode i kultivisanih predela. Kada su u pitanju karpatske zemlje, neki faktori moraju da se uzmu u obzir: veliki ekološki značaj ekosistema Karpatskih planina, posebno prirodnih i poluprirodnih pašnjaka, koji su deo ekoloških mreža, zatim predeli i tradicionalno korišćenje zemljišta. Sve ove ideje objašnjene su u nekoliko članova Karpatske konvencije. 156 Pašnjaci se mogu definisati kao oblasti u kojima dominiraju trava ili slične biljne vrste, uz veoma malo drvenastih biljaka. 157 Za pašnjačka staništa karakterističan je veliki broj različitih vrsta i ekosistema. Livade su glavna karakteristika Karpata, a kao pašnjaci bogati različitim vrstama, predstavljaju deo biološke i predeone raznovrsnosti planina. Glavni relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Agenda 21 služi kao osnova za izradu i primenu multilateraltnih ekoloških ugovora usvojenih posle godine. U Glavi XIV težište je na promovisanju održivog poljoprivrednog i ruralnog razvoja, a identifikovani su načini da se taj cilj ostvari: Prioritet mora da bude održavanje i poboljšavanje kapaciteta poljoprivrednog zemljišta s većim potencijalom, što je neophodno zbog povećanja broja stanovnika. Međutim, očuvanje i saniranje prirodnih resursa na zemljištu slabijeg potencijala takođe je važno za ostvarenje održivih odnosa brojnosti stanovništva prema površini zemljišta. Glavna sredstva za održivi poljoprivredni i ruralni razvoj jesu politika i agrarna reforma, učešće, diversifikacija prihoda, konzervacija zemljišta i bolje upravljanje utrošcima. 158 Potreba za integrativnim pristupom regionalno je reafirmisana na Panevropskoj konferenciji o poljoprivredi i biodiverzitetu, koja je pod nazivom Integrisanje biološke i predeone raznovrsnosti radi uspostavljanja održive poljoprivrede u Evropi održana na visokom nivou godine u Parizu. Druga preporuka Završne deklaracije o zaštiti i održivom korišćenju biološke i predeone raznovrsnosti u okviru poljoprivrednih politika i praksa navodi: Mi ističemo i podržavamo napore u cilju daljeg uključivanja brige za biodiverzitet u poljoprivrednu, ruralnu i druge politike koje teže minimalizaciji nepoželjnih uticaja, podržavaju pozitivne rezultate, vode ka poljoprivredi osetljivoj na biodiverzitet i podstiču koherentniji razvoj seoskih područja, uključujući njihove ekonomske i društvene aspekte. 159 OKVIR 20 Istorija agroekoloških politika na nivou Evropske unije Osamdesetih godina prošlog veka neke države članice Evropske unije samonicijativno su započele da razvijaju agroekološku politiku. Godine 1985, Evropska zajednica je preuzela ove mere i uvrstila ih u član 19 Propisa o poljoprivrednim strukturama, ali ih nije učinila obaveznim za države članice. Posle sprovođenja reformi, u skladu sa Zajedničkom poljoprivrednom politikom (CAP) Evropske unije, agroekološki programi postali su sve značajniji za evropsku poljoprivredu. U stvari, od država članica je zatraženo da uvedu agroekološke mere na čitavoj svojoj teritoriji. Godine 1999, odredbe agroekoloških propisa uključene su u propise o ruralnom razvoju kao deo reforme Zajedničke agrarne politike, u skladu s Agendom Cilj ovakvog uključivanja bila je pomoć u ostvarivanju koherentnosti planova razvoja ruralnih područja. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 71

74 ČLAN 7 Odgovornosti lokalnih vlasti Vlasti se podstiču da usvajaju lokalne poljoprivrednoekološke planove i druga strateška dokumenta potrebna za sistematski, programirani pristup uključivanju brige za životnu sredinu u poljoprivrednu praksu. Takođe je važno usvajanje planova o upravljanju zemljištem, koje podstiče održive poljoprivredne i ekološke aspekte. Pored toga, iz ove odredbe mogu da proističu druge obaveze: povećanje svesti o značaju očuvanja planinskih ekosistema, pašnjaka, ekoloških mreža itd. na lokalnom nivou; uključivanje interesa za biodiverzitet u odgovarajuće sisteme za izdavanje sertifikata ili obeležavanje načina poljoprivredne proizvodnje ili poljoprivrednih proizvoda, koji ne nanose štetu životnoj sredini; obavljanje strateške procene životne sredine (SEA) i procene uticaja na životnu sredinu (EIA), te planova, programa i projekata poljoprivrednog i ruralnog razvoja, kao i podsticanje lokalnog stanovništva na učešće u planiranju i odlučivanju; podsticanje lokalnih praksi, uključujući sisteme upravljanja organskim farmama, kao i o održive poljoprivredne mere; i procena efikasnosti agroekoloških programa. Prekogranična saradnja je korisna stoga što omogućava podelu informacija i razmenu politika u vezi s poljoprivredom i životnom sredinom. Zajednički programi mogu da se razviju i na regionalnom nivou, saradnja može da se uspostavi radi praćenja poljoprivrednog biodiverziteta, ili radi korišćenja odgovarajućih finansijskih instrumenata za podsticanje poljoprivredne proizvodnje koja pogoduje biodiverzitetu. 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj promovisanje i pružanje podrške korišćenju instrumenata i programa, kompatibilnih s međunarodno prihvaćenim principima održivog upravljanja šumama. Ovaj stav zahteva od strana da podrže korišćenje instrumenata i programa za upravljanje šumama, koji odgovaraju principima održivog upravljanja šumama, formulisanim na međunarodnom nivou. OKVIR 21 Očuvanje prirode i agroekološki planovi u Slovačkoj U okviru propisa SAPARD (EC 1268/99), u Slovačkoj su finansirani i sprovedeni agroekološki planovi koji su se odnosili na pet probnih oblasti, uključujući i održavanje predela. Osnovna struktura slovačkog agroekološkog programa sastoji se od sledećih planova: osnovni planovi: Preliminarni paket bez prava na naplatu kompenzacije - mere koje podstiču dobru poljoprivrednu praksu, kakva se sada zahteva zakonima koji regulišu zaštitu prirode, predela, vode i zemljišta; opšti agroekološki planovi: plaćanja kompenzacije za predviđeni način upravljanja zemljištem; osnovni planovi povezani su s opštim agroekološkim planom u cilju očuvanja prirode i predela; planovi se razlikuju prema načinu korišćenja zemljišta, odnosno, predviđaju različite pakete za obradivo zemljište, stalne travne pokrivače i stalne kulture; posebni agroekološki planovi: plaćanje kompenzacije za očuvanje veoma značajnih ekosistema; na primer, plan za obradivo zemljište čiji biotopi se sastoje od nešumske drvenaste vegetacije, plan za močvarne i vlažne livade i plan za suv i polusuv travni pokrivač zemljišta; komplementarni planovi: kompenzaciona plaćanja za poljoprivrednu proizvodnju koja vodi računa o životnoj sredini; ova podrška se može dobiti za sertifikovanu proizvodnju koja se obavlja prema posebnim propisima, na primer, za integrisanu proizvodnju, organsku proizvodnju, ili za izgubljenu dobit usled prihvatanja određenih granica u okviru sistema niskih utrošaka (ograničeni utrošak azota ili ograničenja u pogledu ispaše, kako bi se stabilizovao diverzitet na pašnjacima i/ili sprečila erozija zemljišta). Izvor: Integrisanje projekta Natura 2000 i programa ruralnog razvoja i agroekološkog programa u Centralnoj Evropi; Zbornik radova sa konferencije održane u Gonjadžu, u Poljskoj 2-4. juli P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

75 ČLAN 7 Glavni koncepti Opšte dogovorena definicija održivog upravljanja šumama (SFM) ne postoji. Međutim, Ministarska konferencija o zaštiti šuma u Evropi daje, u Rezoluciji H1, definiciju koju je u međuvremenu usvojila Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO). Održivo upravljanje šumama definiše se kao gazdovanje šumama i šumskim zemljištem i to tako da brzina i način korišćenja odražavaju njihov biodiverzitet, produktivnost, sposobnost obnavljanja, vitalnost i potencijal da danas i u budućnosti obavljaju relevantne ekološke, ekonomske i socijalne funkcije, na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou, i da ne nanose štetu ostalim ekosistemima. 160 U skladu s principima održivog razvoja, održivo upravljanje šumama treba da obezbedi da dobra i usluge koji se dobijaju iz šume odgovaraju savremenim potrebama, a da istovremeno osiguraju njihovu stalnu dostupnost i doprinos dugoročnom razvoju. U najširem smislu, upravljanje šumama obuhvata administrativne, zakonske, stručne, ekonomske, socijalne i ekološke aspekte zaštite i korišćenja šuma. Održivo upravljanje šumama podrazumeva različite nivoe namerne čovekove intervencije, počevši od aktivnosti u cilju zaštite i očuvanja šumskog ekosistema i njegove funkcije. Nekoliko sredstava za primenu ovog koncepta razvijeno je na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, i dobar su primer onoga što bi mogle da prihvate karpatske zemlje, a uključuje sertifikaciju šuma, kriterijume i pokazatelje, kao i nacionalne programe, namenjene šumama. Sertifikacija šuma uvedena je početkom devedesetih godina, a podstakla ju je zabrinutost zbog seče i degradacije šuma, kao i namera da se promoviše održavanje biološke raznovrsnosti, posebno u tropskim predelima. Sertifikacija šuma, za koju su se najpre zalagale ekološke grupe, ubrzo se razvila u moćan instrument za održivo upravljanje šumama. To je sistem šumskih inspekcija i sredstvo za praćenje drvne građe i papira kroz čitav lanaca nadzora, to jest praćenje sirovine sve do kranjeg proizvoda. Ovo je omogućilo bolje razumevanje značaja ekoloških i društveno prihvatljivih proizvoda od drveta, a uključilo je proizvođače, potrošače i trgovce u pozitivnu akciju kakvu predstavlja čišćenje drvne industrije. Kriterijumi i pokazatelji predstavljaju instrumente politike koji zemljama omogućavaju da prikupljaju, skladište i šire pouzdane i naučno zasnovane informacije o šumama, a obezbeđuju i bitne referentne osnove za standarde za serifikaciju šuma, kojima se određuju ciljevi i rezultati očekivani u određenoj oblasti. Kriterijumi i pokazatelji uglavnom se razvijaju od strane državnih organa i definišu, to jest, prate stanje i kretanja u šumama i upravljanju šumama. Mada se ovi kriterijumi i pokazatelji stalno razvijaju i razlikuju u zavisnosti od inicijative, globalno je prihvaćeno sedam tematskih oblasti: 161 veličina šumskih resursa; biološka raznovrsnost; zdravlje i vitalnost šuma; zaštitne funkcije šuma; proizvodne funkcije šuma; društveno-ekonomske funkcije; i zakonski i institucionalni okvir. Nacionalni šumarski programi predstavljaju okvir za celokupan razvoj politike u oblasti šuma na nacionalnom i/ili subnacionalnom nivou. Šumarski program Organizacije za ishranu i poljoprivredu definiše nacionalni program za šume kao utvrđivanje velikog broja pristupa procesu planiranja, programiranja i sprovođenja šumarskih aktivnosti u jednoj zemlji, koji će se na osnovu zajedničkih osnovnih principa primenjivati na nacionalnom i subnacionalnom nivou. Svrha nacionalnih programa za šume jeste uspostavljanje praktičnog društveno-političkog okvira za zaštitu, upravljanje i održiv razvoj svih vrsta šuma, što će sa svoje strane povećati efektivnost i efikasnost javnih i privatnih operativnih i finansijskih opredeljenja. Nacionalni programi za šume zahtevaju širok međusektorski pristup u svim fazama, uključujući formulisanje politika, strategija i pravaca akcije, isto kao i njihovu primenu, praćenje i procenu. 162 Prema FAO, efikasnost i efektivnost nacionalnih programa za šume zasniva se na primeni osnovnih principa koji značajno doprinose održivom razvoju šuma.to su: održivost razvoja šuma; nacionalni suverenitet i liderski položaj zemlje; partnerstvo; participacija; holistički i međusektorski pristup; dugoročni iterativni proces; izgradnja kapaciteta; institucionalne i političke reforme; usklađenost s nacionalnim političkim okvirom i globalnim inicijativama; podizanje svesti; opredeljenje nacionalne politike; i međunarodno opredeljenje. 163 Glavni relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Karpatska konvencija se zalaže za korišćenje međunarodno prihvaćenih principa održivog upravljanja šumama. Svi navedeni principi i smernice mogu se koristiti za promovisanje primene instrumenata i programa kompatibilnih s održivim upravljanjem šumama u oblasti Karpata. Šumarski principi uspostavljeni su na osnovu Izjave o P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 73

76 ČLAN 7 principima globalnog konsenzusa o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih vrsta šuma u Aneksu 3 Izveštaja Konferencije UN o životnoj sredini i razvoju, održanoj godine. 164 Osnovni cilj ovih principa jeste doprinos upravljanju, zaštiti i održivom razvoju šuma, kao i obezbeđenje njihove višestruke i komplementarne funkcije i korišćenja. U cilju podsticanja međunarodnog konsenzusa o najvažnijim pitanjima u vezi sa šumama, Komisija UN za održivi razvoj formirala je Međudržavni panel o šumama, telo koje je nasledio Međudržavni forum o šumama. Procesi u okviru Međudržavnog panela o šumama, odnosno, Međudržavnog foruma o šumama, rezultirali su Predlozima za akciju, kojih ima 270, a odnose se na podsticanje upravljanja, zaštite i održivog razvoja svih vrsta šuma. Ovi predlozi su prihvaćeni i potvrđeni u celom svetu. Oni vladama, međunarodnim organizacijama, privatnom sektoru i drugim zainteresovanim obezbeđuju smernice u vezi s tim kako dalje razvijati, primenjivati i usklađivati nacionalne i međunarodne politike u vezi s održivim upravljanjem šumama. Predlozi za akciju u okviru Panela ili Foruma odnose se na održivo upravljanje šumama zasnovano na međusektorskom pristupu, i preporučuju značajno poboljšanje saradnje u cilju podrške upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih vrsta šuma, podstičući zemlje da sprovode nacionalne šumarske programe, uključuju odgovarajuće kriterijume i indikatore i uspostavljaju odgovarajuće nacionalne mehanizme za koordinaciju. 165 Međunarodna organizacija za tropsku drvnu građu (ITTO) 166 takođe uspostavlja niz principa koji predstavljaju međunarodni referentni standard za razvoj konkretnih nacionalnih smernica za održivo upravljanje prirodnim tropskim šumama. 167 Ovi principi usredsređuju se na tropske šume, ali mogu da se prilagode i evropskim šumama. Na primer, dvanaesti princip zalaže se za odgovarajuće planiranje na operativnom nivou čiji je cilj smanjenje ekonomskih i ekoloških troškova i obezbeđenje dugoročnog održivog upravljanja šumama. Pored toga, Ministarska konferencija o zaštiti šuma u Evropi forum za političko opredeljenje koji uključuje 44 evropske zemlje i Evropsku zajednicu i sarađuje s međunarodnim organizacijama razvila je dinamičan proces namenjen zaštiti i održivom upravljanju šumama. 168 Na svojoj Trećoj konferenciji održanoj godine usvojene su Panevropske operativne smernice za održivo upravljanje šumama (Aneks 2 Rezolucije L2). 169 Ove smernice identifikuju aktivnosti koje doprinose održivom upravljanju šumama putem primene nekoliko kriterijuma, od povećanja šumskih resursa do očuvanja biodiverziteta u šumskim ekosistemima. Njihova svrha jeste prenos međunarodnih obaveza na nivo planiranja i prakse u upravljanju šumama. Odgovornosti lokalnih vlasti Odgovarajuća šumarska politika bitna je za ispunjavanje obaveza iz ove odredbe. Lokalne vlasti u ovom pogledu igraju značajnu ulogu time što usvajaju podsticajne mere za promovisanje prakse održivog upravljanja šumama, procene planova za upravljanje šumama u odnosu na kriterijume i indikatore, i uključivanje zainteresovanih strana u razvoj šumarskih politika. Druge aktivnosti na lokalnom nivou mogu da uključuju: pripremanje i učešće u tehničkoj saradnji i programima pomoći; zalaganje za ravnotežu između korišćenja i očuvanja šuma i poljoprivrede, i korišćenja zemljišta i drugih sektorskih politika; OKVIR 22 Obeležavanje šuma u Švajcarskoj Da bi se najbolje iskoristili šumski resursi i da bi se očuvale ekološke, ekonomske i društvene funkcije šume, upravljanje šumama u Švajcarskoj odvijalo se u skladu s principima održivosti već duže od sto godina. Nedavno uvođenje sertifikata za šume i drvnu građu jedan je od elemenata ove strategije. Dve oznake kvaliteta švajcarske drvne građe garantuju ekološko i društveno prihvatljivo korišćenje šuma. To su: međunarodni standard Saveta za gazdovanje šumama; nacionalna oznaka kvaliteta, razvijena kao alternativa međunarodnoj oznaci, koja ne samo što garantuje održivo upravljanje šumama i obradu drveta koja ne naosi štetu životnoj sredini, već garantuje i švajcarsko poreklo sertifikovane građe. Šumarski stručnjaci i drvna industrija dobrovoljno prihvataju ove standarde obeležavanja kako bi privukli kupce koji poseduju ekološku svest. Do leta godine, oko hektara švajcarskih šuma bilo je sertifikovano, što iznosi 30 odsto ukupne površine pod šumama u toj zemlji. Sedam odsto švajcarskih šuma ima samo sertifikat Saveta za gazdovanje šumama, 2 odsto je dobilo samo potvrdu o kvalitetu, a 21 odsto ima obe oznake. Izvor: 74 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

77 ČLAN 7 širenje informacija o instrumentima i programima kompatibilnim s međunarodno usvojenim šumarskim principima; i izgradnju kapaciteta za lokalne zainteresovane grupe. Pored toga, potrebne su bolja sektorska integracija i međusektorska saradnja. Osim razmene iskustava, trebalo bi da se razviju zajednički šumarski programi i zajedničko korišćenje dostupnih instrumenata. 4. Strane se obavezuju da će primenjivati praksu održivog upravljanja planinskim šumama u Karpatima, uzevši u obzir višestruke funkcije šuma, veliku ekološku važnost planinskih ekosistema Karpata, kao i manje povoljne uslove u planinskim šumama. Ova odredba od strana zahteva da primenjuju održivo upravljanje šumama i druge održive prakse koje se podstiču u stavu 4, člana 7 Konvencije o karpatskim šumama, uzimajući u obzir planinske uslove u toj oblasti. Glavni koncepti Šume ispunjavaju višestruke funkcije na globalnom i na lokalnom nivou. Šume su veliki izvor biodiverziteta; u njima se nalaze endemične i druge vrste koje bi trebalo zaštititi. Šume pomažu u prirodnim procesima generisanja i stabilizacije zemljišta (sprečavaju eroziju). U hidrološkim ciklusima one prihvataju padavine i polako ispuštaju vlagu, omogućavajući konstantnije obezbeđenje vode i ograničavajući poplave. Šume pomažu i u prečišćavanju vazduha time što vezuju ugljendioksid iz vazduha i smanjuju efekat staklene bašte. Šume obezbeđuju niz dobara i usluga: proizvode od drveta (drvna građa, ogrev), kao i druge proizvode, vlakna, hranu i lekove. Šume doprinose privredi u celini, pošto obezbeđuju radna mesta i prihode, trgovinu i ulaganja u šumarski sektor. Šume oblikuju predele i doprinose zaštiti prirodne i kulturne baštine. Šume stvaraju uslove za odmor, rekreaciju i poboljšanje zdravstvenog stanja. Šume u planinskim područjima igraju značajnu ulogu u održavanju stabilnosti planinskih ekosistema i obezbeđuju egzistenciju ljudi koji tamo žive. Pored toga, planinske šume se smatraju manje povoljnim oblastima usled ekoloških ograničenja u pogledu korišćenja zemljišta kakva su karakteristična za planine. Planinske šume stoga zahtevaju adekvatno upravljanje. Tendencije tokom protekle decenije usredsređivale su se u pravcu održivog upravljanja šumama. 171 Koncept održivog upravljanja šumama uticao je na nekoliko inicijativa na različitim nivoima, a u Evropi je rezultirao razvojem praksi kao što su: obnavljanje šuma 172 u okviru programa pošumljavanja; tehnologije i metodi seče šuma; 173 vrednovanje zrelih šuma kao potencijala za stvaranje uslova kakvi postoje u starim šumama; i alternativni šumarski sistemi prilagođeni planinskim šumama. 174 Osim toga, moglo bi se reći i da održivo upravljanje šumama delimično treba da stvori ekološki složene i zrele šume tamo gde one ne postoje. Glavni relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Alpska konvencija zahteva od strana da čuvaju, jačaju i obnavljaju ulogu šuma, posebno njihovu zaštitnu ulogu, tako što će obnavljati otpornost šumskih ekosistema, uglavnom primenom prirodnih šumarskih tehnika i sprečavanjem bilo kakvog korišćenja koje bi bilo štetno, a uzimajući u obzir manje povoljne ekonomske uslove u oblasti Alpa. Ova odredba se indirektno odnosi na potrebu za održi- OKVIR 23 Agrošumarske intervencije u cilju proizvodnje biomase u italijanskoj pokrajini Veneto Regionalni zakon broj 14 italijanske pokrajine Veneto od 2. maja godine predviđa povećanje površina pod šumom, i u tom cilju podstiče pretvaranje poljoprivrednog u šumsko zemljište. Cilj ovog zakona jeste obezbeđenje alternativnih mogućnosti za ostvarivanje prihoda od proizvodnje obnovljivih izvora energije (energetske sirovine), kao što je šumska biomasa, ali i da unapredi kvantitet i kvalitet staništa faune i da na tim delovima teritorije podstakne prisustvo čoveka kako bi pomogao u borbi protiv degradacije zemljišta. Ovaj zakon je važan stoga što ukazuje na interakciju poljoprivrede i šuma, kao i na moguće načine za rešavanje suprotnosti između mera usmerenih na unapređenje poljoprivrede i onih u cilju boljeg očuvanja šuma. Pored toga, on se usredsređuje na obnovljive izvore energije, koji se mogu pronaći u šumskoj biomasi. Ovo je osnovni element koji treba da se uzme u razmatranje, zbog pažnje koju poklanja ekološkim i ekonomskim interesima. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 75

78 ČLAN 7 vim upravljanjem šumama i nije toliko precizna kao odgovarajuća obaveza iz Alpske konvencije. Međutim, neke alpske zemlje usvojile su godine dodatni Protokol o planinskim šumama kojim su se od strana zahtevale dodatne, precizne i efikasne akcije kao što su usvajanje planova i projekata za poboljšanje pašnjaka i zaštitu faune, rekreacione i ekonomske aktivnosti itd. Drugi princip Šumarskih principa ne obuhvata samo zahteve za održivim upravljanjem šumama, već i mnoge druge funkcije šuma navedene u ovom stavu Karpatske konvencije: Šumskim resursima i šumskim zemljištem moralo bi održivo da se upravlja kako bi se zadovoljile društvene, ekonomske, ekološke, kulturne i duhovne potrebe sadašnjih i budućih generacija. Ove potrebe odnose se na šumske proizvode i usluge, kao što su drvo i proizvodi od drveta, voda, hrana, stočna hrana, lekovi, gorivo, sklonište, zaposlenje, rekreacija, staništa divljih životinja, predeona raznovrsnost, usisivači i rezervaoari ugljenika, kao i izvor drugih šumskih proizvoda. obuke za institucije koje se bave upravljanjem šumama, za vlasnike šuma, drvnu industriju i druge zainteresovane strane; razvoj šumarskih planova, radi utvrđivanja oblasti u kojima uslovi rasta mogu da se obnove pažljivom selektivnom sečom i nekonvencionalnom šumarskom praksom, kao što su ostavljanje na tlu ostataka od seče šuma i neuklanjanje sasušenog drveća. Očuvanje i održivo korišćenje planinskih šuma zahteva zajedničko angažovanje i napore velikog broja zainteresovanih strana. Ovo sa svoje strane zahteva nove pristupe i snažnu saradnju između sektora, recimo, biodiverziteta i šumarstva, posebno na regionalnom i nacionalnom nivou. Susedne zemlje mogu da razvijaju zajedničke programe za održivo upravljanje šumama, koji bi mogli da uključe tehničku saradnju u održivom upravljanju šumama i usvajanju zajedničkih mehanizama i politika. Odgovornosti lokalnih vlasti U okviru ove odredbe lokalne vlasti trebalo bi da: usvajaju najbolju dostupnu praksu, kako bi podsticale i podržavale integrisane pristupe; jačaju svest o najboljoj praksi lokalnog stanovništva i zaposlenih u institucijama i industrijama povezanim sa šumarstvom; usvoje programe monitoringa, kako bi identifikovale neodrživu šumarsku praksu, reagovale na nju i razvijale podsticajne mere; pojačaju interakciju naučnoistraživačkog rada i političkog procesa, uključujući utvrđivanje prioriteta za istraživanje, rešavanje problema s prazninama u znanju i korišćenje naučnog znanja za podršku odlučivanju; promovišu procese održivog upravljanja šumama pružanjem finansijske i tehničke podrške, kao i putem 5. Strane će voditi politiku koja ima za cilj da odredi zaštićene oblasti u prirodnim, naročito netaknutim šumama, koje će biti dovljno velike i brojne, sa ciljem da se ograniči ili prilagodi njihova upotreba, u skladu sa ciljevima očuvanja koji treba da budu dostignuti. Pošto održivo upravljanje samo po sebi nije dovoljno da sačuva šume, Konvencija zahteva da se utvrde prirodne zaštićene oblasti kako bi se obezbedilo očuvanje, dok poseban naglasak stavlja na netaknute šume. Jednostavnom podelom na šume koje se eksploatišu uz korišćenje prakse održivog upravljanja i na netaknute šume koje su zaštićene, propušta se prilika za uspostavljanje upravljanih šuma koje imaju i mnoge karakteristike netaknutih starih šuma. OKVIR 24 Zaštićene oblasti u Poljskoj Nacionalni park Bješčadi osnovan je godine. On je u to vreme štitio samo nekoliko malih delova najvrednijih oblasti to jest, delove planinskih livada i okolnih šuma. Park je nekoliko puta proširivan: i pripojene su mu velike oblasti prirodnih šuma. Osamdeset odsto parka odlazi na površine pod šumom u kojima je zaštićen deo najveće evropske netaknute, prirodne bukove šume. Od godine, Nacionalni park Bješčadi deo je međunarodnog rezervata biosfere koji se naziva Istočnim Karpatima. Izvor: 76 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

79 ČLAN 7 BOX 25 Dostignuća u primeni održivog upravljanja šumama u Austriji Upravljanje, zaštita i održiv razvoj šuma u Austriji zasnivaju se na dobro utvrđenom zakonskom i institucionalnom okviru. U Austriji, održivo upravljanje šumama smatra se integrativnim pristupom dugoročnom obezbeđenju ekonomske vitalnosti, ekološkog bogatstva i društvenih i kulturnih vrednosti šuma. Pokretačka snaga za postizanje održivog upravljanja šumama, za koju se opredelila Austrija, jeste koncept što prirodnijeg šumarstva. Pored kvantitativnih poboljšanja tokom poslednje decenije, kvalitativni uslovi u šumama mogu da se smatraju rezultatom veoma prirodnog načina upravljanja koje se primenjuje u velikom obimu. Na primer, deo ukupne površine pod šumama u kojem je dopušteno prirodno obnavljanje povećalo se na preko 50 odsto. Austrijski izveštaj o primeni predloga za akciju Međudržavnog panela o šumama (IPF) i Međudržavnog foruma o šumama (IFF) identifikuje nekoliko faktora i koraka za ostvarivanje održivog upravljanja u šumarstvu. Faktori koji podržavaju održivo upravljanje šumama: dobro uspostavljen zakonski, institucionalni i finansijski okvir; posebno obrazovanje, obuka i istraživanje usmereni na holistički koncept održivosti; primenjeno tradicionalno znanje iz oblasti šumarstva, koje porodice vlasnika šuma prenose s generacije na generaciju; uporedivo visoka produktivnost šumskih sastojina; i visoke ekonomske, ekološke i društveno-kulturne vrednosti šuma zahvaljujući gusto naseljenom planinskom terenu, važna turistička industrija koja zavisi od netaknutih predela i izvozno orijentisana drvna industrija. Faktori koji ometaju održivo upravljanje šumama: fragmentirana vlasnička struktura (oko vlasnika i prosečna veličina šumskih imanja od 19 hektara); dve trećine Austrije otpada na planinski teren; visok pritisak na šumsko zemljište i ekosisteme usled turističkih i rekreacionih aktivnosti; smanjenje ekonomske vitalnosti proizvodnje drveta zbog konkurencije i supstitucije proizvodima iz inostranstva; i pritisak na ekosisteme bršćenje, ispaša i zagađenje vazduha. Koraci preduzeti za unapređenje održivog upravljanja šumma: podrška saradnji vlasnika šuma; subvencije koje se posebno dodeljuju radi povećanja višestrukih koristi od šuma; posebni finansijski i tehnički programi za povećanje i obnovu zaštitne funkcije planinskih šuma; amandman na austrijski Zakon o šumama kojim se uzimaju u obzir međunarodni ugovori; započinjanje procesa NPF ( Nacionalni programski okviri ); integracija šumarskih subvencija u okviru programa razvoja ruralnih područja; reorganizacija šumarskih institucija; transformacija državnih šuma u akcionarska društva; uspostavljanje mreže prirodnih šumskih rezervata; podrška aktivnostima koje pogoduju unapređenju ekoloških uslova; širenje saradnje između šumske uprave i drvne industrije; obuka i dalje obrazovanje s naglaskom na ekološkim elementima; i jačanje međunarodnih aktivnosti. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 77

80 ČLAN 7 Glavni koncepti Netaknute šume su po svojoj strukturi i dinamici prirodne, pošto su se razvijale u prirodnim uslovima bez čovekove intervencije. One čine posebnu vrstu prirodne šumske zajednice, a njihove složene vertikalne i horizontalne strukture omogućavaju vremenski neograničen kontinuitet postojanja. 175 Konvencija uključuje dodatnu terminologiju koja se primenjuje samo na ovakve šume, kako bi dovoljan broj i veličina takvih šuma mogli da se kvalifikuju za adekvatnu zaštitu. Konvencija zahteva da se i šume označavaju kao zaštićene oblasti. 176 Sve u svemu, zaštićene šumske oblasti u Evropi obuhvataju oko 127 miliona hektara (12 odsto evropskih šuma). 177 S obzirom na to da ispunjavaju ogroman broj različitih funkcija, šume zahtevaju i mnoge različite načine upravljanja. Na Četvrtoj ministarskoj konferenciji (Beč, 2003) usvojena su uputstva za procenu zaštićenih i zaštitnih šuma i drugih šumskih područja u Evropi 178 da bi se o njima stvorila sveobuhvatna slika, zahvaljujući podacima zasnovanim na uporedivim terminima i definicijama. Zaštićene evropske šume grupisane su prema najvažnijim ciljevima upravljanja: neke zaštićene šumske oblasti u Evropi određene su za očuvanje šumskog biodiverziteta bez direktne čovekove intervencije (MCPFE klasa 1.1); neke zaštićene šume određene su za zaštitu šumskog biodiverziteta, a njima se upravlja uz minimalnu čovekovu intervenciju (MCPFE klasa 1.2). Ove karakteristike često se primenjuju na središnje zone nacionalnih parkova. Najveće zaštićene šume locirane su na severu i istoku Evrope; većinom zaštićenih šumskih oblasti aktivno se upravlja u cilju očuvanja biološke raznovrsnosti (MCPFE klasa 1.3); ovo se odnosi na 79 odsto zaštićenih šuma u Evropi. Nekoliko vrsta zaštićenih oblasti omogućava načine upravljanja prilagođene Ciljevima očuvanja, obnove i korišćenja šuma (v. Boks 16). Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Nekoliko međunarodnih i regionalnih ugovora podstiču vlade na preduzimanje mera za očuvanje šuma. Članom 8(A) Konvencije o biodiverzitetu od strana se zahteva da upostave sistem zaštićenih oblasti ili oblasti u kojima treba da se sprovedu posebne mere u cilju očuvanja biološke raznovrsnosti. Kako su šume ekosistemi s velikom koncentracijom biološke raznovrsnosti, ova odredba je posebno značajna. Član 6 Ugovora ASEAN-a o očuvanju prirode i prirodnih resursa, usvojen pre dvadest godina, pokazuje da je još tada shvaćena neophodnost uspostavljanja zaštićenih zona u šumama. Od strana se zahteva da preduzmu sve neophodne mere kako bi obezbedile očuvanje biljnog pokrivača, a naročito šumskog pokrivača zemljišta pod svojom nadležnošću. Od njih se posebno traži da se potrude kako bi se izdvojile oblasti koje će biti šumski rezervati, koji će, između ostalog, očuvati prirodne šumske genetske resurse. Kao što je već primećeno, Protokol o planinskim šumama Alpske konvencije zahteva od ugovornih strana da uspostave dovoljan broj dovoljno velikih prirodnih šumskih rezervata ili zona pod zaštitom. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u utvrđivanju zaštićenih oblasti, a mogu i da: identifikuju važne oblasti i usvajaju neophodnu politiku; razvijaju planove za razmeštaj zaštićenih zona; proveravaju politiku i planove kada se javi potreba za novim zaštićenim oblastima; obraćaju posebnu pažnju na netaknute šume; usvajaju preventivne mere protiv prirodnih katastrofa (šumski požari, poplave); prate androgene aktivnosti ljudi u zaštićenim oblastima i preduzimaju odgovarajuće prinudne mere; i mapiraju, izučavaju i prate šumski biodiverzitet i u zaštićenim zonama i izvan njih. U okviru oblasti Karpata, od presudne važnosti su jedinstvena politika i zajedničko upravljanje graničnim zaštićenim oblastima. Pored toga, transnacionalna saradnja, uključujući razmenu podataka, metodologija i iskustava 179, od suštinske je važnosti za dugoročnu i efikasnu zaštitu šumskih oblasti. 7. Strane se obavezuju da će promovisati praksu ekološki bezbednih mera u poljoprivredi i šumarstvu, kojima se obezbeđuje odgovarajuće zadržavanje atmosferskih padavina u cilju efikasnije prevencije poplava i povećavanja bezbednosti života i imovine. Ovaj stav se bavi hidrološkim procesima i odnosom između šumarske/poljoprivredne prakse i hidroloških rizika. Čovekove intervencije, kao što su promene načina korišćenja zemljišta, regulisanje rečnih tokova, smanjenje prirodnih retencionih oblasti i intenzivna poljoprivreda, doprinose 78 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

81 ČLAN 7 povećanju šteta od poplava. Katastrofalne poplave ugrožavaju živote i izazivaju tragedije, kao i teške materijalne gubitke. U skladu s Karpatskom konvencijom, korišćenje ekološki prihvatljivih praksi u poljoprivredi i šumarstvu, kakve se zahtevaju drugim odredbama ovog člana Konvencije, takođe bi trebalo da doprinesu sprečavanju poplava. Glavni koncepti Sprečavanje poplava treba da smanji ugroženost ljudi i imovine izloženih riziku od poplave. Savremen pristup sprečavanju poplava razlikuje periodične prirodne poplave i katastrofalne poplave, koje često imaju još teže posledice zbog postojanja kanala i drugih mera koje su u prošlosti preduzimane protiv poplava. Zadržavanje atmosferskih padavina u površinskim rezervoarima, u zemljištu i biosferi, omogućava održavanje celovitosti hidrološkog ciklusa i zaštitu od velikih poplava. U stvari, biljke i zemljište mogu da zadrže vodu. U mnogim slučajevima, interesi poljoprivrednih korisnika u suprotnosti su s onim što je potrebno da bi se sprečavale poplave (na primer: kultivisanje oblasti za zadržavanje, smanjenje apsorpcije vode usled kultivacije i amelioracije). Međutim, odgovarajuća poljoprivredna politika može da spreči poplave ukoliko uključi zahteve kao što su: uzimanje u obzir potrebe za sprečavanjem poplava prilikom planiranja razvoja poljoprivrede; minimiziranje intervencija u okviru mera za restruktuiranje imanja u ruralnim područjima i procene efekata poplava kao i takvih mera, posebno u relevantnim oblastima; i prihvatanje manje intenzivnog načina poljoprivredne proizvodnje (što se kompenzuje finansijskom pomoći). Šumarstvo i vodoprivreda nisu dovoljno povezani na terenu, dok se već dugo vode rasprave o ulozi šuma u održavanju izvorišta vode, zaštiti zemljišta u rečnim područjima i minimalizaciji posledica katastrofalnih poplava. Bilo kako bilo, planiranje u šumarstvu može da doprinese prevenciji poplava tako što će odrediti zaštitne šume, razviti planove upravljanja šumama i mapirati funkcije pojedinačnih delova. Ako se njima valjano upravlja, šume mogu da igraju značajnu ulogu i u smanjenju uticaja hidrogeomorfnih procesa. 180 Osim što sprečavaju poplave, šume doprinose i sprečavanju odrona kamenja, zemlje i lavina. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Vezu između poplava i poljoprivrede/šumarstva na međunarodnom i evropskom nivou potvrđuje nekoliko neobavezujućih instrumenata. Smernice UNECE o održivom sprečavanju poplava, nastale su godine, na Drugom sastanku članica Konvencije o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera. 181 One uklju- OKVIR 26 Upravljanje poplavama koje izaziva reka Morava u Slovačkoj Morava, koja izvire u Karpatima, nalazi se u Centralnoj Evropi i jedna je od najdužih pritoka Dunava dugačka je 328 kilometara. Ovaj rečni basen natapa različite dobro razvijene močvare uglavnom vlažne pašnjake i delove netaknute šume u vodoplavnim dolinama u zaštićenim oblastima. Usled svog velikog prirodnog značaja, donji tok reke Morave određen je godine za lokalitet kakav predviđa Ramsarska konvencija. Tokom poslednje decenije, Uprava za vodoprivredu, nevladine ekološke organizacije, zainteresovane strane i državni organi vlasti zaduženi za zaštitu prirode, sarađivali su u raznim delovima ovog basena kako bi očuvali, obnovili i povećali prirodne funkcije Morave. Ta saradnja je rezultirala većim brojem projekata usredsređenih na ponovno otvaranje meandera, obnavljanje vodoplavnih dolina, unapređenje načina upravljanja šumama i jačanje svesti javnosti o značaju vodoplavnih dolina. Pored toga, različiti projekti i programi namenjeni obnovi, uključujući agroekološke planove, sprovode se kako bi se povećao kapacitet zadržavanja vode iz vodoplavnih dolina i unapredio kvalitet vode. Sve ove mere usklađene su s principima ekološki održivog upravljanja poplavama kobinovanog s prirodnim interesom za zaštitu. Ovaj pristup često predstavlja jedan od glavnih principa trilateralnog plana upravljanja donjim tokom Morave, koji ministri za životnu sredinu Slovačke, Češke i Austrije sada pripremaju uz pomoć nevladinih organizacija i stručnjaka. Izvor: Living with Floods, Achieving Ecologically Sustainable Flood Management in Europe, Svetski fond za prirodu, P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 79

82 ČLAN 7 čuju preporuke za poljoprivredu i šumarstvo, povezane s održivim sprečavanjem poplava, uključujući promovisanje poljoprivrede i šumarstva prilagođenih lokaciji, korišćenje vodoplavnih dolina kao pašnjaka i izbegavanje potpunih seča šuma na većim površinama. U skladu sa Smernicama, saradnja je neophodna unutar svake priobalske zemlje, kao i između takvih zemalja, a najefikasnija je ako se u nju uključi i javnost. Po pravilu, mere za sprečavanje i kontrolu poplava trebalo bi da se formulišu uz vođenje računa o celokupnom rečnom basenu, bez obzira na administrativne ili državne granice. O njima treba da se donese zajedničke odluke, kao što zajednički treba i da se koordiniraju. 182 Godine 2004, Evropska komisija objavila je saopštanje u vezi s upravljanjem rizicima od poplava: Sprečavanje i zaštita od poplava i ublažavanje posledica, 183 u kojem se ističe da je način korišćenja poljoprivrednih i šumskih područja značajan za sprečavanje poplava, odnosno, za zaštitu od poplava. Evropska komisija je takođe potvrdila da je neophodno poboljšati kapacitet zemljišta i biljaka da zadržavaju vodu, tako što će, na primer, promovisati zaštitu zemljišta i očuvanje stalnih pašnjaka. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu u održivoj poljoprivredi i šumarstvu, kao i u razvoju prakse koja pogoduje životnoj sredini na terenu. Kada se razvijaju, ovakve mere treba da uzmu u obzir zemljišni pokrivač i rečne basene, ali i zemljište i topografske i klimatske uslove. Lokalne vlasti bi prvo trebalo da analiziraju rizik od poplave i da izrade kartu zona koje su najviše izložene čestim, retkim ili izuzetnim poplavama, i shodno tome da usvoje odgovarajuće mere za korišćenje zemljišta u cilju zadržavanja voda. Saradnja predstavlja imperativ, bar između i unutar ministarstava, kao i drugih organa vlasti i institucija zaduženih za upravljanje vodama, regionalno planiranje, poljoprivredu i šumarstvo, te se stoga mora obezbediti. Takođe je potrebno da se uspostave radne grupe kao što je Odbor za srečavanje poplava, koje će prenositi važne informacije i razmenjivati dobra iskustva. 184 Član 3. Poljoprivredna i šumarska politika trebalo bi da doprinese integrisanom upravljanju zemljišnim resursima. Član 4. Uzimajući u razmatranje ekosistem i predeonu raznovrsnost u razvoju poljoprivredne i šumarske politike, strane moraju da ispune obavezu iz člana 7 i da doprinesu primeni člana 4. Član 5. Politika prostornog planiranja treba da uzme u obzir poljoprivredna i šumska područja, da očuva kultivisano zemljište, pašnjake, zaštićene šume i da predlaže alternativne načine za korišćenje ovih poslednjih. Član 6. Briga za održivo upravljanje vodama doprinosi sprečavanju poplava, te bi trebalo da bude uzeta u obzir prilikom korišćenja vode za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Pored ovoga, dobra poljoprivredna praksa pomoći će u smanjenju zagađenja vode. Član 8. Održiva politika u vezi sa transportom i infrastrukturom, kao i održiva poljoprivredna i šumarska politika treba da uzmu u obzir jedna drugu, pošto su sve one deo važnog prostornog planiranja. Član 9. Održiva poljoprivredna praksa može da privuče pažnju turista, na primer na organske farme. Pored promovisanja tradicionalne prakse u pogledu korišćenja zemljišta i trgovine lokalnim poljoprivrednim proizvodima, potrebno je da se u šumskim oblastima regulišu i turističke aktivnosti. Član 10. Agroekološki programi, kao i održivo upravljanje šumama mogu da doprinesu održivoj energiji zahvaljujući podsticanju korišćenja poljoprivrednog otpada i drveta kao obnovljivog izvora energije. Član 11. Održiva poljoprivredna i šumska politika treba da nastoji da očuva tradicionalno znanje u vezi s prirodom i njenim proizvodima. Član 12. Procena uticaja na životnu sredinu i strateška procena životne sredine treba da se odraze na agroekološke programe, kao i na instrumente održivog upravljanja šumama, budući da predstavljaju vredne instrumente za ostvarivanje ciljeva Konvencije. Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti mogu da povećaju uključivanje ekologije u poljoprivrednu i šumarsku politiku. Pored toga, utvrđivanje i upravljanje zaštićenim šumskim oblastima biće efikasnije ukoliko se uključi javnost, odnosno, sve zainteresovane strane. Veze s drugim članovima Konvencije 80 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

83 GLAVA G Član 8 Član 8 Održivi transport i infrastruktura 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku planiranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture, koja uzima u obzir specifičnosti planinskog okruženja, vodeći računa o zaštiti osetljivih oblasti, naročito oblasti bogatih biodiverzitetom, migracionih puteva ili oblasti od međunarodnog značaja, zaštiti biodiverziteta i predela, i o oblastima od posebne važnosti za turizam. 2. Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvoja održive politike transporta, koja pruža koristi od mobilnosti i pristupa Karpatima, istovremeno svodeći na najmanju moguću meru štetne efekte na zdravlje ljudi, predele, biljke, životinje i njihova staništa, i uključuje zahteve za održivim upravljanjem transportom u svim fazama planiranja transporta u oblastima Karpata. 3. Strane se obavezuju da će u ekološki osetljivim oblastima sarađivati u cilju razvijanja modela ekološki bezbednog transporta. Transport igra bitnu ulogu u ekonomskom i društvenom razvoju. Međutim, on ima značajan uticaj na okolinu usled zagađenja vazduha i zagađenja bukom, kao i zbog ekstenzivnog korišćenja zemljišta za prateću infrastrukturu (putevi, železničke pruge, vodni putevi, aerodromi). Širom sveta, obim saobraćaja i transporta značajno se povećao poslednjih decenija 185, a potreba za mobilnošću i dalje raste. Ove tendencije su evidentne i u zemljama Centralne i Istočne Evrope, čije su se privrede značajno proširile poslednjih godina. Međutim, u ovim zemljama u tranziciji reforma transportnog sektora retko je smatrana prioritetom, a njegov razvoj obeležeili su: liberalizacija i razvoj drumskog i avionskog saobraćaja; smanjenje tražnje za teretnim saobraćajem kao i javnim saobraćajem, posebno početkom devedesetih godina; nagli rast broja vlasnika automobila; rast drumskog saobraćaja, praćen povećanjem učestalosti i ozbiljnosti saobraćajnih nesreća; propadanje infrastrukture i davanje većeg prioriteta izgradnji novih objekata nego održavanju postojećih; i neadekvatne mere zaštite životne sredine usled nedostatka finansijskih i humanih resursa. 186 Podsticanje efikasnog transportnog sistema koji omogućava pristup i poboljšava odvijanje teretnog i putničkog saobraćaja, pomoći će u zadovoljavanju ekonomskih i društvenih potreba ovih oblasti. Međutim, istovremeno moraju da se umanje štetni efekti na životnu sredinu i prirodne resurse. U stvari, negativni efekti transporta različiti su i dalekosežni. Transportni sektor značajno doprinosi emitovanju gasova s efektom staklene bašte, koji se uopšteno smatraju glavnim uzrokom globalnog zagrevanja. On takođe izaziva zdravstvene probleme usled degradacije kvaliteta vazduha i saobraćajnih nesreća, a istovremeno je i najveći izvor neprijatnosti i zagađenja bukom. Saobraćajna infrastruktura i emisije zagađivača koje potiču od saobraćaja ugrožavaju predele i prirodne resurse. Izgradnja saobraćajne infrastrukture dovodi do izumiranja vrsta divljih životinja, kao i do nestanka, fragmentacije i degradacija njihovih prirodnih staništa. Širenje infrastrukture povećava korišćenje zemljišta i pritisak na biodiverzitet zbog uništavanja i fragmentacije staništa, stvara prepreke za migraciju mnogih vrsta, umanjuje njihovu vitalnost i narušava lokalne ekosisteme, čime dugoročno doprinosi smanjenju populacija. Zagađenje vazduha na lokalnom i regionalnom nivou i saobraćajna buka takođe imaju negativan uticaj na divlje životinje. Postoji mnogo transportnih problema specifičnih za planine: natprosečna vrednost i osetljivost flore i faune u poređenju s prosečnim uslovima, ograničen deo upotrebljivog zemljišta, efekat amfiteatra kada je reč o buci, visoka koncentracija zagađivača zbog klimatskih uslova i topografske barijere saobraćajnoj infrastrukturi. Iako su planinske oblasti posebno osetljive, u Evropi je prisutna uzne- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 81

84 ČLAN 8 mirujuća tendencija da se u ovim oblastima razvijaju saobraćajne infrastrukture za transport na velike razdaljine. Kada se posmatraju ovi opšti trendovi, kao i ozbiljan uticaj saobraćaja na životnu sredinu i zdravlje u osetljivim područjima kao što su Karpati, jasno je da su potrebne posebne mere za smanjenje negativnih posledica. Član 8 Karpatske konvencije sadrži jednu opštu obavezu strane moraju da slede politiku održivog transporta i infrastrukture i da sarađuju radi ostvarenja tog cilja. Glavni koncepti U ovom članu pominje se nekoiko osnovnih pojmova koji su objašnjeni u daljem tekstu. Infrastruktura u najširem smislu odnosi se na objekte i relevantne aktivnosti koje obezbeđuju osnovne usluge pojedincima i firmama, recimo, transport, komunikacije, snabdevanje vodom i energijom i odnošenje smeća. Kada se pominje saobraćajna infrastruktura, ovaj termin obuhvata mrežu puteva, železničkih pruga, vodnih puteva, aerodroma, luka i svih relevantnih elemenata životne sredine u kojima transportni sistem funkcioniše. Tekst Konvencije ne ograničava ovaj termin na saobraćajnu infrastrukturu, već ga primenjuje na sve vrste infrastrukture. Napominjemo da će infrastruktura u vezi s industrijom i energetikom biti obuhvaćena članom 10 ove Konvencije. Ne postoji međunarodno prihvaćena definicija održivog transporta, ali uopšteno govoreći, on se može objasniti kao svaki transport koji doprinosi ekonomskom i društvenom blagostanju, a ne ugrožava životnu sredinu i ne šteti zdravlju ljudi. 187 Prema ovoj opštoj definiciji, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, u svom izveštaju za godinu, Smernice OECD za ekološki održiv transport, ističe sledeće: Održiv sistem transporta, jeste onaj koji dokle god se koristi: omogućava da se ostvaruju opšte prihvaćeni ciljevi u vezi sa zdravljem i kvalitetom životne sredine, na primer, ciljevi u vezi sa zagađivačima vazduha i zagađivačima bukom koje navodi Svetska zdravstvena organizacija (WHO); dosledno se integriše s ekosistemom, na primer, ne doprinosi stvaranju kritičnih količina i nivoa kako to definiše WHO zakiseljavanja, eutrofikacije i ozona na površini zemlje; ne dovodi do pogoršanja nepovoljnih globalnih fenomena, kao što su klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača u stratosferi. 188 Treba istaći da ova definicija naglašava činjenicu da održiva politika ili plan transporta neće biti efikasni ako nisu usmereni ka regulisanju i sistematskoj proceni ekoloških aspekata transportnog sistema u svim fazama njegovog životnog ciklusa. Kanadski centar za održiv transport 189 ističe društvene, kulturne, ekonomske i ekološke aspekte održivosti iz definicije Bruntlandove komisije i definiše održivi transport mnogo šire: Održiv transportni sistem je onaj koji: ispunjava osnovne transportne potrebe pojedinaca i društva, a koje treba bezbedno ostvariti i to tako da se ne ugrožavaju zdravlje ljudi i ekosistemi, kao i njihovo pravično korišćenje od strane sadašnjih i budućih generacija; može da se priušti, efikasno funkcioniše, nudi izbor prevoznih sredstava i podržava dinamičnu privredu; ograničava emisije i stvaranje otpada u okvirima sposobnosti naše planete da apsorbuje i jedno i drugo, minimizira potrošnju neobnovljivih resursa, ograničava potrošnju obnovljivih resursa na nivo održivog prinosa, iznova koristi i reciklira delove i svodi na minim korišćenje zemljišta, kao i stvaranje buke. Najvažniji relevantni međunarodni ugovori, pravni instrumenti i inicijative Dugoročna održivost politike transporta izaziva sve veću zabrinutost u međunarodnoj raspravi o održivom razvoju, usled značajnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje. U Agendi 21 na nekoliko mesta pominju se uticaji transporta na životnu sredinu i društvo. Međutim, uprkos velikom značaju transporta za ostvarivanje održivog razvoja, u Agendi 21 ne postoji glava posvećena transportu, te stoga ovaj dokument ne predviđa neki sveobuhvatan i integrisan pristup toj temi. Pa ipak, sposobnost da se ostvare mnogi ekološki ciljevi navedeni u Agendi 21 zavisi od sposobnosti da se adekvatno reše problemi povezani s transportnim aktivnostima koje su blisko povezane sa skoro svim ostalim čovekovim aktivnostima. 190 Godine 1997, ministri za saobraćaj i životnu sredinu usvojili su Bečku deklaraciju UN/ECE o transportu i životnoj sredini, 191 u kojoj su navedene preporuke u cilju uspostavljanja održivog transportnog sistema. Oni su, kao Aneks ovoj Deklaraciji, usvojili program zajedničke akcije, jedan neobavezujući dokument koji se odnosi na promovisanje energetski efikasnih vozila i goriva, koja stvaraju manje zagađenje. Ovaj program ohrabruje primenu strateške ekološke procene u procesu planiranja transporta na međunarodnom i nacionalnog nivou, uz obaveznu procenu uticaja pojedinačnih nacionalnih planova na životnu sredinu. Ovaj program se takođe na nacionalnom nivou zalaže za zaštitu predela i ekološki osetljivih oblasti, uz vođenje računa o postojećoj i predloženoj putnoj i železničkoj infrastrukturi. Juna 1999, ministri iz 51 evropske zemlje usvojili su Londonsku povelju UN/WHO o transportu, životnoj sredini i zdravlju 192 u cilju nedvosmislenog uključenja zdravstvenih i ekoloških parametara u plan aktivnosti kreato- 82 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

85 ČLAN 8 ra transportne politike, mada bez zakonskih obaveza za države potpisnice. Ona uključuje jedan akcioni plan koji je započela da sprovodi inicijativna grupa u čiji sastav su ušli predstavnici 25 zemalja članica Svetske zdravstvene organizacije, Ekonomske komisije UN za Evropu (UNECE), Programa UN za životnu sredinu (UNEP), Evropske komisije, kao i šest nevladinih organizacija. Evropska unija je prva izdala svoju Belu knjigu o transportu, godine. 193 To je jedan neobavezujući instrument koji sadrži predloge za aktivnosti Zajednice. Ciljevi ove politike jesu prihvatanje svih transportnih sredstava i, povezano s integracijom transportnih mreža, promovisanje nedovoljno korišćenih sredstva, koja izazivaju manje zagađenje, recimo, železnice i unutrašnjih vodenih puteva, kao i jačanje bezbednosti, uključujući harmonizaciju građevinskih standarda i poboljšanje infrastrukture. Oktobra godine, Savet Evropske unije usvojio je Strategiju o uključivanju životne sredine i održivog razvoja u transportnu politiku. U ovoj neobavezujućoj strategiji Evropske unije, navodi se da prilikom formulisanja buduće transportne politike dugoročni ekološki interesi treba da igraju podjednaku ulogu kao i ostali, recimo, ekonomski ili društveni faktori. Savet Evrope posebno je pozvao države članice da izrade integrisane strategije za podsticanje održivog razvoja, koje će, gde je to potrebno, dovesti do koordiniranih mera. Na osnovu ovih smernica, Evropska komisija je godine izdala novu Belu knjigu o evropskoj transportnoj politici za s nizom mera koje će omogućiti da se za 30 godina realizuje održiv transportni sistem. 194 U pregledu objavljenom godine, dakle, na sredini predviđenog perioda, tvrdi se da je potreban sveoobuhvatan holistički pristup transportnoj politici, ističe se značaj transporta koji ne ugrožava životnu sredinu i predlaže niz posebnih aktivnosti. 195 Transevropska transportna mreža (TEN-T) takođe je uspostavljena na nivou Evropske unije u cilju obezbeđenja održive i bezbedne mobilnosti ljudi i roba u oblasti u kojoj ne postoje unutrašnje granice i uz najbolje moguće društvene ciljeve, doprinoseći istovremeno ostvarivanju ekoloških ciljeva Zajednice, kao i da bi se do godine završila Transevropska transportna mreža. U izveštaju jedne visoko pozicionirane grupe podnetom Evropskoj komisiji godine, analizara se proširenje glavnih transevropskih transportnih osa u pravcu susednih zemalja i regiona, uključujuči i karpatske zemlje koje nisu članice Evropske unije, Srbiju i Ukrajinu. 196 Od proširenja Evropske unije u godini, TEN-T uključuje većinu panevropskih transportnih koridora u Centralnoj i Istočnoj Evropi, koje su inače na Panevropskoj konferenciji posvećenoj transportu, održanoj godine na Kritu, definisane kao prioritetne za razvoj infrastrukture. Planiranje i razvoj intermodalnih koridora poznat je kao Procena potreba saobraćajne infrastrukture (TINA). Koridori IV i V prolaze kroz oblast Karpata, duž glavnih puteva, železničkih pruga i unutrašnjih vodnih puteva u Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Ukrajini. 197 U istom duhu, projekat UNECE Transevropske železničke mreže, pokrenut godine od strane vlada zemalja Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, ima za cilj unapređenje kvaliteta i efikasnosti saobraćaja, pomoć u integrativnim procesima evropskih mreža saobraćajne infrastukture i razvoj koherentnih i efikasnih međunarodnih železničkih pravaca, kao i kombinovanih transportnih mreža u regionu. 198 Panevropski program za transport, zdravlje i životnu sredinu (THE PEP), usvojen je na Drugom samitu UNECE i WHO/evropskih zemalja posvećenom transportu, životnoj sredini i zdravlju (Ženeva, 5. juli 2002.), kojem su prisustvovali ministri i drugi predstavnici transportnog, ekološkog i zdravstenog sektora 38 država članica. Ovaj program je ustanovljen da bi se ekološki i zdravstveni aspekti uključili u transportnu politiku, kao i da bi obezbedili jedan panevropski politički okvir za preduzimanje akcije u vezi s priroritetnim oblastima koje je identifikovala zajednička ekspertska ad hok grupa Ekonomske komisije UN za Evropu/Svetske zdravstvene organizacije. Pored toga, međunarodne smernice kao što su Smernice WHO o kvalitetu vazduha, 199 koje je utvrdila Svetska zdravstvena organizacija i Smernice za ekološku strategiju i ekološki održiv transport 200, koje je izradio OECD u saradnji s UNEP-om, Centralnoevropskom inicijativom (CEI) i nacionalnim vladama 2001, urađen je u cilju smanjenja uticaja transporta na životnu sredinu. Štaviše, multilateralni ekološki ugovori kao što su Konvencija UNECE o prekograničnom zagađenju vazduha na velike daljine (LRTAP) 201. ili Okvirna konvencija UN o promeni klime (UNFCCC), 202 koje su ratifikovale sve karpatske zemlje, može da da značajan doprinos razvoju i primeni održive transportne politike. Alpska konvencija 203 uključuje obavezu svih strana da: Smanje obim i opasnost od interalpskog i transalpskog saobraćaja do nivoa koji nije štetan za ljude, životinje i biljke i njihova staništa, tako što će saobraćaj ovo se posebno odnosi na teretni sve više usmeravati na korišćenje železnice, posebno time što će obezbeđivati odgovarajuću infrastrukturu i podsticaje u skladu s tržišnim principima, a bez diskriminacije koja bi bila zasnovana na nacionalnosti. 204 Ova obaveza postoji na dva nivoa. Prvo, to je obaveza da se ostvari rezultat, to jest, konkretno smanjenje saobraćaja na obim koji nije štetan. Drugo, to je obaveza da se koristi određeno prevozno sredstvo, odnosno, da se teretni saobraćaj preorijentiše na železnički. Stoga se ovaj pristup, izabran u skladu sa članom 8 Karpatske konvencije, značajno razlikuje od propisa u vezi sa saobraćajem iz Alpske konvencije, koji su orijentisani na rezultate i uglavnom predviđaju opšte zahteve u vezi s razvojem politike održivog transporta, kao i planiranja i razvoja infrastrukture. Pored toga, strane Alpske konvencije zaključile su Protokol o transportu. 205 Njegov cilj je razvoj održivog transporta P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 83

86 ČLAN 8 u regionu, te stoga podstiče strane da smanje korišćenje zemljišta kako bi omogućile prirodnu obnovu i ograničile emisije zagađivača do nivoa koji prirodnim putem može da se apsorbuje. Svim stranama koje su potpisale Protokol nametnute su prilično stroge obaveze, 206 uključujući i zabranu gradnje bilo kojih drugih većih transalpskih puteva, kao i zahtev da se razviju glavni transalpski železnički pravci i da se u turističkim zonama uspostave zone s ograničenim saobraćajem, ili u potpunosti bez njega. 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku planiranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture, koja uzima u obzir specifičnosti planinskog okruženja, vodeći računa o zaštiti osetljivih oblasti, naročito oblasti bogatih biodiverzitetom, migracionih pravaca, ili oblasti od međunarodnog značaja, zaštiti biodiverziteta i predela, i o oblastima od posebne važnosti za turizam. Ovaj prvi stav zahteva od strana da vode politiku planiranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture uzimajući u obzir specifičnosti planinskih ekosistema i nekoliko glavnih pitanja u vezi s prirodom očuvanja i područjima važnim za turizam. Ovo predstavlja obavezu da se usvoje planovi i razvije politika, a ona, kao što je već pomenuto, treba da se odnosi ne samo na transport, već i na razvoj infrastrukture. Ova odredba zahteva da strategije i planiranje uzimaju u obzir određene geografske, ekološke i društveno-ekonomske uslove u oblasti Karpata. Planine se sastoje od prirodnih prepreka i stoga nameću ograničenja saobraćajnoj infrastrukturi, a često zahtevaju i velike građevinske radove, kao što su izgradnja tunela i mostova. Teritorijalna kohezija u planinskim područjima navodi na razmatranje kontrole razvoja i rasta saobraćaja, pri čemu se uzima u obzir činjenica da uticaj na životnu sredinu povećavaju posebna topografija, klimatski uslovi i ograničen životni prostor. Karpati su izuzezno osetljiva oblast, te stoga razumna transportna politika treba da vodi računa o njihovim posebnim karakteristikama: biološkoj i predeonoj raznovrsnosti, kulturnoj baštini i tako dalje. Pošto na prekogranične oblasti mogu da utiču saobraćajni i infrastrukturni projekti, održivo korišćenje zemljišta zavisi od saradnje karpatskih zemalja koje moraju da usklade svoje održive transportne politike i da postignu sporazume na tom planu. Posebno s uspostavljanjem transevropskih mreža, efikasnost transportnog sistema u karpatskim zemljama zavisi od transnacionalne saradnje u cilju realizacije jednog integrisanog transportnog sistema koji može da podržava teretni i putnički saobraćaj koji prolazi kroz ovu oblast. U ovoj odredbi navedene su prirodne oblasti i elementi koji treba da se uzmu u obzir kada se planira razvoj takve politike. One uključuju zaštitu osetljivih područja, biološke i predeone raznovrsnosti i oblasti od posebnog značaja za turizam. Zaštita osetljivih oblasti Bečka deklaracija Konferencije UNECE o transportu i životnoj sredini definiše osetljive oblasti kao oblasti s posebno osetljivim ekosistemima, gde geografski uslovi i topografija mogu da intenziviraju zagađenje i buku, ili oblasti u kojima postoje jedinstveni prirodni resursi ili kulturna baština. Kada je reč o oblastima koje su vredne i osetljive na uticaje transporta, Karpatska konvencija vodi računa o oblastima bogatim biodiverzitetom, migracionim pravcima i oblastima od međunarodnog značaja. Ovi pojmovi se odnose na određene oblasti na međunarodnom nivou (lokacije sa svetskom baštinom, oblasti predviđene Ramsarskom konvencijom, rezervate biosfere itd.), ali i prirodne koridore za migraciju vrsta i oblasti koje se smatraju značajnim zbog velikog diverziteta vrsta i njihovih staništa. Zaštita biološke i predeone raznovrsnosti Biološkoj i predeonoj raznovrsnosti potrebna je zaštita od razvoja saobraćaja i prateće infrastrukture, čak i kada ovi nisu uključeni u osetljive oblasti. Potreban je pristup zasnovan na ekosistemima, kako bi se uspostavio transportni sistem koji uzima u obzir integritet ekosistema i zaštitu prirode. 207 U stvari, prema OECD, pristup zasnovan na ekosistemima jedan je od osnovnih elemenata održivog transporta. Više detalja u vezi sa zahtevima u odnosu na strane, a u vezi s biološkom i predeonom raznovrsnošću navedeno je u Glavi I.D ovog Priručnika. Zaštita oblasti od posebne važnosti za turizam Konačno, Konvencija se odnosi na oblasti od posebne važnosti za turizam. Uopšteno se prihvata da su ekološki resursi važan element turizma i da je kvalitetna životna sredina osnovna karakteristika turističkih oblasti. Od transportne politike, a posebno od planiranja, ne očekuje se samo da obezbede pristup oblastima od posebne važnosti za turizam i da omoguće mobilnost turista, već i da sačuvaju te oblasti i da izbegavaju negativne uticaje. Dakle, neophodno je pomiriti potrebu za mobilnošću turista i zaštitu životne sredine, kao i smanjiti pritisak na osetljive oblasti. Na primer, održiv turizam 209 trebalo bi da se promoviše i da se sistematski povezuje s održivim oblicima mobilnosti (posebno s 84 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

87 ČLAN 8 OKVIR 27 Održivi transport u osetljivim oblastima: primer austrijsko-mađarske regije Nojzidler/Ferte Regija Ferte bila je decenijama zaštićena (i uživala je status zaštićene oblasti nacionalnog parka i rezervata biosfere). Oblast Ferte/Nojzidler osetljivom čine ekološke i kulturne karakteristike, ali i osetljiva ravnoteža između korišćenja zemljišta i ekosistema, a posebno je izložena uticaju sve većeg saobraćaja na relaciji istok-zapad i odgovarajućih ekoloških rizika. Predlog zajedničkog austrijsko-mađarskog pilot projekta Na Međunarodnoj konferenciji Izazov za transport i životnu sredinu, održanoj u Ajzenštatu marta godine, austrijski i mađarski ministar za životnu sredinu dogovorili su se da formiraju jedan bilateralan projektni tim u cilju izrade zajedničkih predloga za pilot projekte održivog transporta u osetljivim oblastima. Cilj projekta Jedan od glavnih ciljeva prekograničnog pilot projekta jeste stvaranje modela koji u osetljivim oblastima rešava probleme transporta. Glavni pristup jeste razvoj regije i na regionalnom i na transnacionalnom nivou, i to takav da ne ugrožava životnu sredinu. Međusobno povezivanje i spajanje susednih osetljivih oblasti, na primer, parkova prirode i regija, moglo bi se smatrati za odgovarajuće proširenje obima projekta. Osetljive oblasti zahtevaju osetljivo upravljanje transportom, pri čemu se tri najvažnija kriterijuma definišu kao: kriterijum osetljivosti. Prilikom transporta treba da se uzima u obzir osetljivost ekosistema i vodnih resursa, kao i predela i sela; kriterijum vrednosti. Transport ne bi smeo da smanjuje već da povećava vrednost kvaliteta životne sredine; i potencijalni kriterijum. Transport treba da doprinese posebnim potencijalima ove osetljive oblasti kako bi se obezbedio održiv regionalni razvoj za budućnost. Dati predlozi usvojeni posle pregovora s austrijskim partnerom bili su sledeći: Preporuka 1: inovacije u javnom saobraćaju razvoj regionalne mobilnosti između mađarske i austrijske strane jezera Nojzidel/Ferto s novim uslugama namenjenim mobilnosti (na primer, lokalni autobuski prevoz); uključivanje biciklističkog i pešačkog saobraćaja u svakodnevni saobraćaj; Preporuka 2: Prekogranični regionalni centar za mobilnost saobraćajno-transportni centar za razvoj i optimiziranje javnog saobraćaja, kao i jedan informacioni centar; razvoj jednog sveobuhvatnog turističkog informacionog centra. Preporuka 3: Ekomobilnost za ekoturizam/prirodna baština kvalitetan turizam zahvaljujući ekomobilnosti za upravljanje rekreacionim turizmom i mobilnošću; privlačni paketi mobilnosti za turiste, izletnike i tamošnje stanovnike, koji uključuju putovanje vozom, autobusom i brodom, ili vožnju biciklom i pešačenje. Preporuka 4: Upravljanje mobilnošću kompanije: efikasnost transporta i poboljšanje životne sredine zahvaljujući blagoj mobilizaciji i racionalizaciji; inovativna regionalna logistika za teretni saobraćaj; umrežavanje na osnovu inovativnog koncepta proizvoda i marketinga. Preporuka 5: Nova tehnologija vozila i infrastruktura prilagođena predelu novi niskopodni vozovi; vozila s pogonom na biogorivo; električni automobili, alternativne pogonske tehnologije itd.; produženje biciklističkih i pešačkih staza, revitalizacija velikog broja privlačnijih železničkih i autobuskih stanica, modernizacija i širenje ruta i pravaca u javnom prevozu. Uspostavljanje partnerstva Realizacija se zasnivala na angažovanju velikog broja zainteresovanih strana na lokalnom i regionalnom nivou posebno iz sektora transporta, ekologije, zdravstva, privrede, turizma i prostornog planiranja. U ovo su bili uključeni predstavnici regionalnih i lokalnih organa vlasti, uprava nacionalnih parkova (Kisalfold volan Rt; GySEV), kao i turističke organizacije. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 85

88 ČLAN 8 pešačenjem i biciklizmom, većim korišćenjem javnog prevoza, izbegavanjem putovanja avionom itd.). Ova odredba odražava potrebu za integrativnim pristupom 210, sektorskom politikom koja se podstiče i u članu 4, tačka 6, Karpatske konvencije: Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere u cilju integrisanja ciljeva očuvanja i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti u sektorske politike, poput (...) saobraćaja (...). Strane se obavezuju na uspostavljanje multisektorske saradnje i obezbeđivanje integracije ekoloških zahteva u procese odlučivanja povezane sa saobraćajem. Odgovornosti lokalnih vlasti Ova odredba se više odnosi na daljinski nego na lokalni transport. U tom kontekstu, planiranje korišćenja zemljišta, kao i regionalni i lokalni razvojni planovi, predstavljaju bitne instrumente za integraciju ekoloških obzira u transportnu politiku. Prilikom razvijanja i primene svojih lokalnih razvojnih planova, kao i obezbeđivanja svog doprinosa Nacionalnom planu razvoja, lokalni organi vlasti trebalo bi da vode računa o potrebi za očuvanjem i zaštitom biološke i predeone raznovrstnosti, isto kao i o lokacijama koje se smatraju kulturnom i prirodnom baštinom, kako u protivnom ne bi došlo do negativnih uticaja. Ovo od lokalnih vlasti zahteva i utvrđivanje lokacija na kojima postoje biološka i predeona raznovrsnost, osetljive oblasti kojima mogu da budu potrebne posebne mere zaštite, kao i turistički atraktivne lokacije na teritoriji u njihovoj nadležnosti. Kada izrađuju turističke strategije, lokalne vlasti treba da razmotre i podsticanje saobraćaja koji pogoduje životnoj sredini, kao što su biciklizam i železnica. Lokalni organi vlasti imaće veoma karakteristične uloge u zavisnosti od toga da li se relevantno odlučivanje odnosi na lokalni saobraćaj ili na delove transportnih mreža. S obzirom na međunarodnu dimenziju transportnog sistema u planinskim oblastima i rizik od isključenja iz evropskih i transeveropskih tržišta, mere su efikasne samo ako se sprovode usaglašene sa transnacionalnim strategijama i aktivnostima, te će stoga lokalni organi vlasti imati više problema prilikom zastupanja lokalnih interesa i vrednosti u ovim procesima. 2. Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvoja održive politike transporta, koja pruža koristi od mobilnosti i pristupa Karpatima, istovremeno svodeći na najmanju moguću meru štetne efekte na zdravlje ljudi, predele, biljke, životinje i njihova staništa, i uključenjem zahteva za održivim upravljanjem transportom u svim fazama planiranja transporta u oblasti Karpata. Ovim stavom od strana se direktno zahteva da sarađuju u cilju razvoja održive transportne politike u oblasti Karpata. Strane bi morale da imaju jedinstvenu viziju razvoja saobraćajne infrastrukture, budući da pojedinačne mere na nacionalnom nivou očigledno nisu dovoljne da umanje uticaj transporta u oblasti Karpata i da obezbede efikasnu zaštitu planinskih ekosistema. U ovom slučaju težište se stavlja na lokalnu mobilnost i transportnu politiku koju sprovode strane, a čiji cilj treba da bude omogućavanje pristupa ljudima, mestima, dobrima i uslugama u okviru regiona, kako bi se time doprinelo razvoju turizma, ali i opštem razvoju oblasti Karpata. Ukoliko ne postoji efikasan transportni sistem, javlja se opasnost da će lokalno stanovništvo u karpatskim zemljama ostati izolovano. Transport omogućava trgovinu i pristup radnim mestima, obrazovanju i drugim ekonomskim i društvenim mogućnostima. Ono obezbeđuje i kulturnu razmenu. Prema tome, strane bi trebalo da razviju zajednički pristup razvoju mreža saobraćajne infrastrukture u regionu i da svoje aktivnosti usklade tako da mogu da ostvare ciljeve Konvencije. U praksi, neophodna je saradnja relevantnih organa vlasti, koji su u državama ugovornicama zaduženi za transport, životnu sredinu, zdravlje i prostorno planiranje. Na primer, tehnološki razvoj odigraće ključnu ulogu u ublažavanju uticaja transporta na životnu sredinu. Vlade bi trebalo da razmenjuju znanje o tehnološkim unapređenjima i u tom smislu bi trebalo da se ostvari dodatna međunarodna saradnja između njih i između nevladinih organizacija, indu- OKVIR 28 Sistem žičara u Visokim Tatrama, u Slovačkoj Oko Visokih Tatri, prugom uskog koloseka (1000 mm), još od 20. decembra godine, saobraća električni voz s nadzemnim kablom za jednosmernu struju od 1500 V. Ova uska pruga povezuje tri glavna skijaška centra i sva sela na relaciji Štrbsko Pleso - Tatranska Lomnica. Od postoji i zupčasta železnica, jedina tog tipa u Visokim Tatrama. Zamena gondola koje primaju 200 putnika započela je godine. Jedna posebna gondola u Laborec ekspresu izdvojena je za prevoz automobila na liniji Prag Poprad Tatre. 86 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

89 ČLAN 8 strije i drugih institucija koje se bave istraživanjem kako bi se osiguralo da su tehnološke koristi svima dostupne. Prema ovoj odredbi, Karpatska konvencija održiv transport definiše kao ravnotežu između nivoa mobilnosti i nivoa zaštite. Konvencija ističe činjenicu da transportna politika mora da bude orijentisana na minimalizaciju štetnih efekata po zdravlje ljudi i prirodne resurse. Pošto je nemoguće sprečiti sve uticaje transporta na zdravlje ljudi, ili na predele, biljke, životinje i njihova staništa, ti uticaji se moraju svesti na najmanju moguću meru, da bi se smanjilo negativno dejstvo transporta na životnu sredinu. Cilj održive strategije transporta nije stroga zaštita životne sredine, već uspostavljanje ravnoteže između njene zaštite i razvoja efikasnih transportnih sistema koji mogu da zadovolje ekonomske i društvene potrebe u regiji. U ovom kontekstu, važno je razviti celovit sistem praćenja uticaja na zdravlje i životnu sredinu. Zbog toga su utvrđeni postupci za procenu uticaja na životnu sredinu (EIA), kao i za stratešku procenu životne sredine (SEA), što pomaže da se u početnim fazama odlučivanja ocene mogući uticaji aktivnosti, planova ili politika na životnu sredinu. Više informacija može se naći u Glavi I.K ovog Priručnika. Studija slučaja navedenog u Okviru 30 ilustruje proces procene planova razvoja transporta u odnosu na fragmentaciju ekosistema. Ovaj stav Konvencije zalaže se i za integraciju zahteva za upravljanjem transportom u svim fazama njegovog planiranja. Upravljanje transportnim potrebama definiše se u okviru programa THE PEP kao niz politika, strategija i akcija na nacionalnom i lokalnom nivou, usmerenih ka optimizaciji korišćenja motornih vozila, podršci održivijem turizmu i unapređenju efikasnosti saobraćajne infrastrukture, uz vođenje računa o društvenim, ekonomskim i ekološkim efektima transporta. 211 Cilj nije samo da se obezbede planovi transporta usklađeni s planovima korišćenja zemljišta kako bi se smanjile zone konflikta između uklapanja infrastrukture u životnu sredinu, već i da se utiče na potrebe za transportom. Na transportnu politiku u velikoj meri utiče potreba društva za mobilnošću i dostupnošću. Prema tome, oblikovanje politike treba da bude u korelaciji s akcijama čiji je cilj uticaj na transportne potrebe promovisanjem efikasnih sistema javnog prevoza, bezbednih biciklističkih staza i pouzdanih železničkih sistema, čime se ograničava individualno korišćenje automobila u ekološki osetljivim oblastima. Komercijalni saobraćaj ima značajan uticaj na životnu sredinu, te se stoga moraju preduzeti posebne mere u cilju preorijentacije na ekološki povoljnija saobraćajna sredstva. Potrebu za putovanjima moguće je smanjiti promenom sistema mobilnosti i opštije, planiranjem razvoja gradova koje će obezbediti bolji pristup javnim uslugama i dobrima, kao i promovisanjem novih komunikacionih tehnologija i razvojem efikasnijih načina pakovanja i isporuke proizvoda. Drugi način za smanjenje ove potrebe jeste uvođenje poreza na vozila koja najviše utiču na životnu sredinu, kao i uvođenje plaćanja za korišćenje saobraćajne infrastrukture. 212 Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u sprovođenju transportne politike. Saradnja među zemljama treba da uzme u obzir lokalnu situaciju, a lokalne vlasti su u najboljem položaju da obezbede informacije o sadašnjoj saobraćajnoj infrastrukturi, tendencijama i proceni uticaja saobraćaja na zdravlje ljudi i na životnu sredinu u određenim regionima. Integrisane procena uticaja na životnu sredinu (EIA) i strateška procena životne sredine (SEA), predstavljaju efikasne instrumente za procenu uticaja saobraćaja, i za sprečavanje ili za ublažavanje tog uticaja, kao i mehanizme za praćenje i izveštavanje na međunarodnom, nacionalnom i lokalnom nivou. OKVIR 29 Ekološki održiv transport u oblasti Alpa Izveštaj o putničkom i teretnom saobraćaju u Alpima Ova zajednička studija, urađena je u saradnji Austrije, Francuske i Švajcarske, a u okviru projekta OECD posvećenog ekološki održivom transportu (EST). Navedene tri zemlje odlučile su da otpočnu saradnju u okviru OECD kako bi pokrenule jedan zajednički projekat koji će definisati ciljeve i kriterijume održivog transporta u Alpima, a i da bi bar na svojoj teritoriji ispitale potrebne strategije u vezi s merama za realizaciju. Studija ekološki održivog transporta u Alpima podeljena je u tri faze, s obzirom na različite aspekte transporta u tom regionu: Korak A: Prevoz tereta na velike razdaljine u oblasti Alpa; Korak B: Prevoz putnika na velike razdaljine; Korak C: Regionalni saobraćaj u Alpima, tojest, saobraćaj unutar oblasti Alpa (putnički i teretni). Posebna pažnja poklonjena je istraživanju pitanja u vezi s transalpskim teretnim saobraćajem, koji je u tri uključene zemlje u ekološkom pogledu bio posebno osetljiv. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 87

90 ČLAN 8 Svi ovi elementi mogu da omoguće bolje informisanje i veće učešće javnosti. Lokalne vlasti igraju ključnu ulogu u sprovođenju ovih instrumenata. Štaviše, lokalni planovi razvoja i planiranja korišćenja zemljišta moraju da uključe zahtev da se na transportne potrebe utiče u pravcu ekološki prihvatljivih prevoznih sredstava. Ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu dugo traju, a u svakoj fazi razmišljanja o izboru saobraćajnog sredstva, buduća praksa i ekološki uticaji moraju da se procene kako bi se razvila izvodljiva strategija koja će omogućiti održiv razvoj. Razvoj relevantnih pokazatelja i održavanje baza podataka smatraju se dragocenim komponentama za utvrđivanje kvaliteta i usvajanje zajedničke strukture za sve načine prevoza. U ove baze podataka treba unositi informacije o postojećoj saobraćajnoj infrastrukturi, o protoku saobraćaja na putevima i o emisijama zagađivača, kako bi se snimilo stanje u saobraćaju i njegov uticaj na životnu sredinu. Da bi se izbegli kontradiktorni podaci, za njihovo prikupljanje i analizu treba koristiti istu metodologiju. Na osnovu ovakvih podataka mogu se usvojiti transportne politike. Pored toga, treba preduzeti još neke mere, uključujući: optimizaciju postojećih transportnih sistema i infrastrukture; zalaganje za prelazak na ekološki najpovoljnija saobraćajna sredstva (železnicu, bicikl, pešačenje itd.); unapređenje planiranja korišćenja zemljišta i strože upravljanje potrebama za transportom; smanjenje ukupnog obima transporta; održavanje i određivanje zona sa smanjenim saobraćajem, ili u kojima je zabranjen saobraćaj, isto kao i pešačkih i biciklističkih staza; i uvođenje stimulacija za promovisanje gore navedenih mera. OKVIR 30 Procena fragmentacije ekosistema u okviru projekta puta Trento-Roketa Projekat puta Trento-Roketa predstavlja novu saobraćajnicu koja će se izgraditi u autonomnoj pokrajini Trento, u severnoj Italiji. Oblast na koju će ovaj put uticati jeste široka alpska dolina u kojoj se, u okviru poljoprivredne matrice, nalazi nekoliko prirodnih ekosistema. S obzirom na to da su retki, neki od tih ekosistema igraju značajnu ulogu u očuvanju biodiverziteta obe pokrajine. Indikatori i procena Za potrebe ovog istraživanja razmotreno je pet alternativnih planova. Uticaji svakog od njih, u smislu fragmentacije ekosistema, proučavani su na osnovu izrade scenarija predela i merenja promena tri ekološka indikatora: ekosistema u centralnoj zoni, mogućnosti povezivanja ekosistema i poremećaja ekosistema. Sve ove operacije obavljene su na osnovu geografskog informacionog sistema (GIS). Tri indikatora prvo su izmerena u svakom prirodnom ekosistemu i u originalnim uslovima, tojest, u odsustvu predloženog projekta (nulta alternativa). Uticaji fragmentacije pet mogućnosti upoređeni su s prvobitnom situacijom. Za procenu promena konstruisane su funkcije vrednosti koje pokazuju razlike u očekivanom gubitku vitalnosti delova ekosistema. Ovo omogućava poređenje uticaja fragmentacije svih pet mogućnosti i njihovo rangiranje koje će se potom proslediti donosiocima odluka. Rezultati su pokazali da je peta mogućnost imala najmanji uticaj, dok bi druga izazvala najveći poremećaj u smislu fragmentacije ekosistema. Preostale mogućnosti davale su prilično slične rezultate. Stečeno iskustvo Ovaj slučaj predstavlja primer kako se fragmentacija ekosistema može uzeti u obzir za planiranje i razvoj nove infrastrukture. Posebno su korišćeni ekološki podaci o predelu i geografski informacioni sistem kako bi se uradila simulacija stanja na terenu posle izgradnje predloženog infrastrukturnog projekta. Ovo je omogućilo utvrđivanje kritičnih oblasti, isto kao i identifikaciju lokacija koje su najmanje poremećene, tojest, najpodesniji koridor za izgradnju linearne infrastrukture. Izvor: 88 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

91 ČLAN 8 3. U ekološki osetljivim oblastima Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvijanja modela ekološki bezbednog transporta. Poslednji stav ovog člana zahteva od strana ugovornica saradnju u cilju razvoja modela ekološki bezbednog transporta u ekološki osetljivim oblastima. U stvari, ova obaveza je obuhvaćena obavezom da se sprovodi politika održivog transporta i da se insistira na značaju razvoja i sprovođenja odgovarajućih mera u ekološki osetljivim oblastima. Ekološki bezbedan transportni sistem jeste sistem usklađen s onim što je najbolje za životnu sredinu i ljude. 213 Takav sistem se procenjuje za celokupan životni vek vozila: proizvodnju, korišćenje i odlaganje na deponiju, kao i na razvoj neophodne infrastrukture, uz vođenje računa o potrošnji energije i količini otpada koji se proizvodi. Ceo životni ciklus veoma je značajan za razvoj politike održivog transporta i, uopšteno, nijedan dobar plan i politika ne bi smeli da se usvoje ukoliko ne teže regulisanju kompletnog životnog ciklusa određenog prevoznog sredstva. Neka prevozna sredstva ekološki su manje bezbedna od drugih: nemotorizovani transport, posebno biciklizam, koristi životnoj sredini, budući da povećava mobilnost, a ne stvara zagađenje; javni transport, kao što je železnički, poseduje dobar potencijal za ostvarivanje energetske efikasnosti; kombinovani transport, ili promena načina usredsređuje se na mogućnost povezivanja saobraćajnih sredstava, kako bi se omogućilo putovanje različitim sredstvima, i time smanjila zavisnost od automobila kao osnovnog prevoznog sredstva, te podstaklo korišćenje javnog prevoza. Odgovornost lokalnih vlasti Od strana se zahteva da sarađuju u razvoju ovakvih načina transporta u osetljivim oblastima. Kao i u drugim oblastima, lokalni organi vlasti igraju ključnu ulogu u podsticanju ekološki bezbednih načina transporta. Ta uloga uključuje: razvoj i sprovođenje politike održivog transporta; identifikovanje ekološki osetljivih oblasti koje potpadaju pod njihovu nadležnost i to na osnovu jasno definisanih pokazatelja i efikasnog sistema za ekološki monitoring; redefinisanje transportnog sistema; promovisanje alternativnih načina teretnog i putničkog saobraćaja koji više pogoduju životnoj sredini; unapređenje efikasnosti svih načina transporta time što će se podsticati ekološki pogodne automobilske tehnologije i goriva; uticaj na ponašanje pojedinaca u saobraćaju i promena strukture potrošnje; i razmena podataka i iskustava. Pored toga, za podsticanje inovativnih rešenja u transportu neophodne su finansijska podrška i tehnička harmonizacija, kao i kompatibilnost svih sistema. Konvencija zahteva saradnju strana u razvoju modela, kako bi se prenosila stečena znanja i iskustva. Cilj je olakšavanje razmene i širenja postojeće dobre prakse u različitim zemljama u regionu. Ovakav, ekološki bezbedan transport može da se razvije i uz oslanjanje na najbolju praksu drugih planinskih oblasti, recimo, alpskih zemalja. Jedna od najboljih praksi u toj oblasti jeste model projekta Održiva mobilnost takozvani turizam bez automobila, opisan u Okviru 32. Veze s drugim članovima ove Konvencije Član 2. U skladu s opštim ciljevima i principima definisanim u Konvenciji, ovaj član olakšava ispunjavanje obaveza koje se odnose na održiv transport i infrastrukturu. Član 3. Planiranje održivog transporta i infrastrukture može da omogući pristup zasnovan na integrisanom upravljaju zemljišnim resursima. Član 4. Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti deo je politike održivog transporta i planiranja infrastrukture. Član 5. Prostorno planiranje i saobraćaj povezani su stoga što mogu da obezbede održivo korišćenje zemljišta. Član 6. Primena člana 8 može da doprinese smanjenju fragmentacije vodenih staništa. Član 9. Održiv transport i infrastruktura, jasno je, poma- OKVIR 31 Projekat tunela Brener namenjenog železničkom teretnom saobraćaju Autonomna pokrajina Bolcano, Alto Adiđe, radi na projektu tunela Brenero namenjenog železničkom teretnom saobraćaju. Zajedno s ovim projektom, pokrajina Bolcano stimuliše i preduzeća koja investiraju u širenje informacija i znanja o železničkom transportu u Alpima, kao i onima koja tragaju za alternativama drumskom teretnom saobraćaju. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 89

92 ČLAN 8 žu u promociji održivog turizma time što obezbeđuju mobilnost i pristup turistički važnim oblastima koje istovremeno i čuvaju. Član 10. Ekološki bezbedan transport odnosi se direktno na ekološki bezbedne metode za proizvodnju i korišćenje energije u industriji, vozilima i infrastrukturi. Član 11. Održiv transport i infrastruktura mogu da se oslone na tradicionalno znanje i da omoguće očuvanje kulturne baštine. Član 12. Procena životne sredine kao i programi monitoringa doprinose ispunjavanju obaveza iz člana 18. Član 13. Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti mogu da povećaju tražnju za ekološki bezbednim transportom i infrastrukturom. OKVIR 32 Model projekta održive mobilnosti turizam bez automobila Ovo je projekat za budućnost, posvećen životnoj sredini, turizmu i mobilnosti, koji zajednički razvijaju austrijsko Ministarstvo za poljoprivredu, šumarstvo, životnu sredinu i vodoprivredu, Ministarstvo za inovacije, transport i tehnologiju, Ministarstvo za ekonomiju i rad, pokrajina Salcburg i dve zajednice koje služe kao model, Bad Hofgaštajn i Verfenveng. Projekat je podržala i Evropska unija. Cilj projekta jeste kreiranje turizma bez automobila, uvođenje inovativnih saobraćajnih mogućnosti za posetu zajednicama-modelima, podsticanje korišćenja inovativnih saobraćajnih tehnologija i unapređenje kvaliteta životne sredine. Mere preduzete u Bad Hofgaštajnu i Verfengu: proširenje pešačkih i biciklističkih staza; proširenje ili uvođenje pešačkih zona; smanjenje saobraćaja, atraktivno planiranje ulica i organizacija parkiranja; zamena vozila sa SUS motorom sa električnim vozilima specijalne namene (automobili za iznajmljivanje, automobili za zajedničko korišćenje, hotelska i dostavna vozila): u model-zajednicama već se koristi više od 30 električnih skutera, 10 električnih motocikala i 3 električna automobila; zajedničko korišćenje bicikala i električnih automobila; prva austrijska stanica za punjenje električnih vozila na solarni pogon; pilot projekat u vezi s rukovanjem prtljagom posetilaca koji dolaze vozom (usluga od vrata do vrata); nove varijante regionalnog i lokalnog javnog prevoza: linijski prevoz od Verfenvenga do Bišofshofena, optimizacija gradskih autobusa koji ne ispuštaju zagađivače ili uvođenje hibridnih vozila u Bad Hofgaštajnu; Centar za upravljanje mobilnošću u Pongau u okviru kojeg regionalne opštine u saradnji s Poštbusom i Austrijskom železnicom optimiziraju javni prevoz i koordiniraju ga s turističkim potrebama; formiranje posebne interesne grupe i uvođenje privlačnih paket-aranžmana s različitim pogodnostima za turiste koji se opredele za varijantu Odmor od automobila ; saradnja s međunarodnim turističkim organizacijama i tur-operaterima (TUI, Holandskim železnicama, Alpenekspres ) kako bi se ponudilo privlačno putovanje vozom; i međunarodna partnerstva s Bavarskom, Lombardijom, Trentinom, Južnim Tirolom, Venetom i pokrajinom Friuli- Đulija-Veneto, u okviru međunarodnog projekta Mobilnost u Alpima, a u saradnji sa Evropskom turističkom mrežom za održivu mobilnost (NETS). Izvor: 90 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

93 Glava H Član 9 Član 9 Održivi turizam 1. Strane se obavezuju da će preduzeti mere za promovisanje održivog razvoja u oblasti Karpata, na taj način donoseći korist lokalnom stanovništvu, a na osnovu izuzetne prirode, predela i kulturne baštine Karpata, kao i da će intenzivnije sarađivati na postizanju tih ciljeva. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da promoviše prekograničnu saradnju, kako bi se omogućio razvoj održivog turizma, kao što su koordinirani ili zajednički planovi upravljanja prekograničnim ili pograničnim zaštićenim oblastima i drugim lokacijama od turistučkog značaja. Turizam je jedna od najvećih svetskih industrija i jedan od sektora koji beleži najbrži ekonomski rast. On u mnogome utiče i pozitivno i negativno na živote ljudi i na životnu sredinu. Zabrinutost zbog negativnih uticaja turizma zauzima veoma visoko mesto na međunarodnoj agendi, te se stoga ulaže ogroman trud u promovisanje i sprovođenje ideje održivog turizma. Svetska turistička organizacija (UNWTO) 214 definiše održivi turizam kao turizam koji podrazumeva upravljanje svim resursima na način koji zadovoljava sve ekonomske, društvene i estetske potrebe, a čuvajući istovremeno kulturni integritet, osnovne ekološke procese, biološki diverzitet i sisteme koji obezbeđuju život : Održivi turizam zasniva se na kriterijumima održivosti, što znači da mora da bude dugoročno ekološki podnošljiv, ekonomski održiv, ali i etički i društveno pravičan u odnosu na lokalne zajednice. 215 Turizam može a i trebalo bi da igra značajnu ulogu u opštem procesu ostvarivanja održivog razvoja. Turizam je vitalno važan za razvoj planinskih oblasti. Na planinski turizam otpada odsto svetskog turizma, ili milijardi američkih dolara godišnje. Svetska turistička organizacija predviđa da će do godine u svetu postojati jedna milijarda turista, a da će prihod od turizma iznositi milijardi američkih dolara. 216 Kako turizam u planinskim oblastima svuda u svetu raste, može se očekivati i povećanje njegovih ekoloških, društvenih i ekonomskih uticaja. Kao ekološki veoma osetljive oblasti i kolevka bogatih tradicija, planine su osetljivije na negativne uticaje turizma. Posebna pažnja treba da se poklanja obezbeđenju održivog razvoja turizma u tim oblastima. Bez obzira na moguće štetne posledice, važno je imati na umu da prihod od turizma u planinskim oblastima može značajno da doprinese nacionalnoj i lokalnoj privredi. Da bi rešila ove probleme, Karpatska konvencija zahteva od strana da sarađuju, ali i da samostalno rade na promovisanju održivog turizma u Karpatima. 1. Strane se obavezuju da će preduzeti mere na promovisanju održivog razvoja u oblasti Karpata, na taj način donoseći korist lokalnom stanovništvu, a na osnovu izuzetne prirode, predela i kulturne baštine Karpata, kao i da će intenzivnije sarađivati na postizanju tih ciljeva. Glavni koncepti Veliki broj povelja, kodeksa, smernica, principa, zaključaka i drugih sličnih dokumenata koji se usvajaju na različitim međunarodnim forumima, usredsređuju se na održivi turizam, ekoturizam, ekološki i kulturno odgovoran turizam i tako dalje. Ekoturizam odnosi se na samo jedan segment turističkog sektora (onaj koji je orijentisan na prirodu i gde je glavni motiv turista uživanje u prirodi i tradicionalnim kulturama koje preovlađuju u prirodnim rezervatima 217 ), dok se pojam održivi turizam može primeniti na sve vrste turizma. Izraz održivi razvoj turizma ističe pristup razvoju turizma u kojem se spajaju ekonomski, ekološki i društveni interesi. Na turizam se često gleda kao na mogućnost za razvoj i smanjenje siromaštva, ali on, ukoliko se ne organizuje na održiv način, može da izazove degradaciju životne sredine P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 91

94 ČLAN 9 i nenamerne društvene poremećaje. Masovni turizam može da prouzrokuje gubitak biodiverziteta i osiromašenje prirodnih resursa. Prema podacima Worldwatch Institute (WWI), turizam generiše 5,3 odsto androgenih emisija gasova s efektom staklene bašte, a od toga oko 90 odsto otpada na transport (uglavnom zbog putovanja avionom). 218 Prema Svetskoj turističkoj organizaciji, razvoj održivog turizma jeste proces koji zadovoljava sadašnje i buduće potrebe turista i zajednica domaćina. Prema tome, održivi turizam vodi računa o interesima lokalnih zajednica i obezbeđuje im koristi na ekonomskom, društvenom i ekološkom nivou. Pored toga što u lokalnim zajednicama stvara mogućnosti za zapošljavanje, održiv turizam pomaže u smanjenju negativnih uticaja na prirodnu i kulturnu baštinu, može i da podrži tradicionalna znanja, kao i da podstiče korišćenje lokalnih proizvoda. Karpatska konvencija prihvata da su prirodna i kulturna baština u Karpatima, uključujući predele, 219 osnovne karakteristike turizma. U stvari, estetska vrednost planinskih predela igra ogromnu ulogu u njihovoj privlačnosti za turiste, a izuzetni karpatski resursi nesumnjivo pružaju mogućnost za razvoj turizma. Mere koje će pomoći u razvoju održivijeg turizma uključuju konkretne podsticaje, uvođenje ekološkog obeležavanja i utvrđivanje indikatora. Nekoliko zemalja uspostavilo je indikatore održivog turizma 220, što je omogućilo da se na lokalnom nivou uticaji akcionih turističkih planova na različite ekološke faktore (atmosferu, otpatke, gradska područja, prirodne resurse) mere još u fazi njihove izrade. Na nivou Evropske unije, sada se razrađuju indikatori održivog turizma, koji će se posebno pozabaviti mogućnostima za korišćenje različitih prevoznih sredstava, kao i mogućnošću da cene koje turisti plaćaju odražavaju nastale ekološke troškove, zatim korišćenu energiju i druge aspekte održivog turizma. U skladu s osnovnim principom prekogranične saradnje, kojim se bavi Karpatska konvencija, 221 ova odredba zahteva da strane povećaju saradnju kako bi promovisale održiv turizam. Ovaj zahtev kasnije je dodatno razrađen, u članu 9.2 Karpatske konvencije. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Glava 13 Agende , koja se bavi održivim razvojem planinskih područja, zahteva od vlada da diversifikuju planinsku privredu, između ostalog i tako što će stvoriti i/ili ojačati turizam, u skladu s integrisanim upravljanjem planinskim područjima i što će promovisati održiv turizam kao OKVIR 33 Agro-turističke mere u italijanskoj pokrajini Veneto Regionalni zakon usvojen u pokrajini Veneto 18. aprila godine predviđa niz podsticaja za agro-turistički sektor, koji će obezbediti koristi lokalnom stanovništvu koje živi u tamošnjim osetljivim ruralnim područjima. Preduzete su konkretne mere da bi se ostvarili sledeći zadaci: zaštita kulturne tradicije kroz podršku kulturnim inicijativama, posebno u jeku turističke sezone, a u cilju diversifikovanja turističke ponude, kao i podsticanje održivog razvoja koji uključuje očuvanje zemljišta i životne sredine; poboljšanje prirodnih resursa i obnavljanje istorijskih građevina, kako bi se povećao interes turista za neke oblasti; podrška omladinskom turizmu; i podrška lokalnoj proizvodnji, da bi se uspostavila ravnoteža između urbanih i ruralnih turističkih područja. OKVIR 34 Ekomuzeji u Alpima Institucija ekomuzeja u italijanskim Alpima, kao što je dolina Vanoi, u blizini parka prirode Paneveđo-Pale di San Martino, može lokalnim vlastima da pruži dobar primer održivog turizma. Organizuju se posete prirodnim staništima ili zaštićenim oblastima (i danju i noću) radi upoznavanja s bogatstvom biodiverziteta i lepotama alpskog ekosistema. Pored toga, u Alpima postoji nekoliko lokacija za posmatranje ptica koje su upotpunjene objektima i infrastrukturom, kao što su planinske i biciklističke staze koje omogućavaju održiv turizam. 92 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

95 ČLAN 9 alternativnu mogućnost privređivanja u planinskim oblastima. U Glavi 36 Agende 21, posvećenoj podsticanju obrazovanja, kaže se da svest javnosti i obuka zahtevaju od zemalja da: Tamo gde je to odgovarajuće, podstiču ekološki bezbedne rekreativne i turističke aktivnosti, u skladu s Haškom deklaracijom o turizmu 223 i postojećim programima Svetske turističke organizacije i UNEP-a, kako bi se na odgovarajući način iskoristilo postojanje muzeja, istorijskih lokaliteta, zooloških vrtova, botaničkih bašti, nacionalnih parkova i drugih zaštićenih oblasti. Plan implementacije iz Johanesburga 224 u stavu 43 zalaže se za razvoj održivog turizma u cilju povećanja koristi od turističkih resursa za stanovništvo zajednica domaćina i istovremeno očuvanje njihovog kulturnog i ekološkog integriteta i pojačanje zaštite ekološki osetljivih oblasti i lokacija koje se smatraju prirodnom baštinom. Plan implementacije potvrđuje da razvoj održivog turizma doprinosi jačanju lokalnih i ruralnih zajednica, i nabraja posebne aktivnosti koje treba da se preduzmu kako bi se ostvarili pomenuti ciljevi, između ostalog i povećanje međunarodne saradnje i usredsređivanje na lokalni razvoj. Globalni etički kodeks za turizam, koji je Svetska turistička organizacija usvojila 1999, a Generalna skupština potvrdila godine, predstavlja osnovnu smernicu za razvoj održivog turizma. Njime se potvrđuje uloga turizma kao faktora održivog razvoja. Članom 3 od svih zainteresovanih za razvoj turizma zahteva se da čuvaju prirodnu sredinu, vodeći računa da ostvaruju stalan održiv ekonomski rast koji se podstiče zato da bi pravično zadovoljio potrebe i težnje sadašnjih i budućih generacija. Ovaj kodeks je preveden na jezike 225 svih karpatskih zemalja izuzev Ukrajine. Prema izveštaju o sprovođenju Svetske turističke organizacije, većina zemalja je u svoju zakonsku regulativu, ili u planove razvoja turizma, već uključila principe ovog Kodeksa. Smernice o biodiverzitetu i razvoju turizma 226, urađene godine u skladu s Konvencijom o biodiverzitetu, usredsređene su na pitanja u vezi s biodiverzitetom kao na jedan od aspekata održivosti. Kreatorima politike, donosioci- OKVIR 35 Održivo korišćenje prirodne i kulturne baštine u Banjskoj Štavnici u Slovačkoj Istorijat UNESCO je godine uključio u Spisak svetske baštine istorijski grad Banjska Štavnica, tamošnji stari sistem vodosnabdevanja, kao i okolinu. Ova regija je poznata po svom jedinstvenom pejzažu: nalazi se u Štavničkim planinama, zaštićenom predelu (merama koje predstavljaju ekvivalent za petu kategoriju IUCN zaštićenih kopnenih i morskih predela), a obuhvata 15 manjih prirodnih rezervata i zaštićene lokacije ili staništa vrsta. Projekat pod nazivom Podsticanje održivog turizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi demonstracija modela primenjenog na prirodnu i kulturnu baštinu Banjske Štavnice u Slovačkoj, koji organizacija Ekološki turizam u Evropi (ETE) sprovodi u skladu sa smernicama Konvencije o biodiverzitetu i biološkom diverzitetu i turističkom razvoju. Rezultati Studija navedenog slučaja privukla je pažnju nekoliko odlučujućih faktora zbog uspešnog planiranja održivosti i turističkog razvoja. To su: potreba za turističkim planiranjem i organima upravljanja na centralnom i lokalnom nivou; dostupnost tačnih informacija i znanja o ekosistemima i njihovim karakteristikama koje obezbeđuju zdravu osnovu za procenu ekološkog uticaja i upravljanja; utvrđivanje zajedničke vizije razvoja lokalnog turizma, u čemu učestvuju sve zainteresovane strane; jasna definicija ciljeva kao što su razvoj turizma i očuvanje biodiverziteta, koja će omogućiti sporazumevanje o zajedničkim ciljevima i zadacima; jasan zakonski okvir, koji se oslanja na efikasan sistem primene kao na institucionalni okvir koji omogućava da se aktivnosti u vezi s biodiverzitetom dobro koordiniraju i u turizmu; sveobuhvatan uticaj postupka procene za projekte iz oblasti razvoja turizma; sveobuhvatna politika i pravna sredstva za upravljanje uticajem; planovi upravljanja za očuvanje prirode, smernice za budući razvoj turizma, plan upravljanja posetama, sistemsko i standardizovano praćenje; efikasno učešće javnosti u relevantnim procesima odlučivanja, edukacija javnosti i kampanje u cilju podizanja svesti javnosti; jačanje kapaciteta zainteresovanih strana za održivi razvoj. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 93

96 ČLAN 9 ma odluka i menadžerima zaduženim za turizam i/ili biodiverzitet, kao i privatnom sektoru, autohtonim i lokalnim zajednicama, nevladinim i drugim organizacijama civilnog društva, Smernice obezbeđuju praktična tehnička uputstva o održivom turizmu u osetljivim ekosistemima, uz istovremeno poštovanje obaveza iz Konvencije o biodiverzitetu. Smernice definišu različite faze razvoja turizma: formulisanje politike, planiranje i upravljanje razvojem, potrebe za obaveštavanjem i informisanjem, edukaciju, izgradnju kapaciteta i jačanje svesti. Primer primene smernica predstavljen je u Okviru 35. UNEP je razvio Principe za primenu održivog turizma, s namerom da zainteresovanima za turizam pruži smernice u vezi s tim kako da se praktično primeni opšta ideja o održivom turizmu. Na ove principe oslanjaju se mnoge međuvladine organizacije, a kao referencu ih koriste mnogi sporazumi, recimo, Konvencija o biodiverzitetu. Ovi principi obuhvataju integraciju turizma u opštu strategiju održivog razvoja, u smernice za razvoj održivog turizma, upravljanje turizmom i glavne faktore uspeha. Oni preporučuju da se detaljna procena uticaja na životnu sredinu (EIA) uključi u sve programe razvoja turizma, kako bi se obezbedilo stalno praćenje turističkih aktivnosti. Istaknut je i značaj uključivanja zainteresovanih strana, razmene informacija i jačanja humanih resursa, kao i institucionalnih kapaciteta. 227 Aspekte održivog turizma naglašavaju i dokumenti kao što su: Povelja o održivom turizmu iz Lansarotea, 228 Haška deklaracija o turizmu i Turistički zakon o pravima i Turistički kodeks./229/ Agenda 21 za turističku privredu 230 predstavlja akcioni plan za navedenu delatnost. Ona utvrđuje više prioriteta za privatni i javni sektor, kao i korake potrebne za njihovo ostvarenje. Sledi deset prioritetnih oblasti u kojima turistička privreda treba da preduzme akciju: minimiziranje otpada, ponovno korišćenje i recikliranje; energetska efikanost, očuvanje i upravljanje; upravljanje slatkovodnim resursima; prečišćavanje otpadnih voda; opasne materije; saobraćaj; planiranje korišćenja zemljišta i upravljanje; uklučivanje zaposlenih, klijenata i lokalnih zajednica u rešavanje ekoloških pitanja; i planiranje održivosti. Alpska konvencija od strana ugovornica zahteva preduzimanje adekvatnih mera u cilju usklađivanja turizma i rekreacije s ekološkim i društvenim potrebama, posebno ograničavanjem aktivnosti koje su štetne za okruženje i uspostavljanje bezbednih zona. 231 Pored ove opšte obaveze, alpske zemlje usvojile su godine i Protokol o turizmu. Ovaj Protokol zahteva da potpisnice u vezi sa svim turističkim programima usvoje opšte planove, smernice i postupke za životnu sredinu; podrže projekte koji podstiču održiv turizam; poboljšaju razmenu informacija o projektima i akcione planove u vezi s turističkom infrastrukturom i kontrolom turističkog prometa, posebno u osetljivim oblastima. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju najvažniju ulogu u razvoju održivog turizma. Opšte je poznato da je najbolji proces za obezbeđenje razvoja održivog turizma na lokalnom nivou zasnovan na pristupu Lokalne agende 21. Program Lokalne agende 21 omogućava lokalnoj zajednici da definiše strategiju održivog razvoja, kao i plan aktivnosti koji će sprovoditi. Ovaj proces obično započinju lokalne vlasti koje ga i predvode, a njegov uspešan ishod zavisi od intenzivnog uključivanja lokalnog stanovništva, nevladinih organizacija, privatnih preduzetnika i drugih zainteresovanih strana. Lokalnim planerima i preduzimačima na raspolaganju stoji značajna literatura koju mogu da koriste kao osnovne smernice. Godine 1990, Svetska trgovinska organizacija je priredila Vodič za održivi razvoj turizma namenjen lokalnim vlastima 232. UNEP je objavio jedan koristan priručnik o uključivanju brige za održiv turizam u programe Lokalne agende 21 ( Turizam i Lokalna agenda 21 uloga lokalnih vlasti u održivom turizmu 233 ); GTZ (Gesellschaft fur technische Zusammenarbeit) pripremio je publikaciju Održiv turizam kao razvojna mogućnost praktičan vodič za lokalne planere, građevinare i donosioce odluka, 234, a WWF je pripremio Smernice za razvoj ekoturizma u lokalnim zajednicama. Priručnik za kreatore politike, Učiniti turizam održivijim 235, koji su priredili Svetska turistička organizacija i UNEP, i koji je primenjljiv svuda u svetu, predstavlja celovit i praktičan instrument za sve donosioce odluka koji teže razvoju održivog turizma. Pre nego što se razvije strategija održivog turizma, lokalne vlasti moraju u svom okruženju da pokrenu opštu raspravu o tome da li je održiv turizam izvodljiva razvojna opcija. Kada se preispituje potencijal za održiv turizam, treba uzeti u obzir parametre kao što su postojanje osnovne infrastrukture, jednostavan vizni režim, bezbednost turista, povoljan ekonomski ambijent i podsticanje ulaganja u razvoj turizma bezbednog za životnu sredinu. Kada lokalna zajednica jasno definiše da održiv turizam jeste mogući način razvoja, prelazi se na sveobuhvatan proces planiranja koji uključuje sve zainteresovane. Ovaj proces može da se formuliše u skladu s Agendom 21, kako to preporučuju različiti priručnici namenjeni lokalnim organima vlasti. Da bi rezultati bili uspešni, tačni i svrsishodni, proces treba da se zasniva na navedenim principima: holistički pristup u cilju ostvarivanja održivog razvoja turizam bi trebalo da se razmatra u okviru svih ostalih aktivnosti; 94 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

97 ČLAN 9 aktivno učešće lokalnih zajednica i svih zainteresovanih turističke privrede, predstavnika civilnog društva, regionalnih organa vlasti, kao i tela zaduženih za zaštitu prirode i životne sredine, itd; dovođenje u ravnotežu tri aspekta održivosti zahteva dugoročnog planiranja, vođenje računa o lokalnom i globalnom uticaju (klimatskim promenama, nestašici vode itd.) i podsticanje održivih načina potrošnje; i jaki liderski kapaciteti koordinatora procesa (u većini slučajeva koordinator ili inicijator procesa biće upravo lokalni organi vlasti). Tačnije, kada planiraju promociju i sprovođenje održivog turizma u svojim zajednicama, lokalni organi treba da se postaraju za sledeće: uključenje održivog turizma u opštu politiku i aktivnosti, u cilju održivog razvoja u datoj oblasti; obezbeđivanje razumne analize i istorijata potrebnih za strategiju održivog turizma, uključujući procenu potreba i društveno-ekonomskog i ekološkog okvira u toj oblasti, kao i procenu načina na koji turizam na njih deluje, zatim spisak turističkih aktivnosti i atrakcija, uzimajući u obzir uticaje na ekosisteme, biološku raznovrsnost i lokalnu kulturu i tradiciju, ali i analizu postojećih i budućih tržišta; 236 pružanje podrške prelasku turističke privrede na ponašanje koje više odgovara održivosti, a u čemu mogu da pomognu obuka, priručnici itd; jačanje komunikacija između turista i lokalne zajednice, na primer, kroz kampanje o prirodnim i kulturnim vrednostima određene destinacije, i jačanje svesti o njima i usmeravanje na način njihove zaštite, uz promovisanje kvalitetnih informacija za turiste kroz različite medije; i obezbeđenje pristupa turističkim objektima uz mali uticaj na životnu sredinu (transport i smeštaj). 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da promoviše prekograničnu saradnju, kako bi se omogućio razvoj održivog turizma, kao što su koordinirani ili zajednički planovi upravljanja prekograničnim ili pograničnim zaštićenim oblastima, i drugim lokacijama od turistčkog značaja. Glavni koncepti Koordinirani ili zajednički planovi upravljanja značajan su instrument za promovisanje održivog turizma na trans-nacionalnom nivou, a istovremeno obezbeđuju i da se zajedničke mere preduzimaju i preko granice. Da bi bili efikasniji, u razvoj i primenu ovih planova treba uključiti sve zainteresovane strane. Planovi moraju da se izrađuju za svaku lokaciju posebno i da definišu jasne ciljeve koje treba ostvariti. Prilikom pripreme nekog plana upravljanja, potrebno je da se uzmu u razmatranje i da se procene različite mogućnosti razvoja turizma, kao što moraju da se utvrde i mehanizmi za praćenje i proveru napretka u sprovođenju plana. Prekogranične zaštićene oblasti 237 pružaju značajne mogućnosti za saradnju susednih zemalja. Ove oblasti, određene za zaštitu i očuvanje biološke raznovrstnosti, i prirodnih i kulturnih resursa, imaju veliki turistički potencijal zahvaljujući svojim izuzetnim karakteristikama. U oblasti Karpata ima više primera saradnje koji se odnose na prekogranične zaštićene oblasti. Među ostalima to su: saradnja u Tatrama; zajednički projekti rezervat biosfere Agtelek u Mađarskoj i obližnji rezervat biosfere Slovenski kras u Slovačkoj; sporazum između uprave rezervata biosfere Babja gora u Poljskoj i zaštićene oblasti Horna Orava u Slovačkoj (v. Okvir 37). OKVIR 36 Zeleni Put ćilibara, zajednička poljsko-slovačko-mađarska ekoturistička inicijativa Zeleni putevi su zasnovani na očuvanju kulturne i prirodne baštine, a u cilju podrške turizmu i rekreaciji, koji su bezbedni za životnu sredinu. Jedan od takvih puteva, Put ćilibara, povezuje Poljsku, Slovačku i Mađarsku, kao deo srednjoevropskih Zelenih puteva, programa koji sprovodi konzorcijum EPCE. Ovaj projekat iz godine realizuje se kroz partnerstvo različitih sektora sa četiri partnerske grupacije, 14 opština, 6 kulturnih centara, 11 nevladinih organizacija i 31 školom iz tri zemlje. Ovaj put delimično prati jedan stari trgovački put korišćen za prevoz ćilibara od Baltičkog do Jadranskog mora, a danas predstavlja kulturno i ekološki dragocen pravac, idealan za ekoturizam. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 95

98 ČLAN 9 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Alpska konvencija i njen Protokol posvećen turizmu posebno se usredsređuju na podsticanje saradnje članica Konvencije u upravljanju turizmom u prekograničnim oblastima, organizacijom zajedničkih rekreativnih mogućnosti i saradnjom u rešavanju problema. Jedna od mera za jačanje saradnje u karpatskoj regiji moglo bi da bude usvajanje tematskog protokola Karpatske konvencije. Iskustvo sa usvajanjem i primenom Protokola o turizmu Alpske konvencije moglo bi korisno da posluži za izradu predloga i pregovore. Odgovornosti lokalnih vlasti Strane bi trebalo da preduzmu aktivnu razmenu iskustava i dobre prakse u vezi s održivim turizmom u planinskim oblastima, da sarađuju na projektima koji se odnose na oblast Karpata i da koordiniraju aktivnosti koje regulišu prekogranične ili pogranične zaštićene oblasti. Pošto kulturna i prirodna sredina u zaštićenoj oblasti treba da predstavljaju bazu za sve načine korišćenja, turistička politika i strategija moraju da podrže i očuvaju prirodne i kulturne vrednosti relevantnih lokacija. Imajući ovo u vidu, lokalni organi vlasti bi trebalo da: preduzimaju aktivnu razmenu iskustava i dobre prakse u vezi s održivim turizmom u planinskim oblastima; iniciraju koordinirane/zajedničke planove i aktivnosti za koherentno upravljanje zajedničkim zaštićenim oblastima i drugim lokacijama od interesa za turiste; obezbeđuju učešće javnosti u procesu planiranja; uspostavljaju dijalog i redovnu saradnju svih zainteresovanih strana, uključujući lokalnu zajednicu, tur-operatore, menadžere i planere zaštićenih oblasti; i stalno procenjuju sve turističke programe, kako bi se osiguralo da su ciljevi ostvareni. Planiranje bi trebalo da se obavi na regionalnom nivou određene oblasti. Sve turističke mogućnosti treba da se popišu u okviru procesa planiranja, a planiranje u oblasti turizma trebalo bi da vodi računa o turističkoj potražnji. Veze s drugim članovima Konvencije Članovi 4 i 11. S jedne strane, biološka i predeona raznovrsnost i prirodna i kulturna baština, privlače turiste, što donosi koristi lokalnim zajednicama. S druge strane, održiv turizam omogućava ublažavanje posledica turizma na životnu sredinu u celini. Član 5. Prostorno planiranje može da utiče na turizam, a zajednički prostorni planovi mogu da uzmu u obzir razvoj turizma. Član 7. Održivo upravljanje zemljištem i šumama biće od koristi održivom turizmu u tim oblastima. Šume, kao rekreacione oblasti, predstavljaju važne turističke lokacije. Član 8. Turistički objekti su neophodni za razvoj turizma, a dobar sistem javnog saobraćaja potreban je da bi se OKVIR 37 Prekogranična saradnja između Babje Gore (rezervata biosfere/nacionalnog parka) i Horne Orave (zaštićenog predela) Zaštićeni predeo u Horna Oravi lociran je u oblasti Gornje Orave koja se nalazi u planinama na severu Slovačke, ispod planine Babja Gora. Babja Gora je nacionalni park uključen u program UNESCO-a Čovek i biosfera, a nalazi se u južnom delu Poljske. Godine 2002, zaključen je sporazum između uprava dveju susednih zaštićenih oblasti. U njemu se istuču znanje i priznavanje nadležnosti jedne i druge uprave (poljske i slovačke), uglavnom u okviru izrade zajedničkih strategija (na primer, zaštite prirode, ekološkog obrazovanja, turizma) i primene zajedničkih prekograničnih projekata i programa. Zahvaljujući tome, otvoren je jedan poljsko-slovački obrazovni put koji vodi od Markove ščavini u Poljskoj do Slane Vode u Slovačkoj. Ovaj novi put omogućava posmatranje divljih životinja i na severnim i na južnim padinama Babjine Gore/Hore. Posetiocima se pruža mogućnost da se upoznaju s divljom florom i faunom, pećinama i tresetištima u toj oblasti. Osim toga, aktivnosti usmerene na ukidanje dve paralelne turističke rute duž državne granice i stvaranje jedne, smanjile su pritisak turista u ovom području. Na primer, lokalne zajednice sarađuju u okviru programa PHARE CBC Biciklistička staza. U program staze oko masiva Babjine Gore uključena su udruženja poljskih opština, lokalne zajednice i istih takvih udruženja u slovačkom delu tih planina. Izvor: Sized_Project_Proposals/MSP_Proposals/Regional_Conservation_Sound_Tourism.pdf 96 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

99 ČLAN 9 došlo do turističkih destinacija. Dakle, za održiv turizam neophodni su održivi transport i infrastruktura. Član 12. Procena uticaja turističkih aktivnosti na životnu sredinu i redovno praćenje njihovog razvoja bitni su za obezbeđenje održivosti i izbegavanje eventualnih štetnih posledica. Član 13. Svest javnosti i obrazovanje od suštinske su važnosti za promovisanje i primenu prakse održivog razvoja. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 97

100 98 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

101 Glava I Član 10 Član 10 Industrija i energetika 1. Strane se obavezuju da će promovisati tehnologije čistije proizvodnje u cilju adekvatne prevencije industrijskih udesa, reagovanja na posledice istih i njihove kasnije sanacije, kao i očuvanja ljudskog zdravlja i planinskih ekosistema. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj uvođenje ekološki bezbednih metoda proizvodnje, distribucije i upotrebe energije, koje svode na najmanju moguću meru negativne efekte na biodiverzitet i predele, uključujuću širu upotrebu obnovljivih izvora energije i mera uštede energije, kako je primereno. 3. Strane će imati za cilj smanjenje negativnih uticaja eksploatacije ruda na životnu sredinu i obezbeđenje adekvatnog ekološkog nadzora nad rudarskom tehnologijom i praksama. Planine predstavljaju najvažniji izvor energije: iz njih dobijamo biološko gorivo (drvo, poljoprivredni otpaci) i neobnovljivo fosilno gorivo, kao što su ugalj i prirodni gas. One su bogate i mineralima i metalima, a time i pogodne lokacije za ekstraktivnu industriju. Ekonomski i društveni razvoj u velikoj meri zavise od industrije i energetike, pošto su ova dva sektora bitne komponente svih čovekovih aktivnosti. Osim toga, oni doprinose povećanju privrednog rasta i zaposlenosti. Industrija, energija i životna sredina međusobno su blisko povezane. Iako su posledice industrijske proizvodnje i korišćenja energije po životnu sredinu često veoma štetne, industrija i energetika mogu da odigraju suštinsku ulogu u ostvarivanju ciljeva kao što je održiv razvoj. Ti sektori obezbeđuju proizvode i usluge i mogu da doprinesu ekološki bezbednom razvoju zahvaljujući štednji resursa i razvoju obnovljivih izvora energije i tehnologija koje smanjuju štetne uticaje industrijskih aktivnosti i korišćenja energije na životnu sredinu. Priznajući posebnu osetljivost planinskih područja, članom 10 se, u cilju zaštite životne sredine i zdravlja ljudi, zahteva da strane preduzimaju mere i pokrenu aktivnosti koje će promovisati čistiju proizvodnju, obezbediti adekvatnu reakciju u slučajevima industrijskih udesa i sistema za ublažavanje njihovih posledica, podsticati ekološki bezbedne metode proizvodnje, distribucije i korišćenja energije, olakšavati korišćenje obnovljivih izvora, sprovoditi mere koje štede energiju i smanjivati posledice rudarstva na životnu sredinu. 1. Strane se obavezuju da će promovisati tehnologije čistije proizvodnje, u cilju adekvatne prevencije industrijskih udesa, reagovanja na posledice istih i njihove kasnije sanacije, kao i očuvanja ljudskog zdravlja i planinskih ekosistema. Prvi stav je posvećen industriji, a cilj mu je da podstakne ekološki bezbedne tehnologije i da zaštiti ljude i životnu sredinu od industrijskih udesa. Treba napomenuti da je tekst ove odredbe donekle dvosmislen; tehnologije čistije proizvodnje Konvencija povezuje s prevencijom industrijskih udesa i reagovanjem na njih. Čistija proizvodnja, iako može da smanji mogućnost i ozbiljnost industrijskih udesa time što smanjuje količine zagađivača koji se koriste i proizvode, u stvari ima ograničen direktni uticaj na sprečavanje udesa, reagovanjem na njih, odnosno, sanaciju, a nipošto nije ni jedino sredstvo za sprečavanje ili ublažavanje udesa. S obzirom na potrebu za jasnoćom, posebno u odnosu na lokalne vlasti i druge koji su zaduženi za sprovođenje Konvencije, možda bi bilo pametno kada bi Konferencija država članica dopunila ovu odredbu time što bi joj dodala smernice, ili odluke, ili što bi unela izmene u sam tekst Konvencije. Postoje brojne adekvatne mere koje se mogu preduzeti radi smanjenja rizika od industrijskih udesa, uključujući smernice za investicije, procenu rizika, uspostavljanje sistema upravljanja bezbednošću, informisanje javnosti i druge. U ovom smislu, bitno je sprovođenje međunarodnih konvencija koje se bave sprečavanjem udesa i upravljanjem. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 99

102 ČLAN 10 Industrijalizacija je oduvek bila pokretačka snaga modernizacije i privrednog rasta. Međutim, Komisija Ujedinjenih nacija za održiv razvoj u svom izveštaju ističe da je s porastom uloge industrije u privrednom razvoju došlo do odgovarajućeg porasta industrijskih aktivnosti na životnu sredinu. Štetne emisije i otpad generišu svi industrijski sektori, što može da ima globalne, regionalne i lokalne posledice. Na lokalnom nivou, industrijske emisije doprinose zagađenju vazduha u gradovima, kao i kontaminaciji zemljišta i reka. Uticaji na regionalnom nivou uključuju kisele kiše i zagađenje vode i priobalnih zona. Najveći globalni uticaji odnose se na klimatske promene, oštećenje ozonskog omotača i gubitak biodiverziteta. 238 Ovo je još očiglednije u osetljivim/krhkim ekosistemima kao što su planinske oblasti. Štaviše, pitanje bezbednosti javlja se zbog mogućih industrijskih udesa. Rizik od industrijskih udesa veći je u zemljama u kojima je malo industrijskih pogona modernizovano, a većina karpatskih zemalja ima i problem s loše održavanim postrojenjima. Adekvatna reakcija na ove negativne uticaje mogla bi se naći u novim tehnologijama: stoga industrijska tehnologija, efikasni proizvodni procesi i stalne inovacije doprinose unapređenju ekoloških rezultata industrije. Karpatska konvencija zalaže se za promovisanje tehnologija čistije proizvodnje. Glavni koncepti Koncept čistije proizvodnje prvo su devedesetih godina prošlog veka razvile Ujedinjene nacije. UNEP je usvojio sledeću definiciju: 239 Čistija proizvodnja predstavlja stalnu primenu integrisane preventivne ekološke strategije na procese, proizvode i usluge, čime se povećava opšta efikasnost, a smanjuju rizici za ljude i životnu sredinu. Ovaj koncept objašnjava preventivan pristup upravljanja životnom sredinom. On je prilično širok, budući da obuhvata pojmove kao što su ekoefikasnost ili zelena proizvodnja, a odnosi se na industrijske procese za proizvodnju dobara i usluga, koji minimalno utiču na životnu sredinu (tojest, smanjuju količinu otpada i ukupno stvaranje zagađenja, a unapređuju efikasno korišćenje resursa). Ovaj koncept podrazumeva preventivan pristup uprav- OKVIR 38 Čistija proizvodnja u gumarskoj industriji u Češkoj Bell Tyre Limited jedan je od najvećih proizvođača gumarskih proizvoda u Češkoj. Proizvodni asortiman uključuje četiri vrste proizvoda: poluproizvode od gume, gume za motocikle, gumene kaiševe i gume za automobile i poljoprivrednu mehanizaciju. Nadzor nad čistijom proizvodnjom u kompaniji usredsredio se na proizvodnju gumenih kaiševa, stoga što se utvrdilo da stvara velike količine otpada, kao i zato što je potrošnja energije i vode bila suviše velika. Pošto su u proizvodnju guma već uvođene tehnološke promene, nadzor nad čistijom proizvodnjom nije se smatrao potrebnim. Razvijeno je i odabrano za primenu sledećih šest rešenja za čistiju proizvodnju: modifikacija mašina za sečenje gume, da bi se otpad sveo na najmanju moguću meru; ponovno korišćenje otpada nastalog tokom sečenja guma; zamena sirovina koje se koriste u procesu vulkanizacije u cilju separacije, kako bi se izbeglo formiranje taloga, zahvaljujući čemu voda za hlađenje može da se reciklira; strogi nadzor potrošnje vode kako bi se utvrdilo curenje; instaliranje novog sistema grejanja, koje omogućava odvojene operacije u različitim pogonima; i bolje korišćenje centralnog grejanja koje bi se isključivalo tokom vikenda. Ekološke koristi Ove opcije čistije proizvodnje dovele su do značajnog smanjenja otpadnih voda oko m3 godišnje isto kao i do smanjenja potrošnje sveže vode za 220 m3 godišnje. Promene uvedene u proces sečenja gume smanjile su otpad za oko 3,3 tone godišnje. Unapređenje sistema grejanja dovelo je do smanjenja potrošnje toplote od 12 odsto. Finansijske koristi Četiri od šest izabranih i sprovedenih načina čistije proizvodnje nisu nametali nikakve troškove, već su doveli do uštede od dolara. Dve opcije čiji su troškovi bili osrednji, podstakle su investicije u iznosu od dolara, a omogućavaju uštedu od dolara. Period povraćaja traje od četiri meseca do šest godina. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

103 ČLAN 10 ljanju životnom sredinom. Taj širok pojam obuhvata ideje kao što su ekoefikasnost i zelena proizvodnja, a odnosi se na industrijske procese u proizvodnji dobara i usluga uz minimalni uticaj na životnu sredinu (na primer, smanjenje otpada i uopšteno izazivanje zagađenja, kao i unapređenje efikasnosti korišćenja resursa). Čistije proizvodne tehnologije blisko su povezane s najboljim dostupnim tehnikama (BAT) kako ih definiše Direktiva EU 96/61/EC o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja, koja inače predstavlja instrument za sprečavanje, smanjenje i eliminisanje zagađenja na izvoru. Najbolja dostupna tehnika znači: Najefikasniju i najnapredniju fazu u razvoju aktivnosti i operativnih metoda koji ukazuju na to da se u praksi mogu primeniti određene tehnike kako bi se, u principu, utvrdile granične vrednosti emisija radi sprečavanja, odnosno, ukoliko je to nemoguće, smanjenje emisija i uticaja na životnu sredinu u celini. 240 Uloga čistijih tehnologija ne sastoji se u direktnom reagovanju na industrijske udese i njihove posledice. Uprkos tome, ona smanjuje rizike za životnu sredinu, zdravlje i bezbednost i stoga doprinosi smanjenju industrijskih udesa. Industrijski udesi se u Konvenciji UNECE o prekograničnim efektima industrijskih udesa definišu kao događaji do kojih nenamerno dolazi tokom bilo koje aktivnosti, uključujući korišćenje, skladištenje, rukovanje, odlaganje ili transport opasnih materija do nekog postrojenja. Ova Konvencija odnosi se na udese koji mogu da izazovu prekogranične efekte, odnosno, ozbiljne posledice koje je na teritoriji u nadležnosti jedne strane ugovornice izazvao industrijski udes do kojeg je došlo na teritoriji u nadležnosti druge strane ugovornice. 241 Smanjenje učestalosti i težine većih industrijskih udesa može se postići primenom programa prevencije i reagovanja (PPR), koji se odnosi na industrijske rizike, a vodi računa o usvojenim standardima i normama. Na primer, upravljanje rizicima 242 predstavlja odgovarajući instrument za sprečavanje i smanjenje učestalosti i uticaja ovakvih udesa. Pored toga, posledice industrijskih udesa često mogu da se smanje ako se na njih valjano reaguje. Recimo, potrebno je trenutno aktiviranje odgovarajućih planova za nepredviđene situacije, na licu mesta i izvan njega, uključujući koordiniranu reakciju i zaštitu stanovništva. Takođe moraju da se organizujuotklanjanje posledica udesa i sanacija (odnošenje kontejnera, dekontaminacija zagađenog zemljišta, zaštita zemljišta i vode itd.). Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative U Međunarodnoj deklaraciji o čistijoj proizvodnji 243 usvojenoj na Petom međunarodnom seminaru na visokom nivou, održanom u Južnoj Koreji u jesen godine, data je sledeća definicija čistije proizvodnje: Prema našem shvatanju, čistija proizvodnja podrazumeva da se u cilju ostvarenja ekonomskih, društvenih, zdravstvenih i bezbednosnih koristi, na procese, proizvode i usluge stalno primenjuju integrisane preventivne strategije. Potpisnice Deklaracije obavezale su se da će učiniti sve što je potrebno za usvajanje tehnologija čistije proizvodnje, i to tako što će sebi postavljati izazovne ciljeve, što će preko uvedenih upravljačkih sistema obaveštavati o postignutom napretku, što će ohrabrivati nove i dodatne investicije u preventivne tehnološke mogućnosti i podsticati ekološki bezbednu tehnološku saradnju i transfer tehnologije između zemalja, kao i da će preduzimati zajedničke aktivnosti u vezi s preispitivanjem i primenom Deklaracije. Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa (TEIA), 244 usvojena u Helsinkiju 17. marta 1992, stupila je na snagu 19. aprila godine. Skoro sve karpatske zemlje pristupile su Konvenciji, što je posebno značajno za primenu ovog člana. U Konvenciji su navedene mere koje strane moraju da preduzmu da bi sprečile posledice industrijskih udesa s eventualnim prekograničnim efektom, uključujući posledice udesa koje prouzrokuju prirodne katastrofe, odnosno, da na njih reaguju i da ublažavaju njihove posledice. Ona obuhvata i međunarodnu saradnju koja se odnosi na uzajamnu pomoć, istraživanje i razvoj, razmenu informacija i tehnologije u oblastima u kojima se sprovodi zaštita od industrijskih udesa, odnosno, u oblastima koje su spremne da reaguju. Konvencija podstiče međunarodnu saradnju zemalja ugovornica pre, tokom i posle industrijskih udesa i podstiče ih da jedna drugoj pomažu u slučaju da se dogode, kao i da sarađuju u oblasti istraživanja i razvoja, i da razmenjuju informacije i tehnologije. Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi štete nastale u prekograničnim vodama usled industrijskih udesa, usvojen u Kijevu 21. maja godine, predstavlja zajednički instrument Konvencije o prekograničnim uticajima industrijskih udesa i Konvencije o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i jezera. Do godine ratifikovala ga je samo Mađarska. Posle černobiljske katastrofe, najveće nuklearne havarije koja se ikada dogodila, usvojeno je nekoliko međunarodnih konvencija i pravnih sporazuma u vezi sa sprečavanjem nuklearnih akcidenata i reagovanjem na njih. Godine 1986, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) izradila je Konvenciju o ranom upozorenju na nuklearni akcident, koja od država zahteva da direktno pogođene države ili Agenciju blagovremeno obaveste o vremenu, lokacijama, jačini radijacije i drugim bitnim podacima za procenu stanja. Konvencija o pružanju pomoći u slučaju nuklearnog akcidenta ili opasnosti od radijacije, zahteva od država da obaveste Agenciju koje stručnjake i šta od opreme i materijala za pružanje pomoći mogu da stave na raspolaganje. Ovim Konvencijama pristupile su sve karpatske zemlje. Konvencija o nuklearnoj bezbednosti, usvojena u Beču 17. juna godine, stupila je na snagu Njen cilj je postizanje višeg nivoa bezbednosti zahvaljujući zahtevima u vezi s lociranjem nuklearnih postrojenja, dostupnošću adekvatnih fina- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 101

104 ČLAN 10 nsijskih i ljudskih resursa, procenom i verifikacijom bezbednosti, obezbeđenjem kvaliteta, spremnošću za vanredne situacije, kao i ostalim merama. Sve karpatske zemlje, izuzev Srbije, ratifikovale su ovu Konvenciju. 245 U Glavi 30 Agende 21 promoviše se čistija proizvodnja i skreće pažnja na to da proizvodnja, tehnologija i upravljanje, koji neefikasno koriste resurse, proizvode ostatke koji se ponovo ne upotrebljavaju i izbacaju otpad koji negativno utiče na zdravlje ljudi i životnu sredinu, a njihovi proizvodi prilikom korišćenja takođe imaju negativan uticaj i često teško mogu da se recikliraju. Zato ih je potrebno zameniti tehnologijama, dobrom upravljačkom i prozivodnom praksom i znanjem, koji za sve vreme životnog ciklusa proizvoda otpad svode na najmanju moguću meru. Član 1 Direktive Saveta 96/82/EC od 9. decembra o kontroli opasnosti od većih udesa izazvanih štetnim materijama (II direktiva iz Seveza), navodi da je cilj ove Direktive sprečavanje većih udesa koji uključuje opasne materije, kao i ograničavanje posledica takvih udesa na ljude i životnu sredinu, uz vođenje računa o doslednom i efikasnom obezbeđenju visokog nivoa zaštite u celoj Zajednici. Države članice će se truditi da industriji nametnu obavezu da preduzima sve neophodne mere za sprečavanje većih udesa i ograničenje njihovih posledica. Stoga će utvrditi politiku sprečavanja većih udesa i postarati se za njeno dosledno sprovođenje, što će biti garancija visokog nivoa zaštite za čoveka i životnu sredinu, pomoću odgovarajućih sredstava, struktura i sistema upravljanja. U Aneksu 1 ove Direktive navedene su materije koje se klasifikuju kao opasne (I deo) i grupišu materije koje u I delu nisu svrstane u posebne kategorije (II deo), uz dalju detaljnu podelu i objašnjenje sadržaja svake kategorije. Sprečavanje udesa povezuje se i s minimalizacijom rizika povezanih s velikim industrijskim kompleksima koji u periodu globalizacije često nastaju zbog međunarodnih investicija. Procena uticaja na životnu sredinu koristi se kao standardni instrument za proveru rizika uključenih u novoizgrađene pogone, mada i izvesni aspekti samog procesa investiranja mogu da imaju uticaj na nivo rizika povezanih s određenim radovima. Shodno tome, na globalnom nivou ulažu se određeni napori kako bi se uspostavili standardi za međunarodne investicije, posebno kada uključuju aktivnosti koje podrazumevaju visok rizik od udesa, ili ugrožavanja zdravlja ljudi i životne sredine, kao što su rudarstvo i druge opasne aktivnosti (v. Boks 39). Odgovornosti lokalnih vlasti U okviru ovog stava, od vlasti će se tražiti: usvajanje mera i propisa za sprečavanje udesa, odnosno, upravljanje udesima u skladu s međunarodnim standardima; podizanje svesti lokalnih zajednica i stručnjaka u industrijskom sektoru, na primer, kroz obuku i promovisanje čistijih tehnologija; stvaranje različitih stimulansa za podsticanje javnih subjekata i firmi na korišćenje održive tehnologije; utvrđivanje i sprovođenje odgovarajućeg sistema izveštavanja i praćenja; generisanje informacija potrebnih za uspostavljanje baza podataka i informacionih sistema, u cilju olakšavanja procene ekoloških rizika i katastrofa u planinskim ekosistemima; i obezbeđenje adekvatne primene odgovarajućih ekoloških standarda pomoću savremenih instrumenata, recimo, korišćenjem prednosti kao što su interes i uključivanje zainteresovanih strana. OKVIR 39 Principi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti Kao direktan odgovor na katastrofu koju je februara godine izazvalo izlivanje cijanida iz pogona za preradu zlata Auro u jednu pritoku Tise, u mestu Baja Mare, a u cilju sprečavanja drugih mogućih katastrofa u slučajevima kada međunarodne investicije igraju važnu ulogu, pokrenuta je međunarodna inicijativa za podsticanje dijaloga u vezi s boljim upravljanjem direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti, uz uzimanje u obzir složenih osnovnih uzroka rudarskih i drugih nesreća, kao i nepostojanja odgovarajućih kontrolnih sistema. Tako su nastali Principi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti, instrument za smanjenje rizika u procesu investiranja, koji je u svim kontekstima u kojima se za njim poseglo što se činilo na dobrovoljnoj osnovi bio izuzetno cenjen i hvaljen. Ovi principi objavljeni su na Svetskom samitu o održivom razvoju održanom u Johanesburgu godine, a bili su razmotreni i na Petoj ministarskoj konferenciji Životna sredinu za Evropu održanoj u Kijevu godine (REF No. Kiev.conf/2003/inf/18)./246/ Oni su nedavno uključeni i u razvoj nove bezbednosne politike Međunarodne finansijske korporacije, a trenutno se razmatra probna primena u okviru nekih investicija u rudarstvo u Jugoistočnoj Evropi. 102 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

105 ČLAN 10 Agenda 21 podstiče vlade da u saradnji s industrijom: utvrde i sprovode odgovarajuću kombinaciju ekonomskih instrumenata i normativnih mera, kao što su zakoni, propisi i standardi, koji će podsticati korišćenje čistije proizvodnje uz posebno obraćanje pažnje na mala i srednja preduzeća; poboljšaju obrazovanje i obuku i povećaju svest u vezi s čistijom proizvodnjom, što treba da učine zajedno s relevantnim nacionalnim i lokalnim vlastima; i uključe u svoju politiku i poslovanje identifikaciju, procenu, istraživanje i razvoj, upravljanje, marketing i primenu čistije proizvodnje. 247 Od najveće važnosti je prekogranična saradnja u okviru industrijskih aktivnosti. Ovo je naglašeno u Osnovnim principima OECD za sprečavanje hemijskih udesa, pripravnosti i odgovoru na njih, 248 gde se ističe da bi susedne zemlje morale da izmenjuju informacije i da se konstultuju u cilju sprečavanja udesa i smanjenja negativnih uticaja u slučaju da do njih ipak dođe, isto kao i u Konvencijama IAEA za vanredne situacije, koje uspostavljaju međunarodni okvir za olakšavanje razmene informacija i brzo pružanje pomoći u slučaju nuklearnog akcidenta i vanredne radiološke situacije. U ovom cilju, zemlja u kojoj se nalaze neka opasna postrojenja ili se tek planiraju, treba da se postara da sve potencijalno ugrožene zemlje dobiju odgovarajuće informacije u vezi s postojećim ili planiranim opasnim postrojenjima, dok potencijalno ugrožene zemlje zemlji domaćinu treba da pruže relevantne informacije u vezi s oblastima u njihovoj nadležnosti, koje bi mogle da budu ugrožene u slučaju prekogranične štete nastale usled udesa. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj uvođenje ekološki bezbednih mera proizvodnje, distribucije i upotrebe energije, koje svode na najmanju moguću meru negativne efekte na biodiverzitet i predele, uključujući širu upotrebu obnovljivih izvora energije i mera uštede energije.. Energija je bitna za ekonomski i društveni razvoj i unapređenje života. Trend sve veće potrošnje energije, posebno izražen u industriji i transportu, zahteva njenu ekstenzivnu proizvodnju. Postojeći načini korišćenja energije, naročito onih koji se zasnivaju na upotrebi fosilnih goriva, pokreću ozbiljna pitanja, budući da zavise od ograničenih resursa, a utiču na lokalnu, regionalnu i globalnu životnu sredinu, budući da prouzrokuju degradaciju zemljišta, lokalno zagađenje vazduha, zakiseljavanje vode i zemljišta i emitovanje gasova s efektom staklene bašte. Prema tome, neophodno je da se unapredi način na koji se energija proizvodi, distribuira i koristi, pri čemu su od presudne važnosti održive opcije za snabdevanje energijom u budućnosti. U stavu 2, člana 10, navodi se da strane treba da usvajaju metode i tehnologije koji na najmanju moguću meru svode negativne efekte na životnu sredinu. Glavni koncepti Životni ciklus energije uključuje proizvodnju, distribuciju i potrošnju. Svaka faza ovog ciklusa izvor je niza različitih uticaja na zdravlje i životnu sredinu: proizvodnja energije obuhvata ekstrakciju i korišćenje fosilnih goriva, kao što su nafta, ugalj i gas; distribucija energije zahteva široku mrežu dalekovoda i naftovoda/gasovoda, koji prolaze kroz prirodu, kako bi prenosili električnu struju i gorivo, mada se za transport energenata i dalje koriste morski, drumski i železnički saobraćaj; potrošnja energije, odnosno, goriva ili električne energije, izvor je emisija otpada i zagađivača. 249 Ekološki bezbedni metodi, kao što su održiva energija, zelena energija ili obnovljiva energija, manje su štetni za životnu sredinu, a povećavaju energetsku efikasnost i nude čistije alternative. Obnovljivi izvori energije odnose se na izvore koji se prirodno popunjavaju. Na primer, vetar, biomasa, hidroenergija, solarna energija i geotermalna energija svrstavaju se u ovu kategoriju, pošto predstavljaju neiscrpne izvore energije (neke varijante mogu da uključuju energiju dobijenu od spaljivanja otpada), dok su fosilna goriva, kao što su nafta, prirodni gas i ugalj, neobnovljivi izvori energije. Izvori električne energije mogu da budu: sunce, vetar, biomasa, geotermalni izvori, voda i okean; toplota može da se dobija iz solarnih, termalnih i geotermalnih izvora; dok biološka goriva, kao što su etanol i metan, mogu da se dobiju iz više različitih obnovljivih izvora. 250 Postoje mnogi drugi obnovljivi izvori energije, koji se po negde koriste recimo: gasovi koji se razvijaju u deponijama, čvrst otpad, toplota okeana, snaga plime i oseke, kao i snaga morskih talasa. Međutim, obim primene ovih tehnologija veoma je mali kao i mogućnost da zamene konvencionalne izvore. Većina navedenih tehnologija još je u fazi istraživanja ili se u okviru pilot projekata primenjuje na ad hoc osnovi. Tvrdnja da je nuklearna energija zelena prilično je kontraverzna. Ona je svakako održiva, po svoj prilici obnovljiva, i ne proizvodi bukvalno nikakvo atmosfersko zagađenje u fazi proizvodnje. Međutim, rizici od udesa u nuklearnim elektranama i njihove drastične, gotovo nepopravljive posledice pokreću pitanja u vezi s održivošću proizvodnje nuklearne energije. Pored toga, još nije pronađeno nikakvo P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 103

106 ČLAN 10 celovito rešenje za problem nuklearnog otpada, s obzirom na visok nivo neizvesnosti u pogledu budućih opasnosti od proizvoda reakcije nuklearnih gorivnih elemenata. Štednja energije doprinosi smanjenju potrošnje, smanjenju uticaja na životnu sredinu i smanjenju troškova. Na primer, racionalno korišćenje energije nesumnjivo predstavlja najbrži, najefikasniji i najekonomičniji načini za smanjenje emisija gasova s efektom staklene bašte. 251 Ono obezbeđuje i veću ekonomsku i industrijsku produktivnost i konkurentnost, 252 te stoga predstavlja okosnicu svake političke i energetske strategije koja se ozbiljno bavi dugoročnim energetskim izazovima. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Glava 4 Agende 21 o promeni strukture potrošnje podstiče veću efikasnost u korišćenju energije i resursa, kao i smanjenje količine energije i materijala koji se koriste po jedinici proizvodnje dobara i usluga. Ona se takođe zalaže za pojačane napore u cilju ekonomski efikasnog korišćenja energije i resursa, i to na ekološki bezbedan način. Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o promeni klime, shvatajući i uočavajući vezu između klimatskih promena i emisija gasova s efektom staklene bašte s jedne strane, i primene principa predostrožnosti s druge, ukazuje na potrebu da se u obzir uzmu mogućnosti za postizanje veće energetske efikasnosti i kontrole emisija gasova s efektom staklene bašte uopšteno, uključujući i primenu novih teh- OKVIR 40 Uzgajanje energetskih kultura mogućnost za razvoj u ruralnim oblastima Podlaskog vojvodstva u Poljskoj Energetske kulture pružaju dvostruku mogućnost za održiv razvoj ruralnih sredina. One pomažu u smanjenju emisija ugljenika i zavisnosti od uvoza fosilnih goriva, a obezbeđuju i novi izvor prihoda poljoprivrednicima u oblastima u kojima je tradicionalna poljoprivreda u opadanju. Međutim, poljoprivednici nemaju uvek pristup znanju ili podršku potrebnu za uzgajanje i prodaju novih kultura. U severnoistočnom delu Poljske, Podlaska agencija pomaže da se prevaziđe ova prepreka tako što organizuje dane kada se pružaju informacije, kao i seminare na kojima se dobijaju detaljna uputstva. Ciljevi projekta uvođenja energetskih kultura u Podlasko vojdvodstvo bili su: upoznavanje poljoprivrednika s metodima uzgajanja energetskih biljaka i korišćenje biomase za proizvodnju energije; prezentacija ekonomskog potencijala uzgoja kultura kao što su vrba i suncokret u cilju širenja tržišta zelene energije; bolje snabdevanje postrojenja koja koriste biomasu kao gorivo energetskim kulturama ; podizanje svesti farmera o energetskoj politici, izvorima finansiranja i očuvanju energije, isto kao i o zaštiti životne sredine; i podsticanje zasada energetskih kultura na neiskorišćenom zemljištu, kako bi se obezbedile dodatne ekološke koristi. U okviru ovog projekta, 125 lokalnih proizvođača naučilo je kako da finansira, proizvodi i snabdeva tržište zelene energije. Projektom su obuhvaćeni i lokalni proizvođači energije. Zahvaljujući direktnim rezultatima ovih edukativnih programa, 200 hektara je zasađeno energetskim kulturama za koje je stvoreno veće tržište. Ovo će regionu pomoći da ostvari ciljeve u vezi s resursima obnovljive energije, ali i da smanji zavisnost od tradicionalnih goriva kao što su ugalj i lož-ulje. Izvori: i OKVIR 41 Solarni paneli na krovovima Ukaz italijanskog Ministarstva za životnu sredinu Ukazom Solarni paneli na krovovima, italijansko Ministarstvo za životnu sredinu izradilo je projekat ( ) za podsticanje izgradnje solarnih panela na krovovima zgrada. Polovina programa odnosila se na javne zgrade, a druga na privatne, ali isključivo u autonomnoj pokrajini Bolcano i Trento. Maksimalno učešće Ministarstva iznosilo je 75 odsto od ukupnih troškova uređaja. 104 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

107 ČLAN 10 nologija na način koji tu primenu čini ekonomski i društveno korisnom. 253 Protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime, takozvani Kjoto protokol, ističe da se sve strane obavezuju na povećanje energetske efikasnosti u odgovarajućim sektorima nacionalne privrede; na promovisanje razvoja i korišćenje novih tehnologija i obnovljivih izvora energije koji inhibiraju emisije ugljendioksida i nove, inovativne ekološki bezbedne tehnologije. 254 Na nivou Evropske unije, energetska pitanja regulisana su Odlukom Saveta i Komisije 98/181/EC, ECSC, Euroatom od 23. septembra godine o Zaključku Ugovora o energetskoj povelji i Protokola uz Energetsku povelju o energetskoj efikasnosti i srodnim ekološkim aspektima. Cilj ovog Ugovora jeste uspostavljanje pravnog okvira za promovisanje dugoročne saradnje iz oblasti energetike. Najvažnije odredbe ovog Ugovora odnose se na zaštitu investicija, trgovinu energentima i energetskim proizvodima, tranzit i rešavanje sporova. Ugovorne strane su obavezne da na ekonomičan način smanje štetan uticaj na svojoj teritoriji i izvan nje svih postupaka u okviru energetskog ciklusa, dobro vodeći računa o pitanjima bezbednosti. Protokol o energetskoj povelji usvojen je u skladu s odredbama ovog ugovora koji izričito predviđa mogućnost izrade protokola i usvajanja deklaracije u vezi s ostvarivanjem ciljeva i principa povelje. Ti ciljevi su: promovisanje politike energetske efikasnosti, koja je u skladu s održivim razvojem; stvaranje uslova koji proizvođače i potrošače navode na ekonomično i efikasno, po mogućstvu ekološki bezbedno korišćenje energije; i podsticanje saradnje na planu energetske efikasnosti. Strane ugovornice prihvataju usvajanje politike o energetskoj efikasnosti, kao i zakonski i regulatorni okvir koji, između ostalog, podstiče efikasno funkcionisanje tržišnih mehanizama, uključujući formiranje tržišnih cena. Alpska konvencija zahteva od strana da uvode metode proizvodnje, distribucije i korišćenja energije, koji su bezbedni za ruralna područja, a ekološki su kompatibilni, kao i da promovišu mere za uštedu energije. 255 Ovo je jedini stav Alpske konvencije koji se bavi energijom i veoma je sličan stavu 2, člana 10 Karpatske konvencije, budući da predstavlja jednostavno opredeljenje da se izaberu ekološki bezbedni metodi za proizvodnju i distribuciju energije. Pored toga, godine usvojen je Protokol o energiji, koji je stupio na snagu Cilj ovog Protokola jeste uspostavljanje smernica za proizvodnju, distribuciju i transport i očuvanje energije na teritorijama obuhvaćenim Konvencijom. Od strana ugovornica Protokola stoga se zahteva da uspostave ravnotežu između energetske infrastrukture i potreba zaštite životne sredine, tako što će racionalisati korišćenje energije, podsticati obnovljive izvore energije, korišćenje savremene tehnologije i razvoj procene uticaja na životnu sredinu za sva nova energetska postrojenja, ili svaku strukturnu promenu postojećih. Odgovornosti lokalnih vlasti U okviru Karpatske konvencije, vlasti se obavezuju na: integrisanje ekoloških faktora i prioriteta u energetsku politiku; procenu celokupnog životnog ciklusa energenata, uključujući proizvodnju, distribuciju i korišćenje; podsticanje istraživanja i razvoja ekološki bezbednih tehnologija; i stvaranje različitih vrsta podsticaja, kako bi se ohrabrio prelazak na obnovljive izvore energije. Pored toga, jačanje međunarodne saradnje i razmena iskustva, prakse i tehnologija u oblasti energetike mogu da omoguće održiviju i energetski efikasniju potrošnju. 3. Strane će imati za cilj smanjenje negativnih uticaja eksploatacije rude na životnu sredinu i obezbeđivanje adekvatnog ekološkog nadzora nad rudarskom tehnologijom i praksama. U poređenju s mnogim drugim sektorima, potencijalni društveni i ekonomski problemi povezani s rudarstvom i preradom metala veoma su značajni i složeni za rešavanje. Iako obezbeđuje veliki deo sirovina neophodnih za izgradnju infrastrukture i ekonomski razvoj, rudarstvo predstavlja jednu od najvećih pretnji za životnu sredinu i bezbednost. Godine 1999, Nazari iz Evropske banke za obnovu i razvoj napisao je sledeće: Rudarski sektor značajno doprinosi lokalnim i nacionalnim privredama,uključujući one u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu. Međutim, u delovima Centralne i Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza, za rudarski sektor često je bilo karakterisično neodgovarajuće planiranje, kao i neodgovarajuća operativna i postoperativna praksa, uključujući i odsustvo adekvatnog regulatornog okvira i neodgovarajuće primene aktivnosti u vezi sa saniranjem i zatvaranjem rudnika. Rudarske aktivnosti su, u nekim regionima u kojima se odvijaju, izazivale a i dalje izazivaju ozbiljne ekološke, zdravstvene i bezbednosne posledice. Poslednjih godina, rudarske nesreće povećale su svest javnosti o ekološkim i bezbednosnim opasnostima u ovom sektoru. Najbolji primer predstavlja izlivanje cijanida u Baja Mareu u Rumuniji januara godine, koje je nazvano najvećom ekološkom katastrofom u regionu posle Černobilja. 256 Od onda su se promenili stavovi u odnosu na rudarstvo, tako da se planiranje, praksa u vezi sa zatvaranjem i rehabilitacijom i održive rudarske aktivnosti poboljšavaju. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 105

108 ČLAN 10 U okviru ovog trenda, Karpatska konvencija se zalaže za razvoj upravljačke politike i prakse, kao i za uvođenje tehnologija koje omogućavaju da se rudarske aktivnosti obavljaju uz minimalnu ekološku štetu. Glavni koncepti Rudarstvo predstavlja veliku globalnu industriju. Pojam rudarstvo podrazumeva vađenje dragocenih ruda i drugog geološkog materijala iz zemlje. Eksploatacija ruda može životnoj sredini da nanese ozbiljne štete kao što su: preterana potrošnja energije i vode; zagađenje vode, vazduha i zemljišta; izmena predela; erozija zemljišta; osipanje rečnih obala; i opasnosti po zdravlje i bezbednost. 257 Izazovi za rudarsku industriju danas predstavljaju otkrivanje, ekstrakcija i prerada metala i minerala uz najmanji mogući poremećaj životne sredine. Tehnologije i prakse se razvijaju, čineći rudarstvo efikasnijim, bezbednijim i održivijim. Međutim, ne postoji jedinstveno rešenje, budući da se pojedinosti (metali, minerali, lokacija, infrastruktura itd.) razlikuju u zavisnosti od rudnika. Dobra praksa i dobre smernice postoje, posebno u zemljama kao što su Australija 258 i Kanada. 259 Ova unapređenja uopšteno omogućavaju održivo rudarstvo zahvaljujući ekonomski, društveno i ekološki odgovornim praksama (v. Okvir 42). Praćenje faktora životne sredine, u današnjem kontekstu, odnosi se na sisteme monitoringa predviđene za procenu uticaja rudarskih aktivnosti na životnu sredinu. Ovo znači neposredan, dosledan, rutinski nadzor nad aktivnostima i postrojenjima tokom dugog vremenskog perioda. Pored jačanja svesti i bolje informisanosti javnosti, praćenje faktora životne sredine nudi mogućnost preduzimanja korektivnih mera u slučaju da se primete odstupanja. OKVIR 42 Rudarstvo za zatvaranje: politika, praksa i smernice za održivo rudarstvo i zatvaranje rudnika Prethodna decenija, obeležena ratovima, sukobima i tranzicijom, ostavila je Jugoistočnoj Evropi u nasleđe neodgovarajući rast i velike ekološke probleme. Regija je uglavnom pogođena velikim industrijskim zagađenjima u urbanim-industrijskim područjima i zagađenjem koje stvara rudarski sektor. Publikacija Rudarstvo za zatvaranje (Mining for Closure) koju su priredili učesnici u programu Životna sredina i bezbednost (ENVSEC), utvrdila je da je zagađenje iz rudnika i srodnih industrija jedna od najvećih ekoloških i bezbednosnih opasnosti. Ovaj dokument predstavlja osnov za akciju u Jugoistočnoj Evropi i slivu reke Tise, a cilj mu je pomoć u definisanju i usvajanju principa za razvoj rudarske politike, razvoj kapaciteta i institucionalni razvoj što bi trebalo da obezbedi održivu kombinaciju društvenih, ekonomskih i ekoloških rezultata u Jugoistočnoj Evropi i slivu reke Tise. Četiri glavne oblasti u kojima donosioci odluka, kreatori politike i vodeći akteri u industriji treba da preduzmu akciju su: smanjenje rizika na napuštenim lokacijama akcije koje pomažu u smanjenju veoma značajnih rizika povezanih s rudnicima koji su zatvoreni, ili s napuštenim lokacijama na kojima se nalaze velike količine fizički i hemijski nestabilnog i/ili neadekvatno odloženog i zaštićenog rudarskog otpada; smanjenje rizika na lokacijama gde se vrši eksploatacija aktivnosti koje olakšavaju smanjenje veoma značajnih rizika povezanih s lokacijama na kojima se vadi ili prerađuje ruda, time što se osnažuju postojeći privredni subjekti i industrijske aktivnosti; ovo se pre svega odnosi na razvoj efektivnog i efikasnog pristupa finansiranju zatvaranja, koje omogućava sanaciju; razvoj novih resursa i ponovna eksploatacija usklađena s održivim razvojem aktivnosti koje mogu da podstaknu razvoj institucionalnih sposobnosti, kulturu kontrole rizika i značajno unapređenje operativnih postupkaka u čitavom regionu, kako bi se uspostavio standard za planiranje rudnika, uključujući i planove za zatvaranje kao sastavni deo životnog ciklusa projekta; podsticanje institucionalnih okvira za upravljanje rudnim nasleđem, kao i održive eksploatacije rudnika i prerade metala, daljeg razvoja zakonskih okvira za regulisanje rudarstva i prerade metala; jasne odgovornosti za ekološke aspekte rudarstva i prerade metala u regionu; dalji razvoj institucija koje podržavaju prekogranično upravljanje rizicima i/ili reagovanje u slučaju nesreće. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

109 ČLAN 10 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Udes u Baja Mare podstakao je preispitivanje primenljivih pravila Evropske komisije o prekograničnim udesima i odgovornosti. Godine 2002, na Svetskom samitu o održivom razvoju ispravljen je previd do kojeg je došlo godine na Konferenciji u Riju, tako što je Planom sprovođenja iz Johanesburga obuhvaćeno bezbedno upravljanje metalima i mineralima. Ovaj Samit je bio značajan stoga što je omogućio uspostavljanje jednog zaista globalnog partnerstva u cilju sprovođenja integrisanog i strateški fokusiranog pristupa ekološkim i društvenim izazovima i održivoj eksploataciji ruda. Industrija je bila suočena s izazovima kao što su bili unapređenje njenog odnosa prema životnoj sredini i smanjenje potrebe za energijom i vodom. Vlade su bile suočene s potrebom usvajanja regulative koja podstiče održivu eksploataciju ruda, uključujući razvoj ekonomskih politika koje će internalizovati ekološke troškove proizvodnje. Nevladine organizacije posvećene ekologiji i društvenim pitanjima bile su podstaknute na uspostavljanje partnerskih odnosa s industrijom i državama u tranziciji kako bi se omogućila održiva eksploatacija rudnika. 260 Postoji i Konvencija o bezbednosti i zaštiti zdravlja u rudnicima. 261 Pored politika koje se bave bezbednošću i zdravljem radnika, Konvencija Međunarodne organizacije rada, usvojena godine, predviđa izvesne mere koje će se pratiti i procenjuje rizike, takođe priprema i planove za nepredviđene situacije u slučaju industrijskih udesa i prirodnih katastrofa. Član 1 Direktive 2006/21/EC Evropskog parlamenta i Saveta o upravljanju otpadom u ekstraktivnim industrijama 262 predviđa mere, postupke i smernice za sprečavanje ili najveće moguće smanjenje svih negativnih efekata na životnu sredinu, a posebno na vodu, vazduh, zemljište, floru, faunu i predele, kao i posledica po čovekovo zdravlje, do kojih dolazi usled upravljanja otpadom iz ekstraktivnih industrija. Ova Direktiva bavi se upravljanjem otpadom koji se stvara tokom bušenja, ekstrakcije, prerade i skladištenja mineralnih sirovina, kao i rada u kamenolomima. Njen cilj je upotpunjavanje Direktive o kontroli opasnosti od većih udesa, koja uključuje opasne materije, kao i najbolju dostupnu tehničku dokumentaciju koja obuhvata upravljanje otpadom iz rudnika (jalovinom). Navodimo ostale sporazume koji mogu da budu relevantni za rudarstvo: 1. Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduha na velikim udaljenostima (LRTAP iz godine) i njena četiri protokola utvrđuju određene granice emisija sumpordioksida (1985, 1994), azotoksida (1988, 1998) i isparljivih organskih jedinjenja (1991). Ona predviđa značajna ograničenja za povećanje sadržaja osnovnih minerala u zagađivačima na severnoj hemisferi (u Evropskoj uniji, Sjedinjenim Državama, Kanadi, Rusiji itd.), Protokol o teškim metalima ove Konvencije posebno je značajan za metaloprerađivačku industriju, kako zbog predviđenih ograničenja u vezi s kvalitetom vazduha tako i stoga što bi mogao da izriče zabrane za neke procese i proizvode ukoliko njihovo korišćenje ili odlaganje može da izazove prekogranično zagađenje vazduha. 2. Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača iz godine, uključujući izmene i dopune obuhvaćene Protokolom o materijama koje oštećuju ozonski omotač iz Montreala (Montrealski sporazum), takođe imaju dugoročni uticaj na rudarstvo. Odgovornosti lokalnih vlasti Vlasti na odgovarajućem nivou, uz podršku odgovarajućih međunarodnih i regionalnih organizacija, trebalo bi da: usvoje i primenjuju zakonske okvire koji se odnose na otpad velike zapremine, zatvaranje rudnika i napuštene rudnike; obezbede kapacitete za preispitivanje dozvola i primenu propisa; podstiču politike koje bi mogle da stimulišu korišćenje i transfer ekološki bezbednih tehnologija; jačaju postojeće institucije ili utvrđuju nove na lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou u rudarskoj industriji; obezbeđuju visok nivo tehničkog znanja među osobljem, posebno time što omogućavaju adekvatnu obuku; procenjuju ptoencijalni uticaj rudarstva na životnu sredinu; prate i uspostavljaju sisteme za rano upozoravanje i obezbeđuju informacije; i aktivno se angažuju u predloženim investicionim projektima u rudarstvu, kako bi lokalnoj zajednici omogućili da ostvari maksimalne koristi od prihoda i u najvećoj mogućoj meri smanji rizike. S obzirom na rizike koje stvara rudarstvo, bitna je prekogranična saradnja. Ona se može ostvariti pomoću mehanizama za razmenu informacija između nacionalnih i regionalnih institucija i firmi. Veze s drugim članovima ove Konvencije Član 10 direktno je povezan s članom 4 Konvencije u kojem se tvrdi da strane treba da preduzimaju odgovarajuće mere kako bi ciljeve, kao što su očuvanje i održivost, uključile u sektorske politike, između ostalog, u energetiku, industriju i rudarstvo. Član 5 ukazuje na to da prilikom razvoja politika i programa u okviru prostornog planiranja posebna pažnja treba P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 107

110 ČLAN 10 da se pokloni energetskoj infrastrukturi i odgovarajućim uslugama i, indirektno, njihovom uticaju na zemljište i njegove resurse. Ovaj član se zalaže i za vođenje računa o opasnosti od prekograničnog zagađenja. Prostorni pristup stoga je presudno važan za sprečavanje zagađenja. Konačno, u članu 12 tvrdi se da bi strane ugovornice morale da razviju sisteme za rano upozoravanje, praćenje i procenu prirodnih i androgenih ekoloških rizika i opasnosti. Ova odredba je značajna i u vezi s ekološkim rizicima od industrijskih, energetskih i rudarskih aktivnosti. 108 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

111 Glava J Član 11 Član 11 Kulturna baština i tradicionalno znanje Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj očuvanje i promovisanje kulturne baštine i tradicionalnog znanja lokalnog stanovništva, kao i izrada i reklamiranje lokalnih proizvoda, umetničkih predmeta i rukotvorina. Strane će imati za cilj očuvanje tradicionalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta, lokalnih rasa domaćih životinja i varijeteta kultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka u oblasti Karpata. Baština predstavlja ono što je čovečanstvu ostalo iz prošlosti, nezamenljiv izvor života i nadahnuća za sadašnje i buduće generacije. Najvažniji međunarodni dokument u vezi s održavanjem, čuvanjem i promovisanjem baštine čovečanstva jeste Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Svetska konvencija o baštini) koju je godine usvojio UNESCO. 263 Međunarodna zajednica uviđa da svetsku kulturnu i prirodnu baštinu ugrožavaju globalizacija, nedovoljna svest o njenom značaju, pasivno upravljanje i nedostatak finansijske podrške, što sve zajedno izaziva nestanak lokaliteta, spomenika i tradicije. S druge strane, tradicija i baština pomažu u identifikaciji kulturnog identiteta pojedinaca i grupa i omogućavaju koristi za društvo. Identifikacija, zaštita, očuvanje i promovisanje kulturne baštine, isto kao i tradicionalna praksa i znanje, danas se ubrajaju u najvažnije aktivnosti ljudi. Članom 11 od strana ugovornica zahteva se da vode politiku koja će pogodovati očuvanju i zaštiti kulturne baštine i tradicionalnog znanja, uz konkretno navođenje određenih kategorija kulturne baštine i tradicionalnog znanja, što će biti razmotreno u daljem tekstu. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj očuvanje i promovisanje kulturne baštine i tradicionalnog znanja lokalnog stanovništva, kao i izrada i reklamiranje lokalnih proizvoda, umetničkih predmeta i rukotvorina. Glavni koncepti Pojam kulturna baština vremenom se razvijao. Danas se smatra da kulturna baština može da bude i materijalna i nematerijalna. Postoje veoma različiti oblici kulturne baštine, od istorijskih spomenika, zgrada i umetničkih predmeta, ili muzike, igre, zanatstva, rituala i usmene tradicije, do drugih lokalnih znanja koja su se prenosila s kolena na koleno. U skladu s članom 1 Konvencije o svetskoj baštini (WHC), za kulturnu baštinu smatraće se: a) spomenici: arhitektonska dela, monumentalna vajarska i slikarska dela, delovi objekata arheološke prirode, natpisi, pećinske naseobine i kombinacije ovih elemenata, koji s istorijskog, umetničkog ili naučnog aspekta imaju izuzetnu univerzalnu vrednost; b) grupe zgrada: grupe posebnih ili povezanih zgrada koje zbog svoje arhitekture, ili homogenosti, ili mesta u predelu imaju izuzetnu, univerzalnu vrednost s istorijskog, umetničkog ili naučnog aspekta; c) lokaliteti: dela čovekovih ruku i njihova kombinacija s delima prirode, kao i oblasti na kojima se nalaze arheološka nalazišta od izuzetne univerzalne vrednosti s istorijskog, estetskog, etnološkog, ili antropološkog aspekta. Ovi elementi predstavljaju materijalne oblike kulturne baštine, budući da je reč o fizičkim artefaktima nasleđenim od prethodnih kultura i civilizacija. 264 Član 2 Konvencije o očuvanju nematerijalne kulturne baštine istu definiše kao prakse, predstave, izraze, znanja, veštine kao i s njima povezane instrumente, predmete, artefakte i kulturne prostore koje zajednice, grupe i u nekim slučajevima pojedinci, prepoznaju kao deo svog kulturnog nasleđa. Ovu nematerijalnu kulturnu baštinu prenošenu s kolena na koleno, zajednice i grupe reagujući na svoje okruženje stalno iznova obnavljaju u interakciji s prirodom i istorijom, što daje osećanje identiteta i kontinuiteta, a ovo, sa svoje strane, podstiče poštovanje kulturnog diverziteta i čovekove kreativnosti. U članu 8 (J) Konvencije o biodiverzitetu, tradicionalno P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 109

112 ČLAN 11 znanje definiše se kao: znanje, inovacije i prakse autohtonih i lokalnih zajednica u svetu. Nastalo je iz iskustva vekovima sticanog i prilagođavanog lokalnoj kulturi i okruženju, a prenosi se usmeno s generacije na generaciju. Ono je uglavnom kolektivno, a javlja se u obliku priča, pesama, folklora, poslovica, kulturnih vrednosti, uverenja, rituala, običajnog prava, lokalnog jezika, poljoprivredne prakse uključujući i razvoj životinjskih vrsta i lokalnih rasa domaćih životinja. Tradicionalno znanje uglavnom je praktične prirode, posebno u oblastima kao što su arhitektura, ribarstvo, zdravstvo, hortikultura i šumarstvo. Konvencija o zaštiti nematerijalne kulturne baštine definiše zaštitu kao mere u cilju obezbeđenja održivosti nematerijalnog kulturnog bogatstva, uključujući identifikaciju, dokumentaciju, istraživanje, očuvanje, posebno pomoću formalnog i neformalnog obrazovanja, isto kao i revitalizaciju različitih aspekata ovakve baštine. 265 Karpatska konvencija, u vezi s kojom je sporazum postignut pre nego što je na snagu stupila Konvencija o nematerijalnoj kulturnoj baštini, koristi pojmove očuvanje i promovisanje kulturne baštine i tradicionalnog znanja. Postoje brojni mehanizmi za očuvanje kulturne baštine, među kojima se ističe uključivanje u UNESCO-ove spiskove: Spisak svetske baštine, Reprezentativni spisak nematerijalne kulturne baštine čovečanstva i Spisak nematerijalne kulturne baštine kojoj hitno treba obezbediti zaštitu. Lokalitete uključene u Spisak svetske baštine, koji će imati koristi od međunarodne zaštite, Komitet za svetsku baštinu bira s nacionalnih spiskova objekata/lokaliteta uključenih u kulturnu i prirodnu baštinu. Za lokalitete uključene u svetsku baštinu međunarodna zajednica smatra da poseduju izuzetnu univerzalnu vrednost. Zaštita, očuvanje i sanacija takvih lokaliteta briga je svih strana ugovornica, ali oni ostaju vlasništvo zemlje na čijoj se teritoriji nalaze. 266 U svim karpatskim zemljama postoje lokaliteti uključeni u Spisak svetske baštine, od kojih je retko koji lociran u oblasti Karpata. Pošto je nekoliko planinskih oblasti u svetu proglašeno za lokalitete svetske baštine i uključeno u odgovarajući spisak, ova opcija bi trebalo da se ispita i za pojedine delove Karpata. Međutim, na nacionalnim nivoima postoji više lokaliteta ili oblika kulturne baštine koji su veoma zanimljivi, važni ili vredni, te stoga zaslužuju zaštitu, iako nisu uključeni u spiskove UNESCO-a (v. Okvir 43). Države bi trebalo da se postaraju da njihova nacionalna zakonodavstva prošire zaštitu na sve oblike kulturne baštine. Promovisanje je još jedan zahtev koji strane obavezuje na proaktivan doprinos očuvanju kulturne baštine tako što će preduzimati odgovarajuće mere. Te mere mogu da uključuju reklamu, organizovanje događaja i stvaranje svesti javnosti o vrednostima različitih oblika kulturne baštine i tradicionalnog znanja. Sve ove opšte obaveze mogu se dodatno definisati u okviru tematskih protokola. Očekuje se da će se neki budući protokol inspirisati postojećim međunarodnim sporazumima, tačnije UNESCO-vim konvencijama i Konvencijom o biodiverzitetu. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Navodimo dva najvažnija međunarodna sporazuma koja se bave materijalnom i nematerijalnom kulturnom baštinom: Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Konvencija o svetskoj baštini), čiji je cilj utvrđivanje lokaliteta od izuzetne univerzalne vrednosti za čovečanstvo, koji se kao takvi uključuju u Spisak svetske baštine kako bi se sačuvali za buduće generacije. Konvencija o zaštiti nematerijalne kulturne baštine, koja je usvojena 2003, a stupila na snagu 20. aprila godine, treba da obezbedi poštovanje nematerijalne kulturne baštine zajednica, grupa i pojedinaca, kako bi se svest o značaju nematerijalne kulturne baštine povećala na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou i kako bi se obezbedila međunarodna saradnja i pomoć. Ove UNESCO-ve Konvencije uspostavile su prilično slične zaštitne mehanizme. Suštinu oba sporazuma predstavlja uspostavljanje inventara i spiskova svetske kulturne baštine. I jedna i druga zahtevaju od strana potpisnica preduzimanje konkretnih zaštitnih mera i uspostavljaju sistem međunarodne saradnje i pomoći, kao i mehanizam finansiranja, što je sve zajedno od bitne važnosti za efikasnu zaštitu i očuvanje svetske kulturne baštine. U članu 8(j) Konvencije o biodiverzitetu, od strana se zahteva da poštuju, čuvaju i održavaju znanje, inovacije i prakse autohtonih i lokalnih zajednica koje otelovljuju tradicionalan način života relevantan za očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti i promovisanje njihove šire primene, uz odobrenje i uključivanje imalaca takvog znanja, inovacija i praksi, kao i podsticanje pravične podele koristi proisteklih iz primene takvog znanja, inovacija i praksi. Na sedmom sastanku Konferencije država članica Konvencije o biodiverzitetu usvojene su Aqwe: Kon dobrovljne smernice, neobavezujući dokument za procenu kulturnog, ekološkog i društvenog uticaja događaja koji bi trebalo da se odraze, ili koji bi po svoj prilici imali uticaj, na sveta mesta i na zemljište i vode koje tradicionalno zauzimaju ili koriste autohtone i lokalne zajednice. 268 Države članice se podstiču da ispitaju načine ne koje ove smernice mogu da se uključe u nacionalno zakonodavstvo i politiku. Očekuje se da će Konvencija o biodiverzitetu staviti jak naglasak na ovu temu u bliskoj budućnosti i da će sve karpatske zemlje, kao članice Konvencije o biodiverzitetu, morati da primene mere s kojima se saglasio ovaj forum. Sve karpatske zemlje ratifikovale su Konvenciju o svetskoj baštini i Konvenciju o biodiverzitetu. Konvenciju o nematerijalnoj kulturnoj baštini ratifikovale su samo Rumunija, Mađarska i Slovačka. U članu 2 Alpske konvencije od strana se zahteva da preduzmu mere potrebne da bi se poštovala, čuvala i promovisala kulturna i društvena nezavisnost autohtonog stano- 110 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

113 ČLAN 11 vništva, kao i da bi mu se garantovao određeni životni standard, posebno ekološki bezbedna naselja i ekonomski razvoj, kao i da bi se podstakli uzajamno razumevanje i saradnja između alpskog i nealpskog stanovništva. Naglasak u članu 2 Alpske konvencije donekle se razlikuje od onoga u članu 11 Karpatske konvencije. Dok se ova druga usredsređuje na očuvanje i podsticanje znanja lokalnog stanovništva, prva ima širi obim, budući da predviđa omogućavanje boljeg životnog standarda, uz poklanjanje posebne pažnje interakciji lokalnog stanovništva i njihove kulture, kao i ekonomskom napretku tog stanovništva. Najvažnija tačka je briga za prava autohtonog stanovništva pre nego za kulturnu baštinu samu po sebi. Neki budući, tematski protokol Karpatske konvencije mogao bi da uzme u obzir autohtono stanovništvo i elemente kao što su očuvanje i unapređenje jezičkih karakteristika (manjinskih jezika). Odgovornosti lokalnih vlasti Navodimo glavne mere za zaštitu i očuvanje kulturne baštine od strane zemalja, a koje proističu iz obaveza kakve predviđaju postojeći sporazumi. U sprovođenju tih mera značajnu ulogu igraće lokalne vlasti. Izrada spiska materijalne i nematerijalne kulturne baštine, uz učešće lokalnih zajednica, grupa i nevladinih organizacija. Ovakvi spiskovi treba da se sastavljaju na nacionalnom nivou, ali na osnovu predloga koji dolaze s lokalnih i regionalnih nivoa. Takođe se može predvideti sastavljanje ovakvih lista na lokalnom i regionalnom nivou, što bi zahtevalo veće uključenje relevantnih organa vlasti. U Operativnim smernicama za primenu Konvencije o svetskoj baštini (br.) 269 navodi se da je učešće lokalnog stanovništva u procesu nominacije bitno zato da bi ljudi osetili da su, isto kao i država, odgovorni za održavanje određenog lokaliteta. Preduzimanje odgovarajućih pravnih, naučnih, tehničkih, administrativnih i finansijskih mera neophodnih za zaštitu, očuvanje, prikazivanje i sanaciju kulturne baštine. Ovakve mere uključuju: određivanje adekvatnog zakonskog i institucionalnog okvira, jasno stavljanje pod zaštitu, uvođenje neophodnih ograničenja, određivanje nadležnih organa vlasti, izradu planova upravljanja za očuvanje materijalne kulturne baštine itd. Usvajanje opšte politike u cilju podsticanja funkcije kul- OKVIR 43 Žive riznice Žive riznice su UNESCO-v program čiji je cilj podsticanje strana na odavanje zvaničnih priznanja posebno nadarenim nosiocima tradicije i zanatlijama, kao i podsticaj prenosa njihovog znanja, iskustva i veština na mlađe generacije. UNESCO je objavio smernice za uspostavljanje nacionalnih sistema Žive riznice. 267 Na primer, Francuska je razvila sličan sistem tako što je godine uvela titulu učitelja zanata isto kao i Savet za umetničke zanate. Cilj je zaštita i razvoj retkih i izuzetnih znanja koja poseduju umetničke zanatlije u privatnom sektoru. Učitelji zanata biraju se na dve godine na osnovu određenih kriterijuma. Kada ih izaberu, obavezni su da tri godine svoje znanje prenose jednom šegrtu. Učitelj zanata u tom periodu dobija nadoknadu od Ministarstva kulture. Izvor: URL_ID=21868&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SECTION=201.html OKVIR 44 Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina u Italiji Tokom deset godina, otkako je Alpska konvencija stupila snagu i otkako se primenjuje u Italiji, na nacionalnom i regionalnom nivou bile su usvojene mnoge značajne mere za podsticanje i zaštitu različitih aspekata kulturne baštine lokalnog stanovništva. Jedna od najvažnijih mera jeste Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina otvorena godine u autonomnoj pokrajini Trento. Njena dužnost je koordinacija svih aktivnosti koje pokrajina Trento sprovodi u cilju podsticanja ovih jezičkih manjina na obrazovnom, kulturnom i ekonomskom planu, ne bi li se očuvala tradicija različitih dijalekata koje ugrožava proces globalizacije, ali i depopulacija određenih planinskih regija. Ova kancelarija primenjuje sve mere usvojene za zaštitu jezičkih manjina, prevodi ih na nemački i ladino i konsultuje se s lokalnim vlastima o zakonima koji se na ovo odnose. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 111

114 ČLAN 11 turne baštine u društvu, kao i uključivanja njene zaštite u programe planiranja. Određivanje ili formiranje jednog ili više nadležnih organa s odgovarajućim osobljem i sredstvima za obavljanje funkcija u vezi sa zaštitom kulturne baštine. Podsticanje naučnih, stručnih i umetničkih studija i istraživanja u vezi s efikasnom zaštitom nematerijalne kulturne baštine, ili prirodne i materijalne kulturne baštine u cilju sprečavanja opasnosti koje ih ugrožavaju. Podsticanje, osnivanje ili jačanje institucija za obuku iz oblasti upravljanja kulturnom baštinom i prenosa nematerijalne baštine u oblicima i prostorima koji odgovaraju njihovom prikazivanju ili ispoljavanju. Obezbeđenje pristupa kulturnoj baštini uz poštovanje uobičajene prakse. Uspostavljanje institucija zaduženih za dokumentaciju o kulturnoj baštini i olakšavanje pristupa tim institucijama. Ove zaštitne mere 270 treba upotpuniti merama koje promovišu kulturnu baštinu putem aktivnosti u vezi s jačanjem svesti, obrazovanjem i izgradnjom kapaciteta, kako bi se obezbedili široko učešće javnosti i stroga kontrola u pogledu bilo kakve opasnosti ili pretnje. Kampanje koje podrazumevaju slobodan pristup kulturnim spomenicima ili festivali posvećeni nekom posebnom lokalitetu, primeri su aktivnosti koje se mogu preduzeti na lokalnom nivou. Prekogranična saradnja je važan element za efikasno čuvanje kulturnog nasleđa. Ona od svih država zahteva da razmenjuju informacije i iskustva i pokreću zajedničke inicijative, kao i da se uzdržavaju od bilo kakve akcije koja bi mogla da ošteti ili ugrozi kulturnu baštinu na teritoriji druge države. 271 Prekogranična saradnja naglašena u članu 6.1 Konvencije o svetskoj baštini:... države strane ove Konvencije prihvataju da ovakva baština predstavlja svetsku baštinu u cilju čije zaštite je cela međunarodna zajednica dužna da sarađuje. Kad se lokalitet neke kulturne baštine nalazi na teritoriji više od jedne zemlje, države treba da sarađuju i da usaglašavaju svoje aktivnosti kako bi se obezbedio jedinstven i efikasan sistem zaštite. Na spisku svetske baštine nalazi se 23 takva lokaliteta, a UNESCO posebno ističe pojedinačna geografska područja (na primer, za region Pacifika, urađen je program Svetska baština Pacifik 2009 u cilju jačanja saradnje u podregionalnom pristupu primene i podsticanja prekograničnih i/ili serijskih morskih i kopnenih nominacija, uključujući serijske projekte kulturnog pejzaža). 272 Međunarodna saradnja neophodna je i za zaštitu nematerijalne kulturne baštine, kao što su tradicija stanovništva koje živi u različitim zemljama. Strane će imati za cilj očuvanje tradicionalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta lokalnih rasa domaćih životinja i varijeteta kultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka u oblasti Karpata. Drugi deo člana 11 poseban naglasak stavlja na kulturnu i prirodnu baštinu koja se odnosi na arhitekturu, korišćenje zemljišta, gajenje stoke, hortikulturu i botaniku. Glavni koncepti Tradicionalna arhitektura kao i načini korišćenja zemljišta svrstavaju se u koncept materijalne kulturne baštine, kako je definisana u Konvenciji o svetskoj baštini. Ta Konvencija i Konvencija o zaštiti evropskog arhitektonskog nasleđa 273 odnose se samo na pojmove arhitektonska dela i arhitektonsko nasleđe, ali ne i na tradicionalnu arhitekturu. Uprkos tome Konvencija o zaštiti evropskog arhitektonskog nasleđa zahteva od država da podstiču, kao bitnu za budućnost arhitektonskog nasleđa, primenu i razvoj tradicionalnih veština i materijala. 274 Ovaj bi trebalo da definiše neki budući tematski protokol Karpatske konvencije kako bi se obezbedilo jasno razgraničenje pomenutog koncepta. U međuvremenu, lokalne vlasti bi kao tradicionalnu arhitekturu morale da shvataju arhitekturu koja koristi tradicionalne veštine, znanja i materijale. Načini korišćenja zemljišta, uključeni su u koncept kulturnih predela. Kao što je objašnjeno u Operativnim smernicama za primenu Konvencije o svetskoj kulturnoj baštini, Kulturni predeo često odražava specifične metode održivog korišćenja zemljišta, koji uzimaju u obzir karakteristike i ograničenja relevantne prirodne sredine i posebnu duhovnu vezu s prirodom. Shodno tome, trebalo bi da se očuvaju posebni primeri tradicionalne arhitekture i korišćenja zemljišta. Možda još značajniji cilj jeste očuvanje lokalne tradicije u graditeljstvu ili obradi zemljišta, što navodi na poređenja s idejom o živom muzeju. U oblasti Karpata postoji mnogo vrsta domaćih životinja i kultivisanih biljaka, koje Konvencija o biodiverzitetu definiše kao vrste na čiju su evoluciju ljudi uticali da bi zadovoljili svoje potrebe. Posebne mere potrebne su za očuvanje odgovarajuće prakse u odnosu na različite opasnosti povezane s modernizacijom poljoprivrede, ili ekonomskih pritisaka koji dovode do napuštanja oblasti u kojima se takva praksa primenjuje. Pažnja mora da se obrati i na očuvanje retkih vrsta za koje se strahuje da bi usled globalizacije i smanjenja broja stanovnika u planinskim oblastima mogle da nestanu. Konvencija zahteva i održivo korišćenje 276 divlje flore. U ovom pogledu, cilj je obezbeđenje razumnog korišćenja 112 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

115 ČLAN 11 kako bi se sprečili preterana eksploatacija i moguće uništenje vrsta. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Konvencija o arhitektonskom nasleđu definiše obavezu država da očuvaju arhitektonsko nasleđe i stoga nudi smernice za primenu Karpatske konvencije. Strane moraju da preduzimaju određene mere u cilju zaštite postojećih spomenika, grupa zgrada i lokaliteta koji se smatraju arhitektonskim nasleđem. Ovakve mere uključuju utvrđivanje odgovarajućeg nadzora i sistema izdavanja dozvola kako bi se sprečilo bilo kakvo fizičko oštećenje tih zgrada, obezbedila finansijska podrška za održavanje i restauraciju, kao i za relevantan naučnoistraživački rad, i kako bi se uspostavio efikasan sistem primene i omogućio pristup zaštićenim dobrima, uz vođenje računa o razlozima zašto se čuvaju, razvoju svesti javnosti, podsticanju obuke itd. Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES) 277 reguliše međunarodnu trgovinu, posebno divljim biljnim vrstama. Tri dodatka ovoj Konvenciji predviđaju raziličite stepene zaštite za više od biljnih i životinjskih vrsta. Prvi korak ka očuvanju tradicionalne arhitekture i načina korišćenja zemljišta jeste inventar na nacionalnom i reginalnom/lokalnom nivou radi identifikacije svih relevantnih lokaliteta. Kada se identifikuju, trebalo bi da se primene posebne mere zaštite. Kada je reč o vrstama, lokalni organi vlasti treba da: procene aktuelnu situaciju u vezi s ugroženim vrstama i semenjem; pripreme posebne mere zaštite za pojedinačne vrste i semenje; podstiču istraživanje; razvijaju programe za stimulisanje poljoprivrednika; razvijaju dobre sisteme za marketing proizvoda domaćih životinja i kultivisanih biljaka; i uvode kvote i sezonska ograničenja u vezi s prikupljanjem divljih biljaka. Javno učešće, jačanje svesti i obrazovanje 278 predstavljaju značajne mere koje će se sprovoditi radi očuvanja različitih oblika baštine zaštićene u skladu s ovom odredbom Konvencije. U stvari, očuvanje tradicionalne arhitekture i načina korišćenja zemljišta zahteva stalni interes lokalnih zajednica za zaštitu i korišćenje njihove tradicije. Prema tome, sledeća mera bi trebalo da se odnosi na uspostavljanje programa za podršku lokalnim zajednicama. Odgovornosti lokalnih vlasti Veze s drugim članovima Konvenvencije Članovi 3 i 5. Očuvanje tradicionalnih načina korišćenja zemljišta može se obezbediti pristupom integrisanog uprav- OKVIR 45 Planiranje zaštite u Branu u Rumuniji Međunarodna mreža za tradicionalnu arhitekturu i urbanizam i Arhitektonski fakultet u Temišvaru, održali su sedmodnevnu radionicu 275 u selu Bran gde je predstavljen plan zaštite predela u toj oblasti. Plan je urađen tako da lokalni organi vlasti mogu da ga koriste za izradu i sprovođenje programa šire zaštite za selo, koje svake godine privlači hiljade turista. Tokom poslednjih deset godina značajno je porastao broj novih objekata, uglavnom namenjenih turistima. Međutim, izgradnja je bila prilično haotična i nije vodila računa o posebnim odlikama planinske arhitekture u Branu, selu u čijem središtu se nalazi dvorac Bran podignut u 14. veku. Ova radionica se završila nizom predloga za zaštitu predela u toj oblasti. Lokalni organi vlasti odigrali su aktivnu ulogu i ispoljili veliki interes za rad koji je obavio međunarodni tim stručnjaka. Učesnici su analizirali predeo i način na koji se on koristi. Bila je određena jedna preliminarno zaštićena oblast uz izvesna ograničenja zbog nepostojanja detaljne mape. Turisti u Branu uglavnom borave u privatnom smeštaju. Kako je oblast u kojoj se nalazi Bran izuzetno lepa, učesnici su pokušali da izrade mape mogućih pešačkih staza, prilagođene turistima koji nisu svi u istoj kondiciji. Ovakve ture biće korisne i turistima, pošto će videti više u toj oblasti i lokalnoj privredi koja uglavnom zavisi od turizma. Lokalne vlasti u Branu pozdravile su zaključke završnog izveštaja i odlučile da rezultate radionice iskoriste kao referencu za budući zakon o zaštiti predela u ovoj oblasti. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 113

116 ČLAN 11 ljanja zemljišnim resursima, a politika prostornog planiranja može da obrati posebnu pažnju na očuvanje i održivo korišćenje prirodne i kulturne baštine. Član 4. Očuvanje lokalnih vrsta domaćih životinja i kultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka, može da se osigura očuvanjem, održivim korišćenjem i obnavljanjem biološke raznovrsnosti u celoj oblasti Karpata. Član 7. Uključivanje tradicionalnog korišćenja zemljišta u agroekološke programe pogoduje očuvanju šuma. Održiva praksa upravljanja planinskim šumama i određivanje zaštićenih oblasti u prirodnim, posebno netaknutim šumama, doprineće održivom korišćenju divljih biljaka. Član 9. Održiv turizam koji obezbeđuje koristi lokalnom stanovništvu doprineće i očuvanju i promovisanju tradicionalnog znanja tog stanovništva. Član 12. Procena uticaja na životnu sredinu (EIA) i strateška procena životne sredine (SEA), ako se blagovremeno i valjano obave, doprineće očuvanju kulturne baštine, tradicionalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta, lokalnih vrsta domaćih životinja i kultivisanih biljaka, kao i održivom korišćenju divljih biljaka u Karpatima. Član13. Podizanje svesti, obrazovanje, pristup informacijama i održivom razvoju Karpata, učešće javnosti, doprineće očuvanju i promovisanju kulturne baštine i tradicionalnog znanja lokalnog stanovništva u Karpatima 114 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

117 Glava K Član 12 Član 12 Procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i rano upozoravanje 1. Strane se obavezuju da će primenjivati, gde je to neophodno, procene rizika, procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene životne sredine uzimajući u obzir specifičnosti karpatskih planinskih ekosistema, te da će se konsultovati u vezi s projektima prekograničnog karaktera u oblasti Karpata i da će vršiti procene njihovog uticaja na životnu sredinu kako bi se izbegli po nju štetni efekti. 2. Strane se obavezuju da će, koristeći metode monitoringa i procene, voditi politiku u cilju promovisanja: a) saradnje na sprovođenju istraživačkih aktivnosti i naučnih procena u oblasti Karpata; b) zajedničke ili komplementarne monitoring programe, uključujući sistematski monitoring stanja životne sredine; c) uporedivost, komplementarnost i standardizaciju istraživačkih metoda i aktivnosti na prikupljanju podataka; d) harmonizaciju postojećih i izradu novih ekoloških, društvenih i ekonomskih indikatora; e) sistem ranog upozoravanja, monitoringa i procene prirodnih i ljudskim faktorom prouzrokovanih rizika i opasnosti; f) informacioni sistem, dostupan svim Stranama. Međunarodni ekološki instrumenti, kao neophodne mere za potpunu primenu, često zahtevaju korišćenje specijalnih tehnika i postupaka kao što su ekološka procena, informacioni sistemi, monitoring i rano upozoravanje. Te tehnike i postupci, budući da su i sami obavezni, igraju ulogu mandatnih instrumenata za ispunjenje drugih obaveza iz multilateralnih ekoloških sporazuma. Iako su u pitanju samo obični instrumenti ili mehanizmi, od njihovog korišćenja zavisi primena sporazuma u celini. 279 Razvoj normi u oblasti nacionalnog i međunarodnog ekološkog prava doveo je do velikog broja takvih tehnika i postupaka, od kojih su mnoge navedene u Karpatskoj konvenciji. To su: procena rizika, procena uticaja na životnu sredinu (EIA), strateška procena životne sredine (SEA), zajednički programi praćenja, ekološki, društveni i ekonomski indikatori, sistemi za rano upozoravanje, informacioni sistemi i drugo. Sve su to složene tehnike koje obično zahtevaju uključivanje lokalnih organa vlasti, stručnjaka i javnosti. 1. Strane se obavezuju da će primenjivati, gde je to neophodno, procene rizika, procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene životne sredine uzimajući u obzir specifičnosti karpatskih planinskih ekosistema, te da će se konsultovati u vezi s projektima prekograničnog karaktera u oblasti Karpata i da će vršiti procene njihovog uticaja na životnu sredinu kako bi se izbegli po nju štetni efekti. Glavni koncepti Procena rizika, procena uticaja na životnu sredinu i strateška procena životne sredine predstavljaju instrumente za procenu uticaja koji nastoje da pruže tačne i blagovremene informacije o mogućim ekološkim posledicama planiranih aktivnosti kao što su pokretanje građevinskih projekata, P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 115

118 ČLAN 12 usvajanje planova ili programa. Ove tehnike pomažu da se uspostave i ispitaju održive alternative kao i da se ublaže potencijalne štete. Instrumenti za procenu uticaja pomažu u ostvarivanju cilja kao što je održiv razvoj, budući da omogućavaju da se ekološki, društveni i ekonomski troškovi i koristi planiranih akcija uzimaju u razmatranje, zahvaljujući čemu se pronalazi najuravnoteženija i najmanje štetna opcija. Procena rizika, kakva se primenjuje u Karpatskoj konvenciji, jeste analiza mogućih negativnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje do kojih dolazi usled izloženosti prirode i ljudi ekološkim opasnostima. Kriterijumi za procenu rizika jesu verovatnoća i razmere potencijalne štete. Postupak procene rizika složen je, odnosno, sastoji se od nekoliko koraka: 1) Utvrđivanje opasnosti podrazumeva analizu stanja životne sredine u pogledu potencijalne izloženosti ekološkim opasnostima. 2) Procena reakcije na dozu znači utvrđivanje odnosa između nivoa potencijalnih štetnih efekata i njihovog dejstva. OKVIR 46 Most na Dunavu između Vidina u Bugarskoj i Kalafata u Rumuniji Projekat izgradnje mosta Vidin-Kalafat na Dunavu predložilo je bugarsko Ministarstvo saobraćaja i komunikacija, a zajednički će ga koristiti i održavati Bugarska i Rumunija. Izgradnja ovog mosta dugačkog 2 km započela je a završetak radova očekuje se godine, uz ukupne troškove od 230 miliona evra. Institucionalni aranžmani Juna godine, dve zemlje su potpisale sporazum o tehničkim, finansijskim, zakonskim i organizacionim aspektima ovog posla. Bilateralnim sporazumom predviđeno je da će se procena uticaja na životnu sredinu obaviti zajednički, uz poštovanje bugarskih, rumunskih i evropskih zakona. Obe zemlje su članice Espo Konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu. Na osnovu sporazuma osnovana je zajednička komisija koja nadgleda projekat, na čijem čelu se nalaze pomoćnici ministara saobraćaja dveju zemalja, a u čiji sastav ulaze predstavnici njihovih ministarstava za životnu sredinu. Takođe je osnovano devet različitih ekspertskih grupa, uključujući ekološku Zajedničku radnu grupu (JWG), koja koordinira ekološkim postupcima. Pored toga, u okviru nadležnih organa vlasti dveju zemalja rumunskog Ministarstva saobraćaja, građevinarstva i turizma i bugarskog Ministarstva saobraćaja i komunikacija osnovane su jedinice za realizaciju i upravljanje projektom (PIMU). Lokacija za most odabrana je na osnovu studije terena rađene devedesetih godina, a u okviru koje su ispitani ekološki, društveni i ekonomski aspekti. Studija je završena jula godine, kada je i utvrđena optimalna lokacija. Postupak procene uticaja na životnu sredinu Bugarska primenjuje jednofazni postupak procene uticaja na životnu sredinu na početku izrade projekta, dok se procena uticaja na životnu sredinu u Rumuniji obavlja u okviru procesa izdavanja građevinske dozvole. Da bi se prevazišla ova razlika i da bi se obezbedila bolja procena uticaja na životnu sredinu, prekogranični postupak obavljen je u dve faze. Preliminarna procena uticaja na životnu sredinu u skladu s bugarskim zakonoma, i Finalna procena uticaja na životnu sredinu u skladu s rumunskim zakonima. Tim za procenu uticaja na životnu sredinu, u čijem sastavu su bili i lokalni konsultanti iz Bugarske i Rumunije, predvodili su stručnjaci iz jedne međunarodne konsultantske firme. Preliminarna procena uticaja na životnu sredinu završena je godine, kada je utvrđen rok za dostavljanje pismenih primedbi od strane javnosti i drugih zainteresovanih strana iz obeju zemalja. Nadležne vlasti u Bugarskoj i Rumuniji obavestile su svoju javnost na samom početku procesa procene uticaja na životnu sredinu, a u obema zemljama pokrenuta je javna rasprava. Tokom ovog postupka, javnost i nevladine organizacije davale su primedbe u vezi s merama za ublažavanje ili smanjenje uticaja na životnu sredinu i drugim unapređenjima. Na osnovu preliminarnog izveštaja o proceni uticaja na životnu sredinu i uzimajući u obzir rezultate javnih rasprava, bugarsko Ministarstvo životne sredine i voda objavilo je februara godine svoju odluku. Ona je predviđala određene uslove kao što su mere za sprečavanje ili ograničavanje značajnih negativnih efekata na životnu sredinu. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

119 ČLAN 12 3) Procena izloženosti jeste mera jačine, učestalosti ili trajanja izloženosti štetnim efektima koji se javljaju u životnoj sredini ili će se možda javiti u budućnosti. 4) Kategorizacija rizika predstavlja procenu pojave negativnih efekata u slučaju opisanom u proceni izloženosti. 280 Procenjujući ovakve faktore, kreatori politike morali bi da utvrde prihvatljiv nivo rizika. Alternative određene aktivnosti treba da se identifikuju i uporede, isto kao i strategije za upravljanje rizicima. Kada se odabere, strategija za upravljanje rizicima mora i da se primeni, da se redovno preispituje i da se, po potrebi, koriguje. Procena rizika nije statičan dokument. Ona zahteva stalno praćenje i periodično preispitivanje, paralelno s razvojem aktivnosti i tehnologije, budući da postoji opasnost od nepredviđenih događaja. Procenu uticaja na životnu sredinu Konvencija iz Espoa 281 definiše kao nacionalnu procenu mogućeg uticaja predložene aktivnosti na životnu sredinu. Ovaj postupak omogućava da se ekološke posledice odluka identifikuju pre njihovog donošenja, kao i da se donosiocima odluka predlože rešenja za eventualne negativne efekte na životnu sredinu. Ona omogućava da se u fazi odlučivanja uzmu u obzir i eksplicitno razmotre i ekološka pitanja. U stvari, član 3 Direktive EU 85/337/EEC navodi faunu i floru, zemljište, vodu, vazduh, klimu, predeo i kulturnu baštinu, kao faktore za koje direktni i indirektni efekti moraju da se identifikuju, opišu i procene. Postupak procene uticaja na životnu sredinu uključuje više faza koje se tačno moraju slediti da bi se dobili pouzdani rezultati. To su: provera, kako bi se utvrdilo da li je procena uticaja na životnu sredinu uopšte potrebna i, ukoliko jeste, koliko detaljna; određivanje opsega, kako bi se utvrdila pitanja i uticaji koji mogu da budu značajni, kao i da bi se utvrdili uslovi i nadležnosti u vezi s procenom uticaja na životnu sredinu; ispitivanje alternativa da bi se utvrdila ekološki najbezbednija opcija za postizanje ciljeva nekog predloga; analiza uticaja radi identifikacije mogućih ekoloških, društvenih i drugih sličnih uticaja predloga; ublažavanje uticaja i upravljanje uticajima kako bi se utvrdile neophodne mere za sprečavanje i svođenje na najmanju moguću meru predviđenih negativnih efekata i ukoliko to odgovara njihovo uključivanje u plan ili sistem ekološkog menadžmenta; procena značaja kako bi se utvrdili relativan značaj i prihvatljivost uticaja rezidualnih materija; priprema izjave o uticaju na životnu sredinu (EIS) kako bi se podneo izveštaj o uticaju projekta i o predloženim merama za ublažavanje, kao i značaju efekata i onome što brine javnost i zajednice koje bi mogle da budu izložene; preispitivanje izjave o uticaju na životnu sredinu da bi se utvrdilo da li izveštaj odgovara projektnom zadatku, da li obezbeđuje odgovarajuću procenu predloga i da li sadrži informacije potrebne za odlučivanje; odlučivanje o tome da li će se predlog odobriti ili odbaciti i utvrđivanje uslova za njegovu primenu; i postprojektna analiza kako bi se utvrdilo da li su uslovi navedeni u dozvoli ispunjeni, a i da bi se pratili uticaji projekta i efikasnost mera za njihovo ublažavanje, kao i proces procene u cilju optimiziranja ekološkog menadžmenta. 282 Treba istaći da je uključivanje zainteresovane javnosti moguće i poželjno u svim fazama procene uticaja na životnu sredinu. Više detalja u vezi s učešćem javnosti može se naći u Glavi I.L ovog Priručnika. Strateška procena životne sredine podrazumeva jedan sveobuhvatan, integrisan proces procene određenih planova, politika i programa, ili zakona, uz istovremenu procenu njihovih društvenih i ekonomskih uticaja u početnim fazama procesa odlučivanja. Direktiva EU 2001/42/EC zahteva da nacionalni, regionalni i lokalni organi vlasti država članica sprovode stratešku procenu životne sredine određenih planova i programa za koje se zalažu. 283 Iako se zasniva na istim principima kao procena uticaja na životnu sredinu, strateška procena životne sredine predstavlja jedan usavršen proaktivan instrument za planiranje namenjen ekološkom menadžmentu u regionima ili sektorima, dok se procena uticaja na životnu sredinu primenjuje na određene predložene aktivnosti. I kada je u pitanju procena uticaja na životnu sredinu i kada je u pitanju strateška procena životne sredine, u obzir moraju da se uzimaju nova znanja i izmenjene okolnosti. Zastarelost nalaza do koje vremenom može da dođe, posebno kada je u pitanju procena uticaja na životnu sredinu, navela je neke pravnike i posmatrače da se založe za princip stalne procene uticaja na životnu sredinu, koji zahteva preispitivanje odluka na osnovu novih informacija ili izmenjenih okolnosti. 284 Neki progresivni nacionalni propisi u vezi s procenom uticaja na životnu sredinu uključuju različite događaje koji mogu da podstaknu novi postupak procene uticaja na životnu sredinu, recimo, promenu vlasništva ili protok vremena. Uticaj na životnu sredinu projekata prekograničnog karaktera obuhvata, prema članu 1 Konvencije iz Espoa, uticaje na životnu sredinu u oblasti u nadležnosti jedne (države) koje prouzrokuje predložena aktivnost koja fizički, u potpunosti ili delimično, potiče s područja u nadležnosti druge (države). Karpatska konvencija sadrži zahtev za uspostavljanje saradnje u vidu konsultacija o projektima prekograničnog karaktera u Karpatima, kao i za procenu njihovih uticaja na P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 117

120 ČLAN 12 životnu sredinu kako bi se izbegli štetni prekogranični efekti. Imajući u vidu osetljive planinske ekosisteme i veći broj ekoloških činilaca koji prelaze državne granice (floru, faunu, zemljište, vazduh, vodu, klimu, predeo i istorijske spomenike ili druge objekte, kao i interakciju navedenih činilaca) prekogranična saradnja i angažovanje svih zainteresovanih strana iz susednih zemalja moraju da budu intenzivni i široki, posebno prilikom procene rizika, procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene životne sredine. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Obaveza da se procene potencijalni efekti aktivnosti, planova i programa, politika i zakonskih akata, napredovala je od pojedinačnih odredbi međunarodnih instrumenata u vezi s različitim ekološkim sektorima, do kompletnih ugovora koji su tome posvećeni. Posebne odredbe koje zahtevaju procenu potencijalnih uticaja mogu se naći u članu 206 Konvencije UN o pravu mora 285 (1982), u članu 4 Okvirne konvencije UN o promeni klime 286 (1992) i u članu 14 Konvencije o biodiverzitetu 287 (1992). Aneks III Protokola o biobezbednosti iz Kartagene 288 (2000) posvećen je isključivo proceni rizika. U Konvenciji o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (Espo, 1991) utvrđena je obaveza da se uticaj izvesnih aktivnosti na životnu sredinu proceni u početnim fazama odlučivanja. Predviđena je i opšta obaveza država da se uzajamno obaveštavaju i savetuju u vezi sa svim većim projektima koji se razmatraju, a koji po svoj prilici mogu da izazovu značajan negativan uticaj na životnu sredinu preko granica, kao i da utvrđuju konkretan postupak koji će se sprovesti. S izuzetkom Srbije, sve karpatske zmelje su strane Konvencije iz Espoa. Ova Konvencija izričito zahteva da strane preduzimaju sve odgovarajuće i efikasne mere u cilju sprečavanja, smanjenja i kontrole značajnih negativnih prekograničnih uticaja predviđenih aktivnosti na životnu sredinu. Prema tome, procena uticaja na životnu sredinu mora se obaviti u ranoj fazi, pre nego što se donese odluka o predloženoj aktivnosti. Država koja inicira predloženu akciju posebno je dužna da obavesti svaku stranu koja (...) može da bude oštećena strana, i to što je moguće ranije, a najkasnije onda kada obavesti svoju javnost o predloženoj aktivnosti. Od strane koja priprema procenu uticaja na životnu sredinu Dodatak II Konvencije iz Espoa zahteva da uzme u obzir više faktora. Procena uticaja na životnu sredinu mora da sadrži bar: opis predložene aktivnosti i njene svrhe; opis razumnih alternativa predloženoj aktivnosti, uključujući i mogućnost nečinjenja; opis životne sredine koja po svoj prilici može da bude ozbiljno ugrožena usled predložene aktivnosti i njenih alternativa; opis mogućih uticaja na životnu sredinu predložene aktivnosti i njenih alternativa, isto kao i procenu njihovog značaja; opis mera za ublažavanje; objašnjenje korišćenih metoda predviđanja i relevantnih ekoloških podataka; identifikaciju neizvesnosti i praznina u znanju; prikaz programa monitoringa i menadžmenta; i netehnički rezime, uključujući vizuelnu prezentaciju mapa i grafikona. Kada stupi na snagu, Protokol o strateškoj proceni životne sredine 289 (Kijev 2003), zahtevaće od strana procenu ekoloških posledica njihovih zvaničnih predloženih planova i programa, uključujući i one koji se odnose na oblast Karpata. 290 Ovaj Protokol predviđa mogućnost procene ekoloških uticaja politika i zakona. On će u različitim fazama strateške procene životne sredine omogućiti i konsultacije ne samo s nadležnima za životnu sredinu, već i sa zdravstvenim organima vlasti, kao i široko učešće javnosti u odlučivanju od strane vlade u mnogim oblastima razvoja. Odredbe Arhuske konvencije (1998) u vezi s učešćem javnosti u procesu odlučivanja o određenim aktivnostima, dopunjavaju Konvenciju iz Espoa i mogu se široko primenjivati u oblasti Karpata. 290 Iako Protokol o strateškoj proceni životne sredine još nije stupio na snagu, predstavnici javnosti mogu da učestvuju u pripremi planova, programa, politika i zakonskih akata tako što će iskoristiti prava koja im obezbeđuje Arhuska konvencija. Iako je prema njoj učešće u toj strateškoj proceni shematsko, primena odredbi ove Konvencije u vezi s pitanjima koja obuhvata Karpatska konvencija mogu da koriste i karpatskoj oblasti. U 17. principu Deklaracije iz Rija o životnoj sredini i razvoju (1992) tvrdi se da procena uticaja na životnu sredinu, kao nacionalni instrument, treba da se preduzme za predložene aktivnosti koje će verovatno imati značajan negativan uticaj na životnu sredinu, a podležu odlučivanju od strane nadležnog organa vlasti na nacionalnom nivou. Direktiva Saveta 85/337/EEC od 27. juna godine, o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu, a u skladu s izmenama i dopunama Direktiva 97/11/EC i 2003/35/EC 291, utvrđuje postupak koji omogućava identifikovanje i procenu ekoloških posledica projekata pre izdavanja dozvole. Javnost može da iznosi svoje mišljenje, a rezultati konsultacija moraju da se uzmu u obzir tokom procesa izdavanja dozvole za projekat. Direktiva 2001/42/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 27. juna o proceni efekata određenih planova i programa na životnu sredinu 292 ima za cilj omogućavanje da ekološke posledice određenih planova i 118 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

121 ČLAN 12 programa budu identifikovane i procenjene još u fazi pripreme, dakle, pre usvajanja. U ovaj proces uključeni su javnost i predstavnici vlasti zaduženi za životnu sredinu: oni mogu da daju svoje mišljenje, a rezultati konsultacija uključuju se i uzimaju u obzir tokom procesa planiranja ili razrade programa, odnosno, tokom postupka usvajanja. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti igraju značajnu ulogu u konsultacijama i odobrenjima u vezi s procenom uticaja na životnu sredinu, a nadležne su i za izradu mnogih planova, programa i drugih strateških dokumenata. Da bi mogle da pomognu u ostvarivanju održivog razvoja, lokalnim vlastima su potrebni posebni instrumenti da bi shvatile moguće efekte razvoja koji planiraju. Strateška procena životne sredine postaje značajan instrument za ostvarivanje održivog razvoja prilikom lokalnog i regionalnog planiranja i formulisanja politike. U okviru Karpatske konvencije lokalne vlasti moraju da se potrude kako bi obezbedile: učešće javnosti u svim fazama procesa procene uticaja na životnu sredinu; opštu svest o pitanjima u vezi sa zaštitom životne sredine i održivim razvojem, posebno u fazi pripreme projekta, planiranja ili razrade programa od strane građevinskih preduzimača, a putem javnog obaveštavanja o proceni, kao i odluka, rasprava, obuke itd.; stalnu i efikasnu saradnju zainteresovanih strana uklju če - nih u razvoj, planiranje, procenu i odlučivanje. Lokalne vlasti moraju još detaljnije da razrade akcione planove za održiv razvoj. Ti planovi treba da predviđaju ekološke ciljeve koji će biti reperi za ekološke uticaje strateških aktivnosti, ali i da utvrde kriterijume i mehanizme za procenu politika, planova i projekata. 2. Strane se obavezuju da će koristeći metode monitoringa i procene voditi politiku u cilju promovisanja: a) saradnje na sprovođenju istraživačkih aktivnosti i naučnih procena u oblasti Karpata; b) zajedničke ili komplementarne monitoring programe, uključujući sistematski monitoring stanja životne sredine; c) uporedivost, komplementarnost i standardizaciju istraživačkih metoda i aktivnosti na prikupljanju podataka s tim u vezi; d) harmonizaciju postojećih i izradu novih ekoloških, društvenih i ekonomskih indikatora; d) sistem ranog upozoravanja, monitoringa i procene prirodnih i ljudskim faktorom prouzrokovanih rizika i opasnosti; i f) informacioni sistem, dostupan svim Stranama. Formulisanje ekoloških zakona i politika, kao i njihova uspešna primena, zahtevaju prikupljanje pouzdanih informacija i njihovo stalno praćenje i procenu. Da bi se životna sredina na održiv način zaštitila, odnosno, da bi se njom na održiv način upravljalo, nacionalni i međunarodni pravni sistemi predviđaju praćenje, procenu i izveštavanje, što u velikoj meri zahtevaju postojeći multilateralni sporazumi o životnoj sredini. Kombinovana primena ovih metoda u karpatskoj oblasti nesumnjivo će koristiti primeni Konvencije. Zahteva se prekogranična saradnja u primeni metoda pomenutih u ovom stavu, zbog čega su potrebni inputi i zajedničke aktivnosti strana, koordinacija, razmena informacija i uzajamno pružanje pomoći. Ova Konvencija od strana posebno zahteva da primenjuju politike usmerene ka podsticanju navedenih ciljeva. Glavni koncepti Sistemi i informacije svakako postoje u svim zemljama (na nacionalnom i regionalnom nivou). Ova odredba zahteva široku primenu postojećih metoda, ali i istovremeni razvoj sveobuhvatnog i usaglašenog pristupa karpatskoj oblasti. Monitoring je periodičan ili stalan nadzor ili provera u cilju utvrđivanja nivoa usaglašenosti sa zakonskim propisima i/ili nivoima zagađenja u različitim sredinama, ili u ljudima, biljkama i životinjama. 293 Za ovo se koriste sistemi koji obezbeđuju okvir za posmatranje, merenje i izveštavanje o stanju i razvoju životne sredine u svim fazama aktivnosti. Monitoring uključuje i razvoj sofisticiranih baza podataka i čitavog niza instrumenata koji će menadžerima pomoći da definišu ishode. 294 U Karpatskim planinama ovakve aktivnosti mogu se sprovoditi pomoću zajedničkih ili komplementarnih sistema na trans-nacionalnom nivou. Rezultati monitoringa moraju bar da se uporede i kompiliraju. Standard je parametar uspostavljen konsenzusom, koji za uobičajenu i ponovljenu primenu predviđa smernice, ili karakteristike aktivnosti, ili njihovih rezultata. 295 Standardizacija je postupak što većeg ujednačenja metoda ili opreme. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 119

122 ČLAN 12 Metodi standardizovanih istraživanja i odgovarajuće aktivnosti u vezi s prikupljanjem podataka korisni su u okviru saradnje i poređenja podataka. Uporedivost se odnosi na mogućnost ispitivanja sličnosti i razlika među informacijama. Više različitih pristupa za procenu i praćenje stanja životne sredine, rizika i uticaja otežava poređenje podataka. Zato bi komparativna analiza podataka mogla da se olakša davanjem definicije zajedničkih ili sličanih stručnih metoda, modela ili standarda. Komplementarnost se shvata kao međusobni odnos dva metoda koja se jedan na drugi oslanjaju. Na primer, kvalitativni i kvantitativni metodi koji se zajedno koriste mogu da obezbede komplementarne podatke koji zajedno pružaju potpuniju sliku nego što se može dobiti pomoću pojedinačnih metoda. Ekološki indikator je parametar ili vrednost koji ukazuje na stanje životne sredine i njen uticaj na ljude, ekosisteme i materijale, pritiske na životnu sredinu, pokretačke snage i reakcije koje pokreću taj sistem. 296 Ekološki indikatori su bitni instrumenti za praćenje ekološkog napretka, za podržavanje razvoja politike i informisanje javnosti. Od početka devedesetih godina, ovakvi indikatori su dobili na značaju u mnogim zemljama, ali i u međunarodnim forumima. U okviru njihovog opredeljenja za transparentnost i radi boljeg informisanja javnosti, članice OECD-a sve više koriste smanjeni broj indikatora koji se nazivaju ključnim indikatorima i koji služe za izveštavanje o najvažnijim ekološkim pitanjima. OECD je među prvima razvijao međunarodne ekološke indikatore i već dugo podržava napore zemalja članica na ovom planu. Taj rad je rezultirao s nekoliko grupa ekoloških indikatora od kojih svaka odgovara određenom cilju. 297 Društveni indikatori mere napredak u pravcu političkih ciljeva koji treba da podstaknu zaposlenost, borbu protiv siromaštva, poboljšanje životnih i radnih uslova, borbu protiv isključivosti, razvoj ljudskih resursa itd. 298 Ekonomski indikatori su statistički podaci koji pokazuju opšta privredna kretanja. Oni uključuju različite indekse kao što su stope zaposlenosti, industrijska proizvodnja i trgovinski deficit. Sistemi za rano upozoravanje ublažavaju posledice rizika i opasnosti za prirodu i ljude time što procenjuju neposredne rizike, uspostavljaju sistem za praćenje, brzo šire informacije i obezbeđuju sposobnost za reagovanje na pretnju. 299 Efikasan sistem upozoravanja može da se uspostavi samo u okviru regionalne saradnje, putem razmene podataka dobijenih posmatranjem i uspostavljanja efikasnog plana reagovanja koji se aktivira čim se objavi upozorenje. 300 Informacioni sistemi uključuju tehnologije i postupke koji omogućavaju širenje prikupljenih podataka. Zajednički sistem mogao bi da poveća pristup država, lokalnih vlasti i javnosti informacijama, kao i njihovu svest o stanju u Karpatima. 301 Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Brojni međunarodni instrumenti sadrže zahteve slične onima koji se nalaze u Karpatskoj konvenciji stoga što su monitoring i procena sastavni delovi procesa primene mnogih međunarodnih sporazuma u vezi sa životnom sredinom. Zahtevi da se sprovodi monitoring rizika i posledica zagađenja i procena mogućih efekata aktivnosti nalaze se, na primer, u Konvenciji UN o pravu mora (član 204), Konvenciji o biodiverzitetu (član 7), Stokholmskoj konvenciji o perzistentnim organskim zagađivačima (član 11), 302 Konvenciji o zaštiti Crnog mora od zagađenja (član 15), 303 i Konvenciji o zaštiti reke Dunav (član 9). 304 Članom 9 Konvencije o prekograničenom zagađenju vazduha na velikim daljinama (1979) regulišu se primena i razvoj programa saradnje u cilju monitoringa i procene prenosa zagađivača vazduha na velike razdaljine u Evropi čime se, između ostalog, utvrđuju potreba za korišćenjem uporedivih ili standardizovanih postupaka za praćenje i, ukoliko je to moguće, poželjnost uspostavljanja okvira za zajednički program praćenja stanja životne sredine. Budući da su Karpatske planine u nadležnosti nekoliko država, kontrola zagađivača vazduha predstavlja sastavni deo opštih zahteva za monitoringom u okviru Karpatske konvencije. Bečkom konvencijom o zaštiti ozonskog omotača (1985) od država se zahteva da sarađuju tako što će preduzeti sistematsko posmatranje, istraživanje i razmenu informacija u cilju boljeg razumevanja i pristupa efektima androgenih aktivnosti na ozonski omotač i efektima promene u ozonskom omotaču na zdravlje i životnu sredinu. Ona od država zahteva i da promovišu ili uspostavljaju zajedničke ili komplementarne programe za praćenje sistematskog stanja ozonskog omotača i drugih relevantnih parametara. Režim zaštite ozonskog omotača smatra se jednim od najuspešnijih, budući da pruža pozitivan primer načina za rešavanje jedne globalne opasnosti. Sve karpatske zemlje su članice Bečke konvencije, što znači da u svojim regijama mogu da iskorisve ovo dragoceno iskustvo u pogledu sistematskih posmatranja, istraživanja i razmene informacija.konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa zahteva uspostavljanje sistema UNECE za obaveštavanje o industrijskim udesima. Taj sistem se sastoji od naredne tri vrste izveštaja: rano upozoravanje, informisanje i traženje pomoći. Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera (1992) zahteva od država uspostavljanje zajedničkih programa za praćenje stanja prekograničnih voda (članovi 4 i 11). U kontekstu Karpatske konvencije važno je pomenuti član 14 Konvencije o vodama, koji reguliše uspostavljanje i funkcionisanje sistema upozoravanja i uzbunjivanja. Od priobalnih zemalja zahteva se da bez odlaganja jedna drugu informišu o svim kritičnim situacijama koje bi mogle da imaju prekogranični uticaj. Od njih se zahteva da tamo gde je to odgovarajuće uspostave i vode koordinirane ili zajedničke sisteme za upozoravanje i 120 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

123 ČLAN 12 uzbunjivanje u cilju dobijanja i širenja informacija. Ovi sistemi treba da funkcionišu pomoću kompatibilnog prenosa podataka i načina obrade, dok o konkretnim sredstvima treba da se dogovore. Priobalne zemlje su obavezne i da jedna drugu obaveste ko su nadležni organi vlasti ili kontakti. U Karpatskim planinama postoje mnoge vodene mase od kojih su neke prekogranične. Prema tome, Konvencija o vodotokovima može da bude korisna za održiv razvoj Karpata. U Alpskoj konvenciji ne pominje se procena uticaja na životnu sredinu, budući da se ovaj mehanizam u vreme njenog usvajanja globalno nalazio u početnim fazama razvoja. Kao što je navedeno u uvodu u ovu glavu, procena uticaja na životnu sredinu počela je da se pojavljuje kao obaveza u međunarodnim sporazumima početkom devedesetih godina. Bez obzira na to, u članu 3 i 4 Alpske konvencije naglašava se značaj obavljanja naučnih procena i uspostavljanja sistema za monitoring i prikupljanje podataka. Od strana se zahteva da sarađuju i da jedna drugu informišu o navedenim aktivnostima. Svetska povelja o prirodi 305 zahteva praćenje prirodnih procesa, ekosistema i vrsta kako bi se omogućilo rano otkrivanje degradacije ili opasnosti i blagovremeno obezbedila intervencija, kao i da bi se lakše procenjivali politika i metodi zaštite. Principi zaštite navedeni u Svetskoj povelji o prirodi predstavljaju važan meki instrument koji bi karpatske zemlje trebalo da konsultuju kada preduzimaju aktivnosti u cilju ostvarivanja održivog razvoja Karpatskih planina. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti imaju opštu nadzornu i savetodavnu ulogu u procesu primene date odredbe. Procenu životne sredine, monitoring i istraživanje obavljaju posebne institucije, dok su lokalni organi vlasti dužni da se ostaraju da ovi svoje obaveze ispunjavaju u skladu s Konvencijom, kao i s nacionalnim ustavom i propisima. Lokalne vlasti mogu takođe da: osnuju forum u kojem će različite strane zainteresovane za teme o kojima je reč moći da vode rasprave; razviju zajedničke metode istraživanja i naučne procene kako bi se obezbedila efikasna saradnja stručnjaka; uspostave informacioni sistem dostupan svim državama, ali i javnosti; OKVIR 47 Program zajedničkog monitoringa na Dunavu Slovačka i mađarska Vlada potpisale su 19. aprila godine jedan dokument u vezi s određenim privremnim tehničkim merama o ispuštanju otpadaka u glavni kanal i rukavac reke Dunav Mošoni, kojim se predviđa ekološki monitoring preduzetih mera. U članu 4 ovog dokumenta strane se obavezuju na razmenu i procenu podataka dobijenih ekološkim monitoringom, koji je sprovođen i u slovačkom i u mađarskom delu Dunava što je neophodno za procenu uticaja povećanog protoka. Tehnički detalji ekološkog monitoringa utvrđivanje pogođenog područja, mesta na kojima se obavlja uzimanje uzoraka i merenje, učestalost merenja, spisak razmenjenih parametara, učestalost razmene podataka itd. predviđeni su statutom o aktivnostima nominovanih kontrolora, kako se navodi u ugovoru i relevantnim dokumentima. Tabelarni i grafički prikaz rezultata posmatranja i podataka dobijenih merenjem, kao i procena, predstavljaju osnovu Zajedničkog godišnjeg izveštaja koji objavljuju strane. Razmenom podataka i procenom zajedničkog monitoringa koordiniraju visoki predstavnici Vlade Republike Slovačke zaduženi za izgradnju i upravljanje projektom Gabičkovo-Nađmaroš i mađarsko Ministarstvo za životnu sredinu i upravljanje vodama. Cilj zajedničkog monitoringa jeste da se posmatraju, beleže i zajednički procenjuju kvantitativne i kvalitativne promene podzemnih i površinskih voda i relevantna prirodna sredina, a u vezi s protokom i merama koji se sprovode. Cilj uzajamne razmene podataka jeste obezbeđivanje informacija u vezi s praćenjem rezultata o stanju parametara uključenih u razmenu podataka i o ekološkim promenama u ugroženim oblastima odgovarajućih strana. Osnovni uslov u vezi s razmenom podataka jeste korišćenje podjednakih ili uporedivih metoda merenja i analize, kao i primena dogovorenih načina tumačenja. Cilj Zajedničkog godišnjeg izveštaja jeste podnošenje zajedničke procene rezultata monitoringa odgovarajućim Vladama i davanje zajedničkih preporuka za unapređenje monitoringa i aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine. Izvor: Slovački zajednički godišnji izveštaj o ekološkom monitoringu iz godine, P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 121

124 ČLAN 12 razmotre druge metode za širenje ekoloških informacija prikupljenih tokom monitoringa, procene i istraživanja; i deluju kooperativno i ulažu značajan trud u sisteme ranog upozoravanja. Lokalne vlasti trebalo bi da stave naglasak na primenu člana 12, budući da od toga u velikoj meri zavisi primena ostalih članova. Veze s drugim članovima Konvencije Odredbe člana 12 imaju opšti, horizontalan karakter. One se mogu primenjivati na određene ekološke sektore, ali cilj korišćenja instrumenata kao što su procena uticaja na životnu sredinu i strateške procene životne sredine jeste uspostavljanje kontakta sa svim sektorima, kao i održavanje kumulativnog ekološkog položaja. Istraživačke aktivnosti, monitoring, korišćenje ekoloških indikatora itd. biće efikasniji ako kombinuju podatke iz različitih izvora. Primena člana 12 olakšaće primenu ostalih članova Konvencije i pomoći bržem i efikasnijem ostvarenju cilja održivog razvoja Karpata. 122 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

125 Glava L Član 13 Član 13 Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj podizanje ekološke svesti i poboljšanje pristupa javnosti informacijama o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i promovisanje obrazovnih nastavnih planova i programa s tim u vezi. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja garantuje učešće javnosti u procesu donošenja odluka u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata, kao i primenu ove Konvencije. Razmena informacija, podizanje svesti i ekološko obrazovanje, identifikovani su kao najvažnije oblasti za rad u cilju ostvarivanja održivog razvoja, naročito u Agendi 21. U stvari, pristup informacijama i podizanje svesti podstiču učešće javnosti u donošenju odluka, što konačno određuje pravac razvoja i stanje životne sredine. Karpatska konvencija prihvata da su ekološko obrazovanje, ekološka svest i pristup informacijama preduslov za učešće u odlučivanju o ekološkim pitanjima, kao i važni temelji za sprovođenje Konvencije. Da bi se ostvario održiv razvoj u karpatskoj oblasti, nije dovojno da o merama koje treba preduzumati budu svesne samo nacionalne vlade, već to moraju da budu i predstavnici lokalnih organa vlasti, poslovne zajednice, nevladine organizacije, novinari, nastavnici, pa čak i školska deca ukrato, civilno društvo u celini. Štaviše, samo ukoliko poseduju pouzdane i iscrpne informacije o predviđenim ekološkim aktivnostima, planovima, programima i strategijama, kao i o njihovom uticaju na životnu sredinu, pojedinci ili grupe mogu da daju značajan i vredan doprinos procesu odlučivanja. 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj podizanje ekološke svesti i poboljšanje pristupa javnosti informacijama o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i promovisanje obrazovnih nastavnih planova i programa s tim u vezi. Ova odredba sadrži obavezu za države da podižu ekološku svest, podstiču ekološko obrazovanje i garantuju pristup informacijama povezanim sa zaštitom i održivim razvojem Karpata. To su elementi ekoloških prava koji omogućavaju aktivan angažman građanskog društva u prihvatanju i sprovođenju politike, što je preduslov otvorenog i demokratskog sistema upravljanja. Glavni koncepti Ekološka svest uopšteno podrazumeva znanje i razumevanje uticaja na životnu sredinu i pretnju životnoj sredini usled određenih aktivnosti (na primer, korišćenja proizvoda koji su štetni za okolinu). Podizanje ekološke svesti orijentisano je na jednu temu i trebalo bi kao svoj cilj da ima izmenu ponašanja u odnosu na okolinu. U stvari, razumevanje potencijalnog uticaja aktivnosti na životnu sredinu sada, kao i za buduće generacije bitno je za održiv razvoj karpatske regije u kojoj postoje brojni primeri uspešnih kampanja usmerenih na podizanje svesti (v. Okvir 48 i Okvir 49). Obrazovanje namenjeno svima posebno podržava UNE- SCO, koji pokreće inicijative kao što je Decenija obrazovanja za održiv razvoj ( ). 306 Obrazovanje za održiv razvoj blisko je povezano s ekološkom svešću, budući da proces učenja povećava znanje i svest ljudi o životnoj sredini i relevantnim pretnjama. Ekološko obrazovanje trebalo bi da se uključi u celokupan obrazovni sistem na svim nivoima, čime bi se obezbedili neophodno znanje i razumevanje vrednosti i veština, koje je građanskom društvu potrebno za donošenje informisanih odluka i preduzimanje odgovornih akcija. 307 Pored toga, škole treba da odigraju najvažniju ulogu u usađivanju ekološke svesti i osećanja odgovornosti još u ranom detinjstvu. Na primer, svest o životnoj sredini i obrazovni programi posebno su razvijani u eko-školama koje uključuju puno učešće učenika u odlučivanju, planiranju i P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 123

126 ČLAN 13 aktivnostima. Takođe vredi pomenuti inicijative kao što je Zeleni paket, kompletan pribor namenjen nastavnicima predmeta iz oblasti ekologije. 308 Pružanje osnovnog ekološkog znanja nezamenljiv je element izgradnje kapaciteta za učešće javnosti i pristup ekološkim informacijama. Informacije povezane sa zaštitom i održivim razvojem Karpata obuhvataju sve oblasti kojima se bavi Konvencija. Ona bi trebalo da sadrži i informacije u vezi s primenom Konvencije na nacionalnom, lokalnom i podregionalnom nivou, kao i informacije povezane s aktivnošću strana ugovornica na pomenutim nivoima. Pristup informacijama može da bude aktivan i pasivan. Opšte pravo ljudi da zahtevaju pristup postojećim informacijama poznato je kao pasivan pristup informacijama. Dužnost vlade da prikuplja i širi informacije na sopstvenu inicijativu naziva se aktivnim pristupom informacijama. Pristup ekološkim informacijama i njihovo širenje bitni su za podizanje svesti i ekološko obrazovanje, a predstavljaju i osnovu za učešće javnosti. Smernice u vezi s tim gde se mogu naći informacije, kakve informacije bi trebalo da se šire i ko bi trebalo da ih širi i slično, navedene su u Arhuskoj konvenciji o pristupu informacijama, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine 309, kao i u zakonodavstvu Evropske unije. Javnost, kako je pominje ova Konvencija, nije definisana kao termin. U stvari, svaka država definiše javnost u svom građanskom zakonodavstvu. Na međunarodnom nivou ovaj termin definiše veći broj međunarodnih sporazuma. Na primer, Arhuska konvencija 310 definiše javnost kao jedno ili više fizičkih ili pravnih lica i, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom ili praksom, njihova udruženja, organizacije ili grupe. 311 Termin zainteresovana javnost odnosi se na podgrupu javnosti u širem smislu, a znači, prema Arhuskoj konvenciji, javnost na koju odlučivanje iz oblasti očuvanja životne sredine utiče ili bi moglo da utiče, ili koja je za to zainteresovana, uključujući i nevladine organizacije. Glavni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Podizanje ekološke svesti i obrazovanje međunarodna zajednica postepeno prihvata kao značajne činioce u zaštiti životne sredine. U 19. principu Stokholmske deklaracije o čovekovoj sredini, usvojene na Konferenciji UN o čovekovoj sredini, ističe se da je obrazovanje iz oblasti ekologije bitno za odgovoran stav pojedinaca, kompanija i zajednica prema zaštiti i unapređenju životne sredine u celini. Stokholmska deklaracija, iako nije pravno obavezujući dokument, bila je prvi globalni instrument koji je, između ostalog, ukazao na vrednost i neophodnost ekološkog obrazovanja. Za ovom Deklaracijom usledilo je pokretanje Međunarodnog programa za ekološko obrazovanje (IEEP) u saradnji s UNESCO-m i UNEP-om, a i s organizacijom Međunarodne konferencije o ekološkom obrazovanju održane u Tbilisiju. Deset godina posle Stokholmske deklaracije, Generalna skupština UN usvojila je Rezoluciju 37/7, nazvanu Svetska povelja o prirodi. Dobro je poznato da je ova povelja bila prvi međunarodni instrument orijentisan na prirodu u kojem je naglašeno da je očuvanje prirode samo po sebi cilj. U 13. glavi ove Rezolucije tvrdi se da znanje o prirodi treba što je moguće više da se širi i to svim mogućim sredstvima, posebno uključivanjem ekološkog obrazovanja u opšte nastavne programe. Drugi svetski ekološki samit, održan u Rio de Žaneiru godine, označio je početak razvoja proceduralnih ekoloških ljudskih prava, odnosno, pristupa informacijama, učešća javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine. Deseti princip Deklaracije iz Rija o životnoj sredini i razvoju, usvojene na tom samitu, potvrđuje da svakom pojedincu treba da se omogući odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini koje inače poseduju organi vlasti, kao i da će države olakšavati i podsticati svest i učešće javnosti time što će informacije učiniti široko dostupnim. Podizanje svesti zauzimalo je visoko OKVIR 48 Izložba o očuvanju životne sredine u Karpatima Češka Fondacija za ekološki razvoj bila je lider u pružanju pomoći i sprovođenju nekoliko aktivnosti u vezi s očuvanjemu baštine i programom Natura 2000 u ogranku Karpata, koji se naziva Beskidskim planinama. Lokalna nevladina organizacija Salamander, koordinirala je rad na izložbi Ljudi i predeo u mestu Velke Karlovice. Ova izložba je okupila desetine ljudi uključenih u lokalne aktivnosti posvećene očuvanju prirode, malih svetilišta, starih vrsta voćki, ovčarstva i života lokalnih udruženja (vatrogasaca, fudbalskih klubova, folklornih grupa). Katalog ove izložbe rezimira najvažnije informacije, a može se koristiti i kao turistički vodič. Ova izložba je privukla ogromnu pažnju lokalnog stanovništva, a predstavlja i dobru platformu za buduće osnaženje ljudi koji žive u ovoj surovoj, ali veoma lepoj oblasti u Karpatima. Izvor: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

127 ČLAN 13 OKVIR 49 Mađarska kampanja u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama Godine 2003, mađarsko Ministarstvo životne sredine i voda, u saradnji sa Svetskim fondom za prirodu i Reksovom fondacijom za dobrobit životinja, pokrenulo je kampanju u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama. Bila je to značajna inicijativa u cilju smanjenja ekoloških rizika do kojih dolazi usled uvoza ugroženih vrsta. Ovu kampanju podržale su strateška medijska kampanja i veoma intenzivne PR aktivnosti. Kampanja je imala četiri cilja: podizanje svesti o trgovini ugroženim vrstama među mađarskim turistima koji putuju u inostranstvo; posebno obaveštavanje turista o zaštićenim vrstama; pomoć ljudima u identifikovanju zaštićenih vrsta; i smanjenje ilegalne trgovine ugroženim vrstama. Broj mađarskih turista koji putuju u inostranstvo, povećao se poslednjih decenija. Većina njih nije svesna da je uvoz zaštićenih vrsta i njihovih derivata ilegalan i da je štetan za životnu sredinu. Pokretanje kampanje podrazumevalo je veliki broj sredstava za komuniciranje, uključujući i izložbu na mađarskom nacionom aerodromu, brošure i medijsku kampanju (oglase u štampi, na radiju, televiziji i Internetu). Ovo je izazvalo veliki interes u sredstvima javnog informisanja, kao i pozitivnu reakciju ciljane publike. Veb-sajt ove kampanje doživeo je neto povećanje broja posetilaca. Od decembra do februara kampanja se nastavila u obliku takmičenja za najbolju fotografiju, oglasa na budipeštanskim tramvajima, kao i TV spotova. Izvor: OKVIR 50 Sistemi za informisanje i posmatranje u Alpima Stalni sekretarijat Alpske konvencije razvio je efikasan informacioni sistem koji se naziva Sistemom za praćenje i informisanje o Alpima (SOYA). Radna grupa Alpske konvencije uključena u ovaj sistem obezbeđuje informacije o najvažnijim kretanjima u Alpima i njihova tumačenja, kao osnovu za donošenje odluka o politikama i informisanje širokog auditorijuma. Pored toga, u Pijemontu je osnovana Regionalna opservatorija za planine, zadužena za analiziranje i ispitivanje strukturnih i suštinskih problema alpske oblasti u pogledu demografije, kulture, trgovine, zanata, poljoprivrede i transporta. Štaviše, ova institucija periodično objavljuje brošure i publikacije, organizuje konferencije i vodi elektronske baze podataka. OKVIR 51 Neka ključna pitanja na koja bi, prema Arhuskoj konvenciji, trebalo odgovoriti, a odnose se na pristup informacijama Kakve informacije bi trebalo da se šire? Ko bi to morao da čini i kako? Kako javnost može da utvrdi kakve informacije postoje i koji organi vlasti su za njih nadležni? Kome bi zahtevi u vezi s informacijama trebalo da se dostavljaju? Kakvi su uslovi za dobijanje informacija? Na koji način se upravlja poverljivim informacijama? Šta se može učiniti kada se informacija ne dostavi ili se uskrati? Kakva su prava u pogledu ulaganja žalbi, kakav je pristup sudskom postupku itd.? P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 125

128 ČLAN 13 mesto i na listi prioriteta akcionog programa, dok se pristup informacijama smatrao preduslovom. Usaglašavanje s principima utvrđenim u Deklaraciji pomaže u sprovođenju Karpatske konvencije. Deseti princip iz Deklaracije iz Rija dalje se razvijao u okviru mnogih međunarodnih instrumenata. Najznačajniji primer može se naći u Konvenciji o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine, poznatoj kao Arhuska konvencija, koja je potpisana godine. Arhuska konvencija garantuje pravo javnosti na aktivan i pasivan pristup informacijama i detaljno reguliše postupak za podnošenje zahteva za dobijanje tih informacija, odnosno, uslove za odbijanje tih zahteva i mere koje omogućavaju prikupljanje i širenje informacija od strane predstavnika vlasti. Pored toga, opšte odredbe ove Konvencije zahtevaju podsticanje ekološkog obrazovanja i podizanje svesti javnosti. S izuzetkom Srbije, ovoj Konvenciji pristupile su sve karpatske zemlje. Ekološke konvencije specifične za neki sektor obično ističu da su za njihovu primenu potrebni podizanje ekološke svesti, obrazovanje i pristup informacijama. Okvirna konvencija UN o promeni klime iz godine, prihvata da države, izvršavajući svoje obaveze, moraju da podstiču i olakšavaju razvoj i primenu obrazovnih programa u vezi s klimatskim promenama i da šire svest javnosti o njima i njihovim efektima, kao što moraju i da garantuju pristup javnosti informacijama u vezi s klimatskim promenama i posledicama tih promena. U Karpatima, ekološko obrazovanje, svest javnosti i pristup informacijama u vezi s klimatskim promenama, mogu da budu deo opštih obrazovnih aktivnosti, kao i aktivnosti u cilju podizanja svesti. Konvencija o biodiverzitetu od država zahteva da promovišu razumevanje značaja očuvanja biološke raznovrsnosti, kao i potrebnih mera, uključujući medijske i obrazovne programe. U Karpatima, obrazovanje i povećanje svesti o očuvanju mogu da budu deo opštih obrazovnih aktivnosti, kao i aktivnosti u cilju podizanja svesti. Član 19 Konvencije o borbi protiv dezertifikacije u zemljama koje su ozbiljno pogođene sušom i/ili dezertifikacijom, posebno u Africi, usvojene godine, naročito je značajan budući da uvodi posebne obrazovne mere kao i mere za podizanje svesti koje mogu da budu usvojene i u vezi s drugim elementima očuvanja životne sredine. Od strana ugovornica zahteva se da organizuju kampanje za podizanje svesti javnosti, da podstiču osnivanje udruženja koja tome doprinose i razvijaju interdisciplinarne participativne programe. Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa iz 1992 sadrži zahtev da se razmenjuju informacije o udesima do kojih dođe usled opasnih aktivnosti, ili do kojih verovatno može da dođe, kako bi u slučaju potrebe moglo blagovremeno da se reaguje na posledice. Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera iz godine, obavezuje strane na objavljivanje informacija u vezi sa stanjem prekograničnih voda i o merama preduzetim ili planiranim u cilju sprečavanja, kontrole ili smanjenja prekograničnih uticaja, odnosno, o njihovoj efikasnosti. Na nivou Evropske unije, godine usvojena je Direktiva 2003/4/EC o pristupu ekološkim informacijama od strane javnosti (kojom se ukida Direktiva Saveta 90/313/EEC), a kojom se pravila Evropske unije usaglašavaju sa zahtevima u pogledu ekoloških informacija Arhuske konvencije. Ovom Direktivom predviđeno je pravo svakog fizička i pravnog lica na pristup ekološkim informacijama koje organi vlasti poseduju ili pripremaju. Pet karpatskih zemalja danas su članice Evropske unije, što znači da bi trebalo da usvoje pravo Evropske unije, ukjučujući i ovu Direktivu. Primena ove Direktive olakšaće primenu Karpatske konvencije u tim zemljama. Alpska konvencija je usvojena godine, u vreme kada jačanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti nisu bili česte teme međunarodnih sporazuma. Ovakvi zahtevi su kasnije, preko drugih instrumenata, postali obavezujući za strane ugovornice Alpske konvencije. Međutim, članovi 3 i 4 bave se naučnom, ekonomskom, tehničkom i saradnjom u oblasti prava među stranama ugovornicama. Podstičući istraživanja i saradnju, Alpska konvencija ističe značaj razmene informacija u cilju lakšeg rešavanja problema. Odgovornosti lokalnih vlasti Lokalne vlasti podstiču se da uputstva u vezi s podizanjem ekološke svesti, obezbeđenjem odgovarajućeg ekološkog obrazovanja i pristupom ekološkim informacijama, potraže i u drugim međunarodnim dokumentima, posebno u mekim pravnim instrumentima. One treba da: predvode i promovišu kampanje u cilju podizanja ekološke svesti javnosti i predstavnika vlasti i to u oblastima koje obuhvata Karpatska konvencija; promovišu i obezbeđuju pristup javnosti relevantnim informacijama; obezbeđuju ažuriranje ekoloških informacija i njihovo redovno širenje; kreiraju elektronske baze podataka i druge instrumente za prikupljanje i širenje informacija (ekoloških publikacija, izveštaja itd.), uključujući mehanizme za prikupljanje informacija o postojećim i predloženim aktivnostima koje potencijalno mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu; koriste masovne medije za širenje svesti o pitanjima održivog razvoja i njihovog razumevanja; i procenjuju obrazovne potrebe, izrađuju odgovarajuće nastavne planove i šire obrazovne mogućnosti. 126 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

129 ČLAN 13 U nepredviđenim situacijama, lokalne vlasti bi trebalo smesta da informišu o rizicima za čovekovo zdravlje, život i imovinu, isto kao i o mogućim načinima za minimiziranje ovih efekata. Zahtevi u vezi s ekološkom svešću, obrazovanjem i pristupom ekološkim informacijama mogu se primeniti u okviru prekogranične saradnje. Predstavnici vlasti mogu da se opredele za razmenu materijala koji služi u obrazovne svrhe, kao i za podizanje svesti, za preduzimanje zajedničkih kampanja u cilju podizanja svesti u graničanim naseljima, za obezbeđenje pristupa informacijama o zaštiti regije i održivom razvoju stanovništva susednih zemalja, za zajedničke lokalne manifestacije obrazovnog karaktera namenjene mladima, isto kao i za radionice i seminare namenjene predstavnicima vlasti zaduženim za oblasti obuhvaćene Karpatskom konvencijom. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja garantuje učešćše javnosti u procesu donošenja odluka u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata, kao i primenu ove Konvencije. Ekološka pitanja dotiču se i pojedinaca i država. Mišljenje građana trebalo bi da se uzme u obzir prilikom donošenja odluka koje mogu da utiču na stanje njihove životne sredine. Pravo građana i njihovih organizacija da učestvuju u odlučivanju i ispolje zabrinutost deo je demokratskog procesa koji garantuje transparentnost rada javnih agencija. Osim toga, učešće javnosti omogućava kvalitetnije odlučivanje od strane vlasti i obezbeđuje veću javnu podršku njenim odlukama. Učešće javnosti prihvaćeno je u Karpatskoj konvenciji kao sveobuhvatni princip koji bi trebalo primeniti kad god se primenjuje Konvencija. Jedan od načina za ovakvo učešće jeste proces odlučivanja, koji se implicitno navodi u okviru svih zahteva postavljenih stranama ugovornicama Konvencije. Glavni koncepti Pojam učešće javnosti u odlučivanju podrazumeva aktivnost članova društva, koja se u saradnji s predstavnicima vlasti preduzima zato da bi se prilikom odlučivanja postigli optimalni rezultati. Ne postoji utvrđena formula za učešće javnosti, ali ono ipak zahteva efikasno obaveštavanje, adekvatno informisanje, valjane postupke i odgovarajuće razmatranje rezultata. Prema Arhuskoj konvenciji, zainteresovana javnost treba da se uključi u odlučivanje: u vezi sa specifičnim aktivnostima; u vezi s planovima, programima i politikama; i tokom priprema izvršnih propisa i/ili opšte primenljivih zakonski obavezujućih normativnih argumenata. U slučaju učešća javnosti u odlučivanju o specifičnim aktivnostima, kao i kada se krše nacionalni zakoni u vezi sa životnom sredinom, dostupnost pravosuđa trebalo bi da se koristi kako je predviđeno članom 9 Arhuske konvencije. Glavni relevantni međunarodni sporazumi, pravni instrumenti i inicijative Svetska povelja o prirodi, usvojena godine Rezulucijom Generalne skupštine UN 37/7, predstavlja mek pravni dokument koji podstiče međunarodnu zajednicu da u donošenje ekoloških odluka uključi i javnost. U njoj se navodi da javnosti treba da bude omogućeno učešće u formulisanju odluka koje se direktno tiču njenog okruženja. Ovaj dokument je poslužio kao polazište mnogim multilateralnim ekološkim sporazumima čije se preambule na njega pozivaju. U 10. principu Deklaracije o životnoj sredini iz Rija, priznaje se značaj učešća javnosti u odlučivanju u vezi s ekološkim pitanjima: Ekološka pitanja najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou. Pošto predstavlja najsveobuhvatniji propis o učešću javnosti u određenim aktivnostima u vezi sa životnom sredinom, Arhuska konvencija može široko da se primenjuje na sektore koje reguliše ova Konvencija. Takođe je važno učešće u izradi planova, programa i politika, kao i izvršnih propisa i opšte primenljivih pravno obavezujućih normativnih instrumenata. Arhuska konvencija obavezuje svoje potpisnice, ali i potpisnice Karpatske konvencije, da u svom delovanju promovišu arhuske principe. Smernice iz Alma-Ate, koje podstiču primenu principa Arhuske konvencije u međunarodim forumima, usvojene su juna godine pre svega radi obezbeđenja opštih smernica za primenu principa rada međunarodnih organizacija, što uključuje i tela konvencije. 312 Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, potpisana godine u Espou, pokazuje vezu između učešća javnosti i procene uticaja na životnu sredinu. U članu 2 navodi se da predstavnici javnosti koji bi eventualno mogli da budu pogođeni predloženim aktivnostima, treba da imaju podjednaku mogućnost učešća u proceni uticaja tih aktivnosti na životnu sredinu ma gde da im je boravište. Štaviše, relevantna dokumentacija o proceni uticaja na životnu sredinu mora se blagovremeno distribuirati javnosti kako bi komentari na nju mogli da se uzmu u obzir prilikom donošenja definitivne odluke. Imajući u vidu postojanje mnogih prirodnih subjekata i oblasti lociranih uz državne granice, odnosno, oblasti koje prelaze državne granice, uključivanje stanovnika susednih zemalja posebno je značajno u Karpatskim planinama. Mnogo detaljnije obaveze predviđa Protokol uz Konven- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 127

130 ČLAN 13 ciju iz Espoa o strateškoj proceni životne sredine potpisan godine, u čijem članu 8 se ističe da su strane dužne da obezbede blagovremene, pravovremene i efikasne mogućnosti za učešće javnosti u strateškoj proceni životne sredine, planova i programa, kako bi u razumnom vremenskom okviru mogla da ispolji svoje mišljenje o predlogu plana ili programa i izveštaja o stanju životne sredine. Pored multilateralnih sporazuma o životnoj sredini, učešće javnosti u donošenju odluka o specifičnim aktivnostima koje utiču na životnu sredinu uređuje Direktiva EZ o proceni uticaja određenih javnih i privanih projekata na životnu sredinu iz godine, s izmenama i dopunama direktiva 97/11/EEC i 2003/35/EEC. Ova Direktiva bila je jedna od prvih te vrste, a iskustvo s njenom primenom analizirano je i korišćeno prilikom dogovaranja, potpisivanja, ratifikovanja i primene relevantnih multilateralnih sporazuma o životnoj sredini. Odgovornosti lokalnih vlasti Uključivanje javnosti u procese odlučivanja od strane lokalnih vlasti izazovan je i težak zadatak. On istovremeno može da predstavlja i korisno iskustvo koje će pojačati i legitimitet odlučivanja i vrednost donetih odluka. Lokalne vlasti pre svega su dužne da olakšaju učešće javnosti tako što će još u početnim fazama uspostaviti dijalog kako bi primedbe javnosti mogle da se uzmu u obzir. Shodno tome, potrebno je slediti pravila koja postavljaju Arhuska konvencija i Protokol o proceni uticaja na životnu sredinu i ukoliko je reč o aktivnostima s potencijalnim prekograničnim efektima Konvencija iz Espoa. Na primer, članovi 6-8 Arhuske konvencije utvrđuju određene zahteve u vezi s učešćem javnosti u odlučivanju. To su: blagovremeno i efikasno obaveštavanje zainteresovane javnosti; razumni vremenski okviri za učešće, uključujući odredbu u vezi s učešćem u početnim fazama; pravo zainteresovane javnosti na besplatnu proveru informacija koje su relevantne za odlučivanje; obaveza tela zaduženog za odlučivanje da pokloni dužnu pažnju rezultatima učešća javnosti; i blagovremeno izveštavanje javnosti o odluci, pri čemu tekst odluke i obrazloženja na kojem se zasniva moraju da joj budu stavljeni na uvid. Primer naveden u Boksu 52 ilustruje odgovornost lokalnih vlasti za obezbeđenje širokog učešća javnosti u procesu procene uticaja na životnu sredinu. Saradnja između država i razmena iskustava i informacija u vezi s uspešnim uključivanjem javnosti u procese odlučivanja mogu korisno da posluže u primeni ove Konvencije. OKVIR 52 Demonstracioni projekat procene uticaja na životnu sredinu u Ukrajini Da bi se pokazale koristi procene uticaja na životnu sredinu za razvoj poslovnih aktivnosti, zajednice i životne sredine, u Ukrajini je od do godine u tom smislu sproveden jedan demonstracioni projekat. Bila je to zajednička akcija američke Agencije za zaštitu životne sredine (EPA), Američke agencije za razvoj (USAID) i UNDEP-a, a uz podršku brojnih agencija i organizacija iz same Ukrajine. Strateški partner bilo je Ministarstvo za životnu sredinu i prirodne resurse Ukrajine, koje je zaduženo za preispitivanje izjava o proceni stanja životne sredine u skladu s ukrajinskim zakonom. Finansiranje projekta obezbedili su Vlada Sjedinjenih Država i UNDEP. Investicioni projekat o kojem je reč sastojao se od širenja proizvodnje na naftnom polju Pasična u zapadnoj Ukrajini. Investitor je pristao da obavi otvoren, transparentan proces procene uticaja na životnu sredinu uz potpuno učešće javnosti, što je odobrila i oblasna administracija. Prvi važan korak bio je intenzivan petodnevni kurs o principima procene uticaja na životnu sredinu. Obavio ga je tim američke Agencije za životnu sredinu, a učestvovalo je 20 predstavnika različitih sektora, uključujući zaposlene u naftnoj kompaniji, naučnike i predstavnike lokalne i državne vlasti, medija i nevladinih organizacija. Dijalog s lokalnim zajednicama vođen je na sastancima i u informacionim centrima, a ustanovljeno je i jedno savetodavno telo. Razmatrane su moguće alternative razvoju naftnog polja Pasična i dobijeni su komentari, a formulisane su i preporuke u vezi s pitanjima koje je trebalo detaljnije istražiti. Konačna procena uticaja na životnu sredinu završena je i izneta na javnu raspravu u Pasični krajem godine. Obavljene aktivnosti dobile su visoku ocenu od strane javnosti, nacionalnih, oblasnih i lokalnih organa vlasti. Izvor: Tykhyy, V., 2003, Successful Dialogue in Prepataion of the Investment Project in Western Ukrajine, Peta međunarodna konferencija o etici i ekološkim politikama, Kijev, 2-6. april P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

131 ČLAN 13 Veze s ostalim članovima Konvencije Uloga učešća javnosti u primeni Konvencije razmotrena je u članu 2, a odnosi se na pitanja koja obuhvata Karpatska konvencija. To je takođe najvažnije pitanje procesa procene uticaja na životnu sredinu i konsultacija razmotrenih u članu 12. Konačno, članovi 14 i 16 predivđaju osnivanje pomoćnih tela i učešće nacionalnih, međuvladinih i nevladinih organizacija na Konferenciji strana ugovornica Karpatske konvencije. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 129

132 130 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

133 Drugi deo Institucionalni aspekti P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 131

134 132 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

135 Glava A Član 14 Član 14 Konferencija Strana 1. Ovim se formira Konferencija Strana (u daljem tekstu: Konferencija ). 2. Konferencija treba da razmatra pitanja od zajedničkog interesa za Strane i da donosi odluke neophodne za efikasnu implementaciju Konvencije. Posebno, njeni zadaci su sledeći: (a) da redovno vrši pregled i pruža podršku implementaciji Konvencije i njenih Protokola; (b) da usvaja amandmane na Konvenciju, u skladu sa članom 19; (c) da usvaja Protokole, uključujući amandmane na njih, u skladu sa članom 18; (d) da imenuje svog Predsednika i da osnuje izvršno telo koje će zasedati između sednica, kako je primereno i u skladu sa Poslovnikom; (e) da osnuje prateća tela, uključujući tematske radne grupe, koja se smatraju neophodnim za implementaciju Konvencije, da redovno pregleda izveštaje dostavljene od strane pratećih tela i da im pruža uputstva za rad; (f) da odobrava program rada, finansijska pravila i budžet za svoje aktivnosti, uključujući one za prateća tela i Sekretarijat, kao i da preduzima potrebne aktivnosti za njihovo finansiranje, u skladu sa članom 17; (g) da usvoji svoj Poslovnik; (h) da usvoji ili predloži mere neophodne da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u članovima 2 do 13; (i) tamo gde je to primereno, da uspostavlja saradnju s kompetentnim telima ili agencijama, bilo nacionalnim ili međunarodnim, vladinim ili nevladinim, i da promoviše i jača vezu sa ostalim relevantnim konvencijama, istovremeno izbegavajući dupliranje aktivnosti; i (j) da obavlja ostale funkcije koje mogu biti neophodne za postizanje ciljeva ove Konvencije. 3. Prvo zasedanje Konferencije treba da bude sazvano najkasnije godinu dana po stupanju Konvencije na snagu. Osim ako Konferencija donese drugačiju odluku, redovne sednice će se održavati svake treće godine. 4. Vanredne sednice Konferencije održavaju se u neko drugo vreme o kojem odluči Konferencija na redovnom zasedanju ili na pismeni zahtev bilo koje Strane, pod uslovom da, u roku od tri meseca pošto Sekretarijat dostavi zahtev svim ostalim Stranama, dobije podršku bar jedne trećine Strana. 5. Strane mogu da omoguće pristup u svojstvu posmatrača na redovnim i vanrednim zasedanjima Konferencije: (a) bilo kojoj drugoj državi; (b) bilo kojoj nacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj organizaciji čije su aktivnosti povezane s Konvencijom. Uslovi za prijem i učešće posmatrača biće utvrđeni Poslovnikom. Ti posmatrači mogu da predstave bilo koju informaciju ili izveštaj koji je relevantan za Konvenciju. 6. Konferencija odluke donosi konsenzusom. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 133

136 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN 14 Svaki međunarodni ugovor mora da ima određeni institucionalni okvir da bi mogao da bude efikasan, odnosno, da bi stranama omogućio forum za razmenu mišljenja na kojem će usaglasiti svoje mehanizme za ostvarenje ciljeva, da bi se usvojili amandmani, protokoli i odluke u vezi s primenom, i da bi se ispunile obaveze koje sadrži. Međunarodne ugovore, član po član, obično usvaja plenarna skupština čiji članovi, od kojih svaki ima jedan glas, uživaju podršku pratećih tela kao što su radne grupe i odbori, kao i stalni Sekretarijat zadužen za koordinaciju, predstavljanje i implementaciju. Glavno telo zaduženo za donošenje odluka jeste Konferencija strana ugovornica. U vezi s tim, izvesni aspekti postaju važni, recimo, način sazivanja plenarne skupštine, postupak glasanja prilikom usvajanja amandmana, protokola i mera (odluka i preporuka), kao i ovlašćenja da se stranama nametnu obavezujuće odluke. Sekretarijat igra značajnu ulogu zbog mogućnosti da preduzme izvršne akcije kako bi pomogao stranama da ostvare svoje ciljeve. Ugovori često uspostavljaju i efikasne mehanizme za usaglašavanje i rešavanje sporova, mada ovo svojstvo često nedostaje međunarodnim ugovorima koji se odnose na ekologiju, posebno okvirnim konvencijama kao što je Karpatska. Tela koja ustanovljuje Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata jesu Konferencija strana, Sekretarijat i prateća tela. Institucionalna struktura Konvencije biće analizirana u daljem tekstu i to na osnovu odredbi same Konvencije i poslovnika Konferencije strana 313 i međunarodnog prava. Sastav Konferencije strana (Pravilo 14-15) Konferencija strana jeste plenarna skupština na kojoj države strane 314 Konvencije imaju svoje predstavnike. U skladu s opštom praksom, razvijenom za plenarne organe u međunarodnom pravu, svaka zemlja članica na Konferenciji strana može da ima jednog predstavnika, kome pak može da pomaže jedan ili više savetnika. To potvrđuje Pravilo 14 Poslovnika koje kaže da delegacija svake strane može se sastoji od šefa delegacije i drugih akreditovanih predstavnika, zamenika predstavnika i savetnika po potrebi. Pored toga, predstavnik može da ima i ulogu zamenika šefa delegacije, a zamenik predstavnika ili savetnik može da deluje kao predstavnik ukoliko ga imenuje šef delegacije. Učesnici Konferencije strana su, prema tome, vladini predstavnici svih država strana, koje povremeno prati i ekspertski tim. Vladini predstavnici koji učestvuju na Konferenciji strana obično dolaze iz ministarstava zaduženih za temu Konvencije, ili iz ministarstava inostranih poslova. Na primer, kada je reč Konferenciji strana Karpatske konvencije pretpostavljaće se da će bar neki vladini predstavnici dolaziti iz ministarstva za zaštitu životne sredine. Obavezni uslovi koje delegacija svake države mora da ispuni kako bi učestvovala na Konferenciji strana jeste podnošenje akreditiva od strane predstavnika koji nameravaju da se uključe u rad Konferencije u ime svojih država. Akreditivi su dokumenti na osnovu kojih jedna država, preko organa koji je u skladu s međunarodnim pravom ovlašćen za potpisivanje obično šefa države izjavljuje da osoba koja će prisustvovati međudržavnom sastanku ima ovlašćenje da to i učini u ime same države. Prema Pravilu 15 Poslovnika, akreditivi predstavnika, imena njihovih zamenika i savetnika, kao i bilo kakve kasnije promene u sastavu delegacije, dostavljaju se izvršnom sekretaru 315 ili predstavniku izvršnog sekretara Konferencije strana najviše 24 sata posle otvaranja sastanka. Sastanci Konferencije strana (član 14.3) Redovna i vanredna zasedanja (Pravila 3-5) U skladu sa članom 14.3, prvo zasedanje Konferencije strana održano je decembra godine u Kijevu, manje od godinu dana od dana stupanja na snagu Konvencije. Kako se očekuje, redovni sastanci održavaće se svake tri godine (član 14.3). Međutim, u Pravilu 4.1 Poslovnika, navodi se da Konferencija strana može da preispita interval u kojem održava svoja redovna zasedanja 316 u bilo kojem trenutku, a u svetlu ostvarenog napretka u pogledu sprovođenja Konvencije. Na svakom redovnom zasedanju, Konferencija odlučuje o mestu narednog redovnog zasedanja ukoliko Sekretarijat u konsultaciji s Biroom ne odluči o nekom drugom odgovarajućem rešenju 317 i određuje datum otvaranja i trajanje sledećeg redovnog zasedanja. 318 Uobičajena je praksa da domaćin svake Konferencije bude druga država članica, u skladu s podjednakom geografskom zastupljenošću svih članica. S druge strane, svaki neophodan vanredan sastanak može da se organizuje bilo kada, kako se već odluči na redovnom zasedanju Konferencije strana, ili na pismen zahtev bilo koje strane, pod uslovom da njen predlog podrži bar jedna trećina članica u roku od tri meseca pošto Sekretarijat taj zahtev prosledi svim članicama. 319 Osim toga, u slučaju da se organizuje na pismeni zahtev bilo koje strane, vanredno zasedanje će se održati najkasnije 90 dana od datuma kada je taj zahtev podržala bar jedna trećina strana. 320 Treba imati u vidu da ova odredba nije u skladu s odgovarajućom odredbom Poslovnika (Pravilo 4.3) gde se pominje podrška dve trećine strana. Razlog za ovo možda je štamparska greška, ali u svakom slučaju tekst Konvencije ima prednost u odnosu na Poslovnik. Sekretarijat je dužan da obavesti sve strane o datumu i mestu održavanja redovne Konferencije strana najmanje tri meseca unapred. 321 Poslovnik se, kao što je navedeno u Pravilu 1, odnosi na bilo koji sastanak Konferencije strana, dakle, i na redovno i na vanredno zasedanje. Biro zasedanja, funkcioneri (Pravila 16-20) Konvencija 322 predviđa da Konferencija strana na početku svakog redovnog zasedanja izabere predsednika. Poslov- 134 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

137 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN 14 nik 323 predviđa i potpredsednika (koji će vršiti dužnost predsednika u njegovom odsustvu) i izvestioca koji se bira kao i Biro zasedanja. Tri navedena funkcionera ostaće na dužnosti do izbora novih na sledećem redovnom zasedanju. 324 Prema tome, prilikom otvaranja svakog zasedanja, predsednik prethodnog redovnog zasedanja (ili potpredsednik) predsedava, dok Konferencija strana ne izabere novog predsednika zasedanja. 325 Oni u međuvremenu obavljaju iste dužnosti na svakom eventualnom vanrednom sastanku. 326 Mesto predsednika, kako je navedeno u Pravilu 16.2, imaće sve strane, jedna po jedna, 327 po azbučnom redu naziva strane na engleskom jeziku, ukoliko se Konferencija strana drugačije ne dogovori. Uobičajena je praksa da osoba postavljena na mesto predsednika istovremeno ne obavlja dužnost predstavnika neke od strana, te će toga strana kojoj pripada imenovati drugog predstavnika ovlašćenog da je zastupa na sastanku. 328 Osim toga, ako se neki funkcioner Biroa povuče ili iz nekog drugog razloga nije sposoban da provede ceo mandat na tom položaju, ili da obavlja potrebna zaduženja, strana kojoj pripada imenovaće drugog predstavnika kao zamenu rečenog funkcionera do kraja mandata. 329 Ovlašćenja predsednika mogu se podeliti na sledeće kategorije: predsedavanje 330 tokom zasedanja, kada se odlučuje o spisku govornika u skladu s pravom da se govori, objavljivanje odluka, objavljivanje okončanja rasprave i privremeno prekidanje ili odlaganje zasedanja; kontrola 331 u vezi s poštovanjem Poslovnika tokom zasedanja i održavanja reda; koordinacija rada Sekretarijata i Konferencije predsednik će u stvari pripremati okvirni dnevni red 332 u saradnji sa Sekretarijatom. U vezi s obavljanjem funkcije, Poslovnik predviđa da je predsednik podređen Konferenciji strana. 333 Ova formulacija znači da predsednik služi Konferenciji strana i da njegova ovlašćenja proističu iz pristanka država predstavljenih na Konferenciji. Međutim, uzimajući u obzir sistem rotacije, za ovu tvrdnju se ne može reći da nije kontroverzna, te će stoga biti potrebno da je Konferencija, razvijajući svoju praksu, dodatno razjasni. Formulacije drugih poslovnika često pominju činjenicu da se predsednik upravlja prema Poslovniku. Dnevni red i materijali za sastanak (Pravila 6-13) Predlog dnevnog reda za svaki sastanak priprema Sekretarijat u dogovoru s predsednikom Konferencije strana. Predlog dnevnog reda Konferencija strana uključuje: tačke proistekle iz članova Konvencije (posebno diskusije o izmenama i dopunama Konvencije, predlozima protokola i merama za ostvarivanje ciljeva Konvencije); tačke o čijem je uključivanju odlučeno na prethodnom sastanku (ukoliko Konferencija ne odluči drugačije); tačke dnevnog reda s prethodnog zasedanja koje na njemu nisu razmatrane; bilo koja tačka koju predloži neka strana, a Sekretarijat je dobije pre izrade predloženog dnevnog reda; i predlog budžeta i pitanja u vezi s finansijskim aranžmanima. Predloženi dnevni red zajedno s priloženim materijalima dostaviće se najmanje šest nedelja pre početka sastanka, 335 na engleskom jeziku 336. Prema tome, kada se upozna s predloženim dnevnim redom sastanka, država članica treba da prouči i analizira materijal kako bi zauzela odgovarajući stav. Konsultacije članica međusobne i s relevantnim nevladinim organizacijama i drugim udruženjima takođe su poželjne u cilju boljeg informisanja i kasnijeg lakšeg donošenja odluka na Konferenciji. Osim toga, moguće je da se u dopunu predloženog dnevnog reda uključi svaka tačka dnevnog reda koju predloži neka strana ili neki posmatrač, a koju je Sekretarijat dobio pošto je izradio predlog dnevnog reda, ali pre započinjanja sastanka. Učesnici Konferencije, na njenom početku, preispituju predložen dnevni red kao i dodatne tačke, a tokom procesa usvajanja definitivnog dnevnog reda mogu da ga izostave, izmene ili dopune. Moguće je i dodati tačke dnevnog reda, ali samo one za koje se smatra da su hitne i važne. 338 Nikakvi standardi za utvrđivanje hitnosti ili značaja neke tačke nisu utvrđeni; Konferencija strana će u skladu sa svojom praksom dati indikacije u tom smislu. Pre nego što se na Konferenciji razmotri neka tačka dnevnog reda, Sekretarijat izveštava o administrativnim i finansijskim implikacijama podnetih tačaka dnevnog reda. Konferencija ne može da postupi po tom pitanju pre nego što od Sekretarijata dobije odgovarajuće informacije, osim ukoliko Konferencija ne odluči drugačije. 339 Vanredna zasedanja obično su mnogo konkretnija, a predloženi dnevni red sastoji se samo od tačaka predloženih u zahtevu za zakazivanje vanrednog sastanka. 340 Rad Konferencije U skladu s Pravilom 24 Poslovnika, zasedanja Konferencije strana biće javna ukoliko Konferencija drugačije ne odluči. Dakle, mogućnost zatvorenih sastanaka postoji, ali u praksi takvi slučajevi bukvalno nisu zabeleženi kada je reč o drugim multilateralnim sporazumima o životnoj sredini. Da bi se rasprava otvorila, većina strana treba da bude prisutna kako bi obezbedila kvorum u skladu s Pravilom 5 a strane obično u pismenom obliku podnose predloge i amandmane Sekretarijatu, koji kopije predloga dostavlja svim delegacijama. Bez obzira na to, presednik u izuzetnim ili hitnim P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 135

138 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN 14 slučajevima može da odobri raspravu i razmatranje predloga, amandmana na predloge, ili proceduralnih predloga, čak i ako ovi nisu bili svima dostavljeni. Tokom ove rasprave, niko ne može da govori ukoliko mu to prethodnio nije odobrio predsednik, 342 koji može da prekine govornika ukoliko se intervencija ne odnosi na temu o kojoj se raspravlja. Presedan je moguć u skladu s odlukom predsednika ili izvestioca pratećeg tela, a u cilju objašnjenja zaključaka do kojih je ono došlo. 343 Štaviše, Konferencija može da ograniči vreme dato svakom govorniku i to koliko puta može da se javlja za reč o jednom pitanju, pod uslovom da se ispoštuju izvesna prava. 344 Propisi u vezi s redosledom i pitanjima u vezi s kompetencijom Konferencije da razmatra određeno pitanje takođe su uređene Poslovnikom, Pravilom 28 i Pravilom 29. Štaviše, prema Pravilu 31.1, neki potezi imaće prioritet u odnosu na druge predloge, na primer, predlozi da se zasedanje prekine ili odloži, da se odloži rasprava o nekom predlogu i predlog da se prekine rasprava o nekom predlogu. Predlozi, pismeni ili usmeni, mogu da se povuku u bilo kojem trenutku pre početka diskusije, pod uslovom da se predlog ne izmeni ili ne dopuni, 345 ali u svakom slučaju bilo koja strana može ponovo da pokrene pitanje povlačenja usmenog ili pismenog predloga. Konačno, kada je predlog usvojen ili odbačen, ne može se ponovo razmatrati na istom sastanku, ukoliko Konferencija strana konsenzusom prisutnih ne odluči da tu stvar iznova razmotri. 346 U tom slučaju, samo predlagač i onaj ko podržava predlog mogu da govore, posle čega se predlog odmah stavlja na glasanje. Zapisnici sa sastanaka U skladu s Pravilom 37 zvučni zapisi sa zasedanja Konferencije strana čuvaće se u Sekretarijatu kao što se to čini u Ujedinjenim nacijama. Službeni jezik U skladu s Pravilom 36, službeni jezik Konferencije strana i zvaničnih dokumenata biće engleski. Međutim, predstavnik jedne strane može da govori drugim jezikom ukoliko ta strana obezbedi prevod na službeni jezik. Ovlašćenja Konferencije strana (član 14.2) Konferencija strana, kao plenarna skupština Konvencije na kojoj su zastupljene sve strane, najvažniji je organ odlučivanja Konvencije. Efikasno funkcionisanje Konvencije zavisi od ovlašćenja Konferencije i od efikasnosti njenih odluka. U stvari, član 14.2 predviđa da Konferencija treba da razmatra pitanja od zajedničkog interesa za Strane i da donese odluke neophodne za efikasnu primenu Konvencije. Skupština poseduje nekoliko ovlašćenja koja se mogu svrstati u sledeće kategorije: Suštinska kontrola i razvoj Konvencije Konferencija strana treba da usvoji protokole, amandmane na Konvenciju i amandmane na Poslovnik 347 i da redovno preispituje i podržava primenu Konvencije i njenih Protokola. Štaviše, Konferencija strana treba da preispituje izveštaje koje joj podnose prateća tela. Upravljanje strukturom Konferencije strana na osnovu usvajanja Poslovnika, nominacije predsednika, uspostavljanja pratećih tela, radnih grupa itd. Finansijska uloga Konferencija usvaja finansijska pravila i budžet za svoje aktivnosti, uključujući one za prateća tela i Sekretarijat. Davanje preporuka Konferencija usvaja predloge za mere neophodne za ostvarivanje ciljeva utvrđenih Konvencijom. Implicitne funkcije Konferencije može da obavlja ostale funkcije koje mogu biti neophodne za postizanje ciljeva ove Konvencije. Opseg ovog implicitnog ovlašćenja prilično je nedefinisan u međunarodnom pravu. Postupak glasanja (član 14.6) Član 14.6 predviđa da Konferencija donosi odluke konsenzusom, što je ponovoljeno i u Poslovniku. 348 Konsenzus je postupak odlučivanja koji se često koristi u međunarodnim telima i organizacijama gde se zvanično ne glasa, već se dolazi do zaključka tako što predsednik objavi da se članovi slažu i da nemaju primedbe. On insistira na dijalogu kako bi se prevazišle sve primedbe. Sporazumi obično zahtevaju od strana da učine sve što je moguće kako bi se konsenzusom sporazumele o svim pitanjima. Kada u nekim slučajevima sporazum ne može da se postigne konsenzusom, svaka strana ima jedan glas. Posmatrači (član 14.5) U skladu s međunarodnom praksom, izvesne organizacije pa čak i države koje nisu članice mogu da dobiju status posmatrača. Ovaj status se obično odobrava međunarodnim organizacijama i nevladinim organizacijama i drugim udruženjima koja su kvalifikovana u pogledu određenih pitanja, ili su zainteresovana da ispolje svoja mišljenja i da izveštavaju o svojim aktivnostima kako bi uticali na raspravu i konačno 136 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

139 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN 14 dogovaranje. Njihova aktivnost trebalo bi da se odnosi više na ciljeve u institucionalnom okviru u koji žele da se uključe. Sam proces dogovaranja može da ima koristi od doprinosa ovih organizacija, od prikupljanja informacija na osnovu studija i istraživanja, iznošenja mišljenja, obraćanja pažnje na prioritete, prenos informacija na grupe stejkholdera, povećanja razumevanja itd. Učešće posmatrača povećava i transparentnost. Međutim, njihova stvarna moć je ograničena činjenicom da posmatrači obično nemaju pravo da učestvuju u donošenju odluka, a ponekad ni da se obrate skupu. Karpatska konvencija sledi najnoviji trend povećanja učešća posmatrača u dogovaranju članova Konvencije i drugih tela. Prijem posmatrača U članu 14.5 navodi se da Strane mogu da omoguće pristup u svojstvu posmatrača na redovnim i vanrednim zasednjima Konferencije: bilo kojoj drugoj državi, bilo kojoj nacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj organizaciji čije su aktivnosti povezane s Konvencijom. Prema Poslovniku, posmatrači mogu da učestvuju i na zasedanjima pratećih tela. Poslovnikom se utvrđuju uslovi za prijem i učešće na Konferencijama. U skladu s Pravilom 35 Sekretarijat će prikupiti i regularno ažurirati spisak organizacija, agencija i drugih tela koja mogu da učestvuju na sastancima Konferencije strana, a takav spisak će se proslediti Birou Konferencije pre otvaranja svakog njenog zasedanja. Štaviše, Sekretarijat će obavestiti posmatrače o datumu i mestu zasedanja najmanje mesec dana ranije. Jedini uslov koji organizacija mora da ispuni da bi bila prihvaćena kao posmatrač jeste zahtev da se bavi pitanjima povezanim s Konvencijom. 349 Ne postoje uslovi pod kojima se države mogu prihvatiti u svojstvu posmatrača. Poslovnik dodeljuje Sekretarijatu još jednu važnu ulogu u vezi s učešćem javnosti u odlučivanju, odnosno, Sekretarijat će se truditi da obezbedi mogućnosti za efikasno učešće javnosti u odlučivanju u skladu s ovom Konvencijom. Iako glagol truditi se zvuči kao da ograničava napore koji se u ovom smislu nameću Sekretarijatu, on u stvari znači da je ovakva mogućnosti predviđena. Prava posmatrača U skladu s Konvencijom 350 i Poslovnikom, 351 posmatrači mogu da predstave bilo koju informaciju ili izveštaj koji je relevantan za Konvenciju. Štaviše, prema Pravilu 35.4 posmatrači mogu da učestvuju u dogovaranjima Konferencije strana i njenih pratećih tela u vezi s pitanjima iz njihove kompetencije ili delokruga rada. Ovo uklanja svaku sumnju u pogledu toga da li posmatrači imaju puno pravo da aktivno učestvuju i na zasedanjima Konferencije strana i na sastancima pratećih tela. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 137

140 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

141 Glava B Član 15 Član 15 Sekretarijat 1. Sekretarijat se ovim formira. 2. Funkcije Sekretarijata su sledeće: (a) Pripremanje sednica Konferencije i pružanje potrebnih usluga s tim u vezi; (b) prikupljanje i prosleđivanje izveštaja dostavljenih Sekretarijatu; (c) koordinacija aktivnosti sa sekretarijatima drugih relevantnih međunarodnih tela i konvencija; (d) pripremanje izveštaja o obavljanju svojih funkcija u okviru ove Konvencije i njenih Protokola, uključujući finansijske izveštaje i prezentovanje istih na Konferenciji; (e) omogućavanje istraživanja, komunikacija i razmene informacija o pitanjima u vezi s ovom Konvencijom; (f) obavljanje drugih funkcija sekretarijata koje budu određene od strane Konvencije. Sekretarijat međunarodne konvencije pruža tehničku i administrativnu podršku potrebnu za rad konvencije i predstavlja tu organizaciju u odnosima s drugim organizacijama. Uspostavljanje Stalnog sekretarijata Karpatske konvencije Prema članu 15 Karpatske konvencije strane su obavezne da uspostave stalni sekretarijat i da odluče o potrebnim aranžmanima uključujući finansiranje, lokaciju i zaposlene. U zavisnosti od konačne odluke u vezi s ovim, Regionalna kancelarija za Evropu Programa UN za životnu sredinu (UNEP) zadužena je da obavlja dužnost Privremenog sekretarijata Karpatske konvencije. Strane daju finansijske priloge kako bi pomogle u pokrivanju osnovnih troškova Privremenog sekretarijata. On je do sada dobio strukturnu podršku i dobrovoljne priloge od Vlade Austrije, Češke, Mađarske, Italije, Poljske, Švajcarske, Slovačke i Ukrajine. Podržala ga je i Evropska komisija preko programa CADSES. Funkcije Sekretarijata Član 15 Konvencije utvrđuje funkcije Sekretarijata koje mogu da se grupišu na sledeći način: 1. Upravljačka uloga Sekretarijat će da priprema sednice Konferencije i da im pruža potrebne usluge. U skladu s Pravilom 23 Poslovnika, on će posebno: pripremati, objavljivati i prosleđivati stranama materijale sa sastanaka i objavljivati ta dokumenta na veb-sajtu; pripremati i organizovati čuvanje zapisnika sa sastanaka; organizovati arhiviranje i čuvanje dokumentacije sa sastanaka; uopšteno obavljati sve ostale poslove koje Konferencija ili strane mogu da zahtevaju; i učiniti dokumentaciju dostupnom javnosti kako bi se obezbedilo njeno aktivno učešće. 2. Aktivno i pasivno izveštavanje Za Konferencije strana Sekretarijat će pripremati izveštaje o administrativnim i finansijskim implikacijama svih tačaka dnevnog reda, 352 i analiziraće i kompilirati izveštaje koji su mu dostavljeni. 3. Koordinacija - Sekretarijat će koordinirati svoje aktivnosti sa sekretarijatima drugih međunarodnih tela i olakšaće razmenu informacija i komunikacije o pitanjima u vezi s Konvencijom. 4. Dodatne funkcije Konferencija strana ovlašćena je da odredi nove funkcije koje će Sekretarijat obavljati. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 139

142 DRUGI DEO: INSTITUCIONALNI ASPEKTI ČLAN 15 Lokacija i finansiranje Pre svega treba odrediti fizičku lokaciju Stalnog sekretarijata, čiji je domaćin obično neka država članica. Najvažniji činilac koji utiče na izbor lokacije jeste obezbeđenje najpovoljnijih uslova za efikasno funkcionisanje Sekretarijata. Odmah pošto se odredi fizička lokacija, sledeći korak je sastavljanje sporazuma s vladom zemlje domaćina, a zatim pregovaranje i zaključivanje tog sporazuma između strana ugovornica i vlade zemlje domaćina. Jedna od tačaka koje će se pojaviti na dnevnom redu kada se Stalni sekretarijat osnuje jeste njegovo povezivanje s drugim međunarodnim telima ili agencijama. Međunarodne organizacije koje obezbeđuju podršku u početnim fazama neke inicijative obično se angažuju i tokom njenog daljeg razvoja. Za finansiranje aktivnosti Sekretarijata mogu se naći različite formule. One mogu da uključuju obavezne priloge, dobrovoljne priloge, ili povezivanje s drugim projektima, programima ili organizacijama. Obavezni prilozi mogu da budu isti za sve članice, a mogu se utvrditi i na osnovu nekih drugih kriterijuma, kao što su ekonomski, geografski, ili kombinacija ova dva. 140 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

143 Glava C Član 16 Član 16 Prateća tela Prateća tela, uključujući tematske radne grupe osnovane u skladu sa članom 14, tačka 2(d), ukoliko bude bilo potrebno, pružiće Konferenciji tehničku pomoć, informacije i savete o specifičnim pitanjima u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata. Prateća tela i tematske radne grupe, kako su definisane Konvencijom, sačinjavaju stručnjaci za određene oblasti zbog kojih je telo o kojem je reč i osnovano. Obično se uspostavljaju u okviru međunarodnih ugovora, kako bi pomogli glavnim organima u obavljanju dužnosti, odnosno, omogućili da se u užim forumima razmotre određeni problemi koje stručnjaci moraju da analiziraju kako bi glavni organi kasnije o njima mogli da odlučuju. Osim onoga što je o pratećim telima i radnim grupama izričito navedeno u Konvenciji i Poslovniku, sva pravila u vezi s funkcionisanjem Konferencije strana odnose se i na funkcionisanje pratećih tela, ukoliko Konferencija ne odluči drugačije. Jedino pravilo koje se ne primenjuje jeste ono koje predviđa da predsednik ne može da zastupa određenu stranu na zasedanju. Predsedavajući nekog pratećeg tela istovremeno može i da predstavlja stranu na zasedanju. 353 Sastav pratećih tela U praksi međunarodnih organizacija, prateća tela i tematske radne grupe najčešće se sastoje od predstavnika samo nekih strana, zbog ekonomičnosti i praktičnosti razmatranja pitanja u okviru relativno malih specijalizovanih grupa. Zahvaljujući malom broju strana ugovornica, prateća tela Karpatske konvencije mogu da prihvate predstavnike svih zemalja. To su obično stručnjaci iz oblasti koja je bliska temi zbog koje je telo osnovano. Kao što je navedeno u Pravilu 21.3 Poslovnika, predsedavajući svakog pratećeg tela biće izabran na Konferenciji strana. Svako prateće telo biraće svoje funkcionere. Osim toga, prateća tela mogu se osnovati i kao stalna, dok radne grupe mogu da predstavljaju kratkoročna tela koja pomažu Konferenciji u vezi s temama koje će biti zanimljive tokom jednog određenog vremenskog perioda. Sastanci pratećih tela U skladu s Pravilom 21.2 Poslovnika, prateća tela će se sastajati istovremeno kada se organizuju i sastanci Konferencije ako je to potrebno, odnosno, kada je tema kojom se bavi prateće telo od interesa za dnevni red sednice Konferencije, ili iz praktičnih, ili finansijskih razloga. Pored toga, Konferencija može da odluči da se svako prateće telo sastaje u periodu između redovnih zasedanja. Sastanci pratećih tela biće javni ukoliko neko takvo telo ne odluči suprotno. 354 Mogućnost održavanja zatvorenih sastanaka biće ograničena kako bi se obezbedila transparentnost. Funkcije pratećih tela Prateća tela i tematske radne grupe, prema Poslovniku, 355 obezbediće Konferenciji, po potrebi, tehničku pomoć, informacije i savete o posebnim pitanjima u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata. Predloge za preporuke, amandmane i protokole obično sastavljaju prateća tela koja ih Konferenciji strana potom podnose na usvajanje. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 141

144 142 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

145 Napomene 1. Videti podatke na veb-sajtu Radne grupe za povećanje biodiverziteta u Centralnoj i Istočnoj Evropi: 2. The Status of the Carpathians, izveštaj pripremljen u okviru Karpatske ekoregionalne inicijative, novembar 2001, str Videti: Mountains and the Law Emerging Trends, str. 6, A. Villeneuve, A. Castelein, and M.A. Mekouar, FAO Legislative Studies 75, Posebno, prvi sastanak, Razmena iskustava, održan u Bolcanu, Italija, juni 2002; drugi sastanak u Vaduzu, Lihtenštajn, oktobar 2002; treći sastanak u Ženevi, decembar 2002; četvrti sastanak u Beču, februar 2003; i poslednji sastanak u Bolcanu, Italija, mart Od strane Češke, Mađarske, Slovačke i Ukrajine. Videti veb-sajt Karpatske konvencije, 6. Protokoli o sprovođenju identifikovani u članu 2, stav 2, Alpske konvencije obuhvataju sledeće teme: stanovništvo i kultura; regionalno planiranje; prevencija zagađenja vazduha; konzervacija zemljišta; upravljanje vodama; očuvanje prirode i ruralnih područja; planinska poljoprivreda, planinske šume; turizam i rekreacija; transport; energetika i upravljanje otpadom. 7. Izvršni direktor UNEP-a do Predviđen Propisom Saveta 1085/2006 od 17. juna Više informacija potražiti na: 9. Implementing an International Mountain Convention an Approach for the Delimitation of the Carpathian Convention Area, Evropska akademija, Institut za regionalni razvoj, Bolcano, 2006, str Aust, Modern Treaty Law and Practice, Kembridž, Iscrpna analiza studije nalazi se u: Implementing an International Mountain Convention An Approach for the Delimitation of the Carpathian Convention Area, Evropska akademija, Institut za regionalni razvoj, Bolcano, Karpatska deklaracija, 13. decembar Više detalja potražiti na: ALDECLARATION.pdf 13. Dodatne informacije potražiti na veb-sajtu: Stokholmska deklaracija je mek pravni instrument, odnosno, instrument koji nije obavezujući, iako su neki od njenih principa stekli status međunarodnog običajnog prava. Više informacija u vezi s ovim dokumentom može se naći na: Deklaracija iz Rija je mek pravni instrument. Detaljnije razmatranje dokumenta može se naći na: Naša zajednička budućnost, Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (WCED), 1987, Opsežno razmatranje dokumenta može se naći na: ish/agenda21toc.htm 18. Partnerstvo za planine: < ouknow.html> 19. Ovi principi su usvojeni u okviru različitih mekih pravnih instrumenata kao što su: Deklaracija iz Rija, Agenda 21; Pravno neobavezujuća izjava o principima globalnog konsenzusa o upravljanju, očuvanju i održivom razvoju svih vrsta šuma (Šumarski principi) itd. Pojedini principi potvrđeni su i kao obavezujuće norme u nekim međunarodnim sporazumima o životnoj sredini. 20. Global Environmental Problems and International Environmental Agreements, Swanson & Johnston, 1999, str Evolution and Status of the Precautionary Principle in International Law, Arie Trouwborst, 2002, str International Environmental Law, Alexandre Kiss and Dinah Shelton, 2004, str Dodatne informacije potražiti na: pa.eu/lex- UriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32004L0035:EN:HT ML 24. Konvencija o pristupu informacijama, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine, Arhus, 25. juni, < 25. Agenda 21, Glava 10 < 26. Dodatne informacije videti na: The GEF Programmatic Approach Current Understandings, Savet GEF-a, GEF/C.17.Inf.11 < P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 143

146 NAPOMENE 27. Na Konferenciji strana ugovornica Konvencije o biodiverzitetu doneta je odluka u kojoj se detaljno opisuje pristup ekosistemima i usvajaju principi i operativne smernice za primenu ovog pristupa. Videti: Decision V/6, Conference of the Parties 5 < 05&d=06#> 28. Tematski sastanci Foruma GMES-a (Globalni monitoring za životnu sredinu i bezbednost), Ekološki stres i upravljanje zemljištem, Dodatne informacije potražiti na: h/agenda21chapter10.htm 30. Izvor definicije: član 1 Konvencije UN o borbi protiv dezertifikacije < 31. The Future of Our Land, Facing the Challenge, Guidelines for Integrated Planning for Sustainable Management of Land Resources, FAO/UNEP, < #g> 32. Videti Glavu I.B Priručnika. 33. Dodatne informacije potražiti na: h/agenda21chapter10.htm 34. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacija potražiti na: m 36. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: glish/chapter10e.htm 38. Dodatne informacije potražiti na: SCOdisc/SustainingTheGlobalFarm/K014- Dumansky.pdf i nitiativesanoverviewofselectedinitiativesattheworld- Bank2002.pdf 39. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: ex_en.htm 42. Ova mreža se prvenstveno zasniva na politici ugovora zaključenih s lokalnim partnerima, a cilj joj je promovisanje očuvanja prirodnih staništa i staništa divlje flore i faune, uz istovremeno uzimanje u obzir ekonomskih, društvenih i kulturnih zahteva, kao i specifičnih regionalnih i lokalnih karakteristika svake države članice. Dodatne informacije potražiti na: Evropska komisija, Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: n.htm 47. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Videti Priručnik, Glava I.B. 50. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije o ESPON-u potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: vplanet 53. Europe 2000+: Co-operation for the Spatial Development of Europe, 1994, analizira pritiske na evropski prostor i zalaže se za saradnju u oblasti prostornog planiranja širom Evrope. 54. Videti Priručnik, Glave I.G i I.I. 55. Videti Priručnik, Glava I.D. 56. Videti Priručnik, Glava I.I. 57. Videti Priručnik, Glave I.C i I.K. 58. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Položaj Karpata, razvijen kao deo Karpatske ekoregionalne inicijative < tatus%20of%20the%20carpathians.pdf> 61. Milenijumska procena ekosistema < 62. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

147 NAPOMENE 71. Dodatne informacije potražiti na: h/agenda21toc.htm 72. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: International Environmental Law, Alexandre Kiss and Dinah Shelton, UNEP. 79. International Environmental Law, UNEP. 80. Panevropska strategija o biološkoj i predeonoj raznovrsnosti daje definiciju predeone raznovrsnosti u skladu s Predlogom preporuke o integrisanom očuvanju kulturnih predela kao dela politika o predelima Saveta Evrope: formalno izražavanje brojnih odnosa koji postoje u datom periodu između pojedinca ili društva i topografski definisane teritorije, čiji je izgled rezultat delovanja tokom vremena prirodnih i ljudskih faktora kao i njihove kombinacije. 81. Izvor definicije: Svetski institut za resurse < 82. Direktiva 2004/35 Evropskog parlamenta i Saveta < en pdf> 83. International Environmental Law, Alexandre Kiss and Dinah Shelton, UNEP. 84. Izvor definicije: < Glossary> 85. Opšte smernice za razvoj Panevropske ekološke mreže < works/peen/general_guidelines.asp#topofpage> 86. Evropski zeleni pojas. 87. Stanje Karpata, deo Karpatske ekoregionalne inicijative < tatus%20of%20the%20carpathians.pdf> 88. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: 41_886> 91. Stanje Karpata, kao deo Karpatske ekoregionalne inicijative < tatus%20of%20the%20carpathians.pdf> 92. Izvor definicije: Dodatne informacije o principu zagađivač plaća mogu da se nađu u Priručniku, Glava I.B. 94. Dodatne informacije potražiti na: < ili uments/modelplan.html 95. Izvor definicije: Konvencija o biodiverzitetu, Strane invazivne vrste, uvod < 96. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: < 98. Dodatne informacije potražiti na: rev_bio.pdf 99. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Direktiva 2001/18/18 EC Evropskog parlamenta i Saveta o namernom ispuštanju u životnu sredinu genetski modifikovanih organizama kojom se poništava Direktiva 2001/18/EEC Saveta, Propis (EC) 1830/2003 u vezi sa sledljivošću i obeležavanjem genetski modifikovanih organizama i sledljivosti, kao i sledjivosti prehrambenih proizvoda i stočne hrane, proizvedenih od genetički modifikovanih organizama Videti definiciju u Priručniku, Glava I.B Dodatne informacije potražiti na: Izvor: Dodatne informacije potražiti na: Network/index.asp#TopOfPage 106. Dodatne informacije potražiti na: ili Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Bazom podataka upravlja UNEP_WCMC u partnerstvu sa Svetskom komisijom IUCN za zaštićene oblasti i Konzorcijumom Svetske baze podataka za zaštićene oblasti < A Guide to the Convention on Biological Diversity, IUCN Centar za ekološko pravo i IUCN Program biodiverziteta Dodatne informacije potražiti na: Konvencija o biodiverzitetu, Uvod u zaštićene oblasti < cutting/protected/default.asp> P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 145

148 NAPOMENE 113. Pineschi, Fodella, Environmental Protection of Mountain Areas, u: Treves, Pineschi, Fodella (a cur di), International Law and Protection of Mountain Areas, Milano, 2002, str Bandyopadhayay, Rodda, Kattelmann, Kundzewicz, Kraemer, Highland Waters - A Resource of Global Significance, u: Messerli, Ives (a cura di), Mountains of the World: A Global Priority, Njujork, 1997, str Videti definiciju u Priručniku, Glava I.C Sveobuhvatno istraživanje videti u: D.Z. Haman and D.A. Brown, The Relevance of Chapter 18 of the Agenda 21 for State Governments Protection of the Quality and Supply of Freshwater Resources/Application of Integrated Approaches to Development, Management and Use of Freshwater Resources, Univerzitet Floride, IFAS Extension AE 244, IUCN, Paper No. 18, Maintaining Functioning of Freshwater Ecosystems: The Key to Sustainable Management of Water Resources by G. Bergkamp, M. Acreman, L. Safford, T. Matiza, rad Odeljenja za ekonomska i društvena pitanja Ujedinjene nacije. (?) 118. Videti Glavu 18 Agende 21, Protection of the Quality and Supply of Freshwater Resources: Application of Integrated Approaches to the Development, Management and Use of Water Resources U skladu s odredbama Agende 21, Glava 13, postojeća baza znanja o zemljištu i vodama u vezi s tehnologijama, kao i s poljoprivrednom i konzervacionom praksom u planinskim područjima u svetu treba da se razvija i unapređuje tako što će se na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou osnivati nove institucije (13,5-c; 13.6-a), odnosno jačati postojeće Videti član 5 Karpatske konvencije Videti član 7 Karpatske konvencije Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta i Saveta kojom se utvrđuje okvir za Akciju Zajednice u oblasti politike voda, usvojene 23. oktobra Kompletan tekst potražiti na: /I_ en pdf 123. Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku, Glava I.D Dodatne informacije potražiti na: Kompletan tekst Konvencije potražiti na: Kompletan tekst potražiti na: Samo Poljska, kroz koju ne prolazi Dunav, nije pristupila Konvenciji o zaštiti reke Dunav Kompletan tekst Konvencije potražiti na: Direktiva 2000/60/EC Evropskog parlamenta i Saveta kojom se utvrđuje okvir za akciju Zajednice u oblasti politike voda, usvojena 23. oktobra Kompletan tekst videti na: en pdf 130. Češka, Mađarska, Poljska i Slovačka su postale članice Evropske unije 2004, dok je Rumunija pristupila Preostale dve zemlje, Srbija i Ukrajina, još treba da reše neka ključna pitanja pre nego što nastave s pristupanjem, ali one usaglašavaju svoje zakonodavstvo s pravom Evropske unije Videti definiciju u Priručniku, Glava I.B Birnie and Boyle, International Law and the Environment, Oksford, 2002, str Dodatne informacije potražiti na: ommentaries/8_3_1994.pdf 134. Videti definiciju u Priručniku, Glava I.K Dodatne informacije potražiti na: Kompletan dokument potražiti na: uidelinesfloode.pdf 137. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Videti prezentaciju Bilateral Agreements, Instruments for Water Framework Directive Implementation : < sentation_iulianabogdan.pdf> 140. Ovaj princip predstavlja prekretnicu u istoriji međunarodnog ekološkog prava, a zasniva se na čuvenoj presudi u slučaju Topionice u Trejlu (1941), kasnije navedenog u Stokholmskoj deklaraciji iz (princip 21) i Deklaraciji iz Rija iz 1992 (princip 2). Ta prsuda je stekla status precedenta u međunarodnom pravu Član 7 Konvencije UN o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih voda Dodatne informacije potražiti u Priručniku, Glava I.K Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku, Glava I.D Videti objašnjenje u Priručniku, Glava I.B Adelbodenska deklaracija o održivom poljoprivrednom i ruralnom razvoju u planinskim područjima (SARD-M) lbodendeclaration_en.pdf 146. Kompletan tekst potražiti na: Robert Zwahlen, Traditional Methods: a Guarantee for Sustainability?, < Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D Environment in the European Union at the Turn of the Century, EEA, 1999, str Propis Saveta br. 1698/2005 o podršci ruralnom razvoju iz Evropskog Poljoprivrednog fonda za ruralni razvoj (EAFRD), član Ibid Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacija potražiti na: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

149 NAPOMENE 154. Rezime procena politike za SARD-M može se naći na: Environmental Integration and the Common Agricultural Policy, A Report to the European Commission, DG Agriculture, pdf 156. Koncept ekološke mreže i predela objašnjen je detaljno u Glavi I.D u vezi s članom 4, a koncept tradicionalnog korišćenja temljišta u Glavi I.J u vezi s članom 11 Konvencije Izvor definicije: finitions.asp 158. Kompletan dokument potražiti na: ocumentid=52&articleid=62&i=en 159. Kompletan tekst potražiti na: Druga ministarska konferencija o zaštiti šuma u Evropi, juni 1993, Helsinki, Rezolucija H1: Opšte smernice za održivo upravljanje šumama u Evropi < Videti Panevropske kriterijume i indikatore za održivo upravljanje šumama na: < Izvor definicije: Dodatne informacije potražiti na: etreeld=3067&langld=1&geold= Dodatne informacije potražiti na: annex3.htm 165. Videti Predloge za akciju na: Dodatne informacije potražiti na: Principe ITTO potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Videti Aneks 2 na: Dodatne informacije potražiti na veb-stranici UNEPovog programa za šume: Videti objašnjenje u stavu 3 ovog člana Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Potražiti definiciju netaknute šume na: Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: 25/supp/WA2-3.pdf 179. Oktobra godine, međunarodni naučni skup pod nazivom Prirodne šume u umerenom pojasu Evrope vrednosti i korišćenje, koji je održan u transkarpatskoj oblasti okupio je naučnike iz 26 zemalja s ciljem da se otvore nove mogućnosti za proučavanje prirodnih šuma u umerenom pojasu u Evropi, da se podstiče i podržava dugogodišnja zaštita i očuvanje, i da se intenzivira međunarodna i interdisciplinarna saradnja i partnerstvo u istraživanju prirodnih šuma. Rezultate ove konferencije potražiti na: Dodatne informacije potražiti u: David J. Wilford, John L. Innes and Dan L. Hogan, Protection Forests: Recognizing and Maintaining the Forest Influence with Regard to Hydrogeomorphic Processes, 2006, en.ehtml 181. Kompletan dokument potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: uidelinesfloode.pdf 183. Kompletan dokument potražiti na: _0472en01.pdf 184. Objašnjenje u vezi s detaljnim odgovornostima lokalnih organa vlasti potražiti u stavovima 1 do 5 člana Dodatne informacije potražiti u izveštaju EEA, Transport and Environment in Europe, < efing-term2004web.pdf> 186. Evropska investiciona banka, Ocena projekata transporta u Centralnoj i Istočnoj Evropi, 2003, _en.pdf i Evropska konferencija ministara saobraćaja, Savet ministara, Transport Policies in the Countries of CEE A Decade of Integration, Svake godine Evropska konferencija ministara saobraćaja (ECMT) pruža dodatne informacije u svom izveštaju Trends in the Transport Sector, u kojima opisuje tekuća kretanja u saobraćajnom sektoru u Evropi kao i da pokaže kako se situacija izmenila posle godine, < Preporuke za akcije radi ostvarivanja Održivog turizma Zajedničke ekspertske grupe za transport i životnu sredinu, koja predstavlja savetodavno telo DG TREN i DG ENVIRONMENT Evropske komisije. Dodatne informacije potražiti na: Kompletan tekst videti na: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 147

150 NAPOMENE 189. Centar je osnovan godine u cilju obezbeđenja liderstva u ostvarivanju održivog transporta u Kanadi. Dodatne informacije potražiti na: Sustainable Transportation, izrađeno u vezi s učešćem Kanade na sastanku Komisije UN za održiv razvoj, aprila 1997, od strane Ministarstava za životnu sredinu i transport Kanade, 1997, Otava, Kanada < > 191. Detaljniji prikaz ovog dokumenta videti na: < Dodatne informacije potražiti na: Bela knjiga o budućem razvoju zajedničke transportne politike, Evropska komisija (COM(92)0494) White Paper on European Transport Policy for 2010: Time to Decide, Evropska komisija, COM (2001) 370 Final, b_com_2001_0370_en.pdf 195. Dodatne informacije potražiti na: w/index_en.htm 196. Odluka br. 1692/96/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 23. jula 1996 u vezi sa smernicama Zajednice za razvoj transevropske transportne mreže < 996D1692:EN:HTML> 197. Dodatne informacije potražiti u: Pan-European Transport Corridors and Area Status Report, < 4/2005_report_paneurostar_en.pdf> 198. Dodatne informacije potražiti na: Smernice u vezi s kvalitetom vazduha objavljene su od strane Svetske zdravstvene organizacije a prerađene su Dodatne informacije potražiti na: ndex.html 200. Dodatne informacije potražiti na: ommunity=est-east&file=c8d2fde1-35a3-416b-b711- EA5F765B58EC 201. Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduha na velikim udaljenostima usvojena je godine u Ženevi od strane 34 vlade i Evropske zajednice (EZ). Dodatne informacije potražiti na: Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama potpisana je na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju (UNCED) u Rio de Žaneiru (poznatoj po popularnom nazivu Samit o Zemlji) od strane 154 zemlje. Dodatne informacije potražiti na: Videti Uvod u Priručnik Dodatne informacije potražiti na: Stupio na snagu 18. decembra Austrija, Francuska, Nemačka, Lihtenštajn i Slovenija Videti Priručnik, Glava I.B Videti gore, pod Glavni koncepti, definiciju OECD-a o održivom transportu Ovaj pojam je objašnjen u Priručniku, Glava I.H Ovaj pojam je objašnjen u Priručniku, Glava I.B Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: n.htm 213. An Integrated Effort to Create an Environmentally Friendly Transportation System in Lund, Trivecor Traffic AB ngelsk%20site/lumatseng%5b1%5d.pd 214. UNWTO, specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, vodeća međunarodna organizacija u oblasti turizma. Ona služi kao globalni forum za pitanja politike u oblasti turizma, kao i praktičan izvor znanja iz oblasti turizma < Definicija u Povelji o održivom turizmu usvojena je na Svetskoj konferenciji o održivom turizmu, Lansarote, Kanarska ostrva, Španija, april < UNEP-ov Ogranak za proizvodnju i potrošnju, Turizam < urism.htm> 217. WTO-UNEP Concept Paper International Year of Ecotourism 2002 < Concept-Paper.htm> 218. Dodatne informacije potražiti na: Ovi pojmovi su detaljno objašnjeni u Priručniku, Glava I.D i Glava I.J Dodatne informacije potražiti na portalu Informacije o održivom turizmu na: l Dodatne informacije mogu da se nađu u Glavi I.B Priručnika Opsežan akcioni plan koji treba preduzeti na globalnom, nacionalnom i lokalnom nivou od strane organizacija UN, vlada i glavnih grupa u svakoj oblasti u kojoj ljudski faktor deluje na životnu sredinu, dogovoren na Konferenciji u Riju Usvojena godine na Interparlamentarnoj konferenciji o turizmu koju su organizovale Interparlamentarna unija i Svetska turistička organizacija CLARATION.89.PDF 148 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

151 NAPOMENE 224. Akcioni plan usvojen na Svetskom samitu UN o održivom razvoju, održanom u Johanesburgu, Njme se utvrđuju nove obaveze i prioriteti za akcije u vezi s održivim razvojem u različitim oblastima, kao što su iskorenjivanje siromaštva, zdravstvena zaštita, trgovina, obrazovanje i tehnologija, regionalni problemi, prirodne nauke i institucionalni aranžmani. Kompletan tekst Plana implementacije iz Johanesburga potražiti na: D/English/POToc.htm 225. Verzije na nacionalnim jezicima mogu se učitati sa: Dodatne informacije potražiti na: Videti kompletan tekst UNEP-ovih Principa za implementaciju održivog razvoja na: Usvojena na Svetskoj konferenciji o održivom razvoju godine < > 229. Usvojeni od strane Generalne skupštine Svetske turističke organizacije godine tourism.org/sustainable/doc/1985%20tou- RISM%20BILL%20OF%20RIGHTS.pdf 230. Izrađena godine od strane Svetske turističke organizacije, Svetskog saveta za putovanja i turizam i Zemaljskog saveta Član 2 Alpske konvencije Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: ocs/csd%207%20gtz.pdf 235. Dodatne informacije potražiti na: or%20policy%20makers.htm 236. Tourism and Local Agenda 21: The Role of Local Authorities in Sustainable Tourism, UNEP, < Videti definiciju u Priručniku, Glava I.D Izveštaj pripremilo Odeljenje za ekonomska i socijalna pitanja Sekretarijata Ujedinjenih nacija, april-maj < n htm> 239. Dodatne informacije potražiti na: #definition 240. Dodatne informacije potražiti na: elexapi!prod!celexnumdoc&lg=en&numdoc=31996l 0061&model=guichett 241. Član 1 Konvencije UNECE o prekograničnim efektima industrijskih udesa Ovaj koncept je objašnjen u Priručniku u vezi sa članom Ova Deklaracija UNEP-a predstavlja dobrovoljno, ali javno opredeljenje za strategiju i praksu čistije proizvodnju koju su potpisale vlade, privredna preduzeća, NVO, međunarodne organizacije itd Dodatne informacije potražiti na: Videti spisak konvencija IAEA na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: h/agenda21chapter30.htm 248. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: nair-air-pur/clean_air_and_energy-wsef1fb49e- 1_En.htm 250. Natural Selection: Evolving Choices for Renewable Eneegy Technology and Policy, ur. Peter Fries, 2000, ur. Amr Abdel Hai, 2000, Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, Odeljenje za tehnologiju, industriju i ekonomiju < Dodatne informacije potražiti u: EU Green Paper on Energy Efficiency < n_doc=2005&nu_doc:265> 252. Dodatne informacije potražiti u: Agenda Član 2 k) Alpske konvencije Dodatne informacije potražiti na: rt.pdf Cyanide.pdf 257. Dodatne informacije potražiti na: Australijska vlada je pripremila brošure u kojima se daje pregled: Best Practice Environmental Management in Mining < x.html> i Guidelines for Mineral Exploration and Mining Within Conservation Reserves and Other Environmentally Sensitive Lands in Western Australia < Kanadski Institut za rudarstvo, metalurgiju i naftu izradilo je standarde o mineralnim resursima i rezervama Definitions and Guidelines < P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 149

152 NAPOMENE 260. Dodatne informacije potražiti na: /English/POToc.htm 261. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: 015:01:EN:HTML 263. Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Član 2 Konvencije o zaštiti nematerijalne kulturne baštine Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: c199903cf8ba93f9Guidelines_lht.pdf 268. Odluka VII/16 < Ove smernice, namenjene državama članicama i Međudržavnom komitetu Konvencije, imaju za cilj da olakšaju primenu Konvencije o svetskoj baštini. Dodatne informacije potražiti na: Inspirisano članom 5 Konvencije o svetskoj baštini i članom 13 Konvencije o nematerijalnoj kulturnoj baštini Videti član 6 Konvencije o svetskoj baštini i član 19 Konvencije o nematerijalnoj kulturnoj baštini Dodatne informacije potražiti na: Konvenciju su u Granadi usvojile zemlje članice Saveta Evrope godine, a pristupile su joj sve karpatske zemlje, osim Poljske. Glavni cilj ove Konvencije jeste da učvrsti i promoviše politike zaštite i da afirmiše evropsku baštinu. Ona takođe afirmiše potebu za evropskom solidarnošću u odnosu na očuvanje baštine, a formulisana je tako da podstiče praktičnu saradnju strana ugovornica. Njome se uspostavljaju principi Evropske koordinacije konzervacionih politika, uključujući konsultacije u vezi s dejstvom politika koji će se primenjivati. Dodatne informacije videti na: NG 274. Član 10, stav Charette je skup na kojem se obavlja intenzivno planiranje, a na kojem građani, projektanti i drugi zajednički planiraju viziju nekog projekta Ovaj pojam je definisan u Priručniku, Glava I.D Dodatne imformacije videti na: Više detalja se može naći u Priručniku, Glava I.L Kiss, A. i Shelton, D., International Environmental Law, III izdanje, Njujork, Dodatne informacije potražiti na: i u publikaciji EEA Envornmental Risk Assessment Approaches, Experiences and Information Sources < 595-EN-C2/en/riskindex.html> 281. Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, Espo, Tekst Konvencije potražiti na: Međunarodno udruženje za procenu uticaja i Institut za procenu životne sredine, Principles of Environmental Impact Assessment Best Practice, A Practical Guide to the Strategic Environmental Assessment Directive, priručnik su zajednički izradili Kabinet pomoćnika ministra, kao i najviši predstavnici vlasti Škotske, Velsa, kao i Odeljenja za životnu sredinu u Severnoj Irskoj. Pdf verzija se može se dobiti na: < w/7915> 284. Videti, na primer, J. Weeramantry, Ponuđeno mišljenje u vezi s projektom Gabčikovo-Nađmaroš (Slučaj Mađarske protiv Slovačke), 37 I.L.M. 162, 214 (1988) Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Osim Srbije, sve ostale karpatske zemlje potpisale su Arhusku Konvenciju Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: 42:EN:HTML 293. Entrix, Resources Glossary < Koncept sistema monitoringa koji se usredsređuje na biodiverzitet objašnjen je u Priručniku, Glava I.D Izvor: ISO/IEC Guide 2: Evropska agencija za životnu sredinu, Glosar < OECD, Direkcija za životnu sredinu, Ključni indikatori životne sredine OECD, Evropska agencija za životnu sredinu, Glosar Videti Priručnik, Glava I.I Dodatne informacije potražiti na: P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

153 NAPOMENE 301. Pristup informacijama i svest o stanju životne sredine objašnjeni su detaljnije u Priručniku, Glava I.L Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Dodatne informacije potražiti na: Rezolucija Generalne skupštine A/RES/37/7 od 28. oktobra Dodatne informacije potražiti na: sco.org/education/en/ev.php- URL:ID=23279&URL_DO=DO_TOPIC&URL_SEC- TION=201.html 307. Međunarodna konferencija o ekološkom obrazovanju, Dodatne informacije potražiti na: Videti The Aarhus Convention: An Implementation Guide < kao i Praktična uputstva za predstavnike vlasti u Ukrajini i Srbiji u vezi s Arhuskom konvencijom < Videti veb-sajt Konvencije: Član 2, Konvencija o pristupu informacijama, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine, Arhus, Dodatne informacije potražiti na: p.pp add.5.e.pdf 313. Poslovnik koji je usvojen na prvoj konferenciji strana ugovornica, kao što je predviđeno članom 14, stav 2(g) Karpatske konvencije. Dodatne informacije potražiti na: convention.org/nr/rdonlyres/ed5d68f3-23d9-49c1-90bf-a0522a0b5ec4/0/finalcop1decisions.pdf Treba naglasiti da će Konvencija prevagnuti ukoliko je neka odredba Poslovnika na bilo koji način suprotna nekoj odredbi Konvencije. Prema Sekretarijatu, nacrt Statuta još nije urađen, niti su uspostavljena prateća tela. Shodno tome, nisu dostupni ni predlozi odredbi, a ni pravila izuzev onih u tekstu same Konvencije i Poslovnika Država postaje strana Konvencije kada izjavi da pristaje na obaveze iz ugovora i ispuni ostale zvanične zahteve, kao i kada u skladu s članom 2.1(g) Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora sâm ugovor stupi na snagu Izvršni sekretar se u skladu s Pravilom 22.1 nalazi na čelu Sekretarijata Ova mogućnost je takođe predviđena članom Konvencije, na osnovu izjave ukoliko Konvencija ne odluči drugačije Pravilo Pravilo Kao što je navedeno u članu 14.4 i Pravilu Pravilo Pravilo Član 14.2 (d) Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Rotirajuće predsedništvo predstavlja uobičajenu praksu u međunarodnom pravu Kao što je potvrđeno Poslovnikom, Pravilo Pravilo Pravila 17.1 i Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo Pravilo 38: Ovaj poslovnik se može izmeniti i dopuniti na osnovu konsenzusa postignutog na konferenciji strana ugovornica Pravilo Član 14.5 (b) Član Člana Član Član Član Član P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 151

154 152 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

155 Aneksi P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 153

156 154 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

157 Aneks 1 Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata Strane, Potvrđujući da Karpati predstavljaju jedinstveno prirodno blago izuzetne lepote i ekološke vrednosti, važan rezervat biodiverziteta, izvorište velikih reka, stanište i sklonište od suštinske važnosti za mnoge ugrožene biljne i životinjske vrste i najveću oblast u Evropi, prekrivenu netaknutim šumama, i Svesne da Karpati predstavljaju važnu ekološku, ekonomsku, kulturnu, rekreativnu i životnu sredinu u srcu Evrope, koju dele brojni narodi i zemlje; Uočavajući važnost i ekološku, kulturnu i društvenoekonomsku vrednost planinskih regiona, koje su navele Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija da godinu proglase Međunarodnom godinom planina; Shvatajući važnost planinskih oblasti, kako je utvrđeno u Glavi 13 (Održiv razvoj planina) Deklaracije o životnoj sredini i razvoju ( Agenda 21, Rio de Žaneiro, 1992) i u Planu sprovođenja Svetskog samita o održivom razvoju, POZIVAJUĆI SE na Deklaraciju o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpata i Dunava, koju je usvojio Samit o životnoj sredini i održivom razvoju u regionu Karpata i Dunava (Bukurešt, 2001); Konstatujući relevantne odredbe i principe, utvrđene relevantnim globalnim, regionalnim i subregionalnim ekološkim pravnim instrumentima, strategijama i programima; U cilju obezbeđivanja efikasnije primene takvih već postojećih instrumenata, i NADOVEZUJUĆI SE na druge međunarodne programe; Prepoznajući da Karpati predstavljaju sredinu u kojoj živi lokalno stanovništvo, i POTVRĐUJUĆI doprinos lokalnog stanovništva održivom društvenom, kulturnom i ekonomskom razvoju, kao i očuvanju tradicionalnog znanja u Karpatima; Potvrđujući važnost subregionalne saradnje u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu procesa Životna sredina za Evropu ; Prepoznajući da iskustvo stečeno u okviru Konvencije o zaštiti Alpa (Salcburg, godine) predstavlja uspešan model zaštite životne sredine i održivog razvoja planinskih regiona, koji pruža čvrstu osnovu za nove inicijative partnerskih odnosa i dalje jačanje saradnje između alpskih i karpatskih država; Svesni činjenice da napori u cilju zaštite, očuvanja i održivog upravljanja prirodnim resursima Karpata ne mogu da budu realizovani od strane samo jedne zemlje, već zahtevaju regionalnu saradnju, kao i dodatne vrednosti prekogranične saradnje na postizanju ekološke koherentnosti; Složile su se o sledećem: Član 1 Geografski obim 1. Konvencija se odnosi na karpatski region (u daljem tekstu: Karpati), koji će biti definisan na Konferenciji Strana. 2. Svaka strana može da proširi primenu ove Konvencije i njenih Protokola na dodatne delove svoje nacionalne teritorije upućivanjem deklaracije Depozitaru, ukoliko je to neophodno radi sprovođenja odredbi Konvencije. Član 2 Opšti ciljevi i principi 1. Strane se obavezuju da vode sveobuhvatnu politiku i sarađuju u cilju zaštite i održivog razvoja Karpata s namerom da se, između ostalog, poboljša kvalitet života, ojačaju lokalne privrede i zajednice, i očuvaju prirodne vrednosti i kulturno nasleđe. 2. Da bi se ostvarili ciljevi iz stava 1, Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere, u oblastima koje pokrivaju članovi 4-13 ove Konvencije, tako što će promovisati: a. principe predostrožnosti i prevencije, b. princip zagađivač plaća, c. učešće javnosti i angažovanje zainteresovanih strana, d. prekograničnu saradnju, e. integrisano planiranje i upravljanje zemljišnim i vodnim resursima, f. programski pristup, i g. ekosistemski pristup. 3. Da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u ovoj Konvenciji i da bi se osigurala njihova primena, strane mogu da, po potrebi, izrade i usvoje Protokole. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 155

158 ANEKS 1: OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA Član 3 Integrisani pristup upravljanju zemljišnim resursima Strane se obavezuju da će primeniti pristup integrisanog upravljanja zemljišnim resursima, kako je definisano u Glavi X Agende 21, tako što će razvijati i primenjivati odgovarajuća sredstva, kao što su planovi integrisanog upravljanja, koji su u vezi s oblastima na koje se odnosi ova Konvencija. Član 4 Očuvanje i održivo korišćenje biološke i predeone raznovrsnosti 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da omogući očuvanje, održivo korišćenje i obnavljanje biološke i predeone raznovrsnosti širom Karpata. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere kako bi osigurale visok nivo zaštite i održive upotrebe prirodnih i poluprirodnih staništa, njihovog kontinuiteta i povezanosti, kao i biljnih i životinjskih vrsta karakterističnih za Karpate, naročito kada je reč o zaštiti ugroženih vrsta, endemskih vrsta i velikih mesoždera. 2. Strane se obavezuju da će promovisati adekvatno održavanje poluprirodnih staništa i obnovu degradiranih staništa, kao i da će podržati izradu i primenu relevantnih planova upravljanja. 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj da spreči uvođenje stranih invazivnih vrsta i genetski modifikovanih organizama koji ugrožavaju ekosisteme, staništa ili vrste, kao i njihova kontrola ili uništenje. 4. Strane se obavezuju da će razvijati i/ili promovisati kompatibilne sisteme monitoringa, koordinirane regionalne inventare vrsta i staništa, koordinirano naučno istraživanje i njihovo umrežavanje. 5. Strane se obavezuju da će sarađivati na razvoju ekološke mreže u Karpatima, kao sastavnog dela Panevropske ekološke mreže, na osnivanju i pružanju podrške Karpatskoj mreži zaštićenih oblasti, kao i na unapređenju očuvanja i održivog upravljanja u oblastima izvan zaštićenih oblasti. 6. Strane se obavezuju da će preduzeti odgovarajuće mere radi integrisanja ciljeva očuvanja i održivog korišćenja biološke i predeone raznovrsnosti, odnosno, integrisanja u sektorske politike, poput planinske poljoprivrede, planinskog šumarstva, upravljanja rečnim basenima, turizma, saobraćaja i entergetike, industrije i delatnosti u oblasti rudarstva. Član 5 Prostorno planiranje 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku prostornog planiranja, koja ima za cilj zaštitu i održivi razvoj Karpata, a koja će uzeti u obzir specifične ekološke i društveno-ekonomske uslove u Karpatima i njihovim planinskim ekosistemima i biti od koristi lokalnom stanovništvu. 2. Strane će imati za cilj koordinaciju prostornog planiranja u pograničnim oblastima putem izrade prekograničnih i/ili regionalnih politika i programa prostornog planiranja, kao i unapređenje i pružanje podrške saradnji između relevantnih regionalnih i lokalnih institucija. 3. Tokom izrade politike i programa prostornog planiranja, posebna pažnja treba, između ostalog, da se obrati na: a. prekogranični prostor, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu i usluge, b. očuvanje i održivi razvoj prirodnih resursa, c. koherentno urbano i ruralno planiranje u pograničnim oblastima, d. prevenciju prekograničnog uticaja zagađenja, e. integrisano planiranje korišćenja zemljišta i procenu uticaja na životnu sredinu. Član 6 Održivo i integrisano upravljanje vodama/rečnim basenima Uzevši u obzir hidrološke, biološke i ekološke, kao i druge specifičnosti planinskih rečnih basena, strane se obavezuju da će: a. preduzeti odgovarajuće mere u cilju promovisanja politike koja integriše održivo korišćenje vodnih resursa s planiranjem upotrebe zemljišta, a imaju za cilj da sprovode politiku i planove koji se zasnivaju na pristupu integrisanog upravljanja rečnim basenima, uočavajući važnost upravljanja, prevencije i kontrole zagađenja i poplava, kao i smanjenje fragmentacije vodnih staništa, b. sprovoditi politiku koja ima za cilj održivo upravljanje resursima površinskih i podzemnih voda, obezbeđujući adekvatne količine kvalitetnih površinskih i podzemnih voda potrebnih za održivo uravnoteženo i ravnomereno korišćenje voda, kao i za adekvatne sanitarne mere i tretman otpadnih voda, c. sprovoditi politiku koja ima za cilj očuvanje prirodnih vodenih tokova, izvora, jezera i resursa podzemnih voda, kao i očuvanje i zaštitu močvara i močvarnih ekosistema i zaštitu od prirodnih i antropogenih štetnih efekata, kao što su poplave ili zagađenje vode usled udesa, 156 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

159 ANEKS 1: OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA d. dalje razvijati koordinirani ili zajednički sistem mera, aktivnosti i rane najave prekograničnih uticaja poplava ili zagađenja voda na vodeni režim usled udesa, kao i sarađivati na prevenciji i smanjenju šteta i pružanju pomoći u radovima na obnovi. Član 7 Održiva poljoprivreda i šumarstvo 1. Strane se obavezuju da će zadržati upravljanje zemljištem koje se tradicionalno obrađuje na održiv način i da će preduzeti odgovarajuće mere na kreiranju i primeni svoje poljoprivredne politike, uzevši u obzir potrebu za zaštitom planinskih ekosistema i predela, važnost biološke raznovrsnosti i specifične uslove planina, koje su u manjoj meri predmet interesovanja. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj razvoj i kreiranje odgovarajućih instrumenata, kao što su suštinski važni agroekološki programi u oblasti Karpata, unapređenje integrisanja ekoloških problema u poljoprivrednu politiku i planove upravljanja zemljištem, istovremeno uzevši u obzir veliku ekološku važnost ekosistema Karpatskih planina, poput prirodnih i poluprirodnih pašnjaka, kao dela ekoloških mreža, predela i tradicionalnog korišćenja zemljišta. 3. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj promovisanje i pružanje podrške korišćenju instrumenata i programa, kompatibilnih s međunarodno prihvaćenim principima održivog upravljanja šumama. 4. Strane se obavezuju da će primenjivati praksu održivog upravljanja planinskim šumama u Karpatima, uzevši u obzir višestruke funkcije šuma, veliku ekološku važnost planinskih ekosistema Karpata, kao i manje povoljne uslove u planinskim šumama. 5. Strane će voditi politiku koja ima za cilj da odredi zaštićene oblasti u prirodnim, naročito netaknutim šumama, koje će biti dovoljno velike i brojne, sa ciljem da se njihova upotreba ograniči ili prilagodi ciljevima očuvanja koji treba da budu dostignuti. 6. Strane se obavezuju da će promovisati praksu ekološki bezbednih mera u poljoprivredi i šumarstvu kojima se obezbeđuje odgovarajuće zadržavanje atmosferskih padavina u cilju efikasnije prevencije poplava i povećavanja bezbednosti života i imovine. Član 8 Održivi transport i infrastruktura 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku planiranja i razvoja održivog transporta i infrastrukture koja uzima u obzir specifičnosti planinskog okruženja, vodeći računa o zaštiti osetljivih oblasti, naročito oblasti bogatih biodiverzitetom, migracionih puteva ili oblasti od međunarodnog značaja, zaštiti biodiverziteta i predela, i o oblastima od posebne važnosti za turizam. 2. Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvoja održive politike transporta, koja pruža koristi od mobilnosti i pristupa Karpatima, istovremeno svodeći na najmanju moguću meru štetne efekte na zdravlje ljudi, predele, biljke, životinje i njihova staništa, i uključivanjem zahteva za održivim upravljanjem transportom u sve faze planiranja transporta u oblastima Karpata. 3. U ekološki osetljivim oblastima, Strane se obavezuju da će sarađivati u cilju razvijanja modela ekološki bezbednog transporta. Član 9 Održiv turizam 1. Strane se obavezuju da će preduzeti mere na promovisanju održivog razvoja u oblasti Karpata, na taj način donoseći korist lokalnom stanovništvu, a na osnovu izuzetne prirode, predela i kulturnog nasleđa Karpata, kao i da će intenzivnije sarađivati na postizanju tih ciljeva. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj da promoviše prekograničnu saradnju, kako bi se omogućio razvoj održivog turizma, kao što su koordinirani ili zajednički planovi upravljanja prekograničnim ili pograničnim zaštićenim oblastima i drugim lokacijama od turističkog značaja. Član 10 Industrija i energetika 1. Strane se obavezuju da će promovisati tehnologije čistije proizvodnje u cilju adekvatne prevencije industrijskih udesa, reagovanja na posledice istih i njihove kasnije sanacije, kao i očuvanja ljudskog zdravlja i planinskih ekosistema. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj uvođenje ekološki bezbednih metoda proizvodnje, distribucije i upotrebe energije, koje svode na najmanju moguću meru negativne efekte na biodiverzitet i predele, uključujući širu upotrebu obnovljivih izvora energije i mera uštede energije, kao što je primereno. 3. Strane će imati za cilj smanjenje negativnih uticaja eksploatacije ruda na životnu sredinu i obezbeđivanje adekvatnog ekološkog nadzora nad rudarskom tehnologijom i praksama. Član 11 Kulturno nasleđe i tradicionalno znanje Strane se obavezuju da će voditi politiku čiji je cilj očuva- P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 157

160 ANEKS 1: OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA nje i promovisanje kulturnog nasleđa i tradicionalnog znanja lokalnog stanovništva, kao i izrada i reklamiranje lokalnih proizvoda, umetničkih predmeta i rukotvorina. Strane će imati za cilj očuvanje tradicionalne arhitekture, načina korišćenja zemljišta i lokalnih rasa domaćih životinja i varijeteta kultivisanih biljaka, kao i održivo korišćenje divljih biljaka u oblasti Karpata. Član 12 Procena životne sredine/informacioni sistem, monitoring i rano upozoravanje 1. Strane se obavezuju da će primenjivati, gde je to neophodno, procene rizika, procene uticaja na životnu sredinu i strateške procene životne sredine, uzimajući u obzir specifičnosti karpatskih planinskih ekosistema, da će se konsultovati u vezi s projektima prekograničnog karaktera u oblasti Karpata i da će vršiti procene njihovog uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegli po nju štetni efekti. 2. Strane se obavezuju da će, koristeći metode monitoringa i procene, voditi politiku u cilju promovisanja: a. saradnje na sprovođenju istraživačkih aktivnosti i naučnih procena u oblasti Karpata, b. zajedničkih ili komplementarnih programa monitoringa, uključujući sistematski monitoring stanja životne sredine, c. uporedivosti, komplementarnosti i standardizacije istraživačkih metoda i aktivnosti na prikupljanju podataka s tim u vezi, d. harmonizacije postojećih i izrade novih ekoloških, društvenih i ekonomskih indikatora, e. sistem ranog upozorenja, monitoringa i procene prirodnih i ljudskim faktorom prouzrokovanih rizika i opasnosti, f. informacioni sistem, dostupan svim stranama. Član 13 Podizanje svesti, obrazovanje i učešće javnosti 1. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja ima za cilj podizanje ekološke svesti i poboljšanje pristupa javnosti informacijama o zaštiti i održivom razvoju Karpata, kao i promovisanje obrazovnih nastavnih planova i programa s tim u vezi. 2. Strane se obavezuju da će voditi politiku koja garantuje učešće javnosti u procesu donošenja odluka u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata, kao i primenu ove Konvencije. Član 14 Konferencija Strana 1. Ovim se formira Konferencija Strana (u daljem tekstu: Konferencija ). 2. Konferencija treba da razmatra pitanja od zajedničkog interesa za Strane i da donese odluke neophodne za efikasnu primenu Konvencije. Posebno, njeni zadaci su sledeći: a. da redovno vrši pregled i pruža podršku primeni Konvencije i njenih Protokola, b. da usvaja amandmane na Konvenciju, u skladu sa članom 19, c. da usvaja Protokole, uključujući amandmane na njih, u skladu s članom 18, d. da imenuje svog Predsednika i da osnuje izvršno telo koje će zasedati između sednica, kako je primereno i u skladu sa Poslovnikom, e. da osnuje prateća tela, uključujući tematske radne grupe, koja se smatraju neophodnim za primenu Konvencije, da redovno pregleda izveštaje dostavljene od strane pratećih tela i i da im pruža uputstva za rad, f. da odobrava program rada, finansijska pravila i budžet za svoje aktivnosti, uključujući one za prateća tela i Sekretarijat, kao i da preduzima potrebne aktivnosti za njihovo finansiranje, u skladu sa članom 17, g. da usvoji svoj Poslovnik, h. da usvoji ili predloži mere neophodne da bi se ostvarili ciljevi utvrđeni u članovima 2 do 13, i. tamo gde je to primereno, da uspostavlja saradnju sa kompetentnim telima ili agencijama, bilo nacionalnim ili međunarodnim, vladinim ili nevladinim, i da promoviše i jača vezu sa ostalim relevantnim konvencijama, istovremeno izbegavajući dupliranje aktivnosti, i j. da obavlja ostale funkcije koje mogu biti neophodne za postizanje ciljeva ove Konvencije. 3. Prvo zasedanje Konferencije treba da bude sazvano najkasnije godinu dana po stupanju Konvencije na snagu. Osim ako Konvencija donese drugačiju odluku, redovne sednice će se održavati svake treće godine. 4. Vanredne sednice Konferencije održavaju se u neko drugo vreme o kojem odluči Konferencija na redovnom zasedanju ili na pismeni zahtev bilo koje Strane, pod uslovom da, u roku od tri meseca pošto Sekretarijat dostavi zahtev svim ostalim Stranama, dobije podršku bar jedne trećine Strana. 5. Strane mogu da omoguće pristup u svojstvu posmatrača na redovnim i vanrednim zasedanjima Konferencije: a. bilo kojoj drugoj Državi, b. bilo kojoj nacionalnoj, međuvladinoj ili nevladinoj organizaciji čije su aktivnosti povezane s Konvencijom. 158 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

161 ANEKS 1: OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA Uslovi za prijem i učešće posmatrača biće utvrđeni Poslovnikom. Ti posmatrači mogu da predstave bilo koju informaciju ili izveštaj koji je relevantan za Konvenciju. 6. Konferencija odluke donosi konsenzusom. Član 15 Sekretarijat 1. Sekretarijat se ovim formira. 2. Funkcije Sekretarijata su sledeće: a. pripremanje sednica Konferencije i pružanje potrebnih usluga s tim u vezi; b. prikupljanje i prosleđivanje izveštaja dostavljenih Sekretarijatu; c. koordinacija aktivnosti sa sekretarijatima drugih relevantnih međunarodnih tela i konvencija, d. pripremanje izveštaja o obavljanju svojih funkcija u okviru ove Konvencije i njenih Protokola, uključujući finansijske izveštaje, i prezentovanje istih na Konferenciji; e. omogućavanje istraživanja, komunikacija i razmene informacija o pitanjima u vezi s ovom Konvencijom; f. obavljanje drugih funkcija sekretarijata koje budu određene od strane Konferencije. Član 16 Prateća tela Prateća tela, uključujući tematske radne grupe osnovane u skladu sa članom 14, tačka 2(e), ukoliko bude potrebno, pružiće Konferenciji tehničku pomoć, informacije i savete o specifičnim pitanjim u vezi sa zaštitom i održivim razvojem Karpata. Član 17 Finansijski doprinos Svaka Strana daće doprinos redovnom budžetu Konvencije u skladu sa skalom doprinosa utvrđenom od strane Konferencije. Član 18 Protokoli 1. Svaka Strana može da predloži Protokole Konvencije. 2. Nacrti Protokola će biti dostavljeni svim Stranama preko Sekretarijata, najkasnije šest meseci pre zasedanja Konferencije na kojoj treba da budu razmatrani. 3. Protokoli će biti usvojeni i potpisani na zasedanjima Konferencije. Stupanje na snagu, donošenje amandmana i povlačenje iz Protokola će se vršiti mutatis mutandis u skladu sa članovima 19, 21 tačkama 2 do 4 i članom 22 Konvencije. Samo Strana Konvencije može da postane Strana Protokola. Član 19 Amandmani na Konvenciju 1. Svaka Strana može da predloži amandman na Konvenciju. 2. Predloženi amandmani biće dostavljeni svim Stranama Konvencije kroz Sekretarijat, najkasnije šest meseci pre zasedanja Konferencije, na kojoj će amandmani biti razmatrani. 3. Konferencija će usvojiti predložene amandmane na Konvenciju putem konsenzusa. 4. Amandmani na Konvenciju podležu ratifikaciji, odobrenju ili prihvatanju. Amandmani će stupiti na snagu devedesetog dana posle datuma deponovanja četvrtog instrumenta ratifikacije, odobrenja ili prihvatanja. Član 20 Rešavanje sporova Strane se obavezuju da će rešavati sporove nastale iz tumačenja ili primene Konvencije putem pregovora ili na neki drugi način rešavanja spora, u skladu sa međunarodnim pravom. Član 21 Stupanje na snagu 1. Ova Konvencija biće otvorena za potpisivanje kod Depozitara od 22. maja do 22. maja godine. 2. Ova Konvencija podleže ratifikaciji, prihvatanju, ili odobrenju od strane potpisnica. Konvencija će biti otvorena za pristupanje onima koji nisu potpisnici. Instrumenti ratifikacije, prihvatanja, odobrenja i pristupanja biće deponovani kod Depozitara. 3. Konvencija će stupiti na snagu devedesetog dana posle datuma deponovanja četvrtog instrumenta ratifikacije, odobrenja, prihvatanja ili pristupanja. 4. Posle toga, Konvencija će stupiti na snagu za sve druge Strane devedesetog dana od datuma deponovanja njihovog instrumenta ratifikacije, odobrenja, prihvatanja ili pristupanja. Član 22 Istupanje Sve Strane mogu da istupe iz Konvencije putem pisanog obaveštenja upućenog Depozitaru. Istupanje stupa na snagu sto osamdesetog dana od datuma kada je Depozitar primio poruku. P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 159

162 ANEKS 1: OKVIRNA KONVENCIJA O ZAŠTITI ODRŽIVOM RAZVOJU KARPATA Član 23 Depozitar 1. Depozitar Konvencije biće Vlada Ukrajine. 2. Depozitar će sve druge Strane obavestiti o: a. svakom potpisivanju Konvencije i njenih protokola, b. deponovanju bilo kojeg instrumenta ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, c. datumu stupanja na snagu Kovencije, kao i njenih protokola ili amandmana na njih, i datumu njihovog stupanja na snagu za svaku drugu Stranu, d. bilo koje obaveštenje o istupanju iz Konvencije ili njenih protokola i datumu stupanja na snagu tog istupanja određene Strane, e. deponovanju bilo koje deklaracije u skladu sa članom 1, tačka 2. Sastavljeno u Kijevu, 22. maja godine u jednom originalu na engleskom jeziku. Original Konvencije biće deponovan kod Depozitara, koji će overene kopije dostaviti svim Stranama. POTVRĐUJUĆI ovo, dole potpisani, propisno ovlašćeni, potpisali su ovu Konvenciju. 160 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

163 Aneks 2 Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 161

164 ANEKS 2: STATUS UČEŠĆA KARPATSKIH ZEMALJA U RELEVANTNIM MULTILATERALNIM SPORAZUMIMA TABELA 1 Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.) GLOBALNE KONVENCIJE ČEŠKA MAĐARSKA POLJSKA RUMUNIJA SRBIJA SLOVAČKA UKRAJINA Konvencija o močvarama od međunarodnog značaja, naročito kao staništa ptica močvarica (Ramsarska konvencija) Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES) Konvencija o zaštiti migratornih vrsta divljih životinja (CMS) Sporazum o zaštiti populacija evropskih slepih miševa Sporazum o zaštiti afričkih i evroazijskih migratornih ptica močvarica Sporazum o zaštiti malih kitova u Baltičkom i Severnom moru X* X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X Sporazum o zaštiti kitova u Crnom moru, Sredozemnom moru i graničnim oblastima Atlantika X X Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača (Konvencija o ozonu) Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač Bazelska konvencija o prekograničnom kretanju opasnih otpada i njihovom odlaganju X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X *X = ratifikacija, prihvatanje, odobrenje, pristup, ili sukcesija 162 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

165 ANEKS 2: STATUS UČEŠĆA KARPATSKIH ZEMALJA U RELEVANTNIM MULTILATERALNIM SPORAZUMIMA TABELA 1 Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.), nastavak GLOBALNE KONVENCIJE ČEŠKA MAĐARSKA POLJSKA RUMUNIJA SRBIJA SLOVAČKA UKRAJINA Okvirna konvencija UN o promeni klime (UNFCCC) X X X X X X X Protokol iz Kjotoa o Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime Konvencija o biodiverzitetu (CBD) Protokol o biosigurnosti iz Kartagene (Kartagenski protokol) Konvencija UN o borbi protiv dezertifikacije u zemljama koje su ozbiljno suočene sa sušom i/ili dezertifikacijom, naročito u Africi (CCD) Konvencija o postupku prethodnog pristanka za neke opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini (Roterdamska konvencija) Stokholmska konvencija o postojanim organskim zagađujućim materijama Konvencija o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine (Konvencija UNESCO-a o svetskoj baštini) X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 163

166 ANEKS 2: STATUS UČEŠĆA KARPATSKIH ZEMALJA U RELEVANTNIM MULTILATERALNIM SPORAZUMIMA TABELA 1 Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.), nastavak REGIONALNE KONVENCIJE ČEŠKA MAĐARSKA POLJSKA RUMUNIJA SRBIJA SLOVAČKA UKRAJINA UNECE: Konvencija o prekograničnom zagađenju vazduha na velikim udaljenostima (LRTAP) Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (Espo) Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera (Konvencija o vodama) Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i dostupnosti pravosuđa u vezi s pitanjima koja se tiču životne sredine (Arhuska konvencija) Konvencija o prekograničnim efektima industrijskih udesa (TEIA) Protokol o građanskoj odgovornosti i naknadi štete prouzrokovane prekograničnim uticajima industrijskih udesa u prekograničnim vodama (još nije stupio na snagu) X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X X DRUGE KONVENCIJE: Konvencija o zaštiti evropskih divljih životinja i prirodnih staništa (Bernska konvencija) Evropska konvencija o predelima X X X X X X X X X X X X 164 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

167 ANEKS 2: STATUS UČEŠĆA KARPATSKIH ZEMALJA U RELEVANTNIM MULTILATERALNIM SPORAZUMIMA TABELA 1 Status učešća karpatskih zemalja u relevantnim multilateralnim sporazumima (na dan 1. decembra 2007.), nastavak SUBREGIONALNE KONVENCIJE ČEŠKA MAĐARSKA POLJSKA RUMUNIJA SRBIJA SLOVAČKA UKRAJINA Konvencija o zaštiti Crnog mora od zagađenja (Bukureštanska konvencija) X X Konvencija o saradnji u zaštiti i održivom korišćenju reke Dunav (Dunavska konvencija) X X X X X X Okvirna konvencija o zaštiti i održivom razvoju Karpata (Karpatska konvencija) X X X X X X X P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 165

168 166 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

169 Okviri: spisak Okvir 1: Utvrđivanje obima Alpske konvencije 22 Okvir 2: Ekološki plan u okviru prostornog planiranja u Slovačkoj 32 Okvir 3: Akcioni plan za održiv razvoj u Švajcarskoj 35 Okvir 4: Program Alpski prostor 36 Okvir 5: Inicijative Alpe-Adrija 37 Okvir 6: Očuvanje velikih mesoždera u Karpatima 46 Okvir 7: Obnova pašnjaka u Alpima 48 Okvir 8: Povratak leptira apolon 49 Okvir 9: Strane invazivne vrste u Poljskoj 50 Okvir 10: Strane invazivne vrste: najbolji načini za prevenciju i upravljanje 51 Okvir 11: Praćenje biodiverziteta u Švajcarskoj 53 Okvir 12: Mađarska nacionalna ekološka mreža 55 Okvir 13: Karpatska mređa zaštićenih oblasti napredak je u toku 56 Okvir 14: Upravljanje dunavskim basenom 60 Okvir 15: Italijanski program održivog korišćenja vodnih resursa 63 Okvir 16: Mađarsko-rumunski projekat u basenu reke Tise 65 Okvir 17: Akcioni plan EU za zaštitu biodiverziteta u poljoprivredi 68 Okvir 18: Projekti zaštite u italijanskoj regiji Vale D Aosta 70 Okvir 19: Održiva poljoprivredna praksa i lokalne vlasti u Rumuniji 70 Okvir 20: Istorija agroekoloških politika na nivou Evropske unije 71 Okvir 21: Očuvanje prirode i agroekološki planovi u Slovačkoj 72 Okvir 22: Obeležavanje šuma u Švajcarskoj 74 Okvir 23: Agrošumarske intervencije u cilju proizvodnje biomase u italijanskoj Pokrajini Veneto 75 Okvir 24: Zaštićene oblasti u Poljskoj 76 Okvir 25: Dostignuća u primeni održivog upravljanja šumama u Austriji 77 Okvir 26: Upravljanje poplavama koje izaziva reka Morava u Slovačkoj 79 Okvir 27: Održiv transport u osetljivim oblastima: primer austro-mađarske regije Nojzidler/Ferte 85 Okvir 28: Sistem žičara u Visokim Tatrama u Slovačkoj 86 Okvir 29: Ekološki održiv transport u oblasti Alpa, Izveštaj o putničkom i teretnom saobraćaju u Alpima 87 Okvir 30: Procena fragmentacije ekosistema u okviru projekta puta Trento-Roketa 88 Okvir 31: Projekat tunela Brener namenjenog železničkom teretnom saobraćaju 89 Okvir 32: Model projekta održive mobilnosti turizam bez automobila 90 Okvir 33: Agroturističke mere u italijanskoj pokrajini Veneto 92 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 167

170 LIST OF BOXES Okvir 34: Ekomuzeji u Alpima 92 Okvir 35: Održivo korišćenje prirodne i kulturne baštine u Banjskoj Štavnici u Slovačkoj 93 Okvir 36: Zeleni Ćilibarski put, zajednička poljsko-slovačko-mađarska ekoturistička inicijativa 95 Okvir 37: Prekogranična saradnja između Babje Gore (rezervata biosfere/nacionalnog parka) i Horne Orave (zaštićenog predela) 96 Okvir 38: Čistija proizvodnja u gumarskoj industriji u Češkoj 100 Okvir 39: Principi upravljanja direktnim stranim investicijama u opasne aktivnosti 102 Okvir 40: Uzgajanje energetskih kultura mogućnost za razvoj u ruralnim oblastima Podlaskog vojvodstva u Poljskoj 104 Okvir 41: Solarni paneli na krovovima Ukaz italijanskog Ministarstva za životnu Sredinu Okvir 42: Rudarstvo za zatvaranje: politika, praksa i smernice za održivo rudarstvo i zatvaranje rudnika 106 Okvir 43: Žive riznice 111 Okvir 44: Kancelarija za promovisanje lokalnih jezičkih manjina u Italiji 111 Okvir 45: Planiranje zaštite u Branu u Rumuniji 113 Okvir 46: Most na Dunavu između Vidina u Bugarskoj i Kalafata u Rumuniji 116 Okvir 47: Program zajedničkog monitoringa na Dunavu 121 Okvir 48: Izložba o očuvanju životne sredine u Karpatima 124 Okvir 49: Mađarska kampanja u vezi s Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama 125 Okvir 50: Sistemi za informisanje i posmatranje u Alpima 125 Okvir 51: Neka ključna pitanja na koja bi, prema Arhuskoj konvenciji, trebalo odgovoriti, a odnose se na pristup informacijama 125 Okvir 52: Demonstracioni projekat procene uticaja na životnu sredinu u Ukrajini P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

171 Indeks BAŠTINA 3, 15, 25, 39, 84, 85, 92, 96, 109, 112 BILJKE 32, 33, 45, 49, 53, 79, 81, 83, 86, 87, 157 EKOLOŠKA MREŽA 45, 54, 55, 167 EKOSISTEM 28, 80 ENERGIJA 3, 60, 99, 103 FRAGMENTACIJA STANIŠTA 45 INDIKATORI 9, 33, 52, 88, 92, 115, 120, 150 INDUSTRIJA 3, 15, 74, 77, 91, 99, 106, 107, 157 INFORMACIONI SISTEMI 115, 120 INFRASTRUKTURA 3, 15, 16, 26, 38, 39, 45, 81, 82, 85, 89, 90, 97, 106, 156 INTEGRISANI PRISTUP 15, 21, 31, 32, 38, 39, 155 INVENTAR 113 KONFERENCIJA STRANA 9, 133, 134, 135, 136, 139, 157 KULTURNA BAŠTINA 3, 15, 25, 84, 92, 96, 109 MOČVARE 33, 42, 58, 63, 64, 79 NAUČNO ISTRAŽIVANJE 52, 155 NETAKNUTE ŠUME 76, 78, 79, 147 OBNOVLJIVA 103 OBRAZOVANJE 3, 10, 15, 56, 58, 77, 80, 90, 97, 103, 113, 114, 123, 124, 126, 149, 157 OČUVANJE 3, 13, 15, 16, 18, 26, 31, 33, 34, 35, 36, 38, 39, 41, 42, 43, 44, 46, 48, 50, 52, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 61, 62, 63, 64, 65, 67, 68, 69, 71, 72, 76, 78, 80, 89, 90, 92, 93, 94, 95, 105, 107, 109, 110, 111, 112, 113, 114, 124, 143, 147, 150, 155, 156, 157, 167 ODRŽIVI TURIZAM 3, 91, 92 ODRŽIVO KORIŠĆENJE 3, 15, 33, 38, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 52, 54, 56, 57, 58, 59, 61, 63, 76, 84, 89, 93, 109, 110, 112, 113, 114, 155, 156, 157, 168 ODRŽIVO UPRAVLJANJE ŠUMAMA 10, 73, 74, 75, 76, 77, 80, 147 OPASNOST 27, 49, 83, 86, 117 OTPAD 100, 102, 103, 107 PLANOVI INTEGRISANOG UPRAVLJANJA 31, 32, 155 PODIZANJE SVESTI 3, 15, 34, 57, 58, 73, 80, 90, 102, 104, 114, 123, 124, 125, 126, 127, 157 POLJOPRIVREDA 3, 15, 29, 58, 60, 66, 67, 68, 69, 79, 104, 143, 156 POPLAVE 59, 63, 64, 65, 75, 78, 79, 80, 156 PRATEĆA TELA 3, 16, 133, 134, 136, 141, 151, 158 PREDEO 44, 47, 96, 112, 113, 117, 118, 124 PREKOGRANIČNA SARADNJA 28, 36, 38, 47, 51, 70, 72, 96, 103, 107, 112, 118, 119, 168 PRINCIP ZAGAĐIVAČ PLAĆA 25, 27 PRINCIP PREDOSTROŽNOSTI 25, 26, 27, 50 PRIRODNI RESURSI 33, 41, 47, 57, 84 PRISTUP INFORMACIJAMA 58, 65, 114, 123, 124, 125, 126, 151, 168 PROCENA RIZIKA 115, 116, 117 PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU (EIA) 39, 87, 94, 114 PROGRAMSKI PRISTUP 25, 28, 36, 155 PROSTORNO PLANIRANJE 3, 15, 31, 34, 35, 37, 86, 89, 96, 156 RANO UPOZORAVANJE 3, 15, 21, 49, 65, 66, 107, 108, 115, 120, 157 RUDARSTVO 57, 102, 105, 106, 107, 149, 168 SANACIJA 65, 101, 110 SEKRETARIJAT 3, 9, 14, 16, 49, 125, 133, 134, 135, 136, 137, 139, 140, 158, 159 STANIŠTE 17, 45, 54 STRANE INVAZIVNE VRSTE 49, 50, 51, 145, 167 STRATEŠKA PROCENA ŽIVOTNE SREDINE (SEA) 39 TRADICIONALNO ZNANJE 3, 15, 77, 80, 90, 109, 110, 157 TRANSPORT 3, 10, 15, 16, 31, 38, 39, 50, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 87, 88, 89, 90, 92, 95, 97, 101, 103, 105, 143, 147, 148, 156, 167 TURIZAM 3, 15, 29, 49, 57, 58, 81, 84, 85, 89, 90, 91, 92, 93, 94, 95, 96, 97, 114, 143, 148, 149, 156, 157, 167 UČEŠĆE JAVNOSTI 3, 15, 25, 27, 47, 58, 60, 63, 64, 80, 88, 90, 93, 96, 112, 114, 118, 119, 123, 124, 126, 127, 128, 137, 155, 157 UPRAVLJANJE ZEMLJIŠNIM RESURSIMA 3, 26, 33, 39, 58 VODNI RESURSI 28, 59, 61 ZAGAĐENJE 13, 41, 54, 59, 60, 63, 64, 65, 77, 81, 82, 83, 84, 89, 100, 103, 106, 107, 156 ZAŠTIĆENE OBLASTI 45, 47, 54, 55, 56, 64, 67, 76, 78, 85, 95, 96, 145, 156, 167 ZAŠTITA 13, 26, 29, 32, 36, 42, 45, 46, 49, 50, 56, 58, 63, 77, 80, 84, 87, 92, 101, 109, 110, 111, 147, 149 ZDRAVLJE 10, 50, 51, 60, 73, 81, 82, 83, 86, 87, 101, 102, 103, 106, 107, 116, 120, 127, 157 ZEMLJIŠTE 31, 32, 38, 54, 60, 68, 72, 75, 77, 79, 80, 107, 110, 117, 118 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE 169

172 INDEKS 170 P RIRUČNIK ZA KORIŠĆENJE K ARPATSKE KONVENCIJE

173

174 The Regional Environmental Center for Central and Eastern Europe (REC) is a nonpartisan, non-advocacy, not-for-profit international organisation with a mission to assist in solving environmental problems in Central and Eastern Europe (CEE). The center fulfils this mission by promoting cooperation among non-governmental organisations, governments, businesses and other environmental stakeholders, and by supporting the free exchange of information and public participation in environmental decision making. The REC was established in 1990 by the United States, the European Commission and Hungary. Today, the REC is legally based on a charter signed by the governments of 28 countries and the European Commission, and on an international agreement with the government of Hungary. The REC has its head office in Szentendre, Hungary, and country offices and field offices in 17 beneficiary countries, which are: Albania, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, the Czech Republic, Estonia, Hungary, Latvia, Lithuania, the former Yugoslav Republic of Macedonia, Montenegro, Poland, Romania, Serbia, Slovakia, Slovenia and Turkey. Recent donors are the European Commission and the governments of Austria, Belgium, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, the Czech Republic, Croatia, Denmark, Estonia, Finland, Germany, Hungary, Italy, Japan, Latvia, Lithuania, the Netherlands, Norway, Poland, Slovakia, Slovenia, Sweden, Switzerland, the United Kingdom, and the United States, as well as other inter-governmental and private institutions. The European Academy (EURAC) is an innovative institute for research and scientific training, located in Bolzano, Italy ( Founded in 1992, it is divided into nine research institutes. The institute s international character is especially noticeable in the diverse origins of its staff: 120 researchers from 11 different European countries are currently working at EURAC. Located in the central Alps, EURAC is in an ideal position to carry out applied research in mountainous regions, and is proud to host the outposted seat of the permanent secretariat of the Alpine Convention. One of the research institutes of the EURAC is the Coordination Unit Alpine Convention-IMA (International Mountain Agreements) that is directly involved in the consulting activities that the European Academy gives to Italian institutions, such as the Italian Ministry for the Environment, Land and Sea, and to international institutions, such as, for example, UNEP, OECD, the European Commission and the Mountain Partnership. In the framework of the Carpathian Convention EURAC has been really active since the period of the Italian Presidency of the Alpine Convention, ( ) together with UNEP and some Countries from the Carpathian Area in the promotion of this Convention; for example EURAC organised and hosted the first negotiation meeting for the Carpathian Convention in June 2002, and the last one where the draft of the Convention was finalised in March Priručnik za korišćenje Karpatske konvencije