RANKO BUGARSKI SABRANA DELA KNJIGA 10. Recenzenti sabranih dela MILKA IVIĆ MILORAD RADOVANOVIĆ. Za izdavače ŽARKO ČIGOJA IVAN ČOLOVIĆ.

Transcription

1

2 RANKO BUGARSKI SABRANA DELA KNJIGA 10 Recenzenti sabranih dela MILKA IVIĆ MILORAD RADOVANOVIĆ Za izdavače ŽARKO ČIGOJA IVAN ČOLOVIĆ Likovni urednik IVAN MESNER Izdavači

3 Ranko Bugarski PISMO Beograd 1997

4

5 U vodna napomena Ovo je preštampan tekst knjige prvi put objavljene u ediciji Sveznanje (knj. 3) Matice srpske u Novom Sadu, maja godine. Sadržina i forma knjige određeni su karakterom te edicije kao svojevrsne popularne enciklopedije. Izvorni tekst ovde se prenosi samo sa minimalnim tehničkim prilagođenjima, uključujući modifikacije u Registru usled prelaska sa azbučnog poretka ćirilice na abecedni redos/ed latinice. U Bibliografiji je registrovan međuvremeni izlazak iz štampe Krista/ove Kembričke enciklopedije jezika kod beogradskog No/ita i Furunovićeve Enciklopedije štamparstva. Beograd, novembra R.B.

6

7 l Uvod Šta je pismo? Svi mi koji živimo u savremenim društvima svakodnevno smo okruženi različitim pisanim tekstovima, bilo da ih sami proizvodimo ili da primamo one koje su drugi sačinili. Tako pišemo pisma, školske zadatke i diplomske radove, razne izveštaje, a često i pesme i pripovetke, pa i romane. A čitamo novine i knj ige, poštu koju sami dobijamo, obrasce koje treba popuniti i još mnogo toga - od jelovnika u restoranu do uličnih natpisa ili reda vožnje. Stoga se slobodno može reći da smo uronjeni u svet slova i da se mnoge stranice naših života i doslovno ispisuju. Počev od prvog susreta sa bukvarom, mi odrastamo u jednom grafičkom okruženju sa kojim uskoro srastamo, doživljavajući ga kao normalan i neophodan deo svakidašnjice, pa ga najčešće nismo ni svesni, kao ni vazduha koji udišemo. Ali čim se malo zainteresujemo za svet pisanih znakova, čim se od nj ega psihološki odmaknemo kako bismo ga bolje sagledali, otkrićemo da u nj emu ima mnogo zanimljivog i još uvek tajanstvenog. Tek tada ćemo zapravo da shvatimo koliki je značaj pisma u životu čoveka. 7

8 RANKO BUGARSKI U ovoj knjizi pokušaćemo da, uz oslonac na najnoviju naučnu literaturu nekoliko disciplina posvećenih različitim aspektima pisma, izložimo jedno moderno shvatanje prirode i suštine pisma, njegovog nastanka i razvoja, kao i tipologije pisama. Uz to će biti reči i o pismenosti, što podrazumeva da u žižu interesovanja dolazi pismeni čovek, Homo scribens, pa će biti razmotrene implikacije i posledice mogućnosti pisanja za život društvenih zajednica i pojedinaca. Ovakav kombinovani pristup odgovara, verujemo, ne samo aktuelnim kretanjima u svetskoj nauci nego i nameni edicije za koju je knjiga pisana. On omogućuje celovit pogled na ispitivani predmet, kao i formulisanje teorij ski relevantnih uopštenj a - dakako, iskazanih jednostavnim jezikom. Kao sažet opšti uvod u problematiku pisma, ovaj tekst će slediti savremeni tipološko-komparativni pristup ovoj materiji, koji dopunjuje tradicionalna istorijsko-deskriptivna proučavanja pojedinih pisama. Ovo znači da će više pažnje biti posvećeno strukturnom tipu i unutrašnjoj formi pisama nego njihovom spoljnom izgledu i pojedinostima okruženja u kojima su nastala. Zbog prostornih ograničenja neće se moći dublje zalaziti u arheologiju starih pisama, kao ni u umetničke i tehnološke aspekte pisanja i štampanja. Uostalom, takva obaveštenja mogu se lakše pronaći i drugde (za dalju orijentaciju moći će da posluži selektivna bibliografija na kraju knjige). Prilikom razmatranja pojedinih delova ukupne obrađene tematike, biće uložen napor da se u granicama mogućnosti bar dotakne sve što je od većeg značaja. Ovakva knj iga ne može 8

9 PISMO da registruje sva vazmja pisma u istoriji čovečanstva, ali će većina nj ih ipak biti pomenuta, a najvažnija i nešto podrobnije predstavljena. U tom sklopu daćemo i osnovne podatke o pismima na južnoslavenskom prostoru, ali ovu materiju - inače bližu i lakše dostupnu našem čitaocu - nećemo šire izlagati niti ilustrovati, kako bi više mesta ostalo za podatke koj i će za nj ega verovatno biti inforrnativniji. Biće uvedeno mnoštvo pojmova i termina u vezi s pismom i pisanjem, a ilustracije će biti strogo u funkciji teksta, ne pretendujući - za razliku od mnogih knjiga o pi smu - da budu samostalan ukras knj ige. * Za početak ćemo da se zapitamo šta je u stvari pismo. U smislu vrednosnog određenja, svakako se može reći da je to najvažniji znakovni sistem koji je čovek izumeo, jer na njemu počivaju i mnogi drugi sistemi znakova, kao i ljudska civilizacija u celini. Ovde treba zapaziti reč izumeo. Naime, nema sumnj e da je i sam jezik takođe znakovni sistem, i to znatno starij i i obuhvatniji od pisma. Ali za jezik se ne može reći da je izumljen, jer je nastao zajedno sa čovekom, kao jedno od nj egovih bitnih obeležja. Č ovek bez jezika nije čovek, a bez pisma je ipak čovek - iako možda nije civilizovani čovek. Jezik je, dakle, primarno biološki pa onda i kulturni fenomen, dok pismo nema izvornu biološku podlogu i u celosti pripada sferi kulture. Što se pak tiče definicije pisma, za naše potrebe biće dovoljno da - izbegavajući razne moguće komplikacije - pismo sagledamo kao sistem komunikacije među ljudima putem kon- 9

10 RANKO BUGARSKI vencionalnih vidljivih znakova, naročito jezičkih. Iz ovakvog određenja proističe da se pismom u širem smislu mogu nazivati i sistemi simboličkog saopštavanja ideja uz pomoć vizuelnih predstava koje nisu nužno jezički oblikovane, ali da se u osnovi pismo ipak vezuje za prirodni ljudski jezik. Mi ćemo u ovoj knjizi uzimati u obzir i navedeni širi smisao tamo gde je to neophodno (kao prilikom razmatranja porekla pisma), ali ćemo u principu prihvatiti suštinsku povezanost pisanih znakova sa jezičkim jedinicama na različitim nivoima strukture jezika. Prema tome, pojam pisma prvenstveno se odnosi na proizvođenje verbalnih poruka pokretanjem nekog predmeta po čvrstoj površini, tako da ostaje trag koji će neko drugi ko raspolaže istim simboličkim sistemom ili kodom moći da odgonetne, tj. da pročita tu poruku. Ovo bi, dakle, bilo pismo u opštem smislu - u istoj ravni apstrakcije kao kada se reč jezik koristi da označi opšteljudsku moć govora. Ali kao što ista ova reč obeležava i posebne manifestacije te sposobnosti u vidu pojedinih jezika društvenih zajednica (npr. francuski ili kineski jezik), tako i termin pismo označava i posebne sisteme pisanja (npr. hijeroglifsko ili alfabetsko pismo), kao i oblike pisanja prilagođene pojedinim jezicima (npr. ruska ćirilica ili češka latinica takođe su pisma). U ovom potonjem slučaju, kada se misli na neku naročitu vrstu pisma, koristi se i termin grafija (od grčkog korena sa značenjem 'pisati, pisanje'), koji ćemo naći u osnovi mnogih termina upotrebljenih u ovoj knjizi. Najzad, kao što se reč jezik nalazi i u raznim specijalizovanim ili metaforičkim značenjima (npr. 10

11 PISMO jezik lirske poezije, romantizma, Ive Andrića, gluvonemih, pčela, računara), i reč pismo ima slične dodatne upotrebe (npr. pismo doline Inda, kaligrafsko, kurzivno, Morzeovo, žensko pismo). U skladu sa ovakvom praksom, mi ćemo se služiti ovom rečju u svim navedenim značenjima, a iz konteksta bi trebalo da bude jasno koje se od nj ih ima na umu. Navedena definicija pisma obuhvata razne sisteme i tehnike pisanja, od najstarijih do savremenih. U davna vremena pisalo se slikanjem, crtanjem ili urezivanjem na kamenu, kostima, drvetu, glinenim i navoštenim pločicama, alatkama, grnčariji, metalu, zidovima i drugim tvrdim podlogama. Na mekšim materijalima kao što su lišće, papirus, svila i pamuk, pergament i papir znakovi su ispisivani uz pomoć četkice, guščijeg pera, drvenog i metalnog perceta, sve do nalivpera, grafitne i hemijske olovke i drugih instrumenata, a uz korišćenje boje, mastila i drugih vidljivih i trajnih tečnosti, te novijih tehnoloških sredstava druge vrste. Sa izuzetkom arhajske faze pisanja, kada su se znaci mogli grupisati bez nekog naročitog reda ili ispisivati kružno, pismima je svojstven konvencionalan linearni redosled znakova prilikom pisanj a. U većini pisama simboli se nižu sleva nadesno, ali su korišćene i druge mogućnosti. Za semitska pisma (kao hebrejsko i arapsko) karakterističan je smer zdesna nalevo. U više starih pisama praktikovan je naizmenični sled - jedan red zdesna nalevo, sledeći sleva nadesno, idući opet obrnuto itd. Ovakvo alterniranje moglo je da zahvata samo redove, ali i reči u nj ima, pa i slovne znakove unutar reči, čime se orijentacija mell

12 RANKO BUGARSKI nj ala kao u ogledalu: ako je npr. idući nadesno stajalo E, u ovom poslednjem slučaju ono bi se u sledećem redu pisalo obrnuto, kao 3, pa zatim ponovo kao E, itd. Ovaj poredak, sa navedenim varijantama, nazvan je bustrofedon, što je grčka kovanica koja upućuje na okret vola pri oranju nj ive. U tradicionalnom kineskom i japanskom pismu znaci idu odozgo nadole; sasvim je izuzetan obrnut smer pisanja - odozdo nagore. Č esto se koriste i kombinacije, kao u savremenim oblicima pomenutih dalekoistočnih pisama; a i u modernim evropskim jezicima, gde se normalno piše sleva nadesno, povremeno nalazimo natpise i reklame ispisane odozgo nadole. U ranim fazama starih pisama (kao što su grčko, latinsko, ili indij sko pismo devanagari kojim je pisan sanskrit, drevni jezik indijske civilizacije) pisalo se i kontinuirano, što se uglavnom još uvek čini u kineskom i japanskom pismu (lat. scriptura continua). To znači da nije pravljen razmak između znacima predstavljenih jezičkih jedinica - u ovom slučaju, reči - na kakav smo mi navikli, što je otežavalo prepoznavanje tih jedinica u tekstu. Zbog toga je kasnije uveden razmak, ili su reči i rečenice razdvajane nekim drugim grafičkim sredstvom (npr. uspravnim crticima, kosim crtama, podignutim tačkama i slično, kao u raznim mediteranskim i bliskoistočnim pismima). Tehnički uslovi i sredstva pismene komunikacije kroz istoriju su odgovarali opštim uslovima života i dostignutom stepenu civilizacijskog razvoja pojedinih ljudskih društava. Već smo nešto rekli o tome kako se pisalo u drevnim vremenima, a uglavnom nam je poznato kako se sve piše danas. Ipak neće 12

13 PISMO biti naodmet da samo naznačimo širinu današnjeg obuhvata pojma pisanja. Tu spadaju naročito rukopis, štampa i njen derivat - ručno pisanje na mašini ili daktilografija. Umetničko pisanje je kaligrafija, a izbor i organizacija grafičkih sredstava u štampanom tekstu idu u domen tipografije. Postoje i mnoga specijalna pisma - od kriptografije (tajnih pisama) i stenografije (brzog pisanja) do Brajeve azbuke za slepe, Morzeovog koda, naučnih i umetničkih notacija i transkripcija izvedenih iz konvencionalnog pisma. Nove, ranije neslućene mogućnosti vizuelne percepcije i produkcije jezika otvaraju današnje tehnike proizvođenja, obrađivanja i emitovanja pisanih tekstova elektronskim putem. To su, primera radi, teletekst (prenos grafičkih podataka iz jednog centralnog izvora na televizijski ekran), telefa ks (dalj inski preslikač tekstova), potom fotoslog, laserski štampači na računarima, tekuće vesti i reklame na javnim zgradama i još mnogo toga. Kako vidimo, pojam pisma i pisanog potencijalno je uistinu veoma širok, naročito ako se nj ime obuhvate i ona sredstva grafičkog izražavanja koja nisu nužno verbalne prirode. No mi ćemo, kako smo već rekli, ipak suziti taj pojam na vizuelno manifestovanje jezičkih sadržaja i poruka, jer tek jezik daje pismu njegovu pravu svrhu, pa se bez njega ono ne može zapravo ni razumeti ni proučavati. 13

14 RANKO BUGARSKI Funkcije pisma Poznato je da jezik obavlja mnoge funkcije - pored komunikacijske, kao osnovne i najobuhvatnije, tu su saznajna, kulturna, simbolička, estetska, magijska i druge. Sličan red funkcija ima i pismo, pri čemu se najvažnije među nj ima u ponečemu podudaraju sa jezičkima - razume se, uz razlike u manifestovanju koje proističu iz osobenih svojstava i zadataka jezika i pisma. I u slučaju pisma glavna funkcija tiče se komunikacije, ali specijalizovane na način koji odgovara samoj njegovoj suštini. Naime, dva fundamentalna obeležja pisma su trajnost i prenosivost napisanog. Govorni iskaz traje samo dok ga proizvodimo, i ne čuje se daleko. Ali jednom zapisan, taj iskaz može da traje godinama ili vekovima, a često i da se prenosi na velike daljine. Jedno od temeljnih svojstava jezika jeste dislokacija ili izmeštanje, tj. prevazilaženje onog što je " sada" i " ovde" : jezikom se može govoriti i o vremenski i prostorno udaljenim, pa i nepostojećim stvarima. Tako je jezik omogućio čoveku da iskorači u vreme i prostor. Ali sledeći korak od sedam milja učinjen je upravo pronalaskom pisma, koje je svojim pamenutim osobinama oslobodilo govorni čin vezanosti za konkretnu situaciju ne samo u sadržinskom nego i u fizičkom smislu. Upravo u ovome je utemeljena osnovna svrha pisma - komunikacija na vremensku i prostornu daljinu koja razdvaja pošiljaoca i primaoca poruke. Ona se ostvaruje u različitim oblicima, a uz to leži u osnovi i nekih drugih, posebnih funkcija pisma. Ovo podrazumeva da pismo deluje kao svojevrsno skla- 14

15 PISMO di., te informacija, omogućujući beleženje događaja kako stvari ne bi ostale neraskidivo vezane za vreme i mesto dešavanja, pa tako predstavlja kolektivnu memoriju čovečanstva. A tako pohranjene informacije mogu se prenositi u dubinu vremena i širinu prostora, postajući dostupne nebrojenim korisnicima. Mudrost zena kaže: ako ćutimo, jedno smo; ako govorimo, dvoje smo. Ovome bi se - kako je već negde pronicljiva primećeno - moglo dodati sledeće: ako pišemo, mnogi smo! Tokom daljih razmatranja imaćemo prilike da utvrdimo kako pismo, pored ove svoje bitne uloge kao čuvara i prenosnika informacija, služi i kao oslonac pojedinačnog pamćenja ali i medijum spoznaje sveta, kao regulator ponašanja ljudi, kao sredstvo civilizacijskog razvitka, društvene kontrole i jezičke standardizacije, kao simbol magijske moći, religijskih uverenja i grupne pripadnosti, kao izvor estetskog zadovoljstva kroz književnu umetnost i istraživanje mogućnosti vizuelnog izraza, i na više drugih načina. Iz svega ovoga možemo da naslutimo koliko bi, za nas opismenjene, život naprečac postao oskudan ako bismo nekim čudom bili lišeni veštine pisanja. Nauka o pismu Pomenućemo, na kraju ovog uvodnog pregleda, i najvažni Je naučne discipline čiji predmet čine različiti aspekti pisma, kao i neke važne tehničke termine koji će nam biti potrebni u daljem izlaganju. Opšta nauka o nastanku, razvoju i vrstama pisama nema opšteprihvaćenog naziva, ali se nekada zove gra- 15

16 RANKO BUGARSKI matologija - od grč. gramma 'slovo', dakle etimološki 'nauka o slovima'. (Isti koren je i u reči gramatika, izvorno delu sintagme sa značenjem 'veština upotrebe slova'.) Ova nauka, najviše zaokupljena poreklom pisma u celini, kao i dešifrovanjem starih pisama i praćenjem nj ihove evolucije, najbliža je arheologiji, a razvijala se mahom pod okriljem sumerologije, egiptologije, semitistike, sinologije i drugih posebnih disciplina istorijsko-filološkog usmerenja. Problematiku pisanj a na kamenu, drvetu, glini i drugim tvrdim podlogama izučava epigrafija. Antičkim i srednjovekovnim rukopisima bavi se paleografija, a posebno pravnim i administrativnim dokumentima - diplomatika. Lingvistička disciplina koja proučava sisteme simbola korišćenih u pisanj u pojedinih jezika, naročito sa stanovišta nj ihove usklađenosti sa funkcionalnim jedinicama glasovnih sistema tih jezika, zove se grafologija. (Sa ovim ne treba mešati popularno značenje grafologije kao kvazinaučnog zaključivanja o karakternim crtama pojedinaca na osnovu nj ihovog rukopisa.) Nekada se iz područja grafologije u naznačenom sistemskom smislu izdvaja grafetika kao ispitivanj e fizičkih, dakle grafičkih svojst va pisanih simbola, kao što su izgled, oblik, veličina i slično Funkcionalne jedinice pisanog jezika nazivaju se grafeme. Termini grafologija, grafetika, grafema sačinjeni su prema terminima fonologija, fonetika, fonema u istraživanju glasovne strukture, dakle govorenog jezika. I kao što je fonema apstraktna jedinica glasovnog koda koja se u govoru fizički realizuje kao fon (ili glas) koji se može čuti, tako je grafema apstraktna jedinica grafičkog koda koja se u pisanju fizički ostvaruje kao 16

17 PISMO.l.'flif (ili slovo) koje se može videti. (O slovima ovde govorimo pojednostavljeno, misleći na alfabetska pisma. Kod pisama čije grafeme prikazuju jedinice sa značenjem, grafovi se alternativno nazivaju glifovi ako su urezani u kamen - preciznije, to su petroglifi, za razliku od na kamenu naslikanih petrograma. Iscrtani grafovi, izvedeni kao i glifovi u više poteza, a naročito kod orijentalnih jezika, obično se zovu karakteri. Primeri za prvo su egipatski ili majanski hijeroglifi, a za drugo kineski ili japanski karakteri. Ali ova terminologija nije sasvim ujednačena.) Grafeme su ono što u slovima (glifovima, karakterima) prepoznajemo ako vladamo datim kodom, bez obzira na nj ihove različite fizičke realizacije - alografe (prema alofonima u fonologiji). Tako, kada vidimo likove date na Slici l, mi znamo da je nj ihova sistemska vrednost ista, da su oni samo različite realizacije iste grafemske jedinice, koju - sledeći notacionu praksu - uokvirujemo prelomljenim zagradama: a, a,... = <a> Slika l. Pored gramatologije i grafologije, pojedinim aspektima pisma i pisanja bave se i razne druge discipline - od sociologije, psihologije i neurologije do studij a vizuelne komunikacije, teorije književnosti, pa i filozofije. Samo nešto od ovoga moći će da bude uključeno u naša dalja razmatranja, i to ono što je u najbližoj vezi sa jezikom. 17

18 2 Govor i pismo Jezik i nj egove realizacije Pre nego što razmotrimo odnos između govora pisma, potrebno je da odredimo kako se govor i pismo odnose prema jeziku. Jezik se može definisati kao organizacija verbalnih znakova kojom vlada svaki pojedinac kao član određene društvene zajednice. Ovako određen, jezik je u suštini apstraktna pojava. Međutim, samo poznavanje jednog sistema znakova još nije dovoljno za komunikaciju: mi se ne sporazumevamo telepatski, prostim čitanjem misli" - uz moguće krajnje retke i samo delimične " izuzetke. Za verbalno opštenje očigledno je neophodno da se jezik materijalizuje, tj. učini dostupnim čulima. Stoga se u svim situacijama jezi čkog komuniciranja jezički sistem stavlja u pokret i realizuje; a realizacija jezika jeste - govor. Tako je govor skup svih pojedinačnih ostvarenja jezika. Govoreći, mi pokrećemo mehanizme jezika na kojima se zasnivaju govorni činovi. A jezik je šema po kojoj se obrazuju rečenice koje svakodnevno izgovaramo. Jezik i govor stoje u odnosu koda i poruke, sistema i procesa; govor je jezik u akciji. 18

19 PISMO Treba zapaziti da u ovom tehničkom smislu, koji je ušao u osnove moderne lingvistike, govor ne isključuje pisanje, jer sc jezik može ostvarivati različitim sredstvima. Ako se realizuje u zvučnim talasima, to je govorenje ili usmeni govor ; ako u grafičkoj masi, to je pisanje ili pismeni govor ; a ako u gestovima gluvonemih, to je gestikuliranje ili gestovni govor. Mi ćemo se ipak, radi jednostavnosti, u nastavku služiti šire poznatom podelom na govor u značenju usmenog jezika, upućenog na čulo sluha, i pismo u značenju pismenog jezika, upućenog na čulo vida. Iz razlike u prirodi ovih čula proističe i to da se govor odvija u vremenu, dok se pismo raspoređuje u prostoru. Prema tome, ako zanemarimo malopre pomenutu gestovnu realizaciju, jezik ima dve glavne manifestacije: govor kao auditivno-temporalnu, i pismo kao vizuelno-spacijalnu. Pri upravo navedenom razlikovanju, sasvim je očigledno da govoru pripada prvenstvo, i to na više načina. Č ovek govori otkad postoji, što će reći bar l OO 000 godina a možda i znatno duže, dok piše tek nekih pet milenijuma. Uprošćeno i šematski predstavljeno, ako postojanj e govora zauzima dužinu od jednog metra, epoha u koj oj postoji i pismo pada tek u poslednjih pet centimetara, što je odnos reda veličine od 20: l (v. Sliku 2). pismu: 5 cm... govor: l m Slika 2. 19

20 RANKO BUGARSKI Zatim, u svim lj udskim društvima uvek se govorilo, ali najveći broj nj ih ni do danas ne zna za pismo. Potom, na svim se jezicima može govoriti, ali velikom većinom njih nikada se nije pisalo. Najzad, i svaki pojedinac najpre nauči da govori, pa tek onda nauči - ili nikada ne nauči! - da piše. Ovako gledano, moglo bi se reći da je pismo samo sekundaran i neobavezan pratilac govora, jedna srazmerno kasno stečena veština nekih govornih zajednica i nekih pojedinaca u nj ima da glasovne iskaze svog jezika predstavljaju putem vidljivih znakova. Pri tome pismo nigde nije zamenilo govor, nego ga je samo dopunila: u nekim lj udskim kolektivima se samo govori, u drugima se govori i piše, ali nema nijednog u kojem bi se samo pisalo. No koliko god sve ovo bilo u osnovi tačno, cela priča ima i drugu stranu. Naime, na pisanju ipak počiva svekolika civilizacija na našoj planeti. Prvi sistemi pisanja obeležavaju granicu između preistorije čovečanstva i njegove istorije, a život u savremenom svetu teško bi se mogao zamisliti bez upotrebe pisma. Mi živimo u društvima u kojima zvanično nismo došli na svet niti ga napustili, završili neku školu niti stupili u brak sve dok o tim događajima nismo pribavili list papira posut grafičkim znacima. Pri tome još, kako smo istakli na samom početku ove knjige, ispred naših očiju stalno prolaze razni pisani i štampani tekstovi. Stoga mi danas uglavnom ne osećamo da je pismo izvedeno iz govora, da je na bilo koji način od drugostepenog značaja. Naprotiv, pre bi se moglo reći da se pisani jezik više ceni 20

21 PISMO od govorenog. Uostalom, činjenica je da su razvijena pisma kojima čovek danas raspolaže nešto više od grafičke predstave govora: ona poseduju, kao celoviti sistemi, i izvesnu meru samostalnosti. Zato se može reći - bar kad je reč o civilizovanim, dakle nužno pismenim društvima - da su govor i pismo dva ravnopravna sredstva jezičkog izražavanja, dva relativno autonomna komunikacijska sistema. Oni imaju mnogo zajedničkog ali se ponegde i znatno razilaze - pri čemu svaki ima i prednosti i nedostataka u poređenju sa onim drugim. Razlike između govora i pisma Podrazumevajući fundamentalne sličnosti između govora i pisma kao dvaju medija ostvarivanja jezika, skrenućemo pažnj u na razlike između nj ih. Usled fizičke blizine sagovornika, u govoru veliku ulogu igraju modulacije glasa i tona, mimika i gestovi. Sve se ovo u pisanju ne može preneti, izuzev donekle putem interpunkcije (koja grubo odgovara intonaciji u govoru). Zbog toga što mu je uskraćena pomoć ovakvih izražajnih pomagala, pisanje zahteva veću eksplicitnost, pažljiviju selekciju jezičkih sredstava i preciznost. Ovu potrebu podvlači i izvesna bezličnost većine formi pisanja: čovek obično zna kome govori, a retko kad za koga sve piše - bar kad je reč o javnoj komunikaciji, za razliku od privatne korespondencije ili ličnih beležaka. Osim toga, govor obično omogućuje proveru uspešnosti komunikacije u neposrednom kontaktu, kroz zahteve da se rečeno bliže objasni i slično, dok pisanje nalaže pokušaj da se mogući nesporazumi unapred otklone. 21

22 RA!'IKO BUGARSKI Iz razlika u samoj prirodi ovih jezičkih medijuma proističe, dakle, to da je govor dinamičan, tipično ličan, često emotivan i manje obavezujući. Nasuprot tome, pismo je u osnovi statički, objektivniji, intelektualniji i svečaniji medijum. Pri tome svest o trajnosti napisanog nameće izvesno osećanje obaveze, pa i straha od mogućih posledica kršenja normi kodifikovanih u pisanju. Tako se pisanom znaku još od pamtiveka pripisuje svojevrsna moć, najpre u sferama magije i religije, a stari Latini nisu bez razloga stvorili poznatu krilaticu "Verba volant, scripta manent " - reči lete, napisano ostaje. U svakodnevnom životu, zahtev tipa "Samo ti to napiši! " do danas je zadržao vrednost pretnje zakonskom odmazdom za izgovorenu uvredu, a svojeručni potpis često služi kao glavna overa i garancija. Sa svoj e strane, pismo raspolaže i nekim mogućnostima kojima u govoru ništa ne odgovara - od upotrebe velikih i malih slova do izbora i rasporeda slovnih tipova, odnosno grafičkih jedinica i celina kao što su strofe, pasusi ili poglavlja, uključujući i slobodniju upotrebu interpunkcije radi postizanja posebnih efekata. Sve se ovo koristi, u umetničke svrhe, naročito u kaligrafiji i štamparstvu, ali i u knj iževnosti, posebno u eksperimentalnoj poeziji. Primera radi, pesmicu o mišu moguće je i tipografski predstaviti u formi mišjeg repa, kao što znamo iz pustolovina male Alise Luisa Kerola. Slično je sa "kaligramima" francuskog pesnika Gijoma Apolinera - pesmama grafički oblikovanim tako da liče na svoje predmete, pa tekst pesme "Mandolina, cvet i bambus " iscrtava ove tri stvari. U ovak- 22

23 PISMO vim slučajevima poenta bi se očigledno izgubila kada bi se tekst pisao na konvencionalan linearni način. Pomenute razlike očituju se na različitim nivoima jezičke strukture i upotrebe. U leksici, na primer, neke reči (npr. duži i manje poznati tehnički termini) ređe se javljaju u govoru, a druge (npr. skaradne) u pisanju. Sintaksa je u pisanju po pravilu razuđenija i brižljivije kontrolisana nego u govoru, gde rečenice neretko ostaju i nedovršene. Govorni diskurs obično je u većoj meri sveden, šablonizovan i repetitivan od pisanog diskursa. A stil koj i bi u govoru bio formalan, čak izveštačen, lakše bi prošao u pisanju. Iz svega rečenog biće jasno da nekim situacijama i žanrovima prirodno bolje odgovara govorni, a drugim pisani medijum. Dijalog bolje izgleda na ulici nego na hartiji, a filozofski traktat bolje je pročitati nego odslušati. Teško je i zamisliti govorni ekvivalent velikog dela poslovne korespondencije, složenijih pravnih odredbi, ili tabelarnog prikaza rasporeda časova ili reda letenja. Negde na sredini nalaze se deskriptivne forme: neutralan opis nekog prizora ili događaja može se podjednako uspešno dati u govoru i pisanju. A ima i graničnih slučajeva: pismo prijatelju sasvim je blisko govoru, a izgovorena zdravica na svečanom ručku - pisanju. Nisu retki ni prelazni oblici, kao glasno čitanje napisanog govora, što je uzorak pisanog pre nego govorenog jezika. Da sveđerno istaknute razlike, dakako sasvim pojednostavljeno, i govorenje i pisanje su u svojoj suštini akti komunika- 23

24 RANKO BUGARSKI CIJe, ali je fokus u prvom slučaju na govorniku, a u drugom na tekstu. Iz govora se razabire šta govornik namerava da kaže, a iz pisanog teksta - šta taj tekst po sebi znači. U prirodi je govora da bude brza, neposredna reakcija na doživljenu stvarnost, dok pismo garantuje pregled nad aspektima stvarnosti koje konzervira. Sportskim rečnikom rečeno, govor ide na prvu loptu, a pi smo smiruje loptu! A što se tiče svakodnevnog života svih nas koji govorimo i pišemo, postojanje dveju alternativnih mogućnosti jezičkog izraza omogućuje nam skladniju raspodelu i efektnije aktiviranje našeg ukupnog verbalnog repertoara. I to stoga što govorenje i pisanje, koliko god bili u ponečemu slični i načelno ekvivalentni, po svojoj prirodi nisu i ne mogu da budu isto. Ovo bi trebalo da bude sasvim jasno već iz prethodnog izlaganja; dodaćemo ipak samo još pogled iz ugla pojedinih jezika kao celovitih komunikacij skih sistema. Zanemarujući ovom prilikom nepisane jezike, čak i pisani jezici najčešće imaju svoj e nepisane varijetete. Š vajcarski dijalekt nemačkog doskora je bio gotovo isključivo govorni varijetet, čiji su predstavnici pisali na književnom nemačkom. U Indiji, sa njenim stotinama jezika i pisama, pisani jezik nije prosto zapisan govorni jezik nego institucija kategorijalno višeg reda. Klasični pisani arapski jeste varijetet kojim niko ne govori (osim što se pasusi pisani nj ime recituju prilikom verskih obreda), dok mnogim arapskim govornim dijalektima niko ne piše. Ovaj rascep sve je izrazitiji što se više udaljavamo od alfabetske grafičke prakse. U kineskom, na primer, govor i pismo nisu 24

25 PISMO dva medijuma za saopštavanje istih poruka nego, praktično, dva odelita sistema komunikacije. Usled veoma raširene homofonije (o kojoj će biti reči na drugim mestima u ovoj knjizi), glasno čitanje nekog teksta na književnom kineskom često bi bilo bezmalo nerazumljivo. Iz tog i drugih razloga, za stanovnike istočne Azije govor je manj kav, nejasan i dvosmislen odraz pisanog jezika. " Piši kao što govoriš" - ova formula iz arsenala romantičarske filologije s početka prošlog sto leća sažima jedan pažnje vredan prosvetiteljski program, i odigrala je važnu ulogu u sklopu Vukovih nastoj anja na uklanjanj u jaza između pisanog jezika kulturnih elita i govornog jezika prostog naroda, u korist ovog drugog. Ali ovo uputstvo danas se ne bi smelo doslovno shvatati ni kod nas, a pogotovo je neprimereno nealfabetskim tradicijama. Pretpostavka prosečnog Evropljanina da bi se na osnovu izgovora neke reči moglo bar približno zaključiti kako je treba pisati, jednom Kinezu mogla bi se učiniti bizarnom. Iz razlika na koje smo ukazali proističe da, strogo uzev, niko ne piše kao što govori, niti govori onako kako piše - to je, jednostavno, nemoguće. A nemoguće je zbog posledica razlike između dvaju čula: pismo ne može da bude verna replika govora zato što po svojoj prirodi nije upućeno na uho nego na oko. Otuda je, lingvistički gledano, prihvatljivija maksima " Piši za oko, govori za uho ". (Razume se, u oba slučaja zapravo za organ koji diferencirano koordinira funkcionisanje ovih čula i odgovarajućih jezičkih kodova - ljudski mozak.) 25

26 RANKO BUGARSKI Govor i pismo u lingvistici Nauka o jeziku u svojoj novijoj istoriji različito je vrednevaja govor i pismo. Tu se mogu uočiti tri glavna pristupa, u sjedećoj gruboj hronologiji. Prvi od njih, ukorenjen u filologiji i tradicionalnoj gramatici, kao disciplinama mahom posvećenim proučavanju pisanih tekstova, davao je primat pisanju. Odražavajući drevna verovanja u magiju pisanog simbola, i vođen težnjom da se utvrde i sačuvaju od promena kanonske verzije visoko cenjenih tekstova, sakralnih ali i profanih, ovaj pristup je sasvim prirodno u pisanju gledao " pravi " jezik, dok je govorna praksa ostala potpuno izvan kruga nj egovog interesovanja. Po izumu štampe, on je dobio novu potporu zahvaljujući očiglednom uticaju knjiga i drugih štampanih stvari na lj udski život i civilizaciju. Odjeci ovakvog shvatanja i danas se osećaju u mnogim popularnim reakcijama. Krajem prošlog stojeća, usled zanimanja lingvista za glasovne zakonitosti u razvoju jezika, ali i izrastanja fonetike i dijalektologije, jača svest o važnosti živog govora. U središte pažnje tako dolazi govor kao istinska manifestacija jezika, dok pismo odlazi sasvim u drugi plan i čak mu se, u nekim ekstremnim ali uticajnim formulacijama, odriče jezički status, čime se nj egovo proučavanje praktično isključuje iz domena lingvistike. Iako se slični stavovi mogu naći i kod vodećih evropskih teoretičara kao što su Herman Paul i Ferdinand de Sosir, ova tendencija kulminirala je u američkoj deskriptivnoj lingvistici kao jednom od ranijih oblika strukturalizma. Glavni predstavnik ove orijentacije, Leonard Blumfild, u svojoj čuvenoj 26

27 PISMO knjizi Jezik iz godine, odsečno presuđuje da " pismo nije jezik, nego samo sredstvo beleženja jezika putem vidljivih znakova ". Ovo stanovište pozivalo se, dakako, na filogenetsko i ontogenetsko prvenstvo govora, i u nekim lingvističkim krugovima ima sledbenika i danas. Sredinom našeg veka, međutim, kristalizuje se jedno treće shvatanje, kompromisno, po kome su govor i pismo u suštini dva sinhronijski ravnopravna i komplementarna medijuma jezika, između kojih ne postoji prosta niti potpuna konvertibilnost. Tako pismo nije puka reprodukcija govorenog jezika u drugom medijumu, nego formalan sistem sa sopstvenim zakonitostima, u punoj meri dostojan naučnog proučavanj a. Drugim rečima, prethodna opozicija između jezika i pisma sada se preformuliše u dihotomiju govoreni jezik/pisani jezik. Ovoj promeni najviše su doprinela proučavanja pisanog jezika u okviru nekih pravaca evropskog strukturalizma i funkcionalizma (danska glosematička škola, posebno Praška škola sa Jozefom Vahekom, potom M.A.K. Halidej u Engleskoj i dr.). Ovo gledište danas u svetu dominira, pa se tako pismo ponovo našlo u okrilju lingvistike, ali na nov i produktivniji način. Č italac je svakako zapazio da je ono zastupljeno i u našem prethodnom izlaganju, a tako će biti i u nastavku. Interdisciplinarna istraživanja koja su u okviru ovog stanovišta obavljena u novije vreme, a naročito tokom poslednje decenije, usredsredila su se pored ostalog na razlike koje smo delimično već pomenuli, uglavnom ih pripisujući različitoj prirodi dvaju medijuma, odnosno čula. Govoreni jezik je brži, mahom neformalan, neplaniran, implicitan, fragmentaran, kontek- 27

28 RANKO BUGARSKI stualizovan i uronjen u govornu situaciju. U poređenju s ovim, pisani jezik je sporiji, više formalan, planiran, eksplicitan, integrisao, dekontekstualizovan i distanciran od situacije. Međutim, bitan je nalaz da ove razlike nisu kategorijalne nego kontinualne, dakle samo pitanje stepena na jednom kontinuumu između zamišljenih ekstremnih realizacija. Pri tome sama priroda jezika kao nadređene celine ograničava i usmerava ispoljavanje ovih parametara u interakciji različitih registara, žanrova i stilova u govorenju i pisanju. Ako u svetlu upravo rečenog jezik za trenutak sagledamo kao sistem normi, onda ispod najapstraktnijeg sloja opštejezičkih normi leži sloj u kome se donekle diferenciraju govorne i pisane norme, i to kako strukturalno (jedinice, pravila) tako i funkcionalno (primena, dejstvo). Pri tome su govorne i pisane norme u međusobnoj interakciji, što znači da govor utiče na pismo, ali i obrnuto. Istovremeno su one u interakciji i sa jezičkim normama, u vidu povratne sprege, što opet znači da govor i pismo, budući bitno određeni jezikom, sa svoje strane deluju na nj ega. Ovaj splet odnosa koj i sinhronijski i dijahronijski regulišu strukturu i evoluciju jezika, govora i pisma prikazan je na Slici 3, gde dvosmeme strelice simbolizuju mrežu uzajamnih zavisnosti. JEZIK jezičke r1onne Slika 3. 28

29 3 Poreklo pisma Evolucija lj udske komunikacije U l. poglavlju istakli smo da je glavna i najopštija funkcija pisma premošćivanje vremenskih i prostornih udaljenosti između učesnika u jezičkoj komunikaciji. Ovo biva omogućeno, kako smo videli, trajnošću i prenosivošću napisanog u poređenju sa izgovorenim. Ali da bismo bolje razumeli razmere ovog dostignuća, tako što ćemo ga postaviti u kontekst drugih čovekavih sposobnosti, biće dobro da izvedemo jednu malu evolucionu rekapitulaciju lj udske komunikacije. Iako mogu da komuniciraj u neposredno, životinje ne mogu da čuvaju za kasniju upotrebu informacije koje su im dostupne, pa sa smrću svake jedinke u nepovrat odlazi sve što je ona tokom svog života naučila, osetila ili iskusila - ostavljajući traga jedino u vidu opšteg genetskog nasleđa date vrste. U suštini je bilo isto i sa čovekom - uz sve razlike koje su ga inače delile od životinja - sve dok je njegov mozak bio jedino skladište informacija. Bitan prelom u ovom pogledu nastao je tek kada je čovek počeo da razvija sisteme za pohranu, obradu i prenos informacija izvan svog mozga, tako ih čineći dostupnima ne 29

30 RANKO BUGARSKI samo neposrednim sagovornicima nego i udaljenim savremenicima, kao i potomstvu. Ovakvo povezivanje fizički odelitih organizama u prostoru i vremenu, čime su značajno prevaziđena ograničenja pojedinačne egzistencije, dalo je nov i znatno bogatiji smisao pojmu komunikacije. Ono je uj edno bilo i važan preduslov za nastanak civilizacije, koja podrazumeva postoj anje kolektivnog znanja i iskustva, nataloženog kroz bezbrojne generacije i sačuvanog u raznovrsnim zapisima, registrima i katalozima, mapama, rečnicima i enciklopedijama - sve do elektronske memorije naših dana. Ove domete čovek je postigao srazmerno veoma kasno u svom evolucionom razvoju, ali u etapama između kojih se razmak višestruko smanjivao kada je proces jednom krenuo. U tome je uspeo sekundarnim korišćenjem, u svakoj razvojnoj fazi, sistema kojima je već prethodno raspolagao. Tako je Homo posle mnogih milenijuma svoje evolucije, tokom kojih je svakako disao i jeo, negde do pre l OO 000 godina biološke mehanizme koji su omogućavali ove radnje dodatno prilagodio u svrhu govora, postajući tako Homo sapiens. Potom je pre oko 5000 godina sada već moderni čovek izumeo pismo, prenoseći moć govora u medijum vidljivih znakova na čvrstoj površini i time otvarajući put za neslućene dalje prodore. Sledeći veliki iskorak učinjen je pre više od 1000 godina izumom štampe, kao postupkom umnožavanja i razašiljanj a rukopisnih tekstova koji je omogućio demokratizaciju pismenosti, obrazovanja i kulture. Najzad, decenije koje već možemo lako prebrojati donose razne telekomunikacijske sisteme, zasnovane na ranije osvoje- 30

31 PISMO nim znanjima i veštinama, a ubrzani razvoj elektronskog račullarstva koji se odvija pred našim očima najavljuje novu tehnološku revoluciju na području komunikacije. U ovom sledu treba zapaziti presudnu ulogu pronalaska pisma, kao bitno novog medijuma lj udskog izraza. U poređenju s tim, sve što je kasnije usledilo - uključujući i mikročipove današnjice - može se svesti na niz tehničkih poboljšanj a komunikacijskih kanala u čijoj osnovi ipak leži pismo. Istina, moderna tehnologija donekle je relativizovala temeljne razlike između izgovorenog i napisanog. Sredstva kao što su radio, telefon, gramofon, magnetofon, kasetofon, film, televizija, video i druga omogućuju neposredno konzerviranje i prenošenje govornih iskaza. Ipak, sva ona svoj nastanak i razvoj u krajnjoj liniji duguju mogućnosti pisanja. Između mita i nauke Još od davnih vremena čovek je fasciniran pisanim znacima kao tajanstvenim simbolima okultnih moći i natprirodnih sila. Suočen sa enigmom pisma, primitivni čovek je u njemu video božanski dar isporučen lj udima preko retkih odabranih izaslanika - sveštenika, vladara i pisara, koj i su jedini bili posvećeni u nj egove tajne. O ovome svedoče mitovi i legende rašireni u svim zajednicama na počecima pisanja. Stari Egipćani verovali su da je pismo izumeo bog Tot i podario ga ljudima. U drevnoj Indiji se ova uloga pripisivala Ganešu, božanstvu mudrosti sa slonov- 31

32 RANKO BUGARSKI skom glavom, koje je čak otkinulo jednu kljovu da bi mu služila kao pisaljka. U Kini je za pitanja pisma bio "zadužen " bog u liku četvorookog zmaja. Islamska i judeo-hrišćanska religijska tradicija takođe ističu božansko poreklo pisma, kao što to čine i primitivne kulture širom sveta. Pismo je posvuda doživljavano kao nekakvo čudo koje prevazilazi snage zemnih bića i nosi oreol svetog. Otuda nije slučajno to što se i kasnije govori o svetim knjigama, a Biblija se na nekim jezicima, uključujući i naš, zove "Sveto pismo ". Tragovi ovog iskonskog sujevemog i bogobojažljivog odnosa prema pisanom tekstu zadržaće se sve do danas. U mitološkoj i religijskoj ravni, dakle, odgovor na pitanje otkud čoveku pismo bio je u suštini jednoobrazan, uz sve lokalne specifičnosti. Za nauku se ovo ne bi moglo reći. Rešenja koja su nuđena, još od prvih promišljanja ove problematike od strane grčkih i rimskih filozofa i istoričara, preko srednjovekovnih i novovekovnih spekulacija sve do dana današnjeg, povremeno su bivala i šire prihvaćena, ali malo kad bez rezervi, skepse i protivpredloga. I tako, dok se o razvoju pojedinih starih pisama danas dosta toga zna, zahvalj ujući - u mnogim slučajevima - bogatoj sačuvanoj dokumentaciji, pitanje samog porekla pisma kao takvog još uvek je u velikoj meri otvoreno. Zašto je to tako? Pre svega, očigledno je da dokaznog materijala u vidu pisanih spomenika bilo koje vrste nema pre nastanka prvih pisama, pa je sve što je tome prethodilo i do toga dovelo više stvar hipotetičkog zaključivanja nego empirijski utemeljenog naučnog postupka. Zatim, isto je tako evidentno 32

33 PISMO da se pitanje porekla pisma ne može racionalno proučavati bez prethodne saglasnosti o tome šta je zapravo pismo - a ove, kako smo ranije nagovestili, nema izuzev u jednom kraj nje uopštenom i prilično maglovitom smislu, nedovoljnom za koherentan i sistematski istraživački zahvat u preistorijsku rekonstrukciju. Primera radi, potraga za korenima pisma neće dati iste rezultate ako se ovaj pojam uzima u najširem smislu, kao viwelna manifestacija simboličkog mišljenja i opštenj a, i ako se, nasuprot tome, vezuje isključivo za grafičku predstavu jezika. A ako se ovo potonje stanovište dalje suzi - što se neretko dešavalo u novije vreme - tako što se za prećutni ideal istinskog pisanja uzima samo alfabetski princip, pa se taj idealizovani obrazac projektuje u prošlost, pitanje porekla ponovo će se predstaviti u drukčijem svetlu. Iz ovih i drugih razloga cela ova oblast naučnog proučavanja, i pored brojnih postignutih rezultata, ostaje nedovoljno osvetljena. U svakom slučaju, evolucija pisma trajala je hiljadama godina. Prva pisma nastala su i razvila se u okrilju drevnih civilizacija, u plodnim nizijama natopljenim velikim rekama ili na obalama mora. Danas je gotovo izvesno da su potpuna i autentična pisma samoniklo izrasla - dakle, nezavisno jedna od drugih - na svega nekoliko mesta kroz celu ljudsku istoriju: u Mesopotamiji i Egiptu, Kini, Srednjoj Americi i možda Indiji. Prema tome, ne može se govoriti o jednom zajedničkom praizvoru svih pisama sveta. Tek znatno kasnije dolazi, usled kulturnih i jezičkih kontakata, do ukrštanja, pozajmljivanja i prilagođavanja. Za ovo je bilo dovoljno mogućnosti, jer su naj- 33

34 RANKO BUGARSKI važnija od tih starih pisama trajala i po 3000 i više godina, doživljavajući razne modifikacije i transformacije. Za to vreme i mnogi drugi narodi, bliski ali i udaljeni, mogli su da od pomenutih izvora preuzmu u najmanj u ruku samu ideju o pismu, a često i njene konkretne realizacije. Izvorišta pisma Govoreći sada nešto određenije o izvorištima pisma, možemo da kažemo da je ono nastalo kao rezultat sticanja različitih lj udskih potreba. Tu su naročito evidencija o posedovanju i trgovačkim transakcijama (pouzdano knjigovodstvo ne može se voditi usmeno!), beleženje i drugih podataka i događaja za kasniju upotrebu, slanje poruka prostorno udaljenima, kodifikacija normi društvenog ponašanja u obliku raznih zakonika, ugovora, povelja i drugog, izražavanje religijskih osećanja i umetničkih poriva - i još mnogo toga što traži da bude zapisano kako bi moglo da bude dostupno drugima i ima trajnu vrednost. Neke od pomenutih funkcija mogu se obavljati i nezavisno od pisma, putem raznih predmeta ili postupaka ako im se sporazumno prida simboličko značenje kakve poruke. Tako slanje žabe jednom indijanskom poglavici od strane drugog može da znači objavu rata, bacanje rukavice označava izazov na dvoboj, a pošiljka cveća izraz je pažnje i naklonosti. Vezivanje čvora na maramici služi kao podsetnik da se nešto uradi, a brojanica - da se u nekom narativnom sledu nešto ne ispusti. Upisivanje u raboš može da posluži kao evidencija o zaduženju, a rezovi 34

35 PISMO na štapu ili čvorovi na konopcu kao beleška o broju grla stoke izvedene na pašu, koju uveče treba vratiti u tor. U krug sredstava vizuelnog predstavljanja koje prethodi pisanju spadaju i razne oznake vlasništva i ličnog identiteta (žigosanje stoke, pečati, totemi, tetoviranje i drugo što funkcioniše na način analogan potpisu). Ali ovo su tek daleke preteče pisma, a kao oblici od nj ega nezavisnog simboličkog ponašanja najčešće preživljavaju naporedo s njim i do danas. U bliže preteče i najvažnija izvorišta pisma ubrajaju se naročito slike i rani sistemi računanja i računovodstva. "U osnovi svekolikog pisanja leži slika " - ovaj odrešiti sud uticajnog američkog gramatologa L J. Gelba prilično je široko prihvaćen, iako je zbog nekih teškoća, ali i pod uticajem novijih teorija, delimično i osporen. Stanovište koje on sažeto izražava doista deluje razumno, jer mu u prilog govore mnoge poznate činjenice. U periodu gornjeg paleolita, dakle pre nekih godina, na stenama i zidovima pećina u kojima je obitavao preistorijski čovek javljaju se, širom tadašnjeg naseljenog sveta i u velikom broju, slike i crteži -naj češće lj udi i životinja. Oni su mogli imati karakter statičkog prikaza, ali - što je već bliže pismu - i dinamičkog opisa (npr. scene lova), pa i poruke u vezi s tim. I same predstavljene figure bile su jednim delom konvencionalno izvedene, ali je još važnije to što se među naslikanim ili urezanim znacima nalaze i brojni apstraktni simboli - kombinacije linija, krugova, tačaka itd. - za koje se pretpostavlja da su morali imati ritualne, magijske, mitološke i kosmološke funkcije. 35

36 RANKO BUGARSKI Zatim, najstariji poznati sistemi pisanja, bez izuzetka, u početku imaju jasnu i manje-više prepoznatljivu slikovnu podlogu, da bi otuda evoluirali ka principu reprezentovanja jezičkih jedinica, odnosno glasovne strukture. Taj put nigde nije bio obrnut. U ovom smislu poučne su etimološke veze, u raznim jezicima, između značenjskih polj a slikanja, crtanja ili šaranja s jedne strane, i pisanj a s druge. Ponekad su te veze sasvim neočekivane. Ako nekoga upitamo, na primer, kakva je sličnost između pastrmke i pisma, on verovatno neće umeti da odgovori. A sličnost je u šarama na koži ribe i listu papira, i na nj u upućuje zajednički koren ovih reči donekle sličnog zvuka, sa značenj em 'šarati, šara'. Ili, zašto se kaže "!ep kao upisan "? - Zato što upisan znači 'naslikan', dakle!ep kao slika. Istu situaciju nalazimo i u tako različitim jezicima kao što su staroegipatski i gotski, gde je isti glagol značio 'slikati' i 'pisati'. U južnosemitskim jezicima koren shf značio je 'pisati' ali i 'dubiti'. Pojmovi urezivanja, grebanja ili slikanja određuju etimologiju i drugih reči sa značenjem 'pisati' - npr. grč. grafein, lat. scribere, nem. schreiben, engl. inscribe itd. A otkud upadljiva formalna sličnost mnogih reči u vezi s pisanjem i naziva za bukvu u više evropskih jezika? Nalazimo, na primer, u našem jeziku reči kao bukvar, bukvica, bukvalno 'doslovno' prema bukva; u ruskom 6yKea znači 'slovo'; u engleskom, book je 'knj iga' a beech - 'bukva'; u nemačkom, analogno, Buch 'knjiga' i Buche 'bukva'. Sve se ovo objašnjava tek saznanjem da su pripadnici indoevropske zajednice koji su živeli na tim prostorima pisali - na bukovoj kori. Etimologija 36

37 PISMO nam, znači, može otkriti ne samo kako se u početku pisalo, nego i na čemu. Već i pomenute dvosmislenosti ukazuju na određene teškoće sistematskog razgraničenja " pikturalne " i "skripturalne " funkcije naslikanog u ranim fazama. Drugim rečima, nije dovoljno jasna granica između slikanja kao umetničke ekspresije rcprezentacionog karaktera i slikovnog saopštavanja koherentnih poruka - to jest, simboličke komunikacije vizuelnim sredstvima. Ta razlika može biti naročito ugrožena kada se slikovne predstave odvijaju u nizu, kao u tehnici stripa. No u ove komplikacije ovde se ne možemo upuštati. Što se pak tiče računanja, bilo da je reč o registrovanju fizičkih predmeta ili o apstraktnijim kalkulacijama vremena, ono pokazuje blisku povezanost, od samih početaka, embrionalnih oblika pisanja sa merenjem i, naročito, brojanjem. Oslikani pećinski zidovi na raznim kontinentima neretko sadrže i neku vrstu geometrijskih oznaka za računanje vremena, odnosno rudimentarnih lunarnih kalendara, kakvi se i kasnije nalaze u usmenim ali i pismenim kulturama. Kako se može zaključiti iz već pomenutih rezova i čvorova, kao i iz činjenice da i društva koja nikad nisu čula za pismo redovno umeju da broje bar do 3, 5 ili 10 a često i dalje, brojanje evoluciono prethodi pisanju. Ali u najbližoj vezi sa pismom, kako danas izgleda, jesu računovodstveni sistemi koji su na prostorima Bliskog istoka bili korišćeni još pre nekih l O 000 godina, što će reći nekoliko milenijuma pre pojave prvih pisama. Prema nedavno objavljenoj 37

38 RANKO BUGARSKI i veoma zapaženoj teorij i američke naučnice Denize Šmant-Beserat, pismo zapravo vuče koren od tih sistema, pre nego od slika. Naime, iz tog i kasnijih perioda pronađeni su u velikom broju glineni kamenčići raznih vel ičina i oblika (nazvani tokeni", engl. tokens), koji su služili kao registar vrste i količine " robe u nekoj transakciji. U nj ih su bili urezani različiti konvencionalni znaci - mahom linije i tačke - kakvi će se tek znatno kasnije javiti na glinenim pločicama u prvim i tek delimično dešifrovanim oblicima sumerskog pisma. Pri tome je upadljiva sličnost između trodimenzionalnih kamičaka i dvodimenzionalnih zapisa na pločicama (v. Sliku 4: l - sedalo, 2 - broj l, 3 - pas, 4 -?, 5 - ulje, 6 - kamena posuda, 7 - žitnica, 8 - krava, 9 - srce, materica, 10 - neka životinja?, ll -?, 12 - vuna). 1\f., fl / w> I(D l \7 s CL>II'UW l <81 f serl <9 IIGJ10 IIED11call12q{@l Slika 4. 38

39 PISMO A direktna veza, prema ovoj pretpostavci, jeste u glinenim.. kovertama" u koje su tokeni stavljani kako se ne bi rasturiti ili izgubili. Međutim, kako ni ove stvrdnute vrećice nije bilo lako otvarati radi pro vere sadržaja, vremenom je uvedena praksa da se taj sadržaj na nj ih otisne na spolja vidljiv način - dakle, kol iko i kakvih tokena ima unutra. Tako su tri dimenzije svedene na dve, zamenjivanjem tokena otiskom istog izgleda, a sami tokeni su postali suvišni, kao i vrećice: ista evidencija mogla se praktičnije otisnuti neposredno na glinenu pločicu. Jednom izvedena posle milenijumske pripreme, ova fascinantna semiotička operacija tako je obeležila sam čin rađanja prvog pravog pisma u lj udskoj istoriji, jer je time otvoren put za povezivanje pisanih simbola ne sa samim predmetima nego sa rečima koje ih označavaju. U narednim poglavljima prikazaćemo ovaj proces nešto podrobnije. Svodeći naše razmatranje porekla pisma, ipak ćemo da zaključimo da pismo kao celina, po svemu sudeći, nema jedinstven početak u slici, urezanom kamenčiću ili nečem trećem. Ono je nastalo u interakciji različitih čovekovih moći i delatnosti, a u fazi u koj oj su se stekle razne praktične i druge potrebe koje smo pomenuli. Nj egovi skromni počeci pre više od pet milenijuma označili su produktivan spoj primitivne računovodstvene tehnologije i umetničke ekspresije. U svom potonjem hodu kroz istoriju ono će, dalje razvijajući svoj e potencijale i umnožavajući svoj e zadatke, izrasti u plodotvoran i nezamenljiv medijum modernog života. 39

40 4 Od slike do slova Tipologija pisama U ovom poglavlju najpre ćemo da izložimo jednu osnovnu tipologiju sistema pisanja, zasnovanu na pitanju šta u kojem sistemu pisani znak predstavlj a, tj. na kakvu se vrstu nejezičkog entiteta ili pak jezičke jedinice on u načelu odnosi. Ovde postoje dve početne mogućnosti. Jedna je da pisani znak direktno upućuje na neki element stvarnosti, neki predmet ili pojam; takva pisma zovu se semasiografska. Druga mog ćnost je da znaci prikazuju jezičke jedinice na nek<>m od nivoa jezičke strukture, što je temeljno zajedničko obeležje._glotografskih pisama. Semasiografski sistemi dele se, sa svoje strane, na dve kategorije. U prvu spada piktografs ko ili slikovno pismo, u suštini samo nizanje manj e ili više stilizovanih slika i crteža koj i se nazivaju piktogrami. Princip je sasvim jednostavan, kako pokazuju primeri na Slici 5. Drugu kategorij u čini ideografsko ili pojmovno pismo, čiji ideogrami beleže i apstraktne pojmove, dakle ono što se ne 40

41 PISMO =oko \\ = reka pti<a Slika 5. može neposredno naslikati. Tako krug, koj i najpre označava sunce, kasnije simbolizuje svetlost, toplotu, dan. Poguren lj udski lik sa štapom označava starca, ali i starost, nemoć ili oslonac. A dok jedan određeni kineski znak označava ženu, dva takva znaka jedan do drugog ne označavaju dve žene već - svađu. Ideogrami mogu da budu još apstraktniji, a i složeni, što vidimo iz primera na Slici 6. prijateljstvo X neprijateljstvo noć d<> plodnost (ptica+jaje) Slika 6. Pri ideografskom principu, kako vidimo, pisani znak nije više slika, kao u piktografiji, nego postaje simbol, time što dobija konvencionalno značenje koje se iz njega samog ne može neposredno niti nedvosmisleno iščitati. Prelazeći na glotografske sisteme, polazimo od okolnosti da jezičke jedinice postoje na različitim nivoima strukture jezika, što daje više teorij skih mogućnosti nj ihovog odražavanja 41

42 RANKO BUGARSKI u pismu - od kojih se koriste samo one koje su za ovu svrhu podesne. Osnovna podela i ovde je na dve kategorije: na pisma koja registruju jezičke jedinice sa značenjem (logografska, čiji su znaci logogrami), i ona koj a reprezentuju jezičke jedinice bez samostalnog značenja (jonografska, sa fonogramima kao svojim znacima). Prva grupa nosi kompromisan i zapravo neprecizan naziv, ali ćemo se mi nj ime služiti jer je sasvim uobičajen. Naime, termin upućuje na reči, a ove nisu jedine jedinice sa značenjem. Veće takve jedinice - sintagme i rečenice - možemo odmah da isključimo, jer zbog nj ihovog beskonačnog broja ne bi moglo da funkcioniše pismo koje bi moralo imati nov i drukčiji znak za svaku od nj ih. Na drugoj strani, manje značenjske jedinice od reči (u lingvističkoj terminologiji moifeme, pri čemu jedna reč može da sadrži jednu ili više morfema) predstavljaju bolju osnovu za pismo već i zato što ih je u jezicima uvek manje nego reči, pošto se mnoge morfeme ponavlj aju u celim nizovima reči. Otuda bi bilo teško upotrebljivo i pismo koje bi bilo dosledno logografsko, u tom smislu što bi imalo zaseban znak i za svaku složenu reč, uključujući i gramatičke elemente u njenoj strukturi. U primeni na srpskohrvatski, na primer, ono bi moralo da ima različite znake za reči čitati, čitanje, čitam, čitao itd., pa sve to opet različito za pisati, pisanje, pišem, pisao itd., što znači da bi se broj znakova merio desetinama ili stotinama hiljada. Mnogo je ekonomičnije zasnovati pismo na morfemi, što višestruko smanjuje broj ukupno potrebnih znakova, iako on i dalje ostaje velik. Pisma koja se obično nazivaju lo- 42

43 PISMO gografskim, kao kinesko, zapravo su u osnovi ovakva, tj. morfografska (sa morfogramima), ali se ovi termini ređe koriste. Fonografska pisma - čiji znaci, rekosmo, prikazuju isključivo glasovne vrednosti, bez neposredne veze sa značenjem - ponovo se dele na dve glavne skupine. Prvu čine silabička ili slogovna pisma, ili silabariji, čiji silabogrami predstavljaju slogove datog jezika, obično parove konsonant-vokal. U nekim prelaznim oblicima, ovde kao stožer najčešće služi konsonant, dok se njemu pridruženi vokali ubeležavaju neobavezno i nesistematski. Zašto tako, a ne obrnuto? - Zato što u jezicima po pravilu ima znatno više konsonanata nego vokala, pa su oni utoliko informativniji. Mi bismo vokale često mogli čak i da izostavimo, a da poruka ipak ostane prepoznatljiva. Tako, rečenicu "Zašto piješ kad ti škodi?" nije teško dešifrovati i ako se iz nje ispišu samo konsonanti (Zšt pj š kd t škd), ali bi to bilo nemoguće učiniti ako bismo videli samo njene vokale (ao ie a i oi). Najzad, u drugoj skupini nalazimo alfabetska ili glasovna pisma, u kojima jedan pisani znak predstavlja jednu osnovnu funkcionalnu glasovnu jedinicu datog jezika - dakle, jedna grafe ma predstavlj a jednu fonemu. Iz ovog određenja vidi se da je reč o segmenta/nim jedinicama, koje uistinu čine osnovu praktično svih nesilabičkih fonografskih pisama. Postoji još jedna mogućnost, ali marginalna - da znaci pisma ne predstavljaju fonološke segmente u vidu fonema nego distinktivna fonološka obeležja (tipa vokalsko/konsonantsko, oralno/nazalno, zvučno/bezvučno, napeto/opušteno itd.) čijim se opozicijima konsti- 43

44 RANKO BUGARSKI tuišu foneme. Za ovaj tip nema zgodnog naziva (mogao bi se zvati obeležni prema engl. featural), ali je on i inače više teorijska nego praktična mogućnost. Te je vrste sistem binarnih opozicija izgrađen za naučne potrebe u savremenoj generativnoj fonologiji, koji bi, međutim, bio krajnje nepodesan za širu praktičnu upotrebu. Treba ipak reći da istorija beleži bar jedno uspešno konvencionalno pismo izgrađeno na ovakvoj osnovi, i to još u 15. veku -korej ski hangul, o kojem ćemo još neku reč reći kasnije. Izloženu tipološku klasifikaciju pisama možemo grafički da predstavi mo kao na Slici 7. pt srna l -..., ----, semasiografska L , l l piktografska ideografska ~ glotografska logografska fo nografska silabička alfabetska "obeležna" Slika 7. 44

45 PISMO Na ovoj skici pune crte idu ka sistemima koji su u svakom pogledu punopravna i široko zastupljena pisma, dok isprekidane l:rlc vode sistemima koji su marginalni, iako na različite načine i nije slučajno to što se oni nalaze upravo na ekstremima. Scmasiografija, realizovana kao piktografija, a u manjoj meri i kao ideografij a, još uvek nije pismo u pravom smislu reči, jer ne reprezentuje jedinice jezika - a mi smo pismo ipak povezali sa jezikom. Na suprotnom kraju, kod "obeležne " fonografije, još uvek je reč o jezičkim jedinicama, ali na jednom vaniskustvenom nivou apstrakcije koj i bolje odgovara naučnoj transkripciji nego konvencionalnoj grafiji. Ovo ujedno znači da suštinu pisma treba videti u glotografiji, ostvarenoj logografski ili fonografski, a u okviru ovog potonjeg principa, na silabički ili alfabetski način - uz izvesne rezerve u pogledu adekvatnosti nekih od ovih termina. Hronologija evolucije pisma Polazeći od uloge slikovnog elementa u pismu, kao jedine racionalne osnove za ovakav poduhvat, u ovom odeljku izvešćemo sažetu rekapitulaciju evolucije pisma, u meri u kojoj je ona danas nauci poznata. To je jedna intelektualno uzbudljiva povest, koja svedoči o jednom od najvećih dostignuća lj udskog uma. I za ovaj pregled može da nam posluži dijagram na Slici 7, koji je sačinjen tako da pored tipologije odslikava - bar u opštim crtama - i hronologiju razvoja pisma u celini, idući sleva nadesno. U tom smislu su tipologija pisama i hronologija pisma globalno paralelne. 45

46 RANKO BUGARSKI Prva faza u istorijskom razvoju pisma jeste piktografija, na koju se logično nastavlja ideografija. U embrionalnim oblicima pisanja, kada je grafičko beleženje bilo retka i tematski ograničena aktivnost, za zapise o posedovanju, pozajmicama i dugovima, prenosu imanja, porezima i sličnom moglo je da bude dovoljno nizanje prostih piktograma i ideograma za obične predmete i pojmove, uz skučen repertoar ličnih imena i simbola za brojeve. Ali sa porastom potrebe za zapisivanjem, kao i širenjem kruga pisanih materijala na razne ugovore, proglase, zakonike i drugo, postala su neophodna grafička sredstva za izražavanje specifičnijih sadržaja, uključujući i gramatičke distinkcije. A za ovo je postojao samo jedan način - vezivanje pisanih znakova za jezik date civilizacije. Stoga o istinskom pismu govori mo tek kada potezi na crtežu prestaju da predstavljaju neki predmet ili radnju, pa i izveden pojam, i počinju da simbolizuju jedinice određenih jezika. Ovaj proces od fundamentalnog značaja za razvoj pisma, pri kome vizuelni znak predmeta dobija jezičko tumačenje, naziva se fo netizacija. Glavno uporište fonetizacije u početku su bile reči ili manje značenjske jedinice u nj ihovom sastavu, što je vodilo logografskom načinu pisanja. Daljom stilizacijom, odnosno fonetizacijom, dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim rečima nekog jezika. Ovde je ključnu ulogu odigrao princip rebusa, izveden iz homofonije - raširene pojave da reči istog glasovnog sklopa imaju različita značenja. Homofoniji je i inače pripalo važno mesto u poboljšavanju mehanizama pi- 46

47 PISMO!-.anja. U ovom slučaju, na primer, sumerski piktogram koj i je predstavljao strelu počeo je da se koristi i za označavanje pojma '/.ivot', koji sa pojmom strele nije uopšte bio povezan po zna ( enju ali jeste na čisto zvučnom planu -jer su sumerske reči t.a strelu i život imale identičan fonetski oblik, /ti/. Princip rebusa, koji je označio prelomnu tačku u prelasku na [onografiju, nešto podrobnije ćemo prikazati na jednom veštačkom ali, nadamo se, razumljivom primeru. Zamislimo da je posredi srpskohrvatski jezik, i da u njemu crtež stola počinje da označava ne samo taj predmet nego i broj l OO. Ova dvosmislenost mogla bi se ukloniti tako što bi uz taj crtež radi ispravnog "čitanja ", tj. razumevanja, u prvom slučaju bio dodat mali crtež stolice, a u drugom, recimo, mala šaka sa napola savijenim prstima, koja bi asocirala na brojanje; v. Sliku 8. f Slika 8. Ovakvih dodataka, zvanih determinativi, bilo je mnogo u pismima starog sveta. Međutim, u sledećem koraku isti crtež stola mogao bi da označava i slučajan sled tih glasova u bilo kojoj reči, pa bi se reč stoka mogla pisati kao na Slici 9. 47

48 RANKO BUGARSKI r 1 KA Slika 9. Na ovaj način pisanje postaje zavisno od konteksta. Tu već uveliko teče proces konvencionalizacije pisma - to jest, nj e govog udaljavanja od vanjezičke prepoznatljivosti, uz sporazumno zadobijanje čisto jezičkih vrednosti. Narednu i završnu fazu ovog procesa predstavljaju fonografska pi sma, koj a se najpre ostvaruju kao silabička; od ovih je bio samo jedan korak, ali presudan, do lingvistički najdoslednijeg, pa u tom smislu i najsavršenijeg, oblika pisanj a - alfabetskog pisma. Ovom principu kao da je težila hiljadugodišnja evolucija pisma, prelazeći dugačak i konceptualno skokovit put od slobodne slike, koja se može pročitati" na bilo kom jeziku - što " znači i bez jezika - do potpuno konvencionalnog znaka za jednu fonemu jednog određenog jezika. U prethodnom razmatranju izložili smo suštinu različito ustrojenih sistema pisanja. Međutim, važno je razumeti da se data klasifikacija odnosi na principe ustrojstva, te da navedeni tipološki i logički sled "od slike do slova" predstavlja šematsku rekonstrukciju pređenog puta iz moderne perspektive, a s obzirom na pismo u celini. Drugo je pitanje kako su se razvijala 48

49 PIS IO l '' ' l''dina istorijski nastala pisma. Ako sada pažnju usmerimo ujima, izneta podela ukazaće nam se kao samo uslovna, sa girn mešanim i prelaznim oblicima. Istorijski gledano, ona.,,. ""no delimično podudara sa danas poznatom hronologijom I'Volucije pojedinih pisama, koja po pravilu nije bila ni jedno tavna ni jednosmerna. Mnoga od tih pisama nisu nikada ni. ttgla do alfabetske faze, niti su uopšte nužno smerala tom cilju. l'ri najvažanija i najdugotrajnija pisma starog sveta - sumersko, l'gipatsko i kinesko - tokom svog veoma dugog postojanja u brojnim varij antama i derivatima, a uz mnoga vrludanja i zaol.. rl'te, u pojedinim razvojnim fazama različito su kombinovala l' kmente više pomenutih tipova - ali su uvek zapravo bila komhinovana. I samo izrazitija ili trajnija prevaga nekog od nj ih donekle opravdava uobičajena pojednostavljenja pri kojima se neko dato pismo bez rezerve naziva ideografskim, logograf kirn, silabičkim i slično. Pisma ipak nisu proizvod laboratorije, nego života i istorije. Tako i ovde nalazimo situaciju poznatu iz lingvističke tipologije u vezi s jezicima, koji, kako god bili svrstani u tipološke klase, opkoračuju svaku od ovih, ispoljavajući samo eventualnu dominaciju nekog od apstraktno koncipiranih tipova, i uz to podložni tipološkim promenama u vremenu. Da u pomenutim kombinacijama nema ničega neobičnog, lako ćemo da zaključimo čim se podsetimo da je i u našem alfabetizovanom svetu sasvim normalna intruzija drugih elemenata. Da počnemo izvan pisma u užem smislu, mnogi saobraćajni i drugi znaci su piktografske prirode, jer se na nj ima direktno vidi 49

50 RANKO BUGARSKI šta označavaju. Takvi znaci, koji svojim izgledom preslikavaju glavna obeležja označenog predmeta, u semiotičkoj terminologiji nazivaju se ikoničkim. Neke pri mere vidimo na Slici 1 O. Slika JO. Drugi su pak ideografski, budući apstraktni konvencionalizovani, kao što su ovi na Slici 11: a Slika ll. Znaci obeju vrsta sasvim su uobičajeni, a najviše ih nalazimo na mestima kao što su aerodromi, železničke stanice, sajmovi i hoteli, gde se okupljaju predstavnici mnogih jezika, pa je daleko lakše preneti odgovarajuću informaciju tim putem nego ispisivati natpise na više jezika. Logografski znaci već su sasvim obični i u samom pismu, kao kada se brojevi pišu brojkama - i izgovaraju, naravno, kao reči, različito u raznim jezicima (npr. l =jedan/eins/one/uno... ). 50

51 PISMO l'uk vi logogrami su i matematički simboli kao +, -, = itd., simhul za procent %, oznake valuta kao E ili $, zatim engleski 111ak & (tzv. ampersand), ekvivalentan reči and 'i', i mnogi drugi. Oni se često koriste i u konvencionalnom pismu, a nj ihov hroj znatno se uvećava u specijalnim naučnim notacijama. Ali i uopšte uzev, pomenuti tipovi retko su kad ostvareni u iole čistom vidu, kako smo već konstatovati. Potpuno "čistih " pisama zapravo i nema - kao, uostalom, ni jezika ili rasa. Svi rani logografski sistemi u stvari su bili logosilabički, jer su nj i hovi znaci, pored označavanja reči, po pravilu korišćeni i za delove složenih reči. Slično tome, mnoga stara i novija pisma su kombinacije silabičkog i alfabetskog pisanja. Pri tome je, kako ćemo videti u nastavku, veoma važnu ulogu igrala struktura jezika koj i je bivao pisan. Sve je ovo samo jedan aspekt opšte evolucije pisma kao procesa postepene sistematizacije raznorodnih postojećih elemenata, prethodno možda primenjivanih parcijalno, pa i haotično. Semiotika pisma Gledano iz ugla semiotike kao opšte teorije znakova i znakovnih sistema, na početku ranije skiciranog puta nalazimo sadržaj bez izraza, zato što u igru još nije ušao jezik. A na njegovom kraj u imamo izraz bez sadržaja, jer grafeme (kao ni foneme koje predstavljaju) nemaju nikakvo značenje uzete pojedinačno, nego označavaju tek kada se kombinuju u rečima. Dok je slikovno "pisanje" sasvim nezavisno od jezika, alfabet- 51

52 RANKO BUGARSKI sko pisanje od njega u potpunosti zavisi; a između ovih krajnosti vizuelno reprezentovanje predmeta i pojmova postepeno ali sigurno zamenjuje se beleženjem nj ihovih naziva u pojedinim jezicima. Ta putanja, dakle, vodi od ikoničkog znaka do čistog simbola. U ovom procesu odigrala se jedna uistinu temeljna semiotička promena, koj u smo pri kraju prethodnog poglavlja ilustrovali primerom rađanja sumerskog pisma. Naime, na početku pisanja vizuelni kod je upućivao direktno na predmete, pa su njegovi elementi bili maci za stvari, ili prvostepeni znaci. Ali sa intervencijom jezika vizuelni elementi upućuju na reči koje označavaju te predmete, tako postajući maci znakova za stvari, ili drugostepeni znaci. Same stvari su na taj način postale suvišne, jer je nj ihovu ulogu preuzeo jezik, i " ispale su ", da tako kažemo, iz pisma. Suština ove promene može se predstaviti kao na Slici 12. jezik Slika 12. Potom je, kako smo videli, i sama predstava o reči analitički razložena u njene sastavne delove. Osnove teorije o prvostepenim i drugostepenim znacima nalaze se već kod Aristotela. Ovaj mislilac uz to je verovao, kao i mnogi posle njega, da pismo naprosto reprodukuje govor. 52

53 PISMO Ali iz našeg pregleda može se izvesti opšti zaključak da pismo zapravo nije nikada bilo sredstvo transkribovanja govora; takvu ambiciju mogu i danas imati samo specijalni sistemi naučne, fonetske transkripcije. Umesto toga, ono je bilo i ostalo instrument za vizuelno predstavljanje jezika putem grafičkog reprezentovanja njegovih različitih jedinica. Pri tome pisani znaci uz manji ili veći stepen vemosti odražavaju akustičke vrednosti odgovarajućih jedinica datog jezika u određenom razdoblju. Izloženi sled događaja u razvoju pisma podrazumeva još jednu semiotički, a i inače, bitnu pojavu - linearizaciju. Na samim počecima pisanja, i za beleženje sasvim jednostavnih podataka, redosled grafičkih simbola nije morao biti važan. Ako je, na primer, trebalo zabeležiti podatak o posedovanju četiri ovce i tri krave, znak za ovcu mogao se javiti četiri puta, a za kravu tri puta, u grupi. Ali rađanje potrebe za razvijenijim i specifičnijim zapisima, koje je podrazumevalo intervenciju jezika, u isti mah je nalagalo poredak znakova u nizu, što je karakteristično za sve glotografske sisteme. Opštije govoreći, sintetički doživljaj slike, koja se može obuhvatiti jednim pogledom, pretače se u analitički izraz jezika, kojim se zbog linearne prirode govora to celovito opažanje mora razložiti u sukcesivne elemente. Drugim rečima, fizički svet se prelama kroz jezik, i tek tako prelomljen nalazi odraza u pismu. Ovaj proces, na čijem je kraj u pisanje konačno uhvatilo korak sa lineamošću govora, obeležava veliki intelektualni uspon čoveka. To ostvarenje omogućilo mu je da i u pismu u potpunosti oblikuje, i u njemu pohrani, sve bogate plodove svoje jezičke moći. 53

54 RANKO BUGARSKI Da ovo ilustrujemo običnim primerima iz svakodnevnog života. Ako neki pojedinac, neka se zove Dušan, sedeći u svojoj sobi baci pogled kroz prozor i vidi grupu dečaka kako juri za loptom po susednom dvorištu, njegov doživljaj tog prizora je u suštini sintetičan: on u isti mah vidi sve što ulazi u njegov vidokrug. Ali ako Dušan zatim poželi da Ivanu, koji sedi dalje od prozora, opiše prizor koji mu se ukazuje pred očima, celovitost njegovog doživljaja automatski ustupa pred sukcesivnošću koju nameće analitički mehanizam govora koj i je, odvijajući se u vremenu, nužno linearan. On mora da počne od dečaka, ili od lopte, ili od dvorišta, pa da onda nekim redom opisuje ono što vidi. Slikar ili vaj ar, pristupajući izradi svog umetničkog dela, mora negde da počne - kao i mi, ukoliko želimo da završeno delo posmatramo detalj po detalj ; ali mi isto tako možemo da ga vidimo i u celini, jer ono postoji u prostoru. Međutim, ono što se odvija u vremenu podložno je nekom redosledu: slušajući kakvu simfoniju, mi smo - kao i u govoru - vezani za red kojim vibracije vazduha dopiru do nas. Za razliku od govora, a zajedno sa dečacima koje Dušan gleda, proizvodima likovnih umetnosti, i svim drugim što doživljavamo čulom vida, pismo postoji u prostoru - ali je, kao i vremenski vezani govor, a u kontrastu prema vizuelnim fenomenima, strogo podređeno zakonitostima linearnog odvijanja. Stoga, ako Dušan sada svoj prikaz igre pretoči u pisanu reč i da to Ivanu da pročita, ovaj se opet služi čulom vida, kao i Dušan dok je gledao kroz prozor - ali ako pokuša da kao i 54

55 PISMO ovaj jednim pogledom obuhvati sve, neće videti ništa, i moraće da čita redom. Ovo pokazuje kako je govor intervenisao svojom linearnošću i analizirao Dušanov prvobitni sintetički doživljaj. Ova analitička moć oduvek Ježi u osnovi jezika i govora, 1 lingvisti zato s pravom govore kako jezik analizira realni, pa imaginarni svet u kome žive lj udska bića. Ali pisanje nije uvek imalo ovo jedinstveno obeležje, nego ga je razvilo tek tokom procesa linearizacije. Neraskidivo vezan sa fonetizacijom, ovaj proces sigurno vodi stvaranju prvih kompletnih, dakle sistematskih i fo rmalizovanih pisama. Pri nj ihovoj upotrebi postoji svest da je reč upravo o pisanju - nasuprot ranijim nesistematizovanim pojedinačnim ili bez reda grupisanim crtežima ili grafičkim znacima, čije su funkcije mogle da budu različite: umetničke, magijske, pa i komunikacijske. Prva dva potpuna pisma u danas poznatoj istoriji sveta su sumersko i egipatsko, kojima sada pristupamo. 55

56 5 Najstarija pisma Sumersko pismo Prvi nesumnjivi primeri konvencionalne upotrebe pisanih znakova nalaze se utisnuti na glinenim pločicama sa prostora Bliskog istoka. To je tzv. klinasto pismo ili klinopis, kojim su se počev od oko godine pre nove ere služili Sumerci. Prirodno je što do rađanja pisma prvobitno dolazi upravo u donjoj Mesopotamiji, plodnom međurečju Eufrata i Tigrisa - toj kolevci civilizacije, gde su iznikli i prvi gradovi na zemaljskoj kugli (Uruk, Ur, Vavilon i drugi). Sumersko pismo ujedno može da posluži kao svojevrstan prototip nekih bitnih obeležja pisanja i procesa u razvoju pisma uopšte, koji će -razume se, sa lokalnim varijacijama - u suštini biti ponovljeni tokom evolucije drugih starih pisama. Stoga ćemo nj ih ovde prikazati nešto podrobnije, a slične tendencije u drugim slučajevima samo ćemo da registrujemo. Posle Sumeraca, Akađani, Vavilonci, Asirci, Ugariti, Elamiti, Hetiti, Persijanci i drugi stari narodi tog područja pisali su svoje tipološki i genetski različite jezike prilagođenim verzijama klinastog pisma, da bi ono svoj dugi vek završilo negde sa dolaskom hrišćanstva. 56

57 PISMO Što se tiče predmeta ovih zapisa, u početnoj fazi to su 1111lavnom bili primitivni računovodstveni dokumenti raznih vrsltl Ndto kasnije javljaju se magijski i religijski tekstovi, kao 1 1 vanični proglasi i zakoni. Potom slede hronike, te zapisi pout'nllg, naučnog i zabavnog sadržaja. (Slična hronologija pisanih ltlnrova uglavnom važi i za druga stara pisma, uz izvesne spe ' lli( nosti. Savremenog čitaoca, naviklog da visoko vrednuje pi anu književnost, možda će da zainteresuje podatak da pisma na 'laju iz izrazito praktičnih potreba, dok se beletristički tekstovi p11 pravilu javljaju nešto kasnije u nj ihovom životnom toku.) U pogledu formalnih principa, odnosno tipologije, arhajski 11hlici sumerskog pisma su piktografskog, dakle jasno motivi anog ili ikoničkog karaktera. Ali ova ikoničnost rano se izguhi la, tako da je pismo već do oko godine p.n.e. stilizovano u pravcu logografskog i silabičkog pisanja, uz dodatak fonetskih demenata - naročito pošto su ga, posle samih Sumeraca, drugi pomenuti narodi prilagodili drukčijim strukturama svojih jezika. Ovakav razvoj, kako ćemo odmah videti, uveliko je diktirala sama tehnika pisanja, pod kojom podrazumevamo prirodu podloge i pisaljke, kao i način oblikovanja grafičkih znakova. U svakoj civilizaciji, materij alnu osnovu pisanj a pružalo je ono čega je bilo u izobilju; za Sumerce to su bile glina i trska. Pomenuti proces omogućuje uvid u jedan od najfascinantnijih aspekata čovekove evolucije - genezu glotografskog pisma. Nj egovu rekapitulaciju za sumerski period dajemo na Slici 13, koja na primeru nekoliko grafičkih znakova uprošćeno Hustruje nastanak i razvoj klinastog pisma. Stubac I daje nj ihov 57

58 RANKO BUGARSKI izvorni oblik, u kojem su skoro svi prepoznatlj ive slike, sa sledećim značenjima: 1 - glava; 2 - usta, govoriti; 3 - voda; 4 (kombinacija glave i vode) - piti; 5 - noga, ići, stajati, doneti; 6 - zvezda, nebo, bog; 7 - zemlja (motivacija ovog znaka je izgubljena); 8 - stidnica, žena; 9 - planina; 10 (kombinacija žene i planine) - robinja (Sumerci su uzimali robinje od planinskih plemena na istoku). Svim ovim znacima odgovarale su, razume se, fonološke vrednosti, pa su to bile pisane reči - tačnije, morfeme - sumerskog jezika, o kome nauka inače malo zna. U tom smislu je sistem bio logografski. Ali nj egov izvorni piktografsko-ideografski karakter ogleda se upravo u neposrednoj prepoznatljivosti znakova, što znači da su oni mogli da predstavlj aju i reči drugih jezika, dakako drukčijeg zvučnog oblika. U skoro su svi znaci roti rani za 90 stepeni u levo, što pokazuje stubac Il. Ovaj na prvi pogled neobičan i proizvolj an zaokret izgleda da je usledio zbog načina držanja pločice i lakšeg praćenja pisareve ruke. Inače, sama pojava naginjanj a ili preokretanja znakova, izazvana raznim čini ocima, bogato je dokumentovana i u drugim pismima. (Uostalom, takva opšta praksa, koja ostavlja dosta prostora i individualnim navikama, pa i u trenutnoj ćudi pisara i prepisivača, potrajaće do znatno kasnijih vremena, kroz različite antičke i srednjovekovne rukopisne tradicije. Do stabilizacije i standardizacije oblika i položaja grafičkih znakova zapravo će u punoj meri doći, kako ćemo kasnije videti, tek sa izumom štampe.) Stubac III donosi, međutim, jednu daleko važniju, fundamentalnu promenu. Naime, u prethodnim etapama slike su is- 58

59 PISMO 1 \? I II m <U r qf-:f 2 \f (!k,, u H rf 4 )?dl az 5 fl r::=d 6 * * * 7 8 v t> $ o a <J v <J w (? a + Slika

60 RA:-IKO BUGARSKI crtavane na glinenoj podlozi zaoštrenom pisaljkom, što je pružalo široke mogućnosti vizuelnog reprezentovanja, ali je naročito za pisanje u nizu bilo nepraktično zbog rnrljanja izazvanog glinom izbačenom potezima pisaljke. (Treba imati u vidu da se radilo na vlažnim pločicama, koje su se po ispisivanju sušile i stvrdnjavale na suncu ili, ređe, pekle u pećima.) Stoga se ubrzo prešlo na tehniku utiskivanja pisaljke od trske sa trouglastim vrhom u glinenu tablicu, što je davalo utisak klina, zbog čega se celo pismo i naziva klinastim. Ovom tehnikom teško su se mogle izvoditi duže i naročito zaobljene linije, pa je otuda kl i nasto pismo srazmerno brzo evoluirala do sadržajno ispražnjenog i fonetski fiksiranog sistema za manipulaciju manjeg broja tipiziranih otisaka koji su se po određenim pravilima kombinovali u složene znakove. Ovaj proces gubljenja motivisanosti znakova kroz apstrakciju i konvencionalizaciju, ilustrovan u stupcu III, uznapredovao je, uz dodatna formalna uprošćenja radi lakšeg i bržeg pisanja i čitanja, do etape prikazane u stupcu IV. Znaci ovde već deluju sasvim arbitrarno sa stanovišta sadržaja, ali im se zvučna vrednost precizira i utvrđuje - između ostalog, uz ograničavanje dejstva polisemije i homonimije. Pri tome je nova manipulativna tehnika omogućila drastičnu redukciju broja odelitih znakova: dok se u arhajskoj piktografsko-ideografskoj fazi taj broj možda peo i na 2000, već do godine p.n.e. on se sveo na nekih 500 znakova u opštoj upotrebi. Pomenute tendencije biće još izraženije u potonjim verzijama klinastog pisma, pa će tako staropersijski silabarij stići gotovo na prag alfabetskog 60

61 PISMO pisanja. Kako pokazuje Slika 14, on je sadržavao svega 36 zna- J.. ova (uz 4 logograma) koj i su mogli da označavaju bilo slogove ll i pojedinačne foneme. (Kako je ovo već 6. vek p.n.e., ovde 'e mora računati sa uticajem već nekoliko stoleća postojećih okolnih alfabeta - aramejskog, grčkog i drugih.) 1>-- m a, a t{< Yf Š t a b, ba. ""'J l= i<(( TI i, i g, gi e. ea r, Ti:l (1f u, u Tr T t, t.a ( n, na IH(( r, ru k, ka Mt>- t, tu ((. <(j k, ku fr n, nu l' la d, da >-TTT ma Tt: s, sa <(TI>- 8 ga TI d' di l( ll, Ill T g, gu <Q:i d, du ((TY z, za l m, mu «Q, a. ba f<(l 3. h T y, ya 1>-- "i= p, pa r...r v, '-'l D'- <(::( 'ijr>- e, ea llr, ra h, ha Slika 14. Egipatsko pismo Približno paralelno sa sumerskim pismom, iako sa malo kasnijim početkom (možda oko 31 OO. god. p.n.e.) i verovatno pod nj egovim delimičnim uticajem, u starom Egiptu razvijao 61

62 RANKO BUGARSKI se osoben oblik pisanj a koji su Grci nazvali hijeroglifima (otprilike 'svetorez'). Ovo ceremonijalno pismo najčešće se nalazilo po svetilištima kao što su hramovi i grobnice, te na uspravnim kamenim blokovima spomeničke funkcije (tzv. ste/ama). Nasuprot formalnoj svedenosti i geometrij skoj apstraktnosti poznog klinastog pisma kao sredstva za zadovoljavanje ovozemaljskih potreba, hijeroglifi se obraćaju bogovima i večnosti, pa svojom vizuelnom upečatljivošću i raskošnom lepotom oblika i boja čine jedinstven amalgram pisma i umetnosti. Ovakvim svojim izgledom hijeroglifi deluju kao autentično piktografsko pismo, ali je ovaj utisak varljiv. Pismo je zapravo od samog početka mešovite prirode: uz nesumnjiv udeo semasiografije, ono je ipak u osnovi glotografsko, na naročit način se služi principom rebusa, a sadrži tri vrste znakova (sistemski gledano, slično sumerskom). Prvu čine logografski interpretirani piktogrami i ideogrami - stilizovani crteži lj udskih glava, ptica, životinja, cveća i raznih predmeta. Drugu predstavljaju fonogrami -posebni dodaci koji, ukazujući na čisto zvučne vrednosti, olakšavaju čitanje uklanjanjem dvosmislenosti. A treću obrazuju determinativi - semantički klasifikatori koji označavaju red pojava na koje upućuje osnovni znak. Na primer, ako isti znak usled homonimije služi za beleženje reči sa značenjem 'kuća' i 'otići', tom znaku u ovom drugom značenju dodaju se dve noge kao simbol kretanja. (Ovaj mehanizam već smo, na nešto apstraktnijem nivou, ilustrovali u prethodnom poglavlju.) Zanimljivo je, uzgred, da jedan od determinativa nosi značenje 'apstraktan predmet' - što je samo po sebi veoma ap- 62

63 PISMO strak tan pojam! (V. Sliku 15, koj a sadrži razne vrste znakova; to je "stranica" iz tzv. egipatske Knjige mrtvih.) Slika 15. I pored svoje naglašene sakralne namene, egipatsko pismo moralo je, iz razumljivih razloga, da se koristi i u različite svetovne svrhe - počev od spiskova robe i poseda, preko bračnih i drugih ugovora i pravnih kodeksa, do književnih formi (himne, sage, basne, lirika) i naučnih rasprava. Među ovim poslednjim pomenućemo, kao posebno aktuelna, područja geografije i astronomije; potrebe navodnjavanja i pretnja od poplava Nila vodile su izradi solarnog kalendara. A materijali na kojima se sve to pisalo uključivali su, pored kamena, krečnjaka i grnčarije, i 63

64 RANKO BUGARSKI mekše podloge papirusa i pergamenta, uz upotrebu pisaljke mastila. Očigledno je da se ovakav raspo!) nije mogao pokriti primenom izvorne monumentalne verzije urezanih ili slikanih hijeroglifa. Č im je pi sanje postalo nešto šira delatnost, što je proizvelo potrebu za manje nezgrapnim i bržim zapisivanjem, u Egiptu su -kao, videćemo, i u drugim kulturama - razvijene kurzivne forme pisanja. Za razliku od dekorativnih monumentalnih formi, primerenih spomenicima i javnim natpisima, kurzivni oblici prilagođeni su efemernijim potrebama, te pisanju na mekšim materijalima. (Prateći ruku, oni su u kasnijim sistemima pisanja bivali i ukošeni, pa se naziv kurziv do danas zadržao u tipografiji za kosa slova kojima se često ističu delovi teksta.) Ovakvi praktičniji oblici egipatskog pisma bili su hijeratsko pismo za religijske i demotsko za svetovne svrhe. Oni su stilizacijom postepeno izgubili svoj slikovni karakter, potpuno se lišavajući ikoničnosti, ali ipak nisu prerasli u alfabet. Jedino se može reći da su to već izrazito fonografska pisma, dok je prvobitno hijeroglifsko pi smo, kako smo videli, bilo samo delimično takvo. (V. Sliku 16, koja prikazuj e pomenuti proces: l - hijeroglifsko, 2 - hijeratsko, 3 - demotsko pismo.) Prethodno smo videli kako se sumersko pismo usled praktičnih potreba srazmerno brzo menjalo u upravo naznačenom pravcu. Međutim, zahvaljujući upravo tome što su hijeratsko i demotsko pismo preuzeli na sebe širok opseg praktičnijih zadataka, izvorni hijeroglifi mogli su da ostanu suštinski neizmenjeni, u svom punom reprezentacionom i koloritnom piktu- 64

65 PISMO ralnom sj aju, tokom svog veoma dugog postojanja. Jedino se nj ihov broj, koji je u početku verovatno bio osetno veći, posle nekog vremena ustalio na oko l t& t1\ "' l' rn ta t / J J r J? _p / / l -Jo-.J-. 4 L (,..._) -:2...",_IL A (O- )\ n &?J?l 1' v r ).e=. r P1 fl i»> rn ll. (tj N (: l ae!i!!iii c:::a:: =.a. b :& l" l70g-looq '!.:0<> :.,uoo >W-100 '1.100 'I'JOQ """', :zgg -- oo e oc ac K K K K K '( Slika 16. Za razliku od sumerskog pisma, egipatskim pismom pisan Je samo jedan jezik, egipatski, a takođe približno do nastupa nove ere. Nešto duže održala se jedino demotska verzija do 5. veka nove ere, kada je ovaj jezik u svojim kasnijim fazama, a pod uticajem hrišćanstva, počeo da se piše modifikovanim grčkim slovima. Sveta pismena teokratske egipatske civilizacije tako su, posle više od 3000 godina kontinuirane upotrebe, po- 65

66 RANKO BUGARSKI tonula u mraku istorije, da bi nauka nj ihovu tajnu odgonetnula tek početkom prošlog stoleća - o čemu će biti reči u završnom odeljku ovog poglavlja. Iako nije poslužilo kao gotov obrazac za dalje prilagođavanje u primeni na jezike mlađih kultura, drevno egipatsko pismo verovatno je predstavljalo bar početnu inspiraciju za rađanje prvih semitskih pisama na susednim geografskim prostorima - proces u koji ćemo da zavirimo u sledećem poglavlju. Kinesko pismo Dok su sumersko i egipatsko pismo davno izumrli zajedno sa starim civilizacijama koje su ih iznedrile, kinesko pismo, kao jedna od vrhunskih tekovina najstarije žive civilizacije, upotrebljava se u kontinuitetu bar nekih 3500 godina, sve do danas. Na tom dugom putu ono je sačuvalo svoja osnovna strukturalna obeležja, iako je doživelo razne promene - najčešće na liniji formalnog uprošćavanja komplikovanog grafičkog nasleđa. Neke od ovih promena i ovde su bile uslovljene tehnikom pisanj a - od ranih oblika urezivanja na životinjskim kostima i lj ušturama, potom na grnčariji i metalu, do ispisivanja kičicom i mastilom na pločicama od drveta i bambusa, te na mekšim podlogama kao što su svila, pergament i papir. Poreklom takođe piktografsko-ideografsko, kinesko pismo je vremenom stilizovano i donekle fonetizovano, opet uz pomoć principa rebusa, a razvili su se i različiti stilovi pisanja, uključujući i kurzivne forme. (Slika 17 ilustruje promenu nekih ka- 66

67 PISMO raktera od najstarijih oblika do nj ihovih modernih ekvivalenata, a Slika 18 razne stilove pisanja, rastuće kurzivnosti.) bik ovca drvo mesec zemlja voda tronožac l f t } _o_ ) 'ft lf tt *.11 ± 7k MU Slika 17. -t JE l -t- tt w-.i. J -:t 1 nn j)t:jtf J,ft tk ;rk : Slika 18. Najstarij i danas poznati primerci kineskog pisma nalaze se na tzv. "orakularnim kostima" - kostima stoke i ljušturama kornjača, iz perioda dinastije Šang (oko 1500 godine p.n.e.). 67

68 RAI>KO BUGARSKI Predmet ovih zapisa su razna proročanstva, što govori o ranoj primeni kineskog pisma u magijsko-religijske svrhe; no nije izvesno da je to i nj egova najranija upotreba, jer - u Kini kao i drugde - eventualni raniji zapisi na mekšim materijalima lako su mogli propasti, a arheološke iskopine mogu da budu stvar istorijske slučajnosti. U svakom slučaju, pismo jedne tako bogate i razvijene civilizacije van svake sumnje je pokrivalo ukupan raspon njenih raznovrsnih potreba, od računovodstva i merenja do poezije i estetike. Pri tome je - slično Egiptu, ali na drukčiji način - čisto utilitarna funkcij a pisma, zahvaljujući već i samom izgledu i složenosti nj egovih znakova, kombinovana sa artističkom ekspresijom. Tako karakteri koji obrubljuju neki kineski pejsaž često jednovremeno predstavljaju tekst i dekoraciju, a tradicionalna kineska kaligrafij a u mnogim svojim ostvarenjima dostigla je retko viđene vrhunce elegancije i vizuelne poetičnosti. Što se pak tiče unutrašnje, sistemske strane ovog pisma, treba reći da ono uopšte nije ideografsko, premda se neretko takvim smatra. Ono, naime, ne prikazuje značenja neposredno, nego preko jedinica kineskog jezika, što znači da je u suštini logografske prirode. Ali i ovakvo određenje treba precizirati. U kineskom, kao jeziku korenske (ili izolativne) strukture, nosioci značenja su međusobno jasno razgraničene morfeme, koje se u iskazima prosto nižu jedna za drugom, pa su sintaksički ekvivalentne rečima. I morfeme su zapravo ono na šta se odnose kineski karakteri. S druge strane, kako se jedna morfema u izgovoru najčešće ostvaruje kao jedan slog, a slogovi su takođe 68

69 PIS lo odelite jedinice, karakter ima zvučnu vrednost na nivou sloga. Ovo je, međutim, sekundarna podudarnost koja kinesko pismo ne čini silabičkim: setimo se da silabogrami upućuju na čisto glasovne skupove, a ne na značenjske jedinice. Ovako izvedeni trougao karakter-morfema-slog donekle je idealizovan, jer u modernom standardnom kineskom, za razliku od klasičnog ki neskog, znatniju ulogu igraju i reči složene od dve, pa i više morfema, a većina reči danas ima i dva ili više slogova. Otuda su i mnogi karakteri složeni. Ipak, ostaje bitna činjenica da svaki kineski karakter sadrži obaveštenja u pogledu značenja (morfema) i zvuka (slog). Ovo je svakako povoljna situacija, utoliko što onaj koji je ovladao principima ovog pisma pri pogledu na bilo koj i karakter otkriva i šta on znači i kako "zvuči". Ali ove indikacije često su samo približne, pa i nesigurne, iz razloga na koje ćemo odmah ukazati. Naznačena struktura kineskog jezika u posebno zaoštrenom vidu nameće pitanje jezičke ekonomije, u smislu postizanja potrebnih semantičkih distinkcija formalno ograničenim sredstvima. Broj morfema u modernom kineskom višestruko nadmašuje broj fonološki mogućih slogova. Pri strukturalnom principu da jednoj morfemi odgovara jedan slog, iz ovog raskoraka sledi da će mnoge morfeme, često sasvim nepovezane po značenju, imati identičnu zvučnu realizaciju. Drugim rečima, ovde se u još akutnijem obliku javlja problem homofonije: gotovo da nema slogova koji bi nedvosmisleno izražavali samo po jednu morfemu, prosek je možda 5-6 morfema po slogu, a neretko i po desetak i više morfema zvuči potpuno isto! 69

70 RANKO BUGARSKI U govoru se ovaj problem rešava kontekstualno; međutim, u sistemu pisanja čiji znaci primamo prikazuju morfeme a ne slogove, karaktera bi načelno moralo da bude približno onoliko koliko u jeziku ima morfema. Ovo izgleda krajnje nefunkcionalno, ali bar uveliko redukuje dvosmislenost govornog jezika. Upravo je zahtev da jedinice istog zvuka budu u pisanju predstavljene različitim karakterima, jer upućuju na različita značenj a, urodio nepreglednim mnoštvom karaktera. A ovo je opet, sa svoje strane, zakonito porodilo različite mehanizme rasterećenja glomaznog tradicionalnog grafičkog inventara. Pre svega, drastično je smanjen broj karaktera. Dok veliki stariji rečnici sadrže i do karaktera, od kojih su mnogi zastareli ili specijalizovani, obrazovani ljudi danas barataju - kako se procenjuje - sa možda nj ih, dok je za osnovnu pismenost dovoljno i " svega" 2000 (što je za evropske pojmove takođe ogroman broj različitih grafičkih znakova). Zatim, likovno su uprošćeni i sami pojedinačni karakteri. I treće, oni su tako ustrojeni i klasifikovani da je nj ihova manipulacija osetno olakšana. Da ilustrujemo ovo poslednje, karakteri se formalno klasifikuju po broj u poteza kičicom potrebnih da bi se ispisali - u pojednostavljenoj savremenoj verziji, od l do 25; Slika 19 prikazuje spisak od 300 primamih karaktera, poredanih redosledom rastuće grafičke komplikovanosti, a koj i se mogu upotreblj avati samostalno ili u kombinacijama. Velika većina svih karaktera pripada kategoriji semantičko-fonetskih složenica - karaktera složenih od semantičkog klasifikatora (tzv. radikala), koji upućuje na značenje, i fonetske oznake (tzv. fonetika), koji 70

71 PISMO -, 1:::. ll,:ic el T Ul l ll i, :12 /R G % cp n 37JS3 ft43 l!. 13./ 4 -n 34 JTG4 J!:. N r li '"J :sr. -;tas lij l..& 7)34 /IAI A l_.7 Jt.37 "\:; C7 11:9'1 L X38 fl G8 11. J. o X lio AL 6o 9'.1 < 10 r.a fl 7 0 7(. 100 l ll r tn :u: 101.=.t2.y 42 n 12 Ft 1 02 _LIS T" o n f"t103 "-.H "5"!eP 1f.t04 /\1& rt$ F.. t\ lot 11..,'20 1'10 :i. se 1::. 110 =F ll.s tq R&3 rp a n 2' 54 lfj" $ Ll.JU *115 LJ!l ". Ill lj- lli LJ. rl - 67 ±ll n m AtS!i_68 I. }:1 118 L :t 1\.» T-?f" Ut C:JO *eo {tili -=f 120 /Tm m!! re 111 f5t22 ffit m.f illi. =f t&! tf _1!>4 184 t-ur; tl!g IM 126 (5 IGG $tas * 1 27 E ' Jfl28 E /1<..120.A *189!1<.130 *: m ffl191 11\132 IC2 -ffl-m "- pg1g ::1: }jtt64 g l:u tu *' J! 19S )\.16.:::.48 e. 3t log s 1 3G IM e! lug l \.11 n E n ii f ll iiii 197 JL 1e ({{ 48? 8 WI.FJ JR.l88 il l\/ { m im 1 9tl E,t39 IllO IW ž r.x ilfi 200 fl 21 6n..,, :i: lu 171 i! "Jn...., t 112 1: '12 f\ &3 ;Em 103 }1;J 1 44 J{. Uli 11t 174 8Z04 * 175 tit!'l& lij ld 'E Ju7 171 m- Ep Ul * 178!liJ Rl '" 17t :!OO i!j %10 t 211 M 212 tj. 213 {t2u..a 210 g ne 717 (2: 218 lm lj :!21 E:Jm /?f223 2"1, m šf(m ;ift= Efi! m m m : : ft =n m.134 Jt235! jt:!:l7 1f m 1t 9 1! 2to Sl 24.1 * 243 jl2u ;l; 2 &6 2cG m fej 2 48 m m *250 m 'H 2:.3 4J:.204 tt us im it %67 -= 268 fi tsl :zu *263 te& jflw $ o 271 * 272!<.l Pi z;. Oi h fl! m m t2 1 if m at ,. 29S!lG $787. : lt{ m l] !1' #293 ft2<u... 2();. 9_29G m 291.m ft300 Slika

72 RANKO BUGARSKI ukazuje na izgovor. Radikali i fonetici imaju uzajamno diskriminativnu funkcij u: jedan bez drugog pružaju samo nagoveštaj značenja odnosno zvuka, ali u spoju daju jasniju sliku. Radikali, kojih je prethodno bilo više stotina, svedeni su na broj od 214, ali mogućnost različitog kombinovanja radikala i fonetika umnožava grafički repertoar. Tako, na primer, karakter za re č /t' an g/ 'šećer' sadrži radikal sa značenjem 'pirinač', koj i kaže da je posredi nešto u vezi sa žitaricama, i fonetik sa izgovorom /t'ang/, koji inače samostalno služi kao karakter za lično ime, a ovde je samo pozajmljen kao indikator zvuka, zbog homofonije sa reči 'šećer'. Drugim rečima, u sastavu ovog složenog karaktera radikal kao da kaže " ovaj fonetik do mene nije lično ime nego žitarica ", a fonetik kao da uzvraća " ovaj radikal do mene je upravo ona žitarica koja zvuči kao ja, dakle šećer ". Ovo može da nas podseti na slične diskriminativne mehanizme koje smo pominjali ranije, posebno kod egipatskog pisma. Ako se pak zapitamo zar ne bi bilo jednostavnije imati prost karakter sa značenjem 'šećer', odgovor je da bi možda bilo, u tom pojedinačnom slučaju kao i u drugima, ali da bi time bio narušen temelj ni princip ekonomije na kome počiva ceo sistem. Naime, tako bismo opet dobili nesavladivo velik broj različitih karaktera koj i se moraju učiti kao odelite jedinice - a daleko je ekonomičnije operisati manjim brojem komponenti koje različitim kombinacijama po potrebi daju složene znakove. Na spisku od svega 214 radikala, kao nosilaca semantičkih kategorija, može biti mesta samo za neodređen opšti pojam žitarica, zastupljen pirinčem, ali ne i za 72

73 PISMO svaku žitaricu ponaosob; za specifikaciju, kako smo videli, pribegava se odgovarajućim foneticima, koji drugde funkcionišu i samostalno, što je opet ekonomično. Na taj način, u kineskom pismu ponovo vidimo na delu kombinatomi princip koji je početni glomazni inventar sumerskog pisma vremenom sveo na manipulisanje tipiziranim otiscima kao komponentama znakova. Odista fascinira nalaz da su u tako davna vremena, i nezavisno jedni od drugih, korisnici prvih pisama dolazili na slične ideje o tome kako uprostiti i operacionalizovati inherentno glomazne logografske sisteme pisanja. A pomenuti kombinatomi princip doći će do punog izražaja, kako ćemo videti u sledećem poglavlju, sa pojavom alfabetskih pisama. Počev od sredine prošlog stoleća bilo je i nekoliko projekata romanizacije - to jest, latiničke alfabetizacije - kineskog pisma, što je jedna u nizu kineskih jezičkih reformi, preduzimanih u razna vremena, sa nejednakim dometom i uspehom. Aktuelna verzija romanizacije, zvana pin-jin (pin-yin), zvanično odobrena godine, predstavlja funkcionalno ograničenu dopunu tradicionalnog sistema pisanja u domaćoj i međunarodnoj upotrebi, ali ne i istinsku zamenu za nj ega. Tradicionalno kinesko pismo preuzeto je i prilagođeno za pisanje drugih dalekoistočnih jezika -japanskog, korejskog, vijetnamskog. Ovaj potez bio je prirodan u svetlu OgJOmnog prestiža kineske civilizacije u tom delu sveta (u istočnoj Aziji Kina je odigrala ulogu Grčke i Rima u Evropi), ali je bio kopčan 73

74 RANKO BUGARSKI sa velikim praktičnim teškoćama jer je reč o jezicima tipološki veoma različitim i od kineskog i međusobno. Stoga su u ovim kulturama ponikli i alternativni sistemi pisanja. Pomenute probleme ilustrovaćemo kratkim osvrtom na japanski slučaj. Negde oko 5. veka nove ere u Japanu se počelo pisati pismom kanđi (kanji), izvedenim iz tradicionalnih kineskih karaktera. Ali to nije išlo nimalo lako, jer dok korenskoj strukturi kineskog odgovara kombinacija logografskog i silabičkog principa, aglutinativnoj strukturi japanskog daleko je primereniji izrazito silabički tip pisanja. Zato je iz kanđija derivirano japansko silabičko pismo kana, čije se dve srodne i izomorfne verzije, svaka sa po 48 znakova, danas zovu katakana i hiragana; v. Sliku 20. l- romađi 2- katakana 3- hiragana I ro h,a nl ho he to Chi rl nu ru 1 lwlc D r' - rt. - Jo + lj x.ft n. r: l! -! 't JQ :t 1 2 wa ka yo ta re so ISU ne na ra mu u -- - r- -- ry tj 9? L.--., 'J - -r 7 A? 3 ;h %1 j. tt "? n b (.r ; 1 w)i no o ku )B ma ke tu ko e te a - 2 -* / ;;t? Jf( '? "T 7 :J z l> t: < -'(::> 1 H".J...._ 't SJ 1 sa k l yu me ml s hl We hl rno se su n -. 2 it.:1.;1 -..::E. t -7.. ;... 3 tt.h. l.i. ZA -tt -r Slika

75 PISMO S obzirom na nj ihov nastanak i istorijski razvoj, prvi sistem je pogodniji za stručnu, a drugi, kurzivniji, za svakodnevnu i književnu upotrebu. Odskora uz to postoji i romanizovana verzija japanskog pisma, zvana romađi (romaji). Međutim, ovo danas nisu četiri alternativna sistema za pisanje istih tekstova, nego komponente zajedničkog konvencionalnog pisma u opštoj upotrebi - što znači da se elementi svih nj ih kombinuju u bezmalo svakoj rečenici. Okvirna raspodela pri tome je sledeća: karakterima kanđija piše se većina leksičkih reči, uključujući naročito one kineskog porekla; karakterima hiragane gramatičke morfeme i neke domaće reči; karakterima katakane reči transkribovane iz zapadnih jezika i drugi delovi teksta koji se posebno ističu; a romađijem - reklamni segmenti, internacionalne skraćenice i slično, npr. u štampi. Ova mešavina čini japansko pismo najkomplikovanijim na svetu, složenijim i od kineskog, iz koga je prvobitno poteklo. Tolerisanje takve složenosti, sa utilitarnog stanovišta začuđujuće, može se objasniti jedino kao odraz ukorenjene sociolingvističke tradicije. Naime, pisanje je u ovoj zemlji od početka uživalo status prestižne artističke delatnosti, pa je japansko pismo i zamišljeno upravo tako da bude intelektualno i umetnički izazovno, a ne jednostavno i funkcionalno - i to nasleđe, koliko god moglo izgledati anahrono u modernim vremenima, održalo se do danas. 75

76 RANKO BUGARSKI Dešifrovanje starih pisama Ukazaćemo još na problem odgonetanja zapisa pisanih nepoznatim pismima. Ovaj delikatni i mukotrpni posao zahteva određena predznanja o istoriji i kulturi date zajednice, a uz to i inventivnost (pa i detektivske sklonosti!) onoga koji mu pristupa. Uspešno rešenje može, međutim, da bude od izuzetne vrednosti. Ocenjuje se da je dešifrovanje klinastog pisma done lo više saznanja o civilizaciji Sumera i Vavilona nego svi arheološki nalazi sa tog područja. A ako se tome doda i dešifrovanje hijeroglifa, može se reći da su ova dva intelektualna dostignuća 19. veka, uzeta zajedno, našem poznavanju prošlosti dodala tri milenijuma zabeležene istorije. Tekst na nepoznatom pismu po pravilu se može odgonetnuti samo ako je poznat jezik tog dokumenta, ili bar jedan od jezika ukoliko je reč o dvojezičnom ili višejezičnom zapisu (bilingvalu, trilingvalu, kvadrilingvalu). Upravo ova potonja srećna okolnost omogućila je dešifrovanje egipatskih hijeroglifa godine. Naime, Napoleonova ekspedicija u Egiptu godine otkrila je u delti Nila kamen od crnog bazalta, nazvan rozeta po mestu nalaza, sa tekstom na grčkom i na egipatskom, pri čemu je ovaj drugi pisan u dve verzije - hijeroglifskoj i demotskoj. (Kako je kasnije utvrđeno, kamen potiče iz 197. godine p.n.e., a predmet zapisa je sveštenički dekret povodom kmnisan ja Ptolomeja V; v. Sliku 21.) Polazeći od grčkog, francuski egiptolog Žan-Fransoa Š ampolion uspeo je da dešifruje ostala dva pisma. On je time de- 76

77 PISMO finitivno opovrgao i jednu ukorenjenu zabludu. Dugo se smatralo da su hijeroglifi piktogrami ili ideogrami koji direktno upućuju na svete sadržaje, ali je on, sledeći svoj u intuiciju, samim činom dešifrovanja dokazao da je sistem u osnovi glotografski, jer je reč o zapisima na egipatskom jeziku, i to delimično fonografski. Slika

78 RANKO BUGARSKI Sličan podvig izveo je godine britanski arhitekt Majki Ventris uz pomoć klasičara Džona Č edvika. On je posle dugotrajnih napora, ovog puta bez oslonca u drugom jeziku, dešifrovao tzv. Linear B, pokazujući da je jezik tog dugo zagonetnog pisma, otkrivenog tokom arheoloških iskopavanja u Knososu na Kritu godine, bio grčki. Tačnije, to je bio grčki dijalekt koji se između i godine upotreblj avao na Kritu i u južnoj Grčkoj. Time je pružen i dokaz o postojanju prealfabetske pismene kulture na grčkom tlu, jer je ovo pismo relativno čist primer silabičkog tipa (v. tablicu iz Pilosa na Slici 22). Slika

79 PISMO U oba slučaja, kao i inače pri odgonetanju zaboravljenih pisama, važnu početnu pomoć pružila je identifikacij a vlastitih imena, često pozajmljenih iz drugih i nauci poznatijih jezika. Tako je Ventrisu veoma pomoglo javljanje toponima Knosos i Pilos, a Š ampolionu - imena Ptolomeja, Kleopatre i Aleksandra Velikog. U ovom potonjem slučaju, koj i ćemo kratko da ilustrujemo, imena vladara nije bilo teško uočiti, jer su zbog svoj e važnosti isticana stavljanjem u ovalan ili duguljast okvir; to su tzv. kartuši (franc. cartouche) - u neku ruku, prototip kurziva! Š ampolion je najpre dešifrovao kartuš sa imenom Ptolomeja, dajući znacima fonetske vrednosti, a zatim, prateći nj ihovo ponavljanj e, i one sa imenima Kleopatre i Aleksandra (v. Sliku 23). P T O L M Y S Oo fl e= qq P Ll JZ", :h.."". -:)., Cleopatra - - L k S E n '! R s = Alexander Slika 23. Tako je uvećao broj odgonetnutih znakova, što je u primeni na celinu teksta progresijom dovelo do dešifrovanja celog pisma. Sve ovo nije, naravno, bilo tako jednostavno kako smo 79

80 RANKO BUGARSKI mi to uprošćeno prikazali; pored velikog znanja i strpljenja, kao i stvaralačke intuicije, uspehu je ponajviše doprinela zdrava lingvistička metodologija. Tokom prošlog veka najvećim delom je dešifrovano klinasto pismo (najpre u staropersijskom silabariju, kao njegovom najjednostavnijem i n jsistematskijem obliku), najviše zaslugom Nemca Georga Fridriha Grotefenda i Engleza Henrija Rolinsona. Ovde je ključ pronađen proučavanjem trojezičnih zapisa persijskih kraljeva, pisanih staropersij skom, elamitskom i akađanskom verzijom klinastog pisma. Zatim je, u prvim decenijama našeg stoleća, uglavnom odgonetnuto hetitsko pismo, koje se upotrebljavalo od oko do 700. godine p.n.e. na prostorima Anatolije i Sirije, i to najpre u njegovoj klinastoj a potom i hijeroglifskoj realizaciji (Čeh Bedžih Hrozni, odnosno Amerikanac l. J. Gelb i drugi). Ovi hetitski silabariji sadrže najstarije nauci poznate zapise jednog indoevropskog jezika. Međutim, u odsustvu neophodnih uslova mnoga dokumentovana pisma nisu ni do danas odgonetnuta (neka su samo manjim delom pročitana), tako da predstavlj aju otvoren izazov otkrivačkom duhu. Nj ih ima u raznim delovima sveta i u različitim kulturama. Na prostoru Mediterana i Bliskog istoka, to se u prvom redu odnosi na preostala važnija pisma tog regiona - protoelamitsko u El amu, drevnom kraljevstvu istočno od Vavilonije, neznatno mlađe od sumerskog i egipatskog ali mnogo kraćeg trajanja ( p.n.e.), te na pisma kritske ili minojske kulture ( p.n.e.). Među ovima su Linear A i potpuno nepoznato pismo piktografskog lika pronađeno jedino 80

81 PISMO na obe strane poznatog glinenog diska iz Festosa, verovatno iz 17. veka p.n.e., sa utisnutim znacima spiralno raspoređenim u grupama od dva do pet, što upućuje na silabarij (v. Sliku 24). Slika 24. U dolini Inda, na lokalitetima Harapa i Mohendžo-Daro, iz mulja je iskopano nekoliko stotina pečata od kamena i bakra sa urezanim likovima životinja i predmeta i pratećim grafičkim znacima, grubo datiranih u period oko godine p.n.e. O kratkovekoj preindoarijskqj kulturi koj oj su pripadali ne zna se ništa, pa tako ostaju nepoznati jezik i pismo ovih kratkih zapisa. Ovo pismo nauka registruje kao protoindijsko (v. Sliku 25). Kao svojevrstan kuriozitet vredi pomenuti još zagonetno pismo zvano rongo-rongo na drvenim pločama i stenama uz džinovske kamene figure Uskršnjeg ostrva u Polineziji, koje svoju tajnu - ako je uistinu reč o pravom pismu, u što neki sumnjaju - ljubomorno čuva još od Uskrsa godine, kada je ostrvo otkrio holandski admiral Jakob Rohefen. 81

82 RANKO BUGARSKI Slika 25. Među nedovoljno upoznatim pismima ipak je najmarkantnija porodica pisama prekolumbovske Srednje i delimično Južne Amerike, po svemu sudeći nezavisnog nastanka, sa počecima možda tokom poslednjih stojeća pre nove ere. Ovim pismima kroz vekove su se služile kulture Olmeka, Maja, Tolteka i Asteka, a prvi dešifrovani spomenici padaju u 2. i 3. vek nove ere. Najvažnije među nj ima je pismo kulture Maja na Jukatanu, koja je i inače dostigla visok civilizacijski nivo. Majansko pismo čine hijeroglifi osobenog i upečatlj ivog izgleda, urezani u kamen ili islikani na papiru od listova agave u vidu iluminiranih rukopisa (v. Sliku 26). Pojedinačni glifovi imaju oblik zaobljenih kvadrata, koji su u kodeksima kurzivno ukošeni, obično su raspoređeni dvostubačno i čitaju se u parovima odozgo nadoje. Iako su majanski jezici i danas u upotrebi na toj teritorij i, hijeroglifi su samo delimično odgonetnuti zato što su španski osvajači u svom pra- 82

83 PISMO Slika

84 RANKO BUGARSKI vovernom destruktivnom žaru uništili gotovo sve što se od ove "varvarske" kulture moglo uništiti, uklj učujući i skoro sve rukopise. Stoga su dosad uglavnom dešifrovani datumi, brojevi i imena vladara, dok je sa kontinuiranim tekstovima išlo mnogo teže. Ipak je utvrđeno da je pismo najviše korišćeno u kalendarske i hronološke svrhe, za beleženje važnijih događaja u životu vladara, te u ritualnim, mitološkim i astrološkim funkcijama. I ovaj sistem dugo je smatran čistom piktografijom ili ideografijom, ali su novij a proučavanja iza mnogih od više stotina sačuvanih slikovnih znakova otkrila logografiju sa elementima [onografije, i to uz, kako izgleda, neizbežni princip rebusa. Tako učestala pojava glave ajkule na glifovima nalazi objašnjenje u homofoniji reči sa značenjem 'ajkula' i 'brojati' /šok/, pa je ova "slika" zapravo značila 'od', 'do' i slično u vezi s datiranjem. Ovo pokazuj e koliko kod logografskih sistema spoljni izgled znakova može da zavara ako se samo gledaju slike umesto da se u nj ima traže reči. A šire govoreći, i ovde se u nekim bitnim tačkama ponovila priča o razvoju pisma u Starom svetu. U pojedinostima je tu i tamo bilo i inovacija; u elaboriranom pismu Asteka, na primer, pronađeni su i crteži lj udskih li kova kojima iz usta izlazi balončić sa upisanim tekstom, kao u modernim stripovima. Napomenimo još da kod hijeroglifa, majanskih kao i egipatskih, slika neke životinje ili biljke (krokodila, psa, određenog cveta i sličnog) često ima i simbolička značenja, vezivanjem za lokalna kulturna verovanja o smrti i zagrobnom životu, sreći 84

85 PISMO i nesreći, lj ubavi i neverstvu itd. Ovakva simbolika tekstu daje dodatnu dimenziju, ali kako se iz nj ega ne može neposredno iščitati, predstavlja i dodatnu teškoću za dešifranta ukoliko mu dati kulturni obrasci nisu već poznati. Š ematski sumiraj ući izložene dileme, nalazimo da jedna slika u nekom hijeroglifskom nizu ima čak četiri mogućnosti tumačenja - kao l. upravo to, dakle slika ili ilustracij a, vanjezički ornament; 2. simbol neke apstraktne kategorije; 3. reč kojom se naslikano imenuje u datom jeziku; 4. neka " sasvim deseta " reč, sa prethodnom povezana slučajnošću homofonije. Sve ovo pokazuje koliko je trnovit i raznim zamkama posut put odgonetanja nepoznatih pisama, naročito u početnim fazama tog procesa, i ujedno objašnjava činjenicu da bogata riznica takvih pisama širom planete još uvek čeka svoje klj učare. Slika

86 RANKO BUGARSKI Na kraju ovog pregleda najstarijih pisama, na Slici 27 prikazujemo lokacije glavnih pisama do početaka alfabetskog pisanja: l - sumersko, 2 - egipatsko, 3 - protoindijsko, 4 - kritska, 5 -hetitske, 6-kinesko, 7-sevemosemitski protoalfabet. 86

87 6 Alfabetska pisma Počeci alfabetskog pisanj a Alfabetski princip pisanja, po kome jedna grafema odgovara jednoj fonemi, proistekao je iz hiljadugodišnje evolucije pisma. Stoga se zasluga za nj egovo otkriće ne može u celosti pripisati samo jednom narodu. Pa ipak, presudni korak od silabarija ka alfabetu autohtono je učinjen, koliko se danas zna, samo jednom: negde između 18. i 16. veka pre nove ere, na teritoriji današnje Sirije ili Palestine. Otuda se ne može sasvim isključiti - iako nije nimalo verovatna - mogućnost da je u ovom konceptualnom skoku od izvanrednog značaja, koji nama u retrospekciji izgleda kao logičan završetak jednog milenijumskog procesa, važnu ulogu odigrala i individualna inspiracija nekog anonimnog genija koji izranja iz pepela vekova, pružaj ući nam osnov buduće pismenosti najvećeg dela čovečanstva - fonemsko načelo pisanja. Međutim, mnoga pitanja u vezi s nastankom i razvojem alfabeta još uvek su u nauci sporna, pa tako i mera eventualnog pojedinačnog doprinosa ostaje u domenu spekulacije. 87

88 RANKO BUGARSKI S druge strane, bitni prelomni događaji mogu se dosta pouzdano smestiti u šire prostorne i vremenske koordinate. Do nj ih je po pravilu dolazilo, kao i inače u razvoju pisma, u procesu prilagođavanja već postojećih sistema pisanja jezicima drukčije strukture od onih za koje su ti sistemi prvobitno uobličeni. Kako smo već videli, dve velike civilizacije Bliskog istoka, mesopotamska i egipatska, u nekim elementima približile su se alfabetskom pisanj u, ali ga u celini nisu dostigle. Ono se u potpunijoj formi razvilo tek na prostoru između nj ih, nastanjenom starim jevrejskim narodima. Kako je do toga došlo? Pre svega, i egipatski i sumerski sistem imali su u silabičkoj komponenti svojih mešovitih grafič kih repertoara znake koji su mogli da predstavljaju i pojedinačne foneme ako bi se pod određenim okolnostima slogovi sveli na njih. Tako su neki egipatski znaci prikazivali jednokonsonantske korene, a neki sumerski - vokalske vrednosti. Već u ovome može se videti embrion alfabetskog pisanja. Polazeći od ovakvih silabičkih elemenata i podešavaj ući ih strukturi semitskih jezika, pomenuti jevrejski narodi izradili su prve konsonantske alfabete, kod kojih su pisani znaci zapravo predstavljali inventar konsonanata. Naime, u semitskim jezicima nosilac leksičkog značenja je koren sačinjen od konsonanata, dok vokali uglavnom unose modifikacije gramatičke prirode, za koje se na počecima alfabetskog pisanja smatralo da su od sekundarne važnosti jer se ionako najčešće mogu razabrati iz konteksta (tako npr. koren ktb u arapskom nosi porodicu reči i oblika u vezi s pisanjem). Stoga su u pisanju vokali bivali izosta- 88

89 PISMO vljeni, ili upisivani posebnim oznakama oko konsonanata. Ovaj postupak zove se vokalizacija teksta, a same dodatne oznake koje omogućuju da se tekst ispravno i precizno pročita poznate su pod slikovitim nazivom matres lectionis ('majke čitanja'); takvo pisanje zvalo se 'puno' (scriptio plena). Najstarij i poznati protoalfabet, severnosemitski, sastojao se od 22 konsonantska znaka, a potiče iz perioda oko godine p.n.e. Od nj ega vode koren mnoga pisma ovog tipa, uklj uč ujući fe ničansko, aramejsko, hebrejsko i arapsko. Kako se iz izloženog može zaključiti, konsonantski alfabeti su u stvari prelazni oblici između silabarija i potpunih alfabeta, pa ih stoga neki stručnjaci i ne svrstavaju u alfabetski nego u silabički tip pisanja. Većina nj ihovih simbola realizuje se silabički; tako hebrejski znak zvani bet nema zvučnu vrednost samog konsonanta lb/ nego slogova /bal,!bel,!bil,!bol ili /bu/. (Ovo je istovremeno povezano sa okolnošću, važnom za nastanak alfabeta, da se - za razliku od vokalskih fonema - konsonanti po pravilu ne izgovaraju samostalno nego uz neki prateći vokal, tako dobijajući "izgovorlj iva " imena; uporedimo i danas latinične nazive slova "be ", "ce ", "de ", "ef', "ge ", "ha " itd.). Međutim, mali inventar simbola - do 30 - ove sisteme ipak određuje kao alfabetske. U drevnom Mediteranu, kao basenu u kome se odvijao intenzivan privredni, trgovački i kulturni život, u znaku brojnih kontakata i razmene materij alnih i duhovnih dobara između velikog broja lokalnih ali i udaljenijih naroda, nastajala su, menjala se, odumirala i u drugim oblicima oživljavala mnoga i raznovrsna pisma. Tu su, primera radi, koegzistirati ili se smenji- 89

90 RANKO BUGARSKI vali tipološki različita pisma Krita i Mikene, kiparski i hetitski silabarij, te prvi konsonantski alfabeti. Pri tome su se neka od nj ih ostvarivala sredstvima nasleđenog klinastog pisma, ali su većinom razvijane i drukčije, primerenije grafičke aparature. U takvim uslovima veza između tipologije i hronologije, ustanov Uena u 4. poglavlju ove knjige, nužno se relativizuje, pa tako treba posmatrati i okvirnu podelu simbolizovanu naslovima prethodnog i ovog poglavlja. Naime, u relativnoj, " tipološkoj " hronologiji takva deoba čini se opravdanom, iako su u apsolutnoj hronologiji sami počeci alfabetskog pisanja - za razliku od nj egovih potpunijih oblika - možda nešto starij i od kineskog pisma u nj egovoj dokumentovanoj i već prilično razvijenoj fazi. Jedno od važnijih mediteranskih pisama bio je ugaritski klinasti konsonantski alfabet (nazvan po gradu U gari tu blizu Biblosa) oko god. p.n.e., sa 22 konsonantska znaka. Zamenjujući klinasto pismo znacima slovnog tipa, Feničani su oko l 000. god. p.n.e. ostvarili konsonantski princip u najčistijem i najprostijem vidu, što je - udruženo sa nj ihovom pokretljivošću kao vodećih moreplovaca i trgovaca istočnog Mediterana - učinilo da su upravo iz ovog pisma, a preko grčkog, potekla najvažnija pisma zapadnog sveta. (Slika 28 prikazuj e feničanski zapis iz Biblosa.) Ali pre nego što nastavimo sa pričom o prelasku konsonantskih alfabeta u potpune alfabete, kratko ćemo se osvrnuti na najvažnije prelazne oblike silabičkog i alfabetskog pisanja u ovom delu sveta. Pri tome moramo imati na umu metodološki važnu okolnost da je upotreba naziva kao što su semitska pisma, 90

91 PISMO hebrejsko, arapsko ili grčko pismo stvar naučne konvencije. Približna datiranja nekih od ovih pisama koja će da uslede ne znače da su narodi koji se u nj ihovim nazivima pominju pre toga bili nepismeni, nego, najčešće, da su se oni - ili nj ihovi delovi - ranije služili drugim pismima. Tako su Jevrej i pretežno pisali aramejskim pismom; Grci na Kritu i Kipru prealfabetskim silabarijima; a među nekim Arapima preislamsko južnoarabijsko pismo, čiji je moderni izdanak etiopsko pismo, bilo je u upotrebi dobar milenij um pre pojave pisma koje nazivamo arapskim. f K 6C9 1'V(j 11 S l<) 1 ćo.:9 ftlr (o) I if f k J j {o 1f'*l' -l- + If' 1.] _j Itf fl j K t-j1}7f )'(lfy1j-.vlf 'YtfJtk J'?+.i+J3m ;wjlyeejiif:+t/+t1t ' 1/:':. 1 {1 J'Ić5]71'Z.Co IJV14)JW/'"tl1ii, K "3y,{g1,{o,l1191-l+l1J't'21 tp K -v Slika 28. Među potomcima severnosemitskog protoalfabeta iz reda semitskih pisama posebno važna uloga pripala je aramejskom pismu, počev od oko 10. veka p.n.e., čiji će jezik vekovima služiti kao sredstvo šire komunikacije na Bl iskom istoku. Zajedno sa hebrejskim, aramejsko je izvorno pismo Starog zaveta. Ono se ugasilo negde do 3. veka n.e., ali su od nj ega potekla neka značajna pisma - sirijsko, potom persijsko pismo pah/avi 91

92 RA:'IKO BUGARSKI i preko nj ega avestijsko, verovatno i brahminsko u Indiji, a izvesno hebrejsko i arapsko. Za razliku od aramejskog, hebrej sko i arapsko pismo ostali su u kontinuiranoj upotrebi do danas, i to u suštinski neizmenjenom obliku. Dok je starohebrejsko pismo, kao i feničansko, izvedeno preko kanaanskog pisma, kvadratno hebrejsko pismo, direktne aramejske derivacije, konsolidovano je tokom poslednjih stojeća pre nove ere, sa 27 znakova u potpunijim verzijama. Tzv. kvadratna pisma pri menjivana su u klasičnim varijantama nekih sistema pisanj a u zvanične i svečane svrhe. Tu su znaci pravilno upisivani u zamišljene uzastopne kvadrate iste veličine, što je tekstu davalo odmerenost i eleganciju (v. primer na Slici 29). Tek znatno kasnije, za praktičnije potrebe uvedene su i kurzivne forme hebrejskog pisma. -- \... \ - l \ \ Slika 29. Znatno mlađe arapsko pismo derivirano je iz aramejskog preko nabatejskog i sinajskog pisma, a dokumentovano je od 92

93 PISMO 4. veka nove ere. Grafički se veoma razlikuje od hebrej skog, budući izrazito kurzivnog karaktera: nasuprot kvadratima odlikuje se oblinama, a često i povezanošću znakova koj i teku u nizu (tzv. ligatura; istim terminom označavaju se, kod potpunih alfabeta, spojena slova kao JE, re). Tipološki je, međutirrl, sasvim blisko hebrejskom; alfabetski uređeni sistem sadrži 28 konsonantskih znakova, jedan poluglasni znak i dijakritike za beleženje vokala. (Dijakritičkim znacima nazivaju se razne crte, kukice, tačke i druge oznake preko ili oko pojedinih slova različitih alfabeta u cilju finijeg razlikovanja vrednosti nekih opštijih simbola - npr. li),. ti, a, ć, š, fi, g itd.) Ali hebrejsko i arapsko pismo uporedljivi su i po visokom prestižu koji uživaju u svojim kulturama, jer su oba smatrana svetinjom, božjim darom. Arapi su verovali da je Alah proroku Muhamedu Kuran kazivao u pero. Vizuelni odraz ovakvog statusa jeste izuzetna kaligrafska ornamentika ovih pisama; tako neupućeni posmatrač može da se nađe u dilemi da li impresivne šare na nekom spomeniku predstavljaju nejezički ukras ili pak dekorativno ispisan arapski tekst (kao kuranski tekst na Tadž Mahalu, prikazan na Slici 30). (Slične nedoumice izazivali su i egipatski hijeroglifi, kao takođe vrhunski spoj umetnosti i pisanja.) Vezano za religiju koja zabranjuje slikanje. svetih, a nekad i profanih sadržaja, arapsko pismo je u potpunosti preuzelo na sebe dekorativnost koja dolikuje svetilištima, a jedno od njegovih glavnih obeležja je mnoštvo grafičkih varijanti i stilova u kojima se javlja. 93

94 RANKO BUGARSKI Slika 30. Vraćajući se procesu alfabetizacije, nalazimo da su njegovu završnu fazu izveli Grci, na način koj i nikada kasnije neće biti nezavisno ponovljen ni ti suštinski prevaziđen. Upoznavši se sa fe ničanskim pismom, oni su na toj osnovi, verovatno do 800. godine p.n.e., stvorili prvi potpun) alfabet. Taj odlučujući korak oni su izveli tako što su za vokale dodali posebne znake iste vrste kakvi su bili konsonantski nosioci semitskih slogova, ovom operacijom pretvoreni u čiste konsonantske znake. Time su Grci konsonante i vokale tretirali ravnopravno, jer je to odgovaralo strukturi nj ihovog jezika - za razliku od semitskih jezika, gde je vokalima pripadala manja uloga. Nedostajuće znake oni su pozajmili od aramejskog konsonantskog alfabeta, prilagođavajući nj egove simbole za konsonante kojih u grčkom nije 94

95 PISMO bilo u svrhu obeležavanja grčkih vokala. Potom su i sami izumeli neke dodatne simbole, čime je stvoren alfabet od 24 slovna znaka - 17 konsonantskih i 7 vokalskih (v. klasičnu verziju na Slici 31; u zagradi je savremena latinična transliteracija). l:, T, Y, <I>, X, '11, Q (i.e. A, B, G, D, E, Z, E, Th, I, K, L, M, N, Ks, O, P, R, S, T, U/0, Ph, Kh, Ps, Č) Slika 31. Uz neznatne izmene, ovaj alfabet, koji se upotrebljavao i širom Istočnog rimskog carstva, do danas je ostao u upotrebi u Grčkoj i na Kipru. Stari Grci su uspostavili i razliku između izvornih velikih slova, korišćenih za natpise na kamenu, i malih slova kasnije uvedenih za obično pisanje na grnčariji, papirusu i navoštenim tablicama. Ovo razlikovanje, potom preneto u druge alfabete, poznato je pod latinskim nazivima majuskula (maiusculus 'oveći') i minuskula (minusculus 'omanji'). Oba tipa slova mogu da budu uspravna (kapitala, od capi talis 'glavni') ili ukošena (kurziv, od scriptura cursiva 'pismo koje trči'). Minuskula se razvila iz uncijale (uncialis 'veličine unce') - knjiškog majuskulnog pisma sa velikim ali zaobljenim slovima, preko poluuncijale (semiuncialis) - pretežno crkvenog rukopisnog pisma smanjenih slova. Uncijala i poluuncijala, veoma česte u grčkim i latinskim rukopisima između 4. i 8. veka, tako čine prelazne oblike od majuskule ka minuskuli, a poluuncijala je neposredni 95

96 RANKO BUGARSKI izvor savremenih malih slova. Nasuprot velikim slovima, koja se pišu između dve zamišljene linije, mala slova ispisuju se između četiri, jer neka od nj ih idu iznad ili ispod dveju osnovnih linija. Kako smo već ranije videli, razvoj pisma u celosti je obeležen rastućom apstraktnošću znakova, koja do punog izražaja dolazi sa alfabetskim pisanjem. Pa ipak se u oblicima današnjih slova, koliko god ona bila konvencionalizovana i stilizovana, još uvek krije trag nj ihovog slikovno-pojmovnog porekla. Preuzimajući egipatske hijeroglife, Semiti su izvršili delimičnu fonetizaciju uvođenjem principa akrofonije ('prednjeg glasa'). To je konvencija po koj oj preuzeti slikovni znak počinje da označava prvi slog ili glas u domaćoj reči koja ga sadrži. Drukčije rečeno, pojedina slova najčešće su imenovana prema običnim rečima koje su nj ima počinjale. Tako se u slovu A može prepoznati preokrenuta volovska glava - od semitske reči alef 'vo'. Ta reč je inače ovekovečena u prvom delu same reči alfabet; njen drugi deo, naziv slova B, je od bet 'kuća' - a uz mali napor mašte u njemu se još može videti ograđen prostor. Naziv trećeg slova hebrejskog alfabeta, gimel (doslovno 'kamila', potom i uglasti štap za bacanje na protivnika), objašnjava moguću asocijaciju grčkog slova gama i ćiriličnog r sa grbom kamile. Ako slovo O nekoga podseti na oko, a latinično N na zmiju, to neće biti slučajno. (Sličan princip nalazimo u savremenim dečjim azbukama tipa "A je kao ala, B je kao brat, V je kao vila... ".) Prema preovlađuj ućem mišljenj u, upravo je akrofonija otvorila vrata alfabetizaciji. 96

97 PISMO Alfabetsko pisanje ukazuje nam se kao logičan završetak jednog razvojnog toka od prostog ikoničkog znaka do čisto apstraktnog simbola. U svemu bitnom, taj proces je okončan pojavom prvog potpunog alfabeta u istoriji čovečanstva, grčkog, koji će da posluži kao prototip svih potonjih alfabetskih sistema. Ovo ujedno znači da su se svi ključni intelektualni proboji u fascinantnoj istoriji pisma odigrali u davnoj prošlosti. Da rekapituliramo, to su sledeća dostignuća: l. sama ideja o sistematskom pisanju (za razliku od slikanja, crtanja i primitivnih mnemotehničkih radnji), čija je gestacija mogla trajati više hiljada godina; 2. prelazak od semasiografije na glotografiju uz pomoć principa rebusa i nastanak prvih pravih pisama počev od god. p.n.e.; 3. izrada prvog konsonantskog alfabeta, verovatno na bazi akrofonije, oko god. p.n.e.; 4. ravnopravno dodavanje vokalskih znakova inventaru znakova za konsonante, čime je rođen potpuni alfabet, oko 800. god. p.n.e. (Sva datiranja su, dakako, samo približna i podložna korekciji u svetlu novih saznanja.) Prva dva dostignuća ostvarena su na nekoliko mesta nezavisno, a druga dva samo po jednom, da bi nj ihovi rezultati potom bili preuzimani i prilagođavani _drugde. Zadivljuje pomisao da su ove domete postigli ljudi u ranim fazama civilizacije, i to u procesu sopstvenog opismenjavanja - a, razume se, bez oslonca u bilo čemu što bi ličila na modernu tehnologiju. U poređenju s tim, sve što se desilo u potonjem razvoju pisma, koliko god bilo važno sa mnogih stanovišta, može se svesti na sukcesivna tehnička poboljšanja bez većeg principijelnog značaja. Pošto je alfabetsko pisanje, oblikujući se od 97

98 RANKO BUGARSKI svojih prikazanih nesistematskih početaka u " razbijanju" slogova, uz to očišćeno od raznih determinativa i logografskih simbola, u grčkom pismu konačno sistematizovano na nivou dosjednog formativnog principa, dalje od toga se nije imalo kuda ići. Tako je alfabet kroz narednih blizu 3000 godina do danas ostao strukturalno istovetan, pa mu je preostalo jedino da se umnožava i širi po svetu uz odgovarajuća doterivanj a " kozmetičkog " karaktera. Stoga će od ove tačke i naš pregled biti nešto selektivniji i sažetiji. Alfabet osvaja svet Jednom izumljen, alfabetski princip srazmerno brzo se proširio po svetu. Ako računamo i konsonantske alfabete, kojima se pišu arapski, hebrejski i drugi semitski jezici na Bliskom istoku (uz neke nesemitske drugde po svetu), onda je, uz jedan važan izuzetak i više praktično beznačajnih, do danas alfabetizovan ceo zemljin šar. Važni izuzetak je istočna Azija, gde se logografsko pisanje održalo zahvaljujući moćnoj kulturi i tradiciji Kine. Ovo znači da je zemljina lopta uglavnom podeljena između dva glavna sistema pisanj a - fonografskog, izvorno semitskog a sa nekim uzorima u egipatskom i sumerskom pismu, u kome su ukorenjene razne verzije arapskog, hebrejskog, grčkog, latinskog i ćiriličnog pisma, i logografskog u delovima Azije pod kineskim uticajem. Pri tome je unutar fonografije delovala snažna tendencija prelaska od silabičkog principa, zastupljenog u mnogim starim mediteranskim i bliskoistočnim kao i još nekim pismima (a do danas zadržanog, među većim jezicima, 98

99 PISMO jedino u japanskom pismu), ka alfabetskom. Sva modema pisma - u načelu, i uz manja ili veća odstupanja - alfabetskog su tipa. A sva pisma koja nisu istorijski povezana ni sa jednim od dva velika pomenuta izvora, semitskim i kineskim - od Lineara B do osobenog korejskog pisma - bila su i ostala ograničena na pojedine, relativno marginalne kulture. Otkud ovako fenomenalan uspeh alfabetskog pisanja na ogromnim prostorima koji su ranije bili tipološki raznovrsniji ili još uopšte nisu bili opismenjeni? Najpre ćemo letimično da ukažemo kako je do toga došlo, a onda, u sledećem odeljku, i - zašto. Počećemo, prirodno, sa potomstvom grčkog pisma, kao neposrednog ili posrednog pretka većine srodnih sistema. Grčki alfabet poslužio je kao baza za nekoliko porodica pisama. Neka od ovih su mahom lokalnog značaja: koptsko, za pisanje najmlađeg oblika drevnog egipatskog jezika, zapravo kombinacija grčkog i egipatskog demotskog pisma, nastala u 3. ili 4. veku i još uvek u liturgijskoj upotrebi u južnom Egiptu i Etiopij i; gotsko, koje je u 4. veku sačinio vizigotski biskup Vulfila za prevod Novog zaveta; te jermensko i preko ovog gruzijsko, iz 4. i 5. veka, oba i danas u funkciji nacionalnih pisama. Ali dve porodice su od najveće svetske važnosti -latinsko pismo u raznim varijantama i ćirilična slovenska pisma. Latinsko pismo, sačinjeno prema grčkom modelu uz važno posredstvo etrurskog kao pisma jedne upečatljive ali slabo poznate civilizacije, javlja se počev od 7. veka p.n.e. u desetak verzij a na tlu Italije. U svom klasičnom obliku sadrži 23 slova; ovaj broj kasnije će porasti na 26, koliko standardna latinica 99

100 RANKO BUGARSKI ima sve do danas. Naročito impresivna realizacija ovog pisma jeste monumentalna rimska kapitala, i to najpre kvadratna a potom i rustična (sa užim i izduženim slovima) i uncijalna. Za efemernije svrhe i ovde će se razviti kurzivni oblici, kojima su ispisani, između ostalog, i grafiti na zidovima Pompej a. (Slika 32 prikazuje natpis na stubu cara Trajana u Rimu, jedan od najboljih primera spomeničke kvadratne kapitale.) Slika 32. Neki važniji rani alfabeti, zaključno sa latinskim, prikazani su na Sl ici 33, redom: l. feničanski, 2. starohebrejski, 3. rani grčki, 4. kasniji grčki, 5. etrurski, 6. rani latinski; pod 7. je data moderna latinica. 100

101 PISMO """-1..., -t::.,.. A A A Ae ' ' 3 8 B Bb 1., "' \ > < Cc.o. ć o Dd ' E 3 Ee y T <l> /"" Ff 1 '\ Gg,_ f\ B H B 1-4 H h l l l l li _. "' Jj )! 3 K -" t< Kk l. l. 1 /'..l t- ll, -..,,.-... M Mm 1 '1..., N ;V N n o o o o o o Oo,,., rr -, r Pp l <P a Q Oq... q, p 4 p RT """'..., l L. > Ss,.,. A. T l t"...,... Tt y y v v Uu V v Ww X - X Xa Yy 1. z Slika 33. Raspad Zapadnog rimskog carstva doveo je do progresivnog umnožavanja latinskog pisma, koje je na toj teritoriji tokom Sre dnjeg veka porodilo veliki broj modifikovanih kurzivnih minuskula, koje paleografija naziva " nacionalnim ". Ovaj proces svojevrstan je grafički ekvivalent rastakanja govornog latinskog jezika na moderne romanske jezike. Među ovim regionalnim derivatima latinice su beneventana (južna Italija i Dalmacija), langobardsko pismo (severna Italija), vizigotsko pismo (Špani- 101

102 RANKO BUGARSKI ja), merovinško pismo (Francuska), te insularna (ostrvska, anglo-irska) pisma. Ovi oblici pisanja bili su i u kancelarijskoj upotre bi, u crkvenim i dvorskim pisarnicama. U cilj u redukovanja ovog šarenila, u sklopu reformi Karla Velikog u 8. veku proizvedena je karolinška minuskula ili karolina - važno franačko pismo, zamišljeno kao opšteevropski oblik latinice, i dosta široko prihvaćeno zahvaljujući svojoj jasnoći kao i estetskim kvalitetima. Između 8. i 12. veka afirmaciju latinice na svoj način je potpomogla tzv. kurija/a - pismo rimske papske kancelarije, u više verzija. Počev od 12. veka izdanak karoline nazvan gotica (koji ne treba mešati sa prvobitnim gotskim pismom biskupa Vulfile) proširio se na severozapadu Evrope, među germanskim narodima, ali je od 15. veka počeo da se povlači pred neodoljivim naletom humanistike - italijanske humanističke prerade karoline. Sasvim u duhu vremena, tamna i izlomljena slova gotice ustupila su mesto svetlim i zaobljenim pismenima humanistike, upravo kao što se u arhitekturi gotski način građenja povukao pred renesansnim romanskim stilom. (Poslednje upori šte gotica je našla u Nemačkoj, gde se uz latinicu, a u statusu kvazinacionalnog nemačkog pisma, upotrebljavala sve do II svetskog rata, kada ju je nacistički režim proterao iz zvanične upotrebe kao, navodno, jevrej ski izum!) Tako je humanistika prevladala na celom latiničnom području, postajući osnovom današnje internacionalne latinice. Latinica će tokom vekova služiti kao uzor za sve zapadne alfabete, pa je ona u svojim različitim verzij ama danas naj rašire- 102

103 PISMO nije svetsko pismo. Uz celu Evropu izuzev ćiriličnog i grčkog područja, ona pokriva velike delove sveta, uključujući i tako različite jezike kao što su turski, svahili, vijetnamski i indonežanski (kod kojih je zamenila neko ranije pismo), a i većina pisama danas u izradi za ranije nepisane jezike Afrike, Amerike i drugih kontinenata jeste latinična. Dodajmo tome projekte romanizacije kineskog, japanskog ili arapskog, i dobićemo sliku svetske prevlasti latinice kao nesumnjivo praktičnog i internacionalno upotrebljivog pisma, ali i važnog simbola prestižne zapadne ci vilizacije. Prve slovenske alfabete, odnosno azbuke, izradili su Ć irilo i Metodije i nj ihovi učenici u 9. i 10. veku. Kako početkom 10. veka svedoči monah Crnorizac Hrabar, Sloveni pre primanja hrišćanstva nisu imali pismo, nego su se sporazumevali, čitajući i gatajući, "črtami i rezarni " (dakle, rezovima u drvetu), ali su potom prihvatili slovenska pismena. Hronološki je prvenstvo po svoj prilici imala glagoljica (od stsl. glagoljati 'govoriti'), namenjena prevođenju crkvenih knjiga na staroslovenski. Ovo komplikovano i nepraktično pismo, čija derivacij a nije pouzdano utvrđena iako njeni uglavnom izmišljeni znaci odaju opštu grčku inspiraciju, imalo je dva glavna oblika: starij i obli (bugarski), i mlađi uglasti (hrvatski). Ova potonja verzija (kojom je pisana poznata Baščanska ploča, iz Baške na Krku, oko godine) zadržaće se u crkvenoj upotrebi u Dalmacij i do sredine 19. veka. Glagoljicu je ubrzo potisnula i po važnosti daleko nadmašila jednostavnija ćirilica, sastavljena po obrascu grčke uncij ale. Nj ena tri osnovna tipa su ustavni, najstariji i svečani, sa 103

104 RANKO BUGARSKI odelitim uspravnim slovima, čiju lepotu odlično ilustruje Miroslavljevo jevanđelje sa kraja 12. veka - najstariji sačuvani srpski ćirilični spomenik; iz ovoga izvedeni poluustavni; te brzapisni za potrebe rastuće svetovne pismenosti. (Navedeni termini, uobičajeni u slovenskoj paleografiji, odgovaraju uncijali, poluuncijali i kurzivu u latinskoj.) Ćirilica je tokom stojeća u raznim nacionalnim redakcijama više puta reformisana, kako bi uhvatila korak sa jezičkim promenama od staroslovenskog perioda i bila prilagođena specifičnostima pojedinih slovenskih jezika. Tako je Vuk Karadžić izveo dalekosežnu reformu srpske ćirilice, prvi put primenjenu u njegovom Srpskom rječniku 1818, a zvanično prihvaćenu godine. A ruska ćirilica, koju je početkom 18. veka preuredio Petar Veliki, svoj današnji oblik dobija posle Oktobarske revolucije. Pored slovenskih jezika, prilagođenim verzijama ćirilice pišu se i neki jezici bivšeg Sovjetskog Saveza (kao tatarski, uzbečki i kirgiski), a delimično i mongolski. I ćirilica se koristi pri izradi novih pisama, premda znatno manje nego latinica. Sve ovo obezbeđuje ćirilici drugo mesto po svetskoj raširenosti. Na srpskqhrvatskom jezičkom području danas su u širokoj upotrebi samo ćirilica i latinica, ali su u prošlosti, uz nj ih i glagoljicu, tu bila zastupljena i druga pisma. U srednjovekovnoj Bosni pisalo se i bosančicom - zapadnom, pretežno katoličkom i hrvatskom varijantom brzopisne ćirilice, čiji je poznat spomenik povelj a Kulina bana iz godine. Jugoslovenski Jevreji služili su se i hebrejskim pismom, a sa dolaskom Turaka na ove prostore stiglo je i arapsko pismo. Nedugo potom mu- 104

105 PISMO slimani su sačinili arabicu, oblik ovog pisma prilagođen za pisanje srpskohrvatskog jezika. Arabica je korišćena i za štampanje knjiga, pa je u Bosni i Hercegovini od 16. veka do II svetskog rata nastao značajan korpus alhamijado literature (ovaj arapski termin, sa značenjem 'nearapski', označava dela pisana španskim, a potom i drugim jezicima, ali arapskim pismom). Latinsko pismo verovatno je inspirisalo neke osobene i do danas nedovoljno razjašnjene oblike pisanj a, kao što su germanske rune. Ovo pismo oštrih poteza, po tradicij i (ali problematično) asocirano sa okultni m moćima, korišćeno je u severozapadnoj Evropi između 3. veka p.n.e. i 17. veka za kraće zapise na amajlijama i nadgrobnim spomenicima. Zajednički starogermanski runski alfabet, nazvan futark (futhark) po imenima svojih prvih šest slovnih znakova, sadržavao je 24 takva znaka, sasvim idiosinkratično uređena u tri serije od po osam - možda po nekom magijskom principu, ili pak u pedagoške svrhe, radi lakšeg učenja (v. Sliku 34).,.!"--.. p F= R < X l> t u l> a r k g W' N <">.r [::::.,.. s h n i j Z: p z. s 1' D M M r <> [Xl t b e m n g d o Slika

106 RANKO BUGARSKI Rune su umele da zađu i duboko u,.tuđe " teritorije, pa je tako runski alfabet pronađen i na jednom spomeniku u ruševinama crkve iz 6. veka u Brezi (Bosna). Latinica ih je ipak vremenom sasvim potisnuta. U ranom keltskom periodu na Britanskim ostrvima se javilo i krajnje neobično pismo zvano ogam (ogam, ogham), neutvrđene derivacije, sa 20 simbola sačinjenih kombinacij ama tačaka (za vokale) i crtica (za konsonante) i urezivanih u kamene blokove ili drvene ploče, naročito duž uglova, i to u istorij i pisma izvanredno retkim smerom odozdo nagore. Zahvaljujući svojoj prostoj strukturi, ovaj alfabet - koji modernog čitaoca može da podseti na Morzeov kod - od svih je najlakši za urezivanje i ispoljava najmanje kaligrafskih pretenzija (v. Sliku 35). i. - = ",.. =s,_l b 1\ 1\ n g l m u D a Slika 35. Idući iz Evrope dalje po svetu, treba da uz već ranije navedene pomenemo još neke alfabete. U Indiji počev od 3. veka p.n.e. nalazimo veliku i razgranatu porodicu od preko 200 al- 106

107 PISMO fabeta, koja (bez ikakve moguće veze sa protoindijskim pismom iz doline Inda) po svoj prilici vodi poreklo od mediteranskih uzora, posebno aramej skog i feničanskog pisma (zahvaljujući trgovačkim putevima između Indije, Arabije i Mediterana). Indijski prototip svih ovih pisama, koj a danas opslužuj u stotine je zika u Indij i i okolini, jeste brahminsko pismo; naporedo s nj im u početku je korišćeno i pismo kharošti, ali je ono izašlo iz upotrebe ne ostavljajući potomke. Najrašireniji izdanak brahminskog pisma je devanagari ('sveto gradsko pismo'), kojim je pisan sanskrit a i danas se pišu hindi i mnogi drugi jezici. Ovaj alfabet, dokumentovan od 7. veka, ima 48 slovnih znakova (34 konsonantska i 14 vokalskih); međutim, svi vokali osim a upisuju se dodatno uz konsonante, kao i u drugim indijskim pi smima, što otkriva nj ihov semitski praizvor i donekle im uskraćuje status potpunih alfabeta kakvi su grčki i latinski. Najupadljivije vizuelno obeležje devanagarij a je horizontalna crta iznad svakog znaka, što u kontinuiranom tekstu daje punu gornj u liniju na koj u su znaci " okačeni " (v. Sliku 36, sa latiničnom transliteracijom odlomka). f14q 'i'ttq: 4""ilittn.J C@m: tflul ljtti"(oi -: 11\11 ryavabaran nrpab pasyed vidvadbhir brtihmanaib wha dharmaiastriinuuire!jtl krodha.lobha..,ivarjil4b Slika

108 RANKO BUGARSKI Zbog prestiža kineske civilizacije, u Vijetnamu i Koreji se vekovima pisalo prilagođenim kineskim karakterima. Danas se vijetnamski piše romanizovanim pismom koje su sačinili portugalski jezuiti u 17. i 18. veku. A u Korej i je, delimično usled tipološki h nepodudarnosti, kralj Sejong godine uveo svojevrstan fonetski alfabet, koj i je verovatno izumeo on sam uz pomoć savetnika na svom dvoru. On je najpre nazvan onmun 'narodno pismo' (za razliku od elitnog kineskog), ali je početkom 20. stoleća preimenovan prestižnije kao hangul (han'giil 'veliko pismo'). Danas se u Južnoj Korej i oba sistema, kineski i hangul, upotrebljavaju naporedo, ali je u Severnoj Koreji hangul potpuno potisnuo stariji sistem. Hangul je prvobitno imao 28 slovnih znakova, ali su četiri vremenom zastarela i izašla iz upotrebe. Ono što ovaj oblik pisanja čini sasvim izuzetnim jeste okolnost da u njemu segmenti simbola za grafeme analitički predstavljaju artikulaciono-akustička obeležja govornih glasova (tipa napeto/opušteno, aspirovano/neaspirovano, otvoreno/zatvoreno), što ne čini nijedno drugo konvencionalno pismo na svetu. Tako se iz izgleda nekih grafema može videti, pri mera radi, gde vrh jezika dodiruje nepce! Hangul je otuda ingeniozan sistem, lingvistički na nivou danas aktuelnih fonoloških teorija, i u tom smislu verovatno najsavršeniji alfabet svih vremena; no ovo ipak ne znači da je i u praksi nužno nadmoćan drukčije utemeljenim sistemima pisanja. (Slika 37 prikazuje osnovne kombinacije konsonanata /levo/ i vokala /gore/ u savremenoj verziji ovog pisma.) Rasprostiranje po svetu alfabeta - i pisama uopšte - po pravilu je sledilo pravce širenja pojedinih religija -putem geo- 108

109 .... P IS :vio i r.,.,.. - l a ya eo ye o o yo u yu eu i --, &{k) 7\ 'i.:i!. -'il T- ;r.:l 71 L n '-!- "" L. i.!s:.. '-.h. T.,.,.. '-l e. d t: r r.i t.s:..b.. 1: T -ff-.5.. c-1 2. r(l) i!l i!. ii! i.i. s. 3F- -ii- i!. l o m "r u vi.;!l. ll tl b tt}- lli lt-j ll.. T.. T A s "'t....ci,ej đ:. :!:. 4'- 'it- t;_..., o!te of- o oi o: _s_ *.. "TT" o o -r -rr g..!!. "l.., 2... oj :A j ;cf-.....li i 1!:-.a <r 11-..e_ ;.rj * ch ;;i)= :ii ::t..a. -'} {- a.::\] ==t k 7' 7'): 5i ll!. =r -n-.:. 7'] E l E.}- f): &i fi E JI p ll\- J lli I ll + + -ft-..!. &] ll "TT" -'"l "t" b t\ !:. + t-.:t. tl Slika 37. grafskih osvajanj a i kulturnih uticaja - sa kojima su glavna pisma, kao i najvažniji nj ima pisani jezici, bivali u manjoj ili većoj meri poistovećeni. Takva veza postoji između indij skih alfabeta i hinduizma, hebrejskog pisma i judaizma, arapskog pisma i islama, latinice i katoličanstva, ćirilice i pravoslavlja. U tom sklopu verski razlog umeo je da nadjača lingvističku stvarnost. Tako je arapski alfabet, podesan za pisanje arapskog jezika, preuzet i za niz drugih jezika islamskih naroda, čijoj strukturi zapravo ne odgovara - persijski, urdu, ujgurski u Kini, 109

110 RANKO BUGARSKI doskora malajski i turski, pa delimično, u posebnim okolnostima, španski i srpskohrvatski itd. Ovo je arapsko pismo dovelo na treće mesto po svetskoj rasprostranjenosti, posle latinice i ćirilice. Sada smo u prilici da malo izoštrimo sliku grafičkog omotača naše planete, datu na početku ovog poglavlja. Pomenuta kretanja, uz veliku kolonijalnu ekspanziju u 19. veku, dovela su do toga da danas u svetu imamo pet glavnih zona. Dve najveće, latinična i ćirilična, sustižu se na teritoriji bivše Jugoslavije, presecajući srpskohrvatski jezik. Od Hrvatske kao svoje istočne granice latinica ide kroz celu zapadnu i severnu Evropu, zatim preko Atlantika u obe Amerike i dalje, pokrivajući najvećim delom Pacifik i Okeaniju, a uz to i dobar deo Afrike. Ćirilici je zapadna granica u Srbiji, odakle se prostire u velikom istočnoevropskom i delimično centralnoazijskom pojasu sve do Pacifika. Zona arapskog pisma obuhvata sevemu Afriku i preko Bliskog istoka proteže se delom centralne Azije do Indonezije. Kinesko pismo zauzima istočnu Aziju - Kinu, Tajvan, delimično Japan i Koreju. Najzad, velika porodica indijskih pisama širi se iz Indije u Tibet, Burmu, Tajland, Laos, Kampućiju, Šri Lanku i dalje do Filipina. Na rubovima ili u džepovima ovih pet velikih zona nalaze se i mnoga druga pisma, mahom lokalnog značaja. Od " neraspoređenih " pisama po važnosti se ističu japansko, kineskog porekla ali ipak samosvojno, te grčko u Evropi i hebrejsko u Izraelu. Već nam je poznato da su sva ovde pomenuta pisma, osim kineskog i japanskog, alfabetskog tipa, iako nisu sva potpuni alfabeti. 110

111 PISMO U dva tabelama pregleda na kraj u knjige dat je grafički rezime našeg izlaganja o pismima sveta. Slika 41 pokazuje grubu i delimičnu, mestimično još uvek spekulativnu, genealogiju i hronologiju važnijih pisama pomenutih u ovoj knjizi. Skica se ne srne uzimati doslovno, već služi samo za najopštiju orijentaciju. Kao i u tekstu, pojedini nazivi se često zapravo odnose na cele porodice pisama, ili na ranije odnosno kasnije faze nekog pisma, pa stvarna grafička istorija sveta pokazuje mnogo više kontinuiteta i preplitanja nego što to ovakvi dijagrami mogu da nagoveste. A Slika 42 približno prikazuje životni tok glavnih pisama, ubedlj ivo govoreći o nj ihovoj dugovečnosti. Najduže je dosad trajalo egipatsko, u svoja tri oblika (3600 god.), a nešto kraće klinasto (3200 god.). Ali kako su se ova pisma davno ugasila, apsolutni rekorder uskoro će postati kinesko pismo (3500 god. do danas, i sa izglednom budućnošću). Grčki alfabet (2800 god.) takođe će ubrzo preći granicu od tri milenijuma trajanja, a nešto kasnije latinica i hebrejsko pismo. I, ćirilica, kao najmlađe svetski rašireno pistno u aktivnoj upotrebi, već je starija od hiljadu godina. Pismo, nacionalnost i jezik Primarno povezano sa religijom, pismo će se u \asnijem sledu događaja, sa raspadom starih imperija i počecima 'k mstituisanja nacija, sekundarno vezivati - opet u različitoj meq - i sa nacionalnošću. Sa ovog stanovišta, na primer, rune i agam su rana " nacionalna" pisma germanskih i keltskih naroda, uz Izvesnu meru diferenciranja (npr. nemačke, skandinavske, en- 111

112 RANKO BUGARSKI gleske, škotske ili irske verzije). Slično tome, klasična rimska latinica vremenom će poroditi široku lepezu izdanaka (francusku, italijansku, špansku, rumunsku, nemačku, englesku, holandsku, švedsku, dansku, finsku, češku, poljsku, mađarsku, hrvatsku itd.). Ć irilica će se takođe umnožiti kroz verzije kao što su staroslovenska, bugarska, ruska, ukrajinska, beloruska, srpska, makedonska itd. U drugim delovima sveta izradiće se mnoštvo pisama za jezike pojedinih naroda. (Slika 38 sadrži mali izbor pisama koja ranije nisu ilustrovana.) Ipak ne treba uzimati da je veza između pisma i nacionalnosti nužna, univerzalna i nepromenljiva. Naprotiv, u mnogim slučajevima nju bi bilo teško ustanoviti, tim pre što nije nikakva retkost da neki narod iz civilizacijskih, konfesionalnih, ideoloških ili praktičnih razloga, sopstvenom voljom ili pod nekom vrstom istorijske prinude, svoje tradicionalno pismo zameni nekim drugim, ne gubeći time svoj nacionalni identitet. Malopre smo pomenuli neke primere takve zamene pisma. Dodajmo tome da su neki narodi bivšeg Sovjetskog Saveza sticajem političkih okolnosti čak dva puta u ovom veku menjali pismo (od arapskog u latinicu pa onda u ćirilicu). Bliže nama, Rumuni su godine prešli sa ćirilice na latinicu, dok su Turci pod evropski i modemizatorski orijentisanim Ataturkom godine arapsko pismo zamenili latinicom. Ovde se treba setiti i maločas pomenutog japanskog pisma, sačinjenog od više odelitih komponenti, koje bi zbog tako mešane istorij ske derivacije bilo teško dovesti u vezu s nacionalnim identitetom Japanaca. 112

113 PISMO etiopsko k opt sk o jermensko gruzijsko sirijsko tamilsko burmansko tibetsko čerokijsko eskimsko l fia.tpnt ";..,.p l. t.utnpt nst<oc:.u.oc 2...:n n q\!1rp1.u...a.ta.tq trr(<{triq ttna. DW"DI\RI6(K t.8ka.l!_t ipoq HT<q\!ITU&Ta.t<D lf _..; " "" n...._,. "".".,,." frr" ' -,.,r t. Jfit.L&. "" Jfr.... t.fo\ n,..,./r." "'"j"''-o H,..,,.".," IUo/(.-\ l )3001'0/:JW.OOI 'li:j"" : )<'>) 3:Jti>IM i u"""j:j<:::'" :Jli:J, 3no» aql( d:j<.p cn3u" ab""<:::'"'l!!,.:ry/.. r - r:.s..r...:..r """' -4,...,.; fl'. j; ' - t'-&.;.,..f t». ' / - i l;; #rl... fir LDC!JD '-ILJ tjl11 Cu(!! ew -trlf tru!1(3& pofir ft'fa!jjjld o.,:_(jj,jaur&/fm.) ti firu rl &. Li Qu O?'PI::O o:l l ::O'J: O) 6 : WJnS d, OJ'XXj!l:l::onS9 Đ ć: 91"cmq ::o : coo5o? D:l&:oro: # 'JČ gjcro'xo::o :cfl -.ljl; cr'i'i'fl.rra,l 'l<; 1 611P.'il'i"<l&."'''i'\ q 'il.,.s. ;..., 'i "61iiJ -!141'"JS-rr2f:C,.. N1 -"""'1"1'., JI'SfiiN'<rl&'i'<l' l 6,nr.,u; lotiv ()I'JlWo-..4 O' :r-c-n :v ll G".A, oo n:v oo? lit ()!>. ej. IOi:V O' R.AC" O'.lloQ.A1 :VIil t.l jn< <'<.?<T-ri><.,..... rv,.o.'cr)<i.,. ).,. _,J,.o..".;.n e> N>' č<'.j' ci-e>c.;.r<,..;'j n >ro..,o..,jnl.<c c... rc. (Poslednja dva su silabariji, a ostali su alfabeti) Slika

114 RANKO BUGARSKI I narodi koji se sinhronijski služe dvama pismima, koliko god predstavljali srazmernu retkost, relativizuju pomenutu asocijacij u - što je dobro poznato mnogim govornicima srpskohrvatskog koj i prihvataju oba njegova pisma, ne deleći ih na " svoje " i " tuđe". A šire gledano, " nacionalne" verzije latinice i ćirilice danas u opticaju u Evropi (da ne idemo dalje po svetu) najčešće su toliko slične da bi retko kome palo na pamet da svoj etnički identitet vezuje za male specifičnosti u pisanju - osim, razume se, ako se tako nešto radi u svrhe političke manipulacije, za što je pismo kao i jezik zahvalna materija. Ukratko, premda se pismo i jezik često osećaju kao činioci nacionalne pripadnosti, u istočnoj i jugoistočnoj Evropi izrazitije nego drugde, to nema snagu opštevažeće norme, kako za društvene zajednice tako ni za nj ihove pojedinačne članove. Na kraju, kao što nema nužne podudarnosti između pisma i nacionalnosti, tako je nema ni između pisma i jezika. Već smo više puta konstatovah da pojedini tipovi pisama bolje odgovaraju određenim tipovima jezičke strukture nego nekim drugim. Ali smo isto tako utvrdili da je iz raznih vanjezičkih razloga često pribegavano prilagođenjima nepodesnih preuzetih pisama strukturama sopstvenog jezika. Već pominjanim primerima možemo dodati da su hebrejskim pismom između ostalog pisani i ladino (dijalekt španskog) i jidiš (dijalekt nemačkog). A tokom arapske vladavine u Španiji Jevreji su govorili arapski ali su pisali hebrejski, dok su Arapi koj i su po povratku španske vlasti prihvatili španski kao svoj govorni jezik svoja dela na tom jeziku pisali arapskim pismom, tako stvarajući izvornu alhamijado pismenost. 114

115 PISMO Kao što je evidentno da se jednim pismom mogu pisati različiti ' \jezici, tako u punoj meri važi i obrnuto, da se jedan l jezik m že pisati različitim pismima. Na sinhronijskom planu ovo dokjumentuju primeri srpskohrvatskog, japanskog i korejskog, a lu dijahronij skoj projekciji takvi slučajevi se višestruko umnož vaju, pri čemu se isti jezik neretko presvlači u tipološki sasvirri raznolika pisma. U davna vremena hetitski je, na primer, pisan/najpre klinastim pismom pa potom hijeroglifima. Persij ski je ta ođe krenuo od klinastog pisma, da bi preko pisama pahlavi i av):stijskog stigao do arapskog (da su novije političke prilike bile drukčije, lako je mogao da završi sa latinicom). A egipatski, kao jezik sa najdužom zabeleženom kontinuiranom istorijom, pisan je klasičnim hijeroglifima, zatim hijeratskim i demotskim pismom, i najzad grčkim odnosno koptskim alfabetom. Zaključujemo da pismo pokazuje izvesne korelacije sa jezičkom strukturom, a potom i sa društvenim kategorijama kao što su religija i nacija, u novije vreme i država - ali ono ispoljava i nemalu meru autonomije u tim odnosima. Moguće su različite kombinacije ovih elemenata, a svaka empirijska situacija u ponečemu je sui generis; zato se ovde treba čuvati neodmerenih tvrđenja i komotnih uopštenja. Uporedno vrednovanje pisama Pošto smo u prethodnim odeljcima videli kako se alfabetsko pisanje raširilo po ogromnim svetskim prostranstvima, sada ćemo da razmotrimo već najavljeno pitanje - zašto je ta uloga 115

116 RANKO BUGARSKI pripala upravo alfabetskim, a ne nekim drugim sistemima pisanja. Sociološki odgovor mogao bi da bude da je to obična istorijska slučajnost, jer su se po svetu najviše proširili narodi čiji su jezici već bili alfabetizovani. U ovome ima istine, ali takvo rasuđivanje zanemaruje činjenicu da su kroz istoriju alfabet prihvatali i mnogi narodi koj i se nisu nigde naročito širili i koji su mogli da učine i drukčiji izbor. A lingvistički odgovor bio bi da je alfabet jednostavno po sebi najbolji tip pisma. I u ovome ima istine, ali to opet nije sve: takav stav ne srne da pomuti pogled na neka dublja i kompleksnija pitanja uloge pisma u životu ljudskih zajednica, na koj a ćemo se u nastavku takođe osvrnuti. Sa čisto lingvističkog stanovišta, za alfabetsko pisanje se može reći da predstavlja najsavršeniji oblik pisanja - najviše zbog svoj e jednostavnosti, ekonomičnosti i prilagodljivosti. Ono je jednostavno utoliko što ne kombinuje jedinice različitih vrsta i nivoa, što nealfabetske sisteme po pravilu čini nezgrapnim. Ekonomično je zato što operiše malim brojem osnovnih znakova - približno onolikim koliki je i broj fonema datog jezika, a to je najčešće oko Različitim kombinacijama ovih jedinica dobijaju se desetine, pa i stotine hiljada reči, čime se od malog dobija mnogo. Ovako gledano, manje su ekonomični silabički sistemi, sa više desetina ili kojom stotinom osnovnih jedinica (jer mogućih slogova u svakom jeziku ima znatno više nego fonema), a pogotovo logografski sistemi, sa više hiljada znakova koji se od početka moraju zasebno učiti, pa je i opismenjavanje u principu mnogo lakše u alfabetskim sistemima. S druge strane, ovi ipak imaju dovolj an broj jedinica da reči 116

117 PISMO ne moraju da budu predugačke kako bi se međusobno razlikov le (što bi bio slučaj kada bi ih bilo, recimo, manje od deset). Tako alfabeti pogađaju pravu meru ekonomičnosti. Najzad, oni su prilagodljivi jer se lakše usklađuju sa strukturama različitih jezika nego, na primer, logogrami, čija je modifikacija najčešće komplikovana. Ove osobine učinile su alfabetski tip pisanja najpogodnijim i za internacionalnu komunikaciju. U upravo naznačenim odnosima krije se bar deo objašnjenja nauci poznate činjenice da su sva stara pisma bez izuzetka, dospevši iz semasiografske u glotografsku fazu, unutar ove potonje počinjala uz dominaciju logografije, ispoljavajući jaku težnju ka silabografiji i potom fonografiji (iako su ovu poslednju dostizala samo u manjoj meri). Drugim rečima, logografski sistemi evolutivno teže da se preobrate u silabičke, a ovi u alfabetske. Taj proces mogao je kod pojedinih pisama da se realizuje ili ne, ali je bitno da on nikada i nigde nije bio obrnut: nijedan već alfabetizovan sistem nije naknadno postao silabarij, niti je koji silabarij krenuo na " pogrešnu" stranu, ka logografiji. Iz svega ovoga, međutim, ne treba bez rezervi zaključiti da su alfabeti u svakom pogledu nužno i pojedinačno superiorni alternativnim oblicima pisanja. Svi ti sistemi ne mogu se objektivno rangirati na nekoj dekontekstualizovanoj skali apsolutnog kvaliteta, pa su istaknute prednosti alfabeta, po sebi nesumnjive, u stvarnosti ipak relativne. Pre svega, što se samog alfabeta tiče, treba imati u vidu da je u njegovoj osnovi jedan apstraktan princip, kao takav teorij ski čist i elegantan, ali da u 117

118 RANKO BUGARSKI njegovoj primeni na pojedine jezike neizostavno dolazi do komplikacija jedne ili druge vrste. Ali još važnije od ovoga je to što, u načelu, svakoj kulturi odgovara sistem koji je sama stvorila za svoje potrebe - pri čemu važna uloga pripada i strukturnom tipu nj enog jezika. Uz to, i svaki pojedinac prirodno prihvata tradicionalni sistem kroz koji se opismenio, i obično nije sklon da ga bez velike nužde menja za nešto " bolje ". Ako se do kraja proslede implikacije modernog shvatanja da pismo poglavito služi za skladištenje i transmisiju informacija, onda, strogo uzev, svaki sistem pisanja ispada jednako vredan: svako društvo pohranjuje i prenosi informacije koje su mu potrebne, na način koj i mu je dostupan. Tu, dakle, nema mnogo smisla govoriti o pretečama i razvijenim oblicima, ili o savršenstvu alfabetskog principa. Ovaj " egalitarizam " naizgled se suprotstavlja " evolucionizmu " prihvaćene slike o razvoju pisma iz perspektive tipologije i hronologije. Međutim, ova dva pristupa zapravo se uzajamno ne isključuju, jer je ipak reč o različitim stvarima, pa ih je produktivnije sagledati kao komplementarne. Naime, stav o jednakoj vrednosti odnosi se na neponovljivu raznolikost ljudskih kultura, uključujući i nj ihove jezike i pisma, a ove ne podležu apriomoj aksiološkoj hijerarhizacij i. A stav o kretanju od jednih oblika ka drugima, koj i mogu sa određenih gledišta da budu razvojno prilagođeniji, pa utoliko i " progresivniji", važi za pismo kao celovit fenomen i tu je metodološki bitan. Kako smo već ranije videli, koliko god bio šematska rekonstrukcija, on ipak unosi kakav-takav red i omo- 118

119 PISMO gućuje racionalno i koherentno razmatranje jednog pitanja koje bi bez toga lako moglo da potone u kovitlacu partikularnih fakata i proizvoljnih sudova o nj ima. U najmanju ruku, dakle, tu imamo princip organizovanja jednog naučnog područja - u kome, inače, među relevantnim autorima ima dosta neslaganja upravo o ovakvim pitanjima. Koliko je, inače, cela stvar komplikovana i dvosmislena na nivou pojedinačnih empirijskih situacija može se pokazati na primeru Kine. Poznato je da bez većih teškoća pismeno opšte i mnogi Kinezi koji se u govoru, usled velikih dijalekatskih razlika, ne bi mogli sporazumevati. Tako je zajedničko pismo -.. a ne zajednički govorni jezik! -postalo glavni objedinjujući faktor kineske nacije, civilizacije i kulture, što mu je dalo izuzetan prestiž. Zato se tradicionalni način pisanja, koji je uz to primeren strukturi samog jezika, održao sve do danas. I zato alfabetizacija kineskog, premda moguća - kao što pokazuju pin -jin i slični projekti - a sa nekih stanovišta i lingvistički preporučljiva, ostaje ograničenog dometa. U širem obimu ona bi bila kulturno neostvariva, jer bi označila prekid sa hiljadugodišnjom tradicijom logografske pismenosti. Ali i sa stanovišta sinhronijske komunikacije između Kineza ona bi pored mogućih prednosti imala i dva krupna nedostatka. Dosledna alfabetizacija, upućena na glasovne a ne na značenjske jedinice, imala bi za posledicu prenošenje visokog stepena homofonije govornog jezika u pismo, dakle razgranatu homonimiju, dok bi s druge strane svaki od velikih kineskih dijalekata, u govornom smislu zapravo odelitih jezika, morao da dobije zasebno pismo. 119

120 RANKO BUGARSKI Na istom primeru mogu se ilustrovati još neke teškoće i nedoumice u vezi s vrednovanjem pisama. Kada se bolje pogleda, vidi se da na pitanje " Šta čini dobro pismo? " nema jedinstvenog odgovora: pokazuje se da postoji više mogućih kriterijuma valjanosti pisma, koji se uz to mogu međusobno sukoblj avati. Okvirno uzeto, oni se mogu svesti na merila efikasnosti i lakoće učenja i upotrebe. Pod efikasnošću se ovde najviše misli na ekonomičnost, jednostavnost, brzinu, preciznost i slična manje-više formalna svojstva nekog sistema i njegove primene. Sa ovog stanovišta alfabetski sistemi su generalno u prednosti nad logografskim, pa i silabičkim. Ovo preimućstvo, vidljivo i u običnom pisanju, još je izrazitije u novijim tehnologijama, pa se ki neski i japanski pokazuju srazmerno nezgodnim za štampanje i daktilografiju. Doduše, ovaj krupan nedostatak donekle je umanjen u potonjoj računarskoj tehnologiji, koja dopušta drukčiju konfiguraciju i manipulacij u elemenata u strukturi znakova. Druga realna slabost ki neskog i japanskog pisma koja je aktuelizovana modernizacijom života - pisanje stranih imena i uopšte pozajmljenica iz zapadnih jezika - ostaje problem kome se ne vidi zadovoljavajuće rešenje. Međutim, lakoća učenja čitanja i pisanja i kasnije primene ovih veština nije u očekivanoj korelaciji sa faktorima efikasnosti. Naime, iako je potreban znatno veći inicijalni napor za usvajanje jednog tako složenog sistema kao što je kineski nego za neki alfabetski sistem, čitanje kineskog, kada se to jednom nauči, ide lako i brzo. Prema nekim istraživanjima, lj udi koj i podjednako tečno čitaju kineski i engleski, kineski čitaju brže. Ovu 120

121 PISMO možda neočekivanu razliku podupim i opštiji nalazi da se pri normalnom čitanju na bilo kojem pismu zapravo ne " hvataju " pojedinačna slova nego cele reči, grupe reči pa i rečenice - što bi značilo da su u tom pogledu logografski sistemi ekonomičniji od alfabetskih. (Uz to je reč o različitim vrstama teškoća: učenje mnoštva zasebnih logograma je napor za memoriju, ali čitanj e alfabetskih tekstova podrazumeva analitičku sposobnost segmentovanja grafičkih celina na nj ihove sastavne jedinice. Nekome može jedno biti teže, drugome - drugo.) Analogno je, najvećim delom, i u pisanj u. Svakako je daleko teže naučiti pisati kineski nego koji alfabetizovan jezik (iako kod nedosledne alfabetizacije, kao u savremenom engleskom, deca imaj u nemalih početnih teškoća), ali pisanj e kineskog kasnije ide za evropske pretpostavke neobično brzo i elegantno. Ovde dodatnu potkrepljivačku ulogu igra i motivacija, jer je pravi izazov savladati takav sistem, a njegovi inherentni kaligrafski elementi pridodaju tome i važan sastojak umetničkog izraza. (Uzgred rečeno, da li je psihološki realno očekivati da će neko ko je to postigao, i već time stekao određen prestiž, tek tako sve to da napusti u korist ekonomičnijeg ali ogoljenog i toliko " nekineskog " pin-jina?) Sa ovim je u uskoj vezi i pitanje šireg opismenj avanja. Standardne zapadnjačke pretpostavke, po kojima bi stopa pismenosti u tako komplikovanim pismima morala biti niska, i ovde padaju u vodu. Iako je za ranije periode teško doći do pouzdanih podataka, računa se da je nivo pismenosti u kineskoj civilizaciji kroz istoriju bio bar uporedljiv sa onim u Evropi. 121

122 RANKO BUGARSKI A po procenama Uneska, Japan je sredinom našeg stoleća imao 97-98% pismenog odraslog stanovništva - više nego Francuska, Belgija ili SAD. Nasuprot tome stoji niska pismenost Indije, zemlje koju već vekovima karakterizuje mnoštvo alfabetskih pisama. Takođe, na 25 teritorija u Africi i Aziji koje je Unesko klasifikovao kao one sa najnižom stopom pismenosti u svetu - do 5% - bez izuzetka su u upotrebi fonografski sistemi pisanja. Očigledno je, dakle, da nivo pismenosti određuje stepen razvijenosti društva, više nego sam tip pisma. Prema tome, izneti uporedni podaci jasno govore o relativnosti alfabetizacije kao pretpostavke masovnog opismenjavanja. Kao što je ranije navedeno, alfabet u većini slučajeva olakšava ovaj proces, ali ima i značajnih izuzetaka, jer logografski sistemi istočne Azije uporno i uspešno drže svoj teren, i sa dobrim razlozima. Kinesko i japansko pismo, uz sve svoje nezgode i komplikacije, proizveli su neke od najpismenijih kultura koje svet poznaje. (Procenjuje se, na primer, da je sve do polovine 18. veka više knj iga objavljeno na kineskom nego na svim drugim jezicima sveta zajedno.) S druge strane je, recimo, geometrijski jednostavni ogam zauvek ostao zatvoren u malom krugu pisara na srednjovekovnom evropskom severozapadu. Stoga je tvrđenje kako je tradicionalno kinesko pismo nekako propustilo da uhvati korak, da se modemizuje u pravcu silabičkog i najzad alfabetskog pisanja, običan evropocentrični stereotip. Što važi za većinu ne mora da važi za sve - naročito ako ima valjanih protivrazloga. 122

123 PISMO Možemo da zaključimo da matematički formalizam, kome su po svom duhu bliski alfabetski sistemi pisanja, ima nesumnjivih preimućstava ali ne predstavlja nužno vrednost po sebi, nezavisno od kulturnog konteksta svake sredine ponaosob. Svaki sistem pisanja ima i prednosti i nedostataka, i za neke svrhe nije osobito plodotvorno odmeravati ih in abstracto sa nekih pretpostavljenih univerzalnih polazišta. Umesto toga valja ih razmatrati u odnosu prema specifičnim jezicima i kulturama, a s obzirom na mogućnosti i potrebe različitih grupa korisnika datog pisma. Pri tome, kako pokazuje širi uvid u konkretne empirijske situacije, u izradi i prihvatanju sistema pisanja čisto lingvistički kriterijumi kvaliteta, kao što su ekonomičnost, efikasnost i slični, u celini igraju manju ulogu od vanjezičkih činilaca - istorijskih, civilizacijskih, kulturnih, verskih, privrednih, političkih i drugih. 123

124 7 Pismenost Šta je pismenost? U dosadašnjem izlaganju mi smo povremeno, uz razmatranje pisma, pominjali i očigledno srodni pojam pismenosti, ne dajući nikakvu nj egovu definiciju. Međutim, u ovakvoj knjizi pismenost se ne srne uzimati kao unapred poznat, neanaliziran koncept, i sada je vreme da se i nj ime malo pozabavimo. Pa šta je, onda, pismenost? Standardna rečnička definicija glasi da je to sposobnost čitanja i pisanja. Ovo je neosporno tačno, ali sasvim nedovoljno: kako se moglo naslutiti kroz ceo prethodni tekst, i kako će biti eksplicitnije pokazano u nastavku, pismenost je mnogo više od toga. Naime, sama sposobnost čitanja i pisanja podrazumeva i podstiče niz drugih umenja i veština sa kojima se višestruko prožima, pa se otuda mora govoriti o različitim kognitivnim, psihološkim, sociološkim i drugim implikacij ama i posledicama pismenosti. Zato je ovo područje naročito tokom poslednje decenije postalo predmet intenzivnog multidisciplinarnog proučavanj a, uz učešće lingvistike, antropologije, sociologije, psihologije, neurologije, komunikologije, istoriografije, pedagogije i drugih di- 124

125 PISMO sciplina, a najčešće pod zajedničkim imenom " studija pismenosti " (engl. literacy studies). A pored sticanja naučne aktuelnosti, pitanja pismenosti zadržala su svoju vekovnu društvenu aktuelnost, jer u svakom društvu ima raznih problema i dosta nezadovoljstva u vezi s pojedinim aspektima pismenosti (ili nepismenosti, ili polupismenosti!) nj egovih članova, naročito ali ne isključivo na polju učenja i nastave čitanja i pisanja, i uopšte obrazovanja, od predškolskog do visokog, uključujući i edukaciju odraslih. Nemajući mogućnosti da zalazimo u sve ovo, ovde ćemo dati samo neke opštije napomene. Najpre, što se tiče mogućeg šireg određenja pojma pismenosti kako se on danas mahom shvata, to nije samo sposobnost čitanja i pisanja nekog pisma (ili, u višejezičnim situacijama, dvaju ili više nj ih), nego i skup društveno organizovanih praktičnih aktivnosti povezanih sa vladanjem jednim dodatnim simboličkim sistemom i kanalom komunikacije. Biti pismen znači aktivno i pouzdano obavljati ove delatnosti, u različite svrhe i u specifičnim kontekstima upotrebe, što opet podrazumeva razvijanje opštih intelektualnih sposobnosti - naročito ako se pismenost stiče na vreme i u toku školskog obrazovnog procesa. (Pozitivne saznajne posledice obično izostaju u akcijama opismenjavanja odraslih, gde je dobitak više tehničke i pragmatičke prirode). Pismen čovek je uz to po svojoj prirodi čovek od znanja i obaveštenosti, ali i potencijalni stvaralac u novim svetovima koje otvara pismo; stoga je razvoj pismenosti istorijski bio praćen izrastanjem novih oblika umetnosti, među nj ima i verbalne. Čak i kada je reč o govoru, govoriti jednim pisanim jezikom nije isto što i govoriti 125

126 RANKO BUGARSKI nepisanim jezikom; kako je još Galilej pri meti o, raspolagati mogućnošću pisanja znači stvarati jedan svet na papiru. Dalje, bitno je da se zapazi da pismenost nije univerzalna lj udska sposobnost, te da se i tamo gde postoji ona ne javlja kao jednoobrazna veština, nego u celoj lepezi veoma različitih ispoljavanja. Stoga značenje pismenosti varira od jedne ljudske zajednice do druge i od jednog razdoblj a do drugog u okviru istog kolektiva. Uz to idu i velike varijacije u vrsti, stepenu i funkcij ama pismenosti između pojedinih društvenih grupa, kao i pojedinaca. Stoga se u najnovijoj literaturi i sama reč " pismenost" često javlja u množini, pa se govori o različitim pismenostima. Među društvima u kojima postoji pismo ima onih koja su samo rudimentarno pismena, kao i drugih u kojima je ova sposobnost toliko bitna i raširena da se naprosto podrazumeva. U manjim zajednicama na nižem stepenu civilizacijskog razvitka pismenost je po pravilu ograničena na mali broj posvećenih i povremeno se praktikuje samo u nekim domenima, kao što su religija, računovodstvo ili trgovina. Nomadska populacija Tuarega Ra severu Afrike, na primer, već dugo poseduje pismo ali se njime veoma retko koristi, i to samo za stvari kao što su čarolije i pisanje ljubavnih pisama. Na drugom kraju skale, u razvijenim modernim društvima gotovo da je teško navesti bilo koju važniju oblast života gde pismenost ne bi igrala nikakvu ulogu. Pomenuti raspon obuhvata i evoluciju u vremenu, pa ista zajednica može u ranijim fazama da ima elitnu, a kasnije, upo- 126

127 PISMO redo sa svojim opštim civilizacijskim napretkom, i masovnu pismenost. A taj razvoj ide raznim tokovima, tako da specifični karakter pismenosti odražava lokalni civilizacijski tip, dominantne kulturne obrasce i sisteme društvenih vrednosti. U nekim kulturama preovlađuje " pragmatička " ili " egzaktna ", u drugima " spekulativna" ili " humanistička " vrsta pismenosti (npr. u Kini, odnosno Indiji). Unutar ovakvih opštih kategorija dolazi do dalj eg diferenciranja pismenosti po žanrovima - npr. na svakodnevnu, naučnu, literarnu i druge, često sa još finijim podelama, a u širem i slobodnijem smislu govori se i o muzičkoj, matematičkoj, tehničkoj ili elektronskoj pismenosti. Među činiocima koji određuju pretežni tip pismenosti može da bude i samo pismo: formalne odlike i izražajni potencijal sistema pisanj a u konvencionalnoj upotrebi ponekad utiču na karakter date pismene tradicije. Takav je slučaj, na primer, kod inherentne kaligrafskih pisama kakva su arapsko ili japansko, koj a svojim kulturama tako daju i svoj osoben pečat, nasuprot svedenom i srazmemo " isposničkom" evropskom alfabetizmu. Ali ovde se treba kloniti grubih uopštenja, kao kada se tvrdi da su stari Grci rano dostigli zavidan nivo teorijskog mišljenja i logičkog rasuđivanja samo zahvaljujući svom apstraktnom alfabetu, dok je sličan razvpj na Dalekom istoku navodno otežavalo " prizemnije " logografsko pisanje. Ako u drevnoj Kini logika nije posebno negovana, razlog za to biće u drukčijem usmerenju tradicionalne kineske kulture, pre nego u nekakvoj manjkavosti njenog pisma. Unutar iste zajednice, neki društveni slojevi (uglavnom intelektualci) takoreći danonoćno nešto čitaju i pišu, a drugi (kao 127

128 RANKO BUGARSKI fizički radnici) svoje aktivnosti ove vrste možda svode na povremeno čitanje stripova i nažvrlj ane pozdrave na razglednici sa odmora. Ponegde se, u tradicionalnim kao i u modernim kulturama, mogu zapaziti i izvesne polne razlike, odnosno diferenciranje na " mušku " i " žensku " pismenost. A što se tiče pojedinaca, do danas je ostalo sporno pitanje šta zapravo treba smatrati individualnom pismenošću, i kakvi standardi i memi instrumenti tu treba da važe. Ovde se moraju uzeti u obzir i velike razlike zavisne od uzrasta, ne zaboravljajući ni probleme pismenosti kod odraslih, kao i razlike između samih veština čitanja i pisanja. Čitanje se po pravilu lakše uči (po nekim nalazima, približno dvostruko lakše) i šire praktikuje nego pisanje. Otuda mnogo više lj udi urne da čita nego da piše, a i oni koji umeju oboje gotovo uvek mnogo više čitaju nego što pišu. U pogledu standarda, teško bi se mogao nazvati pismenim čovek koji urne samo da se potpiše i da s mukom odgonetne neki javni natpis, ili da sričući pročita običan članak u novinama, i koji uz to ima problema i sa brojanjem; a ovakvih ima mnogo među formalno opismenjenima. Ove teškoće čine metodološki problematičnim zvanične statistike o procentu pismenih u pojedinim zemljama, naročito onim zaostalijim, gde je posebno teško izgraditi adekvatan i pouzdan instrumentarij za proveru pismenosti. Da bi se izbegle zamke elementarne pismenosti ili polupismenosti kao veoma raširenih pojava, u novije vreme se kao merilo i obrazovni cilj postavlj a tzv. funkcionalna pismenost - to jest, opremljenost za učestvovanje u onim oblicima života određene zajednice ili društvene grupe koji podrazumevaju pi- 128

129 PISMO smenost. A ove oblasti veoma se razlikuju u pojedinim društvima, zbog specifičnih životnih uslova koji određuju ne samo obim nego i glavne funkcije i opšti prestiž pismenosti. Ono što se u jednoj kulturi ubraja u najvažnije zadatke pismenosti, kao naučni i tehnološki razvoj ili značajna pisana knj iževnost, neće uopšte biti na dnevnom redu neke primitivnije zajednice, kojoj pismenost treba samo za trgovanje ili veronauku. Pitanje dometa i vrste pismenosti u zaoštrenom obliku se postavlja u aktuelnoj civilizacijskoj epohi razvijenog dela čovečanstva. Recimo samo da se ovde, s pogledom u budućnost koja je već počela, sada sa dobrim razlozima govori o računarskoj pismenosti kao meri potrebnih znanja i veština. Najzad, valja istaći da pismenost nije sama sebi cilj, nego sredstvo za postizanje izvesnih društvenih i individualnih ciljeva, već prethodno postojećih ili novih, omogućenih upravo pismenošću. Stoga nije toliko važno šta ljudi postaju samim tim što su pismeni, koliko šta oni rade sa svojom pismenošću i kako se koriste njenim potencijalima. Ne postoji pismenost koja bi bila ista za sve, uvek i svuda, pa nikakav univerzalistički i statički pogled ovde ne može da bude od neke veće koristi. Pismenost je složen i dinamički pojam koji treba diferencirano i analitički primenjivati na pojedine empirijske situacije, sa punom otvorenošću prema njegovim raznolikim manifestacij ama, uslovljenim nizom civilizacijskih, kulturnih, istorijskih, društvenih i indvidualnih okolnosti. Ali da bi se ovakvo gledanje istinski prihvatilo, potrebno je osloboditi se nasleđenih predrasuda, apriornih vrednosnih su- 129

130 RANKO BUGARSKI dova i evropocentričnih stereotipa koj i pismenost pojednostavljeno vide kao očigledan, neproblematičan i za sve obavezan put ka racionalnosti, modernizaciji i lj udskoj sreći. Uz sve što je rečeno o nespornim prednostima pismenosti, jasno je da problemi nerazvijenog sveta neće nestati samim njegovim opismenj avanjem, iako se tim putem lakše mogu stvoriti uslovi za nj i hovo rešavanje. Osim toga, nije nimalo humano predstavlj ati odsustvo pismenosti kao kakvu bolest ili pošast (kao u popularnim propagandnim sloganima o iskorenjivanju nepismenosti), a milione lj udi u svetu koj i u svojim okvirima sasvim lepo funkcionišu bez pisma, kao defektne predstavnike lj udske vrste. Ovo tim pre što ovakve predstave, veoma raširene naročito u političkim i obrazovnim krugovima, nemaju valj anog oslonca u poznatim činjenicama o istorijskom razvoju i današnjem stanj u čovečanstva. O razvoju čoveka bez pisma već smo ranije dovoljno rekli, a što se tiče današnjice dodaćemo samo sledeće. Biti nepismen u visoko pismenom društvu najčešće jeste ozbiljan hendikep i oko toga se vredi potruditi; ali biti nepismen u kolektivu male ili nikakve pismenosti naprosto je prirodno stanje. Drugo je pitanje da li takva zajednica ima želju ili mogućnost da se uključi u tehnološku civilizaciju zapadnog tipa, za što bi pismenost predstavljala neophodan preduslov. Širenje pismenosti Između izuma pisma u Starom svetu i samog pojma masovne pismenosti proteklo je nekoliko hiljada godina. Naime, kroz sve ovo vreme pismene su bile samo malobrojne elite, 130

131 PISMO verske kao i svetovne. Pismenost je veoma dugo smatrana darom božjim koji nije za obične smrtnike, pa je bila strogo u nadležnosti faraona, careva i kraljeva, sveštenika, dvorskih i potom manastirskih pisara i prepisivača. Osim toga, ona je omogućavala pristup znanju i moći, postajući prerogativom i učenih krugova. Sve ovo učinilo je pismenost snažnim instrumentom društvene kontrole. Stoga nije čudo što su pismeni pojedinci u raznim tipovima društava lj ubomorno čuva!i ovaj svoj dragoceni posed, daleko od svake pomisli da ga podele sa neposvećenim masama. (Delimični izuzeci su Grčka i Rim.) Kako smo već ranije imali prilike da vidimo, na počecima pisanja uveliko se pisalo na raznovrsnim prirodnim ili proizvedenim tvrdim podlogama, gde nije postojala mogućnost umnožavanja i razašiljanj a istog teksta - a takva mogućnost je osnovna pretpostavka svake šire pismenosti. Ali ovo ograničenje nije važilo za meke materijale, od kojih je papirus veoma rano bio u širokoj upotrebi, da bi mu se posle pridružili pergament i, znatno kasnije, papir. Na nj ima ispisani tekstovi mogli su se prenositi i pohranjivati u ranim bibliotekama, od kojih je najveća bila Aleksandrijska - za koju se računa da je u jedno vreme sadržavala čak spisa. (Reči biblioteka, Biblija i nj ima srodne upućuju na ime drevnog feničanskog grada Biblosa, središta proizvodnje i izvoza papirusa, pa je Biblija etimološki zapravo 'papirus; knjiga od papirusa'; a reč pergament analogno potiče od imena grada Pergamena u Maloj Aziji.) Meke podloge svakako su bile praktičnije, ali i daleko podložnije propadanju, pa i gubljenju, što je dugoročno ipak moglo da ograniči nj ihovu 131

132 RANKO BUGARSKI trajnost. Stoga je mnoštvo na nj ima pisanih tekstova u raznim kulturama ostalo nedostupno nauci jer naprosto nisu sačuvani, verovatno uklj učujući i mnoge iz ranih faza pismenosti starih civilizacija. Svoj evrstan prelazni oblik od tvrdih ka mekim podlogama predstavljale su navoštene tablice od gline ili drveta, utoliko što su one dopuštale brisanje i ponovno ispisivanje zaoštrenom pisaljkom (lat. stilus - otuda i reč stil). Takve tablice su bivale i preklopljene radi zaštite napisanog i spojene sa strane - po dve, tri ili više (diptih, triptih, poliptih; isti termini u slikarstvu označavaju slike analogno sastavljene iz delova). Ova tehnika, poznata još Asircima počev od 8. veka p.n.e. i potom Grcima, u starom Rimu je već široko korišćena za svakodnevne potrebe. Ovakvi kodeksi (lat. codex) već predstavlj aju zametak knjige kakvu mi poznajemo. Međutim, pojam rukopisa u pravom smislu reči, kao glavnog oblika pisanja na mekim materij alima pre izuma štampe, vezuje se naročito za papirus, koj i su masovno upotreblj avali još stari Egipćani, i potom pergament. Često korišćen rukopisni oblik bio je svitak (lat. rotulus) - dugačka ispisana rolna, nekada sa drvenim štapom na jednom ili oba kraja radi lakšeg savijanj a i odvijanja. Poznati su, na primer, tzv. Svici Mrtvog mora, ili Kumranski rukopisi - kultumoistorijski veoma važna zbirka izvornih jevrejskih tekstova iz perioda oko 180. godine p.n.e., većinom pisanih kvadratnim hebrejskim pismom, koje su pastiri slučajno otkrili u pećinama uz obalu Mrtvog mora godine. 132

133 PISMO Rukopisi dominiraj u naročito počev od ranog Srednjeg veka, mnogo puta prepisivani u okviru različitih prepisivačkih škola i tradicija, najčešće po manastirima, u posebnim odajama zvanim skriptoriji; kroz sledećih hiljadu godina u Evropi će veština pisanja praktično ostati monopol kaluđera. Iako po pravilu anonimni, prepisivači su mogli da unose i obeležja vlastite ruke, uključujući i povremene "autorske" greške. Rukopisi su rađeni kaligrafski, i mnogi od nj ih su prava umetnička remekdela. Nj ihovoj vizuelnoj lepoti doprinosila je upotreba više boja i, osobito, iluminacija - posebnih dekoracija teksta. Među ovima je važno mesto pripadalo inicijalu -prvom slovu na početku poglavlja ili pasusa, većih dimenzija i ukrašenom ornamentima i likovnim motivima; sam tekst često je bio prošaran malim ilustracijama, zvanim minijature. Sastavlj ane su i lepo povezivane zbirke na pergamentu pisanih religijskih i klasičnih tekstova, koje se takođe zovu kodeksi; to su zapravo prve prave knjige, premda rukopisne. Radi štednje dosta skupog materijala, ili pak u cilju namemih izmena postojećeg zapisa, tekstovi rukopisa su često brisani, odnosno strugani, kako bi se na istoj podlozi ispisao nov tekst, i to neretko u više slojeva. Takav rukopis zvao se palimpsest (od grč. 'ponovno struganje'). Otkrivanje starijeg teksta ispod gornjih slojeva, koje se danas postiže primenom specijalnih fotografskih tehnika, od višestrukog je značaja za paleografiju, jer može da pruži dragocene morfološke, hronološke i kulturnoistorijske podatke. 133

134 RANKO BUGARSKI Što se tiče sadržaja, srednjovekovni rukopisi bili su posvećeni verskim temama, budući rađeni po nalogu crkvenih krugova i plemstva. Od početka 13. veka javljaju se i gilde svetovnih pisara, koje za potrebe mlade građanske klase izrađuju rukopise i knj ige poslovne, pedagoške, naučne, zabavne, kulinarske, beletrističke i druge tematike. Ali od najveće važnosti bio je pronalazak papira i štamparske tehnike, koji je omogućio srazmerno brzu, jednostavnu i jeftinu izradu kopija nekog izvornika u velikom broju primeraka, a time i razvoj pismene kulture i kulturnu difuziju. Papir je ki neski izum iz 105. godine nove ere, koji su Arapi preuzeli negde u 7: veku a u Evropu preneli preko Španije u 12. veku. Štampa je takođe pronađena u Kini, i to najkasnije u 7. veku u smislu pravljenja otisaka originalnog teksta, a počev od 11. veka i kao tehnika pokretnih drvenih (od kraja 14. veka i metalnih) kockica sa urezanim pojedinačnim karakterima. U narednim stolećima ovo otkriće biće masovnije korišćeno u Koreji nego u samoj Kini. U Evropi se štampa javlja sredinom 15. stoleća, možda nezavisno od kineskog prethodnika, a pripisuje se Johanesu Gutenbergu, koji je u Majncu načinio ručnu presu za štampanje putem pokretnih metalnih slova. Jedna od prvih tako proizvedenih knjiga, tzv. Gutenbergova Biblija, dovršena je godine, a štampana je na latinskom, goticom i - što će ostati redovna praksa ranih štampara - u vernoj imitaciji rukopisnog stila, sa rukom dodatim iluminacij ama (Slika 39 prikazuje jednu stranicu). 134

135 PISMO Slika 39. Do kraj a veka štamparije su iznikle po celoj Evropi. Godine štampana je i prva srpska ćirilična knjiga, urađena sa bogatim dekoracij ama u štampariji Crnojevića na Cetinju - Oktoih ('osmoglasnik': knjiga za liturgij sko pojanje u osam glasova u pravoslavnoj crkvi). Iste godine u Senju je na hrvatskoj glagoljici štampan Misal (knjiga molitvi i pesama korišćena prilikom služenja mise), prvi za koji se pouzdano zna da je nastao na južnoslavenskom tlu. Sve knjige štampane u tom prvom razdoblju, zaključno sa godinom, zovu se inkunabule (lat. incunabulum 'povoj; početak'). 135

136 RANKO BUGARSKI Tokom narednih vekova izrađeno je mnoštvo slovnih tipova latiničnog ali i ćiriličnog pisma, na bazi rukopisnih tradicija i stilova, uz delimično regionalno, konfesionalno i nacionalno diferenciranje. Time su i ranije pomenute verzije rukopisne latinice dobile svoje štampane ekvivalente (npr. goticafrakturu a humanistika antikvu), dok je štamparstvo sa svoje strane iznedrilo i nove forme tipografskih pisama. Naporedo s tim, pravoslavni Sloveni na istoku i jugoistoku Evrope oblikuju različite varijante ćirilice. Ovakav razvoj događaja stvorio je tehnološke uslove za postepenu demokratizaciju pisanja. U davna vremena, kada se pisalo po sistemu " kl in u ploču " ili slikanjem komplikovanih hijeroglifa, pisanje ni čisto tehnički gledano nije moglo biti popularna delatnost. U ovom smislu njegovom širenju doprinele su, kako smo ranije ustanovili, kurzivne i minuskulne forme. A štamparstvo i tipografij a dodaće tome bitnu komponentu umnožavanja i razašiljanja tekstova u različitim grafičkim verzijama, čime su postignute tehnološke pretpostavke za šire i brže opismenjavanje. Za razliku od prethodnog razdoblja, kada su knjige bile retke i skupe, i najčešće na latinskom, novostvorena građanska čitalačka publika mogla je i na svom jeziku da čita, pored visoko cenjenih religijskih i umetničkih dela, štivo proizvedeno radi pouke i zabave, što je dalo zamah popularnoj pismenosti. Svoj prilog ovom procesu dale su i prateće institucije kao što su izdavačke, knjižarske i novinske kuće, koje su zadovolj avale potrebe rastućeg tržišta štampanih materijala. Profesio- 136

137 PISMO nalni izdavači i knjižari počinju da posluju ne dugo po pojavi prvih štamparija - ne računajući nj ihove prethodnike koj i su radili sa rukopisima. Prve prave novine i časopisi u Evropi se javljaju u 17. veku (njihov embrionalni preteča su Acta diurna 'dnevni spisi' u Rimu Julija Cezara počev od 59. god. p.n.e. - neka vrsta zidnih novina, a u Srednjem veku su postojali rukopisni bilteni slične name ne). Ručno slaganje biće mehanizov no tek u 19. veku (kada na scenu stupa i pisaća mašina, naprava zamišljena znatno ranije ali ostvarena tek godine kao izum američkog pronalazača Kristofera Šoulza). Polovinom našeg stoleća u širu upotrebu će ući fotoslog i, potom, danas aktuelni računarski slog. Nov proboj u širenju navike čitanja označila je masovna pojava broširanih i jeftinih džepnih knj iga, izazivajući pravu revoluciju u izdavaštvu sa početkom oko godine. A sada se proizvode međunarodna izdanja enciklopedija, stručnih i umetničkih knjiga i časopisa na više jezika istovremeno, što značajno smanjuje troškove produ'kcije i ubrzava proces širenja informacija. Treba, najzad, pomenuti i sada masovno korišćenu mogućnost umnožavanja tekstova putem kseroksiranja (fo tokopiranja), kao i sve širu praksu komuniciranja tzv. elektronskom poštom i sličnim medijima. Ali od bar jednake važnosti bili su spoljni, društveni uslovi za razvoj pismenosti. U ranijim epohama pismenost se mahom rasprostirala po svetu osvajanjem novih teritorija za stare imperije, pa je tako latinica marširala sa rimskim legijama, a arapsko pismo je galopiralo sa ratnicima polumeseca. Slične posle- 137

138 RANKO BUGARSKI dice imalo je, dakako, i širenje istočnog i zapadnog hrišćanstva. U ranom modernom periodu od Renesanse do industrijske revolucije - okvirno, između i godine - širenje pismenosti, naročito alfabetske, išlo je u korak sa savremenim oblicima opštenja, udruživanja i razmene unutar i između društvenih kolektiva, sa razvojem školstva, komunikacija i privrede, sa stvaranjem političkih zajednica i oblikovanjem nacionalne svesti. Posebno treba zabeležiti doprinos pismenosti opštoj demokratizaciji života, jer je ona u svojim strogo ograničenim ranijim oblicima pre delovala suprotno, kao instrument represije elita nad masama (što se ponegde održalo i do danas). Međutim, ideje sadržane u knjigama, novinama, brošurama i na plakatima svojim brzim rasprostiranjem omogućile su i takve društvene prevrate kao što su američka i francuska revolucija, koje su pripremile teren za plodan razvoj građanske demokratije. A vizija mogućih blagodeti potonjeg industrijskog, naučnog i tehnološkog razvoja sa svoj e strane je podstakla opismenjavanje novih sredina i društvenih slojeva. Tako je pismenost - ne zaboravimo, snažno podržana štamparstvom - odgovorila određenim lj udskih potrebama i ujedno stvorila prostor za čitav niz novih delatnosti. No uz sve to, shvatanje o masovnoj pismenosti kao opštem društvenom dobru zapravo se razvija tek tokom 19. stojeća (pri čemu je još oko godine umela da čita i piše jedva jedna desetina odrasle svetske populacije), da bi naš vek došao i do ideala pismenosti kao univerzalnog ljudskog prava. Ali od prava do ostvarenja i ovde je, kao i u mnogim drugim životnim domenima, 138

139 PISMO veoma dugačak put. Uprkos novijem razmahu pismenosti, i pored učestalih i neretko uspešnih nacionalnih i međunarodnih projekata za suzbijanj e nepismenosti, još smo daleko od opismenjenosti svih ljudi. Prema podacima Uneska, u svetu danas živi blizu milijardu nepismenih iznad 15 godina starosti, što bi moglo da znači da je najmanje svaki treći odrasli stanovnik naše planete još uvek nepismen. Pri tome postoje izuzetno velike razlike između najrazvijenijih i najslabije razvijenih zemalja, u rasponu od praktično stoprocentne do minimalne pismenosti - ne računajući, dakako, nebrojene male plemenske zajednice koje uopšte ne znaju za pismo. U današnjoj Jugoslaviji, prema podacima iz godine, potpuno nepismenih među odraslima ima 10-15%; broj funkcionalno nepismenih teško je utvrditi, ali se, računat prema broju onih bez završene osnovne škole, penje na dobri_h 30% (kod žena čak 40%) - zaista skroman rezultat za jednu evropsku državu! Nepismeni su, dakle, najgušće koncentrisani u najslabije razvijenim zemljama; uz to ih je uvek više među siromašnijim nego bogatij im društvenim slojevima, među ženama nego muškarcima, i na selu nego u gradu. Prema tome, svetski prototip nepismene osobe jeste siromašna seljanka u nerazvijenoj zemlji. A što se tiče pomenutih kampanja za opismenjavanje, one najčešće postižu samo relativan uspeh, čak i tamo gde ima stvarnog interesovanja -jer ima i zajednica koje za tako nešto nisu zainteresovane, naprosto zato što u svom životu ne osećaju nikakvu potrebu za pismom (ima i takvih pojedinaca u pismenim druš- 139

140 RANKO BUGARSKI tvima). S druge strane, već postojeća mera pismenosti kolektiva i pojedinaca može se u nepovoljnim okolnostima i izgubiti, pa se postavlja i pitanje održavanja stečene pismenosti. Vidimo, znači, kako se teorijski apsolutno pravo na pismenost u životu ipak relativizuje. Na kraju, kako stvari stoje ako pismenost dovedemo u odnos, ne prema broju ljudi, nego prema broju jezika - ne zaboravljajući da svi pripadnici pisanih jezika nisu nužno pismeni? Statistički gledano, ovde je slika prilično sumorna. Razmatrajući prostiranje pisma po svetu, ustanovili smo da je manji broj opštih obrazaca prilagođavan strukturama novih jezika, pa se broj pisama brzo umnožavao. Ali ako bi se iz toga stekao utisak da su do danas manje-više svi jezici sveta dobili pismo, to bi, nažalost, bilo veoma daleko od istine. Tačno je da nema nijednog većeg i važnijeg jezika bez pisma, ali ovakvi jezici čine samo manji procenat svih postojećih jezika. U ovom trenutku širom planete nalazimo pravo bogatstvo od nekih hiljadu pisama. Ovaj broj se s jedne strane uvećava izradom pisama za ranij e nepisane jezike, ali se s druge strane smanj uje gašenjem nekih delimično pisanih idioma malih zajednica. Međutim, jezika danas ima čak oko Ovo znači, grubo uzev, da se tek na svakom petom jeziku može pisati - da i ne govorimo o pisanju kao raširenoj svakodnevnoj delatnosti, a pogotovo o značaj nijoj pisanoj knj iževnosti kao nekom merilu, jer je ovako nešto ostvareno možda samo u stotinak jezika. Pomenute proporcije još su izrazitije ako se podsetimo da su mnogi jezici nastali, odslužili svoje i nestali još pre izuma 140

141 PISMO pisma. A i u savremenom svetu smo svedoci dramatičnog odumiranja velikog broja malih jezika koj i su već nestali - ili će ubrzo nestati - sa lica zemlje nikada ne stekavši mogućnost da se nj ihovi iskazi zapišu. Ako sve ovo uzmemo u obzir, ne možemo izbeći zaključak da je, gledano komparativno i kvantitativno iz jezičkog ugla, pismenost daleko od univerzalnosti, skoro predstavljajući kulturnu retkost - pre izuzetak nego pravilo. Pismo i pisanje ostaju nedosanjani san za veliku većinu jezika prošlosti i sadašnjosti. Standardizacija pisma Jedan važan uslov širenja pismenosti, koji objedinjuje tehnološke i kulturne aspekte ovog fenomena a koji u prethodnom odeljku nije eksplicitno naveden, zaslužuje posebnu obradu u ostatku ovog poglavlja; to je standardizacija pisma i pisanja. U ranim fazama pisma bilo je dosta kolebanja u broju, izgledu i orijentaciji pojedinačnih grafičkih simbola, kao i u smeru nj ihovog ispisivanja u nizu. Sa širenjem prakse pisanja postepeno se smanjivao obim ovih varijacija - to jest, krenuo je proces standardizacije različitih aspekata pisma i pisanja. Do izvesne mere ujednačavanja i regulisanja došlo je tokom stojeća i u najstarijim pismima, da bi stabilizacija najveći stepen dostigla u alfabetskim oblicima pisanja. Početni inventar znakova jednog alfabetskog sistema tokom vremena je tipično doživljavao određene modifikacije, ukidanjem nekih simbola a dodavanjem drugih, ili pak razdvaja- 141

142 RANKO BUGARSKI njem odnosno spajanj em pojedinih među nj ima. Pri tome su simboli dobijali svoj manje-više konačan vizuelni oblik u malom broju standardnih varijanti (velika i mala, pisana i štampana, osnovna i kurzivna slova, te kod nekih pisama - sistematski samo u arapskom - poziciono određeni alografi, tj. različiti oblici istih grafema u nezavisnom i u početnom, srednjem i završnom položaju u rečima). Konsolidovanje izgleda znakova uključivalo je i orijentaciju, pa oni više nisu mogli - kao u nekim starim oblicima pisanja - proizvoljno da "gledaju " levo ili desno, nagore ili nadole. Sva slova su pojedinačno imenovana, a utvrđen je i njihov redosled u okviru alfabeta. (U ovom poretku nekada su kodirane i mitološke ili kosmološke predstave strukture sveta i toka stvari - upor. i danas izraze tipa "alfa i omega ", "od A do Š".) Imena i redosled u nizu važni su za utvrđivanje porekla i hronologije pojedinih alfabeta, zbog mogućeg preuzimanja ovih elemenata od datiranih starijih uzora. I pojedine vrste alfabeta dobile su svoje nazive, najčešće - kao i kod reči alfabet -prema imenima dvaju ili više početnih slova u tako uređenom nizu. Latinički, a ređe i drugi alfabeti zovu se i abecede, a ćirilički azbuke - po latinskim imenima slova A, B, C, D, odnosno slovenskim nazivima slova A (az) i B (buki). Kasnije uvedena slova, domaća ili preuzeta, redovno se svrstavaju na kraj niza. Smer pisanja, koji je inače većina pisama menjala tokom svog trajanja, takođe je standardizovan. Sva modema pisma teku sleva nadesno i odozgo nadole; u nekim nealfabetskim pismima, kao što su kinesko i japansko, ko- 142

143 PISMO riste se i različiti smerovi, ali su i takve kombinacije podložne određenim pravilima. Iako je stabilizacija grafičke prakse počela još u davna vremena, najveći podsticaj standardizaciji pisma pružio je izum štamparske tehnike. Samom svojom prirodom štampa smanjuje obim prostornih, vremenskih i socijalnih varijacija, pa tako nameće i stroga ograničenja raznolikosti rukopisnih tradicija i individualnim prepisivačkim slobodama (i greškama), favorizujući jednoobrazna rešenja koja kodifikuju pisanu reč razdvajajući je od šarenila govorne prakse. Tako je jednom utvrđenu kanonsku verziju nekog teksta mogao u istovetnom obliku i istovremeno da ima pred očima veliki broj čitalaca, što ranije nije bilo moguće, a što je unapredilo egzaktnost, udarnu snagu i uticaj štampanog materijala. Sa novom tehnikom, mesto rukopisne kaligrafije uveliko je preuzela tipografij a, koja je prilagodila neke od već postojećih tipova slova i uvela nove. Primera radi, grčki alfabet, koji je nakon nekoliko stojeća slobodnije upotrebe u više svojih formi stabilizovan u svom klasičnom obliku u 5. veku p.n.e., uveo je pisanje između dve linije, dajući ispisanom tekstu geometrijski dosledan likovni utisak, koji će štampa samo pojačati. Razlika između majuskule i minuskule, takođe grčkog porekla, tipografski se uobličava kao verzal (velika slova) nasuprot kurentu (mala slova), sa međuoblikom zvanim kapitala (slova oblika verzala a veličine kurenta, dakle "mala velika slova " ). A odblesak razlike između uglastog i zaobljenog, odnosno kvadratnog i kurzivnog načina pisanja, u tipografi ji se javlja kroz podelu na normal (osnovni, nemarkirani slog) i kurziv (markirani 143

144 RANKO BUGARSKI a A tj 'D j J HH e e xx 5 B K }{ fb }-b T T u. U B B >K}f{ nji o o h n q q r r 3 3 JbJb nit y y J,J l).l ll Hl1 MM p p lp mill e E a A dd gg l L o o t T b B dždž h H lj Lj p p uu e e dd l I mm r R v V č č e E j J n N s s z z ć ć f F k K nj Nj š š ž ž aa l) D j J HH e e xx 6B e E KK fb lb T T u, U a B :HC)[( AJI oo li 'Ii t.tq z r 3 3.lb lb n ll yy fl. lj o,a uh.mm p P ljjc/j w.hl a: A d_ D gg ll oo tt bb dždž h H lj Lj p P uu cc dd il mm rr v V č Č e E jj n N ss zz ćć ff kk nj Nj š Š ž Ž Slika

145 PISMO slog za posebna isticanja). Unutar ovih osnovnih slovnih tipova vremenom su izrađene mnogobrojne stilski diferencirane varijante za posebne štamparske i tipografske svrhe. Slika 40 (preuzeta iz Pravopisa srpskoga jezika, str. 38) prikazuje osnovne standardizovane oblike savremene srpskohrvatske ćirilice i latinice. Za naučne i druge specijalne potrebe u našoj latinici koriste se i dopunske grafeme iz opšte latinice: <q, W, X, y>. Kao poseban aspekt grafičke kodifikacije pomenućemo izradu pisama za ranije nepisane jezike. Popularno rečeno, tu se ide od glasa do slova - za razliku od dešifrovanja starih pisama, gde je pravac kretanja od slova do glasa. Usmene kulture su se kroz istoriju najčešće opismenjavale u dvostepenom postupku. Najpre bi njihove elite usvojile kompletan pisani jezik nekog prestižnog suseda, pa je taj jezik služio kao medijum domaće pismenosti, a potom bi - često nakon dužeg vremena -dvoje zični pojedinci ostvarivali zamisao da pismo drugog jezika prilagode za pisanje svog maternjeg. Tako su, na primer, postupili Hetiti u odnosu prema sumerskom i akađanskom, a Japanci, Korejci i Vijetnamci u vezi s kineskim. Iako je, kako smo ranije videli, nastanak pojedinih pisama plod truda mnogih generacija i otuda po pravilu anoniman, zasluge za prilagođavanje već postojećih pisama novim jezicima ponekad pripadaju i nadahnutim pojedincima, vođama svojih naroda. Ovde se možemo setiti kralj a Sejonga i korejskog hangula, iako je ovaj slučaj specifičan zbog inovativnosti ispoljene 145

146 RANKO BUGARSKI u konstruisanju ovog sasvim apartnog pisma. Mnogo je tipičnija situacija kada do takvih poduhvata dolazi u uslovima predstojeće ili već obavljene kolonizacije. Primitivne zajednice širom sveta često su autohtono razvile oblike piktografskog ili pikto-ideografskog pisanja - od Eskima na Aljasci i severnoameričkih Indijanaca do Bušmana u Africi, i od australijskih domorodaca do Jukagira u Sibiru. Ali nijedna od ovih zajednica, svakako zbog odsustva civilizacijskih preduslova, nije spontano dostigla fazu fonografije, dakle pravog pisma. Tek sa dolaskom hrišćanskih misionara i kolonizacijom tih prostora stvorena je mogućnost primene evropskih obrazaca fonografske pismenosti u izradi pisama za jezike lokalnih zajednica, bilo da su se tog posla poduhvatali sami misionari ili pak domaći uglednici. Kao rani primer prvog slučaja navešćemo alfabet koji je za jezik Maja polovinom 16. veka izumeo španski biskup Dijego de Landa. Ovaj sistem nije, doduše, bio uspešan, pa nije ni doprineo dešifrovanju autentičnog majanskog hijeroglifskog pisma; u kasnijim vremenima, a naročito u ovom veku, misionari (često sa valjanim lingvističkim obrazovanjem) će imati mnogo više uspeha u ovom poslu, proizvodeći adekvatna pisma za stotine jezika. Drugu mogućnost ilustruje indijanski poglavica Sekvoja, koji je godine sačinio originalan silabarij za svoj jezik čeroki, kojim su se decenijama potom služili misionari. Zanimlj iv je i slučaj pisma za jezik naroda Bamum u Kamerunu, koje je krajem 19. veka izradio kralj Ndžoja. Ovo pismo je veoma brzo prešlo put od izvorne piktografije do silabografije (sa sve 146

147 PISMO manje znakova, do nekih 70 na kraju, i sa tendencijom alfabetizacije). To je bila svojevrsna rekapitulacija inače hiljadugodišnjeg procesa, pod uticajem priručnih stranih uzora; slične pojave zapažene su i kod drugih pisama nastalih kolonizacijom. U savremeno doba, pak, izradom pisama većinom se bave timovi stručnjaka, uglavnom lingvista. Uopšte uzev, ovde je najpre potrebno izabrati i adaptirati odgovarajući sistem pisanja, najčešće alfabetski, a zatim utvrditi i pravila pisanja, dakle pravopis (o pravopisu će biti više reči u narednom odeljku). Kod već utvrđenih pisama može se iz raznih razloga ukazati potreba za nj ihovom reformom. Kada je posredi samo pokušaj da se modifikacijom pravila pisanja uhvati korak sa promenama u jeziku, to je srazmerno lako postići. Međutim, nekada se - iz raznih vanjezičkih, a ređe i jezičkih razloga - ide i na promenu samog pisma, što je korak od dalekosežnog i dugoročnog značaja, ilustrovan u prethodnom poglavlju. I kako je na tom mestu već istaknuto, čisto lingvistički kriterijumi moraju se u ovakvim poslovima, bilo da je reč o izradi ili o reformi pisma, kombinovati sa sociolingvističkim, kulturnim i političkim merilima, kako bi rezultat bio uistinu prihvaćen u jezičkoj zajednici. Ovo stoga što vidljivost čini pisma i pravopise emocijama podložnim segmentima svakog jezika, koji simbolizuju grupnu lojalnost i identitet, pa otuda mogu snažno da utiču na društvenu strukturu i vrednosne sisteme zajednice. Tu važna uloga pripada kolektivnim stavovima prema jeziku, koji mogu učiniti veoma poželjnim da jedan jezik bude vizuelno sličan nekom drugom, ili pak da se od njega što više razlikuje. Ube- 147

148 RANKO BUGARSKI dljive potvrde za ovo mogu se naći na raznim stranama, uključujući i noviju istoriju južnoslovenskih naroda sa njihovim jezicima i pismima. U celini, jezičke reforme obično su više stvar politike nego lingvistike. Pismo i pravopis Ako su se napomene u prethodnom odeljku uglavnom odnosile na standardizaciju samog pisma kao inventara grafičkih simbola, sada treba nešto da kažemo i o standardizovanju pisanja kao procesa, a ovde središnja uloga pripada izradi pravopisa. Dok pojam pisma ili grafije podrazumeva bilo kakvo pisanje, uži pojam ortografije ili pravopisa odnosi se na pravilno pisanje. Pravopis je, dakle, skup konvencionalnih pravila za ispravnu, tj. stručno normiranu i društveno sankcionisanu upotrebu neke grafije u datom jeziku. To je standardizovan sistem za pisanje nekog posebnog jezika, koji uključuje - kod alfabetskih pisama, koja ćemo ovde uzeti za primer - propisan skup grafema, odnosno slovn ih znakova i znakova interpunkcije, i niz pravila za njihovo kombinovanje prilikom pisanja (npr. upotreba velikih i malih slova, sastavljeno i rastavljeno pisanje, glasovne promene u nizu, skraćenice, pisanje pozajmljenica i imena iz drugih jezika, itd.). Posebnim dodatkom ovom inventaru mogu se smatrati znakovi za brojeve, većinom logogrami izvedeni iz oblika običnih slova, čiji je poredak u nizu mogao imati i numeričku vrednost (kao u grčkom alfabetu), ili pak specijalno konstruisani (kao rimski i arapski brojevi; ovi drugi, 148

149 PISMO koji poznaju i bitan pojam nule, zapravo potiču iz Indije, odakle su ih Arapi preuzeli u 7. veku i preneli u Evropu). Pravopis je još konvencionalniji od alfabeta: mnogi jezici pišu se latinicom, čak nj enim sasvim bliskim ako ne i identičnim verzijama, ali ne postoje dva sa istovetnim pravopisnim pravilima. Jednom stabilizovani, naročito uz pomoć štampe, alfabet i pravopis čine temelj za izgrađivanje standardnih ili književnih jezika -jezičkih varijeteta kodifikovanih u normativnim priručnicima, među kojima su za standardizaciju pisanja, osim pravopisnih, veoma važni i rečnici. Pravopisi mogu da budu ustrojeni na različitim principima. Pravopis koji odražava starija stanja jezika ili u pisanju stranih imena prenosi nj ihov izvorni pisani oblik obično se zove etimološki, a onaj koji teži reprodukciji savremenih zvučnih vrednosti -fonetski. Tako se u pisanju latinicom u Hrvatskoj kombinuju ova dva načela, sa aktuelnom tendencijom porasta etimološkog, dok se u Srbij i u upotrebi obaju pisama sledi fonetski princip (uz moguće alternativno ili dodatno izvorno pisanje imena iz latiničnih jezika). Treba uzgred da primetimo da su pomenuti popularni termini zastareli i sa naučne strane neprecizni. U prvom slučaju zapravo je više reč o morfološkim nego o etimološkim obaveštenjima, a u drugom o fonološkom a ne fonetskom nivou - što, dakako, podrazumeva moderno i u svetu prihvaćeno razlikovanje fonologije kao nauke o funkcionalnim jedinicama glasovnih sistema od fonetike kao nauke o fizičkim svojstvima pojedinih glasova. 149

150 RANKO BUGARSKI Pravopis odražava specifične kulturne i društvene norme pojedinih zajednica, pa je podložan i raznim vanjezičkim uticajima, kao i dejstvu jezičkih promena u vremenu. Ove promene glavni su razlog što se savremeni pravopisi alfabetskih pisama toliko razlikuju u meri ostvarivanja sistemske fonemsko-grafemske korespondencije. Već nam je poznato da je takva korelacija tipa l: l samo princip i ideal; u realizaciji, nijedan konvencionalni sistem pisanja nije dosledno i potpuno fonemski, a još je manje fonetski. Naime, iako jedna grafema često predstavlja jednu fonemu (npr. sh. <k>), neretko ista grafema izražava više fonema (npr. franc. <s> je /s/ ili /z/), a i obrnuto, više grafema izražava istu fonemu (npr. špan. <b> i <v> su /v/). Kako latinski alfabet nije imao poseban znak za fonemu /š/, jer takve u latinskom nije bilo, ona se danas u raznim jezicima predstavlja različitim grafemama: ital. <sc> ili <sci>, franc. <ch>, nem. <seh>, polj. <sz>, mađ. <s> itd. Kako vidimo iz ovih primera, grafeme se mogu pisati jednim slovom, ali i slovnim grupama: digramima sa dva znaka, trigramima sa tri, tetragramima sa četiri (npr. nem. <tsch> za /č/). Sa izuzetkom latiničnih digrama <lj, nj, dž>, oba pisma srpskohrvatskog jezika imaju jednoslovne grafeme za foneme koje zastupaju. (Za teleprinterske potrebe u latinicu se uvode i posebni digrami, kao <sx> za /š/ ili <zh> za /ž/). Pri tome se isti osnovni znaci mogu modifikovati dodavanjem dijakritičkih znakova za obeležavanje drukčije zvučne vrednosti, kao kod naših latiničnih <ć, č, š, ž, đ>, polj. <S, i>, nem. <a, o, ii> itd. 150

151 PISMO I u istom jeziku može da bude značajnih odstupanja u oba pravca. Tako engl. fonema If/ ima četiri grafološke alternative u raznim rečima; obrnuto, grafološkoj sekvenci <ough> odgovara čak šest fonemskih vrednosti. Ali čak i tako naizgled haotičan odnos između izgovorenog i napisanog kakav nalazimo u engleskom (ili, u nešto manjoj meri, u francuskom) ipak počiva na pomenutom fonemskom principu, poznatom otkad postoji alfabet. Stvar je samo u tome što su narodi ovih jezika to načelo uveli znatno ranije, ali u međuvremenu nisu bitno prilagođavali svoj pravopis. A rastući raskorak između jednom utvrđenog pravopisa i stalnih govornih promena upravo i urađa takvim neusaglašenostima između govora i pisanja kakve danas nalazimo u engleskom i francuskom. Pisanje na ovim jezicima vemije odražava davnašnji nego današnji izgovor; tako se engl. knight ('dečak', potom 'vitez') pre pet vekova uistinu izgovaralo /kniht/, dok je usled međuvremenih glasovnih promena savremeni izgovor /nait/. Prema tome, činjenica da oba pisma srpskohrvatskog jezika idu u red onih koja se u najvećoj meri približavaju fonemsko-grafemskoj korespondenciji nije rezultat nikakve inherentne "fonetičnosti" ovog jezika, odnosno njegovih pisama ili pravopisa, kako su to laici skloni da veruju. Jednostavno, mi smo danas u srećnijem položaju od većine drugih naroda, zahvaljujući tome što je Vukova reforma izvedena dosledno i srazmemo nedavno, pa nije bilo vremena za ispoljavanje malopre navedenog raskoraka između govora i pisanja. 15 1

152 RANKO BUGARSKI Prenošenje znakova iz jednog pisma u drugo - često ograničeno nepodudarnostima između grafoloških sistema, naročito kod jezika u tom pogledu veoma različitih - zove se transliteracija. Ovaj postupak razlikuje se od transkripcije- prenošenja glasova u pismo, koje je sa svoje strane sputano nemogućnošću pretakanja svih zvučnih vrednosti u grafički medijum. Tu se razlikuju šira ili fonološka transkripcija, koja se zadovoljava prenošenjem fonemskih jedinica i kojoj su neki pravopisi bliski, i uža ili fonetska transkripcija, koja nastoj i da registruje i po-. jedinosti fonetskog reda, a koristi se u specijalnim stručnim pismima od kojih je najpoznatije Međunarodni fonetski alfabet (International Phonetic Alphabet - l. P. A.). Postupci transliteracije i fonološke transkripcije primenjuju se, nekada i kombinovano, prilikom prenošenja imena iz jednog jezika u drugi; problemi su najveći kada se u evropske jezike prenose npr. arapska ili kineska imena. Ovde je važno primetiti da mi sve vreme govorimo o jedinicama jezičkog koda, a ne o nj ihovoj realizaciji u govoru, i to zato što je samo ono prvo, a ne i ovo drugo, relevantno za pravopis - bar u principu. Nijedno pismo niti pravopis u opštoj upotrebi ne mogu da reprodukuju sve čujne vrednosti, niti im to uopšte može da bude cilj. (Tome mogu samo donekle da se približe pomenuti sistemi notacije koje za svoje potrebe izrađuju fonetičari.) Stvar je u tome što - kako je to još pre više od jednog veka veoma jasno izrazio nemački lingvist Herman Paul - jedna izgovorena reč nije sled određenog broja nezavisnih glasova, od kojih bi se svaki mogao predstaviti nekim alfabet- 152

153 PISMO skim znakom. U suštini, ona predstavlja kontinuiran i sliven glasovni tok sačinjen od neodređeno velikog broja mogućih segmenata, pa alfabetski simboli uspevaju samo da približno označe neke karakteristične tačke u tom toku. U terminologiji moderne fonologije, ovo znači da alfabetsko pisanje nastoji da zabeleži distinktivne jedinice glasovne strukture koje percipiramo u govornom nizu, a ne sam taj niz - foneme, a ne fone. Drugim rečima, alfabetskom pisanju u načelu odgovara fonološki pravopis. Međutim, sasvim je normalna pojava da jedna ortografija kombinuje jezički nivo koji načelno i primarno predstavlja sa elementima drugih nivoa, pa izgleda da u ovom smislu i nema " čistih" ortografija. Od fonološkog nivoa moguća su odstupanja u dva pravca: prema " gore", ka nivou morfofonologije i morfologije, pa i leksikona, i prema " dole", ka nivou fonetike. Prvi slučaj ( " duboku ortografiju") imamo kada se želi sačuvati morfološka prozirnost napisane reči, očuvanjem zasebnog identiteta sastavnih morfema, a time i njena etimologija, po cenu odstupanja od izgovora. U drugom slučaju ( " plitka ortografija") ide se ka što bližoj reprodukciji izgovome vrednosti, bez obzira na identitet morfema. U našem jeziku, pisani lik predsednik približno bi ilustrovao morfofonološki princip, lik pretsednik fonološki, a lik precednik - fonetski. Pošto važeća pravopisna pravila normira ju prvi navedeni lik, već i ovaj primer pokazuje da naš u osnovi fonološki pravopis sadrži elemente morfofonološkog predstavljanja, čime inklinira u pravcu suprotnom od fonetskog. 153

154 RANKO BUGARSKI Ovakva inklinacija inače je tipična za fonološki ustrojene pravopise, i predstavlja snažnu dijahronijsku tendenciju. Jezičke promene, ako nisu propraćene ortografskim prilagođenjima, vremenom unose nered u površinsku fonemsko-grafemsku sistematiku, ali se zato u pravopisu jasnije ocrtavaju ne samo pređašnja stanja jezika nego i veće jedinice na jednom dubljem nivou reprezentovanja. Stoga su ovakva odstupanja veća u ranije ustanovljenim pravopisima, a manja kod kasnije uvedenih ili nedavno reformisanih, pa su srpskohrvatska, litvanska, finska, španska, češka ili turska ortografija bliža ostvarenja fonološkog principa nego engleska ili francuska (tj. prve su srazmemo,.plitke", a druge su već postale prilično " duboke"). Treba reći da je pomenuta tendencija, kakve god bile praktične posledice njenog delovanja (npr. za učenje čitanja i pisanja na engleskom), u saglasnosti sa psiholingvističkim i neurolingvističkim nalazima da pojedinačni konsonanti i vokali nisu plauzibilne minimalne jedinice u procesima produkcije i percepcije govora, nego da takve jedinice treba pre tražiti na nivou većih segmenata - slogova, odnosno morfema. Zasad ostaje u sferi spekulacije zanimljivo pitanje da li ovo ima veze i sa činjenicom da su silabički i logografski sistemi pisanja samoniklo nastajali u raznim delovima Starog sveta, dok je alfabetsko pisanje izumljeno svega jednom. Međutim, nazvati tip pravopisa o kojem govorimo fonološkim zapravo je, strogo uzev, takođe svojevrsno uprošćenje. Naime, fonološki nivo, pored segmentalnih fonema kakve su konsonanti i vokali, obuhvata i suprasegmentalne ili prozodijske 154

155 PISMO fenomene kao što su akcent, dužina i intonacija, koj i su u govoru često distinktivni (tj. utiču na razlikovanje značenja) a u pisanju se najčešće odražavaju nesistematski ili fakultativno, ili se pak nikako ne odražavaj u. Kategorijalno posmatrano, ovo je glavna slabost alfabetskih, tj. fonoloških ortografija. Doduše, neki pravopisi ovog tipa nastoje da i to pokriju u nekoj meri - npr. španski i italijanski beleže naglasak, a češki i finski dužinu. Intonacija se samo okvirno može nagovestiti interpunkcijom. Iz navedenog razloga ovakve pravopise pre bi trebalo zvati fonemskim, misleći na segmentalne foneme. Ali ni tu nije kraj kritičkoj analizi pojmova i termina, jer dok je kod konsonanata stvar manje-više u redu, kod vokala, kao glavnih nosilaca pomenutih prozodijskih pojava, fonemsko-grafemska podudarnost neretko je daleko od potpune. Ovo je produžena posledica "istočnog greha" samog alfabeta, koji je kao izvorno semitski proizvod, već smo videli, od samog početka zapostavljao beleženje vokala. I pored velikog grčkog doprinosa, ova neravnomernost ni do danas nije sasvim uklonjena, pa često nalazimo da vokalskih fonema ima više nego vokalskih grafema (što onda znači da je u mnogim alfabetski pisanim jezicima i ukupan broj fonema veći od broja grafema). Usled toga se u jezicima sa distinktivnim akcentom i kvantitetom te razlike u običnom pisanju generalno ne registruju, iako se po potrebi nekada mogu obeležiti posebnim dijakritičkim dodacima. Pokušajmo, primera radi, da pročitamo sasvim obične rečenice našeg jezika kao što su "Nema radnika ", "Grad je pao" ili " Š ta je radio? ". Ovde nam neće pomoći školsko pra- 155

156 RANKO BUGARSKI vilo da se ima čitati "kako je napisano ", prosto zato što se ne zna šta je napisano: u svakom primeru moguća su dva semantički jasno različita "čitanja " (donekle veštački primer "Gore je gore ", recimo, nudi čak četiri). Postoje samo dve mogućnosti: ispravno čitanje mora se ili dedukovati iz šireg konteksta, ili obezbediti dodavanjem znakova za akcent i kvantitet prilikom pisanja. Prvi postupak uopšte više nije pitanje ortografije, a drugi ostaje u nj enim granicama ali na poseban način, zahtevajući dodatnu obuku i specijalno znanje izvan normalne upotrebe konvencionalnog pisma. Dvosmislenosti pomenutog tipa mogle bi se sistematski izbeći jedino ako bi u ovakvim jezicima bilo mnogo više zasebnih vokalskih grafema. U našem standardnom jeziku, sa nj e govih pet vokala koji mogu da budu kratki ili dugi, nenaglašeni ili naglašeni, i silaznog ili uzlaznog tona ako su naglašeni, morali bismo imati nekoliko puta više odelitih vokalskih simbola. Tek tada bismo, strogo govoreći, imali potpun fonemski pravopis, koji bi uveliko bio i fonološki - ali ne bi, iz iznetih razloga, ni tada bio fonetski. Iz svega rečenog sledi zaključak da u praksi nema savršenih pisama niti pravopisa, te da se može govoriti samo o stepenu aproksimacije principima koji čine osnovu datog sistema pisanja. 156

157 8 Svet u ogledalu pisma Pismo i civilizacija Na samom početku ove knjige utvrdili smo da je jezik neodvojiv od suštine čoveka, a da je pismo čovekov izum, nešto bez čega su lj udi živeli hiljadama godina, pa i danas često žive. Ali tehnologija pisanja ipak je označila ogromnu prekretnicu u životu čovečanstva. U ovom, završnom poglavlju osmotrićemo neke implikacije i posledice veštine pisanja i pismenosti. U svim ljudskim zajednicama se govori, a u nekima od nj ih se uz to i piše - ali je ta pismenost uvek utemeljena u usmenoj kulturi i nj ome okružena. Otkad je sveta i veka, društva bez pisma u svojim okvirima ipak mogu da dostignu punoću življenja. Nj ima nipošto nisu nedostupni mnogi oblici privrede ili trgovinske razmene, pa ni verbalna umetnost visokog dometa; setimo se samo drevnih epova, balada i drugih spevova, koji su usmeno prenošeni kroz bezbrojne generacije da bi tek kasnije bili zapisani -od mesopotamskog Gilgameša, indijske Mahabharate i Ramajane, grčke Ilijade i Odiseje do germanskih i nordijskih saga i naših narodnih pesama. Postoje i svedočanstva o začuđujućoj sposobnosti orijentacije bez oslonca na pisani jezik 157

158 RANKO BUGARSKI i računske operacije koje on omogućuje. Jedno od nj ih je navigacija preistorijskih plemena Polinezije, bez kompasa i karte, hiljadama milja po Pacifiku. A kako smo videli u prethodnom poglavlju, čak i danas, u jeku raznih projekata opismenjavanja, neke zajednice osećaju da mogu i dalje komotno da žive bez pisma, onako kako su uvek živele. No i pored svega ovoga, činjenica je da su isključivo usmene zajednice mahom male, upravo kao što je i komunikacijski dobačaj lj udskog glasa ograničen. One su uz to i prostije ustrojene. A složeni oblici socijalne organizacije, kakve podrazumeva rađanje starih civilizacija, nisu nigde nastali bez pisma. Ovo uključuje naročito razvijenu poljoprivredu i uzgoj domaćih životinja, razuđenu trgovinu i saobraćaj, metalurgiju i početke industrije, upravljačke institucije, razvoj umetnosti i drugo. Bez pisma je posebno nezamisliv nastanak gradova i razvitak urbane ku tl ure. Upravo rečeno važi za sve velike drevne imperije bez izuzetka - od Mesopotamije i Egipta, preko Persije, Grčke i Rima, do Indije i Kine. Nijedna od nj ih ne bi mogla da funkcioniše bez oslanjanja na pismo. Tako, na primer, učvršćivanje grčke vladavine i donošenje jedinstvenih standarda administracije i prava na ogromnom prostoru od Peloponeza do doline Inda ne bi se nikako moglo ostvariti bez kohezivne snage pisane reči. A tu snagu može da nam predoči i kontrast između šarolikih i fragmentarnih usmenih kultura američkih Indijanaca i jedinstva centralizovanog kineskog carstva, gde je zajedničko pismo okupilo - i zadržalo na okupu - stotine miliona ljudi. Ovaj 158

159 PISMO primer podvlači suštinsku razliku između usmenih zajednica, kod kojih je međugeneracijski prenos znanja i iskustva sveden na lične i porodične kontakte, i društava koja su u pismenosti stekla akumulativno sredstvo što prevazilazi ova ograničenja, obezbeđujući civilizacijski kontinuitet. Kad je reč o pomenutim prostranim carstvima, treba zapaziti da za stvaranje i održavanje njihovih razgranatih komunikacijskih mreža nije potrebna masovna, pa ni šira pismenost: dovoljna je administrativna infrastruktura sačinjena od malog broja pismenih državnih činovnika, raspoređenih na ključnim mestima. Veština pisanja pružila je, dakle, osnovu za praktično funkcionisanje starih civilizacija u administraciji, trgovini, đipiomatiji, zakonodavstvu. Zakonik vavilonskog kralja Hamurabija oko godine p.n.e., na primer, utvrdio je, na način vidljiv svim podanicima, šta sve nije dozvoljeno i kakve kazne očekuju prekršioce. S druge strane, pismo je, udruženo sa sposobnošću izvođenja sofisticiranih računskih operacija, omogućilo rano postignute uzlete u matematici, astronomiji, logici, filozofiji i drugim disciplinama ljudskog duha. Ipak, iz svega ovoga ne treba zaključiti da je pismo samo po sebi bilo presudni činilac u nastanku civilizovanog života, jer su u igri očigledno bili i drugi faktori. Adekvatniji opšti zaključak biće da je pismo istovremeno proizvod i instrument civilizacije, nešto što ona donosi ali i što reguliše njene tokove. Nema civilizacije bez pisma, ali ni pisma bez civilizacije. A da Ii je za pravi civilizacijski zamah dovoljno bilo kakvo pismo, ili su neki tipovi pisma - recimo, alfabetski -već samom 159

160 RANKO BUGARSKI svojom prirodom predodređeni da civilizatorsku ulogu ispunjavaju u najvećoj meri, i uspešnije od drugih sistema pisanja? Ovo teorijski zanimljivo pitanje podstaklo je tokom poslednjih decenija raspre u koje su se uključili stručnjaci iz raznih disciplina i koje još ne jenjavaju. U osnovi se spor vodi između zastupnika tzv. " alfabetske hipoteze ", koji veruju da je tek alfabetsko pisanje prokrčilo neke bitne puteve materijalnog i duhovnog napretka ljudskih društava, i onih koji osporavaju ovako povlašćen položaj ovog sistema pisanja u odnosu prema drugima. Uz " alfabetsku hipotezu" stoje neka poznata imena. Istaknuti predstavnik starije škole mišljenja u gramatologiji, Dejvid Dirindžer, svom kapitalnom delu dao je naslov " Alfabet - ključ za istoriju čovečanstva ". Njegov sunarodnik, britanski antropolog Džek Gudi, u nekoliko knjiga je obrazlagao stanovište da samo alfabet odslikava prave mogućnosti ljudske inteligencije i kulture, dok logografski sistemi ograničavaju raspon mogućih načina mišljenja i kulturnih obrazaca. Kao najbolji primer on ističe visok nivo teorijske i naučne misli kod alfabetizovanih Grka, koja je položila temelje svekolikoj zapadnoj civilizaciji. Kanadski komunikolog Maršal Makluan čak je ispevao svojevrsnu himnu alfabetskom principu, u nizu karakteristično lapidarnih, problematičnih ali podsticajnih opaski. A glavna opozicija ovim autorima dolazi upravo ovih godina iz redova mlađih, svestranije obaveštenih i utoliko manje dogmatičnih lingvista specijalizovanih za pitanja evolucije i tipologije sistema pisanja, koji ističu da su prednosti alfabeta samo uslovne i re- 160

161 PISMO la tivne, te da je insistiranje na njihovoj apsolutizaciji samo izraz zapadnjačkih predrasuda prema drugom i drukčijem. Argumenti obeju strana ovde se ne mogu ni sumarno izložiti. Reći ćemo samo da je alfabetska pismenost neosporno išla ruku pod ruku sa krupnim civilizacijskim dostignućima zapadnog sveta, ali da to još ne znači da je ona jedini validan uzor za celu planetu. Alfabet jeste podržao procese modernizacije na raznim stranama, ali današnji Japan, na primer, kombinuje najsloženije nealfabetsko pismo sa jednom.od najrazvijenijih svetskih tehnologija. Ne treba zaboraviti ni na ranije date podatke o stopi pismenosti u pojedinim zemljama, ukrštene sa zastupljenim sistemima pisanja. Sve u svemu, izgleda da se pomenuta hipoteza, ma koliko mogla izgledati atraktivna, u svojim ekstremnim formulacijama ne može održati. Pre će biti da je bitan generator promena i napretka samo pismo, dok njegov specifični tip u najboljem slučaju igra sekundarnu ulogu u jednom sklopu u kome primat pripada lokalnim civilizacijskim, kulturnim i društvenim okolnostima. Donekle po strani od ovog sporenja stoji jedan broj značajnih autora koji su u novije vreme iz različitih uglova podstakli teorijsko interesovanje za proučavanje prirode pisma i njegovog mesta u ljudskoj kulturi. Tako, recimo, francuski filozof Žak Derida pod imenom gramatologije razvija učenje po kome su pismo i knjige apsolutno bitni za naše moderno shvatanje jezika, ljudskih bića i društava. Njegov sunarodnik i kolega Rolan Bart razrađuje koncepciju pisma kao " skripture" (ecriture), koja će uticati na književnoteorijske pristupe problematici pisanja: uk- 16 1

162 RANKO BUGARSKI ljučujući i karakteristike,,rukopisa " pojedinih škola, razdoblja, polova ili autora. A britanski lingvist Roj Haris nedavno je izložio osobeno shvatanje identiteta pisma kao pisma, a ne kao proste grafičke alternative govoru. U ovom viđenju, pismo čini grafičku komunikaciju načinom opštenja sui generis, koji otuda može ali i ne mora uvek da se oslanja na strukturalne modele koje nude drugi načini opštenja, na prvom mestu govoreni jezik. Ovakvi pristupi još jače ističu izvesnu nezavisnost pisma u najširem smislu od govora; to im garantuje filozofsku i semiotičku aktuelnost, ali- tako nam bar zasad izgleda- po cenu slabljenja sistematske osnove za koherentno proučavanje pisma i pisama. Pismo i ljudski um Da bismo razumeli kako je pismo moglo da deluje tako podsticajno na razvoj čoveka i njegove civilizacije i kulture, potrebno je da bar u najkraćem razmotrimo njegov učinak na ljudski um. Taj učinak ima više komponenti. Pre svega, već smo videli da pismo, pored unapređivanja komunikacije i drugih funkcija, služi i kao nezamenljiv oslonac memoriji, kroz mogućnost zapisivanja podataka za kasniju upotrebu. Među svakidašnjim primerima su vođenje beležaka na času u školi, bez čega bi primljeni sadržaj bio brzo zaboravljen, zatim vođenje dnevnika, liste za kupovinu, rokovnici i slično. Uz to kod alfabetskih pisama utvrđeni redosled simbola dodatno olakšava sve vrste organizovanja i klasifikovanja podataka, pa i njihovo zapamćivanje. (Ne može se uzeti ozbiljno primedba nekih tradicionalistički nastrojenih komentatora da je pismo evolutivno unazadilo 162

163 PISMO čoveka utoliko što je omogućilo da r.1u memorija usled slabijeg treninga " zakržlja ", a što je onda ugrozilo i kontinuitet oralne tradicije. Usmeni spevovi odlično se čuvaju zapisivanjem, a moderni čovek valjda ima i prečeg posla nego da naizust uči i doživotno pamti hiljade stihova!) Pismo, dakle, otvara pristup informacijama nezavisno od prisustva drugih ljudskih bića. Stoga pismenost i jeste nešto više od veštine čitanja i pisanja: ona je istinska vežba uma, uporedljiva sa jačanjem mišića kroz fizičke vežbe, jedna potpuno nova " tehnologija intelekta ", kako je nazivaju neki autori. Tako je čovek, otkrivajući mogućnost pisanja, otvorio sebi put u jedan novi mentalni svet. Pismen čovek može da zaustavi misao u letu, pretvarajući je u znake na papiru, te da je okreće i obrće, ponavlja, sažima i proširuje, tako razvijajući sposobnost uočavanja i upoređivanja, analize i argumentacije. Filozof Fransis Bekon još davno je rekao da pisanje stvara egzaktnog čoveka. Pored razvijarja logičkog mišljenja i boljeg razumevanja sveta, tim putem se na viši stepen podižu umeće introspekcije i samosvest ljudske jedinke. Nasuprot anonimnosti oralne tradicije, čovek se pisanjem individualizuje. Uz to, dakako, pismenost omogućuje upoznavanje sa intelektualnim bogatstvom nataloženim kroz stojeća u nebrojenim pisanim tekstovima, što između ostalog doprinosi stvaranju svojevrsnog kolektivnog " pismenog mentaliteta ", ali i duhovne sredine u kojoj pojedinac može u potpunosti da razvije svoje potencijale za kreativno pisanje. Sve ovo u velikoj meri podstiče i kritičko mišljenje, zbog čega su pismeni ljudi 163

164 RANKO BUGARSKI kroz istoriju često bivali -a ponegde i do danas ostali -predmet podozrenja, pa i progona. O tome rečito govore razni crkveni i svetovni indeksi zabranjenih knjiga, kao i ritualno spaljivanje knjiga u ostrašćenoj režiji totalitarnih režima. Prema iznetom, pismo našem umu nudi osnovni mnemonički okvir, a s druge strane i moćan analitički princip. Stoga prelaženje iz usmenosti u pismenost, kao i iz jedne pismenosti u drugu, nije samo tehnički korak nego i prelomna tačka u obrascima učenja i saznanja. Svoj uticaj na ljudsku misao, a time i na sav čovekov realni i imaginarni svet, pismo uveliko ostvaruje delujući i na sam jezik. Gledano najpre spolja, da tako kažemo, pismo kao relativno autonoman jezički kod otkriva neočekivane potencijale grafičkog izraza, možda najupečatljivije u vizuelnoj lepoti i složenosti istočnjačkih pisama, kao i u kaligrafiji uopšte. Zatim, i važnije od ovoga za razvoj civilizacije, pisani jezik utvrđuje društvene norme, reguliše pravila ponašanja, pri čemu ta autoritarna funkcija utiče i na njegovu sopstvenu strukturu i evoluciju. (Primetimo uzgred da reči autor i autoritet imaju isti koren, sa značenjem 'poroditelj, stvaralac'.) Japanski jezik je, na primer, pretrpeo velike promene otkad je počeo da se piše kineskim karakterima. Latinski se čak ugasio kao govorni jezik, porađajući moderne romanske jezike, upravo kada je stekao pismo i tako kodifikovan počeo da okoštava. I kad smo već pomenuli latinski, dodajmo u prolazu da pismo na neki način obezbeđuje jezicima zagrobni život. Dok nepisani 164

165 PISMO jezici koji izgube svoje govornike nepovratno odlaze bez ikakvog traga, baš kao i narodi koji su njima govorili, jedan pisani jezik može i dalje da živi u svojim sačuvanim tekstovima - pa čak, ako je dovoljno važan, i da posthumno poizvodi nove tekstove religijskog ili naučnog sadržaja, naravno kroz delatnost govornih predstavnika drugih, živih jezika. A opštije uzev, zahvaljujući moći pismenih elita i prestižu pisanog jezika, konvencije pisanja u ponečemu postaju obrazac i za kultivisanu govornu upotrebu. Tu je od najvećeg značaja bio nastanak ortografija, o čemu je već bilo reči, i razvoj standardnih odnosno književnih jezika, visoko cenjenih u poređenju sa drugim jezičkim varijetetima. Nj ihovom ugledu doprinela je i simbolička vrednost koju jeziku, videli smo, daje stabilizovano vizuelno ostvarenje. Sve ovo podvlači takođe već pominjanu ulogu pisma kao mehanizma društvene kontrole. S druge strane, s tim je u vezi i uloga pismenosti u izgrađivanju apstraktnog jezika konceptualne analize, kao i posebnih simboličkih jezika matematike, geometrije, fizike, hemije, računarstva i drugih oblasti. Menjajući tip čoveku dostupnih kognitivnih i mentalnih operacija, pisanje unapređuje sposobnost " meta-mišljenja " kao i upotrebe metajezika, odnosno kritičku kontrolu misaonih procesa i jezičkih operacija. Povratni uticaj pisma na jezik verovatno je najdublji u ravni percepcije jezičkih, a preko njih i psihičkih struktura i procesa u svesti samih govornika. Ako jezik čini svet objektom refleksije, pismo preobraća i sam jezik u predmet koji se može posmatrati, otelovljujući ga u grafičkom medijumu; ono uj edno 165

166 RANKO BUGARSKI pruža i instrumente za njegovu analizu. Pismo omogućuje ljudima da raščlanjuju govorni tok u delove i celine, tipove i kategorije, te da ga rekonstruišu putem analitičkih i sintetičkih mehanizama koji su na neki način, bar latentno, morali postojati u govoru ali koji, osvešćeni putem pisma, povratne deluju i na sam govor. Na taj način, pismo ne preslikava samo već nezavisno postojeću strukturu jezika, nego mu i nameće deo strukture, oblikujući ga onako kako to bez pisma ne bi bilo moguće. Ove mogućnosti leže u osnovi lingvistike kao nauke o jeziku. A bez pisma, razume se, ne bi ni bilo lingvistike, kao ni drugih nauka. Ali i obični ljudi, nestručnjaci za jezičku problematiku, pokazuju se podložnim dubokom uticaju pisma kojim pišu svoj maternji jezik, bili toga svesni ili ne. Ako je pismo kod kojim se ispisuje svaka kultura, ono je u isti mah i deo intelektualne opreme svakog njenog opismenjenog člana. Ovo se pokazuje i u svakodnevnoj komunikaciji. Kinezi i Japanci, na primer, mogu se naći u položaju da teže shvataju šta se govori ako ne znaju kako se date reči pišu. A dešava se i da se učeni kineski sagovornici, kada upotrebe neku redu ili izrazito višesmislenu reč, ispomažu tako što prstima u vazduhu " nacrtaju" dati karakter, što se odmah razume! Razvijajući svest o jeziku, o jedinicama sopstvenog jezika i njegovim gramatičkim mogućnostima, pismo unapređuje poimanje jezičkih poj ava, ali ide i dalje i dublje od toga. Da počnemo jednim banalnim i ekstremnim primerom, izgleda da u nekim nepisanim jezicima zapadne Afrike ne postoji reč sa zna- 166

167 PISMO čenjem 'reč' - što bi valjda značilo da njihovi govornici ne poseduju čak ni pojam o ovoj osnovnoj jezičkoj jedinici. Predstavnici pisanih jezika, pak, po pravilu su svesni upravo onih njihovih jedinica koje nj ihovo pismo izdvaja i reprezentuje. Tako alfabetska pismenost vodi fonemskoj segmentaciji - ili, prostije rečeno, za običnog predstavnika nekog alfabetski pisanog jezika reči su sastavljene od slova. Nasuprot tome, logografska pismenost rađa svest o jedinicama na nivou slogova ili morfema, u koj oj nema mesta za pojedinačne foneme, pa se u tom slučaj u reči automatski dele na slogove, odnosno morfeme. Sve se ovo odražava u specifičnim problemima učenja i podučavanja čitanja i pisanja na tipološki različitim jezicima i pismima, a pomenute intuicije obilato su potvrđene u nizu eksperimenata. Povrh toga, kod pisanih jezika percepcija jezičkih pojava na suptilne načine se stapa sa širim kulturnim obrascima, sistemima vrednosti, pa i konvencionalnim načinima viđenja sveta izvan jezika. O ovome postoji mnogo svedočanstava - od etnopsiholoških i kulturnoistorijskih do psiholingvističkih i neuropsiholoških. Setimo se samo emotivnih reakcija na sopstveno pismo, naročito kada se ono simbolički poveže sa konfesionalnom ili nacionalnom pripadnošću, ili nalaza da se obeležja različitih pisanih tradicija pojedinih naroda u nekim slučajevima mogu dovesti u vezu sa specifičnostima sistema pisanja u kojima su oblikovane. (Ovo pogotovo važi za autohtone tradicije u istraživanj u samog jezika, dakle lingvističke škole - od stare Grčke do Indije i Kine.) Idući dalje, ustanovićemo da karakter pisma kojim se neka zajednica služi može da utiče - na veoma prefinjene i još nei- 167

168 RANKO BUGARSKI stražene načine - na neke aspekte percepcije, analize i razumevanja spoljnog sveta od strane njenih članova. Reč je, dakle, o nekoj vrsti grafičke relativnosti, kao mogućeg a ranije nezapaženog segmenta tzv. jezičke relativnosti - hipoteze po koj oj specifič na struktura pojedinih jezika ima uticaj a na način na koji nj ihovi predstavnici doživljavaju svet oko sebe. Ovde je važan i poj am grafičke intuicije - jezičke intuicije uslovljene sistemom pisanj a kojim raspolažu članovi neke kulture. Budući vezane, ne za pismo uopšte, nego za konkretna pisma različitih etnojezičkih zajednica, grafičke intuicije doprinose naročitim jezičkim percepcijama asociranim sa određenim sistemom pisanja kao sredstvom analize i interpretacije, pa mogu da imaju i tanane kognitivne efekte - što ih upravo i dovodi u sferu jezičke relativnosti. Osvrćući se sada na psihološki položaj i društveni status pojedi naca u vezi s pismom, moramo da ukažemo na očigledno _ različitu poziciju nepismenog čoveka u nepismenoj i u pismenoj zajednici. Prvi slučaj je prirodan, da tako uslovno kažemo - uz važnu dodatnu napomenu da u takvim kulturama neki prestižni govorni žanrovi i stilovi igraju ulogu analognu funkciji pisanja u pismenim društvima. Ali sasvim je nešto drugo biti nepismen u okruženju pismenih: to može da bude i te kakav hendikep. Nešto je bolje, iako daleko od dobroga, biti polupismen - a dobro je, u takvim okolnostima, samo biti pismen (uz sve prethodno iznete ograde u pogledu sadržine i merenja te sposobnosti). A u situacijama gde su u opticaju dva pisma, dobro je biti i " dvopismen". 168

169 PISMO Ako smo ovako obeležili skalu između nepismenosti i "dvopismenosti ", možemo, imajući u vidu raznolike empirijske situacije u svetu, naznačiti malu probnu tipologiju pismenosti. Tako bismo imali jednostruku pismenost u jednom jeziku, dvostruku pismenost u istom jeziku, dvostruku pismenost u dva jezika, i višestruku pismenost u više jezika. Ovde ne možemo ići u šira razmatranja, pa ćemo se ograničiti na empirijski srazmemo redak, a teorijski zanimljiv i eksperimentalno bar valjano načet, slučaj naporedne upotrebe dvaju pisama za isti jezik. Naime, važna uloga koja pismenosti pripada u učenju, saznanju i pamćenju ovde se prelama kroz dva grafička koda u istom "jednojezičnom" mozgu, i time otvara novu perspektivu proučavanju tih procesa. Upravo naš jezik jedan je od retkih koji se sinhronijski služe dvama pismima u opštoj upotrebi, doduše u ovom slučaju sasvim bliskim, izomorfnim i uzajamno konvertibilnim. Dvoazbučnim govornicima sprskohrvatskog mogu se, na primer, pokazati alfabetski dvosmisleni likovi, dakle takvi koj i se mogu pročitati bilo ćirilicom ili latinicom, dajući različite rezultate (PECA: resa ili Peca? HEBA: Neva ili Heba?). Tada brzina prepoznavanja, odnosno uključivanje jednog ili drugog koda, pokazuje koj i je od nj ih bliži datom ispitaniku. Iz ovakvih i sličnih ogleda izvlače se i druge vrste zaključaka - o strukturi mentalnog leksikona, o pohranj ivanju leksičkih i gramatičkih jedinica u mozgu, o procesima odlučivanja prilikom izloženosti rečima i ne-rečima (tj. grafološki mogućim ali leksički neostvarenim likovima kao što su vosar ili blikac) u oba pisma, itd. 169

170 RANKO BUGARSKI Još perspektivniji rezultati dobijeni su eksperimentima sa subjektima koj i svoj jezik alternativno pišu tipološki veoma različitim pismima, recimo jednim logografskim a drugim silabičkim ili alfabetskim, kao što su Japanci i Korejci. Istraživanja su ukazala na mogućnost da različiti sistemi pisanja angažuju različite moždane funkcije ili su pak Jokalizovani u raznim delovima mozga. Tako su, na primer, ponovljena neurolingvistička ispitivanja disleksije (teškoće u čitanju izazvane povredom mozga) nagovestila da se logografski i fonografski simboli odvojeno obrađuju kod čitalaca upoznatih sa sistemima koji sadrže oba tipa, kao kod kandi i kana karaktera u japanskom. Naime, oštećenja jednog tipa simbola nisu automatski praćena slabostima u percepciji drugog tipa. Ovo bi značilo da razlike između logografskih i fonografskih sistema nisu prosto površinske razlike kodiranja, nego su povezane sa neuropsihološkim razlikama u pohranjivanju i obradi jedinica pisanog jezika. Pri tome japanski pacijenti znatno ređe gube sposobnost identifikacije logografskih nego fonografskih simbola; a korejski subjekti, kako se pokazalo, bolje pamte reči predstavljene kineskim pismom nego hangulom. Da li, onda, čvrsta usidrenost logografskih sistema na dalekom Istoku ima, pored kulturne, i neurolingvističku podlogu? Vremena da je stekne svakako je bilo dovoljno! Istraživanja ove vrste pokazuju da je za potpunije razumevanje fenomena pisanja potrebno proučiti i objediniti niz raznorodnih činilaca, među njima i neuroanatomsku bazu pismenosti. Ovim se još jednom potvrđuje da za pismene zajednice 170

171 PISMO pojedince, pisma nisu puka sredstva preslikavanja govornog toka u njegovu grafičku predstavu, nego sastavni delovi ukupnih jezičkih sistema koji se njima služe. Otuda i imaju tako dubok uticaj na poimanje jezičkih jedinica i na opštu jezičku svest svojih korisnika. Budućnost pisma Ovu knjigu, koja se u svom najvećem delu bavila dalekom i bližom prošlošću, kao i sadašnjim stanjem pisma i pismenosti, završićemo spekulativnim pogledom u budućnost. Šta se na ovom području može očekivati u 21. veku? Skorašnji proboji u oblasti računarske tehnologije i telekomunikacija već su doneli nove tehnike proizvođenja, skladištenja, prenosa i razmene zapisa i tekstova - od mikrofilmova, mikroprocesora i kompakt diskova, preko elektronske pošte i računarskih onferencij a, do teleteksta i telefaksa. Ove novosti zahvatile su razne životne domene, a taj proces svakako će se ubrzavati u godinama koje dolaze. Da uzmemo za primer samo oblast izdavaštva, prema nekim očekivanjima već kroz dvadesetak godina elektronsko izdavaštvo bi moglo da postane dominantan oblik prenosa i širenja informacija. Već se uveliko eksperimentiše sa potpuno novim medijima, kao što su tzv. elektronske novine, koje se (sa svim ilustracijama) prelistavaju i čitaju preko računarskog ekrana, sa perspektivom da se putem prijema zvučnog zapisa i - slušaju! Reč je o multimedijskoj " informativnoj kutiji", kombinaciji no- 17 1

172 RANKO BUGARSKI vina, televizije i radij a, koja bi uz to dopuštala direktno uključivanje novinara i reportera na video-kanal i neposrednu komunikaciju sa " čitaocima " - dakle, jedan kontinuiran proces obnavljanja i razmene informacija. Ako je ovo vizija novina bez hartije, već se uveliko radi na proizvodnji knjiga bez papira - na disketama. Ovde je načelno i teorijski najinteresantnije eksperimentisanje sa tzv. hipertekstom - tehnikom proizvođenja tekstova za prijem preko interaktivnog ekrana, koja čitaocu omogućuje računarsko manipulisanje nj ihovim fragmentima. Čitalac tako " šeta " po tekstu u više pravaca, istovremeno sagledava različite blokove, uočava njihove dodirne tačke i moguće veze, pa ih, sledeći razne raspoložive staze po svom nahođenju, povezuje u novim kombinacijama. Tekstovi tako nemaju zadat jedinstven početak, tok i završetak, nego dopuštaju višesmerno " raščitavanje " sa alternativnim ulazima, putanjama i izlazima. Ova tehnika krije u sebi znatne heurističke potencijale, pa se može koristiti u didaktičke svrhe (udžbenici raznih struka, rečnici, enciklopedije i slično). Pojedini entuzijasti već neko vreme eksperimentišu hipertekstom u kreativnoj književnosti, doživljavajući ga kao tehnološki odgovor na intuitivne izazove ovakvom eksperimentisanju sklonih pisaca - od Lorensa Sterna i Denija Didroa u 18. veku, preko Džojsa i Borhesa, do Milorada Pavića kod nas. Hipertekst, koji aktuelizuje razne moderne i postmoderne ideje o otvorenom delu, o dekonstrukciji i intertekstualnosti, omogućuje prekomponovanje i razgranavanje teksta uspostavljanjem novih mreža, ali i njegovu ekstenziju u 172

173 PISMO druge, srodne tekstove koji se po želji mogu pozvati na ekran (kao kada se u konvencionalnom čitanju prosledi referenca u fusnoti). Uz mnoštvo različitih čitanja ide i mogućnost slobodnog dopisivanj a, što čitaoca dovodi u stvaralačku simbiozu sa autorom, pa se time i sam pojam autorstva relativizuje. (U ovom pogledu hipertekst je sličan usmenoj književnosti, gde narodni pevač ima analogne slobode u interpretacij i teksta.) Prednosti, kao i moguće slabosti, hiperteksta u književnosti vremenom će svakako da proceni književna teorija i kritika. Što se pak nas tiče, bitno je da zapazimo da se ovakvim postupcima razbij a linearnost, po sebi jedno od glavnih opštih obeležj a pisma. Pred nama je fenomen nesekventivnog pisanja i nelinearnog organizovanja vizuelnih informacija, kakvo dopušta računarski ekran, što teorijski čini jasan prekid sa linearnošću tradicionalnog štampanog teksta. Zato se ovde može govoriti o trećoj tehnološkoj revoluciji na području pisanj a: posle samog izuma pisma i kasnijeg otkrića štamparske tehnike (Gutenbergove galaksije po Makluanu), na dnevni red dolazi elektronska pismenost. Ona čoveku pruža mogućnost da se najzad otrgne od fiksiranosti štampanog teksta, koji se mora čitati redom steva nadesno, odozgo nadole, od prve do poslednje stranice. lako neki medijski proroci najavljuju skoru smrt knjige, o tome je preuranjeno govoriti, jer knjiga čak i fizički uzeto ima prednosti koje joj garantuju dug život i u izmenjenim uslovima (na primer, može se poneti u krevet i na put!). Kultura štampane knjige kakvu poznajemo po svoj prilici će se održati, iako uz izvesne modifikacije. 173

174 RANI<,O BUGARSKI Međutim, kakva god ih sudbina očekivala, knjige i novine su samo jedan aspekt šire teme pisma i pismenosti koj u mi razmatramo. Gledano u celini, može se reći da smo u pogledu masovne pismenosti stigli na prag svojevrsnog paradoksa: ideal sveopšte pismenosti po prvi put u istoriji izgleda dostižan upravo u eri kada elektronski audio i video uređaji u mnogim domenima potiskuju pisanu reč. Drugim rečima, nekadašnja " primarna " usmenost većine, koju je odmenila rasprostranjena pismenost, sada kao da se vraća u vidu " sekundarne ", tj. postpismene, usmenosti. Ali paradoks je samo prividan, jer će pismo, makar i u donekle izmenjenim oblicima, nesumnjivo sačuvati svoja glavna uporišta. Moguća je izrazitija specijalizacija po domenima i žanrovima, tako što će se neki sadržaji još više nego danas upućivati na oralne a drugi na grafičke kanale. U ukupnom obimu ovo bi moglo da vodi oštrijem diferenciranju govora i pisma kao jezičkih medijuma, uz izvesnu redukciju potonjeg. Time bi pismo ostalo važan medijum jezika, ali bi se još u većoj meri " odlepilo " od govora nego što je do toga došlo već po izumu štampe. Principijelne i uopšteno gledano, šta se zapravo desilo? Koj a je bitna novost koju donosi elektronska revolucija u pismu? Pozivajući se na naš ranije izloženi okvir u kome se pismo pre svega povezuje sa informacijama, nalazimo da se informacije mogu ponovo pohranjivati u memoriji, kao i pre nastanka pisma, ali sada u memoriji - računara! I kao što je pismo izumlj eno kada je obim informacija prerastao mogućnosti lj udskog pamćenja, tako nova tehnologija izrasta zato što je opseg postojećih informacija prevazišao ono što se može sačuvati u kon- 174

175 PISMO vencionalnom pismu. Štaviše, pohrar:jivanje je danas moguće i bez tradicionalnog pisma, čija se uloga naprosto preskače time što elektronsko štampanje direktno preobraća informacije u oblik čitljiv za mašinu. Time načelno prestaje potreba za pisarima, izdavačima i knj ižarima, jer je sve neposredno dostupno na zahtev. Recimo, i najveće enciklopedije se mogu ekranizovati, uz mogućnost kontinuiranog inoviranja, pa se pritiskom na dugme lako dobijaju podaci koji bi inače zahtevali dugo i mukotrpno prelistavanje i upoređivanje. A moguć je i dijalog (akustički, vizuelni ili kombinovani) između čoveka i elektronske memorije. Sve ovo ima mnogo implikacija, u koje ovde ne možemo ulaziti. Treba ipak istaći da je tu uveliko reč o teoriji, dok se u praksi stvari mnogo sporije menjaj u, a različiti tokovi još dugo teku naporedo. Drukčije rečeno, svemoćni računar ipak još nije ovladao lj udima i nj ihovom okolinom u meri koja bi nama, pa i našim bližim potomcima, davala razloga za zabrinutost. Između ostalog, nema realnih izgleda da će ljudi koji prave i prodaju knjige i novine uskoro ostati bez posla! Može biti da će u predstojećem razdoblju čovečanstva tradicionalna pismenost postati manje važna u svakodnevnom životu i običnoj komunikaciji, u administraciji, trgovini i politici, gde će je odmeniti elektronski oblici usmenog saobraćaja. Izvesno je, međutim, da će ona svoju punu važnost zadržati u daljem razvoju ljudske misli, obrazovanju, nauci i tehnologiji, kao i u književnosti. To znači da će čovekov napredak u sferama saznanja i razumevanja nastaviti da zavisi od pismenosti, makar i osetno modifikovane. 175

176 RANKO BUGARSKI Da se na kraju još jednom vratimo pojedinim pismima i jezicima. U pogledu distribucije glavnih tipova pisma, svet će po svoj prilici uglavnom ostati podeljen onako kako je to ranije konstatovano, uz izrazitu i možda rastuću dominaciju alfabetskih sistema ali i uz opstanak logografskih pisama kod približno jedne petine Čovečanstva u istočnoj Aziji. Ne izgleda verovatno da bi alfabet, koji se u svom prodoru zaustavio pred Kineskim zidom, mogao u budućnosti da savlada i tu prepreku. Još su manji izgledi da bi u ulozi širom sveta prihvaćenih konvencionalnih svakodnevnih pisama mogli konačno da se nađu univerzalni sistemi znakova i simbola koji bi se različito čitali u svakom jeziku, poput brojeva. Ovaj još srednjovekovni ideal možda je neke šanse imao u 18. veku, potom je u ograničenoj meri ostvaren kroz specijalizovane sisteme tipa " Vidljivog govora " (Visible Speech) ili Međunarodnog fonetskog alfabeta, ali su do danas tzv. nacionalne ortografije toliko ukorenjene da mogu samo da budu povremeno modifikovane ali ne i ugrožene bilo kakvim projektom svetske grafičke unifikacije. Svet ne izgleda ništa spremniji za jedinstven sistem pisanja nego za jedan sveopšti jezik, ili pak za zajedničku svetsku vladu. A može li se očekivati neka radikalna promena veoma nepovoljne proporcije pisanih i nepisanih jezika? Rekli bismo da može, i to nabolje - ali, da tako kažemo, najvećim delom iz pogrešnih razloga. Naime, neće se nekom naglom i koordiniranom akcijom opismeniti svi danas postojeći jezici (iako neki od njih svakako hoće), nego će najveći broj jezika da izumre u doglednoj budućnosti. Praktično bez izuzetka, to će biti ne- 176

177 PISMO pisani jezici malih zajednica (kojih je i inače daleko najveći broj među jezicima sveta), pa će u onome što preostane pisani jezici početi da čine većinu. Čak je verovatno da će, kada ukupan broj jezika padne na oko hiljadu, što se pri sadašnjem stanju stvari može očekivati pre kraj a idućeg veka ako ne i znatno ranije, manje-više svi preživeli jezici imati pismo. Ovo otuda što je u životu jezika postojanje pisma evoluciono važna adaptacija - potkrepa za govornike manjih i inače ugroženih jezika da ipak ostanu pri svom jeziku, ne prelazeći na neki prestižniji idiom. Pri jednom ovakvom scenariju, lakše bi se širila grupna kao i pojedinačna pismenost, bar globalno posmatrano, i sa izuzecima koji su uvek mogući ali koji ne utiču bitnije na opštu sliku. (Razume se da bi osnovni preduslov za ovo ipak bio ekonomski napredak: nepismenosti će biti dok god ima krajnje bede.) Tako bi konačno bio ostvaren ideal univerzalne pismenosti - u epohi u kojoj će, kako smo malopre nagovestili, konvencionalnom pisanju pripadati drukčija i, verovatno, nešto manja uloga nego danas. Ali pismo će dobiti nove oblike, od koj ih se neki već naziru. U svakom slučaju, ostaće na snazi zapažanje da se čovekov svet uveliko ogleda u njegovom možda najvećem izumu - pismu. 177

178 l p.n.e ugaritsko $:l ""' staropersijsko o 200 američka 400 gotsko n. e. kritska l hetitsko 1nsko staro- sevemosemitsko ansko gr ko. etrursko hebrejsko ' tatinica ćinlica tijsko protoindijsko etiopske kinesko japansko p.n.e z 1000!j o n. e. "' e Cl ;.. "' Vl

179 p.n.e o 500 n.c l l l - -..J 1.0!'J!EGIPATSKO (hijcroglifsko;hijeratsko, demotsko) /// /// / ///' / /] iprotoelamitsko l jprotoindijsko j IKRITSKAZ] IHETITSKO '2] jkinesko /77r 777////. / // '/, / ' / ' / / /j!aramejsku, / / / /l jdr.cj(()(aifabetsko) '/ '/ / / //T //'////// / / '/]!LATINICA ) ; ', / / T ; T ' ' / ; 'l / / / / / / / / / / /. / / / ' / / / / / IHI:ltsKI:lJ:'Il\.U (Kvaoramo) / /.'/ ///// ' // 'l!indijska ( lt' b 'l ' ' ' ' '. ' ' 1 1 l a a eh / / / / / / / / / / / / IAMERIĆKA / /' / //'//'l jarapsko //. T////// ///j!japansko /. 7 /// // /' /) ICIRILICA ' '//// j l l l l l l l l l l l "" v; s: o o p.n.e. n.c.

180

181 B ibliogra1ij a Iako u svetu postoji veoma obuhvatna literatura o pojedinim aspektima pisma i pisanja, nije bilo gotovih obrazaca za pisanje sintetičke a obimom nevelike knjige ove vrste. Za šira obaveštenja čitaoca upućujemo samo na manji izbor dela, redosledom koji okvirno prati tok naših izlaganja. O opštim pitanjima pisma, naročito njegove istorije, na našem jeziku postoji samo obimni kompendij Z. KuJundžića Knjiga o knjizi, I tom: Historija pisama, Zagreb , krcat arheološkim i etnografskim podacima, ali nedovoljno pregledan i nužno zastareo; v. sada i leksikonski jezgrovit a veoma informativan opšti pregled D. Škiljana " Pismo ", Lingvistički časopis SOL, br , Zagreb, Među najpoznatije tradicionalno pisane preglede na drugim jezicima idu M. Cohen, La grande invention de l' ecriture et son evolution I-III, Paris 1958; H. Jensen, Die Schrift in Vergangenheit und Gegenwart, Berlin ; D. Diringer, Writing, London 1962; B. 11cTpHH, Bo3HUK1WBeHue u pa3- Bumue nucb.ma, MocKBa Modernije poglede zastupaju l. J. Gelb, A Study of Writing: The Foundations of Grammatology, Chicago i A. Gaur, A History of Writing, London Zapažena studija o odnosu govora i pisanja u perspektivi 18 1

182 RANKO BUGARSKI aktuelnih istraživanj a je D. Biber, Variation Across Speech and Writing, Cambridge 1988, a prirodu pisanog jezika istančano analizira J. Vachek, Written Language Revisited (ed. P. A. Luelsdorff), Amsterdam Pitanje porekla pisma provokativno razmatra R. Harris, The Origin of Writing, London 1986, dok hipotezu o računovodstvenim korenima pisma autoritativno izlaže D. Schmandt-Besserat, Before Writing, Austin, Texas Savremen prikaz postanka i razvoja starih pisama ponaosob, u koricama jedne knjige, daje zbornik: W. M. Senner (ed.), The Origins of Writing, Lincoln, Nebraska Moderno koncipiranu lingvističku tipologiju pisama iznose G. Sampson, Writing Systems: A Linguistic Introduction, London 1985, i F. Coulmas, The Writing Systems of the World, Oxford O samom alfabetu još je nezamenljivo monumentalno delo: D. Diringer, The Alphabet: A Key to the History of Mankind I-II, New York O usmenim i pismenim tradicijama i žanrovima reprezentativno obaveštava zbornik: S. Petrović (ur.), Usmeno i pisano/pismeno u književnosti i kulturi, Novi Sad 1988, a monografske prikaze ove materije ilustruje E. A. Havelok, Muza uči da piše, Novi Sad (E. A. Havelock, The Muse Learns to Write, New Haven/London 1986). - Iscrpan uvod u proučavanje rukopisa daje V. Novak, Latinska paleografija, Beograd , a osnovne pojmove iz štamparstva i tipografije H. Klajn, Mali leksikon štamparstva i grafike, Beograd Sažet pregled razvoja pisma i štamparstva dat je u svesci Komunikacija i jezik (Savremena ilustrovana enciklopedija), Beograd/Ljubljana N. sada i D. Furunović, Enciklopedija štamparstva I-III, Beograd 1996/. Istoriju knjige podrobno prikazuje A. Stip- 182

183 PISMO čević, Povijest knjige, Zagreb Razmatranje nekih pitanja standardizacije pisanja, uz osnovne podatke o istoriji naših pisama, sadrži uvodno poglavlje o pismu novog Pravopisa srpskoga jezika (prir. M. Pešikan, J. Jerković i M. Pižurica), Novi Sad Šire, naročito o ćirilici i njenim tipografskim normama, piše M. Pešikan, Naša azbuka i njene norme, Beograd 1993; standardna istorijska rasprava o ćirilici je P. Đorđić, Istorija srpske ćirilice, Beograd O aktuelnim raspravama sa područj a pismenosti i njenih kognitivnih, psiholoških i socioloških implikacija iscrpno obaveštavaju skorašnji zbornici: D. R. Olson, N. Torrance, A. Hildyard (eds.), Literacy, Language and Learning: The Nature and Consequences of Reading and Writing, Cambridge 1985 ; D. R. Olson, N. Torrance (eds.), Literacy and Orality, Cambridge 1991 ; R. J. Scholes (ed.), Literacy and Language Analysis, Hillsdale, New Jersey Takođe i dve najnovije monografije: D. R. Olson, The World on Paper: The Conceptual and Cognitive Implications of Writing and Reading, Cambridge 1994, i D. Barton, Literacy: An Introduction to the Ecology of Written Language, Oxford Filozofsku misao o pismu ilustruje uticajno delo: Ž. Derida, O gramatologiji, Sarajevo 1976 (J. Derrida, De la grammatologie, Paris 1967). - Enciklopedijske podatke o raznim aspektima pisma daje D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika (deo V-Jezički medijum: pisanje i čitanje), Beograd 1996 (D. Crystal, The Cambridge Encyclopedia of Language, Cambridge 1987). 183

184 RANKO BUGARSKI Napomena : Na nekoliko mesta u ovoj knjizi u tekst su uneti prilagođeni kraći delovi iz autorovih ranije objavljenih radova, što zbog prirode i namene knjige nije posebno naznačeno. 184

185 Registar Ovaj registar ima tri dela. Prvi obuhvata 80 pisama koj a se u knjizi pominju. Drugi sadrži blizu 150 tehničkih termina ' uključujući i neke važnije opšte pojmove, ali nij e ni izdaleka kompletan pojmovnik (skraćenica p. ovde znači " pismo" ili " pisma " ). U oba dela, kod pisama odnosno termina koji se u tekstu nalaze više puta, upućuje se samo na najvažnija mesta. Treći deo čini indeks od 50 ličnih imena. l. Pisma akađansko 80 američka 82-85, 146 arabica 105 aramejsko 91, 94 arapsko 92-93, astečko 84 avestijsko 92 bosančica l 04 brahminsko 92, l 07 burmansko 113 čerokijsko 113, 146 ćirilica , ll O, l 12, 1 44 bamumsko beneventana l O l demotsko 64, 76 devanagari l

186 RANKO BUGARSKI egipatsko 61-66, 76-77, 84 elamitsko 80 eskimsko 113 etiopsko 91, 113 etrursko 99-1 OO kana 74 kanaansko 92 kandi karolina l 02 katakana kharošti l 07 feničansko 90, l OO glagoljica l 03 gotica l 02, 134 gotsko 99, 102 grčko 94-95, 100, 143 gruzijsko 99, l 13 kinesko 66-75, 86, 110, kiparsko 90 koptsko 99, 113 korejsko v. hangul kritska 78-80, 86, 90 kuri jala l 02 hangul 44, 108, 145 hebrej sko 92-93, 132 hetitsko 80, 86, 90 hijeratsko 64 hiragana humanistika l 02 indijska , 110 insulama l 02 langobardsko l O l latinica , 110, 112, 144 linear A 80 linear B 78 majansko 82-84, 146 merovinško l 02 mikenska minojska v. kritska japansko 74-75, 120, 170 jermensko 99, 113 južnoarabijsko 91 nabatejsko 92 ogam 106, Ill,

187 PISMO pahlavi 91 persijsko 91, 115 pin-jin 73, 119, 121 protoelamitsko 80 protoindijsko 81, 86 romađi rongo-rongo 81 rune , Ill sirij sko 91, 113 starohebrejsko 92, l OO staropersijsko 60, 80 sumersko 37-39, 56-61, 86 tamilsko 113 tibetsko 113 ugaritsko 90 semitska severnosemitsko 86, 89 sinajsko 92 vijetnamsko l 08 vizi gotsko l O l 2. Termini abeceda 142 akrofonija 96 alfabet 88, 94, %, 141, alfabetsko p , 48, 51-52, , alhamijado 105, 114 alograf 17, antikva 136 az buka l 03, 142 biblioteke 131 bilingval 76 Brajevo p. 13 brojanje 37 brojevi 46, 50, 148 brzopis 104 bustrofedon 12 daktilografija 13, 137 determinativi 47, 62 digram 150 dijakritički znaci 93, 150 diplomatika 16 diptih

188 RANKO BUGARSKI elektronska pošta 137 elektronske novine 171 epigrafija 16 Festos (disk) 81 fonetik fonetizacija 46 fonografij a 42-45, 170 fonogram 41-42, 62 fotokopiranje 137 fotoslog 137 fraktura 136 futark 105 glasovno p. v. alfabetsko p. glif 17, glotografija graf grafema 16, grafetika 16 grafička intuicija 168 grafička relativnost 168 grafija 10, 148 grafiti 100 grafologija 16 gramatologija 15-16, 161 hijeroglifi 16-17, 61-62, 64-65, 76-78, hipertekst homofonija 46, 69, 72, 84 ideografi ja 40-41, ideogram , , 62 ikonički znaci 48-49, iluminacije 133 inicijal 133 inkunabule 135 interpunkcija 148 izrada pisama kaligrafija 13, 68, 92 kaligram 22 kapitala 95, 100, 143 karakteri 17, kartuš 79 klinasto p , 56-61, 80, klinopis v. klinasto p. knj iga , , kodeks konvencionalizacija 48, 60 kriptografija 13 kseroksiranje

189 PISMO kurent 143 kurziv 64, 95, 143 kvadratna p. 92, 1 OO kvadri1ingval 76 ligatura 93 linearizacija 53-55, 173 logografija 40-44, , 170 logogram 42, 50 1ogosilabička p. 51 majuskula 95 matres Jectionis 89 Međunarodni fonetski alfabet 152, 176 minijature 133 minuskula 95 monumentalna p. 64, 99 monografija morfogram 43 Morzeovo p. 13, 106 normal 143 novine 137, 171 "obeležno" p , ortografija v. pravopis paleografija 16 palimpsest 133 papir 134 papirus 132 pergament 132 petroglif J 7 petrogram 17 piktografija 40, 45-46, 58-59, 81 piktogram 40, 49-50, 59, 62 pismenost (statistike) , 139 pojmovno p. v. ideografija po1iptih 132 poluuncijala 95 polu ustav l 04 pravopis računarski slog 137 računarstvo 30, 171, radikal rebus 46, 96 reforma pisama 147 romanizacija 73-75, , 108 rotacija znakova rozeta

190 RANKO BUGARSKI rukopisi 95, rustika 100 scriptio plena 89 scriptura continua 12 semasiografija 40, 45 silabarij 43-45, 60-61, 74, silabogram 43 skriptorij 133 slikovno p. v. piktografija slogovno p. v. silabarij slovo 17, 148, 150 smer pisanja 11-12, 106, stela 62 štampa 30, , telefaks 13 telekomunikacija 30, 171 teletekst 13 tetragram 150 tipografija 13, 136, 143 transkripcija 152 transliteracija 152 trigram 150 trilingval 76 triptih 132 uncijala 95, 100 ustav 103 stenografija 13 strip 37, 84 svitak 132 verzal 143 vokalizacija Im ena Aleksandar Veliki 79 Apoliner, Gijom (G. Apollinaire) 22 Aristotel 52 Ataturk, Kemal (K. Ataturk) 112 Bart, Rolan (R. Barthes) 161 Bekon, Fransis (F. Bacon) 163 Blumfild, Leonard (L. Bloomfield) 26 Borhes, Horhe Luis (J. L. Borges)

191 PISMO Crnorizac Hrabar l 03 Čedvik, Džon (J. Chadwick) 78 Ćirilo 103 Karadžić, Vuk Stefanović 25, 104, 151 Karlo Veliki 102 Kero!, Luis (L. Carroll) 22 Kleopatra 79 Derida, Žak (J. Derrida) 161 Didro, Deni (D. Diderot) 172 Dirindžer, Dejvid (D. Diringer) 160 Džojs, Džejms (J. Joyce) 172 Landa, Dijego de (D. de Landa) 146 Makluan, Maršal (M. McLuhan) 160, 173 Metodije l 03 Galilej (G. Galilei) 126 Gelb, Ignacius (1. J. Gelb) 35, 80 Grotefend, Georg Fridrih (G. F. Grotefend) 80 Gudi, Džek (J. Goody) 160 Gutenberg, Johanes (J. Gutenberg) 134, 173 Napoleon (N. Bonaparte) 76 Ndžoja (Njoya) 146 Paul, Herman (H. Paul) 26, 152 Pavić, Milorad 172 Petar Veliki l 04 Ptolomej 76, 79 Halidej, Majki (M. A. K. Halliday) 27 Hamurabi 159 Haris, Roj (R. Harris) 162 Hrozni, Bedžih (B. Hrozny) 80 Julije Cezar 137 Rohefen, Jakob (J. Roggeveen) 81 Rolinson, Henri (H. Rawlinson) 80 Sejong (Sejong) 108, 145 Sekvoja (Sequoia)

192 RANKO BUGARSKI Sosir, Ferdinand de (F. de Saussure) 26 Stem, Lorens (L. Sterne) 172 Šoulz, Kristofer (C. L. Sholes) 137 Traj an 100 Šampolion, Žan-Fransoa (J.-F. Champollion) 76, 79 Šmant-Beserat, Dcniz (D. Schmandt-Besserat) 38 Vahek, Jozef (J. Vachek) 27 Ventris, Majki (M. Ventris) 78, 79 Vulfila (Wulfila) 99, l

193 Sadržaj Uvodna napomena l. UVOD Šta je pismo? Funkcije pisma Nauka o pismu GOVOR I PISMO Jezik i nj egove realizacije Razlike između govora i pisma Govor i pismo u lingvistici POREKLO PISMA Evolucija ljudske komunikacije Između mita i nauke Izvorišta pisma OD SLIKE DO SLOVA Tipologija pisama Hronologija evolucije pisma Semiotika pisma

194 RANKO BUGARSKI 5. NAJSTARIJA PISMA Sumersko pismo Egipatsko pismo Kinesko pismo Dešifrovanje starih pisama ALFABETSKA PISMA Počeci alfabetskog pisanja Alfabet osvaja svet Pismo, nacionalnost i jezik Uporedno vrednovanje pisama PISMENOST Šta je pismenost? 124 Širenje pismenosti Standardizacij a pisma Pismo i pravopis SVET U OGLEDALU PISMA Pismo i civilizacija Pismo i ljudski um Budućnost pisma Bibliografija Registar l. Pisma Termini Imena

195

196 CIP - KaTaJJOrH3al.\Hja y ny6jjhkal.\hjh HapoAHa 6H6JJHOTeKa Cp6Hjc, EeorpaA 003(091) EYfAPCKl1, PaHKO Pi smo l Ranko Bugars.k i. - Beograd : Čigoja štampa, 1997 (Beograd : Cigoja štampa) str. : ilustr. ; 21 cm. - (Sabrana dela l Ranko Bugarski ; knj. 10) Prema uvodnoj napomeni ovo je preštampano l. izd. iz Tiraž l Bibliografij a: str Registri a) ITHCMO - l1ctophja 6) ITaneorpaqmja 10=

197

198