Ova publikacija izrađena je uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji. Gledišta i analiza koji su izneti pripadaju autorima i ne odražavaju

Transcription

1 PROCHILD Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

2

3 D L I H C PRO bez e c e d i t i j z a št o n r jama i o c v a t r o g l i e eum ik o d Priručn gracijama i dec lja ili staratelja niji u mi dite pratnje jene od oba ro Srbiji i Makedo u odvo Ova publikacija izrađena je uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji. Gledišta i analiza koji su izneti pripadaju autorima i ne odražavaju nužno gledišta Ambasade Kraljevine Holandije

4 Sadržaj 1. Uvod Opšti pristup podršci i usmeravanju dece bez pratnje Porodični smeštaj u odnosu na druge oblike zbrinjavanja Porodični smeštaj Učešće klijenta kao sredstvo za unapređenje usluga Preporuke i dalji koraci...33 Bibliografija ANEKS 1: Evaluacioni obrazac - Okončanje starateljstva...35 ANEKS 2: Holandski skrining instrument za procenu hraniteljskih porodica ANEKS 3: Nidosov obrazac za spajanje porodice i deteta ANEKS 4: Razgovor sa adolescentima o samoubilačkim mislima/procena stepena suicidalnosti...45 ANEKS 5: Kratak spisak pitanja za kulturološki razgovor...47

5 1. Uvod O čemu je ovaj priručnik Ovaj priručnik izrađen je za projekat U susret boljoj zaštiti dece odvojene od oba roditelja ili staratelja i dece bez pratnje u migracijama (PROCHILD). Izrađen je za profesionalce koji rade sa decom bez pratnje u Srbiji i Makedoniji, a može biti koristan i za druge stručnjake. Ovaj priručnik, dakle, mogu koristiti staratelji, socijalni radnici, mentori, zaposleni u prihvatnim centrima, bihevioristi, psiholozi i bilo koji drugi profesionalci koji se bave prihvatom dece bez pratnje. Istorijat Cilj projekta jeste da doprinese izgradnji delotvorne zaštite dece bez pratnje i dece odvojene od oba roditelja ili staratelja u migracijama kroz podizanje kapaciteta civilnog društva i institucija, podizanje svesti javnosti o kompleksnosti zaštite, kao i da doprinese unapređenju politika u ovoj oblasti. Projekat finansira Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji, a realizuje Grupa 484 u saradnji sa Makedonskim udruženjem mladih pravnika i Holandskim savetom za izbeglice i Nidos-om. Nidos je zamoljen da pruža savete u vezi sa procenom potreba ključnih zainteresovanih strana u zaštiti dece bez pratnje u Srbiji i Makedoniji, da obučava ključne zainteresovane strane u ovim zemljama, kao i da izradi priručnik koji će se koristiti u praksi. Sadržaj Ovaj priručnik ima za cilj da pomogne u razvoju nacionalnih sistema koji su već počeli da se razvijaju u Srbiji i Makedoniji. U odeljku 1.2 ističe se opšti pristup u pružanju podrške deci bez pratnje. On je usmeren na posebno stanje u kome se ova deca nalaze i njihovu potrebu za usmeravanjem, kao i na rad u interkulturalnom okruženju. U odeljku 1.3 fokus je na staranju koje pruža porodica u poređenju sa ostalim oblicima prihvata. U odeljku 1.4 pružaju se posebne informacije o pronalaženju, proveri i spajanju hraniteljske porodice sa detetom, kao i o smeštaju dece u hraniteljske porodice. U odeljku 1.5 opisuje se način na koji se učestvovanje klijenta može iskoristiti kao sredstvo za unapređenje usluga. Na kraju, u odeljku 1.6 date su preporuke koje su zasnovane, kako na proceni potreba, tako i na obukama. U ovom odeljku takođe se govori o narednim koracima koji se mogu preduzeti, uključujući i buduće obuke. U priručniku se govori i o ulozi staratelja. 3

6 2. Opšti pristup podršci i usmeravanju dece bez pratnje Dete bez pratnje izuzetno je ranjivo: maloletno je, samo je i izbeglica je. Pređašnje migraciono kretanje ove dece, odnosi sa porodicom i mrežom i njihovi izgledi za povratak ukazuju nam na to da je opšta informisanost o posebnoj situaciji u kojoj se deca bez pratnje nalaze od ključnog značaja za ljude koji ih usmeravaju. To je sve važno i za pronalaženje i usmeravanje hraniteljskih porodica. Rad sa decom izbeglicama zahteva kulturološki osetljiv stav, zasnovan na poštovanju i otvorenosti prema poreklu, vrednostima i iskustvu deteta. Važno je: prepoznati i poštovati dete i ulogu koju želi i može da ima u okviru svoje porodice, nezavisnost koju je razvilo tokom bekstva, njegovu veroispovest, potrebu za kontaktom sa biološkom porodicom, traumatska iskustva koja je dete imalo i gubitke koje je imalo; pokazati zainteresovanost i poštovanje za detetovu percepciju bolesti, njihova objašnjenja i moguća rešenja; omogućiti detetu kontakt sa svojom biološkom porodicom kada god je to moguće i uključiti porodicu u detetovu dobrobit, razvoj i proceduru dobijanja azila; proceniti rizike od: pritisaka trgovaca ljudima/krijumčara ljudi, nasilja zbog povrede časti ukoliko dete počne da odstupa od normi, ženskog genitalnog sakaćenja (FGM) i prisilnih brakova. U ovom odeljku objašnjene su specifične teme u ovom kontekstu. Opšte informacije: biti izbeglica, sam i maloletan Deca bez pratnje su mladi ljudi koji su pobegli u Evropu, a tom prilikom nisu imali usmeravanje od strane svojih roditelja, niti zakonskog staratelja. To pre svega znači da su sami morali da prođu kroz razne teškoće i često dramatične situacije i iskustva tokom svog bekstva i procesa migracije. To takođe znači da su sami morali da pokušaju da se izbore sa takvim iskustvima. Nedostaje im neophodna podrška na svim nivoima, ali posebno na emocionalnom planu. Povrh toga, razlog njihovog bekstva često predstavlja život bez budućnosti, prouzrokovan ratom i siromaštvom. Deca u sebi nose iskustva koja su imala u suočavanju sa opasnošću, tugu i gubitke. Bekstvo, pre svega, podrazumeva da su ova deca morala mnogo toga da ostave za sobom: svoju kuću, porodicu i prijatelje, školu, zemlju i svoje kulturološko poreklo, navike i jezik, materijalne stvari koje su im pripadale, svoj društveni status, diplome ili način vrednovanja, izglede za budućnost u svojoj domovini, itd. Takav gubitak i mnogobrojne promene uspostavljaju se kao ključni za svakoga ko je morao da napusti svoju zemlju i pokuša da izgradi novu budućnost u potpuno novoj zemlji, sa potpuno novom kulturom. Takav gubitak, zajedno sa nostalgijom za domom i osećajem nelagodnosti u novom, nepoznatom i čudnom okruženju, kod mnogih prouzrokuje fundamentalno osećanje da su izmešteni iz prirodnog okruženja iz koga dolaze. Razvoj dece bez pratnje Uopšteno govoreći, razvoj deteta bez pratnje onakav je kakav bi i trebalo da bude. Oni su žilavi i imali su normalno detinjstvo. Zapravo, to su normalna deca u veoma nenormalnim okolnostima. U ovom odeljku govori se o tri oblasti razvoja, pri čemu je na svaku uticao teret koji nosi bekstvo i okolnosti koje su prethodile bekstvu. Razvoj identiteta deteta bez pratnje Tokom adolescencije, razvoj identiteta ključan je za opšti razvoj. Deca bez pratnje često prolaze kroz težak proces migracija i moraju sa time da se nose tokom razvojne faze adolescencije. Suočavanje sa brojnim izvorima stresa koji su povezani sa prisilnim migracijama tokom ove faze razvoja ostavlja trag na psihosocijalno funkcionisanje ove dece. Percepcija lojalnosti prema porodici i kulturi često igra ključnu ulogu tokom ovako teškog razvoja identiteta. Deca bez pratnje moraju da kombinuju vrednosti i standarde dve potpuno različite kulture dok razvijaju sopstveni identitet. Moraju da pronađu način kako da zadrže svoje kulturološko korenje, a da ga istovremeno prilagode novom, zapadnjačkom društvu. 4 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

7 Podrška u razvoju identiteta Deca iz kultura usmerenih na šire porodice vide svoj identitet kao deo porodice, a ne toliko kao pojedinca, tako da duži period proveden u zapadnjačkom društvu može prouzrokovati zbunjujuća osećanja u vezi sa tim. Dete će osetiti da je u vakuumu između kultura, što može dovesti do pogrešnog razumevanja ili otuđivanja. To čak može prouzrokovati isključivanje deteta iz prvobitnog društvenog konteksta ili odbijanje u široj porodici, jer oni koji joj pripadaju smatraju da ponašanje deteta narušava čast porodice. Veoma je važno uključiti biološku porodicu u sve promene kroz koje njihovo dete prolazi u Evropi koja donosi nove i liberalnije norme i vrednosti. Takođe je važno pomoći deci da razumeju koliko su ranjiva ukoliko nigde ne pripadaju - svojoj široj porodici, sunarodnicima ili vršnjacima. Ona moraju pronaći ravnotežu između različitih kultura. Dete takođe može da doprinese dobrobiti porodice i porodičnoj časti tako što će dobro funkcionisati u novom društvu. Drugačije, slobodnije ponašanje u tom slučaju biće lakše prihvaćeno u široj porodici. Socijalno isključivanje ili osećaj nepripadanja prouzrokuje mnogo stresa i može dovesti do psiholoških ili psihopatoloških problema. Važno je da usmeravanje i podrška koji se pružaju detetu bez pratnje budu snažno usmereni na održavanje i stvaranje društvenih mreža, uzora i prijateljstava, s obzirom na činjenicu da samo jedno prijateljstvo može imati veliki uticaj. Važno je izgraditi mostove između deteta koje su oni bili u svojoj zemlji porekla i deteta koje postaju u novonastalim okolnostima. Posebni razvojni zadaci dece bez pratnje I maloletne izbeglice i maloletnici bez pratnje koji su tražioci azila prolaze kroz dinamičan proces razvoja koji vodi ka zrelosti, baš kao što je to slučaj i sa drugom decom. To zahteva da pripadnici svake starosne grupe ispune opšte razvojne zadatke ukoliko teže tome da postanu zdravi, funkcionalni, odrasli ljudi. Za adolescente, ti zadaci odnose se na to da nauče kako da se staraju o sebi, kako da napreduju u društvu i kako da oblikuju svoj život i utiču na njega. Oni su komplikovaniji za decu koja su pobegla iz svoje zemlje porekla. Njima su potrebni posebni kulturološki i izbeglički razvojni zadaci zbog svog porekla i novonastale situacije u kojoj se nalaze. Ti dodatni zadaci odnose se na društvene kontakte ili društvenu izolovanost, porodicu koja je ostala u zemlji iz koje su došli, kulturološke razlike i integraciju, suočavanje sa posttraumatskim problemima i izgledima za budućnost (Van der Veer 1996). Žilavost Iako se čini da razvoj većine dece bez pratnje nije bio pod lošim uticajima, okolnosti u kojima se razvijaju manje su povoljne u nekim aspektima i to ih čini ranjivim. Upravo o tome pisao je holandski psihoterapeut Van der Veer godine u Nidosovoj prvoj knjizi o metodologiji: Svaku prepreku normalnom razvojnom procesu uglavnom prouzrokuju spoljni faktori okoline, a tek u malom broju slučajeva, prouzrokuju ih lična ograničenja deteta ili poremećaji. Psihološka dobrobit Deca i adolescenti izbeglice bez pratnje predstavljaju ranjivu grupu u Evropi. Uočava se nekoliko biheviorističkih i emocionalnih problema kod dece izbeglica uopšte, a posebno kod dece bez pratnje: problemi sa spavanjem, napadi panike, povlačenje iz društva, apatija, noćne more, različiti razvojni problemi, glavobolja, hiperaktivnost, depresija, pasivnost, poremećaji pažnje, simptomi anksioznosti, usamljenost, anksioznost odvajanja, nisko samopoštovanje, problemi sa varenjem i sa jelom. Trauma i stres Deca bez pratnje često moraju da se suočavaju sa traumama, gubitkom, neprijatnim iskustvom putovanja i brigom za porodicu koja je ostala, kao i sa stresom u vezi sa procedurom dobijanja azila i ponovnog spajanja sa porodicom. Negativan ishod procedure dobijanja azila ili drugih procedura koje se odnose na boravak ili duga procedura ponovnog spajanja sa porodicom mogu da imaju veoma štetne posledice i da prouzrokuju još više stresa za decu. Stres koji predstavlja rezultat neizvesnosti i tenzije otežava oporavak od traume. Longitudinalno istraživanje u okviru kog su se ispitivali psihološki problemi, traumatske reakcije i iskustva maloletnih izbeglica bez pratnje, holandske dece i maloletnih tražilaca azila bez pratnje pokazalo je da maloletni tražioci azila bez pratnje prijavljuju stresnije životne događaje u odnosu na druge grupe. Pored toga, maloletni tražioci azila bez pratnje češće su prolazili kroz traumatična iskustva nego druge dve grupe (Bean, Derluyn, Eurelings-Bontekoe, Broekaert & Spinhoven, 2007). 5

8 Psihološka pomoć Emocionalna dobrobit dece bez pratnje predstavlja ozbiljan razlog za zabrinutost u pogledu njihovog zbrinjavanja i pružanja podrške. Samodestruktivno i suicidalno ponašanje često se susreće u velikim prihvatnim centrima, za razliku od porodičnog smeštaja gde to nije slučaj. Možemo pretpostaviti da se deca bez pratnje ne upućuju uvek pravovremeno na dobijanje psihološke pomoći. Organizacije za mentalno zdravlje nisu uvek kulturološki odgovarajuće ili podesne kada je u pitanju nestabilno stanje ove dece. Transkulturna psihološka podrška, ako je dostupna, često više odgovara izbeglicama. U Holandiji se danas generalno savetuje da se deca nakon traumatskog iskustva što pre vrate svakodnevnoj rutini. To im omogućava da osete bezbednost u sadašnjosti, što umanjuje stres koji je posledica njihove izloženosti opasnosti (posttraumatski stresni poremećaj). Stučnjaci takođe znaju da ponovno pričanje o traumi nosi sa sobom rizik od ponovnog preživljavanja traume, te je neophodno u što manjoj meri podsećati dete na to. Traumatizovanoj deci izbeglicama koja nisu u stanju da se sama oporave potrebna je pomoć stručnjaka. Traumatično iskustvo takođe može usporiti napredak u pogledu zahteva za azil ukoliko dete ne može da da izjavu o svojim traumatskim iskustvima. Implikacije za usmeravanje: ponudite deci odgovarajuću (svakodnevnu) rutinu što pre; razgovarajte o traumatskom iskustvu samo sa onom decom koja su jasno rekla da žele da razgovaraju o tome (bez razgovora koji nisu traženi); steknite znanja o rešavanju trauma i simptoma koji su povezani sa traumom; ponudite pomoć stručnjaka ako simptomi ne prestaju; skrenite pažnju pravnom zastupniku ili onome ko sprovodi razgovor koji se obavlja tokom procedure azila na to da zbog traume neki odgovori možda neće biti tačni. Bezbednosni rizici U poređenju sa drugom decom, deca bez pratnje su pod dodatnim rizicima zbog svog ranjivog položaja koji imaju kao izbeglice, zbog toga što su bez svoje porodice ili odrasle osobe koja je odgovorna za njih i verovatno zbog toga što su iscrpela sve pravne lekove za dobijanje boravišne dozvole. Trgovina ljudima Neretko se dešava da su deca bez pratnje već bila krijumčarena pri dolasku u Evropu jer je to često bio jedini način da putuju. Neki od njih nisu samo bili krijumčareni, već su bili i žrtve trgovine ljudima. Trgovina ljudima postoji iz više razloga (uključujući i prostituciju, krijumčarenje droge, oružja i neplaćenu radnu snagu) i ne dešava se samo tokom detetovog putovanja ka Evropi, već i nakon što dete stigne u Evropu. Deca bez pratnje veoma su ranjiva i lako potpadaju pod uticaj trgovaca ljudima. Uzroci toga mogu biti nedostatak mreže podrške, njihova želja da pomognu porodici, pritisak od strane njihove porodice da šalju novac kući, a nekada je u pitanju čak i veštičarenje i okultizam. Znaci trgovine ljudima Nidos je napravio spisak tvrdih i mekih znakova trgovine ljudima na osnovu literature i iskustva. Spisak je naročito koristan tokom prvih susreta u centrima za registraciju i prijavu, pri kojima se određuje da li je potrebno da dete bude upućeno na zaštićeno zbrinjavanje. Dalje istraživanje vrši se u objektu za zaštićeno zbrinjavanje. Prepoznavanje znakova trgovine ljudima Tvrdi znaci: Aranžmani putovanja: aranžman i plaćanje koje nije ugovorila i obavila porodica, konačna destinacija je nepoznata detetu, razlog za dolazak u ovu zemlju je nepoznat. Dokumenti: dete nema ili poseduje lažna identifikaciona dokumenta ili se nezakonito nalazi u zemlji i dolazi iz zemlje koja je poznata kao rizična zemlja za trgovinu ljudima. Porodica: porodica je dobila pretnje i/ili je ucenjivana, porodica je siromašna. Trgovac ljudima: lice koje sa detetom sređuje vizu, nepoznato je detetu; povezano je sa trgovcima ljudima. Finansije: dete mora da otplati dug, a mesto za stanovanje, odeću itd. obezbeđuje lice koje je sa detetom, dete zavisi od tog lica. 6 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

9 Mesto boravka u datoj zemlji: dete ne zna adresu svog stana ili adresu radnog mesta, dete spava na radnom mestu. Nasilje ili zloupotreba: dete je zlostavljano ili dobija pretnje, vidljivi znaci zlostavljanja. Posao: dete je prisiljeno da radi, prostitucija, dete je u zemlju došlo na osnovu lažnih obećanja, dete je pobeglo. Otkrivena lokacija: dete je pobeglo ili ga je pronašla policija ili je zatražilo pomoć od policije. Meki znaci: Zdravlje: žali se na probleme sa spavanjem i varenjem. Strah: od trgovca ljudima, date situacije, nasilja. Stav: povučeno, pod stresom. Priča: nije kompletna, nedosledna, malo verovatna, uvežbana. Rizik od seksualnog zlostavljanja Deca bez pratnje često su silovana tokom svog bekstva ili u periodu pre toga. Silovanje je uostalom prilično česta pojava u ratnom okruženju. Takođe, postoje deca, uglavnom devojčice, čija se strategija preživljavanja ispoljava tako što kupuju svoju bezbednost, nudeći sebe muškarcima u zamenu za njihovu zaštitu. Ponekad te devojčice pokazuju preterano seksualizovano ponašanje tokom prvog perioda posle bekstva. To ih čini veoma podložnim zlostavljanju u okviru prisilne prostitucije, ali i u njihovom bliskom okruženju. Hraniteljska porodica i ljudi koji usmeravaju dete (staratelj, mentor itd.) moraju se odupreti takvom ponašanju i pokušati da ga izmene. Ovaj rizik postoji i kod, na primer, dečaka koji plešu (Bacha bazi). Reč je o dečacima, često iz Avganistana, koji su kao mali naučili da plešu kao devojčice i koje seksualno zlostavljaju stariji muškarci. Njihovo ponašanje može uključivati feminiziranu gestikulaciju, što ih čini podložnim novim zlostavljanjima. Rizik od prisilnog rada i krijumčarenja Deca bez pratnje takođe se koriste za krijumčarenje oružja ili droge ili se radno eksploatišu. To se često dešava pod pretnjom da moraju da plate krijumčarima ljudi za putovanje, ali prisilni rad i krijumčarenje mogu sprovoditi i veće kriminalne organizacije. Mladi koji nezakonito doputuju nakon navršenih 18 godina života veoma su podložni ovoj vrsti zloupotrebe i eksploatacije. Rad u interkulturalnom okruženju Rad sa decom bez pratnje znači rad sa decom koja dolaze iz različitih kultura. Znanje o tome kako pristupiti ovakvoj deci i veština pristupanja zbog toga su veoma važni i predstavljaju suštinu rada sa decom različitog kulturnog porekla. Kulturalno osetljiva komunikacija Kultura je dinamična, tako da poznavanje drugih kultura nije dovoljno za unapređenje komunikacije. Profesionalac može steći znanja o drugoj osobi samo ukoliko uspostavi ličan, interaktivan odnos i vodi dijalog sa datom osobom. To podrazumeva saosećanje sa takvim osobama, zainteresovanost za to ko su oni i šta im je važno i poštovanje njihovih granica. Za dete bez pratnje važno je da oseća da je data konverzacija bezbedna. Svrha konverzacije mora biti jasna: dogovorite se oko okvira i razgovarajte o tome šta će se desiti sa dobijenim informacijama. Profesionalac se mora nositi sa traumatizacijom ili ukoliko postoje neke osetljive teme ili tajne, važno je dogovoriti se sa sagovornikom o čemu će se razgovarati, odnosno o čemu neće, ili odlučiti o tome kada će se tačno razgovor prekinuti. Postavljanjem otvorenih pitanja (ko, šta, kako, kada) pozivate sagovornika da podeli stvari sa vama. Aktivno slušanje zahteva da dublje ulazite u ono što sagovornik govori, a to je moguće samo ako odstupate od vašeg planiranog pristupa razgovoru. Profesionalac mora sagovorniku dati priliku da postavi pitanja i mora da zna njegov stav prema različitim kulturama, kao i prema njegovoj kulturi. Tendencija veće privrženosti prijatnoj atmosferi nego dominantnim socijalnim normama često je veća nego što su mnogi ljudi toga svesni. Važno je zaista se povezati sa drugom osobom, koristeći otvoren pristup. U slučaju dece, takođe je važno proceniti nivo razvijenosti. U interkulturalnoj komunikaciji može doći do problema jer ljudi različito tumače neka ponašanja. Stoga je važno biti svestan opasnosti etnocentrizma, u smislu postavljanja sopstvenih vrednosti i standarda iznad onih univerzalnih. Sledeći metod pomaže da budete svesni toga i da to prevaziđete. 7

10 Primena metode koja se sastoji iz tri koraka, a koju je razvio Pinto (2007), može doprineti delotvornijoj interkulturalnoj komunikaciji. Prva dva koraka nas uče da stvari sagledavamo iz oba ugla (i ugla same osobe i ugla druge osobe). U trećem koraku mogu se premostiti razlike obe kulture. Ovaj model ukratko je opisan u uokvirenom tekstu ispod. Interkulturna komunikacija 1. korak: Postajete svesni uticaja vaše kulture na vaše lično ponašanje. 2. korak: Postajete svesni kulture i ponašanja druge osobe koje proizilazi iz takve kulture, raspitujete se o njoj i stičete uvid u nju. 3. korak: Znanje i uvid koje ste stekli omogućavaju vam da se istinski povežete i da premostite razlike. Kulturalni kontekst deteta bez pratnje U ovom odeljku opisane su najvažnije razlike između kultura dece bez pratnje i njihovih zemalja prihvata. On uključuje metode rada, stavove i dobre prakse koji su relevantni za usmeravanje dece i porodica sa kojima žive. Poznavanje glavnih aspekata kulture, porekla i mogućnosti dece bez pratnje neophodno je kako biste ih usmeravali s poštovanjem, podržavali u situacijama sa kojima se suočavaju i prepoznali rizike kojima su izloženi s obzirom na njihov ranjiv položaj. Kultura usmerena na širu porodicu Deca bez pratnje generalno dolaze iz kulture usmerene na širu porodicu, kulture u kojoj su interesi šire porodice od presudnog značaja. Detetov odlazak često je rezultat odluke (šire) porodice koja se uglavnom finansijski i emotivno žrtvuje da bi se to ostvarilo. Trenutak odlaska takođe znači da je dete zrelo, bez obzira na njegove godine. Deca bez pratnje uglavnom su žilavi i mladi ljudi koji, naročito u početku, žele da doprinesu boljem položaju njihove (šire) porodice. Uobičajena terminologija koja se koristi da se prikažu kulturalne razlike između zemalja porekla izbeglica i tražilaca azila i Zapadnih zemalja jeste kultura usmerena na širu porodicu naspram kulture koja je usmerena na pojedinca ili mi naspram ja kulture. Pinto (2007) tvrdi da je u kulturama koje su usmerene na pojedinca, zadovoljenje pojedinačnih potreba najviši cilj, dok je u kulturama koje su usmerene na porodicu, čast (porodice) najviši cilj. Usmerenost na ispunjenje potreba pojedinca i lični razvoj može delovati čudno deci bez pratnje koja su nedavno stigla na Zapad. To postaje jasno iz njihove želje da zadovolje očekivanja i uputstva porodice i želje da pomognu svojoj porodici tako što će im odmah poslati novac, bez obzira na to što primaju veoma mali iznos kao džeparac. Takođe, prilikom odabira škole, očekivanja porodice često su važnija od prilike da se ostvare lične potrebe. Pored toga, porodice u zemlji porekla porede količinu novca koje im dete šalje, školu koju dete pohađa i dostignuća deteta sa situacijom u drugim porodicama. Prilagođavanje zapadnoj kulturi koja je usmerena na pojedinca može dovesti do otuđivanja od (šire) porodice, uz rizik da dete bude ostavljeno bez nasleđa, isključeno iz porodice ili da ga ta porodica odbaci. Deca iz kultura usmerenih na širu porodicu nauče da poštuju starije ljude i da nemaju svoje mišljenje i želje. Izražavanje ličnog mišljenja često se smatra nedostatkom poštovanja i znakom lošeg vaspitanja, što narušava čast porodice. Demokratska načela i sloboda izražavanja, kao što je izražavanje ličnog mišljenja ili stava i učestvovanje u procesu donošenja odluka, izgledaju neobično detetu bez pratnje. Stoga se dete može osećati veoma nelagodno ako ga stalno pitate za mišljenje. Kultura krivice naspram kulture srama Razlika između kulture usmerene na ja i kulture usmerene na mi u okviru neslaganja u vezi sa ponašanjem povezana je sa razlikama između kulture krivice (ja) i kulture srama (mi). Svaki tip kulture ima svoj niz pravila koja se odnose na ono što je pogrešno ili loše ponašanje i ona su određena verovanjima pojedinca i drugih ljudi u vezi sa krivicom. Kultura krivice pre svega se odnosi na istinu, pravdu i očuvanje ličnih prava. Navodi se da je osećaj krivice ono što sprečava osobu da se ponaša u suprotnosti sa svojim pravilima ponašanja i pravilima ponašanja koja nameće njena kultura. Suprotno tome, u tipičnoj kulturi srama, ono u šta drugi ljudi veruju ima daleko veći uticaj na ponašanje od verovanja pojedinca. Želja da se sačuva čast i izbegne sram predstavlja jedan od osnovnih stubova ovakve kulture. Pored toga, često je nemoguće pojedincu da prizna čak i samom sebi da je kriv ili da je uradio nešto loše (čak i kada to jeste slučaj), naročito kada svi drugi smatraju da je kriv zbog srama koji je uključen. Dokle god su drugi uvereni u njegovu nevinost, pojedinac ne oseća sram. Stoga je potrebno uložiti mnogo truda da se drugi uvere u njegovu nevinost. 8 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

11 Kultura srama određuje da je neophodno izbegavati sram, po svaku cenu. U okviru zapadnjačkog modela srama i krivice, sram se percipira kao loš, a krivica kao dobar moralni osećaj. U nezapadnjačkim kulturalnim kontekstima, sram ne samo da se vrednuje kao nešto dobro, već se smatra da je to odgovarajući/očekivani emotivni odgovor na pogrešno ponašanje (Bedford & Hwang, 2003). Primer toga predstavlja izvinjavanje za nešto. To je standardni prvi korak u kulturi krivice. Upotrebom izvinjenja, pojedinac priznaje da je pogrešio, priznaje svoju krivicu, što mu omogućava da traži rešenja. Međutim, u kulturi srama, izvinjavanje znači prihvatanje srama, te se izbegava u najvećoj mogućoj meri. Za nekoga ko dolazi iz kulture srama, prvi korak biće da se ponovo izgradi odnos i na taj način da se ukloni sram. Tipične karakteristike kulture usmerene na pojedinca i kulture usmerene na kolektiv su sledeće: Kultura usmerena na ja Individualista» ko si ti? Interesi pojedinca» nezavisan, siguran, ličan izbor Niska distanca moći Ženstvenost Iskrenost» priznavanje grešaka, cenjenje ispovedanja, direktno saopštavanje loših vesti Kultura usmerena na mi Kolektivista» kome pripadaš? Interesi grupe» povezan sa grupom, poslušan, skroman Visoka distanca moći Muškost Održati čast netaknutom» zataškavanje grešaka, poricanje sprečava gubitak vere, pažljivo saopštavanje loših vesti Zdravlje Kultura i religija takođe imaju veliki uticaj na mišljenje o bolestima i zapadnjački sistem zdravstvene zaštite ima problema da se poveže sa izbeglicama i migrantima. Opšte je poznato da migranti i izbeglice često smatraju da ih lekar ne shvata ozbiljno ako im ne prepiše lek. U mnogim kulturama nije uobičajeno da se pravi razlika između psiholoških i fizičkih problema. Osim toga, psihički problemi posmatraju se kao vrsta ludila i kao nešto čega se treba stideti i što narušava čast. Problemi se stoga često izražavaju na telesnom planu, što se naziva somatizacija. Često je teško motivisati decu bez pratnje koja se upućuju stručnjacima za mentalno zdravlje. Oni ne vide kakva je korist od razgovora, a posećivanje psihologa može značiti da su ludi. Kulturalno osetljiv pristup važan je za njihovo angažovanje i u mnogim evropskim zemljama postoje institucije za mentalno zdravlje koje su specijalizovane za transkulturalnu psihijatriju. Kako premostiti razlike u poimanju zdravlja Stav koji pokazuje zainteresovanost i poštovanje za simptome, izjave i moguća rešenja predstavlja dobar početak. Postavljanje pitanja o tome kako bi se ovaj problem mogao rešiti kod kuće može biti od pomoći. To se takođe može uraditi uključivanjem biološke porodice. Takvi postupci doprinose priznavanju legitimnosti bolesti i omogućavaju detetu bez pratnje i njegovoj porodici da odaberu tradicionalno lečenje, kakvo su nekada imali kod kuće. Posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u situaciji deteta bez pratnje Očekivanja i interesi porodice Deca bez pratnje često napuštaju svoju zemlju uz očekivanja ili uputstva koja su dobila od porodice, a koja se odnose na to kako da njihov odlazak donese korist čitavoj porodici. Slika koju porodica ima o prilikama koje će dete zateći u Evropi često je nerealna i zbog toga njeni članovi očekuju da će im dete slati novac, da će uskoro doći do ponovnog spajanja porodice ili da će dete izgraditi uspešnu karijeru i slati više novca. Ovakva očekivanja mogu predstavljati ogroman teret za decu, naročito zato što ona zaista žele da pomognu svojoj porodici i ne žele da ih razočaraju. Drugi izvor pritiska može biti to što se od njih očekuje da vode računa o mlađoj braći i sestrama ili o starijoj sestri. Ovakva uloga je normalna u mnogim kulturama koje su usmerene na širu porodicu, ali može biti izvor velikog stresa u situaciji u kojoj se nalaze ova deca - kada su sami u Evropi. U tranzitnim zemljama, kao što su Makedonija i Srbija, porodica vrši pritisak na dete da ono nastavi da putuje ka zemljama u Severozapadnoj Evropi. 9

12 Tajne Mnogi tražioci azila drže stvari u tajnosti. Te tajne često se odnose na porodičnu situaciju, pošto su ih njihovi sunarodnici, porodica ili krijumčari savetovali da ne otkrivaju stvarnu situaciju. To može prouzrokovati veliki stres kod dece, posebno kada su ona pod pritiskom da nekome kažu više o svojoj porodičnoj situaciji. Ali tajne ili laganje takođe su mehanizam u kulturi srama za prevazilaženje sramnih ili onih situacija koje predstavljaju povredu časti. Laganje u cilju zaštite časti porodice umnogome je deo kulture (srama) usmerene na kolektiv ili mi, a manje je prihvatljivo u evropskoj kulturi (krivice) usmerenoj na pojedinca ili ja. Naredni primer pokazuje bolne posledice čuvanja tajni. Nesuglasice u vezi sa godinama starosti Deca bez pratnje često dolaze iz zemalja u kojima se njihovo rođenje ne registruje, niti je poznat datum njihovog rođenja. Starosno doba ove dece obično je predmet procene i podrška koja im se daje prilagođava se takvoj proceni bez menjanja godišta koje je upisano u njihova identifikaciona dokumenta. Međutim, nemanje podataka o tačnom uzrastu deteta može dovesti do problema u pogledu smeštaja i obrazovanja koji se obično određuju na osnovu godišta koje je upisano u identifikacione dokumente. Profesionalac koji usmerava dete može igrati važnu ulogu u ovome, zastupajući najbolje interese deteta. Posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u pogledu rizika od zlostavljanja deteta koji uključuje dete bez pratnje Na osnovu istraživanja, izdvojeno je nekoliko faktora rizika od zlostavljanja deteta, kao i podatak da je rizik od zlostavljanja deteta u hraniteljstvu viši nego u biološkim porodicama. U ovom odeljku obrađuju se posebne teme koje se odnose na kulturalne razlike u pogledu rizika od zlostavljanja deteta tokom njegovog boravka u hraniteljskoj porodici. Čast porodice Čast je univerzalan koncept i odnosi se na način na koji se pojedinac odnosi prema grupi kojoj pripada. Porodice ili grupe takođe mogu imati svoju čast, ali ono što je ovde najbitnije jeste da se ta čast može povrediti ili izgubiti. Čast se ponekad smatra važnim faktorom u društvima u kojima, u borbi za opstanak, ljudi uglavnom zavise od sebe samih. Grupa je obično jača od pojedinca i ima veće šanse da obezbedi oskudna sredstva za svoj opstanak. Pojedinac, međutim, mora da se povinuje pravilima i normama grupe ili, u suprotnom, da se suoči sa kažnjavanjem ili isključivanjem iz grupe ili nekim još gorim stvarima. Kodeks časti je tada sredstvo kojim se drugi drže na distanci. Ako ima dovoljno za svakoga, pojedinci ne zavise od grupe da bi opstali, te je značaj pravila grupe umanjen i ostavljeno je više prostora za samostalne odluke pojedinca. Čast je podložna promeni i razlikuje se u svakoj grupi; mišljenje o tome šta osoba mora da bude ili da uradi da bi bila časna, razlikuje se na pojedinačnom, grupnom ili društvenom nivou, ali postoje i mnoge sličnosti. Obrazovanje i kontrola grupe (zajednice) predstavljaju glavne mehanizme za utvrđivanje pravila o časti. Čast u kulturama usmerenim na širu porodicu često je u vezi sa predmetima koji se odnose na obrazovanje i nasleđe. Povreda časti stoga se često odnosi na veze, izbor partnera, seksualnost i sledbenike. Učenje o časti, nadgledanje i zaštita časti mogu biti propraćeni nasiljem, naročito kada je čast pod pretnjom. Povreda časti je gora ako se o tome sazna van grupe kroz tračeve i klevetanje koji se često smatraju sramnim; što više ljudi zna za povredu, to su veće šanse za nasilje zbog povrede časti. Ako je narušena, čast se može vratiti kroz aktivnosti kojima se čast vraća, kao što je sklapanje braka, razvod, odbijanje, poricanje, prihvatanje situacije ili pokušaj pomirenja. Ubistvo je krajnji oblik vraćanja časti, a ponekad i samoubistvo. Sitaucija, naravno, zavisi od prirode sukoba, od mere u kojoj je čast povređena i od kodeksa časti (Janssen, 2006). U Evropi, deca koja dolaze iz kultura sa strogim pravilima o časti (kultura koja je usmerena na širu porodicu ili zajednicu) često su pod uticajem nove kulture koja je usmerena na razvoj pojedinca (kultura usmerena na pojedinca) i može postojati veliki rizik od povrede časti. Dete će morati da odabere između svog samoostvarenja kao pojedinca i rizika od toga da ga porodica odbije ili od neke situacije koja je još gora. Radnici koji pružaju pomoć, oni koji rade sa mladima i staratelji mogu da pomognu deci da donesu odluke o kojima će prethodno dobro razmisliti i mogu o tome razgovarati sa porodicom. Kodeksi časti takođe su deo asimilacije. Razumevanje i poštovanje kodeksa časti drugih i svest i znanje o svojim kodeksima, važni su kada se o tome razgovara, ali to može biti veoma teško. Rodne razlike U mnogim zemljama od dece se očekuje da slede specifične želje svoje porodice. Ograničavanje slobode kretanja devojčicama i ugovoreni brakovi predstavljaju kršenje prava na samoopredeljenje i mogu se naći u mnogim tradicionalnim kulturama. Devojčice iz izbegličkih i migrantskih porodica koje dolaze iz takvih kultura nalaze se na dnu porodične hijerarhije kada su u pitanju njihova prava. Situacija se menja u mnogim porodicama koje žive u Evropi duži vremenski period, ali je sloboda kretanja u nekim slučajevima još uvek veoma ograničena (Pharos, 2009). 10 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

13 Prisilni brakovi U nekim kulturama, brak se može sklopiti kad je osoba veoma mlada, pri čemu se kaže da su je udali ili da su ga oženili. Dešava se i da decu udaju ili žene, što se onda može smatrati zlostavljanjem deteta, ali ne zna se koliko često je to slučaj. U praksi, teško je napraviti razliku između prisilnog i ugovorenog braka. Ponekad devojčica nije prisiljena da se uda za partnera koga su joj roditelji odabrali, već smatra da je njena obaveza da to uradi kao znak lojalnosti porodici, ali se dešava i da devojčica bude pod takvim pritiskom da se ne usuđuje da se protivi. Takođe, događa se da ona veruje svojim roditeljima zbog dobrih izbora koje oni generalno prave. Pitanje je da li devojčica ima izbora ili je prisiljena na brak. Pritisak da pristane na brak nije veliki samo za devojčice, već i za dečake. Ako dete odbije, to može dovesti do zlostavljanja, kućnog pritvora, pretnji ili prisilnog vraćanja u zemlju porekla. Ako nastave da se opiru i na primer pobegnu, porodica može odlučiti da ubije dete zbog časti (Pharos, 2009). Pripreme za prisilan brak često se prave pre nego što devojčica navrši 18 godina, nakon čega se brak sklapa i u pravnom smislu ne može se više mnogo toga učiniti. Staratelj ili mentor mogu pomoći detetu da napravi izbor po ovom pitanju, ali suprotstavljanje volji porodice može imati ozbiljne posledice, kao što je odbijanje deteta od strane porodice. Gubitak porodice može imati veliki uticaj na ljude iz kulture kolektivizma, odnosno kulture usmerene na širu porodicu, pošto se oni često osećaju manje vrednima ukoliko nisu deo šire porodice. Poslednjih godina bilo je mnogo dece nevesti među izbeglicama u Evropi. Ovo se generalno odnosi na muslimanske brakove koje ugovara porodica kako bi zaštitila svoju ćerku u izbegličkim kampovima ili tokom njenog bekstva u Evropu. Kućni rob ili Pepeljuga U mnogim kulturama, a posebno u lošim ekonomskim uslovima, uobičajeno je da devojčice obavljaju kućne poslove i dobijaju ulogu negovateljice u porodici dok su još veoma mlade. Devojčice se pripremaju za to i ako su sposobne da obave zadatke u skladu sa očekivanjima, onda imaju pozitivnu sliku o sebi. Međutim, postoje i situacije u kojima devojčica, koja obično nije biološko dete, dobija ulogu kućnog roba. Ako porodica putuje sa decom, dete koje nije njihovo često dobija nesrazmerno više kućnih poslova koje mora da obavlja ili mora da se stara o drugoj deci. Takva deca nazivaju se Pepeljuga ili kućni rob. Znaci koji ukazuju na to da se dete koristi kao kućni rob jesu: dete ne ide u školu, neispavano je, ima mnogo zadataka u kući ili se stara o drugima i o njemu se ne staraju kao o drugoj deci u porodici. Osnovne potrebe dece bez pratnje nakon bekstva Odmah po dolasku, mnoga deca bez pratnje usmerena su na dobijanje željene boravišne dozvole i na svoje osnovne potrebe, kao što je obezbeđivanje hrane, mesta boravka i bezbednosti. Naročito se adolescenti mnogo trude da uspostave interakciju jedni s drugima, a deca takođe žele da se druže sa svojim vršnjacima sličnog porekla. U praksi se može videti da dokle god su deca usmerena na primarne životne potrebe i na opstanak, teško ih je motivisati da rade na svom daljem razvoju. Važno je da usmeravanja koja im se daju budu u skladu sa potrebama dece bez pratnje. Osnovne potrebe deteta bez pratnje na početku prihvatnog perioda Maslovljeva i Pintova piramida mogu pomoći u razumevanju tih potreba. Samoaktualizacija Čast Priznanje Prihvatanje Sigurnost Primarne potrebe Dobra reputacija Biti omiljen u grupi Primarne potrebe 11

14 Maslovljeva i Pintova piramida prikazuju hijerarhiju osnovnih ljudskih potreba za pojedinca i za širu porodicu, tim redosledom. Maslovljeva piramida odnosi se na zapadnjački usmerenog čoveka (12% svetske populacije), a ne na celo čovečanstvo. Istočni deo sveta (88%) ima različite potrebe u odnosu na zapadni deo i drugačiju hijerarhiju potreba (Pinto 2007). Šestogodišnje istraživanje u Holandiji ( ) koje se odnosilo na ispitivanje mišljenja dece bez pratnje o smernicama koje dobijaju pokazalo je da mnoga deca smatraju da imaju stalne staratelje. Staratelje koji su lično uključeni. Osim društvene i praktične podrške, deci bez pratnje potrebna je prisnost. Deca u različitim vrstama smeštaja govorila su o tome koliko im nedostaje porodica. Izgleda da smeštaj u hraniteljskim porodicama u najvećoj meri nadomešćuje njihov nedostatak, jer ova deca postanu deo novog društvenog sistema (Kalverboer et al., 2016). Istraživanje je takođe pokazalo da mnoga deca bez pratnje smatraju da je važno da žive u porodici ili nekom malom objektu za zbrinjavanje i tvrde da im je promena mesta boravka iritantna. Pored toga, deci je važno da nauče jezik zemlje prihvata što je pre moguće. Još jedna potreba koju deca bez pratnje iskazuju jeste potreba za tim da budu priznata onakva kakva jesu, uzimajući u obzir njihovo poreklo, nezavisnost koju su stekli tokom putovanja i njihovu želju da doprinesu interesu porodice. Mnoga deca bez pratnje takođe žele da drugi ljudi shvate kroz kakvu su muku prošla i koja su traumatična iskustva imala, a da pri tome ne moraju da govore o tome. Mreža ljudi koji su prošli kroz ista iskustva takođe je od velike pomoći, kao što je opisano u narednom primeru. Važna pitanja u prvoj fazi prihvata dece bez pratnje su: početna faza prihvata usmerena je na obezbeđivanje odmora i bezbednosti; obezbeđuje se ispunjenje detetovih osnovnih potreba; sklonište, dovoljna količina hrane, fizička bezbednost i ostvarivanje kontakta sa porodicom; kontakt koji se ostvaruje sa detetom zasniva se na tome da se pokazuje interesovanje za njega i pouzdanost; poštuje se nepoverenje koje dete nosi, tajne i nevoljnost da govori o određenim stvarima; poštuje se detetov nivo samostalnosti; nastoji se ostvariti kontinuitet u pogledu mentora/staratelja i prostora u kome je dete smešteno; dostupne su odgovarajuće i, po mogućstvu, korisne svakodnevne aktivnosti. Pozitivna podrška za detetovo iskustvo i izražavanje veroispovesti. Jačanje faktora zaštite za decu bez pratnje Dobro poznat metodološki pristup u staranju (o mladima) jeste rad na jačanju faktora zaštite i smanjenju faktora rizika. Međutim, faktori zaštite i rizika za decu koja rastu u zemlji svog porekla nisu uvek isti kao i za decu bez pratnje. Faktori zaštite i rizika za decu bez pratnje prema naučnom istraživanju Usmeravanje dece bez pratnje ima za cilj da poveća njihovu žilavost time što će se ojačati faktori zaštite za decu i njihovo okruženje, a faktori rizika svesti na minimum. Faktori zaštite predstavljaju okolnosti u okruženju i karakteristike pojedinačnog deteta koji se mogu iskoristiti i ojačati kako bi se povećala žilavost dece i smanjili rizici. Žilavost dece delimično je određena genetskim faktorima, a delimično stečenim veštinama uklapanja u situacije. Razmatrajući faktore rizika i zaštite za decu bez pratnje, važno je naglasiti da starosna granica od 18 godina za sticanje punoletstva nije standard koji važi svuda u svetu. Često ta starosna granica ne važi u kulturi deteta bez pratnje i postoje različiti pristupi unutar i između kultura. U mnogim zemljama ne postoji stroga linija razdvajanja između sveta deteta i odrasle osobe; mlada osoba bez pratnje može da napusti svoju zemlju kao odrasla osoba, a da se u zemlji odredišta smatra detetom. Dete bez pratnje možda je obavljalo dužnosti koje u evropskom društvu mogu da obavljaju samo odrasli (Derluyn & Broekaert, 2008). Ovde je važno dodati to da putovanje u Evropu dovodi do zrelijeg ponašanja, naročito dece bez pratnje. Faktori zaštite i rizika koji su karakteristični za decu bez pratnje Faktori zaštite: Jezičke sposobnosti na jeziku zemlje prihvata Veroispovest Kontrola emocija Bezbednost Kontinuitet boravka Socijalna podrška Život sa drugima sličnog porekla Kontakt s porodicom Faktori rizika: Fizički i psihološki zdravstveni problemi Neizvesnost Traumatična iskustva Žrtva nasilja Činjenica da je bez pratnje Mala socijalna podrška Život u velikim prihvatnim centrima Izostanak kontakta s porodicom 12 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji

15 Usmeravanje za ponovno spajanje s porodicom U nekim evropskim zemljama, značajan broj dece bez pratnje ispunjava uslove za ponovno spajanje s porodicom. Pre nego što dođe do stvarnog spajanja s porodicom, dete često mora da čeka veoma dugo i kroz mnogo toga da prođe. Kada konačno dođe do trenutka da se roditelji i dete ponovo vide, svi su veoma srećni. Ali kada ponovo počnu da žive zajedno kao porodica, to ne ide baš tako lako. Ponovno spajanje s porodicom može dovesti do novih i nepoznatih tenzija. Migracija u različito vreme takođe povećava rizik od situacija u kojima dolazi do narušavanja časti porodice. Tokom odsustva njegovih roditelja, dete se navikne na zapadnjačka pravila ponašanja i na to da ima više slobode. To vrlo lako može biti u suprotnosti sa strožim pravilima ponašanja i kulturom časti biološke porodice. Stoga je od suštinske važnosti da se roditelji uključuju u razvoj njihovog deteta u Evropi tokom perioda usmeravanja, uprkos granicama i njihovoj udaljenosti. Ako (šira) porodica nema dovoljno razumevanja za novu situaciju, to može dovesti do toga da roditelji pokušavaju da ponovo vaspitaju svoje dete čim ponovo budu sa njim, kako bi zaštitili čast porodice i svoj dobar ugled. 1 A to može dovesti do zlostavljanja deteta. Hraniteljska porodica može da da neprocenljiv doprinos ovoj situaciji time što će uključiti biološku porodicu u događaje i u razvoj deteta dok ono boravi kod nje. To takođe može sprečiti dete da se ponaša na način koji bi mogao narušiti čast porodice. Neizvesnost u vezi s tim gde će dete u budućnosti živeti često igra važnu ulogu. Pored mreže prijatelja i uzora, mreža podrške na koju se deca mogu osloniti i kojoj se mogu obratiti sa svojim pitanjima od izuzetne je važnosti. Društveni život kao rezultat obrazovanja ili rada takođe je nešto što može da pomogne. Poznavanje jezika zemlje u kojoj dete boravi predstavlja još jedan faktor zaštite. U nekim zemljama, nastavak dobijanja podrške za mlade i/ili smernica od staratelja jeste mogućnost koja može biti od velike pomoći. Učenje deteta o tome kako da se osamostali Da biste naučili dete kako da se osamostali, važno je: stalno obraćati pažnju na to da se gradi mreža podrške, kako formalna (organizacije), tako i neformalna (prijatelji, sunarodnici i integrisani odrasli ili odrasli koji su rođeni u zemlji prihvata); Usmeravanje u vezi sa odgovorom: produžiti u drugu zemlju, vratiti se ili integracija U tranzitnim zemljama uglavnom se ne podnose zahtevi za azil. U slučaju podnošenja zahteva za azil, na njega će se dobiti ili pozitivan ili negativan odgovor. Usmeravanje u slučaju negativnog odgovora usmereno je na vraćanje. Nezakonito življenje u zemlji prihvata ne može se smatrati prihvatljivom opcijom za jednog adolescenta. Davanje smernica u vezi sa vraćanjem deteta često je teško, s obzirom na to da su i ono i njegova porodica polagali sve svoje nade u dobijanje boravišne dozvole na osnovu azila i nisu želeli da razmatraju mogućnost odbijanja. Integracija nakon dobijanja boravišne dozvole takođe zahteva dobru podršku. Razlike u kulturi i društvu često su toliko velike da to zahteva da se i dete i njegovi kapaciteti prilagođavaju. Povratak Povratak predstavlja veliki problem za većinu dece bez pratnje. Oni se plaše za svoju bezbednost i strahuju od odmazde jer su otišli. Takođe se stide toga što nisu bili u stanju da pomognu svojoj porodici ili se plaše da će ih porodica odbiti jer nisu uspeli u Evropi. Deca koja se vrate možda neće biti dobrodošla u svojoj porodici ako se vrate praznih ruku. Porodice se često finansijski mnogo žrtvuju kako bi omogućile putovanje deteta, pa njegovo vraćanje bez novca može prouzrokovati porodici ozbiljne finansijske probleme. Takođe, vraćanje praznih ruku iz Evrope ne smatra se veoma verovatnim u očima lokalne zajednice u zemlji porekla. Dete bez pratnje koje se vratilo percipira se kao gubitnik i nepoželjno je u zajednici, čime mu je otežano pronalaženje mesta gde će boraviti i mogućnost da ostvari neki prihod. 1 Na osnovu članka Marjan Schippers i Mirjam van der Meer (Nidos) u listu Tijdschrift voor de jeugdgezondheidszorg, posebnom izdanju za pridošlice, objavljenom u oktobru godine. 13

16 Davanje smernica u vezi sa povratkom može umanjiti mnoge od ovih problema. Važno je: imati ažurirane podatke o bezbednosti u zemlji porekla; znati iskustva onih koji su se već vratili; obavestiti porodicu o razlozima za nedobrovoljno vraćanje, kako biste se izvinili u ime deteta; plan povratka koji za cilj ima da se dete ne vrati praznih ruku (na primer, uključivanjem obrazovanja koje je usmereno na vraćanje) i u konsultacijama sa porodicom. Politika povratka u Nidosu Politika povratka u Nidosu zasniva se na viziji da rad na održivom povratku deteta zahteva rad na dvostrukoj posvećenosti: posvećenosti deteta i posvećenosti porodice. Ta posvećenost povratku može se ostvariti ako se pripremi održiv plan bezbednog povratka u saradnji sa detetom i sa porodicom. Taj plan trebalo bi da ponudi nezavisnost deteta, na osnovu tačnih i kredibilnih informacija, uz praćenje koje sprovode međunarodne i lokalne organizacije, zajedno sa Nidosovim upravljanjem slučajem i posvećenošću deteta i njegove porodice. Dvostruka posvećenost može se postići pomoću: - dobrog tajminga; - uključivanja porodice u situacije u kojima se dete nalazi, od samog početka savetovanja; - aktiviranja porodice u pogledu problema i planova za budućnost; - određivanja, zajedno sa detetom, u kom trenutku će se razmatrati mogućnosti za povratak i izradom plana za povratak. Održivi plan povratka: - obezbeđuje siguran boravak deteta; - nudi prospekte osamostaljivanja deteta kroz obrazovanje i rad; - nudi prilike za razvoj deteta; - priprema ga porodica ili se priprema uz saglasnost i podršku porodice; - nudi staranje porodice o detetu, po mogućstvu unutar porodice, ili neki drugi oblik staranja; - podržavaju ga lokalne organizacije. Obezbeđivanje održivog povratka podrazumeva: - da povratak prate lokalne i međunarodne organizacije; - nadgledanje plana povratka i prvog perioda povratka, kako bi se obezbedilo da, po potrebi, plan može da bude prilagođen uz pomoć lokalnih organizacija i/ili porodice. Integracija Baš kao i drugi migranti, izbeglice moraju da se prilagođavaju novom okruženju. Iako deca bez pratnje nemaju nameru da ostanu u tranzitnoj zemlji, ona su prisiljena da u toj zemlji ostanu duže nego što bi želela. Kada su ljudi suočeni sa različitom kulturom duži vremenski period, oni se akulturiraju. Menja se način na koji gledaju na svet i menjaju se neke od njihovih normi i vrednosti. Berri (1990) razlikuje nekoliko strategija akulturacije: integracija, asimilacija, segregacija i marginalizacija. Integracija se generalno smatra najuspešnijom strategijom za postizanje socijalne dobrobiti. U tom kontekstu, integracija znači prilagođavanje novom okruženju, ali podrazumeva i zadržavanje sopstvene kulture. Strategija akulturacije Održavanje kulture Prilagođavanje dominantnoj kulturi Da Ne Da Integracija Segregacija Ne Asimilacija Marginalizacija Identitet deteta bez pratnje razvija se na drugačiji način od onoga kako bi se razvijao da dete nije migriralo. Ideja ove dece o razvoju vlastitog identiteta menja se zbog različitih normi i vrednosti sa kojima se ona suočavaju. Uzori koje su ona imala u svojoj zemlji porekla više se ne uklapaju u njihov život, ali isto je i sa uzorima iz novog društva. Sunarodnici i ljudi koji su nekada bili deca bez pratnje i koji sada takođe grade svoju budućnost u zapadnjačkom društvu mogu da postanu novi uzori za ovu decu. 14 Priručnik o delotvornoj zaštiti dece bez pratnje u migracijama i dece u migracijama odvojene od oba roditelja ili staratelja u Srbiji i Makedoniji