PRIGOVORI ČALMERSOVOM REŠENJU FREGEOVE ZAGONETKE

Transcription

1 THEORIA 3 BIBLID : (2011) : 54 : p UDK 165 Чалмерс Д. ; 81'37:165.4/.5 Originalni naučni rad Original Scientific Paper Jelena Ostojić PRIGOVORI ČALMERSOVOM REŠENJU FREGEOVE ZAGONETKE APSTRAKT: Čalmersova verzija dvodimenzionalne semantike nudi zanimljiva i originalna rešenja tradicionalnih problema novofregeovskih i novoraselovskih teorija značenja. Međutim, tvrdiću da teorija nije uvek uspešna jer ne rešava neke bitne varijante Fregeove zagonetke (Mejtsovu zagonetku i problem informativnosti iskaza identiteta u kojem se javljaju demonstrativi). Najpre ću pokazati da je rešenje Mejtsove zagonetke koje Čalmers predlaže metalingvističko i zbog toga neadekvatno jer zaobilazi problem koji treba rešiti. Zatim ću pokazati da Čalmers ovim rešenjem krši princip kompozicionalnosti koji on tvrdi da prihvata i na kojem počivaju neki od glavnih pojmova njegove teorije. Konačno, ukazaću na to da Čalmersova teorija ne može da objasni informativnost iskaza identiteta u kom se javljaju demonstrativi, bilo da se iskazi o verovanju u kojima se javljaju demonstrativi interpretiraju kao de dicto, bilo de re. KLJUČNE REČI: epistemički dvodimenzionalizam, primarna i sekundarna intenzija, obogaćeni iskaz, Fregeova zagonteka, Mejtsova zagonetka, demonstrativi. Primarna i sekundarna intenzija Konačna verzija Čalmersove (David J. Chalmers) teorije dvodimenzionalne semantike je izložena u tekstu Propositions and Attitude Ascriptions: A Fregean Account. 1 Čalmersova teorija je inspirisana Fregeovom (Gottlob Frege) filozofijom jezika pošto on smatra da je Fregeovo shvatanje značenja i iskaza o verovanjima u osnovi ispravno. Po Čalmersovoj teoriji značenja, izrazi i rečenice (kao tokeni) imaju dve dimenzije značenja: primarnu i sekundarnu intenziju. Intenzije su funkcije od mogućnosti ka ekstenzijama. Ekstenzije singularnog izraza su objekti; ekstenzije predikata su svojstva, relacije ili klase; a ekstenzija rečenice je istinitosna vrednost. Primarna intenzija je funkcija od scenarija (epistemičke mogućnosti s obzirom na ono što znamo a priori) ka ekstenzijama; a sekundarna intenzija je funkcija od mogućih svetova ka ekstenzijama. Čalmers definiše scenarija kao uređene trojke svetova, individua i vremena izgovaranja. Individua i vreme izgovaranja rečenice su centar scenarija. Tako primarna intenzija indeksikala ja 1 Cf. Chalmers 2011.

2 44 Jelena Ostojić vrednovana u nekom scenariju izdvaja individuu koja je u centru tog scenarija; a primarna intenzija izraza Večernjača izdvaja sjajni objekt koji je uveče vidljiv na nebu u okruženju individue koja je u centru scenarija. Istinitosna vrednost primarne intenzije rečenice je relativna s obzirom na scenario. Primarna intenzija neke rečenice je istinita u nekom scenariju ako i samo ako važi da ukoliko subjekt prihvati da obitava u scenariju o kojem je reč, on će odobriti, prihvatiti (endorse) rečenicu o kojoj se radi. Recimo, ako neki subjekt prihvati da je stanovnik scenarija u kojem su svi objekti koji se ujutru vide na nebu različiti od objekata koji se uveče vide na nebu, on će rečenicu Zornjača je Večernjača odbaciti kao lažnu. To znači da je primarna intenzija ove rečenice lažna u tom scenariju. Pod sekundarnom intenzijom izraza Čalmers podrazumeva funkciju koja izdvaja ekstenzije izraza u metafizički mogućim svetovima. Na primer, sekundarne intenzije izraza Večernjača i izraza Zornjača izdvajaju planetu Veneru. To su dva koreferentna rigidna dezignatora i imaju identične sekundarne intenzije. To znači da ovi izrazi u svakom metafizički mogućem svetu (isto kao u aktualnom) izdvajaju planetu Veneru. Da je u nekom protivčinjeničkom svetu Mars sjajni objekt koji se ujutru vidi na nebu, izraz Zornjača bi ipak referirao na Veneru (ako postoji). Izraz voda je takođe rigidni dezignator. Da je u nekom protivčinjeničkom svetu providna tečnost za piće koja nema miris i ukus XYZ, u tom svetu bi voda i dalje bila H 2O, a ne XYZ. Drugim rečima, Voda je H 2O je istinito u svim mogućim svetovima. 2 Sekundarna intenzija rečenice je funkcija od mogućih svetova do ekstenzije, tj istinitosne vrednosti rečenice. Sekundarna intenzija neke rečenice je istinita u nekom svetu kada rečenica važi u tom svetu. U slučajevima kada se rečenici može pripisati raselijanski iskaz, onda je sekundarna intenzija te rečenice istinita ako je istinit odgovarajući raselijanski iskaz. Ponekad Čalmers kaže da sekundarna intenzija rečenice jeste njen raselijanski iskaz. 3 Rečenica je metafizički nužna ako i samo ako je njena sekundarna intenzija istinita u svim mogućim svetovima; a epistemički je nužna, tj, apriorna, ako i samo ako je njena primarna intenzija istinita u svim scenarijima. Na primer, rečenica Zornjača je Večernjača je metafizički nužna, tj, njena sekundarna intenzija je istinita u svim mogućim svetovima. Nasuprot tome, koreferentni rigidni dezignatori mogu imati različite primarne intenzije. Rečenica Zornjača je Večernjača nije apriorna tako da njena primarna intenzija nije istinita u svim scenarijima zato što izrazi Večernjača i Zornjača imaju različite primarne intenzije. U aposteriornim iskazima identiteta rigidni dezignatori, kao u navedenom primeru, imaju iste sekundarne intenzije i različite primarne intenzije. 2 Cf. Chalmers 2004, str Cf. Chalmers str. 8. Raselijanski ili singularni iskaz je uređeni par (x, svojstvo koje mu se pripisuje) gde je x objekt na koji se referira i koji je konstituent iskaza.

3 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 45 Sada već možemo naslutiti na koji način Čalmers rešava Fregeovu zagonetku. Ova zagonetka postavlja sledeći problem. Neka imamo dva istinita iskaza identiteta Zornjača je Zornjača i Zornjača je Večernjača. Moguće je da racionalna osoba prihvati prvi iskaz identiteta, a da istovremeno odbaci drugi iako su oba istinita i odnose se na isti objekt. Treba u okviru teorije značenja objasniti zašto je to moguće i objasniti razliku u kognitivnim vrednostima između ova dva iskaza. Frege zagonetku rešava tako što razlikuje dve komponente značenja: smisao i referenciju. Izrazi Zornjača i Večernjača su, iako koreferentni, izrazi sa različitim smislovima. Prema principu kompozicionalnosti, ova dva navedena iskaza identiteta izražavaju različite misli pa je moguće jednu prihvatiti, a drugu istovremeno odbaciti. Iskaz Zornjača je Zornjača je trivijalan jer je aprioran; a iskaz Zornjača je Večernjača je informativan zato što je aposterioran saopštava empirijsko otkriće da je sjajni objekt koji se prvi uveče vidi na nebu isti onaj sjajni objekt koji je ujutru najduže vidljiv. 4 Čalmersovo rešenje ove zagonetke je da je rečenica Zornjača je Večernjača istinita u svim metafizički mogućim svetovima, tj, da je metafizički nužna. Međutim, ona nije epistemički nužna (apriorna), već izražava tek jednu od epistemičkih mogućnosti, tj, postoji scenario u kojem je netačna, što znači da je aposteriorna. Pošto je aposteriorna, iskaz koji izražava može biti informativan. 5 Treba pomenuti još i to da je za primarne i sekundarne intenzije karakteristično da za njih važi princip kompozicionalnosti, tj, kao što ekstenzija rečenice zavisi od ekstenzija njenih delova, tako i njena primarna i sekundarna intenzija zavise od (respektivno) primarnih i sekundarnih intenzija njenih sastavnih delova. Čalmersova teorija iskaza U okviru dvodimenzionalne semantike moguće je imati različita stanovišta o tome šta je iskaz, kakva je njegova struktura i kojim entitetima treba dodeliti različite uloge koje su pripadale tradicionalno shvaćenom iskazu. Iskaz tradicionalno predstavlja sadržaj onoga što je rečeno, nosilac je istinitosne vrednosti i objekat je iskaznog stava (iskaza kojim se subjektu pripisuje stav prema nekom iskazu propositional attitude). Čalmers formuliše originalno shvatanje iskaza sa kojim ćemo se sada upoznati. 6 On najpre uvodi pojam obogaćene (enriched) intenzije izraza i rečenice. Obogaćenu intenziju izraza definiše kao uređeni par: (primarna intenzija izraza, ekstenzija izraza). Referencija izraza je na ovaj način ugrađena u obogaćenu intenziju tako da je apsolutno određena i ne zavisi od konteksta. Obogaćena intenzija složenog izraza je struktura koja se sastoji od obogaćenih in- 4 Cf. Frege 1892, citirano prema 1948, str , Cf. Chalmers 2011, str Cf. ibid. str. 7-8.

4 46 Jelena Ostojić tenzija njegovih jednostavnih delova, struktuiranih u skladu sa njegovom logičkom formom. Obogaćena intenzija rečenice je njen obogaćeni iskaz. I obogaćeni iskaz definišemo pozivanjem na princip kompozicionalnosti (strogo govoreći, Čalmers nije formulisao eksplicitnu definiciju, već ostavlja nama da je naslutimo iz primera). Sastavni elementi obogaćenog iskaza su obogaćene intenzije izraza koji se javljaju u rečenici kojom je taj iskaz izražen. Pogledajmo na primeru kako se određuje obogaćeni iskaz rečenice Zornjača je Večernjača. Obogaćena intenzija izraza Večernjača (ve) može biti predstavljena na sledeći način (nadalje pratimo Čalmersovu notaciju po kojoj se uređeni parovi zapisuju i kao razlomci): ve /v, gde je ve njegova primarna intenzija, a v je planeta Venera (njegova ekstenzija). Neka je z obogaćena intenzija izraza Zornjača. Tada se obogaćena intenzija rečenice Zornjača je Večernjača, tj, njen obogaćeni iskaz, može zapisati [='/=, (z'/v, ve'/ v)], gde je =' primarna intenzija relacije jednakosti. Kraće to možemo zapisati [z = ve], bez nepotrebnog odvajanja primarne intenzije i ekstenzije relacije jednakosti. Još jedan zapis koji Čalmers koristi je [z'/v = ve'/v]. Ovaj poslednji zapis nam omogućava da lako uočimo primarnu intenziju rečenice i njen raselijanski iskaz (z' = ve' i v = v), i da prema tome na očigledan način odredimo istinitosnu vrednost obogaćenog iskaza kao relativnu u odnosu na scenario i relativnu u odnosu na mogući svet. Ako je obogaćeni iskaz istinit u svim mogućim svetovima, onda je metafizički nužan; a ako je istinit u svim scenarijima, onda je aprioran, tj, epistemički nužan. Vidimo da obogaćeni iskaz na specifičan način obuhvata i reflektuje i raselijanski iskaz (gde je sam objekt (v) konstitituent iskaza) i fregeovski shvaćen iskaz (kao sastavljen od primarnih intenzija njegovih sastavnih delova (ve' i z')) i da ih oba možemo rekonstruisati iz njega. Obogaćeni iskaz je entitet koji treba da ima sličnu ulogu kao misao u Fregeovoj filozofiji jezika nosilac je istinitosne vrednosti i objekat je iskaznog stava. 7 Istinitosni uslovi iskaznih stavova Čalmers primenjuje dvodimenzionalnu semantiku i za objašnjenje iskaznih stavova. Kad neko ima verovanje sa primarnom intenzijom i 1, kažemo da on prihvata i 1, (ako ima određeno verovanje u nekom scenariju, to znači da, ukoliko prihvati da taj scenario važi, on prihvata to verovanje u tom scenariju); kad neko ima verovanje sa sekundarnom intenzijom i 2, kažemo da prihvata i 2 (sekundarna intenzija je raselijanski iskaz); i kada ima verovanje sa obogaćenom intenzijom p, onda on prihvata p. Čalmers smatra da tačno i potpuno objašnjenje verovanja i istinitosnih uslova iskaza o pripisivanju verovanja mora uzeti u obzir i primarnu i sekundarnu 7 Cf. Chalmers 2011, Frege i 1918.

5 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 47 intenziju jer nijedna od intenzija uzeta pojedinačno nije adekvatna. Njegovo objašnjenje za ostale iskazne stavove je analogno. Čalmersov pojam obogaćene intenzije je pogodan za objašnjenje verovanja zato što se njime uzimaju u obzir oba aspekta značenja. Po Čalmersu, objekat verovanja (iskaznih stavova uopšte) je obogaćeni iskaz. Iskazima kojima se nekome pripisuje verovanje se, u stvari, pripisuje prihvatanje obe vrste sadržaja i raselijanskog iskaza, i primarne intenzije rečenice i to se mora imati u vidu kad se definišu istinitosni uslovi. Navešćemo najvažnije Čalmersove prigovore teorijama koje ovo ne uviđaju. Ako su istinitosni uslovi definisani isključivo preko primarne intenzije verovanja (stanovište poznato kao jaki dvodimenzionalizam), glasiće: 1. x veruje da S je istinito akko x prihvata primarnu intenziju rečenice S. Čalmers koristi poznati Patnamov (Hilary Putnam) primer 8 da ilustruje da ispunjenost uslova pod 1. nije uvek dovoljna. Oskar je stanovnik planete Zemlje, a Oskar blizanac, njegov pandan, stanovnik Zemlje bliznakinje (gde je voda = XYZ). Ako posmatramo iskaze Oskar veruje da je voda mokra i Oskar blizanac veruje da je voda mokra, rekli bismo da je prvi tačan, a drugi netačan, a to ne bi smelo jer je ispunjen uslov pod 1. Radi se o verovanjima sa istim primarnim intenzijama tako da bi oba iskaza morala imati istu istinitosnu vrednost. Ispunjenost uslova 1. očigledno nije dovoljna (videćemo da nije ni nužna), već između subjekta i objekta na koji se odnosi verovanje mora postojati odgovarajuća relacija u odgovarajućem okruženju. Ovde ta relacija između Oskara blizanca i vode ne postoji: njegovo verovanje se ne odnosi na vodu (H 2O), već na hemijski element XYZ koji on naziva vodom. Dakle, za istinito pripisivanje verovanja su važne, pored primarnih, i sekundarne intenzije. Kao što je rečeno, nije nužno da 1. bude ispunjeno. Na primer, da bi iskaz Petra veruje da sam ja gladna bio tačan, njeno verovanje ne mora (čak i ne treba) da ima istu primarnu intenziju koju ima sama rečenica Ja sam gladna. Jer da ima, ispalo bi da veruje da je ona gladna. Slično, iskaz Pjer veruje da je London ružan može biti istinit iako Pjer i onaj koji pripisuje verovanje imaju verovanja sa različitim primarnim intenzijama Pjer može misliti o Londonu kao o gradu u kojem živi, a govornik kao o glavnom gradu Velike Britanije ali to neće iskaz učiniti netačnim, čak iako, kao u originalnom Kripkeovom primeru 9, Pjer veruje da je glavni grad Velike Britanije koji je video na razglednici (Londre) lep, ne znajući da sada živi u gradu sa razglednice. S druge strane, istinitosni uslovi verovanja se ne smeju definisati ni isključivo preko sekundarnih intenzija, kako to čine zastupnici tzv. slabog dvodimenzionalizma. Prema ovoj teoriji, iskaz kojim se subjektu pripisuje verovanje 8 Cf. Putnam Cf. Kripke, 1979.

6 48 Jelena Ostojić 2. x veruje da S je istinit akko x prihvata sekundarnu intenziju rečenice S. Po ovoj definiciji istinitosnih uslova, a nasuprot našoj intuiciji, oba sledeća iskaza: Luis veruje da je Supermen Supermen i Luis veruje da je Supermen Klark Kent moraju biti istinita jer izražavaju isti raselijanski iskaz. 10 Nakon što se uzmu u obzir i primarna i sekundarna intenzija verovanja, istinitosni uslovi bi mogli glasiti: 3. x veruje da S je istinito akko x-ovo verovanje ima istu sekundarnu inteziju kao rečenica S (sa tačke gledišta govornika) i S-odgovarajuću primarnu intenziju. Ova definicija je nastala uzimajući u obzir činjenicu da pozivanje na sekundarne intenzije (kao u 2.) nije dovoljan uslov za istinito pripisivanje verovanja, da pozivanje na primarne intenzije (kao u 1.) nije ni nužno, ni dovoljno, i da nema jasnih protivprimera koji pokazuju da istovetnost sekundarnih intenzija nije nužan uslov (ovo poslednje ćemo ponovo razmotriti kasnije). Primeri kao oni sa gladnom Petrom i Pjerom iz Londona pokazuju da istinitosni uslovi mogu biti ispunjeni i kada x-ova verovanja imaju primarne intenzije koje se na razne načine razlikuju od primarne intenzije rečenice S sa stanovišta govornika. Zahtev da primarna intenzija bude S-odgovarajuća treba da učini istinitosne uslove osetljivim na primarnu intenziju x-ovog verovanja (ne samo na primarnu intenziju rečenice S koja se vezuje za govornika). Međutim, uslov da primarna intenzija bude S-odgovarajuća ne određuje precizno jednu takvu-i-takvu intenziju, već izvesnu klasu intenzija. Na primer, da bi bilo tačno da neko veruje da je Klark Kent lep, relevantno verovanje može imati puno Klark Kent -odgovarajućih intenzija koje tu individuu izdvajaju kao reportera, Luisinog kolegu, običnog građanina i sl, ali u klasu odgovarajućih intenzija ne bi spadala ona koja je vezana za njenu ulogu Supermena. Dati preciznu definiciju svojstva S-odgovarajući je isuviše složen zadatak, bez izgleda da uskoro bude ispunjen. Glavni razlog tome je što je to svojstvo isuviše zavisno od konteksta, na isuviše različitih načina da bi se moglo odrediti šta je u opštem slučaju relevantno, a šta nije. Na ovoj tački Čalmers konačno odustaje od prave definicije istinitosnih uslova koja bi u definijensu imala samo precizne i poznate pojmove. Za određenjem svojstva S-odgovarajući možemo tragati samo empirijski, na osnovu naših intuicija o istinitosnoj vrednosti iskaza kojima se pripisuje verovanje. To uslov 3. čini cirkularnim. Međutim, ako su istinitosni uslovi cirkularni, ne znači da su neupotrebljivi. 11 Uslov 3, naravno, ne možemo koristiti da odredimo 10 Cf. Chalmers 2011, str Jasan primer ove tvrdnje imamo na polju protivčinjeničkih kondicionala. Stalnakerova definicija istinitosnih uslova preko relacije sličnosti je cirkularna jer se sličnost ocenjuje na osnovu naših intuicija o istinitosnim vrednostima pojedinačnih kondicionala. Ipak, Stalnaker je sa svojom cirkularnom teorijom postigao mnogo više od npr. Gudmana (Goodman) koji je težio

7 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 49 istinitosnu vrednost pojedinačnih iskaza, ali 3. nam daje opšti okvir za analizu istinitosnih uslova i usmerava dalja istraživanja. Čalmers će prihvatiti 3. sa izmenama koje su, najvažnijim delom, dalje dopune koje ne menjaju značajno postojeće uslove. Tako će metodološke primedbe o cirkularnosti koje smo dali u prethodnom pasusu važiti i za konačne Čalmersove istinitosne uslove koje ćemo uskoro navesti. Jedan od razloga što Čalmers želi da modifikuje 3. je to što 3. ne određuje eksplicitno logičku strukturu iskaza o verovanjima i ostaje neutralno prema tome šta je referencija da-rečenica, a Čalmers želi da da odgovor na ovakva pitanja, o čemu je bilo reči u odeljku o iskazima. Najpre razmotrimo Čalmersove razloge za odbacivanje jedne teorije koja takođe odgovara na ova pitanja, ali na drugačiji način. Krimins (Crimmins) i Šifer (Schiffer), po Čalmersovoj interpretaciji, 12 formulišu istinitosne uslove iskaza o verovanju koji su u sličnom duhu kao 3. Prema ovom shvatanju, verovanje je ternarna relacija između subjekta, struktuirane primarne intenzije i raselijanskog iskaza izraženog rečenicom S. Primarne intenzije igraju ulogu načina prezentovanja. 4. x veruje da S je istinito akko x-ovo verovanje ima struktuiranu primarnu intenziju i raselijanski sadržaj koji je referencija da-rečenice S, i pri tom primarna intenzija zadovoljava izvestan ograničavajući uslov koji je osetljiv na kontekst. Slično kao u 3, ograničavajući uslov određuje koji su odgovarajući načini na koje predmet može biti dat. Čalmers smatra neopravdanim zahtev (zajednički u 2, 3 i 4) da subjekt verovanja mora uvek da prihvata raselijanski sadržaj izražen da-rečenicom. To, na primer, nije slučaj kad se u iskazu javljaju izrazi čija se ekstenzija menja s kontekstom. Izraz visok se može u različitim kontekstima odnositi na različita svojstva. Recimo da Džon izgovori Fred je visok u kontekstu u kojem izraz visok izdvaja svojstvo v 1: biti visok za igrača košarke. Ako u drugom kontekstu taj izraz izdvaja različito svojstvo v 2 = biti visok za Australijanca, iskaz Džon veruje da je Fred visok je istinit uprkos tome što Džonovo verovanje nema isti raselijanski sadržaj koji izražava da-rečenica. Konačno, Čalmers smatra neopravdanim zahtev da se epistemički operator u svakoj prilici odnosi na raselijanski iskaz. Recimo, iskaz S je a priori govori o epistemičkoj nužnosti rečenice i primenjuje se direktno na primarnu intenziju. Subjekt u ovim slučajevima ne mora prihvatati sadržaj raselijanskog iskaza, tj sekundarnu intenziju. Strogo govoreći, ovim se 4. ne napada direktno jer to nije slučaj pravoj reduktivnoj definiciji. Cf. Edgington 1995, str. 251, Stalnaker 1968, Goodman Da su istinitosni uslovi iskaznih stavova cirkularni, i uopšte, na analogiju između istinitosnih uslova za iskaze verovanja i za protivčinjeničke kondicionale mi je ukazao V. Đorđević. 12 Cf. Chalmers 2011, str. 14-5, Crimmins 1991, Schiffer 1990.

8 50 Jelena Ostojić iskaznog stava, ali se napada zahtev vezan za raselijanski stav koji je u duhu definicije 4. po kojoj je objekt verovanja raselijanski iskaz. Po Čalmersovom mišljenju, objašnjenje koje izbegava probleme ostalih stanovišta je gledište koje objektom verovanja smatra obogaćeni iskaz. Pored toga što se moraju uzeti u obzir i primarna i sekundarna intenzija verovanja, Čalmers zahteva da bude zadovoljen sledeći uslov: mora postojati odgovarajuća relacija u kojoj stoje iskaz koji govornik izražava sa da S i iskaz koji usvaja osoba kojoj se pripisuje verovanje. To je relacija koordinacije. Imajući sve ovo u vidu, Čalmers konačno formuliše istinitosne uslove iskaza o verovanjima: 5. Iskazom x veruje da S verovanje se tačno pripisuje x-u ako i samo ako on prihvata obogaćeni iskaz q koji stoji u relaciji koordinacije (koja je zavisna od konteksta) sa obogaćenim iskazom p koji je izražen da-rečenicom S. 13 Da bi 5. bilo potpuno, potrebno je definisati relaciju koordinacije. Možemo reći da je p koordinisano sa q akko (A). su raselijanske komponente iskaza p i q odgovarajuće i (B). primarna intenzija iskaza q je odgovarajuća primarnoj intenziji iskaza p Ipak, ovim nismo stigli do precizne definicije ukoliko ne definišemo pojam odgovarajući koji nije ništa jasniji od pojma koordinacije. Zbog prirode iskaza kojima se pripisuju iskazni stavovi, ovaj zadatak je ogroman i Čalmers ne daje definiciju ovog pojma. Za njom bi trebalo tragati empirijskim istraživanjem načina na koji koristimo ovakve iskaze. Sve rečeno o svojstvu biti S-odgovarajući i cirkularnosti definicije 3. važi i za relaciju koordinacije i definiciju 5. Za sada, relaciju koordinacije možemo odrediti samo primerima koji su intuitivno jasni. Videćemo takve primere u sledećem odeljku. Primena Čalmersove teorije na poznate probleme Čalmers primenjuje ove istinitosne uslove na neke slučajeve koji su predstavljali problem za prethodne teorije da bi pokazao prednosti svog stanovišta. Kripkeova zagonetka se rešava na sledeći način. U primeru sa Pjerom imamo dva iskaza: Pjer veruje da je London lep i Pjer veruje da London nije lep. Treba objasniti kako je moguće da oba iskaza budu istovremeno istinita kad se radi o dva naizgled protivrečna verovanja. Neka je l obogaćena intenzija izražena rečju London sa stanovišta govornika. Pjer usvaja obogaćene iskaze: [lep(l 1)] i [ lep(l 2)]. Neka je l 1 obogaćena intenzija asocirana sa njegovom upotrebom reči London, a l 2 obogaćena intenzija asocirana sa njegovom upotrebom reči Londres. Rešenje Kripkeove 13 Cf. Chalmers 2011, str. 17.

9 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 51 zagonetke glasi da su oba iskaza istinita jer su obe primarne intenzije l 1 i l 2 odgovarajuće govornikovoj primarnoj intenziji l iako se razlikuju od nje. Pogledajmo kako se pomoću ovakvog shvatanja verovanja rešava poznati primer sa Supermenom. Moguće je da neko prihvata prvi iskaz, a da istovremeno ne prihvata drugi: I. Luis veruje da je Supermen Supermen. II. Luis veruje da je Supermen Klark Kent. Treba objasniti u kojim slučajevima se to dešava i zašto. Rečenica Supermen je Supermen izražava obogaćeni iskaz p I = [s = s], (tj, [s'/a = s'/a]) čiji je sastavni deo obogaćena intenzija izraza Supermen (s = s'/a ). s' je primarna intenzija izraza Supermen ; a je individua koja je istovremeno Supermen i Klark Kent. Rečenica Supermen je Klark Kent, sa stanovišta osobe koja je izgovara, izražava obogaćeni iskaz p II = [s = k] (tj, [s'/a = k'/a]) čiji su sastavni delovi obogaćene intenzije izraza Supermen (s) i Klark Kent (k = k'/a). Prema navedenim istinitosnim uslovima, da bi I bilo istinito, Luis treba da prihvati iskaz koji je koordinisan sa obogaćenim iskazom p I; a da bi drugi bio istinit, iskaz koordinisan sa p II. Obogaćeni iskaz koji prihvata Luis je q = [s l = s 1], tj, [s l'/a = s 1'/a] gde je s l' primarna intenzija Luisinog pojma Supermena. Pretpostavićemo za svrhu argumenta da su s i s l dovoljno slični da bismo ih mogli zvati odgovarajućim, tj, da je q Supermen-odgovarajuće (čime je (B) zadovoljeno). Pošto su raselijanske komponente iste (a = a je raselijanski sadržaj i u p, i u q, što je i više nego što (A) zahteva) i pošto q zadovoljava uslov koordinacije, sledi da je I istinito. Međutim, iskaz II u našem primeru nije istinit zato što q ne zadovoljava uslov (B) da stoji u relaciji koordinacije sa p II [s'/a = k'/a]. s l' je odgovarajuće u odnosu na s' ali ne i k', tj, s l' nije Klark Kent-odgovarajuće. Da bi q bilo odgovarajuće, primarna intenzija njenog izraza Supermen mora biti odgovarajuća obema primarnim intenzijama i izraza Supermen, i izraza Klark Kent. Tada bi primarna intenzija da-rečenice i Luisinog verovanja bile usaglašene. Na sličan način Čalmers objašnjava naše intuicije u vezi sa slučajevima gde se javljaju indeksički izrazi. Npr, Alis kaže Fred veruje da sam ja gladna. Kad Alis izgovori Ja sam gladna, ona izražava obogaćeni iskaz [gladna(ja)] gde je ja=ja'/a obogaćena intenzija izraza ja (u njenoj upotrebi), ja' je njegova primarna intenzija, i a označava Alis. Njen iskaz o Fredovom verovanju će biti istinit ako i samo ako on usvaja obogaćeni iskaz koji je koordinisan sa onim koji je Alis izrazila. U ovom slučaju želimo da kažemo da je taj uslov ispunjen: Fred je usvojio iskaz [gladna(d)], gde je d=a'/a. Iako je primarna intenzija a' u ovom slučaju različita od one u Alisinoj upotrebi ja', ona ipak može biti odgovarajuća. Kao što je rečeno kada smo komentarisali definiciju 1, primarne intenzije ne moraju biti iste ili slične da bi bio zadovoljen uslov postojanja relacije koordinacije.

10 52 Jelena Ostojić Čalmers objašnjava pomoću svoje teorije i primere iskaza identiteta u kojima se javljaju sinonimi. Benson Mejts (Benson Mates) je godine ukazao na nepotpunost Fregeovog rešenja zagonetke. 14 Sinonimi su kod Fregea, da podsetimo, definisani kao izrazi sa istim smislovima. 15 Pogledajmo sledeći primer (iskazi identiteta u da-rečenicama su istiniti): III. IV. Džoan veruje da su svi štiglići štiglići. Džoan veruje da su svi štiglići češljugari. Mejts je ukazao na to da racionalna osoba može istovremeno smatrati prvi iskaz istinitim, a drugi lažnim. Problem za Fregea je u tome što to ne bi smelo da se desi pošto sinonimni izrazi imaju isti smisao. Ako u nekoj rečenici zamenimo jedan izraz njegovim sinonimom, ona bi (po principu kompozicionalnosti koji i Frege usvaja) morala imati istu kognitivnu vrednost. Onaj ko zna jezik bi već na osnovu značenja morao znati da su dva sinonimna izraza koreferenta. Ova varijanta Fregeove zagonetke je nazvana Mejtsovom zagonetkom. Kod Čalmersa su sinonimi definisani kao izrazi sa istim obogaćenim intenzijama. 16 Izraženo Čalmersovom terminologijom, zagonetka glasi da je moguće da prvi iskaz bude istinit, a drugi neistinit, čak i kad su obogaćene intenzije (sa stanovišta govornika) iste za oba izraza. Neka štiglić i češljugar imaju istu obogaćenu intenziju (za govornika) koju možemo obeležiti sa š. Tada je, prema principu kompozicionalnosti, obogaćeni iskaz obe da-rečenice isti: p = x(š(x) š(x)). U tom slučaju će istinitosni uslovi za obe rečenice biti isti: iskaz je istinit ako i samo ako Džoan usvaja iskaz koji je koordinisan sa obogaćenim iskazom koji izgovara govornik. Pošto su istinitosni uslovi isti, Čalmers objašnjava da razlika u istinitosnim vrednostima nastaje zbog toga što je relacija koordinacije promenjena s kontekstom. Za istinitost prvog iskaza potrebno je da iskaz koji Džoan usvaja ima odgovarajuću primarnu intenziju s obzirom na reč štiglić, a za istinitost drugog s obzirom na reč češljugar. Ovo je slučaj u kojem se relacija koordinacije razlikuje: odgovarajuća primarna intenzija izraza štiglić je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija imenuju rečju štiglić ; a odgovarajuća primarna intenzija izraza češljugar je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija nazivaju rečju češljugar. Po pretpostavci, Džoan veruje da su štiglići štiglići i da su češljugari češljugari. Tako su obogaćeni iskazi koje Džoan usvaja, respektivno, q 1= x(š Dž(x) š Dž(x)), q 2= x(č Dž(x) č Dž(x)). U slučaju kada je III tačno, Džoan prihvata q 1, u kome je š Dž štiglić-odgovarajuća primarna intenzija. To objašnjava istinitost III. 14 Cf. Mates Cf. Frege 1892, 1948, str Cf. Chalmers 2011, str. 23.

11 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 53 Džoan takođe prihvata q 2, u kome je č Dž češljugar-odgovarajuća primarna intenzija. Ali ona ne prihvata q 3= x(š Dž(x) č Dž(x)). To objašnjava lažnost IV. Relevantna promena konteksta koju Čalmers pominje bi se mogla interpretirati na sledeći način: bez obzira na to što su štiglić i češljugar istog značenja, u III i IV imamo dva različita konteksta zato što je (u ovom primeru) bitno koja je tačno od te dve reči upotrebljena. Zato upotrebom različite reči u IV ( češljugar umesto štiglić ) dobijamo novi kontekst, a s promenom konteksta se menja i relacija koordinacije, tj, primarna intenzija koja je bila odgovarajuća za III, nije više odgovarajuća za IV. Videli smo da je za istinitost iskaza III potrebna štiglić-odgovarajuća primarna intenzija, a za istinitost IV, češljugar-odgovarajuća. Tako izrazi sa istim obogaćenim intenzijama ne moraju biti zamenljivi salva veritate. Ako se kontekst drži nepromenjenim, kaže Čalmers, 17 zamena je dozvoljena. Ali, kao i slučajevima kada se koriste navodnici, u ovakvim primerima bitan je tačan izbor reči. Još jedna primena Čalmersove teorije odnosi se na iskaze verovanja u kojima se javljaju izrazi koji su osetljivi na kontekst. To možemo ilustrovati sledećim primerom. Džon veruje da je Fred visok može biti istinito uprkos tome što obogaćeni iskaz koji usvaja Džon [v 1(Fred)], i obogaćeni iskaz za koji se tvrdi da Džon u njega veruje [v 2(Fred)], nisu asocirani sa istim raselijanskim iskazom. Prema Čalmersu, uslovi koje treba da zadovolje dva iskaza da bi stajali u relaciji koordinacije ne uključuju da oni bez izuzetka moraju biti vezani za isti raselijanski iskaz. Postoje specifične okolnosti (kao u ovom primeru) u kojima to nije slučaj. Zato uslov (A) ne zahteva iste, već odgovarajuće raselijanske komponente. U kojoj meri je Čalmersova teorija uspešna? Možemo primetiti da Čalmersova teorija, pored toga što je inspirisana Fregeovom teorijom i teorijama dvodimenzionalne semantike (Kaplan (David Kaplan), Stalnaker (Robert Stalnaker) i dr.) 18, takođe je pod Raselovim (Bertrand Russell) 19 uticajem. Formulisanjem originalne verzije teorije dvodimenzionalne semantike, tzv. epistemičkog dvodimenzionalizma, Čalmers uspeva da pomiri dve međusobno isključive grupe teorija: novofregeovske (Evans (Gareth Evans), Mekdauel (John McDowel) i dr.) 20 i novoraselovske (Kaplan, Peri (John Perry) i dr.) 21. Iako se Čalmersov ne poziva na ove autore, njegov pojam primarne intenzije rečenice jasno reflektuje fregeovsko i novofregeovsko shvatanje značenja, a pojam sekundarne 17 Cf. Chalmers 2011, str Cf. Kaplan i Stalnaker Cf. Russell 1910, (Referenca preuzeta iz Fitch 2007). 20 Cf. Evans i McDowell Cf. Kaplan 1977, Perry 1977, 1979 i 2001.

12 54 Jelena Ostojić intenzije rečenice novoraselovsko. Njegova motivacija je očigledna: pošto svaki od ovih tipova teorija ima određenih prednosti, ali i problema, on je želeo da formuliše teoriju koja će zadržati prednosti oba tipa i istovremeno prevazići njihova ograničenja. Čalmersov pojam obogaćenog iskaza konstituisanog od obogaćenih intenzija izraza predstavlja pokušaj objedinjavanja dva različita shvatanja strukture iskaza. Inspirisan je i fregeovskim shvatanjem po kojem je iskaz sastavljen isključivo od smislova, i raselijanskim shvatanjem po kojem je sam objekt konstituent iskaza. Čalmersova teorija omogućava da se na nov način objasni u čemu je sličnost, a u čemu razlika između parova indeksičkih rečenica: Ja sam gladan i Ti si gladan (kad je izgovori druga osoba obraćajući se prvoj); Moje pantalone gore (kad je izgovori David Kaplan) i Davidu Kaplanu gore pantalone 22 ; zatim Sastanak počinje u 12h i Sastanak počinje sada (izgovoreno u 12h) 23 ; tj, objašnjava parove rečenica koje, iako dele isti raselijanski iskaz, izražavaju različite obogaćene iskaze jer su njihove primarne intenzije različite. Pošto su primarne intenzije različite, njihove istinitosne vrednosti se mogu razlikovati u zavisnosti od scenarija. U pojmu obogaćenog iskaza Čalmers objedinjuje, s jedne strane, dimenziju značenja koja se odnosi na sposobnost različitih subjekata da izdvoje objekt i procenjuju istinitosnu vrednost s obzirom na usvojeni scenario i, s druge strane, dimenziju koja se odnosi na vrednost sekundarne intenzije izraza i istinitosnu vrednost raselijanskog iskaza. Videli smo na koji način Čalmers rešava Fregeovu zagonetku: informativnost iskaza identiteta koji sadrže koreferentne termine se vezuje za aposteriornost rečenice, tj, mogućnost postojanja scenarija u kojem je netačna. Sekundarna intenzija rečenice Večernjača je Zornjača je istinita u svim mogućim svetovima, tj, rečenica je metafizički nužna. Ona, nasuprot tome, nije epistemički nužna, što objašnjava njen kognitivni značaj. Prema Čalmersovom shvatanju iskaza o verovanjima, istinitosni uslovi tih iskaza moraju uzeti u obzir i primarne i sekundarne intenzije verovanja. Videli smo da se na taj način objašnjavaju različiti primeri koji su ranije predstavljali problem: kako subjekt može imati dva istinita verovanja koja su naizgled protivrečna; indeksička verovanja, verovanja u iskaze u kojima se javljaju izrazi koji su osetljivi na kontekst i dr. Međutim, tvrdiću da neki oblici Fregeove zagonetke predstavljaju problem za ovu teoriju. Kao što je rečeno, Mejts je ukazao na to da se pomoću Fregeovog smisla ne može objasniti informativnost iskaza identiteta sa sinonimima. Izrazi štiglić i češljugar su sinonimi, a to, po Čalmersovoj definiciji sinonimnosti, znači da imaju istu obogaćenu intenziju, što, po definiciji obogaćene intenzije, znači da su koreferentni i da imaju istu primarnu intenziju. Ipak, moguće je da neko veruje da su štiglići štiglići, a da ne veruje da su štiglići češljugari. To znači da 22 Kaplanov primer iz Kaplan 1977, str Primer iz: Perry 1979, str. 5.

13 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 55 informativnost iskaza identiteta u kojima se oni javljaju ne može biti objašnjena pozivanjem na razliku u njihovim primarnim intenzijama. Da bi prevazišao ovaj problem, Čalmers tvrdi da razlika u istinitosnim uslovima ovih rečenica može nastati usled promene relacije koordinacije s promenom konteksta. 24 Da podsetimo, on tvrdi da u nekim slučajevima može za relaciju koordinacije da bude važno koja je reč upotrebljena da izrazi primarnu intenziju. Pošto je rekao da su sve ekstenzije i intenzije odgovarajućih sinonimnih izraza iste, to je, u stvari, jedino što Čalmersu preostaje da bi objasnio kako III i IV mogu imati različitu istinitosnu vrednost. Tako će za prvu rečenicu iz primera (III) odgovarajuća primarna intenzija izraza štiglić biti ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija imenuju izrazom štiglić ; i mutatis mutandis, odgovarajuća primarna intenzija izraza češljugar je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija nazivaju izrazom češljugar u IV. Podsetimo se, međutim, da se Frege na početku teksta Sense and Reference 25 ograđuje od prethodno zastupanog stanovišta iz dela Begriffsschrift, 26 tvrdeći da identitet nije odnos između imena, tj, znakova za predmete, kako je ranije smatrao, već samih predmeta. Večernjača je Zornjača je informativan iskaz o Veneri, a ne o našem korišćenju jezika. Iskazom identiteta ne želimo da kažemo da između dva izraza postoji izvesna relacija da se oni odnose na isti objekt. Inače, iskaz identiteta se ne bi ticao samog predmeta, već našeg načina označavanja i njime se ne bi izražavalo nikakvo pravo saznanje. Odnos koji postoji između dva imena postoji zahvaljujući vezi između svakog od ta dva imena sa tom stvari, a to je proizvoljno. Drugim rečima, Frege bi odbacio svako metalingvističko rešenje zato što se ne odnosi na ono što zovemo Fregeovom zagonetkom već govori o rečima upotrebljenim u iskazima identiteta. Čalmers jeste obasnio mogućnost zauzimanja različitog epistemičkog stava prema dva iskaza identiteta u kojima se javljaju sinonimi zahvaljujući tome što je u značenje uključio i dimenziju koja se odnosi na sposobnost subjekta da izdvoji referenciju određenog izraza u nekom scenariju. Ipak, to nije odgovor na Fregeovu zagonetku koja se tiče informativnosti iskaza identiteta o objektima. Čalmersovo rešenje je metalingvističko zato što to koja je primarna intenzija odgovarajuća u datom kontekstu (što dalje određuje da li je relacija koordinacije zadovoljena) objašnjava pomoću veze između objekta i reči koja se u izvesnoj jezičkoj zajednici koristi da se taj objekat izdvoji (za prvu rečenicu iz primera (III) odgovarajuća primarna intenzija izraza štiglić je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija 24 Cf. Chalmers 2011, str Cf. Frege 1892, 1948, str Cf. Frege 1879.

14 56 Jelena Ostojić imenuju izrazom štiglić ; i mutatis mutandis, odgovarajuća primarna intenzija izraza češljugar je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija nazivaju izrazom češljugar u IV), a to je upravo ono što Frege ne bi dopustio jer je ta veza proizvoljna. 27 Još jedan problem za Čalmersa predstavlja činjenica da se njegovim rešenjem Mejtsove zagonetke krši princip kompozicionalnosti prema kojem značenje rečenice zavisi isključivo od značenja njenih sastavnih delova i njene logičke forme, i koji Čalmers tvrdi da prihvata. Naime, on ističe da ekstenzija rečenice zavisi od ekstenzija njenih delova i da njena primarna i sekundarna intenzija zavise od primarnih i sekundarnih intenzija njenih sastavnih delova. 28 Prema ovom principu, rečenice III i IV imaju isto značenje zato što su izrazi koji se u njima javljaju sinonimi. To znači da one moraju imati iste istinitosne uslove i moraju izražavati isti iskaz u datom kontekstu. Međutim, kao što smo videli, iskazi koje izražavaju III i IV mogu biti različitih istinitosnih vrednosti i tu razliku Čalmers objašnjava pomoću pojma relacije koordinacije. Uvođenje ove relacije kao elementa odgovornog za razliku u istinitosnim uslovima između III i IV je u suprotnosti sa shvatanjem da značenje rečenice zavisi isključivo od značenja njenih sastavnih delova i njene logičke forme. Tvrdiću da postoji još jedan vid Fregeove zagonetke koji ova teorija ne objašnjava. To je oblik zagonetke koji je formulisan pomoću poznatog Perijevog primera. 29 Zamislimo da stub zaklanja središnji deo psa tako da vidimo njegovu glavu koja se pojavljuje s jedne strane stuba i rep sa druge. Recimo da Džon Peri pokaže prvo na njegovu glavu, pa onda na rep dok saopštava auditorijumu: Ovaj pas je ovaj pas. 30 Peri dva puta upotrebljava isti demonstrativni izraz da referira na istog psa. Moguće je da ovaj iskaz za nekoga bude informativan, tj, moguće je da neko iz auditorijuma ne zna da se radi o istom psu. Problem za Čalmersa je u tome što se ne može pozvati na razlike u primarnim intenzijama dva javljanja izraza ovaj pas da bi objasnio informativnog ovog iskaza identiteta jer se radi o istim primarnim intenzijama. U oba slučaja se radi o funkciji koja izdvaja opaženi objekt (psa) na kog Peri pokazuje. Radi se o dve upotrebe istog demonstrativnog izraza ovaj pas od iste osobe uz dva akta demonstracije na isti objekat (u nepromenjenim okolnostima). Primarne intenzije su iste zato što je funkcija koja izdvaja predmet ista u oba slučaja: opaženi pas je izdvojen zahvaljujući Perijevom aktu demonstracije. Obogaćene intenzije su takođe iste jer se radi o istoj ekstenziji. Moguće je da je VII tačno, a VIII netačno: 27 Cf. Chalmers 2011, str. 23-4, odeljak Lawyers and attorneys. 28 Chalmers 2011, str Primer iz Perry str Primeri istog tipa su iskazi identiteta: To je to i Ovo je ovo.

15 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 57 VII Džoan veruje da je ovaj pas gladan. (Peri pokazuje glavu psa) VIII Džoan veruje da je ovaj pas gladan. (Peri pokazuje rep) pri čemu je Džoan racionalni subjekt. Specifičnost ovog oblika zagonetke je u tome što, po mom mišljenju, Čalmers ne može da je reši pozivajući se na promenu relacije koordinacije (kao u objašnjenju Mejtsove zagonetke) budući da ne može pokazati da se u VII i VIII zahtevaju različite odgovarajuće primarne intenzije. U ovom primeru, zahtev da primarne intenzije budu odgovarajuće zadovoljen samim tim što je zadovoljen stroži uslov: one su iste u VII i VIII. Obogaćene intenzije ovih demonstrativnih izraza su takođe iste jer je u pitanju ista ekstenzija. Pitanje je da li bi se Čalmers mogao interpretirati tako da možemo reći da se u ovom primeru radi o dve različite primarne intenzije u VII i VIII? Da bi pojam primarne intenzije bio dovoljno istančan za objašnjenje ovog problema, trebalo bi da izdvajanja objekta putem različitih akata demonstracija na različite delove objekta budu međusobno različite funkcije. Možda bi Čalmers mogao tvrditi da se radi o dve različite funkcije zato što je pas prvi put izdvojen posredstvom glave, a drugi put posredstvom repa. Smatram da ovo pravac u kom treba ići da bi se zagonetka rešila, ali ne vidim da Čalmers to može uraditi u okviru pojmovne apararture svoje teorije. Mada se ovaj tip rešenja direktno ne suprotstavlja Čalmersovoj teoriji, ono ne bi bilo u skladu sa njegovom objašnjenjem pojma primarne intenzije. Naime, Čalmers tvrdi da je primarna intenzija manje istančan (fine-grained) pojam od Fregeovog smisla. Recimo, kada dva govornika upotrebe indeksikal ja, onda, po Čalmersu, imamo dve iste primarne intenzije iako u dve upotrebe ove zamenice imaju različite ekstenzije, dok se, po Fregeu, radi o dva različita smisla. 31 Primarna intenzija je, kako smo rekli, funkcija od scenarija do objekta, i mi možemo imati istu funkciju koja vodi od različitih scenarija do različitih objekata. Konačno, ukoliko iskaze VII i VIII shvatimo kao da su de re verovanja, i dalje nemamo rešenje zagonetke. Čalmers definiše istinitosne uslove iskaza o de re verovanjima na sledeći način. Za istinitost de re verovanja (verovanja o određenom objektu da mu pripada neko svojstvo) postavljaju se dva zahteva od kojih se prvi odnosi na predikatski deo rečenice, a drugi se tiče načina na koji je objekat verovanja dat (tj, njegove primarne intenzije). 5. subjekt ima istinito de re verovanje ako i samo ako prihvata obogaćeni iskaz [g(x)] takav da je obogaćena intenzija predikata (g) koji se u njemu javlja koordinisana sa obogaćenom intenzijom predikata koji je govornik upotrebio, a x je obogaćena intenzija čija je ekstenzija objekt (na koji se 31 Cf. Chalmers 2005, str

16 58 Jelena Ostojić odnosi verovanje) koji je dat sa odgovarajućom primarnom intenzijom za objekte date upoznavanjem. 32 Problem za Čalmersa je to što, prema ovim istinitosnim uslovima, VII i VIII bi trebalo da imaju iste istinitosne vrednosti što se, kako smo videli, ne poklapa sa očiglednom činjenicom da jedan može biti tačan, a drugi istovremeno netačan. U oba iskaza radi o istim predikatima (što znači da je samim tim ispunjen (blaži) uslov da su obogaćene intenzije predikata koordinisane, kako se zahteva u 5); i radi se o tome da je subjekt sa objektom upoznat na isti način u oba slučaja, pa je samim tim ispunjen uslov da je objekt na odgovarajući način dat upoznavanjem. To znači da ne možemo pomoću Čalmersovih istinitosnih uslova iskaza o verovanjima objasniti kako je moguće da VII i VIII imaju različite istinitosne vrednosti pošto bi, prema uslovima u 5, one trebalo da su iste. 33 Jelena Ostojić Beograd Literatura Chalmers, D. J. 2002, On Sense and Intension, Philosophical Perspectives, 16: Chalmers, D. J. 2004, Epistemic Two-Dimensional Semantics, Philosophical Studies, 118: Chalmers, D. J. 2005, Two-Dimensional Semantics, izlazi u: (E. Lepore & B. Smith, eds) Oxford Handbook of the Philosophy of Language. Oxford University Press, dostupno na internet adresi: Chalmers, D. J. 2006, The Foundations of Two-Dimensional Semantics, in Two-Dimensional Semantics: Foundations and Applications, M. Garcia-Carpintero and J. Macia (eds.), Oxford: Oxford University Press, pp Chalmers, D. J. 2011, Propositions and Attitude Ascriptions: A Fregean Account, Nous, Vol. 45, br. 4, str Crimmins, M. 1991, Talk about Beliefs, Cambridge, MA: MIT Press. Edgington, D. 1995, On Conditionals Mind, New Series, Vol. 104, No. 414 pp Evans, G. 1982, The Varieties of Reference, ed. J. McDowell, New York: Oxford University Press. Fitch, G. 2007, Singular Propositions, Stanford Encyclopedia of Philosophy, plato.stanford.edu/propositions-singular/ Frege, G. 1879, Begriffsschrift, eine der arithmetischen nachgebildete Formelsprache des reinen Denkens, Halle a. S.: Louis Nebert. Translated as Concept Script, a formal 32 Cf. Chalmers, 2011, str Zahvaljujem Vladanu Đorđeviću na korisnim komentarima i sugestijama.

17 Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 59 language of pure thought modelled upon that of arithmetic, by S. Bauer-Mengelberg in J. vanheijenoort (ed.), From Frege to Gödel: A Source Book in Mathematical Logic, , Cambridge, MA: Harvard University Press, Frege, G. 1892, Über Sinn und Bedeutung, in Zeitschrift für Philosophie und philosophische Kritik, 100: Citirano prema: Frege, G Frege, G. 1918, Misao: jedno logičko istraživanje, Gledišta, god. XVIII, br. 9, 1977, str Frege, G. 1948, Sense and Reference, The Philosophical Review, Vol. 57, No. 3, pp Goodman, N. 1947, The Problem of Counterfactual Conditionals, Journal of Philosophy, 44, br. 5, str Kaplan, D. 1977, Demonstratives, in: J. Almog et. al. (eds.)(1989): Themes From Kaplan, Oxford: Blackwell, Kripke, S. 1979, A Puzzle about Belief, u: Meaning and Use, ed. Margalit, Reidel, Dordrecht, str Mates, B. 1952, Synonymity In Semantics and the Philosophy of Language, ed. Leonard Linsky. Urbana, IL: University of Illinois Press. McDowell, J. 1984, De Re Senses, The Philosophical Quarterly Vol. 34, 136, pp Perry, J. 1977, Frege on demonstratives Philosophical Review 86: Perry, J. 1979, The problem of the Essential Indexical, Noûs, 13: Perry, J. 2001, Reference and reflexivity, Stanford: CSLI Publications. Putnam, H. 1975, The meaning of meaning. In Philosophical Papers, Vol. 2: Mind, Language and Reality. Cambridge University Press, Russell, B On the Nature of Truth, Proceedings of the Aristotelian Society 11: Russell, B The Problems of Philosophy, Oxford: Oxford University Press. Schiffer, S The mode-of-presentation problem. In (C.A. Anderson & J. Owens, eds.) Propositional Attitudes: The Role of Content in Logic, Language, and Mind. Stanford: CSLI Press. Stalnaker, R. 1968, A Theory of Conditionals in Studies in Logical Theory, American Philosophical Quarterly Monograph Series, 2. Oxford: Blackwell, pp Stalnaker, R. 1978, Assertion, Syntax and Semantics, 9: , preštampano u Stalnaker, 1999, Context and Content, Oxford: Oxford University Press, pp

18 60 Jelena Ostojić Jelena Ostojić Some Objections to Chalmers Solution to Frege s Puzzle (Summary) Chalmer s version of two-dimensional semantics offers interesting and original solutions to traditional problems of neo-fregean and neo-russellian theories of meaning. However, I will argue that his theory is not completely successful because it does not solve some important forms of Frege s puzzle (Mates puzzle, and the informativness of identity statements with demonstratives). First I will show that the solution to Mates puzzle offered by Chalmers is metalinguistic, and therefore inappropriate since it avoids the problem which is to be solved. Next I will show that the solution makes Chalmers break the compositionality principle, which he says he accepts, and on which some of the main notions of his theory are based. Finally I will point out that Chalmers theory cannot account for the informativness of identity statements with demonstratives, no matter whether they are interpreted de dicto or de re. KEY WORDS: epistemic two-dimensionalism, primary and secondary intension, enriched proposition, Frege s puzzle, Mates puzzle, demonstratives.