МОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА ГРАДСКЕ И СЕОСКЕ СРЕДИНЕ

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА МОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА ГРАДСКЕ И СЕОСКЕ СРЕДИНЕ МАСТЕР РАД Студент: Зоран Лукић Ментор: доц. др Ивана Милановић Београд, 2015.

2 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА МОРФОЛОШКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА ГРАДСКЕ И СЕОСКЕ СРЕДИНЕ МАСТЕР РАД Кандидат: Зоран Лукић 2014/4037 Чланови комисије: 1. доц. др Ивана Милановић 2. ван. проф. др Снежана Радисављевић Јањић 3. ред. проф. др Драгољуб Вишњић Београд, 2015.

3 САДРЖАЈ: САЖЕТАК УВОД ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ Дефинисање основних појмова Морфолошке карактеристике Моторичке способности Карактеристике раста и развоја ученика узраста 14 година Досадашња истраживања ПРОБЛЕМ, ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА Проблем рада Предмет рада Циљ рада Задаци рада ХИПОТЕЗЕ ИСТРАЖИВАЊА МЕТОД ИСТРАЖИВАЊА Ток и поступци истраживања Узорак испитаника Узорак варијабли Мерни инструменти и опис тестова Обрада података РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА Резултати морфолошких карактеристика Резултати моторичких способности ЗАКЉУЧАК ЛИТЕРАТУРА... 44

4 САЖЕТАК Основни циљ овог истраживања је био да се утврде разлике у морфолошким карактеристикама и моторичким способностима деце/ученика градске и сеоске средине на територији Крушевца. Примењено је емпиријско неекспериментално истраживање, евалуационог типа. У истраживању је учествовало 64 дечака старости 14 година који редовно похађају осми разред основне школе. Узорак варијабли је подељен у два субузорка на варијабле за процену морфолошких карактеристика (телесна висина, телесна маса и индекс телесне масе - BMI) и варијабле за процену моторичких способности скок у даљ из места, лежање-сед за 30 сек, издржај на у згибу на вратилу, претклон у седу и чунасто трчање 4x10 m. Подаци су обрађени применом дескриптивне и компаративне статистичке анализе, а за утврђивање односа између резултата коришћен је t-тест за мале независне узроке. Резултати су нам показали да се ове две групе испитаниka статистички значајно ne разликују пo питању морфолошких карактреристика и моторичких способности na нивоu статистичке значајности п<0.05. Кључне речи: физичко васпитање, морфолошке карактеристике, моторичке способности, градскa и сеоскa срединa, ученици узраста 14 година. Summary The aim of this study was to determine differences in anthropometric characteristics and general motor abilities of urban and rural children/students of the Krusevac territory. We applied empirical non-experimental design, evaluation type of research. The sample comprised 64 male students aged 14 years who are regularly attending the eighth grade of primary school. The sample of variables is divided into two subgroups. The first subgroup consist variables for evaluation of anthropometric characteristics (body height, body mass and body mass index BMI) and the second subgroup consist variables for the assessment of general motor abilities standing long jump, sit for 30 seconds, bent arm hang, sit-and-reach test, running 4x10 meters. Data were analyzed using descriptive and comparative statistical analysis. For establishing relationships between items is used t-test for dependent samples small. The results showed that these two groups did not differ in terms of anthropometric characteristics and general motor abilities. Тhe level of statistical significance is p <

5 Key words: physical education, anthropometric characteristics, general motor abilities, urban and rural area, students aged 14 years. 2

6 1. УВОД Настава физичког васпитања је фаза едукације која има за циљ да кроз уравнотежен и кохерентан распон физичких активности допринесе оптималном развоју организма појединца ученика, пре свега да допринесе њиговом нормалном стању апарата за кретање (моторичка компонента) и формирању правилног држања тела укључујући потенцијални раст и развој (морфолошка компонента). Физичка активност у детињству и адолесценцији је у позитивној корелацији са садашњим и будућим здравственим стањем у погледу превенције појаве ризика од гојазности, кардиоваскуларних болести, телесних деформитета итд. тако да је један од важних задатака физичког васпитања и челичење организма ученика тј.стварање отпорности организма према болестима. У основи сваке физичке активности су базичне моторичке способности које се под утицајем различитих фактора могу мењати у позитивном или негативном смислу. Одређивање актуелног стања појединог ученика, али и групе у целини, па упоређивањем добијених резултата са одређеним стандардима моторичких способности ученика одговарајућег пола и узраста омогућава наставнику да пружи одређене повратне информације ученику ради одржавања и побољшања његових моторичких способности, као и да на непосредан начин контролише свој рад и квалитетно програмира и спроводи планиране садржаје ради успешније реализације постављених циљева. Да би се могле остварити наведене функције, потребно је вршити стално праћење морфолошких карактеристика и моторичких способности као оновних показатеља стања ученика. Досадашња истраживања указују на потребу за перманентним праћењем морфолошких карактеристика и моторичких способности деце републике Србије у циљу сагледавања општег стања, локалних утицаја и сачињавања одговарајућих програма у циљу превенције и санације негативних утицаја савремног начина живота на млади организам деце у развоју. Ниво антрополошких обележја у одређеној мери зависи од социоекономских услова средине у којима појединац или група живи, друштвеног стандарда, социјалног статуса родитеља ученика, културног нивоа средине, базичног резиденцијалног статуса појединца и многих других фактора. Истраживања која су полазила од претпоставке да ученици који живе у различитим срединама (градска и сеоска средина) имају различити 3

7 степен развијености морфолошких димензија и моторичких способности указују на неконзистентност у погледу добијених резултата. Док нека истраживања указују на боље резултате у погледу антрополошких обележја у корист деце која живе и школују се у сеоској средини, са друге стране нека друга истраживања иду у прилог деце која живе и школују се у градској средини. Полазећи од неконзистентности добијених резултата досадашњих истраживања предмет истаживања овог рада ће бити морфолошке карактеристике и моторичке способности ученика (узраста 14 година) школа из градске и сеоске средине. 4

8 2. ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ 2.1 Дефинисање основних појмова Морфолошке карактеристике Антропометрија (àнтрõпос, метрон) или соматропија (сõма тело) потичу од грчких речи које у слободном преводу означавају мерење човечјег тела. Антропометрија је метода мерења човековог тела, односно појединих делова његовог тела, којом се квантитативно одређују морфолошке особине и сагледава објективна слика стања раста испитиване особе. Такође, се бави обрадом и проучавањем добијених података. Примењује се у биологији развоја човека, спортској медицини, школској медицини (педијатрији), медицини рада, хигијени, и другим областима људског живота и рада. Антропометријска или соматометријска мерења спроводе се у оквиру лекарских прегледа ученика, рекреативних група и спортиста. На основу резултата мерења пратимо раст и развој, као и утицај физичких активности које се одвијају у оквиру наставе фитичког васпитања, рекреативних физичких активности и дејства тренажних активности на организам ученика, рекреативних група и спортиста. Посебно пратимо дејства спортских и рекреативних активности на одређене мерне величине појединих сегмената тела. Редовном контролом можемо пратити промене које нам дају добар увид у понашање организма на дејство тренинга. Уколико нпр. евидентирамо стално опадање телесне масе уз адекватну исхрану, ово нам може указивати на непримерно дозирање тренинга по трајању, учесталости и интензитету, или на неки од поремећаја метаболизма. У крајњем случају може се радити о неком обољењу. Морфолошке карактеристике представљају најочигледнији простор у оквиру био-психо-социјалног статуса хумане популације. Морфологију дефинише скуп карактеристика као што су конституција, телесни састав, грана или склоп као организована и релативно константна целокупност особина у међусобном односу. Тај се скуп обично формира од ендогених чинилаца (унутрашњи) и у мањој мери од егзогених (спољашњи, средина). На основу бројних истраживања формиран је модел латентне структуре морфолошких димензија који садржи четири димензије апроксимативно интерепретиране као: фактор лонгитудиналне димензионалности скелета, одговоран за раст костију у дужину (телесна висина, седећа висина трупа, 5

9 дужина ноге, дужина стопала,...); фактор трансверзалне димензионалности скелета, одговоран за раст костију у ширину (ширина рамена, ширина кукова, дијаметар колена, дијаметар лакта,...); фактор циркуларне димензионалности тела волумен и маса тела, одговоран за укупну масу и обиме тела (телесна маса, обим врата, обим грудног коша, обим подлактице,...); и фактор поткожног масног ткива, одговоран за укупну количину масти у организму (дебљина кожног набора на надлактици, на подлактици, на леђима, на трбуху) (Цветковић, 2009). Треба напоменути да трансферзална димензионалност скелета није изолована као посебан фактор. Неопходно је при том применити довољан број мера за сваки од поменутих фактора, да би се одредила Моторичке способности Појам способност у ширем смислу подразумева укупност урођених фактора и стечених услова који омогућавају вршење неке активности. Постоји више теорија о способностима, њиховом пореклу, факторима развоја и врстама. Неке се више ослањају на значајну улогу фактора наслеђа, док друге придају већи значај утицаја социјалне средине. Као заједничка карактеристика свих теорија се може издвојити активност појединца. По неким поделама, способности се манифестују у два облика као опште и као специјалне способности. У ове две групе сврстан је одређени број способности које су проучаване у мањој или већој мери, а као најзначајније у погледу вршења различитих активности можемо издвојити моторичке способности (Милановић, 2011). Моторичке способности представљају сложене структуре које подразумевају опште и специјалне компоненте и развијају се зависно од специфичних развоја других способности. Настају на рачун урођених особина и испољавају се као резултат развоја и рада. Подразумевају могућност човека да као био-психо-социјално и културно биће оствари успех у одређеној активности (Бокан, 2009). Истраживачима је у последње време пошло за руком да уклоне већину недостатака у приступу изучавања моторичких способности, па ипак ни до данас није на задовољавајући начин решен проблем како структуре, тако и релација међу моторичким димензијама. Постоје различите дефиниције моторичких способности где различити аутори тај појам другачије називају (анторопомоторичке, кинезиолошке способности, биомоторичке димензије, кретне навике, моторичке димензије) али опет 6

10 се све своди на једну дефиницију где се говори о својствима човека која изражавају његову физичку припремљеност за рад као и стваралачко испољавање сопствене личности. Моторичка способност је онај део опште психофизичке способности који се односи на одређени ниво развијености основних кретних латентних димензија човека, које условљавају успешно извршење кретања, без обзира да ли су то способности стечене тренингом или не (Курелић, Момировић, Вискић, Радојевић, Стојановић, и Штурм, 1975, стр.9). Приликом анализе моторичких способности у спортским активностима најчешће се испитују следеће моторичке способности: снага, брзина, издржљивост, флексибилност, равнотежа, прецизност и координација. Неке од моторичких способности су у већој или мањој мери генетски условљене. Брзина, експолозивна сила и општа издржљивост су веома генетски условљене, док су равнотежа, флексибилност и координација нешто мање одређене наслеђем. Најмање под утицајем наслеђа су репетативна снага и динамичка снага, што значи да се на њих највише може утицати тренингом. У даљем тексту ће се говорити само о оним моторичким способностима које су од значаја за потребе овог истраживања. Снага Зациорски (1969) дефинише снагу као способност савладавања отпора, или супростављање оптерећењу првенствено помоћу мишићних напрезања. По Курелићу и сар. (1975), телесна снага је способност за развијање мишићне силе у сврху савладавања неког отпора. Opavsky (1976) дефинише силу као способност да се мишићно напрезање у саставу моторних јединица трансформише у кинетички или потенцијални облик механичке енергије. McCloy (1934) је извршио прву факторску анализу батерије моторичких тестова и утврдио латентне димензије снаге, брзине и координације. Larsen (1940), према Аруновићу (1992) је изоловао фактор динамичке снаге и динамичко-статичке снаге, а године снагу дели на статичку и динамометријску и проналази тополошки фактор 7

11 абдоминалне снаге. Barry, & Cureton (1961), су утврдили постојање фактора експлозивне снаге и динамичке снаге раменог појаса (Ibid). Од домаћих аутора подручје снаге су испитивали Момировић и сар. (1960 и 1970), Šturm (1970), Курелић и сар. (1975). Момировић и сар. (1970) су помоћу батерије од 14 тестова, примењене на репрезентативном узорку испитаника, утврдили постојање димензије експлозивне силе, статичке снаге кардиоваскуларне ефикасности и координације. Šturm (1969) је на узорку студената физичког васпитања изоловао тополошки фактор репетитивне снаге раменог појаса, трупа и сратичку снагу руку и раменог појаса, статичку снагу ногу и експлозивну силу. Метикош (1979) је изоловао димензије апсолутне репетитивно-статичке снаге, релативне репетитивне снаге, релативне статичке снаге и апсолутне експлозивне силе. Šturm (1975) је применио батерију од 15 тестова снаге на 433 испитаника и установио у централном систему егзистенцију механизма за регулацију интензитета екситације (раздражења) централних и периферних сегмената нервно-мишићног система и механизма за регулацију трајања екситације у истим сегментима. Први механизам регулише величину мишићне силе развијене у јединици времена, а механизам за регулацију трајања екситације регулише трајање мишићних напрезања. Већина аутора је утврдила да осим генералног постоји и неколико фактора снаге, тако Hare (1973) износи постојање три типа снаге, и то: максимална снага, брзинска снага, истрајна снага. Према њему максимална снага је снага коју испољава нервно-мишићни систем при максималним контракцијама, брзинска снага је способност нервно-мишићног система да се отпор савлада великом брзинском контракцијом, а истрајна снага је способност савладавања замора у организму при дуготрајним оптерећењима. Зациорски (1969) разликује следеће видове снаге: 1. Сама снага (статичка снага); 2. Комбинована брзина и снага, која се дели на: а) динамичку снагу која се испољава кроз брзе покрете и б) амортизујућу снагу, која се испољава кроз амортизујуће покрете (нпр. код доскока). 8

12 Зациорски (1969), такође, издваја и експлозивну силу коју дефинише као способност да се велика сила оствари за најкраће време. Наши аутори, углавном, издвајају три акциона фактора снаге, и то: 1. Експлозивна сила; 2. Репетитивна снага и 3. Статичка снага. Експлозивну силу је дефинисао Fleischman као способност да се максимум енергије уложи у један једини експлозиван покрет (према, Курелићу и сар. 1975). Курелић и сар. (1975) дефинишу експлозивну силу као способност краткотрајне максималне мобилизације мишићних сила ради убрзања кретања тела (које се одржава или у померању тела у простору или у деловању на предмет у околини). Момировић (1970), према Гердељу и сар. (1975), дефинише експлозивну силу као способност да се уложи максимална енергија у један једини експлозивни покрет. Метикош (1972), дефинише експлозивну силу као способност за максимално убрзање покрета тела које резултира у премештања тела у простору или на вањске предмете (Ibid). Гредељ (1975) износи да је могуће експлозивну силу дефинисати као способност за максималну мобилизацију енергије у јединици времена. Момировић (1970), дефинише репетитивну снагу као способност понављања неких једноставних покрета повезаних са подизањем или помицањем тежине терета или тела (Ibid). Гредељ и сар. (1975) динамичку снагу (или репетитивну) дефинишу као способност за извођење максималног броја контракција и деконтракција потребних за савлађивање отпора. Истражујући подручје снаге, Šturm (1975), према Аруновићу (1992) указује да су статички тестови у нижој вези са експлозивним и динамичким тестовима него репетитивни. Ово указује на извесно присуство експлозивне компоненте у репетитивним тестовима па и на могућност да у тестовима репетитивног типа долази до комплекснијег заједничког деловања механизма за регулацију интензитета екситације, док то није случај код статичких тестова, код којих изразитије доминира механизам регулације трајања екситације. 9

13 Репетитивну снагу су Курелић и сар. (1975) дефинисали као динамичку способност развоја мишићних сила које омогућују понављање неких јединствених покрета са подизањем или померањем тежине терета или тела. Краће речено способност репетитивног покретања терета или тела са савладавањем отпора изотоничном контракцијом мишића. Момировић (1970), према Гредељу и сар. (1975) дефинише статичку снагу као способност издржавања максималног напора у краћем временском раздобљу. Према Гредељу и сар. (1975) статичка снага је способност за извођење изометријске контракције са максималним трајањем, а Курелић и сар. (1975) статичку снагу дефинишу као способност задржавања изометријске контракције мишића којим се тело одржава у одређеном положају. Претходно наведена три фактора снаге неки аутори називају и примарним факторима с тим, што у физичком погледу статичку снагу доводе у везу са појмом силе, експлозивну са појмом енергије, а репетитивну са појмом моћи. Има више фактора који утичу на испољавање снаге. Ту, пре пре свега, долази физиолошки пресек мишића. Што је он већи то мишић може испољити већу релативну снагу. Број ефекторних импулса, који у јединици времена из ЦНС преко предњих рогова кичмене мождине стижу у мишић и регулишу степен напрезања тог мишића. Што је фреквенција импулса већа, степен напрезања мишића је већи и обрнуто. (Курелић и сар., 1975). Напетост мишића зависи и од реактивности самог мишића, тј. од силе којом мишић одговара на одређени импулс. Ипак водећи механизам који регулише степен мишићног напрезања је карактер ефекторних импулса који се манифестују на два начина: укључивањем различитог броја моторних јединица и променом фреквенције импулса, која се може кретати од 4-5 до 40/мин. Развој снаге у узајамној вези је са развојем коштаног, мишићног ткива, формирањем везивног апарата у зглобовима и развоја ЦНС, као и са биохемијским и структурним променама које се дешавају у мишићима током физичких напрезања. Готово пропорционално порасту мишићне масе расте и снага, мада је пораст снаге и 10

14 резултат усавршавања ЦНС. То се манифестује порастом броја импулса који полазе из ЦНС у јединици времена и бољом проводљивошћу импулса (Ibid). Релативна снага нарочито расте у и од године (зависно од мишићних група). У том периоду се јавља незнатно повећање снаге јер је тада најизраженије усавршавање нервне регулације и структуре мишића. Најинтезивнији развој снаге уочава се од 11. до 13. и од 14. до 15. године (Вишњић, 2006). Брзина Брзина је једна од димензија биомоторичког простора. Фактор брзине су изоловали, у својим радовима, Wendlеr (1938), Sillis (1950), McCloy (1956), Simens et al. (1969), Ismail, & Corvel (1964). Ларсон (1941) јe изоловао фактор брзине једноставних покрета и фактор брзине сложених покрета. Фактор сегментарне брзине изоловали су Cambee (1953), Simens (1969) (Метикош, 1972; према Аруновићу, 1992). Фактор сегментарне брзине (дефинисан је покретима удова са што већом фреквенцијом и подједнаком амплитудом) издвојили су Cumbеe (1953), Hempel, & Fleischman (1955), Šturm (1970) (према Гредељу и сар., 1975). Фактор брзине изоловали су и неки наши аутори: Šturm (1970), Курелић и сар. (1971). Фактор спринтерске брзине је издвојен у истраживањима Курелића и сар. (1971) и Šturm-a (1979). Спринтерска брзина има високу корелацију са експлозивном силом, а нешто мању, са репетитивном снагом. Fleischman (1954), према Курелићу и сар. (1974) дели брзину на брзину покрета руку и на брзину реакције. Фактор спринтерске брзине су изоловали, у својим радовима, још и Sills (1950) и Cousins (1955), (Ibid). На основу досадашњих истраживања потврђено је постојање генералног фактора брзине који се дели на брзину једног изолованог покрета (сегментарна брзина), брзину покрета у темпу, брзину фреквенције покрета и брзину сензомоторне реакције. Kortes (1973), према Аруновићу (1992) је на узорку ученика од година, факторском анализом утврдио постојање три основана облика испољавања брзине: брзина рекације ноге и руке; брзина покрета ногом и руком без оптерећења и понављајућа брзина руку и ногу. 11

15 Regret (1973), према Аруновићу (1992) је на узорку врхунских спортиста издвојио два основна фактора брзине: брзина покрета под оптерећењем властите тежине и брзина појединих делова тела без оптерећења. Генерални фактор брзине су дефинисали Курелић и сар. (1975), као способност за брзо извођење простих моторичких задатака. Зациорски и Godik (1966), према Аруновићу (1992) су уз помоћ факторске анализе издвојили четири форме испољавања брзине, и то: време реакције; време појединачних покрета; максимална фреквенција покрета и брзи почетак покрета. Зациорски (1975) дефинише брзину као физичку способност човека да изведе покрет за најкраће време у датим условима, под условом да задатак не траје дуго и не долази до замора. Аутор указује на постојање три врсте брзине, и то: латентно време моторне реакције; брзина појединачних покрета и брзина фреквенције покрета. Ovenesijan (1970), према Аруновићу (1992) дефинише брзину као кретни квалитет, а представља способност човека да врши кретање са одређеном учесталошћу и импулсивношћу. Bauchard (1970), дефинише брзину као особину која омогућава што брже извођење било једног, било више истоветних или различитих покрета (Ibid). Петровић (1971), дефинише брзину као способност живих бића да у одређеним условима изврше одређене покрете у најкраћем времену (Ibid). Фактор спринтерске брзине су издвојили, у својим радовима, бројни поменути аутори, а на нашој популацији Курелић и Šturm. Курелић (1975) је дефинисао фактор спринтерске брзине као способност за краће трчање максималном брзином, без и са изменом правца. 12

16 Према Зациорском (1975) фактори од којих зависи могућност испољавања брзине могу се поделити на физиолошке и биохемијске. Код физиолошких фактора можемо издвојити латентно време реакције које се састоји од пет компоненти: 1. Појава раздражења у рецептору; 2. Пренос раздражења у ЦНС; 3. Проток раздражења кроз нервну мрежу и стварање ефекторног сигнала; 4. Пренос сигнала из ЦНС до мишића и 5. Раздражење мишића и појава у њему механичке активности. Зациорски тврди да се највише времена утроши у трећој фази. Један од ограничавајућих фактора испољавања максималне брзине изражене фреквенцијом покрета је брзина преласка моторних нервних центара из стања раздражења у стање инхибиције и обрнуто, тј. од покретљивости нервних процеса. Са биохемијске тачке гледишта, брзина зависи од количине АТП (аденозин-три-фосфата) у мишићима и од брзине његове разградње под дејством нервних импулса, а такође и од брзине ресинтезе АТП. Под брзином моторне реакције подразумева се латентно време реаговања. Постоји проста и сложена реакција. Проста је она када се на унапред познату драж која се изненадно јавља, реагује унапред познатим покретом. Све остале реакције се могу сматрати сложеним. Брзина моторне реакције, услед убрзаног развоја науке и технике и све бржег живота има све већи практичан значај. Мада се у физичком васпитању на побољшању брзине мишићне реакције не могу постићи неки значајнији резултати, ипак би на побољшању ове брзине требало радити, ако не ради њеног побољшања, оно бар да би се достигле њене природне могућности. Као средство, посебно су погодне елементарне и спортске игре, а такође и активности које се изводе великим брзинама, као што је нпр. спринтерско трчање. Брзину одређује покретљивост нервних процеса, способност ЦНС за координацију контракције и опуштања мишића. У испољавању брзине ту улогу има и мали мозак који регулише мишићни тонус. Код брзине највећу улогу има генетски фактор. Брзина појединачних покрета расте са узрастом, а посебно између 10. и 13. године, а брзина трчања од 10. до 14. године. Латентни период нервно-мишићне 13

17 реакције смањује се од године, када се приближава вредностима одраслих и достиже га до године (Курелић и сар., 1975). Флексибилност Флексибилност, гипкост, покретљивост, савитљивост, витост су синоними једне исте способности извођења покрета одн. способности мишића да се издужи и оствари максималну/потребну амплитуду покрета. Егзистенција самог фактора флексибилности није поуздана јер су тестови флексибилности повезани са неким антропометријским димензијама. Hempel, & Fleischman (1955) и Harrisova (1969), према Аруновићу (1992) указују на тополошки карактер флексибилности. Fleischman, & De Vries, издвајају фактор статичке и динамичке флексибилности. Cureton (1961) је први покушао да примени једноставне тестове као мере флексибилности (Ibid). Представник Совјетске школе, Зациорски (1969) дели флексибилност на активну и пасивну: Активна флексибилност је способност постизања максималне амплитуде покрета у неком зглобу активношћу мишићних група које прелазе преко тог зглоба; Пасивна флексибилност је највећа амплитуда покрета која се постиже деловањем спољашњих сила. Као (1966), према Аруновићу (1992) под појмом динамичке гипкости подразумева највеће амплитуде покрета у неком зглобу остварене балистичким покретом у ситуацији када положај максималног истегнућа не треба задржавати, док под појмом статичке гипкости подразумевамо могућност максималног истезања (амплитуде у одређеном зглобу или више зглобова) са задржавањем у истегнутом положају. У истраживањима на нашој популацији фактор флексибилности био је изолован у два наврата, као јединствена димензија (Курелић и сар., 1971; Агреж, 1973), док су истраживања у свету указала на могућност постојања акционих (Cumbee, 1954; Fleischman, 1964) и тополошких фактора флексибилности (Hеmpеl, & Fleischman, 1955) и (Harrisova, 1969), према Agrežu (1975). 14

18 Способност испољавања флексибилности је под утицајем неколико фактора. Флексибилност зависи од растегљивости (еластичности) мишића и веза, а еластичност мишића је у знатној мери под утицајем механизама ЦНС. Смањењем тонуса мишића повећава се његова еластичност. Важну улогу у ограничавању амплитуда покрета имају механизми у мишићима који реагују на истезање мишића и тетива, па тако штите мишиће и тетиве од могућих повреда до којих би дошло превеликом амплитудом покрета. Флексибилност зависи и од спољашње температуре и температуре мишића. Ако се обе температуре повећају, повећава се и покретљивост мишића. Флексибилност зависи и од доба дана. Тако је она најмања у јутарњим часовима, да би се касније током дана повећала (при тестирању ученика на ово треба посебно обратити пажњу). Влада мишљење да су снага и флексибилност у узајамној супротности, тј. негативној корелацији. Има доста примера да људи који су тренингом постигли висок ниво снаге поседују смањење амплитуде покрета. То говори о неадекватној методици тренинга, јер постоје и примери спортиста који су рационалном комбинацојом вежби за побољшање снаге и гипкости, достигли висок ниво једне и друге способности, на пример гимнастичари. Флексибилност зависи и од механичке конструкције структуре зглобова и на овај сегмент се не може утицати телесним вежбањем. Она се може сагледати са неколико аспеката. 1. Оптимална флексибилност подразумева могућност човека да изводи покрете телом у свим зглобовима без неких ограничења у границама физиолошке покретљивости. То омогућава да се и радни покрети изводе уз мањи утрошак енергије, а већу ефикасност. 2. Оптимални ниво флексибилности претпоставља добар међусобни однос дужине, а и тонуса мишићних група агониста и антагониста, што опет омогућава нормалну статику и динамику тела. Ово је један од основних услова превентиве настанка лоших држања и појединих телесних деформитета (као што су кифозе, лордозе и сколиозе). 3. Оптимални ниво флексибилности омогућава испољавање пуне ширине покрета, што може представљати врло пријатан естетски доживљај за извођача, или гледаоца. 15

19 За разлику од других физичких способости, флексибилност има тенденцију смањивања а не повећања. Показатељи покретљивости у скочним зглобовима смањују се до године за 15%, а у зглобовима кичменог стуба до 14. године још и више. Покретљивост кичме се разгибавањем повећава код дечака од 7 до 14 година. Што су ученици старији еластичност се смањује (Вишњић, 2006, стр.14). Издржљивост Издржљивост је вероватно најзначајнији фактор у људској делатности у односу на све остале моторичке способности. То је најважнија компонента физичке спремности. Она одражава стање готово свих физиолошких система човека, који су од изузетне важности за опште здравствено стање човека. Издржљивост је сложена физичка способност која се налази под утицајем више фактора. Зато се при њеном дефинисању јавља низ потешкоћа. Између многобројних дефиниција навешће се неке које су у најчешћој употреби. De Vries (1976) под издржљивошћу подразумева способност да се истраје у физичкој активности и да се одупре мишићном замору. Opavsky (1975) дефинише издржљивост као способност да се нека активност врши дуже времена без снижења њене ефикасности. Гајић (1985) издржљивост дефинише као способност човека да продужи трајање започетог рада. Према Кукољу (1996), издржљивост је способност вршења рада унапред задатим интезитетом, без смањења ефикасности рада. Основна неергономска карактеристика у испољавању издржљивости односи се на супростављање замору (Kукољ, 1996, стр.87). Ниједна физичка способност није толико под утицајем различитих фактора од којих директно зависи, као издржљивост. Издржљивост је комплексна физичка способност и само се као таква може и посматрати, а њено разлагање на поједине факторе је оправдано само у случају да се ти фактори изучавају. Према De Vries-u (1976) издржљивост је као фактор људског деловања сложен из следећих компоненти: 1. Психолошки елементи: Мотивација и Спремност за подношење бола. 16

20 2. Физиолошки елементи: Локална издржљивост (снага одређене мишићне групе; залихе енергије; периферни циркуларни фактор) и Општа издржљивост (снага опште мускулатуре; залихе енергије; системски циркулаторни фактор; аеробни рад; анаеробна активност). 3. Мишићна ефикасност: утрошак енергије потребан за жељени ниво мишићног учинка. Приликом свих активности, као последица потрошње енергетских материја и немогућности његове благовремене ресинтезе, јавља се замор. Замор је стање организма које онемогућава даље вршење рада (активности) истим интензитетом. Класификација издржљивости најчешће као критеријум узима интензитет активности и утрошак кисеоника. Ако се као критеријум узме ниво потрошње кисеоника у току рада, онда се физичка активност може одвијати у аеробним или анаеробним условима. Аеробне и анаеробне могућности представљају општи енергетски потенцијал човека. Величина и карактер замора зависе од примењених оптерећења при вежбању, а оптерећење се може дефинисати следећим компонентама: Интензитет активности; Трајање активности; Трајање интервала одмора; Карактер одмора и Број понављања. Издржљивост показује највећи пораст на узрасту од 12 до 13 и 14 до 15 година, при чему девојчице заостају за дечацима, а што је старији узраст то су разлике веће. Промене издржљивости се са узрастом дешавају неравномерно и подударају се са променама кардио-респираторног система то јест показатељима његове функције. Код ученика се показују два периода изразитог повећања ових показатеља од 13 до 14 и 16 до 17 година (Вишњић, 2006, стр.14). Према Кузњецовој (1975), према Копривици (1994) издржљивост у 14. години једнака је око 70% од издржљивости одраслог човека, а у 16. години око 80% издржљивости одраслог човека. За исти рад заморљивост код четрнаестогодишњака је 2,5 пута, а код шеснаестогодишњака два пута већа него код одраслог човека. Разлог 17

21 лежи у неспособности срчано-судовног и дисајног система да одговоре захтвима продужене мишићне активности Карактеристике раста и развоја ученика узраста 14 година Под телесним развојем подразумевају се процеси растења, диференцијације ткива и функционалног дозревања. Сви ови процеси се не одвијају увек паралелно са темпом промена које се дешавају током општег развоја јединке, што условљава и различите структуре антропометријских димензија. На основу тога се могло и закључити да антропометријске димензије одраслог човека нису једноставно увећане димензије детета. Сви описани процеси, садржани у појму телесног развоја, нарочито су интензивни између 11. и 17. године живота у којем настају не само значајне промене морфолошких карактеристика и телесних пропорција, већ и промене у развоју и активности појединих ткива и органа (Курелић и сар., 1975). У овом периоду нарочито је изражен раст у висину и ширину. Окоштавање скелета код девојчица се одвија брже него код дечака. Темпо пораста логитудиналних димензија је бржи од пораста циркулационих димензија, па тело добија издужен изглед. Разлике у грађи скелета између полова су доста велике. Најинтензивнији годишњи прираштај телесне висине код девојчица је у 11., а код дечака у 14. години. Услед наглог пораста коштаног система и недовољног окоштавања, а заостајања развоја мишићног система, код дечака и девојчица у овом узрасту лако долази до телесних деформитета и лошег држања тела. Посебно је осетљив кичмени стуб. Због тога кости су прилично крте и неотпорне на ударе. Услед убрзаног раста цевастих костију и немогућности мишића да их прате, долази до истезања мишића, што се опет, преко посебних физиолошких механизама, одражава на повећани мишићни тонус. Као последица повећаног тонуса и промењене механике кретања, због продужених костију, долази до значајног нарушавања координације кретања (Аруновић, 1992). У узрасту од година долази до наглог пораста мишићне масе, која представља, у просеку 32,6% од укупне масе тела. И поред тог наглог пораста мишићне масе, она у овом узрасту ипак још увек заостаје за порастом костију. Што се тиче топографије, нарочито се развијају мишићне групе опружача кичменог стуба и мишићи руку. За овај узраст је карактеристично и то да обим срца достиже половину обима одраслог, а фреквенција срчаног рада опада. Расте запремина срца, као и систолни и 18

22 минутни волумен срца, што доводи до повећања крвног притиска при вежбању средњег или вишег интензитета. У овом периоду се среће и срчана аритмија, а максимална вредност пулса износи откуцаја у минуту. Способност дисајног система се приближава способностима одраслих. Базални метаболизам на килограм масе тела мало је нижи, у односу на претходни период, али је већи него код одраслих. У овом периоду почиње сазревање полних жлезда, и то код девојчица у узрасту од година, а код дечака од година (Аруновић, 1992). У погледу лонгитудиналних димензија скелета, узраст од 13. до 15. године је врло нехомоген, при чему је нехомогеност нарочито изражена у 13. години, као последица тога што се у истој хронолошкој старости налазе особе различите физиолошке старости, а то у овом периоду има посебан значај. Овакво понашање варијабилности лонгитудиналних мера скелета последица је неједнаког темпа развоја различитих субјеката у току периода интензивнијег развоја. Док код неких полно сазревање почиње раније и због тога раније започиње акцелерација раста, код других оно започиње касније, па касније и започиње акцелерција раста (Курелић и сар., 1975). Трансферзалне димензије се повећавају у складу са кривуљом негативне акцелерације, релативни варијабилитет константно опада у току целог периода од 11. до 17. године и најнижи је при његовом крају. Циркуларне димензије горњих екстремитета и грудног коша имају највећи прираст између 13. и 15. године. Највећи прираст масе тела у истраживаном периоду од 11. до 17. године, је између 13. и 15. године. Код константног волумена, парцијална повезаност димензија скелета и поткожног масног ткива постаје негативна, а ова појава је најизразитија између 13. и 15 године. Утицај лонгитудиналних димензија скелета значајно се повећава од 11. до 13. године, у периоду од 13. до 15. године је практично константан. Све трансферзалне димензије, изузев дијаметра ручног зглоба, имају врло високе корелације са главном компонентом у 13. години. Од 13. до 15. године те корелације опадају. Утицај лонгитудиналних димензија скелета на генерални фактор раста, па према томе и на масу тела, сразмеран је величини њиховог прираста у току развоја, а с обзиром да је тај прираст највећи у периоду између 13. и 15. године отуда је његов утицај и највећи у том периоду (Курелић и сар., 1975). 19

23 2.2 Досадашња истраживања Ристовски (1977) је спровео истраживање са циљем да утврди да ли постоји разлика у развијености снаге ученика седмог и осмог разреда основних школа са сеоског и градског подручја у општини Битола. Узорак је чинило 108 ученика. Закључак је био да не постоје статистички значајне разлике у постигнутим резултатима на тестовима за процену експлозивне, репетативне и статистичке снаге ученика основних школа са сеоског и градског подручја. Јовановић (1983) је поредио физички развој и биомоторичке способности ученика првих разреда урбане средине (Београд), која има добре материјално-техничке услове и кадровске потенцијале и руралне средине (околина Краљева) где не постоје овакви услови. У узорку је испитивано 449 ученика. Пратио је 18 антропометријских и 10 биомоторичких варијабли. Добио је резултате који су показали да су код ученица постојале одређене разлике у физичком развоју и у биомоторичким способностима (али статистички не тако значајне), у корист урбане средине. Дошао је до закључка да не постоје статистички значајне разлике код антропометријских карактеристика и у биомоторичким способностима ученика који живе у урбаној и ученика који живе у руралној средини. Рад је имао значај за планирање наставе физичког васпитања у нижим разредима с обзиром на морфолошки и полни карактер ученика. Јовановић (1984) је на узорку од 611 ученика основних школа из Београда и Ниша, намерним избором као типичних представника школа из урбане средине, и ученика основних школа из околине Краљева, као представника школа из руралне средине, спровео истраживање с циљем да се утврди да ли постоје разлике у физичкој развијености ученика ове две средине. Дошао је до закључака да је физичка развијеност дечака обе средине приближно иста, а да је физичка развијеност девојчица из руралне средине нешто већа, као и да су моторичке способности боље и код дечака и код девојчица из руралне средине у односу на њихове вршњаке из урбане средине. Бадрић, и Петрачић (2007) су на узорку од 312 ученица и ученика 5-8 разреда основних школа са териториј Хрватске спровели истраживање у односу на критеријум места школовања (урбана и рурална средина). Упоређујући резултате у антрополошким обележјима утврђују одређене разлике које се првенствено односе на вредности теста којим се процењује флексибилност. Тест показује нешто више вредности и код ученица и код ученика руралних подручја. Такође, добили су више вредности у маси тела код 20

24 ученица које се школују и живе у руралној средини. Остале праћене вредности не указују на значајне разлике између субузорака дефинисаних према критеријуму места школовања. Истраживачи констатују стање изједначености резултата у погледу антрополошког статуса ученика ове две средине. На основу тога доносе закључке за одређене путоказе квалитетнијег остварења праксе физичког вежбања и важности физичког вежбања са аспекта његовог доприноса здрављу ученика. Joens-Matre et al. (2008) су на репрезентативном узорку од дечака и девојчица четвртог, петог и шестог разреда основних школа (из урбаних подручја, малих градова и руралних подручја Ајове, државе средњег запада САД) спровели мешовито истраживање за утврђивање разлика између ученика на релацији руралноурбане средине у погледу физичке активности и појаве гојазности код ученика. Физичка активност је процењена на основу упитника, а индекс телесне масе (БМИ) је одређен на основу измерене телесне висине и телесне масе. Добијени резултати су показали да је распрострањеност гојазних ученика већа код деце из руралне средине (25%) него што је то код деце из урбаних подручја (19%) и малих градова (17%). Градска деца су најмање физички активна, нарочито у време око ручка, као и док су у школи, док су деца из малих градова са највишим нивоом физичке активност. Резултати овог истраживања сугеришу да постоје одређене разлике између ученика на релацији рурално-урбане средине у погледу морфолошких карактеристика и физичке активности ученика. Циљ истраживања Tinazci-а, & Emiroglu-а (2009) је био да се истраже ефекти утицаја фактора животне средине на моторичке способности деце из руралне и урбане средине. За утврђивање разлике између ове две групе са подручја Кипра укључена је популација кипарских Турака са репрезентативним узорком од 3939 испитаника и то ученика основне школе узраста од 9 до 11 година из 90 школа са севера Кипра. Тестирање ученика је извршено модификованом Еурофит батеријом тестова. Резултати су показали да су БМИ и дебљина кожног набора већи код ученика који живе у урбаној средини. Разлике у кардиоваскуларној издржљивости и моторичким способностима су пронађене између ових група. Поред тога, флексибилност и издржљивост мишића били су знатно већи код ученика који живе у руралној средини. На основу добијених резултата истраживачи долазе до закључка да је знатно нижа флексибилност, издржљивост мишића и снага ученика који живе у урбаној средини, и да је то последица њихове смањене физичке активности. 21

25 Adamo et al. (2010) су спровели истраживање како би прикупили податке морфолошких карактеристика и моторичких способности деце која живе у урбаном и руралном окружењу на подручју Кеније и извршили њихово поређење са претходно прикупљеним подацима антропометријских димензија деце са територије Канаде. Испитивања су вршена са циљем утврђивања корелације између морфолошких карактеристика, моторичких способности, исхране и физичке активности деце. Резултати су показали да ниједано дете из руралног подручја Кеније није било гојазно или у стадијуму предгојазности. Међутим, 6,8% дечака и 16,7% девојчица из градске средине Кеније јесте било гојазно односно у стадијуму предгојазности. Деца из руралне средине Канаде су имала мањи БМИ од деце из урбане средине Канаде, затим мањи обим струка и мању дебљину кожног набора трицепса. Према добијеним подацима из овог истраживања деца из Кеније су мршавија од деце која живе у Канади и то статистички значајно. Дечаци и девојчице из руралне средине Кеније су показали боље резултате од њихових вршњака из урбане средине у тестовима брзинског карактера. Изометријска снага деце из Кеније статистички се није битно разликовала од тестиране групе из Канаде. Деца из руралне средине Кеније су показала најбоље резултате у тестовима за процену флексибилности. На основу добијених резултата, група истраживача долази до закључка да исхрана има утицаја на резултате показане на моторичким тестовима, а и у односу на морфолошке карактеристике деце. Нељак и сарадници (2011) на репрезентативном узорку од 1066 ученица осмог разреда (просечно старосно доба 14,6 год.) свих основних школа Хрватске спроводе истраживање са циљем утврђивања моторичког статуса ученица урбаних, мешовитих и руралних средина. Увидом у просечне вредности постигнутих резултата ученица уочава се да ученице из урбаних и мешовитих средина постижу генерално боље резултате од својих вршњакиња из руралних средина. У 7 од укупно 12 тестова ученице из урбаних средина (>10000 становника) постижу најбоље резултате. У осталих 5 тестова најбоље резултате постижу ученице из урбано-руралних (мешовитих) средина ( становника). Обрада података потврдила је супериорност ученица из урбаних средина у тестовима за процену координације, док су ученице из мешовитих средина постигле боље резултате на тесту за процену координације горњих екстремитета, међутим није утврђена статисничка значајност резултата. Ученице из урбаних средина такође су флексибилније у доњем делу леђа и задњој страни натколенице и имају већу репетитивну снагу предње стране трупа, док се репетитивна 22

26 снага ногу ученица иако према аритметичким срединама боља код ученица из урбаних средина, значајно не разликује према средини живљења. Ученице из мешовитих средина су показале бољу бочну и чеону гипкост што су потврдили резултати у свим спроведеним тестовима за процену гипкости. На основу добијених резултата долазе до закључка да постоје статистички значајне разлике између ученица с обзиром на урбаноруралну припадност односно да бољи моторички профил имају ученице из урбаних средина. Chillón et al. (2011) спроводе истраживање са циљем утврђивања разлика у морфолошким и моторичким способностима деце и адолесцената руралних и урбаних средина у Шпанији. Узорак је чинио 2569 ученика, од кога 1068 чине деца и 1501 адолесценати који потичу из урбаних и руралних подручја региона Арагон. Од морфолошких карактеристика мерене су: висина и маса тела, БМИ, и сума шест кожних набора. Моторичке способности су процењиване батеријом која је садржала 7 тестова: 20 м шатл-ран тест, претклон у седу, скок у даљ, издржај у згибу, тест за процену јачине стиска шаке и тест лежање-сед за 30 секунди. За утврђивање разлика у морфолошким карактеристикама и моторичким способностима ученика према месту пребивалишта резултати су обрађени једносмерном анализом ковариансе. Резултати су показали да деца која живе у руралним подручјима имају већу кардиореспираторну издржљивост, али мању брзину, координацију и флексибилност у односу на децу која живе у урбаној средини. Што се тиче снаге боље резултате су показала деца из руралне средине и то на тесту за процену снаге стиска шаке (просечна разлика износи 0.8 кг), издржај у згибу, али слабије резултате у тесту лежање-сед за 30 сек у односу на своје вршњаке из урбане средине. Деца из руралне средине су имала мањи БМИ и дебљину кожног набора. Закључак је био да су деца из руралне средине показала укупан здравији профил у односу на своје вршњаке из урбане средине по питању кардиореспираторне издржљивости, мишићне снаге доњих и горњих екстремитета, а и по питању телесног статуса јер су мршавији од вршњака из града. Са друге стране, они су показали лошије реултате у тестовима за процену координације и флексибилности. Аутори рада закључују да место пребивалишта ипак треба узети у обзир приликом имплементације успешних интервенција за промоцију физичке активности и здравља. Цетинић и сарадници (2011) спроводе истраживање на узорку од 400 ученика раног школског узраста (200 девојчица и 200 дечака, старосне доби од 7 до 10 година) са циљем утврђивања разлика у морфолошким карактеристикама и моторичким 23

27 способностима деце из урбаних и руралних средина Задарске жупаније у Хрватској. Извршена је провера статистичке значајности разлика у варијаблама антропометрије и моторике с обзиром на подручје из којег су ученици (рурално = село, урбано = град) засебно за сваки разред. Резултати су показали да у првом разреду деца из руралних средина постижу боље резултате у тестовима за процену репетитивне снаге трупа, флексибилности и снаге раменог појаса (бацање лоптице из места 200 гр). Деца из урбаних средина постигла су боље резултате у тестовима за процену брзине покрета, и брзине (трчање на 100 м). У другом разреду деца из руралних средина постигла су боље резултате у тестовима за процену аеробне издржљивости, експлозивне снаге доњих екстремита, брзине и снаге раменог појаса. У трећем разреду деца из руралних средина постигла су боље резултате у тестовима за процену брзине покрета, брзине, снаге раменог појаса, координације и флексибилности, док су деца урбаних средина постигла боље резултате у тесту за роцену експлозивне снаге доњих екстремитета. Увидом у резултате морфолошких карактеристика деце из руралних и урбаних средина, нема статитички значајних разлика (изузетак је четврти разред где су деца из урбаних средина нешто виша од вршњака из руралне средине). Разлике у моторичким способностима су видљивије у прва три разреда где деца руралних насеља постижу боље резултате. Аутори, ове разлике покушавају да објасне чињеницом да деца из руралних средина имају боље могућности за игру на отвореном у овом узрасту, па су самим тим и више физички активна у односу на децу која живе у градовима. Гаџић и Вучковић (2012) спроводе истраживање на узорку од 188 ученица (урбана средина = 98 ученица; рурална средина = 90 ученица) шестог и седмог разреда основне школе из Краљева и околине. Резултати каноничке дискриминативне анализе моторичких способности ученица показали су да постоје значајне разлике у моторичким способностима испитаница различитог резиденцијалног статуса. Девојчице из руралне средине имале су боље резултате у већини тестова (10 од 18), али та већина није апсолутна. На основу добијених резултата закључују да управо средински фактори различитих животних средина доприносе разлици у моторичким способностима испитаница. Момчиловић (2012) је спровео истраживање на узорку од 500 испитаника ученика IV разреда основних школа градске и сеоске средине у Врању, припадника оба пола. Истраживањем је обухваћено 250 испитаника оба пола из сеоских школа и 250 испитаника оба пола из градских школа. Узорак се може дефинисати као намеран и 24

28 мешовит (ученице и ученици). Циљ истраживања је био да се укаже на стање физичког развоја и физичких способности ученика и да добијени подаци омогуће перманентно планирање и програмирање рада у физичком васпитању, како би се обезбедио правилан и здрав начин живота. На основу обрађених података, Момчиловић долази до закључка да не постоје статистички значајне разлике код ученика оба пола у сеоској и градској средини у следећим варијаблама: висина тела, маса тела и гипкости која је процењивана тестом дубоки претклон на клупици, док у варијаблама снага и брзина (процењивне тестовима скок удаљ из места, бацање медицинке од 2 кг из места, трчање из високог старта на 30 м., и издржај у згибу до 120 сек) постоје статистички значајне разлике. 25