UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET SPORTA I FIZIČKOG VASPITANJA

Transcription

1 UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET SPORTA I FIZIČKOG VASPITANJA Jelena IVETIĆ DIPLOMSKI RAD BEOGRAD, 2011.

2 UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET SPORTA I FIZIČKOG VASPITANJA Student: Jelena IVETIĆ UČENJE TEHNIKE PADOVA U ODBOJCI Mentor: Doc. dr Goran NEŠIĆ Članovi komisije: Ass. Milan SIKIMIĆ Ass. Vladimir ILIĆ BEOGRAD, 2011.

3 SADRŽAJ: 1.UVOD DEFINICIJA OSNOVNIH POJMOVA MOTORNO UČENJE SPORTSKE TEHNIKE VERBALNA METODA METODE OČIGLEDNOSTI METODE PRAKTIČNOG VEŽBANJA ANALITIČKI METOD SINTETIČKI METOD KOMPLEKSNI METOD ELEMENTI TEHNIKE U ODBOJCI PREDMET I CILJ RADA PREDMET RADA CILJ RADA METODE RADA METODE OBUKE METODE INFORMACIJE OSNOVNE METODE INFORMACIJE POMOĆNE METODE INFORMACIJE METODE OPTEREĆENJA UČENJE TEHNIKE PADOVA U ODBOJCI UČENJE TEHNIKE PADOVA OPŠTI METODIČKI PRINCIPI METODIČKA UPUTSTVA METODIČKE VEŽBE ZA TRENIRANJE POČETNIKA U ODBRANI SPECIFIČNE METODIKE INDIVIDUALNE ODBRANE METODIKA TRENINGA ODBRANE OD SMEČA U NISKOM STAVU ODBRANA PRIZEMLJENJEM U POVALJCI NA LEĐIMA ODBRANA SA KOLUTOM METODIKA OBUČAVANJA KOLUTA BEZ LOPTE ODBRANA SUNOM UPIJAČ ZAKLJUČAK LITERATURA

4 1.UVOD Odbojka je nastala godine u Sjedinjenim američkim državama, kada je g. Vilijam G. Morgan, profesor fizičkog vaspitanja u Holiouku ( Masačusets ), izmislio novu igru koju je nazvao Mintonet. Prvi egzibicioni meč je održan na Springfild koledžu godine, nakon čega je ubrzo igra dobila naziv koji će ostati sve do današnjih dana - eng. Volleyball ( u početku Volley Ball ). Prvobitna pravila, koja su se značajno razlikovala od trenutno važećih, evoluirala su tokom godina i često se menjala, pogotovo u prvim fazama razvoja novog sporta koji je počeo aktivno da se upoznaje sa ostatkom sveta za vreme i nakon Prvog svetskog rata preko američkih vojnih trupa koje su bile stacionirane u inostranstvu, prvenstveno u Evropi i Aziji. U našu zemlju odbojku je godine doneo g. Vilijam Vajland, profesor folklora i narodnih sportova iz Ouklenda ( Kalifornija ), kada je u organizaciji Crvenog krsta održao niz predavanja i demonstracija američkih sportova u Beogradu i Novom Sadu. Veruje se da njegov dolazak označava početak odbojke na ovim prostorima, a se smatra za godinu kada je prvi put odbojkaška lopta došla u Srbiju. Odbojkaški sport je bio poznat našoj javnosti i pre ovog dogañaja, ali javna utakmica sa zvaničnim odbojkaškim pravilima nije mogla biti održana ranije. Ipak, pre II svetskog rata nije postojalo organizovano takmičenje u našoj zemlji. Odbojka je predstavljala jednu od vežbi i dopunski sport u okviru Sokolskih društava, koja su je u to vreme jedina praktikovala. Odbojkaška takmičenja sokolskih društava igrana su po župama, kao Župska prvenstva, o čemu svedoči i karta za utakmice u Staroj Pazovi iz godine koju možete videti na slici 1. Nezvanično, odbojku su igrali studenti na fakultetima, učenici po višim školama i gimnazijama, kao i članovi raznih gimnastičkih društava. U to vreme, odbojka nije zahtevala skupe rekvizite i posebne uslove za pravljenje terena, tako da je ovaj sport bio dosta razvijen i igrao se po letovalištima, plažama, parkovima itd. Na slici 2. se vidi kompleks igrališta i vežbališta Muške realne gimnazije u Novom Sadu iz godine sa terenom za odbojku. sl.1 karta odbojkaške utakmice sl.2 kompleks igrališta u Novom Sadu 2

5 U periodu okupacije, izmeñu i godine, odbojka se igrala veoma aktivno, održavana su brojna takmičenja, a sve više sportskih klubova je osnivalo svoje odbojkaške sekcije. Na slici ispod može se videti detalj sa odbojkaške utakmice odigrane godine izmeñu klubova SK 1913 i Bob, negde na Tašmajdanu. sl.3 utakmica na Tašmajdanu g. Odbojkaški savez je osnovan godine u okviru Saveza za fizičku kulturu Jugoslavije. Godinu dana kasnije, godine, osnovana je Svetska odbojkaška federacija (FIVB), a tadašnja Jugoslavija je bila jedan od 14 osnivača ( uz Belgiju, Brazil, Čehoslovačku, Egipat, Francusku, Holandiju, Mañarsku, Italiju, Poljsku, Portugal, Rumuniju, Urugvaj i SAD ). Prva Svetska Prvenstva u odbojci odrzana su godine u Rimu za muškarce I Pragu za žene, a na Olimpijskim igrama se pojavljuje godine u Tokiju. Od 13. februara godine, Odbojkaški savez je postao samostalna sportska organizacija. Dve godine kasnije, na Evropskom prvenstvu za seniorke održanom u Parizu, stigla je i prva medalja za naš sport - Ženska odbojkaška reprezentacija Jugoslavije osvojila je bronzanu medalju. sl.4 Ceremonija dodele medalja Beograd g. 3

6 Taj uspeh su ponovili seniori godine kada je naša zemlja prvi put u istoriji bila domaćin najvećeg evropskog takmičenja u muškoj i ženskoj konkurenciji. Naši odbojkaši su u poslednjem meču Finalne grupe pobedili Bugarsku sa 3:0 u prepunoj Hali "Pionir" u Beogradu i okitili se bronzanom medaljom, ukrasivši tako besprekornu organizaciju prvenstva u našoj zemlji. Uporedo sa razvojem odbojke u našoj zemlji, ovaj sport se razvijao i u svetu, a konačnu potvrdu i priznanje dobio je godine uvrštavanjem u zvanični program Olimpijskih igara. Najveći uspeh naših odbojkaša vezuje se upravo za Olimpijske igre i osvajanje zlatne medalje godine u Sidneju. Kao što se vidi na slici "Plavi momci" su se 1. oktobra u h po lokalnom vremenu popeli na pobedničko postolje i zakoračili na put slave. sl.5 OI Sidnej osvajači medalja Danas se odbojka igra i na pesku bič volej, koja je godine u Atlanti postala Olimpijski sport. Odbojkom se bave I osobe sa invaliditetom ( sedećom odbojkom ) koji nastupaju na paraolimpijskim igrama. Odbojka je veoma poularan sport ovog vremena zbog mogućnosti da se igra u svim mogućim uslovima. Ima I veliku rekreativnu ulogu u cilju poboljšanja zdravstvenog statusa omladine. 4

7 2. DEFINICIJA OSNOVNIH POJMOVA 2.1. MOTORNO UČENJE SPORTSKE TEHNIKE Pod motornim učenjem sportske tehnike u nastavi fizičkog vaspitanja, odnosno treningu odbojkaša početnika, uobičajeno se podrazumeva skup operacija i postupaka koji obezbeñuju prakticnu realizaciju ciljeva i zadataka, prvenstveno usvajanje neophodnih znanja, umenja i navika, kao i razvoj motoričkih sposobnosti. Reč metod ( od grčke reči methodos put, način ) ukazuje, da se radi o osmišljenim i relativno ustaljenim operacijama I postupcima koji u odreñenim uslovima obezbeñuje najveći mogući efekat. Svaka metoda u sebi sadrži niz metodičkih postupaka koji izvan te metode gube svoje značenje. Što je širi krug postupaka u jednoj metodi, to je širi i dijapazon njenog korišćenja. Stoga se jedna ista metoda može koristiti pri rešavanju različitih zadataka u različitim etapama procesa učenja i razvoja sa različitim kategorijama vežbača odbojkaša. U zavisnosti od načina na koji se ta znanja i navike usvajaju, razlikuju se tri grupe ovih metoda : metode žive reči ( verbalne metode ), metode očiglednosti i metode praktičnog vežbanja. U procesu učenja nove motorne aktivnosti, odnosno vežbe ( u ovom slučaju tehnike padova ), od posebnog značaja metode praktičnog vežbanja, dok je uloga ostalih metoda da stvore opšte pretpostavke, a njihova realizacija se ostvaruje kroz neposredno izvoñenje motorne aktivnosti. 5

8 VERBALNA METODA Podrazumeva ostvarenje komunikacije izmeñu učenika odbojkaša i nastavnika trenera putem žive reči. Posredstvom verbalnog komuniciranja nastavnik trener saopštava i prenosi znanja, postavlja zadatke i dalja uputstva za njihovo rešavanje, aktivira i produbljuje pažnju, analizira i ocenjuje rezultate rada, itd. Poruke koje nastavnik trener upućuje učenicima moraju biti kratke, jasne i razumljive, primerene uzrastu i intelektualnom nivou učenika. Akcenat mora biti usmeren na reči koje zaista otkrivaju suštinu onoga što se učenicima želi saopštiti. Nastavnik prvo treba da opiše učenicima zadatu vežbu, kako bi se kod njih stvorila predstava o kretanjima kojima treba ovladati, osnovnim pravilima i načinom na koji se vežba izvodi. Zatim sledi objašnjenje koje pruža odgovor učenicima zašto?. Objašnjenje mora da sadrži osnovne podatke o valjanosti vežbe i njenim suštinskim obeležjima. Sledi upućivanje ( instruktaža ) koja sadrži kraće poruke kojih se učenici moraju pridržavati da bi se vežba izvela što tačnije i bezbednije METODE OČIGLEDNOSTI Koriste se sa ciljem da bi se obezbedi što potpunija i realnija predstava o kretanju, odnosno o vežbi koju učenici treba da usvoje. U tu svrhu uobičajeno se koriste dve metode: metoda neposredne demonsracije ( pokazivanje uživo ) metoda posredne demonstracije ( ilustrativna metoda ) Metoda neposredne demonstracije predstavlja uživo pokazivanje vežbe od strane nastavnika trenera ili posebno obučenog demonstratora. Pokazivanje se može posmatrati i u celini ili po delovima, normalnom brzinom ili usporeno, ali uvek tačno. Pravilo je da se nova vežba prvo demonstrira u celini nekoliko puta, a u drugom pokušaju se može pokazivati usporeno, uz ukazivanje na neke važne detalje, dok je treće pokazivanje slično prvom s tim što neki važniji detalji iz tehnike vežbe može biti 6

9 blago naglašen. Pokazivanje se uvek mora povezivati sa odgovarajućim postupcima verbalnog komuniciranja. Metoda posredne demonstracije se najčešće koristi u cilju upotpunjavanja i preciziranja predstave o kretanju. U tu svrhu koriste se različite varijante: demonstracija pomoću očiglednih nastavnih sredstava ( učila ) tipa crteža, šema, fotografija, kinograma, i sl, kino i video demonstracija ( posmatranje nastavnih filmova ), neke druge metode METODE PRAKTIČNOG VEŽBANJA Od samog početka obučavanja, nastavnik mora težiti da učenici odbojkaši što pre ovladaju zadatom vežbom. To se može postići uglavnom na tri načina: analitički metod, sintetički metod, kombinovani metod Analitički metod Uglavnom se koristi pri obučavanju strukturno složenijih vežbi, ako postoji realna mogućnost rasčlanjivanja, a da pri tom ne doñe do izobličavanja suštinskih karakteristika vežbe. Ovaj pristup se najčešće koristi u početnoj fazi obučavanja. Prednost ovog metoda je što se ceo postupak učenja pojednostavljuje, vežba se raščlanjuje na sastavne delove i savladjuje se deo po deo. Raščlanjene delove ne treba dugo obučavati jer postoji mogućnost da se faze kretanja formiraju u samostalne motoričke navike. Analitički metod se koristi: pri obučavanju složenih kretanja kada nije pogodna primena sintetičkog metoda, kada je potrebno posebno vežbati jedan deo ( fazu ) kretanja, kada je u predhodnoj obuci usvojena neka greška koju treba ispraviti. 7

10 Nedostatak ovog metoda je što remeti celovitost kretanja, naročito ako se predugo insistira na analitičkom radu i kasni sa povezivanjem delova kretanja u potrebnu celinu. Tako dolazi do prirodnog narušavanja prirodnog ritma izmeñu delova kretanja i onemogućava se formiranje specifičnog stila izvoñenja pokreta Sintetički metod Sintetički pristup ( metod ) predstavlja učenje i usvajanje vežbe kretanja u celini, tj. u formi u kojoj se ona inače javlja i koja je krajnji cilj obučavanja. Dobra strana ovog metoda je u tome sto on ne narušava povezanost i jedinstvo elemenata iz kojih je vežba sastavljena i što je u celini prirodniji. Ponekad, pri obučavanju strukturno složenijih vežbi, ovaj metod nije u početku pogodan jer dovodi do raslojavanja pažnje ili do nepotrebnog zadržavanja na detalju koji u datom trenutku nije tako bitan. Na početku obučavanja je potrebno u celini demonstrirati kretanje ili tehnički element koji se usvaja, kako bi učenici mogli da vide cilj kretanja i stvore vizuelnu predstavu o tom kretanju. Demonstracija mora biti izuzetno dobra. Ovaj metod ima dva načina primene: učenje vežbi u završnom obliku, učenje vežbi u otežanoj ili olakšanoj formi, pri čemu se vodi računa da se ne remeti motorička struktura. Sintetički metod se primenjuje: pri usvajanju relativno jednostavnih pokreta i kretanja, pri usvajanju složenog kretanja koje se ne može podeliti na faze i obučavati analitičkim metodom, pri usvajanju već usvojenog kretanja, u radu sa početnicima, u radu sa mlañim uzrasnim kategorijama. Pednost ovog najprirodnijeg metoda je u tome sto se stiče celovita predstava o kretanju, ali i izvoñenje vežbe u celini, a u većem stepenu omogućava formiranje sopstvenog stila. 8

11 Kompleksni metod Ovaj metod je kombinacija predhodna dva, analitičkog i sintetičkog metoda. Prednost mu je u tome, što je moguće iskoristiti sve dobre strane analitičkog i sintetičkog metoda, a izbeći loše. Ovaj metod se u praksi najčešće primenjuje. Pojedini autori smatraju da je ovaj metod vodeći, a da analitički i sintetički uopšte nemaju samostalno značenje. Kompleksni, odnosno kombinovani metod se primenjuje: uvek posle analitičke metode kada treba delove ( faze ) kretanja povezati u celinu, kada je sintetička metoda bila neefikasna, pa se morala primeniti i analitička i ponovo sintetička metoda. Zbog složenosti pojedinih kretanja u odbojci nastavniku treneru se nameće potreba da primenjuje sve tri metode. Na početu obučavanja odbojkaške tehnike mora se obratiti pažnja na uzrast učenika i na motoričke sposobnosti svakog pojedinca. Čitav proces usvajanja vežbi kretanja ( proces obrazovanja motorike ) odvija se uglavnom u četiri razdoblja: razdoblje iradijacije, razdoblje diferencijacije, razdoblje koncentracije i razdoblje stabilizacije. Razdoblje ( period ) iradijacije se karakteriše neusklañenošću pokreta, suvišnim mišićnim naprezanjem i prisustvom nepotrebnih pokreta. Savladavanje ovih problema zahteva upornost, odlučnost i smelost tokom rada vežbanja. Za period diferencijacije je karakteristično da suvišni nadražaji i pokret nestaju, ali je pojedinac još uvek usredsreñen na kretanje koje se savlañuje. 9

12 U periodu koncentracije se preciznije odreñuje kvalitet nadražaja, što uslovljava i svesne pokrete jačeg ili slabijeg inteziteta i odreñenog vremena trajanja, a pokreti se postepeno automatizuju. U periodu stabilizacije se postiže skoro potpuna automatizacija pokreta koji se mogu izvoditi pod različitim, čak i otežavajućim okolnostima. U procesu obučavanja i usvajanja elemenata odbojkaške tehnike, moraju se poštovati i odreñeni principi: princip svesnosti i aktivnosti, princip očiglednosti, princip sistematičnosti i postupnosti, princip dostupnosti i individualizacije, princip trajnosti i progresije. Princip svesnosti i aktivnosti izražava potrebu da se učenici svesno i aktivno uključe u sve procese rada i obučavanja. Princip očiglednosti ima najveći značaj u obuci. Ovaj princip obuhvata prikazivanje pokreta, fotografija, kinograma, korišćenje video ureñaja koji značajno olakšavaju i ubrzavaju obuku. Princip sistematičnosti i postupnosti ukazuje da se velika pažnja mora posvetiti redosledu vežbi. U realizaciji ovog principa primenjuju se poznata didaktička pravila: od prostog ka složenom, od lakšeg ka težem, od poznatog ka nepoznatom. Princip dostupnosti i individualizacije se ogleda kroz usklañivanje izbora vežbi i kretanja sa obzirom na uzrast, pol, nivo fizičke pripremljenosti, zdravstveno stanje i drugih osobenosti učenika. Princip trajnosti predpostavlja ovladavanje učenika kretanjima vežbama do nivoa koji omogućuju njihovo što duže trajanje bez narušavanja i razgrañivanja mehanizama usvojenih navika, dok drugi deo principa označen kao progresija, ukazuje da ništa što je jednom naučeno ili usvojeno nije toliko savršeno da ne može biti još bolje, još 10

13 savršenije. Ovo se posebno odnosi na sportsku tehniku koja se, kao što je poznato neprekidno menja i usavršava TEHNIKE U ODBOJCI Tehnika kao najvažniji deo odbojkaške igre sastoji se uglavnom od grupe elemenata, a to su: servis, dodavanje lopte ( prijem servisa ), dizanje lopte, smeč ( napad ), blokiranje lopte i odbrana polja. Zato se u mnogim vežbama i igrama na treningu daju zadaci da igrači upravo ove elemente povezano treniraju. Elementi tehnike se dele na: tehniku napada i tehniku odbrane. Tehnika napada bez lopte: stavovi i kretanja; Stavovi: niski, srednji, visoki u mestu i pokretu ( raskoračni i iskoračni ) Kretanja: Hodanje I trčanje: napred, nazad i u stranu ( korakom, korakom sa privlačenjem i ukrštenim korakom ) Skokovi: jednonožni i obenožni ( na mestu i iz zaleta ) Tehnike napada sa loptom: servis, dizanje, napad bez dizanja i smečiranje. Servis: gornji, donji, bočni, ceoni, iz skoka, zaleta, lelujavi, sa rotacijom. Dizanje: dizača, libera, jednoručno, oberučno; prstima, podlakticama, dlanom, pesnicom; iz kretanja, skoka, posle kretanja, na mestu; po pravcu, zonama, visini, brzini, mreža i finta. Napad bez dizanja: sa mesta, posle kretanja, iz skoka; prstima, čekicem ili bilo kojim delom tela. Smečiranje: zalet ( iz zaleta, sa mesta ), odraz ( obenožni, jednonožni ), pravac udarca ( u pravcu zaleta; sa rotacijom: šake, tela, u ramenu; sa fintom; bočno smečiranje ) snaga udarca ( snažan, plasirani, kuvanje ), blok ( blok-aut, preko bloka, razbijanje bloka, guranje u blok ), brzina dignute lopte ( visoko, srednje, nisko dizanje ) dizači i libero ( perko jedne pozicije, u susednu i u istu poziciju ); i linije ( uz mrežu, smeč iz druge linije ). 11

14 Tehnike odbrane sa loptom: zastita terena, prijem servisa i blok. Zastita terena: povaljkom, kolutom, sunom, upijačem, poluupijačem i čekicem u niskom stavu. Prijem servisa: prstima, podlakticama, jednoručno ili nekim drugim delom tela. Blok: individualni, dvočlani i tročlani. sl.6 Neke odbojkaške tehnike 12

15 3. PREDMET I CILJ RADA 3.1. PREDMET RADA Predmet ovog diplomskog rada je učenje tehnike padova u odbojci. Rad se bavi problemom usvajanja pravilne tehnike izvoñenja kao veoma važnog elementa za nadgradnju odbojkaškog znanja, kako bi profesor fizičkog vaspitanja odnosno odbojkaški trener mogao da ih upotrebi i prenese na mlade odbojkaše radi stvaranja dobre osnove za kasniju nadgradnju. U resavanju ovog problema bitnu ulogu ima i obrazovanje i profesionalno usavršavanje stručnih kadrova CILJ RADA Cilj ovog rada je da se: detaljno objasni tehnika izvoñenja padova u odbojci, detaljno razraditi metodiku obučavanja ovog tehničkog elementa, da se odabranim vežbama i metodama obučavanja pomogne odbojkaškim trenerima i profesorima fizičkog vaspitanja u radu sa učenicima ( odbojkašima ) početnicima. 13

16 4.METODE RADA Pod metodom rada treba podrazumevati način na koji se primenjuju sredstva za rad ( trening ). U klasifikaciji metoda treba poći od cilja treninga. U odnosu na različite vrste pripreme postoje i različiti ciljevi, pa samim tim i veoma veliki broj načina na koje je moguće primeniti trenažna sredstva. Glavni ciljevi u pripremi sportiste vezani su za razvioj fizičkih i tehničko-taktičkih sposobnosti, za tehničko-taktičko obučavanje sportista i za sticanje odgovarajućih znanja o procesu pripreme. U skladu sa tim većinu metoda treninga možemo svrstati u tri velike grupe: 1)metode obuke ( cilj je obučavanja sportista ), 2)metode informacija ( cilj je informisanje sportista ), 3)metode opterećenja ( cilj je razvijanje ili održavanje sposobnosti ). 4.1.METODE OBUKE Metode obuke u sportskom treningu su načini i postupci koji se primenjuju sa ciljem usvajanja i usavršavanja znanja, umenja i navika kretanja. Ovi metodi se najčešće kombinuju sa metodama informacije naručito u početnim fazama usvajanja motoričkih veština kada je pre svega neophodno stvoriti jasnu predstavu o kretanju i steći osnovna znanja o njemu. U procesu učenja treba razlikovati učenje automatskih pokreta i motoričkih veština.učenje automatizovanih pokreta se odvija na podsvesnom nivou,dok učenje motoričkih veština zahteva koncentraciju, planiranu strategiju dejstva, procenu, kao i ispravljanje grešaka ukoliko se pojave. U tome razlikujemo tri faze. Prva faza je faza razvijanja grube kordinacije kretanja, gde se sportisti upoznaju sa motoričkim zadatkom. U drugoj fazi dolazi do poboljsanja motoričkog zadatka, dok u trećoj fazi dolazi do superfine kordinacije kada se povećava automatizam pokreta. Prilikom obuke novog kretanja koristimo se sledećim metodama: sintetički, analitički i kompleksni metod. Sintetički metod ja primenjen kada se neki pokret lli kretanje uči tako što se izvodi kao celina. 14

17 Analitički metod se koristi kada se neko kretanje podeli na manje celine, koje se zatim uvežbavaju. Kompleksni metod koji se jos naziva i kombinovani metod, predstavlja kombinaciju analitičkog I sintetičkog metoda. 4.2.METODE INFORMACIJE Informacija je neophodni deo svakog treninga bez obzira sta je njegov glavni zadatak. Sve metode informacije možemo podeliti na :osnovne i pomoćne OSNOVNE METODE INFORMACIJE Osnovne metode informacije su: živa reč ( usmeno izlaganje ) predhodi svim drugim metodama informacija. To može biti: objašnjenje, opis, izlaganje-govor, komanda-naredba, pripovedanje i razgovori. demonsracija-pokazivanje pokreta ili kretanja koje se uči i ubraja se u očigledna sredstva i metode informacije. Tu spadaju posredna i neposredna demonstracija. Neposredna demonstracija je demonstracija stavova položaja, pokreta i kretanja. Posredna demonstracija je koriščenje vizuelnih sredstava ( šema, crtež, fotografija, kinogram i video zapis ) POMOĆNE METODE INFORMACIJE Pomoćne metode informacije su: zvuk pri kretanju tragovi posle kretanja 15

18 orjentiri tehnička sredstva gestovi i mimika 4.3.METODE OPTEREĆENJA Ako je osnovni cilj u treningu da se ostvare trenažni uticaji koji su zavisni od velićine opterećenja, primenjuju se metode koje zovemo metodama opterećenja. Sve metode opterećenja dele se na dve grupe, a to su: kontinuirani metod koji je karakterističan što se u glavnom delu treninga primenjuju optrerećenja koja traju sve vreme bez pauze za odmor i bilo kakvih prekida; intervalni metod za koji je karakteristično da se neprestano smenjuju napor ( rad ) i odmor. takmičarski metod je metod u kome dominantno mesto u njegovom sadržaju ima takmičarska vežba. Ovaj metod je predsavljen kao poseban metod zbog svog značaja ali po svojoj suštini on pripada ili kontinuiranoj ili intervalnoj metodi, sto zavisi od sportske grane. 16

19 5.UČENJE TEHNIKE PADOVA U ODBOJCI 5.1. UČENJE TEHNIKE PADOVA Učenje tehnike padova u odbojci, predstavlja treniranja individualne odbrane, koja je uglavnom vezana za libera koji ima pretežno odbrambene zadatke, ali to ne isključuje mogućnost da neki drugi igrač izvede neku odbrambenu tehniku. Zato kroz učenje tehnike odbrane i padova moraju da proñu svi odbojkaši. Metodiku treninga individualne odbrane odreñuju sledeći faktori: fizičko-mehanički elementi-veličina površine koju odbojkaš brani, brzina leta lopte, ugao pod kojim lopta pada na teren, iznenadnost akcija, mogućnost da se za odbranu koriste svi delovi tela, a naročito obe ili jedna, podlaktica ili šaka, pravila igre i individualne sposobnosti libera, ili drugih odbojkaša u odbrani ( naročito intelektualne i psihičke ). Metodika odbrane treba da rešava probleme u vezi: sadržaja treninga ( problem koji rešava, stabilne i varijabilne elemente strukture odbrane ), ciljeva, principa, aktuelnog tipa odbojkaša u odbrani, organizacije i strukture vežbi, kontrole i efikasnosti povezivanja sa ostalim tehnikama. Glavni problemi za odbojkaše u odbrani potiču od sledećih agresivnih aktivnosti napadača: iznenadnost akcije, kratkotrajnost delovanja na loptu, velika potreba za amortizacijom kinetičke energije, nepovoljni stavovi i položaji za dinamičku akciju, veliko psihičko naprezanje i pojava bolnih senzacija od udarca lopte, od pada ili od sudara sa rekvizitima ( reklame, stubovi, sudijska stolica i tako dalje ). Strukture odbrane se formiraju prema najagresivnijim karakteristikama napada. Prema vrstama agresivnosti u napadačkim tehnikama, odbranbene tehnike se dele u tri osnovne grupe. Većina ovih tehnika završava se prizemljenjem, pa su neke dobile imena prema načinu kako se odbojkaš prizemlji posle odbrane. 17

20 1. Prvu grupu čine tehnike prijema u niskom stavu i na malom prostoru: oberučni prijem smeča u niskom stavu, prijem smeča sa padom u povaljku ( na trbuh, ledja, bok ). 2. drugu grupu čine tehnike sa karakterističnim i prepoznatljivim prizemljenjem: prijem sa kolutom, sun ( prijemi sa istezanjem, klizeci upijač ), odbrana sa prizemljenjem na boku. 3. treću grupu čine odbrane rukama iznad glave: odbrana unutrašnjom stranom pesnice ili dlana odbrana hipotenarikom. Kinematičku strukturu odbrambenih tehnika definišu karakteristične sukcesivne akcije: pripremna pozicija i stav, kontakt sa loptom, prizemljenje i ustajanje nakon prizemljenja. Redosled u izboru vežbi u treniranju početnika je jedno od ključnih problema. Na početku treniranja se daje prednost vežbama sa oberučnim tehnikama: oberučni prijem smeča u niskom stavu, prijem smeča sa padom, prijem sa kolutom, sun ( prijem sa istezanjem ), upijač. Prizemljenje i ustajanje treba uvek povezivati u jednu celinu koju čini delovanje na loptu, pad, kolut, sun i upijač, pa ove tehnike treba učiti po sledećem redosledu: pad sa povaljkom napred, nazad i u stranu, kolut napred, nazad, u stranu, sun napred i u stranu, upijač napred i u stranu. 18

21 5.2. OPŠTI METODIČKI PRINCIPI Vežbe u treningu odbrane treba upotpunosti da održavaju situaciju na terenu u pogledu mehaničkih elemenata, površina za odbranu, brzina leta lopte, a jedino treba insistirati na stvaranju takmičarske atmosfere, koja je karakteristična za utakmicu. zauzeti poziciju pre dolaska lopte, iskoristiti najjednostavniju tehniku, ostati na nogama, prednost u prijemu imaju oberučne tehnike, u trenutku kontakta ruku i lopte, telo treba da bude okrenuto prema sredini terena, u trenutku prijema lopte treba da se nalazi u prostoru izmeñu tela odbojkaša i sredine terena, prvo naučiti oberučni prijem, a zatim jednoručni, može se koristiti samo dobro naučena tehnika, u timu imati najmanje dva odbojkaša, koji mogu da preuzmu funkciju libera, iskustvo u odbrani se može sticati samo novim odbrambenim zadacima, loptu dodati visoko i prema sredini terena, ne odustajati od odbrane, u timu razvijati kult dobre odbrane, 5.3. METODIČKA UPUTSTVA tenranje koordinacionih sporobnosti povezati sa veštinama prizemljenja i ustajanja na različitim vrstama podloge. U početku koristiti mekanu podlogu. od vežbi za trening kordinacionih sposobnosti najefikasnije su one u kojma se koristi lopta ( smeč, plasiranje ), vežbe moraju biti koncipirane tako da rešavaju problem iz igre, 19

22 insistirati na tačnom, doslednom i utvrñenom redosledu pokreta u sekvencama koje se ponavljaju a tehniku ponavljati u seriji od 8 do 10 ponavljanja, tehnike specijalizirati prema mestu i ulozi u odbrani i individualne sposobnosti, trening napada povezivati sa individualnom odbranom, inidividualnu tehniku odbrane uklopiti u sistem timske odbrane, vaspitavati naviku za proučavanje protivničke igre, odbranu trenirati sa iskusnim napadačima, odbranu vežbati sa zamorenim odbojkašem, u svim tehnikama zaštititi glavu, kolena, laktove i kičmu od udaranja u pod, početni stav za tehnike je nizak, dolazak u poziciju za delovanje na loptu i zauzimanje stava obezbeñuje efikasnost odbrane, organizacija vežbi mora da obezbedi visok nivo intenziteta treniranja i veliki broj dodira sa loptom, ključne reči i izrazi : stav, uñi u napad, visoko, štiti, moja, pusti, aut i tako dalje METODIČKE VEŽBE ZA TRENIRANJE POČETNIKA U ODBRANI Vežbe za trening odbrane sadrže tehnike bez lopte i tehnike sa loptom, u vežbi se koriste kao celina. Tehnike bez lopte su: stavovi, start, trčanje, zaustavljanje, formiranje čekića. Od tehnika sa loptom koriste se: žongliranje jednom i obema rukama, odbranu od napada loptama različite veličine, pravilno ponavljanje standardne situacije i iste tehnike, 20

23 odbranu vežbati u grupi, isticanje prelazaka iz odbrane u napad i obrnuto, povezivanje zadataka, povezivanje individualne odbrane sa sistemom odbrane tima SPECIFIČNE METODIKE INDIVIDUALNE ODBRANE METODIKA TRENINGA ODBRANE OD SMEČA U NISKOM STAVU Odbrana od snažnog i brzog smečiranja zasniva se na izrazito niskom odbojkaškom stavu ( a nekad i na klečanju ). Ova tehnika se koristi na malom prostoru ( oko jedan metar ). Karakterističan je položaj ruku u vidu slova J ( američki ) ili u vidu ruskog čekica. Bitno je postavljanje stopala prema sredini terena i amortizacija kinetičke energije. sl.7 prikaz odbrane u niskom stavu sl.8 prikaz odbrane u niskom stavu ( klečanje ) ODBRANA PRIZEMLJENJEM U POVALJCI NA LEĐIMA Koristi se za odbranu veće površine terena ( oko dva metra ). Usled obaveznog iskoraka i velike brzine lopte, odbojkaš je primoran da se spusti veoma nisko, što može da izazove pad napred, nazad ili u stranu. 21

24 1. odbojkaš imitira dodavanje podlakticama sedne na desnu podkolenicu i rasformira čekić, ispruži desnu ruku, pomeri napred i u stranu, pa se prizemlji u položaj povaljke na leñima. 2. trener lagano smečira primaču izmeñu stopala, odbojkaš povaljkom u desnu ( levu ) stranu dodaje loptu do odbojkaša, koji je pored trenera. 3. trener smečira loptu prema odbojkašu koji trči prema njemu, primač dodaje loptu prema odbojkašu koji je uz mrežu i zaustavi se povaljkom. 4. isto kao i vežba tri, ali odbojkaš dodaje loptu jednom rukom ODBRANA SA KOLUTOM Kao posledica niskog stava i ekstremne pozicije ruku, odbojkaš je primoran da se prizemlji kolutom. Kolut obezbeñuje najbrži način ustajanja, a može biti izveden napred, nazad, i u stranu. Najčešće se koristi za odbranu veće površine terena. Usled produženog iskoraka i kontakta sa loptom daleko od stopala, odbojkaš je primoran da načini kolut napred, nazad ili u stranu. Najčešće se koristi kolut preko ramena. Kontakt sa loptom je otvorenom šakom ili podlakticom. Prvi oslonac je na šake ili opruženu ruku ( daleko od tela ) tako da se spreči udaranje u pod kolenom, glavom, kičmom ili laktom. Pored osnovne tehnike čekićem, obojkaš treba da ovlada i osnovnim akrobatskim elementima i tehnikama amortizacije nekih džudo padova kao sto su: PAD NAZAD: 22

25 PAD NAPRED: PAD U STRANU: Obučavanje džudo padova će olokšati obuku odbojkaških padova, koja će im omogućiti potrebnu sigurnost. Pravilnim izvoñenjem ovih tehnika smanjuje se mogućnost povreñivanja. Sl.9 Odbrana kolutom 23

26 METODIKA OBUČAVANJA KOLUTA BEZ LOPTE Prilikom obučavanja koluta napred prvi zadatak treba da bude navikavanje vezbača na zgrčen položaj tela. Učenici sede na strunjačama i zadatak je da, obuhvatajući podkolenice i savijajući glavu prema grudima, postignu maksimalno zgrčen položaj tela. Sledeći zadatak je iz takvog položaja valjanje na leñima u frontalnoj ravni od čučnja do potiljka i nazad u polazni položaj. Sledeća vežba u metodici obučavanja, bila bi kolut napred na kosoj ravni, pri čemu nagib ne bi trebalo da bude veliki, jer može da ometa pravilno izvoñenje tehnike. Nakon ovoga može se pristupiti izvoñenju koluta na ravnoj površini u različitim varijantama izvoñenja: kolut napred iz seda sa pogrčenim ili ukrštenim nogama, dva koluta napred spojeno, izvoñenje što više koluta na jednoj ili dve strunjače, kolut napred do stava ukrštenim nogama,okret i spojeno kolut napred, kolut napred ispod razapretog konopca, kolut napred iz stava spetnog iskorakom jedne noge, kolut napred iz hodanja, nositi loptu, baciti je u vis, izvesti kolut napred i ponovo uhvatiti loptu, voditi loptu pimpovanjem, čekicem, jednom ili dvema rukama, kolut napred i hvatanje lopte ili nastavljanje pimpovanjem. Kada smo dobro ovladali kolutom u napred zgrčeno prelazimo na metodiku obučavaja letećeg koluta napred zgrčeno koji je složeniji i sastoji se od pet faza. Metodika obučavanja letećeg koluta polazi od sledećeg: iz pretklona u stavu spetnom, snažnim sunožnim odrazom izvesti kolut u napred, pri čemu mora da postoji faza leta, iz hodanja kolut leteći odrazom jedne noge, kolut leteći sa uzvišenja, kolut leteći posle zaleta dva, tri koraka. 24

27 Nakon ovoga treba pristupiti obuci džudo padova u napred koji se najviše podudaraju sa požrtvovanim odbranama u odbojci. Učenje tehnike padova u napred: početni položaj je upor klečeći, postavljanjem jedne ruke na tlo, drugu ruku postavljamo u lučnom obliku, oslanjajući se na unutrašnju ivicu dlana, prevaljamo se preko nje i leña, do položaja odbranbenog odbojkaškog stava. početni položaj upor stojeći iskorakom jedne noge u napred i u stranu i osloncem na suprotnu ruku, druga ruka u lučnom obliku postavljena na tlo, oslonjena unutrašnjom ivicom dlana, obrazuje putanju kojom se vaspitanik spušta u kolut; Kada je usvojen početni model tehnike pada u napred, prelazi se na usložnjavanje padova: iz uspravnog položaja odrazom pad u napred, iz hodanja, iz trčanja, nakon nekog drugog kretanja ( koluta, cik-cak kretanja i tako dalje ) 25

28 pad u napred preko prepreka ( čovek, ograda, strunjača i tako dalje ). Kada su usvojeni metodski postupci pada bez lopte, prelazi se na obučavanje padova sa loptom, to jest u realnim uslovima, koji mogu izgledati ovako: iznad mekane podloge trener drži ili postavi viseću loptu. Odbojkaš, iz niskog odbojkaškog stava zakorači prema lopti, udari je ČEKICEM, rasformira ČEKIC i desnu ruku opruža iznad poda. Preko desnog ramena napravi kolut i ustane u odbojkaški stav. trener je u poziciji 3. odbojkaš je u poziciji 6. trener lagano baci loptu prema bočnoj liniji desno od odbojkaša. Odbojkaš zakorači nogom u tu stranu, dodaje loptu odbojkašu koji je na strani trenera i načini kolut kao u predhodnoj vežbi. Kod ustajanja treba zahtevati da odbojkaš bude okrenut ka sredini terena.vežbu raditi i na drugu stranu; organizacija je ista kao u prethodnoj vežbi samo što trener lagano NAPUCAVA loptu; u parovima, odbojkaš u stavu izbaci loptu ispred i desno od sebe, kada lopta odskoči, dodaje je kao u prethodnim vežbama partneru. Ista vežba se ponavlja u drugu stranu; prijem lopte koju trener servira sa pozicije 4 sa druge strane mreže. Odbojkaš je u poziciji 4, kada trener izbaci loptu, on se kreće prema poziciji 6, prihvata lopu i dodaje je u poziciju tri. Posle koluta ustaje i zauzima uspravan stav za odbranu u poziciji 6. 26

29 organizacija je ista kao u prethodnoj vežbi, ali se ubacuje jos jedan branilac u poziciji 6. Kada trener izbaci loptu, odbojkaš iz pozicije 4 krene ka poziciji 6, a obojkaš iz pozicije 6 krene ka poziciji 4. Treneru je bliži odbojkaš sa pozicije 4. Oba odbojkaša su sprema da prihvate loptu. Nakon koluta u stranu oba odbojkaša zauzimaju odbranbene stavove na pozicijama 4 i 6. ista vežba kao i prethodna, samo se na mrežu ispred trenera postavi jedan pasivan bloker. na jednoj strani se organizuje smečiranje iz pozicije 4, a na drugoj strani se postave odbojkaši za prijem smeča u poziciji 6. Smečeri naizmenično smečiraju dijagonalu i paralelu, primači naizmenično primaju smečeve i dodaju loptu na poziciju 3, na svoj deo igrališta. u takmičenju dve postave obavezati igrače da se brane kolutom napred i u stranu ODBRANA SUNOM Ova tehnika spada u mlañe tehnike odbrane od smeča i drugih tehnika napada. Obojkaš se maksimalno isteže prema lopti. Odbojkaš odbija loptu nadlakticom neposredno iznad terena. Nekad šaka klizi po površini terena.istovremeno odbojkaš se oslanja na tlo drugom šakom i telom klizi po površini. Odbojkaš se zaustavlja na prednjoj strani tela, ali pazeći da ne udari isturenim delom karlice. Loša strana ove tehnike je nemogućnost brzog ustajanja. sl.10 sl.11 sl.10 i sl. 11 Prikaz odbrane sunom 27

30 Osnovne vežbe za trening su: odbojkaš u niskom stavu, nadlakticom udara loptu, koju trener drži nisko iznad poda i ispred odbojkaša, odbojkaš deluje na loptu koju trener lagano baca ispred njega, odbojkaš štiti blokera. Trener podbačenu loptu kuva u prostor iza blokera, a libero sunom dodaje do dizača u poziciji UPIJAČ Ovu tehniku karakteriše let odbojkaša iznad podloge, delovanje na loptu dorzalnom stranom dlana, prizemljenje na šake, grudi i stomak, a može biti povezano sa klizanjem na podu. Koristi se za odbranu većeg dela terena, što zavisi od antropomotoričkih sposobnosti odbojkaša i njegove rešenosti da odbrani loptu. Prilikom toga treba da obrati pažnju na zaštitu od udaraca bradom i isturenim delovima karlice. Često se koristi i odbrana polu upijač, kada izostaje faza leta kroz vazduh. Osnovne vežbe za treniranje su: kolut nazad do stava na šakama, uz pomoć partnera iz stava na šakama spustiti se u povaljku na stomaku.bradu okrenuti na stranu, ispred viseće ili nisko držane lopte odbojkaš zauzme nizak stav. Iskorači desnom nogom prema lopti, desnom rukom udari loptu i prizemlji se na šake, trener lagano baci loptu prema odbojkašu, a on je upijačem doda drugom odbojkašu, trener lagano smečira, a odbojkaš upijačem doda loptu drugom odbojkašu koji stoji pored trenera. 28

31 Pored standarnih tehnika odbrane u odbojci, postoje i one koje se reñe koriste kao što su: odbrana pesnicom ili dlanom, odbrana hipotenarikom ( koja spada u vrhunske tehnike ) i odbrana svim delovima tela ( pod uslovom da lopta nije zadržana, gurana ili poneta ). sl.12 Prikaz odbrane upijačem 29

32 6. ZAKLJUČAK Revizijom padova prepoznajemo faktore koji dovode do njih.najčešci su slučajni, zbog nesnalažljivosti u datom trenutku, nedovoljne istreniranosti, gubitka koncentracije, ili namerni padovi kojima pokušavamo da postignemo rezultatsku prednost ( požrtvovani padovi ). Sportista u metodičkom postupku proñe čitav niz vežbi koje dovode do automatizacije padova. U početnim fazama učenja je normalno da postoji strah i zato sportista polazi sa učenjem padova sa manje visine, a usavršavajući tu veštinu i strah počinje da se gubi tako da on više ne razmišlja kako će da padne, već kako će najbolje iskoristiti trenutnu situaciju. Usavršavanje padova nije samo značajno sa strane tehničkih kvaliteta sportiste, već je značajno i zbog eventualnih povreda koje nepravilni padovi mogu da prouzrokuju što dovodi do smanjenja ili čak gubitka pojedinih funkcija na kraći ili duži period, a samim tim i čest izostanak sa takmičenja. 30

33 LITERATURA 1. Grozdanović S., Marinković A., Grozdanović L.: Odbojka ABC, Beograd, Ilić S.: Metodika odbojke, Zavod za fizičku kulturu Vojvodine, Novi Sad, Ilić S.: Odbjka za mlañe kategorije, Zavod za fizičku kulturu Vojvodine, Novi Sad, Nešić G.: Škola odbojke, Seminar odbojkaških trenera OSS, Beograd, Tomić D.: Odbojkaški praktikum, Partizan, Beograd, Tomić D.: Sto treninga odbojke, Partizan, Beograd, Tomić D.: Škola odbojke, Partizan, Beograd, Tomić D., Nemec P.: Teorija odbojkaške prakse, SIA, Beograd, Janković V. I Marelić N.: Elementi tehnike odbojke i metodika, FFK, Zagreb, Janković V. i Marelić N.: Odbojka za sve, FFK, Zagreb, Janković V. I Marelić N.: Odbojka, FFK, Zagreb, Lazarević Lj.: Psihološke osnove fizičke kulture, FFK, Beograd, Internet: