Како је то изгледало на Балкану. М и л и ц а М и х а и л о в и ћ

Transcription

1 М и л и ц а М и х а и л о в и ћ Истраживања јеврејских обичаја и нематеријалне културе овог народа Ж ивот Јевреја одређен је Тором Петокњижјем. Поред тог, најважнијег списа, постоје многобројна друга накнадна тумачења Торе која су проширивала правила о понашању у животу, раду и приликом обреда. Најпознатији такав спис је Талмуд, који се састоји из два дела, основног списа Мишне, који је старији, и Гемаре, коментара на Мишну. Разни рабини су вековима тумачили и објашњавали Талмуд, па се многе обавезе које су из тога проистекле морају поштовати. Да би се сви верски прописи засновани на Тори и Талмуду поједноставили и да би Јевреји који држе до вере знали које обичаје обавезно морају поштовати, један учени рабин написао је књигу с насловом Постављени сто. За Јевреје на Балкану ту је књигу приредио сарајевски рабин Елиезер Шем Тов Папо, а штампана је у Београду, у два дела, и године. Јевреји су током две хиљаде година проведених у туђим земљама, били у прилици да прихватају обичаје и традицију места у којима су живели. Временом, ти обичаји су добијали снагу закона. Тако се догодило да су Јевреји у миграцији прихватали не само обичаје места у која су се досељавали, већ су чували и обичаје из претходних средина. Како је то изгледало на Балкану Прва већа досељавања ашкенаских Јевреја на територију данашње Словеније била су у XII веку, а већ у XVI веку они су протерани едиктом цара Максимилијана I. Као сведочанства о тадашњем боравку Јевреја на овим просторима, остали су значајни споменици материјалне културе. Други талас досељавања ашкенаских Јевреја на територију некадашње Југославије био је крајем XVIII и у XIX веку. Предели у којима су се задржали били су под влашћу Хабсбуршке монархије. Населили су се на територији данашње Хрватске, Славоније и Војводине. Ашкенаски Јевреји су носиоци средњоевропске и источноевропске културе, обичаја и језика. Поред хебрејског, који се примењивао у верској служби и литератури, ти Јевреји су говорили немачки, мађарски и јидиш језик, који није ништа друго до варијанта немачког с примесама хебрејског и словенских језика. Пише се хебрејским словима. Ашкенази су током векова које су провели у Европи, претрпели велике погроме и терор не само на територији Аустрије и Пољске него и Украјине и Русије, што је утицало на њихову затвореност, изолованост и неповерење. Та изолованост изазвала је огромно сиромаштво у штетлима јеврејским селима у Пољској, Русији и Украјини. Како су ашкенаски Јевреји живели у нашим крајевима зависило је од више фактора. Пре свега од односа државе и власти према њима, затим од тога да ли им је било дозвољено насељавање у градовима или у селима, да ли су смели да поседују куће, односно земљу, да ли им је било дозвољено да се жене и стварају потомство, којим пословима су смели да се баве, колики порез су морали да плаћају итд. Какав су траг оставили? Уколико се ограничимо само на територију Војводине видећемо да су од краја XVIII века најчешће живели у градовима и да су створили значајне јеврејске општине. Имали су удела у привредном и културном развоју градова у којима су живели и које су подизали заједно са осталим суграђанима. Куће, синагоге, гробља, школе и болнице, који нису уништени током Холокауста, сачувани су до данас. Јевреји су учествовали и у развоју журнализма, разних грана уметности, књижевности, позоришта, ликовне уметности. Треба рећи да Јеврејима у Европи све до еманципације током XIX века није било допуштено да активно учествују у јавном и културном животу. Будући да им власт није толерисала никакву активност, током векова јавила се реакција на такво стање, па отуда самоизолација у оквиру сопстве- 31

2 Ми лица Михаи ловић 32 Хаманове уши не јеврејске заједнице. У тој релативној изолованости, створена је обимна верска, рабинска литература, а у области визуелних уметности, развијана је примењена уметност, посебно ритуални предмети који су се користили у кући и синагоги приликом празника и других обреда. Сликарство се развијало само као орнамент јер је друга Божја заповест забрањивала сликање човека. С еманципацијом и признавањем грађанских права и слобода Јеврејима, они се нагло укључују у друштвени живот средине у којој живе. Тако се обичаји и традиција губе и напуштају, а Јевреји се брже уклапају у средину у којој живе. Данас постоје јеврејске општине у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Сомбору и Кикинди. Активности у њима су углавном културне, социјалне и верске. Одржавање традиције и обичаја има или меморијални или едукативни карактер. Два најзанимљивија облика ашкенаске нематеријалне културе, језик јидиш и клемзер музика која је заправо ашкенаски фолклор, у нашим крајевима није очувана. У Београду постоји само једна Јеврејка која говори јидиш. Она има 83 године. С друге стране, Сефарди, Јевреји који су се после изгона из Шпаније године раселили по Медитерану и које је Бајазит II позвао да се настане на територији Отоманске империје, имали су сасвим другу историју. Све до изгона из Шпаније Јевреји су под маварском влашћу имали привредни и културни процват, створили изузетна уметничка дела у области архитектуре (синагога у Толеду), сликарства (Сарајевска хагада), књижевности (златни век јеврејске поезије). Хебрејски назив за Шпанију био је Сефарад, па отуда и назив Сеферди за Јевреје. На исти начин је настало и име Ашкенази јер се Немачка на хебрејском звала Ашкеназ. У време када се такви еманциповани Сефарди насељавају на Балкан долазећи преко Грчке Турске и Бугарске, Отоманска империја почиње да стагнира и пропада. У економском погледу, Сефарди су делили судбину својих суграђана. Тако су, на пример, у приморским градовима, на Јадрану, у које су дошли преко Италије, успели да развију трговину и да се привредно довољно оснаже да би могли да саграде и оставе нам изузетно вредне споменике материјалне културе. У Дубровнику су ти споменици махом сачувани и током Холокауста, а пре неколико месеци у овом граду у згради синагоге отворен је музеј. У Сплиту је већи део културног блага уништен у Холокаусту, али на Марјану постоје лепо гробље и синагога. Насупрот томе, Сефарди у Македонији и Србији нису добро прошли. Стара јеврејска гробља у Нишу и Битољу, сведоче о томе да су у XVIII веку у тим местима постојале значајне заједнице. Међутим, после Првог светског рата због велике беде Јевреји се масовно исељавају из Битоља. Негде око године, када су се појавији текстови у новинама о великој беди која је владала међу Јеврејима у Битољу, цела јеврејска заједница Краљевине Југославије, организовано је слала помоћ у Битољ. Међутим, ако на територији Македоније није остала ниједна синагога, а у Пожаревцу, Обреновцу, Смедереву, Лесковцу, Пироту, јеврејско гробље или синагога се тешко могу пронаћи, ипак је иза Сефарда на Балкану остала једна богата баштина. И материјална и нематеријална. Примера ради, у Босни су остали значајни споменици материјалне културе. То су, пре свега, јеврејско гробље у Сарајеву и стара синагога из XVI века у Сарајеву. А од нематеријалне културе остали су сачувани језик, музика, обичаји, приче, пословице и кухиња. Истраживања У оквиру јеврејске заједнице жене су од друге половине XIX века имале своја женска друштва, а после Другог светског рата у Југославији су биле организоване у такозване женске секције. Оне су се бавиле социјалним радом и одржавањем традиције. С тим у вези, у оквиру рада женских секција осмишљена је једна акција и сачињен упитник који је требало да прикупи податке и

3 Ис траживања ве зана за јеврејске обичаје и нематерија лну к улт уру омогући истраживања о историји и обичајима. Упитник је урађен године под насловом Моја породица. Питања су била подељена у неколико група. I. Моја породица данас. Та група обухватила је тринаест питања. II. Моје јеврејско васпитање, четири питања која су се односила на кућне-породичне обичаје, кухињу, одлазак у синагогу и на веронауку. III. Моје опште стручно образовање, четири питања. IV. Моје учешће у јеврејском раду и животу, два питања. V. Моје активности у слободно време, седам питања са понуђеним одговорима VI. Однос средине у којој сам живела-живео до године према Јеврејима, понуђена су три могућа одговора. VII. Из детињства и младости се сећам да је у мом граду постојало, за одговор наведено седам могућности. VIII. Други светски рат сам преживела-преживео, понуђено је десет могућих одговора за начин преживљавања. IX. Моји родитељи, петнаест питања. X. Моји деда и баба уз напомену: молимо да напишете чега се сећате о њима. За одговор се служите истим питањима као и за родитеље. XI. Рођаци, суседи, пријатељи: да ли се сећате неког члана породице, суседа или пријатеља кога више нема, а о којима би требало нешто да се забележи због његовог значаја за јеврејску или ширу заједницу. XII. Прилажем као илустацију мојих одговора, пет питања која се односе на документа, фотографије или сачуване предмете. Проблем са овом анкетом био је у томе што је рађена аматерски и што се није водило рачуна о томе како треба да се обликују питања да би касније у обради података могла што потпуније да се искористе. Сефардско наслеђе У гласилу јеврејске заједнице Југославије (која је тада имала око чланова), Јеврејском прегледу за новембар-децембар године објављено је да почиње рад на прикупљању података по овом упитнику. Годину дана касније на састанку Координационог одбора женских секција саопштено је да је сакупљено 65 попуњених упитника. Из извештаја са састанка, види се да су чланице ових секција акцију Моја породица, сматрале приоритетним радом. На састанку који је одржан године, није речено колико упитника је попуњено, али је једна од чланица поднела реферат о путевима спасавања и преживљавања у Холокаусту на основу одговора из упитника. Акција је трајала све до распада Југославије, односно до престанка контакта међу наведеним секцијама. Упитници су предати Јеврејском историјском музеју у Београду. Али, како су акцију водиле женске секције, Музеј није имао право да ту грађу користи. Најзад сам на личну одговорност ту праксу прекинула године и омогућила једној студенткињи шпанског језика да податке из овог истраживања искористи за магистарски рад о употреби и нестанку латино језика са ових подручја. За потребе свог рада она је први пут прегледала све упитнике и утврдила да има 322 упитника, од којих су 122 Сефарди а 200 Ашкенази. Урадила је и табелу о броју упитника из појединих градова бивше Југославије. Направила је и малу компјутерску презентацију на шпанском језику о овим упитницима и ономе што нуде као податак. Презентација је била урађена за фестивал сефардске културе, Есперанса у Софији, године. 33

4 Ми лица Михаи ловић 34 Друго истраживање урађено је поводом изложбе Празнични обичаји југословенских Јевреја. Примењена је такозвана поштанска анкета. Упитник о празновању штампан је у Јеврејском прегледу за новембар-децембар године. Како је то био часопис који је стизао у многа јеврејска домаћинства и слао се на око 500 адреса, очекивали смо велики одзив. Попуњени упитник вратило је 139 испитаника. Међу њима је било 70 мушкараца и 69 жена. Просечна старост испитаника била је 73 године. Најстарији анкетирани рођен је 1892, а најмлађи године. Одговори су стигли из 38 градова бивше Југославије. Одговорило је 53 Сефарда, 81 Ашкеназ и 5 Јевреја из мешовитих бракова. Упитник је имао 16 страна и 158 питања. Прва група питања односила се на породицу и одржавање традиције, друга на календар и почетак новог месеца, а сва остала питања на празнике Шабат, Рош Хашана (Нова година), Јом Кипур (Дан помирења), Сукот, Симхат Тора, Ханука, Тубишват, Пурим, Песах, Лаг Баомер, Шавуот, Тиша Беав. Пошто је верска пракса прекинута после Другог светског рата, а сви празници су имали верски карактер, на упитник су могли да одговарају само старији чланови заједнице који су сачували сећање на обичаје у кући и у синагоги. Да им одговарање на сва та питања није било тешко види се из једне поруке коју смо добили на последњој страни попуњеног упитника: До рата сам била дете и стога се многих појединости не могу сетити. Међутим, ове упите сам прочитала синоћ и они су на мене имали такав утицај, да (иако имам добар и здрав сан) услед потресености и сећања на родитељски дом, нисам уопште могла заспати. Да ми се то није догодило не бих могла веровати да се та подсећања могу човека тако дубоко дојмити. Хвала вам што сте у мени изазвали та осећања (Сеф. 14). Други испитаник се правдао: Треба напоменути: ово су сећања мојих старијих сестара. Моја сећања су готово никаква. Трећи нас је поучавао: Анкета је тек стигла пре неколико дана. Добра идеја, бар да се статистички установе извјесни хисторијски моменти. Вероватно би било и од користи провести анкету о суштинском знању јеврејства. Ваша питања се односе на обичаје и начин на који се пренашала литургија у кући и синагоги. Од много веће важности је суштински мост од генерације до генерације. Свакако се је то одигравало другачије са Иберским Сефардима, а опет другачије са Јеврејима средње и источне Европе. Ту се онда ради о најинтимнијим теолошко-филозофским темељима који су одржали јеврејство кроз 35 стољећа (упитник 55 АШ). Овај испитаник није био у праву. Већина оних који су одговорили на анкету, до сада је већ умрла. Ово су једини потпунији сачувани подаци о томе како је изгледало празновање празника у традиционалној јеврејској породици у Југославији пред Други светски рат. Подаци су објављени у оквиру текстова у каталогу за изложбу. Посебно су драгоцени подаци о кухињи, сефардској и ашкенаској. Како је кухиња увек популарна, а у секуларној земљи, једноставан начин очувања традиције (која је код Јевреја и када је кухиња у питању у основи верска) то је најлакше било прикупљати податке о кухињи. Рецепте за традиционална јеврејска јела прикупљале су и женске секције у Савезу јеврејских општина Југославије. На основу тог материјала и онога што је сакупљено у упитницима о празновању објављен је године јеврејски кувар под насловом Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије. Трећи покушај анкетирања у оквиру јеврејске заједнице, показао је колико су претходна два урађена правовремено у малој етничкој заједници која полако нестаје. Наиме, поводом организовања изложбе Животни циклус јеврејски обичаји, године, направљена је анкета о обичајима који се односе на одржавање обичаја уз рођење, венчање и смрт. Анкета је дистрибуирана кроз Билтен, гласило Савеза јеврејских општина Југославије, заправо Јевреја у Србији и Црној Гори. Но, на тај упитник одговорило је 19 чланова јеврејске заједнице. Десет Сефарда и девет Ашкеназа. Упитник је имао 37 питања. О обреду венчања било је четрнаест питања, о рођењу шест питања, о обреду Бар мицва и Батмицва (верско пунолетство за дечаке и девојчице) пет питања и о обредима који говоре о смрти дванаест питања. И ова анкета, иако мала по броју људи које је обухватила, била је драгоцена због прикупљених података који су објављени у каталогу изложбе. Представљање нематеријалне културе посредством изложбе, велики је изазов за музеолога. Можда се може закључити да је изложба о празничним обичајима (приређена веома скромним средствима Музеја) била само илустација за каталог који је имао много већу документарну вредност због објављених података и текстова.

5 Ис траживања ве зана за јеврејске обичаје и нематерија лну к улт уру Сасвим је друкчији случај са изложбом Животни циклус обичаји код Јевреја, која је приређена године. Та изложба, приређена у Конаку кнегиње Љубице, била је много већа и свестранија јер смо имали архитекту и више средстава на располагању. Међутим, ни сва средства не могу да помогну да се један обичај представи у потпуности. Тако на пример, обичај Бар Мицва, увођење у верско пунолетство, представљен је на основу фотографија дечака снимљених приликом тог обреда. У витринама су били молитвеници какве дечаци добијају поводом тог обреда. Али потпуни доживљај се стиче тек када се тај детаљ са изложбе повеже са текстом из каталога у коме су објављена сећања на поменути обичај. Ти детаљни описи данас су од огромне вредности. Други, још занимљивији изазов у музеолошком смислу, јесте приказати обичај о коме нема довољно забележених сећања, а обичај се поштовао и био део обавезног ритуала. То је случај са обавезом одласка у ритуално купатило, микве. Пошто у збирци нашег музеја нема никаквог материјала, ни фотографија, ни описа микви, на изложби је урађена реконструкција слика о томе како би такво ритуално купатило требало да изгледа. Истраживања у области нематеријалне културе у нашем музеју се настављају. Ових дана припрема се изложба поводом Есперансе, фестивала сефардског наслеђа на Балкану. На тој манифестацији биће изведени многобројни концерти на којима ће се слушати традиционална сефардска музика, припремиће се представе на основу фолклорне грађе, биће понуђена сефардска јела, а наш музеј приређује изложбу у Институту Сервантес. Изложба под насловом Сефардска баштина на Балкану приказаће досадашња истраживања музеја. Планирамо да неколико упитника о празничним обичајима у целини скенирамо и изложимо их да би заинтересовани могли да виде све одговоре на питања. Чини нам се да ови упитници, испуњавани са много емоција, имају исту снагу и убедљивост као и експонати. 35

6 Ми лица Михаи ловић Биографија Милица Михаиловић (рођена Краус, у Београду 1947). Дипломирала на Катедри за историју уметности, Филозофски факултет, Београд године. Од до радила у књижари Младост, а од ради у Јеврејском историјском музеју, Београд. Удата, има троје деце. Како у музеју ради троје запослених ( а било је година када је у музеју радила сама, или је било двоје запослених), радила је све послове. То укључује рад са странкама, прикупљање материјала, давање података истраживачима, упућивање на литературу, рад са члановима јеврејске заједнице, рад на збиркама, изложбама, каталозима, пројектима. По сопственом избору, занимљиви радни домети су: изложба Прича о комшијама којих више нема Јевреји са Дорћола, године, књига Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије, Београд, године и довршење музејског депоа. Milica Mihailović Research into Jewish Customs and the Intangible Culture of the Jewish People Summary For centuries, the Jews have lived a life strictly determined by religious regulations. This tradition has been enriched in the course of migrations. The area of the Balkans is of interest because the Sephardic and the Ashkenazi traditions were maintained parallel right until the beginning of the Second World War. After the Holocaust, in the former Yugoslavia there remained about 7,000 Jews organised in municipalities of their own. The Jewish Historical Museum in Belgrade has conducted research into Jewish tradition; for the exhibition entitled The Holiday Customs of Yugoslav Jews, the Museum conducted a poll on holiday customs in The publication of the answers gathered in this way was one of the ways of preserving and handing down this tradition. Within the framework of the Jewish community, a lot of effort has been made to gather and preserve all that makes up Jewish tradition. Women s sections have conducted the poll My Family, and a lot had been done towards collecting traditional Jewish recipes. For several years, Balkan countries have been staging the Sephardic culture festival entitled Esperanza; the Jewish Historical Museum has participated in this festival with its research projects. 36