ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Transcription

1 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ МАСТЕР РАД ТЕМА: ИСЕЉАВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ЈЕВРЕЈА У ИЗРАЕЛ 1948/9 МЕНТОР: проф. др Дубравка Стојановић КАНДИДАТ: Милан Радовановић ИС10-2 Београд, октобар 2011.

2 1. ПРЕДГОВОР Живот јеврејске заједнице у Југославији, тема је којом се историографија сразмерно мало бавила. Са изузетком периода Другог светског рата, који је својим свеобухватним и надасве трагичним последицама по Јевреје привукао значајнију пажњу историчара, јеврејска заједница Југославије била је предмет тек малобројних, на различите начине тематски ограничених истраживања. Послератна јеврејска заједница Југославије тема је која је тек релативно касно дошла у центар пажње историчара. Овај рад представља покушај доприноса изучавању живота и активности југословенских Јевреја управо у периоду после Другог светског рата. Јеврејска заједница Југославије посматрана је из перспективе свакако једног од најзначајнијих догађаја у историји јеврејског народа уопште стварања израелске државе. Последично овоме, Јевреји Европе, под утиском трагедије Холокауста, у исељењу у Израел тражили су прилику за нови почетак. Манифестација ове тежње на нивоу југословенске јеврејске заједнице, у форми првог таласа исељавања југословенских Јевреја у Израел, предмет је овог рада. У реализацији рада коришћена је највећим делом грађа која се чува у Архиву Јеврејског историјског музеја у Београду. Ова је грађа распоређена по привременим кутијама, од којих су у истраживању коришћене кутије са бројевима 744, 752, 774, 797, 820, 827, 855, 856, 860, 907 и Поред наведених, јако су се корисним показале кутије Алие , Спискови исељеника и Југословенски Јевреји у Израелу. 2

3 У Архиву Југославије пронађен је релативно мали број докумената релевантних за обрађивану тему, у фонду Президијума Народне скупштине ФНРЈ. Из објективних разлога непостојања слободног термина за рад са грађом, нису консултовани документи који се чувају у Дипломатском архиву, при Министарству иностраних послова Србије. Природа је грађе таква да је сама по себи ближе одредила аспекте теме овог рада који су детаљније обрађени. Иако је првобитна замисао била обрада теме исељења југословенских Јевреја у Израел 1948/9. у најширем контексту, са подједнаком пажњом посвећеном спољнополитичким и унутрашњеполитичким факторима који су утицали на реализацију прве алије, понајвише немогућност консултовања грађе Дипломатског архива, окренула нас је другачијем циљу истраживања. Како је грађа похрањена у Архиву Јеврејског историјског музеја настала искључиво у међусобној комуникацији Савеза (односно Комисије за исељење, Транспортног одбора и других тела формираних при Савезу са циљем реализације исељења) са појединачним јеврејским вероисповедним општинама, као и установама које су биле укључене у организацију и спровођење исељења, базирали смо се управо на детаљнијем истраживању процеса који су се одвијали у неколико месеци за колико је завршена организација прве алије. У прилог оваквој одлуци ишла је и природа малобројних докумената који се тичу теме овог рада, пронађених у Архиву Југославије, који су углавном везани за решавање питања својине исељеника у контексту трајног напуштања Југославије и одрицања од југословенског држављанства. Нисмо се, иако лишени могућности да консултујемо грађу Дипломатског архива, у потпуности одрекли тежње да тему овог рада, колико нам је прегледана грађа и литература омогућила, сместимо у општији контекст. Из ове тежње изродила се друга перспектива присутна у разматрању узрока и последица првог исељавања Јевреја из Југославије, кроз анализу сукоба Југославије и СССР 1948, као релевантног фактора, који је у великој мери утицао на прву алију. Међу литературом коришћеном за реализацију овог рада, значајем се истиче монографија Младенке Иванковић, Јевреји у Југославији (Београд 2009), у којој је проблем исељавања југословенских Јевреја у Израел, у периоду после Другог светског рата, први пут целовито обрађен. Драгоцене податке о истом процесу даје и Ари Керкенен у монографији Yugoslav Jewry: Aspects of post-world War II and post-yugoslav developments (Хелсинки 2001). Најзначајније монографске публикације о јеврејској заједници у Југославији у међуратном и периоду Другог светског рата, коришћенe при реализацији овог рада су Небојша Поповић, Јевреји у Србији (Београд 1997); Милан Кољанин, Јевреји и 3

4 антисемитизам у Краљевини Југославији (Београд 2008) и Јаша Романо, Јевреји Југославије Жртве геноцида и учесници НОР (Београд 1985). При стављању исељавања југословенских Јевреја у Израел у контекст међународних збивања, јако су се корисним показали резултати истраживања изнети у монографији Драгана Богетића, Корени југословенског опредељења за несврстаност (Београд 1990) и радови објављени у зборнику Југословенско-совјетски сукоб 1948 (Београд 1999). Југословенска штампа, конкретно Политика и Борба за децембар 1948, иако консултована, у раду је коришћена у минималној мери. Интересовање штампе показано за питање исељења југословенских Јевреја у Израел веома је ограничено, може се чак рећи скоро непостојеће. У питању је последица у датом тренутку још увек недовољно добро дефинисане спољне политике у контексту сукоба са Совјетским савезом. Иако су начела совјетске реалполитике, која су налагала слободну миграцију Јевреја из земаља Источне Европе у Палестину још увек доследно спровођена, њихово пропагирање у штампи постало је неприхватљиво. Током писања рада, консултовани су и различити ресурси доступни на интернету. Посебан изазов при писању рада, представљала је његова формална подела на поглавља. Како су проблеми исељења Јевреја из Југославије 1948/9. међусобно у изузетној мери преплетени и повлаче велики број мањих, мада не и мање значајних, питања, њихово смислено уклапање и комбиновање захтевало је одређене измене у првобитној концепцији приступа проблему. Надамо се да смо у својој намери да осветлимо што већи број аспеката исељења успели, иако смо се у писању рада ограничили на свега неколико главних тема. 4

5 2. УВОД Дуга традиција европског антисемитизма 1 у центар пажње међународне политике дошла је са прогонима Јевреја у царистичкој Русији и другим европским државама, крајем XIX века. 2 Западна Европа се са антисемитизмом као врло упечатљивим делом свакодневице, морала суочити после такозване Драјфусове афере. 3 Питање положаја јеврејске заједнице у европским државама, независно од тога колико је изражена или није 1 Видети Ros Dž.L, Istorija rasizma u Evropi, Beograd Иако, у суштини, присутан у свим европским државама, антисемитизам се на најдраматичнији начин манифестовао у Русији, посебно по доласку на власт Александра III, који је остао упамћен као велики поштовалац доктрина аутократије, православља и етноцентризма. Овакви ставови самог цара, омогућили су бујање, између осталог, антисемитске идеологије у народу. У Украјини је почео низ погрома јеврејског становништва. На састанку Министарства унутрашњих послова, маја 1882, донете су привремене одредбе антисемитског карактера, које су касније постале познате под именом Мајски закони. Таласи погрома настављени су до 1884, док су донети и бројни даљи закони који су ограничавали присуство Јевреја у различитим областима јавног живота. Уследило је протеривање Јевреја из Кијева (1886) и Москве (1891). Политика руског режима довела је до првих великих таласа емиграције Јевреја. Док се највећи део опредељивао да се насели у земљама Западне Европе или САД, одређен број се преселио у Палестину (у том тренутку у склопу Османског царства). Ово исељење руских Јевреја у Палестину познато је као Прва алија, Löwe H.D, Government Policies and the Tradition of Russian Anti-Semitism , 3 Драјфусова афера је политички скандал који је Француску потресао у последњој деценији XIX и почетком XX века. Новембра капетан Алфред Драјфус, артиљеријски официр јеврејског порекла у француској војсци, осуђен је за наводну издају. Због наводног продавања војних тајни Немцима, осуђен је на доживотну добију и прогнан на Ђавоље острво у Француској Гијани. Две године после пресуде појавили су се документи који су говорили да је издају, у ствари, починио Фердинанд Валсин Естерхази. Како би се некако оправдала пресуда Драјфусу, докази су заташкани од стране војске, а фабриковани нови документи, на основу којих је пресуда Драјфусу потврђена. Подаци о начину на који је војска наместила суђење Драјфусу јавности су постали познати, пре свега, захваљујући писму Емила Золе, које је под именом Оптужујем, објавила париска штампа Драјфус је на поновно суђење враћен у Француску 1899, када се француско друштво поделило на оне који су подржавали официра и оне који су сматрали да је крив за дела за која је оптужен. Све су оптужбе одбачене године, а Драјфус је, у чину мајора, враћен у француску војску, где је служио током целог Првог светског рата, Alfred Dreyfus, 5

6 била нетолеранција према Јеврејима у појединачним земљама, било је крајње осетљиво и, крајем XIX века, захтевало да коначно буде разрешено. Преломни догађај у озваничењу и формализацији јеврејског питања у европским земљама, било је формирање Светске ционистичке организације, у Базелу године. Њен први председник, Теодор Херцл, истакао је као потребу Јевреја Европе, а самим тим и као главни циљ рада организације, обнављање националног дома у Палестини. 4 Стварање државе која би окупила европске Јевреја било је у складу и са генералним политичким тежњама друге половине XIX века, којима је доминирала идеја националне еманципације и јединства. 5 Како се Палестина, за коју су амбиције европских Јевреја биле везане, налазила у склопу Османског царства, стварање јеврејског националног дома, у првом периоду, било је само један од многобројних аспеката коначног разрешења Источног питања. Миграцијом јеврејског становништва из европских земаља у Палестину крајем XIX и почетком XX века, створена је јеврејска популација, која ће са почетком Првог светског рата, постати важан политички фактор. 6 Укључење Турске у рат на страни Немачке, створило је услове у којима се Велика Британија морала активније укључити у политику на Блиском истоку. Одлука британске владе о пружању подршке ционистичком покрету, поред очигледне намере да се дестабилизује Турска, донета је и као покушај изазивања појачане подршке јеврејске заједнице у Сједињеним америчким државама активном укључењу државе у рат. 7 Модификација британске спољне политике на простору Блиског истока озваничена је документом донетим новембра 1917, који је постао познат под именом Балфурова 4 Утемељивачем ционистичке идеологије сматра се Мозес Хес, који је своје учење изнео у делу Рим и Јерусалим. Први предводници ционистичког покрета били су челни људи организације Ховеве Цион, Лилиенблум и Лео Пинскер (аутор теоријског дела посвећеног ционизму, Аутоеманципација). Теодор Херцл творац је политичког ционизма, чије је обележје био захтевање политичког јединства и централизације јеврејског народа. Његова књига Јеврејска држава, објављена 1896, представља преломан тренутак у савременој историји Јевреја. Сматрао је да су Јевреји посебан народ, који се у европске државе никада неће моћи у потпуности асимилирати, због чега је једино логично решење напуштање дате средине и формирање домовине какву имају и друге нације. Тежња за стварањем националног дома није одмах везана за Палестину, како су постојали предлози да се Јевреји окупе у Аргентини или чак Уганди, Buber M, On Zion The History of an Idea, New York 1973, Не треба сматрати да је вишевековна веза коју је јеврејски народ одржавао са Палестином исто што и јеврејски национализам. Национализам генерално, па тако и јеврејски, производ је XIX века, док је веза са Палестином ингтегрални део јеврејске традиције, Hobsbaum E, Nacije i nacionalizam od 1780; Program, mit, stvarnost, Beograd 1995, Уочи Првог светског рата, у Палестини је живело , углавном руских, Јевреја, Поповић Н, Јевреји у Србији , Београд 1997, Америчка јеврејска заједница са великом је скепсом посматрала укључење у рат, како је једна од водећих држава савезница била царистичка Русија, отворено антисемитска у својим ставовима. Тек ће абдикација цара донекле изменити ставове америчких Јевреја, Vadney T.E, The World since 1945, London 1998,

7 декларација. 8 Декларација је предвиђала слободно насељавање јеврејског становништва на територију Палестине. Без обзира на слободну имиграцију Јевреја у Палестину, како су Британци били свесни да ће овај процес изазвати негодовање локалног арапског становништва, 9 Балфуровом декларацијом није било предвиђено и последично стварање јеврејске државе на истом простору. Док је, наиме, са једне стране, подршка пружана јеврејској заједници, у тежњи да се дестабилизује Турска, Британија и Француска током рата подржавале су и устанке локалних арапских вођа. Обећањем независности, Британија је на своју страну привукла прваке арапске заједнице. Постепено је повећање броја јеврејских усељеника у Палестину, међутим, изазивало огорченост Арапа. 10 После рата, Лига народа установила је принцип мандата, који је примењен и на територију Блиског истока. Турска држава је, као једна од поражених страна у рату, сведена на малоазијску територију, са минималним поседима у Европи. Бивше турске територије подељене су између Британије (којој су припали Палестина, Трансјорданија и Ирак) и Француске (Сирија и Либан). Арапи су мандат Британаца сматрали издајом обећања независности које су добили. У међуратном периоду, британска проционистичка политика на Блиском истоку доживела је потпуну промену. На значају је добило одржавање добрих односа са Арапима, 11 пре свега због богатих извора нафте који су се налазили под њиховом контролом. Ова је промена у британској спољној политици дошла у најгорем могућем тренутку по саме Јевреје, како се поклопила са доласком нациста на власт у Немачкој и 8 У питању је, у ствари, кратка белешка коју је лорд Артур Џејмс Балфур упутио лорду Ротшилду. Балфур обавештава Ротшилда да је влада Велике Британије са симпатијама гледа на циљ успостављања националног дома за Јевреје, на територији Палестине (Ерец Израела). Изричито се наглашава да помоћ коју би Британија пружила Јеврејима у настојању да се населе у Палестини не би смела да на било који начин угрози положај постојећих нејеврејских заједница у Палестини, The Balfour Declaration, aration. Поред британске, југословенска влада била је прва која је подржала оснивање јеврејске државе у Палестини. Шеф југословенске ратне мисије у САД, Миленко Веснић, послао је, током боравка у Сједињеним америчких државама, писмо др Давиду Албали у коме је изразио подршку Балфуровој декларацији, Поповић Н, Јевреји у Србији , У тренутку доношења Балфурове декларације, у Палестини је живело Арапа и Јевреја, што је локална арапска заједница већ доживљавала као претњу, Roberts J.M, The Penguin History of the Twentieth Century, London 1999, Палестина је један од најрепрезентативнијих примера проблема коегзистенције локалног становништва са досељеницима из Европе, који је обележио целокупан процес деколонизације, Hobsbaum E, Doba ekstrema, Istorija kratkog dvadesetog veka , Beograd 2004, Међу Арапима су, непосредно после Првог светског рата, постојале две супротстављене струје. Док је једна била оријентисана према развоју територијалног национализма у новим државама, како се буду окретале остваривању потпуне независности од Велике Британије и Француске, друга је инсистирала на арапском јединству, инсистирајући на томе да су западне земље извршиле постојећу поделу на потпуно вештачки начин, како би што лакше контролисале цело подручје Блиског истока, Mansfield P, A history of the Middle East, London 2003,

8 отвореним спровођењем политике антисемитизма. Озваничење промена у британској спољној политици уследило је 1928, са доношењем такозване Прве Беле књиге. Превасходни циљ Беле књиге било је умиривање арапских побуна у Палестини, али и спречавање развијања било каквих нереалних амбиција међу локалним Јеврејима. Бела књига је само потврдила став британске владе изражен у Балфуровој декларацији, да стварање домовине за Јевреје не значи и формирање јеврејске државе или, на било који други начин, наметање јеврејства становништву Палестине. 12 Ситуација у Палестини се, међутим, није дала тако лако смирити. Започели су напади Арапа на јеврејско становништво 1929, после чега су уследили први предлози о ограничавању броја јеврејских усељеника на годишњем нивоу. Наставак арапско-јеврејских сукоба у Палестини, навео је Британце да унилатерално донесу Другу Белу књигу. Према одредбама Друге Беле књиге, Британија је свог мандата на Палестину била дужна да се одрекне у року од две године, док би права Јевреја била загарантована у међувремену донетим уставом. Током следећих пет година била је предвиђена ограничена динамика усељавања Јевреја у Палестину, док би после истека петогодишњег периода, локалној арапској заједници била препуштена одлука о евентуалном даљем досељавању јеврејског становништва. Одредбе Друге Беле књиге, ционисте су учиниле огорченима. Невољна да више разматра различита решења у оквирима британског мандата, јеврејска заједница окренула се захтевању суверене државе на територији Палестине. Истовремено, замах је узело деловање различите јеврејских организација терористичког карактера. 13 Друга Бела књига успела је да спречи веће таласе усељења само током године. После Другог светског рата, Холокауст је постао једини фактор који је био релевантан за питање даљег насељавања јеврејског становништва у Палестини. 14 Једна од компоненти опште хуманитарне катастрофе која је уследила после рата било је и усељавање преко милион Јевреја у Палестину. 15 Како се Велика Британија непосредно по завршетку Другог светског рата налазила у веома незавидној економској ситуацији, уследило је њено постепено повлачење из мандатних подручја. 16 У Палестини, све је више до изражаја долазио утицај Сједињених америчких држава и Совјетског савеза. 12 Vadney T.E, The World since 1945, У периоду после доношења Другог Белог папира, активно се радило на експанзији полутајне ционистичке организације Хагана, чије је радикално крило, удружено са Стерн Ганг екстремистима, извршило атентат на лорда Мојна, британског министра у Каиру, новембра 1944, Mansfield P, A history of the Middle East, Vestad O.A, Globalni Hladni rat, Beograd 2008, Hobsbaum E, Doba ekstrema, Istorija kratkog dvadesetog veka , Долазак Етлијеве лабуристичке владе на власт у Великој Британији поново је пробудио наде циониста, како су се лабуристи противили доношењу Друге Беле књиге 1939, док су донели резолуцију којом предлажу да се Арапи постепено исељавају из Палестине, како се Јевреји буду усељавали. Ипак, очајна 8

9 Совјетски савез до није показивао никакво интересовање за подручје Блиског истока. Овај се став Совјета током рата постепено мењао. Како би се извршио притисак на Турску, давана је подршка ционистичком елементу, који се у датој ситуацији показао најактивнијим. 17 Под притиском домаће јеврејске заједнице, 18 Американци су после рата водили доследну проционистичку политику. 19 Палестина се постепено претворила у подручје континуираног сукоба Јевреја и Арапа, који је захтевао свеобухватну интервенцију међународне заједнице. Фебруара 1947, Британија је питање Палестине предочила Уједињеним нацијама. До краја године, Комисија УН усвојила је одлуку о подели Палестине на јеврејски и арапски део. Одлуку су подржале како Сједињене америчке државе, тако и Совјетски савез. Када су и последње британске трупе напустиле Палестину, 14. маја 1948, Израел је прогласио независност. У року од двадесет и четири сата, Израел су признали САД и Совјетски савез. 20 У подели Палестине међународна заједница видела је начин да се врло непријатан проблем политичке ситуације на Блиском истоку, релативно једноставно разреши. Истовремено, свима је било јасно да овакво решење не може бити ни у ком случају трајног карактера. По проглашењу независности Израела, околне арапске државе (Египат, Трансјорданија, Сирија, Либан и Ирак) интервенисале су, у тежњи да заузму територије које су одлуком УН додељене Јеврејима. Једини је резултат овог рата, међутим, било проширење Израела на територију много већу од оне предвиђене резолуцијом Уједињених нација. Арапске државе су одбијале да прихвате овакву сутуацију, те је Израел трајно остао окружен непријатељски настројеним земљама, а Блиски исток подручје растрзано ратом. економска ситуација у којој се земља налазила, као и одлука да се призна независност Индије (1947), знатно је подрила међународни положај Велике Британије, Mansfield P, A history of the Middle East, Roberts J.M, The Penguin History of the Twentieth Century, После заокрета у америчкој спољној политици због последица Холокауста, сваки је амерички председник, водећи рачуна о гласовима јеврејске популација на домаћим изборима, малтене обавезно заузимао проционистичку позицију, Roberts J.M, The Penguin History of the Twentieth Century, Посебно је значајан био став јеврејске заједнице у САД, која је стварање израелске државе у Палестини сматрала много бољим решењем од даљег насељавања јеврејских избеглица у Сједињеним америчким државама, Vadney T.E, The World since 1945, Не би требало занемарити ни стратешке (ваздухопловне базе) и економске (нафта) интересе САД на подручју Блиског истока, у контексту Хладног рата, Гедис Џ.Л, Хладни рат Ми данас знамо, Американци су, признајући Израел, само доследно спроводили своју проционистичку политику. Постојала је и нада да ће интеграција државе изграђене на европским узорима у политичку сцену Блиског истока на неки начин помоћи пацификацији региона и популаризацији начела демократије, Vestad O.A, Globalni Hladni rat, 171. Совјети су у стварању израелске државе видели потенцијалну стратешку предност. У нади да ће формирање израелске државе подгрејати арапски национализам, очекивало се да ће ционистички левичари, у случају напада суседа, подршку потражити од Совјетског савеза. Истовремено је подршка Израелу представљала покушај Совјета да пажњу јавности одврати од пораста антисемитизма у СССР, Гедис Џ.Л, Хладни рат Ми данас знамо,

10 Насељавање јеврејског становништва на територију која је године уједињена у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, пратило је развој како спољне, тако унутрашње политике Османског и Хабзбуршког царства. После протеривања сефардских 21 Јевреја из Шпаније (1492), Порта је дозволила њихово насељавање на читавој територији царства. 22 Ашкенаска 23 заједница у Хабзбуршком царству уживала је исте привилегије. Систематско насељавање Јевреја у српским варошима уследило је, међутим, тек после периода устанака, године. Јеврејска заједница на територији Кнежевине Србије била је скоро искључиво сефардска. Читав је XIX век обележен био борбом српских Јевреја за стицање грађанске равноправности. Озваничење положаја јеврејске заједнице, као по свим основима равноправне другима, уследило је са стицањем независности Кнежевине Србије, одредбама Берлинског мировног уговора (1878). 24 Законско регулисање положаја јеврејске заједнице у Србији, међутим, није значило и нестанак у народу дубоко укорењених предрасуда. Интеграција Јевреја, делимично због затворености саме заједнице, а делимично због неповерљивости околине, у Србији се одвијала јако споро. Суштину проблема изолације јеврејске заједнице представљала је институција јалије, 25 која се одржавала до почетка XX века. 26 Тек са равноправним ангажовањем Јевреја у Балканским, 21 У ужем смислу, термин сефардски (изведено од речи Sefarad, која на хебрејском значи Шпанија), означава потомке групе Јевреја пореклом са Пиринејског полуострва, која је протерана крајем XV века. Са верске тачке гледишта, у питању су сви Јевреји који користе сефардски образац верске службе и поштују традицију јеврејске заједнице са Пиринејског полуострва. У Израелу се понекада сефардом назива сваки Јеврејин који није ашкенаског порекла, Weiner R, Sephardim, 22 Порта је од јеврејске заједнице очекивала допринос на пољу трговине, производње барута и оружја, као и у различитим занатима, те је систематско насељавање Јевреја у Османском царству углавном вршено у близини великих градских и трговинских центара. Интензивно насељавање на Балкан почиње после пада Београда године, Поповић Н, Јевреји у Србији , Ашкенази су потомци Јевреја у средњем веку насељених дуж Рајне, на северу Француске (Алзас) и западу Немачке (Рајнска област). Ашкеназ на хебрејском је назив управо за ову област и, касније, за Немачку. Временом су сви Јевреји из Западне и Централне Европе почели да се називају Ашкеназима, како су главни центри јеврејске заједнице налазили у Немачкој. Између XI и XIX века, ашкенаска јеврејска заједница проширила се на исток Европе, Schoenberg S, Ashkenazim, 24 Првим кораком у коначном признавању грађанске равноправности Јевреја у Србији сматра се 35. тачка Устава из којом је Јеврејима дозвољено регрутовање у српску војску, Поповић Н, Јевреји у Србији , Јалија је представљала издвојени део насеља, који је настањивало искључиво јеврејске становништво. Међу богатијим припадницима јеврејске заједнице, већ у другој половини XIX века изражена је била тежња за напуштањем јалија и интеграцијом у грађанство, док су сиромашније породице остале најконзервативније када је у питању очување овог урбаног облика јеврејске заједнице. 26 Заслуга за укидање граница које су јалију издвајале из грађанства, понајвише припада јеврејским радницима окупљеним око клуба Заједница, који је издавао истоимени часопис (Бенко Давичо, Соломон Алкалај, Шемаја Демајо), Поповић Н, Јевреји у Србији , 22. Богатији Јевреји почели су Јалију да 10

11 односно Првом светском рату, почела се губити стереотипна представа о јеврејској заједници као изолованој и незаинтересованој за добробит земље чији су поданици, те заједници која није верна никоме, осим себи самој. 27 Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца знатно је изменило структуру јеврејске заједнице у држави. Док су Јевреји Србије углавном били сефарди, Јевреји са територија које су са Србијом уједињене били су претежно ашкенази и, делом, ортодоксни. 28 Већинска јеврејска заједница Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је ашкенаска. Основна организациона јединица јеврејске заједнице у Краљевини Југославији била је јеврејска општина. Први пут је после уједињења формирана и надопштинска јеврејска организација. Савез јеврејских вероисповедних општина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца створен је на Оснивачком Конгресу у Осијеку, 1. јула За седиште Савеза одређен је Београд. Главни органи Савеза били су Главни одбор са Централном управом и Скупштина Савеза. 30 Ортодоксна јеврејска верска заједница створила је, године, засебно Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина Краљевине СХС, потпуно независно од Савеза. 31 Антисемитизам, иако ни приближно тако драстичан као у Западној и Источној Европи, присутан је био и у Краљевини Југославији. 32 Како би се истоме на организован начин могли супротставити, југословенски Јевреји окренули су се ционистичком покрету. Главно упориште ционизма у Југославији било је међу ашкенаским становништвом, те је за седиште Савеза циониста Краљевине СХС, основаног 1919, одабран Загреб. 33 напуштају после године, да би овај феномен масовнији карактер добио са признавањем равноправности јеврејског становништва 1878, Frajdenrajh H.P, Jevreji Beograda između ratova, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (1992), Како наводи Х.П. Фрајденрајх, после Балканских и Првог светског рата, Срби су Јевреје почели сматрати домаћим становништвом и родољубима, Frajdenrajh H.P, Jevreji Beograda između ratova, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (1992), Детаљније о учешћу Јевреја у Балканским и Првом светском рату и промени у положају јеврејске заједнице у Србији која је услед тога наступила, видети Милошевић М, Јевреји за слободу Србије , Београд Ортодоксни Јевреји представљају нејединствену заједницу у оквиру светске јеврејске популације. Заједничко за ортодоксне Јевреје је дословно поштовање одредаба Торе, коју сматрају божијом речи, насталом без икаквог људског утицаја. Једна су од најконзервативијих фракција јеврејске заједнице уопште, Orthodox Judaism, 29 Министарство вера Краљевине СХС постојање Савеза верификовало је Управе општина одређивале су изасланике за Скупштину Савеза. Свака је управа, на нивоу своје општине представљала извршни орган Централне управе, док је Главни одбор управљао свим пословима Савеза. Скупштина Савеза (Конгрес) одржавана је сваке три године, Поповић Н, Јевреји у Србији , Поповић Н, Јевреји у Србији , Антисемитизам у Краљевини Југославији, бар до успона нацизма у Западној Европи, био је искључиво заснован на предрасудама о непоштовању суверенитета државе и претпоставци да Јевреји економски експлоатишу остале етничке заједнице, пре свега Србе и Хрвате, Goldstein I, The Jews of Yugoslavia , Antisemitism and the Struggle for Equality, 33 Поповић Н, Јевреји у Србији ,

12 Са доласком нациста на власт у Немачкој (1933), антисемитски елементи у Краљевини Југославији пронашли су институционални узор. 34 Краљевина Југославија, притиснута присуством снажног суседа на граници, попустила је и сама пред налетом западноевропског антисемитизма међуратног периода, доносећи октобра две антисемитске уредбе. Такозвани Numerus clausus ограничио је могућност школовања припадника јеврејске заједнице. 35 Другом је уредбом Јеврејима забрањено да тргују намирницама, чиме се желела уништити њихова економска моћ. Иако је југословенска влада у датом тренутку била спремна да се даље прилагођава антисемитској политици Немачке, до почетка Априлског рата, више ниједна слична одлука није донета. 36 Априлски рат и дебелација Југославије означили су почетак спровођења унутрашње политике сила окупатора на територијама које су контролисале. Поред Немачке, делове територије Краљевине Југославије контролисале су Италија, Бугарска и Мађарска. Коначно решење спровођено је доследно на свим окупираним територијама. 37 Првобитно уведен низ рестриктивних мера, 38 претворио се у систематско уништавање Јевреја. Физичка ликвидација Јевреја, започета у јулу 1941, завршена је до маја Систематско уништавање Јевреја вршено је у логорима Топовске шупе (Београд), Бањица (Београд), Јеврејски логор (Шабац), Црвени крст (Ниш) и Сајмиште (Земун). 39 Током рата, живот је изгубило приближно 80% југословенских Јевреја. 40 Преостали Јевреји рат су преживели на различите начине, углавном кријући се под лажним именом на окупираним територијама или узимајући учешћа у народноослободилачком покрету О еволуцији југословенског антисемитизма у међуратном периоду видети Кољанин М, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији ( ), Београд 2008, Процентуална заступљеност Јевреја у систему школовања Краљевине Југославије кретала се око 3%, док заступљеност Јевреја у укупној популацији није прелазила 0.5%. Numerus Clausus налагао је да Јевреји у систему школовања морају бити заступљени у истој размери у којој су заступљени у укупној популацији. На овај начин је у појединим образовним институцијама број јеврејских ученика који је могао бити примљен по генерацији сведен на само једног, Jevreji Jugoslavije , 36 Кољанин М, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији ( ), Изузетак представљају територије под контролом Италије, где су спровођене репресивне мере, како наводи Ј. Романо, економског и психичког карактера, до капитулације У каснијем периоду, Италија је чак спасила јеврејских избеглица од одвођења у логоре од стране усташког режима, Romano J, Jevreji Jugoslavije , Žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd 1980, Како наводи В. Маношек, рестриктивне мере које су уведене после дебелације Југославије поштовале су, у Немачкој и Аустрији утврђен редослед регистрација, обележавање, пљачка, изгон, Manošek V, Holokaust u Srbiji, Vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja , Beograd 2007, Brauning K, Konačno rešenje u Srbiji Judenlager na Sajmištu studija slučaja, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (1992), Vajs A, Jevreji u novoj Jugoslaviji, Jevrejski almanah 1954, У народноослободилачком покрету, током Другог светског рата, учествовало је око југословенских Јевреја, од чега је било око бораца у партизанским формацијама и око илегалних активиста других врста, Romano J, Jevreji Jugoslavije , Žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd 1980,

13 Два дана после ослобођења Београда (22. октобра 1944), поново је са радом почео Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије. 42 Савез је као легални представник јеврејског становништва Југославије признат децембра У тренутку обнављања рада Савеза, на територији Југославије налазило се свега око Јевреја. Са реализацијом процеса организоване репатријације преживелих депортираца у логоре, као и повратком појединаца који су се скривали током рата, овај број је током порастао на преко дванаест хиљада. 44 Савез је, после рата, реконструисан на бази закона који је о положају јеврејске заједнице донет у Краљевини Југославији. Према одредбама овог закона, Савез је третиран као верска организација. 45 Политика Савеза је, међутим, била знатно ближа новим југословенским властима. Челници Савеза су временом почели да инсистирају на националном карактеру саме организације, не би ли поспешили процес интеграције јеврејске заједнице у идеолошке оквире нове Југославије. Озваничење нове политике прилагођавања, те промене положаја и карактера послератне јеврејске заједнице, уследило је на Шестој конференцији јеврејских вероисповедних општина Југославије, године, када је из званичног назива Савеза избачена реч вероисповедни. 46 Став комунистичких власти Југославије према верским заједницама и организацијама, у контексту јеврејске заједнице, можда се најбоље огледа у онемогућавању обнављања Савеза циониста Југославије. 47 У периоду до 1950, положај јеврејске заједнице у Југославији олакшавале су донације Светског јеврејског конгреса. Средства која је Светски јеврејски конгрес улагао у Југославију после рата, распоређивао је Аутономни одбор за помоћ, као орган Светског јеврејског конгреса при Савезу. Жеља за исељењем у Палестину међу југословенским, као и европским, Јеврејима који су преживели Холокауст постојала је и пре него што је проглашена независност 42 Mevorah A.M, O radu saveza jevrejskih opština prvih dana po oslobođenju Beograda, Jevrejski almanah 1955/6, Jevreji Jugoslavije , 44 Према резултатима првог послератног пописа, извршеног 1948, у Југославији је било лица јеврејске вероисповести, али се као релевантан узима податак о броју чланова јеврејских општина, који је износио Карактеристично је било изјашњавање као Србин-Јеврејин, Perić M, Stanić S, Jevreji Beograda u popisima stanovništva XIX i XX veka, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (1992), Положај свих верских заједница у послератној Југославији био је дефинисан одредбама Устава из Radić R, Verom protiv vere, Beograd 1995, Јеврејима Југославије било је забрањено и одржавање било каквог контакта са Светском ционистичком организацијом, Jevreji Jugoslavije , 13

14 Израела. У периоду од до спровођене су такозване алије бет, 48 мимо воље британских мандатних власти. 49 У њиховој организацији, Југославија је одиграла изузетно важну улогу, као транзитна територија за Јевреје из Немачке, Мађарске, Румуније, Чехословачке и мањим делом из Пољске. Међутим, колико год да су југословенске власти предусретљиве биле када је у питању био транзит Јевреја Централне и Источне Европе преко територије Југославије, својим грађанима су изричито забрањивале да се прикључе овим транспортима. Ова је забрана за циљ имала очување добрих односа са Великом Британијом. Свега неколико десетина југословенских Јевреја успело је да се у склопу бет алија исели у Палестину. 50 Проглашење и међународно признање Израела, означило је почетак слободног усељавања јеврејског становништва у Палестину. Званична Југославија је после маја приступила организованом исељавању домаћих Јевреја у Палестину. Исељавање југословенских Јевреја из Југославије у послератном периоду дефинисано је било југословенско-совјетским, те односима Југославије са земљама Западне Европе и САД. Реалполитика Совјетског савеза, представљала је основу за дефинисање југословенске политике спрам питања исељавања Јевреја у Израел, мада је Југославија у јавности исту потенцирала као израз поштовања основних људских права својих грађана. 51 Проглашење независности Израела и укидање ограничења броја Јевреја који су се на годишњем нивоу могли уселити у Палестину, временски се поклопило са променом југословенско-совјетских односа, што је дало специфичну димензију положају југословенских Јевреја у процесу исељења. Већ током Другог светског рата, Комунистичка партија Југославије, сходно томе и покрет отпора који је организовала нашао се у јединственом положају. У сукобу са четничким покретом отпора, партизани су се морали легитимисати пред западним 48 Aliyah bet (Алија бет), илегално усељавање у Палестину (хебрејски). У контексту послератних миграција јеврејског становништва, термин се односи на усељавање Јевреја у Палестину у организованој форми, без дозволе британских мандатних власти, Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji , O помоћи југословенских власти јеврејским избеглицама из Западне Европе у међуратном периоду, а посебно по доласку нациста на власт у Немачкој, видети Кољанин М, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији, Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji , Јосип Броз је, приликом пријема Фредерика Вајта, представника Међународног јеврејског конгреса за Југославију, изјавио:...наша влада се није колебала ни једног тренутка, да нашим Јеврејима омогући слободан избор, да ли желе да живе у нашој земљи као пуноправни грађани или желе драговољно да оду у Израел, јер сматрамо да и Јевреји имају право на своју државу., Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji ,

15 савезницима, одржавајући истовремено активну везу са идеолошком матрицом Совјетског савеза. 52 Интензивна сарадња између Комунистичке партије Југославије и Совјетске комунистичке партије (бољшевика) настављена је после рата. 53 Схватање које је Комунистичка партија Југославије имала о сопственој делатности током Другог светског рата, међутим, није одговарало виђењу које је Совјетски савез имао о устројству послератне Европе. Носилац аутентичне револуције, каквим је себе сматрала Комунистичка партија Југославије, није био прихватљив у централизованом систему сателитских држава какве је у Источној Европи створио Совјетски савез. 54 Истовремено, посебно у контексту различитих међународних околности, односи Југославије са државама Западне Европе били су врло затегнути. Септембра године, у Шкљарској Поремби (Пољска), основан је Информбиро, као организација која је требало да помогне чвршћу интеграцију комунистичких земаља, насупрот све приметнијој координацији делатности западних земаља. Иницијатива за стварање овог тела потекла је од Совјетске комунистичке партије (бољшевика), односно директно од Стаљина. На састанку у Пољској, представник Совјетског савеза, Алексеј Александрович Жданов, оптужио је представнике Комунистичке партије Југославије за идеолошко застрањивање приликом формирања прве послератне југословенске владе. Уследио је низ саопштења комунистичких партија Југославије и Совјетског савеза, које су, после заседања Информбироа у Букурешту (20. до 22. јуна 1948), довеле до разилажења Комунистичке партије Југославије и осталих комунистичких партија земаља источног блока. 55 Специфична ситуација у којој се Југославија нашла године, захтевала је модификацију постулата на којима је заснивана како унутрашње, тако и спољнополитичка активност. Дипломатска активност Југославије, међутим, до краја 1948, није могла најјасније бити дефинисана, како размере и последице сукоба са Совјетским савезом 52 Bogetić D, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost, Комунистичка партија Југославија је до била секција Коминтерне и своје чланство васпитавала да у Совјетском савезу гледа отаџбину комунизма и једино социјалистичко острво на свету. Овакав је став био утемељен на идеологији пролетерског интернационализма, која је прокламовала императив одбране Совјетског Савеза као светиње, Петрановић Б, Југославија на размеђу ( ), Подгорица 1998, Како наводи Д. Богетић, аутентична револуција која је од до спроведена у Југославији не само да није била адекватна коминтерновском моделу, већ је била у отвореном сукобу са истим, иако представници КПЈ можда тога, у првом периоду, нису били ни сами свесни, Bogetić D, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost, Видети Petranović B, Istorija Jugoslavije , Beograd 1980,

16 никоме још увек нису биле јасне. Циљ је било поновно успостављање добрих односа са СССР, али, пре свега, очување националне независности. 56 Организација масовног исељења Јевреја из Југославије захтевала је стварање одговарајуће административне структуре при Савезу која би емиграцију тих размера могла реализовати. При Извршном одбору Савеза створена је Комисија за исељење у државу Израел. При свим већим јеврејским вероисповедним општинама, које су овом приликом добиле статус регионалних центара, створени су транспортни одбори, комисије и штабови за организацију и спровођење исељавања, чија је дужност била пружање помоћи и упутстава у вези начина припреме за исељење и сарадње исељеника са народним властима. Радом транспортних одбора руководио је Савез вероисповедних комисија Југославије из Београда. Извршни одбор Савеза формирао је Главни путни штаб који је радио на координацији свих активности регионалних и општинских штабова. 57 Ентузијазам југословенских Јевреја поводом могућности да се иселе у Палестину био је изузетан. Разлози којима су том приликом југословенски Јевреји били вођени, били су, међутим, далеко комплекснији од доминантних ционистичких назора. 56 Спољна политика Југославије после Другог светског рата генерално се може поделити на два периода, трагања за новим спољнополитичким концептом (до краја 1949) и елаборације концепта несврстаности ( ), Bogetić D, Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost, Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji ,

17 3. РАЗЛОЗИ ЗА ИСЕЉЕЊЕ Основни мотив који је водио јеврејске исељенике из европских земаља у Палестину, у периоду од до 1948, а посебно са оснивањем израелске државе, био је јасно ционистички. 58 Као додатан подстицај за миграцију, деловало је уверење ционистичког руководства новоформиране израелске државе да је јеврејско питање у свету могуће решити једино усељавањем већине Јевреја у Израел. 59 Тумачећи мотивацију исељеника из Југославије, двадесет година после прве алије, руководство Савеза јеврејских општина констатовало је да су сви они кренули на пут да би се населили у земљи за коју су их везивале две хиљаде година неиспуњених чежњи. 60 Дубока посвећеност ционистичкој идеологији, која је навела Јевреје Европе да се у великом броју упуте у Палестину, на исти је начин деловала и на Јевреје Југославије. Ционизам, међутим, са становишта комунистичких власти Југославије, био је неприхватљив као легитиман разлог за било какво организовано деловање. 61 Наиме, због 58 Како наводи Ш.Етингер, јеврејски народ је генерацијама остао веран својој отаџбини у Палестини, не престајући да се нада повратку и обнови политичке независности. Ова је идеја преношена из генерације у генерацију, да би коначно била реализована са проглашењем независности Израела, Etinger Š, Istorija jevrejskog naroda, Beograd 1996, Šobajić V, Jevrejstvo i Izrael, Skopje 1982, Spomenica Saveza jevrejskih opština Jugoslavije ( ), Beograd 1969, Комунистичка партија Југославије поштовала је марксистичко схватање религије као приватне ствари сваког појединца, која није смела утицати на креирање друштвених, политичких и економских односа у држави. Религија је, као облик метафизике, обесправљена у контексту утемељења друштва. Основу дијалектичког материјализма представља схватање да је свет једина реалност, те да нема света изнад или испод природе, нема бога, ни апсолутног духа. Једини апсолут је постојећи свет, односно природа, те религија у систему вредности марксизма-лењинизма представља само облик псеудонауке, који помаже спречавање револта експлоатисаних и обесправљених и у том смислу је оружје у рукама експлоататора. У 17

18 специфичности комунистичке идеологије, у комуникацији са државним органима, југословенски Јевреји најчешће су као пресудну за доношење одлуке о исељењу, наводили жељу да допринесу развоју нове домовине. Одлука о емиграцији у Израел на овај је начин индивидуализована и лишена идеолошки неподобног елемента свести верске заједнице. Управо у томе да је систематски прећуткиван, како сматра Младенка Иванковић, на најочигледнији начин долази до изражаја чињеница да се у у суштини жеље југословенских Јевреја за исељењем налазио ционистички мотив. 62 Из перспективе нове власти у Југославији, било какво деловање засновано на религозним осећањима било је неприхватљиво. Више је него очигледно, међутим, било да су једини аргументи са којима су исељеници могли иступити пред власти била управо верска осећања. Компромис је пронађен у инсистирању на помагању Израела у послератном развоју, што се показало формулацијом довољно добром да задовољи како потребе државних институција и идеологије, тако и самих исељеника. На нивоу појединца, међутим, само ционизам као објашњење за доношење одлуке о напуштању југословенске државе по завршетку Другог светског рата и проглашења независности Израела, не може се сматрати довољно свеобухватним. 63 Сплет околности у коме се одигравао процес емиграције био је далеко комплекснији и на одлуку исељеника утицао је у мери која се може сматрати подједнако важном као и сама традиција ционистичких идеја. Пре свега, идеолошки контекст на темељима кога је створена нова комунистичка власт у Југославији, морао је чинити да се јеврејско становништво по неколико основа осећа непожељним. Највећи део јеврејске популације Југославије припадао је слоју који је комунистичка власт окарактерисала као грађански и, као такав, непожељан у новом југословенском друштвеном систему. 64 Земља у процесу обнове захтевала је радну снагу, те су, у тој ситуацији, као непотребни били обележени сви профили интелектуалаца и високо образованих људи, који су се бавили непроизводним занимањима. 65 Највећим делом припадници управо ове групе, многи Јевреји једноставно нису за себе могли да пронађу моделу друштва чијем су се изграђивању после рата посветили и југословенски комунисти, религија је сматрана сувишном, Radić R, Verom protiv vere, Како наводи М. Иванковић, нуђење оваквог објашњења за исељење скоро је исто као и признање да су разлози за исељење у потпуности ционистичке природе, Ivanković М, Jevreji u Jugoslaviji , Ivanković М, Jevreji u Jugoslaviji , 308. Иако ауторка конкретно мотиве појединаца разматра у контексту алија бет, може се сматрати да је оваквих случајева било и током организованог исељавања које је уследило. 64 Исто. 65 У тежњи да овај проблем у одређеној мери реши, Аутономни одбор за помоћ на себе је преузео дужност преквалификације преосталих југословенских Јевреја, како би могли одговорити постојећим захтевима за запошљавање. Овај програм одобрили су и југословенски званичници, пре свих Моше Пијаде, Kerkkänen A, Yugoslav Jewry: Aspects of post-world War II and post-yugoslav developments,

19 одговарајуће место у друштвено-политичким околностима, које су их после рата сачекале у Југославији. Мимо класне неподобности, сама чињеница да је јеврејска заједница себе доживљавала као пре свега верску, представљала је проблем у идеолошком систему на коме је била утемељена Комунистичка партија Југославије, а на коме је тежила и да утемељи државу током послератног преуређења. Како Јевреји у датом тренутку још увек нису били државотворна нација, темељ њиховог идентитета чинила је религија. Приморана да се одрекне верских осећања у контексту комунистичког државног уређења, јеврејска заједница морала се осећати донекле лишеном идентитета. У контексту Југославије, међутим, и овај је проблем добио на комплексности. Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, суочен са огромним губицима које је јеврејска заједница претрпела током рата, као и са потребом да задржи положај централне инстанце југословенског Јеврејства, оријентисао се према политици прилагођавања. Најпре индиректно, а затим и отворено, Савез је прихватио нови курс којим се кретало југословенско друштво, одбацујући утемељење своје делатности на религиозној компоненти. У комуникацији са државним институцијама и службеницима током решавања свих послератних проблема, Савез је интензивно инсистирао на световној димензији своје делатности, поштујући схватање власти о вери као нечему што не утиче на свакодневни живот колектива, већ само појединца. Са стране комунистичких власти, сарадња са Савезом омогућавала је спровођење политике централизације државних инстанци и у оквирима јеврејске заједнице. Иако се јеврејско руководство релативно брзо прилагодило новонасталим околностима, сама јеврејска заједница била је далеко од једногласног прихватања конформизма који је показао Савез. Овога је и само руководство Савеза јеврејских вероисповедних општина било свесно. Чланови југословенске јеврејске заједнице који су остали конзервативни по питању очувања доминантне верске компонентне њеног деловања, упозорени су од стране Савеза да би пожељно било да се нађу међу исељеницима за Израел, како би се друштвена клима нове Југославије за њих могла показати посебно неповољном. 66 Струја у оквиру југословенског јеврејства окарактерисана као конзервативна, обухватала је, пре свега, ортодоксну јеврејску заједницу у Југославији. Као конзервативна струја у оквирима саме јеврејске заједнице, ортодоксна заједница је стално била незадовољна ониме што је сматрано занемаривањем верских потреба Јевреја Југославије. У комуникацији са Светским јеврејским конгресом, ортодоксна 66 Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji ,