НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Transcription

1 НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Б е о г р а д Декан Правног факултета Универзитета у Београду, на предлог Наставно - научног већа од 30. новембра године, донео је одлуку о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту једног доцента за ужу научну област Правна историја предмети Упоредна правна традиција и Реторика, на Правном факултету Универзитета у Београду, са пуним радним временом, на одређено време од 5 година. Конкурс је објављен у Службеном гласнику Републике Србије бр. 99 од 02. децембра године и публикацији Националне службе за запошљавање Послови бр. 650 од 02. децембра године. Изборно веће Правног факултета Универзитета у Београду на II седници од 30. новембра године образовало је Комисију за писање реферата о пријављеним кандидатима, у следећем саставу: др Сима Аврамовић, ред. проф. Правног факултета Универзитета у Београду, др Драган Николић, ред. проф. Правног факултета Универзитета у Нишу и др Војислав Станимировић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду. У том својству част нам је да Наставно-научним већу поднесемо следећи И З В Е Ш Т А Ј На расписани конкурс се у року пријавио један учесник, и то др Милош Станковић, асистент Правног факултета Универзитета у Београду. Пошто је размотрила пријаву и прилоге које је уз њу поднео пријављени кандидат, Комисија подноси следећи реферат. A. Основни биографски подаци о учеснику на конкурсу Кандидат др Милош Станковић је рођен у Београду године, где је завршио Основну школу Карађорђе као носилац Вукове дипломе и најбољи ученик у својој генерацији. Потом је завршио Дванаесту београдску гимназију, такође као носилац Вукове дипломе и најбољи ученик генерације. Правни факултет Универзитета у Београду је уписао године, а дипломирао је године са просечном оценом 9,55. Испите из предмета за које конкурише - Упоредне правне традиције и Реторике положио је са оценом 10 (десет), а са истом оценом је положио и остале предмете са Катедре за правну историју (Римско право и Национална историја државе и права). Током основних студија, кандидат је године на такмичењу у беседништву на Правном факултету Универзитета у Београду победио у категорији слободне теме и уједно је проглашен за апсолутног победника на овом такмичењу, изговоривши том приликом беседу,,хвала вам бесмртни јунаци'', посвећену Првом светском рату. Исте године, освојио је прву награду Задужбине Лука Ћеловић за научни рад,,правна природа уговора у спорту''. Успешно је похађао и окончао следеће курсеве на Правном факултету Универзитета у Београду: 1) An Introduction to the Legal System of US (2005. године), након што је положио испит код 1

2 професора Џејмса М. Клебе и 2) Introduction into the European Union Law (2006. године), у организацији Deutsche Stiftung für Internationale Rechtiche Zusammenarbeit и Правног факултета Универзитета у Београду. Такође, године је освојио прво место на конкурсу Библиотеке града Београда за најбољи матурски рад о Београду под називом Београд у путописима у доба турске власти. Кандидат др Милош Станковић је године на Правном факултету Универзитета у Београду завршио мастер студије Грађанскоправног модула Наследноправног подмодула са просечном оценом 10 (десет), одбранивши са највишом оценом мастер рад Недостојност за наслеђивање. Кандидат Станковић је године на Правном факултету Универзитета у Београду са одликом одбранио докторску дисертацију под називом Уговорно наслеђивање између супружника, а претходно је све испите на докторским студијама положио са просечном оценом 10 (десет). Током докторских студија, у периоду био је корисник стипендије Макс Планк института за упоредно и међународно приватно право у Хамбургу (Max-Planck-Institut für ausländisches und internationales Privatrecht), док је у јануару године био корисник стипендије Међу-универзитетског центра за немачко, европско и упоредно право и Института за источноевропске студије на Слободном Универзитету у Берлину (Frei Universität Berlin). Учесник је и међународних научних конференција, на којима је излагао и у оквиру којих је објављивао радове, а од којих је као најзначајније издвојио: 1) Насиље у породици међународни научни скуп одржан на Правном факултету Универзитета у Београду године; 2) Југоисточна Европа Право Европске уније ante portas, VII Harmonius школа права одржана на Златибору године и 3) Правна реформа у процесу придруживања ЕУ, VIII Harmonius школа права одржана на Златибору године. По завршетку факултета, од септембра године до септембра године, радио је као приправник волонтер у Првом општинском суду у Београду. Од године до године кандидат је био запослен на Правном факултету Универзитета у Београду у звању сарадника у настави, док је године изабран, а године реизабран у звање асистента за ужу грађанскоправну научну област предмет Наследно право. Од школске 2008/2009 године изводио је вежбе из предмета Наследно право, у школској 2008/2009 години је руководио вежбама из Породичног права, од школске 2012/2013 године учествује и у извођењу наставе из предмета Реторика, а од школске 2009/2010 године у припремању студената за светосавско Такмичење у беседништву студената Правног факултета, у организацији Правног факултета у Београду и Центра за беседништво Institutio oratoria, чији је члан управе. Поред рада на Правном факултету Универзитета у Београду, држао је предавања и учествовао је на стручним трибинама на Институту за европске студије у Београду и на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, а водио је курсеве беседништва и јавног наступа и на више других високошколских и других институција. Кандидат др Милош Станковић се у досадашњој каријери истакао и у ваннаставном раду и активностима. Од године је секретар Часописа за правне и друштвене студије у Југоисточној Европи Harmonius и председник Управног одбора Српског културног кола Деспот Стефан Лазаревић. Од године члан је редакције Билтена судске праксе Вишег суда у Београду, а од године је секретар Анала Правног факултета Универзитета у Београду. Тренутно је ангажован на пројекту Правног факултета Универзитета у Београду Идентитетски преображај Србије, док је у 2

3 периоду године радио на факултетском пројекту Развој правног система Србије и хармонизација са правом Европске уније (правни, економски, политички и социолошки аспекти). Такође, од године био је члан Комисије за накнаду штете по основу неоснованог лишења слободе и неосноване осуде Министарства правде и државне управе Републике Србије. Кандидат је у пријави навео да говори енглески и француски језик, а пасивно користи и немачки језик. Б. Објављени радови Кандидат Милош Станковић је до сада написао 19 стручних и научних радова и то: а) До избора у звање сарадника у настави: 1. Isaeus, IV (On The Estate of Nicostratus), Balkans Law Review (ISSN ) Vol.6 No.16/2003, стр , коауторски рад. б) Од избора у звање сарадника у настави до избора у звање асистента: 1. Правна природа уговора у спорту студија случаја, Анали Правног факултета у Београду, бр. 2/2008, стр ; 2. Недостојност за наслеђивање, мастер рад одбрањен на Правном факултету Универзитета у Београду, Београд 2009, непубликован, 91 страна; 3. Умишљајно убиство или покушај убиства оставиоца као основ недостојности за наслеђивање, Правни живот, бр. 11/2009, в) Од избора у звање асистента: 1. Уговор о доживотном издржавању у српском позитивном праву заштита примаоца издржавања, Правни живот бр. 10/2010, стр ; 2. Заштита прималаца према правилима о престанку уговора о доживотном издржавању у српском позитивном праву, Правни живот, бр. 10/2011, стр ; 3. Правна природа и остваривање права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета у Србији, Анали Правног факултета у Београду, бр. 2/2011, стр ; 4. Насиље у породици као узрок искључења из права на нужни део, Насиље у породици Зборник радова са научног скупа, (уредници: проф. др Слободан Панов, проф. др Марина Јањић Комар, проф. др Милан Шкулић), Београд године, стр , издавач Правни факултет Универзитета у Београду; 5. Наследно право - Практикум, коауторски рад са проф. др Слободаном Пановим и доц. др Балшом Кашћеланом, Београд године, 407 страна, издавач Правни факултет Универзитета у Београду. 3

4 г) Од реизбора у звање асистента: 1. Alea iacta est Алеаторност уговора о доживотном издржавању као ограничење могућности његовог раскида због промењених околности, Harmonius, бр. 1/2012, стр ; 2. Оглед о могућности хармонизације европског наследног права кроз анализу најзначајнијих сличности и разлика српског и шпанског наследног права, коауторски чланак са José Manuel Gutiérrez Celdrán, Harmonius, бр. 1/2013, стр ; 3. Кратак осврт на утицај (не)постојања кривичне одговорности и правоснажне кривичне пресуде на постојање недостојности за наслеђивање, Билтен судске праксе Вишег суда у Београду, бр. 83/2013, стр ; 4. Национална безбедност и право, коауторски чланак са проф. др Слободаном Пановим, Политика националне безбедности бр. 5/2013, стр ; 5. Уговорно наслеђивање у француском праву, Увод у право Француске Introduction au droit français, (уредници: Оливер Николић, Владан Петров), Београд 2013, стр ; 6. Владавина права у наследном и породичном праву, коауторски чланак са проф. др Слободаном Пановим, Владавина права и правна држава у региону Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног 26. октобра год. на Палама у организацији Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, (уредник доц. др Горан Марковић), Источно Сарајево 2014, стр ; 7. Уговор на случај смрти у Српском грађанском законику, Српски грађански законик 170 година, (уредници: Милена Полојац, Зоран С. Мирковић, Марко Ђурђевић), Београд 2014, стр ; 8. Бродско завештање у српском праву и у упоредном праву, Правни живот бр. 10/2014, стр ; 9. Правна природа афатомије, Анали Правног факултета у Београду, бр. 1/2015, стр ; 10. Уговорно наслеђивање између супружника, докторска дисертација одбрањена са одликом на Правном факултету Универзитета у Београду године, непубликована, 536 страна. У даљем тексту ће укратко приказани радови које је кандидат до сада написао. 1. Isaeus, IV (On The Estate of Nicostratus), Balkans Law Review (ISSN ) Vol.6 No.16/2003, стр Рад је настао као резултат симулације суђења у Атини поводом једног судског говора Исеја, Демостеновог учитеља. Кандидат је имао улогу странке у судском спору о Никостратовом имању, који се одвијао под менторством проф. др Симе Аврамовића, који се из тих разлога појављује као први аутор у чланку. У расправи поводом Никостратове заоставштине, ослањајући се на чињенице које су посредством Исеја остале забележене, др Милош Станковић излаже доказе као тужилац у поступку пред атинским судом. Текст је у потпуности плод рада М. Станковића, који је развио тужбени захтев на основу критеријума тадашњег атинског права и сопствене правне аргументације. Већ тада аутор показује интересовање и таленат за правноисторијске теме, вештину и спремност да се уживи и разуме један древни правни систем, и међу првима учествује у том новом облику наставе из области античке правне историје. И касније је кроз више генерација помагао 4

5 при извођењу наставе на Стручној групи из Упоредне правне традиције када су се одвијале овакве симулације суђења у античком праву, кроз које се вежба правна аргументација, беседнички наступ, али и специфичан историјскоправни приступ старим правним системима. 2. Правна природа уговора у спорту студија случаја, Анали Правног факултета у Београду, бр. 2/2008, стр Аутор се у чланку бави студијом случаја преласка кошаркаша Луке Богдановића из КК Црвена звезда у КК Партизан, који је на крају добио и свој судски епилог. Он анализира садржину Анекса уговора којим су Богдановић и Црвена звезда регулисали међусобна права и обавезе, опредељује његову правну природу и наводи могућности његовог престанка. Аутор потом презентује опште одредбе, услове и узајмна права и обавезе Луке Богдановића и Црвене звезде у уговору о професионалном ангажовању играча који су закључили, његову правну природу, а потом на исти начин и Анекс II уговора који су закључиле исте уговорне стране. Он потом испитује да ли је кошаркаш имао право да једнострано раскине уговор са Клубом имајући у виду њихов уговорни однос и закључује да Лука Богдановић на то није имао право, јер ово своје преображајно право није искористио у уговором предвиђеном року. 3. Недостојност за наслеђивање, мастер рад одбрањен на Правном факултету Универзитета у Београду, Београд 2009, непубликован, 91 страна. Мастер рад кандидата се састоји из шест поглавља: увод, недостојност за наслеђивање, недостојност за наслеђивање у српском позитивном праву, недостојност за наслеђивање према Нацрту Грађанског законика Републике Србије, утврђивање, дејства и опроштај недостојности и закључак. Након одређивања појма недостојности и његове правне и моралне основе, аутор је дао историјско-правни приказ развоја овог института у српском праву, као и његов упоредно-правни преглед, а затим је определио правну природу ове установе кроз утврђивање сличности и разлика са неспособношћу за наслеђивање и искључењем из права на нужни део. Он је затим анализирао сваки од основа за недостојност за наслеђивање на начин на који су нормирани Законом о наслеђивању Србије, указујући на разлике које су у погледу индигнитета предвиђене Нацртом грађанског законика Републике Србије, као и на правне последице евентуалног другачијег дефинисања недостојности за наслеђивање у будућем српском праву. Рад је окончан расправом о утврђивању недостојности, тј. о процесном аспекту овог правног института, његовим правним дејствима и опроштају недостојности, са посебним акцентом на решење америчке државе Висконсин, у којој оставилац унапред може да опрости недостојност наследнику ако га овај умишљајно лиши живота. Он је закључио да недостојност за наслеђивање представља не само правно, већ и цивилизацијско достигнуће, конкретизацију правног и моралног начела да нико не може да извлачи корист из својих недопуштених радњи и да као таква, ова правна установа представља специфичност у грађанском праву, у смислу да се кроз њу, а посредством обавезе суда да о њеном постојању суд води рачуна по службеној дужности, државни империјум осећа много више него у другим институтима приватног права. 5

6 4. Умишљајно убиство или покушај убиства оставиоца као основ недостојности за наслеђивање, Правни живот, бр. 11/2009, Aутор се у чланку бави материјалноправним аспектом недостојности, односно умишљајним убиством или покушајем убиства оставиоца које за последицу има наступање ове грађанскоправне санкције по сили закона и ex officio. Након историјског приказа овог разлога недостојности у српском праву, аутор даје и богат упоредноправни преглед поводом овог основа индигнитета и закључује да је умишљајно убиство или покушај убиства оставиоца општеусвојен разлог за наступање ове наследноправне санкције практично у свим правним системима. Он потом анализира услове који треба да се остваре да би дошло до недостојности наследника из овог разлога у српском позитивном праву и према Нацрту Грађанског законика Републике Србије: убиство или покушај убиства оставиоца (кривична дела убиства, тешког убиства, навођење на самоубиство или помагање у самоубиству, убиство при порођају са освртом на слично решење Српског грађанског законика, убиство на мах односно покушај убиства, укључујући и неподобни покушај), постојање умишљаја на страни наследника, да лице које је умишљајно лишено живота или према коме је то покушано мора да буде оставилац и да лице које предузима недозвољену радњу мора да буде његов наследник in concreto. Аутор потом анализира да ли би недостојност могла да наступи у случају добровољног одустанка од убиства оставиоца, у случају да је наследник био неурачунљив, битно смањено урачунљив или ако је сам скривио своју неурачунљивост, ако је лишио живота оставиоца у стању нужне одбране, потом у случају када наследник лиши живота оставиоца из милосрђа, као и у случајевима када је наследник саучесник, а не извршилац убиства. Истраживање се приводи крају испитивањем ratio legis нормирања умишљајног убиства или покушаја убиства декујуса као основа за недостојност и наследноправних дејстава наступања индигнитета. 5. Уговор о доживотном издржавању у српском позитивном праву заштита примаоца издржавања, Правни живот, бр. 10/2010, стр Аутор се у овом раду бави анализом законских механизама заштите примаоца из уговора о доживотном издржавању приликом настанка овог уговорног односа. У том циљу, он испитује ко мора да се сагласи да би овај контракт уопште настао (субјекти уговора), о чему мора да буде постигнута сагласност воља уговорних страна (предмет уговора) и на који начин та сагласност мора да буде постигнута (форма уговора). Детаљно разматрајући свако од наведена три питања, он најпре врши поређење решења предвиђеног Законом о наслеђивању, према коме је ништав уговор о доживотном издржавању у коме се као давалац издржавања јавља физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања или делатности стара о примаоцу издржавања ако претходно није добио сагласност надлежног органа старатељства, са сличним решењем које француски Code civil прописује за доброчине правне послове и доктрином undue influence коју у области завештајног права познају англо-саксонска права и закључује да им је ratio legis заједнички. Друга важна тачка којој аутор поклања пажњу дајући одговор на прво питање односи се на његову аргументацију и критику прихваћеног становишта у судској пракси према коме и супружници и сродници могу међусобно да ступају у овај уговорни однос. Бавећи се питањем које се односи на предмет о коме треба да буде постигнута сагласност воља уговорника, аутор најпре детаљно анализира структуру обавеза даваоца издржавања, а онда подвлачи да се њихов начин, место и време извршења морају посматрати кроз 6

7 каузу овог уговора, односно кроз потребу заштите примаоца издржавања, за шта ослонац налази у диспозитивној одредби Закона о наслеђивању којом је регулисан предмет уговора o доживотном издржавању. Аутор на крају разматра предности и значај форме овог строго формалног правног посла и закључује да опште узевши, Закон о наслеђивању Србије гарантује примаоцима из уговора о доживотном издржавању висок степен заштите од могућих злоупотреба. 6. Заштита прималаца према правилима о престанку уговора о доживотном издржавању у српском позитивном праву, Правни живот, бр. 10/2011, стр Овај чланак представља наставак ауторовог истраживања о заштити примаоца код уговора о доживотном издржавању, при чему је овде фокус на његовој законској заштити приликом престанка уговорног односа, па се аутор бави споразумним раскидом овог контракта, раскидом због неиспуњења, раскидом због поремећених односа, раскидом због промењених околности, раскидом уговора због смрти даваоца издржавања и поништењем уговора о доживотном издржавању. Анализирајући раскид због неиспуњења, као најчешћи разлог престанка уговора о доживотном издржавању, аутор актуелизује питање делимичног неиспуњења уговорних обавеза у светлу могућности раскида овог контракта, а затим испитује и опредељује се за могућност уношења раскидних клаузула у ове уговоре, што аргументује позитивним искуствима које поводом раскидних клаузула познаје француско уговорно право уопште, па и код уговора о прехрани (le bail à nourriture), који је веома сличан нашем уговору о доживотном издржавању. Аутор се затим концентрише на утврђивање ratio legis могућности раскида уговора о доживотном издржавању због поремећених односа и кандидује могућност, прихваћену у француском, немачком и аустријском праву, о конверзији уговора о доживотном издржавању у уговор о доживотној ренти у случају да су односи уговорника нарушени до степена неподношљивости. Аутор закључује да се иначе висок степен законске заштите прималаца из уговора о доживотном издржавању приликом његовог престанка евентуално може, под одређеним околностима, побољшати увођењем могућности његовог конвертовања у доживотну ренту, као што је то често случај у упоредном праву. 7. Правна природа и остваривање права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета у Србији, Анали Правног факултета у Београду, бр. 2/2011, стр У овом раду аутор анализира Породичним законом прописано право и дужност родитеља да са дететом развијају однос заснован на љубави, поверењу и узајамном поштовању, те да дете усмеравају ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, са Конвенцијом о правима детета прописаном превентивном дужношћу државе да створи и омогући амбијент у коме би родитељи могли да реализују ово своје право, односно испуне ову дужност. Развијајући основну хипотезу према којој Република Србија на неадекватан начин удовољава овој својој обавези, аутор указује на несагласност дела садржине родитељског права који регулише васпитање и образовање детета са неким другим институтима и начином на који их Породични закон прописује, а то су насиље у породици, брак, усвојење и посебна пословна способност. Аутор износи и аргументује став према коме сувише екстензивно одређен круг субјеката насиља у породици, те непрецизно формулисане радње насиља у породици остављају могућност за иста таква тумачења у погледу међусобних права и 7

8 обавеза родитеља и деце, а која фаворизују ничим ограничену слободу детета и генеришу унутарпородичне сукобе. Сличне разлоге аутор наводи и када са законском нормом о праву и дужности родитеља на васпитање и образовање детета пореди ону према којој супротно релевантним међународним документима предност као усвојиоци имају страни држављани, затим одредбу која институт брака лишава елемента љубави а прељубу искључује као бракоразводни узрок, односно ону према којој је детету дато безусловно право да само одабере средњу школу коју ће похађати, без могућности да се његова одлука коригује у складу са његовим најбољим интересом. Аутор нуди и богат упоредноправни преглед који садржи супротна решења од оних које предвиђа српски Породични закон, те закључује да је међусобна неусклађеност института Породичног закона један од главних разлога због којих Република Србија не може да одговори Коневенцијом о правима детета прописаној дужности у погледу обезбеђивања услова за реализацију права и дужности родитеља на васпитање и образовање детета. 8. Насиље у породици као узрок искључења из права на нужни део, Насиље у породици Зборник радова са научног скупа, уредници проф. др Слободан Панов, проф. др Марина Јањић Комар, проф. др. Милан Шкулић, Београд године, стр , издавач Правни факултет Универзитета у Београду. Аутор поставља хипотезу према којој институт и санкција за насиље у породици припадају систему грађанског права делом и у мери у којој радње насиља у породици представљају узрок искључења из права на нужни део, као једне од најтежих наследноправних (грађанскоправних) санкција, специфичне по томе што истовремено погађа и личност и имовину лица које се огрешило о неку законску и моралну обавезу. Поредећи Породичним законом и Законом о наслеђивању прописане радње насиља у породици и узроке из којих једно лице може да буде искључено из права на нужни део, аутор закључује да би једно лице могло да буде разбаштињено због угрожавања телесног интегритета, душевног здравља и спокојства завештаоца. С друге стране, он указује да се ограничења састоје у томе да се пуноважно завештање којим се ексхередација врши може сачинити тек са навршених 15 година живота, затим непрецизној формулацији Породичног закона у погледу ограничавања слободе кретања или комуницирања са трећим лицим као прописане радње насиља у породици, те нужности да узрок искључења постоји у тренутку оставиочеве смрти. Зато се, тврди аутор, међу радње насиља у породици које могу да доведу и до искључења из права на нужни део убрајају само оне које трају у континуитету и постоје у моменту смрти завештаоца, односно оне које су се догодиле само једанпут или неколико пута, али се због тежине моралног и правног преступа подводе под умишљајно учињено теже кривично дело према завештаоцу и њему блиским лицима. Аутор закључује да се мора водити рачуна о кругу лица која улазе у круг нужних наследника, а који је много ужи од круга субјеката насиља у породици, што узрокује још једно ограничење у погледу могућности примене овог породичноправног института у наследном праву кроз установу искључења. 9. Наследно право Практикум, коауторски рад са проф. др Слободаном Пановим и доц. др Балшом Кашћеланом, Београд године, 407 страна, издавач Правни факултет Универзитета у Београду. Практикум за Наследно право који представља коауторски рад кандидата са проф. др Слободаном Пановим и доц. др Балшом Кашћеланом, састоји се из десет поглавља, а 8

9 свако од њих, обухвата следећим редоследом наведене подцелине: лајтмотив одређене области наследног права преузет из литературе, историје или свакодневног живота; резиме одређене области; питање за анализу или евентуалну студију случаја; законске изворе; судску праксу; питања и задатке намењене провери знања. Уводни текст Практикума Скица Наследног права, дело је проф. др. Слободана Панова, док се књига завршава шемама законских и нужних наследника, примерима и обрасцима судских поднесака и одлука. Практикум је урађен детаљно и темељно, а може да буде од користи како студентима, због случајева и питања којима им приближава и чини животном материју наследног права, питања и задатака које треба да послуже томе да олакшају читаоцу проверу претходно стечених знања, тако и правницима практичарима због богате судске праксе која укључује и неке најновије судске одлуке, али и примера и образаца поднесака и одлука које се доносе у оставинском поступку. 10. Alea iacta est Алеаторност уговора о доживотном издржавању као ограничење могућности његовог раскида због промењених околности, Harmonius, бр. 1/2012, стр Аутор је у раду пошао од две основне хипотезе. Прву, према којој је могућност раскида уговора о доживотном издржавању ограничена алеаторном правном природом овог контракта, он је доказао анализирајући законом одређен предмет овог уговора, правну природу уговора о доживотном издржавању и домашај његове алеаторности, односно испитујући правну природу и могуће промењене околности како на страни даваоца, тако и на страни примаоца издржавања, па је закључио да измењене околности које се односе на подмиривање најзначајнијих примаочевих егзистенцијалних потреба могу да буду основ за раскид уговора о доживотном издржавању из овог разлога само ако би такав захтев поставио прималац издржавања. Другу хипотезу, према којој прималац издржавања, чији се економски положај изненада и значајно побољша након закључења уговора о доживотном издржавању, има право да тражи раскид оваквог уговора ако се он по свом садржају in concreto приближава уговору о доживотној ренти, аутор је доказао позивајући се на сходну примену решења Француског грађанског законика и на француску судску праксу. И у овом раду долази до изражаја ауторово добро познавање упоредног права и коришћење упоредноправних решења као могућег модела за поједине правне транспланте. 11. Оглед о могућности хармонизације европског наследног права кроз анализу најзначајнијих сличности и разлика српског и шпанског наследног права, коауторски чланак са José Manuel Gutiérrez Celdrán, Harmonius, бр. 1/2013, стр Аутори у раду истражују могућност унификације или бар хармонизације европског наследног права, кроз поређење српског и шпанског наследног права, која су настајала под утицајем две велике породице права, германске и романске. Након што је представљен кратак историјат два наследноправна система и развитак грађанскоправног, тј. наследноправног законодавства у Србији и Шпанији (посебно кроз указивање на однос регионалних права и Шпанског грађанског законика), коришћењем нормативног и упоредноправног метода представљене су најзначајније сличности и разлике у законском, нужном, завештајном и уговорном наслеђивању изнеђу ова два правна система, као и поводом института пописа и процене заоставштине, одговорности за дугове оставиоца и губитка субјективног наследног права. Аутори закључују да је због особености сваког 9

10 националног наследноправног уређења, односно, његове заснованости на локалним обичајима и правној традицији, веома тешко очекивати ширу хармонизацију наследног права у Европи у скорије време. У овом раду долази до изражаја став аутора да је коришћење упоредног права корисно, али да у појединим гранама права позајмице из других правних система нису пожељне или могуће, нарочито када су у питању области права или правни институти у којима је снажно изражена традицијска култура и историјско правно наслеђе и указујући у којим би се областима права упоредна решења лакше могла примењивати приликом приближавања правних система. 12. Кратак осврт на утицај (не)постојања кривичне одговорности и правоснажне кривичне пресуде на постојање недостојности за наслеђивање, Билтен судске праксе Вишег суда у Београду, бр. 83/2013, стр Предмет истраживања у раду је процесни аспект установе недостојности за наслеђивање. Са једне стране, разматра се да ли је доношење правоснажне кривичне пресуде нужан предуслов за наступање санкције недостојности за наслеђивање и њених правних дејстава. Затим се анализира однос оставинског, парничног и кривичног поступка поводом ове правне установе, тј. у погледу утврђивања постојања одговарајућег кривичног дела и кривичне одговорности у сваком од ових поступака и утицаја одговарајуће судске одлуке на постојање одговарајућег разлога за недостојност. Аутор закључује да је због остваривања начела правне сигурности пожељно да постојање оних разлога за недостојност који истовремено представљају бића одговарајућих кривичних дела буде утврђено правоснажном кривичном пресудом, али да се постојање ове наследноправне санкције може утврдити и у парничном или оставинском поступку, иако одлучивање о постојању недостојности као о претходном питању од стране парничног или оставинског суда носи ризик понављања поступка или вођења корективне парнице. 13. Национална безбедност и право, коауторски чланак са проф. др Слободаном Пановим, Политика националне безбедности бр. 5/2013, стр Основна хипотеза од које аутори полазе у овом раду је да насиље на ширем, друштвеном плану, индукује насиље у породици, те да последично, одсуство безбедности на макроплану (државном нивоу) има за последицу одсуство безбедности на микроплану (у приватној сфери). Доказујући ову хипотезу, они анализирају етимологију појма и различите аспекте безбедности, однос насиља у друштву и насиља у породици и аргументују да је негативне последице насиља и одсуства безбедности могуће неутралисати превентивним мерама. Аутори закључују да та превенција може да буде ванправна, заснована на развоју образовања, љубави и духовности, али и правна, када се како превентивно, тако и реактивно деловање на угрожавање безбедности може остварити и различитим наследноправним институтима, који могу да се темеље на аутономији воље (кроз слободу уговарања и слободу тестирања) или на начелу савесности и поштења (кроз институте недостојности за наслеђивање и искључење из права на нужни део). 14. Уговорно наслеђивање у француском праву, Увод у право Француске Introduction au droit français, (уредници: Оливер Николић, Владан Петров), Београд 2013, стр Предмет овог рада представља уговорно наслеђивање, као најзначајнији изузетак од начелне забране закључења уговора о будућем наследству у француском праву. Аутор 10

11 у чланку најпре анализира историјски развој уговорног наслеђивања у француском праву, везујући га за феудални институт афатомије и објашњавајући разлоге његове забране у револуционарном праву. Потом дефинише његов појам и објашњава његову правну природу, а затим представља његове најзначајније врсте, тј. облике у којима се уговорно наслеђивање манифестује у позитивном француском праву, будући да оно у овом правном систему не представља јединствен правни институт. Он закључује да су два најзначајнија облика уговорног наслеђивања оно које настаје путем брачног уговора, а које је регулисано Наполеоновим кодексом, које могу да закључују и супружници и трећа лица и које се својом неопозивошћу приближава поклону с једне стране, и оно које настаје поклоном будућих ствари, који је дело француске нотарске праксе, који је доступан само супружницима за време трајања брака и које се услед своје опозивости по својој правној природи приближава завештању, с друге стране. Рад показује одлично сналажење аутора у упоредном праву и његову спремност да нека савремена решења објашњава и у историјскоправном контексту. 15. Владавина права у наследном и породичном праву, коауторски чланак са проф. др Слободаном Пановим, Владавина права и правна држава у региону Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног 26. октобра год. на Палама у организацији Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву, (уредник доц. др Горан Марковић), Источно Сарајево 2014, стр Рад се састоји из два дела и за предмет има анализу владавине права у Породичном и у Наследном праву. У његовом првом делу, разматра се релативност појма владавине права, указује се на његов теоријски и практични аспект, на модерне негативне аспекте ове фундаменталне правне идеје, на однос владавине права и правне државе, а затим и на институте Породичног права који доприносе идеји владавине права. Закључује се да ова прокламована вредност није доследно остварена поводом права жене да суверено одлучује о рађању детета, поводом правне установе насиља у породици и права и дужности родитеља да васпитавају децу у складу са етичким, етничким и емотивним идентитетом породице и друштва. У другом делу рада, пажња се поклања начелима универзалности и равноправности, којима се остварује идеја владавине права у Наследном праву, али се указује и на изузетке од овог правног принципа. Анализом једног конкретног случаја из праксе, закључује се да након доношења Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, српско право познаје још један изузетак од начела универзалности и равноправности у наследном праву, који не доприноси правној сигурности и владавини права, а који се састоји у различитом законском и практичном третману завештајних и законских наследника лица којима је одузета имовина, а који подносе захтеве за враћање одузете имовине или за обештећење. 16. Уговор на случај смрти у Српском грађанском законику, Српски грађански законик 170 година, (уредници: Милена Полојац, Зоран С. Мирковић, Марко Ђурђевић), Београд 2014, стр Аутор се у чланку бави једним карактеристичним институтом из српске правне историје, уговором на случај смрти или уговором о наслеђивању као најјачем основу позивања на наслеђе, чије ја допуштеност код нас престала да постоји престанком важења Српског грађанског законика. Након што је представио историјски развитак овог контракта у српском праву, покушавајући да његове корене пронађе још у 11

12 средњовековним даровницама српских владара и поклону за случај смрти, он је одредио појам и врсте уговора о наслеђивању и представио најзначајнија схватања о његовој правној природи која су постојала у предратној српској цивилистици. Аутор након тога указује на доктринарне и практичне дилеме које су постојале поводом потенцијалног круга субјеката овог уговора и његове форме, одређује предмет уговора о наслеђивању, његова правна дејства кроз однос са правним пословима међу живима и правним пословима за случај смрти и представља начине његовог престанка, тј. раскида и поништења. Последњи одељак у чланку представља корисна и нова компарација Српског грађанског законика (1844) и Аустријског грађанског законика (1811) поводом овог института, па аутор закључује да супротно већинском схватању, уговор о наслеђивању српског права нема много сличности са уговором о наслеђивању из свог аустријског изворника, односно, да се главне разлике могу маркирати на плану круга субјеката који су у једном, односно другом правном систему могли да га закључе, прописане форме и начина на који је био одређен предмет уговора, као и утицаја престанка брака на пуноважност уговора на случај смрти. Овај рад је одличан пример коришћења упоредноправног метода приликом истраживања појединих правних установа у правној историји. Аутор на основу таквог приступа долази до закључка који одступа од до сада уобичајеног става у науци да је Српски грађански законик из године углавном скраћена верзија аустријског узора из године, успешно доказујући да посматрана правна установа не представља аустријски прави трансплант. 17. Бродско завештање у српском праву и у упоредном праву, Правни живот бр. 10/2014, стр Иако чланак представља прилог аутора потенцијалним изменама у регулисању бродског завештања у будућој српској кодификацији грађанског права, аутор се у раду доминантно служи догматским и упоредно-правним методом, јер из анализе решења великог броја правних система у којима постоји ова тестаментарна форма, он даје предлог бродског тестамента у српском праву de lege ferenda. У уводном делу рада, аутор даје кратак историјат развитка бродског тестамента и указује на стање у савременим законодавствима поводом овог института, тј. на актуелну дилему потребе његовог даљег нормирања у најзначајнијим грађанскоправним кодификацијама. Након анализе начина на који се бродски тестамент може сачинити у српском праву и његових специфичности у односу на судско завештање по чијим правилима се бродско завештање сходно сачињава, аутор се бави анализом неких елемената неопходних за пуноважност бродског тестамента. Он испитује околности у којима се оно може предузети (на броду или на мору), ко све може да буде завешталац, а ко овлашћено лице за сачињавање овог тестамента, колико временски важи бродско завештање и каква су права и обавезе овлашћеног лица након што завешталац искористи ову завештајну форму. Аутор закључује да би из будућег Грађанског законика Републике Србије бродски тестамент или требало изоставити или га темељно преуредити и детаљније регулисати, пре свега изменама у погледу његовог временског важења, давањем једнаких овлашћења заповеднику брода и најстаријем официру палубе и прецизним регулисањем поступка чувања тестамента од стране овлашћеног лица и његовог достављања надлежним органима, имајући у виду решења из упоредног права. И овим радом аутор показује склоност ка коришћењу упоредног метода у сагледавању и пројектовању правних установа. 12

13 18. Правна природа афатомије, Анали Правног факултета у Београду, бр. 1/2015, стр Предмет истраживања аутора у овом чланку је институт афатомије, правни посао за случај смрти Франака, чији појам, поступак сачињавања и правну природу аутор истражује поређењем начина на који је био регулисан у Салијском и у Рипуарском законику. Он у уводном делу рада анализира разлоге због којих се припадници германских племена нису користили завештањем, а потом и у литератури раширену тврдњу према којој институт афатомије представља корен уговора о наслеђивању, који ће своје место пронаћи у великим нововековним кодификацијама грађанског права. Након објашњења суштине и смисла симболичких поступака који су били иманентни предузимању афатомије, аутор аргументује да су се искристалисала три схватања о правној природи афатомије, а која се међусобно разликују по томе да ли јој дају уговорну правну природу, правну природу усвојења или установе најсличније римском тестаменту mancipatio familiae. Аутор закључује, да иако афатомија несумњиво представља правни посао којим се вољно мењао законом и обичајима утврђени редослед позивања наследника, она се може сматрати кореном уговорног наслеђивања само код Германа, али не и код других народа, који су познавали сличне институте на сличном нивоу правног и друштвеног развитка. У том смислу, он стоји на становишту да на једнак начин представља правни анахронизам анализа правних установа из раног средњег века кроз њихово поређење са савременим правним институтима, као и покушај да се полазећи од достигнутог нивоа развитка права и савременог начина регулисања појединих правних установа иде корак у назад, па да се на тај начин објашњава њихово порекло. Супротно томе, требало би пратити развој правних идеја о појединим институтима, који су криволинијском путањом допринели њиховом данашњем уобличењу. У питању је веома добар правноисторијски текст, посвећен теми о којој у нашој литератури до сада није постајао ни један рад. Закључци до којих аутор долази су сасвим прихватљиви, а начин на који је приступио обради ове теме јасно показује његову склоност и способност да правноисторијску анализу заснива и на упоредном методу, у овом случају нарочито на историјскоправном материјалу из римског права. 19. Уговорно наслеђивање између супружника, докторска дисертација одбрањена са одликом на Правном факултету Универзитета у Београду године, непубликована, 536 страна. Кандидатова докторска дисертација се састоји из дванаест поглавља: увод, историјски развој уговорног наслеђивања, уговорно наслеђивање у савременом упоредном праву, појам и врсте уговорног наслеђивања у савременом праву, уговорно наслеђивање у српском позитивном праву, правна природа уговорног наслеђивања, услови за настанак уговорног наслеђивања, правна дејства уговорног наслеђивања, престанак уговорног наслеђивања, уговорно наслеђивање pro et contra, уговорно наслеђивање према Преднацрту грађанског законика Републике Србије и закључак. Предмет докторске дисертације кандидата Милоша Станковића представља уговорно наслеђивање, чији појам он гради насупрот појма уговора о наслеђивању. Овако одређен предмет истраживања кандидат заснива на аргументацији да уговор о наслеђивању, као јединствени правни институт и најјачи основ позивања на наслеђе, постоји само у германским земљама, али да представља само један могући облик уговорног наслеђивања, које по његовим речима представља шири и обухватнији појам у 13

14 односу на појам уговор о наслеђивању. Он то објашњава тиме што уговорно одређење наследника постоји и у романској породици права и у оним грађанскоправним системима који су се развијали под утицајем Наполеоновог кодекса, али да оно у њима не представља јединствен правни институт, нема јединствен назив, нити било који од тих назива може да се преведе као уговор о наслеђивању. Такође, кандидат аргументује да и у другим породицама права, као што су common law или нордијска, односно да се после препоруке Европске комисије Recommendation 1994/1069/EC из године у правима као што су италијанско и шпанско, нормирају и постоје институти који се не називају уговорима о наслеђивању, иако у ширем смислу имају улогу ове установе и остварују њен циљ, али да би их зато све требало подвести под генерични појам уговорног наслеђивања. Зато је анализом сличности и разлика сродних института који у различитим правним системима остварују улогу уговора о наслеђивања, односно испитивањем историјског развоја и упоредноправних решења, анализом модалитета, правне природе, услова за настанак и престанак уговора о наслеђивању и његових правних дејстава, али и института кроз које се уговорно наслеђивање јавља у домаћем и у упоредном праву, кандидат определио њихову заједничку садржину кроз дефинисање језгра уговорног наслеђивања. Тако дефинисан појам, појам уговорног наслеђивања, омогућио му је да аргументује да је у српском праву и поред забране установе уговора о наслеђивању, ипак допуштено уговорно наслеђивање, које се јавља у институтима брачног уговора и спорзуму ортака о наслеђивању удела у ортачком друштву. У дефинисању овог језгра, а у циљу давања одговора на питање о оправданости поновног увођења уговора о наслеђивању у српско право, кандидат се превасходно служио догматским, историјско-правним и упоредно-правним методом. Тако је он испратио развој идеје двостраног, вољног располагања за случај смрти којим се мењао обичајима установљени редослед позивања на наслеђе како у упоредној правној традицији и правима старог и средњег века, тако и у српској правној традицији. С друге стране, богатим упоредно-правним прегледом уговорног наслеђивања у преко десет различитих правних система и изградњом појма уговорног наслеђивања насупрот појму уговора о наслеђивању, он је изградио у науци потпуно нову класификацију контрактуалног наслеђивања, разликујући при томе романску породицу права, германску породицу права, common law нордијски модел и шпанско-италијански модел. Исто тако, он је понудио и ново вертикално разврставање уговорног наслеђивања, које је за основ имало заједничке карактеристике овог института у различитим породицама права, а које је засновано на критеријумима начина ступања уговорног наследника у права уговорног оставиоца, различитој структури обавеза уговорних страна, различитој садржини обавеза уговорних страна и циљу који се уговором остварује. Најзад, аутор је закључио да је уговор о наслеђивању потребно реафирмисати у српском праву, ускладити га са институтом брачног уговора, али и изменити поједина решења у Нацрту Грађанског законика Републике Србије поводом овог института, прихватањем његовог модификованог романског модела. Он је на становишту и да би требало изричито предвидети могућност закључења реципрочних и теретних уговора о наслеђивању и изврши неопходне допуне, посебно у смислу могућности раскида и поништења уговора о наслеђивању. Изнети су и аргументи у корист извесних номотехничких модификација у тексту Преднацрта, нужности опредељивања за алтернативу која не предвиђа обавезу потомака уговорних страна да се сагласе са закљученим уговором и потребе да се измени концепција према којој имовина која 14

15 представља предмет уговора не улази у састав заоставштине, те да се из њене вредности не могу намирити нужни наследници. Докторска дисертација Милоша Станковића, поред несумњивог талента за бављење позитивним правом и доприноса који доноси у том делу, показује и склоност аутора ка правноисторијском и приступу, јер се у тези добрим делом бави и правноисторијским утемељењем уговорног наслеђивања међу супружницима. Аутор веома чврсто поставља своју дисертацију на правноисторијским темељима, а потом у још већем делу рада веома успешно користи упоредноправни приступ. Поред доприноса истраживању уговорног наслеђивања међу супружницима и могућим решењима de lege ferenda, аутор веома вешто сагледава упоредноправни контекст и уноси новину класификацијом уговорног наслеђивања по породицама права, нарочито указујући на специфичности нордијског и шпанско-ипалијанског модела, чиме даје озбиљан допринос и у области упоредног права. В. Педагошки рад Кандидат др Милош Станковић је на месту сарадника у настави за Наследно право на Правном факултету био запослен од године до године, док је од године у радном односу са Правним факултетом Универзитета у Београду као асистент за ужу Грађанскоправну научну област предмет Наследно право. Комисија је приликом разматрања досадашњег квалитета педагошког и наставног рада кандидата имала на уму два критеријума. Као добар путоказ узета је у обзир студентска евалуација коју је поднео кандидат Станковић. На основу увида у упитник за вредновање педагошког рада кандидата као руководиоца вежби од стране студената за предмет Наследно право, утврђено је да је просечна оцена кандидата у школској 2012/2013 години 4,57 од стране студената који су похађали вежбе, односно 4,76 од стране студената који су похађали студијску групу, а у школској 2013/2014 години 4,48, а у школској 2014/2015 години 4,1. Уочљиво је да је кандидат највише оцене од студената добијао за добру припремљеност на часу и за припрему и обрађивање практичних задатака. Кандидат од почетка свог рада на факултету у свакој школској години био руководилац вежби за по осам или девет група. У оцењивању педагошког рада кандидата Станковића узето је у обзир и његово учешће на настави из предмета Реторика, као и у припремању и подучавању студената за традиционално светосавско Такмичење у беседништву које се одржава на Правном факултету. Непосредним ангажовањем у раду како са мањим групама студената, тако и са сваким студентом понаособ, без чега је настава из Реторике немогућа, кандидат др Милош Станковић је дао значајан допринос подизању квалитета наставе из овог предмета, успешним припремама кандидата за такмичења у беседништву и афирмисању овог предмета као једног од оних по којима је Правни факултет Универзитета у Београду препознатљив у нашој академској и широј заједници. Комисија је узела у обзир и да је кандидат као председник управног одбора Српског културног кола Деспот Стефан Лазаревић, био главни носилац његових активности. Ово удружење основано је године од стране студената и сарадника Правног факултета Универзитета у Београду са циљевима образовања омладине, неговања традиције и заштите културно-историјског наслеђа српског народа, а нарочито правне традиције српског народа, као и организовања активности усмерених ка афирмацији српске културе. 15

16 На челу са кандидатом Станковићем и на његову иницијативу, Српско културно коло Деспот Стефан Лазаревић је организовало читав низ манифестација, предавања, студијских, поклоничких и хуманитарних путовања. Те активности не само да су студентима пружиле могућност да продубе своје знање, већ су допринеле и угледу самог Правног факултета, па и Универзитета у Београду у целини. Тако су кандидат и ово удружење организовали путовања студената на Косово и Метохију и студијски обилазак наше средњовековне правне и културне баштине, одлазак на Охрид, Кајмакчалан и у Скопље, обилазак Зебрњака и средњовековних српских манастира у северној Македонији и помоћ Српском културном центру Вук Караџић из Кучевишта у оснивању библиотеке, обилазак Саборне цркве и Капеле Видовданских јунака у Сарајеву и полагање венаца на споменик српским добровољцима у Соколцу, као и први организовани одлазак после Другог светског рата и полагање венаца жртвама геноцида у Јасеновцу и Старој Градини. СКК Деспот Стефан Лазаревић је под његовим руковођењем на Правном факултету организовао и централну прославу стогодишњице од победе српске војске у Првом балканском рату, која је обележена свечаном академијом и изложбом међународних уговора Балканског савеза и фотографија руског фотографа Самсона Чернова. Том приликом је кандидат остварио одличну сарадњу са Архивом Србије. У организацији кандидата др Милоша Станковића и СКК Деспот Стефан Лазаревић одржан је низ предавања и трибина на Правном факултету у којима су узели учешћа наставници и сарадници са целог Универзитета у Београду. У многима је и лично учествовао, а међу њима треба нарочито истаћи ону посвећену јубилеју од шест векова од доношења Закона о рудницима Деспота Стефана Лазаревића, затим Његошеве дане, којима су обележена два века од рођења овог српског великана, потом трибину посвећену аустро-угарској пропаганди против Србије пре и за време Првог светског рата, као и предавања на којима се расправљало о борби за патент између Тесле и Едисона и симулацију суђења на суду у Њујорку, за коју је велики део материјала и припреме студената обавио кандидат Милош Станковић у сарадњи са Музејем Никола Тесла. Редак је кандидат који се са толико ентузијазма бавио историјским и правноисторијским темама и који је показао толико интересовање и знање у тим областима, као и жељу да се оне приближе што ширем кругу студената. Г. Научно-истраживачки рад и стручне активности У оквиру досадашњег научног и стручног усавршавања, кандидат др Милош Станковић је као стипендиста спровео истраживање за потребе докторских студија на Слободном Универзитету у Берлину (Frei Universität Berlin). Такође, он је период од провео на Макс Планк институту за упоредно и међународно приватно право у Хамбургу (Max-Planck-Institut für ausländisches und internationales Privatrecht), где је стипендију овог института такође искористио за прикупљање литературе и рад на својој докторској дисертацији. Кандидат је у досадашњој каријери учествовао и на већем броју међународних научних конференција. Поред запажених радова на Копаоничкој школи природног права, године је учествовао и излагао на међународном научном скупу Насиље у породици, одржаном на Правном факултету Универзитета у Београду, док је и године своје научне радове презентовао на Harmonius школама права на Златибору, које имају статус међународних научних скупова, а које су биле посвећене усклађивању 16