ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Transcription

1 ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Б е о г р а д ПРЕДМЕТ: Извештај Комисије за избор једног сарадника у настави за Уставноправну ужу научну област (предмет Политички систем). Наставно-научно веће Правног факултета Универзитета у Београду, на предлог Катедре за јавно право од 21. марта године, на својој VI седници од 28. марта године, донело је одлуку о расписивању конкурса за избор у звање једног сарадника у настави за Уставноправну ужу научну област (предмет Политички систем). Конкурс је објављен у Службеном гласнику РС, бр. 33/2016. године од 1. априла године и у публикацији Националне службе за запошљавање Послови, бр. 668 од 6. априла године. Наставно-научно веће Правног факултета Универзитета у Београду је на истој VI седници од 28. марта године одредило је Комисију за писање извештаја о пријављеним кандидатима у саставу: др Ратко Марковић, редовни професор у пензији, др Јовица Тркуља, редовни професор, др Оливера Вучић редовни професор и др Танасије Маринковић, ванредни професор (у даљем тексту: Комисија). Након што је прегледла пријаву кандидата, његову биографију и све приложене радове, Комисија има част да Изборном већу Правног факултета Универзитета у Београду поднесе следећи: И З В Е Ш Т А Ј I. ПОДАЦИ О КОНКУРСУ Комисија је констатовала да се на конкурс објављен у Службеном гласнику РС и у публикацији националне службе за запошљавање Послови за избор једног сарадника у настави, за Уставноправну ужу научну област (предмет Политички системи), пријавио Стефан Душанић, као једини кандидат. Комисија је констатовала да је кандидат поднео конкурсом све тражене документе у складу са законским и статутарним условима и да су се стекли сви услови за преглед и оцену поднетих докумената. II. ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ 1. Основни биографски подаци 1

2 Стефан Душанић је рођен 11. децембра године у Београду. Завршио је огледну основну школу Владислав Рибникар, билингвална настава француски, са одличним успехом (2006). Потом је завршио Трећу београдску гимназију, друштвенојезички смер, билингвална настава француски, са одличним успехом (2010). Добитник је дипломе Министарства просвете Републике Србије за освојено 2. место на општинском такмичењу и 3. место на градском такмичењу из историје (2004). Школске 2010/2011. године уписао је Правни факултет Универзитета у Београду, на коме је на Теоријскоправном смеру дипломирао школске 2013/2014. године. Као волонтер радио је маја године на Међународној конференцији Светског удружења за уставно право и од октобра до новембра године у адвокатском ортачком друштву Стојковић и Прекајски. Након дипломирања, запослио се у својству адвокатског приправника у адвокатском ортачком друштву Стојковић и Прекајски од новембра године. Легитимацију Адвокатске коморе Србије добио је 26. децембра године. Осим матерњег српског језика, говори француски (приложена диплома нивоа DALF C1 од 21. јуна 2013.) и енглески (без посебне дипломе, у припиреми за полагање теста CPE), а служи се немачким језиком (приложена диплома нивоа А1 од 26. августа 2011.). 2. Студије и радно искуство Основне студије Кандидат је као редовни студент уписао Правни факултет Универзитета у Београду у академској 2010/2011. години. Дипломирао је 17. новембра године, са просечном оценом 9,00. У току студија израдио већи број семинарских радова: Прединдустријска, индустријска и постиндустријска друштва из Основа социологије и социологије права, Настанак парламентаризма у Трећој француској републици из Уставног права и "Правна држава у делима Карла Шмита и његових критичара" из Политичког система. Више пута је награђиван и похваљиван за постигнут одличан успех у учењу и стицању знања на Правном факултету Универзитета у Београду. Последипломске студије Последипломске мастер студије је уписао школске 2014/2015. године на Правном факултету Универзитета у Београду на Јавноправном модулу, уставно-правни подмодул. Мастер студије је завшио године са просечном оценом 10. Докторске студије Докторске студије кандидат је уписао на Правном факултету Универзитета у Београду године на Уставноправном смеру. За привременог ментора одређен је редовни професор др Јовица Тркуља, а за оквирну тему изабрана је Слобода политичког изражавања. Наставно-научни рад и стручне активности Кандидат Душанић има искуство у раду у академској заједници. У периоду од октобра до јанурара године, у својству демонстратора, држао је стручну групу и консултације студентима на Правном факултету Универзитета у Београду, на основним студијама на предмету Политички систем. Учествовао је у низу научних и стручних скупова, саветовања, трибина и 2

3 едукативних семинара, који су се бавили различитим аспектима уставног права и политичког система: пробламетике ратног и ванредног стања, односа цркве и државе, остваривања и примене људских права, недостацима демократских институција у Србији и иностранству, проблемима правног савладавања ауторитарне прошлости итд. Поред тога, учествовао је на многим семинарима, конференцијама и курсевима из области правне теорије логике, тумачења права и правне аргументације. Поред рада у академској заједници, кандидат је своје правно знање заокружио и практичним радним искуством у периоду од октобра до новембра радио је као волонтер, а од новембра до октобра као приправник, у адвокатској канцеларији Стојковић и Прекајски, те је био члан и струковног удружења Адвокатске коморе Србије од 26. децембра до 28. новембра године. 3. Објављени радови Кандидат Стефан Душанић објавио је једну монографију, четири стручна рада и један приказ у зборницима и стручним часописима. 1) Монографије: Слобода критике носилаца јавних функција, мастер рад, Београд, 2015, стр. 54. Чланци у часописима и прилози у зборницима: 2) Ванредна овлашћења шефа државе у Вајмарској републици, Право и друштво, Београд, бр. 2/2012, стр ; 3) "Однос извршне и законодавне власти у Трећој француској републици, Анали Правног факултета у Београду, Београд, бр. 1/2013, стр ; 4) The state of war and the state of emergency in the Serbian constitution of 2006, De iure publico: Z dziejów prawa publicznego, Краков 2014, стр ) Уставност објективне одговорности издавача медија, Hereticus, Београд, бр. 3-4, (у штампи). Прикази, белешке и осврти: 6) На белом хлебу, приказ књиге На белом хлебу. Смртна казна у Србији Ивана Јанковића (Службени гласник-клио, Београд 2012), Анали Правног факултета у Београду, Београд, бр. 1/2015, стр Приказ радова За сврху овог извештаја детаљније приказујемо следеће радове кандидата: 1) Слобода критике носилаца јавних функција, мастер рад, Београд, 2015, стр. 54. Мастер рад кандидата, који је брањен на Правном факултету Универзитета у Београду, дана 12. октобра године, насловљен је Слобода критике носилаца јавних 3

4 функција. Кандидат се посветио истраживању једног од кључних облика слободе изражавања у Србији, са посебним освртом на праксу Европског суда за људска права. Рад је подељен у две целине: теоријске основе слободе изражавања и правни оквир критике носилаца јавних функција. У првом делу дат је преглед теорија које објашњавају зашто се слободи говора уопште пружа заштита. На неопходност такве анализе указује чињеница да поступак балансирања права, до чега ће неизбежно доћи када се пред судом појави случај критиковања носиоца јавне функције, захтева да се сагледа шта је суштина неког права, а самим тим и који је разлог због којег је оно декларисано. Међу свима које су изложене, кандидат истиче да су најутицајније теорије о значају говора за демократију и различите варијанте тезе Џона Стјуарта Мила о значају за откривање истине. Оне, међутим, не могу према мишљењу кандидата да оправдају нарочиту заштиту изражавања којим се носиоци јавних функција критикују. За те потребе, кандидат је формулисао посебну теорију, која претпоставља да постојећа схватања начелно оправдавају слободу изражавања. Назвавши је теоријом о друштвеном утицају, кандидат тврди да је шира слобода говора према носиоцима јавних функција противтежа разлици у моћи појединаца која постоји у свим савременим друштвима. Сходно томе, што је неки човек утицајнији, то треба да се његова лична права више сужавају и говор који га критикује да буде слободнији. У основи дескриптивна, ову теорију кандидат изводи из праксе Европског суда за људска права, иако наведени разлози нису изричито формулисани у његовим одлукама. Други део рада окренут је анализи позитивног права Србије. Почевши са дефинисањем појма носиоца јавне функције, кандидат се користи прописима из разнх области права, али и судском праксом која је прати. Иако јасно одређеног појма нема, кандидат јесте утврдио које се категорије функционера најчешће сматрају подложнијим критици (политичке, више управне итд.), а за детаљеније одређивање предлаже прескриптивне елементе сопствене теорије о друштвеном утицају. Потом је дата анализа ограничења права приватности и права на част и углед, која су суштина правног уобличавања слободе критике. Анализирајући бројне правне стандарде који су махом преузети из праксе стразбуршког суда, кандидат је утврдио да уједначене примене и тумачења тих стандарда нема и да је то добрим делом последица лоших нормативних решења. Приметна је и тежња да када судови у Србији желе да санкционишу критику, они то правдају законским нормама, а да су одлуке стразбуршког суда извор образложења када желе критику да допусте. Најзад, у последњем одељку, кандидат сагледава како се са слободом критике сукобљава заштита ауторитета судства. Излажући критици и праксу Европског суда и одлуке Уставног суда Србије, кандидат указује на то да заштита ауторитета судства није нормативно уобличена у Србији, те да је у овој области неопходан развој нашег правног система. У закључку, кандидат сумира налазе из појединачних поглавља, али и испитује сопствену теорију коју је на почетку изложио. Налазећи да она објашњава многе појаве у поступку уравнотежења права и при одређивању категорија носилаца јавних функција, кандидат указује и неке пропусте своје теорије, нарочито у области заштите ауторитета судства, те да је неопходно у будућности је допунити и мењати. Праћена бројним библиографским јединицама и обимном судском праксом, овај мастер рад прва је студија о овој теми на српском језику и показује да је, узимајући у обзир и претходне чланке, научни рад кандидата перспективан. 4

5 2) Ванредна овлашћења шефа државе у Вајмарској републици, Право и друштво, Београд, бр. 2/2012, стр Ово је први објављени рад кандидата. У њему он је дао анализу система власти Вајмарске републике са посебним освртом на институционални оквир и историју примене ванредних овлашћења шефа државе. У уводном делу рада, сумиране су основе милитантне демократије и с њом повезаног појма ванредних стања, чиме је теоријски утемељена даља анализа. Потом, у првом поглављу, дата је кратка историја настанка Вајмарске републике и њеног устава, као и преглед система власти који је тим уставом утемељен. Други део рада сажето анализира чл. 48 Устава од 1919, који је прописивао ванредна овлашћења председника. Стављајући у први план уопштеност и непрецизност овог члана, кандидат наслућује тешкоће које су настале у примени ванредних овлашћења, а нарочито о употреби тих овлашћења упоредо са правом распуштања законодавног тела (које је детаљеније представљено у првом поглављу). Трећи и претежни део рада састоји се од анализе примене ванредних овлашћења кроз историју Вајмарске републике, у хронолошком распореду. Први одељак описао је праксу Фридриха Еберта, првог демократског председника Немачке, од до његове смрти Нарочито се осврћући на случај Каповог пуча, кандидат наглашава да учестала употреба ванредних овлашћења под Ебертом није имала ауторитаран карактер. Напротив, користећи се њиховом ширином, Еберт је успео да очува републику (и демократију) у доба дубоких криза које су произлазиле из версајског мира. Те су кризе биле разноврсне покушаји монархистичких преврата, налети баварског сепаратизма, али и економске тешкоће од отплате ратних репарација. Други одељак покрива први мандат председниковања прослављеног ратног маршала Паула фон Хинденбурга, од до Кандидат је ово доба јасно поделио на два периода: од до 1929, када је економски опоравак омогућио политичку стабилизацију а самим тим изобичајење ванредних овлашћења, и од 1929, када економска криза потреса цео свет. Та криза, а делом и вајмарски изборни систем, подстакли су раст екстремних странака, а нарочито нацистичке партије, што је онемогућило успостављање стабилних већина и функционисање парламентаризма уопште. Ово је за последицу имало да је председник често распуштао парламент и да је, уз прећутну сагласност социјалдемократа, ванредним овлашћењима одржавао десничарске владе. Најзад, у последњем одељку кандидат је описао успон нацизма и крај Вајмарске републике током другог мандата фон Хинденбурга. Потпуно расуло у немачкој држави тог времена условило је крах парламентаризма Рајхстаг готово да се није ни састајао и дубоко неповерење становништва према политичком систему. Верујући да поступа у складу са вољом народа, Хинденбург је нерадо поставио коалициону владу нациста и конзервативаца. Кандидат овде скреће пажњу на занимљив податак: у оквиру те владе, Хитлер је убедио Хинденбурга да само два пута употреби ванредна овлашћења, док се у претходном периоду на њих позивало више од 250 пута. Та два декрета, међутим, уступила су Хитлеру и његовој странци апсолутну власт и омогућила су терор над политичким неистомишљеницима. У закључку, кандидат тврди да ванредна овлашћења нису један од главних узрока успона нацизма, што је тренутно шире прихваћена теза, већ да су она била кључна и за одржавање Вајмарске републике у условима кризе парламентаризма и с њом повезаног недостатка шире подршке за демократију у немачком друштву тог времена. Овај рад је објављен у часопису Право и друштво, чији је издавач био Службени гласник. 5

6 3) "Однос извршне и законодавне власти у Трећој француској републици, Анали Правног факултета у Београду, бр. 1/2013, стр ; У овом раду кадндидат даје историјски преглед настанка и преображаја парламентаризма у Трећој француској републици, са детаљном анализом установа међусобне контроле грана власти. Увод чланка укратко описује значај теме за уставно право и правну историју, нарочито због чињенице да Трећа француска република представља прву мешавину парламентаризма са републиканским обликом владавине и због тога што је она доживела кључну трансформацију без формалне промене уставног текста, већ путем уставних конвенција. Као и у претходном чланку, али на продубљенији начин, кандидат у прва два поглавља рада даје историјски преглед настанка републике и анализу система власти из уставног текста. Кроз детаљно цитирање стручне литературе тог времена, кандидат је јасно описао да замисао Треће републике јесте била плод компромиса умерених струја републиканства и монархизма, што је условило и опредељење за дуалистички вид парламентаризма, чији циљ је равнотежа власти између шефа државе и законодавног тела. Треће поглавље чланка, међутим, јасно описује преображај дуалистичке замисли у монистичку стварност. Првенствено помоћу уставних конвенција, а нарочито изобичавањем председниковог права да распусти доњи дом, законодавна власт успоставила је премоћ над извршном. Кандидат тврди да је то тих промена дошло услед узастопних изборних пораза монархиста и тежње републиканаца да однос власти приближе револуционарном идеалу скупштинског система, што су у великој мери и постигли. У четвртом поглављу рада, кандидат сагледава уставну праксу током Треће републике кроз примену различитих средстава међусобне контроле грана власти. У први план стављена су средства законодавне власти: посланичка питања, интерпелације, парламентарне анкете, сталне комисије и буџетска власт. Сваком од тих институција временом се извршна власт више подређивала законодавној, што је изазвало велику нестабилност министарских савета (влада), а често и претерано увећање и неефикасност управе. Ипак, кандидат истиче и значајне изузетке од овог правила. У време Првог светског рата и потоњих економских криза, владе су по правилу биле трајније и стабилније, а парламент их је мање спутавао у одлучивању. Ово се најбоље види у примени председникове уредбодавне власти ( права да примењује законе ), које су током криза и парламент и Државни савет тумачили тако да председник има право да неке законе и не примењује. Кандидат тиме наглашава флексибилност француског политичког система када је однос грана власти неподесан за суочавање са изазовима ванредних стања, долази до нове трансформације система власти, кршењем неких уставних конвенција које су тај систем створиле. Најзад, у закључку кандидат сумира уставну праксу Треће француске републике и подвлачи чињеницу да до суштинског преображаја односа власти може доћи и без формалне измене текста, већ помоћу уставних конвенција, када прилике у друштву то захтевају. 4) The state of war and the state of emergency in the Serbian constitution of 2006, De iure publico: Z dziejów prawa publicznego, Краков 2014, стр Овај рад кандидата објављен је на енглеском језику, у зборнику радова са међународне конференције у Кракову. Заснован на излагању са те конференције, овај чланак је сажета анализа установа ратног и ванредног стања, које су прописане Уставом 6

7 Републике Србије од Рад је подељен у три целине: услови настанка и престанка тих стања, институционалне последице њиховог проглашења и ограничења људских права током њиховог трајања. На основу тумачења релевантних норми и њиховог поређења са одговарајућим одредбама из Устава од и неколико важећих закона, кандидат је закључио да је садашње нормативно стање незадовољавајуће. Неопходно је, наиме, да се пропишу јаснији и строжији услови за наступање и окончање ратног и ванредног стања како би се спречила злоупотреба тих стања као и да током њиховог трајања извршна власт треба да буде слободнија у поступању да би увођење тих стања омогућило ефикасно суочавање са кризама које су их изазвале. Кандидат тврди да би већа слобода извршне власти могла да се састоји од овлашћења Владе да доноси акте са снагом закона којима се у неопходној мери ограничава шири спектар људских права, а нарочито права на јавно окупљање, слободе вероисповести и тзв. habeas corpus права, као и да би сагласност Народне скупштине у тим случајевима требало да се добије накнадно, без обзира на то да ли је у могућности да се састане. Насупрот претходним радовима, овај чланак је писан без обиља стране литературе и значајне историјске димензије, већ као строга анализа позитивног права Србије. 5). Уставност објективне одговорности издавача медија, Hereticus, Београд, бр. 3-4, (у штампи). У овом чланку, који чека објављивање у часопису Hereticus, кандидат сагледава низ одредаба Закона о јавном информисању и медијима у светлости слободе изражавања. Рад се састоји од два дела: анализе грађанскоправне одговорности издавача медија и теста сразмерности задирања у права. Подсећајући у уводу чланка на злоупотребе медијских прописа у нашој скоријој историји, кандидат наглашава да недавне промене у овој области морају да се сагледавају са становишта јуриспруденције Европског суда за људска права и њоме инспирисане праксе Уставног суда Републике Србије. У оквиру грађанскоправне анализе, кандидат истиче да су кључни елементи одговорности штетна радња и противправност крајње нејасно уређени новим законом, те да недостају иоле разумљиви критеријуми за њихово одређивање. Нарочито осетљив проблем представља и објективност те одговорности. Без субјективног елемента новинарске пажње, који су сви претходни прописи у овој области познавали, одредбе новог закона прете да буду изузетно рестриктивне по слободу изражавања, па чак и да искључе примену правила новинарске струке, замењујући их правилима судског доказивања. Обимна пракса наших судова, коју кандидат у раду често цитира, јасно показује да је питање кривице увек било кључно у овој области, те да су нове одредбе јасно супротстављене постојећим правним схватањима. Други део чланка састоји се од три теста пропорционалности које спроводи Европски суд за људска права: предвиђеност у закону, оправданост циљаи неопходност у демократском друштву. Кандидат овде тврди да одредбе новог закона не пролазе ниједан од ових тестова, иако је неиспуњавање само једног довољно да би се утврдила неуставност, односно неусклађеност са Европском конвенцијом о људским правима. Први тест предвиђеност у закону поставља квалитативне услове за законске одредбе. Ако ни уз стручну помоћ није могуће предвидети законитост поступања, онда су те норме превише нејасне да би се могле сматрати законом, без обзира на то што су у тој форми ступиле на снагу и што су јавно доступне. Због лоше номотехнике и збуњујућег садејства норми, одредбе о објективној одговорности не могу се према мишљењу кандидата 7

8 сматрати законом у том смислу. Потом, за испитивање оправданости циља новог закона, кандидат је прибегао налазима економске анализе права. Наводећи да је већ утврђено да објективна одговорност води опадању пажње у поступању одговорног лица, што је управо супротно декларисаном циљу повећавања новинарске етике и спречавања таблоидизације медија, кандидат налази да нови закон пада и на овом тесту, јер спорне одредбе не воде циљу због којег су уведене. Најзад, неопходност у демократском друштву највише је погођена објективношћу одговорности. Према мишљењу кандидата, очигледно је да не постоји прека потреба друштва да издавач медија одговара за штету без обзира на то колико је пажње уложено у проверу информација. Овде су такође од значаја разлози из првог теста произвољност одређивања противправности, што је последица нејасности одредаба, озбиљно нарушава принцип правне сигурности и онемогућава судове да адекватно уравнотеже слободу изражавања са правом на приватност и правом на част и углед. Узимајући све ово у обзир, кандидат је врло убедљиво аргументовао да су многе одредбе Закона о јавном информисању и медијима неуставне, те да је промишљена измена овог прописа неопходна. 6) На белом хлебу, приказ књиге На белом хлебу. Смртна казна у Србији Ивана Јанковића (Службени гласник-клио, Београд 2012), Анали Правног факултета у Београду, Београд, бр. 1/2015, стр У овом приказу, кандидат је успешно сумирао садржај, методе и значај до сада најобимније монографске студије о смртној казни у Србији. Следећи хронолошки распоред књиге, кандидат је представио главне нити истраживања, а нарочито анализу спољних политичких околности и унутрашњих друштвених чинилаца од значаја за постојање и примену смртне казне, као и историју развоја либералних и конзервативних политичких идеја које су обликовале свест о смртној казни. Поред сажимања налаза ове студије и препознавања њеног значаја за нашу правну науку, кандидат се и критички осврнуо на делове књиге који су претерано засновани на делу новије историографске литературе која, према мишљењу кандидата, погрешно представља многе токове српске историје. Нарочита мета критике био је и апстракт књиге на енглеском језику који је, далеко више него само дело, политички мотивисан и недостојан озбиљности целе студије. Ипак, приказ књиге у целини је изузетно похвалан и у свега шест страна успешно представља дело од преко шест стотина. У целини посматрано, резулатима које је остварио у својим стручним радовима кандидат Стефан Душанић је потврдио смисао за истраживачки рад. Његови радови се одликују брижљиво негованим стилом који карактерише јасан исказ са солидним теоријским упориштима и компаративним прегледима. 5. Учешће на научним и стручним скуповима Кандидат Стефан Душанић је учествовао на следећим међународним конференцијама и семинарима: 8

9 1) VII International Conference Ius ad bellum, ius in bello: History of Military Law and Law of War, коју су организовали Удружење студената права Јагелонског универзитета и Катедра за правну историју Пољске на Јагелонском универзитету, Краков, април Године. 2) VIII International Conference Cuius regio, eius religio Of the relationship between church and state, коју су организовали Удружење студената права Јагелонског универзитета и Катедра за правну историју Пољске на Јагелонском универзитету, Краков, децембар године. " 3) Теорија и пракса људских права, Прва студентска конференција из теорије и филозофије права, Правни факултет Универзитета у Београду, 17. децембар (у својству коментатора рада "Право приватности"). 6. Искуство у извођењу наставе на универзитету Стефан Душанић је у школској 2015/2016. години био руководилац вежби на предмету Политички систем. Као руководилац вежби имао је одличну интеракцију у реализацији наставе. Уложио је велики напор за стално осавремењивање наставе, коришћење техника интерактивне наставе који укључују презентације, рад у групама, дебате, радионице, семинарске радове, учешће у реализацији истраживачких пројеката, посете и разне активности у праћењу рада појединих политичких институција. Вежбе које је кандидат држао на основним студијама оцењене су у анонимној студентској анкети која је спроведена 28. децембра године. Кандидат је добио следеће оцене: Т в р д њ е Не могу да одговорим Без одговора Просечна оцена 1. Руководилац вежби је припремљен за час 2. Руководилац вежби јасно објашњава питања која се обрађују 3. Руководилац вежби припрема и обрађује практичне задатке на часу 4. Руководилац вежби подстиче учествовање студената у раду на часу 5. Руководилац вежби одговара на студентска , , , , ,5 9

10 питања и узима у обзир студентске коментаре 6. Руководилац вежби у довољној мери проверава знање студената 7. Руководилац вежби на одговарајући начин проверава знање студената 8. Руководилац вежби објективно оцењуке рад студената на вежбама 9. Руководилац вежби уредно држи часове (према распореду, без отказиvања, кашњења и скраћивања) 10. Ова анкета је спроведена на коректан начин (без притисака и утицаја) , , , , ,64 УКУПНА ПРОСЕЧНА ОЦЕНА (просек претходних 10) 4,47 Посебан коментар о раду руководиоца вежби - Професор се труди да нам објасни све нејасне појмове и да нам на најбољи начин пренесе материју. - Одличан момак III. ЗАКЉУЧНО МИШЉЕЊЕ И ПРЕДЛОГ КОМИСИЈЕ Стефан Душанић је постигао одличан успех на основним и мастер студијама. Оно што га посебно препоручује јесу његови објављени радови из области уставног права и 10

11 политичког систма. Познавање страних језика, бројна стручна усавршавања у иностранству, као смисао за теоријску анализу показују континуирани развој и усавршавање кандидата. Његове објављене радове одликује тематска разноврсност, солидна теоријска утемељеност, јасан стил и језик којим се уверљиво саопштавају резултати до којих је дошао. Кандидат поседује искуство у раду са студентима, јер је руководио вежбама из предмета Политички систем на Правном факултету Универзитета у Београду. Вежбе из Политичког систма које државо у школској 2015/2016. години оцењене су у анонимној студентској анекти високом оценом 4,47. Увидом у укупну научно-стручну делатност и наставну активност кандидата Комисија је утврдила да је: - кандидат показао способност, посвећеност и смисао за наставни рад у ужој научној области из уставног права и политичког система; - објавио већи број стручних радова у домаћим и страним стручним часописима и зборницима; - учествовала са саопштењима и дискусијама на више стручних домаћих и међународних скупова; - успешно одбранио мастер рад; - стекао искуство у извођењу наставе на универзитету. Комисија, руковођена просечном оценом кандидата, бројем и квалитетом објављених радoва, бројем учешћа на научним и стручним скуповима у земљи и инсотранству, испољеним интересовањима, показаном склоношћу за научни и наставн рад и знањем страних језика, има част да Изборном већу Правног факултета Универзитета у Београду учини П Р Е Д Л О Г да донесе одлуку да се Стефан Душанић, мастер права, изабере у звање сарадника у настави за Уставноправну ужу научну обаст (предмет Политички систем) на Правном факултету Универзитета у Београду. Београд, 11. јун године др Ратко Марковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду у пензији 11

12 др Јовица Тркуља, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду др Оливера Вучић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду др Танасије Маринковић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду 12