УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ - 10 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ - 10 ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ, КАНДИДАТА И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ Тема: Допринос верске наставе моралности младих Кандидат: Нинослав Качарић I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ 1. Датум и орган који је именовао комисију године, Наставно-научно веће Филозофског факултета у Новом Саду 2. Састав комисије са назнаком имена и презимена сваког члана, звања, назива уже научне области за коју је изабран у звање, датума избора у звање и назив факултета, установе у којој је члан комисије запослен: - Др Радован Грандић, редовни професор за ужу научну област Педагогија, изабран у звање године, запослен на Филозофском факултету у Новом Саду, ментор - Др Слађана Зуковић, ванредни професор за ужу научну област Педагогија, изабрана у звање године, запослена на Филозофском факултету у Новом Саду - Др Зорица Кубурић, редовни професор за ужу научну област Социологија, изабрана у звање године, запослена на Филозофском факултету у Новом Саду - Др Жељко Калуђеровић, ванредни професор за ужу научну област Филозофија, изабран у звање године, запослен на Филозофском факултету у Новом Саду - Др Милка Ољача, професор емеритус, изабрана у звање године, запослена на Филозофском факултету у Новом Саду II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ 1. Име, име једног родитеља, презиме: Нинослав (Зоран) Качарић 2. Датум и место рођења, општина, република: године, Зрењанин, Република Србија 3. Датум одбране, место и назив магистарске тезе: године, Фоча, Мисија Цркве кроз верску наставу у државним школама Републике Србије у 21. веку. 4. Научна област из које је стечено академско звање магистра наука: Теологија, Филозофија, Педагогија; магистар богословских наука 5. Приказ научних и стручних радова са оценом: - Качарић, Н. (2014), Допринос верске наставе моралности даровитих као индикатор квалитета образовања, у: Даровити и квалитет образовања, Зборник 19, стр Висока школа струковних студија за васпитаче Михаило Палов Вршац, Србија, Univerzitet de vest Aurel Vlajku Arad Rumunija; UDK ; ISSN ; ISBN , 19 (2014), P COBISS.SR-ID Аутор је у овом раду пажњу усмерио ка верској настави у савременом систему школства, васпитања и образовања из

2 2 угла могућности која је демократским променама почетком 21. века дата нашем друштву, а посебно младима и даровитима, наглашавајући одговорност наставника и ученика у проналажењу и остваривању комплексних моралних квалитета и духовних сфера личности. Темељним изучавањем литературе о развоју верске наставе у Србији, као и истраживања смисла живота, животних ставова и поступака младих, посматра се допринос верске наставе развоју моралности, тј. ефекти на постизању трајних суштинских циљева изграђивања и моралног усавршавања даровитих. Циљеви и задаци верске наставе су, као и сам појам религије, конципирани на повезивању света реалије и метафизике, прошлог и будућег, смртног и бесмртног, и из овог аспекта се посматра поглед на свет, значај дарованих талената и поштовање личносног интегритета даровитих, који, кроз верску наставу, имају дубљи, потпунији и зрелији однос према Богу и другима, задовољавајући своје базичне психолошке потребе (за заштитом, сигурношћу, љубављу, подршком у свему што раде, да истрају и успеју), а посебно за личним развојем и моралним усавршавањем. Развој духовно-моралних аспеката, изграђивањем универзалних вредности (љубав, толеранција, смиреност духа и отвореност за познање трансценденталне стварности...) дискутује се у раду и из аспекта доприноса верске наставе развијању толеранције и васпитању за квалитетан живот у складу са моралним основама, у мултиетничком, мултикултуралном и мултиконфесионалном друштву, поштујући друге и другачије, те препознавајући аспекте присуства и деловања даровитих. У раду се темељно анализирају налази истраживања која су рађена пре увођења верске наставе у школски систем Србије (Ђорђевић, Тодоровић, 1999; Божичковић, Петровић, Кадијевић, 2001), као и налази истраживања Центра за емпиријска истраживања религије из Новог Сада са округлог стола Образовни и верски систем у друштвима у транзицији о ефектима верске наставе на простору бивших република СФРЈ. Посматрају се и налази истраживања Института за педагошка истраживања из Београда (ЦЕИР, 2002) о верској настави и грађанском васпитању у школама у Србији, који говоре о позитивном односу младих према религији, те већим степеном религиозности младих и доприносу верске наставе формирању толеранције (Кубурић, 2003). Такође су анализирани налази истраживања Центра за емпиријска истраживања религије и Савеза педагошких друштава Војводине (2010. године) о верској настави у школи (З. Кубурић и С. Зуковић, 2010), чиме је аутор, сагледавајући стање у овој области, стицао оквир за фокусирање питања развоја моралности даровитих. Рад припада Педагогији као ужој научној области из које је докторска дисертација, а питања развоја моралности путем верске наставе директно су везана за тему докторске дисертације. - Качарић, Н. (2014), THE CONTRIBUTION OF RELIGIOUS EDUCATION TO DEVELOPMENT OFCREATIVITY OF YOUNG PEOPLE Допринос верске наставе развоју креативности младих, у: Даровити и квалитет образовања, Зборник са међународног научног скупа-јубиларни 20. округли сто о даровитима, Вршац, Висока школа струковних студија за образовање васпитача Михаило Палов Вршац-Србија; Универзитет Св. Климент Охридски -Педагошки факултет Битола-Македонија; Universitatea de Vest Aurel Vlaicu Arad-Romania; Univerza v Ljubljani Pedagoška fakulteta Ljubljana-Slovenija, UDK (048.4); ISBN , 20 (2014), P COBISS.SR-ID У раду аутор посматра верску наставу као значајног чиниоца развоја креативности младих и васпитног деловања школе. Посебан акценат стављен је на допринос континуираног и стручног усавршавања наставника верске наставе у областима педагошко-психолошких знања и вештина, кроз семинаре, стручна предавања, али и неке савременије модалитете професионалног развоја као што су менторство и супервизија, кроз које наставници проширују знање релевантно за рад и однос према раду, добијају подршку у савладавању тешких или изазовних радних ситуација и помоћ за конкретне проблемске ситуације. У том процесу веома је важан трајни напор, способност и међусобна сарадња вероучитеља да програм предмета верске наставе обликују и прилагоде посебним потребама ученика, као и специфичним срединским условима у којима раде. Посматрају се и аспекти сарадње са педагошко-психолошком службом у школи, која помаже наставницима верске наставе да, путем адекватно конципираног програма и ваљане реализације предвиђених садржаја, овај предмет успешно укључе у целокупан школски живот развијајући потенцијале даровитих и њихову креативност. Сагледавају се истраживања о ефектима верске наставе у Србији, организована у претходном периоду од стране Центра за емпиријска истраживања религије (ЦЕИР) из Новог Сада, Института за педагошка истраживања из Београда и Савеза педагошких друштава Војводине из угла евалуације верске наставе у нашим школама и њеном унапређивању, а посматра се и њен допринос развоју креативности младих, што овај рад сврстава у област Педагогије, а везује га и за тематику дисертације. - Качарић, Н., (2014), Развој верске наставе и њени ефекти у Србији, Педагошка стварност, број 2, стр ,

3 3 Нови Сад: Педагошко друштво Војводине, UDK ; ISSN ; COBISS.SR-ID BIBLID , 60 (2014), 2p У раду се анализира стање после периода полувековног спутавања у специфичним политичким околностима у бившој Југославији, и настојања српског друштва данас, које тежи ка модернизацији и демократизацији, покушавајући да изгради свој нови идентитет у шаренилу европских народа. Период промена који је са собом донео поштовање верских слобода српског народа и слободу да своја уверења јавно испољава, једним делом и кроз верску наставу у државним школама, аутор сагледава кроз налазе истраживања верске наставе у основним и средњим школама, посматрајући образовни и верски систем у друштвима у транзицији. Поменута истраживања посматрају се кроз допринос евалуацији верске наставе у школама и њеном унапређивању, а тиме се сагледава и верска настава као средство савремене мисије и присуства Цркве у образовном систему, утицај вере и духовног искуства на поглед на свет и живот, очување, неговање и изграђивање верског и културног идентитета, развијање вере и зреле религиозности, упознавање са садржајима вере и духовним искуствима, оспособљавање за пун и потпун живот у вери, развијање толеранције и васпитања за живот у мултиетничком, мултикултуралном и мултиконфесионалном друштву, поштујући богатство испреплетености традиција и духовних вредности на нашим просторима, што рад директно сврстава у педагошку област и ставља га у функцију тезе. - Качарић, Н., (2014), Организација верске наставе у Србији, Вршац: Градска Библиотека Вршац, UDK (497.11); ISBN , COBISS.SR-ID У књизи се дају налази емпиријског истраживања вредности деце и младих посматране кроз свест о вери и животу по њеним начелима, судовима о сопственом добром и лошем деловању, дакле проучава се развој вредности као значајан фактор у усмеравању владања. Занимање аутора за ова питања везано је за његово бављење значајем верске наставе на морални развој деце и младих. Важност моралних вредности и моралности уопште посматра се кроз истраживања у филозофији, педагогији, психологији..., и налази се да ова питања у емпиријским истраживањима последњих деценија немају одговарајуће место. Простор за истраживање моралности, а посебно моралног развоја код деце и младих, отвара се организовањем верске наставе у Србији, тако да аутор ово питање поставља на нов начин, из другог угла и у овој књизи питањима филозофије морала, начинима изградње моралног лика учењем, идентификацијом прилази анализирајући различите приступе: позитивизам, бихејвиористичка оријентација, когнитивистивизам..., налазећи у настави веронауке могућности да се помогне расправи о релативизму и универзализму у разјашњавању питања постојања универзалног редоследа моралног развоја у разним културама. Значајан угао овим питањима даје разматрање Јунговог гледишта о основним етичким чињеницама, свесности и изједначавању моралности и свесности, и развоју моралности у смислу напредовања од примитивне свести до савршене, зреле. Јунгово схватање развоја моралности као развој суђења и мишљења је у теоријској основи рада, те води ауторова схватања о развоју моралности и његовом прихватању хијерархијско-епигенетичком развојном моделу, те схаватању да се развој моралног мишљења завршава највишим обликом познатим под именом начелна моралност, а да се развој идеала максимализује его идеалом као особом (узором) која тежи трансцеденталном добру, или прерастањем у имперсонални систем вредности, односно поглед на свет. У књизи се посматрају и друга питања везана за верску наставу. Једно од њих је питање које Педагогија већ дуго истражује, а односи се на домете васпитања, улогу знања о вредностима, којим средствима градити морални лик младих у плурализму данашњице и како црква остварује своју мисију на овом пољу. Третирајући ова питања књига се сврстава у поље педагошке науке, а њен садржај припада проблематици докторске дисертације. - Качарић, Н., (2014), Веронаука у Србији-изазови и одговори, електронско издање монографије. Вршац: Градска Библиотека Вршац, UDK (497.11); ISBN , COBISS.SR-ID У књизи се истражује верска настава као средство савремене мисије цркве у смислу доприноса развоја моралности, вере и духовног искуства, да би се ученицима пружио свеобухватан поглед на свет и живот, уз заједничку одговорност више кључних чинилаца овог процеса и ради очувања, неговања и изграђивања верског и културног идентитета и религиозности. Предмет емпиријског истраживања су били ставови о верској настави и њеним ефектима, како представника одређене конфесије - Српске православне цркве Епископа банатског који доноси

4 4 решења о постављењу вероучитеља, тако и садашњих ученика верске наставе и грађанског васпитања. Техника истраживања била је анкетирање, а узорак за истраживање састојао се од 500 испитаника ученика средње школе (Гимназије Борислав Петров Браца у Вршцу), и 250 ученика основне школе (Основне школе Младост у Вршцу). Испитивање је обављено у другом полугодишту школске 2012/2013. године. Упитником су посматрани ставови ученика верске наставе и грађанског васпитања, њихов однос према основним животним начелима, етичким ставовима. Дискриминантном анализом, која најбоље диференцира групе испитаника у укупном систему варијабли, утврђене су разлике, док је путем корелација утврђена међусобна повезаност варијабли. (Куба-Кокинг, 2004). Налази истраживања указују на чињеницу да се посредством веронауке асимилују универзалне религијске вредности у структуре, а стурктура као покретач одговора обећава пут ка моралном владању. Ниво моралне свести, карактера, животних циљева младих усмераван је веронауком тако да вредности које стоје у основи идеала, као посредног средства, постоје у младима као интегрални део њихове личности, дакле дубоко су уврежене у систем и помажу синтези ега и развитка личности. Значајан налаз односи се на сагледавање доприноса приступа у настојањима да се код деце и младих постигне одређени циљ у смислу формирања исправног система вредности и понашања. У овом смислу наглашава се избегавање притиска, натурања савести и идеала, јер то води ка моралној дефектнсти, до формирања примитивног, садистичког суперега моралног дефинита. Вербализам се, такође, сматра безуспешним развојем моралности и наглашава значај осавремењавања приступа поучавања у области веронауке са усмеравајућим ставом да налази истраживања у области моралности показују да зрелу моралну особу одликују морално расуђивање и непристрасност, поштовање личности и уважавање потреба других појединаца и заједнице у целини, као и одговорност за сопствене поступке. Владање руковођено правдом, бригом о другима и потребом самодограђивања, универзалним начелима у веронауци траже пут да се дође до постојаних особина и изгради идентитет појединца, што садржај ове књиге сврстава у поље педагошке науке, а њен садржај припада проблематици докторске дисертације. - Качарић, Н., (2014), SERBIAN ORTHODOX RELIGIOUS EDUCATION IN SERBIA HISTORICAL OVERVIEW AND ITS PERSPECTIVES Research in Pedagogy: Home, Publisher. Serbian Academy of Educations- Belgradeand theprescool Theacher training college MIhailo Palov -Vrsac, php echo $value- post_title; (printed edition) / (online edition)... e- Publications, ЕBSCO,e-ISSN , s У овом историјском педагошком истраживању аутор даје преглед историјата односа школског система и верске наставе у Србији. Посматра развој образовног система у Србији почев од времена постепеног ослобађања од турске власти са констатцијама да је вишевековно ропство под Турцима уништило скоро у потпуности тековине српске средњовековне просвете и културе. Детаљно се анализира стање пред Први српски устанак и након њега, отварање Велике школе у Београду године, допринос Доситеја Обрадовића који је у Србију дошао године, учествовао у отварању Велике школе и постављен године за првог министра (попечитеља) просвете и његов допринос идејама просветитељства, затим одвајање Цркве и школе, оснивање Богословије године у Београду и раду првог професора Богословије Вићентија Ракића из Трста итд., до данашњем времена. У раду аутор показује добро познавање историје образовања на овим просторима, посебно црквеног дела система образовања, као и добро сналажење у историјском истраживању. У тексту аутор реално сагледава стање на подручју верске наставе почетком 21. века, сматрајући да се Православна Црква у Србији налази пред великим изазовима у периоду промена који је са собом донео поштовање верских слобода. Српско друштво тежи ка модернизацији и демократизацији, покушавајући да изгради свој нови идентитет у шаренилу европских народа. У овом смислу у раду се анализирају законски оквири верске наставе у Србији у државним и приватним основним и средњим школама, уз констатације да је Црква данас преко верске наставе на озбиљном испиту, а време ће показати да ли ће успети да га положи и да одговор на питања и потребе деце и омладине, превазилазећи искушења заједничког живота и рада, образовања и васпитања у складу са јеванђелским просвећивањем, преумљењем и обожењем ђака увођењем у живот Цркве. Значајну улогу у овоме аутор види у колективној атмосфери, породици и целокупном окружењу младих, пре свега оних са којима су у ближим васпитним комуникацијама, наставницима предмета чији се научни основи разликују од религиозних, али заједничким радозналим и отвореним односом свакако је могуће превазићи наизглед непремостиве разлике научног и религијског образовања. Садржај овог рада сврстава се у поље историјских истраживања у Педагогији и припада проблематици докторске дисертације.

5 III 5 ОБРАЗЛОЖЕНИ КРИТЕРИЈУМИ И РАЗЛОЗИ НА ОСНОВУ КОЈИХ СЕ ЗАСНИВА ПОЗИТИВНА ОЦЕНА ДА ЈЕ КАНДИДАТ ПОДОБАН ДА РАДИ ДИСЕРТАЦИЈУ Кандидат је завршио Богословски факултет Српске православне цркве у Београду године, након чега је, увођењем верске наставе у школе, предавао веронауку у средњим школама у Зрењанину, где је на академским студијама, поред осталог, полагао: историју религије, философију, хришћанску антропологију, пастирску психологију, хришћанску етику са аскетиком, катихетику са методиком. Магистарску тезу под насловом Мисија Цркве кроз верску наставу у државним школама Републике Србије у 21. веку успешно је одбранио на Православном Богословском факултету Свети Василије Острошки у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, 23. маја године, а у оквиру постдипомских студија полагао је, поред осталог: Историју педагогије, Православну педагогију, Пастирску психологију и Мисионарску теологију. Објавио је 3 монографске студије из области верске наставе и 16 научних и стручних радова из исте области (један је у часопису међународног значаја - на SCI листи ЕBSCO,e-ISSN ) и узео учешћа на међународним скуповима из области педагогије, теологије, психијатрије и религије. У истраживачким радовима показао је да влада добрим структурисањем нацрта како емпиријских, тако и историјских истраживања, што указује на његове способности за истраживачки рад. У теоријском заснивању истраживања и интерпретацији налаза логички добро аргументује ставове и интерпретира их доследно и у сагласности са критичким разматрањима налаза других истраживања, дакле, добро влада методологијом проучаваног феномена, користи стручну педагошку терминологију, јасно и логички заснива закључке који следе из добијених резулата и расправа, адекватно и исправно наводи референтну литературу, а притом посебну пажњу поклања изворности проблема који истражује и доприноса овога науци подручја проучаваних феномена. Феномени које је до сада проучавао значајни су за религијски аспект педагошке науке, који је деценијама уназад запостављан. Кандидат испуњава услове дефинисане студијским програмом. Досадашњи научни рад кандидата представља добру основу за израду докторске дисертације из области Педагогије. IV ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ПРЕДЛОЖЕНОГ МЕНТОРА Др Радован Грандић рођен је 14. јула године у Равном Селу. На Филозофском Факултету у Новом Саду запослен је од године. Од тада па до данас налази се на Катедри за педагогију пролазећи кроз сва звања. Основне студије завршио је у Новом Саду на Катедри за педагогију Филозофског факултета године, а последипломске у Београду на Филозофском факултету године одбранивши магистарску тезу под насловом Формирање ученичког колектива у вишенационалној средини. Докторску дисертацију под насловом Васпитавање младих основношколског узраста у духу југословенског социјалистичког патриотизма у вишенационалној заједници одбранио је године на Филозофском факултету у Новом Саду. Од године има звање редовног професора за ужу научну област Педагогија (Теорија васпитања). Поред овог предмета предаје и Педагогију слободног времена, Аксиолошке основе образовања и Домску педагогију студентима педагогије, као и Дидактику студентима филозофије, социологије, руског језика и књижевности, русинског језика и књижевности и словачког језика и књижевности. Предавао је и предмет Религија и образовање студентима педагогије. Хонорарно је радио на Академији уметности у Новом Саду. На матичном факултету био је продекан за финансије у периоду од до године, као и руководилац одсека за педагогију од до године. Научноистраживачке области посебног интересовања проф. др Радована Грандића односе се на проблеме области које предаје, а посебно на област моралног васпитања. Ангажован је у два научно-истраживачка пројекта, и то Педагошки плурализам као основа стратегије образовања, бр , чији је руководилац, као и Настава и учење Учитељског факултета у Ужицу Универзитета у Крагујевцу. Био је члан уређивачког одбора Зборника Одсека за педагогију у периоду од до 2002.; секретар уредништва Годишњака филозофског факултета у периоду од до године; председник комисије за избор у звања од до године на нивоу Универзитета; члан је Одбора за друштвене науке Матице српске од године; главни је и одговорни уредник часописа Педагошка стварност, Педагошког друштава Војводине од године; члан је Педагошког друштва Војводине (председник од до године), као и Педагошког друштва Србије (председник године).

6 6 Објавио је преко петнаест монографија и преко сто научних и стручних радова у зборницима, годишњацима и часописима. Својим радовима учествовао је на скуповима од међународног и националног значаја. Рецензирао је преко 40 монографија. До сада је под његовим менторством одбрањено више од 100 дипломских радова, више мастерских радова, 9 магистарских радова и 13 докторских дисертација. У оквиру предмета Теорије васпитања посвећује се посебно области моралног васпитања, за коју су везана његова истраживања Радови из уже научне области којој припада предлог докторске дисертације - Grandić, R. (2011), Moralnost i izuzetnost, U: Darovitost i moralnost (Zbornik 17), Vršac: Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača Mihailo Palov, Universitatea Aurel Vlaicu din Arad, Romania, str Grandić, R. (2008), Predgovor, U: Stojanović, A.: Metodološki pristupi moralnom vaspitanju, Vršac: Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača "Mihailo Palov", ISBN UDK: :37.012, str Grandić, R. (2007), Ciljevi obrazovanja, U: Radovan Grandić (urednik): Metapedagoške rasprave i metodološki momenti, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, ISBN UDK: , str Grandić, R. (2008), Multikulturalizam i obrazovanje, U:. Metodologija zasnovane teorije, ur. Grandić, R., Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, str , UDK :37.014; ISBN Grandić, R., Letić, M. (2008), Društveno i moralno vaspitanje, Pedagoška stvarnost 3-4, str ; UDK ; ISSN Grandić, R., Letić, M. (2008), Metodološki pristupi moralnom vaspitanju, Pedagoška stvarnost 7-8, str ; UDK ; ISSN Stipić, M., Grandić, R. (2012), Liderstvo, moralnost i darovitost: problemi, paralele i perspektive, Pedagoška stvarnost, Vol. 58, br. 2, str , ISSN: , UDK : Grandić, R. (2006), Metateorijski akcenti pedagoške metodologije: kontekst i njegovo razumevanje, 199 str., Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, UDK ; ISBN Grandić, R., Stipić, M. (2012), Ukrštanje moralnosti i izuzetnosti: implikacije za moralno vaspitanje darovitih, U Grandić, R., Pedagoški pluralizam i filozofija obrazovanja, Filozofski fakultet, Odsek za pedagogiju, Novi Sad, str Грандић, Р. (2012), Предговор, У: Грандић, Р., Педагошки плурализам и филозофија образовања, Филозофски факултет, Одсек за педагогију, Нови Сад, стр Грандић, Р., Летић, М. (2013), Особине и својства успешних лидера, У: Грандић Радован (ур.), Образовни систем и вредности из угла плурализма и аутономије личности, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, стр V ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ: 5. Образложење теме докторске дисертације: 1. Формулације назива тезе (наслова) Тема је јасно и адекватно формулисана, а односи се на Допринос верске наставе моралности младих и одговара суштини, идеји истраживачког нацрта, односно питању које се истражује. 2. Предмет истраживања је утицај верске наставе на моралност младих, односно шире морално васпитањее кроз верску наставу, која представља нову опцију и савремену могућност потенцијално добре остваривости моралног васпитања и има своје теоријске основе и циљеве којима тежи, те је неопходно испитати дo које мере се ови циљеви остварују, односно у којој мери верска настава доприноси развоју моралности. Из тог разлога спровешће се емпиријско истраживање којим ће се утврдити нивои остварености верске наставе из угла развоја

7 7 моралности. Верска настава у Србији је још увек на пробном испиту, како са становишта Државе и цивилног друштва, тако и Цркве у савременом српском друштву. Остваривање циљева и задатака верске наставе утиче на стварање здраве друштвене и црквене заједнице која ће својим постојањем и деловањем обезбедити Цркви лакшу и ефикаснију мисију, припремањем младих кроз индивидуациони процес за узрастање у вери у живот вечни, а систему васпитања и образовања у нашим школама високе критеријуме остваривости моралних квалитета, како наставника тако и ученика. Ово истраживање сагледава колико верска настава доприноси да се деца пењу лествицама моралности, а кроз то ће се видети могућност Цркве да своју суштинску мисију, кроз овај вид активности остварује. Прва потреба истраживања је да се дође до сазнања досадашњег домета верске наставе у приближавању младих верским начелима и основама живота по Божијим заповестима. Дакле, да се види у којој мери је верска настава као наставни предмет достигла домет у сазнајно-когнитивној сфери личности, а колики је допринос когнитивне и емотивне делатно-конативној сфери личности. До сада нема истраживања код нас са овом тематиком, а она представља фундаментално питање верске наставе. Ово истраживање ће дати у извесном смислу налазе који би били индикатори успешности верске наставе и смернице кориговања курикулума. 3. Проблем истраживања односи се на питање: У којој мери верска настава утиче на моралност младих? Ово истраживање настоји да, сагледавањем утицаја верске наставе на моралност младих, дође до одговора на питања везана за развој моралности, моралних квалитета личности, посматраних кроз свест о вери и животу по њеним начелима, судовима о сопственом добром и лошем деловању младих и тако тестира хипотезе о статистичкој значајности везе сета религиозних и сета моралних својстава са индикаторима остварења моралности, те се индиректно разматра питање компатибилности религиозности и моралности младих. Основа за процену нивоа развоја моралности биће Пијажеова и Колбергова схватања о фазама развоја моралности, док ће пут у развоју моралности бити посматран из угла Јунговог схватања индивидуације, односно религиозног узрастања личности. Простор за истраживање моралности, а посебно моралног развоја код деце и младих, отвара се организовањем верске наставе у Србији, тако да аутор ово питање поставља на нов начин, из другог угла и у овом истраживању мање или више експлиците дотиче се и филозофије морала, начина изградње моралног лика учењем, идентификацијом и другим приступима (позитивизам, бихејвиористичка оријентација, когнитивистивизам...) и доприноси разјашњавању доприноса наставе веронауке расправи о релативизму и универзализму у разјашњавању питања постојања универзалног редоследа у моралном узрастању. Јунгово схватање развоја моралности као развој суђења и мишљења је у теоријској основи рада, те води ауторова схватања о развоју моралности и његовом прихватању хијерархијско-епигенетичком развојном моделу и схватању да се развој моралног мишљења завршава највишим обликом познатим под именом начелна моралност, а да се развој идеала максимализује его идеалом као особом (узором) која тежи трансцеденталном добру, или прерастањем у имперсонални систем вредности, односно погледа на свет, а односи се на домете васпитања у изграђивању моралног лика младих у плурализму данашњице. 4. Познавања проблематике на основу изабране литературе: Кандидат је у образложењу теме пошао од схватања да морално васпитање, засновано на одређеном религијском систему вредности, заузима важно место у развоју појединца, и то првенствено у развијању његове емоционалне сфере. То је оно што је доминантно и у одговарајућем религијском васпитању, односно у одговарајућој религијској педагогији, овим питањима приступа из угла филозофско и социјално оријентисаних педагошких концепција (Поткоњак, Н, 2003, 96). На основу релевантне савремене литературе разматра питања религијског васпитања. Индијско васпитање и образовање је, како истиче, типично религиозно и формирано је кроз векове под утицајем верских списа који представљају философско-религиозне и научно-уметничке изразе духа целог индијског народа. У Индији је све било у духу религије од метафизичких спекулација и уметничких израза до свакодневних обичаја и активности сваке врсте. Индијски дух се по традицији бавио питањима природе Божанства, циља живота и односа индивидуе према универзалној души (Radhakrishnan, 1966). Васпитање и образовање старих Египћана је било засновано на религијским основама које су пројављиване кроз химне религиозне књижевности и учености. Свештеници су били чувари науке и васпитања и њихов културни рад био је заснован на етичко-религиозним схватањима и учењима (Кнежевић-Флорић, 1997). Грчка култура и школа представљају основу западноевропске културе и школства. Аристотел говори: У наше доба се препиру о задацима образовања омладине; нема слагања у томе шта треба омладина да учи да би постигла врлину; исто тако није утврђено да ли треба више утицати на

8 8 интелигенцију или на карактер. Уобичајено васпитање не објашњава то питање, нити даје решења о томе да ли се треба бавити оним што траже животне потребе или оним што води врлини, или пак студијама које воде даље: свако од ових гледишта има своје браниоце (Аристотел, Политика, VII, 2). Сократ, као утемељитељ моралног феномена и оснивач етике као филозофске дисциплине о моралном делању, износи теорију да је врлина знање, а незнање порок, и иста је била предмет многих расправа које помиње Платон (Горгија,459с; Протагора,355bc). Платонова дијалектика, као синтеза сократске ироније и мајеутике представља средство уздизања и освешћавања индивидуалне душе на путу сазнања, до увида у врхунско добро, кроз три степена лепоте у љубави. Његов дијалог Држава садржи значајна разматрања о личном животу и интересима, породици, држави, до поновног рађања и увођења у склоп конституције целокупног космоса, уз апострофирање значаја васпитања и образовања младих генерација, селекцијом природних способности и афинитета према учењу, частољубљу и мудрости, док у свом спису Тимај, по први пут у дотадашњој хеленској духовној историји, он говори о демиургу, градитељу космоса, који то чини уз помоћ вечних идеја доброг, лепог, једнакости и пропорционалности. Његова теза о преегзистенцији и постегзистенцији душе, која рођењем у телу доживљава свој пад, а после смрти, уколико доживи просветљење, враћа се свом искону, презентована је у дијалогу Федар (Коплстон, 1999). Аристотел дефинише Сократову иронију изразом индуктивни елементи, а мајеутику долажењем до универзалне дефиниције, и ове поступке он ставља у саме темеље теоријске науке и метафизике, коју он назива тхеоогиком. (Metaph. 1078b 28) Аристотел сврстава етику у групу практичних наука које за врхунски циљ имају постизање среће, најбоље остварене и кроз државу. (Polit.1252b 30). Појавом хришћанства, целокупна хеленистичка мисао, чији су најзначајнији представници били Филон Александријски, Свети апостол Павле, Тертулијан, Ориген, Августин (Коплстон, 1999), као и средњевековна филозофија са схоластичким принципима Боетија, Ериугене и Томе Аквинског (Коплстон, 1991) била је религијски усмерена и заснована на проучавањима односа бога и људи, кроз моралне категорије подвига и узрастања у врлинама, ради уподобљења богу, те освајања живота у вечности. Десет Старозаветних Божијих заповести, као и две највеће Новозаветне заповести, представљају темељ и израз универзалних моралних вредности, које су присутне кроз целокупну историју човечанства. Постојало је доста критика које наводе страх као главно средство дисциплине којим се црква служи, па Кант износи тезу да нас грађанске стеге казнама спречавају да се јавно изражавамо, док нам савест страхом спречава самоиспитивање разума. (Кант, 1970). Увид у то да савест не делује само страхом него и увођењем јасно одређених техника испитивања, Хегел је јасно формулисао превазилажењем Кантове дијагнозе, кроз покушај доказивања да морални систем цркве не супротставља само јаке слике наспрам разумног самоиспитивања, него их и замењује алтернативним техникама испитивања, те проширује објављење моралних примера у систем казуистике, који дозвољава да се уз помоћ силогистичких закључака прорачуна морална вредност неке радње. (Хегел, 2000). Истраживања, која су рађена пре увођења верске наставе у школски систем на нашим просторима (Ђорђевић, Тодоровић, 1999; Божичковић, Петровић, Кадијевић, 2001) показују да је доминантан став био да веронауку у школи треба да похађају само они који то желе. Центар за емпиријска истраживања религије из Новог Сада одржао је године округли сто под називом Образовни и верски систем у друштвима у транзицији, уз учешће стручњака из области социологије, психологије, филозофије и теологије, и презентовао прво истраживање о ефектима верске наставе на простору бивших република СФРЈ - сада независним државама које теже савременом систему школства, васпитања и образовања, уз присуство и неговање верског образовања у школском систему. Закључци овог сусрета могу се исказати инсистирањем на ставу да се религија и наука не искључују те да је потребно практично развијање толеранције и заједничког живота различитих, уз признавање права религији од стране научника, као и давање права науци од стране верника, у ком процесу је увођење веронауке у образовни систем, те увођење науке у верски систем, револуционарно. (ЦЕИР, 2002) Институт за педагошка истраживања из Београда објавио је године књигу Верска настава и грађанско васпитање у школама у Србији, обухвативши резултате истраживања спроведених у одређеним основним и средњим школама са територије Републике Србије, чији се закључак може исказати позитивним личним односом младих према религији, те већим степеном религиозности младих у односу на родитеље. Верска настава је постала средство у остваривању циљева верских и васпитно-образовних институција: да с једне стране формирају верника, а с друге стране, да формирају толерантне грађане који ће познавати своја и поштовати туђа верска убеђења (Кубурић, 2003). Центар за емпиријска истраживања религије и Савез педагошких друштава Војводине су године издали књигу Верска настава у школи, аутора др Зорице Кубурић и др Слађане Зуковић, у којој су обрађена истраживања спроведена године у Београду и Новом Саду, која су у складу са истраживањем Хришћанског културног центра из Београда,

9 9 спроведеном исте године на целој територији Републике Србије, а чији је закључак да је у просеку половина анкетираних наклоњена верској настави, а половина грађанском васпитању, док верска припадност није уједно и гарант религиозности, те да се унутар једне вероисповести појављују различити типови верника (Кубурић, 2010). Поменута истраживања представљају драгоцен прилог евалуацији верске наставе у нашим школама и њеном унапређивању. Резултати досадашњих истраживања квалитета верске наставе у школама у Србији указали су на то да један број ученика и родитеља има примедбе на реализацију верске наставе у погледу њене организације и услова рада, наставних метода и самог наставника (Шевкушић, 2011, 67). Примедбе које су упућене наставницима верске наставе указују на потребу за њиховим темељнијим педагошко-психолшким и дидактичко-методичким образовањем, као и за организовањем стручног усавршавања ради упознавања наставника са наставним методама које су најпримереније развојним карактеристикама, предзнањима и способностима ученика. Квалитет сваке наставе умногоме зависи од предавача који је реализује, и најбоље осмишљени програми нису успешни у пракси на терену ако их реализују наставници који нису адекватно припремљени за свој позив, који немају одговарајућа знања и вештине неопходне за рад са ученицима, који немају неопходне личне карактеристике као што су љубав према свом позиву, ентузијазам и мотивација за сталним усавршавањем у професији. (Шевкушић, С, 2011, 70). Аутор, након анализе више извора закључује Ако бисмо хтели да ефекте верске наставе процењујемо у односу на постављене циљеве у наставном програму, било би нам потребно много више од периода анализираног у овом раду, јер су циљеви и задаци такве природе да повезују, као и сам појам религија, овоземаљско и небеско, прошло и будуће, смртно и бесмртно. Сходно томе циљ предмета верска настава Православни катихизис (веронаука) јесте да пружи целовити православни поглед на свет и живот, уважавајући две димензије: историјски хришћански живот (историјску реалност Цркве) и есхатолошки (будући) живот (димензију идеалног) (Службени гласник РС Просветни гласник, 2001). То проширивање перспективе од сада и овде на посматрање себе из перспективе вечности исказано је кроз задатке верске наставе. Закључци наведених истраживања указују на то да деца која похађају верску наставу у школи имају дубок и свестан однос према Богу, према вери и према другим људима, и у томе нема битне и велике разлике између средњошколаца и основаца. Вером у Бога деца задовољавају неке основне, базичне психичке потребе, као што су потреба за заштитом и сигурношћу, потреба за љубављу, али задовољавају и потребу за подршком у свему што раде, да истрају и успеју, и потребу за личним развојем и моралним усавршавањем. Половина прошлог века живота без Бога и без могућности за систематским упознавањем Његовог спасоносног учења у школама, као и дугогодишње, чак можемо рећи вишевековно, врло сложено стање и политичке прилике на Балкану, учинили су да верска настава не буде слободно практикована; само су манастири, више тајно него јавно, били школе веронауке и морала, литургијског, црквено-народног, верског и културног, православно-културног просвећивања. По речима владике Атанасија потребно је свакако да деца у школама најпре стекну изворно знање о хришћанским истинама вере и живота, откривеним Истинама Бога Живога и Истинитога, не само религије (Атанасије, владика., 1998, 15-16). Дефинитивно је потребно дати деци могућност да се развију у комплетне и здраве личности познањем и изучавањем и духовне науке присутне у нашим школама у виду наставног предмета верске наставе. Исто колико је важан физички, емоционални и ментални развој детета, важан је и духовни развој, и то у узрасту када се тај процес одвија природно, те би прескакање било које развојне фазе представљало препреку у некој фази живота. Верска настава у школама и предшколским установама омогућава деци да се у право време формирају у сферама комплексног људског бића. Многи од нас тек сада пролазе кроз духовни пубертет само зато што им досадашњим системом школства није дато да чују на време и тај део приче. По речима проф. др Љубивоја Стојановића вероучитељ треба да их убеди да знају и верују да овај испит полажу целога живота, а оцена није бројчана, него увек описна, са циљем да гласи: делатно добар! Успешност наведеног провераваће се током многих година, а биће уочљива када стасају прве генерације преузимајући одговорне функције. Многи наши вероучитељи то знају и на добром су путу да дођу до циља, а радост нам тек предстоји. (Стојановић, 2009, 71). По речима Наде Секулић, није најважније шта представљају симболи и садржаји који се нуде деци у оквиру веронауке (крст, полумесец или нешто друго), већ начин како деца те симболе усвајају, шта они за њих значе и колико доприносе изградњи неких темељних и универзалних вредности као што су љубав, толеранција, смиреност духа, способност да се на просветљен начин носимо са тешкоћама и отвореност за оно што је узвишено. (Секулић, 2002, 83) Неговање човекове личности и поштовање његовог личносног интегритета морају бити највиша вредност и циљ вероучитељске теорије и праксе. Вероучитељ све своје поруке и поуке треба да стави у службу развијања онога што Црква сматра божанским одликама, а најбожанственије у њему јесте личност. Вероучитељ тим путем учи човека не само да опонаша свог Створитеља у моралном смислу, већ више од тога, кроз истицање вредности

10 10 личности он младо биће припрема да ступи на пут учествовања у хришћанском а онда и божанском животу, и својим животом, понашањем и особинама сведочи оно што проповеда и чему учи ( Службени гласник РС, бр. 46/2001.). Литература која обрађује развој верске наставе и њене ефекте у Србији није бројна, али уз сву стручну литературу, аутор користи и Метологију израде научног текста, аутора Ли Куба и Џона Кокинга (Cuba & Coocking, 2004), као и књигу О истраживању, методу и знању (Ристић, 2006), које су му ослонац у конструисању нацрта истраживања и у постављању теоријских и методолошких основа, као и анализе резултата овог истраживачког подухвата. 5. Циљеви истраживања односе се на: Утврђивање у којој мери верска настава утиче на развој моралност младих, кроз испитивање повезаности сета религиозних и сета моралних својстава са индикаторима остварења моралности. Као репрезенти моралних својстава узети су: 1. интегритет (поступање у складу са принципима, вредностима и уверењима, причање истине, залагање за оно што је исправно, испуњавање обећања), 2. одговорност (преузимање одговорности за личне изборе, признавање грешака и пропуста, прихватање одговорности за служење другима), 3. саосећање (активна брига о другима), 4. праштање (спремност на праштање сопствених грешака, спремност на праштање туђих грешака). Поред тога што се у овом раду настоји да се емпиријским путем пронађу и пруже одговори на нека питања у вези са феноменима религиозности и моралности, овим истраживањем се тежи ка могућности практичне употребљивости одговора за којима се трага: утврђивању система вредности младих у: 1) когнитивној страни личности (размишљање) 2) афективној страни (осећање) 3) конативној страни (понашање), како би се дефинисале смернице за верско образовање и васпитање младих, са посебним акцентом на развијању моралних својстава које би допринеле што потпунијој актуелизацији њихових потенцијала. Дакле, намера је да се у односу на, у литератури (Пијаже, 1996, Кohlberg, L, 1981) прихваћене фазе развоја моралности (Стојановић, А. (2003,46-57), посматра ниво остваривости развоја испитаних ученика верске наставе. 6. Очекивани резултат (хипотезе) Очекује се да се у погледу резултата дође до следећих сазнања: о томе у којој мери млади који похађају верску наставу имају хришћанску вредносну оријентацију, односно у којој мери у погледу система вредности високо цене вредности које су у суштини Божијих заповести; у којој мери је афективна сфера личности испитаника на нивоу који обезбеђује везу између когнитивне и конативне сфере, односно нивоа усвојености моралних вредности; као и до сазнања о односу остварености фаза развоја моралности које су дали психолози са крајњим циљем верске наставе који јесте допринос развоју фаза узрастања детета у есхатолошком смислу. Намерава се да се једнака пажња посвети когнитивној, афективној и конативној страни личности. Очекује се да се у погледу резултата дође до следећих сазнања: о томе у којој мери млади који похађају верску наставу имају хришћанску вредносну оријентацију, односно у којој мери у погледу система вредности високо цене вредности које су у суштини Божијих заповести; у којој мери је афективна сфера личности испитаника на нивоу који обезбеђује везу између когнитивне и конативне сфере, односно нивоа усвојености моралних вредности; као и до сазнања о односу остварености фаза развоја моралности које су дали психолози са крајњим циљем верске наставе који јесте допринос развоју фаза узрастања детета у есхатолошком смислу. 7. План истраживања: Ово емпиријско експлораторско истраживање планира се остарити током године у основним и средњим школама у Војводини. 8. Метода и узорак истраживања: Експериментално истраживање се не планира, него се планирају статистичке процене као замена за експерименталне методе. Квантитативни методолошки приступ, дескриптивна метода, са елементима квалитативног приступа теоријска анализа. За добијање података конструисаће се: 1. скала ставова којом ће се доћи до есхатолошких нивоа моралности; 2. скала ставова за испитивање вредносне оријентације како би се вршиле процене фаза развоја моралности; 3. ситуациони тест моралног понашања ради сагледавања делатне компоненте моралности. 9. Начин избора, величина и конструкција узорка: Узорак је пригодни, 500 испитаника, а) узраст: завршни разреди (7-8 основне и 3-4 средње школе), јер су то тачке у којима се виде нивои претходног образовања; б) пол: мушки или женски; в) ко је испитаника усмерио; г) како доживљава свог вероучитеља; д) да ли су га покренули

11 садржаји, вероучитељ, породица, методе, начин рада Од статистичких поступака користиће се факторска дескрипција скала и ситуационог теста, што ће бити и начин оцене валидности инструмената; њихова поузданост биће процењивана алфа коефицијентом, којим ће се испитивати и еквивалентност учешћa делова батерије у мерењу моралности. Кронбахов коефицијент корелације, или тзв. алфа коефицијент поузданости тражиће се као индикатор поузданости. Дискриминативност инструмената радиће се преко Х2 теста. Статистичке замене за експерименталне контроле односе се на: дескриптивну статистику, мере корелације, регресиона, факторска анализа, каноничка, регресиона и друге статистичке анализе у посматрању односа варијабли: узраст и пол, ко је испитаника усмерио, како доживљава свог вероучитеља, да ли су га покренули садржаји, вероучитељ, породица, методе, начин рада, нивои развоја моралности. VI ЗАКЉУЧАК СА ОБРАЗЛОЖЕНОМ ОЦЕНОМ О ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ И КАНДИДАТА: Феномен овога истраживања је утицај верске наставе на моралност младих, односно шире морално васпитање кроз верску наставу, која представља нову опцију и савремену могућност потенцијално добре остваривости моралног васпитања и има своје теоријске основе и циљеве којима тежи, те је неопходно испитати дo које мере се ови циљеви остварују, односно у којој мери верска настава доприноси развоју моралности. Из тог разлога спровешће се емпиријско истраживање којим ће се утврдити нивои остварености верске наставе из угла развоја моралности. Питање је у нашој педагошкој пракси ново, тј. мало истраживано, што указује на потребу за овим истраживањем, с једне стране, а са друге, стоји чињеница да је верска настава у Србији још увек на пробном испиту, како са становишта Државе и цивилног друштва, тако и Цркве у савременом српском друштву. Остваривање циљева и задатака верске наставе утиче на стварање здраве друштвене и црквене заједнице која ће својим постојањем и деловањем обезбедити Цркви лакшу и ефикаснију мисију, припремањем младих кроз индивидуациони процес за узрастање у вери у живот вечни, а систему васпитања и образовања у нашим школама високе критеријуме остваривости моралних квалитета деце и младих. Ово истраживање сагледава колико верска настава доприноси да се деца пењу лествицама моралности, а кроз то ће се видети могућност Цркве да своју суштинску мисију, кроз овај вид активности остварује. Прва потреба истраживања је да се дође до сазнања досадашњег домета верске наставе у приближавању младих верским начелима и основама живота по Божијим заповестима. Дакле, да се види у којој мери је верска настава као наставни предмет достигла домет у сазнајно-когнитивној сфери личности, а колики је допринос когнитивне и емотивне делатно-конативној сфери личности. До сада нема истраживања код нас са овом тематиком, а она представља фундаментално питање верске наставе. Ово истраживање ће дати у извесном смислу налазе који би били индикатори успешности верске наставе и смернице кориговања курикулума, чиме ће се допринети сагледавању ових питања и дати одговори и на претходно поменута питања у области развоја моралности, која још нису затворена у наукама које се баве моралношћу. Иза претходног може се закључити да је тема актуелна, интердисциплинарна, до сада уопште мало истраживана, а из есхатолошког угла на овај начин не истраживана, што је чини значајном и даје јој предзнак великог задатка, са великим очекивањима. Кандидат је у досадашњим истраживачким радовима показао да влада добрим структурисањем нацрта како емпиријских, тако и историјских истраживања, што указује на његове способности за истраживачки рад. У теоријском заснивању истраживања и интерпретацији налаза логички добро аргументује ставове и интерпретира их доследно и у сагласју са критичким разматрањима налаза других истраживања, дакле, добро влада методологијом проучаваног феномена, употребљава стручну педагошку терминологију, јасно и логички заснива закључке који следе из добијених резулата и расправа, адекватно и исправно наводи референтну литературу, а притом посебну пажњу поклања изворности проблема који истражује и доприноса

12 12 овога науци поручја проучаваних феномена. Феномени које је до сада проучавао значајни су за религијски аспект педагошке науке, који је деценијама уназад запостављан. Може се, дакле, закључити да кандидат испуњава услове дефинисане студијским програмом. Досадашњи научни рад кандидата представља добру основу за израду докторске дисертације из области Педагогије. Кандидат је, дакле, показао методолошку зрелост, што му даје кредибилитет за истраживање које иде из оквира досадашњег проучавања овога феномена, те се очекује његова успешност у овом истраживачком подухвату. ПОТПИСИ ЧЛАНОВА КОМИСИЈЕ: Проф. др Радован Грандић, ментор Проф. др Слађана Зуковић Проф. др Зорица Кубурић Проф. др Жељко Калуђеровић Проф. Емеритус Милка Ољача НАПОМЕНА: Члан комисије који не жели да потпише извештај јер се не слаже са мишљењем већине чланова комисије, дужан је да унесе у извештај образложење, односно разлоге због којих не жели да потпише извештај.