STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLU-PERIFERNOG KAPITALIZMA NA BALKANU * Rezime

Transcription

1 UDK ](497) Ljubiša Mitrović Filozofski fakultet Niš STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLU-PERIFERNOG KAPITALIZMA NA BALKANU * Rezime U ovom radu razmatra se odnos izmeñu strategija razvoja i aktera na Balkanu, posebno implikacije strategije zavisne modernizacije na njegovu savremeni društveni razvoj. U centru analize je istraživanje odnosa izmeñu ekonomske zavisnosti i nastajuće klasno-slojne strukture i politike neokolonijalnog lumpenrazvoja. Autor najpre daje preglednu analizu socijalnih funkcija aktuelnih strategija razvoja i kapaciteta aktera društvenih promena na Balkanu. Zatim se koncentriše na istraživanje strategije neoliberalne zavisne modernizacije, kao ključne programske odrednice tzv. reformisanih snaga u tranziciji većine balkanskih zemalja. U ovom kontekstu, analizira se odnos nacionalnih i globalnih strategija razvoja, kao i položaj i uloga Balkana u procesima globalizacije i evrointegracije. Poenta autorovih istraživanja je: u većini balkanskih društava bez obzira na deklarativnu opredeljenost političkih elita za zasnivanje otvorenog demokratskog društva i evropske integracije, zbog izbora strategije zavisne modernizacije u toku je proces formiranja društava perifernog kapitalizma latino-američkog tipa. U njima se konstituiše, kako bi to definisao Andre Gunder Frank, lumpenburžoazija kao dominantna klasa, koja postaje mlañi poslovni partner stranog kapitala i nameće novi pravac neokolonijalnog lumpenrazvoja, što povećava zaostalost, pokornost i zavisnost ovih zemalja od svetskog centra. Na kraju rada, autor izlaže svoj pledoaje za socijaldemokratsku alternativu društvenog razvoja i evrointegracije savremenog Balkana. Ključne reči: strategije razvoja, akteri, zavisna modernizacija, periferni kapitalizam, Balkan * Rad sa projekta Kulturni i etnički odnosi na Balkanu mogućnosti regionalne i evropske integracije (1310), koji se realizije na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira ga Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.

2 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA DEPENDENT MODERNIZATION STRATEGY AND THE PRODUCTION OF THE SEMI-PERIPHERAL CAPITALIST SOCIETY AT THE BALKANS 6 Summary The paper discusses the relationship between the development strategies and the actors at the Balkans, especially the implications of the dependent modernization strategy upon its contemporary social development. The analysis is focused upon exploring the relationship between the economic dependence and the emerging class-strata structure and the policy of neocolonial lumpen-development. The author first presents a systematic analysis of the social functions of the current development strategies and the capacities of the actors of the social changes at the Balkans. Then he proceeds to exploring the neoliberal dependent modernization strategy as the key program determinant of the so-called reformed forces in the transition of the majority of the Balkan countries. In this context, the relationship between the national and the global development strategies is analyzed as well as the position and the role of the Balkans in the processes of globalization and Euro-integration. The main thesis of the author s research is that in the majority of the Balkan countries regardless of the declarative propensity of the political elites for the establishment of an open democratic society as well as for European integrations - due to the choice of the dependent modernization strategy - the process that is taking place is that of forming the societies of peripheral capitalism of the Latin American type. Within these societies, as Andre Gunder Frank would define it, the lumpenbourgeoisie is constituted as the dominant class that becomes a junior business partner of foreign capital and that imposes a new pattern of the neocolonial lumpen-development which enhances regression, submission and these countries dependence on the world center. At the end of the paper, the author presents his appeal for social-democratic alternative of social development and Euro-integration of the modern Balkans. Key Words: Development Strategies, Actors, Dependent Modernization, Peripheral Capitalism, Balkans Uvod: O prirodi i funkciji sociologije Sociologija kao nauka proučava opšte i posebne zakonitosti načina proizvodnje društvenog života. Izučavajući strukturu i dinamiku društva, ona se, izmeñu ostalog, pita za karakter društvenih odnosa, funkciju društvenih pojava i procesa u društvu kao konkretno-istorijskom totalitetu. Cilj je njenih istraživanja da otkrije odreñene društvene pravilnosti, da ih definiše; da ta saznanja učini dostupnim naučnoj i široj javnosti, a na akterima društvene akcije je da li će i koliko da se služe rezultatima ovih istraživanja u funkciji rešavanja odreñenih problema, reformskim ili radikalnim putevima i sredstvima. Sociologija ima kritičko-saznajnu i socijalno-praktičnu ulogu u društvu. Ona pomaže razvijanju samosvesti društva i njegovih aktera o njihovoj ulozi u savremenosti. Ona može doprineti demistifikaciji stvarnog karaktera društvenih pojava i procesa, tj. društvenih odnosa. Iako je rascepljena u sebi na različite teorijske

3 Ljubiša Mitrović orijentacije, u takozvanim kriznim i prelaznim periodima naglašena je njena kritička uloga, dok je u periodima evolutivnog, mirnog društvenog razvoja, više eksponirana njena integrativna uloga. U tom smislu, možemo se složiti sa tvrdnjom A. Turena o postojanju dveju tendencija u savremenoj sociologiji: zasnivanju sociologije kao konfliktne ili funkcionalne nauke, tj. kritičke ili institucionalističke, izmeñu kojih postoji intelektualna borba. Takoñe, spremni smo da u duhu njegove akcionalističke teorije (sociologije akcije) prihvatimo pledoaje da je sadašnja zadaća sociologije da društva dovede do spoznaje o njihovoj akciji, i time omogući racionalno osvešćavanje društvenih aktera za zasnivanje demokratske i emancipatorske prakse u savremenosti. 1 I Savremena sociološka nauka o tranziciji globalni kritički osvrt na dosadašnja istraživanja Tranzicija kao proces (globalni, regionalni i nacionalni) je izazov i za sociološku nauku u svetu i kod nas. O značaju ovog procesa govori i pokušaj zasnivanja i etabliranja tranzitologije ili sociologije tranzicije kao posebnih disciplina. Dubinom radikalnih promena bića i svesti ogromnog dela savremenog sveta, njegove društvene strukture i dinamike promene svojinskih odnosa, načina proizvodnje, pad društvenih klasa i uspon drugih, rušenje starog režima i restauracija kapitalizma ili promene ideologija i pogleda na svet), tranzicija je postala ne samo nov pojam, svakodnevni najeksploatisaniji termin i slogan političara, publicista, naučnika i običnih smrtnika. Kao da se ovim terminom želelo objasniti svo dobro i zlo ovog sveta. Na nivou laičke svesti takva je improvizacija dopustiva. Na nivou politike i žurnalizma tolerisana. No, na nivou naučnog pristupa, ako se pledira istraživanju ovog procesa, nedopustive su takve improvizacije i mistifikacije. Nauka treba da služi razvijanju kritičkog saznanja o stvarnosti. Ona se služi racionalnim pojmovima i metodama. Da li pak tako stoje stvari, kada je u pitanju istraživanje fenomena tranzicije u ovih petnaest godina? Postoji podeljenost istraživača oko poimanja suštine ovog pojma i procesa: od njegove afirmativne apologetske interpretacije, preko dogmatsko-nihilističke, do kritičke. Raspon kontroverzne interpretacije tranzicije kao socijalnog procesa ide od shvatanja da je ona izraz i oblik liberalne revolucije (Fukujama, Hantington), da je ona vid istorijske restauracije (P. Burdie, B. Horvat), pa do toga da se radi o procesu radikalne transformacije sa neizvesnim posledicama (I. Volerstin, M. Pečujlić). 1 A. Turen, Za sociologiju, u knjizi Postindustrijsko društvo, Globus, Zagreb, str

4 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA Tabela 1 Rast svetske privrede u zadnjoj deceniji XX veka % povećanja (smanjenja) BNP Svet 2,1 3,5 3,4 1,8 2,7 Industrijski razvijene zemlje - SAD - Japan - EU 2,5 1,4 1,6 3,6 5,0 1,6 4,2 1,6 2,5 4,3-2,5 2,7 Zemlje u tranziciji -6,9-0,1 2,2-0,6 2,4 Zemlje u razvoju 4,9 5,7 5,5 1,3 3,4 Afrika 1,3 5,2 3,0 3,0 3,4 Latin. Amerika 3,6 3,6 1,9 1,9 0,1 Azija - Kina 6,1 12,0 6,8 9,6 0,9 7,8 Izvor: UNCTAD, Trade and Development Report 2000., str. 8 Tranzicija nije samo lokalni, nacionalni ili pak regionalni fenomen. Ona je i globalni, svetski proces. U tom smislu sve je više istraživača koji govore o globalnoj tranziciji (I. Volerstin) i velikoj tranziciji (Gi Sorman) koja se odnosi na megatrendove i transformacije u svetskom sistemu. Na kraju XX veka i početkom XXI veka svet je zahvaćen promenama različitog intenziteta i smera. Najrazvijenija društva od klasičnog industrijalizma ka postindustrijskoj civilizaciji, najnerazvijenija od tradicionalnih oblika društvenog života ka industrijskom načinu i socijalistička od monopartijskih autoritarnih sistema ka demokratskim pluralističkim sistemima. Iako meñu njima postoje odreñene razlike, specifičnosti u njihovom društvenom razvoju, ona imaju zajednički imenitelj: pripadaju zemljama koje su u znaku megatrenda tranzicije. 0,9 7,8 2,7 0,3 2,3 5,1 7,1 Tabela 2 Human development index Deset prvorangiranih zemalja Evropske zemlje u tranziciji* HDI rang Zemlja Vrednost HDI (2000) HDI rang Zemlja Vrednost HDI (2000) 1 Norveška Slovenija Švedska Češka Republika 3 Kanada Madjarska Belgija Slovačka

5 Ljubiša Mitrović 5 Australija Poljska SAD Estonija Irska Hrvatska Holandija Belorusija Japan Rusija Finska Bugarska Rumunija Makedonija Ukrajina Albanija *Podaci o BiH i SCG nisu dostupni Izvor: Human Development Indicators, Nakon vladajućih interpretacija i euforičnih ideologija u liku kraja istorije F. Fukujame, sukoba civilizacija S. Hantingtona i globalizma (tj. novog svetskog poretka) Z. Bžežinskog, u delu Imanuela Volerstina susrećemo se sa kritičkim, alternativnim interpretacijama našeg vremena i njegovih megatrendova. Ovaj utemeljivač škole svetsko-sistemske analize razbija neoliberalni mit o tranziciji kao apriorno pozitivnom i progresivnom procesu, i izlaže kritičku sociološku interpretaciju tranzicije. Naime, Volerstin u svojim studijama piše o ovom procesu kao o globalnoj teškoj tranziciji. Kada jedan sistem uñe u period krize i tranzicije, ističe ovaj autor, neizvestan je smer, karakter i ishod tog procesa. 1 To će zavisiti od niza faktora, aktera, njihovih razvojnih strategija i moralnog uloga pojedinaca i društvenih pokreta u ovovremenim i budućim društvenim borbama. 3 On podvlači da se prelaz iz jednog u drugi sistem neće odigrati pukim ekonomskim automatizmom, već uz aktivnu upotrebu razuma i organizirajuće energije, koja je istovremeno refleksivna i moralna, u klasnoj borbi većine protiv manjine, borbi onih koji su eksploatisani protiv eksploatatora, onih koji su lišeni viška vrednosti koji stvaraju, protiv onih koji grabe taj višak i od njega žive. 4 Meñu našim sociolozima istraživačima postoje različite interpretacije smera, karaktera i ishoda postsocijalističkih transformacija u zemljama u tranziciji. Silvano Bolčić je dao jednu preglednu klasifikaciju interpretativnih modela mogućih ishoda postsocijalističkih društava: a) restaurirano kapitalističko društvo; b) društvo tržišne 2 I. Volerstin, Kriza kao prelazno razdoblje, Dinamika globalne krize, Štampa, Beograd, 1985, str U vezi s tim I. Vorestin u svojoj studiji Utopistika ili Istorijski izbori dvadeset prvog veka, piše: Živimo u doba tranzicije iz našeg postojećeg svetskog sistema, kapitalističke svetske ekonomije, u neki drugi svetski sistem ili sisteme. Ne znamo da li će to biti promena nabolje ili nagore. Nećemo znati sve dok ne stignemo, a to se neće dogoditi za još 50 godina. Znamo da će period tranzicije biti veoma težak za sve koji ga preživljavaju. Biće težak za moćne. Biće težak za obične ljude. To će biti period konflikata i intenzivnih nemira, i nečega što će svi videti kao propast moralnog sistema. Zvuči paradoksalno, ali to će takoñe biti period u kojem će faktor slobodne volje dostići svoj maksimum, što znači da će individualne i kolektivne akcije imati veći uticaj na buduće struktuiranje sveta nego što bi takve akcije imale u normalna vremena, to jest tokom tekućeg života istorijskog sistema. (Republika, Beograd, str. 33). 4 I. Volerstin, Marks i nerazvijenost, Treći program, Beograd., br /1989, str

6 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA ekonomije ; c) društvo u tranziciji ; g) društvo izmenjenog političkog i ekonomskog sistema (društvo političke demokratije i tržišne privrede), ali suštinski neizmenjene socijalne strukture. 5 Pred sociološkom zajednicom u svetu i kod nas je da, snagom empirijskih istraživanja i teorijske analize, dublje prouči nastale tranzicione procese u savremenom svetu krajem XX veka, kao i oceni njihov domet i karakter, kako sa stanovišta naučnotehnološkog razvoja i civilizacijskog progresa tako i u ključu ideje i prakse ljudske emancipacije. II Analitičke mogućnosti teorije modernizacije za razumevanje socijalne dinamike savremenog društva Modernizacija kao ideja i ideologija ima dublje filozofske korene. Ona je najpre proistekla iz ideja prosvetljenja i mesijanstva u hrišćanstvu. Potom je u raazvijenom obliku formirana u okviru filozofije prosvetiteljstva, kao radikalna kritika religije i novi pokret i projekat Moderne, (sa njenim centralnim vrednostima i odrednicama: istina, progres, sloboda) u borbi za konstituisanje modernog grañanskog društva. Tu ideju dalje nalazimo nadograñenu u delima Kanta, Hegela i Marksa, u njihovim stavovima o ulozi filozofije uma i revolucionarne teorije, pa sve do njene deformisane varijante u radovima drugih autora o ulozi avangarde i elita (kao prosvećene revolucionarne manjine) u društveno-istorijskim promenama. U savremenoj sociologiji ona je razvijena u okviru neoevolucionizma, kulturalizma i strukturalno-funkcionalističke teorije, sa ambicijom da potisne teoriju razvoja, a posebno marksističku teoriju društvenih promena. 6 Modernizacija je ključni pojam u savremenoj anglosaksonskoj teorijskoj sociologiji za objašnjavanje društvenih promena. Ovim se pojmom želi objasniti prelaz iz tradicionalnih u moderno društvo, odnosno iz autokratskih u demokratske poretke. Pritom se polazi od teze da u društvu ne deluje pravilnost radikalnog zaokreta, tj. raskida, kao i od iluzije institucionalističke sociologije da su moguće samo reformske promene tzv. kontrolisane promene unutar i posredstvom institucija ( dugi marš kroz institucije R. Dučke). Za takvu promenu neophodna je nova svest, tj. normativna orijentacije aktera, edukovana, indoktrinirana elita koja će reformskim projektima i zahvatima, odnosno društvenom akcijom aktera u polje istoriciteta ostvariti odreñene poželjne promene. Pod pojmom modernizacije 7 podrazumeva se smišljena delatnost ili spontani proces racionalizacije u obliku postupne autohtone kulturne transformacije i s njom povezanih društvenih promena ili postupak internacionalnog prenošenja modernih 5 S. Bolčić, Post-socijalistička transformacija i društvene nejednakosti u Srbiji u komparativnoj perspektivi, Zbornik Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2002., str M. Popović, M. Ranković, Teorije i problemi društvenog razvoja, BIGZ, Beograd, Obradović, M.: Teorija modernizacije i modeli razvoja, zbornik Srbija u modernizacijskim procesima, Institut društvenih nauka, Beograd, 1994, str

7 Ljubiša Mitrović artefekata na neko ne-moderno kulturno tlo. U tom smislu modernizacija je dinamički aspekt ili sadržaj moderne i modernosti. Ona obuhvata različite procese promena (u demografskoj, tehnološkoj, ekonomskoj, političkoj, obrazovnoj oblasti, i kulturi) koji reformskim aranžmanima u socijalnoj akciji aktera omogućuju evolutivne promene iz jednog stanja u drugo, iz tradicionalnog društva u moderno društvo. U sociološkoj teoriji pravi se distinkcija izmeñu različitih vrsta koncepata modernizacije. U tom smislu upotrebljavaju se različiti koncepti modernizacije, kojima se objašnjava ambivalentnost, diskontinuitet i složenost procesa modernizacije: parcijana modernizacija (Ruchemeyer, 1975), simbolička (simulakrum) modernizacija (J. K. Galbrajt), zavisna i reakcionarna modernizacija (Vajda, 1988) slom modernizacije (Eisenstadt, 1979) kontramodernizacija (Touraine, 1988) imitativna i deformisana modernizacija (F. Adam, 1990), autoritarna modernizacija (Antonić, 2003). 8 Koncept modernizacije se, delom u naučnoj praksi, a najčešće u publicistici, često redukuje na vesternizaciju kao oblik imitativne modernizacije odnosno amerikanizacije načina života. Treba istaći da je taj proces kompleksniji. Pod pojmom zavisna modernizacija podrazumevamo podreñenost (u kulturološkom, ekonomskom i političkom smislu) poluperifernih i perifernih zemalja od strane svetskog centra. Ovaj pojam je komplementaran sa teorijom zavisnosti (Franc Andre Gunder) koja je šira i kojom se izražava struktura odnosa izmeñu metropole i satelita. Deformisana ili konzervativna modernizacija označava onaj sistem reformi radi reformi koje faktički vode samoreprodukciji i održavanju status quo-a u globalnom društvu. Simbolička (simulakrum) modernizacija predstavlja strategiju kojom treba da se obezbedi privid, a ne suština razvoja, tj. da se stanovništvo obmane da se nešto radi na razvoju. Socijalistička modernizacija najčešće je vezana za proces industrijalizacije i demokratizaciju sistema obrazovanja i sistema socijalnih šansi (radnog i socijalnog zakonodavstva) dok kontramodernizacija izražava regresivne oblike socijalnih reformi koje vode konzervativnoj restauraciji i svojevrsnoj inverzivnoj tranziciji. U našoj analizi posebno ćemo koristiti koncept zavisne modernizacije za objašnjenje odnosa izmeñu globalnih, nacionalih i regionalnih strategija razvoja i aktuelnih procesa u postsocijalističkim društvima u tranziciji. Naravno, ovaj koncept ćemo interpretirati u kontekstu teorije zavisnosti, koja je deo neomarksističkih teorija razvoja i kojim se objašnjavaju specifični odnosi na relaciji svetski centar-poluperiferija-periferija. 9 Teorija modernizacije je nastala izmeñu 50-ih i 60-ih godina XX veka i predstavlja jednu od ključnih paradigmi u savremenoj sociologiji na Zapadu za objašnjenje procesa prelaska iz tradicionalnog u industrijsko i moderno društvo. Nasuprot njoj, teorija zavisnosti nastala je u društvenim naukama sa ciljem da objasni uslove i pretpostavke, posledice neokolonijane eksploatacije u savremenom svetu. Iako je izvorno ova teorija vezana za napor teoretičara da analiziraju specifičnu 8 Mitrović, Lj.: Savremeno društvo strategija razvoja i akteri, Institut za političke studije, Beograd, 1996, str Opširnije o kritici teorije modernizacije videti kod A. Turena u njegovoj studiji Pisma studentici u knjizi Postindustrijsko društvo, (Globus, Zagreb, 1980, str ), i Beyond Neoliberalism, (Polity Book, London, 2000). 11

8 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA situaciju u Latinskoj Americi u uslovima neokolonijalnog kapitalizma, ta teorija ima i širi značaj. Pokušaj da se ona ideološki difamira kao doktrina levičarski orijentisanih neomarksističkih intelektualaca, takoñe ne pogaña pravu suštinu ove teorije. 10 Ova teorija najpre je nastala u radovima A. G. Franka, I. Volerstina, P. G. Kazanove i F. H. Kardosa i ima univerzalni teorijsko-metodološki značaj. U tom smislu, u pravu je P. Berger kada tvrdi da pojam ovisnosti nije proizašao iz marksističke dogme, nego iz konkretnih pokušaja da se shvate specifične situacije. 11 Svojim analitičkim teorijskometodološkim pristupom, teorija zavisnosti omogućuje naučnu analizu odnosa izmeñu centra i periferije, metropola i satelitskih zemalja u savremenosti. III Savremeni Balkan- strategije razvoja i akteri Savremena balkanska društva nalaze se u zoni tranzicije i izbora (S. Hantington), razapeta izmeñu procesa modernizacije i retradicionalizacije (Lj. Mitrović). 12 U ovim društvima se pod uticajem igre interesa unutrašnjih aktera, a pre svega naglašenog prisustva spoljnih faktora ostvaruju različite strategije društvenih promena. Kritička analiza istraživača treba da otkrije kako teorijska jezgra u aktuelnim koncepcijama nacionalnog i regionalnog razvoja, tako i razmotri pravac delovanja aktera i posledice njihove akcije na strukturu društva i razvoj. Tabela 3 Osnovni podaci o veličini, stanovništvu i ekonomskoj razvijenosti balkanskih zemalja Zemlja Površina u 000 km² Broj stanovnika u milionima GDP per capita u USA $ 1 Albanija , Bosna i , Hercegovina 3 Bugarska , Hrvatska , Grčka , Makedonija , Rumunija , Slovenija , Turska , S i CG , Ukupno ,8 - Izvor podataka: Investment Guide for Southeast Europe, Bulgaria Economic Forum, Sofia, Berger, P. L. (1995), Kapitalistička revolucija, Zagreb, Naprijed, str Isto, str Videti o tome opširnije u autorovima studijama: Balkan granica i most meñu narodima, (Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 2000.) i Savremeni Balkan u ključu sociologije društvenih promena, (Centar za jugoistočno-evropske studije Beograd i Centar za balkanske studije, Niš, 2003). 12

9 Ljubiša Mitrović U ovom kontekstu neophodno je istražiti pozitivne i negativne efekte društvenih promena u balkanskim zemljama u tranziciji, kritički analzirati teoriju i praksu neoliberalne zavisne modernizacije, njen uticaj na periferizaciju i satelitski razvoj Balkana, kao i odnos nacionalnih strategija sa globalnim strategijama društvenog razvoja u Evropi i svetu. Ako iza dnevno-političke retorike, na osnovu indikatora rasta i razvoja, učinimo kritički osvrt na stvarni karakter društvenih promena onda ćemo se suočiti sa negativnim bilansom tranzicije balkanskih društava u poslednjih petnaest godina. Vidne su razlike u rastu i razvoju društava Centralne Evrope u odnosu na zemlje Istočne i Jugoistočne Evrope, tj. Balkana. U svojoj komparativnoj studiji Centralna i Istočna Evropa , Ivan Berend, izmeñu ostalog, ukazuje na zagonetnu sudbinu Balkana kao regiona koji predstavlja nedovršeni deo Evrope, kao i i na neuspeh postkomunističke transformacije balkanskih zemalja i njihovo istorijsko kretanje u drugoj polovini XX veka iz periferije zaobilaznim putem nazad u periferiju. 3 Analiza razvoja zemalja Jugoistočne Evrope pokazuje da, izuzev Slovenije koja je rastom i razvojem obezbedila istinski iskorak ka Evropi, ostale balkanske zemlje u znaku su krize rasta i tranzicione recesije. O njima, bez obzira na reformske projekte i institucionalne promene, sociolozi govore kao o društvima blokirane tranzicije (M. Lazić). Ova ocena se posebno odnosi, kada se radi o društvima na bivšem JU prostoru, na Srbiju i Crnu Goru. Bez obzira na pozitivan odnos aktuelnih političkih elita prema integracionim procesima u Evropi i svetu, ovakva presporost, ambivalencija u procesu tranzicije, koja je praćena brojnim protivrečnostima, govori ne samo o otporu starih snaga društvenim promenama i nesnalaženju novih elita, već razotkriva dublju socio-kulturološku matricu koja oblikuje svest i akciju društvenih aktera i blokira njihovu bržu otvorenost prema izazovima modernizacije i razvoja. Tabela 4 Tip tranzicije, strategije i društva Tip tranzicije Model strategije Tip društva 1. Inverzivna, regresivna, predmoderna Retradicionalizacija (etnofeudal. tribal society) Tradicionalno, predgrañ., protomoderno 2. Reverzibilna neoliberalna Zavisna modernizacija (neoliberalizam) Kapitalističko, periferno, zavisno 3. Reverzibilna neokonzervativna Deformisana realsocijalist. autoritarna, modernizacija Poluperiferno politokratsko 4. Progresivna socijaldemokratska (tranzicija sa socijalnom odgovornošću) (neoetatizam) Socijaldemokratska modernizacija (socijalno partnerstvo, socijalna država welfare state ) Moderno, razvijeno, pluralističko, socijaldemokratsko društvo Izvor: Lj. Mitrović, Savremeno društvo, Strategije razvoja i akteri, Institut za političke studije, Beograd, 1996, str Videti opširnije u studiji I. Berenda, Centralna i Istočna Evropa, CID, Podgorica,

10 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA Ako se učini napor da se, iza fenomenologije društveno-političkih zbivanja na savremenom Balkanu doñe do nekih pravilnosti o društvenim promenama, izvesno je da ćemo se suočiti sa pitanjem koje strategije i akteri proizvode ovakvo aktuelno stanje. Dosadašnja sociološka istraživanja ovih društvenih promena omogućuju nam da sačinimo grubu klasifikaciju različitih programa i strategija razvoja na Balkanu. Uvid u savremenu realnost upućuje nas na lutanja i brojna traganja društvenih aktera u izboru strategija razvoja od godine do danas. Lepeza tih strategija razvoja može se dati u jednom preglednom luku od inverzivne strategije retradicionalizacije, preko neoliberalne strategije zavisne modernizacije, preko reverzibilne neokonzervativne strategije autoritarne modernizacije do progresivne socijal-demokratske strategije razvoja (o tome opširnije videti u autorovoj studiji Savemeno društvo strategije razvoja i akteri, 1996.). Tabela 5 Recesija i rast u zemljama Centralne i Istočne Evrope Zemlja Trajanje pada proizvod (u god.) Godina u kojoj je proizvod. bila na najnižem nivou Da li su ponovo registrovane negativne stope rasta nakon oživlj GDP index 1989=100 Rang Kumulativni pad proizvod. do najniž. nivoa 1) 1989 =100 Kumulativni rast proizvod. od najnižeg nivoa proizvodnje Poljska ne 117,1 1 17,8 34,9 5,2 Slovenija ne 104,0 2 18,0 21,9 4,0 Slovačka ne 99,6 3 25,0 24,7 5,9 Češka R da 95,0 4 15,4 10,5 2,0 Mañarska ne 95,2 5 18,1 13,4 3,1 Uzbekist ne 89,6 6 16,6 6,2 2,4 Albanija da 86,4 7 39,6 26,0 6,3 Hrvatska da 77,8 8 40,5 18,2 5,5 Belorus ne 77,1 9 37,3 14,4 7,2 Rumunija da 76, ,0 1,1 0,4 Estonija ne 75, ,2 15,0 5,7 BJRM ne 71, ,0 3,6 1,7 Bugarska da 65, ,3 2,2 3,5 Litvanija ne 65, ,7 12,1 5,3 Kazahst da 61, ,7 0,0 0,0 Kirgistan ne 60, ,6 10,0 6,3 Letonija da 59, ,0 8,3 5,2 Rusija da 55, ,7 0,0 0,0 Turkmen ne 43, ,0 1,8 4,2 Azerbej ne 43, ,0 6,7 5,7 Tadžikis ne 42, ,8 2,8 3,5 Jermenija ne 40, ,0 9,8 5,7 Ukrajina bez oporavka 36, ,4 0,0 0,0 Gruzija ne 32, ,6 7,4 6,7 Moldavija da 32, ,9 0,0 0,0 Misli se na najniži nivo proizvodnje u periodu Izvor: Transition Report, 1999, EBRD i procene autora. 13 Prosečna stopa rasta proizvod. od najnižeg nivoa 13 Prema: Kitanović, D. i N. Golubović, Osnovi političke ekonomije, Ekonomski fakultet, Niš, 2003, str

11 Ljubiša Mitrović Na savremenom Balkanu, posebno bivšem YU prostoru u poslednjih petnaest godina iskušavane su brojne opcije, projekti i strategije društvenih promena: od regresivne refeudalizacije odnosa, preko neokonzervativne autoritarne modernizacije do neoliberalne zavisne modernizacije. Osim Slovenije koja je sledila jedan mešovit, hermafroditiski liberalno-socijaldemokratski model, ono što je dominiralo u praksi novonastalih patuljastih država posle raspada SFRJ, po pravilu je vezano za i praksu šok terapije i strategiju neoliberalne zavisne modernizacije. U SRJ, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, desetak godina (sve do godine) preovladavao je neokonzervativni model autoritarne modernizacije, jedna vrsta nomenklaturnog političkog kapitalizma (M. Veber), sa kontinuitetom strategijskih elita u tranziciji (M. Pečujlić), što je blokiralo brže reformske promene. Danas je u njima preovlañujući model liberalnodemokratski, tj. neoliberalni koncept razvoja. Pod uticajem ovih strategija radikalno se menja zatečena društvena struktura u balkanskim društvima na svim nivoima (oblastima društva) od ekonomije, do politike i kulture. IV Strategija zavisne modernizacije i proizvodnja društva poluperifernog kapitalizma na Balkanu U savremenim društvenim naukama postoje kontroverze oko shvatanja prirode društava u tranziciji kao i teorijskih modela za interpretaciju procesa postsocijalističke transformacije. Neki naši sociolozi sačinili su tipologiju interpretativnih modela postsocijalističke transformacije na: - periferijalizacija privrede i društva (unutar Volerstinove podele svetskog sistema na centar-poluperiferiju i periferiju); - olsolijanski koncept grupa za pritisak; - ideja o političko-privrednim ciklusima i - stanovište o političkom kapitalizmu 14 Meñu našim sociolozima Miroslav Pečujlić, smatra da Volerstinov model periferijalizacije privrede i društva, koji ide iz svetsko-sistemske teorije, ima analitičku prednost (i koristi ga u svojim studijama), dok kolega Slobodan Antonić daje prednost stanovištu političkog nomenklaturnog kapitalizma, koje je izvorno formulisao Maks Veber. Naše mišljenje je da oba ova modela imaju naučnu upotrebnu moć. 15 Dominantna koncepcija društvenog razvoja u zemljama savremenog Balkana jeste neoliberalna sa strategijom šok terapije i zavisne modernizacije. To uvodi ova društva u periferijalizaciju, a njihove elite u veliku zavisnost tj. satelitski položaj naspram spoljnih aktera. Sociološka analiza treba da sagleda kompleksne meñusobne veze i uticaj meñunarodnog biznisa (multinacionalnih korporacija), stranih vlada i meñunarodnih institucija lokalne, klasne, interesne grupe i aktere. 16 Sadašnja 14 S. Vujović, Urbane promene u Srbiji, Zbornik Srbija krajem milenijuma, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2002., str Model političkog kapitalizma ima eksplikativnu moć u interpretaciji promena u društvu Srbije do 2000, a model periferijalizacije i zavisne modernizacije za promene posle oktobra P. Berger, Kapitalistička revolucija, Naprijed, Zagreb, 1995, str

12 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA nerazvijenost nije samo rezultat nesnalaženja aktuelnih privrednih i političkih elita na Blakanu u odnosu na izazove procesa globalizacije i tranzicije. Analiza bi otkrila činjenicu da se u većini balkanskih zemalja aktuelna politika (razvojna, ekonomska, odbrambena), presudno formira pod uticajem centara moći izvan matice, bilo da se radi o odlukama MMF-a, Svetske banke, NATO-a ili američke administracije i EU. Bez obzira na moguću relativizaciju pitanja odnosa zavisnosti i meñuzavisnosti, kao posledice globalizacije u savremenosti, treba istaći da bi sociološka analiza otkrila i potvrdila klasičnu tezu teorije zavisnosti, da kao što je kapitalizam do juče činio zemlje Trećeg sveta zavisnim i preko različitih oblika neokolonijalizma perpetuirao njihovo siromaštvo i nerazvijenost, tako i neoliberalna strategija razvoja danas čini zemlje tranzicije visoko zavisnim od spoljnih faktora. Ilustraciju takve tendencije nalazimo u rapidnom rastu spoljne zaduženosti zemalja u tranziciji i u sporosti u razvoju i izlasku iz krize i nerazvijenosti. O tome govore brojni indikatori o tehnološkoj i ekonomskoj zavisnosti i širenju fenomena dužničkog ropstva na nove regione u savremenom svetu. Sociolozi ilustruju svoju tezu: zemlje u tranziciji u Istočnoj Evropi i Jugoistočnoj Evropi proširuju zonu svetskog perifernog kapitalizma (M. Pečujlić, Z. Vidojević, Lj. Mitrović). 17 Tabela 6 Dug zemalja Istočne Evrope Zemlja Spoljni dug Učešće duga u društvenom Proizvodu zemlje (%) g g g g. Albanija Bugarska Češka Hrvatska Jugoslavija Mañarska Belorusija Makedonija Poljska Rumunija Rusija Slovačka Ukrajina Izvor: Politika, 1. decembar 1999, str. 8. Kako pokazuje kritička sociološka analiza tranzicije, savremena postsocijalistička društva Balkana, svojom praksom društvenih promena, govore o tome da strategija zavisne modernizacije u uslovima neoliberalnog razvoja, vodi 17 Opširnije otome videti u studijama, Izazovi tranzicije M. Pečujlića, Tranzicija, restauracija i neototalitarizam Z. Vidojevića i Savremeni Balkan u ključu sociologije društvenih promena Lj. Mitrovića. 16

13 Ljubiša Mitrović ekspanziji neokolonijalnih odnosa, stvaranju zavisnih društava na ovom prostoru. Na osnovu petnaestogodišnjeg iskustva tranzicije, većina balkanskih zemalja pokazuje brojne karakteristike kapitalizma periferije i zavisnih društava. Bez obzira na euforično izjašnjavanje političkih elita za evropsku integraciju i razvoj, balkanska društva po svojoj strukturi i karakteru društvenih odnosa sve više sliče na latinoamerička. Uprkos najavljenim najširim demokratskim promenama devedesetih godina prošlog veka (a u Srbiji i Crnoj Gori posle petooktobarskih promena 2000.), ona još uvek slede trend razvoja nerazvijenosti. 18 Reč je o društvima sa razorenom privredom, opljačkanim nacionalnim bogatstvom, sa satelitskim elitama, nesamostalnom politikom od ekonomije do bezbednosti, sa brojnim paradržavnim i parapolitičkim institucijama, sa nerazgraničenim sferama izmeñu države i civilnog društva, sa pseudoautonomnim nevladinim sektorom kao produženom rukom inofaktora ili sekcija tekuće vlade i političkih partija, sa ostacima autoritarnih oblika i mehanizama vladanja i širenjem zavisne kolonijalne kulture, sa ogromnim brojem nezaposlenih, sa deklasiranim i osiromašenim radničkim porodicama, sa razorenom srednjom klasom, sa razočaranim novim generacijama, sa jačanjem autoritarnog karaktera svesti u najširim slojevima populacije, sa promocijom desničarskih ideja, sa uzmicanjem autentične levice i deficitom demokratskih snaga, sa enormnim zaduživanjem u inostranstvu preko nekontrolisanog sistema donacija i kredita (sadašnji nivo zaduženosti Srbije i Crne Gore je 15 milijardi dolara spoljnjeg duga i oko 15 milijardi unutrašnjeg duga, zbog čega ekonomisti upozoravaju na opasnost zapadanja zemlje u dužničko ropstvo ), sa permanentnom recesijom, sa rastom kriminala, konflikata i terorizma na ovom prostoru, itd. Tabela 7 Spoljni dugovi zemalja Balkana (godišnji prosek ) Ukupan spoljašnji dug kao % bruto nacionalnog dohotka Zemlja* Ukupan spoljašnji dug u odnosu na izvoz robe i usluga Servisiranje ukupnog duga kao % izvoza robe i usluga Albanija BiH Bugarska Hrvatska Makedonija Rumunija SCG Turska *Podaci se odnose na zemlje u razvoju pa nije uključena Grčka. Izvor: World Bank: Global Development Finance 2004 Harnessing Cyclical Gains for Development. 18 Frank, A. G. (2002), Lumpenburžoazija i lumpenrazvoj u Latinskoj Americi, Podgorica, CID. 17

14 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA Zajednički imenitelj iskustva petnaestogodišnje tranzicije ovog regiona je da on putuje ka evropskoj periferiji, ka zavisnom, visokokonfliktnom i rizičnom društvu perifernog kapitalizma, sa neizvesnim posledicama po budućnost sopstvenog naroda i grañana. Savremeni Balkan, kako po društvenoj strukturi tako i po karakteru društvenih promena, u mnogome podseća na Latinsku Ameriku od pre dvadeset godina. Implozijom socijalizma ovaj prostor se našao u jednom anomičnom stanju. Dominantna tendencija u privrednoj strukturi je deindustrijalizacija ovih zemalja. Deformisani koncept privatizacije (tzv. burazerski i sitnosopstvenički koncept iz vremena ranog kapitalizam i prvobitne akumulacije) iskorišćen je za dezintegraciju proizvodnih snaga velikih sistema, za razbijanje velikih poslovnih sistema koji su bili kompatibilni evropskim procesima podele rada i integracije. Na tom fonu formira se i nova klasno-slojna struktura društva, sa ogromnim brojem osiromašenih i deklasiranih radnika, sa razorenom srednjom klasom, sa velikim brojem nezaposlenih i marginalizovanih društvenih grupa i malobrojnom neoburžoazijom. Tabela 8 Stope zvanično registrovane nezaposlenosti u balkanskim zemljama Zemlja* Albanija Bugarska Hrvatska Grčka** Makedonija Rumunija S i CG 18.6 Turska ** *Podaci o BiH nisu dostupni **Podaci na osnovu Ankete o radnoj snazi jer nema podataka o zvanično registrovanoj nezaposlenosti Izvor: Svetska organizacija rada: LABORSTA, 18

15 Ljubiša Mitrović Bez obzira na izmenjene sistemske okolnosti u postsocijalističkim društvima savremenog Balkana radni slojevi društva sporo se oslobañaju vrednosti egalitarizma i kolektivizma. To su društva koja se sporo protestantizuju (M. Veber), odnosno u kojima se još uvek nedovoljno afirmiše nova etika rada, poziva, vrednosti, racionalizma, individualizma i preduzetničke inicijative. U ovim društvima, koja su razapeta izmeñu modernizacije i retradicionalizacije, 19 još uvek je na delu egalitarni sindrom o kome je svojevremeno pisao u svojim istraživanjima industrijski sociolog Josip Županov. On još uvek živi u kolektivnoj svesti najširih radno aktivnih slojeva društava (posebno u svesti najstarije i srednje generacije radnika) i blokira brže oslobañanje i razigravanje individualne preduzetničke inicijative u funkciji tržišne kompeticije, društvenog razvoja i napretka. Tabela 9 Nezaposlenost meñu mladima godine i opšta nezaposlenost u zemljama u tranziciji godine (u procentima) ZEMLJA Stopa nezaposlenosti mladih (%) Opšta stopa nezaposlenosti (%) Češka 6,9 4,2 Slovačka 20,4 11,1 Poljska 23,3 10,6 Mañarska 13,5 7,8 Slovenija 17,4 7,1 Hrvatska 31,4 9,9 BJR Makedonija 70,9 34,4 FR Jugoslavija 61,1 18,5 Bugarska 32,2 14,0 Rumanija 18,3 6,3 Estonija 15,7 9,9 Latvija 25,5 13,8 Litvanija 22,2 13,3 Rusija 26,8 13,3 Gruzija 27,5 14,3 Azerbejdžan 46,4 23,3 Kirgistan 37,3 27,2 Tadžekistan 33,2 19,6 Nemačka 10,7 9,9 Francuska 29,0 12,6 Italija 33,6 12,4 Španija 39,2 20,9 UK 13,6 7,1 CEE/CIS (18) 29,5 14,4 EU (15) 21,2 10,8 Izvor: MONEE Project, Eurostat 1998, Young People in Changing Societies, Regional Monitoring Repost, No. 7, UNICEF, Videti opširnije u autorovoj knjizi Savremeni Balkan u ključu sociologije društvenih promena, str

16 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA Socijalni izvori konstituisanja nove vlasničke klase su različiti (od regularnih do kriminalnih). Neoburžoazija u svojoj strukturi sadrži tri frakcije: nomenklaturnu buržoaziju, lumpenburžoaziju i preduzetnike. Osim preduzetnika, koji su izraz novih proizvodnih snaga i predstavljaju novu grupu koja je otvorena prema izazovima modernizacije i razvoja, ove dve druge frakcije su parazitske i potrošačke po svojoj orijentaciji. U ovim društvima formira se i specifična kulturna i politička elita koja ima obrise kompradorske buržoazije i eksponent je zavisne kulture i satelitske politike. Nova elita, preferirajući svoj partikularni interes kao ključni, često se brzo otuñuje od svog sopstvenog naroda i ima ambivalentno ponašanje: s jedne strane je podanička prema krupnom kapitalu i centrima moći u svetu, a sa druge strane je beskrupulozna u eksploataciji svojih sunarodnika u zemlji. Ovakva klasno-slojna struktura antagonizira društvene odnose i cepa društvo na manjinu vlasnika i ogromnu većinu razvlašćenih, obespravljenih i eksploatisanih. Neoliberalna stategija reformi dovela je do brojnih restrikcija u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva. Sve je to novu radnu snagu činilo nezaštićenom i visoko eksploatisanom, podložnom brojnim oblicima institucionalnog i vaninstitucionalnog nasilja. Svi ovi procesi aktuelna balkanska društva čine visoko-konfliktnim i rizičnim društvima, sa neizvesnom razvojnom perspektivom. Tabela 10 Dubina recesione krize u postsocijalističkim zemljama* ( ) Poljska 122 Slovenija 108 Mañarska 99 Hrvatska 77 Češka 95 Makedonija 57 Rumunija 73 Srbija 50 Bugarska 65 Rusija 51 Izvor za druge zemlje: W. G. Kolodko, 2001, 9, za Srbiju SGJ 1999 (odnosi se na godinu). Prema sudiji S. Bolčića Postsocijalistička transformacija i društvene nejednakosti u Srbiji u komparativnoj perspektivi (zbornik Srbija krajem milenijuma: razaranje društva, promene i svakodnevni život, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2002, str. 36. Ekonomske i sociološke analize pokazuju da je, umesto razvoja, u većini balkanskih zemalja prisutan fenomen tranzicione recesije. Na početku lako data obećanja, da će promenom bivših režima poteći med i mleko, nisu se ostvarila. Kriza i stagnacija ovih društava proizvela je masovno osiromašenje stanovništva. U periodu prvobitne akumulacije kapitala, u uslovima prelaska engleskog društva na industrijski način proizvodnje, T. Mor je pisao da su ovce pojele ljude, a F. Engels o bednom položaju radničke klase u Engleskoj. Današnja epoha teške tranzicije na Balkanu traži svoje istraživače i spisatelje. Svoga Balzaka i svog Rajta Milsa, koji bi spisateljskim umećem i snagom sociološke imaginacije razotkrili šta se skriva iza mita o tranziciji na ovom prostoru. Nažalost, još uvek nema serioznih socioloških istraživanja o sudbini bivše klase radnika, koja je desetkovana i dezintegrisana. Nizom 20

17 Ljubiša Mitrović reformskih mera, u ime neoliberalnog projekta modernizacije i razvoja u funkciji bogate manjine, ona je prognana iz industrijskih i drugih pogona na buvljake i u katakombe, odnosno podrumske, sive ekonomije. Još uvek nema ni diplomskog rada na temu sudbine radničke klase u uslovima privatizacije, a kamo li ozbiljnije magistarske ili doktorske teze o novom tržištu radne snage i novim formama njene eksploatacije. Kao da se, u ovom prelomnom i nespokojnom dobu, izgubio kritički glas inteligencije i intelektualaca. U njihovim redovima vlada velika zbunjenost i prisutan je fenomen rasedanja svesti i savesti. To kao da potvrñuje tezu Ž. Benda, koji govori o fenomenu izdaje intelektualaca, o njihovom ketmanstvu. Paralelno sa stvaranjem domaće kompradorske lumpenburžoazije, stvara se i poseban sloj kompradorske inteligencije i intelektualnog proleterijata. Socijalna atomizacija društva, pod uticajem razvoja robno-novčanih kapital odnosa, poništava ostatke formirane klasne svesti i omogućava njenu dezintegraciju i destrukciju. Neoliberalna ideologija postavila je profit iznad ljudi (N. Čomski). Izmeñu čoveka i čoveka nije ostalo ništa, sem golog pragmatičnog interesa. Sve se to odražava na razbijanje klasne homogenizacije, na slabljenje socijalne solidarnosti, na uzmak radništva iz aktuelnih društvenih borbi i njihovu političku apatiju. Ako se ovom doda i činjenica presporog formiranja autentičnih sindikata i sumrak ideja moderne levice, onda je sasvim jasno zašto u uslovima istorijske restauracije i velike kriminalne antirevolucije (S. Govoruhin) nastaje uspon desnice i može doći do radikalizacije nezadovoljstva masa. Grafikon 1 Socijalna piramida moći (S. Branković) Izvor: Dr S. Branković, Distribucija moći u postmiloševićevoj Srbiji, 20za%20sajt.htm 21

18 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA Problemima stratifikacije društava u tranziciji, a posebno promenama u klasno-slojnoj strukturi balkanskih društava, još uvek se bavi mali broj istraživača. U tom pogledu slična je situacija u većini balkanskih zemalja. Malobrojna sociološka istraživanja promene klasno-slojne strukture u uslovima postsocijalističkih društava i razorenog društva, govore o sporom procesu transformacije klasne svesti i specifičnostima autopercepcije i klasne identifikacije. U vezi s tim, ovde podsećamo na istraživanja S. Brankovića i M. Vasović, koji su se bavili problemom klasne identifikacije i percepcijom socijalne piramide u uslovima tranzicije u srpskom društvu. Grafikon 2 Klasna samo-identifikacija u periodu viša klasa 25 srednja-gornja srednja-donja radnička klasa niža klasa 0 septembar 1999 mart 2000 septembar 2000 Jul-02 Izvor: Sociološki pregled 1-2/2003, Sociološko društvo Srbije u saradnji sa Institutom društvenih nauka (Beograd) i Institutom za kriminološka i sociološka istraživanja (Beograd), str.19. Prema radu Mirjane Vasović Tranzicija, demokratizacija i subjektivno blagostanje, Sociološki pregled (januar-jun 2003), br. 1-2, Beograd, str. 19. Kako pokazuju rezultati ovih istraživanja, promene iz oktobra nisu u srpskom društvu bitno promenile sistem raspodele društvene moći. One su samo omogućile iskorak iz autokratskog sistema i neokonzervativne autoritarne modernizacije ka zavisnoj modernizaciji, liberalizaciji i demokratizaciji, ali nisu bitno promenile na bolje socijalne šanse većine stanovništva, niti svest populacije da se društvo kreće ka boljem životu. O tome posebno govori istraživanje M. Vasović na temu osiromašenja stanovništva u Srbiji i klasne samoidentifikacije. Sve to može imati i ima negativne posledice po društveni razvoj. Izmeñu ostalog, iz socijalne krize i 22

19 Ljubiša Mitrović beznaña mogu jačati procesi radikalizacije u Srbiji i slabiti njeni demokratski potencijal. A to onda uvodi društvo u začarani krug protivrečnosti i konflikata, koji utiru put političkoj nestabilnosti i drugim rizicima po mogući demokratski, privredni i socijalni razvoj, ne samo Srbije, već i šireg regiona. V Uloga Balkana u savremenim procesima globalizacije i evrointegracije Savremena balkanska društva u procesu tranzicije moraju se suočiti sa izazovima globalizacije i evrointegracije. Na ove izazove njihove elite, privredne, političke i kulturne, treba da odgovore pozitivno. Izvesno je, da u eri globalizacije sveta, nije moguć autarkičan razvoj. Strategija zatvorenosti, ksenofobije, vodi u privredno i političko samoubistvo. Ključ se mora potražiti u projektima modernizacije i razvoja koji će biti kompatibilni sa globalnim svetskim megatrendovima, uz respekt nacionalnih i regionalnih osobenosti Balkana, uz očuvanja pluralnog kulturnog identiteta i multikulturalizma. Evropska unija, kao oblik megaintegracije i globalizacije u savremenosti, predstavlja uzoran model i izazov za zemlje u tranziciji. Blakanske elite, privredne, političke i kulturne, u svojim projektima preferiraju koncept evrointegracije. U tom pravcu, kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja, vidljive su promene u raspoloženju javnog mnjenja najširih slojeva društva u balkanskim zemljama. Ulazak u procese evropske integracije vezan je za brojne pretpostavke i uslove, kao što su standardizacija, harmonizacija i asocijacija, rast njihovih demokratskih kapaciteta za ulazak u EU. Procena je istraživača da će integracija balaknskih zemalja u EU pozitivno uticati na pacifikaciju ovog prostora, na okretanje njegovih aktera radu, rastu, razvoju. U tom kontekstu može se očekivati ne samo brži ekonomski razvoj Balkana, već i njegova brža politička konsolidacija i stabilnost, kao i pozitivne promene u oblasti kulturnih i meñuetničkih odnosa. Do sada je ova sfera (meñureligijskih i meñuetničkih odnosa, tj. balkanski etnički koktel Z. Bžežinski) od strane elita i centara moći, iznutra i spolja, često instrumentalizovana u političke svrhe što je proizvodilo odreñene sukobe na ovom regionu, i od njega činilo bure baruta. Rast, razvoj i integracija ovog prostora izvesno je da će u perspektivi društvenog razvitka Balkana u kontekstu evrointegracije, doneti nov kvalitet života i otvoriće ovaj prostor i za nove alternativne projekte kako ekonomsko-socijalnog razvoja, tako i za procese socijalne i opšteljudske emancipacije (tj. za osvajanje i realizaciju novih standarda), etničke tolerancije, priznavanje različitosti kulture drugih, kako meñu grañanima, tako i meñu narodima. Istraživanje mogućnosti savremenog društvenog razvoja balkanskih društava u kontekstu evropskih integracija, otkriće srednjeročne i dugoročne megatrendove tj. razvojne tendencije. Kada se radi o srednjeročnim tokovima rasta i društvenih promena na ovom prostoru, spori izlaz balkanskih društava iz aktuelnog stanja krize i blokirane tranzicije uticaće i na moguće protivrečne i nepovolje prognoze. Posmatrano kroz projekciju dugoročnog razvoja, očekivati je da će posle procesa adaptacije i 23

20 STRATEGIJA ZAVISNE MODERNIZACIJE I PROIZVODNJA DRUŠTVA POLUPERIFERNOG TIPA modernizacije, doći do bitnih promena i napretka u ekonomskom i socijalnom razvoju balkanskih društava. Tabela 11 Zemlje jugoistočne Evrope učešće u inicijativama za regionalnu saradnju 24 Zemlja C E I C E F T A C M E S K J I E R P S E C I Pakt stabilnosti Ukupno učešće u inicijativama Bugarska Rumunija BiH p p SRJ Makedonija Hrvatska p + p + 3+p+p Albanija Grčka Turska Slovenija CEI Centralnoevropska inicijativa + učesnik CEFTA Centralnoevropska zona slobodne trgovine - ne učestvuje CMES Crnomorska ekonomska saradnja p posmatrač KJIE Konferencija o stabilnosti, bezbednosti i dobrosusedstvu u JIE RP RAjmonski proces o dobrosusedstvu i stabilnosti SECI Inicijativa za saradnju u JIE Izvor: Jugoistočna Evropa, Pogled iz Srbije, Stubovi kulutre, Beograd, 1999, str. 83. Ovde želimo istaći da socijalna cena priključenja društava EU neće bit mala, ali je ona neizbežna. U suprotnom, pogubne su posledice autarhičnih, populističkih strategija u eri globalizacije (pod epskim sloganom ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine ). Prilagoñavanje standardima u ekonomskoj i razvojnoj politici u okviru megaintegracije kakvu predstavlja EU, suočiće balkanske zemlje sa izazovima globalizacije i neophodnošću promene sadašnjih strategija razvoja privrednih i društvenih struktura i institucija radi uljučivanja u evropsko tržište i evropske institucije. Sve će to dovesti i do novih oblika reforme, racionalizacije, modernizacije i integracije brojnih delatnosti, ali i pojave odumiranja raznih delatnosti i struktura, nezaposlenosti, kao i novih oblika zapošljavanja. Na kraju, uz pozitivan odnos prema evrointegracijskim procesima i izazovima formiranja modernog evropskog društva, da se ne bi desilo sa Balkanom kao svojevremeno sa Latinskom Amerikom, neophodno je podsetiti i upozoriti na potrebu kritičkog odnosa vladajućih elita u zemljama u tranziciji prema razvojnim modelima