E - S E Š K O Elektronske školske novine Srednja ekonomska škola S O M B OR Broj 18 Jun 2016.

Transcription

1 Page1 E - S E Š K O Elektronske školske novine Srednja ekonomska škola S O M B OR Broj 18 Jun 2016.

2 Page2 Sadržaj Red. broj Naslov Autor Str 1. Reč urednika Jasmina Borić, prof San je sve ono što se želi, a san je buđenje Milana Karalić IV Fatino pismo Nail-begu Sara Jošić III Motiv ljubavi u romanu Zločin I kazna Jasmina Đorđević IV Trun smo I tren Jelena Todorović III Ništa ne treba čekati, svemu treba ići Jovana Vujinović IV Sreća Teodora Nemet III Književni junaci iz Tihog Dona koji su Danica Gucunja III O rastanku Jovana Vujinović IV Moj boravak na moru Dejan Vujković III Lotika- žena za sva vremena Sara Jošić III Takmičenje u Paraćinu Jovan Sudar, prof Lotika žena za sva vremena Dejan Vujković III Takmičenje Fimek Nada Plećaš i Bojana Stanić, 17 prof. 15. Život nije praznik, već večita borba Miljana Kovačević III Maturanti 2015/2016. KUVAR III TRGOVAC-KONOBAR III KUVAR NA MAĐARSKOM III EKONOMSKI TEHNIČAR IV POSLOVNI ADMINISTRATOR IV POSLOVNI ADMINISTRATOR IV FINANSIJSKI ADMINISTRATOR IV KOMERCIJALIST IV-5 55

3 Page3 Reč urednika Poštovani čitaoci, pred vama je još jedan, novi broj naših školskih novina. Evo nas pred vama osamnaesti put. Ova školska 2015/2016.godina se polako završava, maturanti se polako spremaju da nas napuste, a oni mlađi jedva čekaju da zauzmu njihova mesta. I u ovom broju ćete moći da pročitate o tome kako je za neke učenike ova školska godina protekla, gde su sve bili, kako su se provodili i u školi i u svoje slobodno vreme, o čemu su maštali i pisali i još po nešto. Neke rubrike smo malo promenili, ima nekoliko sjajnih radova sa pismenih zadataka, a tu su i uvek aktuelne fotografije maturanata. Sve u svemu, za svakog ko voli da čita, ima ponešto. Nadam se da ćete čitajući naše novine moći da osetite specifičan duh naše škole i delić atmosfere koja vlada ovih majskih dana. Od sveg srca svim našim učenicima želim lep provod na raspustu a maturantima puno sreće na prijemnim ispitima! Vidimo se sledećeg maja! Urednik Jasmina Borić, prof.

4 Page4 Пише: Милана Каралић IV-3 Сан је све оно што се жели, а живот је буђење Да ли желим да се будим, или заувек да сањам? Морам ли баш да се вратим у стварност и зашто је ту све толико чудније него у сну? Чудан је овај живот! Гомила проблема, падова, невоље... И ништа, али баш ништа није онако како желим. Многе бих ствари да мењам... Како бих волела да поправим људе, стрпам их у неко ново време, другачије околности... Овде сам да живим како морам и прилагодим се стварности, где ме углавном нико не пита шта је оно што ја желим. Мада, и да кажем своје жеље, мало би тога оне промениле. Због тога сањам! Сањам све што бих волела променити, а не могу! У том свету маште све ми је допуштено. То је место где су све моје жеље могуће, где ниједна жеља није превелика, а свака је корак до испуњења. У сновима сам срећна, али онако истински, право. Са мном су људи које волим, држе ме за руку и не одлазе. Срећни су, а са њима и ја! Посећујемо места која нисмо стигли јер је време било наш непријатељ. У сновима доживљавам тренутке које нећу моћи, јер неке се околности не могу променити ма колико год жеља била јака! Све што се у мојој глави у сновима одигра, све то оно што иначе желим. Уживим се, препустим се машти... Срећна сам, насмејана, весела, живим баш саврешено! Али, онда све престане, снови се заврше и вратим се у реалност. Вратим се у своју већ добро познату причу, далеко од света какав бих желела. Живот почиње тек када се пробудим. Тек тада схватим да су све лепоте и радости биле плод моје маште и снова. Колико год жеља била јака, некад је немогућа у стварности. Зато сањам, јер у сновима све могу; а буђењем корачам у оно што се зове живот, ма како год он изгледао.

5 Page5 Пише: Сара Јошић III-1 Фатино Писмо Наил-Бегу Ја,поносна кћи Авдагина, Фата, мимо свих обичаја и правила осећам потребу, Наил- Беже, да на овај начин проговорим и покушам да "отворим душу" не би ли можда схватио, разумео, да ја постојим и одлучујем о својој судбини. Мој свет и твој Наил-Беже су дваудаљена света и ни у једном нема места за обоје. Зато не могу закорачити и бити део твог света, ја, Авдагина кћи којој су понос и истина утиснути у душу по рођењу. Оно што осећам и мислим је заповест моје младости, а она ми говори да љубави према теби у мом срцу нема, нити ће је икада бити. Речи које сам ти изговорила су грубе, али једине могуће на твој изазов и твоје речи да је моја судбина у твојим рукама. С друге стране, реч мог оца, његова воља су за мене закон и ја не бих била кћи чувеног Авдаге да се супротставим његовој одлуци. Одлучујем се на овај корак јер тако нећу погазити ни своју, ни очеву реч. Ово није бекство од живота, већ бег од ропства у који би нас гурнула "зла судбина". Бирам зато смрт, а теби остаје живот у свету који је твој. Спашавам стога и тебе и себе од узалудног заједничког живота у којем не би било радости и среће. Тако ћу одржати реч Османагића, јер она се не крши чак ни по цену смрти. Збогом Наил-беже, моја звезда се ускоро гаси. Фата, поносна кћи Авгадинa

6 Page6 Пише: Јасмина Ђорђевић IV3 Мотив љубави у роману Злочин и казна Свако од нас живи на неки свој уобичајен начин, све док се нешто не догоди, нешто после чега више никада нећемо бити исти. Управо једна таква ситуација описана је у роману Злочин и казна. Главни лик, Раскољников, иначе студент права, само једним потезом мења свој живот из корена. Крајња беда и будућност у којој он светлост ни не наслућује, чине га меланхоличним, понекад чак и флегматичним. Такав став према животу и уопште начин живљења, његове мисли усмерава ка негативним стварима, које се крију у сваком човеку. Само је питање у коме ће се оне пробудити. Мислећи да је снажнији, да више вреди од других обичних људи, он себи даје за право да почини злочин, ради виших циљева. То право, својом вољом дато, је и искористио. Али, злочин је злочин ко год га починио. Пред Богом смо сви исти. Колико год да је човек тако рећи лош, има право на живот, а о његовом трајању може да суди само Он. Раскољников је то занемарио, ставио је себе изнад Бога, што је уствари његов највећи злочин. Али ето, Бог му опрашта, као и свакоме, и даје му шансу, даје му некога ко га безусловно воли, некога ко ће му бити спас, некога ко ће га увек пратити и бити му Анђео чувар-даје му Соњу. Соња у њему буди осећања која пре никада није осетио. Она у њему буди љубав, ону која на њега утиче позитивно, она која му даје снагу и која се никада неће угасити. Та љубав и вера, одувек су му били потребни, јер да их је пре спознао, ко зна, можда му се идеја о злочину не би ни јавила. Можда би ту љубав осетио и према другим људима, па се те негативне мисли у њему не би ни будиле...

7 Page7 Piše: Todorović Jelena III-3 Trun smo i tren Dospeli smo na planetu kao jako mali. Naučili smo da izgovaramo prve reči i da pravimo prve korake. Od malena su nas učili da budemo ljudi i da činimo dobra dela. A gde smo danas, čiji smo danas trun u oku ili treptaj istog? Uistinu nije bitno šta nas čini spolja, jer prave vrednosti dolaze iznutra. Trudiću se da budem čovek u sklopu nesavršenosti savremenosti, ne gubeći veru u bolje sutra. Hiljadu je pitanja koji svakodnevno prođu kroz glavu, a na koje odgovore ne nailazimo. Razne nedaće sa kojima se susrećemo i putevi trnoviti prave od nas ličnost i grade nas kao osobu. Bitan je taj temelj od kojeg se kreće već sa prvim korakom. Istina je da smo danas samo mali delić prašine, i da bez obzira koliko stvarali, ulagali i gradili u beskonačnoj veličini ovog sveta uvek ćemo tu i ostati. Međutim, ono što drugi neće primetiti, ali dakako, da na nama ostavlja pečat jeste put koji smo prešli da bih bili ovde gde jesmo. Uspehe treba da merimo po tome čega smo se odrekli da bismo ostvarili. Pogrešnih koraka će uvek biti, ali to je ono što nas čini. Padovi dokazuju da smo ljudi. I koliko god zrnce prašine u današnjem svetu da smo, važno je samo to da ipak negde nešto jesmo. Važno je to da smo okruženi ljudima koji prave vrednosti primete, cene, poštuju i uzdižu. Svi treba da znaju da ljubav nikad neće videti oči, ali će nas srce o tome obavestiti, oznojiće nam se dlanovi i zaigrati brže. Zbog toga je najvažnije ono što srce opazi i na šta pošaljeznak. L judi koji umeju prvo da cene sebe, pa onda druge oko sebe, primetiće svako zrnce i trag koji im se nađe na putu. Čovečanstvo je pomoć, ponuditi se za pomoć. Treba biti pošten i iskren u svojim namerama i ceniti današnje moralne vrednosti, jer svi smo mi ljudi, a malo ko je čovek.

8 Page8 Пише: JOВАНА ВУЈИНОВИЋ 4-3 Ништа не треба чекати, свему треба ићи у сусрет Тешко је поверовати да постоје особе које седе и чекају и тако пролази дан, за даном... смањују се ноћи. Све пролази. Једино што је остало си ти. Зашто, устани и бори се! Једино што треба је да прикупиш снагу... јер живот је непредвидив. Таман кад помислиш да си успео, долази нова препрека. Али, зар није најлепши осећај кад из битке изађеш као победник? Не постоји јача особа од тебе саме?! Чему чекање да ти се деси оно што желиш? Зар стварно можеш стићи до циља седећи на почетку? Устани, и крени ка њему. Кад би знао како је уствари тај циљ близу?! Али, кад пређеш све препреке онда наступа онај невероватно прелеп осећај! И онда навиру нове трке, нови циљеви, нове борбе. Све се то дешава када схватиш да можеш! Покрени време око себе, покрени себе. Видећеш колико је живот леп када заједно будете писали твоју животну причу. Не гурај све што је добро од себе, него се радуј томе. Створити од себе борца, јунака кога не може ништа сломити, тад си на пола циља. Једино шта ти треба јесте снага, воља... Заједно са њима крени да пишеш своју невероватну причу која ће се препричавати. Крени, и видећеш како је сваки циљ твој! Не стај никада јер си све јачи и моћнији. Почни да бојиш свој зид живота невероватно лепим бојама и испиши на њему невероватну причу. Шта чекаш? Крени!

9 Page9 Piše: Teodora Nemet III-1 Sreća... Sreća. Šta je sreća? Postoji li definicija koja u potpunosti objašnjava ovu apstraktnu imenicu? Šta nas čini srećnima? Toliko pitanja i još više mogućih odgovora, jer sreća ne predstavlja isti pojam za sve ljude na ovom svetu. Nekome sreća znači dobra ocena u školi, možda uzvraćena ljubav, tu su i materijalisti. Međutim, postoje ljudi kojima sreću čine mali znaci pažnje, ljudi koji su zadovoljni onim što imaju. Ne vide svačije oči isto, merila vrednosti variraju od osobe do osobe. Dođu tako dani kada padnem u razmišljanje o svojoj sreći, da li sam ja srećna... Osvrnem se nakratko oko sebe i u tom deliću sekunde ugledam roditelje koji se smeju, baku koja čitajući knjige uživa u starim danima i sve drage ljude koji mi govore: srećna si, srećna.... Osluškujem ih i osećam kako mi je kriva linija na licu sve šira. Jesam, srećna sam! Imam krov nad glavom, jastuk pod glavom, porodicu i prijatelje. Tu je i svakodnevna mogućnost da unapređujem svoje znanje, koju nema svako, a oni koji imaju, ne cene dovoljno. Možda su pojedincima ovo banalnosti, jer ih podrazumevaju. Ali, šta bismo bez njih, gde bismo bili? Zar one nisu dovoljne? Šta je još potrebno da bismo bili srećni? Mnogi bi rekli novac. Da li je sve u novcu? Nije, bar za mene. Sreću čine male stvari, naš je problem što smatramo da nam je potrebno više. Ne smemo dozvoliti da nam život prođe zajedno sa srećom. Treba da je stignemo, uhvatimo i u uživamo u njenim čarima.

10 Page10 Piše: Danica Gucunja III-1 Književni junaci iz Tihog Dona koji su zadobili moje simpatije Roman Tihi Don je jedan od mnogih lektira koje smo čitali i analizirali u školi. Kao i svaka dobra knjiga, i u ovoj ima nečeg da se pametno nauči, jer svaki junak uradi nešto dobro, a nekad i pogreši, što se svima dešava. Tako su nastupili Grigorije Melehov i Natalija Koršunova. Njih je sudbina spojila u trenutku kada je Grišina porodica odlučila da se on oženi devojkom koju nije poznavao pre toga. Njemu se to svakako nije sviđalo, a i kome bi? Kao što većina znamo, na samoj veridbi kada su se njih dvoje upoznali, Nataliji se on odmah svideo, jer nije puno znala o njegovoj prošlosti i svemu šta je pre radio. Griši ipak nije bilo svejedno, jer je u tom trenutku voleo Aksinju, soldatkinju koja je večito bila kod kuće i čekala svog muža da se vrati ili sa kocke ili iz rata. Uprkos njegovoj ženidbi, on je nastavio da se viđa sa njom i nije mario šta su drugi pričali o njima, a svi su to znali. Naravno, u svakoj ljubavnoj vezi ima pomalo i strasti, pa tako se iz ove posle dužeg vremenskog perioda rodila mala Tanjuška, kojoj se nedugo posle život nesrećno okončao. Sa druge strane, Nataliji nije bilo lako da izdrži sva ponižavanja i maltretiranja od strane onih koji nisu znali šta se zapravo dešavalo. Uprkos tome, ostala je kod Melehovih, koji su je neizmerno poštovali i voleli, pa tako i ona njih, za razliku od njene porodice. Pošto ih nije poslušala i nije se vratila kući, njen otac joj nije dozvoljavao da ih posećuje. Iako je njoj bilo to strašno za prihvatiti, imala je veliku podršku onih koji su joj ponudili bezbedno i sigurno utičište. Kako je vreme prolazilo, Griša je otišao u rat, a Natalija je bila i dalje kod njegove porodice i čekala ga je da se vrati. To čekanje bilo je neizdrživo za nju. Nije znala da li da još čeka ili da odustane od te ljubavi koja je bila duboko u njenom srcu. Mada, nada je uvek održavala u životu, bez obzira na sve prepreke i nesrećne okolnosti u okruženju. Išla je do te mere da je dvaput pokušala da se ubije, i to samo zbog lažnih priča koje su kružile oko nje. A dok je on bio u ratu, Griša je imao muku u borbama i sa protivnicima u njima, a i sa Aksinjom sa jedne, i svojom porodicom sa druge strane. Ni njima nije bilo lako. Uglavnom, kada se Griša vratio u svoj rodni kraj, sve se promenilo iz korena. Dok je Griša bio u ratu, Aksinja je bila nekoliko puta sa čovekom koji joj je pružio krov nad glavom i tako prevarila Grišu, a on nije bio nimalo polaskan kad je to čuo od deda Saške. Ona je ipak želela da ga zadrži pored sebe, ali joj je on bez ijedne reči okrenuo leđa i otišao bez pozdrava, što je prethodilo njegovom povratku svom domu, mestu kome je uvek pripadao, takođe i svojoj ženi Nataliji. Svi su bili, naravno, iznenađeni kad se pojavio na kućnom pragu, a Natalija je bila presrećna, ali u isto vreme i šokirana, jer nije to puno ni očekivala od njega, a i iz razloga što je prošlo dosta vremena otkad je otišao odatle. Na kraju, ispostavilo se da je ipak Natalijino čekanje bilo vredno truda, krvi i suza koje su je svake noći održavale budnom. A kad se Griša vratio, posle nekoliko trenutaka koje je proveo sa njom, shvatio je ko je to za koga se zapravo vredi boriti. Istinski vredi boriti.

11 Page11 Пише: JOВАНА ВУЈИНОВИЋ 4-3 О растанку... Чекам... и док тако стојим непомично, хладне капи кише клизе низ моје образе. Мешају се са мојим сланим сузама, са хиљаду осећања која ми сваки минут навиру у мислима. Како је још једном време стало. Ноћ је... она паучина сете већ се накупила на околним брезама. Мрачно је, а ја се бојим... бојим се да отворим очи, да угледам празнину која ме прогони из минута у минут. Бол је давно натопила моје очи океанима суза. Чекам... сећам се. Стојали смо тако на киши. Био си ми близу, а једног тренутка тако далеко. Све је писало у твојим очима. У њима је писало да ниједан наредни минут неће бити као пре. Осетила сам колико и ти, да смо налик једно другоме, да смо слични. Да нас деле два света, а опет спајају иста. Да можемо више него што се од нас тражи. Да смо путници на истом путу. Гледали смо се дуго, а између нас су пролазили возови времена. Кроз њих, видели смо све наше проведене заједничке тренутке. Остају ове распарчане љубави, остале су крај пута, бачени, као непотребан комад живота. Зашто? Питала сам себе толико пута колико у знаку бесконачно стане. И сада, време је стало. Стало када су твоје очи престале да сјаје оним истим бојама. Стало, када си се окренуо и отишао. Све је стало, и време, и нада, и срећа. Ова даљина нас чини странцима. Откида нас и без питања узима све оне заједничке тренутке. Узима, а ја не желим да јој пружим. Не желим да дам све оно што је од нас остало, што нас је спајало. Све оно што смо заједно видели, осетили, проживели. Не желим да нестанеш са мога зида живота. Не желим да прихватим да си отишао и да си понео део мене, део мог живота.

12 Page12 Piše: Dejan Vujković III-1 Moj boravak na moru Sasvim spontano, na početku prvog razreda, krenuo sam na radionice, čuo sam da ih ljudi hvale, usput sam čuo i da se može ići bukvalno besplatno u Švajcarsku a zatim i potpuno besplatno na more, to me je još više podstaklo da idem. Evo me, danas, polovinom trećeg razreda, radionice su mi jedan od najvažnijih dešavanja svake nedelje, jedva čekam svaki petak, sedni čas, zbog ta dva sata veoma poučnog i zanimljivog rada sa profesoricama Borić i Forgić. Na početku drugog razreda otišao sam, sa 19 drugara i 3 profesorice, u Švajcarsku, bilo je divno i nezaboravno. Posle Švajcarske, more mi je delovalo kao neka uteha, jer četrnaestodnevni boravak u Švajcarskoj verovatno nikad sebi neću moći priuštiti. Ipak, moja pretkostavka se, kao i obično, nije obistinila, more je nešto sasvim drugačije od Švajcarske. Na moru je bilo 125 dece sa područja bivše Jugoslavije, to iz koje smo države nama nije predstavljalo nikakvu prepreku u druženju. Jedan od osnovnih razloga zašto je meni konkretno bilo bolje na moru je taj što smo svi pričali istim jezikom, nisam baš neki poznavalac engleskog pa sam u Švajcarskoj bio ograničen u druženju sa decom iz ostalih zemalja. Na moru sam istog dana kada smo došli započinjao razgovor sa ostalom decom. Nisam sramežljiv i to mi je dosta pomagalo. Olja iz Vukovara, Ivana i Eldin iz Tuzle, Danijela i Tijana iz Srebrenice ili Toni iz Gornjeg Vakufa- Uskoplja vama koji čitate ovo su samo imena, a meni, posle samo desetak provedenih dana sa njima ti ljudi znače mnogo, oni sada

13 Page13 zauzimaju jedno mesto u mom srcu i živim za dane da ih opet vidim. Ta povezanost je neverovatna, tamo smo živeli zajedno deset dana, disali smo kao jedno, u trokrevetnim sobama spavalo je po nas petnaest, odnosno nije spavalo, po celu noć ostajali bismo budni, pričali, o našim životima, porodicama, i dodatno se upoznavali. A svaki dan, bili smo sve više aktivni na radionicama, nije nam smetalo to što smo u proseku spavali po sat svake noći, ili uopšte nismo spavali, ta veza davala nam je dodatnu snagu, to se rečima ne može objasniti. Napisao sam ovo zbog novih učenika i novih generacija u školi, da pokušaju shvatiti koliko su radionice korisne, pomoću njih, ja sam, pored velikog životnog iskustva i znanja koje mi pružaju, stekao i prijatelje iz drugih gradova i država i sklopio prijateljstva koja će mi trajati celog života. Odvojite ta dva sata nedeljno, ostanite, neće vas ništa koštati, a mnogo ćete naučati, verujte mi, i ja sam bio kao vi, ali vremenom sam shvatio koliko mi radionica daje a ništa mi ne uzima.

14 Page14 Пише: Сара Јошић III-1 Лoтика-жена за сва времена Сматра се да су друштва до пре неког времена била примитивна. Међутим, неки људи нису свесни да остатака тих друштава има и данас. Наиме, њихов мото гласи "мушкарац је глава куће". Мужеви, а и синови увек воде главну реч која се мора поштовати. Исти они "примитивци" сматрају да цу они ту да доносе "паре" у кућу, а женско посматрају као неки објекат који је ту да задовољава њихове заповести, машина која ће уз то обављати све послове у кући и чувати, подизати децу. Жене су постепено добијале све већа права и развијале се духовно. Схватиле су да вреде више од мушкараца, јер првенсвено могу да подаре нови живот. Због свега овога почеле су да се буне. Добијале су временом све више храбрости и супротстављале су се мушкарцима. Оне су почеле да воде главну реч у кући. Попут њих била је и Лoтика, жена из романа "На Дрини ћуприја". Већ тада, жене су постале независније од мужева. Такве жене попут ње, преузеле су улогу мушког рода и данас се оне зову "Жене змајеви", c разлогом. Оне раде стотину послова истовремено подижу децу, раде, доносе новац, обављају кућне послове, воде бригу о рачунима, једном речју- о свему. А за све то време, мужеви и синови се излежавају, покушавају некад да наређују и...ништа више,такви су они данас. Међутим, ове "Жене змајеви" успевају и њих да натерају да раде по кући. Овакве љубавне парове ћете препознати одмах, јер се лако увиди да се међусобно поштују, да су равноправни партнери и да жена корача уз мушкарца, а не иза њега. Таква свака жена треба да буде! Зато, када вам неки мушкарац каже да сте безобразне, хладне, поносне, помало "кучкасте", само се благо насмешите и знајте да сте постигли у вашем односу све што сте одувек сањале.

15 Page15 Piše: Jovan Sudar, profesor SEŠ Takmičenje u Paraćinu Republičko takmičenje iz računovodstva je ove godine održano u Ekonomsko trgovinskoj školi u Paraćinu. Okupljanje učenika i njihovih mentora je zakazano za petak, 08. april u 10 časova. Takmičenje je svečano proglašeno otvorenim u 12 časova, a otvorila ga je prošlogodišnja pobednica takmičenja iz ove škole. Takmičarski zadatak je kreiran na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Izrada zadatka je trajala tri sata, od 14 do 17 časova. Sutradan, 09. aprila je organizovana poseta Resavskoj pećini za učenike i nastavnike od 08 do 12 časova. Za to vreme je u Ekonomsko trgovinskoj školi organizovan pregled zadataka. Kada smo se vratili sa izleta preliminarna rang lista takmičara je već bila istaknuta na oglasnoj tabli škole. Na takmičenju je učestvovalo 29 škola. Naš učenik IV-1 razreda Marčo Aleksandar je zauzeo 5. mesto sa osvojenih 82 od 100 bodova. Učenik i nastavnik su zadovoljni postignutim rezultatom i gostoprimstvom domaćina u Paraćinu.

16 Page16 Piše: Dejan Vujković III-1 Lotika- žena za sva vremena Kada sam pročitao prvo poglavlje u kojem se spominje Lotika neke od njenih osobina asocirale su me na jednu, za mene mnogo bitnu, ženu. Ta žena je moja tetka, rođena sestra moje majke. Njeno ime je Anđelija, rodila se četiri godina pre moje majke i dok nije preuzela starateljstvo nada mnom živela je na Bukovcu, sa mužem i dva sina. Kada mi je majka preminula moja tetka je odmah dala otkaz, odselila se od svoje porodice, da bi se mogla starati o meni. Ona je totalno napustila svoj život zbog mene i što sam stariji više razumem to velikodušno delo. Njene osobine su zaista slične Lotikinim, ona se takođe sveprisutna, jer, pored svih osnovnih obaveza, kao što su plaćanje računa, odlazak u nabavku i slično, ona skoro svaki dan odlazi kod njenog muža na Bukovac, kuva mu ručak, meni kuva ručak i često odlazi kod sinova da bi pomogla u čuvanju dece. Pored svih tih dobrih osobina ona ima jednu lošu, ne lošu u smislu njene ličnosti već u smilsu njenog stanja, to loša osobina je nesreća. Pored toga što joj je otac rano preminuo, da su joj majka i sestra preminule u razmaku od dve godine, ona ima još nesrećnih situacija. Bukovac je malo mesto u kojem su ogovaranja stalna, čini mi se da neki ljudi tamo žive od ogovaranja drugih, moja tetka je česta tema tih ogovaranja, ne razumem kako ti ljudi imaju obraza da ogovaraju takvu ženu. Takođe, dve jetrve, žene njenih sinova, uspele su krvnički da posvađaju sinove, a to tetku najviše od svega boli.

17 Page17 Ona je osoba koja mi najviše znači, zbog nje se trudim u školi, ona mi daje snagu da ne odustanem, i ovim sastavom želim da joj se zahvalim za sve što je učunila radi mene. Jedan lep događaj od prošle godine, imao je epilog u toku leta 2015.g, pa je red da se spomene u školskim novinama. Da biste tačno znali o čemu se radi, prenosimo ponovo deo članka iz prošlogodišnjeg broja naših školskih novena. Cilj akcije FIMEK nagrađuje znanje tradicionalno jeste afirmacija i promovisanje razmene znanja, ali i preduzetništva kao ključne kompetencije i motivisanje srednjoškolaca da ulažu u sebe, svoje usavršavanje i obrazovanje i da razvijaju lične preduzetničke kompetencije. Znanje i kompetencije nisu samo sigurne investicije u budućnost, već predstavljaju i osnovni preduslov za stvaranje društva znanja gde su znanje i inovacije, svakako, glavna kreativna snaga društva i u funkciji su jačanja prosperiteta zemlje i blagostanja ljudi. Razvoj preduzetničkih kompetencija svih građana podstiče preduzetnički duh u društvu, rast novih preduzeća i efikasnije korišćenje kreativnih potencijala i postojećih znanja i veština. Počelo je kao i nekoliko godina unazad, pozivom da naša škola učestvuje u takmičenju. Škola je prihvatila poziv, učenici su se dobrovoljno javili i vredno pripremali. Sledi tekst koji su napisale naše dve profesorice: Nada Plećaš, koja je pripremala

18 Page18 ovu vrednu ekipu i Bojana Stanić koja ih je pratila. Pa pročitajte U aprilu godine ekipa naše škole pobedila je na kvizu opšte kulture i informisanosti "FIMEK nagrađuje znanje" koji organizuje Univerzitet FIMEK iz Novog Sada. U ekipi su bili Fedora Mari, Vanja Ilić i Stefan Čizmar. Mentor im je bila profesorica istorije Nada Plećaš koja godinama unazad učestvuje na ovom takmičenju. U konkurenciji pedeset škola pokazali su znanje na najvišem nivou iz opšte kulture i rešavanja studija slučaja. Osvojivši prvo mesto Fedora, Vanja i Stefan osvojili su prvo mesto, a nagrada je bila putovanje u neku od evropskih prestonica. Đaci su izabrali Amsterdam.

19 Page19 U avgustu su putovali i tokom ovog putovanja posetili nalepše znamenitosti Minhena, Amsterdama, Haga, Roterdama i Beča. Obilazili muzeje, prirodne lepote i upoznavali stil i način života. Put im je doneo mnogo zabave i životnog iskustva. To predivno putovanje omogućili su sebi svojim radom i znanjem.

20 Page20 Time su pokazali koliko se znanje isplati i koliko vredi u njega ulagati. Danas su oni uspešni studenti. Vanja i Fedora studiraju ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Subotici, a Stefan je student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, odsek za engleski jezik. Naša škola veoma je ponosna na njih i nadamo se da ćete i vi koji ovo čitate dobiti inspiraciju i motivaciju za dalje učenje i napredovanje.

21 Page21 Piše: Miljana Kovačević III-1 Život nije praznik već večita borba "...kad je teško kažu dosta ustvari to je klopka, ali imam serum protiv toga, formula je volja!" Beogradski sindikat. Da život nije bajka i da ne možemo svi šetati po crvenom tepihu odavno nam je svima dato na znanje. Teško je shvatiti i prihvatiti nepravdu na ovom svetu, baš kao i to da će neko čitav život šetati po trnju i voditi bitke za život i opstanak, dok će drugi ležati i spavati u svili. Život je nepravedan i rado će nas udariti kad se najmanje nadamo i to baš tamo gde nas najviše boli. To boli, ali naučiš da trpiš i vraćaš te udarce. Poznato je da se na lepe oči u životu može dobiti slabo šta, skoro ništa, ali krv i znoj koji uložiš moraju se isplatiti, jednostavno moraju. Čvrsto verujem u to. Kažu da je za sreću potrebno malo, baš za to malo se borim i ja, a okružena sam velikim ratnicima sa kojima se osećam snažno. Nedavno mi je jedna od saigračica rekla da ne može da veruje koliko i kako mogu biti opuštena i kroz život i sve nedaće koje mi se dešavaju, prolaziti sa osmehom na licu. Ona ne može poverovati da moj osmeh ostaje isti i da uvek zaseni sve moje probleme i ne da im da islivaju na površinu i na oči svima. Pita se zašto se ne žalim... Naravno da se neću žaliti, zašto se žaliti ljudima koji ne shvataju, zašto slušati "razumem te" od osoba koje te ne poštuju i ne slušaju. Zašto se kockati sa prijateljstvom, porodicom, životom... to se vrlo teško stiče, za to se boriš, za to vredi živeti! To je bitka koju želim uvek dobiti, a nikad izgubiti. Važno je znati da je samo tvoje rođenje jedan veliki poklon od Boga, a ako se za život ne vredi boriti onda ne znam šta je važno. Mogu Vam ovde napisati mnogo primera za šta vredi živeti i boriti se, ali mislim da je to pitanje koje treba svako sam sebi da postavi, to je stvar pojedinca. Važno je shvatiti da niko nije nepobediv. Nemojte se zavaravati, i lav mora da riče kada ga napadaju, to ne znači da se boji, to znači da se bori, on ne da na sebe, to ga čini lavom- kraljem. Šta nas čini lavovima, naše ponašanje, borba i rad, pa hajde svi da budemo lavovi! Ovaj rad bih završila citatom Jim Rohn-a "Successful people do what unsuccessful people are not willing to do..."

22 Page22 MATURANTI GENERACIJA 2015/2016. KUVAR III-5 DRAGAN SIMIN MILANA JANJIĆ NIKOLA VASILJEVIĆ MIROSLAV MIHALJEV MIRJANA POPOVIĆ VANJA KOVAČEVIĆ

23 Page23 FILIP ŠVRAKA DAVID BALAŽ VLADIMIR KOZBAŠIĆ VLADIMIR GRADINAC IVKA BRKIĆ LUKA PAVIĆ

24 Page24 SONJA KONTA DENIS PROBOJČEVIĆ IGOR GALIĆ DANIJEL KRESIĆ SENDY JENNY SEGI MLADEN SAVIĆ

25 Page25 STRAHINJA DŽINDŽIEV MILOŠ SMOLČIĆ

26 Page26 TRGOVAC I KONOBAR III-6 SOFIJA GRUBIŠIĆ QUINTON VANDER HEYDEN TANJA ČUDE ALBINA SREMAC DAMIR GALIĆ ANDREJA MIŠKOVIĆ

27 Page27 ANDREA ŠERKO TAMARA VIRT ZORANA DANČUO DOVIĐENJA! NENCY SEGI SRĐAN KOVAČ

28 Page28 III-7 KUVAR NA MAĐARSKOM JEZIKU Dávid Cseh Osztályfőnök Adonisz Balog Adrienn Dudás Attila Pöc Krisztina Kovács Csábá Adám

29 Page29 Csongor Szlávik Nikolett Izsák Daniel Csip ák Dávid Kiss Kingá Kovács Dávid Pozsár

30 Page30 Edvárd Kocsis Petra Kosaras Klaudio Izsák Krisztián Novity Oliver Finta Konrád Krizsán

31 Page31 Sándor Arpás Valentin Hajdu Valter Nagy Viszontlátásra!

32 Page32 IV-1 EKONOMSKI TEHNIČAR JOVANA VUČKOVIĆ IGOR IĐOŠKI SARA NIKŠIĆ SABRINA FEHER SUZANA LAZIĆ JOVANA BADŽA

33 Page33 NATAŠA KOSTIĆ ALEKSANDAR MARČO MARTA DOBROTA MILAN SRDANOVIĆ DRAGANA BARIĆ BOJAN BOBIĆ

34 Page34 NELA KARAMARKOVIĆ DEJVID KURIDŽA JOVANA TERZIN TIJANA IVANIĆ NEBOJŠA GAJČIN ANABELA KURIDŽA

35 Page35 DANIJELA RADANOV MARKO MAJSTOROVIĆ MILANA BESNILOV TAJANA KRŠIĆ JELENA SIMIĆ TIJANA MARINOVIĆ

36 Page36 MILENA SRDANOVIĆ ANĐELA PUTICA TATJANA LOVRIĆ NIKOLINA VUČKOVIĆ VUKAŠIN TRSTENJAK MARKO MIJIĆ

37 Page37 IV- 2 ПОСЛОВНИ АДМИНИСТРАТОР АНЂЕЛА ПРЕШЉАК АЛЕКСАНДАР ПАЈИЋ ДАНИЈЕЛА ГЕЉИЋ АРИЈАНА ГАРИПИ НИКОЛА КАРАБАТИЋ ИВАНА КОВАЧ

38 Page38 СИНИША КАМЕНЧИЋ МЕЛИТА МУХИ СТЕФАН ЧАНКОВИЋ Време лети, сат полако откуцава а са њим ћу и чути то последње школско звоно. Дошао је крај, треба да вам кажем збогом и пожелим срећу, али ја не желим да одете од мене, не желим да изгубим део себе. Желим да вас подсетим како је све почело.сећам се добро, било је давно 03. септембар 2012., 8 сати и прво школско звоно.празан простор у учионици, а ђачке клупе попунила је моја нова породица. Незрела деца, 28 нових лица, исто толико нових прича. Од тада ништа неће бити исто.они ће постати део слагалице који ће се заувек уклопити у мој живот.тај део слагалице не желим никад да изгубим.сви су они за мене били странци, док их нисам упознала. Тада сам добила пријатеље које сам заволела. Неке мање неке више.свако од њих почео је да пише страницу у дневнику мог живота. Почела су да се рађају она искрена пријатељства и прве љубави. Да ми је неко рекао да ће ми неке особе од њих постати толико драге да ћу са њима делити срећу, тугу, тајне, не бих веровала. Сада верујем.

39 Page39 ДУШИЦА ВОДЕНИЧАР ДОНА ЛЕКАЈ ЈОВАНА МАМУЛА МАНУЕЛА ГАЛИЋ МАТЕА ВИДАКОВИЋ МИЛИЦА МАРИНКОВИЋ Били смо деца која никада нису хтела да одрасту, сад постајемо зрели људи који крећу на своје путовање. Никада нећу заборавити лудорије, смицалице, грдње, неправде, одлагање контролних, бежање са часова и 18-те рођендане. А сада ми реците:

40 Page40 Сећате ли се првих свађа и грубих речи које смо рекли једни другима? Суза, смеха, страха? Сећате ли се брбљиваца који нису заклапали на часу, па су их професори стално опомињали? Сећате ли се оних изговора само да одемо раније са часова? Сећате ли се колико сте неоправданих добили, смањених оцена? Сећате ли се матурске екскурзије? Тих дана се живело, висили смо једни код других до ујутру по собама, опијали се, проводили, правили журке. Сећате ли се смеха на часовима, добацивања, шала? Све је то прошлост. Све што је лепо кратко траје. Тада смо били тим, били смо екипа, а сада се разилазимо. Дошло је време да кажемо једни другима збогом. Свако од нас сада стоји на раскрсници, одаберите пут и идите напред, немојте се враћати, нисте погрешили. Одлука на погрешан корак сада не постоји. На крају желим вам срећу и нек вас она прати, пронађите прави пут, пут вашега живота и крените њим. МИЛИЦА ГОЛУБ ЈЕЛЕНА ВОРКАПИЋ МИЛИЦА ТОМАШ

41 Page41 КАТАРИНА ПОЛОВИНА КРИСТИНА ЂУРИШИЋ МИЛАНА ВИДОВИЋ МОНИКА РАЈЧАЊИ НАТАША МАРКОВИЋ НИКОЛИНА ШВЕЉО

42 Page42 НЕВЕНА ГРБИЋ СЛАВЕНА ЈЕЛИЋ ВАЊА КУСИЋ ОЛГИЦА МАРИЋ

43 Page43 Сада се питам да ли ћемо се некад срести? Да ли ћемо препознати једни друге за пар година? Нико то не зна. Али једно знам. Своје другове и ове четири године прелепог дружења проведеног са вама никада нећу и не желим да заборавим!

44 Page44 IV-3 POSLOVNI ADMINISTRATOR SARA KRSTIĆ ALEKSA KURTINOVIĆ IRENA RAIČ ANĐELA ŠORGA DARKO PENIĆ ANĐELA LATINOVIĆ

45 Page45 Srednja ekonomska škola je jedno posebno mesto, jedinstveno na svetu. Ispričaću vam svoje iskustvo iz ove srednje škole. Bilo je i tuge i sreće i nezaboravnih dana. I evo nas na kraju, četiri godine su prošle kao tren. Ko bi rekao da ćemo dogurati ovako daleko?! Mala šala, pametan i uporan smo mi razred, ne damo se tako lako. Ulazeći u učionicu setila sam se prvog dana kada sam zakoračila hodnikom i ušla u učionicu. Strah od nepoznatog je učinio svoje i stomak mi se prevrnuo nekoliko puta. Videvši ta stidljiva i izgubljena lica izmamilo mi je osmeh na lice. Naravno, kao prvi razred dobili smo učionicu na 4. spratu. ANESA KALENDER MILANA KARALIĆ TAMARA VUJEVIĆ Sedeli smo u klupama i posmatrali se međusobno. Neke ljude smo znali, a neke smo prvi put ugledali. Nismo ni slutili kroz šta ćemo sve da prođemo za ove 4 godine i koliko ćemo se promeniti. Kada bih rekla da smo jako složan razred, lagala bih, jer smo uvek imali prepirka, svađa i nesporazuma, ali pored svega toga, uvek pomažemo jedni drugima, bila u pitanju škola ili život van nje. Svi smo mi različiti i svako ima svoje mane i vrline, a i ne bi bilo zanimljivo da smo svi isti.

46 Page46 NATAŠA MARTINOVIĆ MARKO ŠAULA ANDREA ŠAJINOVIĆ DRAGANA KOMAZEC STEFAN RAČIĆ JELENA BJEDOV Naravno, kao i u svakome razredu, imamo štrebere, majstore bežanja i zafrkante. Neke ljude smo bolje upoznali i stekli čak i najbolje prijatelje a neke manje, jednostavno ne možes sa svima podjednako da se družiš.

47 Page47 Ponekad dolazak u školu može da bude distrakcija od nekih problema, jer ti ljudi jednostavno zrače pozitivnom energijom. Naše fore i fazone samo mi možemo da razumemo, ali šta da vam kažem ipak je to IV-3! Nema nam ravnih! Nije mi žao nijednog dana provedenog u ovoj školi, razredu, jer sam ih provela sa dobrim ljudima koji su uvek bili tu za mene kao i ja za njih. MILICA DRAGIĆ VLADIMIR VUJAKOVIĆ JOVANA CVIJANOVIĆ Koliko god se teška činila, srednja škola je jedno divno iskustvo, pogotvo ako je provedes sa dobrim ljudima, kao što su ove moje šašave kolege. Svi ćemo jednog dana poželeti da se vratimo i provedemo bar još jednu godinu u njoj!

48 Page48 DRAGANA SAVIĆ BOGDAN BORĐOŠKI JASMINA ĐORĐEVIĆ MILICA BOJANIĆ JELENA PAŠALIĆ JOVANA VUJINOVIĆ

49 Page49 TIJANA SVILAR DRAGANA PAVLOVIĆ SARA PAVASOVIĆ MARIJANA DEVIĆ

50 IV -4 FINANSIJSKI ADMINISTRATOR Page50

51 Page51

52 Page52

53 Page53

54 Page54

55 Page55 IV 5 KOMERCIJALIST Odeljenjski starešina Jelena Pavić Tamara Čavić Aleksandra Gnjatović Danica Kosanović Stefan Dmitrašinović Dragana Miljenović

56 Page56 Ivan Gerin Dragana Mihajlović Nikola Mari Aleksa Ilić Vesna Konjović Bogdan Graovac

57 Page57 Milica Minić Mihajlo Vasiljević Ljubica Ječmenica Danijela Subotić Predrag Krstin

58 Page58 Željko Grijaković Svetlana Nikić PAR REČI O IV-5 Nismo štreberi, nismo problematični. Nismo mirni, a ni bezobrazni. Neka granica. Nekad je pređemo, a nekad ne. Pomalo nezainteresovani. Ali zanimljivi. Nikad nam nije dosadno. Pomalo svadljive prirode. Dobri ljudi, ne baš tako dobri đaci. Ali posebni, to definitivno. Malo nas je, ali smo za pamćenje.